kroz sito revizije kroz sito revizije

P E R
A S P E R A
Pi{e
Qubodrag
STOJADINOVI]
Pre nedequ dana
u 92. godini,
u Ohaju, mirno je
umro Pol Tibets.
U pismenoj
oporuci o na~inu
postupawa
sa wegovim telom
posle smrti,
zatra`io je
da bude sahrawen
bez obele`avawa
grobnog mesta.
Ina~e bi taj grob
mogao postati meta
demonstracija
ili hodo~a{}a,
kako kome.
NUKLEARNI PARASTOS
P
ol Tibets je 6. avgusta daleke 1945. bio komandant
aviona „Enola gej“ i bacio nuklearnu
bombu na Hiro{imu. Posle nekoliko sekundi
ve} je bilo 100.000 mrtvih. U slede}im danima i
godinama umrlo je jo{ 40.000 qudi.
Koji mesec pre smrti pilot je govorio o svojoj
sudbini, rekav{i da nije u stawu da zaboravi najdu`i
dan u `ivotu. Ali da se ne kaje. „To je bio samo
posao, ja sam dobio nare|ewe i izvr{io ga.“
U tehni~kom smislu, Tibets je najproduktivniji
xelat u istoriji. Standardi koje je postavio, na sre-
}u ~ove~anstva, nikada nisu nadma{eni. Mada je
mnogo masovnih ubica na velika vrata u{lo u qudsku
povest, bez nade da }e odatle ikada iza}i. Jedan
od wih je rekao: „Smrt jednog ~oveka jeste tragedija,
smrt stotine hiqada statisti~ki podatak!“
Negde po~etkom {ezdesetih, na vrhuncu kubanske
krize, zamalo da izbije termonuklearni rat.
Bio bi to nezaboravni vatromet, jer su statisti~ari
ponovo ra~unali koliko puta bi mogao da umre
svaki stanovnik zemqe. Otprilike po trideset puta.
Ali, Kenedi i Hru{~ov su se nekako pomirili u
zadwi ~as i vratili svoje glave u kabinete a nuklearne
bojne glave u so{ke.
Od tog ~asa i u Kremqu i u Pentagonu traju neprekidna
„nuklearna“ de`urstva. Ho}e se re}i, uzbune
koje imaju smisla da preteknu protivnika i zadaju
mu vi{e udara nego {to on mo`e da podnese.
Hladni rat jeste zavr{en, ali vru}i jo{ nije. Ovo
je svet u kome niko nikome ne veruje. Za takvu termonuklearnu
skepsu ima sasvim dovoqno razloga.
Nema popravnog, ko udari prvi zavr{io je posao.
udi koji se bave potencijalnim katastrofama,
ka`u da ima mnogo razloga da se bojimo veli-
bombe na kojoj svi sedimo. Mi smo se navi-
Qke
kli, postali ravnodu{ni, u`ivamo u ostacima prirode
i vra}amo se woj, bavimo se ekologijom i wenim
dometima, uzdamo se u razum onih koji bi morali
navi{e da ga imaju. Ali, to je najdu`a opasna
zabluda.
^ehov je lepo objasnio su{tinu dramskog zapleta:
ako u delu pri~e postoji podatak o lova~koj
pu{ci koja je oka~ena negde u predsobqu, logi~no je
da neka suklata tokom radwe opali iz we. I napravi
veliki belaj, jer bez toga nema ni pri~e.
Zna~i li to da }e velika bomba na kojoj `ivimo
ipak u jednom ~asu da poka`e svoju rasko{nu
snagu I pored iznenadne i prerane smrti Pola
Tibetsa, ubice Hiro{ime iz jednog poku{aja!
Mo`e da bidne, ama ne mora da zna~i! Ako je
to stra{no oru`je napravqeno da upla{i drugu
stranu, i „druga strana“ je za rasterivawe svog
straha uspela da sebi pribavi sli~ne naprave. Pa
smo onda do{li do pat pozicije, onog stawa koje se
odavno poetski naziva „ravnote`a straha!“. To bi
zna~ilo kako svi mogu sve ali niko ne sme ni{ta.
Osim onih, naravno, koji nemaju {ta da izgube.
Boje}i se javnih poni`ewa pred silama i silexijama
u me|unarodnim odnosima, neke mawe zemqe
po~ele su da prave za sebe nuklearne bombice. Svi
znaju da u „razmeni projektila“ sa velikima oni nemaju
ni promil {anse da pobede u modernom katapultirawu.
Ali da nanesu {tetu – to bi mogli. I to
veliku, ~ak toliku da i wena najava poma`e poreme-
}aju ravnote`e straha. To zna~i da se velike sile
vi{e ne pla{e jedna druge, osim {to revnosno gaje
me|usobnu „mr`wu opstanka“. Ali se opasno boje
malih i uglavnom fanati~nih osvetnika. Jer od toga
bez opake preventive – nema odbrane.
aj fenomen je bitno poremetio nuklearni
sklad. I to tako da su gigantski projektili (20
T megatona i vi{e) postali prakti~no neupotrebqivi.
Osim ako ne ura~unamo mogu}nost brzog renovirawa
institucije hladnog rata, {to je ina~e
neponovqiva relikvija pro{losti. Mada one uzbune
u Pentagonu i Kremqu ostaju. Posle 62 godine,
mo`e se dogoditi da prevagu odnesu takti~ke nuklearne
naprave, znatno slabije od one koja je uni{tila
Hiro{imu. (Molim cewene oficire ABHO da mi
ne zamere ako sam negde zabrqao!)
Ciqevi bi mogle da budu zemqe koje nisu rado
vi|ene ~lanice ekskluzivnog atomskog kluba, mada
one od toga ne odustaju. Iran godinama tvrdi da
ne pravi atomsku bombu, ali tim verbalnim dokazima
nema ko da veruje.
Pentagon pravi novu „~istu“ bombu, koja bi doprla
do najskrivenijih i najdubqih bunkera. Gde ne
poma`u „~iste“ mogu}a je i umerena nuklearna podr{ka.
I tako bismo se vratili samom po~etku. Mo-
`da je Pol Tibets posle toliko godina mirnog `ivota
ipak umro uzalud.
U pri~i pod bezazlenim naslovom „Dugme“, jedan
satiri~ni pisac obja{wava mogu}i po~etak
tre}eg svetskog rata. Pri~a je iz osamdesetih, kad
je vladao Leonid Iqi~ Bre`wev, ali wena se literarna
aktuelnost ne mo`e dovoditi u sumwu. Grupa
sovjetskih oficira koja se karta i pije votku „percovku“,
po{aqe vojnika u bunker gde stoji strategijska
termonuklearka, da pritisne zeleno dugme i
ukqu~i ventilaciju. Umesto toga nesre}nik dotakne
crveno, i lansira tu zver ka Va{ingtonu.
„Jesi li ti, Koqa brate normalan“ – pitaju
ga raspojasani oficiri gledaju}i spektakularno
lansirawe. „Pa jesmo li ti rekli da pritisne{ zeleno
dugme!“
„Jeste drugovi, rekli ste, ali ja sam daltonista!“
Su{tina opravdanog straha jeste u tome {to
taj Koqa nije jedini }or~a koji rukuje bombama.
Autor je komentator lista „Politika“
11