Važna je ruža

Oblak i pje ščana si pi na
J
e dan ja ko ja ko mlad ob lak (svi zna ju da je život
ob la ka užur ban i kra tak) jez dio je ne bom na svom
pr vom izlas ku praćen mnoštvom ba ha tih i hi ro vi tih
oblačina.
Kad su prelazili preko velike pustinje, Sahare, iskusni
ji ob la ci su ga pod ba da li: »Trči, sa mo trči, ako se
ovdje zaustaviš, gotov si!«
Ob lak je međutim bio ra doz nao, mla di su općeni to
radoz na li, pa je skliz nuo na dno ob la kâ ko ji su ta ko
sličili kr du div ljih raštr ka nih bi zo na.
»Što to ra diš? Miči se!« za režao je vje tar odostrag.
Oblačić je spazio prekrasan prizor: pozlaćene pješčane
si pi ne. Počeo se po la ga no spušta ti. Sipi ne su izgledale
kao zlatni oblaci milovani vjetrom.
Jed na od njih mu se nas mi je. »Do bar dan!« reče mu.
Bila je to vrlo lijepa sipina, vjetar je istom oblikovao
i pomeo njenu bjeličastu kosinu.
»Do bar dan! Zo vem se Oli«, pred sta vio se ob lak.
»Ja sam Diga«, odgovori sipina.
»Ka ko živi te vi do lje?«
»Ta ko... vje tar i sun ce. Vruće je, ali sna la zi mo se. A
ti?«
»Vjetar i sunce... velike jurnjave nebom.«
13