ZORAN SIMOVIC COCE - Sijic

Милорад Сијић

ЗОРАН СИМОВИЋ „ЧОЧЕ“

ОД МОЈКОВЦА, КРУШЕВЦА, СПЛИТА ДО ИСТАНБУЛА

Крушевац, 2018.


ЗОРАН СИМОВИЋ „ЧОЧЕ“

ОД МОЈКОВЦА, КРУШЕВЦА, СПЛИТА, ДО ИСТАНБУЛА

Издавач

АУТОРСКО ИЗДАЊЕ

За издавача

Иван Симовић

Рецензент

Вања Булић

Коректор

Љубица Петковић

Штампа

SaTCIP, Врњачка Бања

Тираж

100 примерака

ISBN 978-86-900539-0-2

Зоран Симовић „Чоче“

Црногорац, по рођењу,

На крушевачком тлу фудбалски изникао,

На далматинској земљи сазрео,

На Босфору дотакао звезде.

КО СЕ МОЖЕ ЧОЧЕ ЗВАТИ

Зорану Симовићу

Црна Гора је

Цвијет камени,

Што га од искона

Громови страшни клешу.

Искре се камене и плaмене

У хладно море гасе,

И нестају

У водоскоке чудесне.

Ал` што се отме понору

И ухвати се неба,

У вир свјетлости се претвара,

Да тмину разгони

И казује се именом.

Тако се камен

У бисер претвара,

Тако се ријеч

У пјесму претаче,

Тако се име на небу исписује

КАРАДАГ.

Зоран Симовић Чоче,

Витез од Црне Горе,

Без оклопа,

Без коња и сабље,

Срцем испуњеним добротом,

Оставља свијетли траг.

И све што додирне,

Позлати се,

И ђе је тмина,

Разведри се,

Вјештином замаха,

Неустрашив,

Љуту оштрицу кроти.

И у срцима милиона,

Уписује своје име,

КАРАДАГ,

Зарад радости живота,

Као што доликује,

ВИТЕЗУ.

Рукописали, писали и чврсто вјерујемо у „Ово“

Рајко Јоличић и Драгиша Симовић

ПРЕДГОВОР

Одувек је било и биће великих фудбалера. По инерцији сваки

љубитељ фудбала – кад се каже фудбалер одмах помисли на нападача,

тек онда на одбрамбеног играча, а скоро никад на голмана.

Ово је прича о једном голману. И то каквом голману? Једном од

најбољих које смо имали. Нећемо се постидети да га упоредимо и са

најбољим светским голманима. Он је обележио једну епоху у фудбалу.

Бранио је до своје 36. године, а утисак је могао је на истом нивоу да

брани макар још шест година. Али он се повукао када је био најбољи.

Реч је о Зорану Симовићу „Чочету“ легендарном голману

Напретка, Хајдука, Галатасараја и репрезентације Југославије.

Поред тога што је био изванредан голман и најјача полуга екипе

у којима је наступао њега је красило то што је у свим срединама где је

играо фудбал био безрезервно приман као најрођенији – свуда су га

волели како саиграчи тако и навијачи. То говори о томе колико је

Симовић непосредан, искрен и добар човек.

Југославија је дала безброј одличних фудбалера који су такође

обележили своје време играјући фудбал, али на прсте могу да се наброје

они који су имали успешну каријеру како у нашој земљи тако у

иностранству, а један од тих је свакако Зоран Симовић „Чоче“.

Заправо слободно може да се каже да оно што је урадио Симовић,

играјући у Турској, тако нешто није пошло за руком ни једном

фудбалеру из Југославије. Он ће остати један једини који је стекао себи

такво име – до идолопоклонства. Он је најуспешнији фудбалер свих

времена из Југославије по учинку, а не зато што је то неко рекао.

Многи наши фудбалери који су овде величани без покрића

никада нису успели да се наметну у иностранству нити су чак успели да

играју у великим иностраним клубовима. Враћали су се пре отуда него

што су отишли, а све говорећи како им недостаје родни крај. Али није

тако. Него нису се снашли! Били су играчи за по авлији! Док су други

пак били популарни због испада и других својих нефудбалских успеха.

Симовић је сушта супротност таквима, он је био велики голман

захваљујући свом великом таленту, али и одрицањима и раду. Било је и

тога да је био популаран и у нашој земљи зато што је то заслужио, али

онда једна погрешна процена и примљени гол нису му опроштени и

отишао је у заборав. Када је био најбољи у својој каријери њега нису

позивали у репрезентацију на опште запрепашћење фудбалског света.

Овде смо се потрудили да хронолошки представимо фудбалски

пут феноменалног голмана како би млађе генерације сазнале какав је

голман био Зоран Симовић „Чоче“, а старије да се подсете.

Задатак је наизглед био лак, јер Зоран чува новинске исечке и

фотографије, али истовремено и тежак, јер је требало изабрати међу 12

хиљада фотографија и са 2100 страница текста извући оно најважније.

Дакле, о Зорану је све речено и ми то само пратимо. Нема разлог да њега

неко хвали и увеличава, он је као голман своју мисију извршио.

5

Као дете гледао је Милутина Шошкића за кога тврди да му је

поред Беаре узор, али по стилу и учинку његов узор био би Мркушић.

Кршни Далматинац Мркушић (1915-2007) је завршио голманску

каријеру 1954. године када се родио Зоран Симовић. Да ли је то уредио

универзум да Зоран буде наследник Мркушића по свему? Оно што их

спаја је трећи бек либеро. Мркушић је још 1939. године увео новину,

бранећи за најбољи тим у Краљевини Југославији, београдски БСК, коју

су гледаоци и стручњаци са запрепашћењем тада посматрали. У многим

озбиљним ситуацијама истрчавао би далеко ван свог шеснаестерца и

интервенисао. Многи су га осуђивали, сматрајући да тактички греши.

Међутим, ствар не стоји тако. Мркушић је примењивао систем игре

трећи бек либеро. Његова је улога да прати сваки покрет противничких

играча како би био у стању да их на време осујети у акцији.

Још једна ситуација спаја Симовића и Мркушића. Тренер БСК-а

Светислав Глишовић био је убеђен да је Мркушић рођени центарфор и

сањао да му да улогу вође навале. То му се остварило против Мачве

1943. године, резултат 4:3 за БСК, а Мркушић је постигао два гола. Ипак

је остао голман, и то какав! Деценијама касније исти такав експеримент

је применио тренер Бојовић са голманом Симовићем у Напретку.

Нико ни пре ни после Мркушића није носио голмански дрес и

био једанаести играч свога тима као што је то он чинио, осим Симовића.

Обојица су одиграли за репрезентацију СФРЈ по 10 утакмица

(Мркушић има и једну одиграну утакмицу за Краљевину Југославију).

Мркушић је активно бранио до своје 38, а Симовић до своје 36 године.

Ова два наша див голмана су претеча Мануела Нојера коме се

данас диве за оно што ради, а то исто су радили Срђан Мркушић пре 80,

а Зоран Симовић „Чоче“ пре 35 година – били голмани либеро.

Некада су Мркушић и Беара дошли из Хајдука у Београд, а онда

је Симовић отишао у Хајдук да надомести некадашњи губитак Сплићана

и да им покаже да је он прави наследник ова два легендарна голмана.

6

Мркушић Беара Шошкић

Пре доласка Зорана Симовића у Турску голман у тој држави био

је неко ко стоји међу стативама и небитан. Симовић је човек који је то

успео да промени, он је бранећи гол Галaтасараја увек био човек одлуке.

Његовом заслугом турска спортска јавност поставила је голмана на

место које му припада. Он је први голман фудбалер године у тој земљи!

ЗОРАН СИМОВИЋ „ЧОЧЕ“ - ОД МОЈКОВЦА, КРУШЕВЦА, СПЛИТА ДО ИСТАНБУЛА

ДЕТИЊСТВО

Кнез Богдан Војиновић из Вучитрна, по предању сестрић цара

Душана, после доласка Турака на Косово сели се прво у Чево село

Војинићи. Потом се пресељава прво у Љешанску нахију, те пошто је

нагазио на крв пресељава се, 1535. године, у село Лијешње у Ровцима.

Чувени кнез Богдан Војиновић имао је сина Радована, а Радован

синове: Марка, Милутина и Милију.

Од Милутина су се развила 12 братстава, међу којима и Симовићи.

Предање тврди да су се два брата, Богданови потомци, преселили

у Горњу Морачу, а потом један део њих у село Рашко. Заправо један од

њих се звао Рашко па је село по њему добило име Рашко. Од брата који

се преселио у Рашко, тј. од Рашка настали су: Ћетковићи, Кљајићи,

Рашчани, Симовићи и Радојевићи.

Није сигурно када се Ђоко Радулов Симовић са синовима Сава-

Агом, Перком и Миљком преселио из села Рашко у Липово код

Колашина, највероватније после битке на Граховцу 1858. године и

разграничења Црне Горе и Турске 1859. године. Тада су Црној Гори

припали Ускоци, Липово, Речине и друга места која су Турци

напустили, а населили их Морачани и Ровчани.

Из Липова синови Ђока Радулова Симовића: Сава-Аго и Перко

са породицама селе се у Штитарицу 1886. године, која лежи у долини

реке Таре у подножју Сињајевине. Тада је Штитарица била у саставу

среза колашинског. Сава-Аго учесник је многих бојева са Турцима и

„Вељег рата“ 1876-1878. године као и боја на Вучјем долу. За заслуге

Књаз Никола својим указом одликовао га је медаљом „Данилов Крст“.

Они су ретки који су остали да живе у овом крају, док су многи

настављали пут даље на север. Када се говорило о Горњој Штитарици

знало се ако је реч о кмету да то место припада Сава-Агу или Крсту

Симовићу који су најугледнији људи. Сава-Аго Ђоков Симовић првак

села Штитарица са другим првацима изградио је цркву 1896. године.

Имао је четири сина: Николу, Сима, Крста и Риста, који су рођени у

Липову. Касније из Штитарице су се такође многе породице одселиле

даље на север, а неке од њих су остајале и населиле се на подручју

бјелопољског среза, између реке Таре и Лима. Тако су и унуци Сима-

Аге: Шоле, Милић, Крџа и Петар у периоду 1923. до 1926. године

дошли у Чокрлије.

Шоле Николин Симовић рођен је 1906. године у Штитарици где

је живео до 1921. године, када је продао имање и одселио се у Чокрлије.

Шоле је заједно са стрицем Симом купио имање у Чокрлије од браће

Орла, Усеина и Мула Чокрлија из општине Шаховићи 1925. године за

83.000 динара. Шоле се бавио пољопривредом и сточарством, био један

од имућнијих домаћина. Поред имања у Чокрлије имао је ливаде у

Сињајевини. Са Милићем Крстовим држао је воденицу у Новаковића

стијене. Био је један од најснажнијих људи у Вранешу, храбар и

разборит. Ожењен Станојком Станић из Ускока са којом је добио

Вуколу, Велишу и Војислава и ћерке Блажу, Станушу, Драгињу и Дуњу.

7


Црква и споменик Зорановог чукунђеда Сава-Аге Симовића у Штитарици

8

Зоран Симовић „Чоче“ на Сињајевини после 50 година на катуну „Савине воде“


Кућа Шола Симовића испод камене стијене „Шиљак“ у Чокрлије

Између Бијелог Поља и Мојковца одваја се један крак пута за

Пљевље преко Слијепча моста којим се стиже у село Чокрлије које се

налази на око 900 метара надморске висине. Цео овај крај познат је као

Вранешка долина која се пружа од Слијепча моста до Коврена са леве и

десне стране регионалног пута Слијепач мост-Пљевља. Поред пута

читавом дужином тече река Љубовиђа, чија се вода може користити као

техничка и за наводњавање. Чокрлије се налази на средини ове локације

између Томашева и Павиног Поља.

Долина Љубовиђе, која се пружа од Рибаревине до Коврена, дуга

35 километара, била је увек атрактивна својим питомим изгледом, са

пространим ливадама и пашњацима, воћњацима, ораницама, храстовим

и буковим шумама.

Данашње Томашево (некада Шаховићи) било је седиште жупе

Љубовиђа и део Херцеговачког санџака. Херак Вранеш је био важан

човек у време Турака и по њему носи име Вранешка долина. Један део

Вранеша добио је име Павино Поље по Пави Миликић која се удала за

исламизираног мештанина Ахмет-пашу Хасанбеговића о чијој љубави

су писане легенде које се и данас препричавају. Доласком отоманске

владавине далеких година дошла је и једна новина – крвна освета која се

дуго одржала. Народ је кроз време превазилазио све недаће, челичио се

и излазио још јачи.

9


Одувек су становници Брда у северном делу Црне Горе тешко

живели, али часно и поштено, а као свој највећи адут истицали су

чојство и јунаштво. Овај крај је неприступачан, а самим тим и

сиромашан и тежак за живот. Кроз векове се овде живело и борило са

недаћама без путева и других комуникација. Преко ових крајева текла је

миграција становништва на север у годинама турске владавине.

Све четири куће Симовића у Чокрлије су изродили изванредне

личности који су касније постали професори, директори, војна лица,

наставници и учитељи. Свима њима пренет је завет од старине да не

смеју обрукати племе Симовић.

Ђед Шоле Симовић

Шолетова деца када су стасали напустила су Чокрлије трагајући

за бољим условима живота па су Шоле и Станојка остали сами да живе

на великом имању. Касније су срушили стару дрвену кућу коју су

купили од Турака и подигли нову на два боја, али на жалост у њој нема

никог да живи. Само понекад неко од њихових потомака наврати.

10

Темељи старе куће још се виде


Вукола Симовић син Шолев рођен 1929. године напустио је село

у својој осамнаестој години и наставио да живи у Мојковцу где је радио

као столар у дрвном комбинату „Вукман Крушчић“. Овде су се раније

доселили његови блиски рођаци Ћетковићи који су му помогли да се

запосли. Војин Ћетковић је био добар пријатељ са овдашњом угледном

породицом Томовића који су имали девојку за удају. Како је тада био

обичај да се племе ороди са добрим племеном Војин Ћетковић је позвао

Шола оца Вуколиног и рекао да Томовићи имају добру девојку и да је

узму за Вуколу. Ови су били природно лепи људи, допали су се једни

другима, дошло је до договора и Вукола се оженио Милком Томовић.

Пошто је био сам и подстанар у Мојковцу прихватио је предлог таста

Радоша и прешао да живи у његовој кући која је била пространа.

Зоран Симовић - одмор у Чокрлије

Ту су им се изродила деца Никола (1950), Борка (1953), Зоран

(1954) и Веселин (1959). У кући је још живео Радошев син Тошко са

својом породицом па их је укупно било четрнаесторо. Сва деца Милке и

Вуколе су одрасла у кући Станке и Радоша, како би Зоран рекао:

„Одрасли смо на њиховом крилу“. По окончању фудбалске каријере

Зоран је за турске новине дао велики интервју у коме са поносом истиче

дрвену кућу у којој се родио и која, како каже, потиче из времена

отоманске власти.

Ђед Радош Томовић

11


Ту у долини реке Таре, у подножју Сињајевине у малој варошици

која није бројала ни 1000 душа, Милка и Вукола Симовић добили су 2.

новембра 1954. године треће дете Зорана. Радости није било краја, јер је

на свет дошао још један мушкарац. А тада на овим просторима, где се

одувек живело тешко и отимало од природе, оно што је могло да би се

преживело, кад на свет дође мушко дете то је највеће благо. Јер ће још у

раним млађаним годинама бити од велике користи – ићи ће за овцама,

потом ће чувати говеда, а касније? Касније ће обављати и оне најтеже

послове и бити стуб куће како је одувек било.

Милка и Вукола Симовић родитељи Зоранови

Када су били летњи одмори Вукола је са својом породицом

одлазио у Чокрлије где су проводили лето на великом имању. Ђед Шоле

имао је 15 хектара под косом – ливаде и пет хектара оранице. То су били

дани када село оживи, јер су сви који су живели на страни долазили да

овде проведу ферије. По три месеца су били на селу а онда крену куд

који, неко у Мојковац, Бијело Поље и друга места где их је чекао посао,

онај редован за који су примали плату.

12

Зоран, Никола и Борка с мајком Милком


Зоран Симовић је са својих седам година већ чувао стадо од 50

оваца и 15 говеди. Планина са својим ћудима била је изазов за дете у

тим годинама нарочито када почне летња киша и спусте се облаци.

Овде се никад није знало какав ће ветар да дуне, некад је дувао са

југа некад са севера, таквом брзином да је носио све пред собом и улазио

у кости људима, а некада имао се утисак из више праваца, па се стварао

ковитлац. Облаци су се попут пијаних путника тетурали и претили да

сваког тренутка отворе своја недра и пусте кишу. На великој висини

саставe се небо и земља, грми и сева, ударају громови, и то се детету

уреже у памћење за сва времена. Знајући шта га чека у планини, јер су

га учили како да се понаша и чува од грома кад крене да грми – бацио

би кишобран или други метални предмет који би се нашао у близини.

Зоран у таквој ситуацији сакрио би се у некој ували и дечијом

радозналошћу пратио како дрвеће почиње да трепери под насртајима

ветра који се поигравао и цео крај добијаo некакав другачији лик и није

то више она иста планина од пре неколико минута којом је он трчао у

својој игри. Постаје чудно сивкаста, нестало би зеленило и плаветнило.

Никола, Веселин, Борка и Зоран

13


Још као дете Зоран је био немиран и хтео да ради што нису

радила друга деца, па је још тада правио проблеме и себи и другима.

Знао је да се пење по дрвећу, али много пута је и падао са дрвета

понекад и са висине од пет-шест метара. У јурњави знао је да налети на

трн који би се забо дубоко у ногу. Тада је било куку и јао и трк код ђеда

и бабе од којих је тражио помоћ како би извадили трн глоговак.

Међутим, није било лако извадити такав трн па се понекад заломи и ту

остане. У таквим приликама знало је да прође и по недељу дана и више

док рана око трна не набере-нагноји и трн сам изађе из ноге. Да се оде

код лекара није се ни помишљало. Препере се мало ракијом и то је то.

Познате личности из Мојковца – велика част за мене да сам један од њих.

Вукола је са својима живео у тастовој кући до 1960. године, а

онда је добио стан у такозваним „Рударским зградама“ у Мојковцу и

преселио се са породицом. Зоран је био већ дечак од шест година и

добро се сећа доласка у стан који је био леп и простран. Сваки је добио

свој простор, кревет, била је велика комоција. Сећање на те дане је живо

код њега и истиче их као најлепше дане у родном месту. Јер у близини

су били баба и ђед који су сваког дана доносили по два литра варенике

за децу, а све друго поврће и воће имали су на имању. Ђед Шоле би

пред зиму заклао прасе и веће теле. Куповао се само со и шећер.

14


У Мојковцу је Зоран завршио три разреда основне школе. Пошто

је био веома несташно дете, увек са вишком енергије и са неким

задовољавајућим успехом у школи, али с претпоставкама да би школу

могао и да запостави, јер је у тим дечијим годинама његово највеће

интересовање било трчање за лоптом. Испоставило се касније да је та

округла, магична ствар била његов водич кроз живот и формирала од

њега узорну спортску и народну личност. Ђед Шоле је имао план да

Зорана оставе код њега на селу пошто су он и баба већ стари па је

једном приликом то и рекао снаји Милки: „Милка, сине, не би било

лоше да Зоран остане код нас“.

Можда је још у време док је у родном Мојковцу трчкарао за

лоптом на игралишту у „Лугу“, које више не постоји, веровао да ће бити

фудбалер, али није ни сањао да ће постати голман. Био је и тада најбољи

у разреду, али међу стативе није хтео. Тада су бранили они најслабији, а

он, најбољи, давао је голове.

Све би ишло својим током и Зоран би можда и постао прави

голгетер да се нису десиле неке случајности. Симовића је, на све

чешћим телевизијским преносима одушевљавао Милутин Шошкић, па

је тај магичан простор међу стативама почео све више да га привлачи.

Из тог периода остали су, као успомена, бројни цртежи Шошкића, које

је Симовић цртао и на изложбама излагао.

Ђед Шоле и ђед Радош седе

15


Зоран се радо сећа ОШ у Чокрлије...

... као и ливаде где је чувао овце и говеда

16


Да би се макар покушало са „кроћењем“ немирног Зорана, кућни

скуп на челу са ђедом Шолом је одлучио да га после школске ферије

оставе на селу и да ту заврши четврти разред у основној школи у

Чокрлије код учитеља Душана Церовића и учитељице Милке Бошковић.

И успели су! На његову и њихову срећу Зоран је постао најбољи ђак и

најјачи у овдашњој школи. Зоран се посебно дичио са оним „најјачи“,

јер његов ђед Шоле и стричеви били су најјачи и најугледнији у крају.

За ту једну годину проведену на селу стално је имао подршку бабе

Станојке и ђеда Шоле који су му говорили: „Зоко, сине, ми Симовићи

никад нисмо дали ником испред себе“. По селу се причало касније кад је

Зоран постао професионални фудбалер „то је Шолев унук“. Реченица

„не дај сине ником испред себе“ пратила је Зорана и била „допинг“ у

његовом животу.

Васпитна мера и слање Зорана у Чокрлије код ђеда и бабе где су

били још гори услови живота била је успешна. Дрвена кућа у тихом

мирном селу која датира из времена османског царства тада је малом

Зорану била као дворац. Дете у тим годинама не осећа тешкоће које

муче становништво. Зато је свако детињство лепо и сваки човек са

радошћу се сећа свог детињства. Зоран је неизмерно волео да буде са

ђедом и бабом и за њега то није била казна већ награда. Ту је могао да

ради шта хоће до миле воље, а ђед и баба су свим срцем били уз њега.

Устајао је у четири сата ујутру да би истерао на пашу овце и

говеда, потом је радио и друге послове, помагао, челичио се. Чим је

стигао да носи косу – косио је. Када су старији косили на мобу и Зоран

је стајао са њима раме уз раме. Никада он неће да заборави косидбу и

кад га пристижу косбаше, а он почиње да смањује откос како би утекао.

Зоран на стени „Шиљак“ изнад куће у Чокрлије, иза леђа је „Градина“

17

18


Када се скину траве и отпусте говеда и коњи, јер се више

пашњаци не бране, највише је волео да трчи за коњима. Знао је на своју

руку да хвата најљућег, заузда и потера у трк. У тој игри више пута је

имао „удес“, јер су коњи све чинили да га збаце са себе. Међутим, он би

се прилепио уз њега и силе нема да га збаци, али и коњи су знали како

да му науде па улете у шуму међу гране и тако се отарасе јахача. Два

пута сећа се да је добио по лицу када је

коњ бацио чивте и ударио га, али он се

није на то много обазирао. Највећи

проблем су били пастуви, коњи одређени

за приплод који су „чували“ крдо и није

им било лако ни паметно прилазити.

Зоран је увек у таквим акцијама прво

гледао да се добро постави како би имао

одступницу иза неког дрвета или да

улети у далековод који је прелазио преко

пашњака.

Ово је за њега био такорећи тренинг превасходно за мишиће, јер

је постао јак момак чија мускулатура није набилдована у теретани него

је природно сазрео, али и школа живота.

Био је то живот далеко од цивилизације, где људи живе сједињени

са природом – живе и развијају се од малих ногу. Постају људи – часни

и поштени. Живот у таквим условима без електричне енергије, путева и

било какве друге комуникације са светом није лак, напротив, он је веома

тежак, али човеку такви услови изоштре ум, натерају га да се бори.

Тa борба непрестана је код тих људи створила менталитет, код

њих не постоји малодушност. Кад он пође нема силе која може да га

заустави. Такав је и Зоран Симовић!

Јер је стасао у таквом окружењу и

попримио менаталитет часног, поштеног

и храброг човека, што му је касније у

годинама када се борио за место под

сунцем било од велике користи.

Зоран Симовић се вратио у родно

место Мојковац где је уписао пети

разред. Велика промена која се десила у

његовом животу била је очигледна, као

да је та година проведена на селу

избрисала све оне путеве који су водили

ка странпутици. То се показало већ у

првим школским данима, похвалама на

његово понашање у школи и ван ње, док

Док сам био у

Мојковцу ми смо се

опредељивали за кога ће да

навијамо по томе што смо

гледали ко из нашег краја игра

у ком тиму. Пошто су одавде у

Партизану играли Шошкић и

Рашовић ја сам се определио

за Партизан – прича Симовић.

Зоран Симовић као

дете често је боравио у селу

Чокрлије код ђеда и бабе где је

углавном чувао стоку са

осталом децом из села. Тада

нису имали лопту, али су зато

имали друге игре које су им

доносиле радост. Знали су да

се доказују у јахању коња па

су често падали. Зоран би се

увек добро дочекао правећи

параду као фудбалски

голман!?

су многи рођаци говорили: „направи село од њега човека“. Али лопта из

његове свести се није губила и заузимала је важно место.


Кад је Зоран обилазио свој завичај он није имао сусрет само са

људима, пожелео је да види и додирне сваку животињу, да им да до

знања да их се радо сећа. Знао је он још тада да се и оне радују познатом

лику па је зато људски и осећајно прилазио свакој од њих.

И „Златуља“ се обрадовала Зорановом загрљају

(Она нас је отхранила – рекао је Зоран)

Велики земљотрес у Скопљу 1963. године изазвао је такорећи

поплаву великог броја људи са стране који су стигли да помогну обнову

порушеног града. Тако је и дрвни комбинат „Вукман Крушчић“

организовао одлазак својих радника у Скопље, међу којима се нашао и

Вукола, који су свечано испраћени. У Скопље су дошли и радници

дрвног комбината из Крушевца, а неке од њих Вукола је знао из

детињства. Мило Ћетковић и Вукан Радојевић, његови рођаци, раније су

дошли у Крушевац и радили у импрегнацији. И они су се истим поводом

обрели у Скопљу. Дошло је до разговора и пошто је Вуколин најстарији

син Никола већ пошао у техничку школу у Титоград, Мило Ћетковић му

је рекао да ће замолити директора Обрада Обрадовића да га прими на

посао и да пређе у Крушевац. Јер овде постоје средње школе и деца не

морају да иду на школовање у друга места – биће сви на окупу.

19


Обрад је рекао да је сваки добар мајстор добро дошао. Вукола је

био на разговору и пошто су његови рођаци били вредни људи и

гарантовали за њега да је исто такав, примљен је на посао. Потом је

дошао на одмор у Мојковац, а онда се поново вратио у Скопље. Једног

дана је стигло писмо у Мојковац од Вуколе да се пакују, јер ће доћи

камион да их покупи да иду за Крушевац. Зоран тек што је пошао у пети

разред основне школе, био је октобар месец 1965. године.

Симовићи у Крушевцу

После великог ишчекивања долази из Крушевца камион ФАП са

церадом, а поред шофера Боре ту је био још и рођак Љуба Ћетковић.

Симовићи су већ били спаковани и кренуо је утовар ствари. Камионом

је отишла мајка, сестра и најмлађи брат. Док су Никола и Зоран са

Љубом Ћетковићем сели на воз и дошли у Крушевац. Када су изашли на

железничкој станици и кренули према центру Крушевца улицом

Партизанских курира, Зорану се учинило да се пут одужио, јер је

Мојковац на двеста метара у круг. Тек је поглед на Споменик косовским

јунацима и на Дом синдиката на Зорана оставио утисак јер пре тога

никада није видео сличан споменик и тако велику зграду са толико

спратова. Тада је од Љубе Ћетковића чуо за Косовски бој, јер још није у

школи учио историју и није му било познато. У први мах учинило му се

да је дошао у велеград.

Онда им Љуба рече да крену тамо где их чекају отац и мајка.

Тамо где ће да станују, а то је значило да треба доћи до Паруновца.

Далеко је од града био је утисак. Становали су у кући са две собе што је

било у односу на простран стан у Мојковцу много горе. Тај период

Зоран никад не може да заборави због погона „Угљенара“ предузећа

„Милоје Закић“, јер сваки пут кад мајка опере веш и рашири да се суши,

чађа из погона падне па је веш прљавији него што је био пре прања.

20

ОШ Паруновац: Зоран Симовић лежи први с лева


Зоран је скоро две године туговао за родним крајем. Плакао је

сваког дана. У новој средини никога није познавао све му је било туђе.

Да буде још горе у школи као нов био је мета оних ђака који су се

силили и хтели да се покажу па су терорисали новодошлог друга. Да су

се прешли у рачуници врло брзо су сазнали, јер млади Зоран је био јак, а

уз то невероватно храбар па се није дао уплашити. Никад није устукао

пред руљом, јер су домаћи ђаци знали да га нападну у групи неколико

њих и редовно када би један добио батине остали би се разбежали.

Кад су видели да не могу да му доакају знали су да га пријаве

разредној старешини како је он напао њих да би му направили батине

макар од ње. Тако је и било, она не проверава ко је крив већ туче Зорана,

а они се радују што ће да гледају како плаче. Али он је гордо примао

батине од наставнице што је његове школске другаре још више

иритирало. Ипак све дође на своје место, јер је Зоран доминирао својом

физичком снагом и наметнуо се као најсвестранији спортиста у школи.

Ако је за утеху, родно место Мојковац није могло да му приушти

да се интезивно бави спортом, царски град му је то понудио и било му је

на дохват руке. Али да би се бавио спортом, морао је да се определи за

један спорт пошто је био свестрани спортиста, десетобојац. Имао је

афинитета за све спортове и на школским такмичењима имао одличне

резултате. Две године је тренирао карате. Није било спорта у коме се он

није такмичио и освајао медаље за своју школу.

После школе, као и већина његових вршњака, слободно време

проводио је на школском игралишту. У том периоду је у жару борбе за

лопту један од другова „Трифица“ познати овдашњи фанатик викнуо на

Зорана: Ајде „чоче“! онда су други то прихватили и кренуло је: Ајде

„чоче“! Ни Зоран у том тренутку није могао да претпостави да ће реч

„чоче“ коју му је на игралишту упутио „Трифица“ да га прати кроз цео

живот као надимак и да ће у целом свету да буде познат као Зоран

Симовић „Чоче“. Зато добри Зоран никада не пропушта прилику да

истакне како је Зоран Трифуновић овдашњи мештанин његов други кум.

ОШ Паруновац: Зоран Симовић седи други с лева

21


Симовићи су се преселили 1967. године у једну пространу кућу

овдашњег мештанина Обрадовића где су добили више комоције. Кратко

су ту боравили да би се поново преселили у кућу Пјевића која се

налазила на путу за Текије изнад такозваног „Циганског гробља“.

Зоран се током две године боравка у новој средини скоро

адаптирао. Похађа седми разред, добар је ђак, само има лошу оцену из

музичког и тај му предмет није никако ишао, али је зато први спортиста

у школи и што је још важније решио је да оде у ФК „Обилићево“.

ОШ Паруновац – фудбалска екипа одељења, Симовић други с десна

22

Зоран и Веселин с мајком Милком


Зоран је много пропатио и што је треће дете у породици.

– У нашем окружењу кад се роди прво мушко дете то је од

суштинске важности. Имам старијег брата, потом сестру, а ја сам рођен

трећи и као такав увек сам носио стару одећу. Имао сам утисак да

никоме није стало до мене. Мени никада нису купили ниједну нову

ствар. На моје негодовање отац би рекао: „Иди у фабрику, ради“. Ишао

сам у средњу школу у Крушевац која је удаљена пет километара све

пешице у опанцима. Моја нога није видела ципелу. Знам ја да су моји

родитељи били очајни што не могу да ми купе нове ципеле, али била је

немаштина – рекао је Симовић.

На школском игралишту, стоје: Миша, Никола Симовић, Вита, Мићко, Пјевић.

Доњи ред: Веско Симовић, седи Зоран Симовић и Драган.

После завршеног заната није размишљао о даљем школовању, јер

је имао и превише обавеза као фудбалер. Међутим, касније 1979. године

уписао је Вишу технолошку школу у Крушевцу, највише из разлога да

продужи одлагање одласка у војску, што су сви спортисти радили тада.

Завршио је прву годину, али из ко зна којих разлога је са учењем стао.

Можда се задовољавао добрим одбранама на голу Крушевљана, а и

оженио се и засновао своју породицу. Вишу технолошку школу ипак је

касније завршио 1994. године.

Оженио се оне године када је Напредaк испао из Прве лиге

(1977.) Крушевљанком Радмилом Марковић, са којом се забављао

четири године. Радмила је завршила Економску школу и радила у ШИК

„Црвена Застава“ у Крушевцу. Зорановом успеху, како у животу тако и

у фудбалској каријери, свакако је допринела његова животна сапутница

Радмила која је била уз њега када му је било најтеже и најлепше. Зоран и

Радмила су добили сина Ивана 1978., а кћер Ану 1983. године.

23


Радмила и Зоран из времена забављања

24

Радмила и Зоран на венчању


Касније када је постао фудбалски ас и имао велике обавезе према

клубовима у којима је наступао, Зоран Симовић никада није заборавио

место рођења. Увек када је био у прилици посетио би на кратко свој

родни крај. За њега је долазак овде био догађај сам по себи. О тим

данима остале су успомене – фотографије на којима се сликао понекад и

са традиционалном капом из ових крајева.

Мојковац, стоје: супруга Радмила, сестра Весна, Зоран, мајка Милка, ујак Тошко.

Седе: ујна Славка држи у крилу Ивана, ђед Радош и баба Станка.

Зоран, Дуца, Мујо, Сеља и Веселин

25


Браћа Симовићи фудбалери

Можда су Симовићи и куриозитет у Крушевцу, јер није баш

честа појава да се три рођена брата определе за фудбал и буду добри

фудбалери, а они су то били. Најстарији Никола је био играч, док су

друга двојица били голмани. Зоран је био узор у свему најмлађем брату

Веселину који је као дете ишао свуда с њим и још тада упознао све

Зоранове другове фудбалере и то је било пресудно за његово

опредељење. Шта би био друго него голман. И био је добар голман.

Међутим, то није све, касније су се сва њихова деца такође

бавила спортом – фудбалом и одбојком.

26

Зоран, Никола и Веселин као ветерани


Никола Симовић

Најстарији Никола први је од браће Симовић кренуо у фудбалске

воде. Наступао је за ФК „Раднички“ Нови Београд, ФК „Обилићево“

Крушевац и ФК „Борац“ из Бивоља и био одличан играч. Зоран истиче

да је Никола био и најталентованији фудбалер од браће Симовић. Као

талентован фудбалер имао је амбиције да се опроба у већем клубу па је

као двадесетогодишњак имао договор са тадашњим десним беком

Партизана Бранком Надовезом, иначе земљаком из Црне Горе, да дође у

Београд и покуша да се наметне.

Никола Симовић и Бранко Надовеза видели су се у Крушевцу на

Куп утакмици Напредак-Партизан, 11. новембра 1970. године, када је

пред рекордним бројем гледалаца после 0:0 Напредак прошао на пенале

5:0. Договорено је да Никола дође у Београд, а Бранко ће да га одведе на

тренинг Партизана.

Тада су се на несрећу видели и последњи пут, јер је у повратку за

Београд, млади бек Надовеза, коме је била предвиђана велика фудбалска

каријера, погинуо у саобраћајној несрећи у својој двадесетој години. Тај

догађај је пресудно утицао да Никола остане где је и био.

Никола Симовић

27


Веселин Симовић

Најмлађи брат Веселин Симовић имао је фудбалског узора у

старијем брату Зорану и почео је да брани за ФК „Обилићево“ као и

некада Зоран. Веселин се истакао и показао као добар голман и дуго је

бранио гол екипе Хемијске индустрије „Милоје Закић“. Никада није

достигао славу старијег брата, али био је икона „Обилићева“, бивољског

„Борца“, варваринског „Темнића“. У сећању бројних фудбалских

присталица остаће упамћен као специјалиста за одбрану пенала.

У једној сезони Друге Српске лиге „Центар“ Веселин Симовић

одбранио је 20 једанаестераца (3 из игре, а 17 из пенал серије).

Крушевачки „краљ пенала“ је у каријери одбранио чак 100 удараца са

беле тачке. У светским размерама овакви примери су права реткост.

Веселин је провео једну сезону (1986.) у Турској наступајући за

тамошњег друголигаша Чершамбаспор из Самсуна. По завршеној

каријери радио је као тренер. Једно време био је помоћни тренер у ФК

Напредак. Веселин је изненада умро 2014. године.

Веселинов син Ненад је исто био голман у подмлатку „Трајала“ и

две године у подмлатку Црвене звезде. Одатле је отишао у Америку,

уписао колеџ и бранио за тим колеџа. По завршетку колеџа запослио се

у великој „Авио“ фирми као директор у Ајови где живи и рекреативно

игра фудбал.

28

Веселин Симовић на тренингу у Турској


Ненад Симовић као голман подмлатка Црвене звезде

Веселин, Зоран, Никола, Борка и њихова мајка Милка

29


30

Зоран Симовић у Обилићеву

(1968-1969)

Зоран је у ФК „Обилићево“ дошао на наговор школских другова.

Његови школски другови Блажа и Драган из Дедине, већ су тренирали за

овај клуб. Треба напоменути да је то било време велике немаштине када

није било спортске опреме ни за првотимце, а камоли за омладински

погон. Никада Зоран не може да заборави први долазак на тренинг када

су му дали две десне копачке и неку стару мајицу и гаће. Волео је да

игра фудбал имао је страшно јак шут и наравно желео да се наметне као

центарфор. Мислио је да су голгетери најважнији у тиму. Али после

краћег времена отишао је међу стативе, јер није волео да трчи.

То је било време када су родитељи бранили деци да трче за

лоптом. Више пута мајка је долазила да га истера са тренинга. Сваки пут

морао је да побегне од куће на тренинг. Када је требао да дебитује за

„Обилићево“ имао је малер. Комшија је требао нешто да превезе

мотором у Головоде и дошао је код Зоранове мајке да пита да га пусти

како би му помогао, да седи на мотору и држи душек. Шта ће мора да

послуша мајку. Када су прошли поред игралишта утакмица се већ

играла. У повратку Зоран је замолио комшију да сиђе код игралишта па

ће доћи пешице кући. Утакмица се била завршила његова екипа је

изгубила још су се и потукли. Тренер га пита што није дошао, али је

имао разумевање. Заправо тренер Милан и секретар клуба ишли су кући

да траже Зорана пре утакмице, а мајка је рекла да она не зна о томе

ништа. Од тада је она почела да има више разумевања за Зораново

бављење фудбалом. Макар више није морао да бежи на тренинге.


ФК „Обилићево“ – 1968. године, млади тим

Стоје: Миодраг Живковић „Читлук“, Зоран Симовић „Чоче“, Зоран Ананић „Црни“,

Дража Милосављевић, Драган Ђорђевић „Главча“, Петар Трипковић „Перка“,

Градимир Јанковић „Крџа“, тренер Милан Анђелковић.

Чуче: Буда Степић, Милутин Спасојевић „Пас“, Милосав Милојевић „Луки“,

Раде Николић „Босанац“, Н.Н. и Милутин Брајовић „Браја“.

Много се у то време радило, јер је становништво живело у

немаштини, а требало је обезбедити оне најважније услове за живот, па

је зато спорт био на неком другом месту. Али постојали су људи којима

је спорт био живот па су све радили како би мотивисали младе људе да

крену да се баве спортом, који се углавном сводио на играње фудбала.

Фудбал је био магија који је освојио срца свих у нашој држави још пре

рата, а сада се чинило све да магична бубамара дође до најудаљенијег

села. У време када је Зоран Симовић кренуо да тренира у „Обилићеву“

није био велики број клубова у земљи. Податак да је тада подсавезна

лига најнижи степен такмичења и обухвата цео регион крушевачки, где

се такмиче само 12 екипа, довољно говори. Половина њих била је из

околних села, а друга половина из вароши. Данас на том нивоу на истој

територији такмичи се 110 екипа распоређених у седам лига. Све је ово

речено да се истакне колико је тада био јак клуб ФК „Обилићево“ и није

било лако да се неко наметне и постане играч. Била је велика

конкуренција, а мало клубова. Рекли би: мала бара а много крокодила.

31


32

Зоран Симовић „Чоче“

У ФК „Обилићево“ сјатио се велики број талентованих младића

који воде велику борбу да се наметну стручном штабу. Првотимци овога

клуба водили су грчевиту борбу за улазак у виши ранг. Сезоне 1968/69.

године као прваци Подсавеза ушли су у Шумадијско-поморавску лигу,

што је био четврти степен такмичења у Југославији и невероватно јака

лига. Све то утиче на млађе категорије играча који још више раде на

тренинзима и сањају када ће да замене првотимце.

– Била је то једна веома талентована генерација у којој су играли

Симовић, Трипковић, Чарапић, који су као најталентованији наставили у

Напретку. Симовић је фудбалску каријеру почео као центарфор у

подмлатку „Обилићева“. Голмански дрес је обукао случајно. Једном

приликом дошао је прехлађен и да се не би додатно знојио ставио сам га

међу стативе. Одмах се видело да се ради о талентованом младићу и он

је голмански дрес задржао. Да тај мој потез није био узалудан показао је

даљи развој догађаја. Симовић је са Напретком догурао до Прве савезне

лиге. А своје праве квалитете показао је у дресу Хајдука и најбољој

селекцији Југославије. Био је и остао оличење поштеног и скромног

омладинца и спортисте. А било би добро да у нашем фудбалу има више

таквих као што је Зоран Симовић „Чоче“ - каже Милан Анђелковић.


Младић веома јаке мускулатуре, који је пуцао од снаге, јер се

озбиљно бавио свим спортовима, показао је велики таленат који треба

да поседује голман. Од тада је голман кроз целу каријеру. Зоран, када је

био на врхунцу каријере, никад није заборавио одакле је кренуо и није

пропустио прилику да истакне да је његов први фудбалски тренер био

Милан Анђелковић у ФК „Обилићево“.

Зоран Симовић „Чоче“, већ је стандардни голман младог тима

„Обилићева“ и добро брани па је као такав запажен. Нарочито му је

стадион крагујевачког Радничког доносио срећу где се више пута

показао у добром светлу. Тада против Радничког играли су 0:0 и док је

голман домаће екипе Дика Стојановић седео на својој половини, његов

колега на супротној страни, Симовић је „лудовао“. Имао је пуне руке

посла бранио као никад до тада и није могао да му се да гол. А имао је

од опреме само старе копачке са три кожна крампона, гаће и зелени

џемпер. Али чинио је чуда.

После петнаест дана долази позив у ФК „Обилићево“ у коме се

позива голман Симовић на селекцију у Београд где ће да одмере снаге

регионалне лиге. Тренер Милан му је дао хиљаду и по динара за пут и

правац Београд. То је био његов први сусрет са нашим главним градом.

На том турниру појавили су се многи фудбалери. Неки од њих су имали

маркирану обућу и одећу, док Симовић није ни рукавице имао, а зелени

дрес-џемпер му је био стандардни и фатиране гаће које је мајка морала

да ушива, јер су биле поцепане.

Симовић се на реченом турниру истакао и на другој утакмици је

био први голман. Без обзира што је грдно страдао и одрао кожу падајући

на терену од шљаке, био је задовољан својим наступом. На поласку за

Крушевац при поздрављању, тренери који су надгледали младе

фудбалере саопштили су му да рачунају на њега. Отишао је на задње

седиште аутобуса како би се испружио, јер су га ноге болеле од рана

које су почеле да се суше и када се помери пуцају, јер се само опрао и

није имао чим да намаже огреботине.

Зоран Симовић је први играч у историји ФК „Обилићево“ који је

скренуо пажњу на себе и позван у неку селекцију.

Исте године против Напретка бранио је одлично и једнога дана

после тренинга тренер Милан Анђелковић позвао је Зорана на разговор,

а ту је био и Мика Петровић, тренер младог тима ФК Напредак. Заправо

дошли су људи из Напретка да траже Симовића. Нико срећнији од њега,

али ћути, јер се он о томе ништа не пита. Почиње прича између два

тренера. Мика каже: „Да пређе код нас, јер ће да напредује“. Милан

каже: „Па и код нас ће да напредује“. Зоран слуша и ћути ништа не

говори, а у себи се надао да ће отићи у Напредак. Ипак је одлучио разум

да је Напредак већи клуб и да треба да оде. Тешка срца су га пустили.

Зоран је одушевљено примио вест да прелази у Напредак, јер је

то ипак знатно већи клуб и он је сањао да у њему заигра једног дана.

Био је јако узбуђен, док су се челници два клуба договарали о његовом

преласку, али није смео да се меша у разговор и каже своје мишљење.

33


Од овог догађаја прошло је четрнаест година када је Зоран

Симовић постао и званично најбољи фудбалер у Југославији, први

голман репрезентације, голман број један у Европи, спортиста

Далмације, и понео је многа друга ласкава признања, али остао је чврсто

на земљи. Није Зоран заборавио одакле је пошао у свет великих звезда и

никада није прескочио мали ФК „Обилићево“.

Те за њега најуспешније године

обрео се на неколико дана у Крушевцу,

а вест да је најбољи фудбалер у земљи

у нашој средини за час је прострујала

чаршијом. Сви су хтели да га виде,

поразговарају с њим.

Волео сам „Обилићево“

па сам као играч Напретка шверцован

и бранио важну утакмицу

у Мрчајевцима против Борца из

Чачка – прича Симовић.

Зоран се трудио свима да изађе у сусрет, а највише га је

обрадовао пријем од стране генералног директора ХГИ „Милоје Закић“

Чедомира Марковића. Ту је он почео прве ђачке и фудбалске кораке.

У фабрици је то била вест дана сви су се растрчали да виде

Симовића, да се сликају с њим, а он је прво питао за свог првог тренера

чика Милана Анђелковића и пожелео да га види.

Милан Анђелковић и Зоран Симовић „Чоче“ (1984.)

34


Зоран Симовић у Напретку

(1969-1980)

Тако се Зоран Симовић „Чоче“ фебруара 1969. године обрео у

ФК Напредак. Његовој срећи није било краја. Обећао је родитељима да

ће бити добар ђак у средњој школи коју је уписао тог лета. Овај

прелазак у њему је појачао жељу и вољу да још више ради не

размишљајући да ће једнога дана постати први голман у Југославији.

Први тим је био на припремама у Игалу, а он и новодошли играчи као и

омладински погон долазили су редовно на тренинг. Жика Ђорић,

економ клуба, поделио би им мајице и гаћице пре тренинга које су биле

просењане од старости, али и тесне и неудобне. Лопта „пироћанка“

пластична и где удари данима остаје печат. Али избора није било.

До тада Симовић није имао голманске рукавице, а у Напретку је

добио један пар старих рукавица које је морао стално да ушива и крпи

како би колико толико имао нешто од њих од недеље до недеље. Поред

тога сами терени су били толико лоши да онај који се одлучио у тим

условима да се бави спортом тј. фудбалом морао је да има јак карактер

да превазиће све тешкоће које су га вребале.

Кад је почела сезона Зоран Симовић је бранио за млади тим

Напретка и учио Школу ученика у привреди у Крушевцу где је изучио

машинбраварски занат. Праксу је похађао понедељком, средом и петком

у предузећу „Милоје Закић“ у једном од његових погона „Ремонт“. Као

перспективни омладинац тренирао је углавном са првим тимом, врло

35


ретко са омладинцима. Пошто је праксу имао до 15 часова онда је морао

да трчи како би стигао аутобус који превози раднике и сустизао га у

задњем тренутку када кондуктер већ затвара врата. Силазио би код

„Буренцета“ и одатле трком стизао до стадиона, јер већ касни. Долазио

би увек мокар пресвлачио се и излазио на терен са закашњењем. Тренер

Илија Рајковић га није за то корио, јер је знао да мора тако. Само би га

упутио шта да ради.

36

Омладинска екипа ФК Напредак 1969/70. године

Стоје: Чоче, Веља, Дуца, Чалафте, Тричко, Бека, Рија, Шоки, Драгуљче, Југа.

Чуче: Бањац, Арса, Бановић, Фелба, Бата и Цуцан.

Са 18 година Симовић је пребачен у први тим и постао резерва

тада једном од најбољих голмана у Југославији Влади Милосављевићу

који је Олимпијски репрезентативац и кога су многи прволигашки

клубови тражили да дође у њихове редове. За младог Зорана Симовића

колико год ово може у том тренутку да делује као терет, бити резерва

таквом голману, било је од велике користи. Као сваки човек који зна

шта хоће у животу тако и Зоран знао је једно: од најбољег се учи

највише. Њему је седење на клупи било драгоцено, али временом када је

почео да добија прилику да стане на гол на првенственим

друголигашким утакмицама давао је све од себе не би ли се наметнуо.

А какав је био Влада Милосављевић треба рећи да је са 17 година

постао првотимац Приштине, са 20 година стигао у Напредак где је

главни играч екипе и капитен. Много пута играч утакмице. Омладински

и Олмпијски репрезентативац. Како је он бранио даћемо пример са

четвртфиналне Куп утакмице на Маракани где је Напредак поражен 0:4,

а Милосављевић је играч утакмице чиме је све речено. Каже се: Четири

пута је вадио лопту из мреже, одбранио је 13 удараца на гол, од својих

играча примио је 20 лопти, 8 пута страховао је кад је домаћин изводио


корнер, а 10 пута лопта је прохујала поред гола. Милосављевић је добро

обавио свој посао и био најбољи на терену. Од таквог голмана Симовић

је учио и чекао тренутак када ће га истуснути из тима! Тежак посао!

Уз то Влада је био капитен и вођа тима, јер пре његовог доласка

Напредак није имао играча са таквим ауторитетом. Као такав постао је

љубимац навијача и свакако је било тешко стати на гол после њега.

На полусезони тренер Рајковић добио је отказ, а екипу до краја

првенства водио је Мика Петровић. За нову сезону 1971/72. године

ангажовани су тренери Ратомир Чабрић и Сима Вилић.

Симовић је дебитовао званично за први тим на Куп утакмици у

Зајечару против Тимока са 17 година. Тада је Напредак поражен 0:1, али

то није имало утицај на даљу каријеру младог голмана.

Омладинска екипа ФК Напредак 1970/71. године

Стоје: Фелба, Чоче, Рака, Чалафте, Столе, Арса, Жика, Муја и тренер Југа.

Чуче: Дуца, Тома, Рија, Шофер и Анђелковић.

Напредак је у том периоду водио грчевиту борбу да се домогне

Прве савезне лиге и нимало није било лако у таквој атмосфери

доказивати се, поготово млaдим играчима, јер сваки тренер ослања се на

проверене старе снаге. То су била времена када је сваки навијач не само

Напретков знао састав екипе, јер се није мењао годинама. Имало је на то

и утицај што фудбалер пре своје 28-ме године није могао да оде у

иностранство. Али ни тада Симовић се није предавао тренирао је вредно

и стрпљиво чекао својих пет минута.

Колико је била јака Друга лига Исток тада не треба трошити речи

ако знамо да су се сваке сезоне неколико клубова до задњег тренутка

борили за највиши пласман. Оне године када су били прваци и

37


пласирали се у Прву лигу играчи Напретка су давали на терену највише

што су могли. Изгарали су. Некада ни то није било довољно. Постојала

су гостовања где се гинуло за сваку стопу терена. Они који су водили

фудбал у држави већу пажњу су поклањали Првој лиги, док је Друга

лига била даља од очију па је било тешко и играчима и судијама који су

били изложени разним притисцима.

Слика лево: Зоран Симовић са другом Радојицом

Слика у средини: Симовић, Мишић и Миљковић

Млади тим Напретка 1971/72. године, стоје: Перка, Рака, Чалафте, Чоче, Бобан, Тучко.

Чуче: Лека, Кика, Моша, Сеља и Дуца.

38


Технички школски центар Крушевац

Симовић као ученик Техничког школског центра био је стални

члан школског тима и учествовао на школским такмичењима. У првом

плану је био мали фудбал, али огледао се и у другим спортовима.

Технички школски центар Крушевац у то време имао је добру

фудбалску екипу и постизао добре резултате широм земље на школским

такмичењима. Сви ови играчи већ су били у Напретку и професори нису

имали проблем да саставе одличан такмичарски тим. Један од успеха

био је у Кални где су Крушевљани били победници турнира.

Стоје: Шакула, Моша, Рака, Раја, Боки, Фис, Дуца, возач Шиља, Чоче, Пуношевац,

возач Миле. Чуче: Ћалафте, Шуле, Сеља, Крџа, Милан и Џоса.

Голман Симовић на рукама саиграча после гола који је постигао са центра

39


Стоје: проф. Шакула, Дуца, проф. Неша, проф. Драган, проф. Божа, Влада, проф.

Столе и Чоче. Чуче: Боживоља, Зуки, проф. Љуба и Перка.

Дуца, Сеља и ја били

смо екипа за кошарку у нашој

школи и често смо ишли у

гимназију да играмо против

њихове екипе. А тамо нас чекају

Бобан, Раја, Жира и Стева Краљ.

Ми кад играмо нико не иде на

час – прича Симовић.

40

Зоран, Гојко Пешић, Дуцин отац и Дуца


Председник клуба је инжењер Драгутин Вулић директор

„Рубина“ из Крушевца. Шеф стручног штаба је Ратомир Чабрић, док је

Сима Вилић напустио клуб и отишао да ради у Колумбији (Јужна

Америка), а за тренера постављен је Шехо Луковић.

Пред почетак сезоне 1972/73. године, голман Радевић је напустио

клуб и Напредак се ослања на голмане: Владимира Милосављевића и

Драгутина Ристића који се вратио са одслужења војног рока.

Омладински тим ФК Напредак у овој

сезони на крају јесењег дела такмичења у

Квалитетној омладинској лиги Србије

суверени је првак са 22 освојена бода после

13 одиграних утакмица, од којих су 10

победили, 2 одиграли нерешено и једну

изгубили.

Као перспективни

омладинац примао сам од

Напретка хранарину 20

хиљада динара, а мој отац

је радио за толику плату –

прича Симовић.

Тренер омладинаца Слободан Марковић каже да се у клубу води

рачуна да њихови омладинци буду пре свега добри ђаци и лепо

васпитани. Примерни у школи и на улици, а затим и добри фудбалери.

Из овог тима поред Симовића позвани су у омладинску репрезентацију

Србије Пешић, Јаковљевић и Момировић, а тренер Марковић добио је

признање да буде шеф стручног штаба омладинске селекције Србије.

Млади тим Напретка 1972/73., стоје: Гроф, Симовић, Трипковић, Момировић,

Ђурђевић, Чалафте, Бобан, Тучко, Марковић. Чуче: Буца Коњ, Шофер, Чарапић, Дуца.

41


Током пролећног дела првенства (1973.) тренер Ратомир Чабрић

добио је отказ, а тим је наставио да води млади тренер Шехо Луковић.

Пролећни део Напредак најчешће игра у саставу: Милосављевић,

Живковић, Котур, Томић, Радовановић, Никиновић, Анђелковић,

Јовановић, Шкоро, Велковски, Илић. У игру улазе млади играчи

Трипковић, Пешић, Јаковљевић, М. Ристић...

На крају ове сезоне лета 1973. године клуб је привремено

напустио голман и капитен Влада Милосављевић, јер је отишао на

одслужење војног рока. Ово је била прва велика прилика за Симовића да

се наметне. Ту је био и голман Ристић, али ипак је то била прилика да

ова два момка бране и доказују се, јер до тада нису имали прилику за то.

У ресторану „Напредак“

имали смо плаћен оброк, а ја и

мој кум Дуца смо се договорили

с конобарима да нам пишу да смо

јели, а да нам дају новац за који

смо куповали у продавници

сокове и јефтинију храну у

великим количинама и правили

се важни – прича Симовић.

42

Мија „Четвртка“, „Чоче“ и „Шофер“


Пред сезону 1973/74. године извршена је реорганизација укинуте

су четири групе Друге лиге, а формиране две: „Исток“ и „Запад“. У

Напредак су дошли: Павле Јевтић из Новог Сада и Огњен Трандафил из

Светозарева. Припреме за наредну сезону обавили су у Брусу под

будним оком тренера Шехе Луковића и Слободана Марковића.

Одласком Милосављевића шансу су добили Симовић и Ристић.

– Бранити гол где је стајао Олимпијски репрезентативац

Милосављевић је свакако велико признање, али и обавеза. Трудићу се да

га достојно заменим, али биће тешко – рекао је Симовић.

Истог је мишљења и Драгутин Ристић који је дуже време у клубу

и такође има шансе да постане први голман.

– Што се тиче Симовића и Ристића, они су млади и треба

очекивати да ће ме достојно заменити. Уосталом, то су почетници и не

треба одмах захтевати да заблистају – каже Милосављевић.

Голмани Зоран Симовић и Драгутин Ристић

43

44


Голман Зоран Симовић дебитује у првенству већ у првом колу

против Чукаричког, 19. августа 1973. године, и брани добро, док у

трећем колу против Трепче добио је одличну оцену, јер се истакао.

Бранио је стандардно првих 9 кола, а онда је шанса пружена другом

голману Ристићу који је бранио до краја јесењег дела сезоне.

Јануара 1974. године смењено је руководство Напретка на чије

чело је уместо Драгутина Вулића дошао нови председник Буда

Сауловић, директор ГП „Јастребац“.

У паузи првенства, jaнуара 1974. године, Напредак је ангажовао

Радојицу Радојичића до тада тренера пиротског Радничког коме је Шехо

Луковић постао помоћник. У марту 1974. године десио се петодневни

штрајк фудбалера Напретка. Тренер Радојичић добија отказ.

Нови тренер Шехо Луковић води екипу до краја првенства.

Несавладиви Симовић

Да је стадион у Крагујевцу био срећан за Симовића показало се

још док је био омладинац, али и сада када се Раднички борио да уђе у

Прву лигу. Ове сезоне Напредак није играо добро и свој први пролећни

бод узео је у Крагујевцу играјући 0:0. То је била сензација, а највећи

кривац за изгубљени бод домаћина био је изванредни млади голман

Симовић, који је не само рашчистио многе опасне ситуације и гужве,

већ је као ретко који голман у Крагујевцу спречио бар три праве

„бомбе“ да нађу пут у мрежу. Неколико пута одбранио је снажне ударце

Оларевића. Он је просто речено био несавладив и има највише заслуга

за успех своје екипе. Млади 19-то годишњи Симовић добио је оцену 9 и

био играч утакмице, док његов колега с друге стране Дика Стојановић

остао је неоцењен, јер није имао посла.

Најчешћи састав: Симовић, Ђорђевић, Котур, Томић, Радовановић,

Никиновић, Јевтић, М. Ристић, Шкоро, Јовановић, Јаковљевић.

Играју још: Д. Ристић, Милићевић, Трандафил, Пешић, Трипковић,

Илић, Момировић, Живковић, Бубања.

Зоран Симовић у пролећном делу првенства наступао је на 12

утакмица и његов укупан учинак је 21 наступ у првенству ове сезоне.

Друга лига „Исток“

1. Раднички (Крагујевац)

2. Борац (Чачак)

34

34

19

18

10

12

5

4

68:25 48

60:23 48

3. Приштина (Приштина) 34 16 8 10 49:43 40

4. Шумадија (Аранђеловац) 34 15 7 12 46:38 37

5. Чукарички (Београд) 34 13 9 12 38:43 35

6. Будућност (Титоград) 34 12 10 12 35:25 34

7. Трепча (К. Митровица)

8. Куманово (Куманово)

34

34

10

13

14

8

10

13

45:40 34

36:34 34

9. Работнички (Скопље) 34 12 10 12 46:52 34

10. Напредак (Крушевац) 34 11 11 12 38:46 33

11. Сутјеска (Никшић) 34 13 6 15 45:47 32

12. Раднички (Пирот) 34 12 8 14 39:41 32

-------------------------------------------------------------------------------------------


Напредак 1973/74., стоје: Шехо Луковић, Бубања, Симовић, Радовановић,

Котур, Никиновић, Шкоро. Чуче: Јевтић, Томић, Јовановић, Јаковљевић, Ђорђевић.

Пред утакмицу Напредак-ОФК Београд

45


Трипковић, Симовић, Јаковљевић, Пешић и Чарапић

46

Јовановић, Илић, Симовић и Пешић


У нову сезону 1974/75. године Напредак је ушао са новим

руководством клуба, а догодиле су се и друге промене. Божин

Милићевић је нови председник. Тренери Напретка Радојичић и Луковић

наставили су тренерску каријеру у Колумбији, где их је одвео тренер

Сима Вилић. Разговарало се са Тозом Веселиновићем који је радио као

тренер у Колумбији, али није дошло до договора. Вођени су преговори и

са тренером Јагодићем, бившим играчем који се налазио у Аустралији.

На крају тим је преузео Драган Бојовић „Патак“ до тада тренер

чачанског Борца као шеф стручног штаба, а тренер је Мићко

Стефановић. Лекар је др Павле Радивојевић.

У јесењој сезони за Напредак су наступали: Симовић 17/2,

Томић 17/2, Никиновић 17, Јевтић 17/14, Пешић 16/1, Јовановић 16/1,

Ђорђевић 15, Котур 15, Јаковљевић 15/4, М. Ристић 15/2, Трипковић 9,

Милићевић 9/1, Огњен 8/1, Илић 5/1, Милошевић 3, Живковић 3,

Момировић 2, Анђелковић 1.


1. Будућност (Титоград) 34 23 7 4 58:23 53

2. Сутјеска (Никшић) 34 19 1 14 66:47 39


4. Борац (Чачак) 34 14 11 9 43:34 39

5. Шумадија (Аранђеловац) 34 12 13 9 40:41 37

------------------------------------------------------------------------------------

Код нас су се често дешавале реорганизације када је у питању

фудбал па је лета 1974. године дошло је до великих промена када је и

основан Општински фудбалски савез Крушевац. Тада су људи који су

водили међуопштински и општински савез дошли на идеју да оснују

„Клуб пријатеља“ ФК Напредак, а идејни творац био је Миливоје

Соколовић, познати спортски радник. То је био знак да је дошло време

да цео регион мора да стане иза свог најбољег клуба и уз помоћ навијача

да се дође до Прве савезне лиге. То је дало резултат, јер су навијачи

анимирани па је стари стадион био претесан да прими све оне љубитеље

фудбала који су долазили из свих крајева који су практично носили

играче и у таквој атмосфери успех је био загарантован.

Навијачи Напретка су имали важну улогу што се касније видело

када су Крушевљани испали из Прве лиге караван навијача и даље је

пратио свој тим, а у ишчекивању нове прволигашке сезоне тренинге

својих љубимаца пратила је пуна западна трибина.

47


Центарфор Симовић

Играјући за омладинце Напретка Симовић је давао голове из

слободних удараца, то му је остало из ранијих година када је наступао

као центарфор у Обилићеву, док је као првотимац редовно на турнирима

наступао као центарфор и постизао голове.

На Цетињу у 10. колу првенства Симовић је као голман постигао

гол из слободног ударца, а у 12. колу у Приштини дао је гол из пенала.

Зоран Симовић је стандардни голман крушевачког друголигаша

и у јесењем делу првенства бранио је на свих 17 утакмица. Међутим, у

пролећном делу Симовић је бранио прва три кола у првенству, потом је

на гол стао Влада Милосављевић. Симовић је у првенству бранио још

само у 32. колу. Међутим, пре тога на утакмици у Титограду против

Будућности Симовић је играо на месту центарфора и наместио оба

поготка за свој тим. Укупно је наступао на 22 првенствена меча.

Бојовићев експеримент са Симовићем није усамљен случај. Као

што смо навели у предговору тренер БСК-а Светислав Глишовић био је

убеђен да је голман Мркушић рођени центарфор и давао му ту улогу.

У Крушевцу је октобра 1974. године одиграна интернационална

утакмица Напредак-Гвинеја 5:1. Крушевљани су нанели катастрофалан

пораз афричкој репрезентацији, а играли су у саставу:

Д. Ристић (Симовић), Ђорђевић, Котур (Живковић), Милићевић,

Никиновић, Трипковић (М. Ристић), Јаковљевић (Анђелковић), Томић,

Јевтић, Пешић (Јовановић), Огњен (Илић).

48

Стоје: Бојовић, Симовић, Трандафил, Пешић, Ђорђевић, Јевтић, Марковић.

Чуче: Милићевић, Котур, Јаковљевић, Јовановић, М. Ристић, Томић, Никиновић.


Стоје: др Павле Радивојевић, Симовић, Милићевић, Јовановић, Јевтић,

М. Радовановић, Милосављевић, Шкоро, К. Радовановић, Никиновић,

Божин Милићевић и Миша Рајковић.

Чуче: тренер Бојовић, Пешић, Трипковић, Огњен, Јаковљевић, Томић, Ристић, Илић,

Ђорђевић и Мићко Стефановић.

Председник Напретка је Божин Милићевић, директор Завода за

привредни развој СО Крушевац, а потпредседник Миомир Рајковић,

директор Предузећа за путеве Крушевац. Стручни штаб остао је исти:

Шеф стручног штаба је Драган Бојовић „Патак“, тренер Мићко

Стефановић и лекар др Павле Радивојевић.

Дошли су нови играчи: Млађа Радовановић и Ћусловић из Чачка

и Небојша Карамарковић из Врњачке Бање. Тим су сачињавали

углавном играчи из прошле сезоне.

За Напредак су наступали: Никиновић 33, Томић 32, Јовановић

32/1, К. Радовановић 31/1, Илић 31/7, Шкоро 29/20, Милосављевић 28,

Ђорђевић 24, Трипковић 24, Пешић 24/1, М. Радовановић 23/1,

Милићевић 22, Ћусловић 22/1, Јевтић 21/4, Јаковљевић 21/8, Бубања

10/1, Симовић 8, Карамарковић 6, Чарапић 3, Милошевић 1, Ђурић 1.



2. Рад (Београд) 34 16 11 7 48:34 43

3. Раднички (Пирот)

4. Тетекс (Тетово)

34

34

17

13

7

13

10

8

55:39 41

41:36 39

------------------------------------------------------------------------------------

49


Напредак је пред ову сезону изабрао нову управу клуба.

Очекивања су била велика и веровало се да је куцнуо час да се клуб

коначно домогне Прве савезне лиге.

Капитен Владимир Милосављевић се повредио у Брусу на

припремама па је прва два кола бранио Симовић, који је током јесени

стао на гол још само у 16. колу.

Напредак је у јесењем делу првенства после 15. кола имао 24

бода, са гол разликом 18:2. Голмани Напретка до краја јесени примили

су још 2 гола што је био апсолутни рекорд свих лига.

Пролећни део сезоне био је узбудљив за не веровати.

Београдски Рад током ове сезоне стално је у вођству на табели,

некад бод, некад исти број бодова као и Напредак, али са бољом гол

разликом. И после 26. кола остао је у вођству мада је то коло познато по

томе што су лидери на табели доживели катастрофалне поразе, Борац је

у Чачку савладао Рад са 4:0, а Победа у Прилепу Напредак чак са 5:1.

Први пут је Напредак прешао у вођство на табели тек после 28.

кола, а после 30. кола имао је 5 бодова више и то је био капитал који

није смео да прокоцка. Последње коло у Крушевцу између Напретка и

Рада било је ревијалног карактера, јер није одлучивало о прваку пошто

је домаћи тим имао 3 бода више па је могао себи да дозволи луксуз и да

изгуби утакмицу, јер је обезбедио прво место. Међутим, домаћи су

својим навијачима приредили величанствену прославу.

50


Голман центарфор

Гостовање Напретка у Титограду било је за памћење, домаћин

ОФК Титоград се грчевито бори за опстанак, док се гости боре да уђу у

Прву лигу. Куд ћеш теже. Крушевљани осећају страшан притисак, а да

све буде горе тада је у Титограду пао снег после више година, а потом је

преко њега пала те ноћи киша. Терен права каљуга, а треба изаћи на

мегдан и узети бодове. Као пред сваку утакмицу Симовић загрева

Милосављевића и чека се почетак меча. Онда прилази тренер Патак и

саопштава Симовићу да се спреми, јер ће наступати као центарфор.

Искусном тренеру Драгану

Бојовићу нису промакли детаљи са

тренинга како Симовић снажно и

прецизно шутира, па је Симовић увек

на клупи имао два дреса – са бројем 12

голмански и други играчки. Тако се и

догодило да је на неколико

првенствених и куп утакмица добио

место у навали! И не само то. Дешавало

се да Симовић, због свог снажног и

неугодног шута изводи слободне

ударце. Тако је у друголигашким

мечевима као голман постигао три гола!

За голмана Симовића

кажу да одлично игра фудбал,

чак је један меч одиграо са

бројем девет на леђима (против

ОФК Титограда) и од извештача

добио „седмицу“. Прича се да

има најјачи шут у Другој лиги.

– Када он шутира, тада

је најбоље склонити се са гола.

Пуца као из топа! – каже

Јаковљевић.

Стоје: Бојовић, Симовић, Јевтић, Илић, Томић, Ћусловић, Јовановић, Стефановић.

Чуче: Ђорђевић, М. Радовановић, К. Радовановић, Трипковић, Шкоро.

51


Прва савезна лига 1976/77

-----------------------------------------------------------------------------------------

16. Сарајево (Сарајево) 34 10 10 14 40:55 30

17. Напредак (Крушевац)

18. Железничар (Сарајево)

34

34

10

8

8

10

16

16

38:55 28

33:53 26

У паузи првенства пред прволигашку сезону управа Напретка

одлучно је кренула у градњу новог стадиона. Спортска јавност и градска

управа стали су уз свој клуб и стадион је изграђен у рекордном року од

62 дана. Нови стадион званично је отворен 29. августа 1976. године

утакмицом 2. кола Напредак-Загреб.

Не могу да не поменем

Радомира Мићића, тадашњег

председника СО Крушевац. Он је

упамћен као велики градитељ, а

између осталог његовом заслугом

ми смо могли да тренирамо и

играмо на тада модерном и новом

стадиону. Мени је била част што

сам познавао таквог човека –


Пред старт прволигашке сезоне неки утицајни људи сменили су

шефа стручног штаба Напретка Драгана Бојовића „Патка“ који је уз

играче најзаслужнији за улазак тима у Прву савезну лигу и довели

Владицу Поповића, бившег фудбалера Црвене звезде и репрезентативца

који, показало се касније, није испунио очекивања.

Ангажовани су Драгољуб Костић из Приштине, Ћосић из Рада,

Вулетић из Бора и Рајковић из Трепче. Шефу стручног штаба Владици

Поповићу помоћници су били Југослав Петровић и Срећко Петковић.

Јануара 1977. године председник Напретка Божин Милићевић

залагао се за смену шефа стручног штаба Поповића, али је био усамљен

у тој иницијативи па је дао оставку, а за новог председника клуба

изабран је Миомир Рајковић.

Играли су: Јаковљевић 32/4, К. Радовановић 32/2, Шкоро 29/11,

Јовановић 29/5, Ћосић 28, Илић 27/5, Томић 27/1, Д. Костић 25/5, Јевтић

24/4, Вулетић 22, Пешић 22, Ћусловић 21, Милићевић 19,

Милосављевић 18, Трипковић 18, Симовић 18, Никиновић 16, Рајковић

11, М. Радовановић 3, M. Ристић 3 и Карамарковић 1.

52


Изненадна шанса

Случај је хтео да се „Чоче“ наметне и доказује у најелитнијем

фудбалском такмичењу. На утакмици са Војводином (7. коло, 3. октобар

1976.) капитен Напретка Милосављевић теже је повређен од стране

центарфора домаћег тима Вучековића који га је ударио ногом у главу.

– Имао сам трему. Међутим, све сам брзо заборавио. Срећан што

сам коначно у најбољој једанаесторици, и тужан због повреде свог

клупског друга, преузео сам веома значајан задатак и успешно га

обавио. Посебно на утакмици 8. кола са Олимпијом (2:2), када сам са

неколико успешних интервенција награђен аплаузом препуног

гледалишта – каже Симовић.

Симовић бриљирао

Утакмица 13. кола на Кошеву против Сарајева где је Напредак

играо 1:1 била је за памћење. Крушевљани су повели са 1:0, али је

судија Максимовић досудио једанaестерац за домаће који су тако успели

да изједначе. Ипак млади вратар Напретка Зоран Симовић чинио је чуда

у Сарајеву. Нападачи Сарајева били су немоћни пред овим врсним

голманом пред којим свакако стоји светла спортска будућност.

* * *

Напредак је 7. октобра 1976. године организовао пријатељску

утакмицу против Бастије са Корзике, у

којој су наступали Оља Петровић и

Драган Џајић, која је завршена победом

гостију резултатом 1:0. На тој утакмици

су се опростили од играња фудбала

дугогодишњи првотимци Владимир

Милошевић и Драган Брадарић.

Већ 11. октобра 1976. године

Напредак је одиграо утакмицу против

лондонског Тотенхема у којој је победио

резултатом 4:0. На тој утакмици су се од

фудбала опростили дугогодишњи

првотимци Миодраг Котур и Миломир

Живковић.

Први прави голмански

дрес зелене боје поклонио ми је

Оља Петровић када је гостовао

са Бастијом у Крушевцу. То ми

је драга успомена на дивног

човека и одличног голмана –


Оља Петровић и Зоран Симовић

53


Са утакмице Напредак-Бастија

Вележ-Напредак 2:1, 5. децембар 1976. године. Последње коло јесењег дела првенства.

Симовић пресеца један центаршут Вукоја и тако спречава да лопта дође до Вахида

Халилхоџића (црвени дрес), док Коста Радовановић посматра исход.

54


Напретков чика Влада

Познати крушевачки кројач, Влада Миловановић, већ више од

десет година ради у СР Немачкој, у Диселдорфу. За Нову годину овај

велики навијач Напретка вероватно неће доћи у Крушевац, јер за њега је

прави празник почетак фудбалске сезоне. Пред почетак јесење сезоне,

популарни Влада је „својој деци“ – тако он назива Напреткове играче,

донео комплетну опрему. Онда је опет своје љубимце посетио, кад су

играли с Партизаном. У Диселдорфу се понедељком увече зна: наши

радници на привременом раду у СР Немачкој долазе код Владе, јер

њему из Београда стижу филмски инсерти са Напреткових мечева.

Прекјуче су Крушевљани на прослави 30-годишњице Напретка од Владе

Миловановића добили телеграм, а прве недеље марта идуће године, овај

велики пријатељ фудбалера Напретка доћи ће да их види у дуелу с

Динамом и разуме се поклони неће изостати. (Саша Лекић, Спорт, 28.

децембар 1976, 16)

Млад је. Сав је у

покрету, у акцији. Као да му

фудбал предодређује то. Висок,

кошчат, веома комуникативан,

прави „народни човек“ и прави

спортиста. Гостољубив... Такав

је Зоран Симовић, голман,

представља – причу за себе.

Пример је за другове у клубу,

па и све остале спортисте –

рекао је Љубиша Марковић,

спортски коментатор РТК

Крушевац.

Влада Миловановић и Зоран Симовић

Пролећна сезона почела је лоше по Напредак. Прве две утакмице

су играли са загребачким прволигашима и обе изгубили, потом су

дочекали Црвену звезду и играли 2:2, а онда у Београду с Партизаном

пред 20 хиљада гледалаца 0:0. Прву победу у пролећном делу сезоне

остварили су 3. априла 1977. године у 22. колу против одличног тима

тузланске Слободе. Било је 4:0 за Напредак. Голове су постигли: Шкоро

у 51., Јовановић у 57., Јаковљевић у 65. и Радовановић 87. минуту.

Ова прва (после 35 година) сезона Напретка у Првој савезној

лиги карактеристична је по томе што је свака његова утакмица била

дерби како на домаћем терену тако и у гостима. Под таквим притиском

је тешко играти добро. Караван навијача је пратио своје љубимце.

55


Изванредни Симовић

Слобода је играла изванредно и ређала шансу за шансом од

другог минута када је Хукић изванредно упослио Дијаманта који је сам

избио пред Симовића који је успешним падом у ноге спасио мрежу. У

деветом минуту Јовичић шутира са 20 метара, али Симовић је на месту.

Десети минут и поново феноменална интервенција Симовића када је

спречио добру акцију Хукића и Благојевића. У 27. минуту гости су

показали да се с правом убрајају у најбоље тимове у земљи. Наиме,

Дијамант је избио сам пред Симовића који је изврсно реаговао. Током

првог полувремена Напредак је имао три добре шансе за гол.

Друго полувреме почело је оштрим јуришима Слободе.

Шећербеговић излази сам пред Симовића у 46. минуту, али Ћосић у

задњем тренутку избија лопту у корнер. Онда је дошао период добре

игре домаћих играча када су постигли голове. Резултат не даје реалну

слику, јер Слобода је била равноправна и имала чак више повољних

прилика за гол, али што их није реализовала највише заслуга припада

голману Симовићу и центархалфу Рајковићу. У 84. минуту судија је

досудио једанаестерац у корист Слободе. Хукић је оштро шутирао по

земљи у десни угао Симовићевог гола, али је он попут пантера успео да

заустави лопту. Симовић је данас бранио у великом стилу па ће својом

игром сигурно скренути пажњу селектора Младинића када буде

састављао младу репрезентацију. Сви извештачи дали су му оцену 10.

56

Симовић у опреми коју му је поклонио чика Влада Миловановић


Напредак је у нову сезону ушао са новим председником клуба

Миомиром Рајковићем, а потпредседници су Животије Митић и

Томислав Ћирковић, док је секретар Томислав Ерић.

Сезону је почео као шеф стручног штаба Борис Маровић који

током сезоне одлази, а његов помоћник Срећко Петковић постао је нови

шеф стручног штаба и остао на том месту до краја сезоне. Тренери су

Иван Ивановић, Александар Вукотић и Чедомир Лукић, лекар је др

Љубомир Јаковљевић.

На сву срећу по Напредак тим се није осуо како то уме да се

догоди, већ су сви фудбалери из претходне две сезоне били на окупу. То

је био важан моменат јер је екипа била устаљена, а са стране су дошли

само Драган Милојевић из Бора, Мирко Шкрињар из Осијека и Абдулах

Оруч из Сарајева. Укључено је неколико омладинаца из свог погона.

Шкоро 33/14, Томић 33/2, Јовановић 30/4, Чарапић 30, Јаковљевић

27/3, К. Радовановић 26/2, Илић 22/4, Карамарковић 22, Рајковић

21/1, Шкрињар 19/2, Јевтић 18/6, Милосављевић 18, Симовић 16/1,

Пешић 16/1, Д. Костић 15/6, Д. Милојевић 14/3, Оруч 14, Трипковић 13,

Љубисављевић 9/3, Вулетић 9, Вулићевић 8, Милићевић 5 и Н. Костић 1.



2. Тетекс (Тетово) 34 15 13 6 49:26 43

3. Вардар (Скопље) 34 13 11 10 44:36 37

------------------------------------------------------------------------------------

Сада је било можда и теже поново изборити прволигашки статус,

јер су остали клубови у Напретку видели фаворита и хтели баш против

њега да се покажу. Јер није исто победити неког аутсајдера и бивши

прволигашки тим. Међутим, Напредак је имао искусан и добар тим па

није дозволио изненађење и експресно се вратио у Прву лигу.

Није све било лако, чак и у Крушевцу су тешком муком долазили

до планираних бодова. Ако имамо сазнање да су голмани Симовић и

Милосављевић и на домаћем терену проглашавани за играча утакмице

то довољно говори колико су гостујући тимови били мотивисани и

давали максимум против бившег прволигаша.

Напредак је побеђивао лакше у гостима теже противнике, док код

куће је губио бодове и од слабијих од себе. Са Тетексом су водили

велики фудбалско-административни двобој и када је дошло до њиховог

двобоја у Крушевцу у другом делу првенства Напредак није победио.

Симовић је у Прилепу постигао гол из слободног ударца.

57


Фудбалери Напретка на припремама у Горњем Милановцу

Симовић и Милосављевић

Симовић, Пешић и Карамарковић

58



-----------------------------------------------------------------------------------------

12. Војводина (Нови Сад)

13. Осијек (Осијек)

34

34

11

8

7

13

16

13

35:38 29

32:39 29


15. Партизан (Београд) 34 9 11 14 39:47 29

16. Олимпија (Љубљана) 34 11 7 16 34:53 29

17. Загреб (Загреб)

18. ОФК Београд (Београд)

34

34

8

5

12

12

14

17

32:39 28

30:55 22

Лета 1978. године Напредак су напустили: Шкрињар, Оруч,

Глишић, Љубисављевић, Тодоровић, Вулићевић, Чанчаревић, док је

Милићевић престао да игра, а Кнежевић и Д. Милојевић отишли у ЈНА.

Нови шеф стручног штаба Напретка је Драгољуб Милошевић.

Дошли су и нови играчи: Стеван Комљеновић из Олимпије,

Драги Христовски и Љупчо Лазаров из Брегалнице, Милан Бабић и

Владимир Пљеваљчић из бијељинског Радника, Недељко Лукач из

Пролетера, Жељко Јањанин из загребачког Динама, Зоран Лилић из

Приштине и Новица Вулић из Партизана.

Крајем октобра 1978. године кадровска комисија Фудбалског

савеза Југославије предложила је да нови председник Заједнице прволигаша

буде Миомир Рајковић председник ИО ФК Напредак из Крушевца

(Победа, 27. октобар 1978, стр. 20). То је први пут да се један функционер из

Крушевца постави на тако високу функцију у ФСЈ.

Јовановић 34/6, Симовић 33, Пешић 32/6, Карамарковић 31,

Комљеновић 30/7, Бабић 30/2, Пештерац 28/1, Н. Костић 27/1, Рајковић

24, Јањанин 20, Д. Костић 19/5, Момировић 18, Лукач 17/2, Јаковљевић

15/2, Христовски 14, Јевтић 12/4, Трипковић 11, Вулетић 8, Шкоро 6/2,

Хето 6/1, Чарапић 5, Томић 4/2, Илић 2, Вулић 1 и Рајић 1.

Прво коло овога првенства и 13. август 1978. године

Крушевљани ће памтити док живе по томе што се цео Крушевац дигао

на ноге. У Београд је стигао караван са 10.000 навијача. Те пријатне

летње вечери на пуном стадиону ЈНА у Београду била је уобичајена

атмосфера, док није пао први погодак. Онда се проломила страшна

ерупција одушевљења. Цео стадион се дигао на ноге. Утисак је био да су

сви они Напреткови навијачи. Цела западна трибина као да је била

крцата Крушевљанима, друге такође. Радост навијача није лако описати.

Љубав према својим љубимцима била је велика, али није

очекивана овако висока победа над домаћином која је у Крушевцу у

први мах примљена с неверицом. Резултат је: Партизан-Напредак 0:3.

59


У том мечу Напредак је играо у саставу: Симовић, Момировић,

Пештерац (Вулетић), Христовски, Бабић, Карамарковић, Јаковљевић,

Јовановић (Пешић), Томић, Комљеновић и Трипковић. Голове су дали:

Томић у 17. и 67. и Јаковљевић у 76. минуту.

Вече једног голмана

Све новине су пренеле сутрадан велики тријумф Крушевљана.

Највише похвала добили су Симовић, Карамарковић и Томић који су

добили оцене 10. Голман Симовић је својим одбранама подсетио на

великана међу стативама у југословенском фудбалу, Владимира Беару.

Крушевљани су постигли три гола, али је јунак у њиховој екипи

голман Зоран Симовић. Обукао је наранџасти дрес и подсетио нас је на

холандске репрезентативце са светског првенства у Аргентини. Бранио

је више сигурно него бравурозно. Постављао се изврсно. Умео је да

„пресече“ сваку лопту добачену са стране. Узалуд је Завишић пролазио

по неколико препрека и убацивао употребљиве лопте, али Симовић је

увек умео да скочи у правом тренутку и да онемогући стрелце „црнобелих“.

Много година касније и сам Симовић је говорио да му је баш та

утакмица против Партизана

остала у најдражем сећању.

60


Химна Напретка

Сутрадан после победе над Партизаном 14. августа 1978. године

стигла је вест од познатог композитора Милутина Поповића Захара који

је боравио у родној Лозници да ће ускоро „Југотон“ штампати плочу са

химном крушевачког прволигаша Напретка. Речи је написао истакнути

песник Танасије Савић, а музику Милутин Поповић.

Познати певач Зоран Гајић снимио је децембра 1978. године за

„Дискос“ „Песму навијача Напретка“ уз ансамбл Данила Мишковића.

Напредак-Црвена звезда за Чикаго

Навијачи Напретка већ у другом колу 20. августа имали су

привилегију да приме у госте Црвену звезду и у две недеље одиграју два

дербија са најбољим тимовима у земљи. Гости су однели минималну

победу од 1:0 у равноправној игри.

Какво интересовање је владало за ову утакмицу најбоље говори

податак да ће осим ТВ гледалаца у Југославији овај двобој видети

љубитељи фудбала у Чикагу. У Крушевац је допутовао Градимир

Марковић који је камером снимио утакмицу и снимак ће бити приказан

у клубу у Чикагу који прима 8.000 гледалаца. У Чикагу живи 2.000

Крушевљана.

Напредак је потом имао два узастопна тешка гостовања у

Титограду и на Карабурми и освојио један бод. Играли су одлично прву

утакмицу, али су изгубили 2:3. На Карабурми су играли 0:0, а за своје

одбране Симовић је добио највишу оцену и проглашен играчем

утакмице.

* * *

У четвртом колу Напредак је имао тешко гостовање на

Карабурми где је освојио један бод играјући 0:0. Романтичари су од

првог минута кренули жустро ка голу одличног Симовића који је

издржао праву офанзиву домаћих играча. Цела утакмица протекла је у

надмоћности домаћег тима чији играчи су били стално на половини

гостију. Онда су се у само два минута десила два најзначајнија догађаја

на утакмици. Прво је полутка гостију Јовановић имао шансу да погоди

мрежу, а онда се пред голом Напретка догодила сцена која је изазвала

највише узбуђења. Одлични голман Симовић није могао да задржи

лопту. У томе му је руком помогао десни бек Вулетић. Судија је дао

знак да се утакмица настави. До краја утакмице домаћи су имали више

прилика за гол, али Симовић је бранио одлично и од извештача добио

епитет играч утакмице.

* * *

Зоран Симовић је ове сезоне потврдио да је врхунски голман, а

на многим утакмицама проглашен је играчем утакмице. У 15. колу

против Сарајева уписана је оцена 9 поред његовог имена, када је

зауставио многе шутеве Сушића, Репчића, Савића и осталих и био

проглашен играчем утакмице.

61


Господар шеснаестерца

Влада Милосављевић је престао да брани па је клуб остао са

голманом Симовићем коме је резерва Рајић. У клубу су знали каквог

голмана имају и нису бринули. Уприличена је мала свечаност када је

стари голман предао дрес са бројем 1 свом наследнику.

– Сарадња са одбраном донела ми је признање. Кад размишљам о

прошлим данима, обавезан сам да истакнем да остајем велики дужник

Владимиру Милосављевићу. Све ме је научио. И најважније, да у игри

нема оклевања не само у дуелу са противничким играчима, већ и са

друговима из тима. Неприкосновено је правило да је голман господар

шеснаестерца, ако се тако не постави и не наметне, ако дозволи да и

други распоређују одбрамбене редове, није ништа урадио. Ко се не

придржава тог правила неће успети – каже Симовић.

Симовић је важна полуга екипе, један од најистакнутијих

појединаца. Истиче се смиреношћу, изванредним рефлексом, а посебно

се запажа, да приликом дегажирања, пошаље лопту редовно у противнички

шеснаестерац. Уз велики таленат Симовић воли и да ради,

скроман је, па зашто не би остварио и онај најлепши сан, да се домогне

и оног најдражег, плавог дреса.

Голман екстра класе

Тренер Драгољуб Милошевић Бебула када је дошао у Напредак

изјавио је за Симовића да је један од најталентованијих голмана које је

тренирао. А његово искуство није мало – вежбао је и голмане

репрезентације. Код тренера Милошевића голмани раде највише. Увео

је да голман вежба пет часова дневно, два више од осталих играча.

– Годинама радим у ногомету, али на овакав потенцијал још

нисам наишао. Зоран Симовић је голман великих могућности. Има све

квалитете да прерасте у голмана екстра

класе и ако овако настави сигуран сам

да ће овај горостасни младић за шест

месеци бити један од најбољих голмана

у земљи – рекао је тренер Драгољуб

Милошевић.

– До сада сам више седео на

клупи, него што сам био у првом тиму,

јер све до ове сезоне бранио је

Владимир Милосављевић, који ми је

био узор у свему. Пошто се он опростио

од фудбала, коначно сам стекао шансу

Одавно нисам видео

тако супериорну личност међу

вратницама као што је Симовић.

Он је с невјероватном лакоћом

хватао и оне лопте које смо већ

сви видјели у мрежи. Својим

парадама у појединим

тренуцима подсјећао је на Беару,

Мркушића, Шошкића... – рекао

је Анте Младинић.

да се докажем. Прва лига је моја и Напреткова велика обавеза, али и

шанса. Сигуран сам да нећемо разочарати наше верне навијаче – каже

Симовић.

62


Тренери који су били важни у развоју Симовића били су

Слободан Марковић у омладинском тиму, потом у првом тиму Драган

Бојовић Патак, али тек доласком Владице Поповића у Напредак

Симовић је имао прве јаке физичке голманске припреме, а доласком

Бебуле, коме је рад са голманима специјалност, највише је напредовао.

Драган Бојовић Владица Поповић Драгољуб Милошевић

* * *

Ово је била нестабилна сезона Напреткова, јер су знали да многе

фаворите изненаде, али су губили неочекивано бодове од слабијих

тимова. Тада је кружила прича да су враћани неки ранији дугови.

Чаршија ко чаршија, све зна. Па тако су знали да је Напредак био у

великој љубави са тузланском Слободом која га је „вадила“, као и он

њу, потом сплитски Хајдук такође имао је одличне односе са

Крушевљанима па су побеђивали кад им је требало и носили бодове

мада је Напредак био бољи и могао глат да победи. Али!?

Напредак је имао и ситуације када је грубо оштећен од судија, а

најдрастичнији пример десио се у Загребу када је судија Маџоски

свирао пенал за домаћи тим уз то искључио капитена гостију Пешића и

грдно оштетио Крушевљане.

У осмом колу Напредак је гостовао загребачком Динаму и

поражен је резултатом 4:0 што је тешко пало играчима када знају да су

одиграли добру утакмицу и имали више повољних прилика за гол.

Најбоља прилика је свакако био досуђени једанаестерац када су готово

сви помислили да ће Напредак постићи гол. Лопту је на белу тачку

поставио голман Зоран Симовић најбољи извођач пенала у тиму, али га

је „прочитао“ Стинчић и успео да одбрани ударац. То је први пут да

Симовић није дао гол из пенала.

63

64


У деветом колу Напредак је угостио нишког Радничког и нанео

му пораз од 4:1 што је донело извесну сатисфакцију за претходни пораз.

Још је важнија добра игра целог тима, али голман Симовић је имао свој

дан. У једном моменту неопрезно је стартовао на једног нападача

гостујућег тима и судија је показао на белу тачку. Међутим, голман

Симовић је успео да одбрани пенал нишком играчу Ђорђевићу и искупи

за претходну грешку. Истовремено се искупио за кикс у Загребу.

Напредак је гостовао у 19. колу, 11. марта 1979. године, на

Маракани где га је угостила Црвена

звезда која је водила резултатом 3:0 и сва

су очекивања била да ће лако до победе.

Потом се догодило да је Напредак

одличном игром створио много прилика

за гол успешно је реализовао три и

изједначио резултат на 3:3. Само

судијском неправдом у последњим

минутима утакмице Крушевљани нису

освојили оба бода. Напредак је наступио

у саставу: Симовић, Пештерац, Бабић,

Рајковић, Н. Костић, Чарапић

(Карамарковић), Јањанин (Јевтић),

Отишли смо у Загреб

да играмо с Динамом. Пре

утакмице смо изашли на терен

који је беспрекорно дотеран.

Свака сламка на свом месту.

Ми стојимо на центру, а Мића

„Божја воља“ каже: „Набијем

му га мајке ако неће да ме

пусти да играм, нека ме пусти

да пасем траву...“ – прича

Симовић.

Јовановић, Комљеновић, Пешић, Д. Костић. Голове су дали Драгољуб

Костић у 61., Комљеновић у 69. и Јевтић у 82. минуту.

Динамо се борио за титулу, а Напредак за опстанак и њихов меч

је био са много прилика за гол који се завршио 2:2 и одушевио гледаоце

који су потајно очекивали победу својих љубимаца. Истакли су се

Симовић, Јовановић, Пештерац, Д. Костић и Пешић.

Голман Симовић био је играч утакмице у 30. колу Војводина-

Напредак 1:0 и само његовом заслугом није претрпљен већи пораз. Пред

ову утакмицу Војводина и Напредак имали су по 24 бода и борили се да

избегну испадање из лиге. Домаћи играчи добили су по шест милиона за

победу над Напретком. Гол који је постигао Вујадиновић у 58. минуту

није био регуларан, јер се поменути играч налазио у офсајду што су

Симовић и остали играчи Напретка рекламирали, али није помогло.

Победа над Ријеком која није стрепела за опстанак била је више

него убедљива и рекло би се рутинска 3:1.

Напредак је у 32. колу пружио добру игру на Кошеву био близу

подвига када је Јовановић смањио резултат на 1:2, али домаћи тим

предвођен одличним Сушићем имао је више прилика за гол које је

искористио и победио. Гостовање на Кошеву и пораз од 1:3 био је тежак

утолико што је допринео да се Напредак нађе на предзадњем месту са 26

бодова колико има и Загреб који има бољу гол разлику.

Претпоследње коло је дерби јер се у Крушевцу састају Напредак

и Загреб, а Крушевљани су однели високу победу од 3:0. Шта више

Напредак је играо изванредно чак је био од судије Драгојевића оштећен,

али је ипак остварио високу победу. Голман Симовић остао је неоцењен.


Напредак је у последњем колу гостовао у Тузли, док је Загреб

чекао Олимпију. Процене су биле да Загреб победом стиже Напредак са

бројем бодова и има веће шансе за опстанак јер се сматрало да ће

Напредак на тешком гостовању бити поражен. Међутим, навијачи

Напретка су скоро били сигурни да њихов тим неће изгубити из неких

разлога од Слободе. Ремијем са Слободом у Тузли 0:0 побегао је Загребу

за бод и обезбедио опстанак у лиги.

Играчима није лако у клупском метежу

Априла 1979. године смењен је шеф стручног штаба Напретка

Драгољуб Милошевић Бебула, без озбиљне критике. Био је то обрачун

са Милошевићем који је попримио трагикомедију. Играчи су нахушкани

да буду против свог тренера, а неки не желећи да се замере људима из

управе – повукли су нелојалан потез. Гласали су против свог тренера, о

коме су само пре месец дана говорили све најлепше. Њихов посао је да

играју, да се боре за свој клуб на терену. Управа им је изнудила оптужбе

које су изрекли на рачун тренера. Тако нешто играчима није требало,

утолико пре што њих нико није питао када је ангажован тренер.

Крушевачки прволигаш одлучио је да преко ноћи за шефа

стручног штаба постави младог човека без дана искуства на тим

пословима. Дојучерашњи љубимац крушевачке публике као чувар

мреже био је дисциплинован и прихватио је тежак задатак, не мислећи

на последице.

Тешко до опстанка

Напредак је остао у Првој лиги, али утисак је да су лакше

освајали бодове у гостима него у Крушевцу. Одушевљавали су у

Београду против Партизана и Црвене звезде, на Кантриди, победили у

Бања Луци, а губили код куће од Жељезничара, Будућности, ОФК

Београда, ремизирали су више пута.

Ово је била сезона доста сумњива, нарочито последње коло када

је Будућност дошла у Београд са другим тимом и „дозволила“ Партизану

да победи, иначе да је дошла у најбољем саставу могла је да „прегази“

Партизана, јер је имала добар тим који је побеђивао и боље ривале.

Крушевљани су годинама препричавали последње коло и

утакмицу у Тузли када су домаћи њиховим љубимцима како кажу

„дали“ бод за опстанак, јер без тог бода Напредак би сасвим сигурно

испао, јер је имао лошију гол разлику од Загреба.

Примопредаја дреса са бројем 1

Напредак је уприличио опроштајну утакмицу својим легендарним

фудбалерима Владимиру Милосављевићу, Јовици Шкору и Драгиши

Илићу, 23. септембра 1979. године, када је одиграна утакмица

између Напретка и Селекције новинара која се завршила резултатом 3:2

за Крушевљане. Пред 20.000 гледалаца голове су дали Шкоро, Пешић и

Јаковљевић, а судио је тада најбољи судија Прве лиге интернационалац

Зоран Петровић уз асистенцију Крушевљана Живковића и Илића.

65


Утакмица је имала свечани карактер. Поред тога што су се

тројица играча Напретка опростили од даљег играња фудбала свакако је

велику пажњу изазвао чин примопредаје дреса са бројем 1 када је бивши

капитен и један од најбољих играча Напретка Влада Милосављевић

свечано предао дрес свом млађем колеги Зорану Симовићу стандардном

голману који већ куца на врата репрезентације.

Влада скида дрес са бројем 1 Симовић облачи дрес са бројем 1

66

Једна од многобројних бравурозних интервенција Симовића


67



1. Црвена звезда (Београд) 34 19 10 5 54:26 48


3. Раднички (Ниш) 34 14 11 9 49:32 39


------------------------------------------------------------------------------------

Пред сезону 1979/80. године шеф стручног штаба Напретка

постао је Томислав Калоперовић, који екипу доводи до пласмана у Куп

УЕФА, тренери су Немања Росић и Александар Вукотић.

Дошло је поново неколико нових играча: Драган Којовић из

Жељезничара, Ешреф Јашаревић из Галатасараја, голман Шпиро Ћосић

из Хајдука, али се нису наметнули као појачање осим Зорана Панића

који је сезону одиграо одлично.

Најчешћи састав тима био је: Симовић, Трипковић (Момировић,

Пештерац), Бабић, Карамарковић, Рајковић, Тупајић, Пешић, Н. Костић,

Д. Костић, Јањанин, Панић. Наступали су још: Јовановић, Д. Милојевић,

Јаковљевић, Лукач и други.

За Напредак су играли: Д. Костић 34/17, Симовић 33, Н. Костић

32/1, Карамарковић 32, Тупајић 32, Пешић 31/3, Рајковић 31, Јањанин

30/3, Панић 29/8, Бабић 29/4, Јовановић 20/2, Трипковић 17, Драган

Милојевић 14, Јаковљевић 10/1, Лукач 10, Пештерац 10, Јашаревић 9,

Момировић 8, Хето 7/1, Д. Којовић 6, Томић 1, З. Петровић 1, Раичевић

1, Комљеновић 1 и Ћосић 1.

– Зоран Симовић од кад је дошао у

Напредак пленио својом непосредношћу.

Увек је био комуникативан, једноставно

добар човек привржен раду и учењу. Сви

смо у први мах са чуђењем гледали на

њега како као голман изводи слободне

ударце, а имао је страшно јак и прецизан

шут. Онда су у клубу схватили да је

Симовић вишеструко био од користи па

је многе утакмице одиграо за Напредак

као играч. Али изванредним одбранама

Симовић је заслужио позив селектора. Он

је још млад и његово време тек долази.

Сигуран сам да ће ускоро бити, ако већ није, најбољи голман у земљи, а

тада ће за њега бити места у репрезентацији – рекао је капитен Напретка

Мића Боживоља 1979. године за крушевачку „Победу“.

68

После шестог кола

Прве лиге Напредак водио на

табели. Баш тада један

Крушевљанин из Аустарлије

стигао на аеродорм у Београд.

Одмах узима „Спорт“ и гледа

табелу Прве лиге, али оне у

дну табеле, и каже: Опет

Напредак испао из лиге. Кад је

погледао врх табеле Напредак

на првом месту и човек почео

да чашћава све око себе.


Голман Симовић даје голове

Занимљив пријатељски меч у Тетову, 7. децембра 1979. године,

одиграли су домаћи Љуботен и

крушевачки Напредак који је наступио са

комбинованим тимом пред 2.000

задовољних гледалаца по сунчаном и

прохладном времену. Напредак је победио

резултатом 2:0, а оба гола постигао је

Зоран Симовић у 44. и 65. минуту.

Напредак је играо у саставу:

Ћосић, Пештерац, Николић, Петровић,

Момировић, Радуловић, Јаковљевић,

Трипковић (Којовић), Симовић,

Милојевић, Лукач.

Тома Калоперовић на

пријатељским утакмицама скоро увек је

голмана Симовића стављао на место

центарфора. Тако је на турниру у

Македонији на четири утакмице постигао девет голова.

Стојим при томе што

сам тада рекао за Симовића и

сматрам да је још онда

требало да брани гол

репрезентације. Ни једног

тренутка нисам посумњао да

ће да буде један од најбољих

светских голмана што је

реално и био. Драго ми је што

се неко сетио да напише

монографију о њему, Зоран то

заслужује и као спортиста и

као човек – рекао је Мића

„Божја воља“, 2017. године.

Тома Калоперовић, Александар Бојанић и Ремзи Куршумлија

* * *

Ово је била Напреткова најбоља сезона у прволигашкој

конкуренцији када су играли можда и најбољи фудбал у земљи. Имали

су одличан тим – играче који су годинама играли заједно.

Загребачки Динамо није успео да узме ни један бод против

Напретка, прошао је катастрофално оба пута са 3:0. Сарајево је побеђено

оба пута са 1:0 и 2:0, Осијек са 1:0 и 3:0, Олимпија са 2:0 и 3:0.

Партизан је успео против Напретка да освоји само један бод и то

једва, Војводина и Будућност су такође успели да узму по један бод, док

су многи тадашњи прволигашки клубови имали половичан успех против

одличне крушевачке екипе. Црвена звезда је оба пута освојила по бод.

69

70


* * *

Голман Симовић је био највише пута јунак утакмице поготово

када се играло на гостујућим теренима када је требало издржати нападе

домаћих играча. Тада је Симовић бриљирао и добијао највише оцене за

своје одбране које су доносиле бодове његовом тиму. Било је и тога да је

остао неоцењен, јер је Напредак феноменално играо као против

загребачког Динама у Крушевцу када је резултат био 3:0.

Прва два кола фудбалери Напретка су играли у гостима. У првом

колу гостовали су Челику пред ТВ камерама и остали су непоражени.

Напредак је дошао у вођство у 13. минуту голом Хетоа, а већ у 27.

минуту бек Напретка Бабић изненадио је свог голмана и један

центаршут Градинчића главом спровео у своју мрежу. Сигурни голман

Симовић био је немоћан. Охрабрени Зеничани кренули су да јуришају

на гол гостију, али је то било више стихијски и није уродило плодом.

Голман Симовић се нарочито истакао у другом колу у Титограду

где је Напредак гостовао, а резултат је био 0:0 највише његовом

заслугом, јер му је било немогуће дати гол.

Следи победа над Ријеком од 5:1, а Симовића је остао несавладан

од стране Радина из пенала. Потом су на Кошеву победили Сарајево

резултатом 1:0 после изванредне игре, а Симовић је остао несавладан и

после једанаестерца који је извео центарфор домаћих Лукић.

Напредак је у 5. колу победио Партизан са 1:0, у 6. колу гостовао

у Осијеку где је такође победио резултатом 1:0 у веома доброј игри оба

тима. Ову утакмицу је обележило то што је судија досудио два пенала,

по један за госте и домаће играче. Симовић је одбранио ударац колеге

Дујковића, док је Јовановић слабо шутирао и лопта је отишла поред

гола. После овог кола Напредак дели лидерску позицију на табели.

Голман Симовић је играч утакмице у 7. колу првенства када је

Напредак угостио тузланску Слободу која је била цело време

надмоћнија, али је тек пред крај утакмице изједначила и однела бод.

Напредак је повео у првом полувремену, али није оставио утисак екипе

из прва шест кола када је палио и жарио прволигашким теренима.

Слобода преко Ковачевића има велику шансу већ у 4. минуту када је

Симовић бравурозном интервенцијом спасио сигуран гол избацивши

лопту у корнер. После вођства Напретка Слобода је кренула на све или

ништа и у неколико наврата озбиљно угрозила гол домаћина.

Мулахасановић је у 22. минуту имао изванредну прилику, али је

Симовић падом у ноге спасао сигуран гол. Тако је било и у 30. минуту

када је Ковачевић направио дар мар у одбрани Крушевљана.

Најповољније прилике гости су имали у 39. и 40. минуту преко Ибрића

и Мулахасановића чију лопту је зауставила пречка. И у другом делу

утакмице Слобода је имала више прилика за гол, али Симовић је био

бриљантан и оцењен највишом оценом.

Симовић брани у изванредној форми, један је од ослонаца

Напретка, само два згодитка у његовој мрежи у шест кола. Сигурним

интервенцијама Симовић је у сусрету против Слободе подсетио да се


оправдано налази на списку селектора Миљанића. Па ипак, надмудрио

га је Гогић. Снажан ударац с двадесетак метара у саме рашље.

– Не, не правдам се, али такви ударци из даљине, када се најмање

надаш, који лете попут пушчаног метка право у рашље, тешко се бране

– вајкао се Симовић.

До седмог кола Напредак је делио прво место на табели са

Вележом, а после седмог кола сам је повео прволигашку трку.

* * *

Зоран Симовић је у 10. колу у Љубљани био прави јунак.

Одлична екипа Олимпије била је стално надмоћна, али из два

контранапада Напредак је постигао два гола и победио. Симовић је цело

време угрожаван, али је бранио феноменално. Пред препуним

трибинама само је центарфор домаћих Буза имао четири стопроцентне

прилике за гол, два пута са удаљености око пет метара, а Симовић је све

бранио. Лаловић је у 31. минуту покушао са шест метара да га савлада, а

Симовић је песницом зауставио снажан ударац. Треба истаћи да је

Симовић одбранио најмање 15 опасних удараца. Најзад код стања 1:0,

одбранио је у 75. минуту једанаестерац који је извео капитен домаћих

Вили Амершек. За свој учинак добио је оцену 9, од неких извештача 10.

Такође против Динама у Загребу добио је највишу оцену.

71

72


Изврстан Симовић

Напредак је однео бод са Грбавице у 12. колу првенства у једној

веома занимљивој игри која се завршила 1:1, а играч утакмице био је

Зоран Симовић. Жељезничар је почео утакмицу енергично и прво

полувреме протекло је у иницијативи домаћих играча. Пожртвована

одбрана гостију чији је голман Симовић најзаслужнији што се њихова

мрежа није ни једном затресла, а било је прилика. Лушић је два пута

озбиљно угрозио гол Симовића, а такође и Берјан упутио је јак ударац

који је Симовић једва ухватио. Још неколико прилика пропустили су

играчи домаће екипе, а у 40. минуту навијачи Жељезничара морали су

да аплаудирају Симовићу који је за непун минут два пута бравурозним

интервенцијама спасио сигурне голове. У оба случаја ударац Паприце

први у доњи десни угао избацио лопту у корнер, а други пут са пет

метара зауставио ударац када су сви већ видели лопту у мрежи,

испољавајући снажан рефлекс и одлике врсног чувара мреже.

* * *

Напредак је у 14. колу поражен у Сплиту резултатом 1:3, али

статистичари је памте по томе што је и тада, пети пут у овој сезони,

досуђен једанаестерац против Напретка па су све очи биле упрте у

голмана Симовића који је претходна четири пенала одбранио. Овај пут

Боро Приморац је имао више среће и погодио мрежу Симовића. На овој

утакмици је Пешић добио црвени картон.

Пролећни део првенства Напредак је такође играо одлично, али је

на неким утакмицама грубо оштећен. У Београду је узео бод Партизану

у утакмици која је завршила 0:0, а

извештачи су говорили да је Симовић

Утакмица на два кола

бранио најбољу утакмицу до сада, док се пре краја првенства ништа не

он не слаже са тим.

одлучује. Напредак и Динамо

– Утакмица са Партизаном није добро стоје на табели. Наш

била моја утакмица живота. Било је капитен Мића „Божја воља“

много других на којима сам још боље пита Цицу Крањчара да

бранио. Иначе, иако смо освојили одиграмо нерешено. Цицо

планирани бод, била је то наша каже: Да питам дечке. Враћа

најслабија утакмица у овом првенству – се и каже: Неће дечки. Наш

рекао је Симовић.

капитен каже као за себе: Да

После победе у Крушевцу над

га јебем ће да играмо па шта

буде. На полувреме одлазимо

Олимпијом од 3:0 Напредак је други на

са 2:0 за нас и опет наш

табели и прати Црвену звезду са два бода

капитен пита Цицу: Да играмо

заостатка.

нерешено. Цицо му каже:

Онда су дошле све саме дерби Недам сад ја и да хоће, нека

утакмице када Напредак игра са изгубе – прича Симовић.

Жељезничарем 0:0, потом у Београду са

Црвеном звездом 0:0, у Крушевцу са

Хајдуком 2:2 када су можда пружили и најубедљивију игру за шта су


награђени високим оценама од извештача. Наиме Симовић, Пешић и

Илић добили су оцене 9, а сви остали оцене 8.

Следећа станица је Загреб где је Напредак потукао домаћина

Динама до ногу резултатом 3:0. Играчи Напретка су у Загребу пружили

још бољу игру него претходне недеље па су Симовић и Јањанин добили

оцену 9, док сви остали добили су оцене 8.

Играчи Напретка су постигли резултат са којим се треба дичити,

а посебно треба истаћи да су 14 бодова освојили у гостима.

Златко Вујовић постиже гол, Напредак-Хајдук 2:2

Симовић у Црвеној звезди

Голман Александар Стојановић ове сезоне није тако поуздан,

тренер Бранко Станковић чак му једно време није указивао поверење,

него је између статива стајао Живан Љуковчан. Ни у сусрету године са

Бајерном Стојановић се није прославио, био је несигуран и непоуздан,

па ни мало није изненађујућа вест да се „црвено-бели“ интересују за

нека голманска појачања.

Најчешће се помиње голман крушевачког Напретка Зоран

Симовић који је у минулој сезони заиста

бриљантно чувао мрежу „изненађења

јесени“. О тој жељи Црвене звезде знају

чак и најодговорнији функционери

Напретка који истичу „да се неће

одрећи Симовића“. Ипак не треба

заборавити да су Београђани у низ

махова и играчки и тренерски помагали

Крушевљане па сад очекују против

услугу. Одговор ће се добити од 8. до

15. јануара 1980. године колико траје

мини прелазни рок за фудбалере.

Пита орасница

Када је Напредак играо

ван Крушевца мени је ташта

сваки пут спремала питу

орасницу и пршуту. Како то

никад нисам појео сам, већ сам

делио с друговима пита је

постала позната и више пута

пред полазак на пут тренер

Тома пита: Чоче јел' ташта

послала оно? – прича Симовић.

73


Напредак-Куба

Репрезентација Кубе на својој европској турнеји одиграла је и у

Крушевцу пријатељску утакмицу са домаћим Напретком. Утакмицу је

судио наш интернационални судија Влајић уз асистенцију крушевачких

судија Јовића и Илића.

74

Стоје: Симовић, Пешић, Тупајић, Рајковић, Н. Костић и Карамарковић.

Чуче: Бабић, Трипковић, Јањанин, Д. Костић и Панић.

Добар голман пола тима

Шта добар голман значи за екипу, можда најбоље говори пример

Зорана Симовића чији клуб је једно време у јесењем делу сезоне

предводио прволигашки караван. Голман Симовић је добро бранио,

јурио је чак и рекорд, седам мечева за редом није примио гол, само

једном је изостао због два жута картона.

Заволео је дрес са бројем 1 и 12, а на питање новинара: зашто

овај други који облаче само резерве, рекао је:

– Дуго сам грејао клупу, Милосављевић је тада био бољи, имао

сам од кога да учим. И учио сам. Клупа зна да упропасти играча, али ја

мислим да је клупа – најбоља школа. Дуго сам знао само за дрес са

бројем 12, чекао сам стрпљиво шансу, уочавао туђе грешке и врлине.

Можда бих данас био и стандардни репрезентативац да сам

својевремено отишао, а могао сам, али не кајем се – рекао је Симовић

– Калоперовић нам је повратио самопоуздање, посебно мени.

Сада сам сигурнији, боље и енергичније истрчавам, знам да је увек неко

иза мојих леђа, не плашим се, чак и ако погрешим тренер ме хвали, а то

је за голмана врло важно чак пресудно – наглашава Симовић.

– Миљанић ми је рекао да рачуна на мене. Верујем му. Мени

остаје да браним и чекам. Надам се да ћу и дочекати да добијем шансу

да браним у репрезентацији – каже Симовић.


75


Оригинални Симовић

Зоран Симовић је за Напредак у претходном периоду наступао на

150 првенствених утакмица и постигао три гола у првенству. Поред тога

одиграо је безброј пријатељских утакмица и постигао неколико голова.

Симовић је био познат по истрчавањима с гола, глумећи либера,

често је то радио и правио фаулове изван шеснаестерца, што се данас за

то одмах добије црвени картон. Тада су била другачија правила па се то

није санкционисало. Нарочито осамдесетих година голмани су били у

целом свету у моди. Многи су били специфични, имали су свој имиџ о

чему се прича и данас. Јан Томашевски је

давао голове главом после корнера,

Рамон Хирога знао је да прави фаулове у

противничком шеснаестерцу, Игита је

правио бравуре да се човек најежи, док је

Борота имао свој стил који је пленио, као

и многи други голмани.

Када су Симовића

неком приликом питали зашто

скаче приликом изласка на

терен, рекао је више у шали:

„Да заплашим противника“.

Међутим, и Симовић је био оригиналан по карактеристичном

скоку приликом изласка тимова на терен. То се обично догађало када се

екипе приближавају центру игралишта, а публика се фокусира на

играче. Како је имао добар одраз он би сачекао тај тренутак и увек би

поскочио што је деловало фасцинантно како на гледалиште тако и на

играче.

76

Чувени „Чочетов“ скок


Стоје: Вукотић, Симовић, Карамарковић, Пештерац, Бабић, Рајковић, Тупајић, Росић и

Калоперовић. Чуче: Пешић, Н. Костић, Д. Костић, Јањанин, Лукач и Ћосић.

Одбрана пенала

Специјалност Зорана Симовића била је један на један, када је

лако „читао“ противничке играче, зато је успешно бранио једанаестерце.

Важан сегмент у фудбалској каријери Симовића били су једанестерци.

Како смо већ раније видели да је много пута успевао да одбрани пенал

треба истаћи податак да је у нашој Првој савезној лиги успео једном

играчу да одбрани чак три пенала – Вилију Амершеку, чувеној левој

полутки љубљанске Олимпије, и то два пута као голман Напретка и

једном као голман Хајдука.

Бранећи гол Напретка од досуђених 11 једанаестераца у корист

противничких екипа успео је да одбрани десет. Заслужено је добио

епитет „мајстор за пенале“. На почетку ове сезоне у прва шест кола

примио је само два гола из игре, док су против Напретка суђена три

пенала, али ни један није претворен у гол. Симовић је највећи ослонац

тима из Крушевца. Радин из Ријеке, Лукић из Сарајева и Дујковић из

Осијека као извођачи најстроже казне имали су трему пред Симовићем

па ни гол нису погодили, док је Жунгулу, Нишлији Ђорђевићу,

Лукачевићу из Осијека, Хукићу из Слободе, ухватио „живу“ лопту.

– Ништа није случајно. Мислим, да је дар, али све остало је добра

припрема. Пошто сам се после мечева дуго аутобусом враћао кући и

нисам стизао да погледам Спортски преглед, моја жена и поједини

рођаци били су задужени да бележе стилове и стране шута свих

пеналџија у сваком колу. Психологија је врло битна ствар у спорту. А ја

77


сам све то што сам набројао најбоље комбиновао против Вилија

Амершека. Три пута смо били 1 на 1 и увек сам ја излазио као победник

– каже Зоран Симовић.

Истрчавање врлина

Ради се о класичном тврдом голману чије су параде изгледале

као полукорак с колутом напред потрбушке, али чије је постављање

било невероватно као да је имао квадратуру фудбалског гола просто

није имао вишак простора око себе.

Осим тога истрчавања су му била

правовремена и готово увек је излазио

као победник, посебно у случајевима

контранапада када је практично сам

држао одбрану.

Истрчавања са гола била су му

честа и било је случајева да не процени

добро ситуацију, али када се зна колико

је пута добро реаговао то је веома мали

број може се рећи безначајан, али с

обзиром на његово место у тиму биле су

упадљиве ситуације. Баш ова његова

врлина чинила га је препознатљивим у

фудбалским круговима где је словио као

трећи бек – голман либеро.

Наступајући за Напредак у последње две сезоне нарочито се

истакао, бранио је на свим утакмицама и био најјачи ослонац екипе.

Добре игре своје екипе у сезони 1979/80. године Симовић воли да

истакне и каже: „Били смо казнена експедиција“.

78

Још га даје

Имали смо добар тим

који је водио одличан стручни

штаб. Тома „Хоџа“ стратег за

фудбал, Росић за штимунг а

Аца за културу. Играли смо

против Олимпије а Драгољуб

Костић дрибла у казненом

простору. Тома окренуо главу

покрио очи рукама и пита

Росића: „Јел га даде?“ „Још га

даје“ одговорио му овај –



Стоје: Симовић, Рајковић, Пештерац, Трипковић, Тупајић, Карамарковић.

Чуче: Милојевић, Н. Костић, Д. Костић, Панић, Пешић.

Пехар Симовићу

Спортски недељни лист „Темпо“ од 1967.

године додељује награду најуспешније прволигашком

голману. Ово значајно признање пре Зорана Симовића

добијали су: Шкорић, Илија Пантелић и Дујковић,

Дујковић, Ћурковић, Вујачић, Јањуш, Јантољак,

Мешковић, Шаровић, Каталинић, Аврамовић, Борота

и Диванефендић.

Целу сезону 1979/80. године обележио је баш

голман Зоран Симовић који је примио најмање голова

у Првој савезној лиги, а Напредак изборио пласман у

Куп УЕФА. Бранио је на 33 утакмице и примио 25

голова (није бранио против нишког Радничког 0:2).

79


Фудбалер године Симовић

„Политика Експрес“ Београд додељује награду

најбољем фудбалеру године кога проглашава на

основу добијених оцена њених извештача током

првенства. Ове 1980. године награду „Плава мајица“

добио је Симовић. Током читаве године Симовић је

био на челу „Експресове“ листе и на крају убедљиво

победио, био најбоље оцењен играч Прве савезне лиге.

Ово је била његова година. И у другим листовима је високо

котиран. На традиционалној ранг листи фудбалер године листа „Спорт“,

са просечном оценом 7,28, заузео је треће место иза Пижона (7,40) и

Драгана Пантелића (7,38).

Фудбалери су много

волели возача Радојицу Аџића

и само су њега тражили да их

вози. Кад он не дође не полази

се на пут док не стигне. Држао

је рекорд од 3 сата и 30

минута Скопље-Крушевац.

ФК Напредак Симовићу

ФК Напредак је имао задовољство да

најуспешнији голман и фудбалер у овој сезони буде из

његових редова – голман Симовић. Њима је такође

припала част да дарују пригодним поклоном свог

играча Зорана Симовића за успешно играње фудбала у минулој сезони.

80


Крушевац се огрешио о Симовића и Пешића

Симовић и Пешић били су на мети сплитског Хајдука и обрели

су се у Сплиту лета 1980. године потписавши четворогодишње уговоре.

Двојици најбољих фудбалера крушевачког тима су истицали уговори и

све је било чисто, а и они су већ најављивали да ће да оду у Хајдук. Али

неко је у Крушевцу ваљда имао неке своје рачуне па је ишао логиком да

Напредак по први пут излази у Европу, док Хајдук није успео да се

домогне европског такмичења па није логично да оду.

Онда је као гром из ведра неба сустигла вест (пре него што су

распаковали кофере) Симовића и Пешића да су позвани од крушевачког

војног одсека на отслужење војног рока, што аутоматски значи да су за

Хајдук изгубљени ове сезоне. Иако је сплитски тим послао у Крушевац

Чопа и Јуричка, неко рече као трампу, не би ли цела ствар слегла.

Узалуд су се неки трудили да оправдају поступак управе

Напретка и градске власти говорећи да су сличне ствари радили и други

клубови, али они су се тада прописно обрукали и огрешили о ова два

изузетна момка који то никако нису заслужили.

Зоран Симовић је током првенства после утакмице у Београду са

Партизаном дао изјаву да жели да остане у Напретку.

– Имам изванредне понуде да одем из Напретка. Међутим, моја

жеља је да и даље останем у Крушевцу, али уз један услов – да сви

играчи којима истичу уговори на челу са тренером Калоперовићем

остану верни Напретку. Јер, уколико после јула сви останемо на окупу,

у наредном првенству ићи ћемо на титулу првака – каже Симовић.

81

82


Рационална одлука

Као неко ко је од детињства навијач Партизана имао је жељу да

после Напретка обуче дрес омиљеног

клуба. Био је на припремама репрезентације

за утакмицу са Пољском у Борову

и становао у хотелу „Славија“ у Београду,

када је дошао Тома Калоперовић по њега

и одвео у просторије Партизана.

Симовић је добио обећање да ће

добити 30.000 марака и стан. Схватио је

да се играју с њим оног тренутка кад су

обећали да га упишу на Факултет

народне одбране и на питање да ли су га

уписали добио одговор да још није

изашао конкурс. А конкурс је изашао.

Било му је јасно колико су озбиљни.

– Мој кум Душан Пешић, кога су

већ звали у Хајдук, јави ми како желе да

дођем за сто хиљада марака. После

утакмице у Скопљу, јави ми се Лука

Дерета, југословенски министар за

обојену металургију и представник

Хајдука у Фудбалском савезу и закаже

нам састанак у мотелу „Кошута“, на

аутопуту – каже Симовић.

Симовић коме је тада 26 година,

има супругу и дете, знао је да ту нема

места сентименталности. Морао је да

мисли на будућност породице и

прихватио је понуду Сплићана.

Касније на припремама репрезентације

на Палићу пришао му је Џајић

који је био у друштву Милована Ђорића

и питао: „Симке шта си то урадио, како

си могао, зашто ниси дошао у Звезду“.

Симовић као за себе: „Сад ми кажеш кад

сам потписао, па нико ме није звао“.

Онда се Зоран Симовић сетио

времена када га је као младог и

перспективног голмана Оља Петровић

одвео на Звездин стадион да види и

упозна наш велики клуб. И тада му је

Џајић рекао слично: „Узми исписницу и

дођи“. Кад те зове Звезда или Партизан

Примили ме Синовчић

и Кијац на разговор. Тома ме

враћа у хотел и каже: „30

хиљада марака добићеш одмах,

а још 70 хиљада кад одемо на

турнеју у Шпанију“. Ненад

Стојковић ме питао шта сам

урадио и ја му кажем, а он ми

рече: „Сви смо ми прогутали

ту фору“ – прича Симовић.

Из Скопља долазимо у

Крушевац и Дуца узима кола и

идемо на састанак. Ту нас је

чекао ауто, улазимо и Лука

Дерета нам каже, без икаквог

увода, колико Хајдук нуди и

дао нам пет минута да

размислимо. Одмах сам рекао:

„Може“. И то је крај приче –


Имали смо припреме

репрезентације на Палићу где

ми је пришао Боро Приморац,

и каже: „Чека вас Лука

Дерета“. Нађем кума Дуцу и

кренемо а у то нас сретне

Клинчарски и каже да ме чека

Тома и људи из Партизана. Ја

и мој кум Дуца улазимо у собу

а ту су два генерала, још

двојица и Тома. Закључаше

врата. Неста струја. Ја за

кваку, генерал мене за руку.

После пола сата ја им кажем

да сам договрио са Хајдуком.

Тома је пресекао даљи

разговор и ми смо отишли –

каже Симовић.

има да дођеш на коленима, пешке, али то се не ради тако. То није

озбиљно.


* * *

Симовић је и после три деценије

на становишту да је Град Крушевац

Са Палића у Сплит

морао да пронађе начин и сачува овај вози нас „Мирафиори 132“.

погон Напретка и са једним или можда Спавали смо мало код Стипе

нити једним појачањем остваре и који је држао ресторан Хајдука.

шампионске амбиције. Међутим, чак и Онда смо отишли у Хајдук. Био

сам импресиониран, обавили

ове сезоне титула је била тако близу, а

смо посао и на благајни нас

тако далеко. Тако близу због добрих

човек пита хоћемо ли динаре,

игара Напретка, а тако далеко, јер су

доларе, марке. Напунио ми је

они што су водили клуб враћали „старе

кутију од ципела новцем исто и

дугове“ и све то уз суђење како је било, Дуци и вратили нас, али у

није донело титулу у Крушевац.

Крушевац – прича Симовић.

Миша Рајковић, бивши председник Заједнице прволигаша

– Зорана Симовића познајем и његову фудбалску каријеру

пратим још из омладинских селекција. У то време када је Симовић

почињао да се озбиљно бави фудбалом ја сам био председник

фудбалског клуба „Обилићево“ где је он наступао у омладинском

погону. Његов таленат, али посебно његову упорност и пожртвовани рад

уочили су фудбалски стручњаци који су били сагласни да ће једнога

дана постати велико фудбалско име – рекао је Миша Рајковић.

– Као омладинац прешао је у ФК Напредак. Био сам председник

Напретка у његовом најуспешнијем периоду у историји и могу да кажем

да је Зоран Симовић најзаслужнији члан генерације која је харала у

југословенској Првој савезној лиги која

је у то време рангира као 3-4 у Европи.

Својим играма Зоран је скренуо пажњу

велике четворке, али и иностраних

клубова, а он је изабрао Хајдук.

Играјући за сплитски тим постао је

репрезентативац и најбољи фудбалер

Југославије – наставља Миша.

– Фудбалску каријеру завршио је

у Турској, а сувишно би било да ја

понављам, какве је успехе тамо имао, јер

то сви знају. Зоран је као човек, поштен,

добар друг, велики патриота, узоран

отац и супруг, човек на кога можеш да

се ослониш. Какав је био као фудбалер,

неуморан, такав је и данас као

бизнисмен. Воли Крушевац и дошао је

Зоран Симовић је само

наставио традицију голмана

високе класе који стасавају у

нашој земљи. Моја голманска

каријера већ је била завршена

када се појавио Симовић и

почео да хара југословенским

стадионима. Зоранова каријера

је фантастична. Оно што је он

урадио то ће за многе да остане

недосањан сан. Поред тога што

је изванредан спортиста,

одличан је као човек, друг и

пријатељ – рекао је Миодраг

Кнежевић.

да живи овде, а могао је да бира и земљу и град. Поносан сам што сам

био председник најуспешније генерације крушевачког фудбала чији је

члан био Зоран Симовић – каже Миомир Миша Рајковић.

83


Напредак је однео победу од 1:0 у гостима над Сарајевом. У повратку су исте вечери, у

Београду, читали вест о томе у „Спорту“: Перка, Чоче, Мило и шофер Радојица Аџић.

Мали фудбал и Симовић

Зоран Симовић је био познат као играч малог фудбала широм

земље још док је био члан Напретка и учесник многих великих турнира.

На једном јаком турниру у Краљеву позвали су га Мрваљевић и другови

фудбалери из краљевачке „Слоге“ да их појача и проглашен је за

најбољег голмана турнира. У полуфиналу су победили Војводину

резултатом 14:6, а финалну утакмицу са Црвеном звездом одиграли су

5:5, и тек у продужецима изгубили 5:7.

84

Играчи „Слоге“ Краљево на турниру и Симовић као гост


СИМОВИЋ И НАПРЕДАК КАСНИЈЕ

Зоран Симовић по завршеној фудбалској каријери без обзира што

је наставио да живи у Турској одазивао се позивима из свог бившег

клуба Напредак и био гост на многим значајним датумима за клуб.

Да ФК Напредак није заборавио своје бивше играче доказао је

много пута када је на различите начине и кроз различите пригодне

свечаности окупљао бивше фудбалере. На значајном јубилеју 45 година

постојања поред других и Зоран Симовић тада тренер голмана у

Галатасарају добили су захвалнице и поклоне од клуба.

Миљан Миљанић у Крушевцу

Председник Фудбалског савеза СР Југославије Миљан Миљанић

боравио је у радној посети у Крушевцу 1999. године где је примљен од

највиших градских и спортских званичника овога краја.

Био је ово велики и важан дан за фудбал у овом граду и целом

региону. Миљанић као први човек Фудбалског савеза Србије одржао је

академију и дао смернице куда треба да иде српски фудбал. Колики је

значај имала његова посета говори и то да је примљен и од председника

општине Крушевац Милоја Михајловића Милета Меде.

Наравно да посета Миљанића за наш најуспешнији клуб у овом

делу Србије ФК Напредак била је од највећег значаја, а ту су га

дочекали људи који брину о нашем најистакнутијем клубу у округу који

су имали шта да чују, али и да поставе извесна питања.

Стоје: Томаш, Боби, Гроф, Видојевић, Милојко Пантић, Миљан, Миле Меда,

Геџа, Бата Гашић, Жика Главоња.

Чуче: Крча, Чоче и Петрон.

85

86


Симовић председник ФК Напредак

– На предлог ветерана био сам председник ФК Напредак од 2004.

до 2006. године, али сам се повукао, јер сам видео да су се времена

много променила и да је фудбал постао полигон за неке друге мутне

ствари које су мени биле стране и неприхватљиве. Покушај да заведем

ред и поставим ствари на своје место дочекан је на нож, како од људи

који су радили унутар клуба, тако и од медија који су све чинили да

девазуишу сваки мој покушај. Шта их је мотивисало на такав поступак

могу само да мислим, јер је све функционисало помоћу неких веза и

везица. Сви су у том систему профитирали само је фудбал био губитник,

а ми смо ту зарад фудбала. Видео сам да не могу ствари да поставим на

своје место и после кратке авантуре наставио сам са својим приватним

послом – каже Симовић.

– Све земље, и у нашем окружењу, напредују, улажу, праве

стадионе, фудбал је постао велики

бизнис, а ми смо спорт употребили за

неке ствари које немају везе са њим.

Уместо да напредујемо и да се развијамо,

дозволили смо да нам се у фудбал умеша

политика – рекао је Симовић.

– Наш фудбал је у рукама тајкуна.

Сваки клинац од 12 година већ има свог

менаџера, који га поседује због 200 евра,

и они се гурају у екипу. То није

нормално. Зато нам је фудбал

проблематичног квалитета, талентовани

клинци све млађи одлазе, навијачи

сумњивих биографија воде главну реч на

трибинама... Превише је лоших, а

премало добрих ствари – каже Симовић.

– Напредак је данас малтене

Напустио сам фудбал

највише из приватних разлога.

Током мојих година у Турској

супруга и деца били су са мном

само током школских распуста

и празника. Стално сам их био

жељан, па ми после завршетка

каријере није падало на памет

да одем у тренере и тако

почнем нови номадски живот.

Друго, не свиђа ми се ово у

шта се данас мој спорт

претворио. Постао је велики и

суров бизнис. Није то мој филм

– прича Симовић.

приватни клуб. Хвала Марку Мишковићу што је прихватио да буде

спонзор, јер да тога није клуб не би могао да се такмичи. Ја као сваки

други гледалац одгледам утакмицу и одем кући – каже Симовић.

Можда се легендарни голман Симовић сувише лако предао пред

онима који у сваком послу виде само свој интерес, а није их брига за

неки виши циљ и опште добро, помислиће многи. Јер знајући колико је

он велики борац и храбар човек од њега се није очекивало да се повуче

тек тако. Али Симовић је превише добар, васпитан и господин човек да

би сишао у блато и био раван онима који су радили против њега.

Клупска администрација Напретка нема увид у клупску историју

него се распитује код појединаца у граду о томе што може још више да

доведе до банализације свега. Јер постоје људи којима је интерес да све

обесмисле и представе онако како није у ствари. Зато и овом приликом

вршимо апел на клупско руководство да се озбиљно и научно позабави

историјом клуба и ставе сваког на своје место свиђало се неком или не.


Але са Багдале

„Але са Багдале“ како су им тада навијачи наденули име,

генерација фудбалера Напретка из сезоне 1979/80. године се после више

од три деценије, 23. децембра 2011. године, први пут окупила на

стадиону „Младост“. Упамћени као силан тим, од кога су се сви тресли

на теренима некадашње велике државе. Блиставе игре довеле су их на

четврто место и одвеле у тадашњи Рапан куп и Куп УЕФА.

После великог успеха играчи су се расули по нашим елитним

клубовима, многи се више никада нису срели. Али захваљујући

популарном програму Културног центра Крушевац „Крушевац памти“,

најуспешнија генерација свих времена опет се нашла на окупу.

Причи старих асова није било краја. Присећали су се свега, а

протекла је по која суза. Жељко Јањанин је дошао из Аустрије где живи

(умро 22. јула 2017), док је Ешреф Јашаревић стигао из Градачца.

ФК Напредак 30 година после. Тим који је изборио Куп УЕФА 1979/80.

Први ред: Петар Трипковић и Миша Рајковић.

Други ред: Жика Ђорић економ, Д. Костић, Мића „Бижја воља“, Јашаревић.

Трећи ред: Шофер, Степић економ.

Четврти ред: Момировић, Николић, Рајковић, Јањанин, Аџић возач, Талијан, Караман.

Пети ред: Бабић, Н. Костић, Росић тренер, Симовић и Тупајић.

87


88

Зоран Симовић у Хајдуку

(1980-1984)

После одличне сезоне у крушевачком Напретку Зоран Симовић је

прешао у сплитски Хајдук. Мада се говорило да је једном ногом већ у

Партизану, а другом у Црвеној звезди. Тада је и Хајдук био у проблему,

јер се и њему десила смена генерација па се испоставило да је Симовић

дошао у незгодном тренутку у Сплит што је и њему било јасно.

Да је Симовић био у праву потврђује то да је у претходној

деценији Хајдук имао сасвим сигурно најбољи тим у земљи и остварио

најбоље резултате у својој историји па је то још више оптерећивало ове

младе играче који су дошли сменом генерације, али и оне искусне који

су дошли са стране.

Читаву деценију Хајдуков гол бранили су добри голмани Иван

Каталинић, Ризах Мешковић и Иван Будинчевић. Онда је 1979. године

Каталинић отишао у Енглеску, а годину дана касније Будинчевић у

Олимпију, а тим је остао са младим Иваном Пударом коме је тек 18

година, а ту је још две године старији Младен Пралија.

То је био знак да мора да се доведе добар и искусан голман, који

ће бранити, док не стасају њихови млади лавови. Зоран Симовић је дуго

био на мети сплитског клуба и договор је лако постигнут. Сплићани су

добили једног од најбољих голмана у земљи, јер те године је бранећи за

Напредак Симовић примио најмање голова у прволигашкој

конкуренцији и добио пехар редакције „Темпо“ као голман године.


Поред Симовића тог лета у Хајдук су дошли још Душан Пешић

из Напретка, Владимир Ћутук из Вележа и Никица Цукров из Ријеке.

Од старијих играча који су играли у Хајдуку били су Мићун

Јованић (1952), Ивица Шурјак (1953), Ведран Рожић (1954) и Боро

Приморац (1954), сви остали играчи били су старости око 20 година.

Капитен Ивица Шурјак је у току исте године напустио клуб.

Када је Зоран дошао у Хајдук договорио се са супругом

Радмилом да напусти посао како би породица била на окупу. Радмила се

вратила у Крушевац где је родила кћер Ану 1983. године. Та одлука је

била исправна, јер било би тешко за њу да с двоје мале деце буде сама

пошто је Зоран стално био у карантину пошто је Хајдук играо утакмице

среда, недеља. У Крушевцу је била код својих родитеља где је за њу

било знатно лакше да подиже децу. Тако је годину и по Зоран био сам у

Сплиту све до одласка у Турску.

Размишљам, доћи у

велики клуб као што је Хајдук

је и Божија помоћ. Ја сам

дошао у Хајдук, можда у

једном незгодном периоду

када је била смена генерација.

Био сам у дилеми: „Овде се

гине, са овом младом екипом,

могу и ја да се упропастим,

али се не предајем и радим

још више“ – прича Симовић.

Зоран Симовић у дресу Хајдука

89




2. Хајдук (Сплит) 34 16 10 8 57:36 42

3. Раднички (Ниш) 34 13 15 6 39:28 41

4. Слобода (Тузла) 34 14 8 12 46:51 36

5. Динамо (Загреб) 34 12 11 11 44:38 35

6. Будућност (Титоград)

7. Ријека (Ријека)

34

34

11

12

12

10

11

12

38:34 34

50:47 34


------------------------------------------------------------------------------------

На почетку сезоне гол Хајдука брани Иван Пудар, а тек у седмом

колу против Војводине, 30. октобра 1980. године, на Пољуду, први пут

се појављује Зоран Симовић на првенственој утакмици у дресу Хајдука.

Сви су му прилазили и честитали деби у дресу Хајдука, а он је био љут.

„Ови ми честитају, а ја примио гол, и то код куће“ – говорио је

смркнуто. Био је то неодбрањив гол, нисте ви криви!

„Али ја знам да сам крив! Не смем онако примити гол, иако је

ударац био чудан. Морао сам пресећи пут лопти, брже реаговати“.

Симовић је вукао повреду још с припрема и зато је био у страху

да га неко не прозове и каже да је потписао уговор упркос повреди. До

тада никад није био повређен, али шта ће. Зато је имао трему пред први

наступ како ће реаговати публика. Упркос свему добро је примљен.

Бранио је гол сплитског тима у континуитету на 27 мечева. Није

наступао на последњој утакмици у првенству против нишког Радничког.

За Хајдук су наступали: Боро Приморац 34/3, Ненад Шалов 34/2,

Никица Цукров 33, Зоран Вујовић 32/10, Златко Вујовић 31/11, Иван

Гудељ 30/10, Младен Богдановић 30/1, Зоран Вулић 28/9, Зоран

Симовић 27, Марио Ћутук 21, Мићун Јованић 20, Есад Мехмедалић

18/1, Мишо Крстичевић 17/1, Владимир Ћутук 13, Ивица Шурјак 11/6,

Ведран Рожић 10, Дамир Маричић 7, Иво Шепаровић 7, Иван Пудар 6,

Зоран Вујчић 6, Виктор Гоић 5, Шиме Лукетин 2, Милорад Нижетић 2,

Душан Пешић 1, Влахо Мацан 1, Бранко Миљуш 1.

90


Мали фудбал и Зоран Симовић

И ранијих година Симовић је био познат као играч малог

фудбала, наступао је и за екипу Напретка као играч, али и за друге екипе

и често био стрелац одлучујућих голова, као играч Хајдука такође.

Велики традиционални турнир у малом фудбалу у Сарајеву чији

је организатор лист „Ослобођење“ играо се сваке године поводом дана

ослобођења Сарајева. Тада су на турниру наступали бројни клубови из

целе земље. Екипа „Ослобођења“ имала је своју екипу коју је састављао

селектор од фудбалера из целе Југославије. Зоран Симовић и Душан

Пешић наступали су за тим „Ослобођења“ 1979. и 1980. године. Једном

као играчи Напретка, а други пут као играчи Хајдука.

Зоран Симовић је једне године био и најбољи стрелац турнира.

Заправо поред других мајстора фудбалске игре имао је у свом тиму

једног Слишковића, велемајстора, који је имао лажњаке и друге

специјалитете на претек, и тако је то изводио да је Симовић само утрчао

и опалио по лопти. На изглед једноставно, а уствари велика мајсторија.

Симпатије гледалаца освојио је голман Симовић који је постигао

неколико одлучујућих голова за екипу „Ослобођења“. Били су то веома

ефектни голови, неки чак са центра игралишта. На опште запрепашћење

публике селектор екипе „Ослобођења“ Младинић га је често изводио из

игре. Касније је тај свој потез Младинић и објаснио: „У Хајдуку је он

ипак само голман. Овде ће се навићи да постиже одлучујуће голове па се

плашим да нас та навика не кошта да не почне, као голман, и да прима

одлучујуће голове“.

Тим „Ослобођења“ који је 1980. изгубио финале од „Сарајева“ 12:8.

Стоје: Вукдалић, Пешић, Комшић, Симовић, Зољић, Слишковић и Пантелић.

Чуче: Џафић, Јахић, Сарајлић, Хаџић и Табак.

91


Велики јубилеј – 70 година Хајдука

Свечана прослава 70 година од оснивања Хајдука имала је поред

низа манифестација и великог госта из Прага, фудбалски клуб Славију

са којом је домаћин одиграо пријатељску утакмицу. Славија из Прага је

та која је далеке 1911. године мотивисала младиће из Сплита и околине,

тадашње студенте у Прагу, да оснују Хајдук.

Утакмица је одиграна у Сплиту, 9. фебруар 1981. године коју је

прашка Славија добила резултатом 1:0.

Један од оснивача био је и

легендарни Лука Калитерна који је

уградио себе у Хајдук. Тада, од 1979. до

1981. године, снимана је серија која

уствари говори о настанку и првим

годинама Хајдука под именом „Вело

мисто“ по књизи Миљенка Смојеа. У

серији се појавио велики број домаћих

глумаца, а главни јунаци били су Борис

Дворник и Мустафа Надаревић који су

такође били гости на прослави Хајдука.

Прво познанство у Спиту

Синишу Брзовића сам

упознао првог дана у Сплиту и

остали смо до данас велики

пријатељи. Синиша је тада

радио у сервису „Грудинг-

Филипс“, власништво Рате

Тврдића, такође мог великог

пријатеља. Синиша је толико

пута долазио у Истанбул код

мене – прича Симовић.

92

Стоје: Борис Дворник, Симовић, Мехмедалић, Приморац, Лука Калитерна,

Шурјак, Јованић, Мустафа Надаревић.

Чуче: Зо. Вујовић, Зл. Вујовић, Шалов, Цукров, Крстичевић, Гудељ.


Дерби 28. кола играо се у Београду 10. маја између Црвене звезде

и Хајдука пред 50 хиљада гледалаца. Оба тима имала су по неколико

добрих прилика, а онда је у 23. минуту после центаршута са десне

стране улетео Репчић и главом сместио лопту у леву страну

Симовићевог гола. Симовић се бацио, али није стигао лопту. Онда су

уследиле две велике прилике Хајдука када је Златко Вујовић упутио

праву бомбу преко гола, а потом Шурјак у паду захватио лопту и

страховитим ударцем погодио пречку.

Друго полувреме почело је притиском Црвене звезде када су

Боровница и Шестић упутили ударце на гол. Потом Гудељ улази у

шеснаестерац и погађа мрежу. Шестић још једном продире са десне

стране, вара Симовић, али погађа пречку. Онда Зоран Вујовић упошљава

брата Златка који доводи свој тим у вођство од 2:1. Звезда је имала више

напада, а онда Шурјак узима лопту, прелази Јуришића и креће према

голу, добар шут и погађа пречку. У 80. минуту Златко Вујовић бежи

чуварима, голман Симеуновић га хвата за ноге обара и пенал. Гудељ је

погодио мрежу из пенала и поставио коначан резултат.

Хајдук већ следеће 29. коло гостује против Сарајева на Кошеву

где је поновио добру игру с Маракане, изузимајући ефикасност.

Резултат је био 1:1, а гол за сплитски тим постигао је Шурјак.

Лидер на табели нишки Раднички дочекао је загребачког Динама

и доживео пораз 0:2 и препустио вођство Црвеној звезди која је у

Скопљу победила резултатом 4:2, па је сада повела трку са 37 освојених

бодова, док Раднички има 36, а Хајдук 34 бода.

После 30. кола дистанца на табели је иста јер су Црвена звезда и

Хајдук победили, док је Раднички поражен у Новом Саду.

Хајдук је победио ОФК Београд резултатом 4:0 головима Златка

Вујовића 2, Зорана Вујовића и Шурјака. Голови су постигнути после

лепих и брзих комбинација домаћег тима.

Хајдук у 31. колу гостује Партизану, а Црвена звезда

Жељезничару и освајају бодове. Хајдук је одличном игром

катастрофално поразио Партизана резултатом 4:0 головима Шурјака

који је постигао два велемајсторска погодка, нарочито свој други гол

када је набачену лопту од стране Златка Вујовића страховитим ударцем

погодио леви доњи угао Стојићевог гола. Стрелци су били још Гудељ и

Зоран Вујовић.

Три последња кола донела су Хајдуку једну победу и два ремија,

док је Црвена звезда сва три сусрета ремизирала и освојила титулу са

два бода предности над Хајдуком. Да је неко пре почетка првенства

понудио Хајдуку другу позицију оберучке би је прихватили, јер су им

отишли многи стандардни играчи, међутим, сада се види да је требало

само мало више среће и могла је титула да дође у Сплит.

Симовић је на 27 првенствених утакмица примио 28 голова.

93



1. Динамо (Загреб) 34 20 9 5 67:32 49


3. Хајдук (Сплит) 34 17 10 7 53:31 44


5. Жељезничар (Сарајево) 34 16 6 12 52:37 38


------------------------------------------------------------------------------------

Хајдукови челници пред почетак ове сезоне урадили су један

сензационалан трансфер и довели Блажа Слишковића из мостарског

Вележа који је одмах постао љубимац навијача на Пољуду. Поред њега

дошло је још неколико мање познатих

играча: Жељко Берић из ужичке Слободе,

Мирко Петров центарфор Тетекса, Горан

Јордановски као велика нада из скопског

Работничког. И када су сви помислили да

је прелазни рок за фудбалере завршен

задњег дана прелазног рока задњим

летом из Београда стигао је

репрезентативни бек Црвене звезде Зоран

Јеликић и потписао уговор са Хајдуком.

Бонови

Био сам у Сплиту кад

се у земљи куповао бензин на

парне и непарне дане, а такође

и кафа, уље, прашак. Мене су

људи тако примили и заволели

да ја то нисам осећао – прича

Симовић.

Истог лета клуб је напустио дугогодишњи играч Мићун Јованић.

У зимском прелазном року Хајдук је вратио Давора Чопа из

крушевачког Напретка где је био на позајмици.

За Хајдук су наступали: Иван Гудељ 33/3, Боро Приморац 33/1,

Златко Вујовић 30/15, Зоран Вујовић 30/9, Ненад Шалов 29/5, Душан

Пешић 28/4, Жељко Берић 28, Иван Пудар 28, Ведран Рожић 27/1, Зоран

Вулић 26/5, Блаж Слишковић 20/2, Бранко Миљуш 16, Зоран Јеликић 14,

Мишо Крстичевић 13/1, Младен Богдановић 11/2, Давор Чоп 10/3, Есад

Мехмедалић 8, Влахо Мацан 7/1, Лука Боначић 7, Зоран Симовић 5,

Горан Јордановски 5, Виктор Гоић 4, Зденко Адамовић 4, Иво

Шепаровић 2, Мирко Петров 1.

94


Симовић губи место у тиму

Симовић је добро примљен у новој средини, што је било

најважније. Био је стандардни голман сплитског тима све до 6. кола у

овом првенству. Онда је дошао тај 30. август 1981. године када је у

Сплиту гостовао ОФК Београд. У првих пет кола Симовић је примио

један гол. Додуше Хајдук је против Вележа извео Петрова који није

имао право играња па је та утакмица верифицирана 0:3 п.ф. у корист

Вележа, иначе Хајдук је победио 2:1. Дакле дотада одличан учинак

голмана Симовића.

Међутим, екипа са Карабурме била је убедљива у Сплиту и

катастрофално победила домаћи тим резултатом 4:1. То је била кобна

утакмица за Симовића чију су мрежу изрешетали као никад до тада.

– Потукли су нас до ногу! Мени су изрешетали мрежу као никад

до тада и све је отишло у неповрат. И добре игре у југословенским

селекцијама. Тако је у фудбалу, морао сам и ја да окусим горак хлеб –


Кршни Црногорац није се предавао. Радио је марљиво, чекао

шансу која је морала доћи. Али ова сезона за њега била је изгубљена.

Његов конто за ову сезону у дресу Хајдука је само 5 утакмица

(поништена против Вележа се не рачуна).

Стоје: Јеликић, Симовић, Цукров, Богдановић, Крстичевић, Приморац.

Чуче: Шалов, Пешић, Адамовић, Миљуш, Челић.

95


Гарнизон ЈНА Рашка војна област

Зоран Симовић, изгубивши место у тиму Хајдука, отишао је 9.

октобра 1981. године на служење војног рока у Смедеревску Паланку,

потом у Крагујевац. Како старешине тако и другови војници примили су

Зорана изванредно, јер је он такав да једноставно плени својом

харизмом. По традицији војска је излазила у сусрет спортистима који

служе војни рок па су организовани разни турнири. Симовић је на

турнирима углавном играо у нападу, а други су били голмани.

Другови војници

Зоран и боксер Агим Мухађери Зоран и Кемо Богдановић

Пред почетак нове фудбалске сезоне Гарнизон ЈНА Рашке војне

области укључио се у такмичење за Куп Маршала Тита. Симовић је

прекомандован да их појача. Постигли су велики успех. Прошао је прве

три препреке, и квалификовао се у 1/16 финала где им је жреб доделио

сплитски Хајдук за противника. У међувремену Симовић је изашао из

војске и почео да брани за Хајдук.

Стоје: мајор Миодраг Ђурђевић, Симовић, Вранковић, Јанковић, Превишић, Богдановић,

Рангелов. Чуче: Калезић, Алимановић, Кашибовић, Поповски, Мићановић.

96




2. Хајдук (Сплит) 34 14 15 5 51:33 43

3. Динамо (Загреб) 34 14 15 5 56:40 43

4. Раднички (Ниш) 34 15 10 9 45:39 40


------------------------------------------------------------------------------------

НК Хајдук пред ову сезону извршио је смену на челу стручног

штаба. На место Младинића дошао је дотадашњи његов помоћник Перо

Надовеза, некада центарфор и голгетер тима и први стрелац Прве лиге.

Симовић за новог тренера касније прича како је био строг: „Кад би се

дигао на ноге с клупе, ми играчи би се питали шта је ко криво урадио“.

Тешки дани Симовића

Симовић је дошао са отслужења војног рока, а првенство за

сезону 1982/83. године је почело и он је резерва Пудару. Током јесењег

дела тек је у два наврата улазио у игру као резерва. Било је то у 12. колу

у Љубљани (1:1) и 13. колу против загребачког Динама у Сплиту (2:2) и

то је комплетан учинак Симовића у овој полусезони.

Симовић је велики борац све је постигао талентом и радом. Радио

је као никад пре и чекао своју шансу.

За Хајдук су наступали: Боро Приморац 33, Душан Пешић 32/11,

Бранко Миљуш 32/1, Ненад Шалов 30/6, Младен Богдановић 26/6,

Зденко Адамовић 26/5, Зоран Јеликић 26, Горан Шушњара 25/1, Ведран

Рожић 24, Никица Цукров 23/1, Мишо Крстичевић 21/3, Зоран

Симовић 19, Иван Пудар 17, Иве Јеролимов 16/4, Иван Гудељ 16/4,

Драгутин Челић 15/1, Давор Чоп 12/1, Зоран Вулић 8/1, Влахо Мацан 7,

Блаж Слишковић 6, Зоран Вујовић 5/6, Златко Вујовић 4, Марио Ћутук

3, Мирко Петров 3, Есад Мехмедалић 2, Велимир Ромац 2, Младен

Кароглан 1. Пред ову сезону дошао је из Ријеке Иве Јеролимов.

97


Велики „Чоче“ од трагичара до јунака

Онда је Пудар морао на дослужење војног рока и то је била

прилика да у пролећном делу сезоне Симовић стане на гол Хајдука

после неуспешног покушаја да оде у иностранство. Стао и остао. Чекао

је шансу и овога пролећа брани у великој форми. Зорану Симовићу сада

често са трибина аплаудирају за успешне интервенције.

Прва звезда сплитског фудбала

Зоран Симовић је прва звезда сплитског фудбала. После серије

изванредних одбрана у пролећном делу првенства, он је сасвим

потиснуо млађег Пудара који мора стрпљиво да чека шансу или одлазак

Симовића у печалбу.

Пудар је као први голман и кандидат за репрезентацију отишао

на тромесечно одслужење војног рока, а када се вратио, Симовић је тако

добро бранио да тренер Надовеза није ни помишљао на смену.

– Симовић овог пролећа игра у стабилној форми и ја сам

презадовољан – рекао је тренер Хајдука. – У Сарајеву смо изгубили

шансу да се боримо за Куп, а надали смо се да ћемо тамо проћи бољим

извођењем једанестераца. Симовић је толико истрениран да са лакоћом

брани једанестерце.

Хајдук је јесењи део првенства завршио на петом месту са шест

бодова заостатка иза лидера на табели Партизана.

Пролећни део првенства Хајдук почиње добро, осваја бодове код

куће и на страни и тек у Скопљу је поражен резултатом 1:2 у утакмици

22. кола првенства. Онда долази период могло би се рећи лоших игара

Хајдука који у три следећа кола игра идeнтичним резултатом 1:1 против

Галенике, ОФК Београда и Радничког. Утисак је да само добром

формом и добрим одбранама Симовића нису доживели поразе.

Симовић брани два пенала у Нишу

Хајдук није прошао у Купу, заустављен је на Кошеву, а тренер

сплитског тима спремао је екипу за реми, јер се уздао у голмана

Симовића и пролаз после извођења једанестераца. Три дана касније 30.

априла Хајдук је гостовао у Нишу у првенственом 26. колу које је

обележио Симовић. Утакмица је завршила нерешено 1:1, али је Симовић

успео да одбрани два једанестерца: Бегановићу и Гавриловићу.

Онда долазе оне најјаче утакмице, за Хајдук дербији. Прво у 30.

колу у Загребу је играо 1:1 са Динамом који је други на табели. Онда

високим резултатом побеђује Будућност и равна се са Динамом на

другом месту са по 41 бодом, док Партизан има 44 бода.

У таквој ситуацији Хајдук дочекује Партизана у претпоследњем

колу побеђује резултатом 1:0 и само га бод дели на табели од њега.

У последњем колу Хајдук је остао без бодова у Тузли.

Симовић је задовољан својом улогом и нада се да ће му финиш

првенства послужити као одскочна даска за ангажман у иностранству.

98


Али живот режира сасвим другачију ситуацију и уместо добром

ангажману у иностранству Симовић добрим одбранама у Хајдуку добија

позив савезног капитена да брани гол репрезентације Југославије. Шта

се може више? Показао се на голу репрезентације па су га као таквог

пребацили у Олимпијску репрезентацију Југославије како би и њима

помогао да се домогну Олимпијских игара у Лос Анђелосу.

У тренуцима одмора у Сплиту; Зоран са сином Иваном и супругом Радмилом.

Стоје: Симовић, Рожић, Чоп, Јеролимов, Гудељ и Вулић.

Чуче: Зл. Вујовић, Цукров, Слишковић, Пешић и Шалов.

99


КУП УЕФА

Прво коло Куп УЕФА

Zurrieq (Ta' Qali)-Хајдук (Сплит) 1:4, 15. септембар 1982.

Хајдук: Пудар, Јеликић, Миљуш, Јеролимов, Приморац, Рожић,

Адамовић (Богдановић), Шушњара, Гудељ, Шалов, Пешић (Мацан).

Голове су постигли Душан Пешић у 2', Зденко Адамовић у 13',

Иван Гудељ у 41' и Боро Приморац у 66'.

Хајдук (Сплит)-Zurrieq (Ta' Qali) 4:0, 29. септембар 1982.

Хајдук: Симовић, Јеликић, Миљуш, Јеролимов, Приморац, Рожић,

Богдановић, Крстичевић (Кароглан), Шушњара, Цукров, Пешић (Д. Чоп).

Голове постигли Јеролимов у 24' и 66' и Цукров у 72' и 80'.

Екипа са Малте није била респектабилан ривал.

Друго коло Куп УЕФА

Хајдук (Сплит)-Бордо (Бордо) 4:1, 20. октобар 1982.

Хајдук: Пудар, Јеликић, Миљуш, Јеролимов (Мацан), Приморац,

Рожић, Богдановић (Цукров), Шушњара, Гудељ, Шалов, Пешић.

Стрелци за Хајдук били су Младен Богдановић у 37', Иво

Јеролимов у 47', Ненад Шалов у 58' из пенала и Никица Цукров у 87'.

Французи су повели у 6. минуту, али сплитски тим је играо

изванредно и победио са 4:1. Бољи од овог резултата није могао бити.

Али сви су се сетили утакмице из 1974. године са такође француским

представником Ст. Етјеном када је резултат у Сплиту био истоветан 4:1.

И сви су се молили да се не понови историја.

Бордо (Бордо)-Хајдук (Сплит) 4:0, 3. новембар 1982.

Хајдук: Симовић, Јеликић, Рожић, Приморац, Миљуш, Шушњара

(Мацан), Гудељ, Богдановић, Шалов. Јеролимов, Пешић (Цукров).

Хајдук је изгубио у Бордоу са 0:4 и испао из даљег такмичења.

На страну и то што су домаћини имали добар тим са Трезором,

Жиресом, Лакомбеом и осталим интернационалцима ипак се морало

више. Петар Надовеза који је тада био тренер Хајдука каже: „Тамо смо

изгубили и пре него што смо изашли на терен. Нисмо се снашли, а већ је

било 0:2, а завршило је 0:4. То су такве утакмице у којима све крене

наопако и не можеш ништа учинити. Тешко је објаснити такве поразе“.

Симовић каже да је била нека роса, али трећи гол је примио кроз

стомак. Није могао саиграче да истера из крила, био је стално покривен.

Многи су се присетили ранијих пехова Хајдука, када је ишао у

госте са повољним резултатима, а ипак враћао се кући погнуте главе.

100


Велики пријатељи на терену и ван њега Симовић и Гудељ

Седе: Иван Пудар, Душан Пешић, Зоран Вујовић, Златко Вујовић, Петар Надовеза,

Бранко Миљуш, Блаж Слишковић, Милош Бурсаћ, Зоран Симовић.

Средњи ред: Војо Качић, Зденко Искра, Јосип Чоп, Ведран Рожић, Никица Цукров,

Зоран Вулић, Јошко Шпањић, Франко Богдан, Дарко Дражић.

Горњи ред: Данко Рожић, Зденко Адамовић, Марио Чутук, Младен Богдановић,

Драго Челић, Аљоша Асановић, Роберт Владиславић, Горан Шушњара.

101


Куп Маршала Тита

1/16 финала Куп Југославије

Гарнизон ЈНА (Рашка)-Хајдук (Сплит) 1:1 (7:8), 26. октобар 1982.

Хајдук: Симовић, Мехмедалић, Миљуш, Мацан (Јеролимов),

Приморац, Рожић (Гудељ), Цукров, Шушњара, Крстичевић, Шалов, Д.

Чоп. Гол јe постигао Мехмедалић. Са пенала: Цукров, Чоп, Гудељ,

Јеролимов, Крстичевић, Мехмедалић, Миљуш и Шалов.

Ова утакмица је интересантна по

томе што је војник Зоран Симовић

наступао за Гарнизон ЈНА – Рашка

област у прва три кола која су прошли у

Купу. Онда је завршио војни рок и у

четвртом колу његови другови из

Гарнизона ЈНА састали су се против

Хајдука на чијем голу се појавио

Симовић. Играо је против дојучерашњих

другова, а његов Хајдук је прошао после

извођења пенала. Симовић је био

радостан због проласка Хајдука, али

уједно и тужан што су његови другови

војници испали из даљег такмичења.


Хајдук (Сплит)-Будућност (Титоград) 5:0, 10. новембар 1982.

Хајдук: Пудар, Јеликић, Миљуш, Јеролимов, Приморац, Рожић,

Богдановић (Цукров), Шушњара, Гудељ, Шалов, Пешић (Крстичевић).

Стрелци су били Иве Јеролимов и Мишо Крстичевић по два и

Иван Гудељ један погодак.


ОФК Београд (Београд)-Хајдук (Сплит) 0:2, 23. март 1983.

Хајдук: Симовић, Јеликић, Миљуш, Д. Чоп, Приморац, Рожић,

Пешић (Цукров), Челић, Шушњара, Шалов, Богдановић (Вулић).

Стрелац оба поготка био је Ненад Шалов.


Сарајево (Сарајево)-Хајдук (Сплит) 1:0, 27. април 1983.

Хајдук: Симовић, Цукров, Миљуш, Крстичевић, Приморац,

Јеликић, Адамовић, Челић, Пешић (Вулић), Шалов, Богдановић.

102

Беара ме гледао на

тренинзима, али није радио у

Хајдуку него ми је пришао и

рекао: „Куме, гледам те имаш

добру физиономију кад би ми

дозволили да радим с тобом

макар месец дана да ти

покажем тај корак што сам ја

имао. То ти је из места метар

дуже летиш кад се цибнеш“.

Али он је то пренео Воји

Качићу па сам то радио с њим

и онда сам бранио на линији и

вадио лопте из углова – прича

Симовић.


Трофеј Марјан

Најпознатији и најугледнији турнир у бившој Југославији

свакако је онај који се редовно одржавао сваке године од 1974. до 1989.

године у Сплиту под именом „Трофеј Марјан“.

Прва два турнира учесници су били тимови велике четворке,

касније обавезно су били учесници и клубови из иностранства, некада и

репрезентације појединих држава.

Десети јубиларни турнир одигран 26, 27. и 28. јула 1983. године

имао је слављенички карактер, а учесници су тимови велике четворке.

Првог дана: Хајдук-Црвена звезда 3:2.

Другог дана: Партизан-Динамо 4:0.

Трећег дана, за треће место: Црвена звезда-Динамо 4:0.

Трећег дана, за прво место: Хајдук-Партизан 3:0.

Зоран Симовић је понео „Трофеј Марјан“

103





3. Жељезничар (Сарајево) 34 15 12 7 52:35 42

4. Ријека (Ријека) 34 16 10 8 53:37 42

5. Хајдук (Сплит) 34 12 15 7 39:22 39

6. Осијек (Осијек) 34 12 10 12 36:39 34

------------------------------------------------------------------------------------

Пред ову сезону клуб су напустили: Приморац и Крстичевић.

Дошли су нови играчи: Јосип Чоп из Загреба и Милош Бурсаћ 18-

то годишња велика нада нашег фудбала, центарфор земунске Галенике.

Док је у зимском прелазном року дошао Џевад Прекази из Партизана.

За Хајдук су наступали: Ведран Рожић 33/1, Зоран Симовић 32,

Драгутин Челић 31, Зоран Вујовић 30/2, Јосип Чоп 28, Бранко Миљуш

27, Златко Вујовић 25/9, Зоран Вулић 25/2, Душан Пешић 23/6, Горан

Шушњара 22, Блаж Слишковић 21/5, Ненад Шалов 20/1, Иве Јеролимов

19/4, Никица Цукров 18/2, Иван Гудељ 15, Џевад Прекази 12/2, Зденко

Адамовић 12/1, Милош Бурсаћ 8/1, Младен Богдановић 8/1, Дарко

Дражић 5, Давор Чоп 4, Стјепан Андријашевић 2/1, Иван Пудар 2, Јанко

Јанковић 2, Јосип Шпањић 2, Зденко Искра 1.

Печалба је једино решење

Лето 1983. године. Прелазни рок за фудбалере. Кад се завршило

прошло првенство у Хајдуку се поставило питање: коме у новом

првенству поверити дрес са бројем један? Искусном Симовићу или

перспективном Пудару. Стручни штаб је донео одлуку – Пудар. Не зато

што се сумњало у квалитете Симовића. Штавише, сви су му

захваљивали, честитали на изврсним одбранама у другом делу прошлог

првенства (пролеће 83), али Симовић је у двадесет деветој години и има

право на одлазак у иностранство. Од почетка припрема Пудар је први

голман, док Симовић тренира и води преговоре о одласку. За сваки

случај клуб је вратио Каталинића који је тренер и играч.

104


Тешки дани Симовића

Његов пут до звезда нимало није био лак, имао је дозволу клуба

да може у иностранство у јулу 1983. године, али не успевши да нађе

ангажман Хајдук је хтео да га уступи винковачком Динаму чији људи су

дошли на разговор у Сплит.

Симовић више није имао илузија знао је да је доведен како би

попунио рупу одласком Пудара у војску, али и због тога да не појача

београдске тимове Црвену звезду и Партизан. Знао је да је Пудар

њихова перспектива помирио се јавно, али није у себи и онда је у њему

прорадио инат. Радио је паклено што се на крају исплатило.

Волели га навијачи

Шетао сам с Радом, а

портир Озрен сав радостан трчи

и каже ми: „Симке иди у клуб

траже те хитно, можда идеш у

иностранство“. Ја дођем, а

Жаја, у друштву представника

винковачког Динама, каже ми:

„Ево ови су дошли траже

голмана па како код нас нећеш

да браниш можеш да идеш“.

Помислим, кад ћу да одем у

иностранство из Винковаца и

одбијем – прича Симовић.

Пут ка звездама

Када ми је Надовеза

рекао да ћу да браним на

последњој припремној утакмици

против Динама ушао сам

узнемирен у аутобус. Седнем и

кажем себи: Добро си радио и у

супер форми си. Сутра је бити

или не бити. Смирим се и

заспим у аутобусу што ми се

ретко дешавало. Тада и почиње

мој пут до звезда. Од јула до

децембра: иди из клуба, до

фудбалера године – прича

Симовић.

Припреме за нову сезону

Хајдук се озбиљно спрема за нову сезону у којој очекују добар

пласман па играчи вредно раде. Одигране су неколико пријатељских

утакмица које нису ишле на руку првом голману Пудару. На промоцији

Зика у Удинезеу изгубили су 1:3, док су у Штутгарту изгубили 1:5.

На повратку у земљу Симовић је начуо од саиграча да ће задњу

припремну утакмицу он бити на голу Хајдука против Динама. Надовеза

му је то рекао на граници у Словенији. Симовић није савладан у Загребу.

Првенство је почело и Надовеза

изводи исти тим као на последњој

припремној утакмици. Симовић брани у

прве две утакмице и такође не прима гол.

Сада се у Сплиту питају: ко ће бранити

ове године – Симовић или Пудар?

Неизвесна ситуација, рекли би

новинари, који су тада питали кршног

Црногорца како је Пудар примио нову

селидбу на клупу.

Кћер Ана

Родила ми се кћер

Ана у Крушевцу и ја сам је

први пут видео после четири

месеца. Када сам питао

Младинића да ме пусти да

одем кући он каже: Ајме мени

Симке, да је кућа добра и вук

би је има – прича Симовић.

105


– Знам да му није лако. Видим то на њему, али кад смо се

најмање надали и он и ја догодило се да ја опет браним. Докле? Ко зна

можда до идуће недеље! Можда мени крене лоше. А можда дође и нека

добра понуда – каже Симовић.

Рекорд

Свакако треба истаћи

да је Симовић у јесењем делу

првенства примио само шест

голова што је тада био рекорд

наше Прве савезне лиге.

Прекинута серија

Знам да је морало то

да се деси. Кад сам већ морао

да примим гол, драго ми је да

је погодак постигао мој добар

друг Милко Ђуровски – рекао

је Симовић.

106

Хајдук-Вележ, познати Симовићев скок при изласку на терен

Симовић јури рекорд

За Зорана Симовића ова сезона је најбоља од када је у Сплиту.

Првенство је почело за њега као и за Хајдук, одлично – на првих шест

мечева у првенству није примио гол. У трећем колу на Кошеву Симовић

је потврдио своје квалитете и добио највише аплауза међу актерима

утакмице обзиром да је у неколико наврата

бравурозним интервенцијама зауставио

ударце домаћих играча. Утакмицу на Кошеву

посматрао је тренер Универзитатее следећи

противник Хајдука у Купу УЕФА који је

истакао Симовића. У петом колу, у дуелу с

Осијеком у гостима, одбранио је и пенал у

17. минуту утакмице.

Симовић је остао на трећем месту на

вечитој листи у нашем шампионату по

дужини непримљеног гола на почетку сезоне,

јер је поклекао после 567 минута у седмом

колу против Црвене звезде у Београду када је

Милко Ђуровски погодио његову мрежу у

27. минуту утакмице. Милко и „Чоче“


Најмлађи матирао Симовића

Изванредни голман Симовић после бриљантне партије у првом

колу Купа УЕФА када је својим одбранама одвео свој тим даље после

четири дана гостује у деветом првенственом колу у Нишу који је такође

прошао даље у овом такмичењу. Раднички је имао добар тим и играо

одлично, а његови играчи су имали безброј шанси, међутим, Симовић је

показао да је у одличној форми и бранио је буквално све. Алексић,

Митошевић, Ђорђевић, Дризић и други имали су безброј стопроцентних

прилика и све је Симовић бранио. Онда је тренер Димоски увео у игру

млађаног Драгана Стојковића Пиксија који је велику офанзиву домаћина

претворио у гол и тако донео радост своме тиму.

Симовић са десет руку

Титоградска Будућност гостовала је у Сплиту у утакмици 13.

кола првенства 30. октобра 1983. године и претрпела висок пораз од 3:0,

али резултат не говори о реалном стању на терену. Гости су имaли

веома јак тим и играли су одлично, а што нису постигли голове највећи

кривац је голман Симовић. Гости су први имали три веома добре

прилике у периоду од 16. до 26. минута, када је прво Јановић створио

шансу Радовићу после неуспешне офсајд замке домаћих играча. Потом

су Јановић и Дробњак створили одличну прилику и довели Симовића у

мат позицију. Уследио је оштар ударац Дробњака, али Симовић

бравурозно брани. Хајдук је у последњем минуту утакмице дао гол што

је мало уздрмало госте. Свакако голман Симовић је бриљирао.

* * *

Прволигашки караван од старта ове сезоне повела је изванредна

екипа Ријеке и тек у 13. колу први пут силази са првог места, јер је

претекао Хајдук који је пружао одличне партије. Онда је и Хајдук из

неких разлога у последња четири кола играо више слабо и није успео да

однесе нити једну победу, наиме све четири утакмице завршиле су

ремијем. Само захваљујући добрим одбранама голмана Симовића

изашли су непоражени. Са Приштином и Партизаном било је 0:0. У

Приштини представници Вулверхемптона гледали су Симовића.

Приштина има одличан тим, дели

прво место на табели, и против Хајдука је

изгубила први бод на свом терену у овом

првенству. Бравурозном голману Хајдука

Симовићу највише мука је задавао

имењак Зоран Батровић. Симовић је

блистао и у почетку утакмице зауставио

ударац Батровића из близине, а рутински

је зауставио све покушаје Вокрија и

осталих нападача домаћег тима.

Срби и Црногорци

Био сам у Сплиту када

је био попис становништва и

ја сам рекао Ради ако будем у

карантину да каже да су Зоран

и Ана Црногорци а Радмила и

Иван Срби. Кажу: „Ајме што

сте се липо распоредили пола

тамо пола вамо“. Овако је

било јер је Ана рођена 13. јула

на црногорски устанак – прича

Симовић.

107


Онда је дошла утакмица 16. кола када је Ријека имала прилику да

се врати на прву позицију, јер је угостила Хајдука, али утакмица је

завршила нерешеним резултатом 1:1 и Хајдук је остао на првом месту.

Хајдук је на Ријеци играо добро и повео крајем првог полувремена, али

захваљујући гранитној одбрани и добрим одбранама Симовића

одолевали су до задњег минута. Када се очекивала победа гостујућег

тима Десница је добио једну лопту на десетак метара од Симовића који

је био изненађен, јер није очекивао да ће овај да шутира на гол и

одједном је до тада гранитна одбрана Хајдука попустила. Играч

утакмице био је Симовић.

Као посластица дошла је последња утакмица јесењег дела

првенства када је у Сплит дошао загребачки Динамо. Овај окршај био је

представа на највишем нивоу, велика утакмица најбоља ове јесени у

Сплиту, мада тријумф Динама не би био незаслужен. Капитен Хајдука

Рожић у 23. минуту грубо је погрешио када је желео да врати лопту

свом голману, тај потез прочитао је Боро Цветковић украо му лопту и

гурнуо у гол. Ово је први гол који је примио ове сезоне Хајдук на свом

терену. Пре овога гола гости су имали две добре прилике, али је

Симовић добро реаговао. Потом је Симовић оборио Млинарића што су

неки окарактерисали као класичан једанестерац, али судија није ништа

свирао. При крају полувремена Боро Цветковић је искључен.

Друго полувреме обележио је 61. минут када је Крањчар хтео

ефектно да савлада Симовића, али није успео. После десетак минута

Јеролимов је успео да изједначи резултат. Тако се испоставило да у овом

делу првенства Хајдук није успео ниједан дерби да добије.

Хајдук је јесењи део првенства завршио као првак са 21 бодом, а

пратили су га Жељезничар, Партизан и Ријека са по 20 бодова.

Да је Симовић дошао

раније у Хајдук са овом

природном снагом и

физиономијом и Хајдуковим

радом и школом био би још

квалитетнији голман – рекао је

Војо Качић после две године

рада са Симовићем.

108

Симовић и тренер Војо Качића


Бранко Шкаро, Зоран Симовић, Иван Пудар и Милорад Нижетић

109


Поклон саиграча

Зимску паузу фудбалери Хајдука провели су на припремама на

Купресу, једино је Симовић био кратко одсутан, јер је морао у Загреб

због проглашења за најбољег фудбалера Југославије. У телефонском

разговору за „СН ревију“ капитен „белих“ Ведран Рожић, каже:

– Вратио се Симовић. Симке је био у Загребу на проглашењу

ногометаша године. Све нас радује да је наш доброћудни вратар изабран

за најбољег ногометаша у протеклој сезони. Заслужио је Симке тај

епитет сјајним одбранама Хајдукове и репрезентативне мреже. Ми,

његови саиграчи, одлучили смо да га наградимо пригодним поклоном.

Симовића је на Купресу чекала торта – поклон саиграча.

110


ФУДБАЛЕР ГОДИНЕ

Исход свих анкета којима је био циљ да изаберу најбољег

фудбалера за 1983. годину био је исти – Зоран Симовић. Ово се први пут

десило да су сви спортски листови и спортске редакције, као и

фудбалски стручњаци били једногласни када је у питању фудбалер

године. Такорећи без јаче конкуренције изабран је Зоран Симовић

голман Хајдука и репрезентације. Никад није била тако убедљива

победа. Зато све честитке феноменалном Зорану Симовићу.

Зоран Симовић

„Вечерњи лист“ Загреб у својој традиционалној

анкети од 1972. године проглашава ногометаша

године и додељује му статуу „Побједник“. Ове године

признање је припало Симовићу. Блистав у клубу, још

сјајнији у репрезентацији, врло добар прољетос,

одличан јесенас, непрестано се успињао на љествици

популарности. Напокон, на свршетку године, жири

састављен од негдашњих репрезентативних асова

подигао га је на сам врх. Управо у складу с

очекивањима, дакле нимало изненађујуће. Симовић је

победио са 42 бода предности над другопласираним Млинарићем што

никада пре њега није ником успело.

Свечаност проглашења најбољег ногометаша 1983. године

Југославије одржана је у хотелу „Интер-Континентал“ у Загребу

половином јануара 1984. године. Томислав Црнковић образложио је

избор у име једанаесторице бивших репрезентативаца, чланова жирија:

„Симовић је међу најбољима – најбољи. Он може послужити као узор

свима који ће се ове године натјецати за тај ласкави трофеј“.

Зорану Симовићу, најбољем југословенском ногометашу у 1983.

години, Сикиричину статуу „Побједник“ предао је Стјепан Андрашић. У

име Ногометног савеза Хрватске најбољем ногометашу пригодан трофеј

предао је и проф. Марко Јурић тајник Савеза.

„Овај тренутак увијек ћу памтити“ – рекао је Симовић, познат

као шутљив и врло умјерен изван ногометног игралишта победник није

могао сакрити велико задовољство.

Само Марић и Симовић

„Истина, бранио сам добро протекле године, чак се наметнуо

савезном капитену, али најискреније говорећи нисам се надао том

специјалном признању. Од 1972. у вашем избору о најбољем ногометашу

одлучују некадашњи наши ногометни асови, па је стога ваша

анкета оригинална и објективна. Драго ми је да је након Енвера Марића

111


1973. године опет један вратар добио то највише признање. Награду

вашег листа сматрам и обавезом. Својски ћу се трудити да не разочарам

све оне који су за мене гласали“ – рекао је слављеник Симовић.

Трофеј „Вечерњег листа“

Стјепан Андрашић „Вечерњи лист“

112

Свечаност поводом проглашења фудбалера године


Оскар популарности Симовићу

Зоран Симовић је добио признање које гласи

„Оскар за најпопуларнију личност 1983“ које додељује

„Радио ТВ ревија“, недељник листа „Политика“ Београд.

Симовић поред врхунских фудбалских квалитета био је

омиљен у јавности што га је довело на трон

најпопуларнијег спортисте у Југославији.

Свечано проглашење најпопуларније личности у организацији

„Радио ТВ ревије“ одржано је великим концертима у Крагујевцу 19.,

Новом Саду 20. и Београду 21. јануара 1984. године. „Оскари“ су

уручени најпопуларнијим глумцима, певачима, спортистима и другим

јавним личностима. Добитници ове године били су: Лепа Брена и

„Слатки грех“, Данијел, Жељко Бебек, Група „Последња игра лептира“,

Бата Живојиновић, Зоран Симовић, Саша Залепугин, Оркестар

„Сингидунум“, Мирослав Илић, Неда Украден, Група „Зана“, Тања

Бошковић, Франо Ласић, Добривоје Топаловић, Дина Чолић.

Спортиста године, голман фудбалске репрезентације, Зоран

Симовић, нашао се у небраном грожђу. Перо Надовеза и Анте Жаја дали

су му само један слободан дан, па је Симовић могао своју статуту да

прими само пред новосадском публиком. Права је штета што је није

примио из руку Тозе Веселиновића. Симовић је после доделе Оскара

признао новинарима иза сцене да никада до сада није имао већу трему

рекавши уз то да му је лакше било у Кардифу и на Пољуду него пред

рефлекторима на сцени у Новом Саду. Током боравка у Новом Саду

највише је био у друштву Бате Живојиновића за кога је рекао да је

велики не само глумац већ и забављач.

Бата Живојиновић и Зоран Симовић

113


Најбољи ногометаш Симовић

„СН ревија“, недељник компаније „Спортске

новости“ Загреб од 1976. године вршио је избор

„Најпопуларнији ногометаш“ по избору читалаца. Од

1981. избор најбољег ногометаша врши се према

добијеним оценама у листовима из целе земље.

Ово је шести пут да се пажљиво прате 10

најеминентнијих листова у Југославији („Спортске

новости“, „Вјесник“ и „Вечерњи лист“ из Загреба,

„Спорт“, „Борба“, „Вечерње новости“, „Политика“ и

„Политика експрес“ из Београда, „Ослобођење“ из

Сарајева и „Дневник“ из Новог Сада) чије оцене

фудбалера се сабирају и деле с бројем

утакмица и тако се добије листа најбољих

ногометаша у земљи. Награде се

додељују после пролећног и после

јесењег дела првенства, а за ногометаша

године проглашава се онај ко има највећу

оцену из оба дела првенства.

У прекрасном хотелу „Термал“ у

Моравским Топлицама, 21. јануара 1984.

године, одржано је свечано проглашење

најбољих ногометаша Југославије по

традиционалној ранг-листи „СН ревије“,

и подела медаља покровитеља ранглисте,

„Привредне банке Загреб“. Након

загребачких хотела „Еспланaдеа“ и „Интерконтинентала“, медулинског

„Белведереа“ и Хајдуковог дома на Пољуду, симпатични Прекомурци су

шести домаћини велемајсторима нашег фудбала.

Спонзори „Привредна банка Загреб“, доделила је златне и

сребрне медаље, „Раденска“ која је домаћин приредбе, од ове године

поделила је Плакете, по три златна срца (Симовићу, Зајецу и Марићу), и

НК „Мура“ такође домаћин организује свечаност „Мурина ноћ“.

Симовић је добитник велемајсторске златне медаље (рад кипара

Желимира Јанеша) за јесен 1983. године са просечном оценом 7,471 на 30

одиграних утакмица. Сребрне медаље добили су Мехмед Баждаревић,

Енвер Марић, Владимир Матијевић, Велимир Зајец и Блаж Слишковић.

Коначни победник за 1983. годину је Симовић чија је просечна

оцена била 7,187 на 50 одиграних утакмица. Друго и треће место на

коначној листи освојили су Велимир Зајец и Енвер Марић.

Симовић је трећи добитник велемајсторске златне медаље (оцена

виша од 7,400) још само Зајец (пролеће 1981) и Пижон (јесен 1981).

114

Свечано одело

У првом суботњем

авиону што је ранога јутра

слетио на Плесо (из Београда)

сједио је и Зоран Симовић. У

лијевој руци најлон врећица са

свечаним одијелом којег у

посљедње вријеме све чешће

навлачи, у десној путна торба

с хрпом награда и признања, а

на лицу карактеристичан,

помало збуњени осмијех.


Награђени фудбалери: Симовић, Марић, Слишковић и Зајец

Марић поправља кравату Симовићу

Мирослав Реде „СН ревија“

Зоран Симовић и Фрањо Глазер

Звоне Дежнак, Симовић и Марић

115


Генерални директор „Топера“ Звоне Дежнак поклонио је

Симовићу и Марићу праве голманске „Топерове“ рукавице, а Симовићу

при томе и пар огромних рукавица. Хајдуковац је био фер, и једну, ону

леву, поклонио је Вележовцу. И овим гестом „Чоче“ је само показао

своју велику душу и човечност која га је одувек красила.

Најбољи

Жао ми је што нисам

могао видјети Фрању Глазера на

дјелу... – рекао је Зоран Симовић.

... А мени није жао јер сам

видио на дјелу Зорана Симовића –

узвратио је Фрањо Глазер.

Ово је само дјелић

разговора који су водили,

приликом сусрета тренутно

најбољи (Симовић) и некада

најбољи (Глазер) југословенски

ногометни вратари.


Београдски лист „Политика“ такође је прогласио за најбољег

фудбалера године Зорана Симовића.


Фудбалски лист „Ехо“ из Београда од 1965. године

врши избор најбољег фудбалера у земљи коме додељује

„Златну лопту“. Ове године у традиционалној анкети

листа „Ехо“ за најбољег фудбалера изабран је члан

Хајдука и репрезентације Зоран Симовић. За чувара

мреже Сплићана, којем је припала „Златна лопта“, гласало

је 138 спортских новинара из редакција широм земље.

116



Избор фудбалера године лист „Спортске

новости“ из Загреба врши од 1952. године. Њихова

титула носила је назив „Жута мајица“. До 1959. године

гласали су само хрватски новинари, потом новинари из

целе земље, а од 1970. искључиво чланови

међународног удружења спортских новинара (АИПС).

Пехар је била ваза ручни рад предузећа „Декор“ Загреб.

Звоне Морнар уредник листа „Спортске новости“ и Симовић


„Политика Експрес“ Београд додељује сребрни

пехар најбољем фудбалеру године кога проглашава по

избору актуелних репрезентативаца, а у анкети

„Политика Експрес“. Ове 1983. године награду „Плава

мајица“ добио је Зоран Симовић голман Хајдука.


Београдски лист „Спорт“, лист компаније

„Борба“, у својој традиционалној анкети прогласио је

Симовића за фудбалера године.

Фудбалска рубрика редакције „Спорт“ њих 17

гласало је за тим Европе. Голман тима Европа је Зоран

Симовић који је добио 10 гласова, Пфаф 6 и Дасајев 1.

„Спорт“ је такође организовао избор тима

Европе, а у анкети је узело учешће 35 редакција из целе

земље. Голман Симовић добио је 19 гласова и проглашен за најбољег

голмана у Европи. Тим Европе: Симовић, Герец, К. Х. Ферстер, Трезор,

Кабрини, Шустер, Платини, Магат, Далглиш, Гомеш, Румениге.

117



„Вечерње новости“ Београд од 1971. године

додељују награду најбољем фудбалеру Југославије по

избору капитена прволигашких клубова. Зоран

Симовић је освојио ове године „Трофеј Новости“ са 16

гласова. Нису гласали за Симовића само Момчило

Вукотић (за Радановића) и Мирсад Ковачевић (за Баждаревића).

Фудбалски човек године је Зоран Симовић. У свим листовима

спортских и осталих стао је на највише постоље, постао је фудбалер

број један. А само пре пола године у Хајдуку су били незадовољни

његовим учинком и рекли му да може у Винковце...

Иза њега остала је једна златна година. Остало је записано да је

само за пола године остварио нешто што многима није пошло за руком

годинама. Кад се цела 1983. година сабере биланс је импозантан: 50

утакмица у белом и плавом дресу – примио 36 голова.

Спортиста Далмације

Више од 30.000 читалаца „Слободне

Далмације“ подарило Хајдукова репрезентативног

вратара за изванредне игре у току овогодишње сезоне

вреднујући истодобно његове спортске и људске

квалитете. Зоран је увјерљиво славио. На свечаности у

Бијелом салону Градског стадиона на Пољуду јунаку

бројних овогодишњих побједа наших „плавих“ и

сплитских „бијелих“ победнички трофеј уручио је Боривој Лалић,

118


предсједник Уређивачког одбора спортске рубрике листа „Слободна

Далмација“. Ово је први пут од када се бира „Спортиста Далмације“ (од

1955.) да је титула припала неком ко није Далматинац што још више

показује какав је Симовић спортиста и човек. А, поред тога, Симовићев

је наслов и признање Сплиту који је на најљепши начин примио особу

из друге средине, промовирао је у своју прву спортску личност – била су

неподељена мишљења.

Зоран Симовић је тек четврти фудбалер који је понео титулу

„Спортиста Далмације“ у читавих тридесет и шест година док је

постојала Југославија. Пре њега су добитници овог признања били још

Вукас (1955), Буљан (1975) и Гудељ (1982).

Спортиста Далмације

Симовић и Здравко Реић

119


Иво Шантић председник Хајдука, каже:

– Зоран је прославио себе, Хајдук и југословенски ногомет! Баш

тако. Прољетос је блистао међу вратницама „бијелих, а најесен доказао

да је способан хватати и оне лопте које се у ногометном смислу сматрају

необрањивима. Постао је „Симке чудотворац“, „бодоноша“, „Беара

нашег доба“. А, уствари, био је и остао само – Зоран Симовић. Скромни

сплитски Мојковчанин, црногорски „Чоче“, како га зову. Симовић је

закључавши врата Хајдука и репрезентације откључао „бијелима“ и

„плавима“ путове успјеха.

120


Родила мајка човека и фудбалера

Узлет Зорана Симовића и сврставање у интернациналну класу

само је потврда његове добре форме током године, али то њега нимало

није променило. Стоји чврсто на земљи, јер све што је стекао стекао је

великим и преданим радом. Слава му није „ударила“ у главу.

На стадиону „Младости“ у Крушевцу одиграна је 24. септембра

1983. године интересантна утакмица између Напретка и Партизана а

приход је уплаћен фонду за помоћ пострадалим од земљотреса на

Копаонику. За ту утакмицу Напредак је појачан својим бившим

играчима Симовићем и Пешићем који су претходног дана играли у

Нишу у Купу УЕФА.

Зашто не истаћи: Симовић је једини фудбалер у овој земљи, који

се као појединац сетио народа на Копаонику. На жиро рачун

пострадалих од земљотреса уплатио је два милиона старих динара.

Најбољи голман у Европи

Симовић је 1983. године у анкети листа „Спорт“ проглашен и за

најбољег голмана у Европи и изабран у најбољи европски тим. Имао је

седам гласова предности над другопласираним Белгијанцем Пфафом.

Тим Европе 1983. године: Симовић, К. Х. Ферстер, Трезор,

Герец, Кабрини, Платини, Шустер, Магат, Далглиш, Гомеш и Румениге.

Симовић у Тиму света

У Атини, 22. децембра 1983. године, одржаће се четврти спектакл

– фудбалска утакмица под окриљем УНИЦЕФ-а. Селекција асова

супроставиће се тиму Панатинаикоса на Олимпијском стадиону, чист

приход биће уступљен фонду за збрињавање гладне деце света.

До сада су организоване три утакмице (Дортмунд, Барселона и

Њујорк), инкасирано је укупно око два милиона долара и све уплаћено у

УНИЦЕФ-у. За ову утакмицу у Атину ће доћи: Бекенбауер, Жирес,

Трезор, Пецеј, Литбарски, Шумахер, Кујлманс, Крол, Херман. Очекује

се сагласност Бразилаца: Сократеса и

Фалкаоа, Блохина и Боњека, као и

Платинија. Од југословенских играча

позвани су Зајец и Симовић.

– Не треба много објашњавати

зашто баш њих двојица, али је сигурно

да су они праве личности које могу да

репрезентују југословенски фудбал –

рекао је Бранко Перовановић.

Ова утакмица због неких

процедура није одиграна.

О новинарима

Завидим вам, радите

најлепши посао на свету. Пуно

путујете, све знате, увек сте у

средишту збивања. Само, није

ми јасно зашто сте толико

нервозни. Још нисам срео

новинара који не пали цигарету

за цигаретом или пак не пије

каву за кавом. А већина вас

ради и једно и друго. И нико

ми од вас не зна рећи зашто –

рекао је Симовић приликом

интервјуа за „СН ревију“.

121

122



Симовић опет блиста

Пролећни део првенства Хајдук је почео одлично када се голман

Симовић истакао и био најбољи играч тима. Већ у првом колу по јакој

киши у Сплиту је гостовала Олимпија и мада је поражена играла је

одлично и имала безброј прилика за гол. Имали су и досуђен

једанаестерац који је шутирао Вили Амершек у десни доњи угао, али је

Симовић прозрео његову намеру бацио се и кратко одбио лопту на коју

је поново натрчао Амершек, међутим, храбро је полетео Симовић у ноге

нападачу Олимпије и спасио гол. Симовићу се после лекари указивали

помоћ, али на срећу остао је на голу.

* * *

Онда је Хајдук почео да попушта и губи непланирано бодове, али

је и даље водио на табели и после 24. кола када је угостио Црвену звезду

са којом је поделио бодове играјући 1:1. У истом колу Жељезничар је

победио Осијек резултатом 2:0 и изједначио се са Хајдуком на првом

месту са по 30 бодова. Црвена звезда се прикључила са 28 бодова.

Божидар Шкаро, Симовић и Емил Вуковић

Симовић спречио пораз

Онда долази расплет у следећем колу Хајдук још једном игра

нерешено у Мостару, док је Жељезничар прегазио Вардара у Скопљу

победивши резултатом 5:0 и преузео вођство на табели.

Хајдук је 7. априла 1984. године

гостовао у оквиру 25. кола у Мостару и

одиграо нерешено 1:1 са домаћим

Вележом. Фудбалери Вележа играли су

боље, лепше и опасније, они су створили

више зрелих прилика за гол. Што Хајдук

није изгубио треба да захвали свом

поузданом чувару мреже Симовићу.

Музичар

Изгледа да је Зоран

Симовић не само одличан

голман, већ и врстан музичар.

Многе утакмице, наиме,

показале су да он зна дати

основни тон Хајдуковој игри.

123

124


* * *

Никада раније није било овако неизвесно током првенства, јер су

се од самог почетка издвојила чак пет тимова који су равноправно

конкурисала за титулу првака. У 26. колу сви су очекивали да се

Жељезничар одлепи од својих пратиоца, јер је угостио Црвену звезду на

Грбавици, али је изгубио утакмицу 1:3 и још више се закомпликовало.

Сада Црвена звезда и Жељезничар деле прво место са бодом више од

Хајдука и Партизана, два од Ријеке.

Ово коло је обележило и пораз Хајдука на свом терену од нишког

Радничког 1:2 головима десног крила гостију Бегановића, док је стрелац

за Хајдук био Јеролимов. После

исцрпљујућих битака са Тотенхемом као

да се Хајдук уплашио Нишлија па је

Надовеза извео све кључне играче иако

неки од њих четири дана нису тренирали.

Гости су већ у 4. минуту постигли гол

када је Бегановић ноншалантно крену ка

голу Хајдука и нико није озбиљно

схватио његове намере, када је стигао на

20 метара од гола кренуо је спринтом у

казнени простор и врхом копачке гурнуо

лопту испод Симовића. Бинић је шутирао

и погодио пречку, а мало затим Хајдук је

изједначио резултат.

У другом полувремену оба тима

имала су своје прилике за гол. Хајдук је

кренуо са опсадом гола гостију, али све

се сводило на набацивање лопти

Јеролимову који је водио праву битку са

Дризићем. Једну насумице одбијену

лопту прихватио је центарфор гостију у

53. минуту заобишао Чопа, утрчао у

Пет бодова

Зашто је Хајдук

ријетко губио утакмице?

Сигурно не због изванредних

игара, него што је на вратима

имао Симовића. Тко данас има

Симовића, тај има одмах пет

бодова форе. Знате ли како је

говорио Фране Матошић? Ево

како: „Хајдук има Беару, то су

четири бода предности, има

Вукаса, то су нова четири

бода, има и мене, а то су два

бода. Дакле, прије почетка

сваког првенства Хајдук има

десет бодова вишка пред

конкурентима“. Овај Хајдук

нема Беару, Вукаса и Франу,

али има Симовића. То је,

дакле, тих пет бодова – рекао

је легендарни Миљенко Смоје.

шеснаестерац, али му је Симовић пожртвованим падом у ноге одбио

лопту у корнер. Без искљученог Дризића гости су у последњем минуту

постигли победоносни гол.

* * *

После 27. кола Црвена звезда имала је 34 бода, док су је пратили

Хајдук, Жељезничар, Партизан и Ријека са по 32 бода. У следећем колу

Црвена звезда осваја само бод, док њени пратиоци по два и стижу је на

бод заостатка и тако доносе још већу неизвесност. Једино је Хајдук

поражен и заостао три бода.

Да све буде још неизвесније као у неким немогућим филмовима

донело је следеће коло када сви водећи клубови ремизирају: Црвена

звезда са Партизаном 0:0, Ријека у Скопљу 2:2, а једино у још једном

дербију кола Хајдук побеђује Жељезничара 2:1. Сада Црвена звезда има

36, Партизан и Ријека по 35, а Хајдук и Жељезничар по 34 бодова.


У жутој жакети на Грбавици с пријатељима: Слободаном Јањушем и

Мехмедом Јањошем играчима Сарајева.

Онда долази гостовање Хајдука у Титограду где победом од 1:0

остаје у игри, јер је на бод удаљености од првопласираних клубова. На

утакмици против Будућности нарочито се истакао голман Симовић који

је показао да није случајно најбољи голман у земљи. Био је моћан

ослонац својој екипи, а онда када је изгледало да је погодак неминован,

он би се појавио и спречио улазак лопте у мрежу. Када су га питали да

нешто каже о игри свога тима није био задовољан.

– Све сте видели. Нема потребе

много глорифицирати. Будућност је

пропустила своје прилике, ми смо то

знали казнити, зато слободно могу рећи

да је њима припала игра, а нама бодови и

још нешто. Радостан сам због ове победе,

јер смо и даље остали у најужем кругу

кандидата за наслов првака. Велику

препреку смо овде прескочили, а даље

видет ћемо – рекао је Симовић.

Сада се Партизан победом

изједначио са Црвеном звездом на првом

месту са по 37 бодова, а прате их Хајдук

и Ријека са по 36, док је Жељезничар

нерешним резултатом код куће остао на

35 бодова.

У 31. колу водећи су узели по два

бода, само је Ријека ремизирала, па је и

даље међу њима разлика два бода.

Жута жакета

Купио ја неку жуту

жакету и као нову носио је

неки дан, а шјор Бајдо Вукас

је запазио да смо увек

победили кад сам имао ту

жакету на себи. Кренемо

„Жељи“ у госте на Грбавицу, а

ја понео другу јакну. Шјор

Бајдо вођа пута пита ме:

„Симке где је жута жакета?“ Ја

рекох да за промену... „Враћај

се за жуту жакету“. Морао сам

се враћат кући. Шјор Бајдо ми

после причао да је то

шпуријус (срећа) и све док

побеђујемо морао сам носит

ту жакету – прича Симовић.

125


* * *

Сплићани су изгубили бодове од Партизана, али им је теже пао

губитак Зорана Вујовића и Цукрова за финалну утакмицу против Црвене

звезде. Цукров је повредио мишић у једном дуелу, док је Зоран Вујовић

био жртва грубог насртаја Момчила Вукотића.

– Други пут ми се догађа да против Партизана задобијем тешку

повреду. Не знам, ја нисам ни груб ни прљав фудбалер, никад никога

нисам мучки ударио. Мене су својевремено Сантрач, а сада Вукотић

послали у болницу. Намера Вукотића није била лопта, то је ваљда, било

јасно свима на стадиону.

Пожртвовани голман Симовић имао је више добрих

интервенција, али када је одбио једну неугодну лопту у „судару“ са

стативом задобио је лакшу повреду.

* * *

Поразом у Београду Хајдук је изгубио све шансе да се домогне

титуле првака па је у Сплиту у предзадњем колу против Ријеке уз велико

славље због освајања Купа организован и пригодан опроштај од голмана

Зорана Симовића који одлази у Енглеску (тако је тада изгледало).

Уприличена је примопредаја дреса са бројем 1 као и бројне

награде одлазећем голману. Сусрет између Хајдука и Ријеке завршио је

поделом бодова.

Последњи сусрет у Загребу против Динама Хајдук је изгубио.

126

Вележ-Хајдук, дуел Зорана Симовића и Фрање Владића


КУП УЕФА

Прво коло Куп УЕФА

Универзитатеа (Крајова)-Хајдук (Сплит) 1:0, 14. септем. 1983.

Хајдук: Симовић, Цукров, Ј. Чоп, Рожић, Миљуш, Бурсаћ

(Богдановић), Шалов, Зо. Вујовић, Челић, Зл. Вујовић, Вулић.

Сплићани су на ову утакмицу путовали авионом до Београда,

аутобусом до Голупца, бродом до Доњег Милановца где су преноћили у

хотелу Лепенски Вир. У Доњем Милановцу доживели су невиђено

гостопримство од овдашњих мештана. Одавде су аутобусом отпутовали

до Крајове где их је бодрило око 400 бригадиста који раде на савезној

акцији „Ђердап II“.

Утакмици у Крајови присуствовао је и тренер државног тима,

Иван Топлак. Осим што је посматрао кандидате за државни тим, желео

је да осети атмосферу на стадиону где ће се идуће недеље играти

квалификациона утакмица за учешће на Олимпијским играма између

Румуније и Југославије. Шта је он видео?

– Морам да кажем и одушевљен и неспокојан. Симовић је

изванредно бранио у току целе утакмице. Импонују све његове одлике:

сигурност, концетрација, интервенције на гол линији и када истрчава,

сарадња са својим саиграчима, смелост... Он је без сумње данас наш

најбољи голман и пријатно је сазнање пред важне квалификационе

утакмице за првенство Европе да имамо тако доброг вратара у кога

можемо имати пуно поверење. На овој утакмици Симовић је само

потврдио да није случајно шампион међу голманима у овом првенству –

рекао је Топлак.

Хајдук (Сплит)-Универзитатеа (Крајова) 1:0, 28. септем. 1983.

Хајдук: Симовић, Цукров, Ј. Чоп, Рожић, Миљуш, Слишковић

(Адамовић), Шалов, Зо. Вујовић, Челић, Зл. Вујовић, Пешић (Вулић).

Стрелац Зоран Вујовић у 63'.

Пошто је резултат из прве и друге

утакмице био идентичан играни су

продужеци два пута по петнаест минута,

а резултат је остао непромењен. Онда се

приступило извођењу једанаестераца.

Симовић брани ударац Белдеануа,

Тиклеануа, док Унгуреану промашује

гол. Пети круг није ни извођен јер је

Хајдук повео са 3:1.

Чудесни јунак Симовић

Голман Симовић који

је током утакмице био

неоцењен, јер није имао посла

после извођења пенала постао

је јунак утакмице кога су

саиграчи и навијачи носили на

рукама после утакмице.

127


Друго коло Куп УЕФА

Хонвед (Будимпешта)-Хајдук (Сплит) 3:2, 19. октобар 1983.

Хајдук: Симовић, Цукров, Миљуш, Челић, Вулић, Рожић, Зл.

Вујовић, Слишковић, Зо. Вујовић, Шушњара, Пешић.

Стрелци за Хајдук Никица Цукров у 38' и Душан Пешић у 52'.

Хајдук (Сплит)-Хонвед (Будимпешта) 3:0, 2. новембар 1983.

Хајдук: Симовић, Вулић, Рожић, Дражић, Миљуш, Челић, Зо.

Вујовић, Шушњара, Зл. Вујовић, Слишковић, Пешић (Богдановић).

Стрелци Душан Пешић у 13' и 60' и Златко Вујовић у 84'.

1/8 финала Куп УЕФА

Раднички (Ниш)-Хајдук (Сплит) 0:2, 23. новембар 1983.

Хајдук: Симовић, Вулић, Миљуш,

Челић, Ј. Чоп, Рожић, Зл. Вујовић,

Слишковић (Јеролимов), Зо. Вујовић,

Шушњара, Пешић (Адамовић).

Стрелци Златко Вујовић у 43' и

Зоран Вулић у 54'.

Шта каже Пикси?

Хајдук је изузетна

екипа, али још изузетнији је

Симовић. Причају о Беари и о

многим великим голманима,

али ја нисам видео бољега од

Симовића. Моји су голови

неодбрањиви, не знам како је

то Симовић бранио – каже

Драган Стојковић Пикси.

О авионима

Мрзим путовање

авионом. Слетање и узлетање

још могу да поднесем, али ми

је најмрскије оно плутање на

десет хиљада метара. А кад је

са мном породица, супруга и

деца, тек тад се успаничим. У

животу памтим само два

угодна лета. Први из Кардифа,

након утакмице против Велса,

мало сам попио па ми је све

било добро. И други, прошле

недеље из Београда у Загреб,

на проглашење добитника по

ранг листи „СН ревије“.

Авион је био празан, сео сам

код излаза за случај опасности

и заспао – прича Симовић.

128

Рожић, Митошевић и Симовић


Хајдук (Сплит)-Раднички (Ниш) 2:0, 7. децембар 1983.

Хајдук: Симовић, Цукров, Миљуш, Челић, Ј. Чоп, Рожић

(Јеролимов), Зл. Вујовић, Слишковић, Зо. Вујовић, Шушњара (Вулић),

Пешић.

Стрелац оба гола Златко Вујовић у 61' и 71'.

Бура савезник Хајдуку

Ова утакмица је због

јаке буре имала више

ситуација. Тада се десила и

ситуација када је голман

гостију Миленковић једну

ухваћену лопту бацио руком у

поље свом играчу, али после

лета лопте око тридесет

метара бура је почела враћати

назад и она је дошла до Златка

Вујовића који је неочекивано

постигао гол.

Симовић на Еуроспорту

Једна згода се вртела

на Еуроспорту као шпица. Био

је то детаљ са утакмице

Хајдука и нишког Радничког

када је три пута Симовић

намештао лопту на угао

петерца како би дегажирао,

оде да ухвати залет, о лопта за

њим, бура је враћа. И на крају

дошао је један од саиграча,

држао прст на лопти и тако је

Симовић испуцао.

1/4 финале Куп УЕФА

Спарта (Праг)-Хајдук (Сплит) 1:0, 7. март 1984.

Хајдук: Симовић, Цукров, Миљуш, Гудељ, Ј. Чоп, Рожић, Зл.

Вујовић, Слишковић, Зо. Вујовић, Челић, Вулић (Пешић).

Хајдук (Сплит)-Спарта (Праг) 2:0, 21. март 1984.

Хајдук: Симовић, Цукров, Шушњара, Гудељ, Ј. Чоп, Рожић,

Вулић, Слишковић, Јеролимов (Д. Чоп), Челић, Прекази.

Стрелци Иван Гудељ у 18' и Блаж Слишковић у 117'.

Утакмица је играна пред 52.500 гледалаца, а препун Пољуд

бодрио је своје љубимце како би савладали госте. Међутим, у

регуларном току резултат је био 1:0 када је после набачене лопте с десне

стране скочио Јеролимов и кратко спустио лопту за Гудеља, а овај

страховитим ударцем шаље лопту у мрежу. Гости су играли добро и

имали више прилика за гол, али Симовић

је био на висини задатка и добро бранио.

Треба рећи да се истакао Прекази са

добрим продорима и неколико пута је

одлично шутирао. Играни су продужеци

и када је гледалиште помислило да ће

доћи до извођења једанестераца Блаж

Слишковић је у 119' погодио мрежу из

слободног ударца.

Ако ово каже Шошкић!

Драги мој Зоран, мили

брат, пријатељ, човек, којем

сам се дивио како брани. Ја

сам био поносан да је такав

голмански див ценио оно што

сам ја као голман остварио –

каже Милутин Шошкић.

129

130


1/2 финале Куп УЕФА

Хајдук (Сплит)-Тотенхем (Лондон) 2:1, 11. април 1984.

Хајдук: Симовић, Цукров, Миљуш, Рожић, Јеролимов, Гудељ,

Слишковић, Зо. Вујовић (Прекази), Вулић, Челић, Пешић.

Стрелци за Хајдук Иван Гудељ у 68' и Душан Пешић у 77'.

Феноманлна утакмица која је Хајдуку отварала врата финала.

Пред 35000 фанатичних навијача на Пољуду кренуло се у остваривање

великог сна, али већ у 17' гости су после једног напада са леве стране

упутили центаршут и лопта је кренула на ивицу шеснаестерца Хајдука.

Голман Симовић није имао потребе да интервенише, јер је лопта падала

на одличног Гудеља иза кога се налазио један играч гостију. Све је

указивало да ће Гудељ однети главом лопту, међутим, прешао се у

процени и како није могао да је захвати одбио је левом руком испред

гостујућег нападача. У публици тајац. Судија показује на белу тачку.

Сви играчи су утучени, поуздање се уздрмало. Сјајни нападач

гостију Марк Фалко намешта лопту на белу тачку, хвата залет, шутира,

али изванредни голман Симовић одбија лопту која долази поново до

гостујућих играча, нови ударац Симовић поново одбија далеко ван

шеснаестерца. Док је стамени Симовић водио рат са Енглезима играчи

Хајдука као опчињени његовим парадама стајали су и из трећег пута

уследио је шут гостујућег играча, а лопта је више погодила центарфора

Стива Арчибалда који се уписао у стрелца водећег гола на утакмици.

Даљи ток утакмице био је сав у знаку домаћих играча који су

гинули на терену и успели да победе и тако стекну пролаз у финале.

Гости су оставили одличан утисак у Сплиту и само захваљујући

одличним одбранама Симовића резултат је био 2:1 у корист домаћина.

Хајдук је био хендикепиран неиграњем повређеног Златка Вујовића.

Тотенхем (Лондон)-Хајдук (Сплит) 1:0, 25. април 1984.

Хајдук: Симовић, Вулић, Миљуш, Гудељ, Ј. Чоп, Рожић,

Јеролимов, Шушњара, Зо. Вујовић, Прекази, Пешић.

Без обзира на резултат из прве утакмице који је изгледао у први

мах као недовољан за пролаз Хајдук је одиграо једну добру утакмицу у

Лондону, али опет је једна несрећна ситуација била кобна. Наиме Иван

Гудељ један од најбољих фудбалера на

овим просторима био је малерозан и у

реванш утакмици. Направио је један

сасвим непотребан фаул у седмом

минуту утакмице који су домаћи

претворили у гол из слободног ударца

што се испоставило као коначан резултат.

У другом полувремену Симовић је

издржао праву канонаду јаких шутева

Стивенса и Робертса. Без обзира на пораз

Симовић је оцењен највишом оценом јер

је био најбољи играч на терену.

Урезати име на стативи

Драги гледатељи на

терену су три Зорана:

Симовић, Вујовић и Вулић.

Опростите што морам скинути

микрофон и овом првом

запљескати. Његово име се

мора златним словима

написати на Хајдуковој

бранки – рекао је ТВ репортер

Младен Делић.


Симовићев осврт на ову утакмицу и ситуацију у Хајдуку:

„Чуо сам за неке примедбе, али нам нико не може порећи

борбеност. Хајдук није играо кукавички. Напротив! А како смо се

осећали после утакмице – питате. Сви смо били сломљени, изгубљени.

Било је то, у ствари, једно тужно вече када су сви играчи Хајдука

плакали и грцали у сузама. Тај пораз против Тотенхема нико није могао

да поднесе хладно, да не заплаче. Мени је то било трећи пут у животу да

плачем. Први пут заплакао сам кад ми је умро ђед Шоле, кога сам

неизмерно волео. Други пут је то било на сахрани голмана Напретка

Ристића, мог великог пријатеља, који је умро млад у 26. години живота.

И трећи пут... у свлачионици Тотенхема.

Најтеже ми је падало сазнање да

ће тек сада сви они који су нас у

последње време минирали и опањкавали

у јавности – ликовати. Ето, због тих људи

сам и данас тужан што нисмо успели

против Тотенхема и што смо им дали

материјала да нам даље раде о глави.

У последње време људи ме

заустављају на улици и питају ко је у

Хајдуку кога млатнуо, претукао. Да ли је

Цукров нокаутирао Златка Вујовића и

Савет од Тврдића

Када сам полазио у

Турску мој пријатељ Рато

Тврдић ми је у разговору

рекао: „Симке кад дођеш у

Турску две речи треба

обавезно да знаш, а то су – су

и екмек. Су је вода, а екмек

хлеб, да не останеш гладан“ –


онеспособио га за игру, да ли је један играч ударио тренера Надовезу?

Верујте мени, Зорану Симовићу: у тим причама нема ни трунке истине!

А те опаке интриге шире људи који су до јуче били у Хајдуку, на овом

или оном положају, а сада су по страни.

Ми смо доспели у кризу што смо били преоптерећени играњем

на три фронта. Па и четири... ако се узме у обзир репрезентација...“

Пехар Симовићу

На крају првенства Зоран Симовић по други

пут у каријери освојио је пехар редакције „Темпо“

као најуспешнији голман у Првој лиги у сезони

1983/84. године. Бранио је на 32 меча и примио 19

голова. Остао је несавладан на 17 утакмица, на 11 је

примио само по један гол, а четири пута његова мрежа затресла се по

два пута. Изгледало је после јесењег дела да ће Симовић оборити рекорд

Бороте, јер је у 17 утакмица примио само шест голова, али је сплитски

тим у пролећном делу попустио у форми, а Симовић је примио 13

голова. Пехар редакције „Темпо“ поклоњен му је тек 27. септембра

1989. године на утакмици Купа УЕФА између Црвене звезде и

Галатасараја, јер раније није било могуће.

131


Зашто Симовић не спава?

Зоран Симовић спада у ред ретких фудбалера који је био

убедљиво први на свим ранг листама најбољих фудбалера Југославије.

Али, Симовић није само добар фудбалер. Он је добар муж и отац.

– Зоки је заиста добар супруг. Када није на тренингу или

утакмици, онда је уз породицу, уз децу, с њима се игра, помаже колико

може. Ето, иако смо победили Бугарску, готово две ноћи није спавао, јер

му је било криво што је онај један гол олако примио. Преживљава сваки

гол, али у кругу породице брже заборави зелени терен. Зна по неколико

пута да посматра оно што је урадио на утакмицама, путем ТВ касета.

Каже да му то помаже да исправи грешке – каже Зоранова супруга

Радмила.

Син Иван има пет година. Каже да навија за Хајдук, и додаје:

– Мој тата је најбољи голман. Можда ћу и ја једног дана бити

голман. Највише волим фудбал.

Зоран Симовић има и десетомесечну ћерку Ану, која је мезимица

и љубимица породице. Супруга Радмила је пре годину дана напустила

посао у Крушевцу и преселила у Сплит.

Како се ближио крај првенства у фудбалу Зоран Симовић је

жалио за несретним поразом у Лондону од Тотенхема, али је полагао

велике наде у финиш првенства и домаћи куп.

– Сви ме питају да ли ћу у Вотфорд чији је власник Елтон Џон.

Ко то зна?! Сви нуде, засипају ме милијардама, а ја, руку на срце, не

видим себе где сам засигурно после ЕП у Француској. Можда ћу у

печалбу, најрадије бих у Француску или Грчку, а опет тешко би ми било

да одем из Сплита. И Радмила се слаже са мном – каже Симовић.

132

Радмила и Зоран у игри с децом


Најлепши дани у Сплиту

На Мејама, у изнајмљеном стану, Радмила са двоје деце бије бој.

Зоран јој помаже, кад год је у Сплиту и кад није заузет обавезама на

Пољуду. Радмила брине о Ивану и Ани и да јој није помоћи комшија

Иванке и Зоје тешко би опстала за дугих одсуствовања мужа фудбалера.

– У Крушевцу сам имала посао у

ШИК „Црвена застава“, била сам уз

родитеље и некако ми је било лакше. Тек

када смо се пре годину дана преселили у

овај стан, уз ове комшинице, заволела

сам и Сплит. Сада смо добили решење за

стан на Мертојаку и нисам одушевљена

печалбом. Али... – прича Радмила.

На питање ко су им пријатељи у

Сплиту и где излазе одговорио је Зоран.

– Дуге дане карантина проводим

уз реми у друштву са Пешићем,

Слишковићем и Пударом. Пријатељи су

нам Синиша Брзовић, ТВ и радио

техничар, земљак из Мојковца Перутовић

и са Звончаца Миле, Чипе, архитекта

Бели. Ми смо због деце више за минуте

изласка, углавном уз море и до паркова.

Уз децу се одмарамо – рекао је Зоран.

Симовић је на адресу стана добио

писмо и поклон голманске рукавице из

СР Немачке од познате куће спортске

опреме „Топер“ који је послао уговор да

Зоран назначи суму за коју би носио тај

део опреме на ЕП у Француској.

Син Иван

Клинци су као небо и

земља – Иван као да је врагу

из торбе испао, а малу Ану

није ни за чути. Иван је прави

харамбаша, тај се не боји

никога, ни маме, ни баке, ни

ђеда, ни бабароге... Кажу да

сам и ја био такав. Зато га

ваљда једини ја могу довести у

ред. Не можемо га дати ни у

вртић. Једном је, још у

Крушевцу, окренуо цијели

вртић наглавачке... Зато смо га

извадили. Сад је дома. Жена

ми не ради па се може

посветити ђеци. Сваког дана

водим га на „Пољуд“ да се

истрчи. Одговара то и мени и

њему. Он има пуно простора

за своје вратоломије, а ја знам

да је на сигурном – прича

Симовић.

– Овакве понуде ме само збуњују. Не знам да ли ћу те нове

рукавице да прихватим, јер ја већ годинама браним са рукавицама марке

„Ројш“, такође из СР Немачке, које сам купујем – рекао је Симовић.

Зоран, Иван и Вукола у Сплиту

Сплићани

Стекао сам много

пријатеља у Сплиту. Франо

Занки, првак у подводном

риболову долазио је у

Истанбул са својом екипом и

били су моји гости. Франо

Митровић, директор сплитске

банке, потом амбасадор у

Риму, долазио је са породицом

код мене у Истанбул, као и

многи други – прича Симовић.

133


Куп Маршала Тита


Марибор (Марибор)-Хајдук (Сплит) 0:1, 21. септембар 1983.

Хајдук: Симовић, Цукров, Миљуш, Челић, Ј. Чоп, Рожић,

Адамовић, Шушњара, Зо. Вујовић, Шалов, Вулић (Богдановић).

Стрелац Никица Цукров.


Хајдук (Сплит)-Галеника (Земун) 6:2, 16. новембар 1983.

Хајдук: Симовић, Вулић, Миљуш, Челић, Дражић, Рожић, Зл.

Вујовић (Богдановић), Слишковић, Зо. Вујовић (Адамовић), Шушњара,

Пешић.

Стрелци за Хајдук били су Зденко Адамовић 3 гола, Горан

Шушњара, Блаж Слишковић и Зоран Вујовић по један погодак.


Сарајево (Сарајево)-Хајдук (Сплит) 0:4, 18. април 1984.

Хајдук: Симовић, Вулић, Миљуш, Гудељ (Д. Чоп), Ј. Чоп, Рожић,

Јеролимов (Дражић), Шалов, Шушњара, Прекази, Пешић.

Стрелци су били Јеролимов 2 гола, Гудељ и Прекази по један.

По прохладном и кишовитом времену и тешком терену одиграна

је утакмица на Кошеву. Гости су били бољи и убедљиво добили овај

меч, али и домаћи играчи имали су своје шансе. Имао је Мердановић

највише прилика за гол, али је Симовић био изузетно расположен и без

већих проблема хватао све лопте упућене према његовом голу.

Најповољнију прилику домаћи су имали у 59. минуту. Акција је

мирисала на офсајд, судија не реагује, и Пашић је истрчао пред

Симовића. Капитен домаћих се спетљао и из повољне ситуације

пребацио је гол истрчалог и палог голмана Симовића.

1/2 финале Куп Југославије

Хајдук (Сплит)-Металац (Сисак) 2:1, 2. мај 1984.

Хајдук: Симовић, Челић, Јеролимов, Гудељ. Ј. Чоп, Рожић, Зл.

Вујовић, Шалов, Шушњара, Прекази, Вулић.

Стрелци за Хајдук били су Зоран Вулић и Златко Вујовић.

Хајдук је лако могао да испадне од нижеразредног Металца који

је показао одличну игру изједначио резултат и био равноправан

134


противник реномираном прволигашу. Златко Вујовић је два минута пре

краја утакмице спречио бруку. Ово је једна од оних утакмица какве само

може да режира Куп такмичење када и није пресудан квалитет тима.

Капитен Сарајева

Голман велике класе.

Особине су му: хладнокрвност

и добро постављање и укратко

речено мајстор је свог посла.

То је чувар мреже кога би

пожелео сваки клуб, сјајан је

на гол линији, ништа слабији

ван казненог простора. Имали

смо изванредне голмане, а

Симовић као да је од сваког

узео по један њихов најбољи

квалитет и зато и није само

најбољи голман већ фудбалер

– рекао је Нијаз Ферхатовић.

Капитен Олимпије

Сви комплименти

голману Хајдука који је у

сенку бацио остале

прволигашке голмане. Одавно

један играч, као што је то

Симовић, није био толико

заслужан за успехе свог тима,

а репрезентацију Југославије

одвео је у Француску. Против

Велса и Бугарске бранио је за

антологију и била би велика

штета за наш фудбал ако оде у

иностранство – каже Вили

Амершек.

Захвалан Ладићу

Феноменални голман

загребачког Динама Дражен

Ладић у познатом интервјуу

дао је своје виђење најбољег

тима Југославије свих времена

и мене је ставио као првог

голмана што ми је посебно

драго, јер долази од голмана –


Колега Јањуш

Зоран Симовић је

супер голман, али је ипак

најомиљенији у Турској где је

оставио траг који се не може

заборавити и лично сам се

увјерио у велику популарност

великог Симовића – каже

Слободан Чобо Јањуш.

Треба га везати

На крају ове фудбалске

сезоне познати сплитски и

југословенски новинар и

спортски радник Едо Пеци је

изјавио: „Симовића не треба

оставити у Хајдуку, њега треба

везати ланцима да никад не оде

из Хајдука!“

Тужан због одласка

Одлазим, али у

тренутку који ми је донео

неописиву радост. Мислим да

сам био велика препрека

Звездиним играчима. Радује

ме што сам својим одбранама

допринео слављу, које никад

нећу заборавити – са сетом


135


Финале Куп Југославије – прва утакмица

Хајдук (Сплит)-Црвена звезда (Београд) 2:1, 9. мај 1984.

Хајдук: Симовић, Вулић, Шушњара, Челић (Прекази), Ј. Чоп,

Рожић, Зл. Вујовић, Слишковић, Зо. Вујовић, Шалов, Јеролимов.

Стрелци Блаж Слишковић и Златко Вујовић.

У финалу су се састале неоспорно две најбоље екипе у земљи

које су водиле тешку битку у Лиги и Купу до саме завршнице. Хајдук је

на свом терену за нијансу био бољи и однео минималну победу што је

на крају било довољно за освајање трофеја. На овој утакмици десио се

моменат који ће сви љубитељи фудбала у државама бивше Југославије

вечно да памте. Наиме, феноменални Блаж Слишковић, играч највишег

формата каквих је мало у свету, постигао изванредан гол из корнера.

Касније су гости извели корнер с десне стране и лопта је

прелетела све играче у шеснаестерцу и дошла на супротну страну до

Мркеле који је оштрим ударцем са дистанце савладао Симовића и

изједначио резултат на 1:1. После тога добар ударац Миловановића из

даљине успео је Симовић да одбрани. Потом су домаћи играчи чешће

угрожавали гол гостију, али су и гости имали своје прилике.

Друго полувреме почело је притиском Црвене звезде која је

имала више добрих прилика за гол преко Милка Ђуровског, али

Симовић је добро бранио. Потом Златко Вујовић је запретио, али

Ивковић се истакао. После једног продора Зорана Вујовића и упућеног

центаршута један играч гостију играо је руком или га је лопта ударила у

руку свеједно судија је свирао пенал који је Вулић претворио у гол.

Финале Куп Југославије – друга утакмица

Црвена звезда (Београд)-Хајдук (Сплит) 0:0, 24. мај 1984.

Хајдук: Симовић, Вулић, Миљуш, Гудељ, Ј. Чоп. Рожић, Зл.

Вујовић (Прекази), Слишковић, Јеролимов, Шалов, Пешић (Шушњара).

Реванш утакмица у Београду давала је резултатски велике шансе

домаћој екипи која је све чинила да анулира предност гостију из прве

утакмице и освоји трофеј. Тренер Надовеза и играчи уверавали су себе

да Симовић не може да прими два гола. У полувремену у новинарској

ложи налазио се Томислав Ивић бивши тренер Хајдука који на основу

онога што је видео самоуверено каже: „Хајдук не може примити гол!“

Симовић тешко прима голове. Он није само голман већ и бек и

центархалф, прави неразрушиви последњи бедем.

Утакмица је била више рат на терену него лепа игра. Играло се

тврдо са много фаулова. Нервоза је била на ивици инцидента. Чак је и

судија добио неколико удараца од играча. У таквој атмосфери меч је

завршен без погодака што је Хајдуку донело успех.

Тако је ова изванредна генерација Хајдука којој су предвиђали

освајање сва три трофеја на крају освојила само Куп Југославије.

136


А, Зоран Симовић, у зениту своје каријере, када је постао

најбољи голман Европе – одлази!

Испратила је тог великана и „Маракана“. И Звездин „југ“. То је

признање овом изузетном асу, који је јуче спречио Николића, Шестића и

друге да се радују.

Трофејна сала Хајдука

Најдражи трофеј у рукама Симовића

137


Екипа Хајдука након освајања Купа 24. маја 1984. на Маракани.

138

Руководство и фудбалери Хајдука након освајања Купа посетили су Титов гроб


Тренуци велике радости

Један угледни спортски новинар тада саставио је идеални тим

Хајдука где се појавило само једно име Симовић једанаест пута. А народ

је добро знао шта је писац хтео рећи. Јер Симовић је 1983. године чинио

чуда. Постати велик некада је веома тешко, некада остане само сан, а

Симовић је велики борац, све је постигао својим талентом и радом.

Када је Симовић у питању све је у овом тренутку текло како само

пожелети може када је његова каријера у питању. Све му се остварило и

овога лета своди рачуне о свом учинку у земљи, јер се спрема на пут на

Острво, а наравно пре тога на Куп нација у Француску.

Два кола пре краја првенства 27. маја 1984. године на утакмици

са Ријеком играчи Хајдука изашли су на терен са освојеним Купом

дочекани аплаузом. Репрезентативни голман добио је награду РО

„Термопластика”, комбината „Југопластика”. С високо подигнутим

„Трофејом Били” у рукама Зоран Симовић се опростио од сплитске

публике уступајући место млађем Ивану Пудару. Симовићу који одлази

у Енглеску „Трофеј Били“ предао је моделар РО „Термопластика”

Шпиро Грујић. Симовић је петнаести играч који је добио маскоту

Хајдука као најбољи играч сезоне.

„Трофеј Били“ у рукама Симовића

139


Хајдуков дрес са бројем 1 предао је Пудару (баш као некада

њему Милосављевић) што је био величанствен догађај на Пољуду.

Растанак са Хајдуком: Перо Надовеза и Зоран Симовић

Кад погледамо статистику Зоран Симовић је у дресу Хајдука

одиграо 83 првенствених утакмица, 10 у Куп Југославије, 12 утакмица у

Куп УЕФА. Поред тога одиграо је 52 пријатељске утакмице.

Оставио је неизбрисив траг у Хајдуку из кога одлази уздигнута

чела, јер је баш овде доживео најлепше играчке дане у својој каријери. И

не само то, овде је био омиљен и стекао велики број пријатеља за сва

времена. Некима је постао кум, а колико је поштован међу навијачима

сплитског тима то се види по томе што га и касније, после тешких

ратних сукоба на овим просторима, дочекују с љубављу и поштовањем.

140

Поздрав с капитеном Рожићем


Поздрав на крају и опроштај од Хајдука

„Слободна Далмација“, између осталог пише: Храброшћу и

људскошћу плијенио је Симке љубав и срца не само навијача Хајдука.

Био је омиљен и вољен не само због бројних бравурозних одбрана у

бијелом и плавом дресу, него и због своје изузетне скромности,

непосредности и другарства. Својим чудесним одбранама и људским

врлинама оставио је Зоран у Хајдуку лијеп узор будућим чуварима

мреже „бијелих“ како треба цијенити рад, самоодрицање, дисциплина,

поштење, пожртвованост. Једном речју, како се треба борити, и у

великим и у малим утакмицама, за боје и заставу свог клуба.

141


До последњег даха

– Инат ме је покретао. Давао ми је снагу. Инатом сам побеђивао

неправду, дакле снагом воље, радом, борбом. За голмана је најтеже када

стално седи на клупи, а ја сам се наседео. Зато сам и отишао из

Крушевца. Моји Чарапани су форсирали старог голмана, а када сам

коначно заиграо било је касно. Бранио сам као и сада, али нисам могао у

репрезентацију. Дошао сам у Хајдук, али није почело како треба. Више

сам седео на клупи него што сам

бранио. У Крушевцу нисам ваљао, јер

сам био млад голман, а овде у Сплиту

био сам стар. Онда је прорадио инат.

Радио сам много и веровао да се то

исплати. И онда је дошла војска. Али,

дочекао сам својих пет минута. Пет

минута који су се продужили у годину.

Годину успеха и славе... – прича видно

задовољан Симовић.

Средњи син Зоран

Веровао сам једини у

себе увек. Био сам средњи син у

породици. Код нас Црногораца

највише се верује у најстаријег,

највише се мази најмлађи, а

средњи је средњи. Али доказао

сам да сам први – прича

Симовић.

– Пудар је други голман у Хајдуку и у Југославији. Не бих ја

отишао, јер ми је добро у Хајдуку, али ћу због њега највише да одем.

Мислим да није фер да тако дуго седи на клупи – рекао је Симовић.

Најбољи ЈУ ногометаш „Пролеће 84“

Као што је познато „СН ревија“ додељује

признања најбољим ногометашима после сваке

полусезоне. По истом принципу сабирају се оцене 10

најеминентнијих новина и тако добије најбољи

ногометаш. После пролећног дела 1984. године нико

није имао оцену изнад 7,400 те није додељена

велемајсторска златна медаља. Симовић је направио

узлет како су тадашњи листови доносили. Био је на

првом месту ранг листе „СН ревије“ и освојио сребрну

медаљу: Међународни мајстор ЈУ ногомета. Очигледно

је да би Симовић био озбиљан такмац и овај пут за фудбалера године,

али одлазак из нашег фудбалског првенства аутоматски га је

елиминисао.

142


Тешко до ангажмана

Хајдуков репрезентативни чувар мреже Зоран Симовић својим

изузетним одбранама свратио је позорност неколико европских клубова.

Гледали су га представници Вулверхемптона, Тотенхема, Вотфорда чији

је председник Елтон Џон и представници других претежно енглеских

клубова. Лисабонски Спортинг, Ланс, Јапанци и други хтели су

Симовића. Чини се да је Нотингем Форест најближи да ангажује

Симовића. Наиме у Кардифу га је гледао менаџер Нотингем Фореста

Brian Clough и био је више него задовољан оним што је видео. Разговори

су обављени и судећи по свему Симовић би ових дана требао потписати

предуговор, а трансфер реализовати у лето. Такво решење би одговарало

Хајдуку и Енглезима, јер се садашњи вратар Нотингема Ван Бруклен у

јулу враћа кући, у ПСВ Ајндховен.

По истеку четворогодишњег уговора са Хајдуком 1984. године

Зоран Симовић потписао је уговор са једним од најбољих енглеских

клубова Нотингем Форест, двоструким освајачем Купа шампиона.

Симовић је требао добити око 3,5 милијарде старих динара.

Дефинитивно потписан је уговор у Београду на дан финала Куп

утакмице између Хајдука и Црвене звезде, 24. маја 1984. године. Сам је

тада мислио да му се остварио сан, јер бранити у једном од најбољих

клубова у колевци фудбала – шта може човек више да пожели.

Онда се догодио Куп нација у Француској и тај гол против

Белгије који је Симовићу срушио читав свет. Дошао је у невероватну

ситуацију. Пропао му је ангажман са Енглезима, брисан је са списка

путника на ОИ у Лос Анђелес, а у Хајдуку су се нашли у чуду: Шта са

Симовићем? Одједном су разни душебрижници почели да паметују:

Симовић је један од оних који нису успели да до своје 28. године нађу

ангажман и сада су велики терет клубу.

Ово су били најтежи тренуци у животу Зорана Симовића који је

имао утисак да су му се срушили сви снови. Међутим, тада као и увек

његова супруга Радмила била је свим срцем уз њега, тешила га и надала

се најбољем излазу из ове ситуације.

Ниједном га није притискала него је

говорила сасвим нормално да ако не

нађе ангажман живот иде даље, радиће

нешто. Данас када је све прошло Зоран

те њене речи истиче као нешто што ни

сам не може да верује каква је она

њему била подршка и ослонац. Жена

која је била спремна да стане уз њега

без обзира на то да ли ће постићи

добар ангажман са неким иностраним

клубом или ће морати у фабрику.

Фабрика ако треба

Моја Рада ми је у тим

данима давала невероватну снагу

да превазиђем све проблеме који

су ме снашли. Онако, тихо и

одлучно, како само она то уме,

говорила је: „Ништа се не секирај

Зоране запослићемо се у фабрици

као и други и зарадити за нашу

децу“ – прича Симовић.

143


Симовић наставља у Хајдуку и одлази на припреме на Купрес. На

Купресу му је Каталинић рекао да га је звао доктор Стојковић и рекао да

Клаф жели да га види у Тотенхему и да

је то сигурно. Отишао је у Ирску да

узме два играча и чим дође зваће

Симовића. Онда се јавља Синиша

Брзовић, пријатељ Зоранов, и саопштава

му да је звао Ивић и да је све сређено да

потпише за Галатасарај. Симовић је

рекао Каталинићу да је звао Ивић и да

му је то сигурно, а овај му је рекао да је

и са Тотенхемом сасвим сигурно.

Међутим, одлучио се за Турску.

Опет као да је био прст судбине.

Како тада Југославија није била чланица

земаља Европске заједнице, нашим

играчима је била потребна нека

специјална дозвола за рад, на шта су се

вадили Енглези. Уговор му је пропао.

Енглези су одустали од Симовића.

Уместо у колевку фудбала Симовићу је

стигао позив са Истока – ангажовао га је

турски клуб Галатасарај.

Данас када зна оно што тада није

Полицајци

Тако сам кренуо уместо

у Енглеску на исток у Истанбул,

јер сам више веровао Ивићу.

После свих догађања око мене

седам у аутомобил и путујем

преко Ниша и Софије. Негде

близу Пирота зауставила ме

полицијска патрола због брзе

вожње. Узели ми саобраћајну и

гледају у њу па у мене. Прилазе

ми и питају: „Зоран Симовић.

Има Зоран Симовић у Хајдуку

што је отишао у Енглеску“. „Ма

то сам ја“. „Па ми би рекли,

него шта ћеш овде“. „Идем у

Турску“. Враћају ми документе

и кажу ми: „Вози мало спорије

требаш ти нама још“ – прича

Симовић.

знао не би ни покушавао да иде на Запад: „Да сада бирам Енглеска или

Турска отишао бих у Турску“.

144

Базен „Јадран“ Сплит, јули 1984. године, Синиша, Мило, Зоран, Радмила и Ана


Беара и Вукас су легенде које је Зоран волео и изнад свега поштовао

145


СИМОВИЋ И ХАЈДУК КАСНИЈЕ

Распад Југославије

Када је у задњој деценији 20. века кренуо распад Југославије и

сви они несрећни догађаји Зоран је мислио да ће његов стан у Сплиту

завршити као и сви други који су били у поседу Срба, али људи који су

водили Хајдук тада били су коректни, клуб је откупио њихове станове.

Позвали су њега и Пешића да се договоре где да се нађу како би им

исплатили новац на име вредности станова. Новац је Пешићу у

Клагенфурту предао наш прослављени репрезентативац Ико Буљан.

Наравно да је то био гест који је за свако поштовање.

Поново у Сплиту

На кућну адресу легендарног голмана Зорана Симовића у

Крушевцу стигла је позивница из Сплита. Хајдук је прослављао 100.

рођендан и организатори су желели да се на тој фешти појави и човек

који је својим понашањем и учинком током четири године боравка у

Сплиту оставио значајан траг.

– Позвао ме Хајдук на прославу 100 година, на жалост, нисам

могао да будем део тог великог и значајног догађаја. Нисам у

могућности да напустим земљу, јер ми је привремено одузет пасош.

Људи из Сплита то нису знали, искрено ми је жао што нисам био тамо.

Из истог разлога нисам ишао ни у Истанбул, где је Галатасарај позвао

нас бивше играче да одиграмо ревијални меч на опроштају од старог

стадиона „Али Сами Јен“ – каже Симовић.

146


Зоран Симовић са поносом истиче то да га један од највећих

фудбалских клубова у Југославији није заборавио и да је он једини

човек у Србији који је добио такав позив и признање – Повељу за тако

важан јубилеј клуба – 100 година. А све то за изузетан допринос развоју

Клуба. Све то значи да се он у Сплиту показао као велики спортиста и

фудбалер, али и човек. Симовић је пресрећан што је добио ову Повељу.

Значајно признање Зорану Симовићу од стране сплитског Хајдука

Хајдук у срцу

У Хајдуку се стручно радило, успели смо направити један

респектабилни тим који је освојио тадашњи Куп маршала Тита, били у

самом врху југословенског фудбала и могли смо сигурно још више.

Пласирали смо се у полуфинале Купа УЕФА и несретно испали од

Тотенхема. Лепе успомене носим из Сплита, а наступи у дресу Хајдука

довели су ме до репрезентације Југославије. На крају је испало тако да

док сам бранио за Хајдук, био сам и на голу репрезентације, после

нисам. Хајдук је, у сваком случају, био и остао део мене, мога живота –


147


Долазак у Сплит

Зоран Симовић је 2013. године дао велики интервју за магазин

„Наприд Били“ из Сплита.

Калинић, Стипица, Томић. Три вратара у само пет утакмица на

голу Хајдука. Сплет невероватних околности. И док се нагађа о томе ко

ће против Динама у Пољуду узети позицију број један, магазин „Наприд

Били“ сетио се једног од најбољих вратара бијелих свих времена –

Зорана Симовића.

– У Сплиту нисам био од 1990. године, дакле пуне 23 године, и то

ми је јако жао. Нисам могао доћи ни на прославу стоте годишњице

Хајдука, иако су ме уредно и људски из клуба позвали. Једноставно,

власти у Србији тада су ми одузеле пасош, јер сам ни крив ни дужан

осумњичен да сам с још три особе суделовао у малверзацијама са

становима и земљиштем – рекао је Симовић.

Зоран се ипак припрема доћи у Сплит, за једну посебну прилику.

Онда је портал СД објавио на ударном месту вест о његовом

доласку у Сплит након 30 година. Многи који су га срели били су

одушевљени и пуни поштовања и након толико година.

Зоран Симовић се појавио у Сплиту 2016. године јер је тог

викенда његов сплитски пријатељ Синиша Брзовић венчао сина Дуја, а

Зоран му је кум. Вратио се на место где је стекао трајно обожавање

сплитских навијача.

148

Зоран Симовић венчани кум Дуји и Адријани Брзовић


Врло је емотиван за Симовића био пролазак пољудским холом

под галеријом фотографија, као и посета Трофејном салону.

– Види нас овде, ово смо освојили Куп. А види стари плац, и ту

сам одиграо две утакмице. Четири нула смо изгубили, а био сам играч

утакмице. Ово су лепе успомене од којих се живи – рекао је Симовић.

У трофејној сали Хајдука показује на пехар Куп Југославије који је освојио 1984.

Зоран Симовић, Никша и Дује Брзовић

149


Рече Сплићанин

Освојио је својим

одбранама, али и као спорташ,

Сплит и Далмацију. Није му у

томе сметало што је истицао да је

Црногорац из Србије, и навијач

Партизана. Додуше није му било

лако, био је и на излазним

вратима за Динамо Винковци,

али био је истрајан и уз мало

сриће квалитет и ногометни и

људски је испливао на сам врх –

каже Миле Рончевић.

Сусрет с масером

Док је Симовић седео с

друштвом у пољудском кафићу,

многи су га препознавали и

срдачно поздрављали. Приђе му

тако један спортски одевен

господин и обрати му се: „Хеј,

Симке, откуд ти?“ „Па, ево, мало

дошао“ – одговори му Симовић,

дигне се и пружи му руку, но

види се да је збуњен и да не зна с

ким разговара. „А шта је, ал' ме

не препознајеш?“ У то се

Симовић лупи по челу па

одушевљено рече: „Масер“. „Е,

ее, масер, заборавија си ме, а“ –

насмија се дугодишњи Хајдуков

масер Доменико Сисгорео. „А мој

масер, па што си се тако удебља,

чоче?“ – извуче се Симовић.

Шта рећи, срећан сам, дочекали сте ме раширених руку и лијепим ријечима, ја вам

одпоздрављам раширених руку, великим хвала, моји драги Сплићани – Зоран Симовић

150


Пријатељи из Сплита:

Тончи Габрић, Јурица Јерковић, Зоран Симовић и Синиша Брзовић

Пријатељи из Сплита моји гости у Крушевцу – Борис и Иван

151


Пољуд – сплитска шкољка препуна бисера и емоција изграђен је

оригинално као главни објекат Медитеранских игара, које су у Сплиту

одржане 1979. године, али паралелно и као нови дом за најславнији и

најобожаванији ногометни клуб у Југославији у напону његове снаге и

доминације којима се није назирао крај.

Пољуд је место на коме је Симовић провео прелепе године.

НК Хајдук Сплит не заборавља своје заслужне фудбалере па је

поводом највећег православног празника Божића и Нове године послао

честитку и у Крушевац свом некада изванредном голману Зорану

Симовићу. То су те ситнице које живот значе и које чине људе људима.

152


Зоран Симовић у репрезентацији СФРЈ

(1983-1984)

Омладинска репрезентација

Као петнаестогодишњак Зоран Симовић, голман ФК „Обилићево“,

позван је на велики ревијални омладински турнир у Београду 1969.

године када су фудбалски челници позвали све талентоване младиће у

Републици. Фудбалски савез Србије преко својих зона хтео је тада да

зна чиме располаже и какви су изгледи за будућност фудбала у земљи.

Крагујевачка зона са своја шест подсавеза била је запажена на

реченој ревији, јер је заступљена са више добрих омладинаца међу

којима су била два већ тада одлична голмана Зоран Симовић „Чоче“ из

Крушевца и Александар Стојановић „Дика“ из Крагујевца. Оба голмана

су скренула пажњу на себе и прогнозе су биле да ће бити голмани на

које се рачуна у будућности.

Позив у омладинску селекцију Србије условио је даљи ток

каријере младог голмана Симовића који преласком у Напредак наставља

да буде у најужем кругу омладинске селекције Србије.

153


Млада репрезентација

Зоран Симовић после омладинске репрезентације Србије,

наступа за младу репрезентацију Источне групе Друге лиге, потом за

младу репрезентацију Југославије која је освојила прво место на

Балканском шампионату у Грчкој 1976. године. Од тада је практично

био у кругу репрезентативаца наше земље.

Последњи турнир балканских нада (екипе до 23 године), који од

идућег такмичења добија другу форму и даје шансу млађим играчима

(до 21 године) завршен је 30. јуна 1976. године у Солуну за све

прилично неочекивано. Једина репрезентација која није у својим

редовима имала ни једног фудбалера који игра у прволигашким

тимовима – наши, југословенски младићи – заслужено је тријумфовала

победивши у финалу, пред око 40.000 гледалаца, Грчку са 1:0.

Оно што на ранијим турнирима није успевало нашим

прволигашким играчима сада је успело друголигашким и тако је

Југославија први пут освојила Балкански куп за овај узраст.

Нашу репрезентацију на овом турниру водио је Иван Топлак.

Наступали су: Живан Љуковчан и Ђурађ Васић (Нови Сад),

Зоран Симовић и Душан Пешић (Напредак), Фикрет Грбовић (Трепча),

Данило Пердув и Драгољуб Љиљак (Спартак), Милован Рајевац и

Милован Ћирковић (Борац-Чачак), Зоран Банковић (Дубочица), Воја

Јовановић и Драган Плећевић (Шумадија-Аранђеловац), Јово Магдески

(Победа-Прилеп), Ивица Грња (Осијек), Едмонд Томић (Лирија), Рајко

Вујадиновић (Сутјеска) и Младен Лазић (Рад).

Играло се у две групе: Бугарска, Румунија и Грчка у једној, а

Турска, Југославија и Албанија у другој. Недоласком Турске измењена

су правила за нашу групу и у случају нерешеног резултата игра се нова.

Тако је и било наши су играли са Албанијом 1:1, а онда су морали да

играју и другу утакмицу са истом екипом коју су добили резултатом 2:0.

Наши млади фудбалери играли су у Солуну пред више гледалаца

него у исто време репрезентација Југославије против Холандије на

Европском првенству у Загребу. Против Албаније утакмицу је пратило

25.000 гледалаца, а у финалу само је пљусак,

који се сручио на Солун непосредно пред

почетак сусрета, спречио да стадион буде

испуњен до последњег места – свих 55.000

гледалаца.

Руководство и наши млади

фудбалери током Балканског првенства

поред других дестинација посетили су и

познато Српско гобље на Зејтинлику где су

одали пошту страдалима и положили венац.

154


Фудбалери Југославије са освојеним пехаром Балканског купа у Солуну

Репрезентативци на Зејтинлику (Љуковчан и Симовић носе венац)

155

156


Олимпијска репрезентација

Зоран Симовић је бранио гол и Олимпијске репрезентације

Југославије коју је својим бриљантним одбранама 1983/84. године одвео

на Олимпијске игре у Лос Анђелос.

У групној фази у Београду је

Југославија победила Румунију 4:1, затим

у Падови изборила реми 2:2 против

Италије. Следећа утакмица на Ријеци

доноси нам још два бода и резултат

против Италије од 5:1, док у Мостару

побеђујемо Холандију резултатом 2:1.

Тешко гостовање у Холандији где

су наши Олимпијци наступали у Ситарду

против Холандије било је највеће

искушење. Међутим, голом Дарка

Панчева победили смо 1:0 па је последња

утакмица у групној фази била само

формалност, јер смо имали три бода

вишка над Румунијом којој смо ишли у

госте 13. априла 1984. године. У

Холандији је ипак јунак утакмице био

Зоран Симовић о коме су домаћи

новинари причали са одушевљењем.

„А“ репрезентација

Југославије била је на турнеји

у Луксембургу и увече пред

утакмицу са СР Немачком су

јавили да ја не играм, јер сутра

морам ићи у Падову да

браним за Олимпијце. Увече

смо отишли у „живот“ и

вратили се ујутру у 3 сата а

мене већ дижу у 6 сати и ја

онако уморан и неиспаван

авионом летим за Париз па за

Венецију а одатле за Падову –

25 сати. Стигао сам пред

утакмицу уморан, али смо

успели да играмо нерешено

2:2 и будемо први у групи –


Јунак утакмице Симовић

Прво полувреме прошло је без неких већих опасности по гол на

обе стране. Центарфор домаћих пред крај полувремена шутирао је из

близине, али је Симовић успео да ухвати лопту.

У 48. минуту следила се гледаоцима на трибинама крв у венама.

Симовић је тешком муком укротио једну лопту центарфора Холандије

који је с обе ноге безобзирно улетео у Симовића. Ипак, иако је наш

голман био неколико минута на земљи повреда није била озбиљне

природе. Након вођства наше репрезентације домаћини су нападали још

агресивније, али су Радановић и Симовић чинили чуда.

У 74. минуту Холанђани су ушли у казнени простор и имали

велику прилику да изједначе, али Симовић је имао среће.

Олимпијска селекција још једном је доказала своју вредност и

одиграла изузетно зрелу утакмицу. Главни јунак југословенске приче је

Зоран Симовић, који је бранио заиста сјајно. То што је он извадио из

углова спада у фудбалску фантастику.

Чудесне одбране Симовића

Највећи холандски дневни лист „Algeman Dagblad“ посебно

истиче голмана Симовића за кога извештач каже да је био апсолутни

господар у свом шеснаестерцу. Многотиражни „De Telegraf“ издваја као

најистакнутијег појединца сусрета Симовића. Нема написа, коментара, а


да се нешто посебно не износи о Симовићу. Између осталог се подсећа

да су на стадионима Холандије бранили

најпознатији голмани света, а да је ретко

кад виђен такав подвиг какав је он извео

на Sittard Stadion. Бранио је феноменално,

па се још наглашава да ће на

предстојећем Шампионату Европе у

Француској наш чувар мреже сигурно

бити један од најмаркантнијих фигура.

„Благо Југословенима

када имају таквог аса“ –

истакао је ТВ коментатор

холандске телевизије.

Сретно у Лос Анђелосу!

Поводом овог резултата нашим фудбалерима и стручном штабу

стизале су честитке са свих страна, јер последња утакмица у Румунији

није имала такмичарски карактер пошто су наши момци изборили

пласман у Лос Анђелос.

Зоран Симовић је истицан као главна полуга тима и

најзаслужнији за добар пласман, а онда је дошло ЕП у Француској где

није само он, али стиче се утисак да је он платио највећи цех за наш

неуспех. Такви смо ми. За тили час сви су заборавили кршног делију и

његове бравуре које су нам донеле толике радости. За Симовића није

било места у авиону за Лос Анђелос. Шта више пропао му је уговор са

Нотингем Форестом, све се окренуло наопачке када је он у питању.

157


„А“ репрезентација Југославије

На стадиону ЈНА у Београду, 14. март 1979. године, био је „дан

фудбала“ када су се састале „А“

репрезентација са селекцијом новинара и

Омладинска са Аматерском

репрезентацијом. Сви фудбалери на које

се рачуна у блиској будућности позвани

су на ревију фудбала.

Пред почетак фудбалске ревије на

стадиону ЈНА откривен је споменик др

Милутину Ивковићу Милутинцу,

истакнутом предратном фудбалеру и

репрезентативцу Југославије.

Селектор Миљанић у „А“

репрезентацију поред других позвао је

Зорана Симовића који је био резерва

Свилару и бранио у другом полувремену.

То је био први пут да се Симовић нађе у

кругу репрезентативаца наше земље.

Иако је позван на ревијалну утакмицу

Симовић је сматрао да му је одато велико

признање. За њега фудбалера из „малог

клуба“, новог прволигаша – тај позив

представља огроман стимуланс и

подстрек да и даље марљиво ради и

усавршава се.

Напредак је дао велики број добрих фудбалера који су наступали

у нашим великим клубовима и у репрезентацији, али по мишљењу

стручњака Симовић има све предиспозиције да превазиђе све раније

фудбалере крушевачког Напретка – говорило се тада.

На овој утакмици за „А“ селекцију

наступали су: Свилар, Хаџић, Воротовић,

Зајец, Богдан, Крстичевић, Сушић,

Трифуновић, Халилхоџић, А. Мирочевић,

Шурјак. Играли су још: Симовић, Вујков,

Н. Стојковић, Јовановић, Хаџиабдић,

Муслин, Јањанин, Мужинић, Бакота и

Савић.

Напредак је одиграо

чувену утакмицу на Маракани

са Црвеном звездом 3:3. На

загревању пред утакмицу сам

осетио јак бол у леђима и тако

сам бранио. Кад сам стигао у

Крушевац нисам могао да

устанем од бола. Отишао сам

код великог Напретковца,

апотекара чика Тончија.

Направио ми коктел и ја сам

то мазао до утакмице

репрезентације за коју сам

позван у Београд. Пред

утакмицу сам замолио чика

Ракија да ме измасира а он

каже: Јели бре „Чоче“ види

какав си зар је теби потребна

масажа. Заборавим на бол и

одиграм друго полувреме –


Узор Шошкић

Угледао сам се на

Милутина Шошкића бившег

голмана Партизана и

репрезентације. Као дечак сам

га стално цртао по свескама,

његов лик и његове параде...

Не знам да ли га могу стићи,

али покушаћу. Успео сам да се

сврстам у голманску елиту и

учинићу све да докажем да

сам од неких и бољи – прича

Симовић.

158


„А“ репрезентација, стоје: Шурјак, Свилар, Воротовић, Зајец, Богдан, Крстичевић.

Чуче: Симовић, Сушић, Халихоџић, Трифуновић, А. Мирочевић, Хаџић.

Новинарска селекција била је знатно боља од „А“ репрезентације

и победила је резултатом 2:1. Повели су у 35. минуту голом Златка

Вујовића. Два минута касније када је Верлашевић срушио Шурјака у

казненом простору судија је досудио једанаестерац. Вахид Халилхоџић

није успео да постигне гол и изједначи резултат. Нарочито се истакао

голман Свилар који је спречио тежи пораз. Зоран Симовић је бранио у

другом полувремену када је шанси било више. Прво је Сарајлић у 58.

минуту погодио пречку, а нешто касније предрибловао и голмана

Симовића, али је Вујков са гол црте спречио гол. У 76. минуту Крањчар

учинио је изврстан продор и начинио читав посао а Предрагу Пашићу

није било тешко да постигне гол. Анте Мирочевић је имао добру

прилику, али је непотребно дриблао Залада. Пред крај утакмице Душан

Савић је постигао гол за „А“ репрезентацију и смањио на 1:2.

У другој утакмици Аматерска селекција победила је Омладинску

резултатом 4:2, а у Омладинској селекцији играо је још један

Крушевљанин млади бек Напретка Миладин Пештерац.

Селектор Миљан Миљанић позвао је дебитанте Зорана Симовића

и Новицу Костића, играче крушевачког Напретка, за пријатељску

утакмицу против Пољске 26. априла 1980. године у Борову. Симовић је

био тада резерва Драгану Пантелићу голману нишког Радничког. Потом

су отишли на краткотрајне припреме у Суботицу са Пешићем и Зајецом

који је у ЈНА. Сем тога Симовић је још седам пута седео на клупи

репрезентације Југославије као резерва Пантелићу.

159


160

Драган Пантелић, Енвер Марић и Зоран Симовић, са припрема репрезентације


После фијаска наше репрезентације на Мундијалу у Шпанији где

смо прошли катастрофално, као по обичају, долази до смене селектора а

то проузрокује и друге промене. Нови селектор Тоза Веселиновић само

је ставио неке ствари на своје место.

Силаском са сцене (због кажњавања у Бордоу и дуге паузе)

голмана Драгана Пантелића, питање чувара мреже наше најбоље

селекције било је дуже време нерешено. Селектор Веселиновић позвао

је у репрезентацију Свилара који му је главни голман, а под „Б“ му је

био Ивковић. Утакмице су показале да ни један ни други нису нарочито

поуздани и да би ваљало пронаћи боље решење.

У исто време на голу Хајдука стајао је млади Пудар па је и он

био у некаквим Тозиним комбинацијама. Током 1983. године позивани

су Раде Залад и Маријан Влак, док је Зоран Симовић био далеко од

репрезентације чак и почетком септембра речене године.

Трка за првог голмана Хајдука избацила је Зорана Симовића који

упорношћу задивљује све па и селектора Тозу Веселиновића. Бранио је

одлично пролеће 1983. године, а јесен је почео феноменално, што није

остало незапажено. Свилар се није истицао па је Тоза морао да на гол

постави заиста нашег најбољег голмана – Симовића.

Селектор Веселиновић је трагао за најбољим саставом на више

ревијалних утакмица: у Загребу, Приштини, Требињу..., а можда је

одлучујућа била прослава 75 година Фудбалског савеза БиХ када је тим

поводом у Бихаћу одиграна ревијална утакмица између изабраника

селектора Веселиновића против изабраника Ивице Осима.

Веселиновићеви изабраници су изгубили утакмицу резултатом 0:2, а

Симовић је бранио у другом полувремену уместо Ивковића.

– Међу одбрамбеним играчима најистакнутији су били голмани,

пре свих Омеровић, потом Ивковић, премда се мени највише допао

Симовић – рекао је Веселиновић. Можда се тада родила идеја у Тозиној

глави да Симовић буде голман број 1.

Сан сваког спортисте света је да брани боје своје земље ма где

био и ма којим спортом се бавио. Ако још са својом земљом избори

учешће у завршници неког великог такмичења срећи нема краја.

Симовић је један од ретких фудбалера код нас који је изборио пласман у

завршници Европског првенства и учешће на Олимпијским играма.

Наша фудбалска репрезентација није имала срећу да често одлази на

завршницу светских и европских шампионата као и на Олимпијске игре

па су многи добри фудбалери завршили своје каријере, а да нису

омирисали једно од ова три највећа такмичења.

Симовић је тада у најбољим годинама, а брани као никад пре.

Мада је и раније показивао одличну форму. Са репрезентацијом био је

учесник ЕП у Француској где смо неславно прошли, али радост учешћа

на великом такмичењу ни то не може да потамни.

После тога следом неких догађаја добио је ангажман у Турској

где је провео наредних шест година и утисак је да није био константно у

доброј форми, већ да је сваке године све бољи и бољи. Многи су са

161


неверицом гледали и очекивали да форма Симовића почне да пада, али

он је генијалан и осваја највећа признања у граду на Босфору. Обожаван

од навијача, док управа трља руке јер је направила одличан посао и

добила најбољег голмана у Европи.

Али све те приче које долазе из Турске овде су дочекане са

резервом, његови фанови се радују, али људи који воде фудбал као да су

заборавили да постоји. Није нормално, али је тако. Као да се не сећамо

да су најбољи светски голмани бранили и најдуже: један Дино Зоф у 42.

години освојио Мундијал, али нама Симовић није био довољно добар.

Такви смо ми. Нису веровали да ће Симовић да постане велика

звезда у Турској. А када је постао сви су се правили да то не виде. Када

је био најбољи није му пружена прилика да брани боје своје земље на

шта се чудио читав фудбалски свет.

Убележио је у свој конто само 10 утакмица у репрезентацији.

Мало! Мало, али какви смо могао је да нема ни толико. Није он једини

велики играч са тако малим бројем репрезентативних наступа код нас.

Зоран је по квалитету морао да има бар око 40 наступа, али!?

162

Селекција новинара 1983. године

Стоје: Јосип Чоп, Симовић, Живковић, Капетановић, Стојан Гавриловић и Петар

Георгијевски. Чуче: Боро Цветковић, Вукотић, Манце, Млинарић и Халиловић.


Сигуран само голман Симовић

Репрезентација Југославије имала је у Доњем Милановцу

припреме за важну утакмицу у квалификацијама за ЕП у Француској

против Норвешке у Београду. Последња проба била је утакмица у

Кладову против овдашњег Ђердапа 9. октобра 1983. године коју су

репрезентативци добили резултатом 5:0.

Симовић је бранио цело време одлично. Он је дебитант за

утакмицу са Норвежанима, али у исто време човек који улива највеће

поверење. У њега се једино безгранично верује, он је једино сигуран.

Од играча који су били на припремама и састава који је наступио

на последњој проби могло је да се наслути састав нашег тима, али су у

задњем тренутку изостављени Капетановић, Манце и Пешић, а у

стартну поставу увршћени су Ненад Стојковић, Бојовић и Сушић.

На састанку стручног штаба и фудбалера 8. октобра 1983. године

извршена је анкета о избору новог капитена репрезентације.

– Предлагали смо да то буде фудбалер који ће играти дуже време

у националном тиму и сматрали смо да би ту дужност могао да обавља

Гудељ. Играчи су, међутим, сматрали да би то требало да буде Златко

Вујовић, јер је старији и има више утакмица у репрезентацији – рекао је

селектор Тоза Веселиновић.

Репрезентативци који су почели утакмицу са Ђердапом 9. октобра 1983. године.

Стоје: Перузовић, Зо. Вујовић, Радановић, Капетановић, Гудељ и Симовић.

Чуче: Халиловић, Манце, Слишковић, Пешић и Зл. Вујовић.

163


Југославија 2:1 (2:0 Норвешка

Београд, 12. oктобар 1983.

Стадион ЈНА

Квалификације за Европско првенство Гледалаца: 9169

Судија: Адолф Прокоп (Источна Немачка)

Југославија: Симовић, Зо. Вујовић, Н. Стојковић (Капетановић),

Бојовић, Перузовић, Радановић, Зл. Вујовић, Слишковић (Пешић),

Сушић, Гудељ, Халиловић. Стрелци: Златко Вујовић и Сафет Сушић.

Селектор Тодор Веселиновић.

Ово је била утакмица где се није

смео дозволити кикс, јер би шансе за

одлазак на ЕП сасвим пропале. Пришло

се веома трезвено. Тим није био познат

до задњег тренутка. Једино се истицало

да је само Симовић сигуран, који

дебитује, али се у њега верује.

Дебитант

Представљам своју

земљу и 22 милиона становника

велика је одговорност и

част. Да се не обрукам. Кад је

свирана химна мени се коса

дигла, а ноге клецале. Трему

сам имао док нисам примио

прву лопту – прича Симовић.

Швајцарска 2:0 (0:0) Југославија

Базел (Швајцарска), 26. октобар 1983. Санкт Јакоб

Пријатељска утакмица Гледалаца: 9000

Судија: Јан Костер (Луксембург)

Југославија: Симовић, Цукров, Зв. Цветковић, Бојовић, Рожић,

Радановић, Зл. Вујовић, Слишковић (Баждаревић), Зо. Вујовић, Крањчар

(Манце), Халиловић.


164

Стоје: Зајец, Симовић, З. Цветковић, Катанец, Радановић, Зо. Вујовић, Сушић.

Чуче: Шестић, Крањчар, Пешић, Зл. Вујовић.


Југославија 0:0 (0:0) Француска

Загреб, 12. новембар 1983.

Стадион Максимир


Судија: Паоло Касарин (Италија)

Југославија: Симовић (Ивковић), Зо. Вујовић, Зв. Цветковић,

Катанец, Зајец, Радановић, Зл. Вујовић (Халиловић), Шестић, Сушић

(Манце), Крањчар (Б. Божовић), Пешић (Н. Стојковић).


Велс 1:1 (0:0) Југославија

Кардиф (Велс), 14. децембар 1983. Нинијен Парк


Судија: Ерик Фредриксон (Шведска)

Југославија: Симовић, Зо. Вујовић, Дробњак, Катанец,

Перузовић, Радановић, Зл. Вујовић (З. Цветковић), Гудељ, Сушић,

Баждаревић, Млинарић (Халиловић).

Стрелац: Мехмед Баждаревић.


Нерешеном игром у Кардифу наши репрезентативци стекли су

велике шансе да у последњој утакмици у групи победом овере одлазак

на ЕП у Француској. Сви су добро играли, али су новинари истакли

Симовића и Баждаревића као јунаке овог сусрета.

Домаћи тим је повео са 1:0 после

једне акције када је један њихов играч

са ивице свог шеснаестерца шутирао

лопту рекло би се више да се отараси и

отклони опасност од свог гола, али

лопта је у високом луку пала на нашу

половину. Невероватно је да ниједан

наш играч није био у близини сви су

били кренули у напад па је лопту

примио Џемс и кренуо према Симовићу

који му је кренуо у сусрет. Помоћни

судија није реаговао, а утисак је да је

био велики офсајд. Било како било

Симовић се бацио, али је Џемс задржао

лопту и послао је у гол.

Потом из велике гужве после

неколико удараца наших играча на гол

домаћина, Баждаревић погађа мрежу.

У Кадрифу је Симовића гледао

менаџер Нотингем Фореста Brian

Clough и био је врло задовољан с оним

Голман Симовић чинио

је чуда на утакмици у Кардифу.

Приватно је миран и тих, на

терену као лав – рекао је

Баждаревић.

Ишли смо авионом

„Тупољев 17“ - тресе, бука од

мотора а мене од авиона страх.

Уморни, гладни после утакмице

почеше у авиону да шетају

флаше вискија ја од страха

потегнем један цуг, па 2-3, онако

уморан, одузмем се. Учинило ми

се да смо брзо стигли у Сплит.

Три дана сам био болестан

колико сам био пијан од два

цуга вискија – прича Симовић.

што је видео. Разговори су обављени и судећи по свему Симовић би

ових дана требао потписати предуговор, а трансфер реализовати у лето.

165

166


Југославија 3:2 (1:1) Бугарска

Сплит, 21. децембар 1983.

Стадион Пољуд


Судија: Аугусто Ламо Кастиљо (Шпанија)

Југославија: Симовић 10, Зо. Вујовић 6, Јешић 6, Катанец 6,

Перузовић 7, Радановић 8, Зл. Вујовић 7, Гудељ 5 (Халиловић од 68.

минута -), Сушић 8, Баждаревић 6, Млинарић 6.

Стрелци: Сушић у 31. и 53. и Радановић у 90. минуту.

Играч утакмице: Зоран Симовић (Југославија).


Симовић спаситељ

Пошто нисмо успели на време да обезбедимо учешће на ЕП у

Француској дошли смо у ситуацију да у последњој утакмици у

квалификационој групи морамо да победимо или од пута у Француску

нема ништа. Биле су и комбинације да нас и резултат 1:1 води на ЕП,

али већ 2:2 води Велс. Селектор Тоза Веселиновић некада врстан

нападач и стрелац, као тренер гајио је офанзивну игру и у том тренутку

супроставио Бугарима добар тим. Нација је очекивала победу и пролаз,

али утакмица је почела траљаво па су Бугари повели, да би ми после два

минута изједначили и са тим резултатом отишло се на одмор. Утакмица

је била за инфаркт и у наставку су пали голови у размаку од седам

минута, Сушић доводи Југославију у вођство. Потом следи слободан

ударац за Бугаре, прилично далеко од гола, али Симовића лопта удара у

груди, одбија се на ногу Димитрову и шок 2:2.

Шок на стадиону, неверица... А онда је почела борба на живот и

смрт. Готово цео наш тим кренуо је у напад. Само Симовић и Перузовић

остали су на нашој половини. Било је много шанси на обе стране, али

резултат пола сата одолева и не мења се, а Велшани су „трљали руке”.

Како је утакмица одмицала

Бугари су имали неколико

стопроцентних шанси да постигну гол,

али само присебношћу Симовића који

је сваки пут у дуелу један на један

излазио као победник нисмо примили

гол. И то је подгревало наду да можемо

и до победе. И пет секунди пре него

што смо постигли победоносни гол

Симовић је спасио наш гол одбранивши

шут бугарског репрезентативца, дегажирао

до Вујовића, центаршут и гол.

Зоран Симовић се радо сећа те

утакмице која је била на таквом нивоу

да је цела земља била у ишчекивању и

бодрила наш тим. Нажалост, нема више таквих утакмица.

Фудбалска нација

Тек сам у разговору са

обичним светом после утакмице

са Бугарском схватио колико је

народ тешко доживљавао и

преживљавао ову утакмицу. Са

рестрикцијом струје се помирио,

али са поразом од Бугара,

изгледа да би тешко. Зато ми

фудбалери не бисмо никада

смели да заборавимо да смо

фудбалска земља – прича

Симовић.


Стоје: Симовић, Перузовић, Катанец, Радановић, Сушић, Гудељ.

Чуче: Зл. Вујовић, Зо. Вујовић, Баждаревић, Млинарић, Јешић.

Куд, Симовићу?

Легендарни фудбалски коментатор Младен Делић и сам понет

ситуацијом на терену просипао је бисере као што је то само он умео па

је и по томе та утакмица остала до данас у народу препознатљива. „Ко

ће брже, куд Симовићу, куд Симовићу, сад ће бити празан гол,

Симовића нема на голу, али погодио је, ја бих рекао, Симовића у ноге”.

„Перузовић, ма куд Перузовић, ма како то, шта је ово?” „И сад још

можемо примити гол, можемо примити гол. Симовић има срећу. Каква

је то драма. Ево још једном Симовић”. „Нема више времена за било

шта...”, „Нема времена...”, „45:38 Вујовић, Вујовић... Ево шанса! Гол!

Гол! Гол! Људи, па је ли то могуће?! Лудница! Шта је ово!?”

Југославија 6 3 2 1 12:11 8

Велс 6 2 3 1 7:6 7

Бугарска 6 2 1 3 7:8 5

Норвешка 6 1 2 3 7:8 4

За најбољег играча у драматичном

окршају репрезентација Југославије и

Бугарске у Сплиту, присутни новинари

су прогласили голмана Симовића и

даривали га маскотом Хајдука „Били“.

Радујем се одласку на

финале Купа европских нација

у Француској, а мој Иван ће се

још више обрадовати трофеју

„Били“, који ће му служити

као играчка – прича Симовић.

167


Сафет Сушић и Зоран Симовић гости ЈРТ код Младена Делића

Сушић и Симовић

Симовић и Ивковић

Зоран Симовић, голман за дивљење

Стицајем различитих околности, статуа намењена најбољем

фудбалеру 1982. године стигла је у руке Ивана Гудеља дан пред

утакмицу Југославија-Бугарска у Сплиту. На пригодној свечаности у

луксузном Хајдуковом клубу, у утроби прелепог стадиона,

присуствовали су сви репрезентативци и када је Гудељ пригрлио статуу,

готово у хору, чуло се: „А сада, предај то одмах Симовићу“.

И потече прича о Зорану Симовићу, голману Хајдука и државне

репрезентације, најбољем фудбалеру Југославије у 1983. години.

Фудбалери су сујетни, има их и завидних, неко је без критеријума, али

овај пут ниједан, ама баш ниједан, није рекао ни речи против тога да је

Симовић фудбалер године.

168


169


Југославија 2:1 (0:0) Мађарска

Суботица, 31. март 1984.

Градски стадион


Судија: Матучек (ЧССР)

Југославија: Симовић, Чапљић, Зв. Цветковић (Баљић), Зајец

(Елзнер), Н. Стојковић, Радановић, Шестић (М. Ђуровски), Грачан,

Панчев (Б. Ђуровски), Баждаревић, Халиловић. Селектор Веселиновић.

Стрелци: Милко Ђуровски и Љубомир Радановић.

170


Стоје: Симовић, Зајец, Зв. Цветковић, Н. Стојковић, Чапљић, Радановић.

Чуче: Шестић, Грачан, Панчев, Баждаревић, Халиловић.

Португалија 2:3 (2:2) Југославија

Лисабон (Португал), 2. јун 1984. Национал


Судија: Ј. Л. Гарциа Карион (Шпанија)

Југославија: Симовић (Ивковић), Миљуш, Н. Стојковић, Катанец,

Зајец, J. Чоп (Хаџибегић), Сушић, Гудељ (Д. Стојковић), Деверић (Б.

Цветковић), Баждаревић, Халиловић (Шестић).

Стрелци: Сафет Сушић у 23', Сулејман Халиловић 43' и Драган

Стојковић у 82'. Селектор Тодор Веселиновић.

Шпанија 0:1 (0:1) Југославија

Ла Линеа (Шпанија), 7. јун 1984. Муниципал


Судија: Енцо Барбаресо (Италија)

Југославија: Симовић (Ивковић), Хаџибегић, Н. Стојковић (J.

Чоп), Катанец, Зајец, Шестић, Зл. Вујовић (Б. Цветковић), Д. Стојковић

(Миљуш), Сушић, Баждаревић, Халиловић (Радановић).

Пред одлазак на ЕП у Француску наши репрезентативци имали

су две последње пробне утакмице у Португалији и Шпанији и обе су

победили што је била инјекција самопоуздања „плавима”. Можда је то

код једног дела јавности створило нереалне амбиције па су наши

репрезентативци проглашени за фаворите, а онда се десило разочарење.

– Одлука Фудбалског савеза о премијама у случају успеха на

првенству Европе. За прво место су нам одредили 90 милиона. Мислим

да је то много. Без обзира да ли ћемо уопште и доћи у ситуацију да се

171


боримо за ту и толику премију. Мени као спортисти и репрезентативцу

смета што нас нико ништа не пита и то јавно кажем. Ја се никад нисам

интересовао колике су нам премије. Сматрао сам и сматрам, да је част за

сваког спортисту да игра у репрезентацији – рекао је Зоран Симовић за

ТЕМПО новинару Николи Симићу пред полазак у Француску.

Скроман човек

Симовић је човјек врло

скроман, човјек фамилијаран,

ногометаш који се исказао

бранећи врата клуба и

репрезентације. Он је спорташ

који зна цијенити што је добио

и трудит ће се да буде још бољи

– рекао је Иво Шантић,

председник Хајдука.

Узор млађима

Симовић је неприкосновен

вратар број један и

чини окосницу репрезентације.

Све задатке обавља

беспрекорно. Паметан вратар,

желио би да и остали

ногометаши крену његовим

путем – рекао је Бранко Зебец,

бивши фудбалер и тренер.

Европско првенство у Француској

На ЕП у Француску, 1984. године, наши играчи су наступали под

овим бројевима: 1 Симовић, 2 Ненад Стојковић, 3 Баљић, 4 Катанец,

5 Зајец, 6 Радановић, 7 Шестић, 8 Гудељ, 9 Сушић, 10 Баждаревић,

11 Зл. Вујовић, 12 Ивковић, 13 Хаџибегић, 14 Елснер, 15 Миљуш,

16 Драган Стојковић, 17 J. Чоп, 18 Деверић, 19 Халиловић, 20

Б. Цветковић. Селектор Тодор Веселиновић.

„Темпо“ је спровео анкету пред полазак у Француску. Највише

поверења народ има у Симовића који је добио највише гласова.

Голман Симовић наша узданица на ЕП у Француској.

Полетарац у светској елити

Звучи невероватно, али истинито: наша највећа

узданица на Купу нација у Француској голман Зоран

Симовић наш је најстарији репрезентативац! Ако

погледамо елитне светске репрезентације Симовић је

најмлађи голман међу њима. Сви су старији од њега:

Џенингс (Северна Ирска) и Шрајверс (Холандија) имају

чак по 39 година, Раф (Шкотска) 38, Концилија

(Аустрија) и Клеменс (Енглеска) по 36, Леао (Бразил)

35, а по 34 године имају Фиљол (Аргентина), Шилтoн

(Енглеска), Бордон (Италија) и Кјер (Данска), а Родригез (Уругвај) има

33, док Арконада (Шпанија), Пфаф (Белгија) и Бенто (Португалија)

имају по 32 године. Шумахер (СР Немачка) је вршњак Симовићев.

Иако је дебитовао у репрезентацији са тридесет година Зоран

Симовић је одличним одбранама с разлогом стекао епитет једног од

најбољих голмана на свету. Може се рећи: Симовић је најмлађи у елити

светских голмана тренутно, па смо ваљда решили за дужи временски

период голмански дрес са бројем 1! То је нормалан след догађаја, али!!!

172


173


Југославија 0:2 (0:2) Белгија

Ленс (Француска), 13. јун 1984. Стаде Феликс Болаерт

Европско првенство Гледалаца: 41525

Судија: Ерик Фредриксон (Шведска)

Југославија: Симовић, Н. Стојковић, Гудељ, Катанец, Зајец,

Хаџибегић, Зл. Вујовић (Б. Цветковић), Шестић, Сушић, Баждаревић (Д.

Стојковић), Халиловић.


Неочекивано смо поражени.

Белгијанци су после једног контранапада

дошли у вођство тако што је њихов

центарфор са неких 20 метара оштро

шутирао, а лопта је погодила Катанеца у

ногу и преварила голмана Симовића и

отсела у његовом левом углу. Симовић је

својом неопрезном интервенцијом

примио други гол који ће га, касније ће се

испоставити, коштати репрезентативне

каријере. Њему ни данас није јасно како

се све то десило, али свестан је своје

Тврд терен

Пред почетак с

Белгијом ставио сам шиљасте

крампоне, јер је терен био

тврд, али судија је тражио да

их променим. После пола сата

осетио сам да ме боле стопала.

Ја јесам крив за други гол. Био

је корнер ја сам истрчао, а

лопта као да се подигла

испред мене, а Белгијанац као

да је скочио небу под облаке –


одговорности. Корнер је изведен са десне стране и лопта је летела у

луку према ивици шеснаестерца. Симовић је кренуо неких десетак

метара од гола, али узалуд, лопту није могао да дохвати па је кренуо

назад. Десни бек Белије скочио је и упутио у небрањени гол.

174

Стоје: Зајец, Симовић, Катанец, Н. Стојковић, Хаџибегић, Гудељ.

Чуче: Шестић, Халиловић, Сушић, Баждаревић, Зл. Вујовић.


Југославија 0:5 (0:2) Данска

Лион (Француска), 16. јун 1984. Стаде де Жарлан


Судија: Аламо Кастиљо

За утакмицу против Данске селектор Веселиновић изоставио је

до тада стандардног голмана Симовића, а увео је у игру Ивковића. Као

да је селектор једва дочекао кикс голмана

да би увео другог. Неки су већ тада

говорили и пре утакмице да ће се ово

десити јер селектор се није питао за

састав тима. Менаџери су састављали

тим и то нас је коштало.

Крив и за Данце

Неки су ми дуго после

ЕП у Француској пребацивали

да нисам отишао у Енглеску,

јер сам примио пет голова од

Данске, а ја нисам ни бранио –


Резерва

Пред другу утакмицу

седео сам са Златком

Вујовићем и Сушићем када је

прошао Анте Дујмић, познати

менаџер. Сушић је реаговао:

„Чоче ово ми не мирише на

добро за тебе“. Увече на

конференцији за штампу

селектор је објавио састав за

сусрет с Данском. Излази с

конференције новинар Мики

Ивановић сав бесан и прилази

ми: „Е мој добри Нане, ради

добро очекуј лоше“ – прича

Симовић.

Француска 3:2 (0:1) Југославија

Сент Етјен (Француска), 19. јун 1984. Стаде Жофроа Гишар


Судија: Андре Даина (Швајцарска)

Југославија: Симовић, Миљуш, Н. Стојковић, Гудељ, Зајец,

Радановић, Зл. Вујовић (Деверић), Д. Стојковић, Сушић, Баждаревић

(Катанец), Шестић.

Стрелци: Милош Шестић и Драган Стојковић.


После дебакла против Данске Симовић поново стаје на гол

против Француске. Испоставило се да је то био његов последњи сусрет у

дресу са државним грбом. Променом селектора други су добили шансу.

Утакмица против Француске била је добра, а наши момци су

лепим поготком Шестића повели 1:0, када је левом ногом са неких 16

метара страховитим ударцем погодио мрежу. Платини погађа мрежу

Симовића са ивице шеснаестерца, што се не брани. Други гол Платини

постиже са места где је обележена бела тачка када је дочекао један

центаршут и главом спровео лопту у мрежу. Трећи гол поново Платини

из слободног ударца са 18 метара даљине, шут је био неодбрањив, а

лопта је погодила леви доњи угао Симовићевог гола. Драган Стојковић

је тек из другог покушаја, са беле тачке, смањио на 3:2.

175


Стоје: Зајец, Симовић, Н. Стојковић, Радановић, Сушић, Зл. Вујовић.

Чуче: Баждаревић, Шестић, Гудељ, Д. Стојковић, Миљуш.

176

Мишел Платини и Симовић „Чоче“ излазе на терен

Последње ЕП Југославије

Југославија је отишла на ЕП у Француску осокољена добрим

играма и резултатима у пријатељским утакмицама против Мађарске,

Португалије и Шпаније.

Многи су касније кудили нашу репрезентацију која је наступала

на ЕП у Француској 1984. године, говорили су чак да је било боље да

није ни отишла. Јер је то био најгоре ЕП које је Југославија икада

одиграла. Уједно и последње, јер у јуну 1992. године Југославија је

враћена авионом из Шведске, након што су Србији, 30. маја 1992.

године, уведене санкције.


На ЕП почело је поразом од Белгије 0:2. Селектор Веселиновић

мислио је да је Томислав Ивковић, након Белгијанаца, боље решење на

голу од Зорана Симовића. И онда су нам Данци, који су дебитанти на

ЕП, дали пет голова. У последњој утакмици на ЕП наша репрезентација

је пружила најбољу утакмицу на турниру, али смо изгубили због хеттрика

Платинија. Треба рећи да су наши играчи на тој утакмици много

промашивали, а имали су шансе и да победе.

Новинари су селектора и играче такорећи ставили на стуб срама

и писали све најгоре о њима, као да је

крај света. Међутим, ти млaди људи све

су то стоички издржали и морали да иду

даље. Схватили су да је то цена коју

морају да плате, јер они су стално под

лупом јавности и нација од њих очекује

да дају и више него што у одређеном

тренутку могу. Када су се страсти

смириле многи од ових играча су касније

били ослонац репрезентације.

Смрт на терену

На све наше недаће

дошла је и смрт лекара

Божидара Миленовића, док је

указивао помоћ Гудељу током

утакмице са Француском.

Коме је у таквој ситуацији

било до фудбала? Али нема

оправдања – прича Симовић.

* * *

Селектору Веселиновићу замерано је да често мења састав тима и

уводи дебитанте. Јесте, али до тада су углавном играли играчи из

тимова велике четворке, а он је имао срце, увео је Панчева из Вардара,

Пиксија, С. Николића и Бојовића из нишког Радничког, Савићевића из

Будућности, Халиловића из Винковаца, Баљића, Чапљића и

Баждаревића из Жељезничара, Хаџибегића, Мусемића и Ферхатовића из

Сарајева, Катанеца из Олимпије, Грачана и Ружића из Ријеке, Џека из

Осијека, и друге, што се касније показало да су то одлични играчи. Лако

је увести у тим неког ко игра у Звезди, Партизану... дебитанти које је

Тоза увео у репрезентацију били су још и: Зв. Цветковић, Деверић,

Млинарић и Ивковић из Динама, Симовић и Миљуш из Хајдука, Бошко

и Милко Ђуровски, Елзнер и Боро Цветковић из Црвене звезде, Манце,

Живковић, Радановић, Јешић и Трифуновић из Партизана.

Сигурно да је то био велики број дебитаната у тако кратком

периоду, али нико не може да оспори квалитет и велике каријере које су

направили сви ови играчи касније.

Милош Милутиновић још несрећније је стартовао као селектор

поразом 1:6 у Шкотској, а у квалификационој групи за СП 1986. године

у Мексику био је још неуспешнији. Није прошао ни групу.

Француска 8 5 1 2 15:4 11

Бугарска 8 5 1 2 13:5 11

ДР Немачка 8 5 0 3 16:9 10

Југославија 8 3 2 3 7:8 8

Луксембург 8 0 0 8 2:27 0

Нисмо се пласирали и на ЕП 1988. године под новим селектором.

177

178


Зоран Симовић када се осврне на ЕП 1984. године каже:

„После победе у припремним утакмицама против Шпаније и

Португалије сврстани смо у групу потајних фаворита. Ја сам имао

испред себе играче са којима сам први пут заједно, а изостављен је Лука

Перузовић до тада стандардни репрезентативац, искусан играч са којим

сам имао толико заједничких утакмица. И уместо да на овим

припремним утакмицама се боље упознам са новим саиграчима ја сам у

оба сусрета замењен у другом полувремену. Мешање политике у фудбал

никада није донело доброг, поведено је на првенство неколико

дебитаната. Играчи су се побунили због тога што су изостављени неки

стандардни играчи који су дугогодишњи репрезентативци.“

Репрезентативни крај

Постоје утакмице које за играча буду судбоносне. Илија

Петковић против Француске (5:1) дао два гола и постао незаменљив,

Џајићу је гол Енглезима био највећи адут, док гол који је примио Борота

у Дортмунду коштао га је и Партизана и репрезентације.

Такву утакмицу одиграо је Симовић против Белгије на ЕП у

Француској – Симовић истрчава на набачену лопту, али не успева да је

закачи, прима гол и на следећој утакмици је резерва. Повратак на гол

против Француза само је лабудова песма. Колико је Веселиновић

кумовао томе да Симовићу пропадне уговор са енглеским клубом може

да се нагађа, али ником у Европи тада није било јасно зашто не рачуна

на Симовића за утакмицу против Данске. Кажу, крив је за други гол!?

Због гола против Белгије пропао је Симовићу примамљив уговор

са Нотингем Форестом. У Истанбул је дошао на наговор Ивића, а уговор

није био спектакуларан, као ни месечна примања.

После ЕП у Француској долази ОИ у Лос Анђелесу, а Топлак и

Осим који воде Олимпијску репрезентацију, само Симовића не зову на

пут, док сви играчи из квалификација одлазе у Америку. Није нормално

да најзаслужнији човек за одлазак на Олимпијаду нема места међу

путницима. Зар је толико тај гол против Белгијанаца био кобан?

После ЕП и Тоза Веселиновић бежи у Турску, а на његово место

дошао је Милош Милутиновић који већ за прву наредну утакмицу

репрезентације брише Симовића. Не само Милош него и Миљанић,

касније Ивица Осим као да су заборавили Симовића који у Турској

брани као никада пре.

Сви су заборавили да је Симовић најзаслужнији што је

Југославија играла на ЕП у Француској и ОИ у Лос Анђелосу. Да ли је

могуће да због једне утакмице више није добар за репрезентацију. Нико

се није удостојио да оде до Турске и види га на делу како брани. Додуше

једном је долазио Осим, али је то више било куртоазно, тек реда ради.

Међутим, никада није озбиљно рачунао на Симовића.

Тако је Зоран Симовић остао на 10 званично одиграних утакмица

за репрезентацију и још 15 незваничних утакмица.


Југославија „А“-Селекција новинара 1:2

На стадиону ЈНА одиграна је ревијална утакмица између репрезентације

Југославије чији је селектор Миљан Миљанић и селекције

новинара чији је селектор Бранко Станковић, тренер Бешикташа.

Тренер Бранко Станковић за ревијалну утакмицу новинари

против репрезентације Југославије, поред других играча, позвао је и

Галатасарајевог успешног голмана Симовића. Утакмица се завршила

резултатом 2:1 у корист селекције новинара.

Станковић је из турског првенства позвао поред Симовића, још и

Ковачевића, Преказија и Репчића који су се истакли у победи

мешовитог тима. (Милијет, 7. јул 1986. године)

На Зорана Симовића они који су водили репрезентацију више

нису рачунали. То је било мало чудно с обзиром да је Симовић тек у

Турској показао сав свој раскошни таленат и бранио као никад пре тога.

О њему су стизале вести које су се

граничиле са стварношћу и много пута

добијале бајковиту црту. Био је голман

око кога се све вртело у великом

истанбулском клубу, али као да су те

приче овде биле дочекане са скепсом.

Они који су требали да све то прате као

да нису хтели ни главу да окрену у том

правцу, па је легендарни голман остао по

На утакмици селектор

против новинарске селекције у

Београду где је новинарска

селекција победила Младинић

ми је пришао и рекао да

рачунају на мене, али никад

ме нико више није позвао –


страни.

Доња слика је са утакмице која је одиграна на стадиону ЈНА у

Београду 1986. године између „А“ репрезентације Југославије и

Селекције новинара. Турски извештачи су после утакмице пренели да се

истакао голман Симовић.

Стоје: Симовић, Јусуфи, Репчић, Муслин, Халиловић, Стојковић, Перузовић, Зајец,

Хаџибегић, Свилар. Чуче: Прекази, Ковачевић, Сушић, Халилхоџић, Јањанин, Шестић,

Пашић, Трифуновић, Петровић.

179

180



РАНГ ЛИСТЕ ЈУ ФУДБАЛЕРА

„Спорт“ Београд 20 најбољих (1950-1990)

Југословенски лист „Спорт“ траје од 3. марта 1950. године и од

тада оцењује фудбалере после сваког одиграног кола. Статистичари су

сабрали све оцене прволигашких фудбалера, поделили с бројем утакмица

и добили њихове просечне оцене за Прву савезну лигу Југославије. На

тој табели Симовић заузима високо 11. место с просечном оценом 7,041.

1. Драган Џајић (Црвена звезда) 7,320

2. Владимир Беара (Хајдук, Ц. звезда) 7,267

3. Блаж Слишковић (Вележ, Хајдук) 7,216

4. Велимир Зајец (Динамо) 7,158

5. Вујадин Бошков (Војводина) 7,108

6. Светозар Вујовић (Сарајево) 7,055

7. Златко Чајковски (Партизан) 7,054

8. Бранко Зебец (Партизан, Ц. звезда) 7,050

9. Енвер Марић (Вележ) 7,045

10. Џемал Хаџиабдић (Вележ) 7,043

11. Зоран Симовић (Напредак, Хајдук) 7,041

12. Драган Мутибарић (Вардар, Трепча) 7,036

13. Радомир Вукчевић (Хајдук) 7,033

14. Рајко Митић (Ц. звезда) 7,010

15. Јосип Каталински (Жељезничар) 7,004

16. Бернард Вукас (Хајдук) 6,995

17. Душан Бајевић (Вележ) 6,993

18. Стјепан Бобек (Партизан) 6,986

19. Драган Холцер (Раднички, Хајдук) 6,993

20. Ратко Свилар (Војводина, Црвенка) 6,985

„Спорт“ Београд 10 голмана (1950-1990)

Такође је направљена листа 10 најбољих голмана Југославије

свих времена по истом критеријуму узимајући оцене листа „Спорт“

само док је трајала Прва савезна лига Југославије. На тој листи Зоран

Симовић заузима 3. место што је изванредан резултат.

1. Владимир Беара (Хајдук, Ц. звезда) 7,267

2. Енвер Марић (Вележ) 7,045

3. Зоран Симовић (Напредак, Хајдук) 7,041

4. Драган Мутибарић (Вардар, Трепча) 7,036

5. Радомир Вукчевић (Хајдук) 7,033

6. Ратко Свилар (Војводина, Црвенка)

7. Иван Ћурковић (Вележ, Партизан)

6,985

6,968

8. Милутин Шошкић (Партизан) 6,933

9. Драган Пантелић (Раднички) 6,918

10. Србољуб Кривокућа (Ц. звезда, ОФК) 6,912

181


„Спорт“ Београд

Југословенски лист „Спорт“ од 1957. године бирао је спортисту

године гласовима читалаца. На овој листи освајач златне значке био је

Фрањо Михалић, док је први рангирани фудбалер био Милош

Милутиновић. Исте године прволигашки фудбалери својим гласовима

бирали су фудбалера године. На тој листи првих десет фудбалера су:

Добросав Крстић (Војводина), Александар Петаковић (Раднички-Бг),

Милош Милутиновић (Партизан), Томислав Црнковић (Динамо),

Владимир Беара (Црвена звезда), Бранко Зебец (Динамо), Вујадин

Бошков (Војводина), Мухамед Мујић (Вележ), Дражен Јерковић

(Динамо) и Драгослав Шекуларац (Црвена звезда). Већ од следеће

године на ранг листи спортисте године, за коју гласају читаоци, најбоље

пласирани фудбалер проглашаван је за фудбалера године. Од 1971.

године избор фудбалера је вршила редакција листа „Спорт“.

Југословенски лист „Спорт“ додељивао је од 1975. године Оскар

најбоље оцењеном фудбалеру месеца од извештача листа „Спорт“.

Такође је проглашавао на крају године и најбоље оцењеног фудбалера

године која често није била као она коју је бирала редакција листа.

182

1957. Добросав Крстић (Војводина);

1958. Рајко Митић (Црвена звезда);

1959. Милутин Шошкић (Партизан);

1960. Бора Костић (Црвена звезда);

1961. Владимир Беара (Црвена звезда);

1962. Милан Галић (Партизан);

1963. Владица Ковачевић (Партизан);

1964. Рудолф Белин (Динамо);

1965. Велибор Васовић (Партизан);

1966. Драган Џајић (Црвена звезда);

1967. Ивица Осим (Жељезничар);




1971. Драгослав Степановић (ОФК Београд);

1972. Душан Бајевић (Вележ);

1973. Енвер Марић (Вележ);

1974. Јосип Каталински (Жељезничар);

1975. Иван Буљан (Хајдук);

1976. Ивица Шурјак (Хајдук);

1977. Дражен Мужинић (Хајдук);

1978. Вахид Халилхоџић (Вележ);

1979. Сафет Сушић (Сарајево);

1980. Владимир Петровић (Црвена звезда);


1982. Иван Гудељ (Хајдук);

1983. Зоран Симовић (Хајдук).


„Спортске новости“ Загреб

Избор фудбалера године лист „Спортске новости“ из Загреба

врши од 1952. године. Њихова титула носила је назив „Жута мајица“. До

1959. године гласали су само хрватски новинари, потом новинари из

целе земље, а од 1970. искључиво чланови међународног удружења

спортских новинара (АИПС).

1952/53. Бернард Вукас (Хајдук);

1953/54. Стјепан Бобек (Партизан);

1954/55. Јошко Видошевић (Хајдук);

1955/56. Ивица Хорват (Динамо);

1956/57. Тодор Веселиновић (Војводина);

1957/58. Томислав Црнковић (Динамо);

1958/59. Бора Костић (Црвена звезда);

1959/60. Владимир Беара (Хајдук, Црвена звезда);

1960/61. Милутин Шошкић (Партизан);

1961/62. Дражен Јерковић (Динамо);

1962/63. Владица Ковачевић (Партизан);

1963/64. Рудолф Белин (Динамо);

1964/65. Владица Ковачевић (Партизан);

1965/66. Силвестер Такач (Војводина);

1966/67. Ивица Осим (Жељезничар);

1967/68. Драган Холцер (Хајдук);

1968/69. Рудолф Белин (Динамо);

1969/70. Филип Блашковић (Динамо);

1970/71. Јурица Јерковић (Хајдук);

1971/72. Слободан Сантрач (ОФК Београд);

1972/73. Душан Бајевић (Вележ);

1973/74. Бранко Облак (Хајдук);

1974/75. Фрањо Владић (Вележ);

1975/76. Јурица Јерковић (Хајдук);

1976/77. Абид Ковачевић (Борац);

1977/78. Ненад Стојковић (Партизан);

1978/79. Сафет Сушић (Сарајево);

1979/80. Владимир Петровић (Црвена звезда);

1980/81. Златко Вујовић (Хајдук);

1981/82. Велимир Зајец (Динамо);

1982/83. Драган Манце (Партизан);

1983/84. Зоран Симовић (Хајдук).

183


„Вечерње новости“ Београд

Београдски лист „Вечерње новости“ организује избор фудбалера

године у Југославији од 1971. кога бирају капитени клубова. Дајемо

листу добитника и број освојених гласова. Треба истаћи да је цели овај

период било 18 прволигашких клубова.

1971. Драгослав Степановић (ОФК Београд) 13

1972. Душан Бајевић (Вележ) 10

1973. Енвер Марић (Вележ) 12

1974. Јосип Каталински (Жељезничар) 16

1975. Иван Буљан (Хајдук) 14

1976. Џемал Хаџиабдић (Вележ) 8

1977. Ненад Стојковић (Партизан) 8

1978. Вахид Халилхоџић (Вележ) 8

1979. Сафет Сушић (Сарајево) 16

1980. Владимир Петровић (Црвена звезда) 15

1981. Владимир Петровић (Црвена звезда) 16

1982. Иван Гудељ (Хајдук) 18

1983. Зоран Симовић (Хајдук) 16

„Вечерњи лист“ Загреб

„Вечерњи лист“ из Загреба од 1972. године додељује награду

најбољем фудбалеру године, кога бирају бивши репрезентативци, у виду

статуе „Победник“ коју је израдио познати вајар Стипе Сикирца.






1977. Дражен Мужинић (Хајдук);

1978. Вилсон Џони (Динамо) и Ненад Стојковић (Партизан);

1979. Сафет Сушић (Сарајево) и Велимир Зајец (Динамо);


1981. Златко Вујовић (Хајдук);



184


„ЕХО“ Београд

Лист Југословенске лутрије „ЕХО“ од 1964. године практично је

постао фудбалски лист и од исте године проглашавао је најбољег

фудбалера године, гласовима свих спортских редакција у земљи, коме је

додељивао „Златну лопту“.

1964. Рудолф Белин (Динамо);

1965. Велибор Васовић (Партизан);


1967. Ивица Осим (Жељезничар);




1971. Драгослав Степановић (ОФК Београд);





1976. Џемал Хаџиабдић (Вележ);


1978. Вахид Халилхоџић (Вележ);






„СН ревија“ Загреб

Од 1976. године врши избор „Најпопуларнији ногометаш“ по

избору читалаца. Од 1981. године донета је одлука да се избор врши

према добијеним оценама у листовима из целе земље. Фудбалер који

има просечну оцену изнад 7,400 проглашава се за интернационалног

мајстора коме додељује награду „Велемајсторска златна медаља“. За

мању оцену додељује се сребрна медаља „Међународни мајстор ЈУ

ногомета“. Зоран Симовић је добио „Велемајсторску златну медаљу“, а

пре њега су такву добили Зајец (пролеће 1981) и Пижон (јесен 1981).

1976. Златко Крањчар (Динамо);

1977. Велимир Зајец (Динамо);

1978. Вилсон Џони (Динамо):




1982. Велимир Зајец (Динамо);


185

186


„Темпо“ Београд

Недељник листа „Политика“ под именом „Темпо“ излазио је од

1966. године и од те сезоне је даровао пехар најуспешнијем голману.

1946/47. Бранко Стинчић (Хајдук) 24-20

1947/48. Ладислав Жмара (Локомотива) 18-18

1948/49. Фрањо Шоштарић (Партизан) 17-12

1949/50. Владимир Беара (Хајдук) 18-13

1951. Бранко Стинчић (Динамо) 22-19

1952. Владимир Беара (Хајдук) 16-15

1952/53. Владо Мачек (Загреб) 20-29

1953/54. Славко Стојановић (Партизан) 25-28

1954/55. Владимир Беара (Хајдук) 20-21

1955/56. Србољуб Кривокућа (Ц. звезда) 19-21

1956/57. Анте Вулић (Хајдук) 26-31

1957/58. Божидар Бјелојевић (Будућност) 23-24

1958/59. Владимир Беара (Ц. звезда) 19-10

1959/60. Гордан Ировић (Динамо) 18-12

1960/61. Милутин Шошкић (Партизан) 22-23



1963/64. Мирко Стојановић (Ц. звезда) 22-17

1964/65. Василије Радовић (Жељезничар) 28-30

1965/66. Илија Пантелић (Војводина) 30-27

1966/67. Златко Шкорић (Динамо) 30-21

1967/68. Илија Пантелић (Војводина) 28-25

Ратомир Дујковић (Ц. звезда) 28-25

1968/69. Ратомир Дујковић (Ц. звезда) 31-28

1969/70. Иван Ћурковић (Партизан) 33-26

1970/71. Момчило Вујачић (Челик) 30-22

1971/72. Слободан Јањуш (Жељезничар) 34-20

1972/73. Маријан Јантољак (Борац-БЛ) 29-20

1973/74. Ризах Мешковић (Хајдук) 33-21

1974/75. Милан Шаровић (Динамо) 27-22

1975/76. Иван Каталинић (Хајдук) 31-18

1976/77. Радојко Аврамовић (Ријека) 34-29

1977/78. Петар Борота (Партизан) 34-19

1978/79. Јасмин Диванефендић (Слобода) 28-15

1979/80. Зоран Симовић (Напредак) 33-25

1980/81. Драган Пантелић (Раднички) 32-?

1981/82. Иван Пудар (Хајдук) 28-23

1982/83. Фахрудин Омеровић (Слобода) 31-?

1983/84. Зоран Симовић (Хајдук) 32-19

По овој табели први је Борота (-15 голова), други је Јањуш (-14),

док треће место деле Симовић, Каталинић и Диванефендић, сви (-13).


„Политика Експрес“ Београд

Београдски лист „Политика Експрес“ установила је, 1975. године,

награду „Плава мајица“ коју додељује најбоље оцењеном фудбалеру

године од својих извештача са првенствених утакмица. Од 1981. године

фудбалера године су бирали сабирањем гласова репрезентативаца.

1975. Иван Буљан (Хајдук),

1976. Џемал Хаџиабдић (Вележ),

1977. Дражен Мужинић (Хајдук),

1978. Вахид Халилхоџић (Вележ),

1979. Сафет Сушић (Сарајево),

1980. Зоран Симовић (Напредак),

1981. Владимир Петровић, (Црвена звезда),

1982. Иван Гудељ (Хајдук),


20 најуспешнијх ЈУ голмана

Статистичари су се латили да кроз још једну интересантну

статистику покажу 20 најуспешнијих голмана у Југославији. За ову

табелу узети су голмани који су бранили у Првој савезној лиги најмање

100 утакмица. Бројке иза имена голмана значе процентуалан број

примљених голова по утакмици, а у загради број одиграних утакмица и

број примљених голова.

1. Ризах Мешковић (Слобода, Хајдук) 0,910 (200-182)

2. Иван Каталинић (Хајдук) 0,918 (122-112)

3. Петар Борота (ОФК Београд, Партизан) 0,970 (238-231)

4. Владимир Беара (Хајдук, Црвена звезда) 0,995 (225-224)

5. Жељко Стинчић (Динамо) 1,000 (173-173)

6. Енвер Марић (Вележ) 1,003 (255-256)

7. Зоран Симовић (Напредак, Хајдук) 1,005 (167-168)

8. Драган Пантелић (Раднички-Ниш) 1,051 (213-224)

9. Ратомир Дујковић (Ц. звезда, Осијек) 1,065 (273-291)

10. Небојша Ђорђевић (ОФК Београд) 1,066 (136-145)

11. Златко Шкорић (Динамо, Олимпија) 1,084 (201-218)

12. Александар Стојановић (Рад.-Кг, Ц. звезда) 1,089 (157-171)

13. Ратко Свилар (Војводина, Црвенка) 1,115 (208-232)

14. Илија Пантелић (Војводина) 1,130 (176-198)

15. Радојко Аврамовић (Ријека) 1,131 (122-138)

16. Милутин Шошкић (Партизан) 1,140 (169-193)

17. Радомир Вукчевић (Хајдук) 1,140 (171-195)

18. Иван Ћурковић (Партизан, Вележ) 1,142 (288-329)

19. Момчило Вујачић (Челик, Будућност) 1,153 (274-316)

20. Миодраг Кнежевић (Раднички-Ниш) 1,195 (286-342)

Зоран Симовић је у турској првој лиги наступао за Галатасарај на

188 утакмица и примио 137 голова што је 0,728, а укупан скор је 0,859.

187


Фудбалери спортисти године

Можда треба поменути још нешто интересантно када је реч о

фудбалерима, а то је да су београдски „Спорт“ и загребачке „Спортске

новости“ бирали спортисту Југославије, док је „Слободна Далмација“

бирала спортисту године Далмације. Говоримо само до оне године док

је постојала Прва савезна лига Југославије, дакле, до 1990. године.

У избору листа „Спортске новости“ од 1952. до 1990. године

само је један фудбалер био спортиста године и то Бернард Вукас (1955).

У избору Југословенског листа „Спорт“ од 1957. до 1990. године

двојица фудбалера бирана су за спортисту године и то: Милан Галић

(1962) и Драган Џајић (1969).

„Слободна Далмација“ је од 1955. године бирала спортисту

године за целу Далмацију. Први „Спортиста Далмације“ постао је

Бернард Вукас, фудбалер Хајдука и репрезентативац Југославије.

Прошло је пуних 20 година од тада и тек 1975. године ово признање

понео је још један фудбалер – Иван Буљан. До распада Југославије овај

трофеј су понела још само двојица фудбалера: Иван Гудељ 1982. и

Зоран Симовић 1983. године.

Постоје још неколико ранг листа других редакција, али за нас је

овде важно да кажемо једну ствар која је очигледна. Од када се воде

ранг листе најбољих фудбалера Југославије па све до њеног нестајања

1990. године само су четири голмана бирана за фудбалера године у

различитим анкетама, и то: Владимир Беара, Милутин Шошкић, Енвер

Марић и Зоран Симовић.

Имена ових људи све говоре. Част је бити у овом друштву.

188


Зоран Симовић у Галатасарају

(1984-1990)

Почетком 20. века Истанбул је метропола где се укрштају светске

цивилизације, где цвета трговинска размена, где се школују млади људи

из свих крајева света, па тако и са Балканског полуострва.

Галатасарај спорт клуб основали су ученици гимназије

Галатасарај давне 1905. године. Али Сами Јен био је Албанац и сматра

се оснивачем и његово име понео је стадион Галатасараја 1964. године.

Међу ученицима оснивачима и првим фудбалерима била су двојица из

Забрђа код Андријевице – Милија Мило и Павле Бакић.

Госпођа Џандан Ерчетин, потпредседник Галатасараја, вођа

петочлане делегације и амбасадор Турске у Црној Гори, дошли су 2014.

године у село Забрђе код Андријевице и поставили две истоветне

спомен плоче поред улазних врата капеле на сеоском гробљу. Једна

плоча је мраморна, друга је метална, на којима испод амблема овог

познатог фудбалског клуба и наглашене 1905. године, на српском и

турском језику пише: “У знак вечног сећања на црногорске ученике

Гимназије Галатасарај, двојице првих играча и оснивача првог турског

фудбалског клуба Галатасарај, Мила и Павла Бакића, с најдубљим

поштовањем, Спортски клуб Галатасарај – Истанбул, јун 2014”.

Тако то ради велики и организован клуб.

189


Мило Бакић означен кругом

190

Госпођа Џандан Ерчетин открива спомен плоче браћи Бакић на капели у Забрђу

Осамдесет година после оснивања у Галатасарај дошао је један

момак са ових простора, тачније из Мојковца, који ће обележити једно

време и постати легенда и љубимац навијача највећег турског клуба.

Голман сплитског Хајдука и југословенске репрезентације Зоран

Симовић склопио је начелни споразум о ангажману за популарни турски

клуб Галатасарај. Он ће потписати двогодишњи уговор с некадашњим

клубом Томислава Ивића, за шта ће му бити исплаћено око 120 милиона

турских лира (60 милиона нових динара).

– Због неуспјеха у Француској пропао ми је ангажман у

Енглеској. Да није било сусретљивости Томислава Ивића, чини ми се да

бих сада био на – „бијелом хлебу“. Само захваљујући њему, обрео сам

се у Галатасарају. Нисам се покајао. За прелазак сам добио 150 хиљада

долара. Уговор ме веже на вјерност дугу двије године. Након тога

одлазим у Америку, да играм мали фудбал – говорио је Симовић.


То је говорио Симовић тада кад није знао ништа о турском клубу,

народу, држави, а ни то како ће стартовати у новој средини.

Постоји ситуација за коју је Симовић сазнао тек у Турској.

Заправо, на његов деби у репрезентацији Југославије против Норвешке у

Београду, дошли су Томислав Ивић тада тренер Галaтасараја и

потпредседник клуба Алп Јаман да га гледају и евентуално ангажују. Ту

су добили одговор да је Симовић потписао за Нотингем Форест и да је

то готова ствар и вратили се. Касније је Ивић рекао Симовићу: „Сунце

моје ја сам долазио с потпредседником клуба да те гледамо и рекао сам

му – aко узимате голмана само њега да узмете. Али су нам рекли да си

потписао за енглески тим и ми смо се вратили“.

Вест да су челници Галатасараја гледали Симовића планула је у

Турској и новине су почеле да пишу о њему као да је то готова ствар.

Како је Симовић бранио изванредно турска штампа је писала о њему

бајке, као да му је немогуће дати гол, па се често говорило: Ко ће њему

дати гол?

Симовић није први Југословен у овом клубу. За Галатасарај су

играли 1966/67. године Владимир Николовски, потом голман Црвене

звезде Татомир Радуновић од 1967. до 1969. године. Ахмет Человић

дошао је 1968. и задржао се до 1970. године. Тренер Тома Калоперовић

преузео је Галaтасарај 1968. и водио га до 1970. године. Голман Црвене

звезде Бошко Кајганић дошао је 1977. године, али је одиграо само шест

утакмица онда је страдао у саобраћајној несрећи. Јусуф Хатунић и

Ешреф Јашаревић наступали су у сезони 1978/79. године. Тарик Хоџић

од 1981. до 1984., а Мирсад Сејдић од 1982. до 1984. године. Томислав

Ивић водио је Галатасарај у сезони 1983/84. године.

Калоперовић је био првак, Ивић трећи, док се поменути фудбалери

нису истакли, сем Хоџића и Сејдића који су оставили добар утисак.

Ако погледамо историју Галатасараја видећемо да су наведени

фудбалери и први странци у клубу уопште. Тек доласком Немца

Абрамчика први пут је стигао у клуб странац који није из Југославије.

Тада (1984.) је у штампи осванула табела: Ко колико вреди, са

именима фудбалера и тренера у турским прволигашким клубовима.

Најскупље плаћени фудбалер у Галатасарају био је Симовић са 120

милиона лира, Јусуф 100, Фатих 80, Исмаил 62, и тако редом.

Међутим, Симовићев деби у дресу Галатасараја није био блистав.

Након кризе и клупе на коју га је ставио Јуп Дервал, тренер овог тима,

Симке је поново изборио место на голу и постао миљеник навијача

Галатасараја. Прве године боравка у Турској, док се још није навикао на

нову средину, Симовића је срео новинар „Побједе“ из Титограда у

хотелу „Босна“, власништво браће Бозкурт родом из Сјенице, који је са

сетом причао о свом одласку у печалбу.

– Првенство Европе у Француској били су најтужнији дани у мом

животу. Утакмицу са Белгијом често сањам. Погрешио сам, шта могу.

Веселиновић је то једва чекао. Заменио ме, а две године бранио сам без

грешке – каже популарни Симке.

191


Напустио је Хајдук и репрезентацију, а да му нико није рекао ни

сретно. Као да су, преко ноћи, заборављене све његове добре стране. Из

звезда се стропоштао и закуцао у земљу.

Онда су дошле године највеће славе голмана Зорана Симовића и

о одласку из Турске и игрању малог фудбала није било ни помисли.

Никоме у Истанбулу, Турској, није било јасно што га више не

зову у репрезентацију. А бранио је три пута боље него у Југославији.

Дервал је питао Симовића да позове Миљанића да му каже да се не

брукају и да га позове, али Симовић то није дозволио. Рекао је ако то

уради напустиће Галатасарај. Не жели на тај начин да брани за

репрезентацију.

– Ја сам у Турску стигао још у време када се тренирало на шљаци

и провео сам ту шест година, од 1984. до 1990. године. Осим мене било

је још играча са простора бивше Југославије. У то време у турским

клубовима играли су Џевад Шећербеговић, Мирсад Ковачевић, Мирсад

Сејдић, Сребренко Репчић, Тарик Хоџић... – каже Симовић.

– До мог доласка Галатасарај није био првак 12 година, а онда

смо прво били вицепрваци, мада смо сезону завршили без пораза, али

нам је гол разлика била слабија. После смо били прваци, освајачи купа,

играли смо најлепши фудбал, имали највише навијача. У то време је

фудбал у Турској био у великој експанзији, а доста је тренера било са

наших простора, као и играча. Видите најбоље где је данас турски

фудбал, а ми смо ударили темеље, ми са простора бивше Југославије,

што на терену, што на клупи – наставио је Симовић.

Колико је Галатасарај напредовао и постао велики европски клуб

говори то да је после Симовића (који им је трасирао пут) у њему

наступао велики број најбољих светских играча и тренера: Ерик Герец,

Георги Хаџи, Георги Попеску, Милан Барош, Клаудио Тафарел, Франк

Рибери, Весли Шнајдер, Марио Жардел, Дидиер Дрогба, Лукас

Подолски и многи други (њих 139 укупно).

Тај фудбалски напредак Галатасарај је крунисао – само десет

година после Симовића освојио je УЕФА Куп и Супер куп Европе.

192

Симовић потписује први уговор на две године са Галатасарајем


Важно је истаћи, ако занемаримо сами старт, од почетка па свих

ових година играња фудбала у Турској, Зоран Симовић је био на

највишем нивоу. Из недеље у недељу ако није био играч утакмице скоро

увек, сем неких изузетака, био је у тиму кола што је фасцинантно. Јер

бити на таквом нивоу није потребан само максимални рад него и

максимална концетрација, психичка стабилност и посвећеност послу

којим се бавите. А све то је Зоран Симовић ујединио и жарио и палио

турским стадионима.

Кад сам се опростио

од Хајдука на утакмици с

Ријеком седео сам на клупи да

се одморим, а сутра идем на

припреме репрезентације. Те

године сам играо лига и куп

Југославије, куп УЕФА,

репрезентација и олимпијска

репрезентација, на пет

фронтова и све ме то стигло.

Поврз тога децу нисам видео

месецима, зато сам стартовао

лоше у Турској – прича

Симовић.

Симовић и Проф. др Али Урас

Кад је Зоран Симовић дошао први пут у Галатасарај на

аеродрому су га дочекали, ставили у ауто и одвезли на вештачко острво

у Дарданелима (седиште клуба) где је са председником Галатасараја

Проф. др Али Урасом био на ручку. У релаксираном разговору у једном

тренутку господин Али Урас питао је Симовића шта је завршио од

школе. Симовић је рекао да је машинбравар. Тада је дошло до великог

комешања, јер преводиоци нису знали да преведу. Баратали су разним

терминима, међутим, пошто се

радило о металској струци нису

били упућени, али после

извесног времена председник

Али Урас је рекао: „демирџија“

и прекинуо напетост.

Питао ме председник

да ли говорим енглески, а ја

одговрим: „мало“. Да сам знао

енглески дао би пола

трансфера, јер те другачије

гледају као образованог

човека – прича Симовић.

193


У овом прелазном року поред Симовића у Галатасарај су дошли

још: Исмаил Демириз (Gençlerbirliği); Јусуф Алтинтас (Kocaelispor);

Семих Јувакуран (Bursaspor); Рудигер Абрамчик (FC Nürnberg); Ердал

Кесер (Borussia Dortmund), Риза Тујуран (Fatih Karagümruk), Бурак

Дилмен (Samsunspor), Левент Еркос (Trabzonspor).

Сем немачког репрезентативца Абрамчика који је нешто старији

све су ово млади одлични играчи.

Клуб су напустили: Мустафа Денизли (35) престао да игра и

постао тренер; Тарик Хоџић (Sarıyer); Мирсад Сејдић (Bursaspor), и још

шесторица играча приступили су другим турским клубовима.

У првој такмичарској сезони 1984/85. године Симовић је са

новим клубом освојио Куп. Исте године су финалисти Супер купа.

Симовић је наступао у 28 првенствених утакмица за Галатасарај.

Зоран Симовић дебитовао је у дресу Галатасараја 15. августа 1984.

године у утакмици за TSYD Kupası (локални куп) против Бешикташа

која се завршила 1:1, а 19. августа исте године играли су против

Фенербахчеа 0:0. Првенство Турске почело је 26. августа 1984. године.

194

Прекази и Симовић славе победу


1. Lig 1984/85

1 Fenerbahзe SK Istanbul 34 18 14 2 65:25 50

2 Besiktas JK Istanbul 34 19 12 3 49:19 50

3 Trabzonspor K (L,C) 34 14 14 6 38:26 42

4 Ankaragьcь SK 34 12 14 8 33:27 38

5 Galatasaray SK Istanbul 34 11 14 9 34:28 36

6 Sakaryaspor K Adapazari 34 14 8 12 44:39 36

----------------------------------------------------------------------------

Дакле, почела је лига, а Симовић брани катастрофално лоше.

Новине одмах крећу са текстовима како он није онај голман са којим су

потписали уговор. Фотографије, анализа сваког дела лица, тела, увреде.

Симовић је био у шоку. На прве три утакмице примио је пет голова.

Брука за Галатасарај који је тог лета купио девет звезда, а изгубио од две

екипе које су дебитанти у првој лиги (Малатиаспор и Ескисехирспор)!

Гледаоци хоће да их растргну, а највише прозивају Симовића.

Новинар Џем Буба

замолио ме да на Капали

чаршији направимо репортажу.

Дали ми накит да ме сликају.

Тада је кренула прича да ја

нудим 250 хиљада лира, златан

накит, 10 дана одмора на

Јадрану, све у вредности од 50

хиљада марака ономе ко ми да

први гол. Ја нисам појма имао о

томе, а у првом колу дао ми гол

играч екипе која је тада ушла у

прву лигу. Једно годину дана су

ме прозивали: „Јел даде оном

награду?“ – прича Симовић.

Изгубили смо у

трећем колу 0:3 и кренули за

Истанбул. На излазу из града

нас зауставила полиција и

рекла да не идемо тамо јер нас

чекају мочугама да нас бију

навијачи. Онда смо ударили

преко неких села и путовали

смо 10 сати до Истанбула тих

300 километара. У себи псујем

и мислим се: То је цена онога

што нисам отишао у Енглеску

него сам дошао на Исток –


Симовић је био депримиран стварима које је доживео у

репрезентацији, деца су му у Крушевцу, брани на шљаци као аматер.

Туга! Онда се појавио текст у новинама како Зоран Симовић брани у

Енглеској, а у Турску је послао млађег брата. Новине су доносиле

његове фотографије како лежи на кревету, а око њега играју плесачице.

Увеличавају цифру за коју је дошао и пишу да је узео 220 милиона како

би га још више напали и увредили.

195


Извукао се из овакве ситуације тако што је прво дошла супруга

са децом, а онда је тражио да му ископају рупу 10x10 метара и напуне

песком и кренуо са тренинзима. Тренер Дервал је схватао његову

ситуацију и давао му подршку да преброди кризу. Уз помоћ супруге и

деце превазишао је све и потпуно спреман стао на гол и био онај стари

голман Симовић. Одједном, оне исте новине пишу хвалоспеве. Исти

новинари тврде да су увек веровали у њега, јер је он европска легенда!

Новинар Џем Буба и Симовић. Десно је чувена слика на којој Симовић држи поколне

за онога ко му да први гол у Турској.

Супруга Радмила живела је у

Турској све до поласка сина Ивана у

школу, а онда се вратила у Крушевац где

су га уписали у први разред. Данас Зоран

каже да му је председник клуба нудио да

деца остану у Турској где би их клуб

уписао на Robert College Istanbul, један

престижан светски колеџ, али он је у

договору са супругом одлучио да се деца

школују у Југославији. Данас каже да је

можда направио грешку, али у почетку је

био резерва у Турској и није могао да

претпостави како ће да буде даље. Зоран

је поново остао сам, а супруга је с децом

долазила у време ђачких ферија и

проводила цело лето у Истанбулу, затим

о празницима кад је год било могуће била

је уз Зорана.

Нису могли да му дају гол из

пенала. Хватао је живе лопте после шута

са беле тачке. После утакмица је са

терена до аутобуса ношен на рукама и ту

врсту обожавања је тешко описати.

Становао сам у хотелу

„Босна“ и увече седнем, а на

телевизији спикер није рекао

ни добровече излази листа нас

девет новајлија, а ја први.

Сутра изађем да прошетам.

Приметим људи ме попреко

гледају и питам преводиоца

што ме овако гледају, а он

каже: „Ма није то ништа

проћи ће“. И код нас се губе

утакмице, али није овако –


Против Бурсе за коју

је наступао Мирсад Сејдић и

даље сам седео на клупи. Пита

ме Сејдић: „Симке да ли је

могуће да си ти резерва, ја ћу

да дам гол да ти помогнем“.

Тада је Сејдић стварно дао гол

из слободњака и на следећој

утакмици Хер Дервал ми

каже: „Спреми се Симон,

браниш“ – прича Симовић.

196


У 9. колу Галатасарај гостује Бешикташу где је одиграо једну

веома тешку утакмицу са пуно прилика за гол. Повео је домаћи тим када

је са неких двадесетак метара полудесно упутио праву бомбу

Шећербеговић, а Симовић је полетео да осујети овај ударац, али није

стигао да дотакне лопту која је улетела у саме рашље. У том периоду

Бешикташ је имао више прилика за гол нарочито Шећербеговић, али

нису реализовали надмоћност. Касније Галатасарај постиже три гола и

односи победу од 3:1.

Зоран Симовић на почетку - резерва.

Новајлије у Г. Сарају: Симовић и Абрамчик.

У другом делу сезоне са Фенербахчеом је играо 2:2, после велике

борбе у утакмици која је стално била на ивици инцидента и са много

фаулова. После једног продора играча Фенербахчеа преко десне стране

кога није успео да заустави његов пратиоц истрчао је голман Симовић и

жестоким стартом у ноге однео и лопту и нападача, а судија је досудио

једанаестерац. Симовић је бучно реаговао, али судија се није

предомислио и тако је Фенербахче изједначио голом Селџука из пенала.

Реприза куп утакмице одиграна је у првенству после три дана

(24. март 1985.) када је Бешикташ био гост Галатасарају. Утакмица је

завршила нерешеним резултатом 0:0, а играч утакмице био је Симовић.

Сутрадан су све новине у својим извештајима писале хвалоспеве

голману Симовићу како је фаталан за Бешикташ: „Бешикташ и даље

доживљава шок Симовић“.

Галатасарај је пружао добре игре против такозваних јачих

прволигаша, али су зато од слабијих од себе губили на свом терену.

197


1984/85 Türkiye Kupası

1/4 final Türkiye Kupası

Fenerbahçe-Galаtasaray 1:2, 6. februar 1985.

Zoran Simovic, Fatih Terim, Ahmet Ceyhan, İsmail Demiriz, Raşit Çetiner,

Yusuf Altıntaş, Cüneyt Tanman, Adnan Esen, Erdal Keser, Bülent Alkılıç, Rüdiger

Abramczik.

Стрелци: Raşit Çetiner 2', Fatih Terim 21' пенал.

Утакмица је најaвљивана као велики дуел бивших селектора са

ЕП у Француској Дервала и Веселиновића. Голови су рано пали тако да

нико није очекивао да ће у 21. минуту бити постављен коначан резултат

утакмице. Пешић и Репчић у тиму домаћина су играли солидно, док је

Симовић после велике грешке коју је направио почетком утакмице

играо главну улогу у победи свога тима. Када је Фатих погодио мрежу

из пенала Симовић је од радости заплакао...

Фенербахче је био надмоћнији тим у другом полувремену, али је

Симовић одлично бранио ударце Репчића, Селџука, Пешића и других.

Galatasaray- Fenerbahçe 1:0, 28. februar 1985.

Zoran Simovic, İsmail Demiriz, Ahmet Ceyhan, Semih Yuvakuran (Mustafa

Ergücü), Yusuf Altıntaş, Raşit Çetiner, Cüneyt Tanman, Halil İbrahim Akçay,

Adnan Esen, Rüdiger Abramczik (Burak Dilmen), Bülent Alkılıç.

Стрелац: Adnan Esen 60'.

Галатасарај се помирио са лошим пласманом у првенству, али је

полагао велике наде у Купу. Тренер Јуп Дервал био је у незавидној

ситуацији и у случају неуспеха у шампионату и Купу добио би отказ.

Онда је његов тим у четвртфиналу против лидера у првенству обе

утакмице одиграо феноменално и добио што је додатно охрабрило

играче. Победа над Фенербахчеом славила се читаву ноћ.


Galatasaray-Besiktas 0:0, 13. mart 1985.

Zoran Simovic, Raşit Çetiner, Cüneyt Tanman, Ahmet Ceyhan, Yusuf

Altıntaş, İsmail Demiriz (Halil İbrahim Akçay), Adnan Esen, Bülent Alkılıç, Burak

Dilmen (Semih Yuvakuran), Rüdiger Abramczik, Erdal Keser.

Прва утакмица полуфинала завршила је нерешено без голова, а

сви извештачи су после утакмице били једногласни да је Симовић био

играч који је донео превагу и спасио свој тим пораза. Једини је Симовић

добио оцену „супер“, док су остали играчи добили две или једну

звездицу. У Турској се фудбалерима дају оцене од једне до пет звездица.

Ово је био изузетак.

198


Симовић је почео утакмицу са доста морала, јер је стигла његова

супруга и деца за којима је чезнуо. Супруга Радмила и деца били су

прави лек за њега и додатно су га мотивисали пред важну утакмицу.

Besiktas-Galatasaray 0:1, 20. mart 1985.

Zoran Simovic, Ahmet Ceyhan, Raşit Çetiner, Sefer Karaer, Fatih Terim,

Cüneyt Tanman, Semih Yuvakuran, Adnan Esen (Barbaros Erdem), Rüdiger

Abramczik, Levent Erköse, Bülent Alkılıç.

Стрелац: Rüdiger Abramczik 46'.

Јуче су одиграни полуфинални мечеви турског Купа и у центру

пажње био је један Југословен. Галатасарај је елиминисао Бешикташа

(кога тренира Бранко Станковић, а играју Ковачевић и Шећербеговић)

резултатом 1:0, а јунак меча био је голман Зоран Симовић. Бранио је

бравурозно. Целокупна турска штампа јутрос пише да таква одбрана до

данас није виђена, да је Симовић победио Бешикташа.

Наслови у новинама су били: „Суперстар Симовић“, „Бешикташ-

Симовић 0:1“... Дервал каже: „Спасао нас је Симовић“.

Галатасарајев тренер је одушевљено говорио о Симовићевим

одбранама на полуфиналној утакмици. Све новине су известиле о

феноменалним одбранама југословенског голмана.

Од свих извештача добио је пет звездица. Поред бравурозних

интервенција током утакмице одбранио је и пенал који је извео играч

домаћих Зија у осмом минуту утакмице.

Зија: „Симовић ме је хипнотисао погледом“.

Бранко Станковић: „Симовић последње две године игра сваки

меч као у Хајдуку када је изабран за фудбалера године. Тада је изабран

и у репрезентацију Југославије. Бранио је одлично и у репрезентацији.

Наставио је и ове године да брани тако и зауставио је сваки наш напад.“

199


Голман који је сам зауставио Бешикташ. После ове утакмице

сутрадан су новинари и навијачи дошли код Симовића у 7 сати ујутру да

га воде по граду, сликају и интервјуишу. Он је тада осетио да су га

заволели па се трудио да својим понашањем према њима узврати дупло

више. Зато га воле и данас.

Станковић и Веселиновић

– Симовић је био феноменалан, одавно нисмо видели голмана у

таквој форми – коментаришу у глас Станковић и Веселиновић. – Он је

тренутно далеко најбољи Југословенски голман, заслужује пре Стојића

поверење селектора. Наш селектор би могао да се у то увери већ у

недељу, када је у првенственом мечу реприза, поново играју Галатасарај

и Бешикташ.

Final Türkiye Kupası

Trabzonspor-Galatasaray 1:2, 10. april 1985.

Zoran Simovic, Ahmet Ceyhan, Raşit Çetiner, Sefer Karaer, Fatih Terim,

Cüneyt Tanman, Semih Yuvakuran, Adnan Esen, Rüdiger Abramczik, Levent

Erköse, Bülent Alkılıç.

Стрелци: İsmail Demiriz 44', Fatih Terim 61'.

Galatasaray-Trabzonspor 0:0, 17. april 1985.

Zoran Simovic, Yusuf Altıntaş, Ahmet Ceyhan, Fatih Terim, Cüneyt

Tanman, İsmail Demiriz, Raşit Çetiner, Adnan Esen, Erdal Keser, Bülent

Alkılıç, Rüdiger Abramczik.

200


Симовић је дао већи допринос победи свога тима у гостима и био

је тада оцењен највећом оценом, али је важно истаћи да је на обе

финалне утакмице оцењен од свих извештача као играч утакмице.

Југословенски голман Симовић првенствено је заслужан за

највеће достигнуће Галатасараја, и елиминацију Фенербахчеа, Бешикташа

и Трабзонспора. Финални меч и победа у Купу најбоље је показала

величанствену улогу Симовића. Због ове чињенице навијачи жутоцрвених

славе Симовића на крају утакмице. Капитен Фатих узима од

председник Федерације пехар који се затим нашао у рукама Симовића...

Освајање Купа био је велики успех колико за Симовића још више

за тренера Јупа Дервала коме је место у тиму било под знаком питања и

да је било неуспеха вероватно би добио отказ. Симовић га је спасао.

После освајања Купа Дервал је Симовића ковао у звезде.

– Турци су најбољи људи. У Турској ме људи воле и ово су моје

најсрећније године, осећам се као у рају – рекао је Симовић новинарима.

Поред освојеног пехара као победници Купа Турске фудбалери Галатасараја добили су

од ТФФ плакете (лево) као и златне медаље (десно).

201


Симовићеву пажњу заокупља син Иван

У Турску је ових дана дошла у госте голману Галатасараја

Симовићу супруга Радмила са децом. Дошла је да би била уз супруга и

дала му подршку на финалној утакмици Купа Турске против Трабзона.

У последњих неколико недеља Симовић показује да је голман високе

класе и љубимац навијача жуто-црвених. Сваки слободан тренутак

Симовић је користио за игру са сином Иваном који је сијао од среће.

Навијачи су забринути и у финалу са Трабзоном највише очекују од

Симовића који ће понети главни терет. Он је обећао да ће дати све од

себе како би освојили Куп.

Зоран Симовић са сином Иваном.

202

Ердал, Исмет, Прекази и Симовић


Највећи је Цим-Бом (популарни назив за Галатасарај) нема већег

Победнички пехар у рукама Симовића

203

204


На тврдој земљи

Када су у „СН Ревији“ из Загреба хтели да закажу разговор са

Зораном Симовићем (почетком 1985.), донедавно незаменљивим

голманом репрезентације, о којем се није ништа чуло након његовог

одласка у Истанбул, многи су спомињали хотел „Босна“ на Лалелију,

делу тог милионског града. Наиме, све до пре два месеца Симовић је

боравио у том хотелу, иначе састајалишту Југословена у Истанбулу.

Зоран Симовић је разочаран човек. Говори тихо са сетом. Ни

мало задовољства у погледу. Чак је и пропушио.

– Боли ме што сте ме заборавили. Да сам отишао у Енглеску не

би било тако – каже Симовић.

Зашто Нотингем није поштовао предуговор који сте потписали?

– Дужан сам захвалити Томиславу

Ивићу што ми је омогућио да дођем у

Галатасарај. Да није било њега, не знам

шта би било. С Нотингемом је све било

договорено. Потписао сам предуговор у

којем је стајало да ћу добити 350 хиљада

долара за прелаз у његове редове и 36

хиљада фунти плату месечно. Правдали

су се да не могу добити за мене одобрење

за рад – каже Симовић.

Симовић сматра да није имао

менаџера, човека који би га упутио и

помогао. Захваљујући Ивићу, за кога

Томислав Ивић ми је

пре почетка ЕП 84, говорио да

је у игри и голман Белгије

Прудон у чијем трансферу се

помиње три пута већа сума

новца. У тој прљавој игри није

важан квалитет него висина и

расподела новца. У том

трансферу је био умешан и

таст Јохана Кројфа - прича

Симовић.

каже да му је помогао као отац сину, нашао се у последњем часу у

Турској.

– Овде сам далеко од свих очију. Добио сам ни трећину од онога

што би добио у Енглеској. Имам мању плату од било кога. Само два и

по милиона месечно. У Хајдуку сам имао од 7 до 15 милиона, а о

премијама да и не говорим. Али новац није важан. Како браним овде

морао бих бити у репрезентацији – наставља Симовић.

Зашто нисте остали у Хајдуку и чекали бољу прилику?

– Анте Жаја, генерални секретар, био је да идем из клуба. Нисам

могао остати. Дуга је то прича. Морао сам бранити двоструко боље од

конкурената да бих стајао на голу Хајдука. Тако је било у задње две

године. Увек су говорили да на млађима свет остаје – каже Симовић.

Признаје да је нервозан, смршао је девет килограма. Криво му је

што породица није с њим у Истанбулу. Супруга и деца не могу поднети

турску храну, па су се вратили у Крушевац.

Од турских колега смо чули да сте били доста самоуверени?

– Е то ти је човек. Отишао сам код једног нашег исељеника, који

има златарску радњу. У руци сам држао сат и један ме је фото-репортер

замолио за снимак. Сутрадан сам у новинама прочитао за наводно моју

изјаву. Нисам ништа рекао, а тако је испало. Никада се нисам бусао у

прса. Нисам такав човек. Нисам код нас, овде још мање. Бубрези ми се


распадају од вежбања на као камен, тврдој земљи. Нити једне травчице!

Не бих бранио тако добро да не тренирам напорно – прича Симовић.

Зоран Симовић ће, када му истекне уговор покушати наћи неки

бољи клуб у Европи. И сад је спреман вратити половину одштете

Галатасарају, кад би били вољни да га пусте макар и на крају ове сезоне.

Галатасарајев Југословен пантер Симовић

Он је освојио ФА куп и био је у праву. Честитамо. Тај без сумње

успех је свих играча и Дервала. Међутим, из дана у дан расте голман

Симовић за кога слободно можемо да кажемо да је његова улога главна

у освајању Купа без претеривања. Он се налази на најосетљивијем месту

у тиму и његовом заслугом је југословенска репрезентација била

учесник последњег ЕП и ОИ. Све касније критике које је претрпео као и

наводе који су дошли из Енглеске пале су у воду. Наравно, сва ова

писања су пољуљала морал Симовића, али добрим одбранама у Турској

све их је демантовао. Главни разлог доласка у нашу земљу био је његово

веровање да ће се пољуљани морал побољшати. Овде су питали: „Ко ће

њему да да гол?“ И Симовић се слаже да су мало претеривали. Међутим,

у првим данима било је за Симовића тешко, говорио је: „Ја не могу да се

прилагодим овим условима, језику...“

– Куп нисам освојио само ја. Похваљујем своје пријатеље. Ја сам

само вршио своју дужност. Увек смо побеђивали заједно. У Купу смо

победили велике тимове као што су Фенербахче, Бешикташ,

Трабзонспор. Први дани када ми је било тешко у Галатасарају сада су

иза мене у прошлости – каже добри и као увек скромни Зоран Симовић.

Нико као Симовић

Стрпљивим вежбама и радом Симовић је показао да је добар

голман, који поседује вештину и свима показао у лигашким мечевима

колико је тешко њему дати гол. Сви који прате утакмице Галатасараја

сведоци су колика је Симовићева доминација на терену, он је командант

игре. Он никада неће оставити празан простор, својим искуством и

знањем беспрекорно распоређује своје играче. Често користи испред

гола песницу у боксовању високих лопти где његови рефлекси имају

доминантну улогу. Веома је искусан, а краси га велика храброст.

Његови навијачи заустављају дах приликом његових интервенција.

Одувек је Европа богата добрим голманима као што су били Шпанац

Замора, Италијан Оливиери, Чех Планичка, Аустријанци Хиден и Земан,

Совјет Јашин, Југословен Беара... Према нашем мишљењу нико није као

Симовић...

Симовића тражи Реал Мадрид

Југословенски фудбалери су најбољи у Истанбулским

клубовима... Фенербахче има два наша играча: Репчића и Пешића,

Сариер Хоџића... Бешикташ води тренер Бранко Станковић, а најбољи

играч је Мирсад Ковачевић...

205


Ипак Симовић у Галатасарају главна је звезда истанбулског

фудбала. Менаџер Сариера Селџук Ујгур и Фенербахчеа Тоза

Веселиновић говорили су за лист Милијет: Да ли ће Симовић отићи у

Реал Мадрид који нуди за њега веома атрактивну понуду?

Селџук Ујгур, рекао је да овај трасфер није могућ, јер

Галатасарај и Симовић имају двогодишњи уговор. Али Веселиновић

мисли другачије: „Понуда Реал Мадрида веома је атрактивна... Овај

предлог има две дилеме у глави играча: или да испуни услове према

клубу, или да донесе немире клубу... а људи у Галатасарају морају да

испуне обећања“. Симовић је рекао да су се људи у клубу определили

за ћутање и каже: „Сада после освајања Купа још траје еуфорија

радовања у клубу...“

Странци у Турској-Национални тим Турске 2:1

У Анкари је 24. априла 1985. године одигран фудбалски меч –

страни фудбалери у Турској против националног тима Турске, у коме

су странци победили резултатом 2:1. Странци су играли у саставу:

Симовић, Трбовић, Бурханетин, Каралић, Шећербеговић, Абрамчик,

Мете (Пешић), Челебић, Сејдић (Человић), Ковачевић и Репчић.

Селектор странаца наш тренер Ђорђе Милић.

Као што се види углавном су наступали играчи из Југославије.

То је било време када је највише Југословена наступало у

турским екипама око 85 играча. Сви ти фудбалери су долазили

углавном на препоруку Зорана Симовића. Он је био човек код кога су

се распитивали за наше играче, а он је о сваком говорио све најбоље.

Зашто ово истичемо? Па зато што вероватно и Симовић је имао неке

своје разлоге да каже за неког и другачије, али добри Зоран није хтео

да нико због његове добре или лоше воље профитира или страда. Зато

је он о сваком нашем фудбалеру имао само речи хвале како би сви они

добили добар ангажман и зарадили нешто новца.

206

У Зорановом наручју: син Иван и син Сребренка Репчића - Ведран


Божин Милићевић у Истанбулу

Некадашњи председник ФК Напредак из Крушевца у чије време

је изграђен нови стадион, каснији бизнисмен у Русији, као веома богат

човек посетио је Турску и пословног партнера Али Шена који је тада

председник Фенербахчеа у коме игра Душан Пешић. На вечери у

Фенербахчеу позван је поред Пешића и Симовић, голман Галатасараја.

Милићевић је те вечери причао о данима у Напретку и није

пропустио прилику да се похвали како је његова улога у каријерама

ова два велика играча била значајна: „Када сам ја радио у Напретку

ова двојица су били бебе. Симовић је седео на клупи као голман. На

мечу у Титограду ја га бацам у напад у другом полувремену и постиже

два гола. На турниру у Македонији даје 6 голова“.

Симовић каже: „Ја сам успешан голман, играм за екипу. Што

сам некад био нападач помаже ми да се боље снађем у одбрани гола“.

Њихов домаћин Али Шен (1939) родио се у Призрену, бави се

бизнисом и један је од најбогатијих људи у Турској. Од 1975. године је

потпредседник Фенербахчеа, а од 1981. године је и председник. Он је

учинио највише за узлет турског фудбала. Уложио је велики новац што

се паказало као добар потез и као што се касније испоставило труд се

исплатио, турски фудбал је добро котиран.

Колико су озбиљно кренули видело се 2017. године када је умро

велики фудбалски ас Тоза Веселиновић који је био тренер

Фенербахчеа (1981-87) и два пута освајао првенство Турске. На његову

сахрану дошла је делегација овог клуба, а фудбалери су носили мајице

на којима је Тозина фигура, и писало је: „У нашим срцима“.

Дакле није заборављен ни после више од три деценије, док ми

овде имамо случајеве кад умре неки фудбалер у новинама изађе слика

неког другог играча, што говори да се не ради озбиљно.

Симовић, Пешић, Али Шен и Божин Милићевић

207


Süper Kupa-Cumhurbaşkanlığı Kupası

Fenerbahçe-Galatasaray 1:1 (4:2 p.), 12. jun 1985.

Zoran Simovic, Fatih Terim, Cüneyt Tanman, Semih Yuvakuran (Burak

Dilmen), Sefer Karaer (Halil İbrahim Akçay), Ahmet Ceyhan, Raşit Çetiner, İsmail

Demiriz, Adnan Esen, Bülent Alkılıç, Rüdiger Abramczik.

Стрелац: Bülent Alkılıç 37'.

Ово је била посластица на крају сезоне – Супер Куп (дар

председника Републике), а састали су се освајачи првенства и Купа.

Првак је Фенербахче кога води наш Тоза Веселиновић, а освајач Купа

Галатасарај кога води Јуп Дервал. У Галатасарају наступа Зоран

Симовић, док у Фенербахчеу наступају Сребренко Репчић и Душан

Пешић. Међутим, главна звезда меча био је као по обичају Симовић.

Велика су била очекивања са обе стране поготово што су се ова

два тима срела још у фебруару у четвртфиналу када је Галатасарај у две

утакмице био бољи и избацио Фенербахче. Тај велики успех Галатасарај

је прославио на величанствен начин уз музику до дубоко у ноћ.

Финална Супер Куп утакмица завршила је нерешено, повео је

Галатасарај, а Фенербахче је изједначио 12 минута пре краја.

Играни су продужеци, а онда се приступило извођењу пенала. У

првом кругу Фенербахче је постигао гол, док с друге стране Симовић

није успео да постигне гол пошто му је голман Јашар Дуран одбранио

ударац. У другом кругу обе екипе су постигле голове Абрамчик стрелац

за Галатасарај. У трећем кругу такође обе екипе су дале голове Рашит

стрелац за Галатасарај. У четвртом кругу Симовић је одбранио пенал,

али је и голман Фенербахчеа одбранио ударац. У петом кругу играч

Фенербахчеа погодио је мрежу и тако свом тиму донео победу од 4:2.

Јуп Дервал (1927) рођен у Западној Немачкој био је помоћник

селектору репрезентације Хелмуту Шену од 1970. до

1978. године. Потом је селектор до 1984. године када

је преузео да води истанбулски Галатасарај, на чијем

челу је остао до 1988. године. Одличан немачки

тренер остао је читаве четири године на челу клуба

само захваљујући добрим одбранама Симовића, чијом

заслугом (о томе су неподељена мишљења) је клуб

освојио прво Куп, а потом је вицешампион и шампион

Турске. Дервал је Симовића у звезде ковао.

208


Raşit Çetiner, Erdal Keser, Cüneyt Tanman, İsmail Demiriz, Yusuf Altıntaş,

Semih Yuvakuran.

Zoran Simovic, Rüdiger Abramczik, Fatih Terim, Adnan Esen, Bülent Alkılıç.

Две године је Симовић играо и тренирао на лошим теренима.

Ордуспор-Галатасарај, 1985, Güven Türközer угрожава Симовића.

209


У овом прелазном року дошли су: Џевад Прекази (Хајдук Сплит);

Ерхан Онал (Standard Liège); Ариф Кокабијик (Fenerbahçe); Еркан

Ултанир млади 20-то годишњи играч из свог погона.

Клуб су напустили: Фатих Терим (32) престао да игра фудбал;

Рудигер Абрамчик и Метин Јулдиз (Malatyaspor).

Зоран Симовић је 1985. године позвао бившег саиграча из

Хајдука Џевада Преказија, који је у међувремену играо мали фудбал у

Балтимору (САД), да дође у Галатасарај и овај је потписао уговор за

турски тим где је провео наредних седам година.

Галатасарај је тог лета на припремама у Немачкој одиграо више

пријатељских мечева који су показали да су постигнута два циља.

Новајлија у тиму Прекази је показао добру игру, а Дервал је учврстио

своју позицију. Дервалу су добри резултати у Купу и првенству вратили

поверење челних људи у клубу. Голман Симовић имао је велике заслуге

за трансфер Преказија.

– Прекази ће својим играма

донети клубу и Дервалу одличне

резултате у кратком времену. Након

месец дана проведених у Галатасарају

показаће се сва раскош талента овог

играча. Галатасарај ће са Преказијем

бити шампион – рекао је Симовић.

Прекази је испунио очекивања и

Када је дошао

Прекази ја сам хер Дервалу

рекао да га не тера да игра у

два правца него само у једном.

Да буде иза центарфора и да

намешта и даје голове. Тако је

и било – прича Симовић.

прве сезоне одиграо је 35 утакмица. Само је капитен Ђунеит дао 11

голова, док су Прекази, Ердал и Рашит постигли по 9 голова.

У овој сезони Симовић је бранио на свих 36 утакмица.

210


Галатасарај на припремама у Немачкој одиграо више пријатељских утакмица

Селектор Милутиновић

„Симовић у Галатасарају брани у животној форми. У УЕФА

Купу против Виђев Лођа спасио је свој тим казне, нарочито у Пољској,

што му је дало самопоуздање да у првенству против Фенербахчеа брани

тако да је његова игра била тема дана у Југославији.

У Истанбулу је 8. октобра 1985. године одигран велики дерби

турског првенства између Галатасараја и Фенербахчеа који се завршио

победом Галатасараја резултатом 3:0. Голман Симовић је био поново

јунак дербија и данима су сви турски листови писали о њему.

Југословенске новине пишу да Симовић спада у сам врх светских

голмана. Милош Милутиновић је обећао да ће га позвати у национални

тим за утакмицу 16. новембра ове године. Симовићу је остало да чека

позив“. (Туркие, 11. октобар 1985. године)

Галатасарај је 8. децембра 1985. године добио и дерби против

Бешикташа резултатом 2:0 када су се истакли Симовић и Прекази.

Зоранов пријатељем др Гуркан Копарал.

Др Севда супруга Копарала и Рада.

211


1. Lig 1985/86


2 Galatasaray SK Istanbul (C) 36 20 16 0 57:20 56

3 Samsunspor K (N) 36 19 10 7 57:25 48

4 Sariyer GK Istanbul 36 14 15 7 36:23 43

5 Fenerbahзe SK Istanbul (L) 36 13 16 7 40:32 42

6 Ankaragьcь SK 36 14 13 9 47:44 41

------------------------------------------------------

Супер голман Симовић

Сада на фудбалским стадионима у Турској највеће дивљење

изазива голман Симовић. Симовић је мера за Супер голмана. Он руши

сва добро утврђена правила и својом појавом плени. Поред тога што

дегажира дуге лопте и прави проблеме противничким одбранама, он је

голман од кога се просто плаше противнички нападачи кад се нађу очи у

очи с њим. У времену врхунске технологије Галатасарај има одличне

играче и високо напредан рад у клубу. Међутим, поред свега, голман

Симовић у Галатасарају држи и контролише игру на утакмицама.

(Милијет, 11. децембар 1985. године)

* * *

Фенербахче-Галатасарај 1:1, 6. коло, утакмица за памћење.

Селџук у 9. минуту доводи домаће у вођство, а у 11. минуту Булент

поставља коначан резултат утакмице. Међутим, било је толико прилика

за гол, али су голмани били одлични. Водио се прави рат на терену.

Симовић је неколико пута интервенисао да је било на ивици инцидента.

Када је у једној акцији Селџук однео главом лопту играчима Галатасараја

и кренуо сам према Симовићу, овај истрчава изван шеснаестерца

и страшним стартом односи и лопту и Селџука. Судија свира фаул. Онда

су домаћи имали добру прилику, али поново Симовић истрчава на његов

начин и боксује лопту с обе руке, која долази домаћим играчима, али

поново Симовић интервенише и отклања опасност пред својим голом.

* * *

Почев од 9. новембра 1985. године када је Симовић против

Ескисехира примио гол у 65. минуту у првенству није примио гол на пет

наредних утакмица (против Сакарие, Трабзона, Зонгулдака, Бешикташа

и Бурсе) што је укупно 475 минута. (Гунес, 17. децембар 1985. године)

Већ на следећој првенственој утакмици против Анкарагуцуа која

је завршила 1:1, Симовић је примио гол у 85. минуту игре, па је његов

рекорд о непримљеном голу 560 минута. (Гунеш, 23. децембар 1985. године)

212


Симовић број 1 у Европи

УЕФА је на крају 1985. године дала ранг листу голмана за јесењи

део сезоне у Европи – број утакмица и број примљених голова. На тој

листи Симовић је убедљиво први. Иза њега су: Такони (Јувентус) 15

мечева и 6 голова, Концилиа (А. Виен) 21 меч 12 голова, Балеј (М.

Јунајтед) 22 меча и 13 голова, Танкреди (Рома) 14 меча и 14 голова,

Штајн (Хамбург) 19 мечева и 17 голова, и тд. (Гунеш, 25. децембар 1985.)

Први део првенства у Турској завршио се половином јануара

1986. године и после 18. кола Симовић је примио 8 голова што му је и

тада на листи УЕФА обезбедило прво место међу голманима у Европи.

(Гунеш, 24. јануар 1986. године)

Галатасарај је у 19. колу имао тешко гостовање код Самсуна, а

утакмица је завршила нерешено 1:1. Повели су гости у 12. минуту првог

полувремена, али су домаћи играчи створили неколико добрих прилика.

После једне интервенције када је домаћи играч са два метара оштро

шутирао Симовић је одбранио ударац, али је остао без даха, јер га је

лопта погодила у груди. Друго полувреме само што је почело, после

ударца из даљине, Симовић је пошао да ухвати лопту која је на два метра

испред њега ударила у земљу и незгодно одскочила погодила га у главу

одбила се кратко до Танџуа који је изједначио резултат. После тога било

је доста прилика за гол на обе стране, али су се голмани истакли.

Добар напад гостију у 59. минуту, али Симовић је оштар ударац из близине осујетио

кратко одбивши лопту која је после општег метежа дошла до Селџука а овај је убацио

у мрежу. Судија није признао гол због офсајд позиције стрелца.

213


У 24. колу првенства, 1. марта 1986. године, игран је велики

дерби истанбулских клубова Галатасарај-Фенербахче 0:0. Одличан

гостујући тим предвођен са клупе нашим легендарним Тозом

Веселиновићем, чији навални ред импонује када се зна да је ту један

Селџук, кога турска штампа назива турски Румениге, који је и

најскупљи играч у тиму, потом голгетер тима Илиас Туфекчи, Душан

Пешић и Сребренко Репчић дошао је са великим амбицијама решен да

иде на победу. Галатасарај је само захваљујући одличним одбранама

Симовића освојио бод.

Ја никада не грешим

Зоран Симовић је имао велики интервју за Хуријет који је

објављен 1. јануара 1986. године, где је опширно говорио о свом клубу

Галатасарају, односима у клубу, својим достигнућима, али се осврнуо и

на дешавања у целокупном турском фудбалу.

На питање новинара да каже нешто о свом успеху између осталог

Симовић је рекао да он никада ништа не препушта случају зато на

утакмицама делује да је непогрешив. То га ставља у позицију да буде

стуб број један у тиму.

За тренера Јупа Дервала каже да је добар тренер и човек, али му

смета то што је мало мек, док за Бранка Станковића каже да је строг и

никоме не гледа кроз прсте без обзира да ли су старији или млађи.

214


Дерби првенства

Симовић у тренуцима одмора пред дерби сусрет са Бешикташом,

највећим ривалом за освајање титуле, на питање новинара како ће

завршити утакмица каже: Галатасарај ће победити, а ја ћу допринети

победи својим добрим одбранама. Та би утакмица могла да реши

шампионски чвор. Галатасарај није првак већ 13 година што је и

Симовићу познато: Чуо сам да нисмо 13 година шампиони, али ове

сезоне смо баш близу освајања титуле. Наши навијачи се радују

унапред, али наше тежње се поклапају са жељом Бешикташа који такође

као и ми желе титулу... Нашим играчима обећан је новчани бонус

уколико победе. (Хуријет, 2. мај 1986. године)

Чини се да Галатасарај није одиграо никада овако тешку сезону.

Дерби првенства одигран је 4. маја 1986. године када су се у 32. колу

срели Бешикташ и Галатасарај, једини

ривали за титулу са истим бројем бодова

(47). После слободног ударца са леве

стране и центаршута, убачену лопту је

одбио један играч Бешикташа која је пала

на ногу Јусуфу који је страховитим

ударцем послао лопту у саме рашље. У

74. минуту после центаршута са леве

стране бољи у скоку од домаћег

центархалфа био је Зија Доган и послао

лопту главом у доњи десни угао

Симовићевог гола. Меч се завршио

нерешено 1:1 и до краја првенства ова

два клуба освојили су исти број бодова, а

првак је Бешикташ, кога води наш

стратег Бранко Станковић, због боље гол разлике.

Пошли смо у Трабзон

и чекамо на преседање,

прилази ми човек и пита:

„Симовић беј, мој газда хоће

да се видите“. Устанем и одем

а човек устаде и представи се:

„Алатин Чакџи, бујрум. Ако

нешто треба зови“. Кад сам се

вратио код саиграча они ме

питају да ли знам где сам био.

Тада су ми објаснили да је он

турски Ал Капоне – прича

Симовић.

Дервал дели радост после победе са Симовићем

215


Тургут Озал примио Симовића

Симовић је био узбуђен док је чекао да га прими премијер Озал

иначе навијач и заштитник Фенербахчеа којег је Симовићев тим избацио

из Купа. Озал отварајући врата свечане сале пружио је руку и рекао

Симовићу: „Здраво“, а Симовић: „Добро је...“ настало је чуђење и смех.

Симовић је био изненађен колико премијер Озал прати и разуме се у

фудбал. После разговора Симовић је имао дужи период ћутања када је

изашао пред новинаре из других новина који су тражили да га

фотографишу са премијером Озалом.

Значај који има голман Симовић у Турској није остао само у

оквирима спорта, указивана му је част

као највишим државним званичницима.

Наша држава треба да буде

поносна што има људе који својим

радом промовишу не само себе већ и

нашу земљу. Симовић је имао част да

буде први спортиста кога је званично

примио тадашњи премијер (каснији

председник) Републике Турске.

Милијетовим аутомобилом је

одвезен из резиденције премијера, а у

путу је рекао: „Ово је за мене велика

част, разговарати и фотографисати се

Премијерова резиденција

„Истиње“ налази се изван града,

на обали Црног мора у прелепом

амбијенту. У разговору, између

осталог, премијер ми је рекао:

„Волео би да и Фенербахче има

тако доброг голмана“. Причао је о

Титу и његовој улози у покрету

несврстаних. Али и о покушајима

споља да се разбије Југославија –


са премијером Турске. Ову фотографију ћу послати кући својој супрузи

и деци. Ја о овоме нећу говорити у Југославији. Сигурно ће о овоме

известити југословенска телевизија“. (Милијет, 29. децембар 1985. године)

По речима Симовића овај сусрет за њега је био велико

изненађење. После једног тренинга када је кренуо у свлачионицу трчећи

је дошао до њега један новинар и рекао му: „Симо пожури добили смо

одобрење да идемо код председника који ће те примити“.

Не само да је гласање

изненадило мене, изненадило

је и Турке. Очекивало се да

људи гласају за домаће

спортисте. Био сам примљен

код премијера Тургут Озала,

који ми је поверио у дужем

разговору да је гласао за мене,

иако навија за Фенербахче –


216


217


Спортиста 1985. године

Југословени су најпопуларнији странци у турском фудбалу. Како

тренери тако и играчи. О популарности због свог фудбалског умећа

наших играча сведочи избор Зорана Симовића за фудбалера године у

Турској за 1985. годину.

У општенародном референдуму дневног листа Милијет,

Југословен, голман Зоран Симовић је изабран за спортисту године

Турске, уједно за најпопуларнију личност у свету спорта. Пошто је

испратио супругу Радмилу са поклонима сину Ивану и кћерки Ани,

истанбулски Крушевљанин још увек је под утиском збивања у анкети

најтиражнијег турског листа.

– Симовић је магнет за гледаоце. Брани чудесно вешто, и постао

је истински миљеник овдашњих навијача – рекао је Ибрахим Бозкурт,

члан Управе Галатасараја.

218


219

220


Турци хоће Симовића

Опет су се чуле понуде да Симовић узме турско држављанство и

помогне државном тиму Турске, задржавајући југословенски пасош.

– Морао сам, по ко зна који пут, да све добронамерне замолим да

то не траже од мене. Бранићу боје Галатасараја свим срцем, али, само

као Југословен! Поготову што ми је жеља да поново станем на гол

југословенске репрезентације. Будућем савезном капитену бићу увек на

располагању, а пријатеље фудбала уверавам да никад раније нисам

бранио тако добро – каже Симовић.

Симовић је огорчен што су неки наши листови погрешно пренели

неке његове изјаве везане за понуду да брани за репрезентацију Турске.

– Истина је да сам такву понуду

имао и да сам са неким нашим

новинарима о томе причао, али потпуно

је нетачно да сам рекао како озбиљно

размишљам о томе да променим

држављанство. Кад би ме селектор

Милутиновић бар једном видео, верујем

да би ме узео на списак кандидата, а то

што Турци желе да браним за њихов

национални тим само ми ласка – и ништа

друго – категоричан је Симовић.

– И ја сам морао попут многих

наших професионалаца трбухом за

крухом. Турци су ме добро прихватили,

коректни су према мени и ја се трудим да

се добрим одбранама одужим својим

послодавцима – каже Симовић.

„Симовић одушевљен наградом.

Најуспешнији страни спортиста године у

Турској у традиционалном гласању

читалаца листа Милијет је Симовић који

је јуче добио своју награду... Од тренутка

изласка на терен Симовић је осећао

велику радост. По добијању трофеја са

поносом се окренуо према публици...“

(Милијет, 13. јануар 1986. године)

Седим једном у

хотелу и вечерам с друговима

из екипе и бацим поглед на

телевизор, а тамо нека битка.

Полиција туче демонстранте.

Ердал ми каже: „Симо немој

да бринеш то није у

Истанбулу то је далеко у

Анкари“. Ја му кажем: „Шта је

ово, ово код мене у Југославији

нема“. На то је Ердал

рекао: „Доћи ће, не брини“ –


Тадашњи селектор

турског националног тима,

Kálmán Mészöly из Мађарске,

тражио је од турског Савеза да

ме ангажује. Нудили су ми

кућу на Босфору и отворен

чек. Ово је окончано тако што

сам рекао да сам бранио за

Југославију и не могу да

наступам за другу земљу –


– Што смо постигли ове резултате и дошли довде дугујемо пре

свега голману Симовићу, а онда осталим играчима... Голман је

незахвално место у тиму. Само голови воде ка успеху, али кад имате

голмана Симовића у тиму онда је успех загарантован – рекао је тренер

Јуп Дервал. (ТАН, 2. јануара 1986. године)

– Немогуће му је дати гол! Ако му понекад и затресу мрежу, све

иде на душу одбране. На њему ни грам сала нема, тренира вредно, живи

уредно. Ни чашу пива не попије. Према навијачима има изванредан

однос. И не чуди ме што навијачи лудују за њим – рекао је Прекази.


Фудбалски тим године

На крају 1985. године и избора фудбалера и спортисте изабран је

и тим године у коме се поред Симовића нашао и бивши играч Партизана

и репрезентативац Јешић. Састав тима: Симовић, Ерен, Јусуф, Јешић,

Кадир, Риза, Ариф, Дурмус, Метин, Ахмет и Танџу. (Гунеш, 6. јануар 1986.

године)

Тома Калоперовић, тренер Бурсаспора

„Симовић је сјајан центарфор. Ја бих рекао – ако Галатасарај има

проблема у нападу нека Симовића стави на место центарфора и биће

још више користан. Јер је један од најталентованијих фудбалера

Југославије. Симовић је заправо прави нападач. Напредак је 1977/78.

године био шампион Друге лиге, али Симовић није добио свој удео као

нападач Напретка. Тек пред крај првенства у мечу са Победом постигао

је гол из слободног ударца. Ја сам био тренер Напретка 1979/80. године

када је Симовић био и мој ученик. Неколико пута је играо на месту

центарфора и увек је давао голове. На важном турниру одржаном 1979.

године на четири утакмице постигао је девет голова“. (Сабах, 14. јануар

1986. године)

Симовић и Прекази пријатељи на терену и ван њега.

Шумахера и Пфафа, дочекао

и испратио из Турске.

221


Медитерански шампионат у подводном риболову Истанбул. Репрезентација СФРЈ са

капитеном Франом Закијем била је драги гост Зорану Симовићу.

222

Симовић гласа за спортисту године

Масер Мехмет и Зоран Симовић


UEFA CUP WINNERS' CUP

Frist round UEFA Cup Winners' Cup

Galatasaray (Istanbul)- Widzew (Lodz) 1:0, 18. septembar 1985.

Zoran Simovic, Raşit Çetiner, Halil İbrahim Akçay, Yusuf Altıntaş, Cüneyt

Tanman, Ahmet Ceyhan, Erhan Önal, Dzevad Prekazi, Arif Kocabıyık, Erdal Keser,

Bülent Alkılıç.

Стрелац: Erhan Önal 13' пенал.

Widzew (Lodz)-Galatasaray (Istanbul) 2:1, 2. oktobar 1985.

Zoran Simovic, Ahmet Ceyhan, Raşit Çetiner, Cüneyt Tanman, Erhan

Önal, İsmail Demiriz, Halil İbrahim Akçay, Yusuf Altıntaş, Dzevad Prekazi, Arif

Kocabıyık (Adnan Esen), Erdal Keser (Bülent Alkılıç).

Стрелац: Erdal Keser 54'.

Галатасарај је у Купу победника купова прескочио прву

степеницу у Пољској, звану Виђев Лођ, изгубивши минималним

резултатом 1:2, али лакше је то рећи него учинити. Оно што је радио

Симовић на овој утакмици граничи се са фантастиком. Примио је гол у

првом минуту утакмице који се не брани. Али Симовић је толико

стопроцентних шанси одбранио да је чудо једно. Симовић је био права

тврђава за чувеног Смоларека и друге домаће играче. Гледаоци на

трибинама су увелико напуштали стадион, а енглески судија никако да

отсвира крај утакмице па је домаћи тим у 96. минуту успео да постигне

победоносни гол. Међутим, тај гол није

имао никакав значај. Југословенски голман

онемогућио јe макар пет голова, док је

играо као либеро. Он је казна за

противничке тимове. Симовић је добио пет

звездица и био играч утакмице.

Играче Галатасараја по повратку из

Лођа навијачи су дочекали на аеродрому

„Ататурк“ да их поздраве за велики успех

и пролаз у даље такмичење. Када се

голман Симовић појавио на вратима

авиона одушевљени навијачи су га узели и

подигли на рамена и носили.

223


Прекази, Симовић, Денизли и Рашит после утакмице у Лођу

После утакмице у Лођу, Симовића су навијачи дочекали на аеродрому

и на рукама га носили

224


1/16 final UEFA Cup Winners' Cup

Bayer 05 (Uerdingen)-Galatasaray (Istanbul) 2:0, 16. oktobar 1985.

Zoran Simovic, Halil İbrahim Akçay, Cüneyt Tanman, Ahmet Ceyhan,

(Adnan Esen), İsmail Demiriz, Erhan Önal, Raşit Çetiner, Dzevad Prekazi, Arif

Kocabıyık, Erdal Keser (Erkan Ültanır), Bülent Alkılıç.

Galatasaray (Istanbul)-Bayer 05 (Uerdingen) 1:1, 30. oktobar 1985.

Zoran Simovic, Cüneyt Tanman, İsmail Demiriz, Raşit Çetiner, Yusuf

Altıntaş, Erhan Önal, Ahmet Ceyhan (Adnan Esen), Arif Kocabıyık (Semih

Yuvakuran), Dzevad Prekazi, Öner Kılıç, Bülent Alkılıç.

Стрелац: Dzevad Prekazi 81'.

Галатасарај је отишао у Ирдиген са великим амбицијама, јер је

добро играо у првенству, а посебно се имало поверење у голмана

Симовића. Пораз у Немачкој је Симовићу пао најтеже па је после

говорио како није спавао целе ноћи, појео се жив, јер су у њега имали

највише поверења. Обећао је добру игру у реваншу, али је апеловао на

саиграче да буду ефикасни.

Галатасарај је добро играо, али то није било довољно да прођу

чврсту немачку екипу. Феноменални играч Прекази постигао је страшан

гол из слободног ударца на реванш утакмици са Немцима.

Zoran Simovic, Raşit Çetiner, İsmail Demiriz, Erhan Önal, Cüneyt Tanman, Ahmet Ceyhan.

Arif Kocabıyık, Bülent Alkılıç, Öner Kılıç, Cevat Prekazi, Yusuf Altıntaş.

225



Galatasaray-Altay 0:1, 16. april 1986.

Ове сезоне Галатасарај је испао Купу Турске у 1/2 финалу.

Голман Симовић није био на уобичајеном нивоу, без обзира на

примљен гол у 77. минуту, оцењен је са само две звездице што се њему

обично не догађа. Док је Прекази такође играо веома слабо и на крају у

88. минуту је искључен добио је црвени картон. Њему су дали 0 за

учинак на овој утакмици. На другој страни најбољи играч утакмице био

је Јешић капитен Алтаја. (Булевар, 16. април 1986. године)

226


Başbakanlık Kupası

Galatasaray-Altay 8:1, 6. jun 1986.

Zoran Simovic (Cengiz Sökmen), İsmail Demiriz, Semih Yuvakuran,

Yusuf Altıntaş, Raşit Çetiner, Cüneyt Tanman, Erhan Önal, Adnan Esen, Arif

Kocabıyık (Bülent Alkılıç), Dzevad Prekazi, Erdal Keser.

Стрелци: Erdal 6', 30', 60', 70', 89', Raşit 24', Prekazi 80', Erhan 82'.

Симовић је замењен у 77. минуту код резултата 5:1.

Başbakanlık Kupası је Куп

председника Владе Републике Турске и

то је још један престижни пехар у

Турској. Екипа Зорана Симовића, ако

гледамо резултат, лако је дошла до овог

пехара. Међутим, треба истаћи добру

игру Галатасараја, јер Алтај је такође

одлична екипа.

Возимо се колима

кроз Истанбул и видим људе

који копају по контејнерима,

негде се виде како леже на

сметлишту. Ја гледам са

чуђењем па кажем: „И ово

нема код мене“. Поново чујем:

„Не брини, кажу ми другови,

доћи ће“ – прича Симовић.

То је оно што највише

боли Зорана, јер је све то

касније распадом наше државе

дошло и код нас!?

Ђунејт, Рашит и Аднан са освојеним пехаром.

Плакета за освојен Куп.

227


Радо виђен на сваком месту

Симовић је био најомиљенији лик у Турској као спортиста, али

је пленио својом појавом уопште и био миљеник свих генерација. Људи

у Истанбулу били су толико предусретљиви и чинили му такве уступке

да и данас кад се сећа свега тога изгледа му невероватно.

Мајстор певања Ибрахим Татлисес и мајстор фудбала Зоран Симовић

Поред Симовића свако постаје популаран

Зоран Симовић се сасвим случајно сусрео у Истанбулу са

момком по имену Fetih Đuđe, који је имао поремећај у расту, а родом је

из Самсуна. Тај њихов сусрет променио је живот до тада анонимног

момка који је одједном постао звезда и мета новинара. Сваки следећи

сусрет момка из Самсуна са Симовићем био је догађај. Момак није крио

одушевљење а све то су новинари радо доносили као вест. Симовић је

овом момку омогућио боље услове за живот, водио га на утакмице...

228

Симовић и Fetih позирају испред „Girosа“


Анкета листа „Темпо“

Марта 1986. године београдски лист „Темпо“ спровео је анкету

пред важне сусрете репрезентације како би чули и мишљење спортске

јавности. У тој анкети највише гласова добио је Зоран Симовић 1011,

други је Велимир Зајец 1006, Пижон 1003, и тако редом. Дакле

југословенска спортска јавност није заборавила Симовића и пратила је

његове успехе у Турској, али на жалост селектор се није обазирао на то.

Бранко Станковић, тренер Бешикташа, рекао је свој састав: Симовић,

Јеликић, Перузовић, Н. Стојковић, Хаџибегић, Зајец, Петровић, Шестић,

Халилхоџић, Сушић и Пашић. (Гунеш, 1. април 1986. године)

Симовић на тргу у Истанбулу међу голубовима

Raşit, Prekazi, Simović, Hasan

Прекази и Симовић у Трабзонској ношњи

229


Тим сезоне турске Прве лиге

По традицији изабрани су најбољи тренери и фудбалери за

протеклу сезону 1985/86. године турског првенства. Најбољи домаћи

тренер је Фетхи Демирцан, а страни Бранко Станковић. Најбољи домаћи

фудбалер је Танџу Чолак, а страни Зоран Симовић.

Тим сезоне је: Симовић, К. Хакан, Јешић, Јусуф, Муамер, Риза,

Гокхан, Октаи, Сенол, Ковачевић и Танџу. (Туркие, 4. јун 1986. године)

Нови двогодишњи уговор Симовића

Југословенски голман Симовић је једини играч којег је примио

председник клуба. Други играчи само калкулишу које им цифре нуде.

„Симон колико тражиш“, пита председник. „Реците ви“. „Да ли је доста

499.999 долара?“ „Доста је“. А то је било упола мање него што му је

нудио Фенербахче. Међутим, то су велики ривали и Симовић није смео

да прихвати понуду Фенербахчеа. Прекази му је рекао да је требао да се

цењка јер је председник Галатасараја хтео да му да милион марака.

Мој данас велики

пријатељ, тадашњи потпредседник

Фенербахчеа, Саит

Тандоан, две вечери долазио је

код мене и нудио ми два пута

више него Галатасарај. Ја сам

му рекао да сам ја

Галатасарајлија и ту ћу да

завршим каријеру. На крају ми

је рекао: „Зато си ти велики

човек и народ те воли“ – каже

Симовић.

Прекази, Симовић, Мицевски, Буранетин и његов брат

230

Челебић се жени: Трбовић, Симовић, Мирсад и Сенада, снаша, Челебић и Пешић


231


У овом прелазном року дошли су: Угур Тутунекер (FC Bayern

Munich II); Илиас Туфекчи (Fenerbahçe); Мирсад Ковачевић (Beşiktaş);

Савас Коч (SV Türkgücü-Ataspor München); Хајретин Демирбас (Altay);

Мухамет Алтинтас (Edirnespor).

Клуб су напустили: Ердал Кесер (Borussia Dortmund); Булент

Алкилич и Халил Ибрахим Акчаи (Diyarbakırspor).

Галатaсарајев ривал Бешикташ, прошлогодишњи шампион, остао

је без Мирсада Ковачевића и тренера Бранка Станковића који је преузео

Фенербахче. Ковачевић је познат љубитељима фудбала широм

Југославије као одлични центарфор Слободе из Тузле, дошао је у

Галатасарај где је играо у друштву са Симовићем и Преказијем.

Међутим, највећи ривал у првенству му је био Бешикташ и поред

одласка тренера и најбољег стрелца. За тренера су довели Милоша

Милутиновића. Уз то опасни такмаци су били још и Самсун и Трабзон.

Дерби два голмана

Симовић и Љуковчан јуче су се састали по први пут као

супарници у турском шампионату у мечу 4. кола првенства Галатасарај

и Фенербахче. Љуковчанов је доведен као репрезентативац који је на

голу репрезентације заменио Симовића. Његов трансфер тежак је 100

милиона долара. Новинари су пред утакмицу говорили: Ово је меч два

гигантска голмана. (Гунеш, 18. јул 1986. године)

Иначе ова два голмана су рођени исте године и много пута су

били супарници у југословенском првенству као играчи више клубова.

Овде је за спортску јавност било интересантно то што је Симовић дошао

као стандардни репрезентативац. На Симовића, како стоје ствари, су у

Југославији заборавили, па је дрес са бројем један припао Љуковчану

који је такође доласком у Турску остао без репрезентативног дреса.

Састали су се Галатасарај и Фенербахче, тимови који играју два

различита система. Галатасарај игра офанзиван фудбал, док Фенербахче

доласком тренера Бранка Станковића игра дефанзивно. Он је познат као

поштовалац дисциплиноване дефанзивне игре у којој голман има

значајну улогу. Његова велика узданица је Љуковчан који добро брани,

али буде ухваћен лоптом из даљине које представљају шок. Симовић,

пак, посебно ове године, брани одлично. У Румунији су га назвали „буба

човек“, јер је бранио све што је могло да се брани. Дервал је указао да су

Рашит, Ерхан и Јусуф често ишли напред и Симовић је остајао заробљен

пред нападачима домаћег тима. Он је затварао простор и бранио

одлично, али судијске грешке којима је оштећен његов тим биле су

232


пресудне за овај меч. Симовић каже да не треба стално истицати његове

добре одбране као и не кривити увек неког за пораз. Треба одустати, јер

увек ће неко пасти, можда већ данас Симовић, Станковић или

Љуковчан... (Гунеш, 21. септембар 1986. године)

Галатасарај је као гост победио екипу Фенербахчеа резултатом

2:1 головима Рашита и Угура, иако је домаћи тим повео са 1:0.

– Симовић је изванредан голман. Врхунски голман. Увек у сјајној

форми. Избор за спортисту године у Турској то само потврђује – кратко

је пред утакмицу прокоментарисао Љуковчан.

Љуковчан, Ахмет Цакир и Симовић

Други велики дерби Галатасарај је одиграо нерешено 2:2 против

Бешикташа, а поред стрелца оба гола Угура истакао се голман Симовић.

После првог дела првенства Галатасарај је завршио на првом

месту са освојених 27 бодова. Укупан учинак је 10 победа, 7 ремија и 1

пораз који се десио у првом колу. Гол разлика је 29:13. Стрелци за

Галатасарај били су: Угур 8, Ђунеит и Илијас по 5, Јусуф 3, Исмаил,

Мирсад и Савас по 2 и два су била аутоголови.

У пролећном делу првенства изгубили су првенствени дерби

против Фенербахчеа који је однео победу голом Душана Пешића. На

утакмици се истакао голман Љуковчан.

После 30. кола Бешикташ има два бода предности и у атмосфери

фаворита чека дерби 31. кола против првог пратиоца Галатасараја. Ово

су одлучујуће утакмице када су играчи помало уморни због дугог

првенства, играња Куп утакмица и многих других, и сваки најмањи

лоше повучен потез може да кошта екипу титуле. Галатасарај је имао

већу мотивацију и победио је резултатом 2:0 головима Преказија у 25.

минуту, када је страховито шутирао и Саваса у 86. минуту. Играч

утакмице био је голман Симовић који је оцењен највишом оценом и на

његов рачун сутрадан у штампи су осванули многи епитети. Симовић је

233


приликом једне храбре интервенције на ивици шеснаестерца добио

ударац па му је указивана лекарска помоћ.

Овом победом Галатасарај се поравнао бодовно са Бешикташем

(46 бодова), али екипа Милоша Милутиновића има бољу гол разлику.

За навијаче Галатасараја ово је била сезона за инфаркт, јер су у

32. колу победили Алтај резултатом 1:0, а онда су у гостима

неочекивано изгубили од Ризеспора резултатом 0:2 и имали два бода

заостатка од првопласираног Бешикташа. А остало је три кола до краја.

Последња три кола Галатасарај игра две утакмице код куће, док

Бешикташ два пута гостује. Галатасарај две утакмице за редом добија, а

Бешикташ једну губи, а другу игра реми и осваја само један бод. Тако да

пре последњег кола имамо ситуацију да Галатасарај има бод више.

У последњем колу Галатасарај је победио Ескисехирспор за који

брани Раде Залад. Овај тим је избацио Галатасараја из Купа. Сада је

победио Галатасарај головима Преказија из слободног ударца и

Мухамета резултатом 2:1 и постао после 14 година шампион Турске.

Симовић је бранио гол Галатасараја на 33 првенствена меча.

1. Lig 1986/87


2 Besiktas JK Istanbul (L) 36 23 7 6 67:26 53

3 Samsunspor K 36 19 11 6 56:22 49

4 Trabzonspor K 36 18 13 5 49:21 49


-------------------------------------------------------------------------------

Галатасарај нема среће, Симовић због

повреде неће играти 10 дана.

234

Први полицајац Турске,

Мехмет Агар, стално је долазио

на утакмице. На тренинзима је

увек показивао нови пиштољ.

Гледам и кажем како смо ми

Црногорци болесни кад је реч о

ливорима. „Ако освојите прво

место, бираш ливор“, рекао ми.

Кад смо освојили прво место ја

право код њега. Кад је изнео

пиштоље, нисам могао да

верујем каквих све типова има!

Поклонио ми два пиштоља које

сам изабрао – прича Симовић.


Галатасарају приличи титула

Славље шампиона 1987. године

235


Симовић на рукама навијача са освојеним пехаром

Капитен Ђунејт и Симовић поздрављају навијаче

236


Прослава шампионске титуле

Галатасарај је дуго чекао шампионску титулу, а када је освојио

организовао је велику прославу. На том слављу позвани су бразилски

славни клуб Сантос и немачки шампион Борусија Дортмунд.

Приредили су својим навијачима два дана врхунског фудбала.

Првог дана, 29. јула, Галатасарај је решио утакмицу у своју

корист против Сантоса резултатом 3:2.

Другог дана, 30. јула, Галатасарај је решио утакмицу у своју

корист против Борусије резултатом 3:0, што је представљало

изненађење када се зна колико је јак немачки тим.

Фудбалери Галатасараја после победе над Борусијом

У Купу Турске шампион Галатасарај је испао у раној фази у ¼

финалу када је елиминисан од Ескисехирспора, тима Раде Залада,

резултатом 0:3 и 0:0, 18. марта и 1. априла 1987. године.

Екипа на чијем голу се налази Раде Залад за разлику од првог

дела првенства у наставку је играла много боље и направила је скок у

горњи део табеле после 26. кола. Потом се састала у четвртфиналу са

Галатaсарајем на чијем голу није било Симовића, бранио је Хајретин.

Домаћи тим је однео високу победу од 3:0 што му је омогућило да после

гостовања у Истанбулу елиминише фаворизовани Галатасарај.

237


Бивши председници Галатасараја

Adnan Polat

Ozhan Banajdin

Рада и Зоран Симовић са пријатељем Јашарем

238

Сабрија, Зоран и Атила



Galatasaray-Gençlerbirliği 3:2, 14. jun 1987.

Zoran Simovic, İsmail Demiriz, Semih Yuvakuran, Yusuf Altıntaş, Cüneyt

Tanman, Erhan Önal, Arif Kocabıyık, Dzevad Prekazi, Muhammet Altıntaş, İlyas

Tüfekçi, Uğur Tütüneker.

Стрелци: İlyas Tüfekçi 42' p, Uğur Tütüneker 72', 116'.

Cumhurbaşkanlığı Kupası дарује председник Републике Турске.

Шампион Галатасарај који је још под утиском великог славља јер

је тек недеља дана прошла од освајања титуле првака играо је финале за

Супер Куп и мада се борио и добро играо, чак одлично, тешко је дошао

до победе. Галатасарај је водио са 2:1 и буквално у задњем минуту

утакмице примио изједначујући гол. Пошто је утакмица завршила 2:2

играо се продужетак два пута по 15 минута. Играчи Галатасараја

постигли су гол у 116. минуту игре и освојили Супер Куп.

Плакета за освојен Супер куп Турске

239


UEFA CUP

240

First round UEFA Cup

Univerzitatea (Crajova)-Galatasaray (Isatnbul) 2:0, 17. septembar 1986.

Zoran Simović (GK), Yusuf Altintas, Semíh Yuvakuran, Rasit Çetiner,

Erhan Önal, Ismail Demiriz, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi, Bülent Alkilic

(Muhammet Riza Altintas), Ilyas Tüfekci, Cüneyt Tanman (C).

Напоран рад Симовића је довео на позицију број један у клубу.

Постао је узор доброг спортисте и човека, али то му је додатно

натоварило на плећа и највећу одговорност. Сви сада од њега очекују

чуда. Где год Галатасарај игра важну утакмицу чује се: Галатасарај

полаже велики испит, а највећи терет несумњиво ће пасти на голмана

Симовића. Тако је било и пред утакмицу у Крајови. Симовић је рекао:

„Ја сам велики у великим утакмицама“. (Сабах, 17. септембар 1986. године)

Међутим, његов тим није имао довољно среће на гостовању у

Румунији, где је играо дефанзивно, а голове је примио у 55. и 86. минуту

утакмице. Била су очекивања да се може надокнадити у реваншу.

Гости су имали први велику прилику за гол после продора

Преказија, а касније и Туфекчија. Домаћи су запретили једном када је

Симовић успео да скине лопту с главе једном играчу.

Друго полувреме почиње добром шансом за гол када Јусуф

оштро шутира поред гола. Домаћи играч је био у налету када му

Симовић полази у сусрет, али га је овај преварио и постигао гол. После

тога ређале су се шансе на обе стране. Други гол домаћих пао је после

ударца који Симовић у паду одбија, а лопта долази до играча домаћих

који постиже гол.

Galatasaray (Istanbul)-Univerzitatea (Crajova) 2:1, 1. oktobar 1986.

Zoran Simović (GK), Ismail Demiriz, Semíh Yuvakuran, Rasit Çetiner,

Erhan Önal (Muhammet Riza Altintas), Yusuf Altintas, Ahmet Ceylan, Dzevad

Prekazi, Cüneyt Tanman (C), Arif Kocabiyik, Savas Koç.

Голове су постигли: Cüneyt Tanman (C) 52', Arif Kocabiyik 75'.

Галатасарај је имао две првенствене утакмице између мечева са

Крајовом. Прво тежак дерби са Фенербахчеом 21., потом 28. септембра

са Малатиаспором и обе утакмице је добио индетичним резултатом 2:1.

Онда је дошла реванш утакмица са опасним Румунима који су

поражени резултатом који их води у даље такмичење. Галатасарај је

завршио такмичење у Европи после првог кола.


Гости су на самом почетку постигли можда необичан гол када је

њихов нападач примио лопту у шеснаестерцу и био оборен од играча

домаћег тима, али је он у паду закачио лопту заједно са Симовићем који

је истрчао, лопта се одбила, а на њу је налетео други играч гостију и

постигао гол.

После тога домаћи тим игра одлично ствара шансе за гол статива

више пута спашава госте. После корнера лопта долази до Преказија који

шутира а голман брани. После ударца Јусуфа лопта погађа стативу,

одбија се до Танмана који постиже гол.

Други гол домаћи су постигли после

велике гужве. Треба истаћи Преказија који

је био одличан и до краја утакмице погодио

стативу.

Постоје многе ствари

које сам научио од Симовића.

Чак и док се чека, од таквог џина

као што је Симовић, много се

научи. Знам да нисам премлад,

али ћу се трудити када ми се

укаже прилика да се не

осрамотим – рекао је резервни

голман Хајретин.

Симовић и Лунг

Raşit Çetiner, Erhan Önal, Ahmet Ceyhan, Cüneyt Tanman, İsmail Demiriz, Zoran Simovic.

Arif Kocabıyık, Yusuf Altıntaş, Halil İbrahim Akçay, İlyas Tüfekçi, Cevat Prekazi.

241


Миљанић зове Симовића

Миљанић каже за Симовића да је наш голман број један. Голман

Симовић, условно је рекао своје да, за утакмицу Југославија Турска, 29.

октобра ове године и заједно са голманом Љуковчаном нада се позиву

селектора. Али таква понуда да игра у првој једанаесторици не долази

на шта је Симовић рекао: До сада вест да бих био позван у

репрезентацију од селектора Миљанића није дошла ни телефоном.

Уколико дође такав позив доћи ћу. (Гунес, 29. август 1986. године)

Селектор југословенске репрезентације Миљанић дошао је у

Истанбул да гледа дерби Галатасарај-Фенербахче како би се уверио у

форму голмана Симовића, али и Љуковчана. Одговор на ово треба да

реши овај дерби. Симовић је спортиста године, док је Љуковчан овога

лета стигао у Турску. Овај дерби је привукао огромну пажњу у

спортским круговима. (Гунеш, 20. септембар 1986. године)

Осиме, сети се Симовића?

Већ четири године Партизанов универзалац Миодраг Јешић

наступа за Алтај из Измира где је капитен тима. На питање новинара о

нашим фудбалерима у Турском првенству каже:

– Није претеривање, али за сада смо још без конкуренције.

Симовић је већ легенда о чему сведоче и две титуле најбољег спортисте

у Турској, сјајан је и Залад у Бешикташу, па Џевад Прекази у

Галатасарају. Ако морам неког да издвојим онда је то ипак Зоран

Симовић. Брани бравурозно у 33. години и мислим да је бољи од

Осимових изабраника! Ако се наш селектор одлучио за искусне

(Ивковић 29, Омеровић 28 година), онда бих му добронамерно

саветовао да се сети некадашњег репрезентативног голмана. Њему је,

сигурно, место у тиму за Италију – говори Јешић.

242



Галатасарајев голман Симовић је у анкети најчитанијег турског

дневног листа Милијет већ понео титулу Најбољи страни спортиста у

Турској 1985. године. Исти лист је спровео традиционалну анкету и за

1986. годину, а Симовић је поново добио највећи број гласова читалачке

јавности и по други пут понео ласкави трофеј. Трофеј је примио од

заменика гувернера Истанбула. (Милијет, 7. јануар 1987. године)

243


Награђени спортисти: нн, Прекази, Пешић, Залад, Симовић

и Шансал Бијука, спортски уредник Милијета

244


Галатасарај у Немачкој

Тренер Дервал је са својом екипом имао турнеју у Немачкој

јануара 1987. године где је Галатасарај наступао на два велика турнира

малог фудбала у Келну и Минхену. Утакмице је пратило по 20.000

гледалаца. Турски играчи примљени су са великим симпатијама у

Немачкој и приказали феноменалне игре и оставили утисак једне моћне

фудбалске силе. Симовић је проглашен за голмана турнира у Минхену.

Турнир у Келну

Галатасарај-Ахен 6:3

Галатасарај: Симовић, Илијас, Кунејт, Прекази, Ехан, Јусуф

(Исмаил). Стрелци: Кунејт, Прекази, Ерхан, Јусуф 3 гола.

Галатасарај-Келн 5:0

Галатасарај: Симовић, Исмаил, Јусуф, Прекази, Ерхан, Илијас.

Стрелци: Исмаил, Јусуф, Ерхан, Илијас 2 гола.

Галатасарај-Штутгарт 2:7

Галатасарај: Симовић (Хајретин), Прекази, Ерхан, Кунејт, Јусуф

(Ариф), Еркан. Стрелци: Кунејт, Еркан.

Турнир у Минхену

Галатасарај-Минхен 1860 6:2

Галатасарај: Симовић, Рашит (Исмаил, Ахмет), Ерхан (Јусуф),

Кунејт, Прекази (Ариф), Илијас. Стрелци: Прекази 2, Илијас 3, Кунејт 1.

Галатасарај-Штутгарт 5:3

Галатасарај: Симовић, Рашит (Јусуф), Ерхан (Ахмет), Илијас,

Кунејт, Прекази. Стрелци: Прекази 2, Кунејт, Ерхан, Илијас.

Освојили 3. место – финале играли Бајерн и Динамо Кијев.

245


Фудбалски херој Симовић

Галатасарај је шампион Турске 1986/87. године први пут након

15 година. Наравно, заслуге за освојену титулу припадају свима у клубу

од руководства, преко стручног штаба до играча. Али многи овде не

могу да не истакну долазак у клуб Зорана Симовића. Кажу да ма шта ко

да је мислио о Симовићу када је долазио после Европског првенства у

Француској – његов долазак је догађај сам по себи. Он је херој овог

великог турског клуба и они то имају на уму у сваком тренутку. (Сабах,

12. јун 1987. године)

246


У паузи првенства сезоне 1987/88. године тренер Галатасараја

уместо Дервала постао је легендарни Мустафа Денизли. Исте године у

клуб је дошао нови центарфор Танџу Чолак (25) из Самсунспора кога су

прозвали „Мистер гол“, јер је те сезоне освојио Златну копачку као први

стрелац Европе постигавши на 45 утакмица 46 голова. Још је доведен:

Савас Демирал из Самсунспора и Дидиер Сикс из Валенциенса.

Укључени су у први тим три млада играча из свог омладинског

погона: Тугај Керимоглу (17), Булент Коркмаз (19) и Ихсан Окаи (18).

Пуштено је седам играча на које клуб не рачуна.

Познати француски репрезентативац Дидијер Сикс нови нападач

клуба био је расположен да новинарима каже своје утиске о новим

клупским друговима.

Расни стрелац Танџу Чолак и овде

се показао и на 38 утакмица у првенству

постигао 39 голова и значајно допринео

освајању титуле. Први стрелац до њега

био је Џевад Прекази са 14 погодака.

Прва звезда и најбољи

играч тима је југословенски

голман Симовић. Симовић је

савршен – рекао је славни

француски играч Сикс.

Фудбалери Галатасараја по традицији имали су и пред ову сезону

припреме у Савезној Републици Немачкој где су изванредно примљени.

Примио их је председник Бона Мефлерт и комесар за странце у Савезној

Влади СР Немачке госпођа Лиселот Функ, од 1981. до 1991., која је због

своје посвећености Турцима који живе у Немачкој прозвана „Анђео

Турака“. Она је пожелела да се слика са фудбалерима Галатасараја.

247


1. Lig 1987/88

1 Galatasaray SK Istanbul (L) 38 27 9 2 86:35 90


3 Malatyaspor K 38 17 11 10 64:61 62

4 Samsunspor K 38 17 9 12 43:41 60

------------------------------------------------------------------------------

Симовић је ове сезоне наступао на 32 утакмице у првенству.

Симовић са пријатељем Ђенгиз Каптаном

Симовић и Хајретин славе освајање друге узастопне титуле

248


Турска је моја домовина

Пред утакмицу с ПСВ Ајндховен

Симовић са друговима слави освајање друге узастопне титуле

249


Репрезентација Златка Вујовића

Капитен репрезентације Југославије, прослављени Златко

Вујовић, који наступа за француски тим Бордо у ексклузивном

интервјуу за француски магазин Франсе, између осталог, причао је и о

саставу репрезентације пред утакмице у наредном циклусу. Изразио је

своје мишљење да је голман Симовић неоправдано запостављен и да се

још увек они који се питају у вези с тим враћају на ЕП у Француској,

али Симовић је неопходан репрезентацији јер је најбољи. Он је такође

на питање новинара саставио тим Југославије за наредну утакмицу 11.

новембра против Енглеске у Београду: Симовић (Галатасарај), Зо.

Вујовић (Бордо), Приморац (Ланс), Хаџибегић (Сошо), Н. Стојковић

(Монтпеље), Елснер (Ница), Јанковић (Реал Мадрид), Сушић (Пари сен

Жермен), Слишковић (Пескара), Баждаревић (Сошо), Зл. Вујовић

(Бордо). (Теркуман, 22. октобар 1987. године)

Симовић играч месеца, а честита и позната турска певачица Емел Сајин

Гигант голман

Симовић и његове одбране у Галатасарају заокупљују пажњу

целокупне спортске јавности. Одбрана Галатасараја највећим делом

ослања се на гигант голмана који покреће целу екипу. Гигант голман

повремено је и либеро који омогућава тиму да игра опуштено.

Југословенски голман рекао је: Прошле сезоне смо радили добро, али

ове године смо још бољи. На питање шта мисли о турском првенству

Симовић каже: Мислим да ће и ове сезоне Бешикташ да нам буде

велики ривал за титулу.

Симовић истиче више добрих нападача у турском првенству

међу којим и своје саиграче Ковачевића и Преказија и каже да га сви

нападачи других клубова респектују и имају добар однос према њему.

Успешан фудбалски голман веома брзо се прилагодио животу у Турској.

Каже да је срећан што најлепши фудбал у Турској игра његов

250


Галатасарај, али још није донео одлуку да ли ће летос направити нови

уговор са клубом. Сада мисли само на освајање титуле првака са својим

клубом, а за нови уговор ће да разговарају за седам месеци. У клубу

признају да Симовић у овом тренутку вреди много више од 200 хиљада

долара. (Милијет, 12. новембар 1987. године)

Неправда према Симовићу

Галатасарајев голман Зоран Симовић доноси на свакој утакмици

радост навијачима, уселио им се у срца и обожавају га. Упркос

годинама, 33 му је, тренутно доживљава другу фудбалску младост,

понаша се као прави професионалац, никада није због повреде одустао

са утакмице. Појављује се на свакој утакмици, некад и у завојима, игра

либера одлично, он је постао неко коме се диве сви поклоници фудбала.

Последњу утакмицу бранио је са болом у рамену и са завојем, али он

каже: Не знам шта је, али ја имам моћ кад обучем дрес Галатасараја, све

за Галатасарај. Ове сезоне завршиће се четврта година Симовића у

Турској, али он има обећања да клуб жели и даље да га види на свом

голу. Највећа неправда му је нанета од стране југословенских селектора

који га никако не позивају у репрезентацију. Осим је чак изјавио да му је

мана што игра у Турској. Међутим, голман Симовић има све квалитете

које треба да има врхунски голман и спада међу пет најбољих голмана

на светској ранг листи. (Милијет, 12. новембар 1987. године)

* * *

Репрезентација Југославије примила је синоћ 4 гола у Београду у

мечу са Енглеском, а у Истанбулу утакмицу су пратили наши играчи.

Три наша феноменална голмана Симовић, Љуковчан и Залад који бране

у најбољим клубовима у Турској били су прилично узнемирени

дешавањима у Београду. Нису крили незадовољство Осимовим избором.

Сви су се сложили да је погрешан избор селектора, ништа друго.

(Милијет, 12. новембар 1987. године)

Утакмицу

Југаславија-Енглеска 1:4 у

Београду коментарисао сам на

турској телевизији. И они су

били у чуду и питали ме да ли

је могуће да ја не могу да

браним за Југославију – прича

Симовић.

Симовић и Танџу

251


* * *

Сви турски листови су данима после утакмице Југославије

против Енглеске у Београду на широко писали о нашем поразу као о

земљотресу који је потресао Београд. Они су с правом упућивали

критике на адресу председника Фудбалског савеза Шајбера и селектора

због тога што не позивају у репрезентацију голмана Симовића за кога

кажу да је један од најбољих голмана на светској ранг листи.

Симовић тако добро брани у Галатасарају да сви турски листови

о њему пишу као о супер голману. Отуда је још веће чуђење – како он,

као такав, није добар југословенском селектору.

И ово је цена славе: Сикс и Симовић у фијакеру на улицама Истанбула

252

Са млађим братом Ал Теоманом


Sedat Vanizor, члан конгреса.

Abdurahim Albajrak, бивши председник G. S. и

Sedat Vanizor, са супругама.

На свадби у Истанбулу, Yildizlar tarabia, 1987. године

са пријатељима Зејнеп и Зеки Генч

Несавладиви Симовић

Ове сезоне у јесењем делу Галатасарај је лидер на табели. После

19 утакмица има одличну гол разлику 45 датих, а 20 примљених голова.

Учинак је добар, али се истиче да је Танџу Чолак сам постигао 20

голова, док је на другој страни Симовић примио исто толико. Међутим,

ако се узме у обзир место Симовића, његов учинак је кажу невероватан

и из сезоне у сезону све бољи. Када се зна да је Симовић на свакој

утакмици у ситуацији да брани око 4-5 стопроцентних шанси (1 на 1)

његов учинак је одличан. Најзад Симовић каже да ако он од толико

шанси – то је око 150 у првенству – прими и 50 голова, а одбрани 100

биће задовољан. (СОЗ, 1. јануар 1988. године)

253


Дерби Бешикташ-Галатасарај

Ове сезоне Галатасарај имао је тежак задатак, јер је бранио

шампионску титулу. На старту је доживео два везана пораза у првом и

другом колу и то су једина два пораза. Одиграо је много дербија који су

обележили првенство. Кренуло је на боље после победе у гостима над

добрим Трабзоном 3:2, потом код куће са Фенербахчеом 1:1, а онда

гостовање против Бешикташа 1. новембра 1987. године и нерешено 2:2

на утакмици са великим бројем прилика за гол на обе стране. Голом

Исмаила Галатасарај је повео резултатом 1:0, али су домаћи играчи

изједначили на 1:1 и тако се отишло на одмор. Друго полувреме само

што је почело, судија свира пенал за Бешикташ, али њихов играч погађа

стативу. Потом Галатасарај даје гол за вођство и онда настаје прави

пакао. Опседан је гол Симовића нон стоп, али он феноменално брани

страшне шутеве домаћих играча. Онда још једном судија свира пенал за

домаћи тим који је изједначио страховитим шутем, који је Симовић

прозрео и бацио са на праву страну, али није могао да стигне пројектил

домаћег извођача.

Још две године у Галатасарају

254

Танџу, Прекази и Симовић


Дурдо Џефхер са децом, велики пријатељ Симовића, Пешића и Преказија

Симовић и Танџу пуше наргиле

255



Galatasaray-Sakaryspor 2:0, 5. jun 1988.

Zoran Simovic, Erhan Önal, Semih Yuvakuran, İsmail Demiriz, Yusuf

Altıntaş, Cüneyt Tanman, Arif Kocabıyık (Didier Six), Dzevad Prekazi (İlyas

Tüfekçi), Tanju Çolak, Uğur Tütüneker, Mirsad Kovacevic.

Стрелци: Mirsad Kovacevic 10', Tanju Çolak 18'.

Симовић је по други пут освојио пехар председника Републике.

Плакета за освојен Супер куп Турске

256

Јуп Дервал, велики господин са којим је Симовић остао добар пријатељ


Спортски центар „ЕРСИМ“

Турска је једна велика држава са капиталистичким уређењем где

улагање у бизнис доноси велики профит. Зоран још док је био активан

играч улагао је велика новчана средства у бизнис, углавном некретнине.

Заједно са Ердалом, клупским другом, улагао је ортачки у некретнине.

Истанбул вишемилионски град ипак био је ускраћен за неке, слободно

би могло да се каже, мале ствари као што су центри за рекреацију.

Симовић је рачунао да ако сагради спортски центар да би се у кратком

року исплатио. Људи који раде жељни су да слободно време утроше

упражњавајући мале спортове.

Спортски центар саградили су 1987. године Симовић и Ердал где

су долазили у вечерњим сатима људи разних занимања и профила и

проводили слободно време. Име центру дали су по почетним словима

својих имена: Ер-Сим. Тако је настао „ЕРСИМ“ у коме је отворена

школа фудбала. Овај спортски центар Симовић је држао до 1995. године

када га је уступио Адему човеку који је и до тада водио овај центар.

Адем је имао 17 година када је Симовић градио спортски центар

и живео у близини с мајком у веома скромним условима, па му је Зоран

понудио да још тада буде чувар и заради нешто пара за живот. Касније

Адем је десна рука Симовићу који му је уступио спортски центар.

Више од пријатеља-као браћа: Зоран Симовић „Чоче“ и Ердал Кесер

Ердал и Зоран

Зеки Генч, Симовић и Ерол (отац Ердалов)

257


Отварање Спортског центра „ЕРСИМ“: Ергун Гурсој (потпредседник Галатасараја),

Тоза Веселиновић са супругом, Зеки Генч (директор „Coca Cola“) и Зоран Симовић.

258

Школа фудбала „ЕРСИМ“ која и данас ради само на другој локацији.


CUP OF EUROPEAN CHAMPIONS

Frist round Cup of European Champions

PSV Ajndhoven-Galatasaray (Istanbul) 3:0, 16. septembar 1987.

Zoran Simović, Yusuf Altintas, Muhammet Riza Altintas, Semíh

Yuvakuran, Erhan Önal, Savas Demiral, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi, Mirsad

Kovacevic, Tanju Çolak, Cüneyt Tanman.

Ово је био дан фудбала у Турској када је национална ТВ

преносила све три утакмице својих представника на Евро сцени. Дерби

је био у Ајндховену где је у првом колу Купа шампиона гостовао

Галатасарај против веома јаке екипе ПСВ Ајндховена. Домаћи тим је

био цело време надмоћнији тим, стварао прилике за гол. Прву велику

шансу имао је Куман када је оштро шутирао а Симовић избио лопту у

корнер. После продора Вили Керкофа који је убацио лопту у празан

простор није било спаса и домаћи су повели са 1:0.

Током првог полувремена двојица су улетела на терен са великим

транспарентом па је за кратко утакмица била прекинута.

Роналд Куман је направиo прави дар мар у одбрани гостију када

је прошетао неколицину играча и постигао неодбрањив гол. Трећи гол је

био страховит шут са ивице шеснаестерца у горњи леви угао.

Треба истаћи да је Симовић бранио одлично, мало му је касније и

срећа окренула леђа, али поред високог пораза он је био играч утакмице.

Де Телеграф: „Симовић је спречио тежи пораз гостију...“

Да није било голмана

Симовића у мрежи гостију

било би најмање пет голова –

каже капитен домаћег тима и

репрезентације Белгије Герец.

Герец, легенда ПСВ

Ајндховена и репрезентације

Белгије, долазећи за тренера у

Галатасарај тражио је да му

будем асистент, међутим, ја

сам му се захвалио, јер сам већ

ушао у бизнис са грађевином –


259


Galatasaray (Istanbul)-PSV Ajndhoven 2:0, 30. septembar 1987.

Zoran Simović, Ismail Demiriz, Semíh Yuvakuran, Cüneyt Tanman, Erhan

Önal, Yusuf Altintas, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi (Savas Koç), Mirsad

Kovacevic (Ilyas Tüfekci), Tanju Çolak, Muhammet Riza Altintas.

Стрелци: Tanju Çolak 5', Dzevad Prekazi 41'.

Домаћи играчи су од првог минута кренули у жестоке нападе и

после корнера са десне стране Танџу је постигао гол већ у 5. минуту,

што је давало наду да се може до доброг резултата. Ређали су шансе

домаћи играчи. Прво је Танџу упослио Мирсада који излази сам пред

голмана гостију, али не погађа мрежу. Потом Мирсад има још неколико

добрих прилика, Танџу такође. Ерхан одлично упошљава Преказија који

је у налету по десној страни и постиже гол. Нажалост, у другом

полувремену домаћи играчи, као да су били задовољни постигнутим

резултатом, нису били тако убојити.

После реванш утакмице са ПСВ Ајндховеном када је турски

представник Галатасарај победио резултатом 2:0, што није било

довољно за пролаз, новине су највећу пажњу поклониле питању: Зашто

турски фудбалери не мисле професионално? Резултат који су постигли у

првом полувремену као да је задовољио домаће играче који су стали у

другом делу утакмице. То је навело новинаре да се обрате Симовићу за

мишљење, јер је он котиран као високо професионалан и који ништа не

препушта случају. Симовић је радио са десет тренера у каријери.

– Научио сам много од тренера Бебуле Милошевића у Напретку

и Воје Качића у Хајдуку, што ми је помогло да постанем фудбалер

године – каже Симовић.

Шта је са осталим тренерима?

– Чабрић, Мика Петровић, Калоперовић, Младинић, Поповић,

Надовеза и Дервел сваки на свој начин допринели су мом напретку.

Галатасарај игра систем 3-5-2 и у овом систему срце тима и

много важније мотор је голман Симовић. Зато су спортски новинари

тражили одговор – зашто је то тако – баш од Симовића који је рекао да

су овде у питању други аспекти и треба одговорити на питања:

1) дати посао тренерима који желе да раде у Турској. Нисам у

стању да упоредим турски фудбал пре Ивића и данас;

2) турски фудбалери немају професионалан однос према фудбалу

као ми у Југославији. Недостаје им јединство, свако игра за себе, што не

доноси резултат, видели сте против ПСВ Ајндховена у Истанбулу,

3) велики проблем турских фудбалера је неспортски живот

нарочито пред утакмице. Ја сам нормалан момак као и сви остали, али

дан пред утакмицу идем рано на спавање и то сам. Али овде нису само

професионални проблеми, већ и трошење слободног времена. Мени је

фудбал све – рекао је Зоран Симовић.

260


Zoran Simovic, Yusuf Altintas, Semih Yuvakuran, Savaş Koç, Erhan Önal, Cevad Prekazi.

Mirsad Kovacevic, Uğur Tütüneker, Arif Kocabıyık, Muhammet Riza Altintas, Tanju Çolak.

Рођендан ученика из Академије Галатасарај: Симовић, нн, нн, ученик,

Гурсој, Танџу и Ђунејт.

261


Као да није странац

Овакви наслови су све чешћи када се пише о Зорану Симовићу.

Њега овдашња јавност доживљава као свог, а он је то заслужио свакако

својим радом и понашањем ван терена. Мада је живот велике звезде

какав је он тежак, јер није лако бити увек и на сваком месту на висини

задатка. Међутим, Симовић је предусретљив на сваком кораку. Њему

као да није тешко да се нађе са новинарима кад год они желе, да оде на

ТВ где је често био гост у програмима забавног карактера. Много пута

је ишао по школама где су га деца, чији је он био идол, са одушевљењем

дочекивала како би га дотакли и сликали се с њим.

262

Доласком Симовића одушевила се деца, али и васпитачице у дечијем вртићу


Голмани Симовић и Хајретин у игри са Али Гурсојем

Усмене новине: Ергун Гурсој, Симовић, Ђунеит и Танџу у једној средњој школи

263



Страни спортиста године за 1987. годину у Турској поново је

Зоран Симовић, голман Галатасараја. Најтиражнији лист у Турској

Милијет и ове године својим читаоцима омогућио је да изаберу

најбољег спортисту, фудбалера, тренера, и екипу за протеклу годину.

Зоран Симовић је најуспешнији страни спортиста у Турској по трећи

пут за редом, уједно и фудбалер године и поновио је успех из 1985. и

1986. године. Овај успех Симовића представља врхунац, јер до сада он

је једини спортиста који је ову титулу заслужио три пута. (Милијет, 1.

јануар 1988. године)

264


Са доделе признања спортиста године

Зоран Симовић са сином Иваном код председника Владе Тургута Озала

265


Супер фудбалер Симовић

Галатасарајев голман Симовић после 32. кола првенства добио је

трофеј „Супер Таленат“, у организацији листа Гунаидин. Велики жири

састојао се од 15 људи, од којих су осам гласали за Симовића, док је

његов главни конкурент, играч Бешикташа Али, добио пет гласова, а

Селџук и Ридван добили су по један глас. С друге стране гласали су и

читаоци листа, па је интересантно да је од 897 хиљада позива 543

хиљада дало глас за Симовића. (Гунаидин, 20. април 1988. године)

Са доделе признања „Супер фудбалер“, Зоран први с лева са сином Иваном

266

Градоначленик Шишли општине у Истанбулу, државни

посланик Мустафа Саригул, лично је предао Симовићу признање.


Симовићу истиче други уговор

Зорану Симовићу у јуну истиче двогодишњи уговор са клубом и

на питање новинара да ли ће продужити уговор каже: На столу ће бити

минимум 300 хиљада долара или идем кући, доста је било, и много у

Галатасарају. (Теркуман, 15. април 1988. године)

Веран Галатасарају

На питање новинара да му истиче двогодишњи уговор са

Галатасарајем и да ли ће га обновити или размишља о одласку Симовић

каже: Ја сам веран Галатасарају. Видите када сам прошли пут рекао 200

хиљада долара они су без речи испунили и ја то поштујем. Код мене су

и онда и сада долазили људи из Фенербахчеа и нудили много више да

дођем код њих, али ја нисам хтео. (Таквими, 25. мај 1988. године)

Маскота Галатасараја

Фудбалери Галатасараја освојили су по други пут узастопно

титулу шампиона Турске и са великом радошћу су је прославили са

својим навијачима. На овај велики празник дошле су комплетне

породице играча како би поделиле радост са својим најмилијим.

Југословенски голман Симовић на овом фудбалском празнику држао је

у наручју своју шармантну ћерку Ану, која је била тако обучена да се

фоторепортерима учинило да је маскота фестивала, па су пожурили да је

сликају. Симовић није крио задовољство због освајања титуле, али је

непрестано био уз своју супругу Радмилу. (Милијет, 30. мај 1988. године)

Зоранова кћер Ана

267


Zoran Simović, Erdal sa suprugom, Falco sa suprugom, Cuneyt sa suprugom i Dr Tahir

Прелазни рок за фудбалере

У прелазном року јула 1988. године Галатасарај је имао

операцију звану унутрашњи трансфер где је направљен договор са

својим слободним играчима којима су истекли уговори и резултат

договора били су потписивање нових двогодишњих уговора. Галатасарај

је дао велики новац како би задржао свој играчки кадар. Договор са

играчима трајао је кратко: Семих за 1 минут, Угур и Симовић за 25

минута склопили су договор. Симовић је за двогодишњи уговор добио

највише од свих играча 225 хиљада долара, а Семих и Угур по 225

милиона лира. Осим наведених фудбалера Галатасарај је продужио

уговоре на две године са још неколицином својих играча, а то су:

Исмаил (175 милиона), Мухамед (160 милиона), Илијас (175 милиона),

Мирсад (175 милиона), Хајретин (150 милиона), К. Савас (125 милиона),

Тункај (100 милиона) и Ихсаном (50 милиона).

268


269


Тим сезоне 1987/88. године

Као и сваке године на крају првенства додељују се многе награде

и признања. По традицији се проглашава тим сезоне према оценама које

су играчи добијали током првенства. Као и претходних година наши

фудбалери су се и сада нашли у најбољем тиму сезоне.

Симовић, Реџеп, Ђунејт, Ерхан, Кадир, Биједић, Огуз, Прекази,

Хами, Али и Танџу. Мало је недостајало да се у тиму нађу имена Залада,

Јешића, Јурићевића и Јовановског. (Гунеш, 1. јун 1988. године)

270

Деца Ергуна Гурсоја: Али, Хусеин и Омер са Симовићем, десно масер Мехмет

Шумахер у Турској

Јула 1988. године у Фенербахче је стигао чувени голман

немачке репрезентације Шумахер који најављује добру сезону у

турском клубу. Иначе Фенербахче је,

пре него што је дошао у Истанбул,

Шумахеру обећао капитенску траку.

Зоран Симовић је време паузе између

првенствених утакмица провео у

Југославији, са својима и када је чуо да

долази Шумахер и најављује добар

резултат, био је изненађен.

– Шумахер је велики голман, али

је дошао у тешком тренутку за

Ове године је стигла и

друга понуда од Фенербахчеа,

али сам се поново захвалио.

„Ако ти нећеш да узмеш паре

онда ћемо довести Шумахера,

нек он узме“, рекао ми је

председник Тасун – прича

Симовић.

Фенербахче. Ја бих рекао да Шумахер не треба да буде превише

оптимистичан, поготову што не познаје прилике у турском фудбалу.

Шумахер је одличан голман, само мора да буде стрпљив. Нема сумње

да ће он освојити навијаче новог клуба. Биће то велики дан када

Фенербахче са Шумахером дође у госте Галатасарају – рекао је

Симовић. (Таквими, 5. јул 1988. године)


271


Овог прелазног рока дошао је само Метин Јилдиз (Malatyaspor).

Клуб су напустили: Рашит Четинер (32), престао да игра фудбал;

Дидиер Сикс, вратио се у Француску; Еркан Ултанир (Bursaspor).

Ово је била најуспешнија сезона Галатасараја у историји клуба

до тада, што се тиче европске сцене – играли су полуфинале Купа

шампиона. У домаћим такмичењима нису освојили ни један трофеј.

Једно време Симовић је у Галатасарају имао добре саиграче са

ових простора, Џевад Прекази, бивши играч Партизана и Хајдука,

оставио je одличан утисак и одиграо чак 185 утакмица у турском

првенству и дао 43 првенствена гола и још много утакмица и голова у

Куп утакмицама као и у УЕФА утакмицама. Мирсад Ковачевић, бивши

центарфор тузланске Слободе, наступао је за Бешикташ, одакле је

дошао у Галатасарај, где се обрео две сезоне и оставио такође добар

утисак као голгетер тима, а прозван је Мирсад Гунеш (Сунце).

На крају сезоне тренер Мустафа Денизли добио је отказ, а на

његово место долази Немац Сигрифд Хелд.

Симовић је одиграо 30 утакмица у првенству и постигао 1 гол.

Јубиларна 65 – годишњица оснивања Турске Фудбалске

Федерације била је повод када су 23. априла 1988. године додељена

многа признања заслужним фудбалерима и фудбалским радницима.

Један од носилаца сребрне медаље ТФФ био је и Зоран Симовић.

272


Симовић или Шумахер

Пре почетак овог првенства, 13. августа 1988. године, одиграна

је TSYD куп утакмица између Галатасараја и Фенербахчеа која се

завршила победом Галатасараја резултатом 1:0. Велики истанбулски

дерби између Галатасараја и Фенербахчеа унапред је проглашен као

дан два велика голмана: Ко ће бити бољи? Симовић или Шумахер?

Сви су овај меч посматрали из тог угла. Симовић, са изузетком прве

године, главни је ослонац свога тима, кога красе храброст и спремност

на велике личне жртве, када је његов клуб у питању. Више пута је

наступао повређен. У великом дербију Симовић је био најбољи играч

на терену, али општа су мишљења да је поред њега и Шумахер

обележио ову утакмицу. Симовић има проблем што његови

одбрамбени саиграчи играју аматерски и често је био суочен 1 на 1 са

играчима Фенербахчеа. Морао је, као и на претходним утакмицама, да

буде либеро и тако отклања опасност пред својим голом пред

насртајима Орхана, Ердала и Ридвана. У једном дуелу са Ердалом

тешко је повређен Симовић и после тога током целе утакмице држао

се за раме. На другој страни Шумахер је такође имао велики дан, а

новинари су то коментарисали: Немац је мало луд, и скренули пажњу

да је дошао фрустриран на утакмицу. Такође је често излазио као

либеро да интервенише, а због понашања добио је и жути картон.

Дерби су свакако обележили голмани Симовић и Шумахер.

Тим Тозе Веселиновића је имао први велику прилику да

постигне гол, када је судија свирао једанаестерац у корист Фенербахчеа.

Лопту је наместио на белу тачку нападач Орхан, али голман

Симовић је успео да ухвати лопту која је ишла у његов доњи десни

угао. Касније је Галатасарај постигао гол и то је био коначан резултат.

Упркос великом ривалитету остали су пријатељи: Шумахер и Симовић

273


1. Lig 1988/89



3 Galatasaray SK Istanbul (L) 36 20 9 7 76:31 69


---------------------------------------------------------------------------------

Дидијер Сикс се није снашао у Турској и напустио је Истанбул,

вратио се у Француску. За њега је голман Симовић кичма Галатасараја и

на одласку је обећао да му нађе повољан ангажман у тој земљи. Често је

телефоном позивао Симовића да дође. (Сабах, 21. октобар 1988. године)

Галатасарај је добро почео сезону

и тек у 6. колу поражен је од

Фенербахчеа резултатом 0:1, потом од

Саријера 1:2, касније од Бешикташа 1:4 и

Коњаспора 0:1. У пролећном делу је

поражен од Бурсе 0:1, Сариера 1:3 и

Трабзона 2:3, док је са Фенрбахчеом

играо нерешено 1:1, а победио је

Бешикташа резултатом 1:0.

Мене на силу нико не

може одвојити од Турске и

када оставим фудбал. Сам ћу

да живим у Турској, ја волим

турски народ. Узалуд ме

зовеш и трошиш телефон –

одговорио је Симовић Сиксу.

Галатасарај је у оквиру 27. кола првенства високо поразио екипу

Кахраманмараспор резултатом 6:0, судија је у 38. минуту утакмице

досудио једанаестерац за домаћи тим који је извео голман Зоран

Симовић и уписао се у стрелце.

274


Зоран, Дуца и Ана код Радмиле у болници 1988.

Радмила, Ана и Зоран

Зоран поред споменика Кемалу Ататурку и Јосипу Брозу Титу

275

276


Симовић не жели да напусти Турску

Менаџери су већ сада почели да праве своје рачунице у вези са

предстојећим прелазним роком, па је тако осванула вест да Галатасарај

намерава да доведе Сафета Сушића из Пари сен Жермена, Ердала из

Фенербахчеа и Михаела Руменигеа из Бодусије Дортмунд.

Истовремено се прича да ће на трансфер листу Симовић, којег траже

многи европски клубови.

– Ја ћу узети турско држаљанство ако треба. Имам дугорочне

инвестиције у Турској и не намеравам да идем никуда одавде. Али ако

Галатасарај тако жели, спреман сам на све за клуб који волим – рекао

је Симовић. (Сабах, 22. октобар 1988. године)

Шумахер, Симовић и Залад

Државна турска телевизија угостила је три најбоља голмана.

Шумахер, Симовић и Залад, голмани инстанбулских

прволигаша Фенербахчеа, Галатасараја и Бешикташа, као познати

европски голмани, оправдали су своју мисију у Турској. Они су

допринели да порасте углед голмана у земљи. Овде, између осталог,

постоји и „месец стрелаца“ и свака друга популаризација фудбалске

игре, али нико не говори о голманима. Сви се слажу: Не постоји

посебна школа за голмане. Ова три великана међу стативама својом

појавом скренули су пажњу целокупне спортске јавности и самим тим

испунили своју мисију у земљи која све више постаје фудбалска

нација. Сва тројица голмана јавно позивају надлежне у земљи да

организују школу за обуку голмана, а они прихватају да два дана у

недељи раде као инструктори и своје огромно искуство и знање

преносе на младе таленте. Нарочито је то важно јер се овде фудбал

схвата као напад, напад... (Дераил, 2. новембар 1988. године)

Слушајући Шумахера, Симовића и Залада видимо колика је

рана турског фудбала. Добар голман је веома битан за фудбал, али у

турском првенству већина голмана су странци, док домаћих голмана је

веома мало. Овде се додељују разне награде које популаришу

фудбалску игру: „нападач месеца“, постоје и друге традиционалне

награде и сусрети и све друго, али голмани су запостављени. Требало

је да дођу странци да би показали колико је врхунски голман значајан

за тим. Турци су добронамерни и ове голмане великане називају: Наши

странци? Многи спортски радници јавно питају: Зашто код нас не

успевају голмани? Култура професиналног фудбала овде је наопака,

јер се за голмана мислило да стоји између две стативе. Није се

размишљало колики значај има голман. Доласком великих голмана

овде су тек видели која је улога човека са бројем 1 у тиму. Симовић

каже: одрастао сам у земљи која гаји култ голмана и извезла је највише

голмана у Европи. Шумахер такође говори: одрастао сам у голманском

окружењу, где по завршеном тренингу сви иду кући а голман остаје да

ради још. Морао сам са тренером да радим посебне вежбе и методе. На


крају емисије сви су аплаудирали тројици изванредних голмана који

су, кажу, рекли оно што смо и ми знали, али су својом појавом

осоколили младе голмане који опонашају Шумахера, Симовића и

Залада да још више раде и коначно и Турска добије добре голмане.

(Дераил, 2. новембар 1988. године)

Три супер голмана: Шумахер, Залад и Симовић

Голмани су у моди

Председник Фудбалске федерације тражио је помоћ од Шумахера

и добио позитиван одговор, од Симовића такође. Претходног дана

председник је за Милијет изјавио: Помоћ у тренирању голмана потражићу

превасходно од Симовића и Шумахера, али и осталих голмана

који желе да се укључе у рад. Шумахер је обећао да ће да позове

чувеног немачког тренера голмана да дође у Турску и организује школу.

Ова акција је показала сву своју оправданост, јер се великом

брзином раширила и дала позитиван резултат. Симовић каже: Нисам

равнодушан и са великим одушевљењем сам прихватио да радим са

младим голманима. Ово је посао који сам радио цео свој живот и волео

бих да наставим рад са голманима до краја живота. (Газете, 13. јануар 1989.

године)

Долазак врхунских голмана у Турску, најпре Симовића, потом

Шумахера, Пфафа, а онда и многих других, донело је видљив резултат.

Наиме, Симовић је први голман који је проглашен за спортисту године и

то пет пута узастопно 1985, 1986, 1987, 1988 и 1989. године. Шумахер је

два пута био други, а Раде Залад трећи. Потом је 1990. године спортиста

године голман Детлеф Мулер. Дакле шест година у континуитету

голмани су спортисти и фудбалери године у Турској.

Све ово говори да је Симовић направио пионирски посао што се

тиче голмана у турском првенству. Касније, до данашњег дана многи

светски признати голмани у турском првенству добијали су ово ласкаво

признање, али пут им је трасирао велики Зоран Симовић.

277

278



Симовић гост Милијета

Зоран Симовић је говорио за дневни лист Милијет о протеклој

фудбалској години, свом животу, фудбалском путу, као и о свим

препрекама на које је наилазио и стигао до овога што је постигао данас.

О маштању да оде у Енглеску, колевку фудбала, до тога да је данас

лидер у Галатасарају. Одвојен живот од супруге и деце тешко му пада.

– Ожењен сам већ 11 година Радмилом која ради у фабрици

намештаја као књиговођа, али често долази у Истанбул и то је највећи

проблем. Морамо тако да живимо јер је син Иван пошао у школу и мора

да буде уз њега.

Новинар је искористио гостовање Радмиле Симовић и уз

посредовање Преказија поставили су јој нека питања везана за њеног

мужа Зорана. Она је говорила о томе да ће морати да напусти посао, јер

јој све теже пада овај темпо. О Зорану, на питање, да ли је бољи сада

или док је био у Југославији каже: – Он је савршен професионалац и

било где да се нађе увек ће дати све од себе.

Потом је Зоран причао о првим данима у Турској и да се данас

већ навикао на овдашњи живот, а онда је уследило питање: Да ли би

желео да наставиш да живиш овде по престанку фудбалске каријере? На

то је Зоран рекао: Овде ми је лепо. Ја вас све волим, али ја сам

Југословен и највише волим своју земљу. Сви моји рођаци и пријатељи

су тамо. (Милијет, 15. јануар 1989. године)

279


CUP OF EUROPEAN CHAMPIONS

Frist round Cup of European Champions

Rapid (Wien)-Galatasaray (Istanbul) 2:1, 7. septembar 1988.

Zoran Simović, Ismail Demiriz, Semíh Yuvakuran, Cüneyt Tanman, Bülent

Korkmaz, Metin Yildiz, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi, Savas Koç, Savas

Demiral, Ilyas Tüfekci (Mirsad Kovacevic).

Стрелац: Savas Demiral 80'.

Крањчар је постигао гол после одличног паса Муњаковића.

Галатасарај је изједначио, али у другом полувремену домаћи тим

је постигао и други гол после корнера, када је на високо набачену лопту

скочио и ударио главом један играч Рапида.

Симовић је један од фудбалера кога

највише воле у Турској

Боже, Боже, какав је ово надимак за Г. Сарај

Galatasaray (Istanbul)-Rapid (Wien) 2:0, 5. oktobar 1988.


Önal, Bülent Korkmaz, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi (Savas Demiral), Savas

Koç, Tanju Çolak (Mirsad Kovacevic), Arif Kocabiyik.

Стрелци: Tanju Çolak 52', Cüneyt Tanman 68'.

Навијачима Галатасараја застао је дах када је једна тешка лопта

за брањење кренула попут пушчаног зрна у саме рашље и већ виђена у

Симовићевој мрежи. Онда се десило право чудо, Симовић је скочио

попут пантера и врховима прстију захвата лопту. Сутрадан у турским

новинама изашла је једна слика где се види само Симовићева рука и

лопта коју је извукао из самог угла и избацује ван гола, а у потпису

пише: „Рука која је спасила Турску“.

280


1/8 final Cup of European Champions

Xamax (Neuchatel)-Galatasaray (Istanbul) 3:0, 26. oktobar 1988.


Önal, Bülent Korkmaz, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi, Yusuf Altintas, Tanju

Çolak (Ilyas Tüfekci), Muhammet Riza Altintas (Savas Koç).

Гости су имали велику прилику током првог полувремена код

резултата 0:0 после слободног ударца, када је голман домаћег тима

кратко одбио лопту, а коју су лоше захватили гостујући играчи.

281

282


После велике гужве у шеснаестерцу гостију пао је први гол.

Онда је Прекази дивно прошао, левом страном центрирао, а

голман домаћина промашио лопту која је дошла до играча Галатасараја

и после велике панике домаћи су са много среће сачували гол.

Друго полувреме је у једном моменту прекинуто због уласка на

терен навијача Галатасараја са огромним транспарентом. Дошло је до

велике гужве на терену и туче навијача са полицијом која је са псима

интервенисала. У гужву се умешао голман Симовић који је својим

ауторитетом успео да навијаче Галатасараја пошаље на трибине.

Други гол је пао после продора једног играча чији је ударац

Симовић одбио, а одбијену лопту домаћи су пласирали у гол. Трећи гол

је пао после добре акције, када играч гостију није успео домаћег играча

да ухвати за ногу, а овај је ушао у казнени простор и погодио мрежу.

Екипа Адмира Смајића поразила је екипу Галатасараја високим

резултатом па је била велика бојазан да ли уопште треба гајити наду о

постизању повољног резултата и пролазу у даље такмичење. Пред ову

утакмицу голман Симовић добио је тровање, имао је високу температуру

и лежао је болестан три дана, али је ипак одиграо утакмицу. После

утакмице наставио је са лечењем и чувао се за реванш.

Galatasaray (Istanbul)-Xamax (Neuchatel) 5:0, 9. novembar 1988.

Zoran Simović, Ismail Demiriz (Bülent Korkmaz), Semíh Yuvakuran,

Cüneyt Tanman, Erhan Önal, Metin Yildiz, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi, Savas

Demiral (Arif Kocabiyik), Tanju Çolak, Savas Koç.

Стрелци: Ugur Tütüneker 25' i 77', Tanju Çolak 55', 80' и 86'.

Домаћи играчи су са стрепњом очекивали овај реванш, јер поред

свих недаћа и тренер Денизли био је кажњен и утакмицу посматрао из

публике. Сви играчи Галатасараја су за учинак на овој утакмици

оцењени највишим оценама јер су то, пре свега, заслужили својом игром

и понашањем. Атмосфера на Али Сами Јен стадиону била је као у паклу.

Џевад Прекази је добрим продорима и центаршутевима омогућио

да се дође до другог и трећег гола. За четврти гол били су довољни

голман Симовић, који је дегажирао лопту, а прихватио је Танџу, кренуо

по левој страни и послао у високом луку у супротни горњи угао голмана

гостију. Код петог гола поново Прекази убацује лопту коју прихвата

Метин и шаље центаршут са леве стране, а Танџу постиже гол.

Велика прашина се дигла после

ове утакмице на којој је помоћни судија

Смајић поручио да му

погођен металном новчаницом у главу па донесем један златни ланчић.

му је за тренутак указивана лекарска После утакмице он бежи од

помоћ због расекотине и појаве крви. мене: „Помислиће да сам их

Због тога су гости тражили да УЕФА продао. Даћеш други пут“ –

поништи утакмицу и одреди термин за прича Симовић.

нову на неутралном терену, удаљеном

300 километара од Истанбула.

Галатасарај је кажњен са две утакмице неиграња на свом терену.


Ходочасник

Селџук је град на крајњем западу Турске, у јужном делу

провинције Измир. Кућа Девице Марије налази се на планини Булбул,

удаљена 7 км од Селџука. Верује се да је у тој кући Марија, мајка

Исусова, провела последње дане свог живота. Ово место посећују

ходочасници и припадници цркава из целог света. У непосредној

близини цркве налазе се три извора за које се верује да су свети: један је

извор здравља, други љубави, а трећи извор богатства.

Зоран Симовић један је од ходочасника који је посетио ово свето

место 27. јануара 1989. године и тиме стекао звање хаџија.

283



Најчитанији лист у Турској Милијет традиционално, по 35. пут,

бирао је 1988. године спортисту, фудбалера, тренера године, како

домаће тако и стране спортисте. Четврти пут узастопно Зоран Симовић

је изабран за страног спортисту године.

Тоза Веселиновић тренер Фенербахчеа је страни тренер године.

Зоран Симовић је постао спортиста године у Турској четврти пут

узастопно – Челенџ, поред редовних награда Милијет за ову прилику

даровао је Симовићу велики пехар у знаку свог логоа за овакав успех.

284


Прекази, Веселиновић, Шумахер и Симовић

Иван Осим, селектор Југославије, размишља да позове Симовића

у репрезентацију против Турске. Симовић je одговорио: „Ја волим

турски народ и они воле мене, не желим да играм против њих“.

285

286



Monaco (Monaco)-Galatasaray (Istanbul) 0:1, 1. mart 1989.

Zoran Simović, Ismail Demiriz (Metin Yildiz), Semíh Yuvakuran, Cüneyt

Tanman, Yusuf Altintas, Bülent Korkmaz, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi, Savas

Demiral, Tanju Çolak, Muhammet Riza Altintas.

Стрелац: Tanju Çolak 20'.

Монако има терен на трећем спрату једне грађевине и то је

једини терен на свету који се налази

изнад површине земље. Дува на терену

јак ветар, рефлектори су ниско

постављени, а они играју само ниским

лоптама. Било је то тешко гостовање

против одличне екипе Монака, која је

ишла на победу не бирајући средства.

Међутим, гости су такође играли добро

па је домаћи тим, у немогућности да дође

до резултатске предности, почео да игра

веома грубо. У неколико наврата голман

Симовић је био на удару и мета грубих

насртаја домаћих играча.

У 17. минуту улетео је у шут

једном домаћем нападачу и теже се

повредио, уврнуо је ногу. Симовић је остао на земљи где му се

указивала лекарска помоћ и дошло је до општег метежа на терену. Целу

утакмицу је одиграо повређен.

После изванредног продора Преказија по левој страни и

одличног центаршута, када је Танџу главом са неких седам метара

постигао гол, домаћи тим је наставио утакмицу још грубље. Последњи

минути су били просто неиздрживи када су гости морали да воде рачуна

да не задобију теже повреде. После једног ударца из даљине голман

Симовић је рутински кренуо да ухвати лопту која му је ишла у наручје,

али је натрчао нападач домаћих Фофана са испруженом левом ногом и

очигледном намером да га удари у стомак и теже га повредио.

– Неколико пута неко улети у мене и разнесе ме. Стојим на једној

нози и тражим замену. А на клупи сви

окрећу главу као да не виде. Погледам

резервног голмана: човек се изгубио,

пребледео, умире крај терена од страха и

моли се Богу да се опоравим.

Бандажирали су ми бутину и наставио

сам игру. Те године је Монако сигурно

био најбољи тим у Европи, а ми смо их

избацили – каже Симовић.

У Монте Карлу

спавали смо у хотелу који

виси над морем на неких 500

метара. Дува јак ветар а соба

дрхти. Једва сам чекао да

одемо одатле. Долази да нас

посети Ивић кога питам шта

ће бити, а он каже: „Сунце

моје, имају добру екипу, ако

примите три гола добро ће да

буде“. Што би рекао Мића

Боживоља – да га јебем, ће да

играмо па шта буде – прича

Симовић.

Како су ме приликом

бандажирања ноге стегли мало

јаче, у другом полувремену

сам осетио да ми трни нога, па

сам почео да одвијам завој.

Али како се играло само пред

мојим голом нисам имао

времена. Одвијем мало, па

поново још мало и тако бацим

завој – прича Симовић.


Тврд човек

Прва четвртфинална утакмица у Монаку била је велики тест за

турског шампиона, чији играчи су најављивали добар резултат и нису

изневерили очекивања својих навијача. Када је Танџу постигао гол

средином првог полувремена нико није ни слутио да ће то бити и

коначан резултат утакмице. Домаћи тим је одличан, а предводи га

чувени репрезентативац Либерије, центарфор Жорж Веа (председник

Либерије 2017, први бивши фудбалер председник државе у историји),

најбољи афрички фудбалер, касније и света, а ту су енглески

репрезентативац Ходл, потом Аморос, Батистон и други. Међутим,

турски представник је издржао све насртаје домаћина, а репортер

преноса знао је да каже како је 55 милиона људи скочило после

интервенција голмана Симовића који је хватао сваку лопту у ваздуху.

Јусуф је такође обавио изванредно дефанзивне задатке. Тренер Арсен

Венгер је после утакмице рекао да није очекивао овакав резултат и да

његов тим није спровео договорену игру. Симовић је у 70. минуту теже

повређен, али није напустио игру и упркос повреди био је најзапаженији

на терену. Енглески везиста Ходл је рекао да још није све готово иако су

Турци направили добар резултат. (Францис ТВ, НОС, ББЦ, 2. март 1989. године)

Мехмет масер Галатасараја и Симовић

Угур Дурул масер Галатасараја

287

288


Galatasaray (Istanbul)-Monaco (Monaco) 1:1, 15. mart 1989.

Zoran Simović, Ismail Demiriz, Semíh Yuvakuran, Cüneyt Tanman (C),

Yusuf Altintas, Bülent Korkmaz, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi (Metin Yildiz),

Erhan Önal, Tanju Çolak, Muhammet Riza Altintas (Savas Demiral).

Стрелац: Dzevad Prekazi 50'.

Галатасарај је одрађивао казну од УЕФА због нереда навијача.

Пред утакмицу са Монаком у Келну турски тим је отишао 10

дана раније. Хотел је био стално пун турских навијача који су долазили

и играчи нису имали потребан мир. На дан утакмице улазе у аутобус и

крећу ка стадиону а сви играчи ћуте нико ништа не прича. Уплашили се.

Тимови излазе на терен, нервоза,

Симовић као увек излази задњи и онда

следи његов чувени скок, избија на чело

и храбри своје саиграче пред 60 хиљада

већином френетичних навијача турског

тима који су на крилима носили своје

љубимце до највећег успеха у историји.

Монако је дошао растерећен, јер није

имао шта да изгуби па су кренули у

напад и имали више добрих прилика за

гол. У 16. минуту када је центарфор Веа

шутирао слободни ударац са 35 метара,

потом у 27. минуту велика прилика, али

Симовић се није дао изненадити.

Аморос је имао у 39. минуту добру

прилику и тада се поново истакао

Имао сам осећај да ће

бити лоше. Изашли смо на

терен. Стадион пун, ври.

Загревамо се а мене лопта удара

у руку, одбија се. Осећам се као

да имам 150 килограма, а

смршао сам за десет дана

четири килограма. Почела је

утакмица а ја чекам да ухватим

прву лопту после чега ми је

лакнуло. Излетео је чеп. Облио

ме зној и почињем да вичем,

контролишем игру и распоређујем

саиграче – прича Симовић.

Симовић. Прекази је запретио у 41. минуту, потом је у 50. минуту

постигао ефектан погодак из слободног ударца. Са преко 30 метара

послао је праву ракету у мрежу Монака, а стадион се тресао од радости

навијача. Симовић је у 65. минуту спречио већ виђен гол после шута

Амороса, док је био немоћан у 70. минуту и после страшног налета и

ударца Вее лопта је завршила у његовој мрежи. После слободног ударца

играчи Монака су запретили, али Симовић брани, међутим, повређен је

и за кратко му се указивала помоћ. Монако је силно нападао, али сваки

пут су имали велику препреку у играчима Галатасараја нарочито у

голману Симовићу. Сат на стадиону са великом рекламом испод њега на

којој је писало „Суџук“ био је иза Симовићевог гола па је он пред крај

утакмице стално окретао главу и имао је утисак да се казаљка не

помера. Последња прилика, слободни ударац Амороса, али Симовић

брани. Онда је дошло до ерупције одушевљења.

Најбољи навијачи

– Како се моја колена тресу? Ово је моја освета за повреду коју

сам задобио у Монаку. Ја волим Турке и Турску много. Једем хлеб ове

земље. Али исто тако не мислим да променим пасош моје земље.

Галатасарај је прошао у полуфинале, он има фантастичну публику која


је направила такав спектакл да сам био шокиран. Ноге су ми се тресле.

Нико на свету нема такву публику, у Европи свакако. Овако нешто само

има у Бразилу. Навијаче овако опијене радошћу никад нисам видео. Ово

је најлепша прича мога живота, осећам се као да сам у свом родном

граду. Ја сада идем на одмор у Југославију, а онда се враћам у Турску,

мој други дом – рекао је Симовић. (Гунеш, 17. март 1989. године)

Симовић је био играч утакмице кога су навијачи носили на

рукама после утакмице, а атмосфера са овог стадиона никада се неће

заборавити у Турској. Разлог томе је велико славље и гест Симовића

који је понео турску заставу чиме је одушевио читаву нацију рекавши:

„Турска је моја друга домовина“. Навијачи су скандирали: „Највећи је

Симовић“.

Понео сам заставу, јер у том тренутку осећао сам се као Турчин – рекао је Симовић.

289


Са овим гестом си нас

купио довијека, те вечери си ти

био главни Турчин, говорили

су турски новинари. Трчао сам

са заставом по трави и осећао

сам се као Турчин – прича

Симовић.

После утакмице с

Монаком у Келну осетио сам да

ми прескаче срце и посетио

доктора који ми је ставио на

груди Холтер ЕКГ да држим

један дан и константовао

аритмију – прича Симовић.

Ми смо добили по

седам хиљада марака. А после

утакмице у свлачионицу су

ушла четири „бумбара“ и свако

од играча је добио на руке још

по двадесет хиљада марака. А

ми смо тај новац ставили на

гомилу и поделили на једнаке

делове и резервним играчима,

магационеру, економу... –


290



Steaua (Bucharest)-Galatasaray (Istanbul) 4:0, 5. april 1989.


Önal, Yusuf Altintas, Ugur Tütüneker, Dzevad Prekazi (Arif Kocabiyik), Savas

Demiral (Mirsad Kovacevic), Tanju Çolak, Savas Koç.

Екипа у којој су главну реч водили Георги Хаџи, Лакатуш, Стојка,

Балинт и остали репрезентативни румунски играчи била је прејака за

турског представника. Галатасарај је први гол примио после шута са

леве стране када је голман Симовић кренуо у свој десни угао, али лопта

је у путу погодила његовог саиграча и отсела у доњем левом углу.

После тога гости су имали одличну прилику када је Танџу Чолак

изванредно шутирао слободни ударац, а лопта прошла тик изнад пречке.

Други гол пао је после пенала који је био неодбрањив.

Друго полувреме почело је добром игром оба тима, а онда су

гости извели лепу акцију и Танџу Чолак је постигао гол који је судија

поништио, наводно због офсајда, мада је гол био регуларан.

Румуни су потом дали трећи гол после ударца са неких 18 метара

када се лопта одбила од стативе и ушла у мрежу. И најзад после лепог

продора Хаџија и центаршута пао је и четврти гол.

На тој утакмици шпицеви Тнаџу и Хасан добили су жуте картоне

што су им били други и нису могли да играју у реваншу.

Galatasaray (Istanbul)-Steaua (Bucharest) 1:1, 19. април 1989.

Zoran Simović, Ismail Demiriz, Semíh Yuvakuran, Cüneyt Tanman (C),

Erhan Önal, Yusuf Altintas, Arif Kocabiyik (Savas Koç), Dzevad Prekazi, Mirsad

Kovacevic, Bülent Korkmaz, Tugay Kerimoğlu (Ilyas Tüfekci).

Стрелац: Cüneyt Tanman 36'.

Реванш се играо у Измиру пред 70.000 гледалаца на стадиону

„Ататурк“, јер је казна неиграња на свом терену још трајала.

Нико није очекивао у реваншу да може да се деси чудо, али су

домаћи играчи добро играли. У 36.

минуту изведен је слободни ударац са

неких 30 метара, када је после

страховитог шута голман гостију

скренуо путању лопти која је ударила

у пречку одбила се до капитена

Кунејта, који је постигао гол.

Мало касније Румуни су извели

слободни ударац, са неких 18 метара

када је добар ударац Симовић одбио у

корнер, после кога је на набачену

лопту скочио један играч гостију и

изједначио резултат.

На неки начин ову

утакмицу је обележио један детаљ

који се и данас врти на You Tube,

када голман Симовић дегажира

лопту, али га омета један играч

гостију. Симовић ипак шутира

лопту која гостујућег играча удара

у главу и у високом луку завршава

у горњем десном углу његовог

гола. На срећу по Симовића и

Галатасарај судија је био близу

догађаја и свирао слободни ударац

у корист Галатасараја.

291



Fenerbahçe-Galatasaray 2:2, 22. mart 1989.

Galatasaray-Fenerbahçe 3:4, 3. mart 1989.

Прва утакмица завршила се нерешеним резултатом, а оба гола за

Галатасарај постигао је Танџу Чолак. Пред реванш велика очекивањима

су била у оба табора. Ово је била невероватна утакмица. Галатасарај је

водио 3:0, а сва три гола постигао је Танџу Чолак. Ипак је Симовићева

екипа поражена, јер је у другом полувремену примила 4 гола.

Зоран Симовић, Џевад Прекази и Танџу Чолак

292


Паша Кенан Еврен одликује Симовића

На пријему у код председника Републике Турске, 23. марта 1989.

године, Зорану Симовићу је указана велика част, добио је високо

признање за допринос развоју фудбала у овој земљи. Ово је још једно у

низу признања које је Симовић добио у земљи где је својим деловањем

оставио значајан траг и приуштио много радосних тренутака верним

навијачима.

Паша Кенан Еврен, командант оружаних снага и председник Републике Турске,

уручује признање Симовићу за успешно репрезентовање турског фудбала.

293


Екипа Галатасараја испред зграде председника Републике у Анкари

294

Stoje: Zoran Simović, Cüneyt Tanman, Ismail Demiriz, Savas Koç, Semih Yuvakuran,

Mirsad Kovačević.

Čuče: Yusuf Altıntaş, Tanju Çolak, Cevad Prekazi, Didier Six, Ugur Tütüneker.


Hiko, Naif, Simović, Muradin, Serdar.

Зоран Симовић „Чоче“ са земљацима

295


Симовић у тиму света

Совјетски фудбалер Олег Блохин прави у Москви јубилеј 28. јуна

1989. године, када се опрашта од фудбала и репрезентације. Утакмица се

игра између репрезентације СССР и светске звезде које ће на клупи

водити тренер Пари сен Жермена Томислав Ивић и селектор Немачке

Франц Бекенбауер. За ову утакмицу Блохин је, између осталих играча из

турског првенства, позвао Ридвана и Симовића. (Милијет, 2. јун 1989. године)

На овој утакмици нису наступали Симовић и Ридван, док је из

турске лиге наступао једино голман Пфаф.

296


Више пута сам налазио

на брисачу од аутомобила

написану казну и када је узмем

према мени трчи полицајац.

Каже ми: „Написао сам казну

да ми се потпишеш на њу за

сина!“ – прича Симовић.

Десило ми се да на

Капали чаршији видим да је

празна и уђем у једносмерну

улицу, онда се отвори семафор и с

друге стране јурну аутомобили, и

деси се саобраћајни колапс. Дође

полиција и види мене и кажу:

„Симо хицбир јасак, бујрум“ (теби

ништа није забрањено, изволи).

Онда враћају оне људе који су

исправно кренули, ја се

извињавам – прича Симовић.

Симовић, Денизли и Хајретин

Мустафа Денизли (1949), пореклом грчки Албанац, турски

фудбалер и репрезентативац завршио је играчку

каријеру 1983/84. године у дресу Галатасараја. Од

тада је помоћни тренер клуба и помаже немачком

стручњаку Јуп Дервалу све до 1988. године. Онда

је као главни тренер преузео Галатасарај који води

у сезони 1988/89. године.

297


Ljamo, Simović, Vedat, Vlado Šubert, Halialagić и новинар.

298


Ангажовани су Хасан Везир (Fenerbahçe); Ердал Кесер (Sarıyer).

Клуб су напустили: Ариф Кокабијик (Bursaspor); Мирсад Ковачевић

(Göztepe); Савас Коч (Ankaragücü); Метин Јилдиз (Zeytinburnuspor).

Сигфрид Хелд (1942) некадашњи изванредни навални играч и

репрезентативац Западне Немачке. Највећу славу

стекао као играч Борусије Дортмунд за коју је највећи

део каријере наступао. Био је стандардни играч

репрезентације Западне Немачке на СП 1966. и 1970.

године. Касније фудбалски стручњак у више клубова и

селектор неколико репрезентација. Преузео је да води

Галатасарај у сезони 1989/90. године.

Симовић је ове сезоне наступао на 29 утакмица у првенству.

Галатасарај је почео сезону са два пораза на старту, онда се

консолидовао заиграо добро, али у 7. колу доживео је пораз од Алтаја.

Потом су одиграли серију мечева одлично када су на седам утакмица

изгубили само један бод. У дерби утакмици победили су Фенербахче

резултатом 1:0 голом Хасана Везира у 90. минуту.

У пролећном делу првенства поражени су у великим дербијима

од Бешикташа 0:1, док су од Фенербахчеа Тозе Веселиновића доживели

прави дебакл 1:5 што је био највећи пораз Галaтасараја у задњих

неколико сезона.

1. Lig 1989/90

1 Besiktas JK Istanbul (C) 34 23 6 5 77:20 75

2 Fenerbahçe SK Istanbul (L)34 22 4 8 70:38 70

3 Trabzonspor K 34 20 8 6 58:28 68



6 Bursaspor K 34 13 8 13 46:45 47

------------------------------------------------------------------------------

299


Пријатељски меч у Бергаму: Галатасарај-Милан 1:3, 9. август 1989. године.

После финала КЕШ-а Милано-Стеауа 5:0, председник Г. Сараја заказао је утакмицу са

прваком Европе и како су боље прошли резултатски од Стеауе, сутрадан су новине

донеле текст са насловом: Галатасарај је вицешампион Европе.

Председник Кенан Еврен и премијер Тургут Озал посетили су августа Галатасарај

Галатасарај је имао част да у својим просторијама угости

председника и премијера Републике. То није чест случај да тако високи

званичници посете један фудбалски клуб па су искористили њихово

присуство да овај догађај овековече заједничким фотографијама.

300


Одликовање од председника Републике Турске

Управа и фудбалери Галатасараја са председником Републике Кенан Евреном

Управа и фудбалери Галатасараја са председником Владе Тургут Озалом

301


Град који волим, град који има срце.

302

Cüneyt, Simović, Önal, Semíh

Sulejman Rodop, новинар листа „Sabbah“


UEFA CUP

1/16 final UEFA Cup

Galatasaray-Crvena zvezda (Beograd) 1:1, 14. septembar 1989.

Zoran Simović, Cüneyt Tanman, Yusuf Altintas, Korkmaz Bulent (Tugay

Kerimoğlu), Alkali Bulent, Metin (Ismail Demiriz), Muhammet Altinas, Serhat

Guller, Dzevad Prekazi, Ilyas Tüfekci, Hasan Vezir.

Стрелац: Hasan Vezir 35'.

У првом колу Купа УЕФА састали су се турски представник

Галатасарај и југословенски Црвена звезда који води Драгослав

Шекуларац. Голови су пали веома рано, Мркела је постигао гол у 11.

минуту, а Хасан у 36. минуту и утисак је да тимови нису пружили

колико су могли. Већи део утакмице деловали су незаинтересовано.

Crvena zvezda-Galatasaray 2:0, 27. septembar 1989.

Zoran Simović, Erhan Önal, Cüneyt Tanman, Korkmaz Bulent, Alkali

Bulent, Muhammet Altinas, Erdal Keser (Ilyas Tüfekci), Dzevad Prekazi (Tugay

Kerimoğlu), Semíh Yuvakuran, Hasan Vezir, Serhat Guller.

Пре утакмице била је мала свечаност када је додељено признање

у виду пехара редакције „Темпа“ голману Симовићу који је освојио

пехар као најуспешнији голман Прве лиге за сезону 1983/84. године. Он

је потом отишао у Турску и ово је била прилика да му се додели пехар.

Турски представник примио је гол у 3. минуту утакмице када је

после корнера Лукић био на првој стативи и погодио мрежу голмана

Симовића. Уследило је још неколико добрих удараца домаћих играча,

али је Симовић успео да се одбрани. У другом полувремену прва

озбиљна прилика за Црвену звезду била је када је Лукић излетео сам

пред Симовића, а овај га срушио. Судија је показао на корнер мада је

могао и на белу тачку. Домаћи играчи су имали иницијативу и у више

наврата угрожавали гол Симовића. После једног добро изведеног

корнера Стојковића тешком муком је Симовић сачувао мрежу. Леп

продор Савићевића у 66. минуту, набачена лопта у шеснаестерац и

Панчев постиже гол којим је поставио коначан резултат утакмице.

После утакмице голман Симовић је био нервозан, љутио се на

одбрану свога тима: „Одбрана је играла слабо, очајно. Нисам могао да

браним ниједан гол“.

303


Симовић и Пфаф

У организацији „Деримода“ голман Галатасараја Симовић,

заједно с голманом Трабзона Жан Мари Пфафом (дошао овог лета у

Турску), био је њихов гост и причали су о занимљивим темама и један о

другом отворено. Прво питање за Симовића било је: Зашто је

Галатасарај ове сезоне изгубио трку у домаћем првенству?

– Дошло је до засићења, играчи

су постигли свој максимум и временом

је нестало мотивације. Онда је Бајерн

Минхен купио једног од најбољих

наших фудбалера, док клуб није довео

нове играче. Овај тим игра заједно

последњих 6-7 година, а између осталог

имали смо лоше припреме у Немачкој –


Дођем ја на Осман-беј,

најекслузивнији део Истанбула,

где су најскупље продавнице и

оставим аутомобил како би

нешто пазарио. Кад се вратим

на сва четири точка стављене

лисице. Онда се појаве

полицајци и трче према мени.

Извињавају се, али кажу да су

само тако могли да ми траже

– Изузетно сам задовољан у слике и аутограм – прича

Трабзонспору. Нисам дошао и планирао Симовић.

овде да живим у луксузу. Ја сам имао

луксуз у најлепшем делу Белгије. Жао

ми је што нисам у Турску дошао пре – каже Пфаф.

Оба голмана су се сложила да спортска медицина треба да има

већу улогу у фудбалу, нарочито током припрема за нову сезону. Треба

играчи да буду обученији када је у питању спортска медицина. После

напорног рада не треба лећи већ наставити са радом слабијег

интезитета... (Гунеш, 1. новембар 1989. године)

304

Жан Мари Пфаф и Зоран Симовић са власником велике фирме

коже „Деримод“ Умит Заимом, нашим земљаком.



На крају 1989. године Симовић је добио још једном највиша

признања листа Милијет, који на основу гласова навијача проглашава

најбољег страног спортисту у Турској. Ово је његов пети узастопни пут.

305


Човек број један – Симовић

Много странаца фудбалера прошло је кроз турске клубове.

Међутим, највише добрих страних играча било је у периоду од 1980. до

1990. године. То време су обележили југословенски играчи. Први је

голман Симовић, најбољи играч Галатасараја и турског првенства.

Црногорац Симон, голмански див, има 36 година, али са истом

храброшћу наступа као раније. Други је Џевад Прекази коме је 33

године и то му не смета да буде неустрашив играч.

Симовићева стабилност улива поверење. У последњих пет година

одиграо је око 300 утакмица на врхунском нивоу. Без обзира што игра

на најнезахвалнијем месту у тиму он стоји као стена. Наравно то није

лако. Такав успех који траје има и друге последице, Симовић је осудио

на клупу друге голмане у клубу, али и све друге голмане у првенству

бацио је у сенку. Погледајте осталих 20 голмана у турском првенству:

Јашар, Нуретин, Љуковчан, Кан, Несет, Мурат, Цихат, Шумахер

(Фенербахче), Сенол, Ихтан, Шефк, Алпер, Хоџић, Левент, Пфаф

(Трабзон), Зафер, Адем, Јурковић, Залад и Енгин (Бешикташ). Бити

човек број један је најтеже, али све док вршите своју мисију спасиоца,

који даје снагу својој екипи, морате да пратите своју звезду.

Симовић ће у Галатасарају сијати вечно. Да ли је могуће да

навијачи Галатасараја забораве Симовића са турском заставом, после

утакмице са Монаком у Келну када је трчао почасни круг. Турски

навијачи су видели најуникатнију магију. Симовић је Галатасарају

направио још једну велику услугу 1985. године када је у клуб довео свог

пријатеља Џевада Преказија који спада у мали број оних коме је Бог

даровао магично лево стопало. И најзад ова двојица су после 14 година

донели шампионску титулу клубу, први пут два странца. (Гунеш, 19. јануар

1990. године)

Бешикташ-Галатасарај, 25. фебруар 1990. године – Симовић у „друштву“ играча

Бешикташа: Ulvi Güveneroğlu, Şenol Fidan, Zoran Simoviç, Rıza Çalımbay, Recep Çetin.

306


5th round Türkiye Kupası

Галатасарај је у раној фази испао из домаћег купа од Сариера.

Утакмица је у регуларном току завршила нерешено 2:2, а онда су играни

продужеци. Када се чинило да ће овај резултат остати до краја и да ће се

прибећи извођењу једанестераца, судија је досудио пенал за Сариер у

буквално последњим секундама утакмице. Уследили су жестоки

протести играча Галатасараја. Највише се бунио голман Симовић, али

ништа није вредело. Мустафа је шутирао у десну страну Симовићевог

гола. Симовић је проценио где иде лопта, али није стигао да је захвати.

Zoran Simović, Semih Yuvakuran, Cüneyt Tanman, Hasan Vezir, Bülent Korkmaz, Cevat

Prekazi. Erdal Keser, Tanju Çolak, Yusuf Altintas, Tugay Kerimoğlu, Bülent Alkılıç.

Мустафа Дуран из Анталије Октај Фахри и Огуз

307


Будући тренер Симовић

Жуто-црвени тим се припрема за наступајући прелазни рок.

Поред других планова, у клубу не крију да су спремни да понуде 500

милиона лира Симовићу за једногодишњи

уговор. Међутим, Симовић је решио да

се опрости од фудбала овога лета.

У Истанбулу су донели одлуку да

одиграју утакмицу за Симовићев јубилеј,

а сав приход би ишао Симовићу који је

прихватио понуду. Од тог новца ће бити

изграђена дворана која ће бити школа

фудбала за младе голмане. Тренери ће

бити Симовић и немачки голман Детлеф

Мулер. Све су прилике да ће Галатасарај

Играмо у Сакарији а

Зиги Хелд ме зове у собу, а ту

је и Ердал, а он ме пита како

би ја поставио игру. Ја му

кажем шта би урадио и он

тако постави игру и победимо

3:0. Хелд ми онда каже: „Симо

ти би био добар тренер“ –


имати више користи од овог пројекта на дужи рок него Симовић. (Гунеш,

18. април 1990. године)

308

Симовић и Мулер

Детлеф Мулер (1965), немачки голман који после одмора у

Турској 1988. године, уз помоћ турског фудбалера Ердала Кесера 1990.

године приступио турском Сариеру. Узео је турско држављанство и

променио име у Метин Мерт. Бранио у више турских клубова до своје

39. године. Доживео је велику славу у Турској и проглашаван за

фудбалера године.


Шта ће клубу 4 голмана

Голман Симовић је донео коначну одлуку да на крају ове сезоне

престане активно да се бави фудбалом. У клубу кажу да је он њихов

пријатељ са којим су провели лепе дане у жуто црвеном дресу.

Менаџери Галатасарајеви су

кренули у потрагу за голманом за нову

сезону, па се чују нагађања да се може

десити да дођу у клуб Мулер, голман

Сариера, и Штајкел, голман Чехословачке

репрезентације. Неки се питају шта

ће клубу четири голмана, јер су ту

Симовић и Хајретин.

Мулер је разговарао са Симовићем

који му је рекао да је шест година у клубу

и кад размишља о будућности желео би

да игра још једну годину, али после

јубилеја било би узалудно. Остаће и даље

у клубу да ради са голманима. (Таквими, 20.

април 1990. године)

Када се пронела вест

да би чувени 41 годину стар

енглески голман Шилтон

могао да дође у Галатасарај

изазвала је оштру реакцију.

Симовић је на то имао

спреман одговор: „Нека дође

Шилтон, био би ми добра

замена. Наш голман Хајретин

не долази лако на ред да стане

на гол, а он ће да брани“.

(Гунеш, 20. април 1990.

године)

309


Галатасарајев Југословен пантер Симовић

Прошла је још једна година Галатасарајевог чувара мреже Зорана

Симовића који је уписан златним словима у историји спорта ове земље,

а нарочито фудбала. Ниједан други спортиста није остварио сличан

успех и оволику популарност за свој рад.

Сва та признања које је добио скромни човек и велики голман

Зоран Симовић итекако су заслужена и имају покриће. Иза таквог

резултата стоји велики рад, јер бити најбољи у белом свету не да није

лако, него је скоро неизводљиво. Међутим, има и оваквих попут

Симовића, рекло би се, мало их је, али Богу хвала има их.

Спортски званичници и фудбалски посленици у Турској сели су

да размотре овај феномен Симовић. Пажљиво су анализирали све

сегменте његове каријере и дошли до закључка да су компетентни да

обелодане своје закључке о најбољим светским голманима назваши је

сасвим једноставно – Табела части.

Можда ће неко да се изненади, можда ће неко да буде љут, можда

ће неко да буде злонамеран, али нико неће да буде равнодушан. Наш

прослављени голман Зоран Симовић је на тој табели рангиран као осми.

310


Ривали и пријатељи: Шумахер, Симовић и Пфаф.

311


Велики човек Томислав Ивић

Галатасарај је сезону 1983/84. године завршио на трећем месту,

иза Трабзонспора и Фенербахчеа, које је пратио. Имао је шест бодова

мање од Трабзонспора. Тренер Томислав Ивић је водио тим у овој

сезони и он је селектирао већину играча. Довео је југословенске

фудбалере Сејдића и Хоџића, потом Фатиха. На његову препоруку

доведени су Симовић, Јусуф Алтинас из

Коцаелиспора, Семих из Бурсаспора,

Исмаил Демириз из Бирлигиа, Ердал

Кесер из Дортмунда. Томислав Ивић је

селектирао овај тим и био решен да

освоји титулу која му је измакла. Он је за

Галатасарај рекао да је то клуб на

европском нивоу по свему, без обзира на

различите услове рада и живота у

Турској. Међутим, догађаји пред Куп

нација у Француској нису ишли на руку

Ивићу, јер је тада најбољи голман у

Европи потписао уговор са Нотингем

Форетсом за прилично велику суму новца. Каснији догађаји који су

познати јавности довели су до тога да Томислав Ивић поново дође до

Симовића са истом понудом да пређе у Галатасарај. Симовић је био тада

у тешком стању, али велики фудбалски

човек Томислав Ивић успео је да га убеди

да дође у Галатасарај. Име Томислава

Ивића ретко се чује у Турској, а требали

би да му буду веома захвални, јер је ипак

начинио велику услугу овој земљи што

им је довео таквог голмана и човека

Зорана Симовића, који је постао љубимац

спортске јавности.

Када се Ивић поново

вратио у Турску, али сада као

тренер Фенербахчеа, понудио

ми је да му будем асистент. Ја

сам му се захвалио и рекао да

ако ја Галатасарајлија одем у

Фенербахче, Галатасарај ми

никад не би опростио. Он је

разумео и остали смо велики

пријатељи – прича Симовић.

На Капали чаршији

више пута нисам имао где да

паркирам ауто, а онда ме неко

ко је већ паркирао свој ауто

зове: „Симо јок проблем“, и

помера свој ауто да се ја

паркирам – прича Симовић.

312

Симовић са великим тренером и човеком Томиславом Ивићем


313


Жива легенда

Године аплауза, дивљења, претвориле су се у магичну легенду

помешане еуфоријом и одлазак Симовића у бесмртнике великог клуба.

Заузео је почасно место у галерији Галатасараја. Он је променио навике

турских навијача, јер нису више само нападачи њихови идоли. Углед

голмана је његовом заслугом порастао, био је јунак многобројних

утакмица и постао први играч тима, а то је доказао када је потписао

најскупљи уговор са клубом. Симовић, када је дошао у Турску, није знао

ни реч турског језика па му је био одређен преводиоц кога је плаћао

клуб, али је он толико брзо научио турске речи да је после годину дана

преводиоц остао без посла. Симовић је и многе нападаче супарничких

тимова оставио без посла. Његова невероватна храброст како на терену

тако и у приватном животу доделила му је улогу идола нације. Није му

сметала наша бука, наш саобраћајни хаос, наша арабеска, наша музика,

наше љубави и беса да са нама подели своје емоције. И нашу заставу је

поделио са нама. Све то говори о посвећености југословенског голмана,

који је само узвратио љубав коју му је пружио турски народ. Он је после

сваке утакмице био проглашен за играча који је беспрекоран у својим

одбранама. Није то због слабости екипе већ је то због његовог схватања

посла којим се бави, није ни због новца који добија. То је због

поштовања земље и њених грађана у чија срца се уселио. (Милијет, 26. јун

1990.)

Певач Симовић

После дугог и напорног првенства, играчи Галатасараја су

добили заслужен одмор. У просторијама клуба организована је прослава

уз музику и весеље. Као и раније оркестар су чинили сами играчи: Ариф

и Илиас су се ухватили за инструменте, док је Симовић певао.

Некада су оркестар чинили други играчи.

314

У тренуцима одмора: Ђунеит, Симовић, Танџу и Ердал


Занимљив и турским манекенкама.

Симовић слави освајање титуле.

Хотел „Армутлу“, 28. јануар 1986. године

315

316


Од столарског шегрта до светског голмана

На крају своје каријере Симовић је за високо тиражни Трибун

причао свој животни и спортски пут, 16. августа 1990. године.

– Донео сам одлуку да се повучем и направим место за млађе

који долазе, а осећам да могу овако да браним до своје 41. године –


– Дрвена кућа у којој сам рођен датира из времена османског

царства. Рођен сам у Црној Гори у тихом и мирном селу и донео велику

радост оцу Вуколи и мајци Милки. Моји родитељи су живели у тешким

економским условима, а поред мене имали су још троје деце. Отац

Вукола био је мајстор столар у Црној Гори. Целог живота обрађивао је

храстово, орахово и друго индустријско дрво гутајући прашину и опојни

мирис лака. Тако је зарађивао неки динар за потребе породице. Моје

интересовање за фудбал било је као и код друге деце. Ништа посебно.

Отац је имао план да ја радим са њим као столар. Ја сам увек бежао и

остављао оца самог у радионици. Знао је да ме удари због терања лопте,

али није могао да ме спречи – говори Симовић.

Онда је дошло време озбиљног бављења фудбалом у Напретку,

Хајдуку, репрезентацији, потом позив из Турске. Прошло је шест

година. Постао је легенда у Турској. Личност, голман који је постао узор

свима. Међутим, све има свој почетак и крај, тако и велика и успешна

каријера голмана Симовића мора да се заврши. Последњи кадар велике

каријере игра се данас када се Симовић опрашта од фудбалског терена и

публике као активан голман. После 22 године активног бављења

фудбалом Симовић ће данас рећи збогом. Новинари су му поставили

класично питање: Како се осећаш данас?

– Након свих ових година веома

ми тешко пада растанак са фудбалом, јер

је то мој други живот, моја љубав.

Галатасарај је мој други дом и остаћу у

Галатасарају да играм мали фудбал.

Отишао сам својом вољом, а ако би

требало могу да се вратим. Трабзонспор

ми нуди за сезону 650 милиона лира.

Видите Шилтон брани у 41. години,

Н'Коно има 36 година, а ја сам јачи од

На улазу у Турску у

Једрену на прелазу Капикуле

где су десет перона и невиђена

гужва ја никад нисам чекао.

Чим ме виде цариници одмах

зову шефа и кажу да Симовић

чека и он одобри да ме

преведу преко дипломатског

пролаза – прича Симовић.

Шилтона, међутим, нећу да браним за други клуб, а Галатасарај има два

добра голмана који ће ме наследити Незихи и Хајретин – рекао је

Симовић.

Одлазак капитена

– Ја сам био стварно омиљен у Галатасарају, али нисам био

капитен. Капитени су били Фатих Терим 1984/85, Ахмет 1985/86, а

1986-92. године Ђунеит. У Галатасарају је био обичај да је капитен

играч који је поникао у клубу. У Турску су после мене дошли Пфаф и

Шумахер и постали капитени својих клубова као странци. Ја сам мислио

да то треба да буде домаћи играч – каже Симовић.


У праву сте Симовићу, ми никога нисмо волели као вас, зато што

и ви нас волите. Мала деца вас опонашају и пажљиво прате сваки ваш

покрет. Отворили сте нову еру у Турској. Репрезентација Турске је

учесник европског првенства, овде долазе и други познати фудбалери.

Турска је постала место где се игра добар фудбал. Ви сте урадили

пионирски посао. Ви сте научили младе голмане како треба да игра

голман-либеро – каже новинар.

– Пре шест година дошао сам у Галатасарај заједно са

Абрамчиком са којим сам годинама био заједно на путовањима. Никада

нећу заборавити вицеве које смо причали један другоме када смо знали

само пет или шест турских речи – рекао је Симовић.

Ви сте први странац коме је у

Турској направљена опроштајна

утакмица. Турска данас нема тренера

голмана, говори се да сте ви тај који ће

наставити овде да ради са голманима.

Никада нико неће заборавити када сте

понели турску заставу у Келну. У Турској

сте после те утакмице дочекани са: „Наш

Симон“. Галатасарајев Симон одлази, а

долази фудбалски тренер Зоран Симовић.

„Збогом Симон“, „Добродошао Зоране

Симовићу“. Ох, замало да заборавим,

последњу утакмицу наступили сте као

капитен Галатасараја, опраштамо се од

капитена. Скинуо је рукавице бурно

поздрављен од навијача: „Збогом“.

Отишао је велики голман, али ће доћи

као велики тренер.

Симовић је најзаслужнији

за наше резултате. Чак

и онда када је примао голове.

Ми смо радили као никада

пре. Симовић је унео

озбиљност у раду. Отклонили

смо своју дотадашњу ману

захваљујући њему. После

сваког шута на гол, било на

тренингу или утакмици,

Симовић са бесом виче на

саиграче и сви морају да га

слушају. Када уђемо у

свлачионцу он се смеје. Тако

да сам био фасциниран њиме –

рекао је Рашит Четинер.

Galatasaray (Istanbul)-Everton (Liverpul) 1:3, 14. avgust 1990.

Simović (Hayrettin), Tugay, Bulent, Cüneyt, Yusuf, Muhammed (Prekazi),

Rotariu, Ugur, Tayfun, Mustafa (Hasan), Tanju (Watson).

Обичај је да играч који прави опроштајну утакмицу односи

позивнице за утакмицу угледним људима. Некоме ће то изгледати као

просјачење, али се на тај начин чини част позваноме. Однесете

позивницу, он вам каже да му је част што сте дошли лично, узме

позивницу и да вам на пример, десет хиљада марака. Онда узме десет

улазница за своје пријатеље.

Свом великом голману Галатасарај је приредио опроштајну

утакмицу против енглеског Евертона, јер је решио да заврши своју

успешну и дугу спортску каријеру. Био је то величанствен испраћај пред

препуним стадионом. Симовић је свој тим извео у улози капитена.

После 11. минута игре прекинута је утакмица да би се Симовић опростио

од фудбалског терена и верне Галатасарајеве публике са поплавом

љубави. Оцењен је оценом 10 за учинак на опроштајној утакмици.

317


Добио је много поклона, као ни један спортиста у Турској. Пред

њим су се клањали за све оно што је учинио за овај клуб. Он је за Турке

био непоновљив и непревазиђен. Галатасарајев председник, уз пригодне

поклоне, пожелео је Симовићу успех у даљем животу и раду.

Зоран Симовић је јуче пред

препуним трибинама напустио

Галатасарај који је за ову утакмицу

продао 50.000 улазница од чега

Југословенском голману је уплаћено 900

милиона лира. Евертон је добио 50

хиљада фунти за ову утакмицу. Нико није

био равнодушан на трибинама где су се

вијорила два велика транспарента са

натписом: „Велики голман Симовић“ и

„Волимо те Симовићу“. Утакмица је

почела са закашњењем од 15 минута јер

се у тунелу створила гужва. Симовић је

по први пут изашао на терен као капитен

Галатасараја у мајици коју је носио у

Келну против Монака. Након 11 минута

игре Симовић је предао капитенску траку

Кад ми је председник

клуба рекао на које адресе све

треба да одем, мене је било

срамота. „Те људе не

познајем“, рекао сам. „Али

зато они познају тебе“, каже

ми он. Отишао сам са сином

код једног бизнисмена, који се

толико узбудио да ми је скоро

било непријатно када рече:

„Ви нисте свесни колико сте

ми радости у животу

причинили“. Онда је отишао у

другу собу и донео кесу пуну

новца – прича Симовић.

Ђунеиту и поздравио се са публиком при резулату 1:0 за Галатасарај.

Саиграчи су га понели на раменима, а ту се нашла и турска застава.

Отишао је велики голман, велики професионалац и велики човек.

Отишао је један од нас, јер је толико година са нама. Отишао је када му

је 36 година. Исправна одлука. Отишао је када је најбољи. Борио се за

жуто-црвене боје свим срцем. Симовић има све карактеристике правих

играча и добрих људи.

Симовић и председник Алп Јалман

318

Симовић: Гурсој ми је као отац


319


Тургут Ердоган

Мој друг Ердоган Тургут, генерални

директор велике турско-грчке фирме „Кавала“.

Много ми је помогао око опроштајне утакмице

1990. године. Он је онај господин код кога сам

ишао са сином Иваном да га позовем на

опроштајну утакмицу а он ми поклонио кесу

новца. Тада смо се упознали и од тада смо

добри пријатељи.

Зваћу се Ергун Гурсој

320

Ергун Гурсој, Зоран Симовић и Али Гурсој

Када је Симовић наступао за Галатасарај Ергун Гурсој је био

други човек великог турског клуба. Човек који је водио бригу о

играчима и решавао њихове проблеме. Зоран га памти као неког на кога

је увек могао да се ослони. И када му је било најтеже ту је био Гурсој.

Његову доброту Симовић и те како поштује. Ако икада узме турско

држављанство узеће име Ергун Гурсој. Име човека коме много дугује и

кога воли као оца. Симовић је био обожаван од његове деце која су

сваки час када су могли долазили на стадион. Тада су трчали Зорану у

наручје кога су волели и само су са њим излазили на терен. Нарочито га

је волео мали Али који је трчао свуда за њим. Зоран је са породицом

Гурсој и данас велики пријатељ. Али Гурсој познати је турски

бизнисмен, воли и помаже Галатасарај као што је и његов отац чинио,

спрема се да уђе у изборну трку за председника клуба.


Супер звезда Симовић

После опроштајне утакмице Симовића сутрадан су све новине

дале велики простор на својим страницама о овом догађају. Сви су

редом истицали да се синоћ просула љубав са трибина на терен Инени

Стадиона, јер је фудбал сјајан пример када се људи удружују у љубави.

Симовић је био један од личности која је предано служила спорту. Цео

стадион је одјекивао: „Нећемо те заборавити“,„Не можемо те

заборавити“, „Вечно ћеш бити наш“... Симовић је освојио срца не само

навијача Галатасараја него и читаве спортске јавности у Турској.

Симовића су испратили не само Галатасарајеви навијачи, него и

навијачи Фенербахчеа, Бешикташа, Трабзонспора и осталих тимова, јер

је цењен и вољен у њиховим круговима. Он је постао један од симбола

свог тима. На спектакуларној јубиларној утакмици уписао је своје име

међу бесмртнике. Први и последњи пут извео је свој тим као капитен и

као и обично кренуо ка свом голу, а да је од узбуђења заборавио да на

центру са судијом и капитеном Евертона изабере стране. Судија је

позвао Симовића да се обави церемонија и онда је лопта кренула са

центра. Након 11 минута игре Симовић

се нашао на раменима саиграча и све је

било као у Келну, бачена је и турска

застава са трибина. Са трибина се

заорила песма: Ја не могу да заборавим.

Једино му је тешко пало што је

дошло до инцидента током утакмице од

стране његових саиграча са енглеским

тимом.

Великог голмана и

човека ганула је сва та љубав

и са сузама у очима отишао је

у свлачионицу: „Моја прича се

завршила брате“ – рекао је

дрхтавим гласом Симовић.

Мустафа, Угур, Ердал, Танџу, Ротариу, Ђунејт, носе Симовића

321


Учинак Зорана Симовића у Галатасарају

Зоран Симовић је за Галатасарај на првенственим утакмицама

наступао 188 пута, примио 137 голова и постигао 1 гол; на 28 утакмица

домаћег Купа је примио 30 голова; на 18 утакмица УЕФА примио је 24

гола. Одиграо је 2 утакмице за Куп председника, 7 утакмица TSYD куп,

2 утакмице Донанма куп, и безброј пријатељских утакмица.

Биран је за страног спортисту године у Турској (у конкуренцији

само страни спортисти): 1985, 1986, 1987, 1988 и 1989. године.

Биран је за фудбалера године у Турској (у конкуренцији су

домаћи и страни играчи): 1985, 1986, 1987 и 1989. године.

Биран је 1985. године за најпопуларнију личност у свету спорта

(у конкуренцији сви спортисти домаћи и страни).

Биран као „Супер Таленат“ 1987/88. године.

Првак са клубом био је у сезони 1986/87 и 1987/88. године.

Куп Турске освојио је 1984/85. године.

Супер куп Турске (дар председника Републике) освојио 1986/87 и

1987/88. године.

Куп председника Владе Турске освојио је 1986. године.

TSYD куп освојио је 1987/88. године.

Куп европских шампиона 1988/89. године, полуфинале.

Први је спортиста кога је примио председник Турске.

После завршене фудбалске каријере Симовић је годину дана

радио као тренер у Галатасарају.

322


Турски новинари и Симовић

Наша штампа је понекад знала да претерује у писању да Зоран

Симовић воли ноћни живот у Турској, али њему је породица светиња.

Међутим, није ни од оних који би се затворили у манастир, а од турских

папараца тада се не би могао сакрити. Био је у одличним односима са

новинарима у Турској.

Турски новинари су већ прве сезоне видели да Зоран Симовић

исписује историју не само клуба у коме наступа, него отвара нову еру

читавог такмичења у овој земљи, па је присталица Галатасараја Муамер

Боразан почео да сакупља и сече чланке о Симовићу које су доносили

тадашњи листови.

Да ли су они били видовити или шта већ, али о Симовићу се

толико писало и дало простора у турској штампи као никад ниједном

спортисти пре њега, па су ови вредни људи направили и укоричили осам

албума са 12 хиљада фотографија, а живот фудбалера онда био је много

релаксиранији него данас. Исечке из штампе такође су сложили и

укоричили у седам албума на преко 2100 страница.

Посао вредан хвале, а све те албуме данас Зоран поносно чува,

јер представљају једну историју и чувају од заборава једно време и

деловање једног великог човека у том времену Зорана Симовића.

Можда ће неко некада ове албуме употребити на ваљанији начин,

за снимање филма, ко зна, јер они представљају право благо.

Пријатељство које је започето из играчких дана Зорана Симовића

са Муамером Боразаном било је искрено што потврђује чињеница да

траје и данас деценијама по окончању фудбалске каријере Симовића.

Муамер Борaзан и Зоран Симовић

Ђунејт син Муамера Боразана

323


Симовић са супругом Радмилом у порoдици Муамера Боразана

324


* * *

Шест сезона је Симовић наступао за Галатасарај. Стекао је трајно

обожавање навијача Галатасараја. Турци су га безброј пута носили на

рукама... Прелепе године је провео у овом клубу, не само због речених

награда, а да је тако и после 26 година у Истанбулу – људи га на

улицама препознају, сликају се с њим, траже аутограм...

На Капали чаршији

оставим аутомобил и одем

послом, а кад се вратим опрали

ми ауто. То је било редовно јер

су знали мој аутомобил –


Jahya Diker каже да му је била велика част што

је био главни судија на опроштајној утакмици

Зорана Симовића, 15. августа 1990. године.

Капитенска трака, последња утакмица у дресу Галатасараја и последњи круг

325

326



Ахмет Кемал заменик директора листа

Милијет даје поклон Симовићу

327

328



329


330

Град који волим, град који има душу.


331


Браћа Дуруст, Али и Осман су рођена браћа, људи из наших

крајева. Имали су и трећег брата Екрема. Зоран се дружио са њима и

данас су остали добри пријатељи. Браћа Дуруст су богати људи и

бизнисмени, имали су велику фабрику детерџената „Ало“ коју су

продали једној америчкој фирми за 300 хиљада долара.

Ali Durust, Huseyin Seynova, Симовић,

Osman Durust i Fevzi Bayraktar.

Yurteshen Karahasan и његова деца моји велики

пријатељи. Био је функционер у Галатасарају и

хтео је да останем и играм још годину дана.

332

Симовић и велики пријатељ Jurtešen


Тренер голмана у Галатасарају

По завршеној фудбалској каријери Зоран је остао у клубу као што

је већ раније договорено, да буде тренер голмана у клубу, али био је

спреман уколико би се десила ситуација да нема ко да брани да стане на

гол. Његова популарност која не може да се опише није престала и када

Галатасарај игра утакмице а он седне на клупу, навијачи скандирају

његово име што је главном тренеру Денизлију правило проблем. Онда

се Денизли досетио како да га склони с очију навијача и рекао му да иде

и гледа следећег противника клуба. Тако је Симовић склоњен, али му је

било јасно да треба и сам нешто да предузме па је решио да напусти

место тренера голмана и почне да се бави бизнисом.

– Када је Галатасарај раскинуо даљу сарадњу с Денизлијем ја сам

тадашњем председнику предложио да преузмем клуб и ако не освојимо

титулу не треба да плате ништа. Био сам сигуран, јер сам играче добро

познавао, али они су већ били договорили да дође Немац Карл-Хајнц

Фелдкамп, а мене су понудили да му будем помоћник. Међутим, ја сам

напустио клуб – каже Симовић.

Тренер Симовић и голмани: Мурат, Хајретин и Незихи

333


ТФФ не заборавља

Турска фудбалска федерација одликовала је голмана Зорана

Симовића за допринос развоју фудбала у овој земљи и предала му орден

у Анкари 26. маја 1991. године.

334


Помоћни тренер

На позив пријатеља Илијаса, некадашњег клупског колеге из

Галатасараја, Симовић је провео једну сезону као тренер у

„Чорлуспору“ овдашњем друголигашком клубу. Помагао је Илијасу

који је преузео „Чорлуспор“, али је после завршене сезоне престао да се

бави тренерским послом. Посветио се шоу бизнису.

ТВ звезда

Када је напустио тренерски посао Симовић је у Турској једно

време био ТВ звезда, суделовао је у игри уживо, бранио је у студију, а

гледаоци су му од куће помоћу дигиталних телефона покушавали дати

гол. Емисија „Гол шоу“, три године је ишла сваке вечери (1992-95).

Потом је у Турској радио као тренер приватне школе фудбала у

Истанбулу пуних пет година. Поред тренерских обавеза, успешно се

бавио и бизнисом.

335


Председник Турске Ердоган

На примедбу да је често играо фудбал са Ердоганом!

– Ма јест, али мали фудбал. Познајем га лично. Да, играо је

Ердоган у Трећој турској лиги центарфора, често бисмо увече заиграли

на малим теренима на вештачкој трави, али тада је још био анониман.

Касније је прво постао градоначелник Истанбула. Имао сам у Истанбулу

спортски центар и многи су долазили, па је тако долазио и он.

Ердоган је човек који је

препородио Турску. Створио

велику и богату земљу где народ

живи на високом стандарду.

Треба упоредити спортску

инфраструктуру кад сам ја

дошао 1984. године и данашњу,

коју по мојој процени нема нико

на свету. Зато га турски народ

поштује и даје му поверење –


Мој пријатељ Levent Nazifoglu

председник ветерана G.S.

Мој друг Sinan, члан конгреса

336


Свечаност пред утакмицу – културно друштво изводи националне игре

Зоран Симовић је био омиљен у Турској до те мере да није

могуће описати све оне уступке које су му чинили не само обични људи,

већ и они који су представљали државу. Локална власт му је излазила у

сусрет и када он то није тражио од њих, чак су кршили своје законе да

би удовољили Симовићу. Председник и премијер Турске у више наврата

су га примали у својим резиденцијама и одликовали га за оно што је дао

турском фудбалу. Путовање са Симовићем било је привилегија.

Премијер Републике Турске Неџметин Ербакан и Зоран Симовић у авиону

337


338

Симовић и велики пријатељи Бодрум, на отварању клуба G. S. 1905:

Mikail Arslan и његов син Muhamed. председник клуба навијача Sankat Bojlu,

Prekazi, новинар Oguz Dizer и Симовић.


Епски хероји Галатасараја из Монака

Хотел „Хајат“ са једне прославе „Дана Републике“ Турске

Емир, Симовић, Фикрет, Дуца и пријатељ.

339


340

Тренуци највеће среће – у кругу породице


Ерол Вануоглу, секретар Галатасараја, Мирсад и Симовић

Фудбал на песку

Аланија је туристички град који се налази у вилајету Анталија у

Средоземном региону Турске, удаљен 166 километара од Анталије.

Овде је одржан фудбалски куп на песку у малом фудбалу у

организацији нивинске куће „Alanya“ 2000. године.

Учесници су били Турска, Бразил, Шпанија...

Позив за турнир добили су Зоран Симовић и Џевад Прекази који

су наступали за Турску. Симовић је бранио док је Прекази играо у пољу.

Турска је била победник, па су играчи добили пригодне поклоне.

По завршеној каријери

мене и Преказија су звали из

Турске да играмо мали фудбал на

песку на турниру у Аланији.

Остала ми је у сећању због високе

температуре, око 41 степен. Ја сам

бранио, ко да трчи, и свака два

минута хватао се за флашу с

водом – прича Симовић.

341


Зоран Симовић звезда и на улицама - Једрене

Симовић, Исмет, Прекази и пријатељ

Пријатељ Немџетин и његова породица

Симовић и његов земљак Bajram у Крушевцу

342


СИМОВИЋ И ГАЛАТАСАРАЈ КАСНИЈЕ

Пошто је Галатасарај играо полуфинале Купа шампиона 1989.

године, сакупили су се играчи и руководство, 18. априла 2000. године,

да прославе успомену на тај догађај.

343


Прослава 100 година Галатасараја

Галатасарај је 25. априла 2005. године обележио 100 година свог

постојања на величанствен начин. А када они то раде то је спектакл.

Велики град, Галатасарај највећи клуб, навијачи живе за фудбал.

Одиграна је утакмица бивших фудбалера који су подељени на

„беле“ и „црвене“. Победили су „бели“ резултатом 5:3 у феноменалном

амбијенту. Зоран Симовић, Џевад Прекази и Мирсад Ковачевић

наступали су у „црвеном“ тиму. Незаборавни сусрет и успомене.

Симовић и председници Аlp Yalman и Оzhan Đanaydin; поносно је понео заставу клуба.

„Црвени“ тим на прослави 100 година Галатасараја

344

Abramčik i Simović


Нови стадион Галатасараја

Моћни клуб Галатасарај саградио је нови супер модерни стадион

који носи име „Турк Телеком Арена“, на који се преселио 2011. године,

када се званично опростио од дотадашњег „Али Сами Јен“ стадиона.

Била је то прилика да се окупе сви бивши и садашњи играчи. Спектакл

је одржан 15. јануара 2011. године.

Та 2011. година у животу Зорана Симовића била је веома важна

што се тиче фудбалске каријере, јер су пале две велике годишњице.

Наиме, Хајдук је славио сто година од оснивања, док је Галатасарај

обележио растанак са старим стадионом. Симовић није био ни на једној,

јер није био у могућности да напусти земљу пошто му је привремено

одузет пасош.

– Галатасарај је позвао нас бивше играче да одиграмо ревијални

меч на опроштају од старог стадиона „Али Сами Јен“. Чак ми је на

кућну адресу стигао и пакет из Турске са опремом за тај меч и

специјалним дресом за ту прилику, на коме је писало моје име. Чини ме

срећним сазнање да ме људи нису заборавили ни после двадесет година.

Из истог разлога нисам ишао ни у Сплит те године – каже Симовић.

Отварање новог стадиона Тур Телеком Арена био је

најспектакуларнији догађај у Турској који је остао за памћење. Гост је

био холандски Ајакс који је са домаћином одиграо нерешено 0:0. Овај

спектакл је имао и један инцидент. Када је долазио премијер Ердоган са

својим министрима дошло је до протеста на стадиону па је он љутит

напустио стадион и отказао говор. Треба рећи да је баш Ердоган много

помогао да се заврши стадион чији радови су више пута обустављани.

Фестивал: Фудбал-Формула

Највећи догађај који привлачи и највећу пажњу у светским

размерама свакако је Формула 1 својим гламуром и свега што иде уз то.

Ниједан други догађај није му раван. Турска, као што је познато, једна је

од држава у којој се вози Формула 1, па су организатори дошли на

оригиналну идеју и приредили утакмицу између фудбалера и возача

Формуле 1 која је одиграна у Истанбулу 22. августа 2007. године.

Зоран Симовић био је члан фудбалског тима.

Сви учесници добили су медаље као успомену на овај догађај.

345


Зоран Симовић за Галатасарај Медиа

У историји Галатасараја Зоран Симовић има посебно место. Пред

утакмицу треће рунде квалификација за Куп УЕФА, 5. августа 2010.

године између Галатасараја и ОФК Београда посетио је играче свог

некадашњег клуба у кампу. Турски тим је победио резултатом 5:1.

Симовић, чије име је у Галатасарају исписано златним словима

због изузетних резултата, том приликом говорио је за ТВ Галатасарај.

Faruk Suren бивши председник G. S.

Пријатељи: Симовић, Ахмет, Исмет Четин и Ердал Кесер

346

Зоран Симовић у својој кући пред камерама турске државне телевизије ТРТ 1, на

снимању репортаже „Ruzgar gubi geçti“ Мелих и Мујо.


„Школа фудбала Зоран Симовић“ у Адијаману

Турска расте и брзо се развија и постаје лидер у фудбалу, а то је

последица организованог рада у клубовима. Широм земље ничу нове

школе фудбала, а једна таква је и приватна школа фудбала у Адијаману,

седишту истоименог дистрикта на југу Турске, која носи назив „Школа

фудбала Зоран Симовић“. У овој школи се врши обука младих

фудбалера и обука младих тренера.

Име легендарног голмана стављено је тамо где му је и место како

би био узор онима који долазе. Одлуком надлежних да ова установа

понесе назив „Школа фудбала Зоран Симовић“ указана је велика част

нашем прослављеном голману.

Легендарни голман Зоран Симовић по обичају добија на хиљаде рођенданских

честитки из свих крајева света, од Аустралије до Америке, где се налазе они који га

памте и цене његово фудбалско дело. Међутим, највише честитки добије из Турске, а

ово је само једна коју је послала „Школа фудбала Зоран Симовић“ из Адијамана.

347


Велики пријатељи Зоранови

Баба Ахмет Казанци, дугогодишњи главни економ Галатасараја,

био је омиљен у клубу и сви су га обожавали. Међутим, много је пушио

цигарете које су му нанеле велике тегобе. Симовић је организовао у

клубу да се сакупе паре од којих су му купили апарат који му је био

преко потребан. Баба Ахметов син Еркан био је такође члан клуба,

физиотерапеут, који је изненада умро 26. октобра 2017. године.

Баба Ахмет и Еркан оглу

348

Иван и Зоран Симовић, пријатељ Шентурк са сином и зетом


Оборен Симовићев рекорд

Није било много фудбалера са ових простора који су оставили

дубок траг у клубовима у иностранству. Јесу играли многи, али су само

ретки били привилеговани да им навијачи клуба у који су отишли

скандирају имена или да их се сете и деценијама након што су играли.

Један од таквих је Зоран Симовић, легендарни голман Напретка и

Хајдука, који је шест година носио дрес истанбулског Галатасараја.

Данас када је прошло још мало па тридесет година од како не

брани и бави се другим пословима, који нису везани за фудбал, признаје

да му се стара времена стално враћају, каже, најчешће у сну. Сања како

излази на терен, али му фали једна копачка и не може да је пронађе, а

утакмица већ почиње и буди се у зноју. Или сања да се свађа с тренером,

јер неће да га стави у екипу, буди се сав мокар...

Прошло је 27 година како је Симовић завршио голманску

каријеру, али његов рекорд од 188 првенствених утакмица који је тада

поставио као странац у Турској бранећи за Галатасарај, тек је 25.

фебруара 2017. године изједначио Уругвајац Муслера.

Галатасарајев садашњи голман Фернандо Муслера ће у дербију

против Бешикташа носити дрес клуба 188-ми пут. Симовић је први пут

ушао на стадион „Турк Телеком Арена“ где је предао плакету Муслери.

Пред почетак великог истанбулског дербија између Галатасараја

и Бешикташа обављена је свечаност. Зоран Симовић – бивши голман

Напретка, Хајдука и Галатасараја – добио је плакету за рекорд од 188

утакмица, док је Муслера добио плакету: „Странац са највише лигашких

утакмица у Турској“.

Сребрну плакету Симовићу за рекорд од 188 утакмица предао

је други председник Галатасараја Ђенгиз Озјалћин.

349


Награда за животно дело

Зоран Симовић је остао записан златним словима у историји

Галатасараја. Легендарни чувар мреже каже да га више цене и поштују у

Турској него у Србији.

Зоран Симовић добио је два велика признања: награду за

„животно дело“ за допринос у развоју и репрезентовању турског спорта

од велике медијске куће „Алп Алпер медија“, као и од турског

Спортског савеза. Легендарном голману је указана велика част овако

ретким и лепим признањима.

„У Турској награда за животно дело, а у Србији признања – нула.

Чак ме и хапсе“, каже Симовић и додаје: „Ми смо познати да не

праштамо успех, да газимо по легендама“.

350

Тренутак кад Симовић прима награде: за животно дело и награду за допринос

развоју турског спорта.


„Алп Алпер медија“

- Мурадин Гунеш познати бизнисмен текстилом предао је

Симовићу пригодан поклон међународног модног листа MOON LIFE и

тиме му одао признање што имају таквог човека и спортисту (горе лево).

- Зоран и његова супруга Радмила били су мета радозналих

фоторепортера јер је ово био њихов дан (горе десно).

Исмет, Рада, Зоран и Мурадин Гунеш.

Sabir Sir директор Hotela „Galata

Saray“ на Каламишу и Симовић.

351


Симовић, Тудор и Четин

Азем и Зоран с пријатељима у Турској

После 27 година листа странаца са највише одиграних утакмица

у Галатасарају је следећа: Муслера 196, Симовић 188, Мондрагон и

Прекази по 185, Хаџи 132... Међутим, наведени фудбалери су давно

престали да се активно баве фудбалом сем Муслере који још брани.

352

Симовић и турски новинар Yetkin Etkin


Министар полиције Mehmet Kemal Ağar и Симовић

Симовић и велики пријатељи:

адвокат Đoškun Šeh и Muradin.

Fehmi и Jalćin, тренери у фудбалској

школи „ERSIM“.

Навијачи одушевљени појавом Симовића, 25. фебруар 2017, Галтасарај-Бешикташ.

353


Добро се добрим враћа

Одиграти толики број утакмица на највишем нивоу, освојивши

толико трофеја, када се у једном тренутку човек повуче са главне сцене,

помисли да је нормално да оде и по мало у заборав, јер на сцену ступају

млађи, жељни доказивања и плене пажњу јавности.

Међутим, у Симовићевом случају као да је време стало, његова

попураност није престала. Његов клуб Галатасарај и навијачи и после

три деценије једнако га воле и поштују. То може и да се разуме, али

државна телевизија Турске те 1990. године обећала му је да, док буде

жив они ће пратити његове пензионерске (мисли се на фудбалске) дане.

Све то је Република Турска дигла на највиши ниво, па је Зоран

Симовић почасни гост Амбасаде Турске у Хотелу „Хајат“ у Београду

сваке године када се обележава дан Републике Турске, 29. октобра.

Данас, после више од 27 година од престанка играња фудбала,

државна турска телевизија снима филм о легендарном голману Зорану

Симовићу. Њихова екипа је у више наврата долазила и Крушевљани су

могли да их виде на улицама свога града.

354

Гувернери Nijazi Guneš i Džumhur Unal, велики пријатељи Зорана Симовића


Дан Републике Турске

(Хотел „Хајат“ у Београду, 29. октобар 2015.)

Зоран и амбасадор Мехмет Кемал Бозај

Јасин и Ајдин фабриканти у Лесковцу

Зоран и Иван Симовић

Зоран и Џевад Прекази

355


У гостима код новог амбасадора Турске у Београду

Нови амбасадор Републике Турске у Београду Танџу Билгич,

познат као велики љубитељ фудбала, поред других званица које је

позвао у госте, позвао је и познате наше фудбалере који су оставили

значајан траг у турском фудбалу. Сусрет је био очигледно врло срдачан.

Зоран Симовић гост амбасадора Танџу Билгича у амбасади Турске

Амбасадор Билгич у друштву бивших ЈУ фудбалера

(Мартаћ, Пешић, Живадиновић, Прекази, Симовић) (Халитовић, Симовић и Гусинац)

356


Амбасадор Турске Танџу Билгич гост Зорана Симовића на Багдали

Дан Републике Турске, 29. октобар 2017. године, – почасни гост Симовић у

друштву вође навијача Галатасараја Мурадин Пулић Гунеша.

357

358


Симовић и председник Турске Ердоган

Дугогодишњи пријатељи

Ердоган је инсистирао да види једног српског голмана и та жеља

му је испуњена! (Не)обичан захтев турског председника током

дводневног боравка у Србији (10. и 11. октобра 2017).

Куда Симовићу? – узвикнуо би прекјуче, да је жив, Младен

Делић, када би видео славног голмана, како иде ка улазу београдског

хотела „Хајат“, који је био под правом опсадом људи са дугим цевима!

Зоран Симовић, изистинска спортска и голманска легенда, много

већа у Турској него код нас (јер су неки овог правог хероја нације

покушали да баце у блато и окове), уздигнута чела, радосно је корачао

ка улазу хотела! Да се сретне са својим дугогодишњим великим

пријатељем, моћним турским председником, Тајипом Ердоганом! Јер,

Ердоган је од београдског протокола дводневне посете тражио да се

обавезно види и са фудбалском живом легендом Турске,

незаборављеном иконом навијача...

– Корачам ка хотелу и видим гомилу људи около, с оружјем на

готовс! Виде им се дуге цеви – причао је у једном даху Симовић своје

утиске. Екипа портала „Ембарго.рс“ затекла га је док је испијао прву

јутарњу кафу са супругом. Препричавао је сусрет с Ердоганом. – Чујем

само да неко са стране викну „Симовик“?! И за тили час почеше око

мене да се јате људи, да ми прилазе, поздрављају... Грле ме, хоће да се

сликају... За успомену! Мислим у себи, еј, прошло је више од 20 година,

али ме нису заборавили?! Са истим жаром, као некада, показивали су

искрене симпатије према мени...

– Све је то било за мене велико задовољство и велика част –

наставља причу чувени „Симовик“. – Познајемо се баш дуго. Са једним

од оснивача његове партије играо сам својевремено утакмицу. Он је био

центарфор противничке екипе... После је постао председник највеће

општине у Истанбулу и није ме заборавио, већ се с великим

поштовањем односио према мени... Председник Ердоган ме је дочекао

раширених руку, пријатељски... Док смо се срдачно поздрављали, на

српском ме је питао: „Како си?“ Било је веома дирљиво. Ја сам му

специјално за ову прилику донео на поклон дрес клуба за који сам у

Турској играо и у коме сам стекао толику славу, која, уверио сам се у то

хиљаду пута, не бледи ни после више од две деценије по окончању моје

каријере! И одмах су наше заједничке фотографије освануле у

најтиражнијим турским новинама, као посебна вест и догађај са

Ердогановог боравка у Србији и Београду. Било је доста људи око њега,

његових сарадника који су желели да се поздраве, сликају са мном.

Једном речју све за незаборав. Симовић каже да му се чини да је

данас популарнији у Турској него у својој земљи.

– Изгледа да је тако. Овде, у својој земљи, у Србији, иако сам

пореклом из Црне Горе, али ја те две земље не раздвајам, јер су братске,

доживљавао сам и непријатности, да ме хапсе ни због чега!? Да би неко


задовољио своју сујету и оправдали епитет лоших људи... Али, ја знам

да истина увек на крају побеђује, тако ни за милиметар није пољуљана

моја љубав према својој земљи...

Турци су својевремено од Симовића тражили да обуче дрес

њихове репрезентације и узме њихово држављанство?

– Много пута су ми то предлагали, толико су то желели, да је

мени било страшно непријатно што сам морао да их одбијам, увек

изнова говорећи, да ћу ја увек поштовати земљу у којој сам провео

дивне дане, имао сјајну каријеру, али да остајем веран својим коренима,

дедовима и прадедовима...

Ви сте и у критичним тренуцима, у покушају државног удара у

Турској, отворено стали на страну Ердогана, односно дали му пуну

јавну подршку?

– Верујте, оно што је он урадио и чини за турски народ може се

мерити само са једним Ататурком! Успео је да земљу извуче из тешке

економске кризе, учини је моћном силом скоро као што је била пре

неколико векова! Да се мери са најмоћнијим земљама и силама света. То

је дело мога пријатеља Ердогана. Кад год изнова посетим Турску и „мој

Истанбул“ изнова се пријатно изненадим новим објектима, новим

градитељским подухватима који ову земљу и њен народ чини још

снажнијим и бољим у сваком погледу. Колико је само учинио и за

фудбал, колико је новца уложено: па ја сам играо по теренима који су

некада били катастрофа!? А, данас, па то су услови који се само

пожелети могу... – закључио је Симовић, чије име и данас слави и

поштује 70 милиона Турака.

Симовић и Прекази били су гости и челника Новог Пазара,

односно Фикрета Никшића, начелника Одељења за информационе

технологије у Градској управи за изворне и поверене послове.

Никшић, Симовић, Санцакли, Ердоган и Прекази - предаја дреса са именом Ердоган

359


Турски листови су овај сусрет пренели као ударну вест

Sirbistan'da sürpriz görüsme

Cumhurbaşkanı Erdoğan Sırbistan ziyareti esnasında Galatasaray'ın

efsane futbolcuları Cevad Prekazi ve Zoran Simovic ile de bir araya geldi.

Sırbistan'a giden Cumhurbaşkanı Recep Tayyip Erdoğan, Sırbistan

Cumhurbaşkanı Aleksandar Vucic tarafından resmi törenle karşılandı.

Erdoğan, resmi görüşmenin ardından Galatasaray'ın eski futbolcuları

Cevad Prekazi ve Zoran Simovic ile bir araya geldi. Simovic ve Prekazi,

Cumhurbaşkanı Erdoğan'a Galatasaray forması hediye etti.

Prekazi ve Simovic sürprizi

Bir dizi resmi temaslarda bulunmak üzere Sırbistan'ın başkenti

Belgrad'da bulunan Erdoğan, konakladığı otelde Galatasaray'ın eski

futbolcuları Prekazi ve Simovic ile bir araya geldi. Cumhurbaşkanı

Erdoğan'a, sohbet esnasında Simovic ve Prekazi tarafından Galatasaray

forması hediye edildi. Erdoğan'ın eski futbolcularla sohbetine MHP Kocaeli

Milletvekili Saffet Sancaklı da eşlik etti.

Simovic ve Prekazi'den Cumhurbaşkanı Erdoğan'a Galatasaray forması

Cumhurbaşkanı Recep Tayyip Erdoğan, Sırbistan'da Galatasaray'ın eski

futbolcuları Cevad Prekazi ve Zoran Simovic ile bir araya geldi. Simovic ve Prekazi,


Sırbistan'a giden Cumhurbaşkanı Recep Tayyip Erdoğan, Sırbistan

Cumhurbaşkanı Aleksandar Vucic tarafından resmi törenle karşılandı.

Erdoğan, resmi görüşmenin ardından Galatasaray'ın eski futbolcuları

Cevad Prekazi ve Zoran Simovic ile bir araya geldi. Simovic ve Prekazi,


360

Прекази и Симовић почасни гости на отварању Halkbank из Турске

у Београду са председником Управног одбора Кенаном Бозкуртом (први с десна).


Џевад Прекази, Сафет Санцакли, члан владе и бивши фудбалер Бешикташа и

репрезентације Турске, Кенан Бозкурт, председник Управног одбора Halkbank у

Србији, Зоран Симовић и Фикрет Никшић, помоћник градоначелника Нови Пазар.

Лево: Тургај Демирел, бивши капитен кошаркашког тима Галатасарај. Он је данас

један од главних функционера у кошаркашкој федерацији Европе. На последњем

првенству Европе он је предао победнички пехар репрезентацији Словеније.

Десно: Симовић и Bedri Gul, родом из Бишева, председник исељеника Црне Горе.

361


Симовић жели турско држављанство

Зоран Симовић рекао је да жели да буде турски држављанин.

Након напуштања фудбала наставио је да живи у Турској где је ушао у

послове некретнинама, потом се вратио у Србију. Симовић је у

саопштењу навео да му недостаје турски народ и да је најлепши период

свога живота провео у Турској у Истанбулу.

– Ја не бих ништа мењао од мојих искустава са турским народом.

Мој живот у Турској био је много бољи него овде. Турски народ ми је

много помогао да проведем најлепше дане код њих. Зато желим да

будем турски држављанин – рекао је Симовић.

– У време док сам активно играо

фудбал нисам могао то да прихватим.

Неке новине у Југославији у то време

писале су да Симовић продаје

Југославију. Безочно су измишљали,

лагали из неких својих рачуна, док сам ја

увек говорио да не желим турски пасош

– каже Симовић. Након завршетка

фудбалске каријере истакао је да жели да

стекне турско држављанство.

– Ја имам кућу у Турској, имам

много пријатеља, имам акције у једној

болници, а и у бизнису са грађевином

Ако постанем турски

држављанин узећу име Ергун

Гурсој јер је то човек који је

много учинио за мене и кога

волим као оца. Када сам одбио

велике новчане понуде од

Фенербахчеа седео је са мном и

чуо да сам рекао: „Ја сам

Галатасарајлија заувек“. Гурсој

је рекао: „Овај човек је требао

са гола да оде у пензију“ –


сам, зато желим да будем турски

држављанин. Пажљиво пратим напредак турског фудбала. Гледам

посебно утакмице УЕФА купа где наступају турски тимови као и

такмичење турске лиге – каже Симовић.

362

Једина љубав Галатасарај


Зоран Симовић „Чоче“ са Мурадином Гунешом и његовом породицом

На путу за Бодрум: Симовић, Haif,

Hiko и Muradin.

Mustafa Esen фризер Симовићев

и РК „Атријум“.

Мухамед, Исмет Четин, Рада Симовић, Сезенгул Есен, Аднан Есен и Зоран Симовић

363


Председник клуба навијача „G. S. 1905“ Đankat Bojlu.

Рада и Зоран у друштву Мурадина Гунеша, Хикмета, Наифа и Исмета.

364

Симовић и његова „десна рука“ Адем, а ту је и Исмет.


Исмет, Азем и Симовић

Kayhan Gul и Симовић

Ветерани Галатасараја су у задњој деценији 20. века гостовали у

Тбилисију и одиграли пријатељску утакмицу против ветерана овдашњег

Динама. За ову утакмицу позван је и голман Симовић из Србије. Ово је

била утакмица малог фудбала две изванредне екипе које су удариле свој

печат у оквирима европског такмичења.

365


366

Пријатељ Kenan Bozkurt, председник

Управног одбора Halkbank.

Још једна велика пажња и поштовање

– позив на „IFTAR“ – вечера и састанак,

поводом благословеног месеца Рамазана.


ЗОРАН СИМОВИЋ „ЧОЧЕ“ ДАНАС

Град Крушевац и Крушевљани су привилеговани. Зоран Симовић

„Чоче“ је легенда која живи и хода међу нама. Човек који, у сваком

случају, вреди много више него што то ми који га поштујемо знамо. Сви

су поносни на његову спортску каријеру, а нарочито што имају такву

људску величину за суграђанина.

Пре него што је донео коначну одлуку да се пресели у Србију и

Крушевац пуне три године живео је мало у Турској мало у Србији, да би

2004. године коначно прешао у Крушевац за стално.

Он је могао да бира државу и место где ће да настави да живи.

Могао је да остане у Турској или овде да изабере боље место за живот,

али он се из Крушевца отиснуо у „бели свет“ и њему се вратио. Често

истиче: „Ја волим своју касабу“. После двадесет година живота у

метрополи, пожелео је мању средину. Овде живе његова мајка, браћа,

сестра, супруга му је одавде, деца му се родила овде. А и отац му је

сахрањен 1999. године у Крушевцу.

Зоран Симовић завршио је фудбалску каријеру у 36-ој години

живота, а реално могао је још да брани. Завршио је каријеру када је био

на врхунцу своје моћи и у великој форми. Он је само показао колико је

важно да један велики спортиста осети тренутак када треба да оде –

онда када је најбољи. Много је примера код нас да су неки заслужни

спортисти баш због тога што нису осетили тренутак када треба да оду

доживели да их публика отера.

367

368


Симовић је, напротив, доживео да је публика тражила да остане,

а то све говори о једном играчу. Он је био харизматичан док је бранио и

свуда је примљен од навијача као најрођенији. Имао је неку магију

којом је освајао навијаче па се неки чуде што га у Сплиту навијачи

Хајдука и данас после толико деценија воле истим жаром. Навијачи који

се нису родили када је он бранио гол Хајдука (нови талас). То значи

само једно – легенда остаје легенда. И све друго што иде уз то. Красила

га је и његова доброта која је извирала из дубине његове душе, али није

довољно бити само добар човек. Легендарни Велибор Васовић је често

знао да каже: „Добар човек није никаква категорија ако не знаш да

радиш посао. Прави смисао је кад добар човек зна да ради оно чега се

латио“. А то је Симовића красило – добар човек, а изванредан голман.

Шта је Зоран Симовић у свету спорта у Турској то је тек прича.

Такву част многи спортисти немају ни у својим државама. Он је у

Турској мера вредности, а то само показује какав је утисак оставио, али

не само то, већ и то да тамошња јавност то зна да цени.

Код нас је, напротив, све другачије. Ми смо ваљда такви људи да

успех никоме не опраштамо. Код нас многе успешне људе и не само

спортисте имају обичај да дижу у небеса, а онда да га газе. Зоран

Симовић нема рејтинг у својој земљи где је одрастао и стекао име какав

има у Турској. Наступао je и бранио боје своје земље сматрајући то

највећом чашћу која може да се деси неком спортисти. Међутим, овде је

он давно пао у заборав, што није само његов усуд. Многе његове и не

само његове колеге некад успешни спортисти су његове судбине.

Зоран Симовић после завршене голманске каријере замишљао је

да се посвети тренерском послу зато је и завршио Вишу тренерску

школу у Новом Саду 1994. године. Међутим, ситуација у нашем

фудбалу је била катастрофална, свега је било само професионалног

такмичења није. Није био меродаван квалитет, већ новац и родбинске

везе, па је одустао. А посао тренера као и фудбалера тражи велика

одрицања, а њему је тога доста.

У једном тренутку прихватио је да буде председник Напретка.

Како се као и све друго и спорт урушио, у који су ушли људи

сумњиве прошлости, Зоран је сматрао да му није место у таквом

друштву па је донео одлуку да своја средства муком и знојем зарађена

уложи у неки конкретни посао. Породични бизнис који ће да обезбеди

будућност њему и његовој деци на дужи период. Отпочео је приватни

посао везан за грађевинарство, који успешно води са сином Иваном.

Привредно друштво „Чоче“ д.о.о. Крушевац, основано 15.

новембра 2010. године, које се претежно бави куповином и продајом

влaститих некретнина. Међутим, Симовић је често на релацији:

Крушевац-Истанбул, али постоји разлог томе.

– У Истанбулу сам често јер тамо имам стан, а и у бизнису са

грађевином сам. Не могу да се пожалим – рекао је Симовић. Што би

рекао велики песник: „Имао се рашта и родити“.


Три раније изграђене зграде Комплекса „Чоче“ на Тргу Костурница

Комплекс „Чоче“ на Тргу Костурница – завршена и четврта зграда

369


Супруга Радмила

Зоран је засновао породицу још док је био голман Напретка.

Заљубио се у лепу Радмилу која постаје део његовог живота. Његова

супруга била је уз њега током целе каријере и пратила га где год је био.

То је сигурно био његов најјачи ослонац не само у каријери него и

животу. Зато морамо да истакнемо да је и Радмила имала веома важну

улогу у каријери легендарног голмана.

Оно што публика види јесте голман Симовић и његове бравуре

на терену, али ни он није од камена. Он је само човек коме треба нечије

раме, а то раме била је Радмила, жена из сенке коју публика не види, али

неко ко је једнако заслужан за успех великог голмана.

Поред тога што је пратила изабраног човека као супруга морала

је да прати његов спортски пут, што нимало није лако, јер на том путу

су многи изазови, велике тешкоће и проблеми који некада изгледају

нерешиви. За све то треба не само љубав и велика воља већ и велика

храброст, ухватити се у коштац. Радмила је била све то, али поред тога

одгајила је децу и сачувала дом на понос и дику Зорана, коме је као

Црногорцу у првом плану, што он посебно наглашава у свакој прилици.

Данас Зоран с великим задовољством истиче то што је за

животног сапутника имао такву особу – скромну, карактерну која је

била увек уз њега без амбиција да истиче себе у први план и нанесе

штету како њему тако и породици. Зоран каже: „Радмила је била и

остала стуб куће, сачувала је породицу, чувала децу“. А могла је сва та

слава око ње да је понесе. Њихов брак је био и остао без иједне афере.

И данас је Радмила остала иста скромна особа, добра супруга која

никад није себе стављала у први план већ је породица била та за коју је

давала себе. Ако се зна ко је Зоран Симовић и каква је био звезда у

данима када је играо фудбал, неко би можда и побеснео, али Радмила је

била и остала узорна супруга и мајка, данас бака.

Радмила и Зоран имају сина Ивана (1978) и кћер Ану (1983).

Живе у породичној кући са сином Иваном и његовом породицом.

370


Радмила и Зоран Симовић, узоран брачни пар у свему

Ива, Дуња, Вукашин и Тара

Вукашин и Дуња

371


Син Иван

Иван Симовић је завршио средњу економску и трговачку школу

у Крушевцу. Син легендарног голмана пошао је стопама свога оца и

такође је био голман. Почео је у „Напретку“, потом одлази у „Партизан“

где је тренирао четири месеца, а у исто време бранио за „Дорћол“.

Међутим, како је емотивно доживљавао сваку утакмицу, поготово

примљени гол, Зоран као искусан човек предложио му да прекине

каријеру и да се посвети бизнису што је и урадио. Дошао је у Крушевац

и наставио да брани за „Трајал“, али то је било далеко релаксираније.

Касније је због другара бранио за „Макрешане“.

У подмлатку „Напретка“ с Југославом Лазићем и касније на голу Макрешана

372

Голман Иван Симовић у дресу „Трајала“ из Крушевца


Иван Симовић оженио се Милицом Дуњић из Крушевца, која је

завршила Факултет Музичке академије и ради као професор у Музичкој

школи у Крушевцу. Имају Вукашина (2008), Дуњу (2011) и Срну (2018).

У случају Симовић се само потврдило правило да је у свету мало

познатих фудбалера – отац и син, има их тек неколико. Али легендарни

голман Зоран не губи наду да ће једног дана поново да хара нашим и

европским теренима, дакакао, голман Симовић, само што ће тај да буде

Вукашин, његов унук, који генетски мора да поседује голманске

квалитете. Јер су му отац и ђед, ђедов брат и његов син били голмани.

Према томе Вукашин све то носи у себи само треба кад дође

време неко да то пробуди у њему, а тај неко зна се ко је. То је његов ђед

Зоран који тада мора да остави све друге послове по страни и своје

огромно голманско знање и искуство пренесе на унука. Вреди се

потрудити, јер што се каже: ивер не пада далеко од кладе.

Милица и Иван Симовић

Вукашин и Дуња Симовић

373


Кћер Ана

Зоранова кћер Ана завршила је гимназију у Крушевцу, потом је

уписала Фармацију, али се после годину дана удала и напустила даље

школовање. Њен муж Иван Марковић има аутомеханичарску радњу у

Крушевцу, док се Ана запослила и радила у предузећу „Мерима“. Потом

је завршила за пословног менаџера и данас ради у Halkbank у Крушевцу.

Имају две кћери Иву (2003) и Тару (2005).

Иван и Ана Марковић

374

Тара, Иван, Ана и Ива Марковић


Ђед Зоран и његова узданица унук Вукашин

Тара, Вукашин, ђед Зоран са Срном у наручју, Ива и Дуња.

И док је ова књига ушла у завршну фазу Милица је донела на

свет лепу принцезу Срну. И донела велику радост и срећу Симовићима.

375


О легендарном голману Зорану Симовићу читав град у коме

данас живи има изузетно позитивно мишљење. Он је прави „народски

човек“ и неко, ако има такав, који не зна да је то „Чоче“, a деси се у

његовој близини, фасцинираће га понашање легендарног голмана. Јер он

се сваком јавља, предусретљив је до максимума, сваком приђе, пита

како је, шта има. Његово понашање данас је исто као и када је био онај

„Чоче“ у опанцима. То га и сврстава у великане. Људи то знају да цене,

мада има и оних других који не заслужју да се овде помињу. „Чоче“ је

одборник у својој месној заједници, као и у градској скупштини.

Какав је био голман, али пре свега човек, можда ће да нам буде

још јасније ако кажемо да турска државна телевизија сваке године

долази у Крушевац и по неколико сати снима Зорана Симовића. Када је

он питао зашто долазе сваке године они су рекли да ће долазити док је

жив и снимати сваку промену у његовом животу. Ових дана турска

државна телевизија снима документарни филм о њему.

На примеру Зорана Симовића најбоље се види како један

остварен и велики човек са поносом истиче дa је рођен у Мојковцу као и

то да његови потичу из села Чокрлијe код Бијелог Поља где је и он

провео детињство. То могу само велики и остварени људи. А „Чоче“ то

јесте у сваком смислу.

– И сада кад одем у Чокрлије и седнем на гувно чини ми се нема

срећнијег човека, јер све што сам старији све ме више вуче да посетим

места где сам косио траву и чувао говеда и овце. И сад кажу: „А, то је

Шолев унук“, били смо маркирани по ђеду – каже Зоран Симовић.

376

Породична кућа Зорана Симовића у Крушевцу


Зоран је некада давно купио велики плац у Бовну, селу близу

Крушевца где је направио викендицу, како то он каже, али то је једно

велико здање урађено у необичном стилу. Кућа је сва од дрвета. Плац је

оградио и направио велики парк. Ово је његово склониште од буке.

Зоранова викендица у Бовну

Вукашин и Зоран Симовић у црногорској ношњи

377


Спортски центар „ЕРСИМ“ Истанбул: Слободан и Јованка,

Радини зет и сестра, Рада и Иван Симовић.

378

Зоран је свој 42. рођендан славио с пријатељима у екслузивном локалу „Beygen“.

На слици: Хасан Тунклар, Јашар Елделекиоглу, Зоран, Радмила, Ајсегул Кајалп,

Гулсен Елделекиоглу, Дилбер Тунклар.


Муртеза Оклап је Турчин, рођен у Призрену, познати је бизнисмен

и велики фан Зорана Симовића из времена док је овај наступао за

Галатасарај. Када је касније пролазио кроз Србију и Крушевац свратио

је у златару код Данета Ристића, иначе рођеног Призренца и познаника,

кога је замолио да нађе Симовића и позове га да се виде. Зоран је као и

увек био љубазан и одвојио време да испоштује добронамерне људе.

Зоран Симовић, Муртеза Оклап и Дане Ристић у Крушевцу

Фикрет Никшић, Зоран и Иван у Новом Пазару

379


Симовић, Жељко Берић, Дуца, генерал Дашић, нн, и ратни војни пилот Срећко Јеремић

С братом Војином Ћетковићем и кумом Петром Трипковићем

380

Поклон од навијача Хајдука са Косова


Симовић, Стојанче Ристевски, Јоца Оташевић, Милован Јовић,

Вања Булић и Боба Кнежевић

Јешић, члан Управе Партизана, Симовић, Јоца Оташевић,

Боба Кнежевић и Војислав Милошевић

Симовић, Ђуровић играч Партизана, члан Управе Партизана и Јоца Оташевић

381


На Хиландару

Поред свих обавеза које има Зоран Симовић је стигао да буде с

пријатељима на Светој Гори у посети манастиру Хиландар од 5. до 12.

јуна 2017. године. Посета нашој највећој светињи на њега је оставила јак

утисак и по његовом скромном мишљењу сваки, нарочито млад човек,

треба да посети Хиландар.

382

Стоје: Зоран Симовић, др Горан Јанковић, Бобан Петковић, др Зоран Ђорђевић,

Вјекослав Радосављевић, др Милош Гарчевић и др Миливоје Вукајловић.

Чуче: др Блажо Миловановић, Душан Ружичић и Чедомир Крњајић из Шапца.


Света Гора, духовни бисер православља, на чијој територији је 20

мушких манастира и више манастирских села – скитова, привлачи све

врсте путника како православне тако и друге вероисповести.

На Свету Гору долази се најчешће из Солуна, а за улазак је

потребна виза, тзв. Еидикон диамонтирион – и за становнике Грчке и за

оне који нису из Грчке.

Грб Цара Лазара

383


Зоранови трофеји и признања

У својој богатој фудбалској каријери Зоран Симовић је освојио

велики број награда мањег или већег значаја, али он их све једнако воли.

Међутим, после толико деценија многе трофеје не може да пронађе.

384


Фудбал после фудбала

Скоро сви велики голмани кажу да је најлепше бити голман.

Диван је осећај да голман може да утиче на пораз или победу свог тима,

јер од њега резултат зависи и до 75 од сто. Он је „командант параде“.

Голману се даје прилика да се истакне, да буде херој утакмице.

Данас комплетан Симовићев ангажман у фудбалу се своди на

ревијалне утакмице ветерана које се организују на просторима бивших

југословенских република. Увек се одазива на такве приредбе које се

углавном организују у хуманитарне сврхе. Такве утакмице га

испуњавају и сасвим је задовољан тиме што ради. На утакмицама

најчешће не брани, већ игра у нападу и даје голове.

Поменућемо неке утакмице, а било их је безброј.

Ветерани: Напредак-Трговачки, 12. април 1999.

У Крушевцу је одигран анти ратни меч у малом фудбалу између

ветерана Напретка и Трговачког, са поруком на почетку меча:

Југославијо, волимо те. Резултат је 5:1 за Трговачки. Љубитељи фудбала

могли су да виде Зорана Симовића, Душана Пешића, Драгољуба

Костића, Драгишу Илића, Мирослава Ивковића и остале асове.

Организатори сусрета били су СО Крушевац и Спортски центар.

Ветерани

Фудбалски савез Републике Србија и Црна Гора организовао је

2005. године окупљање ветерана – бивших фудбалских

репрезентативаца Југославије у Алексинцу.

Симовић и Миле Меда, ветерани.

385


Ветерани: Београд-Сплит 5:3, 16. фебруар 2013.

Некадашњи репрезентативци Југославије, фудбалски ветерани из

Београда и Сплита одиграли су ревијалну утакмицу у Београду 16.

фебруара 2013. године и направили лепу увертиру пред квалификациони

меч за Мундијал у Бразилу између Србије и Хрватске, 22. марта.

За четрдесет минута спектакла на паркету дворане београдског

Спортског центра Бањица, осим што се подсетила како се добар фудбал

играо некад, публика која је испунила дворану искористила је прилику

да се фотографише са иконама некадашње Југославије.

Међу најтраженијима био је Зоран Симовић, легендарни голман

Хајдука, чије репрезентативне одбране и дан данас памте навијачи

широм Европе.

– Ово је леп догађај и сусрет са мојим старим друговима после

двадесет и нешто година. Имам трему, право да вам кажем – рекао је

Симовић.

На питање да ли је у контакту са некадашњим фудбалским

друговима из Југославије Симовић каже:

– Наравно да сам у контакту. А зашто не бисмо? Па да смо се ми

питали, данас би се играла једна југословенска лига и сви би играли у

једној репрезентацији. Изгледа да смо ми спортисти једини остали

нормални. Неки мисле да ће бити већи Срби ако пљуну другога или га

ударе. Па није то поента, ја сам потврдио да сам већи Србин него било

ко и тамо међу Турцима сам то показао. Надам се да ће ово наше

дружење допринети спуштању тензије пред дуел Хрватске и Србије.

Симовићу фудбал и даље пуно значи.

– Нећете ми веровати, али ја сам имао трему пре него што сам са

овим легендама истрчао на терен. А када сам примио гол, хтео сам жив

да се поједем. Шта ћу, такав сам, кад нешто радим, 100 посто уђем у то.

Да нисам такав, можда не бих ни успео у животу – каже Симовић.

386

Заједнички снимак пред утакмицу Београд-Сплит


После утакмице дружење у првом плану: Симовић, Слишковић, Пижон и Караси

„Плаво вече“, хотел „Југославија“, бивши репрезентативни голмани:

Краљ, Пантелић, Радача, Симовић и Коцић

Мешковић и Симовић

Са друговима Јилмазом и Никиновићем

387


„Трофеј Илија Пантелић“

Легендарни чувар мреже из времена бивше Југославије, Зоран

Симовић, један од промотера престижног дечијег турнира „Трофеј

Илија Пантелић“ 2015, 2016. и 2017. године. Некадашњи голман

крушевачког Напретка, сплитског Хајдука, турског Галатасараја и

репрезентације Југославије, потврдио је свој долазак у Етно село

„Станишиће“ 2016. године где ће уз Драгана Џајића, Ивицу Осима,

Мирсада Фазлагића, Душана Тадића, Милована Рајевца и још неколико

бивших и садашњих асова, увеличати највећи скуп малих фудбалера у

овом делу Европе.

Организатор „Трофеја Илија Пантелић“, господин Милан Чабрић,

вас је и овога пута уврстио међу промотере турнира, радујете ли се?

– Веома сам почаствован позивом организатора турнира у

Станишићима. Чини ми част да будем

део овакве манифестације, а посебно

уживам у чињеници да ћу срести

мени драга лица. Носим фантастична

искуства од прошле године.

Организација, смештај, спортски

терени и квалитет фудбала су били на

изузетно високом нивоу.

Као некадашњи врхунски

голман, како гледате на лик и

каријеру Илије Пантелића?

– Илија Пантелић је свакако један од највећих фудбалских имена

које је дала Југославија. Сваком од нас голмана, Панта је био узор,

макар у неком сегменту голманског заната. Ко није желео да буде

командант у казненом простору на начин Илије Пантелића, да прави

параде као он или да непогрешиво изводи једанаестерце, тај није искрен.

Имао сам привилегију и задовољство да га познајем и често слушам

његове савете. Много ми је помогао и због тога заслужује моје дубоко

поштовање. Заслужио је да чувамо успомену на њега и да један овакав

велики турнир носи његово име.

Имате ли неку поруку за учеснике „Трофеја Илија Пантелић“?

– Фудбал је предивна игра која као и уосталом и целокупан

спорт, спаја различите људе, нације, расе... Изузетно сам срећан, јер сам

доживео да се на једном месту, поново окупљају клубови из бивше

Југославије и многих држава из Европе. Ништа лепше него поново

гледати утакмице између Динама, Црвене звезде, Војводине, Сарајева,

Жеље... још да је ту мој Хајдук. Надам се да ће наредне године

Сплићани и остали клубови бивше Југославије узети учешће. Било би то

сјајно. Што се мене тиче, ја ћу долазити кад год ме позовете – рекао је

Зоран Симовић „Чоче“, голман широког осмеха и још већег срца.

Симовић је позван и 2017. године на овај значајан турнир.

388


Лево: Пред почетак традиционалног турнира, 30. септембра 2017. године,

организатори и промотери обишли су гроб великог голмана чије име носи турнир.

Мирсад Фазлагић, Ђерђ Балатон, Милан Чабрић и Зоран Симовић поклонили се

сенима и положили цвеће на гроб бившег репрезентативног голмана Илије Пантелића.

Десно: Мирсад Фазлагић, Мики Делија, чувени навијач Црвене звезде и Зоран.

Драган Мутибарић, Часлав Сибиновић и Зоран Симовић „Чоче“

389


Незаборавни брат и пријатељ „Пилица“

Живот носи и другу страну медаље, није све спорт и постигнути

резултати. Како је неко то давно константовао: у

животу једино је смрт извесна. Зоран Симовић

никада не заборавља своје старе другове из играчких

дана и увек када може иде на сахране оних који су

нажалост преминули. Овде га видимо у Новом

Пазару где је био на испраћају свог драгог колеге

голмана Нaсeрa Халитовића са којим је дуги низ

година бранио у турском првенству, где су били

велики ривали, али и велики пријатељи.

390

Свака част Зорану Симовићу.

Таква величина, таква каријера,

људскост, доброта и све остале

позитивне одлике велики су терет, то

не може свако да понесе на своја леђа.

Господин Симовић то веома лако

ради, једноставан рецепт – човек из

народа... Част ми је што је мој

рахметли бабо имао Симовића за

доброг пријатеља, молим Алаха да се

то пријатељство настави и међу нама.

Није само Ердоган тај који жели да

разговара са њим, већ свако ко га

познаје пожели да се макар рукује са

њим... – каже Насеров син Јасмин

Халитовић из Новог Пазара.


Крагујевац: „Бели“-„Црвени“ 3:2

На стадиону „Чика Дача“ одиграна је утакмица ветерана са

простора бивше Југославије. Појавили су се многи познати играчи који

су исписали још једну дирљиву страницу сећања на прошле дане. У

тиму „црвених“ наступили су: Симовић, Пешић, Чарапић, Јоцић, Тадија

Качар (коме је голман „белих“ одбранио пенал) и други.

Некадашњи фудбалер Радничког и Жељезничара Душан Симић,

сада комерцијални директор ХТП „Шумарице“ и Миленко Марјановић,

бивши председник Радничког, власник и директор исте фирме, угостили

су ветеране југословенског фудбала.

Стоје: Стојиљковић, Бакрач, Шоле Петровић, Мешковић, Г. Петровић,

Зораја, Чарапић, М. Ђорђевић, Цекић, Симовић.

Чуче: Тадија Качар, Крњинац, Дуца Пешић, Јоцић и Ковачев.

Ветерани: „Србија“-„Ниш“ 4:4, 2. јун 2015.

Играли су у Нишу ветерани

Србије против ветерана Ниша,

ојачаних екипом из филма:

Монтевидео, Бог те видео!

За ветеране Србије наступали

су: Љубинко Друловић, Перица

Огњеновић, мали Станоје, голман

Кузмановић, Миодраг Стојиљковић,

Зоран Симовић, Душан Пешић,

Драгољуб Гајевић, као и македонски

репрезентативци Ћирић, Драган

Мутибарић, и други.

Играо сам професионално

фудбал 20 година и никад се нисам

у главу повредио. После тога увек

сам играо, никад нисам бранио.

Једном су позвали ветеране да

играмо на отварању хале у

Варварину. Десила се ситуација да

сам шутирао лопту а голман је

одбио и мене удари у лево око, пао

сам и ништа нисам видео. Недељу

дана сам лежао у болници, а

касније сам имао операцију на оку

– прича Симовић.

391


Стоје: Перка, В. Симовић, Крњинац, Звонко, Мики „Дај-Дам“ и Пешић.

Чуче: Чарапић, З. Симовић, Бабић и Слава Поп.

392

Стоје: НН, Паја, „Божја воља“, Дуца, Лапчевић и Сеља.

Чуче: Љуба Павловић, В. Симовић, З. Симовић и Зуки.


Караман, Дуца, Рака, Дејан, Чоче, Перка и Чалафте.

„Жупска берба“ Александровац

Врњачка Бања - Симовић поред споменика

легендарном глумцу Драгану Николићу

393


Сусрет са Шекуларцем

Легендарни фудбалер Драгослав Шекуларац оставио је велики

траг у нашем, али и фудбалу светских размера. Пленио је својом игром и

био прави чаробњак. Колико је био добар играч остао је тонски запис са

СП у Чилеу када је одушевљен игром Шекија радио репортер Радивоје

Марковић узвикнуо: „Извињавамо се Сантјагу, али и Арика има свог

Пелеа“. Југославија је играла у градићу Арика. Шеки је блистао како то

он уме и изазвао узбуђеног и одушевљеног репортера на тај гест.

О њему се писало много, неколико књига. Снимани филмови. И

Боби Јанковић је написао једну књигу о Шекију. На презентацији у

Крушевцу (21. јула 2017) између других био је и Зоран Симовић који је

имао задовољство да се дружи са славним Шекуларцем, али и многим

другим асовима нашег фудбала, као и спортских посленика.

Са земљаком Шекуларцем на презентацији монографије о Шекију

Са спортским новинаром и

великим пријатељем Пером Златаром

394

Са феноменалним Илијом Петковићем


Спортисти Мојковчани

Иако је мало место Мојковац је дао велики број познатих

спортиста од којих ћемо, поред Симовића, поменути и друге врхунске.

Рајко Балтић (1962), рвач, репрезентативац СФРЈ.

Миодраг Божовић Гроф (1966), фудбалер, потом успешан тренер.

Небојша Богавац (1973), кошаркаш, репрезентативац СЦГ.

Александар Аџић (1875), рукометаш, репрезентативац СЦГ.

Дарко Станић (1968), рукометни голман, репрезентативац Србије.

Драган Богавац (1980), фудбалер, играо за Црвену звезду.

Горан Булатовић (1885), рвач, репрезентативац Србије.

Данило Ристић (1885), атлетичар, репрезентативац Црне Горе.

Жарко Пејовић (1886), рукометаш, репрезентативац Црне Горе.

Стефан Савић (1991), фудбалер, репрезентативац Црне Горе.

Данијел Фуртула (1992), атлетски репрезентативац Црне Горе.

Зоран и кум Раде – „Зекова глава“ Бјеласица

Биоградско језеро: са кумовима из Мојковца – Раде, Ђоле и Марко

395


Ресторан „Крстац“ Мојковац - моја база

Мићо Радојевић и „Чоче“ у Истанбулу

396

Зоранови пријатељи и комшије из Истанбула: Fevzi и његов син Ikre,

власници хотела „BOSPHORUS“ код Алексинца и друг Раде.


Зоран и Иван Симовић под Острогом

„Чоче“ у црногорској ношњи

Соколац рођаци Драган Ашанин и Милорад Човић

397

О АУТОРУ

Милорад Сијић рођен је 1. фебруара 1953. године у селу Горње

Злегиње код Александровца жупског. Пише о завичајној историји, а

објављује и радове у разним зборницима.

До сада је објавио књиге:

Државе и државници света, Историјски архив Крушевац, 2002;

Злегиње Горње и Доње, Креативна Радионица Крушевац, 2003;

Архијерејско намесништво жупско, Историјски архив Крушевац,

2006;

Трнавци, Историјски архив Крушевац, 2006 (коаутор);

Расински округ и његови народни представници 1804-2004,

Историјски архив Крушевац, 2006;

Мајор Милутин Дреновац - ратни дневник официра Краљевине

Србије 1914-1922, Историјски архив Крушевац, 2008;

Жупа у ратовима од 1912. до 1918. године, Историјски архив

Крушевац, 2008;

ЧАРШИЈА прича о људима који су створили Александровац

жупски, Завичајни музеј Жупе, Александровац, 2008;

Фудбал у Краљевини Југославији, Milirex, Београд, 2009;

Бруска афера, Завичајни музеј Жупе, Александровац, 2010;

Значајни људи Крушевца (1833-1944), Крушевачка Епархија, 2012.

Мала Врбница - Брус, Историјски архив Крушевац, 2013.

Фудбал у Краљевини Југославији (друго допуњено издање), Завичајни

музеј Жупе, Александровац, 2014.

Привреда и ванпривреда Крушевца, Регионална привредна

комора Крушевац и Историјски архив Крушевац, 2015;

Фудбал у Расинском округу, Фудбалски савез Расинског округа,

Крушевац, 2016.

Огледало жупско, Завичајни музеј Жупе, Александровац, 2017.

398

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР ......................................... 5

ДЕТИЊСТВО ......................................... 7

ФК ОБИЛИЋЕВО КРУШЕВАЦ (1968-1969) ..... 30

ФК НАПРЕДАК КРУШЕВАЦ (1969-1980) ..... 35

НК ХАЈДУК СПЛИТ (1980-1984) ................. 88

РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА СФРЈ (1983-1984) .................. 153

ГАЛАТАСАРАЈ СК ИСТАНБУЛ (1984-1990) ..... 189

ЗОРАН СИМОВИЋ „ЧОЧЕ“ ДАНАС .................. 367

О АУТОРУ .......................................... 398

CIP - Каталогизација у публикацији –

Народна библиотека Србије, Београд

796.332:929 Симовић З.

СИЈИЋ, Милорад, 1953-

Зоран Симовић "Чоче" : од Мојковца, Крушевца, Сплита до Истанбула /

Милорад Сијић. - Крушевац : М. Сијић, 2018 (Врњачка Бања : SaTCIP).

- 398 стр. : илустр. ; 24 cm

Ауторова слика. - Тираж 100. - О аутору: стр. 398.

ISBN 978-86-900539-0-2

a) Симовић, Зоран (1954-)

COBISS.SR-ID 266454540

СТАМБЕНИ КОМПЛЕКС „ЧОЧЕ“

Трг Костурница

Симовић Зоран 065/9919111

Симовић Иван 064/3200325

ZORAN SIMOVIC COCE - Sijic

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?