Rezime - Komunikacija

UDK 330.342(1-664):005 

Danilo Ž. Marković 

Učiteljski fakultet 

Beograd 

MENADŽMENT I PRIVREDNA ELITA U ZEMLJAMA TRANZICIJE 

Rezime 

Tranzicija se različito definiše. Ali, skoro da postoji saglasnost da predstavlja proces 

uspostavljanja privatne svojine, tržišne privrede i višestranačkog sistema u zemljama koje su slovile 

kao socijalističke. U tom procesu tranzicije značajnu ulogu ima i menadžment, bilo da se radi o 

javnom (državnom) ili o privatnom (privrednom) menadžmentu. 

U radu se ukazuje na osnovne karakteristike i promene u savremenom menadžmentu 

razvijenih zemalja privatne svojine i tržišne privrede, čijem modelu organizovanja teže zemlje u 

tranziciji. U takvom pristupu ukazuje se na razvoj menadžmenta pod uticajem promena 

organizacija i institucija i njegovim autonomnim razvojem, pa u tom kontekstu javni i privatni 

menadžment dobijaju specifična obeležja u zemljama tranzicije. 

Specifičnost menadžmenta u zemljama tranzicije proizilazi iz specifičnosti privrednih 

subjekata koji se razvijaju i posluju u novouspostavljenim svojinskim odnosima (u kojima najčešće 

menadžment nije odvojen od svojine, u smislu da se vlasnici javljaju i kao menadžeri) i državnoj 

organizaciji koja tek dobija obeležja pravne države. Uz sve to zaposleni se teško prilagoñavaju novim 

društvenim uslovima radne aktivnosti. 

Menadžment u zemljama tranzicije treba razvijati, uz sve njegove specifičnosti, jer to 

zahteva potreba za efikasnošću, profitabilnosti i konkurentnosti njihovih priveda na regionalnom (pre 

svega balkanskom i evropskom) i svetskom tržištu. Za razvijanje menadžmenta potrebno je 

organizovati savremeno obrazovanje menadžera, oslobañati se neprihvatljivog shvatanja da su za 

poziv menadžera dovoljne samo sklonosti pojedinaca posebno ako su se one ispoljile samo u sticanju 

vlasništva u procesu tranzicije (često na pravno i moralno neregularan način). Nije manje teško 

izgrañivanje privredne elite od uspostavljanja privatne svojine i tržišne privrede. Još teže je razvijanje 

javnog menadžmenta i obrazovanje kadrova za ovaj menadžment. Znanja za menadžment se ne 

mogu dodeljivati, kao što se mogu dodeljivati mesta menadžera. Ta znanja se moraju steći i stalno 

dopunjavati i razvijati saglasno dinamici društvenog razvoja. 

Ključne reči: tranzicija, menadžment, privredna elita, obrazovanje za menadžment, 

privatna svojina, tržište.


MANAGEMENT AND ECONOMIC ELITE IN THE TRANSITION 

COUNTRIES 

Summary 

Transition is defined in different ways. Yet, an agreement seems almost to exist that it 

represents the process of setting up private property, market economy and multi-party system in the 

countries that used to be regarded as socialist. In this process of transition an important role is played 

by management as well no matter whether it is public (state) or private (economic) management. 

The paper points to the main characteristics and changes in the modern management of the 

developed countries with private property and market economy whose organization model is the one 

that the transition countries are tending to achieve. In such an approach, the development of 

management under the impact of the changes within organizations and institutions and their 

autonomous development are pointed out and thus, in this context, both the public and the private 

management obtain specific traits in the transition countries. 

The peculiarity of management in the transition countries springs from the specific character 

of the economic subjects that develop and do business in the newly-established property relations (in 

which most often management is not separated from ownership in the sense that property-owners 

appear as managers as well) and from the state organization that has just started to take on the 

characteristics of the legal state. On top of all, the employed people find it difficult to accommodate to 

the new social conditions of the working activities. 

In the transition countries management should be developed along with all its specific traits 

since this is a prerequisite for their economies to be efficient, profitable and competitive on the regional 

(most of all, Balkan and European) and world markets. For management to develop it is necessary to 

organize modern education of managers and to discard the unacceptable attitude that it is sufficient for 

the manager profession that an individual has abilities for it, even more so if these abilities have 

manifested themselves only in the property acquisition in the transition process (and often in a legally 

and morally irregular way). Neither is it less difficult to create an economic elite than it is to establish 

private property and market economy. It is even more difficult to develop public management and 

educate staff for this management. The knowledge for management cannot be assigned in the same way 

as the manager positions are assigned. This is the knowledge that has to be mastered and constantly 

built upon and developed in accordance with the social development dynamics. 

Key Words: Transition, Management, Economic Elite, Education for Management, 

Private Property, Market 

1. Početak dvadesetog veka bio je u znaku ostvarivanja socijalističkih i 

komunističkih ideja (oktobarska revolucija 1917. godine u Rusiji) koje su u 

prethodnom (devetnaestom) veku bile, manje ili više, teorijski oblikovane i ideološki 

osmišljene. Tokom sedamdeset godina su te ideje društveno oblikovane razvojem 

socijalističkog društveno-ekonomskog sistema, u izvesnom broju zemalja centralne i 

istočne Evrope i Azije. Čak se sredinom tog (dvadesetog) veka smatralo, po nekim 

202


shvatanjima da je socijalizam postao svetski sistem 90 . Meñutim, krajem tog 

(dvadesetog) veka došlo je do obrušavanja koncepta i prakse socijalističkog razvoja u 

prvoj zemlji socijalizma – Sovjetskom Savezu, a potom i u ostalim, a pre svega u 

istočno-evropskim zemljama koje su slovile kao socijalističke 91 . Otpočeo je u njima 

proces promena koji je označio ukidanje društvene svojine, planske privrede, 

jednopartijskog sistema sa partijskom državom i uspostavljanja društvenog sistema na 

osnovama privatne svojine (koja se uspostavlja na različite načine) tržišnih odnosa i 

političkog pluralizma sa pravnom državom. To je jedan vrlo složen proces koji nije 

dovoljno objektivno naučnim pristupom promišljen, sa stanovišta civilizacijskog 

razvoja ljudskog društva 92 , već se najčešće promišlja sa stanovišta ekonomskog i 

političkog pragmatizma, pa se označava terminom tranzicija, kojim se označavaju 

razni sadržaji društvenih promena, pa se ukazuje i na njegovu neprihvatljivost za 

promene koje treba da označi. Tako se ukazuje da je za analizu i objašnjenje promena 

koje su se desile u istočnom (i jugoistočnom) delu Evrope najadekvatniji teorijski 

pojam preobražaj (“transformacija”) a ne “tranzicija”. Jer, “tranzicija” je ideološki 

obojen pojam i znači prelaz u liberalni kapitalizam (sistem zasnovan na privatnoj 

svojini i neregulisanoj tržišnoj privredi. Oni koji se služe ovim pojmom sugerišu 

neminovnost prelaza u jedan tip društva koji je zastareo, koji je na zapadu napušten i 

koji više ne postoji u razvijenim društvima” 93 . 

Meñutim, ako se skinu ideološke maske i otklone razne mistifikacije s pojma 

tranzicije, po kome ona označava zamenu “ranije tržišno-planske privrede i vladavine 

jedne političke partije sistemom potpune tržišne ekonomije, oslonjene na privatnu 

svojinu nad najvećim delom privrednih resursa i uspostavljanje pluralističkog sistema 

političkih institucija 94 , postaje vidljivo da se pod njom podrazumeva obnova 

kapitalizma. 95 U ovom smislu najjasniji je stav da “srce” tranzicije čini privatizacija, jer 

ona predstavlja ukidanje društvene svojine “kao izvorišta neefikasnosti socijalizma” i 

predstavlja tranziciju ka kapitalizmu. Ali ovako shvaćena tranzicija ne može se shvatiti 

kao “tehničko pitanje”, ili kao puko kopiranje zapadnog modela društva 96 . Ona 

predstavlja dugovremenski i složen proces, koji treba da omogući efikasno 

privreñivanje u postsocijalističkim zemljama, izmeñu ostalog iznalaženje optimalnog 

odnosa izmeñu ekonomskih i socijalnih interesa, državnog i privatnog sektora, 

90 Ostavljamo po strani da li se moglo, ili nije moglo, govoriti o socijalizmu kao svetskom sistemu. 

91 Ako se poñe od marksističkog poimanja socijalizma i komunizma, ove zemlje mogu sloviti eventualno 

kao socijalističke, a nikako kao komunističke. 

92 “Jedino su naučnici u stanju da razne pojave smeste u njihov geografski, istorijski i sociološki okvir, da 

vide pravce razvoja, smerove kojima idu dogañaji”. ( Dr Dragoljub Jovanović, Beograd, izdanje piščevo, 

1970, str. 287). 

93 Mihailo Marković, Mogućnosti preobražaja istočno-evropskih društava, Beograd, Zbornik radova “Promene 

postsocijalističkih društava iz sociološke perspektive”, Institut društvenih nauka, 1997, str. 33. 

94 Dr Milosav Janićiević, Teorija društvenih sukoba i postsocijalistička transformacija istočno-evropskih društava, 

Beograd, Zbornik radova “Socijalni konflikti u zemljama tranzicije”, Institut društvenih nauka, Beograd i 

Institut socijalno-političkih istraživanja RAN, Moskva, 1996, str. 16. 

95 Blagoje Babić, Prelaz u tranziciju, Beograd, “Prometej”, 1966. str. 89. 

96 D. ðuričin, Privreda u tranziciji: privatizacija i povezane teme, Gornji Milanovac, “Dečje novine”, 1994, str. 

2-5. 

203


pluralističkog sistema svojinskih odnosa demokratije, privatnog preduzetništva i 

tržišne privrede 97 . ali, tranzicija kao složen društveni proces ne može se svesti samo na 

uspostavljanje privatne svojine, tržišne privrede i političkog pluralizma. Ona treba da omogući i 

rešavanje mnogih problema iz prethodnog perioda (socijalističkog) kao što su: nizak 

životni standard, nepostojanje pravne države, potpuna socijalna sigurnost 98 . Meñutim, 

iskustvo je pokazalo ne samo da ovi problemi sa tranzicijom nisu rešavani već su 

nastali i novi: drastični pad društvenog proizvoda, porast stope nezaposlenosti, 

povećanje socijalnih razlika, neadekvatan sistem socijalne sigurnosti, porast opšteg 

siromaštva i kriminaliteta 99 . U stvari, izneverena su očekivanja ljudi u zemljama tranzicije da će 

tranzicija dovesti i do povećanja obima proizvodnje, ekonomskog prosperiteta a povećanja životnog 

standarda uz porast socijalne sigurnosti. Pošto su ta očekivanja izostala “svi istočni narodi 

su ožalošćeni i unesrećeni na isti način”. Svima je sudbina navukla crno runo. “Ne 

oplakuju oni samo svoje izgubljene iluzije, već nadasve, tuguju za zlatnim runom, za 

koje su ludo verovali da je skriveno tamo negde na zapadu i da će jednom, kao sunce 

na uranku, pozlatiti i njihovu stranu globusa” 100 . 

Očekivanja ljudi u zemljama tranzicije da će doći do brzog ekonomskog 

prosperiteta i porasta životnog standarda, nisu ostvarena i ne ostvaruju se. Zato 

postoji više razloga, ali čini se, posmatrano sa sociološkog stanovišta, da postoje dva 

razloga, koji se uz to i prepliću u svom ispoljavanju. Prvo, koncipiranje i ostvarivanje 

privrednog sistema na privatnoj svojini (čije uspostavljanje prati niz ekonomskih i 

socijalnih problema) i tržišne privrede za model se ne uzima uvek moderno zapadno 

društvo, već se uzimaju oblici tržišne ekonomije koji u tim zemljama pripadaju 

prošlosti a kad se uzimaju moderni oblici organizovanja zapadnog društva onda 

dolazi, na odreñen način negativna njegova dvopolnost. Naime, moderno zapadno 

društvo se konstituiše na dva temelja “Jedan njegov pol zahvata ceo mikrokosmos sila: 

tržište i konkurencija, preduzetništvo i privatnu svojinu, produktivizam i profit, 

individualizam i posesivnost. Drugi pol čini demokratski socijalni intervencionizam – 

mreža socijalnih prava i socijalne zaštite, rasprostiranje plodova razvoja na šire slojeve, 

moć demokratije i sindikata, dakle jedna mera solidarnosti. 101 Ovakva društvena 

dvopolnost omogućena je visokim stepenom ekonomskog razvoja, pa visoka 

produktivnost i profitabilnost omogućavaju demokratski socijalni intervencionizam, 

koji ugrožava dinamičnu ekonomsku racionalnost privreñivanja u tržišnim uslovima. 

Meñutim, u zemljama tranzicije, sa niskom produktivnošću rada i njihovim negativnim 

položajem na meñunarodnom tržištu, veća zahvatanja iz privrede u cilju 

obezbeñivanja sredstava za socijalni intervencionizam nije moguće. Jer, veće 

97 Dragomir Pantić, Konflikti vrednosti u zemljama tranzicije, Beograd, Zbornik radova “Socijalni konflikti u 

zemljama tranzicije”, cit. izdanje, str. 23-24. 

98 Dr Drenka Vuković, Sistemi socijalne sigurnosti, Beograd, Fakultet političkih nauka, 1998, str. 301. 

99 Opširnije o ovome autor je pisao u radu Socijalne posledice tranzicije postsocijalističkih zemalja, Niš, 

“Ekonomske teme”, 2000, str. 12-23. O socijalnim posledicama tranzicije videti i G. V. Osipov, Beograd, 

Socijalno-politička situacija u Rusiji, Fakultet političkih nauka, 1995. 

100 Gojko ðogo, Crveno i crno runo, Beograd, “Politika”, 13.12.2003, str. 64. 

101 Miroslav Pečujlić, O prirodi postsocijalističkih društava, Beograd, Zbornik radova “Promene 

postsocijalističkih društava iz sociološke perspektive”, 1997, str. 33. 

204


zahvatanje dovelo bi u nepovoljan ekonomski položaj ekonomske subjekte i 

onemogućavalo mogućnost njihove tehnološke modernizacije u cilju povećanja 

produktivnosti rada i poboljšavanja njihovog položaja na tržištu, pre svega 

meñunarodnom. Na taj način, u ovakvim uslovima dolazi do protivurečnosti u 

ostvarivanju zahteva za porastom produktivnosti rada (tehnološkom modernizacijom) 

i zahteva (i očekivanja) da se metodama socijalnog intervencionizma doprinese 

rešavanju socijalnih problema i podizanju kvaliteta života 102 . Drugi razlog je sociološkopsihološke 

(ili psihološko-sociološke) prirode. U periodu koji je prethodio tranziciji, 

postojalo je sistem socijalne sigurnosti koji se zasnivao na egalitarizmu (što se 

odražavalo i na izgrañivanje i prihvatanje odreñenog sistema vrednosti) pa su ljudi 

sticali, stekli odreñene navike koje nisu kompatibilne sa navikama (i vrednosnim 

sistemom) koji traži društvo privatne svojine i tržišne privrede. “iskustvo mnogih 

bivših komunističkih zemalja svedoči o tome – kaže Fukujama – da je komunizam 

stvorio mnoge navike – preteranu zavisnost od države koja vodi radikalnoj redukciji 

preduzetničke energije, nesposobnost za kompromise i nesklonost ka dobrovoljnoj 

saradnji u grupama kao što su kompanije i političke partije – što će usporiti proces 

učvršćivanja demokratije i tržišne ekonomije. Ljudi u ovim društvima su možda dali 

svoj intelektualni pristanak na to da se komunizam zameni demokratijom i 

kapitalizmom glasajući za “demokratske” reforme, ali oni nemaju društvene navike da 

bi i jedno i drugo funkcionisalo” 103 . Kako pokazuju istraživanja, kao limitirajući faktor 

preduzetničkog duha u zemljama tranzicije, predstavlja nedovoljno preferiranje 

privatne svojine, kao nužan uslov tržišne ekonomije i preduzetničkog duha. Naime, u 

zemljama tranzicije preferiranje privatne svojine je znatno niže (35%) i četvrto mesto 

u rangu vrednosti) od njenog preferiranja u razvijenim zemljama (51% ..... mesto u 

rangu vrednosti). Ovakvo preferiranje privatne svojine u zemljama tranzicije, svakako 

ukazuje ne samo na iskustvo privatne svojine u socijalizmu već i u procesu tranzicije 104 . 

Ova ukazivanja i rezultati istraživanja privrednog razvoja zemalja tranzicije, ukazuju da 

njihov ekonomski razvoj, koji treba da omogući i rešavanje socijalnih problema, pored 

ostalog, zahteva i pretpostavlja razvoj menadžmenta koji je primeren društvenim uslovima pojedinih 

od tih zemalja. Meñutim, razvijanje menadžmenta zahteva i pretpostavlja oformljenje 

privredne elite, uz voñenje računa o specifičnostima i geopolitičkom položaju 

pojedinih zemalja tranzicije. U kontekstu ovakvog pristupa činimo osvrt na potrebu 

razvijanja i specifičnost menadžmenta i neka pitanja (i probleme) privredne elite u 

zemljama tranzicije. 

2. Razmatranja o menadžmentu u zemljama tranzicije (koji se može uslovno 

označiti i kao tranzicioni menadžment) moraju plaziti od shvatanja menadžmenta a kao 

društvene pojave, društvenim činiocima koji ga odreñuju, pa u kontekstu takvog pristupa sagledavati 

njegove specifičnosti u zemljama tranzicije. U takvom pristupu treba podsetiti, pre svega, da 

102 Opširnije autor je o ovome pisao u radu Društveno-ekonomske promene i kvalitet života u zemljama tranzicije, 

Niš, Zbornik radova Dvadesetog meñunarodnog savetovanja o zaštiti životne i radne sredine, 1995, str. 5 

– 13. 

103 Fransis Fukujama, Sudar kultura, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997, str. 50. 

104 Dragomir Pantić, Promene vrednosti i razvoj demokratije u zemljama tranzicije, Beograd, Zbornik radova “ 

Procesi demokratizacije u zemljama tranzicije, IDN – Beograd i ISPI – Moskva, 2000, str. 103. 

205


su pojmovi menadžment i upravljanje vrlo bliski, pa ih ponekad i ne razlikuju, a ove reči 

ne retko se upotrebljavaju kao sinonimi, ali samo u tehničkom smislu. Meñutim, sa 

kulturološkog stanovišta one se razlikuju. Menadžment, je pre svega instrument 

komercijalnog upravljanja (tj. označava upravljanje sa komercijalnog stanovišta) 105 i 

kao poseban vid delatnosti nastaje u XIX veku, 106 a pun razvoj doživljava u XX veku. 

Menadžment se definiše kao upravljanje socijalno-ekonomskim sistemima 

(akcionarskim društvima, društvima, ustanovama, itd.) i predstavlja sveukupnost 

savremenih principa, metoda i sredstava i formi upravljanja radom sa ciljem 

uvećavanja njegove ekonomske efikasnosti 107 . U stvari, menadžment predstavlja sistem 

upravljanja ljudima, čiji je cilj rešavanje zadataka koji stoje pred kompanijom i postizanje 

preduzetničkog uspeha – “Planiranje, organizacija, motivacija i kontrola predstavljaju 

osnovne instrumente menadžmenta, obezbeñuju koordinaciju delatnosti na raznim 

nivoima radi postizanja opštih ciljeva organizacije” 108 . To je gipak i dinamičan proces 

koji se permanentno koriguje prilagoñavajući se promenjenim uslovima, tačnije 

privrednom situacijom. U stvari, razvoj menadžmenta u HH veku je izraz smera 

promena koje nastaju razvojem institucija i organizacija i značajnih tehnoloških 

pomeranja i sopstvenog autonomnog preobražaja upravljanja kao društvene pojave 

(procesa). “Stoga su i razumljive razlike koje se tiču karaktera, sadržine i forme 

upravljanja, imajući u vidu funkcionalna i teritorijalna stremljenja menadžmenta” 109 . 

Upravo zato menadžment u zemljama tranzicije, sobzirom da se u njima kako proces 

promena svojinskih odnosa (posebno proces privatizacije sa dosta specifičnosti i 

protivrečnosti) i promena oblika upravljanja privrednim subjektima, treba da bude 

promišljen i osmišljen na način koji je primeren toj situaciji. 

Naime, menadžment, sa sadržajima i instrumentima, koji se koristi u 

savremenim razvijenim industrijskim zemljama tržišne privrede, ne može se 

jednostavno prekopirati bez ikakvih inovacija u zemlje tranzicije sa uvoñenjem 

privatne svojine i tržišne privrede. Jer, “iako su vlasnička prava i druge moderne 

ekonomske institucije – kako se ukazuje – bile nužne za stvaranje modernog 

poslovanja, ljudi često nisu svesni da se moderno poslovanje zasniva na društvenim i 

kulturnim navikama koje se obično podrazumevaju. Moderne institucije su nužan, ali 

ne dovoljan uslov za savremeni prosperitet i društveno blagostanje koje ga prati; one 

se moraju kombinovati sa odreñenim produkcionim društvenim i etičkim navikama 

kako bi funkcionisale pravilno.” 110 Polazeći od ovih saznanja, promišljanje i razvijanje 

menadžmenta u zemljama tranzicije, mora imati u vidu i razvoj menadžmenta u uslovima 

globalizacije, njegov razvoj u globalnim razmerama, sa pozitivnim i negativnim posledicama ovakvog 

njegovog razvoja. U ovom smislu treba imati u vidu i ukazivanje da se novo “trojstvo” - 

tržište – konkurentnost – novac pojavljuje na svetskoj sceni. Ono se pojavljuje, s 

105 Социологическая энциклопедия, Moskva, “Мысль”, 2003, str. 616. 

106 Джон Изелдрейк, Теория менаджмента, Sankt-Petesburg, “Piter”, 2001, str. 18. 

107 М. М. Мarkimcova – А. V. Ignasieva (red). Менаджмент, Moskva, “Banki i birži”, 1998, str. 329. 

108 Социологическая энциклопедия, cit. izdanje, str. 619. 

109 Mijat Damjanović, Menadžerska revolucija, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999, str. 

13. 

110 Fransis Fukujama, Sudar kultura, cit. izdanje, str. 155. 

206


namerom da se uzdigne u vrhovnu vlast, koja će vladati poslovima planete, na mećući 

svoja pravila državama i svoje ujednačavajuće norme narodima uprkos kulturnim 

vrednostima i identitetu. Nije to nepravda već poraz, osuñen po nepriznatom 

“moralnom kodeksu” krajem ovog (dvadesetog – dodajemo mi) veka, a koje doprinosi 

ovo “trojstvo”, čiji je cilj novac, kralj novac zauzima sav prostor i sve vidike.” 111 

Dejstvo tog projekta dovodi do značajnih promena u položaju čoveka u društvu i do 

promena u kategorijalnom sistemu vrednosti. 112 U formiranju vrednosti kao da nema 

mesta za milosrñe, blagodarnost, ljubav i pravičnost. Se te visoke pojave duhovnosti 

shvataju se kao preživeli ostaci arhaične prošlosti “dotehničke” ere, i odnosi meñu 

ljudima postaju potpuno racionalni “i akumuliraju se u krugu materijalnog 

bogatstva”. 113 I zato zahtev, koji se ističe, da čovečanstvo skrene i suviše “ekonomsku” 

logiku koja vlada svetskim razvojem u pravcu razvoja i kulturnih, pre svega duhovnih i 

moralnih vrednosti, treba da nañe svoje mesto i u promišljanju i razvoju menadžmenta i u 

zemljama tranzicije. 114 

Meñutim, da bi se na ovaj način promišljao i razvijao menadžment u zemljama 

tranzicije, one moraju imati i odgovarajuće kadrove koji se bave menadžmentom. To treba da 

budu kadrovi, koji poseduju ne samo odreñene sposobnosti, i odreñena znanja, i to ne 

samo tehnička, menadžerska znanja, već i znanja za kreativan rad. 115 Zato je potrebno u 

zemljama tranzicije posvetiti veliku pažnju formiranju, pre svega obrazovanju kadrova za 

menadžment, koji će biti sposobni da kreativno primenjuju saznanja o menadžmentu iz razvijenih 

zemalja tržišne privrede na način koji je primeren privrednim i društvenim uslovima zemlje tranzicije 

u kojoj rade. Jer, kako se ukazuje, nije moguć nov tip razvoja koji bi bio stimulisan samo 

spolja. “On se ože spolja podržati, ali osnovne pokretačke snage u svakoj zemlji 

moraju da budu domaće, da odgovaraju mentalitetu,načinu života i potrebama svih 

grañana te zemlje.” 116 

3. Ovakvim pristupom menadžmentu u zemljama tranzicije dolazimo i do 

razmatranja o pitanjima privredne elite u njima. Ako prihvatimo da elita u najširem 

smislu označava nešto što je odabrano po nekim vrednosnim kriterijumima, a u 

popularnom značenju označava odabrani sloj ljudi, “cvet” nekog društva, “krem”, 

onda elita može postojati u raznim oblastima, pa i u ekonomskoj, privrednoj oblasti, 

pa i u privredi zemalja u tranziciji. Ako se prihvati mogućnost i potreba njenog postojanja, onda 

se postavlja pitanje kako nastaje privredna elita u zemljama tranzicije i koja su njena obeležja, 

karakteristike. Jer, kao što je poznato, elita kao sloj ljudi, nastaje njenim odabirom na 

111 Federiko Major UNESKO: Ideal i akcija, Beograd, Zavod za meñunarodnu naučnu, prosvetnu, 

kulturnu i tehničku sardanju Srbije i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997, str. 53. 

112 “A kad tržište i potrbe za konkurentnošću postanu osnovni regulatori ljudske delatnosti, ljudska 

ličnost se svodi na 'resurse' u procesu proizvodnje i na 'potrošača' u procesu korišćenja” (Isto, str. 52). 

113 “... sada za novac možeš kupiti sve, uključujući i čovekov život” (V. М. Talanov, Человек, культура и 

образование в эпоху кризисов, збор. трудов “Образование и наука на рубеже XXI века: проблемы и 

перспективы развития”, Novočerkasek, 2000, str. 55. 

114 “Hoće li čovečanstvo znati da skrene suviše “ekonomsku” logiku, koja je u ovoj poslednjoj deceniji 

ХХ veka izgleda vlada svetskim razvojem, da bi tu logiku zasnovala na više pravde, više pravičnosti i više 

ljudske solidarnosti” (Federiko Major, UNESKO: Ideal i akcija, cit. izdanje, str. 57.) 

115 Dejan Kovačević, Menadžment, Beograd, Energoprojekt, 1998, str. 29. 

116 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, “Jogoslovenska revija”, 1991, str. 92. 

207


osnovu nekih kriterijuma, na osnovu iskazanih sposobnosti, ili neki sami sebe proglase 

elitom, jednostavno smatrajući da su odabrani da vladaju i upravljaju (proviñenjem, po 

milosti božjoj, po volji narodnoj, prema poreklu i istorijskoj misiji). 117 Odreñivanje 

elite uvek pretpostavlja postavljanje odreñenih kriterijuma, a to su obično 

institucionalne pozicije članova, njihova pripadnost odreñenim organizacijama ili širim 

društvenim grupacijama, sa posebnim uticajem i postojanje moralnih i drugih 

vrednosti na strani članova grupe. 118 

U sociološkom pogledu elite se vezuju za pojavu društvene stratifikacije. To su viši 

društveni slojevi koji pripadaju jednoj ili većem broju društvenih klasa. Po osnovu 

društvenog položaja, vlasti, bogatstva, znanja, uloge u proizvodnji i položaja u 

institucijama i privrednim korporacijama imaju komandne i vrlo uticajne pozicije u 

društvu. Te pozicije im omogućavaju pribavljanje i uživanje u predmetima koje svi žele 

i donošenje odluka od značaja za sve ili za veliki broj članova društva. 119 Elitističke i 

egalitarističke koncepcije o društvu su u stalnom sukobu. Ishodi tih sukoba su 

promenljivi, zavisno od epohe i konkretne istorijske pozornice, ali su često bili fatalni 

za elite i u tom smislu Vilford Poreto (1848 – 1923) ukazuje da je istorija “groblje 

aristokratije”. 120 

U razmatranju o privrednoj eliti u zemljama tranzicije treba imati u vidu da 

pored elite postoji i ostatak društva, onaj njegov deo koji ne pripada eliti. Zato 

razmatranja o eliti ne mogu da izbegnu i razmatranje o “masi” o njenoj ulozi i značaju. 

“A kad se kaže “elitizam” mogu se podrazumevati dve stvari: jedno je konstatovanje 

činjenice, a druga izražavanje uverenja da je poželjna podeljenost društva na elitu i 

masu.” 121 U kontekstu ovakvog shvatanja, kad se razmatra pitanje elite u zemljama 

tranzicije, pa i pitanje privredne elite, postavlja se pitanje da li se radi o konstatovanju 

činjenice postojanja te elite ili da li postoji potreba i poželjnost njenog postojanja. 

Nama se čini prihvatljivim odgovor na ovo pitanje po kome postoji potreba i poželjnost postojanja te 

elite, čiji bi se odabir vršio na osnovu znanja i sposobnosti uvažavajući naučnu zasnovanost 

savremene privrede. Ali takva elita je tek u nastajanju. Postojeću privrednu elitu čine, 

najčešće, pojedinci koji nisu odabrani na osnovu znanja i sposobnosti, već 

samoproglašavanjem da pripadaju toj eliti. Takav nastanak privredne elite u zemljama 

tranzicije u mnogome je uslovljen karakterom privatizacije i shvatanjem biznisa, 

menadžmenta i profesije menadžera u novo uspostavljenim tržišnim uslovima 

privreñivanja i poslovanju privrednih subjekata. Privrednu elitu u ovim zemljama čine, 

ili bi trebalo da čine pojedinci iz sveta biznisa, biznismeni i menadžeri, koji svojim 

znanjem i angažovanjem utiču na progresivan privredni i društveni razvoj doprinoseći 

razrešavanju protivurečnosti društvenog razvoja u zemljama tranzicije. Jer, ako 

prihvatimo odreñenje biznisa kao ekonomske delatnosti na osnovu svojine 

117 Vojislav Stanovčić, Elita, Beograd, Enciklopedija političke kulture, “Savremena administracija”, 1993, str. 

290. 

118 Ibid, str. 291. 

119 Ibid, str. 292. 

120 История социологии в Западной Европе и США, Moskva, Издательскоя група НОРМА – ИНФРА, 

1999, str. 247. 

121 Vojislav Stanovčić, cit. rad, str. 291. 

208


ekonomskih resursa, usmerene na dobijanje profita, onda je biznismen preduzetnik koji 

se zanima svakim zakonitim vidom ekonomske delatnosti, koji donosi profit ili neke 

druge koristi. Ali, biznismen se razlikuje od menadžera. Menadžer je najamni upravitelj 

angažovan od biznismena da upravlja, na osnovu svojih znanja i sposobnosti 

poslovima biznisa, tj. biznismena. 122 Posao menadžera “ogleda se u planiranju razvoja 

organizacije, organizovanju različitih aktivnosti, kreiranju kadrovske politike, voñenju 

aktivnosti i kontroli rezultata, što predstavlja ciklus menadžerskog posla” 123 . Privrednu 

elitu bi trebalo da čine oni koji su najobrazovaniji, sa najviše znanja i najsposobniji u 

kreiranju i ostvarivanju projekata privrednog razvoja i upravljanju privrednim 

subjektima. Kao takvi bi trebalo da budu odabrani od mase pripadnika društvenih 

slojeva kojima su pripadali, a kao elita prihvaćeni od šire društvene zajednice, od onih 

koji ne pripadaju ni jednoj eliti, već pripadaju masi. 

Način uspostavljanja privatne svojine (proces privatizacije) odredio je, i 

odreñuje, oblike ekonomskog organizovanja i socijalno profilisanje novih vlasnika i 

menadžera. U ovom smislu ukazivano je da je “privatizacija sprovedena uz odsustvo 

minimalnih uslova tržišne racionalnosti: približne uravnoteženosti ponude i potrošnje 

na tržištu kapitala. ogromna ponuda desetina i stotina milijardi dolara industrijskog i 

trgovačkog kapitala bilo je suočeno s beznačajnom malom tražnjom. Uštede grañana 

su bile više nego nedovoljne, strani kapital je investiran u maloj meri... Otkupljivana su 

samo najprofitabilnija preduzeća, konkurentska preduzeća (da bi bila zatvorena) i 

velike trgovine koje su preplavljene uvezenom robom – što je dovelo do daljeg pada 

domaće proizvodnje. Podela “vaučera” grañanima, koji su ih živeći u oskudici, 

prodavali budzašto, pokazalo se kao najsigurniji put bezbolnog oduzimanja kapitala od 

onih koji su ga stvarali i njegove koncentracije u rukama malobrojne mafije”. 124 Uz to 

kao učesnici u procesu tranzicije, stičući svojinska prava, javio se i jedan broj ljudi iz 

prošle “socijalističke” nomenklature”. Meñutim, to jesu ista imena, ali to u sociološkom 

smislu nisu isti ljudi. njihov najveći deo, posebno kad je reč o krupnim vlasnicima, sada 

se zalaže za bitno drugačiji sistem u odnosu na onaj u kome su takoñe bili na 

rukovodećim mestima”. 125 Ali, bez obzira iz kojih su socijalnih slojeva dolazili novi 

vlasnici,nije se tražilo poreklo novca kojim su kupovali društvenu (državnu) imovinu, 

što je stavljalo u sumnju njihovu “poslovnost” i imalo uticaja na uspostavljanje i 

karakter tržišnih i društvenih odnosa. 126 Znači, novi vlasnici koji nastaju u procesu 

tranzicije, naročito u procesu privatizacije, mogu doći teorijski pre svega, iz više 

socijalnih slojeva a njihova opšta karakteristika je da se počnu osećati i ponašati ne 

samo kao biznismeni već i kao menadžeri. Naime, ne dolazi najčešće ili dolazi sporo 

do odvajanja (nosioca svojine od menadžmenta, kako je to u zemljama razvijene 

tržišne privrede. Oni nastoje da se predstave kao ne samo privredna, već uopšte 

122 Социологическая энциклопедия, cit. izd. str. 90. 

123 Dejan Kovačević, cit. delo, str. 27. 

124 Mihailo Marković, cit. rad, str. 34. 

125 Zoran Vidojević, Tranzicija, restauracija i neototalitarizam, Beograd, Institut društvenih nauka, 1997, str. 

26. 

126 Proces privatizacije u pojedinim zemljama tranzicije ima svoje specifičnosti, u mnogima je on i u toku, 

ali bilo je nužno da i u ovom radu ukažemo na njegove opšte karakteristike. 

209


društvena elita. U tom cilju nastoje da ostvare kontakte i saradnju sa novom 

političkom elitom, pribegavajući ne retko samo moralno već i zakonski neprihvatljivim 

ispadima. U tom nastojanju samo delimično uspevaju, na osnovu svojinskog statusa, 

ali im za potpuno priznanje statusa elite po skoro opšteprihvaćenom shvatanju 

nedostaju obrazovanje, društveni maniri i društvene komunikacije. 

Formiranje menadžerskog društvenog sloja i uključivanje njegovih pripadnika 

u privrednu i društvenu elitu ima svojih specifičnosti. Pre svega mnogi od novo 

promovisanih vlasnika u procesu privatizacije nastoje da rade u menadžmentu firmi 

čiji su vlasnici, i tako ne dolazi do odvajanja, tačnije razdvajanja svojine i 

menadžmenta, kao u najrazvijenijim zemljama tržišne privrede, što zaslužuje posebno 

istraživanje i promišljanje. Uz to funkcije menadžera se prihvataju mnogi ljudi sa ranije 

“socijalističke nomenklature, koji su bili na rukovodećim mestima u dotranzicijskom 

periodu, bez posebnog obrazovanja za poslove menadžmenta. Naime, u zemljama 

tranzicije znatan deo rukovodećih ljudi iz prethodnog perioda zauzima važnije pozicije 

u privredi i ne retko postaju najagilniji pobornici brutalnog kapitalizma i drastičnih 

socijalnih nejednakosti, rukovodeći se, pre svega, svojim materijalnim interesima i 

interesima sticanja vlasti 127 . U ovakvim uslovima dolazi do konflikta izmeñu vlasnika i 

menadžera, i izmeñu njih i zaposlenih. 128 Profit po pravilu odlazi vlasnicima kapitala, a 

oni se prema menadžerima često odnose kao goniči prema stoci”. 129 Menadžeri u 

ovakvim situacijama zapadaju u psihičke krize koje ih odvlače od ciljeva kompanija, i 

oni počinju da razmišljaju o tome da otkažu ugovor vlasniku i da sami počnu da se 

bave biznisom. U stvari, menadžeri na odreñenom stepenu svog razvoja napuštaju 

kompanije i osnivaju sopstvena preduzeća 130 , u kojima najčešće menadžment nije 

odvojen od vlasnika (tačnije vlasništva) sa svim pozitivnim i negativnim posledicama 

ovog “braka”. Vlasnici (biznismeni) koji su u ulozi menadžera i menadžeri najamni 

upravnici poslova ne raspolažu znanjem (obrazovanjem) potrebnim za funkcije 

menadžmenta. Uz to, oni se na osnovu svojine i značaja upravljačkih funkcija osećaju kao 

pripadnici elite, ali ih društvo ne prihvata kao elitu. Zato pokaznom potrošnjom, i uopšte 

stilom života (za koji smatraju da je svojstven eliti) puštaju i neguju brade, brijaju 

brkove, kinñure se zlatnim lancima i roleks satovima, da bi istakli da su posebna rupa 

– elitna grupa. Strašno ih pogaña što društvo neće da ih prihvati kao takve, kao elitu. I 

sami osećaju da su samoproglašena elita. U nastojanju da istaknu svoju posebnost i 

ojačaju svoj društveni položaj ne retko se povezuju ne samo sa državnim već i 

mafijaškim strukturama. Uz to nastoje da pribave neke dokaze o svojoj obrazovanosti, 

“završavaju” neke škole, čak i visoke po “kratkom postupku”, da dobiju neka 

društvena priznanja koja ih predstavljaju kao elitu. Meñutim, oni ne znaju, ili ne žele 

da znaju, da mnoge stvari u odreñenim okolnostima “mogu brzo da se podele i 

preraspodele, čak i uz upotrebu prinude, ali to nije slučaj sa znanjem koje je veoma 

127 Zoran Vidojević, cit. delo, str. 26. 

128 Opširnije o ovome autor je pisao u radu Prilog diskusiji o konfliktima u zemljama tranzicije, Beograd, 

“Direktor škole”, 3/1997. 

129 Dragoslav Slović, Psihologija i menadžment, Beograd, Fineks, 2001, str. 323. 

130 Ibid. 

210


lično kao svojina i čije usvajanje predstavlja neizbežan proces bez obzira na naše 

potrebe i želje da se ono usvoji. 131 

Da bi se obezbedio razvoj, pa i razvoj u zemljama tranzicije potrebni su 

odreñeni kadrovi, za rešavanje složenih problema uspostavljanja i razvijanja tržišne 

privrede. U tom kontekstu potrebno je posebnu pažnju obratiti obrazovanju kadrova za 

menadžment. To treba da budu kadrovi koji omogućavaju razumevanje i prihvatanje 

iskustva drugih zemalja i njihovu primenu i u lokalnim uslovima. A da bi odgovorili 

ovom zadatku kadrovima koji se obrazuju za menadžment treba omogućiti da shvate 

da “ekonomska delatnost predstavlja ključni momenat društvenog života koji je 

isprepleten sa raznovrsnim normama, pravilima, moralnim opredeljenjima i različitim 

običajima, koji svi zajedno oblikuju društvo”. 132 Upravo zato se i ukazuje na potrebu 

da se ekonomske nauke izmene u skladu sa novim ekonomskim, socijalnim i 

političkim činjenicama, uz sagledavanje suštinske važnosti ljudskog faktora. 133 Pritom 

treba imati u vidu da kod ljudi, postoji želja za priznavanjem. “Svako ljudsko biće 

nastoji da drugi ljudi priznaju njegov dignitet (to jest da procene njegovu stvaralačku 

vrednost). Ukoliko se ne svodi samo na pribavljanje sredstava za život, ekonomska 

delatnost često se preduzima radi zadovoljavanja želje za priznavanjem, a ne radi 

zadovoljavanja prirodnih materijalnih potreba”. 134 Ako se ima ovakav pristup 

obrazovanju za menadžment, onda je jasno, da to nije tehničko obrazovanje, već šire 

društveno i humanističko obrazovanje u kome ima mesta i za tehničko obrazovanje 

primereno funkciji menadžmenta. U ovom smislu u ovom obrazovanju ima svoje 

mesto i duhovnost. Ali ta duhovnost nije fanatična religioznost “nije sklonost k 

dogmatizaciji, već pojava postojanog savršenstva unutrašnjeg mira do uzvišenog 

postojanja, kada se postojanje čoveka ne sastoji u činjenju zla, već ispunjeno 

blagodarnim stremljenjima...” 135 Ovakvim obrazovanjem obezbedili bi se potrebni 

kadrovi za menadžment i ostvarile pretpostavke za oformljenje stvarne privredne elite. 

131 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izdanje, str. 251. 

132 Fransis Fukujama, Sudar kultura, cit. izdanje, str. 17. 

133 Federiko Major, Sutra je uvek kasno, cit. izdanje, str. 32. 

134 Frensis Fukujama, Sudar kultura, cit. izdanje, str. 16. 

135 V. М. Talanov, Человек, культура и образование в эпоху кризисов, збор. трудов “Образование и наука 

на рубеже XXI века: проблемы и перспективы развития”, Novočerkasek, 2000, str. 55. 

211

Rezime - Komunikacija

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?