Markovic Svetozar Celokupna dela I Narodna Knjiga 1987.pdf

х
СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ:
ПРЕДГОВОР
ХI
срески писар, а потом начелник, и често је мењао места службовања
селеnи c~ с породицом. До 1848. г. живели су у Зајечару,
затим у Нишевцу до 1851, па у Рековцу, среском месту Левча,
до 1853. г., а онда у Јагодини, где су имали куnу. Светозарева
мајка умрла је 1852. г., а убрзо, 1854. г., и отац. Пред смрт, отац
се оженио Маријом, УДОВОМ Перишиn, која се са ретком пажњом
посветила његовој деци, о чему је писао и сам Светозар.
У основну школу Светозар полази 1852. г. у Рековцу, а завршава
је 1856. г. у Јагодини. Полугимназију, која је трајала
четири године, завршио је у Крагујевцу 1856-1860, а потпуну
гимназију, која је трајала три године, у Београду 1860-1863.
Технички факултет београдске Велике школе (трајао три године)
завршио је 1863-1866. По завршетку Велике ШКОле добио је
стипендију да настави инжењерске студије у Русији, тако да је године
1866-1869. студирао на Институту саобраnајних инжењера
у П етрограду. Здравствено стање, повезаност с руским револуционарима,
који су немилосрдно прогоњени, и жеља да изворно
упозна најновија достигнуnа Западне Европе, утицали су на Марковиnеву
одлуку да затражи наставак студија у Швајцарској.
Српска влада је одобрила његов одлазак из Русије и он је 1869-
1870. г. боравио у Цириху.
Кнежевина Србија у то време није имала пуну независност,
па су интелектуалци Марковиnевог доба, независно од струке којом
су се бавили, питању националног ослобођења и у вези с тим
друштвеног напретка посвеnивали посебну пажњу. Тако се и
Светозар почиње заНИ1\lати овим проблемима још у време школовања
у Београду. Временом, он се све више бави питањем друштвеног
преображаја. У Петрограду се повезује с руском револуционарном
омладином, а непосредно делује у омладинском
друштву "Српска (Југословенска) општина", у којем је био секретар
("деловођа ti ); отуд је и његова прва појава у јавности везана
за рад ове Општине. Боравак у Швајцарској само га је још
више уверио да се питањима развоја друштва мора још и више
посветити. То уверење временом га одваја од инжењерске струке.
После неколико критичких написа о апсолутистичком режиму
Обреновиnа у Србији, а посебно после критике првог самостално
донетог Устава из 1869. г., У чланку Српске оБМаЈње,
влада му одузима стипендију. Од тада почиње ново поглавље
у Марковиnевом животу. Он сам о томе пише 3. фебруара 1870. г.
следеће: "Има више од 6 година како сам почео да изучавам
техничке науке . .. Мишљах тада да будем миран, спокојан инжењер,
да радим свој посао који је и народу користан, а за остало
да не бринем ма се свет тумбе окретао. Али од тога доба много
сам којешта дознао П1ТО пре знао нисам. Најглавније је што
сам дознао да су сасвим други услови нужни па да се српски
народ може мирно развијати у техничком правцу и да један
човек мога карактера може у њему живети као спокојан инжењер.
Мени је исувише тешка и уска та зграда у којој се данас
гуши српски народ и ја сам отпочео борбу против ње. ((
Марковиnево сазревање у овом смеру текло је поступно.
Претпоставља се да је његова генерација имала могуnно.сти да У
Београду стекне основна сазнања о савременом раЗВОЈУ наука
и филозофије, па и да се упозна с основним идејама научног социјализма.
Општи развој Србије, међутим, био је далеко иза
развијених земаља тога времена. Веnина њеног становништва живела
је на селу (90,020/0 - 1866. године), иако је тих истих 60-их
година већ било успелих штрајкова. Велика привредна заоста:rост
и културна запуштеност биле су основ зеленаштва и КОРУПЦИЈе, а
бирократски систем власти био је везан с апсолутизмом династије
Обреновића. За власт је била везана и тадања малобројна интелигенција.
Али међу интелигенцијом, нарочито оном школованом
у иностранству, јављају се и демократске идеје, чији се носиоци
прогоне. Тим теже било је Светозару Марковиnу, који је повео
борбу не само против апсолутистичког режима веn, као социјалиста,
и против експлоатације.
у Петрограду се Марковиn изворно упознао с идејама руских
револуционарних демократа и с руском револуционарном омладином,
повезаном и с Првом интернационалом. У Швајцарској он
своја сазнања знатно проширује и долази у непосредан додир и
с њеном, у то време веома развијеном грађанском демократијом.
у свајајуnи основне идеје Прве интернационале, и посебно Марксове,
он се и непосредно укључује у рад њених секција, најпре
преко Мешовите секције у Цириху, у чијем раду су српски студенти
имали учешnа, а затим и преко Руске секције у Женеви,
која га бира за свога члана-кореспондента. У јесен 1869. г. уписује
студије филозофије на Универзитету у Цириху (Институт
саобраnајних инжењера није био у саставу Универзитета). Ту прати
рад конгреса Лиге за мир и слободу и пише о њему. Ту упознаје
и барда европске демократије, Виктора Игоа, много чита,
пише за српске и руске листове, али остаје нераскидиво везан
за средину из које потиче.
Српска револуција 1804. Г., коју изводи народ, и својеврсна
демократија која од искона живи у задружној породици изазивају
му пажњу и он се њима бави веn од својих првих радова,
истражујући сличне појаве и у других народа. Веома је рано
дошао до убеђења да је непооредна Дiеll\1)Q'КЈр'а~ијlа ~СаЈМОУПРlarва) наpo~a,
заснована на праву личности, онај облик ДРУП1Твеног уређења
којем треба тежити. ТОМ идеалу посвећује сав свој живот.
"Ја не знам како је коме (писао је брату ]еврему 7. јуна 1869. г.),
али ја мрзим на тиранију независно што је она шкодљива по
народ, ја је мрзим као мог највеnег непријатеља, јер ме вређа
лично сваки тирански поступак ... 1I Као реалиста знао је (и још
пре тога писао) да "није вајде само сазнавати несреnно стање наше,
него да треба радити да га нестане" (писмо брату ]еврему
16. фебруара 1868. г. из Петрограда). Тако је борби за слободу
човека и непосредно одлучивање народа подредио своје свеукупна
деловање - и теоријска трагања и практичан рад.