upišimo se u birački spisak bunjevaca - Bunjevci

ŽIVOTKAKO UPRAVLJATIEMOCIJAMA?Iz svakodnevnog života namje poznato koliko je teškokontrolisati i upravljati svojimemocijama. Štaviše, emociječešće upravljaju namanego mi njima. Zaljubljenimaje teško da budu realni, depresivnine mogu da se oslobodecrnih misli, a u besuponekad povredimo one kojevolimo, zbog čega se poslekajemo. Razlog tome je jednostavan.Emocije su biološkiuslovljene, odnosno, emocionalnideo naše ličnosti jenastao pre nego racionalni.Evolucijom je čovek prvonaučio da reaguje emocijama,strahom i besom kada bise našao pred nekom opasnošću,tugom kada bi doživeoneki gubitak, radošćukada bi mu se desilo neštoprijatno. Evolucija je takoemocijama dala suštinskuulogu u našoj psihi. Zato prvoreagujemo emocijama, ane razumom. Zato emocijetako snažno upravljaju našimpostupcima, često i našimživotima.Baš zbog toga je važnonaučiti i znati da koliko-tolikoupravljamo svojim emocijama,pogotovo kada se nañemou situaciji stresa. Učenjeove vrste počinje već udetinjstvu. Štaviše, psiholozismatraju da je uticaj okruženja,a naročito roditelja u prvih4-5 godina života izuzetnovažan za oblikovanjedečije sposobnosti za dobroupravljanje svojim emocijamakako bi ono kasnije kaoodrastao čovek lakše izlazilona kraj sa neprijatnim situacijama.Dete zapravo uči imitiranjemi „kopiranjem” onih obrazacaponašanja koje vidi usvom okruženju. Svako u njegovomokruženju nudi model,dobar ili loš, kako se svemože izići na kraj sa svojimnemirima. Dete tako uči „kopiranjem”ponašanja starijegbrata, sestre, roditelja, druga,kojim svi oni pokušavaju smiritisvoje emocionalne bure.Odrasli, doduše, nisu uveknajbolji uzori. Ima parovakoji sve svoje probleme rešavajusvañom, vikom, besom,uvredama, ignorisanjem. Decatakvih roditeljima običnose i sami tako ponašaju u igrisa svojim drugovima, kasnijeu školi, pa na poslu i u životuuopšte.Za razliku od ovih, ima roditeljakoji u svojim raspravamapokazuju više topline,empatije, uzajamnog razumevanja,a u odnosu prema detetunastupaju skladno i zajedno.Deca takvih roditelja,pokazalo se, bolje će se slagatisa okolinom, a svoje budućesukobe će i kao odraslirešavati sa više tolerancije irazumevanja.Ima roditelja koji preteranoštite svoje dete, drže gapod „staklenim zvonom” kakone bi došlo u dodir sa nesrećamai problemima. Meñutim,ideja da dete treba posvaku cenu da izbegne nesreće,izvitoperuje životnustvarnost, a time onesposobljavadete da se snalazi u životu.Mnogo je važnije naučitidete kako da smirujeemocionalne bure u situacijamastresa. Jer život bezstresa nije moguć, s tim trebabiti načisto. Štaviše, odreñenakoličina stresa je neophodna,čak korisna, jer nasstres nagoni da reagujemobraneći se, pojačavajući svojenapore ili menjajući planovei taktike. Tako se zapravo učisnalaženje u raznim životnimsituacijama.Dete pre svega treba danauči i shvati da život čineuspesi i porazi, i prijatne i neprijatnestvari, čak je dobroda ih dete doživi i da se izlažei jednom i drugom. Prisvemu tome vrlo je važno ponašanjeroditelja i okoline.Vika, galama, panika, plač islično u neprijatnim situacijamasamo će pojačati osećajuznemirenosti, dok će utešnereči („biće sve u redu”), ilišašava upadica („ne vrediplakati nad prolivenim mlekom”)ublažiti i razgraditi dejstvoneprijatnih emocija. Takvimmalim intervencijamaučimo dete kako može savladatineraspoloženje, odagnatistrah i uznemnirenje u stresnimsituacijama.Takve osnovne lekcije stečeneu detinjstvu ostaviće tragau dečjoj psihi, pa će onokao odrastao čovek sigurnijeploviti kroz vrtlog života.Propustimo li da u detinjstvunaučimo kako da se nosimosa nesrećama i problemima,odrašćemo loše emocionalnopripremljeni za stvaran život.Desa Kujundžić,psihologGodina V – novembar 2009, broj 5323