Korupcija u sektoru odbrane

CENTAR ZA MENADŽMENT MAJ 2005 

PULS 

Izdavač: 

Centar za menadžment 

Adresa izdavača: 

Carigradska 3 

11108 Beograd 

Srbija i Crna Gora 

Tel/fax: (+381.11) 3346.368 

Tel: (+381.11) 3345.691 

Email: 

puls@management.org.yu 

Website: 

www.management.org.yu 

Urednica: 

Aleksandra Bulatović 

Pomoćnik urednice: 

Srđan Korać 

Redakcija: 

Aleksandar Fatić 

Aleksandra Bulatović 

Mijodrag Radojević 

Srđan Korać 

Dobrivoje Radovanović 

Olivera Purić 

Svjetlana Nikolić 

Milenko Popović 

Aleksandar R. Miletić 

Dejan Milenković 

Tehnički urednik: 

Đorđe Jovanović 

Lektura i korektura: 

Slobodanka Živković 

Urednik internet izdanja: 

Đorđe Jovanović 

Projekat podržava: 

Švedska agencija za inostrani razvoj i 

saradnju (SIDA) 

Visoki savet za službenike kao perspektiva 

reforme uprave u Srbiji 

Reforma sudstva 

Mreža za očuvanje šuma 

AKTUELNI PROBLEMI 

REFORMA ZAKONODAVSTVA I JAVNE POLITIKE 

U FOKUSU JAVNOSTI 

Korupcija u sektoru odbrane 11 

Korupcija u visokom obrazovanju u zemljama 

jugoistočne Evrope 

Prljav novac u temelju rasta imperije 

Sjedinjenih Američkih Država 

DR@AVNI ORGANI 

2 

8 

OKO NAS 

16 

ME\UNARODNE INICIJATIVE 

KORUPCIJA NEKAD 

Korupcija u vojsci Kraljevine Srbije 

1906-1912. godine 27 

21 

KORUPCIJA U SVETU 

23 

AKTIVNOSTI 

31 

NEVLADINE ORGANIZACIJE 

35


VISOKI SAVET ZA SLUŽBENIKE 

KAO PERSPEKTIVA REFORME 

UPRAVE U SRBIJI 

Javni službenici u Srbiji decenijama unazad 

nisu pokušavali da javno izraze sumnju o 

javnoj politici i ponašanju državnih organa, 

pre svega državne uprave. Retki koji bi to 

učinili, pre su osuđivani od strane svog 

okruženja nego što im se aplaudiralo. Reč je 

o svojevrsnom obliku tzv. „organizacione 

etike“ koja ima snažnu ulogu na javne 

službenike. Naime, organizaciona etika 

zahteva lojalnost i prihvatanje institucionalne 

taktike i politike, a zauzvrat pruža drugarstvo, 

sigurnost, napredovanje i zajedničku 

avanturu u zajedničkom poduhvatu. Organizaciona 

ili birokratska etika u upravi često 

zahteva od javnih službenika slepilo i 

bespogovorni konformizam u svakom 

pogledu, tako da oni, bez obzira da li se 

povinuju šefu zato što su istinski lojalni ili 

zato što se plaše gubitka posla ili stečene 

reputacije, povlađivanjem odlučno ispoljavaju 

svoju personalnu lojalnost radije nego da se 

kritički postave prema pravim i teškim 

pitanjima. U takvom sistemu, „bistri“ ljudi koji 

dovode stvari u pitanje, koji uznemiravaju 

druge — nisu pravi ljudi. 1 

Rezultati uporedno-pravne analize jasno 

ukazuju na neophodnost promene ovog 

zatvorenog birokratskog službeničkog 

sistema. Međutim, ova promena može se 

posmatrati samo kroz ukupni proces reforme 

države i uprave iz „mehanizma vlasti“ u 

sistem države kao regulatora društvenih 

procesa i uprave kao javne službe. 2 

1 

Uporedi: Milan Marković, Pravna pitanja reorganizacije 

uprave u Srbiji i Crnoj Gori (doktorska disertacija) 

Podgorica, 1997, str. 359-60. 

2 

Uporedi: Stevan Lilić, Upravno pravo, Savremena 

administracija, Beograd, 1999, str. 6–21. 

Javna uprava zahteva drugačiju organizaciju 

i funkcionisanje kao i razvijanje adekvatnijeg 

sistema upravljanja i rukovođenja. Savremena 

uprava, konceptualno je nastala je na 

osnovu argumentovane kritike francuskih i 

nemačkih teoretičara prava početkom XX 

veka, koji su već tada isticali da je prvobitni 

model „pravne države“ iz XIX veka 

konceptuano prevaziđen. Postojanje pravne 

države nije samo po sebi dovoljno za 

osiguranje demokratije i društvenog razvoja 

(na primer, mogu biti doneti i zakoni o 

ropstvu na sasvim „legalan“ način) već je taj 

koncept morao da bude dopunjen i drugim 

elementima uloge države koja ostvaruje 

svoje socijalne ciljeve i koja će, osim 

ostvarivanja i primene prava obezbeđivati 

pravičnost i socijalnu pravdu. Nažalost, 

prvobitni pristup, stavljen u kontekst tzv. 

klasne suštine države i prava, došao je do 

punog izražaja u Sovjetskom savezu kao i u 

drugom socijalističkim državama posle 

Drugog svetskog rata. Ovaj model, još uvek 

je značajan činilac „državne uprave“ u Srbiji. 3 

Preobražaj javnog prava, u prošlosti, bio je 

praćen i preobražajem službeničkog sistema. 

Tako je nastao tzv. merit sistem, odnosno 

sistem zasluga, koji je jedino primeren 

modelu savremene pravne države. Savremena 

socijalna (pravna) država ili welfaire 

state, zasnovana i na sociološkim pojmovima 

pravde i pravičnosti jasno ukazuje da 

savremeni javni službenik mora biti 

depolitizovan, obrazovan, kvalitetan i 

3 

Uporedi: Stevan Lilić i Dejan Milenković, Javne službe 

u jugoslovenskom pravu, Pravni fakultet univerziteta u 

Beogradu, Beograd, 1999, str. 15–23. 

Magazin o korupciji 

PULS 

maj 2005 

2


samostalan, a njegov prijem i kretanje u 

službi moraju biti zasnovani na selekciji i 

unapređenju u skladu sa njihovim individualnim 

zaslugama i mogućnostima, što danas 

u Srbiji još uvek nije slučaj. 

Promena odnosa u upravi i rešavanje 

službeničkog pitanja mora biti praćena 

temeljnim izmena i političkog i zakonodavnog 

ambijenta u Srbiji. Aktuelni Zakon o državnoj 

upravi je zastareo. 4 Ovim zakonom je 

utvrđena organizaciona struktura uprave koja 

odgovara hijerarhijski organizovanoj i 

birokratizovanoj državi u kojoj je smer 

kretanja vlasti odozgo na dole, uz skoro 

nikakvu inicijativu činilaca sistema, bez 

negovanja i jačanja profesionalizacije i 

demokratskih vrednosti i kriterijuma, 

inicijativnosti i kreativnosti. Shodno tome, i 

Zakon o radnim odnosima u državnim 

organima, koji predstavlja osnovni zakon za 

javne službenike danas ne obezbeđuje 

precizne uslove za napredovanje u karijeri, 

permanetnu edukaciju, pa čak i ne definiše 

pojam „javni službenik“. 5 Suštinska promena 

zakonodavnog ambijenta zato mora ići u 

pravcu razgraničenja tzv. „političkih“ od 

„profesionalnih“ pozicija u javnoj upravi, što bi 

trebalo da omogući i veću samostalnost u 

radu javnih službenika, naročito u odnosu na 

političku hijararhiju i uticaj. Da bi se ovo 

ostvarilo neophoda su dva značajna 

preduslova: jasno određenje pojma „javni 

službenik“ i stvaranje jednog staleškog 

nezavisnog tela — Visokog saveta za 

službenike. Za ustanovljenje jednog ovakvog 

tela, neophodno je najpre određenje pojma 

javni službenik. U našoj pravnoj praksi, već 

više od 35 godina nema posebnog zakona o 

javnim službenicima. 6 Elementi pojma javnog 

službenika zato i nisu u potpunosti 

inkorporisani u postojeći Zakon o radnim 

odnosima u državnim organima koji je donet 

1991. godine. 7 Savremena uprava zahteva 

4 Zakon o državnoj upravi, „Službeni list RS“, br. 20 /92; 

6/93; 48/93; 67/93; 48/94; 49/99. 

5 

Uporedi: Zakon o radnim odnosima u državnim 

organima, „Službeni list RS“, br. 48 /1991; 66/91; 44/98; 

49/99; 34/01; 39/02. 

6 Uporedi: Zakon o javnim službenicima, „Službeni list 

FNRJ“, broj 53/1957. 

7 

Uporedi: Zakon o radnim odnosima u državnim 

organima, „Službeni list RS“, br. 48 /1991; 66/91; 44/98; 

49/99; 34/01; 39/02. 

savremenu normativnu regulaciju javnih 

(upravnih) službenika kojom je neophodno 

najpre utvrditi novi konceptualni model 

sistema javnih službenika, potpuno novi 

model radnih odnosa zaposlenih u upravi, 

kao i utvrđivanje i normativno postavljanje 

osnova nove koncepcije javnih službenika 

kao profesionalnog i depolitizovanog kadra 

uprave. 

Opšte razmatranje učesnika u aktivnosti 

države ukazuje na to da se u njoj nalazi veliki 

broj angažovanih lica. Da li se sva ta lica 

mogu nazvati jedinstvenim izrazom “javni 

službenik”? Ukoliko bi se odgovor tražio u 

savremenom konceptu uprave kao javne 

službe, onda bi pojam “javni službenik” 

trebalo da obuhvata sva lica koja na ovaj ili 

onaj način, ili u jednom ili drugom vidu, 

učestvuju u vršenju funkija uprave kao 

servisno orjentisane javne službe. 

U najširem smislu, pojam javni službenik 

obuhvata ne samo službenike državnog 

aparata, već i službenike zaposlene u 

privrednim organizacijama koje obavljaju 

delatnost od javnog interesa odnosno 

službenike u javnim preduzećima (elektroprivreda, 

vodoprivreda, avio saobraćaj, 

komunalne delatnosti i sl.), kao i službenike 

zaposlene u službama i ustanovama van 

privrede (bolnice, škole, univerziteti, 

rehabilitacioni centri i sl). Heterogenost 

delatnosti koje obavljaju javni službenici, 

ovako određeni, onemogućava određivanje 

jednog jedinstvenog režima i jednakog 

statusa svih javnih službenika u najširem 

smislu te reči. Međutim, u okviru ovog šireg 

pojma, jedna kategorija „službenika“ izdvaja 

se svojim specifičnim svojstvima. Reč je o 

profesionalnim službenicima ili činovnicima, 

odnosno službenicima i činovnicima od 

karijere (fonkctionnaires professionnels; 

fonctionaires de carriere). U užem smislu, 

pojam „javni službenik“ podrazumeva samo 

lica koja su trajno i profesionalno vezana za 

javnu upravu ali ne i za ustanove i javna 

preduzeća. Zapravo, izraz javni službenik u 

ovom kontekstu označava upravnog 

službenika — odnosno službenika u državnoj 

upravi (administraciji), koji se često odnosi i 

na službenike koji obavljaju administrativne 

poslove u pravosudnoj ili skupštinskoj upravi. 


PULS 

maj 2005 

3


Sa materijalno-pravnog gledišta, pojam javni 

službenik (službenik od karijere, upravni 

službenik) je lice koje je dobrovoljno, lično 

radnopravno i funkcionalno vezano i uključeno 

za stalna i utvrđena službena mesta ili 

zvanja u stalnim kadrovima uprave kao javne 

službe, vršeći posao ili funkciju kao svoje 

redovno i glavno zanimanje u redovnom 

radnom vremenu i primajući za svoj rad platu. 

U tom smislu, u pojmu javni službenik 

sadržani su sledeći elementi: a) uprava kao 

javna služba; b) dobrovoljni prijem u službu, 

c) lična radnopravno funkcionalna veza; d) 

uključivanje u stalne kadrove i vršenje službe 

kao redovno i glavno zanimanje; f) plata. Svi 

ovi elementi su osnovni po karakteru, jer se 

nalaze u osnovi svakog pojma javnog službenika 

u užem smislu (upravnog službenika). 8 

Merit-sistem, kao savremeni službenički 

sistem, zasnovan na pomenutim elementima 

pojma „javni službenik“ utvrdio je „pravila 

igre“ koja se odnose na ova lica. Mnoge 

zemlje danas, imaju specijalizovane 

nezavisne i nepristrasne organe koji treba da 

regulišu pitanja položaja javnih službenika. 

Iako nema jedinstvenog naziva za ove 

organe, oni imaju veliki značaj u implementaciji 

merit-sistema. Primeri razvijenih 

demorkatija poput Velike Britanije, SAD, 

Nemačke, Irske, ali i nekih zemalja u našem 

okruženju (Slovenije i Hrvatske) na to jasno 

ukazuju. Slična tela, obrazovana su u 

mnogim zemljama sveta na svim kontinetima, 

kao na primer u Nepalu, Filipinima, Kambodži 

i Tajlandu. 9 

Službenički sistem u Velikoj Britaniji 

U Velikoj Britaniji službenički sistem je od 

davnina služio kao uzor i inspiracija za 

normativno uređenje ove problematike i u 

drugim zemljama. Komisija za javne službe 

(Public Service Commission) odnosno, u 

novije vreme, poverenici za javne službe, 

8 

Uporedi: A. Baltić, Problemi pravnog statusa kadorova 

javne uprave, Pravni fakultet u Beogradu-Zavod za 

javnu upravu, Beograd, 1963, str. 3–10. 

9 

Uporedi: Civil Service Systems in the Asean Region 

— a comparative perspective, United Nations Public 

Administration Network New York — Eastern Regional 

Organiyation for Public Administration, 2004. 

predstavljaju važan segment službeničkog 

sistema u ovoj zemlji. 

Javni službenik definisan je kao službenik 

krune, nije nosilac političke ili sudske vlasti, 

zaposlen je u javnom sektoru i dobija platu iz 

novčanih sredstava koje u potpunosti i 

neposredno izglasava, odnosno odborava 

parlament. Ovom definicijom nisu 

obuhvaćeni: ministri, zaposleni u vojsci (koji 

jesu službenici Krune, ali se ne smatraju 

zaposlenim u javnom sektoru), policija, 

zaposleni u lokalnoj vlasti, zaposleni u 

Nacionalnoj zdravstvenoj služba i zaposleni u 

javnim preduzećima, iako su svi oni uključeni 

u javnu službu. 10 

Današnja javna služba zasnovana je na 

Northcote-Trevelyan izveštaju iz 1854. 

godine. Northcote-Trevelyan izveštaj osudio 

je nestručnost sistema zasnovanog na 

nepotizmu i patronatu, ukazujući na činjenicu 

da vlast ne može da se vrši i sprovodi „bez 

pomoći jednog sposobnog tela sačinjenog od 

stalnih službenika, koji su na pravi način 

podređeni ministrima, koji su direktno 

odgovorni kruni i parlamentu, ali koji ipak i 

poseduju dovoljno nezavisnosti, sposobnosti 

i iskustva kako bi mogli da savetuju, pomažu, 

i s vremena na vreme, utiču na one koji su 

iznad njih“. Ovaj izveštaj je ukazao na 

prednosti sistema baziran na takmičarskom 

ulasku u javnu službu i koji je zasnovan 

isključivo na intelektualnim vrednostima 

pojedinca. Posle više reformi koje su usledile 

krajem XIX i u prvoj polovini XX veka, kada je 

u ovoj oblasti ključnu ulogu imalo 

Ministarstvo finansija, Fultonov komitet je 

1968. godine preporučio da pitanja javne 

službe budu odvojena od finansijskog i 

ekonomskog dela ovog Ministarstva, nakon 

čega je oformljeno Odeljenje za javne službe. 

Njegov prevashodni cilj je bio sprovede veliki 

broj reformi koji je preporučio Fultonov 

komitet. Ovo Odeljenje je ukinuto 1981. 

godine. 11 Dalji razvoj organizacije javne 

službe podelio j njegove funkcije između 

Ministarstva finansija i novoosnovane 

10 Uporedi: E.C.S. Wade, A. W. Bradley, Constitutional 

and Administrative Law, Tenth edition, Longman Group 

Limited, 1985, Chapter 15 The Civil Service, p. 273. 

11 

Ibid., p. 273–83. Podaci o radu Komisije mogu se 

naći i na 

www.civilservicecommissioners.gov.uk/history.htm. 


4


Kancelarije za menadžment i osoblje. 

Komisija za javne službe oformljena je u 

okviru ove Kancelarije kao telo nezavisno od 

političkog uticaja. 

Naredbom o javnim službama iz 1982. 

godine, nastaju poverenici za javne službe. 

Nadležnost za izbor javnih službenika 

podeljena je između poverenika za javne 

službe u okviru Komisije i Ministra za javne 

službe. Komesari su bili zadužni za izbor 

srednjeg i višeg osoblja što je činilo oko 15 

odsto ukupnog broja zaposlenih u javnoj 

službi. U ime Ministra, posebna odeljenja su 

preuzela punu odgovornost za izbor nižeg 

osoblja, što je u to vreme činilo većinu 

zaposlenih. 

Donošenjem dve nove naredbe 1991. 

godine, poverenici za javne službe su dobili 

su nadležnost da predlažu 95 odsto 

kandidata koje zatim biraju odeljenja i 

agencije. U isto vreme, Komisija za javne 

službe je zamenjena sa dva nova organa: 

Kancelarijom za civilne službe Poverenika 

koja pomaže poverenicima u njihovom radu i 

Službe za zapošljavanje i ocenu — kao 

agencije nezavisne od poverenika koja 

obezbeđuje osoblje. 

Novim izmenama Uredbe iz 1995. godine, 

poverenicima je vraćena samostalna 

odgovornost za primenu principa izbora koji 

se zasniva na fer i otvorenom nadmetanju 

prilikom zapošljavanja u javnu službu, uz 

neke izuzetke koji su sadržani u Naredbi. 

Poverenici dobijaju 1996. godine, još jednu 

novu nadležnost — da odlučuju po žalbama 

podnetim od stane javnih službenika, u 

skladu sa Kodeksom javne službe. 12 U 

Velikoj Britaniji danas ima 14 poverenika za 

javne službe. 

godine, u administraciji predsednika 

Bendžamina Harisona, Ruzvelt je služio kao 

poverenik za javne službe (Civil Service 

Commissioner). On je radio na eliminisanju 

prakse dotadašnjeg sistema plena (spoils 

system) koji je dominirao u državi i upravi 

Sjedinjenih Američkih Država (dalje u tekstu: 

SAD) u to vreme. Danas se Ruzvelt smatra 

rodonačelnikom, odnosno ustanovljavačem 

koncepta merit-sistema u SAD. Po ovom 

sistemu, posao u saveznim organima SAD, 

zasnovan je na selekciji i unapređenju 

kadrova u skladu sa njihovim individualnim 

zaslugama. 

Odbor za zaštitu merit sistema danas je 

nezavisna, kvazi-sudska Agencija u okviru 

izvršne vlasti koja služi za zaštitu federalnog 

službeničkog sistema zasluga. Agencija je 

ustanovljen Planom br. 2 o reorganizaciji 

Komisije za javne službe iz 1978. godine, koji 

je postao sastavni deo Zakona o reformi 

javne službe, koji je takođe usvojen iste 

godine. Do tada postojeća Komisija za javne 

službe, ovim planom zamenjena je sa tri 

nove nezavisne Agencije: Kancelarijom za 

menadžmet ljudskih resursa — koja se bavi 

zaposlenim na nivou savezne države, 

Saveznim organom za radne odnose, koja se 

prvenstveno stara o zasnivanju radnog 

odnosa u saveznoj administraciji i već 

pomenutim Odborom za zaštitu meritsistema, 

čiji su osnovni zadaci: da obezbedi 

da federalni službenici budu zaštićeni od 

zloupotreba pri vršenju službe; da odluke oko 

zapošljavanja budu u skladu sa merit-sistem 

principima te da budu zasnovane na 

formulisanim tehnikama ispitivanja kandidata; 

aribitrira u sporovima i sprečava 

nedozvoljena ponašanja javnih službenika. 13 

Službenički sistem u Sloveniji 

Službenički sistem u Sjedinjenim 

Američkim Državama 

Odbor za zaštitu merit-sistema u američkom 

službeničkom sistemu (U.S. Merit Systems 

Protection Board) zaostavština je bivšeg 

predsednika Teodora Ruzvelta. Još 1889. 

12 Podaci o poverenicima se mogu naći na web-siteuwww.civilservicecommissioners.gov.uk/history.htm 

Zakonom o javnim službenicima Slovenije iz 

2002. godine, ustanovljen je Činovnički 

savet. Činovnički savet brine za sprovođenje 

činovnika i daje Vladi i Skupštini mišljenje o 

propisima koji uređuju činovnički sistem i 

položaj činovnika. Činovnički savet u saradnji 

sa reprezentativnim sindikatima u organu i 

13 Uporedi: U.S. Merit Systems Protection Board. 

www.mspb.gov. 


PULS 

maj 2005 

5


stručnim udruženjima javnih službenika u 

državnim organima i upravama lokalnih 

zajednica, prihvata kodeks etike javnih 

službenika. Činovnički savet je u svom radu 

samostalan. Savet ima 12 članova koji se 

imenuju na sledeći način: tri člana imenuje 

predsednik Republike između stručnjaka sa 

područja javnog sektora; tri člana biraju među 

sobom činovnici sa zvanjem višeg sekretara 

državne uprave; dva člana imenuju 

reprezentativni sindikat delatnosti, odnosno 

profesija u organima; četiri člana imenuje 

Vlada na predlog ministra nadležnog za 

upravu. Predsednika činovničkog saveta 

biraju članovi saveta među sobom, tajnim 

glasanjem, većinom glasova svih članova. 

Članovi činovničkog saveta se biraju i 

imenuju na vreme od šest godina. 

Činovnički savet brine za izbor činovnika na 

funkcijama u skladu sa utvrđenim standarda 

stručne osposobljenosti, merama za izbor i 

metodama provere osposobljenosti. Činovnički 

savet za pojedinačne postupke javnih 

konkursa imenuje posebne konkursne 

komisije. Stručno tehničke i administrativne 

radnje za činovnički savet izvršava organ 

nadležan za kadrovska pitanja. U tom organu 

se obezbeđuju i sredstva za rad činovničkog 

saveta. 14 

Službenički sistem u Hrvatskoj 

Početkom 2004. godine, Uredbom Vlade 

Hrvatske, ustanovljen je Središnji državni 

ured za upravu, obavlja upravne i stručne 

poslove koji se odnose na: sistem i 

organizaciju državne uprave i lokalne 

samouprave; nadzor nad radom predstavničkih 

i izvršnih tela jedinica lokalne 

samouprave; organizovanje i sprovođenje 

stručnog osposobljavanja i usavršavanja 

zaposlenih u državnoj upravi i telima jedinica 

lokalne samouprave; vođenje središnjeg 

popisa državnih službenika i nameštenika; 

radnopravni položaj državnih službenika i 

nameštenika kao i službenika i nameštenika 

zaposlenih u upravnim odeljeninjima i službama 

jedinica lokalne i područne (regionalne) 

samouprave; praćenje primene sistema plata 

14 Uporedi: Zakon o javnim službenicima, „Uradni list 

Republike Slovenije“ br. 56/02, čl. 174–178. 

u telima državne uprave i lokalne i područne 

(regionalne) samouprave; nadzor nad 

zakonitošću rešenja državnih tela o prijemu u 

državnu službu, raspored službenika i 

nameštenika na radna mesta, premeštaj, stavljanju 

na raspolaganje i prestanku državne 

službe; praćenje načina i korištenja sredstava 

rada te primenu savremenih metoda rada u 

državnoj upravi, prati i nadzire sprovođenje 

Zakona o opštem upravnom postupku i 

propisa o uredskom poslovanju i dr. 15 

Značajan deo nadležnosti Središnjeg 

državnog ureda za upravu odnosi se na 

regulaciju službeničkog pitanja, ali to nisu 

njegove jedine nadležnosti. Nadležnost 

Ureda je mnogo šira i često nije u direktnoj 

vezi sa službeničkim sistemom zasluga. 

Međutim, u okviru Ureda osnovana su 

posebna odeljenja. Za pitanja službenika 

naročito su značajna: Odeljenje za pravna 

pitanja službeničkog sistema, Odeljenje za 

planiranje i upravljanje kadrovima u državnoj 

službi, Odeljenje za planiranje i organizaciju 

stručnog osposobljavanja i usavršavanja 

službenika kao i Centar za stručno osposobljavanje 

i usavršavanje službenika. 16 

Razvoj aktuelnog koncepta službeničkog 

sistema kod nas 

Period samoupravnog socijalizma (1953– 

1990) u bivšoj SFR Jugoslaviji, karakterisalo 

je i uvođenje nekih novih instituta nastalih u 

to vreme u razvijenim zapadnim zemljama. 

Tako je Zakonom o javnim službenicima 

(1957) izvršen i neuspešan pokušaj 

implementacije komisije za javne službenike 

koja je pomenutim zakonom nazvana Komisija 

za službeničke poslove. 17 

Zakonom su osnovane savezna, republička, 

pokrajinske, oblasne, sreske i opštinske 

komisije za službeničke poslove, kao 

15 

Uporedi: Uredba o unutarnjem ustrojstvu sedišnjeg 

državnog ureda za upravu, Vlada Republike Hrvatske, 

Ur. broj 5030109-04-1, 22 siječanj 2004: dostupno na 

internetu: www.uprava.hr 

16 

Uporedi: Uredba o unutarnjem ustrojstvu sedišnjeg 

državnog ureda za upravu, Vlada Republike Hrvatske, 

Ur. broj 5030109-04-1, čl. 7–10. 

17 

Uporedi: Zakon o javnim službenicima, „Službeni list 

FNRJ“ br. 53 /57, čl. 16–22. 

PULS 

maj 2005 


6


samostalni organi uprave. Komisije su bile 

sastavljene od sedam do devet stalnih 

članova, a nadležnost je bila, u zavisnosti od 

ranga komisije, da u okviru svog delokruga: 

a) daju saglasnost na rešenja o postavljanju 

u određena zvanja odnosno o unapređenju 

službenika; b) reševaju o prigovorima državnih 

organa, ustanova i organizacija protiv 

akta nadležnog organa uprave kojima se 

osporava zakonitost rešenja o službeničkim 

odnosima; c) rešavaju u drugom stepenu o 

žalbama službenika u slučajevima 

predviđenim ovim zakonom; d) daju 

saglasnost na otkaze službenicima savezni i 

republičkih organa kao i službenicima 

samostalnih ustanova nad kojima ti organi 

vrše nadzor; e) vrše druge poslove koji su im 

stavljeni u nadležnost. Zakon je takođe 

sadržao posebne odredbe o staranju o 

stručnom unapređivanje službe i o kadrovima 

kao i obavezu vođenja personalnog lista za 

svakog službenika, sa svim podacima o 

kretanju u službi. 

obezbeđuje jedinstvenu primenu propisa u 

oblasti radnih odnosa i kadrovske politike, da 

učestvuje u pripremi tih propisa, da se stara o 

odabiranju najboljih kandidata za državnu 

službu i odlučuje o pravnim lekovima 

podnetim u vezi sa ostvarivanjem prava i 

obaveza iz rada i po osnovu rada čime bi, s 

jedne strane bila ograničena samovolja političkih 

funkcionera u primanju, raspoređivanju i 

otpuštanju upravnih i drugih službenika, a sa 

druge, dovela bi do promene postojeće 

prevaziđene organizacione i birokratske etike 

u upravi. 18 

Karakter sistema, stroga politička kontrola i 

hijararhija, jednopartiski sistem, koncept 

socijalističkog samoupravljanja i sl. bili su i 

razlog neuspeha ove Komisije, kao i 

uvedenog pojma „javni službenik“ Jednostavno, 

koncept merit-sistema, zasnovan na 

Komisiji za službeničke poslove i pojam 

javnog službenika, nije mogao biti uspešno 

implementiran u pomenutom političkom 

ambijentu, zasnovanom na konceptu države 

kao aparata sile.Ova konstatacija, u najvećoj 

meri se odnosi i na Srbiju u periodu 1990– 

2000. godine. 

Reforma države i uprave, jedna je od bitnih 

faza procesa tranzicije i priključenja Srbije 

Evropskoj uniji. Ovom procesu nema 

alternative. Međutim, iako je prošlo već 5 

godina od otpočinjanja demokratskih reformi, 

još uvek nije došlo i do ovog suštinskog 

preobražaja. Buduća reforma uprave ne sme 

zaobići ni reformu službeničkog sistema koja 

bi bila izvedena po uzoru na razvijene zemlje. 

Uporedno-pravno iskustvo pokazuje da 

razvoj službeničkog sistem zasluga, nameće 

potrebu stvaranja profesionalnog, staleškog, 

nezavisnog i nepristrasnog službeničkog tela 

mogli bismo ga nazvati Visoki savet za 

službenike. Njegov osnovni zadatak bi bio da 

18 

Dejan Milenković 

Ljubomir Sekulić, Osnovi upravnog prava, 

Podogorica, 2004, str. 118–19. 


PULS 

maj 2005 

7


REFORMA SUDSTVA 

Izrada strategije reforme pravosuđa u 

zemljama u tranziciji početni je korak u 

izgradnji nezavisnog, samostalnog i 

efikasnog sudstva. Prethodna Vlada Srbije 

usvojila je Strategiju reforme pravosuđa, čiji 

principi u praksi nisu dosledno primenjeni. 

Nakon izbora nove Vlade, početkom 2004. 

godine, promenjeni su ključni sistemski 

pravosudni zakoni, ali nije usvojena i 

Strategija reforme pravosuđa. Nova vlada 

formirala je i Komisiju za reformu pravosuđa, 

čiji je osnovni zadatak izrada Nacionalne 

strategije reforme pravosuđa. U međuvremenu, 

Društvo sudija Srbije usvojilo je 

Osnovu strategije reforme sudstva (u daljem 

tekstu skraćeno: Strategija reforme sudstva) 

krajem 2004. godine. 1 

Strategija reforme sudstva u uvodnom delu 

proklamuje ciljeve sudske reforme, a potom u 

posebnim poglavljima navodi način njihove 

realizacije. Opšti cilj reforme sudstva je 

nezavisno, nepristrasno, efektivno i 

odgovorno sudstvo. Kao specifični ciljevi 

sudske reforme navedeni su: uspostavljanje 

ustavnog i zakonskog okvira nezavisnosti i 

nepristrasnosti sudija, disciplinske 

odgovornosti sudija za nesavesno obavljanje 

dužnosti i nedostojno ponašanje, ustanovljavanje 

racionalne unutrašnje organizacije 

sudova, obezbeđivanje potrebnih stručnih 

kadrova (sudija i sudskog osoblja) i 

prostornih i tehničkih uslova za rad i ubrzanje 

i pojeftinjenje sudskih postupaka. 

Ustavna jemstva sudske nezavisnosti i 

nepristrasnosti su neprecizna i nepotpuna i 

predstavljaju prepreku primeni međunarodnih 

standarda. Društvo sudija je izradilo i 

Uporednu analizu ustavnih odredbi, u kojoj 

1 Osnovi strategije reforme sudstva, Društvo sudija 

Srbije, Internet, 

http://www.sudije.org.yu/Members/gojko/projekti/Projec 

t.2004-11-20.7705256652.doc, 27. april 2005. 

se porede rešenja u vezi sa sudskom 

nezavisnošću i samostalnošću u komparativnom 

ustavnom pravu s rešenjima u 

važećem Ustavu Srbije i predlozima za novi 

ustav Srbije. Društvo je ponudilo i predloge 

ustavnih garancija za sudsku vlast. 2 U 

Strategiji reforme sudstva navodi se potreba 

uspostavljanja ustavnih garancija u pogledu 

izbora sudija, razrešenja od sudijske 

dužnosti, imuniteta sudija, njihove nepremestivosti, 

stalnosti sudijske funkcije i 

finansiranja sudstva. Potrebno je uspostaviti 

odgovarajuća tela sudske samouprave (savet 

za sudski budžet, organe disciplinskog 

postupka, organe za evaluaciju rada sudija i 

njihovu obuku) koja su u funkciji 

obezbeđivanja nezavisnosti i nepristrasnosti 

sudija. Prema mišljenju Društva sudija, Visoki 

savet pravosuđa nije konstituisan u skladu s 

međunarodnim standardima u pogledu 

načina izbora njegovih članova iz reda sudija 

i obima njegove nadležnosti. Polovinu sudija 

Visokog saveta pravosuđa, predlaže se da 

neposredno biraju njihove kolege, a da se 

izbor ostalih članova poveri Narodnoj 

skupštini. Visoki savet pravosuđa treba da 

bude ovlašćen za sva pitanja koja ulaze u 

oblast sudske samouprave. U Strategiji 

reforme sudstva ukazuje se i na značaj 

međusobne nezavisnosti sudija i njihove 

nepristrasnosti. Unutrašnja nezavisnost 

sudija postiže se poveravanjem odlučivanja o 

pitanjima sudske samouprave posebnim 

nezavisnim organima, širom reprezentativnošću 

sudija prilikom njihovog izbora i 

ograničavanjem diskrecionih ovlašćenja 

predsednika suda u pogledu godišnjeg 

rasporeda poslova i raspodele predmeta. 

Nepristrasnost sudija obezbeđuje se i 

primenom prava na prirodnog sudiju, 

2 Videti: Uporedna analiza o nezavisnom sudstvu, 

Društvo sudija Srbije, Internet, 

http://www.sudije.org.yu/Members/milos/dokumenti/ust 

av_uporedna_analiza.pdf, 27. april 2005. 


PULS 

maj 2005 

9


proklamovanjem inkompatibilnosti sudijske 

funkcije sa članstvom u političkim organizacijama, 

sankcionisanjem zloupotrebe javnog 

položaja i sredstava javnog informisanja koji 

utiču na nepristrasnost sudija i rešavanjem 

stambenih problema sudija. 

Uspostavljanje disciplinske odgovornosti 

sudija je sledeći bitan element reforme 

sudstva. Disciplinski sudski postupak ne 

postoji u našem pravnom sistemu − on 

poznaje samo meru razrešenja sudija. U 

nameri da se pooštri odgovornost sudija za 

nesavestan i nedostojan rad predviđa se 

ustanovljavanje disciplinskog postupka i 

propisivanje disciplinskih mera. Svako lice 

može podneti inicijativu za pokretanje 

disciplinskog postupka protiv sudija. 

Disciplinski tužilac odlučuje o pokretanju 

disciplinskog postupka, a Sudski savet ili 

Disciplinski sud, kao nezavisni organi, 

odlučuju o disciplinskoj odgovornosti. 

U Strategiji pridaje se značajna pažnja 

sistemu i nadležnosti sudova. Sudije se 

zalažu za reorganizaciju sudova u skladu sa 

odgovarajućim kriterijumima (demografskim, 

geografskim, prostornim ali i opterećenošću 

matičnog suda) i preispitivanje ovlašćenja 

sudova. Potrebno je ustanoviti opravdanost 

drugostepene nadležnosti apelacionih 

sudova i njihov broj, proširenje nadležnosti 

okružnih sudova u građanskoj i krivičnoj 

materiji, nadležnost Upravnog suda za 

suđenje u upravnim sporovima i organizaciju 

Odeljenja za organizovani kriminal i Veća za 

ratne zločine pri Okružnom sudu u Beogradu. 

Društvo sudija predlaže da se ustanove 

kriterijumi i merila na osnovu kojih će se 

utvrditi opterećenost sudova, uspostavljanje 

više upravnih sudova i jednog Višeg 

upravnog suda i prenošenje dela nadležnosti 

s postojećih sudova na novoformirane, čime 

bi se izvršilo njihovo rasterećenje. 

Unutrašnje uređenje suda mora biti u skladu 

sa zahtevima racionalnog i efikasnog 

obavljanja poslova. U tom pogledu predlaže 

se reorganizacija sudske uprave i 

određivanje nove uloge sudskog osoblja. 

Društvo sudija smatra da je neophodno 

uspostavljanje posebnih stručnih službi ili 

osoba, informacionog sistema pravosudnih 

organa, neposredne veze između sudova i 

drugih državnih organa i jedinstveni sistem 

vođenja statistike za sve sudove. Nova uloga 

sudskog osoblja podrazumeva određivanje 

stručnih i administrativnih poslova koje neće 

vršiti sudija, već sudsko osoblje organizovano 

u skladu sa određenim principima 

(jedan sudija − jedan tim sudskog osoblja). 

Obezbeđivanje potrebnog broja sudija i 

sudskog osoblja i njihovo stručno 

usavršavanje predstavlja jedan od ciljeva 

reforme sudstva. Neophodno je angažovanje 

određenog broja sudija i sudskog osoblja, 

ustanovljavanje kriterijuma i merila na osnovu 

kojih se određuje potreban broj sudija prema 

broju, strukturi i složenosti predmeta i 

uvođenje pravosudne policije koja bi se 

starala o bezbednosti suda. U pravosudnom 

sistemu Srbije zaposleno je oko 2400 sudija, 

što je po broju stanovnika iznad evropskog 

proseka. Uprkos velikom broju sudija, sudski 

postupci traju veoma dugo i njihova 

efikasnost nije na zavidnom nivou. S druge 

strane, uvođenje medijacije smanjiće broj 

predmeta koji se pojavljuju pred sudovima. 3 

Racionalizacija sudova podrazumeva i 

rešavanje pitanja određivanja adekvatnog 

broja sudija. Društvo sudija, kao esnafska 

organizacija, ponudilo je okvirne principe, ali 

ne i detaljniji plan rešavanja problema 

određivanja broja sudija. 

Predstavnici sudske grane vlasti ukazuju na 

neophodnost obezbeđivanja odgovarajućih 

prostornih i tehničkih uslova za rad, koji bi bio 

dostojan njihovog položaja. Izgled sudskih 

zgrada i prostorija utiče na autoritet sudstva u 

javnosti, a radni prostor i tehnička sredstva 

na kvalitetno i efikasno obavljanje sudskih 

aktivnosti. U ovom pogledu, očigledno je da 

ne postoje značajna finansijska sredstva u 

republičkom budžetu koja bi omogućila 

podizanje nivoa prostornih i tehničkih uslova 

za rad sudija u narednom periodu. Upravo je 

nedostatak tehničkih i materijalnih uslova 

3 

Medijacija (posredovanje) je alternativni način 

rešavanja sporova uz pomoć jednog ili više posrednika 

(medijatora). Medijacija se obavlja naročito u 

imovinskopravnim, građanskopravnim, trgovinskim, 

porodičnim i drugim odnosima pravnih i fizičkih lica. 

Medijatori mogu biti sudije, advokati i drugi stručnjaci iz 

različitih oblasti, u zavisnosti do vrste spornog odnosa 

u kome posreduju. Na osnovu preuzetih međunarodnih 

obaveza, Narodna skupština Republike Srbije usvojila 

je Zakon o medijaciji 24. februara 2005. godine. 


PULS 

maj 2005 

10


odložio primenu propisa o reorganizaciji 

sudova i uvođenje novih sudova: apelacionih 

sudova i Upravnog suda. 4 Društvo sudija je 

moglo da ponudi i alternativna rešenja 

problema obezbeđivanja finansijskih sredstava 

za poboljšanje uslova njihovog rada. 

Osnivanje posebnog nezavisnog sudskog 

budžeta koji bi se punio iz sudskih taksi i 

prihoda predstavlja jedno od mogućih 

rešenja, ali se sredstva mogu naći i po 

osnovu koriščenja međunarodnih donacija i 

posebnih evropskih fondova. 

Reforma zakonodavnog okvira i njegovo 

usklađivanje sa evropskim standardima 

nužan je preduslov da bi se ubrzali i pojeftinili 

sudski postupci. Poboljšanje efikasnosti 

sudskih postupaka (ubrzanje i pojeftinjenje) 

ostvaruje se pojednostavljivanjem postupaka, 

pojačavanjem odgovornosti stranaka za tok i 

ishod postupka, modernizovanjem odredbi 

tehničkog karaktera, uspostavljanjem delotvornog 

redovnog pravnog sredstva (predlaže 

se uspostavljanje mogućnosti okončanja 

postupka odlukom po žalbi), odlučivanjem 

Vrhovnog suda o vanrednim pravnim 

lekovima samo u slučajevima za koji oceni da 

su od značaja za jedinstvenu primenu prava, 

ravnopravnost i pravnu sigurnost, alternativnim 

rešavanjem sporova, poveravanjem 

vođenja sudskih postupaka sudijskim pomoćnicima, 

poveravanjem istrage državnom 

tužiocu i policiji uz sudsku kontrolu, 

proširivanjem ovlašćenja sudova u postupku 

prethodne kontrole optužnih akata, 

pojačavanjem procesne uloge oštećenog u 

krivičnom postupku i harmonizacijom našeg 

pravnog sistema s Konvecijom o zaštiti 

ljudskih prava i sloboda, međunarodnim 

standardima i pravom Evropske unije. 

U Strategiji reforme sudstva ukazuje se i na 

neophodnost ostvarivanja ustavnog načela 

javnosti suđenja i unapređivanja odnosa s 

javnošću. Javna kontrola vršenja sudske 

funkcije ostvaruje se i dostupnošću informacija 

o radu sudova. Dostupnost informacija 

obezbeđuje se uvođenjem portparola u 

svakom sudu i stvaranjem uslova za 

ostvarivanje principa javnosti sudskih 

4 Na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Zakona 

o uređenju sudova (Službeni glasnik RS, br. 29/04) 

uvođenje apelacionih sudova i Upravnog suda je 

odloženo za 1. januar 2007. godine. 

postupaka (organizacioni, prostorni i 

tehnički). Narodna skupština je, u 

međuvremenu, usvojila Zakon o slobodnom 

pristupu informacijama od javnog značaja koji 

predviđa da se u državnim organima odrede 

lica koja će preduzimati određene radnje po 

zahtevu za slobodan pristup informacijama 

od javnog značaja. 5 

Dokument Osnovi strategije reforme sudstva 

izradilo je Društvo sudija Srbije, u kome se 

izlažu osnovni principi i pravci reforme i 

modernizacije dela pravosudnog sistema. 

Obezbeđivanje normativnog okvira sudske 

nezavisnosti i nepristrasnosti, uspostavljanje 

disciplinske odgovornosti sudija, racionalizovanje 

organizacije sudova, obezbeđivanje 

odgovarajućih prostornih i tehničkih uslova za 

rad, poboljšanje odnosa s javnošću su ključni 

ciljevi reforme sudstva. Osnova strategije 

reforme sudstva je usaglašena s 

međunarodnim standardima u ovoj oblasti i 

predstavlja osnovu za izradu Strategije 

reforme pravosuđa. Međutim, predstavnici 

Društva sudija nemaju predstavnika u 

Komisiji za reformu pravosuđa, koju je 

osnovala Vlada Srbije, a čiji je zadatak izrada 

nacionalne strategije reforme pravosuđa. 

Između ministra pravde i predstavnika 

Društva sudija Srbije postoje nesuglasice i u 

određivanju statusa sudstva u odnosu na 

druge grane državne vlasti i vrednovanju 

učešća i uloge Ministarstva pravde u reformi 

sudstva. Postojeći ambijent usporava izradu i 

primenu nacionalnog plana reforme 

pravosuđa. Primena nacionalnog plana 

reforme pravosuđa predstavlja i jedan od 

sastavnih elemenata buduće strategije za 

borbu protiv korupcije, čije usvajanje domaća 

i međunarodna javnost očekuju već duže 

vreme. 

Mijodrag Radojević 

5 Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog 

značaja, Službeni glasnik RS, br. 120/04. 


PULS 

maj 2005 

11


KORUPCIJA 

U SEKTORU ODBRANE 

Odbrana stanovništva i teritorije jedna je od 

vitalnih funkcija države od njenog nastanka. 

Arheološki nalazi i sačuvani istorijski spisi 

potvrđuju da su još antička carstva formirana 

na području Sredozemlja, Srednjeg i Dalekog 

istoka posedovala stalne oružane snage sa 

različitim vrstama naoružanja i složenom 

hijerarhijom i organizacionom strukturom. U 

okolnostima kada su osvajački pohodi i ratovi 

skoro isključivo činili sadržaj međunarodnih 

odnosa, osnovni zadatak vojske bio je 

prvenstveno da štiti interese vladara i 

aristokratije i da očuva kastinski ili 

robovlasnički poredak. Zbog toga je kontrola 

nad oružanim trupama bila poverena 

plemićima odnosno, u krajnjoj instanci, 

nalazila se u rukama samog vladara. Sa 

rađanjem nacionalnih država i pojavom 

građanskih revolucija vojska je kao stub 

odbrambenog sistema počela da služi 

građanima kao nosiocima suverenih prava. U 

savremenom demokratskom društvu zadatak 

vojske je da organizuje i efikasno sprovede 

odbranu građana i njihove imovine i zaštiti 

ustavni poredak od oružanog nasilja druge 

zemlje ili grupe zemalja. Kako odbrambena 

funkcija države predstavlja jedan od 

najvažnijih javnih interesa vojska se u širem 

smislu može odrediti kao javna služba. 

Reforma sektora odbrane i vojske kao njenog 

glavnog stuba bila je u Srbiji odložena iz više 

razloga, za razliku od ostalih 

postkomunističkih zemalja. Borba ratova za 

jugoslovensko nasleđe, održanje autoritarnog 

poretka kroz vladavinu Slobodana Miloševića 

umesto pokretanja tranzicione reforme, neizvesna 

budućnost srbijansko–crnogorskog 

državnog zajedništva i postojanje stalnih 

bezbednosnih izazova u regionu, uticali su na 

stvaranje svojevrsne konfuzije u državnom 

rukovodstvu i stručnoj javnosti u pogledu 

toga kako bi trebalo da izgleda nacionalni 

sistem odbrane. Uporedo sa procesom 

jačanja policije kao svojevrsne Pretorijanske 

garde režima, odlaganje reforme bio je za 

vladajuću elitu u Srbiji izgovor da se uloga 

vojska marginalizuje i pripremi za političke 

zloupotrebe. 1 Stoga ne čudi što je kadrovska 

politika u vojsci, posebno u Generalštabu, 

vođena saglasno interesima vladajućih stranaka 

a ne merilima stručnosti i profesionalnih 

zasluga. Dalje odlaganje preobražaja vojske i 

drugih segmenata nacionalnog sistema 

odbrane u razdoblju posle političkih promena 

oktobra 2000. godine produžilo je agoniju 

nekada najuglednije državne institucije. 

Istraživanja javnog mnjenja koja je, u 

razdoblju od juna 2003. do aprila 2005. 

godine, kvartalno sprovodio Centar za 

civilno–vojne odnose, ukazuju na trend 

značajnog pada poverenja u vojsku. Od 71,8 

odsto ispitanih građana koliko je najviše 

poverenja poklonilo u junu 2003. godine, 

Vojska Srbije i Crne Gore je u januaru 2005. 

godine zadržala poverenje svega 38,2 odsto 

anketiranih. 2 Poverenje građana Srbije 

postojano opada kada se radi i o drugim 

državnim organima u čijoj se nadležnosti 

nalazi odbrana zemlje. Stepen poverenja u 

Vrhovni savet odbrane pao je za 29 odsto u 

1 Zoran Dragišić, „Stari odgovori na nova pitanja”, u: 

Vladimir N. Cvetković (prir), (Re)konstrukcija institucija, 

Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2002, 

str. 335-7. 

2 Miroslav Hadžić i Zorana Atanasović, „Građani o stanju 

u vojsci”, Centar za civilno-vojne odnose, Internet, 

http://www.ccmr-bg.org/javnost/javnost073.htm, 25. april 

2005. 


PULS 

maj 2005 

13


Korupcija u sektoru odbrane 

odnosu na jun 2003. godine; u aprilu 2005. 

godine oko petine ispitanika iskazalo je 

poverenje nasuprot skoro dvostruko većem 

procentu onih koji nemaju poverenja (39,4 

odsto). 3 Rezultati istog ispitivanja javnog 

mnjenja ističu jednako nizak nivo poverenja u 

Ministarstvo odbrane (21,2 odsto), dok vojna 

služba bezbednosti i Generalštab beleže 

nešto veće poverenje javnosti: 25,6 odsto 

odnosno 27,5 odsto. 

Nagli pad poverenja građana u vojsku kao 

javnu službu može se objasniti nasleđem iz 

socijalističkog razdoblja i nizom neregularnosti 

i afera koje su u proteklih godinu dana 

posredstvom medija dospele u središte 

interesovanja javnosti. Spora promena svesti 

starešina u pogledu prihvatanja uloge vojske 

u demokratskom društvu predstavlja najteže 

breme autoritarnog nasleđa. Najveći broj 

visokih oficira obrazovan je na tradiciji 

Jugoslovenske narodne armije kao oružane 

sile komunističke partije i čuvara tekovina 

revolucije. Proklamovani povratak tradiciji 

srpske vojske u poslednjih desetak godina 

nije označio primenu demokratskog koncepta 

vojske kao javne službe koja štiti interese 

građana. Otpor vojnog vrha uvođenju i 

normativnom regulisanju civilnog služenja 

vojnog roka dodatno je podstaklo sumnje 

javnosti u reformsko opredeljenje. Pored 

toga, niz slučajeva ranjavanja, samoubistava 

i ubistava koja su se u protekle dve godine 

odigrala pod nerazjašnjenim okolnostima, 

otvorili su pitanje da li vojska postoji da bi bila 

na usluzi građanima ili građani postoje zbog 

popune brojnog stanja vojske. Čini se da je 

pad nivoa poverenja u vojsku u značajnoj 

meri posledica delovanja vojnih organa u 

odnosu prema vojnim obveznicima, tj. 

području gde je njihov rad najviše izložen 

javnosti. Slučaj odluke jedne regrutne 

komisije u Beogradu da heroinskog zavisnika 

uputi na redovno služenje vojnog roka može 

da posluži kao ilustracija kako nepravilnosti u 

radu vojnih organa mogu da budu apsurdne. 

Mladiću Nenadu N. uručeno je decembra 

2004. godine rešenje regrutne komisije u 

kojoj piše da je sposoban za vojnu službu, 

iako je nadležnom vojnom odseku dostavio 

otpusnu listu i potvrdu Zavoda za bolesti 

3 Ibid. 

zavisnosti u Beogradu da se nalazi na 

lečenju. 4 

Pored slučajeva kršenja ljudskih prava, 

medijsku pažnju u protekle dve godine 

izazvalo je otkrivanje neregularnosti sa 

korupcijom u pozadini. Višedecenijsko 

ulaganje u stvaranje odbrambenog sistema 

sposobnog da efikasno odgovori na 

bezbednosne izazove hladnoratovskog doba 

učinilo je vojsku vlasnikom značajne 

nepokretne imovine. Ministarstvo odbrane 

odnosno Vojska Srbije i Crne Gore raspolaže 

nepokretnostima od preko 30 hiljada hektara 

zemljišta, više od 11 miliona kvadratnih 

metara objekata visokogradnje i 16 miliona 

kvadratnih metara objekata niskogradnje. 5 U 

okolnostima niskog životnog standarda 

zaposlenih u vojsci vredna imovina predstavlja 

izazov za neodgovorne pojedince da 

zloupotrebom javnih ovlašćenja ostvare 

„dodatne” prihode. Na udaru korumpiranih 

službenika posebno se nalaze delovi imovine 

pogodni za komercijalizaciju. O tome svedoči 

pokretanje istrage u maju 2004. godine protiv 

Milana Dropca, civilnog lica na dužnosti 

pomoćnika direktora za šumarstvo i lovstvo 

Vojne ustanove „Karađorđevo”, zbog sumnje 

da je počinio zloupotrebu službenog položaja 

u produženom trajanju, za nesavestan rad u 

službi i falsifikovanje službene isprave. 

Drobac je osumnjičen da je u razdoblju od 

1994. do 2004. godine ugovaranjem usluga 

za vojnu ustanovu, ocenjivanjem trofeja i 

naplate ulova pribavio protivpravnu 

imovinsku korist u iznosu od oko 70 miliona 

dinara. 6 U poslovima ugovaranja seče, izvoza 

i prodaje drveta favorizovao je pojedina 

privatna preduzeća, dok je omogućavanjem 

neplanskog, neracionalnog lova i krivolova 

prouzrokovao uništenje genetskog potencijala 

pojedinih vrsta divljači i smanjenje 

4 T. Kaluđerović, „Vojska bolesnog mladića proglasila 

sposobnim”, Glas javnosti, Internet izdanje, 14. 

decembar 2004, http://www.glasjavnosti.co.yu/danas/srpski/D04121303.shtml, 

14. 

decembar 2004. 

5 Ratko Femić, „Godišnje možemo da obezbedimo 400, 

a potrebno je 4.000 stanova”, Danas, 10. mart 2005, str. 

18-9. 

6 M. Bozokin, „Hapšenje Dropca samo je početak”, 

Dnevnik, Internet izdanje, 21. maj 2004, 

http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/21-05- 

2004/Strane/vojvodjanska.htm#1, 21. maj 2004. 


PULS 

maj 2005 

14



njihove trofejne vrednosti. Opisane 

zloupotrebe narušile su ravnotežu ekosistema 

„Karađorđeva”. 

Sprovođenje odbrambene politike 

tradicionalno je zbog osetljivosti poslova 

podvgrnuto strogom režimu zaštite tajnosti 

službenih podataka. Ipak, u razvijenim 

zemljama eventualne zloupotrebe sprečavaju 

propisi kojima je precizno definisana 

službena tajna i uslovi kada se na zvanični 

dokument može staviti oznaka tajnosti. 

Zastareli propisi o državnoj tajni nasleđeni iz 

autoritarne prošlosti u spoju sa odsustvom 

efikasnog mehanizma demokratske i 

unutrašnje kontrole rada vojnih organa i 

ustanova mogu da olakšaju uspostavljanje 

korupcijske prakse u domaćem sektoru 

odbrane. U okolnostima kada se skoro sve 

može proglasiti državnom tajnom teško je 

otkriti nezakonitosti motivisane korupcijom. 

Utoliko je veća opasnost od nezakonitog 

bogaćenja u oblasti proizvodnje i izvoza 

naoružanja kojim se bavi domaća vojna 

industrija, više decenija prisutna na tržištima 

manje razvijenih zemalja. Premda većina 

država, uključena u legalan promet 

naoružanjem, nerado objavljuje zvanične 

podatke o obimu ostvarenog izvoza i uvoza ili 

ih drži u potpunoj tajnosti, procenjuje se da je 

vrednost godišnje trgovine sitnim oružjem i 

lakim naoružanjem na svetskom nivou oko 

četiri milijarde američkih dolara. 7 

Ogroman profit i neodgovarajuća kontrola 

vlasti podsticajno deluju na pojavu korupcije 

u vojnoj industriji, na šta ukazuje slučaj 

Radeta Gromovića, direktora marketinga 

„Zastava–Oružja”, optuženog da je juna 

2002. godine zloupotrebom službenog 

položaja pribavio protivpravnu korist od 

94.317 dinara vlasniku privatnog preduzeća 

„Temeks” iz Beograda. Gromović je prilikom 

izvoza 1.500 automatskih pušaka za potrebe 

Nigerije, kompaniji „Temeks”, po osnovu 

pružanja posredničkih usluga, omogućio da 

se umesto 30 automatskih pušaka krajnjem 

kupcu isporuči 20 automatskih pištolja 

„škorpion” i jedan mitraljez. Direktor 

7 Insights and Mysteries: Global Small Arms Transfers, 

Small Arms Survey 2003, Internet, http://www. 

smallarmssurvey.org/Yearbook 

2003/yb2003_en_presskit_ch3.pdf, 21. maj 2004. 

marketinga je prilikom izvoza oružja potpisao 

revers u kojem su navedeni serijski brojevi 

isporučenog zamenjenog oružja, iako su se 

kompletna izvozna dokumentacija i dozvole 

nadležnih ministarstava odbrane i unutrašnjih 

poslova Srbije i Crne Gore i Republike Srbije 

isključivo odnosile na izvoz automatskih 

pušaka. Zamenom oružja omogućen je 

nelegalan izvoz 20 „škorpiona” i jednog 

mitraljeza, čime je naneta šteta kragujevačkoj 

fabrici oružja u iznosu od 1.535 američkih 

dolara, koliko je iznosila razlika u ceni pištolja 

i pušaka. 8 Mada pomenuta suma, za koju se 

sumnja da je nezakonito stečena deluje 

zanemarljivo u odnosu na ukupan profit 

fabrike oružja, značaj otkrivenog slučaja 

ogleda se u tome što pruža naznake o 

postojanju daleko opasnijeg korupcijskog 

mehanizma u trgovini naoružanjem. U 

opisanom lancu zloupotreba važno mesto 

imalo je preduzeće „Temeks” za koje je 2003. 

godine Komisija Ujedinjenih nacija za 

kontrolu sprovođenja međunarodnih sankcija 

Liberiji utvrdila da je od juna do avgusta 

2002. godine pomenuto preduzeće izvezlo na 

hiljade komada lakog naoružanja i milione 

komada municije u ovu afričku zemlju. 9 

Rezultati istrage Komisije Ujedinjenih nacija 

pokazali su da je naoružanje u organizaciji 

preduzeća „Temeks” isporučivano sa 

krivotvorenom dokumentacijom kako bi se 

lažno prikazao izvoz u Nigeriju. Poslovna 

saradnja sa trgovačkom kompanijom koja 

radi sticanja profita pribegava nezakonitim 

radnjama otvara pitanje eventualne 

umešanosti pojedinih rukovodilaca industrije 

posebne namene u međunarodni organizovani 

kriminal. 

Jedno od mogućih objašnjenja za pojavu 

velikog broja neregularnosti u radu 

pripadnika vojske i drugih službi u sektoru 

odbrane je postepena razgradnja profesionalnog 

integriteta i odstupanje od vojničkog 

kodeksa tokom poslednje decenije. 

Urušavanje socijalističkog sistema vrednosti, 

osećaj gubitka vojničke časti podstaknuto 

8 „Šverc oružja u Nigeriju”, Blic, Internet izdanje, 3. 

mart 2005, http://www.blic.co.yu/danas/broj/strane/ 

hronika.htm#1, 3. mart 2005. 

9 Olivera S. Tomić, „Zveckanje (ne)legalnim izvozom”, 

Projekat „Čiste ruke”, Novinska agencija Beta, Internet, 

http://www.beta.co.yu/korupcija/default.asp?st=c&str=1 

&lis=1&ci=1193568 30 mart 2005 


PULS 

maj 2005 

15



hronologijom stalnih poraza i povlačenja i 

kolektivna apatija izazvana društvenom 

marginalizacijom vojske i opstajanjem na 

rubu egzistencije, oslabili su integritet 

starešinskog kadra. Perspektiva napredovanja 

u službi ograničena je politizacijom 

vojske u vreme vladavine Slobodana 

Miloševića, čime je prostor za uspon u karijeri 

i blagostanje ostavljen isključivo za starešine 

bliske nekoj od vladajućih stranaka ili sa 

jakim rodbinskim i prijateljskim vezama sa 

tadašnjim vojnim vrhom. Profesionalna vojna 

služba podrazumeva da se unapređenje 

starešina uredi preciznim propisima sa 

jasnim, unapred poznatim i pravičnim 

kriterijumima. 10 Čini se da ni u razdoblju 

posle političkih promena od oktobra 2000. 

godine u vojsci nije dosledno primenjen 

sistem zasluga i srazmernosti u vrednovanju i 

nagrađivanju profesionalnog zalaganja. 

Izmenama pravilnika o rešavanju stambenih 

pitanja zaposlenih u Ministarstvu odbrane i 

Vojsci Srbije i Crne Gore usvojenim krajem 

2004. godine, starešine u činu generala 

dobile su veliku prednost u odnosu na ostale 

pripadnike vojske. Prema tvrdnjama 

predstavnika Udruženja vojnih penzionera 

beskućnika iz otcepljenih republika bivše 

SFRJ, izmenama pravilnika generali su po 

osnovu značaja radnog mesta dobili po 120 

bodova, dodatne bodove prema činu i 22 do 

27 bodova na osnovu položajne grupe. 11 

Kako je za pukovnike i niže činove bodovanje 

ostalo nepromenjeno generali su dovedeni u 

favorizovan položaj pri rangiranju na liste za 

rešavanje stambenog pitanja. Nejednak 

položaj starešina dodatno je učvrćen 

uvođenjem prava izuzeća koje daje 

diskreciono ovlašćenje ministru odbrane da 

na predlog pomoćnika i načelnika Generalštaba 

generalima prilikom penzionisanja 

dodeli stan. Hiljade pripadnika vojske koji 

žive kao podstanari ili u kasarnama i drugim 

vojnim kolektivnim smeštajima opisanu 

povredu načela jednakosti posredno mogu 

da shvate kao svojevrsan signal sa „vrha” da 

se ne isplati poštovati zakon i vojnički kodeks 

10 

Jerzy Wiatr, „Armija”, u: Milan Matić (gl. red), 

Enciklopedija političke kulture, Savremena 

administracija, Beograd, 1993, str. 59. 

11 Radenka Marković, „Stanovi samo za generale”, Blic, 

Internet izdanje, 2. mart 2005, 

http://www.blic.co.yu/danas/broj/strane/drustvo.htm, 2. 

mart 2005. 

i pribegnu sticanju dopunskih prihoda po 

cenu učešća u kriminalnim aktivnostima. 

Narušen profesionalni integritet ograničava 

uspeh primene antikorupcijskih mera u 

javnim službama koje čine sektor odbrane. 

Unutrašnji mehanizam kontrole zakonitosti 

rada pripadnika vojnih organa i ustanova, 

kojim rukovode druge vojne starešine sa 

spornim integritetom, teško da bi mogao da 

efikasno otkrije i suzbije zloupotrebe. Izlaz iz 

„zatvorenog kruga” u kojem vojska kontroliše 

samu sebe predstavlja ustanovljenje 

institucionalnog mehanizma demokratskog 

nadzora odbrambenih struktura. U 

demokratski uređenim državama vojna 

podređenost zvaničnim civilnim vlastima 

podrazumeva se, jer proističe iz doktrine o 

građanima kao nosiocima suverenosti i 

postavke Carla fon Clausewitza da rat 

predstavlja „nastavak vođenja politike drugim 

sredstvima”. Pošto vojne kapacitete treba 

podrediti odlukama civilne vlasti onda bi 

staranje o sprovođenju politike suzbijanja 

korupcije i drugih vidova nezakonitosti trebalo 

da bude u nadležnosti organa državne 

zajednice. Ipak, čini se da u razdoblju od 

nastanka državne zajednice Srbije i Crne 

Gore kontrola rada vojnih organa nije 

doprinela suzbijanju korupcije u sektoru 

odbrane. Odluke Vrhovnog saveta odbrane o 

smeni generala Ivana Đokića sa dužnosti 

pomoćnika ministra odbrane za materijalne 

resurse i generala Zorana Stankovića sa 

mesta načelnika Vojnomedicinske akademije, 

pobudile su sumnje javnosti u iskrenost 

opredeljenja državnog rukovodstva za 

reformu vojske. Dodatnu sumnju podstakla je 

činjenica da su generali smenjeni bez javnog 

obrazloženja i primedbi na njihov rad. 

General Đokić je javno govorio o kritičnom 

stanju Vojske i o ulozi političke podobnosti i 

uticaja različitih interesnih grupa na vođenje 

kadrovske politike, pa je to moguće 

objašnjenje za njegovu smenu. 12 Objektivni 

razlozi za smenu generala Stankovića, koju 

je prvi put 2004. godine bezuspešno zatražio 

ministar odbrane Prvoslav Davinić, takođe su 

nejasni. Razmatranje uspešnosti i valjanosti 

rukovođenja Vojnomedicinskom akademijom 

12 

Tanja Nikolić-Đaković, „Vojska nije imuna na 

korupciju”, Blic, Internet izdanje, 7. april 2005, 

www.blic.co.yu/arhiva/2005-04-07/naslovna.htm, 

7. april 2005. 

PULS 

maj 2005 


16



svakako mora da uključi i činjenicu da su na 

početku mandata generala Stankovića 

dugovanja ustanove iznosila oko 400 miliona 

dinara, dok je u trenutku napuštanja funkcije 

ostvaren prihod bio devet miliona evra, uz 

dodatak neizmirenih potraživanja od još oko 

20 miliona evra. 13 Pored toga, general 

Stanković sproveo je kontrolu finansijskog 

poslovanja Vojnomedicinske akademije za 

razdoblje od 1998. do 2001. godine i otkrio 

raširenu korupcijsku praksu u ugovaranju 

nabavke opreme i lekova, o čemu je štampa 

dosta pisala no bez epiloga o posledicama 

po odgovorne. 

Sistem nacionalne odbrane i vojska kao 

njegovo jezgro poslednja su oblast javnog 

sektora u kojoj je započet proces preobražaja 

i usklađivanja sa bezbednosnim zahtevima 

savremenog demokratskog poretka. Reforma 

vojske ne bi smela da se ograniči na 

rešavanje organizacionih i tehničkih pitanja 

odnosno da njen glavni cilj bude izgradnja 

manjih, efikasnijih i bolje opremljenih 

oružanih snaga. Prisustvo korupcije u radu 

pripadnika vojnih struktura u čijoj nadležnosti 

se nalazi veći deo državnog budžeta i 

upravljanje nepokretnom imovinom ogromne 

vrednosti, ukazuje na neophodnost temeljne 

promene shvatanje uloge vojske u društvu. 

Vojska i svi organi i ustanove obuhvaćeni 

nacionalnim sistemom odbrane predstavljaju, 

bez obzira na specifičnost i osetljivost 

domena nadležnosti, javnu službu. Zbog toga 

su zaposleni u sektoru odbrane dužni da 

postupaju savesno i profesionalno, u skladu 

sa javnim interesima i uz dosledno 

poštovanje ljudskih prava i načela vladavine 

zakona. Transparentnost bi trebalo da bude 

osnovni princip delanja starešina, a pravila o 

zaštiti državne tajne takva da onemoguće 

široko diskreciono pravo u odlučivanju o 

tome koji dokument može da ima oznaku 

tajnosti. U suprotnom, antikorupcijske mere 

biće osuđene na propast a brojni incidenti sa 

smrtnim ishodom i slučajevi kršenja ljudskih 

prava ostaće nerasvetljeni i nekažnjeni. 

13 Danijela Stanimirović, „Hoću u penziju već iduće 

nedelje”, Glas javnosti, Internet izdanje, 1. april 2005, 

http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/D05033- 

102.shtml, 1. april 2005. 


PULS 

maj 2005 

16

OKO NAS 

KORUPCIJA U VISOKOM 

OBRAZOVANJU U ZEMLJAMA 

JUGOISTOČNE EVROPE 

Osiguranje jednakog pristupa obrazovanju 

svih građana jednog u nizu osnovnih ljudskih 

prava zajamčenih međunarodnim standardima, 

predstavlja važnu funkciju moderne 

države. U savremenom dobu gde je društveni 

razvoj određen napretkom u oblasti nauke i 

tehnologije, nivo i kvalitet obrazovanja koje 

građani stiču tokom života veka značajno 

utiču na njihov socijalni status i lično 

blagostanje. Na društvenom planu, stečena 

znanja trebalo bi da podsticajno deluju na 

privredni rast i omoguće siromašnim i 

zemljama u tranziciji, poput zemalja 

jugoistočne Evrope, da u izvesnoj meri 

nadoknade višedecenijsko zaostajanje za 

razvijenim društvima. Zbog toga je 

sveobuhvatnim reformama pokrenutim 

početkom devedesetih godina prošlog veka u 

cilju razgradnje socijalističkog poretka 

obuhvaćen i sistem obrazovanja. Mere 

reformske politike u oblasti obrazovanja bile 

su usmerene na uklanjanje komunističke 

ideologije, prilagođavanje sadržaja nastavnih 

programa stvarnim potrebama društvene 

podele rada, na modernizaciju nastavnog 

procesa, uspostavljanje novog sistema 

vrednovanja rada nastavnika i učenika, 

jačanje odgovornosti i poboljšanje materijalnog 

položaja prosvetnih radnika. Pored 

oskudnih budžetskih sredstava i spore 

promene sistema vrednosti nasleđenog iz 

autoritarnog poretka, prisustvo korupcije 

jedna je od najvećih prepreka sa kojima se 

suočavaju vlade zemalja regiona u 

reformisanju obrazovnog sistema. 

Tačne podatke o stepenu prisustva korupcije 

u radu obrazovnih ustanova u državama 

jugoistočne Evrope nije moguće precizno 

utvrditi, pa se procene stanja zasnivaju na 

istraživanjima javnog mnjenja i izveštavanju 

medija o otkrivenim slučajevima nezakonitosti. 

O razmerama raširenosti korupcije u radu 

obrazovnih ustanova posredno govore 

rezultati ankete sprovedene 2002. godine u 

okviru projekta Inicijative za pravni razvoj 

jugoistočne Evrope (SELDI). Prema mišljenju 

ispitanika, korupcija je u maloj meri prisutna 

među nastavnicima osnovnih i srednjih škola: 

procenat ispitanika koji smatraju da je većina 

nastavnika korumpirana razlikuje se u 

zavisnosti od zemlje regiona i kreće u 

rasponu od 10 do 22 odsto. 1 Univerzitetski 

nastavnici, međutim, svrstani su među 

profesionalne grupacije u kojima je korupcija 

rasprostranjena na srednjem nivou, pa se 

prethodno navedeni procenat građana u 

ovom slučaju kreće između 21 i 42 odsto. 2 

Promena u opažanju stepena prisustva 

korupcije u obrazovnom sistemu manifestuje 

se ukoliko su interesi anketiranih građana 

neposredno pogođeni nezakonitim delovanjem 

nastavnog kadra i službenika 

zaposlenih u školskim ustanovama. Zbog 

toga procene o razmerama korupcije koje u 

ispitivanjima javnog mnjenja iznose učenici i 

studenti kao korisnici usluga javnog 

obrazovanja, pružaju sliku o gorem stanju 

nego što to prikazuju ankete kojima je 

obuhvaćena šira populacija. Na primer, 

istraživanje kluba studenata sociologije 

„Diskrepancija” sprovedeno 2005. godine na 

pet fakulteta Univerziteta u Zagrebu pokazalo 

je da čak 97 odsto ispitanih studenata veruje 

1 

Detaljnije rezultate po zemljama pogledati u: 

Corruption Indexes, Regional Corruption Monitoring in 

Albania, Bosnia and Herzegovina, Bulgaria, Croatia, 

Macedonia, Romania, and Yugoslavia 2002, SELDI, 

Internet, http://www.online.bg/vr/SELDI01_e.htm, 4. 

oktobar 2004. 

2 Ibid. 


PULS 

maj 2005 

17

OKO NAS 

Korupcija u visokom obrazovanju u zemljama jugoistočne Evrope 

da se posredstvom rodbinskih i poznaničkih 

odnosa može upisati na Ekonomski fakultet, 

70 odsto na Fakultet političkih nauka, 61 

odsto na Medicinski, 57 na Filozofski, dok je 

svega 16 procenata uvereno da se može 

upisati na Fakultet elektrotehnike i 

računarstva bez ispunjavanja neophodnih 

kriterijuma. 3 O opažanju postojanja značajnog 

nivoa korupcije u radu zagrebačkog 

univerziteta posredno svedoči podatak iz iste 

ankete prema kojem 90 odsto studenata 

Ekonomskog fakulteta, 80 odsto studenata 

medicine, 75 odsto studenata politikologije i 

približno polovina studenata Filozofskog i 

Fakulteta elektrotehnike i računarstva, veruje 

da se ispit na njihovom fakultetu može 

položiti nezasluženo. 4 

Navedena ispitivanja javnog mnjenja, bez 

obzira na razlike u brojčanim vrednostima 

analiziranih pokazatelja, upućuju na 

zaključak da je fenomen korupcije u većoj 

meri prisutan u oblasti visokog školstva, nego 

u sistemu osnovnog i srednjeg obrazovanja. 

U prilog tome govori broj otkrivenih i 

procesuiranih slučajeva korupcije na univerzitetima 

u zemljama jugoistočne Evrope. 

Primera radi, u Bugarskoj su u poslednjih 

nekoliko godina okončana dva sudska 

procesa za krivično delo korupcije u visokom 

obrazovanju. Asistent na Hemijskom 

fakultetu Univerziteta u Šumenu osuđen je 

2002. godine na zatvorsku kaznu u trajanju 

od četiri godine zbog toga što je primio mito u 

iznosu od 300 američkih dolara. Iste godine, 

profesor Ekonomskog univerziteta u Varni 

uslovno je kažnjen sa 18 meseci, jer je od 

više studenata primio mito u iznosu od po 

100 evra kako bi im zauzvrat dao pozitivnu 

ocenu na ispitu. 5 

Pojavi korupcijske prakse u visokoškolskim 

ustanovama postojanje više međusobno 

isprepletenih činilaca pogoduje. Zastareli 

sistem univerzitetskog obrazovanja ne 

podstiče angažovanje studenata na 

predavanjima i vežbama tokom cele školske 

godine, već se stečeno znanje meri jedino 

rezultatima postignutim na polaganju ispita. 

Mogućnost stvaranja zloupotreba ostvaruju 

se kroz postupak ocenjivanja koji podlaže 

diskrecionom pravu odlučivanja nastavnika, 

odnosno njihovoj subjektivnoj proceni koja ne 

mora nužno da se podudara sa objektivnim 

merilima. Na slobodan prostor za zloupotrebe 

koji otvara široko definisano diskreciono 

pravo nadovezuje se pitanje eventualnog 

postojanja spoljnih uticaja koji mogu da 

naruše nepristrasnost nastavnika u 

kvantifikaciji znanja studenata. U okolnostima 

tranzicione reforme kada su usled 

ograničenih budžetskih sredstava primanja u 

visokoškolskim ustanovama skromna ili nisu 

redovna, prioritet poboljšanja niskog životnog 

standarda i obezbeđenje egzistencije 

porodice mogu da podstaknu univerzitetske 

nastavnike da korupcijom nezakonito ostvare 

„dodatni” prihod. 6 Interesi egzistencijalnog 

obezbeđenja prosvetnih radnika podudaraju 

se sa interesima roditelja, čija je želja da 

njihova deca sticanjem akademskih zvanja 

zauzmu što bolji položaj u društvu i osiguraju 

lično blagostanje — makar i učešćem u 

nezakonitim radnjama. 

Korupciju na univerzitetima u tranzicionim 

državama jugoistočne Evrope dodatno 

podstiče ambicija pripadnika nove društvene 

elite da osiguraju „legitimitet” za pozicije 

stečene bez stvarnih zasluga ili u sumnjivim 

okolnostima. Isprepletenost političkog uticaja 

i zloupotreba u oblasti visokog školstva 

otkrila je istraga pokrenuta 2003. godine na 

Univerzitetu u Burgasu (Bugarska) zbog 

sumnje da je rektor izdao diplome pojedinim 

političarima, ministrima i poslanicima, iako 

nisu ispunili obavezu da prisustvuju 

predavanjima. 7 Nije neobično da u ambijentu 

razorenog sistema društvenih vrednosti 

devijantni obrazac ponašanja političkog vrha 

3 Mirela Lilek, „Mitom do diplome”, Vjesnik, Internet 

izdanje, 23. ožujak 2005, 

http://www.vjesnik.hr/html/2005/03/23/Clanak.asp?r=un 

u&c=1, 23. mart 2005. 

4 Ibid. 

5 

Nikolaj Petrov, „Univerzitetski profesori najpodmitljiviji?”, 

Projekat „Čiste ruke”, Novinska agencija 

Beta, Internet, http://www.beta.co.yu/korupcija/arhiva, 

19. oktobar 2003. 

6 U Bosni i Hercegovini visoko obrazovanje se nalazi u 

nadležnosti različitih nivoa vlasti, pa su zbog 

nesposobnosti političara da se dogovore oko 

finansiranja ionako male profesorske plate proteklih 

godina često kasnile i po nekoliko meseci. Navedeno 

prema: Studija percepcije korupcije – Bosna i 

Hercegovina, Transparency International Bosna i 

Hercegovina, Banjaluka/Sarajevo, 2002, str. 141. 

7 Nikolaj Petrov, „Univerzitetski profesori najpodmitljiviji?”, 

op. cit. 


PULS 

maj 2005 

18

OKO NAS 


slede javni službenici sa nižih nivoa 

hijerarhije. U tom slučaju, korupcijski „odnos 

razmene” uspostavlja se između pojedinaca 

sa univerziteta i zaposlenih iz drugih državnih 

institucija. Interes javnih službenika je da 

pribave neophodna stručna zvanja kako bi 

zadržali nameštenje stečeno pod neregularnim 

okolnostima — zbog rodbinske i političke 

pripadnosti ili eventualnih ratnih zasluga. U 

Hrvatskoj je 2003. godine u hrvatskim 

oružanim snagama otkriven korupcijski 

skandal sa falsifikovanjem fakultetskih 

diploma. Istragom je utvrđeno da su Branimir 

Kuleš, profesor džudoa na Kineziološkom 

fakultetu u Zagrebu, i Nikola Odobašić, 

pukovnik Hrvatske vojske, omogućili pojedinim 

starešinama da, kao vanredni studenti, 

na nezakonit način steknu diplome ove 

visokoobrazovne ustanove i zadrže činove i 

posao u vojsci. 8 

Predmet korupcijske prakse u radu 

visokoškolskih ustanova u zemljama regiona 

su protivpravna polaganja: prijemnog ispita, 

ispita tokom studija, državnog ispita i sticanje 

diplome. Najrasprostranjeniji vid korupcije je 

podmićivanje nastavnika novcem i iznos mita 

se razlikuje u zavisnosti od platežne 

sposobnosti građana, vrste ispita i težine 

gradiva. Prema rezultatima istraživanja 

Fonda za otvoreno društvo sprovedenog 

2003. godine na 40 fakulteta tri univerziteta u 

Makedoniji, mito za upis na fakultete 

skopskog univerziteta „Ćirilo i Metodije” kreće 

se u rasponu od 2.000 do 6.500 evra. 9 

Interna istraga Društva studenata DEMUS 

sprovedena 2005. godine na Univerzitetu u 

Tuzli, pokazala je dekan Filozofskog fakulteta 

profesor Ahmet Kasumović protivzakonit 

prolaz na prijemnom ispitu naplaćuje 1.500 

evra. 10 Studenti tuzlanskog univerziteta otkrili 

su da je profesor Prirodno–matematičkog 

fakulteta Sead Resić jedna od ključnih figura 

8 D. Miljuš, Z. Despot, „Razbijen lanac dilera lažnih 

diploma u HV-u”, Večernji list, Internet izdanje, 6. 

studeni 2003, 

http://www.vecernji-list.hr/2003/11/06/Pages/razbijen- 

1N.html, 6. novembar 2003. 

9 

„Ispit 100 evra, diploma 15.000”, Glas javnosti, 

Internet izdanje, 26. jun 2003, http://arhiva.glasjavnosti.co.yu/arhiva/2003/06/26/srpski/B03062506.sht 

ml, 26. jun 2003. 

10 Nerminka Emrić, „Profesorski harač”, Projekat „Čiste 

ruke”, Novinska agencija Beta, 

http://www.beta.co.yu/korupcija/cist2.asp?ci=1188868, 

22. mart 2005. 

u lancu korupcije, čijim je posredovanjem 

moguće položiti ispit za mito od 1.000 do 

1.500 evra. Prema izveštavanju bugarskih 

medija, za polaganje ispita na univerzitetima 

u ovoj balkanskoj zemlji potrebno je izdvojiti 

mito u iznosu od samo 100 do 150 evra. 

Značaj ispita za karijeru studenta povećava 

cenu mita, pa je za nezakonito polaganje 

popravnog ispita neophodno izdvojiti od 300 

do 500 evra, a za ispit od ključnog značaja za 

diplomiranje 1.000 evra i više. 11 Prema 

tvrdnjama anonimnih studenata koje prenose 

bugarski mediji, za strane i dobrostojeće 

domaće studente važi viši „cenovnik”. Na 

vrhu cenovnika korupcijskih usluga nalazi se 

nezakonito sticanje univerzitetskog stručnog 

zvanja kupovinom fakultetske diplome. 

Značajno uvećana cena mita posledica je 

visokog rizika od otkrivanja kojem su izloženi 

izvršioci krivičnog dela i složenosti same 

operacije falsifikovanja koja uključuje više 

odgovornih lica. Nalazi ranije navedenog 

istraživanja Fonda za otvoreno društvo u 

Makedoniji, ukazuju da se diploma 

Ekonomskog fakulteta u Prilepu može 

pribaviti po ceni od 19.000 evra, a Fakulteta 

za turizam i ugostiteljstvo u Ohridu za 15.000 

evra. 12 U nameri da što bolje prikriju zloupotrebe 

ovlašćenja korumpirani univerzitetski 

nastavnici i službenici obrazuju lanac 

posrednika ili pribegavaju posrednim vidovima 

korupcije i na taj način isključuju lično 

učešće u činu traženja i primanja mita. Na 

primer, bugarski student koji želi da kupi ispit 

fiktivno uplaćuje aranžman za ekskurziju u 

inostranstvu u unapred određenoj turističkoj 

agenciji, čiji je vlasnik interesno povezan sa 

korumpiranim nastavnicima. 13 Poseban vid 

korupcije na univerzitetu predstavlja uslovljavanje 

studenata da kupuju samo udžbenike 

čiji su autori nastavnici kod kojih polažu ispit. 

Visina mita koja se javlja u radu 

visokoobrazovnih ustanova u tranzicionim 

zemljama jugoistočne Evrope čini se da 

dovodi u pitanje pretpostavku da je nizak 

životni standard prosvetnih radnika osnovni 

uzrok postojanja korupcije. Nezakonita 

praksa sticanja iznosa od više hiljada evra 


op. cit. 

12 „Ispit 100 evra, diploma 15.000”, Glas javnosti, op. 

cit. 


op. cit. 


PULS 

maj 2005 

19

OKO NAS 


teško da se može podvesti pod pojam tzv. 

sitne korupcije, kojoj loše plaćeni javni 

službenici pribegavaju radi rešavanja 

elementarnih egzistencijalnih potreba. 

Zloupotreba javnih ovlašćenja na državnim 

univerzitetima često je posledica lične 

pohlepe i iskrivljenog shvatanja da stečeno 

nastavničko zvanje predstavlja svojevrsno 

„kapitalno dobro” iz kojeg treba izvući 

maksimalan profit. Takav obrazac korupcijskog 

ponašanja upućuje na postojanje 

vidova zloupotreba daleko štetnijih po kvalitet 

visokog obrazovanja od sitnog podmićivanja. 

Kumulacija više predavačkih, naučno– 

istraživačkih i upravljačkih angažmana u 

jednoj ličnosti otvara pitanje stvarnih motiva, 

jer usled objektivnih granica psihofizičkog 

naprezanja teško da je moguće održati 

kvalitet nastavnog procesa. Predstavnici 

Udruženja prosvetnih i naučnih radnika 

Republike Srpske ukazali su na slučaj 

Dragoljuba Mirjanića, rektora Banjalučkog 

univerziteta, i profesora Zlatka Bundala i 

Radeta Tanjge, na istom univerzitetu, koji 

pod sumnjivim okolnostima ostvaruju prihode 

po osnovu redovnog i honorarnog rada i 

učešća u naučnim programima, dok je prosečna 

popunjenost univerziteta u Republici 

Srpskoj nastavnim kadrom svega 34 odsto. 14 

Fenomen vođenja kadrovske politike 

ostvarivanjem monopola u raspodeli nastavnih 

zvanja na državnim visokoškolskim 

ustanovama čini se da značajno pogoduje 

pojavi korupcijske prakse. Zastareo sistem 

sticanja nastavno–naučnih zvanja, nasleđen 

iz autoritarne prošlosti i podložan diskrecionom 

odlučivanju i političkim i drugim uticajima, 

omogućava negativni odabir novog i 

napredovanje postojećeg kadra bez obzira 

na postignute rezultate u profesionalnom 

radu. Usled „zavere ćutanja” učesnika nezakonitih 

radnji u vođenju kadrovske politike na 

univerzitetima postojanje korupcije u ovoj 

oblasti teško se otkriva ukoliko o tome javno 

ne progovore sami nastavnici. Jedan od 

retkih primera predstavlja svedočenje Mirjane 

Kasapović, profesorke Fakulteta političkih 

nauka Univerziteta u Zagrebu. 15 Prema 

14 C. A., „Profesori optuženi za pranje novca”, Dnevni 

avaz, Internet izdanje, 31. mart 2005, 

http://www.avaz.ba, 31. mart 2005. 

15 Mirko Vid Mlakar, „Rektorat anketama ne vjeruje”, 

Projekat „Čiste ruke”, Novinska agencija Beta, 

http://www.beta.co.yu/korupcija/default.asp?st=c&str=3 

&lis=1&ci=1200731, 11. april 2005. 

tvrdnjama zagrebačke profesorke, u najviša 

nastavna zvanja proizvode se osobe koje 

tokom profesionalne karijere nisu objavile 

nijednu knjigu niti rad u uglednim stranim 

publikacijama. Neregularnosti u izboru 

nastavnika olakšava postojanje mreže usluga 

i protivusluga kojima profesori obezbeđuju 

pozitivan izveštaj o izboru željenog 

kandidata, iako ne ispunjava zakonske 

uslove za napredovanje u više nastavno 

zvanje. Ostale kolege i nadležna fakultetska i 

univerzitetska tela prihvataju neregularne 

izveštaje uz očekivanje buduće protivusluge 

ili iz konformističkog običaja da se ne 

suprotstavlja mišljenju uvaženih kolega. 

Upotreba interesnih, rodbinskih i prijateljskih 

veza dovodi u pitanje profesionalni i moralni 

integritet nastavnika a time i njihovu 

„otpornost” na korupcijski izazov. Nameće se 

pitanje da li nastavnik izabran bez rezultata i 

zasluga na stručnom planu može objektivno 

da ocenjuje rad studenata. 

Prisustvo neregularnosti u vođenju kadrovske 

politike značajno ograničava unutrašnje 

antikorupcijske potencijale visokoobrazovnih 

ustanova u tranzicionim zemljama 

jugoistočne Evrope. Nosioci politike 

suzbijanja korupcije ne mogu da budu 

nastavnici koji su zvanje stekli kršenjem 

zakona i propisa, već jedino oni koji su 

zadržali profesionalni integritet. U 

akademskim sredinama gde su zloupotrebe 

veoma raširene nastavnici koji odbiju da 

učestvuju u nezakonitim radnjama trpe 

različite pritiske korumpiranih kolega. Zbog 

protivljenja korupciji Enesu Osmančeviću, na 

primer, asistentu na Filozofskom fakultetu 

Univerziteta u Tuzli, mesecima je isplaćivana 

umanjena plata i udaljen je sa predmeta za 

koji je stekao specijalistička znanja u 

Sjedinjenim Američkim Državama. 16 

Odsustvo volje da se korupcija suzbije 

manifestuje se u pokušajima upravnih organa 

univerziteta da prikriju ili relativizuju slučajeve 

zloupotreba o kojima pišu mediji ili zbog kojih 

pristižu žalbe studenata. Napisi o prodaji 

ispita, diploma, magistratura i doktorata na 

Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u 

Zagrebu, na osnovu kojih je 2004. godine 

Ured za borbu protiv korupcije i 

organizovanog kriminala sproveo istragu, 

16 Nerminka Emrić, „Profesorski harač”, op. cit. 

PULS 

maj 2005 


20

OKO NAS 


privukli su veliku pažnju hrvatske javnosti. 

Premda je Savet univerziteta odlučno 

porekao optužbe za postojanje raširene 

korupcijske prakse, penzionisanje nekoliko 

redovnih profesora koje je potom usledilo po 

hitnom postupku čini se da zapravo 

predstavlja prećutno uklanjanje krivaca i 

izbegavanje eventualnih neprijatnih rezultata 

pokrenute istrage. 17 

Efikasno sprečavanje pojave korupcije u radu 

visokoškolskih ustanova u zemljama jugoistočne 

Evrope prvenstveno podrazumeva 

uklanjanje okolnosti koje omogućavaju 

pojavu zloupotreba temeljnom reformom 

sistema visokog obrazovanja. Standarde 

razvijenih zemalja trebalo bi usvojiti i 

dosledno primeniti u oblasti izbora u 

nastavna zvanja, sprovođenja nastave i 

vrednovanja rada nastavnika i studenata. 

Donošenje nove i poboljšanje postojeće 

normativne regulative trebalo bi da, u što 

većoj meri, suzi prostor za pristrasnu 

upotrebu diskrecionog prava odlučivanja, 

administrativne procedure učini preciznijim i 

transparentnijim, ustanovi mehanizam 

unutrašnjeg nadzora i propiše sankcije za 

prekršioce. Poseban preventivni značaj ima 

usvajanje kodeksa ponašanja kojim bi trebalo 

da se jasno ukaže koje radnje nisu 

dozvoljene sa stanovišta profesionalne etike. 

Pozitivan primer predstavlja akcija 

rukovodstva Univerziteta u Rijeci da za 

početak akademske 2004/2005. godine 

studentima i zaposlenima podeli Etički 

kodeks. Akcija je sprovedena u okviru mera 

za suzbijanje korupcije, sukoba interesa, 

seksualnog i drugih vidova uznemiravanja i 

diskriminacije. 18 Prema pravilima Etičkog 

kodeksa, nastavnicima je zabranjeno da 

traže i primaju poklone i podstiču poklanjanje, 

bilo za sebe ili neku drugu osobu, za koje 

postoji pretpostavka da će posredno ili 

neposredno uticati na njihovu objektivnost i 

ispunjavanje profesionalnih obaveza. Etički 

kodeks ide korak dalje jer propisuje obavezu 

za nastavnike da otklone svaki pokušaj 

korupcije. Nastavnom osoblju preporučuje se 

izbegavanje sukoba interesa tako što bi sve 

vannastavne aktivnosti koje uključuju 

finansijske interese trebalo da sprovode u 

skladu sa profesionalnim obavezama. 

Pravilima akademskog kodeksa ponašanja 

iziričito je zabranjen nepotizam. Na planu 

jačanja transparentnosti rada, Etički kodeks 

propisuje da bi zakoni, pravila i odredbe 

kojima se definišu prava i obveze nastavnika 

trebalo da budu precizni, jasni i dostupni 

javnosti. 

U okolnostima kada nivo naučnih i 

tehnoloških dostignuća određuje privredni 

rast razvoj tranzicionih društava jugoistočne 

Evrope u velikoj meri je uslovljen valjanim 

funkcionisanjem sistema visokog obrazovanja, 

odnosno njegovom sposobnošću da 

„proizvede” intelektualnu i upravljačku elitu. 

Prisustvo korupcije u radu visokoškolskih 

ustanova u regionu uspostavlja negativni 

odabir studenata i na taj način sputava 

napredovanje mladih nadarenih osoba sa 

kreativnim potencijalom. Korupcija na 

univerzitetu „marginalizuje” znanje, poštenje i 

lično zalaganje a promoviše novac i moć kao 

siguran put do uspeha. Kako je za 

postkomunistička društva jugoistočne Evrope 

karakterističan hroničan manjak političke, 

profesionalne i moralne odgovornosti, 

postavlja se pitanje uspeha antikorupcijske 

akcije autonomno preduzete u samim 

ustanovama visokog obrazovanja. Dokumenti 

poput Etičkog kodeksa Univerziteta u Rijeci 

čije dosledno poštovanje isključivo zavisi od 

dobre volje, nisu dovoljan podsticaj za 

promenu kolektivne svesti decenijama 

oblikovane u autoritarnom poretku. Čini se da 

će suzbijanje korupcije i jačanje odgovornosti 

u visokom školstvu biti još jedna u nizu 

reformskih politika javnog sektora zemalja 

regiona čije će efikasno sprovođenje biti 

prvenstveno posledica heteronomnih mera 

prilagođavanja standardima Evropske unije. 

17 Mirko Vid Mlakar, „Rektorat anketama ne vjeruje”, 

op. cit. 

18 

Mirko Vid Mlakar, „Hrvatska gubi bitku sa 

korupcijom”, Projekat „Čiste ruke”, Novinska agencija 

Beta, 

http://www.beta.co.yu/korupcija/cist2.asp?ci=1113430, 

28. oktobar 2004. 

Srđan Korać 


PULS 

maj 2005 

20

MEĐUNARODNE INICIJATIVE 

MREŽA ZA OČUVANJE ŠUMA 

Mreža za očuvanje šuma (Forest Integrity 

Network — FIN) međunarodna je koalicija 

predstavnika vlasti, nevladinih organizacija, 

međudržavnih organizacija, privatnog sektora 

i stručnjaka radi pronalaženja miroljubivog i 

delotvornog metoda suzbijanja i sprečavanja 

korupcije u korišćenju šuma. Jedan od 

najvećih problema u očuvanju životne 

sredine na globalnom planu je neefikasna 

zaštita šumskih područja od degradacije. 

Nekontrolisano krčenje šuma u različitim 

delovima planete štetno deluje na ravnotežu 

lokalnog i globalnog ekosistema i na duži rok 

može da dovede do uništenja biodiverziteta, 

većih klimatskih promena, remećenja 

hidrološkog ciklusa i razaranja životnog 

okruženja i izvora egzistencije za ljudske 

zajednice. Fenomen korupcije jedan je od 

najrazornijih činilaca koji doprinose uništenju 

ekosistema šuma. Korupcija u korišćenju 

šumskih resursa javlja se u vidu nezakonitog 

izdavanja dozvole za seču stabala, 

krijumčarenja posečenih stabala, ilegalne 

trgovine, izbegavanja plaćanja državnih 

dažbina i pranje novca stečenog kriminalnim 

aktivnostima. Prisustvo korupcije u najvećem 

broju slučajeva posledica je odsustva 

odgovornosti u poslovanju multinacionalnih 

korporacija i nezakonitog delovanja javnih 

funkcionera i službenika, motivisanih 

sticanjem lične koristi a na štetu interesa 

zajednice. 

Pored nedostatka političke volje da se 

korupcija u upravljanju šumskim bogatstvom 

suzbije, istraživači prirode i zagovornici 

ekološke politike suočeni su na nacionalnom 

i međunarodnom nivou sa teškoćama u 

koncipiranju i sprovođenju efikasnih antikorupcijskih 

mera. Nedovoljna količina informacija 

o stepenu ugroženosti šuma uslovljena 

manjkavostima postojećih analitičkih metoda 

i neznatno iskustvo u borbi protiv 

zloupotreba, u značajnoj meri ograničavaju 

uspeh antikorupcijskih aktivnosti u ovoj 

oblasti. Mreža za očuvanje šuma obrazovana 

je 2000. godine upravo sa zadatkom da 

obezbedi globalni forum za razmenu informacija 

i iskustva o programima, modelima i 

praksi suzbijanja korupcije u gazdovanju 

šumama. Uspostavljanje globalne saradnje 

trebalo bi da omogući bolje razumevanje svih 

aspekata fenomena korupcije u upravljanju 

šumskim bogatstvom, razvoj jedinstvene 

metodologije za analizu šumskog 

ekosistema, pronalaženje ostvarivih rešenja i 

efikasnu koordinaciju mera za njihovu 

primenu. Inicijativa za osnivanje FIN-a 

potekla je od međunarodne nevladine 

organizacije Transparency International i 

Međunarodne unije za očuvanje prirode sa 

idejom da se sjedine iskustva građanskog 

društva u borbi protiv korupcije i na planu 

stvaranja pretpostavki za održivo korišćenje 

šuma. Inicijativu su podržali Centar za 

međunarodni razvoj pri američkom Univerzitetu 

Harvard i Svetska banka, koja je 

nastavila da finansira rad FIN-a u okviru 

Programa za šume. Delovanju Mreže za 

očuvanje šuma finansijsku podršku pruža 

Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i 

poljoprivredu (FAO) kroz Program za 

šumarstvo. 

Mreža za očuvanje šuma sprovodi aktivnosti 

u nekoliko oblasti. Prioritetni zadatak je 

uspostavljanje elektronskog informaciono– 

dokumentacionog centra dostupnog na 


PULS 

maj 2005 

21

MEĐUNARODNE INICIJATIVE 

Mreža za očuvanje šuma 

Internetu i baze podataka uređene po 

tematskim celinama i specifičnostima zemalja. 

Na Internet prezentaciji FIN-a nalazi se 

spisak objavljenih članaka, dokumenata i 

istraživanja medija o zloupotrebama u 

raspolaganju šumskim fondom. U pogledu 

jačanja svesti javnosti o štetnim posledicama 

korupcije u šumarstvu FIN sprovodi aktivnosti 

kako bi se stvorile rang liste zemalja na 

osnovu indeksa opažanja kao merne jedinice 

stepena prisustva korupcije u ovoj oblasti. 

Izučavanje fenomena korupcije u gazdovanju 

šumama obuhvata pojavne oblike korupcije, 

učesnike u zloupotrebama, ulogu lokalnih 

zajednica u očuvanju šumskog bogatstva, 

preventivno dejstvo zakonodavstva i rada 

policije i pravosuđa i osmišljavanje reforme 

javne politike. Pored toga, predmet analiza 

sačinjenih pod okriljem FIN-a su i činioci koji, 

poput siromaštva i lošeg rada javne uprave, 

posredno podstiču pojavu i širenje korupcije. 

Da bi se izbeglo svođenje razmatranja 

problema korupcije u upravljanju šumskim 

resursima na nivo akademske rasprave, FIN 

pravi uporedne analize studija slučajeva iz 

više zemalja fokusirane na identifikovanje 

praktičnih antikorupcijskih metoda primenljivih 

na globalnom nivou. Na taj način postiže 

se ravnoteža između istraživanja, širenja 

informacija i sprovođenja konkretnih antikorupcijskih 

akcija. Značajan deo aktivnosti 

Mreže za očuvanje šuma posvećen je 

uspostavljanju i koordinaciji široke koalicije 

međunarodnih i nacionalnih vladinih i nevladinih 

organizacija, preduzeća, stručnjaka i 

predstavnika lokalnih zajednica. Koalicijom 

su obuhvaćene vladine agencije za šumarstvo, 

međunarodni donatori, javna i privatna 

preduzeća za seču i preradu drveta, trgovci 

drvnom građom, stanovnici i lokalne 

organizacije iz područja ugroženih ilegalnom 

sečom šuma i ekološke organizacije i grupe. 

Povezivanjem zainteresovanih strana u jedinstven 

forum olakšava se usklađivanje 

nacionalnih programa za očuvanje šumskih 

bogatstava između različitih zemalja kao i 

nacionalnih sa međunarodnim programima. 

U cilju jačanja efikasnosti rada koalicije 

predviđeno je formiranje nacionalnih 

ogranaka Mreže za očuvanje šuma. 

Nakon petogodišnjeg delovanja FIN-a je 

izrastao u jedinu međunarodnu inicijativu 

usredsređenu na suzbijanje korupcije u 

gazdovanju šumama koja okuplja veliki broj 

aktera — u širokom rasponu od predstavnika 

vlasti do nevladinog sektora i od lokalnog do 

globalnog nivoa. U narednom periodu 

antikorupcijsko delovanje Mreže za očuvanje 

šuma biće usmereno na izradu pakta 

integriteta za postupak dodele koncesija za 

seču stabala, osmišljavanje principa za 

suzbijanje korupcije u poslovanju preduzeća 

u oblasti šumarstva i drvne prerade i na 

sprovođenje obrazovnih programa o zaštiti 

ekosistema šumskih područja. 


PULS 

maj 2005 

22


PRLJAV NOVAC U TEMELJU 

RASTA IMPERIJE SJEDINJENIH 

AMERIČKIH DRŽAVA 

Tokom poslednjih godina je postignut 

konsenzus izmedju američkih kongresnih 

istražitelja, bivših bankara i međunarodnih 

bankarskih eksperata da američke i evropske 

banke godišnje operu izmedju 500 i 1000 

milijardi dolara prljavog novca. Polovinu od 

toga operu samo američke banke. Američki 

senator Levin u svom izveštaju istakao, da 

prihod stečen kriminalom međunarodnih 

razmera godišnje iznosi od 500 do 1000 

milijardi dolara, prolazi kroz međunarodne 

finansijske tokove i da se deponuje na 

bankarske račune. Polovina ovog iznosa se, po 

njegovoj proceni, deponuje na američke 

bankarske račune. 

U američkim bankama je tokom prošle decenije 

oprano između 2 500 i 5 000 milijardi dolara 

prihoda stečenog vršenjem krivičnih dela i taj 

novac je cirkulisao američkim finansijskim 

tokovima. Izveštaj senatora Levina, međutim, 

odnosi se samo na pokrenute krivične procese 

u skladu sa američkim zakonima. On ne 

obuhvata ključne ilegalne finansijske transfere 

izvršene od strane korumpiranih političkih 

lidera, niti utaje poreza u međunarodnim 

transakcijama koje izmiču američkom zakonu. 

Poznati američki naučnik Raymond Baker, 

ekspert za međunarodne finansije je u saradnji 

sa prestižnim Brookings institutom, izneo 

procenu po kojoj se prljav novac, kao posledica 

korupcije, slivao iz blagajni zemalja “Trećeg 

sveta” i zemalja u tranziciji (postkomunističkih 

zemalja), u blagajne zapadnih zemalja u iznosu 

od 20 do 40 milijardi dolara godišnje. Po 

njegovom mišljenju, ovo nije dovoljno precizna 

procena, jer je nastala kao posledica ne baš 

dobre procene ukupnog prometa na iznos od 

najmanje 80 milijardi dolara godišnje; pravilna 

procena bi iznosila bar 100 milijardi dolara 

godišnje. Na osnovu ove dve vrednosti 

izabrana je srednja vrednost, te je tako 

umanjena ukupna procena za 1000 milijardi 

dolara po deceniji, od čega se polovina ovog 

iznosa može pripisati samo SAD, i to bez 

uključivanja drugih formi ilegalnog odliva 

kapitala, jer bi u suprotnom pokazane sume 

bile mnogo veće. Raymond Baker nije uzeo u 

obzir ilegalan promet nepokretne imovine 

prevaru putem elektronskog transfera 

sredstava i slično. 

Procena količine prljavog novca (opranog 

novca stečenog kriminalom i korupcijom), koji 

se slivao u američke blagajne tokom 

devedesetih godina prošlog veka, u sažetoj 

formi izložena iznosi okvirno između 3 000 i 5 

500 milijardi dolara. To nije potpuna slika, ali 

ona nam daje osnov za ocenu značaja “faktora 

prljavog novca” prilikom globalne procene 

američke ekonomije. Ova procena ukazuje na 

pokrivanje dela deficita američkog budžeta 

kombinovanim tokovima opranog i prljavog 

novca, održavajući ga na taj način u ravnoteži, 

uz robnu trgovinu, sa iznosom od oko nekoliko 

stotina milijardi dolara godišnje. Kako stvari 

stoje, američki komercijalni deficit je oko 300 

milijardi dolara. Bez prljavog novca u američkoj 

ekonomiji inostrano poslovanje i životni 

standard američkih građana bi opali, vrednost 

dolara bi oslabila, raspoložive investicije i 

pozajmljeni kapital bi presušili i Vašington više 

ne bi mogao da održi svoju globalnu imperiju. 

Ono što je alarmantno u vezi sa pranjem novca 

jeste prognoza njegovog porasta. Nekadašnji 

privatni bankar Antonio Geraldi je, u 

svedočenju pred nadležnom potkomisijom 

američkog Senata, prognozirao značajan 

porast pranja novca od strane američkih 

banaka: “Prognozeri takođe predviđaju da će 

količine opranog novca biti izražene 

milijardama dolara i da će rasti 

disproporcionalno u odnosu na zakonite 


PULS 

maj 2005 

23


Prljav novac temelj rasta imperije SAD 

novčane fondove.” Oko 500 milijardi dolara 

prljavog novca stečenog kriminalom opere se 

godišnje u vodećim američkim bankama, što u 

velikoj meri premašuje čist državni prihod svih 

kompanija koje se bave informacionom 

tehnologijom u Sjedinjenim a meričkim 

državama (dalje u tekstu skraćeno: SAD), čiji 

su profiti enormni. Godišnji uplivi prljavog novca 

premašuju i ukupne prihode glavnih američkih 

naftnih kompanija, vojne industrije i 

vazduhoplovne proizvodnje. Najveće američke 

banke Bank of America, J. P. Morgan, Chase 

Manhattan i delimično Citybank, izvlače visok 

procenat svojih bankarskih profita u vidu 

računa na koje se deponuje prljav novac. 

Velike američke banke i ključne državne 

institucije održavaju na snazi globalnu moć 

SAD pranjem novca i ilegalnom upotrebom 

inostranih fondova. 

Američke banke i imperija prljavog novca 

Ilustracija SAD, čiji su tvorci Vašington i mas– 

mediji, prikazuje čiste bele ruke koje se bore sa 

prljavim novcem iz zemalja trećeg sveta i bivših 

komunističkih zemalja, sa željom da stvore 

takvu sliku o državi gde je u prvom planu borba 

protiv trgovine drogom, pranja novca stečenog 

prodajom droge i protiv političke korupcije. 

Istina je, međutim, potpuno drugačija. Američke 

banke su razvile veoma složen spektar 

različitih političkih koncepcija za transfer 

nezakonitih novčanih fondova u SAD, 

investiranjem takvih fondova u legitimne 

poslove ili u američke državne obveznice, i 

njihovom legalizacijom na taj način. Američki 

Kongres je sproveo mnogobrojna saslušanja, 

obezbedio detaljne izveštaje nezakonitog 

postupanja banaka, doneo nekoliko zakona i 

zatražio jaču podršku predstavnika javnih 

institucija i privatnih bankara. Najveće banke su 

ipak nastavile sa praksom pranja kriminalnog 

novca, a sume prljavog novca eksponencijalno 

rastu, zato što ni dražava ni banke nemaju ni 

volju, niti interes da okončaju ovu praksu koja 

obezbeđuje visoke profite i stvara potporu 

imperiji, koja bi u protivnom bila vrlo krhka. 

Prvo što se može uočiti u vezi sa pranjem 

novca, bilo stečenog kriminalom ili korupcijom, 

je to da ovaj posao sprovode najvažnije 

američke banke. Drugo, bankarski službenici 

umešani u poslove pranja novca imaju podršku 

bankarskih institucija najvišeg nivoa; to nisu 

usamljeni slučajevi kršenja zakona, što se 

jasno može videti u slučaju Raula Salinasa 

(Raul Salinas), brata bivšeg predsednika 

Meksika, koji je preko računa u njujorškoj 

Citybank oprao 200 miliona američkih dolara. 

Kada je Salinas uhapšen i kada je otkrivena 

njegova pozamašna lista pronevera državnih 

fondova, njegov privatni bankarski menadžer u 

Citybank, Ejmi Eliot (Amy Elliot) je u javnoj 

izjavi optužila vrh korporacije da je znao za ove 

transakcije, a da su ona i ostali učesnici javnog 

skandala mali pioni u ovoj stvari. 

Citybank, najveći akter u pranju novca, sa 180 

hiljada zaposlenih, ujedno je i najveća banka u 

SAD, koja funkcioniše širom sveta u oko 100 

zemalja, ima 700 milijardi dolara poznate aktive 

i preko 100 milijardi dolara aktive na tajnim 

računima klijenata u privatnim bankama. 

Citybank pruža privatne bankarske usluge u 30 

zemalja, što je globalno posmatrano, najveći 

procenat u odnosu na druge privatne banke u 

Americi. Pri tome, veoma je važno razjasniti šta 

se podrazumeva pod pojmom “privatna banka”. 

Privatno bankarstvo je sektor koji pruža usluge 

izuzetno bogatim klijentima (koji imaju depozit 

u iznosu od najmanje 1 miliona američkih 

dolara). Velike banke naplaćuju svojim 

mušterijama honorar za upravljanje njihovom 

aktivom i za pružanje specijalizovanih usluga 

od strane privatnih banaka. Usluge privatnih 

banaka prevazilaze uobičajene bankarske 

usluge i podrazumevaju savetovanje u pogledu 

investiranja, imovinskog planiranja, obračuna i 

plaćanja poreza, otvaranja takozvanih 

“offshore” računa, kao i uključivanja u 

komplikovane procedure osmišljene sa ciljem 

da se obezbedi poverljivost finansijskih 

transakcija. Privlačnost privatnih banaka za 

pranje novca je u tome što one prodaju tajnost 

klijentima koji žele da peru novac. Postoje dva 

metoda kojima se velike banke služe prilikom 

pranja novca: preko privatnog bankarstva i 

preko korespondentnih banaka. Privatne banke 

obično koriste kodna imena za pristupe 

računima, koncentracione račune (koji 

podrazumevaju izmešanost bankarskih i 

klijentskih novčanih sredstava u cilju brisanja 

dokumentovanih tragova elektronskih 

transakcija koje mogu biti izražene milijardama 

dolara), koji simuliraju kretanja klijentskih 

novčanih sredstava i “offshore” privatne 


PULS 

maj 2005 

24



investicione korporacije locirane u zemljama čiji 

zakoni strogo regulišu tajnost bankarskog 

poslovanja (poput Kajmanskih ostrva ili 

Bahama). 

U slučaju Raula Salinasa, osoblje Citybanka je 

pomoglo Salinasu da prebaci iz Meksika od 90 

do 100 miliona američkih dolara, na takav 

način koji je omogućio uspešno prikrivanje 

izvora i destinacije novca, i time isključio 

mogućnost ulaska u dokumentovan trag novcu. 

Uobičajen način na koji se to radi je sledeći: 

Citybank osniva lažnu “offshore” korporaciju, 

obezbeđuje Salinasu tajno kodno ime za 

pristup računu, kao i lozinku za treće lice — 

posrednika, koje je deponovalo novac na račun 

Citybank u Njujorku, zatim prebacuje novac na 

koncentracioni račun u Njujorku, odakle se 

novac dalje prenosi na račune u Švajcarskoj i u 

Londonu. 

Velike banke osnivaju lažne privatne 

investicione korporacije u takozvanim 

“offshore” zemljama, čija je svrha držanje i 

prikrivanje porekla novčanih sredstava. 

Osnivači, akcionari i članovi upravnog odbora 

tih lažnih korporacija su povezani sa samom 

bankom (najčešće su njeni službenici). Prljav 

novac koji klijenti deponuju u nekoj od filijala 

velikih banaka prenosi se na račune lažnih 

privatnih korporacija koje je banka osnovala u 

“offshore” zemljama, čiji zakoni strogo regulišu 

tajnost bankarskog poslovanja i na taj način se 

prikriva poreklo novca. Privatni bankari velikih 

banaka, kao što je Citybank, imaju unapred 

pripremljena dokumenta za različite privatne 

investicione korporacije, koja drže na policama 

u nameri da ih aktiviraju kada to neki klijent 

zatraži. Ovaj sistem funkcioniše po sličnom 

principu po kom funkcionišu i ruske 

“Matryoshka” lutke, u vidu neprekidnog 

začaranog kruga, koji na kraju može postati 

nedokučiv za zakonski postupak. 

Saučesništvo države u pranju novca velikih 

banaka bilo bi evidentno kada bi neko izvršio 

reviziju arhiviranih dokumenata. Pranje novca 

od strane velikih banaka bilo je predmet 

istrage, revizije, kritike i zakonske regulative. 

Banke, takođe, imaju sopstvene kodove 

postupanja kojima moraju da se povinuju. 

Uprkos tome, banke kao što je Citibank i drugih 

10 velikih banaka, ignorišu pravila i zakone, 

dok država ignoriše njihovo nepovinovanje 

zakonima. U proteklih 20 godina, pranje novca 

stečenog kriminalom i pljačkom od strane 

velikih banaka, je u geometrijskom porastu, dok 

se istovremeno umanjuje visina stope rasta 

profita stečenog legalnim ekonomskim 

aktivnostima. Po procenama ekonomskih 

eksperata, kamatna stopa po kojoj privatne 

banake posluju iznosi između 20 i 25 odsto 

godišnje. Američki kongresni istražitelji su otkrili 

da je Citibank pružala usluge četvorici političkih 

prevaranata, tako što je izvršila transfer 380 

miliona američkih dolara: Raulu Salinasu od 80 

do 100 miliona američkih dolara, Asifu Ali 

Zardariju (suprugu bivše premijerke Pakistana) 

više od 40 miliona američkih dolara, El Hadž 

Omar Bongou, diktatoru Gabona od 1967. 

godine, preko 130 miliona američkih dolara, 

sinovima generala Abacha-e, nekadašnjeg 

diktatora Nigerije, preko 110 miliona američkih 

dolara. U svim tim slučajevima Citibank je 

prekršila sva sopstvena pravila i vladine 

direktive: ona nije formirala profil klijenta 

(odnosno ispitala poreklo njegovih sredstava i 

njegovo ranije poslovanje), nije odredila 

poreklo novca, niti je ispitala da li je bilo 

narušavanja zakona u zamlji iz koje novac 

potiče, u vezi sa sticanjem novca. Naprotiv, 

banka je olakšala protok novčanih sredstava 

svojom unapred spremnom procedurom: 

osnivanjem prividnih kompanija, 

obezbeđivanjem kodnih imena, prebacivanjem 

sredstava na koncentracione račune, a zatim, 

investiranjem novca u zakonite poslove ili u 

državne obveznice. Ni u jednom od ovih 

slučajeva, kao ni u hiljadama drugih, nije 

učinjeno ništa od onoga što predstavlja 

uobičajenu dužnost banaka koje savesno 

posluju (kao što je, na primer, zakonska 

obaveza privatne banke da preduzme sve 

mere da bi se uverila u to da ne olakšava 

pranje novca). Ni u jednom od ovih slučajeva 

niko od visokih bankarskih službenika nije 

odgovarao pred sudom. Citybank je, čak i 

posle hapšenja njenih klijenata, nastavila da 

pruža takve usluge kao što su prenos 

sredstava na tajne račune i odobravanje 

kredita. 

Pranje novca putem korespodentnih 

banaka 

Drugi i srodan način koji velike banke koriste za 

pranje stotina milijardi dolara prljavog novca je 


PULS 

maj 2005 

25



preko korespondentnog bankarstva. 

Korespondentno bankarstvo podrazumeva 

proviziju od pružanja bankarskih usluga jedne 

banke drugoj. To je visoko unosan i značajan 

sektor poslovanja velikih banaka. U pravnim 

sistemima kao što je američki, gde banke ne 

moraju imati fizičko prisustvo, omogućava se 

drugim prekomorskim bankama da vode posao 

i pružaju usluge svojim klijentima, među kojima 

su i dileri droge i drugi koji su umešani u 

krivične delatnosti. Banka koja je registrovana 

u nekoj stranoj zemlji i nema svoju filijalu u 

Americi, veoma je privlačna za klijente, te tako 

privlači bogate kilente, kriminalce, koji su 

zainteresovani za pranje novca u Americi. 

Umesto da podlegne kontroli od strane 

američkih kontrolnih službi, kao i velikim 

troškovima zbog same lociranosti u SAD, 

banka samo otvara korespondentni račun kod 

već postojeće američke banke. 

Uspostavljanjem takve veze, inostrana banka 

(koja se naziva respondent) i preko nje, njeni 

klijenti kriminalci, primaju većinu ili sve usluge 

koje im nude korespondentne američke banke. 

Danas sve velike američke banke imaju 

uspostavljene višestruke korespondentne veze 

širom sveta, tako da mogu, i one same i njihovi 

klijenti, da učestvuju u međunarodnim 

finansijskim transakcijama preko svojih 

respondenata širom sveta. Mnoge od vodećih 

američkih i evropskih banaka koje su locirane u 

svetskim finansijskim centrima služe kao 

korespondentne hiljadama drugih banaka. 

Većina “offshore” banaka, koje peru milijarde 

dolara za svoje klijente kriminalce, ima račune 

u SAD. Sve velike banke specijalizovane za 

međunarodne transfere novčanih sredstava se 

nazivaju centralne novčane banke. Neki od 

najvećih procesa transfera sredstava 

elektronskim putem obuhvataju sume koje 

dosežu i do 1000 milijardi dolara, dnevno. 

Tokom juna 1999. godine, pet vodećih 

korespondentnih banaka u Americi je na 

računima svojih respondenata imalo preko 17 

milijardi dolara, dok je ukupan iznos 75 

najvećih američkih korespondentnih banaka na 

računima svojih respondenata iznosio 34,9 

milijardi dolara. Osnovna odlika 

korespondentnog povezivanja koja je od 

presudnog značaja za kriminalce milijardere, 

sastoji se u tome što ono obezbeđuje pristup 

međunarodnim sistemima transfera novca 

putem lakog i brzog prenosa novca na 

međunarodnom nivou i unutar država. Prema 

najskorijim procenama (iz 1998. godine) 60 

“offshore” pravnih sistema širom sveta 

registrovalo je oko 4000 “offshore” banaka koje 

su na računima kod korespondentnih banaka, 

kontrolisale približno 5 000 milijardi dolara. 

Jedan od glavnih izvora siromaštva i krize u 

Africi, Aziji, Latinskoj Americi, Rusiji i drugim 

zemljama nekadašnjeg SSSR-a i Istočne 

Evrope, je pljačka ekonomije i transfer stotina 

milijardi dolara iz ovih zemalja preko 

korespondentnog bankarstva, kao i preko 

privatnih banaka povezanih sa najvećim 

američkim i evropskim bankama. Samo u Rusiji 

je registrovan ilegalni transfer novca u iznosu 

od preko 200 milijardi dolara tokom 1990-ih 

godina. Ogroman preokret kapitala iz 

navedenih zemalja u američke i evropske 

banke doveo je do masovnog siromaštva, 

ekonomske krize i nestabilnosti tih zemalja. 

Takva situacija je povratno uticala na 

povećanje pritiska Međunarodnog monetarnog 

fonda i Svetske banke na te zemlje da 

liberalizuju svoje bankarske i finansijske 

sisteme, što je u velikoj meri povećalo njihovu 

izolaciji i doprinelo imploziji njihovih pravnih 

sistema. Kao rezultat svega, nastalo je stanje 

još veće korupcije i ilegalnih međunarodnih 

transfera novčanih sredstava, nego što to 

prikazuju izveštaji senata. 

Sistem organizovanog kriminala i korupcije 

putem finansijskih transakcija doprineo je 

rastućoj polarizaciji sveta. Dok spekulacije i 

inostrana dugovanja igraju ulogu u podrivanju 

životnog standarda kriznih područja, hiljade 

milijardi dolara kao posledica pranja novca i 

korumpiranog bankarstva, postaju daleko 

značajniji faktor u održavanju prosperiteta 

zapada kao i u izgradnji američke imperije i 

njene finansijske stabilnosti. Razmere, obim i 

vremenski period pojave transfera i pranja 

novca, kao glavne pojave najvećih bankarskih 

preduzeća, uz saučesništvo vlade, snažno 

ukazuju na to da su dinamika rasta i stagnacija 

američke imperije kao i rekolonizacija usko 

povezane sa novim oblikom kapitalizma, koji je 

izgrađen uz pomoć pljačke, kriminala, korupcije 

i saučesništva. 

Tekst prevela: Nataša Radovanović 

Prevod priredila: Aleksandra Bulatović 


PULS 

maj 2005 

26


KORUPCIJA U VOJSCI 

KRALJEVINE SRBIJE 

od 1906 do 1912. GODINE 

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca često 

se u javnosti uzdisalo za valjanom državnom 

upravom i efikasnim parlamentarizmom 

prekumanovske Srbije. Iz zagušljive atmosfere 

neprestanih korupcionaških skandala, 

zloupotreba i javašluka vlasti, Kraljevina 

Srbija je idealizovana i doživljavana sa 

nostalgijom. Vreme srbijanskog parlamentarizma 

od 1904. do 1912. godine izgledalo je 

kao doba nevinosti u poređenju sa stanjem 

morala u državnoj službi novostvorene 

države. Kraljevina Srbija imala je malu, dobro 

plaćenu i, u odnosu na okolnosti, efikasnu 

administraciju. Prerogative najviših 

predstavnika vlasti i obim poslova koji im je 

bio poveren bili su skromni. Skroman 

srbijanski državni aparat nije pružao 

činovnicima dovoljno mogućnosti i izazova za 

korupciju. Tek su u Kraljevini Srba, Hrvata i 

Slovenaca državnim službenicima dodeljene 

značajne ingerencije u zamašnim i unosnim 

poslovima. Diskreciono pravo odlučivanja o 

raspodeli kontigenata robe iz ratnih 

reparacija ili podizanja sekvestra sa 

neprijateljske imovine bili su isuviše veliko 

iskušenje za posleratne političare. Na javnoj 

pozornici Kraljevine Srbije korupcija nije bila 

prisutna u toj meri, ali iako nije bila deo 

svakodnevice političkog života njeno 

prisustvo se ne može zanemariti. 

Slučajevi korupcije u Kraljevini Srbiji 

pojavljivali su se svaki put kada je trebalo 

obaviti neki veliki posao u državnoj režiji. 

Izuzimajući vojne nabavke jedini takav posao 

tokom vladavine kneza Milana (1872–1889) 

bila je izgradnja železnice gde su se pojavile 

afere sa Bontuom i Generalnom Unijom. 1 

Velike zloupotrebe pratile su gotovo sve 

1 Opširnije videti u: Goran Antonić, „Železnička afera”, 

Puls, januar-februar 2004, str. 43-4. 

poslove prilikom užurbanog naoružavanja 

srpske vojske 1906–1912. godine. 

Korupcionaške afere nastale u tom periodu 

pokazuju naličje srbijanskog parlamentarizma 

i uticaj koji su vojni krugovi imali u zemlji 

posle majskog prevrata izvršenog 1903. 

godine. Iz navedenih razloga i zato što se 

radilo o vojnim nabavkama upravo su ljudi iz 

oficirskog kora bili protagonisti zabeleženih 

korupcionaških afera. 

Nepovoljno geopolitičko okruženje i velika 

oslobodilačka misija koju je Srbija sebi 

postavila podstakla je vlast na vojne 

pripreme. Skoro sav raspoloživ državni 

kapital u inače siromašnoj zemlji odlazio je 

na uvećanje vojnog arsenala. Za nabavku 

vojne opreme bio je namenjen pretežni deo 

državnog zajma iz 1906. godine u iznosu od 

95 miliona tadašnjih dinara. 2 Oprema je 

nabavljana u francuskim zavodima „Šnajder– 

Krezo” pod „nadzorom“ srpske vojne komisije 

koju je predvodio pukovnik Mihajlo Rašić, kao 

predsednik. Značajnu odgovornost u nadzoru 

kvaliteta isporuka imao je pukovnik Damjan 

Vlajić, načelnik artiljerijsko–tehničkog 

odeljenja Ministarstva vojnog. Članovi 

komisije upućivali su Ministarstvu dopise u 

kojima su se žalili na postupke i praksu koju 

je sprovodio pukovnik Rašić prilikom nadzora 

kvaliteta opreme. Uprkos tome što su 

postojali čvrsti dokazi o nesavesnom 

postupanju Rašića, Ministarstvo nije 

preduzelo očekivane mere. Stvar je zatim 

dospela u Narodnu skupštinu u vreme 

dramatičnih zasedanja o rešenju tzv. 

Aneksione krize. 3 

2 Za vojsku je iz ovog zajma potrošeno 46 miliona 

dinara. Triša Kaclerović, Militarizam u Srbiji, Afere i 

skandali u vojsci, Beograd, 1952, str. 18. 

3 Triša Kaclerović, Militarizam u Srbiji, op. cit., str. 7-12. 


PULS 

maj 2005 

27


Korupcija u vojsci Kraljevine Srbije od 1906. do 1912. godine 

Na tajnoj sednici Narodne skupštine od 20. 

decembra 1908. godine narodni poslanik 

Petar Mišić postavio je ministru vojnom, 

generalu Stepi Stepanoviću nekoliko 

usmenih pitanja o slučaju pukovnika Rašića. 

Saznanje o zloupotrebama veoma je 

uznemirilo narodne poslanike, a ministar 

vojni je tri dana kasnije podneo ostavku na 

položaj. 4 Novi ministar general Mihajlo 

Živković odmah je po preuzimanju dužnosti 

smenio pukovnike Rašića i Vlajića, jer je u 

tekućoj arhivi prikupljena podrobna 

dokumentacija o njihovim zloupotrebama. 

Trebalo je još samo naći nekog narodnog 

poslanika koji bi bio spreman da sakupljeni 

materijal prezentuje Skupštini u vidu 

interpelacije. Triša Kaclerović, socijalistički 

poslanik i izvan bilo kakvih interesnih grupa u 

Skupštini, bio je kao poručen za tu vrstu 

posla. Kaclerovića je primio lično ministar i 

obećao mu da će u Skupštini javno potvrditi 

istinitost navoda u interpelaciji. Ministar je to 

zaista učinio 7. januara 1909. godine kada je 

interpelacija podneta: načelno je potvrdio 

krivicu Rašića i Vlajića obrazložio tehničke 

detalje zloupotreba po kontigentima i vrsti 

opreme koja je nabavljana. 

Najveće zamerke ticale su se kvaliteta 

topovske municije koja nije bila savesno 

testirana. Rašić je optužen da je primao 

kontigente mimo standardne procedure 

testiranja uzorka. Na taj način proturan je u 

svakoj isporuci značajan procenat škarta i 

šrapnela čije perfomanse nisu u potpunosti 

odgovarale poručenom standardu. Na 

probnim gađanjima neke se uopšte nisu 

rasprskavale nego su samo padale na 

zemlju, neke su se rasprskavale već na 

nekoliko stotina metara od oruđa, neke čak 

na trideset metara. 5 Srpsku vojnu komisiju u 

punom sastavu sačinjavalo je ukupno sedam 

4 Beogradske novine u zapaljivoj atmosferi aneksione 

krize nisu ostavku Stepanovića dovodile u vezu sa 

aferom Rašić–Vlajić. Nešto više od godinu dana kasnije 

list Politika u članku „Afera Rašić–Vlajić” od 4. jula 1910. 

godine pisao je da se „vodila na tajnoj skupštinskoj 

sednici diskusija o tome i zbog toga je pao ondašnji 

ministar vojni general St. Stepanović”. 

5 Pojedine tehničke podatke vezane za ove šrapnele 

naveo je narodni poslanik Josif Bajčinović, član Anketne 

komisije koja je kasnije obrazovana u parlamentu. Govor 

narodnog poslanika Josifa Bajčinovića od 31. marta 

1911. godine, Stenografske beleške Narodne Skupštine 

Kraljevine Srbije (CXVI redovni sastanak), Beograd, 

1911, str. 7-8. 

članova. Kada je trebalo doneti odluku o 

brdskoj topovskoj municiji, petorica članova 

komisije bili su protiv nabavke jer rezultati 

terenskog testiranja nisu bili zadovoljavajući. 

Rašić je nakon glasanja sazvao novu sednicu 

komisije kojoj je prisustvovalo samo četiri 

člana. Na ponovljenom glasanju bilo je 

neodlučno: dva glasa za (pukovnik Rašić i 

izvesni major Božidarević) i dva glasa protiv, 

pa se očekivalo da aktuelni ministar vojni 

donese konačnu odluku. Ministar se odlučio 

za sprovođenje nabavke zbog realnih vojnih 

pretnji koje su dolazile od susedne Austro– 

Ugarske. Odluku ministra dodatno su 

motivisali kontigenti upaljača za granate koji 

su mimo konačne odluke, po pitanju 

nabavke, već bili po Rašićevom nalogu 

transportovani u Srbiju. 

Na pomenutoj sednici Skupštine od 7. 

januara 1909. godine, ministar vojni osvrnuo 

se na pitanje domaće fabrike baruta u 

Obilićevu kod Kruševca. Interpelaciju po 

ovom pitanju takođe je istog dana podneo 

Triša Kaclerović. Barutana je trebalo u okviru 

velikih vojnih priprema da proizvede oko 

150.000 kilograma baruta, a proizvela je 

svega 13.500. Proizvedeni barut bio je tako 

lošeg kvaliteta da se mogao upotrebljavati 

samo u obuci vojnika, a ne za punjenje bojnih 

metkova ili ostale vojne potrebe. U vreme 

najveće vojne potrebe septembra 1908. 

godine barutana u Obilićevu proizvela je 

svega 160 kg baruta za topove i 140 kg 

puščanog baruta. Nametalo se pitanje: da li 

je barutana radila loše zbog nestručnosti 

osoblja ili je posredi bila korupcija. Upravnik 

barutane u Obilićevu, potpukovnik Dušan 

Stanojević, doktor hemije i jedini poznavalac 

tehnološkog procesa proizvodnje, provodio je 

po nekoliko meseci u inostranstvu 

ugovarajući poslove nabavke uvoznog 

baruta. Između 1906. i 1909. godine bilo je 

uvezeno 385.000 kilograma baruta. 6 

Postojala je sumnja da Stanojević možda 

namerno zapostavlja domaću proizvodnju i 

favorizuje uvozne poslove. 

Kada je ministar Živković potvrdio navode 

interpelanta pristupilo se obrazovanju 

anketnog odbora u koji su ušli ugledni 

predstavnici radikalne stranke, samostalaca, 

6 T. Kaclerović, Militarizam u Srbiji, op. cit., str. 21. 


PULS 

maj 2005 

28



liberala i naprednjaka. Predstavnik radikala 

bio je Petar Mišić, potpukovnik u penziji i 

jedan od učesnika u majskom prevratu iz 

1903. godine. Mišić je bio veoma dobro 

obavešten iz vojnih krugova, uz to verziran u 

vojnim pitanjima. Narednih godina 

nemilosrdno je povlačio pitanje korupcije u 

vojsci na skupštinskim sednicama. Anketni 

odbor je čitavih godinu dana pripremao 

izveštaj koji je na kraju imao 310 strana 

teksta. Iako je Narodnoj skupštini ovaj 

materijal bio dostavljen 29. maja 1910. 

godine, narodni poslanici su ga dobili tek u 

jesen iste godine. Nešto slično se desilo sa 

procedurom zvaničnog, tj. pismenog 

odgovora na interpelaciju Kaclerovića. 

Odgovor je usledio tek 18. aprila 1909. 

godine, više od tri meseca nakon sednice na 

kojoj je ministar usmeno potvrdio osnovanost 

optužbi. 

Izveštaj skupštinskog anketnog odbora 

precizirao je krivicu pukovnika Rašića u 17. 

tačaka. Pored pojedinačnih propusta u 

pogledu zanemarivanja opštih standarda 

kontrole kvaliteta materijala koji je preuziman, 

verovatno najozbiljnija optužba odnosila se 

na Rašićevu svojevoljnu promenu tipa 

šrapnela. Pukovnik je to učinio ne 

konsultujući se sa ostalim članovima komisije 

što je po svakom osnovu pobuđivalo sumnje. 

Izmenjeni tip šrapnela imao je slabije dejstvo 

od onog koji je decembra 1906. godine bio 

ugovoren sa fabrikom „Šnajder–Krezo”. 

Prema procenama anketnog odbora, više od 

polovine čitave porudžbine šrapnela u 

vrednosti 6.768.000 dinara primljeno je 

„protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv 

način”. 7 Anketna komisija ustanovila je da 

postoje osnove za sumnju da su pojedini 

rukovodioci iz fabrike „Šnajder” učestvovali u 

proturanju škarta i falsifikovanju kontrolnih 

žigova na municiji, dok je u izveštajima 

Ministarstvu vojnom pukovnik Rašić dao 

potpuno drugačiju sliku. Rašić je preko svake 

mere hvalio dobre poslovne običaje u fabrici 

„Šnajder–Krezo”. U jednom njegovom 

izveštaju stoji da je „fabrika g.g. Šnajder i 

kompanija izvršila (...) svoju obavezu po 

ugovoru na način koji joj na čast služi kao 

velikoj svetskoj oružanoj fabrici”. Fabrika ne 

samo što je „izlazila u susret svakom 

komisiskom zahtevu”, već je „sa najvećom 

7 Ibid., str. 18. 

gotovošću primila na sebe, da nam bez 

naknade troškova učini ne samo sva 

usavršavanja koje sam od nje tražio”. Kao 

vrhunac dobronamernosti Rašić navodi da je 

fabrika „ženerozno davala municiju za 

pucanje” s kojom su bili „udvostručili strogost 

kontrole za primanje municije na veliki rizik 

po njenu sopstvenu štetu”. Šteta koju je na 

ovaj način pretrpeo francuski fabrikant 

prevazilazila je po Rašiću „sumu od 500.000 

dinara prosto izdatih u želji da njen klijent, 

srpska država, bude zadovoljna sa svojim 

liferantom”. 8 Sve i da nije došlo do optužbi za 

malverzacije i korupciju ovi slatkorečivi 

izveštaji o neverovatnoj poslovnoj 

susretljivosti poslovodstva „Šnajder–Krezoa” 

bili bi dovoljni da pobude sumnju. 

Pukovnici Rašić i Vlajić bili su uhapšeni 3. 

jula 1910. godine na osnovu odluke ministra 

vojnog, ali su već 19. jula pušteni na slobodu 

do početka suđenja na osnovu odluke 

Velikog vojnog suda. 9 Pukovnici su do 

suđenja bili na slobodi, optužbe protiv Vlajića 

su zatim bile potpuno odbačene, a sudski 

proces protiv Rašića vodio se od 19. oktobra 

do 13. novembra 1910. godine. Afera je 

okončana oslobađajućom presudom uz 

brojne materijalne propuste u sudskom 

pretresu. Sud nije pozvao na svedočenje 

petoricu članova srpske vojne komisije koji su 

prvi ukazali na zloupotrebe Rašića. Nije 

saslušano ni tehničko osoblje pri pomenutoj 

komisiji. Takođe, nije uzeta u obzir ni obimna 

dokumentacija sakupljena u skupštinskoj 

anketi. Čak i za standarde ondašnjeg sudstva 

u Srbiji bilo je nezamislivo da u slučaju 

pukovnika Rašića pred sudom bude ispitan 

samo optuženik i niko više. Petar Mišić je u 

Narodnoj skupštini neposredno po završetku 

procesa protestvovao navodeći da je „uvek 

bivalo, pa i sad biva, da kad se ispituje jedno 

krivično delo onda sudovi, da bi saznali pravu 

materijalnu istinu, pozivaju na pretres i 

ispituju sva lica, koja bi po svome saznanju 

(...) mogla ma i najmanje da prinesu da se 

dođe do prave istine, broj takvih svedoka ide 

na stotine”. Kakva je ohrabrenja mogao dobiti 

optuženi svedoči izjava Miodraga Aćimovića, 

jednog od auditora još na početku afere. 10 

Prema njegovom mišljenju ovlašćenja koja je 

8 Ibid., str. 18-9. 

9 „Afera Rašić-Vlajić”, Politika, 20. jul 1910. 

10 Auditorom je nazivan sudski islednik u vojsci. 


PULS 

maj 2005 

29



Rašić imao bila su takva da je „mogao da 

primi i krompire mesto šrapnela, jer je po 

uputu imao neograničeno pravo u komisiji”. 11 

I pored oslobađajuće presude, pukovnici 

Rašić i Vlajić su nedugo zatim 12. februara 

1911. godine bili penzionisani, ali sa njima su 

penzionisani i savesni službenici načelnici 

sudskog i artiljerijsko–tehničkog odeljenja 

Ministarstva vojnog, koji su zastupali 

optužbu. Pukovnik Rašić reaktiviran je u 

vreme Balkanskih ratova, a u Kraljevini Srba, 

Hrvata i Slovenaca napredovao je do 

položaja ministra vojnog. 

Afera Rašić–Vlajić nije bio jedini korupcijski 

skandal vezan za naoružavanje srpske 

vojske u periodu od 1906. do 1912. godine. 

Skoro preslikani scenario opisane afere 

zabeležen je u slučaju nabavke puščane 

municije iz druge francuske fabrike oružja 

„Société française des munition de chasse, 

de tir et de guerre” iz Pariza. I ovde su 

podređeni članovi srpske vojne komisije 

reagovali protiv tehničkih „propusta” u kontroli 

kvaliteta barutnog punjenja. Poslove je na 

svoju ruku vodio pešadijski major Ljubomir 

Pokorni, predsednik komisije. Stručnjaci u 

Kragujevačkim vojnim zavodima su tokom 

1909. godine imali zamerke na račun paljenja 

francuske municije, pa je Ministarstvo vojno 

avgusta 1909. godine smenilo jednog člana 

komisije na čije mesto je upućen pešadijski 

kapetan Vojislav Tankosić sa uputstvom da 

prostudira način prijema i kontrole municije. 12 

Tankosić je brzo ustanovio da je barut 

kontrolisan u barutani, a ne u fabrici gde je 

stavljan u municiju. On se jednom prilikom 

sakrio „u fabričku baštu pa je posle dugog 

motrenja video da se u fabriku unose neki 

drugi sanduci s nepregledanim barutom”. 13 

Kada je afera posredstvom Tankosićevog 

svedočenja izašla u javnost major Pokorni i 

njegovi saradnici bili su smenjeni. Narodni 

poslanik Petar Mišić je u Skupštini naveo da 

je novopostavljena komisija „naišla na veliki 

nered po kome se sve partije municije i 

elemenata koje su primljene i odbačene ne 

drže pod ključem i nadzorom srpske komisije, 

kako to propisuju ugovor i tehničke pogodbe, 

nego se nalaze po fabričkim radionicama gde 

je fabrika mogla da izvrši sortiranje kako je 

ona htela”. 14 Dvojica od novopostavljenih 

članova tražili su čak da budu razrešeni 

dužnosti a kolegi koji je krenuo za Beograd 

uputili su sledeće reči: „Kad stignete u 

Beograd, otići ćete odmah u ministarstvo i 

saopštićete im da naše raporte o smeni ne 

smatraju olako, jer ćemo mi pre napustiti 

dužnost i otići pred sud za neizvršenje 

zapovesti nego za nemoralne radnje u ovoj 

komisiji”. 15 

I pored svega, afera nije ni došla do organa 

sudske vlasti. Bez pravog epiloga završio se i 

slučaj porudžbine 15 brdskih brzometnih 

baterija kod nemačkog fabrikanta Krupa. 

Narudžbinu je poručio ministar vojni 

Gojković, a o njoj nisu bili obavešteni 

Narodna skupština, nadležni odbor, niti 

Vlada. Povodeći se razlozima vojne urgencije 

sve nadležne vlasti prešle su preko ovog 

postupka koji je na najgrublji način kršio 

osnovne zakone parlamentarnog reda i 

budžetskih propisa. 16 Slučaj na najbolji način 

pokazuje negativni uticaj koji su neprestane 

vanredne okolnosti očekivanog rata imale na 

krhke institucije i koncept vladavine prava u 

Kraljevini Srbiji. 

11 

Govor narodnog poslanika Petra Mišića od 15. 

novembra 1910. godine, Stenografske beleške Narodne 

Skupštine Kraljevine Srbije (XXXVII redovni sastanak), 

Beograd, 1910, str. 11-2. 

12 Aferu je pokrenulo pisanje kragujevačkih novina Polet. 

Sadržaj je zatim preuzela beogradska Politika u broju od 

20. avgusta 1910. godine u članku „Nova barutna afera”. 

13 „Jedna nova afera”, Politika, 9. septembar 1910. 

godine. 

14 

Aleksandar R. Miletić 

Govor narodnog poslanika Petra Mišića od 15. 

januara 1911. godine, Stenografske beleške Narodne 

Skupštine Kraljevine Srbije (LVI redovni sastanak), 

Beograd, 1911, str. 5-6. Takođe: T. Kaclerović, 

Militarizam u Srbiji, op. cit., str. 35-7. 

15 Ibid. 

16 T. Kaclerović, Militarizam u Srbiji, op. cit., str. 37-9. 


PULS 

maj 2005 

30

AKTIVNOSTI 

DRŽAVNI ORGANI 

Delegacija Srbije i Crne Gore potpisala je 

Građansko–pravnu konvenciju Saveta 

Evrope o korupciji i dodatni Protokol za 

poboljšanje pravne pomoći u krivičnim 

stvarima. Građansko–pravna konvencija o 

korupciji predviđa odgovornost države za 

štetu koju je korumpirani javni službenik 

naneo građaninu. Konvencijom se država 

potpisnica obavezuje da u domaćem 

zakonodavstvu propiše procedure kako bi 

osobe, oštećene zbog korupcije javnih 

službenika, mogle da traže naknadu štete od 

države ili drugih zvaničnih institucija. 

Potpisinice se obavezuju da će zakonom 

omogućiti efikasnu proceduru za pribavljanje 

dokaza u parničnom postupku pokrenutom 

zbog korupcije. Konvencija predviđa 

normativno regulisanje položaja tzv. 

„insajdera” odnosno zaštite zaposlenih koji 

prijave slučajeve korupcije od odmazde 

nadređenih. Konvencija Saveta Evrope 

trebalo bi da značajno poboljša sigurnost 

ulaganja i zaštitu prava građana. Dodatni 

Protokol za poboljšanje pravne pomoći u 

krivičnoj oblasti trebalo bi da omogući 

uzajamnu saradnju organa različitih zemalja 

u progonu i otkrivanju počinilaca krivičnih 

dela. 

Odbor za privatizaciju Narodne skupštine 

uputio je predlog parlamentu da mu dodeli 

veća ovlašćenja kako bi efikasnije nadzirao 

postupke privatizacije društvenih i državnih 

preduzeća i rad revizorskih kuća zbog 

sumnje da konsultanti prave dogovore sa 

zainteresovanim kupcima društvenog 

kapitala i nerealno procenjuju imovinu 

preduzeća koja se privatizuju. 

Republički odbor za rešavanje o sukobu 

interesa objavio je podatak da je u skladu sa 

odredbama Zakona o sprečavanju sukoba 

interesa pri vršenju javnih funkcija imovinu 

prijavilo 2.455 državnih funkcionera. Do 31. 

marta 2005. godine, kada je istekao zakonski 

rok za prijavu, imovinu je prijavilo 2.055 

funkcionera, dok su ostale prijave stigle 

tokom prve sedmice aprila. Imovinu su 

prijavili predsednik Srbije Boris Tadić i svi 

članovi predsednikovog kabineta, premijer 

Vojislav Koštunica, potpredsednik Miroljub 

Labus, svi ministri u Vladi, predsednik 

Narodne skupštine Predrag Marković i 

njegovi potpredsednici. Od ukupno 250 

narodnih poslanika, prijave nije podnelo 

samo njih deset. Zakonsku obavezu o prijavi 

imovine ispunili su svi javni funkcioneri 

Skupštine i Izvršnog veća Autonomne 

Pokrajine Vojvodina. Prema evidenciji 

Republičkog odbora za rešavanje o sukobu 

interesa sa podnošenjem prijava najviše 

kasne opštinski funkcioneri, jer su 

pravovremeno obavezu ispunile samo 

opštine Šabac, Zrenjanin, Kraljevo i Sremska 

Mitrovica. Pošto nema tačne podatke o broju 


PULS 

maj 2005 

31

AKTIVNOSTI 

Državni organi 

vršilaca javnih funkcija u opštinama, 

Republički odbor zatražio je od svih lokalnih 

vlasti da dostave precizan spisak opštinskih 

funkcionera. Rok za podnošenje prijava neće 

biti produžen, ali će prijem izveštaja o imovini 

biti nastavljen. Javni funkcioneri koji kasne sa 

ispunjenjem zakonskih rokova mogu da budu 

kažnjeni. Republički odbor za rešavanje o 

sukobu interesa neće proveravati 

verodostojnost prijava sve dok protiv nekog 

javnog funkcionera ne bude podneta prijava 

za zloupotrebu službenog položaja. 

Funkcionerima koji uopšte ne prijave imovinu 

biće izrečene zakonske mere u vidu javnog 

poziva izabranim funkcionerima za 

podnošenje ostavke i upućivanja preporuke o 

razrešenju imenovanih i postavljenih lica. 

Poverenik za informacije od javnog značaja u 

Srbiji Rodoljub Šabić apelovao je na 

nadležne državne organe da pristupe hitnim 

izmenama Zakona o javnom informisanju. 

Apel je upućen uz obrazloženje da krajem 

aprila 2005. godine ističe rok za privatizaciju 

štampanih medija koji se finansiraju iz javnih 

prihoda. Prema ocenama poverenika za 

informacije od javnog značaja, u protekle dve 

godine od usvajanja Zakona o javnom 

informisanju ništa nije učinjeno na planu 

privatizacije medija čiji su osnivači Republika, 

pokrajine, Grad Beograd, opštine, odnosno 

ustanova ili preduzeće, a koji se finansiraju iz 

javnih prihoda. Navedeni mediji trebalo bi da 

prestanu da rade po isteku zakonskog roka a 

rok za njihovu privatizaciju još nije produžen, 

niti je to pitanje uvršteno u dnevni red 

redovnog prolećnog zasedanja republičkog 

parlamenta. Odlaganje rešavanja statusa 

medija koji se finansiraju iz javnih rashoda 

može da ugrozi elementarnu egzistenciju 

zaposlenih i funkcionisanje sistema javnog 

informisanja, posebno na lokalnom nivou. 

Vlada Republike Srbije utvrdila je Predlog 

izmena i dopuna Zakona o javnim 

preduzećima kojim se predviđa uvođenje 

obaveze lokalnih vlasti da traže saglasnost 

nadležnog ministarstva za povećanje zarada 

u javnim preduzećima. Cilj izmena i dopuna 

je suzbijanje nesrazmernog povećanja plata 

zaposlenih na lokalnom nivou usled čega je 

došlo do povećanja inflacije. Ukoliko Narodna 

skupština usvoji predložene izmene i dopune 

lokalne vlasti biće u obavezi da traže 

odobrenje za poskupljenje komunalnih 

usluga i povećanje zarada. Sankcija za 

neposlušne lokalne vlasti biće smanjenje 

sredstava iz republičkog budžeta. 

Savet za borbu protiv korupcije Vlade 

Republike Srbije uputio je zahtev republičkoj 

vladi da stavi van snage zaključak 

međuresorne radne grupe od 24. juna 2004. 

godine kojim je utvrđeno da vlasnički odnosi 

u kompaniji „Mobtel” treba da iznose 58,8 

odsto za državu, a 41,2 odsto za „BK trejd”. 

Savet je zatražio od Vlade da utvrdi 

odgovornost svih učesnika u proceni 

vlasničkih odnosa i pokrene sudske postupke 

protiv funkcionera i članova Upravnog odbora 

Javnog preduzeća PTT Srbija i članova 

Upravnog odbora kompanije „Mobtel”. Zahtev 

je upućen na osnovu nalaza iz izveštaja 

Saveta o nezakonitostima pri osnivanju 

preduzeća „Mobtel”, o neispunjavanju 

ugovornih obaveza pri nabavci opreme i o 

izvlačenju profita iz ovog preduzeća 

posredstvom povezanih preduzeća u 

vlasništvu porodice Karić. Prema nalazima 

izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, 

međuresorna radna grupa nije mogla da 


PULS 

maj 2005 

32

AKTIVNOSTI 


napravi validnu procenu o vlasničkim 

odnosima jer nije imala uvid u celokupnu 

dokumentaciju, posebno ne u finansijsko 

poslovanje „Mobtela”. Izveštaj međuresorne 

radne grupe sadrži krupne nedostatke i ne 

pruža dovoljno elemenata da bi Vlada mogla 

da ga prihvati i na osnovu njega donosi dalje 

odluke. Jedan od najvećih propusta odnosi 

se na činjenicu da međuresorna radna grupa 

nije sačinila ekonomsku analizu osnivanja i 

desetogodi-šnjeg rada „Mobtela”. U toku 

izrade izveštaja o vlasničkim odnosima u 

„Mobtelu” zabele-žen je sukob interesa, jer je 

u međuresornoj radnoj grupi učestvovao 

Bogoljub Lazić, tadašnji zamenik ministra za 

kapitalne investicije i pomoćnik direktora 

„Mobtela”. 

Savet za borbu protiv korupcije zatražio je od 

Vlade Republike Srbije i premijera Vojislava 

Koštunice da povuku Uredbu o sredstvima za 

posebne namene. Vlada je uredbom odobrila 

Ministarstvu unutrašnjih poslova da nabavlja 

opremu bez sprovođenja javnog tendera, kad 

god proceni da je to važno za bezbednost. 

Prema mišljenju članova Saveta, izuzimanjem 

Ministarstva unutrašnjih poslova iz 

sistema javnih nabavki krši se Zakon o 

javnim nabavkama i resornom ministru daje 

široko diskreciono pravo da odlučuje o 

trošenju značajnog iznosa budžetskih 

sredstava. Na taj način Vlada uredbom kao 

podzakonskim aktom menja zakon, što je u 

suprotnosti sa odredbama Ustava Republike 

Srbije. 

Ministarstvo pravde Vlade Republike Srbije u 

saradnji sa Advokatskom komorom Srbije 

organizovalo je okrugli sto o radnoj verziji 

zakona o advokaturi. Učesnici skupa složili 

su se u oceni da je kvalitetan zakon o 

advokaturi neophodan kako bi se omogućila 

efikasna zaštita građana i njihovih prava. 

Posebno je značajna činjenica da su 

predstavnici Advokatske komore Srbije prvi 

put posle Drugog svetskog rata u svojstvu 

članova radne grupe neposredno učestvovali 

u izradi zakona kojim se uređuje položaj i rad 

advokata. Predstavnici resornog ministarstva 

najavili su da će predlog zakona o advokaturi 

biti upućen u parlamentarnu proceduru pre 

leta. 

Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu 

samoupravu Vlade Republike Srbije najavilo 

je da će od juna 2005. godine državnu 

upravu napustiti 2.700 zaposlenih, što 

predstavlja smanjenje od 10 odsto u odnosu 

na oko 27.200 zaposlenih. U državnoj upravi 

je u avgustu 2001. godine bilo 8.099 

zaposlenih, da bi njihov broj marta 2004. 

godine bio povećan na 27.238, a do 

višestrukog povećanja došlo je zbog 

preuzimanja nadležnosti bivših saveznih 

organa. Smanjenje zaposlenih u državnoj 

upravi sprovodi se u okviru procesa 

decentralizacije vlasti odnosno prenošenja 

nadležnosti sa republičkih na organe 

autonomije i lokalne samouprave. 

Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu 

samoupravu najavilo je da bi do jula 2005. 

godine trebalo da bude okončan rad na izradi 

nacionalne strategije razvoja informatičkog 

društva. Izrada nacionalne strategije u ovoj 

oblasti predstavlja deo projekta tzv. 

elektronske vlade, čije sprovođenje bi trebalo 

da omogući građanima da komuniciraju sa 

državom upotrebom Interneta. Ministarstvo 

sprovodi aktivnosti na planu tehničkog 

opremanja i međusobnog povezivanja svih 

državnih organa na republičkom nivou u 

jedinstven informacioni sistem. Nakon toga 

Ministarstvo bi trebalo da stvaranjem 

informatičke mreže objedini pokrajinske, 

opštinske i gradske organe i poveže ih sa 

republičkim organima. Prema procenama 

Ministarstva za državnu upravu i lokalnu 

samoupravu, stvaranje jedinstvenog informacionog 

sistema trebalo bi da smanji troškove 

na duži rok, ubrza funkcionisanje drža-vne 

administracije i omogući građanima da na 

jednostavan način koriste javne usluge. 


PULS 

maj 2005 

33

AKTIVNOSTI 


Delegacija Ministarstva unutrašnjih poslova 

Vlade Republike Srbije učestvovala je na 

sastanku ministara unutrašnjih poslova 

zemalja zapadnog Balkana u Tirani, u 

organizaciji Procesa saradnje u jugoistočnoj 

Evropi. Ministarski skup bavio se 

razmatranjem i usaglašavanjem zajedničke 

platforme o migracijama, azilu i pitanjima koja 

se tiču izbeglica. 

Služba generalnog inspektora Resora javne 

bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova 

Republike Srbije predstavila je rezultate rada 

u proteklih godinu dana. 

Ministarstvo za kapitalne investicije Vlade 

Republike Srbije opovrglo je tvrdnju 

predsednika Republike Srbije Borisa Tadića 

da je ovo ministarstvo dodelilo dozvole za 

korišćenje frekvencija pojedincima i time 

zloupotrebilo ovlašćenja. Prema tvrdnjama 

Ministarstva za kapitalne investicije nije 

izdata nijedna dozvola za trajno korišćenje 

frekvencija, što je u saglasnosti sa odlukom 

nekadašnjeg Saveznog ministarstva za 

telekomunikacije o moratorijumu. Sektor za 

telekomunikacije Ministarstva odobrio je 

samo privremenu dozvolu za potrebe Srpske 

pravoslavne crkve koja važi do stupanja na 

snagu Zakona o radiodifuziji. 

Ministarstvo rudarstva i energetike Vlade 

Republike Srbije najavilo je da će 

Elektroprivreda Srbije biti privatizovana tako 

da donese najveću dobit državi, obezbedi 

opstanak kompanije i njenu modernizaciju i 

širenje. U sklopu mera restruktuiranja 

Elektroprivrede Srbije i pripreme za 

privatizaciju, Ministarstvo rudarstva i 

energetike reorganizovaće ovo preduzeće 

tako da će broj zaposlenih sa sadašnjih 

40.000 do kraja godine biti umanjen za još 

7.000 do 8.000. 

Ministarstvo kulture Vlade Republike Srbije 

utvrdilo je sredinu 2006. godine kao novi rok 

za privatizaciju lokalnih štampanih medija koji 

se finansiraju iz javnih prihoda. Mada novi 

rok još nije izmenama i dopunama unet u 

odredbe Zakona o javnom informisanju, 

štampani mediji u javnom vlasništvu nastavili 

su nesmetano da rade. Ministarstvo kulture 

najavilo je mogućnost produženja roka za 

privatizaciju elektronskih medija do sredine 

2007. godine. 

Agencija za privatizaciju Republike Srbije 

iznela je podatke o raskidu kupoprodajnih 

ugovora u dosadašnjem toku privatizacije. 

Prema objavljenim podacima, od pokretanja 

procesa privatizacije 1.827 preduzeća u 

većinskom društvenom vlasništvu raskinuto 

je ili je u procesu raskidanja oko 170 

kupoprodajnih ugovora, odnosno skoro svaki 

deseti ugovor. Kako postupak raskida 

ugovora traje dugo, svega oko 15 odsto 

slučajeva je pravosnažno rešeno. Agencija 

za privatizaciju pokretala je postupak raskida 

kupoprodajnog ugovora zbog neplaćanja 

ugovorenih rata, čak ni prve rate, 

nepostojanja odgovarajuće bankarske 

garancije, dostavljanja nepotpune 

dokumentacije, promene osnovne delatnosti 

kupljenog preduzeća, nepoštovanja 

investicionog i socijalnog programa i 

protivzakonitog otpuštanja zaposlenih. 


PULS 

maj 2005 

34

AKTIVNOSTI 


Uprava za javne nabavke Republike Srbije 

predstavila je rezultate rada za prva tri 

meseca 2005. godine. U prvom kvartalu 

tekuće godine za 62 radna dana usvojeno 

2.755 mišljenja ili u proseku 44 mišljenja 

dnevno. Broj zahteva ponuđača i naručioca 

za mišljenje beleži trend postojanog rasta: u 

januaru su primljena 753 zahteva, u februaru 

862 a u martu 1140. Uprava je ostvarila 

značajan stepen ažurnosti rešavanja zahteva 

za mišljenje zato što je čak 78 odsto prispelih 

zahteva obrađeno za manje od dva dana, 

iako je zakonski rok sedam dana. Na taj 

način dodatno je skraćeno trajanje postupaka 

javnih nabavki i omogućena je njihova 

efikasnija realizacija. U cilju jačanja discipline 

Uprava za javne nabavke je u posmatranom 

razdoblju postupkom praćenja obuhvatila 40 

postupaka javnih nabavki. U devet slučajeva 

naručioci su sami poništili postupak, u tri 

slučaja je podnet zahtev za zaštitu javnog 

interesa Komisiji za zaštitu prava, dok je u 

dva slučaja podnet zahtev za pokretanje 

prekršajnog postupka. Pored toga, u osam 

slučajeva Uprava je prosledila predmete 

policiji, dok je u ostalim slučajevima ukazala 

učesnicima tenderskog postupka koje 

nepravilnosti je potrebno otkloniti. Pošto 

važećim propisima o javnim nabavkama nije 

obuhvaćena faza pripreme javne nabavke i 

sprovođenje ugovora, Uprava je upozorila da 

su zabeleženi slučajevi gde se naknadnim 

potpisivanjem aneksa ugovora višestruko 

uvećava cena javne nabavke. Zbog toga je 

Uprava za javne nabavke ukazala na 

neophodnost dopune Zakona o javnim 

nabavkama i dogradnje sistema kontrole 

javnih nabavki ustanovljavanjem Organa 

državne revizije i jačanjem uloge Ministarstva 

unutrašnjih poslova, inspekcijskih organa i 

sudova. 

Komisija za zaštitu prava saopštila je da je u 

razdoblju od 1. jula 2004. godine do sredine 

aprila 2005. godine podneto 325 žalbi 

ponuđača i da je u 183 slučaja javnih nabavki 

doneta odluka o poništenju narudžbi. 


PULS 

maj 2005 

35

AKTIVNOSTI 

Nevladine organizacije 

NEVLADINE ORGANIZACIJE 

PALGO centar sačinio je Model zakona o 

imovini lokalne samouprave koji bi trebalo da 

stvori normativne pretpostavke za vraćanje 

imovine opštinama koju je devedesetih 

godina prošlog veka preuzela Republika. 

Kako je celokupna imovina u vlasništvu 

Republike Srbije gradovi i opštine se usled 

neadekvatnih svojinskih prava i odnosa 

suočavaju sa brojnim problemima u 

obavljanju javnih funkcija i na planu razvoja 

lokalne zajednice. Model zakona o imovini 

lokalne samouprave sačinjen je upravo u cilju 

poboljšanja efikasnosti sistema lokalne vlasti. 

Prema rešenjima sadržanim u modelu 

zakona, opštinama bi pored prava korišćenja 

bilo vraćeno pravo upravljanja svojinom u 

koju spadaju i pokretna i nepokretna dobra, 

uključujući i prirodna bogatstva, javna 

preduzeća i ustanove. U cilju sprečavanja 

pojave korupcije u raspolaganju imovinom 

lokalne zajednice model zakona predviđa 

uspostavljanje mehanizama kontrole čije bi 

delovanje trebalo da onemogući lokalne 

funkcionere i službenike da zloupotrebom 

javnih ovlašćenja otuđe poverenu imovinu 

suprotno interesima građana. Model zakona 

o imovini lokalne samouprave upućen je 

predsedniku Vlade i Narodnoj skupštini 

Republike Srbije. 

Detaljnije videti na: www.palgo.org 

Vodiču jasnim jezikom objašnjen sadržaj 

prava koje je prvi put regulisano u našoj 

zemlji, precizirano koje informacije mogu da 

traže i dat spisak i adrese najviših organa 

javne vlasti kojima mogu da se obrate. Vodič 

sadrži primere obrazaca za podnošenje 

zahteva za slobodan pristup informacijama i 

žalbe u slučaju da organ vlasti uskrati pravo 

građana. 

Centar za civilno–vojne odnose sačinio je 

studiju o reformi sektora bezbednosti, u 

saradnji sa Ženevskim centrom za 

demokratsku kontrolu oružanih snaga 

(DCAF). Studija sadrži savremeno shvatanje 

koncepta bezbednosti u kojem pored uloge 

vojnih i policijskih struktura značajno mesto 

imaju parlament, akademska javnost, mediji i 

civilno društvo. Svrha publikovanja 

istraživanja o reformi sektora bezbednosti je 

pružanje neophodnog uvida praktičarima 

bezbednosti u teorijska saznanja u ovoj 

oblasti, obrazovanje studenata i mladih 

istraživača i informisanje šire javnosti koja je, 

prema rezultatima istraživanja javnog 

mnjenja Centra za civilno–vojne odnose, 

2004. godine nedovoljno obaveštena o 

brojnim pitanjima iz bezbednosnog sektora. 

Više o studiji pogledati na: www.ccmr-bg.org 

Koalicija za slobodu pristupa informacijama 

izradila je Vodič kroz Zakon o slobodnom 

pristupu informacijama čija je svrha da 

građanima razjasni nedoumice oko 

korišćenja prava na slobodan pristup 

informacijama od javnog značaja — jednog 

od osnovnih ljudskih prava. Građanima je u 

Centar za slobodne izbore i demokratiju 

sproveo je istraživanje o funkcionisanju 

sistema javnih nabavki u Srbiji. Prema 

rezultatima istraživanja, većina ispitanika 

ocenila je da je stanje u oblasti javnih 


PULS 

maj 2005 

36

AKTIVNOSTI 

Nevladine organizacije 

nabavki znatno bolje nego u razdoblju pre 

donošenja Zakona o javnim nabavkama. 

Polovina naručioca i 31 odsto ponuđača dalo 

je dobre ocene, dok je svega po 15 odsto u 

obe grupe anketiranih negativno ocenilo 

stanje javnih nabavki. Prema mišljenju 

ispitanika, najznačajnije poboljšanje 

načinjeno je u pogledu smanjenja stepena 

prisustva korupcije u javnim nabavkama, 

jačanja transparentnosti sprovođenja 

tenderskog postupka, usaglašavanja sa 

evropskim normama i porasta konkurencije 

ponuđača. Većina naručilaca (39 odsto) i 

ponuđača (43 odsto) iznela je procenu da na 

„troškove” korupcijske prakse odlazi između 

10 i 30 odsto od ukupne vrednosti 

realizovanih postupaka javnih nabavki. 

Rezultati istraživanja pokazuju da 70 odsto 

anketiranih smatra da je prisustvo korupcije 

najveće u fazama javne nabavke koje nisu 

obuhvaćene Zakonom i propisima — u fazi 

pripreme za učešće na tenderu i u fazi 

sprovođenja ugovornih obaveza. Čak 15 

odsto ispitanih ponuđača priznalo je da je 

znalo za sadržaj ponuda pre njihovog 

zvaničnog otvaranja. U istraživanju naručioci 

su na ponuđenoj skali od jedan do pet ocenili 

rad Uprave za javne nabavke sa ukupnom 

prosečnom ocenom 3,9; po kriterijumima 

prosečne ocene su: 4,2 za poštenje, 3,9 za 

autonomnost i 3,8 za ažurnost. Premda je 

većina ispitanika (75 odsto) pozitivno ocenila 

postojeće propise o javnim nabavkama, 78 

odsto naručilaca i 69 odsto ponuđača složilo 

se u oceni da Zakon treba promeniti 

prvenstveno radi pojednostavljenja procedure 

javnih nabavki i jačanja kontrolnih 

mehanizama. 

ASTRA (Anti–Sex Trafficking Action) iznela je 

podatke o trgovini decom u Srbiji. Prema 

saznanjima dobijenim putem SOS telefona, 

od ukupno 68 identifikovanih žrtava trgovine 

ljudima registrovanih 2004. godine u Srbiji, 

čak 38 osoba je bilo maloletno odnosno 56 

odsto. Navedeni procenat predstavlja 

značajno povećanje u odnosu na stanje 

zabeleženo ranijih godina kada se procenat 

maloletnih osoba kretao oko 10 odsto među 

identifikovanim žrtvama trgovine ljudima. 

Prema podacima prikupljenim putem SOS 

telefona, u 2004. godini su prvi put 

identikovana dva dečaka žrtve trgovine 

ljudima. Predstavnici ove nevladine 

organizacije upozorili su javnost i nadležne 

državne organe na novi trend uočen tokom 

prošle godine u vidu porasta broja žrtava 

vrbovanih posredstvom Interneta. 

Zloupotreba Interneta u kriminalne svrhe 

potencijalno ugrožava mlađu populaciju i 

pretvara je u rizičnu grupu kada je trgovina 

ljudima u pitanju, jer je mladima elektronski 

vid komunikacije najbliži. U rizične grupe 

ubrajaju se osobe sa invaliditetom, osobe sa 

lakšim mentalnim poteškoćama, deca sa 

ulice i deca iz domova. 

Pogledati na: www.astra.org.yu 

Više videti na: www.cesid.org.yu 


PULS 

maj 2005 

37

Korupcija u sektoru odbrane

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?