Dragan Stojic NIN 2022

ИЗМЕЂУ НЕКОГ И НЕСРЕЋЕ

Драган Стојић

Издавач

Пријатељи књиге

www.hronograf.net

www.srbijasport.net

ИЗМЕЂУ НЕКОГ И НЕСРЕЋЕ `

Издавач: EXYUFUDBAL

За издавача: Небојша Јаковљевић

ИЗМЕЂУ НЕКОГ И НЕСРЕЋЕ

Аутор: Драган Стојић

Прелом и корице: Небојша Јаковљевић

Беслпатно електронско издање:

www.exyufudbal.in.rs/biblioteka/dragan-stojic-nin

Штампа: СатЦИП, Врњачка Бања

Тираж: 200

ИСБН: 978-86-900942-7-1

Година издања: 2022.

© Сва права задржавају издавач и аутор. Без писане дозволе

издавача и аутора, забрањено је умножавање и копирање било ког

дела књиге или целе публикације.

3


ПРЕДГОВОР – РЕЧ АУТОРА

⚽

Цењени читаоци,

Пред очима вам је низ

прича о спортској и друштвено –

политичкој историји, пре свега

20. века, које сам писао од 2018.

године до пре неколико дана.

Читајући понуђене сторије,

схватићете колико је тешко

клацкати се између сећања на

оне који су (били) „неко“ у оба

смисла (неко познат и „тамо неко“ за ког никад нисте чули) и

несреће која је пречесто „све“.

Размишљајући о могућем наслову овог издања, сетио сам

се дела реченице из романа „Волите ли Брамса?“ француске

књижевнице Франсоаз Саган и, пошто савршено пристају

ономе чему сам посветио ових неколико стотина страница,

одлучио сам да књигу „крстим“ баш тим именом.

Свој рад сам поделио на два поглавља, тако да свако од вас

може изабрати шта ће читати у зависности од интересовања и

животних оклности које вас прате. Уколико се одлучите за оба,

4


нека вам на уму буде она прича о две стране живота једног

младића коме је отац сугерисао да црну кутијицу отвори кад му

иде најбоље у животу, а белу у лошим околностима. У обе је

налазио цедуљице са истом поруком – „и ово ће проћи“.

Почетно поглавље одговара белој кутијици, закључно црној.

Прво, спортско поглавље, посвећено је двема темама. Прво

најбољем фудбалу на свету – енглеском, и то оној последњој

деценији минулог века, која се с правом може назвати

„златном“ кад је реч о најпопуларнијем спорту на нашој

планети. Поређењем састава тимова из 1990 – их с једне и оних

из новијег времена с друге стране, лако се долази до закључка

зашто су у заблуди сви они који мисле и тврде како се у текућем

миленијуму игра бољи, занимљивији и атрактивнији фудбал.

Јер, фудбал, у овом случају енглески, у последњих 10 година 20.

века је још увек био игра, да би пре деценију – деценију и по

прерастао у машинерију за производњу и трансфер новца. То

је разлог што сам престао да пратим овај спорт 2014. године,

уједно сам сачувао време и енергију, искористивши их за

истраживање наведеног периода, мада ме и сећање на то време

одлично служи. Податак да је више пута места било за

Италијана Ђанлуку Вијалија, играча који је према резултатима

мојих истраживања рекордер у броју голова постигнутих

„маказицама“ у историји фудбала, довољно говоре зашто

сторије говоре баш о годинама у којима је он био активан.

Приче сам радио на књижевни начин, обогатио сам их са

доста украса, посебно водећи рачуна о читалачком ритму,

трудећи се да их прочитате у једном даху и без жеље да

заклопите корице пре него што стигнете до њиховог краја.

5


Сем наведеног, у пар радова сам се дотакао и других

сегмената - фудбалских „хулигана“ из међуратног периода и

шкотског раја у ком анђели „терају лопту“.

Други део уводног поглавља „отпада“ на најбољу светску

кошарку – америчку (од 1995. америчко – канадску) НБА лигу.

Довољно је рећи да сам вам, опет на себи својствен начин,

представио креаторе најбољих акција, стрелце одлучујућих

поена, срамних потеза, незаборавних промашаја и сукоба.

Треба ли наглашавати да је и у овом случају реч о играчима из

времена најквалитетнијег баскета од постанка света, члановима

оригиналног Тима снова, саиграчима и противницима једног

Мајкла Џордана, Шекила О'Нила, Хакима Олаџувона, Дејвида

Робинсона, Џона Стоктона...

Друго, друштвено – политичко, поглавље садржи

историјске приче о људима и догађајима из светске, пре свега

руске, украјинске и српске прошлости, лишене романтизма и

украса, јер се углавном тичу несреће.

Водећи се сентенцом Сајмона Сибага Монтефјореа да се

„истина о догађајима се искривљује у овом нашем добу

историјског незнања, повампирења мржње и теорије завере.“,

учинио сам све да на аргументован начин, користећи истините

и релевантне изворе, читалачкој публици објасним историјске

и друге сегменте сукоба у Украјини, пратећи ту тему већ 20

година, кад је то ретко ко чинио у Србији и нудећи убедљиве

аргументе у прилог исправности војне интервенције оружаних

снага Русије на суседну земљу, започете у фебруару текуће

године, затим о мукама, пожртвовању и неуништивости Руске

Федерације и њеног народа у Јељциновој ери, ког, можда и

6


једини у Србији, сматрам великим политичарем и

државником, чему у прилог иду подаци наведени у причама

посвећеним томе.

Осим тога, сазнаћете и кроз какве су муке прошле Српкиње

у окупираној Србији током Другог светског рата, о црним

данима грађана Београда и околине у првим годинама 1940 -их,

читаћете и о начину живота, националној и друштвеној

неодговорности, навикама и манирима српске омладине под

нацистичком чизмом, примићете к знању информације о

корупцији и посебним методама борбе против ње од стране

Недићевих министара, схватићете зашто Димитрија Љотића и

његове присталице и дан – данас погрешно сматрају

најоданијим следбеницима нацизма кад је реч о Србима,

колико су Чеси значајна компонента у српској историји, колика

може бити љубав између људи и животиња.

С обзиром да лектуру и коректуру текста такође

реализујем у сопственој режији, верујем да ћете имати

разумевања уколико наиђете на словне грешке, јер не могу баш

сваку да уочим и исправи.

Захваљујем се издавачу и свима који ће мој труд и залагање

наградити читајући ову књигу, са жељом да то чините здрави и

добро расположени!

Белегиш,

септембар 2022.

Драган Стојић

7


САДРЖАЈ

СПОРТСКЕ ПРИЧЕ

⚽

ЂАВОЛИ НАЦИОНАЛИЗОВАЛИ ИНТЕР ............................ 11

БАЛТИЧКИ ВИТЕЗ ...................................................................... 17

РАЈ У КОМ СЕ ЖИВИ ЗА ФУДБАЛ .......................................... 24

СВРАКЕ ЗАПЛЕНИЛЕ ПЕНЗИЈУ ............................................. 31

КАРИЈЕРА ПОТПИСАНА „ТРОЈКОМ“ .................................. 36

ЂАВОЛИ ЗАВЕЛИ ВИЛУ ............................................................ 43

„БОКСЕР“ У КОНОПЦИМА КОШАРКЕ ................................ 49

ТОПОВИ ОФАРБАНИ У ЦРВЕНО ............................................ 56

СУПЕР МАРИО А НИЈЕ ИГРИЦА ............................................ 62

ЧЕЛСИ ОДСТРЕЛИО ВУКОВЕ .................................................. 69

КОЛУМБО МРЗИ АРТИЉЕРЦЕ ............................................... 74

ВЕЛИКА ЗЕМЉА ВОЛИ ГРИЗЛИЈЕ ........................................ 80

ЛУТАЛИЦЕ У ЛИВЕРПУЛОВОМ АЗИЛУ .............................. 85

ЛУИС АРМСТРОНГ НБА ЛИГЕ ................................................ 91

ПЕНЗИОНЕРИ ПОСЛАТИ ДОЂАВОЛА ............................... 96

КРАЉ КРАЉЕВА ........................................................................ 101

8


ЕНГЛЕСКИ КРОЈАЧИ ............................................................... 106

КАД СУДБИНА ПРЕДЛИБЛА ................................................. 112

ШПАГЕТИ ФУДБАЛ ................................................................... 116

ЏИН МЕКЕ РУКЕ ........................................................................ 121

КАРАМЕЛ ТОБЏИЈЕ .................................................................. 126

РАКЕТА НА ЛЕРУ ....................................................................... 130

ЦРВЕНИ ОЦРНИЛИ АРСЕНАЛ ............................................. 136

МАЈСТОР ЗА КРПЉЕЊЕ МРЕЖИЦА .................................. 141

„ПИРОТЕХНИКА“ НА РЕТРО ПОГОН ................................ 147

ГОРКИ ШЕЋЕР ............................................................................ 152

КОНДОР ПРЕЛЕТЕО БАРСЕЛОНУ ....................................... 158

ВЕЛИКО „О“ МАЛО ЗА ТИТУЛУ ........................................... 163

ПЛАВЦИ УЖИВАЛИ У ПАКЛУ,

ЂАВОЛИ ТРОШИЛИ ПЕНЗИЈУ ............................................. 169

ПЛОТУНИМА НА СВРАКЕ...................................................... 174

У СЕРВИСУ ЗА ПОВРЕЂЕНЕ ................................................... 179

ВИЛА ОСТАЛА БЕЗ КОСЕ ....................................................... 184

ПОД НБА ЧИЗМОМ .................................................................. 189

СОЛШЕР НЕЗАУСТАВЉИВ

У ЗАУСТАВНОМ ВРЕМЕНУ ..................................................... 193

ЧЕЛСИЈЕВЦИ (НА)ВИЈАЛИ ПОБЕДУ .................................. 199

РИБРЕЈКОМ ДО БОДА .............................................................. 204

9


ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКЕ ПРИЧЕ

ОД КОЛЕВКЕ ПА ДО ГРОБА АНТИРУСКЕ УКРАЈИНЕ .. 210

ТРОЗУБАЦ У РУСКОМ СРЦУ .................................................. 222

ЗВОНА ИЗДАЈЕ ........................................................................... 237

КРСТ ПОД ЛОВЋЕНСКИМ СТЕНАМА ............................... 244

ГОРКИ СЛАД ИЗ МИНХЕНСКЕ ПИВНИЦЕ ...................... 253

АЛ КАПОНЕ ДА ПОЗАВИДИ ................................................. 257

СРПСКЕ КНЕДЛИЧКЕ .............................................................. 261

ЛАЈАВА ИСТОРИЈА ................................................................... 266

НА ТРАСИ ПРЕДСЕДНИЧКОГ МАРАТОНА ..................... 270

МАРАТОНАЦ С ПЕЈСМЕЈКЕРОМ.......................................... 286

БОЈ НА КОРЗОУ .......................................................................... 295

ЖИВЕО ПОРАЗ! .......................................................................... 299

РАТ ЖЕНИ НИЈЕ БРАТ ............................................................. 303

10


ЂАВОЛИ НАЦИОНАЛИЗОВАЛИ ИНТЕР

⚽

Извести „Интернационалу“ могу многи: Бечка

филхармонија, Металика, распали бенд из сеоске биртије са

Ивицом Дачићем као солистом, али подарити опроштајну

нумеру Интернационалеу у четвртфиналу Лиге шампиона

пре 22 године није могао ни тасманијски ђаво, па је менаџер

Манчестер Јунајтеда Алекс Фергусон за тај посао ангажовао

карипског „ђавола“.

„Љути гусари“ у Ршумовићевој песми за децу су дуже

одолевали него што су фудбалери миланског Интера то

учинили на Олд Трафорду у уводној утакмици двомеча

Енглеза и Италијана, а за све је био кривац „пират с Кариба“

– Двајт Јорк!

Дејвид Бекам је у 7. минуту игре с десне ивице гостујућег

шеснаестерца мајсторски центрирао, одбрана Миланеза

избезумљена као да на београдском бувљаку наилази на

распродају Арманијевих одела, Јорк то користи, баца се на

пет метара и главом као Тринидад с Тобагом уједињује лопту

и супротан угао Паљукиног гола за вођство Црвених ђавола

од 1:0.

11


Изабраници Румуна Мирће Лућескуа играли су онако

како се код нас изговара његово презиме – погрешно (Мирчеа

Луческу)- па су тако и пролазили у овом сусрету – у сталној

стрепњи од опасних напада Јунајтеда.

Пошто Енди Кол из непосредне близине приземним

ударцем није успео да пробије Зид (надимак голмана

Ђанлуке Паљуке), домаћи састав је и овога пута ангажовао

„булдожер“ с Тринидада и Тобага.

Дуксерица ФК Манчестер Јунајтед. Бренд је бренд.

Поново је акција текла по десној нападачкој страни,

Бекам се нашао у висини казненог простора тиме из „града

12


моде“, сјајно центрирао на „петерац“, Паљука, носилац

ордена Витез Италије, неспретнији од витеза Које из

истоименог „цртаћа“, касни, Јорк узлеће и главом од земље

шаље лопту по средини гола преко чаробне линије за још

чаробнија два поготка предности у корист своје дружине.

Часовник је показивао 45 + 1 минут.

Да је Интер овако играо у време Ђузепеа Меаце, великан

би од муке директно прешао у Јувентус, овако су његови

наследници захваљујући протоку времена прешли са терена

у свлачионицу, прилике за нову егзекуцију, на њихову срећу,

у првом полувремену није било.

Но, кад ђаво не да мира, онда баш не да, па су и у

завршних 45 + минута стављани на муке, мада су имали више

шанси да затворе врата пакла и стигну до рајског резултата.

Прво је Јорк центрирао на „другу“ стативу, а Рајан Гигс

неометан с пет метара главом тукао поред супротног угла, да

би уследио атак Лућескуових пулена, наизглед грозан за чету

у црвеним дресовима.

Чилеанац Иван Заморано дочекује центаршут с леве

стране, баца се на упућену лопту, из непосредне близине

гађа главом полувисоко ближи угао, али маестрални Данац

Петер Шмајхел као хоботница скаче у месту, шири руке и

ноге, брани ударац левом руком и нападачу познатом по

надимку Иван Грозни ставља до знања да је за њега Кићо

Слабинац, тако да је све остало по старом.

13


И умало да уследи сурова казна.

Јорк и Кол су освојили Интеров шеснаестерац, Двајт

проналази на супротној страни Ендија, а овај с три метра од

циља гађа готово небрањену мрежу, међутим, не размишља

да је испред њега човек из „ниске земље“, ударац по земљи

завршава на нози Холанђанина Арона Винтера и уместо да

нападачево име заврши на листи стрелаца, оно се нашло на

списку учесника у афери „Панамски папири“ две деценије

касније.

Пошто још увек није било све црно за представника

Серије А, мало је фалило да буде обојено у црно плаво.

Иако је Дијегу Симеонеу, борбеном Гаучосу у дресу

Интера, због поништеног поготка онемогућено да заигра

танго Аргентино, плес гостију пред противничким голом је

настављен.

Никола Вентола, нападач „неро – азура“ се искрао

дефанзивцима ривала, кренуо „један на један“ са

Шмајхелом, првак са Европског првенства 1992. се бацио у

ноге такмацу, а Италијан није успео да са 13 метара пошаље

лопту поред „краљевића“, овај је шут укротио ногом, па је

све окончано корнером.

Да тајна веза не постоји само у песми „Бијелог дугмета“

већ и у стварном животу, у последњем опасном атаку

14


гостујуће једанаесторке доказали су Шмајхел и његов саиграч

Норвежанин Хенинг Берг.

Застава Интера. Колико великих имена је успела да огрне.

Прво је чувар мреже зауставио шут у ситуацији „очи у

очи“ на 13-14 метара од својих врата, лопта се одбила до

Франћеска Колонезеа, који је „лажњаком“ Данца „бацио у

Северно море“, са висине беле тачке је гађао тамо где треба,

али се Берг створио на гол линији попут неког невидљивог

бића из скандинавске митологије и ногом спречио оно што

је личило на неминовност.

Резултат је по последњем судијском звиждуку остао

непромењен.

15


Интернационалеу је манчестерска „Интернационала“

запарала уши.

Баш непријатно.

16


БАЛТИЧКИ ВИТЕЗ

У давној прошлости деца су желела да постану

витезови. Да би остварила своје снове, морала су у себи

носити храброст, одлучност, а по одрастању у рукама и

довољно чврст мач.

За разлику од њих, у совјетској Литванији је 1964. године

рођен витез који је укрштао кретње са саиграчима на

кошаркашком терену, а његове прецизне руке су „убадале“

мрежице на обручима.

Није чудно кад неко остане упамћен по имену,

презимену, надимку, али не бити препуштен забораву

захваљујући средњем имену је исто као кад би неког

памтили по презимену бивше му жене.

Раимондас Марчуљонис би под тим именом био мали

кошаркашки принц, трубадур који се удвара кошевима, па

му је мајка, захваљујући лику из једне драме, дала витезовско

средње име – Шарунас, а он је и без мача „посекао“ историју

баскета, урезавши своје име у вечност ове игре.

17


Познанство човеку може обезбедити директорско место,

чланство у Коза ностри, пилотску дозволу, а Шарунасу је

омогућило да заигра на тлу „колевке кошарке“.

Несуђени тенисер је од 1985. слагао лоптице спортског

живота као Рафаел Надал бочице, кошаркашки мир је

надвладао „хладни рат“, па је сусрет против америчког

састава Спортисти у акцији „позвао“ акцију намењену

Литванцу, што је момак из Каунаса искористио за

упознавање Донија Нелсона, чији отац Дон Нелсон можда

није могао било коме обезбедити улазницу за улазак у Белу

кућу, но у Кућу славних свакако јесте.

Застава Литваније. Захваљујући и Марљуљонису

препознају је широм света

И јесте, показало је време!

18


Господске „форе“ се друговима - комунистима у

Совјетском Савезу нису баш допадале, Ратници из

Калифорније мора да су гађани плотунима из „каћуша“ кад

су на драфту 1987. изабрали 127. пика Шарунаса

Марчуљониса, а онда су дошле Олимпијске игре у Сеулу, на

којима је он са друговима из совјетске репрезентације

завртео глобус у погрешном смеру, па су Американци

помислили да се финална утакмица игра у Северној а не

Јужној Кореји, што их је коштало златне медаље.

Још пена од наточеног шампањца у Кремљу није

нестала, а Литванац се противно вољи власти „изгубио“ из

родне земље, па им ни рушење моста Голден Гејт не би

помогло да спрече његов дебитантски наступ у најјачој лиги

планете у новембру 1989. године.

А те вечери у дуелу против Финикса Шарунас је показао

да је упућен у нумерологију, убацио је Сансима „сунчевих“

19 поена и у срећном броју нашао своју срећу у новом клубу,

мада су Вориорси у том дуелу положили оружје спржени

жарким зрацима у Аризони.

Упркос његовом одличном учинку од 12,1 поен по

утакмици, за плеј оф није било довољно убојите муниције у

екипи из Калифорније.

Наредне сезоне је чета из „златне државе“ позлатила све

поставке тренера Дона Нелсона, уз допринос Шарунаса

Марчуљониса од десетак поена по мечу у лигашком делу

такмичења, да би у доигравању Раимондас учествовао у

19


„корозирању“ Мамуза из Сан Антонија, међутим, у другој

рунди су Језераши из Лос Анђелеса потопили мост у, тако да

Голден Стејт Вориорси нису могли прећи од првог до

наредног кола које је водило у даљу борбу за титулу.

Човек који је у својој земљи омогућио да једно дете

добије вештачко срце, а новом дому, Сан Франциску, да

лакше преброди последице земљотреса, имао је срце за

велика дела чак и у малим утакмицама.

Није било довољно снаге и квалитета да литвански

олимпијски тим стигне до првог места на Играма у

Барселони 1992, фалило је више од његових 18,9 поена по

одиграном мечу у регуларном делу сезоне и сјајних 21,3 у

доигравања за прстен намењен прваку НБА да би у првом

колу плеј офа суперсонични кошаркашки зид из Сијетла био

пробијен, међутим, Марчуљонис је све надокнадио успехом

на индивидуалном плану јер је свој екскалибур величине 35

забио у мрежице Мрежица из Њу Џерсија, што му је рекорд

каријере кад су постигнути кошеви у питању, био је надомак

значајног признања, но уместо „ бенседина“ противничке

играче је као најбоља прва „резерва“ смиривао „аспирин“ из

Леверкузена Детлеф Шремпф, те је Шарунас „попио“ друго

место у тој категорији.

Моторима не прија превише уља, чашама кад бивају

препуњене јер се изврћу. Прво је колектив за који је играо

„изврнуо“ учинак у односу на сезону раније, потом је главни

20


јунак ове приче „изврнуо“ колено и такмичарска 1993/94.

прошла је без њега.

Права лопта за праве кошаркаше

После тешких повреда и дужег одсуства с терена многи

притисну „шатдаун”, Раимондасу су пак казала прилика да

реализује „рестарт“, а природнијег места за то од Сијетла,

града у ком је седиште „Мајкрософт“ нема и играч поникао

у Статиби је „чипован“ као новајлија Суперсоничних.

Нажалост, пауза је учинила своје, кошгетерски учинак

му је пао попут „виндоуза“, готова упола слабији допринос

изражен у просечном броју постигнутих поена у односу на

период проведен у дресу Ратника нису на добро слутили, а

21


без његовог учешћа су се Соникси на старту плеј офа

срушили у лосанђелеско језеро.

Они у „језеро“ а репрезентација Литваније се током

финала Европског првенства „давила“ недалеко од Пирејске

луке. Пошто су Југословени били сурови у борби за трон

Старог континента, нису „прибалтичарима“ бацили појас за

спасавање, судије су се, упркос њиховом негодовању, мешале

у свој посао и делиле правду, па су Марчуљонис и дружина

демонстративно повукли са терена.

Бели „тим снова“ је у својим редовима имао „комшију

који ће све то да среди“. Саша Ђорђевић је пришао

Раимондасу Шарунасу, МВП-ју и првом стрелцу ове смотре,

и на уво му вероватно рекао: „не брини, кад остариш и ти

ћеш шутирати тројке као ја“, сусрет је настављен и окончан

на регуларан начин.

Краљ Евробаскета 1995. је крунисан у играча Сакраменто

Кингса, преселивши се из „кишног града“ у савезној држави

Вашингтон у сунчану Калифорнију, али му ни нешто бољи

просек постигнутих поена него у мајици Сијетла годину

раније (10,9) није позлатио круну, а такви пропусти се

исправљају у Колораду.

Упркос жељи, као члан Златних грумења из Денвера не

успева да ископа довољно племенитог метала у НБА

дворанама и 1997. године завршава каријеру.

22


Неисмит једним оком и са „оног“ света прати

статистику, иза имена Шарунаса Марчуљониса пише: 363

наступа у лигашком делу сезону, 12,3 поена и изврсних 50,5%

у шуту из игре, приближно исте цифре и у плеј оф фази, уз

остварено у европској кошарци довољно да постане

Канађанинов „кућни пријатељ“, што се десило 2014. године.

Уместо у арени или на бојном пољу, витез је завршио у

Кући славних.

Као у некој бајци.

23


РАЈ У КОМ СЕ ЖИВИ ЗА ФУДБАЛ

⚽

Постоје људи који желе да их по преласку последњег

милиметра животног пута на овом свету сачека карта за

одлазак у рај, јер ко је луд да пожели место у паклу?! Чак смо

из култног филма Слободана Человића сазнали да и

боксери иду у рај, а што би фудбалери и њихови навијачи

били изузетак.

А, били би да није града у Шкотској и стадиона који је

дом клуба у чијем дресу своје музичке бравуре изводи Аца

Селтик!

Фудбалски клуб Селтик, дете рођено 1887. године (на

клупском аблему стоји година кад је одиграо прву

утакмицу), желео је жив да доспе у срца навијача, у историју

„најважније споредне ствари на свету“, у песме, а ништа од

тога не би могло бити остварено да је остао на „Гробљу“.И то

на гробљу на ком је плаћао коришћење простора. Скупо,

прескупо. Као највећи грешник. У складу с местом на ком су

Келти били домаћини, били су и резултати. Црни с

нијансама сивог, као кад мртво биће жели да оживи, а не

може.

24


Кад је рентеријер претерао и подигао цену закупа за

девет пута, девети круг пакла за малени клуб римокатоличке

заједнице био је неподношљив и уследила је селидба.

Застава ФК Селтик. Срећа и трофеји.

Селидба? Сувише блага реч. Одлазак у рај, боље рећи.

Још тачније, у „Рај“. Новоотворени. Рај у ком се не само игра,

већ се живи за фудбал! Тамо где и мртви котрљају

„бубамару“. Година 1892.

Право име - Селтик парк. Кратко и јасно. Или још краће

– Паркхед. Кратко име за дугу историју.

Промена адресе и одмах телеграм.

25


Честитка за усељење у виду прве титуле шампиона

Шкотске 1893. године. Одмах за њом и друга. Топло беше у

„Рају“! Милина. Стизали су потом и пехари шкотског купа.

Разбијао је противничке одбране попут динамита

рудар из Кроја Џими Квин, а Алек Мекнер - Леденица

неотопљеном држао десну страну одбране, па су обојица од

стадиона зелено- белих зебри створили рајску башту за

трофеје. Изнад њих, попут Бога и батине, стајао је чувени

менаџер Вили Мејли. Њихов Ги Ру, на клупи четири

деценије.

Како да томе нико не извести плебс. Било је то време кад

је извештај с фудбалске утакмице био вест за breaking news,

но није било телевизије. Никакав проблем, 1894. је на

стадиону отворен прес бокс, први у Уједињеном Краљевству.

Три године доцније осим што је Квин возао ривалске

дефанзивце, мајстори бициклизма на писти возили су своје

двоточкаше до светске титуле.

Али, срећа кратко траје, вихор Великог рата надвио се

над планетом. Оружје је победило игру. Пуцало се,

крварило. Уместо да голмани и бекови испуцавају лопте,

испуцавали су се меци.

Селтиков стадион постао је регрутни центар за

британске војнике. С њега се одлазило у славу, ону славу коју

нису желели. Уместо на листи голгетера, најбољих играча,

26


завршили су на списку мртвих. И после гробља гробље, није

Селтик могао побећи од неминовности. Шта ћете, судбина.

Кажу да срећа прати храбре. Лажу! Срећа прати срећне!

А каква би то срећа била, какав би то клуб који има везе с

Ирцима био, да нема дателине. Нашла је и она свој мир као

подлога за игру на Рају, и то она са четири листа, мада се код

нас каже „трећа срећа“. И примила се, чак и кад ју је

заменила трава, доносила је радост присталицама потоњег

шампиона Европе.

Стадион се налази на копну, али то није сметало Џејмсу

(Џимију) Мекгрорију, чувеном Хуманом торпеду, да заплови

зеленим тепихом Селтик парка и уђе у историју клуба као

голгетер број 1 у зелено-белом дресу.

Славила се на том месту и Нова година. Уместо да јелке

тресу украси, зелене трибине тресле су се од масе људи првог

дана 1938. године. Смртном ривалу, поносу протестаната,

Ренџерсу, „затворена је канцеларија“ у Олд Фирму и то пред

до данас непревазиђеним бројем посматрача - 83.500.

Славље је кратко трајало, баш од те године је на врата

закуцала туга. Као после сунца кад уследи киша, тмурни

облаци су се надвили над Селтик парком, као да је то био

увод у Други светски рат. Да има људско срце у себи, бај- пас

би му био потребан да се не сруши од туге.

27


Гинуло се и заправо и фигуративно- у славу келтског

клуба, али на њихов дом као да су атомске бомбе падале, сјај

у трави Паркхеда бејаше све блеђи и тако све до 1954. године,

када су на овом здању бљеснули пехари за освојену „дуплу

круну“. Опет си живнуо, стари мој- написао бих да сам рођен

почетком прошлог века.

Некадашњи дрес Селтика. Леп и вредан.

А онда су стасали неки нови клинци, па се старкеља

поново родио. Широм је отворио очи кад су пулени Џока

Стајна 1967. на ово здање донели пет трофеја, а европско

„прстеновање“ обављено у португалској престоници

Паркхед је наградио дајући 29 година касније источној

трибини име „Лисабонски орлови“, у част генерације

шампиона Старог континента које је предводио капитен

28


Били Мекнил, стрелац против новосадске Војводине у

четвртфиналу Купа европских шампиона.

Кад су старе кости постале ломљиве, требало је

убризгати мало минерала. Дијагноза је гласила:

реконструкција објекта под хитно! Међутим, клуб није

изабрао добре „лекаре“, преписана је погрешна терапија, па

је стадион закукао толико јако да је Селтик тужио извођаче

радова 1971, јер су симптоми болести поново оживели

приликом временских непогода.

Стадиони су као људи, нити знају докле ће живети кад

се роде, нити поред кога. Зна се једино да од зацртаног пре

рођења нико побегао није. Селтик парк можда и би, али кад

не може… Опет гробље. Право правцато, па још с посебним

именом.

Тако северна трибина келтске куће качи гробље познато

као „Источни Некрополис“ (Источни град мртвих).

Вероватно највише навијача заврши на том месту после

пораза од Ренџера с Ајброкса, мада је и београдски Партизан

подигао морталитет оне чувене септембарске вечери 1989, у

још чувенијем сусрету за инфаркт (5:4) и најчувенијем

преносу у историји Селтик парка. Бацили су сенку Милко

Ђуровски и другови на све трибине онима који живе ( и

умиру) за „римокатолике“ из Глазгова, па ни то није ништа

страшно у поређењу с чињеницом да су протести што сенка

пада на гробље натерали клуб да плати компензацију

незадовољнима.

29


Ето, тамо, у тој гордој земљи горштака се и смрт плаћа,

а ми се жалимо што плаћамо да бисмо живели!

Знао је Паркхед и да се нарогуши. Судиле су издајнику

Морису Џонстону и трава и трибине кад се крајем

претпоследње деценије минулог века преко Нанта укрцао на

брод Ренџерса.

И данас одзвања ехо жвиждука „јеретику“ из тог

времена, толико јако да сви аплаузи за усправно држање у

борби за клупски грб погуреном Пољаку Ђекановском, за

рајску топлину коју је на Паркхед донео чувени Швеђанин с

„вуненом“ косом Хенрик Ларсон или онај посебно изливени

чекић-разбијач Џон Хартсон, делују као пљесак дечјих

шачица.

И тако до данашњег дана. А биће и до судњег.

Да све на Земљи умре, да смак света уследи, да ниједна

титула не стигне, а поклич „By, by, Rangers“ буде забрањен,

Селтик парк биће рај у ком се живи за фудбал.

30


СВРАКЕ ЗАПЛЕНИЛЕ ПЕНЗИЈУ

⚽

Знате ли ону причу о Васи Ладачком?

Наравно да знате, па је нећу поновити овом приликом,

него летим сећањем уназад као Сврака из Њукасл апон Тајна

и слећем на стадион Сент Џејмс Парк 1998. године.

Домаћи Њукасл Јунајтед тог мајског дана дочекао је у

сусрету одиграном у оквиру енглеске Премијер лиге екипу

са Стамфорд Бриџа, мада је, гледајући ћелавог играча -

менаџера Плаваца Ђанлуку Вијалија, други надимак Челсија

- Пензионери - био некако згоднији за помињање.

Неко по примљеном голу чупа косу, неко бркове, а

Италијан на клупи лондонског клуба је могао само да се

почеше по глави питајући се : „шта ћу сад?“

Да би 2019. могао ући у Кућу славних „црно - белих“,

Роберт Ли је морао ући у срца својих, а у псовке

противничких навијача.

Одлично је извео слободан ударац са десне стране, неких

35 метара од гола Дмитрија Харина, лопта је пала близу даље

стативе, а онда је уследило нешто неубичајено. Грк Николаос

(Никос) Дабизас се, уместо успона на Олимп, што би било

31


природно за једног Хелена, спустио у „подножје“ ривалске

задње линије, и бацивши се са пет метара главом прецизно

шутирао у горњи део супротног угла за вођство Њукасл

Јунајтеда од 1:0.

Велика је штета била што руководство и играчи Челсија

нису познавали Вука Рашовића или Миливоја Ћирковића, јер

би од њих могли добити корисне савете о томе како се

„скидају“ Свраке, па су убрзо по првом примљеном голу

поново капитулирали.

Застава Њукалс Јунајтеда. Довољно је рећи: Алан Ширер

32


Гери Спид је упутио центаршут с леве стране, Француз

Лебеф је за тренутак главом избацио лопту из шеснаестерца

своје дружине, чим је она напустила оквир „казнених 16“

дочепао је се капитен домаћих Алан Ширер, маестрално

центрирао на „другу“ стативу, а Роберт Ли је демострирао

разлику између њега самог и Бруса Лија. Уместо ногом или,

далеко било, руком, бацио се као Дабизас код првог поготка

и, испред Стива Кларка, са четири метра у ниском лету

главом погодио ближи угао. Шкакљивих 2:0 за изабранике

Шкота Кенија Далглиша у финишу првог дела игре.

Вијали је био један од омиљених играча аутора ове

приче, али се мора признати да су у овом мечу гајде боље

свирале од виолина.

Застава Челсија.

Могла је бити резервна застава Италије током 1990-их.

33


Петнаест минута у другом полувремену је било довољно

за коначно растурање „плавог оркестра“.

Алесандро Пистоне, дефанзивац Сврака, искористио је

ноншалантност колега из супротне поставе, по земљи је

проиграо Спида, а човек за ког бисмо више волели да је

дигао пехар а не руку на себе 2011, неометан са 16 метара

дијагонално пуца по земљи и погађа сам леви угао - 3:0 у

корист домаћих.

У редовима Плаваца ни мало живости, спори попут

Пензионера, мада, када понестане енергије, постоји решење.

Чоколада!

Човек родом из Швајцарске, земље чоколаде - Роберто

ди Матео - као да је појео килограм „милке“ у 77. минуту

игре.

Попустила је пажња фудбалерима домаћег тима, лако и

брзо је лопта стигла у близину њиховог гола, мала конфузија

у одбрамбеној линији, Ди Матео то користи, долази у

прилику да смањи дефицит своје екипе, намешта се

енергично, шутира слева са 15 метара полувисоко и погађа

контраугао. Њукасл Јунајтед - Челси 3:1, петнаестак минута

пре завршетка утакмице.

На срећу по већину гледалаца на Сент Џејмс Парку, крај

ове битке означен је на време по њих и њихове љубимце.

Свраке, финалисти ФА купа те сезоне, ипак су имале

довољно снаге да на овој утакмици кљуцну три бода.

34


Показале су да у њима чучи младалачка снага.

За одлазак у пензију је било времена.

35


КАРИЈЕРА ПОТПИСАНА „ТРОЈКОМ“

Новембар 1995. године. У ваздухопловној бази Рајт

Патерсон у Дејтону за столом се води пресудна битка од чијег

исхода зависи судбина босанскохерцеговачког рата. Нема

камера ТВ, има, мада не смем да тврдим, прислушних

уређаја. Само присутни, можда и њихове жене (ако им јаве

телефоном) знају како се преговори одвијају. Неко од

домаћина каже представницима зараћених страна,

показујући на једну од борбених летелица у самој бази, „ако

се не договорите, овај ће вам судити!“.

Договорили су се. Срећом по све.

Две и по године раније кошаркашима Финикс Санса

нико није, бар на време, рекао да се са Дајтонцима не треба

шалити, а то их је коштало НБА прстена.

Џон Пексон, солидни шутер родом из градића у савезној

држави Охајо, неколико секунди пре истека времена за игру,

у 6. утакмици финала, уместо оног бомбардера из авио -базе,

подиже се ван земље и на додавање Хораса Грента, без

икаквог даљинског навођења, погађа циљ и Булсима доноси

трећу узастопну титулу шампиона!

36


Асоцијација на Пексона

Навијачи домаћих скидају

невидљиве наочари, ваљда

нису имали оне којима се

посматра помрачење сунца, и

остају у неверици, јер им је

снове о „мајсторици“ у овој

финалној серији срушио човек који је у тој сезони просечно

гађао 1,3 пута иза линије која означава три поена, а погодио,

опет је реч о просеку, 0,8 „тројки“ по утакмици.

И онда узимају да копају по његовој НБА биографији. У

њој до тог тренутка ништа епохално није писало, ако

изузмемо два прстена намењена прваку до те 1993, али је

њих, да се не лажемо, Пексу на шаку ставио саиграч Мајкл

Џордан, они би волели да је и надаље било тако. Но, остаће

заувек разочарани.

Могли су да виде да је рођен 1960. године. Колико је био

борбен могли би да нам причају њему блиски људи, старије

комшинице су одавно напустиле овај свет, па од њих ништа

нећемо сазнати, а битно је за његову каријеру.

Осим што су звона на чувеном храму Нотр Дам често

слала своје шапате верницима кроз етар, легенда каже да се

то десило и после Косовског боја 1389. године, истоимени

37


универзитет у федералној јединици Индијана звонио је за час

кошарке, а Џони је то чуо, па је приступио њиховом

кошаркашком друштву 1979.

Ирци к’о Ирци, борбени, али сувише зелени за освајање

НКАА шампионата, можда и због тога што су им дресови

плаво – златне боје, некако су оставили место за Пексоново

име, а оно се појављује на седмом месту најбољих асистенаца

Борбених Ираца, односно позицији ниже кад су „украдене“

лопте у питању.

Сасвим довољно да 1983. године син бившег играча

Лејкерса и Канзас Сити Ројалса (данашњих Сакраменто

Кингса ) из педесетих, али и брат ол – стар ведете из

осамдесетих година прошлог века, као 19. пик на драфту

заврши у Тексасу. Адреса су били Сан Антонио Спарси.

„Мамузе“ су у то време солидно звецкале, међутим, у

најбитнијим тренуцима, током плеј оф дуела,нису биле

довољно оштре, па је Дејтонац у две сезоне проведене у

њиховим редовима једном, у другој сезони, осетио сласт

доигравања и то накратко.

На пут кроз НБА простор кренуо је са свега 2, 9

постигнутих поена по утакмици, а кад су Спарси 1985.

корозирали, њега су после 127 утакмица у регуларном делу

сезоне, гарнираних учинком од 4,9 поена и 2,9 асистенција, и

два и по пута бољег кошгетерског учинка на пет плеј оф

мечева, добри ветрови одували на право место - на ростер

Чикаго Булса.

38


У првих неколико сезона Џонијевог битисања у „граду

ветрова“, Бикови су сувише скромно наступали у НБА

кориди, у биткама за наслов првака посебно, мада је момак

из Охаја 1986/87. одиграо, статистички посматрано, своју

најбољу сезону (11,3/ 5), али су им рогови полако и сигурно

постајали све чвршћи и оштрији, па је „крдо“ чекало прави

тренутак да их моћни „плуг“, Летећи Џордан, поведе на

дубоко орање у историју најјаче кошаркашке лиге у историји

људског рода.

Кад су се залетели, стајања није било, и Марко Краљевић

и Турци јаничари су бежали са друмова.

Све је по добру за Пексона кренуло у марту 1991. године,

кад је у Бостону организовао „чајанку“ убацивши рекорд

каријере – 28 поена Селтиксима, да би све кулминирало у

најважнијем делу сезоне.

Чикаго Булси су прво изболи дружину из Велике јабуке

– Њујорк Никсе, у наставку су Филаделфији побркали

бројке, претворивши „седамдесетшестице“ у обичне нуле, у

финалу Истока хаварисани су тада актуелни прваци из

„града аутомобила“ – Детроит Пистонси, да би у завршној

серији од лосанђелеског језера створили велику бару у којој

су једино они били крокодили. Прва титула је стигла у

Илиној.

Пекс је пружио допринос „улажући“ својих 8,2 поена по

сусрету у 17 наступа у доигравању. Сасвим довољно да би

39


био запажен, мада су сви ривали Бикова знали из чијих руку

најјачи ветрови дувају према њиховим кошевима.

Као да је неки страшни ураган, торнадо, цунами креиран

из главе тренера Фила Џексона, јер је и наредне сезоне

брзина којом су јуришали кошаркаши Чикага била мерена

у стотинама километара, тачније речено постигнутих

победа, поена и свега што уз то иде, по минуту игре. Резултат

је био поражавајући по све ривале Бикова – Мајами није

имао довољно ефикасно млеко за сунчање па је испржен на

почетку плеј офа, Никси су смазани попут најслађе јабуке,

Коњаницима из Кливленда су избушена седла, да би

врхунац уследио кад су Џордан и компанија натерали Клајда

Дрекслера, чувеног Небеског клизача, да отклиже у живо

блато, па је и његов Портланд удављен у великом финалу.

Пексонов допринос је био за нијансу мањи него годину дана

пре тога, али кошаркаш из Охаја није много хајао због тога,

прстен је засијао на његовој руци попут дијаманта.

Кад је календар ставио људима до знања, можда и

животињама, ако знају да га тумаче, да је дошло време за

растанак, кладим се у сва Џорданова и Пипенова имања и

виле, да су биле веће шансе да ја постанем султан од Брунеја

него да Чикаго Булси не тријумфују по трећи пут заредом.

До данашњег дана нисам постао владар, зато су Бикови

реализовали „фри пит“ прво рашчерупавши Јастребове из

Атланте, затим загалопиравши преко Кавалирса, потом

претворивши Медисон Сквер Гарден у своју рајску башту, да

40


би већ на тих антологијских 3,9 секунди пре истека 48.

минута игре Пексон трасирао себи пут у вечност, а Сансима

угасио светло. Ма, сунце, што да кријем!

Чикаго је и ноћу био будан због Булса

Иако су цифре везане за његову статистику наставиле да

се крећу у опадајућем низу, доказана је истинитост оне

народне умотворине да „ко умије, њему двије“. У овом

случају три(је).

Следећу такмичарску годину Булси су одиграли као да

су упрегнути за орање Монт Евереста: Џордан је палицом

званом слава ударен у главу, са паркета се винуо на бејзбол

терене, па је чикашка база током 1993/94. била лако освојива

41


за ривале Бикове, а и сам Пекс ју је све слабије чувао, да би се

по окончању сезоне опростио од НБА. Преко 700 пута

шкрипале су његове патике на паркетима током лигашког

дела сезоне, у доигравању се борио на 119 утакмица, просеци

скромни: 6-7 поена и око 3 асистенције.

И 3,9 разлога за памћење!

42


ЂАВОЛИ ЗАВЕЛИ ВИЛУ

⚽

Плесати са женом право је задовољство, а замислите тек какав је

осећај кад то чините с вилом на важном догађају.

Пошто је полуфинале Купа федерације (ФА купа) више

него битан и, за победника, срећан догађај, фудбалери

Манчестер Јунајтеда и Челсија су меч вредан уласка у финале

најстаријег организованог клупског такмичења у историји

ове игре "отплесали" последњег дана марта 1996. године на

Вила Парку у Бирмингему.

Да би се уживало у плесу често је прво потребно плесати

с вуковима, а то се десило пуленима Алекса Фергусона. Не

једном, већ у две ситуације.

У првој је Рој Кин из пуног трка центрирао у срце

Челсијевог „шеснаестерца“, Крејг Барли је избио лопту

главом, међутим, умало да то изазове оштру, смртоносну,

посекотину на срцу Плаваца.

Почело је од Лија Шарпа, који је, ако ни због чега другог

оно због презимена одиграо одговарајућу улогу, први је

дочекао Барлијев одбитак, рецнуо је пас улево до Рајана

Гигса, вихорни полушпиц је полувисоко засекао лопту пред

43


гол Лондонаца и тражен је неко ко ће дефинитивно посећи

тим менаџера Глена Ходла.

Прилика се указала Дејвиду Бекаму, но он је, гледајући

ову ситуацију, доказао да је боље бирао жене него место на

које ће послати лопту, па је са 10 метара скоро приземним

шутем погодио ближу стативу и ова шанса је заувек

пропуштена.

Црвени ђаволи нису успели да убију вука, онда се он

разбеснео и отерао их дођавола, растргавши одбрамбену

линију чете са Олд Трафорда.

Место одлуке, Бирмингем

44


Марк Хјуз, некадашњи манчестерски Ђаво, сјајно се

сналазио и у улози змаја, изборио се за једну „ничију“ лопту

на 25 метара од циља, п(р)олетео је по левој страни у „енд

зону“ Јунајтеда, изврсно центрирао, а чувени Руд Хулит

(Гулит) је у маниру правог „летећег Холанђанина“ скочио и

са два- три метра главом тукао високо по средини гола

Петера Шмајхела за вођство дружине са Стамфорд Бриџа.

Тог тренутка играчи Манчестер Јунајтеда нису били

жртве „Мандела ефекта“, него их је пријатељ Нелсона

Манделе својом егзекуцијом заиста послао у резултатски

дефицит.

Ненавикнут на позицију губитника, посебно не у

поређењу са ривалом коме би у првенственој трци током

сезоне 1995/96. могао дати 500 метара и бар 10 бодова "форе",

клуб из града са северозапада Енглеске познатог по текстилу

је полако али сигурно кројио тријумфални модел на овој

утакмици, а двострука презентација је уследила у другом

полувремену.

Дужи напад инициран на половини Челсија од стране

Дејвида Меја настављен је додавањем до Бекама, овај је уз

десну аут линију проиграо Фила Невила, који је, показаће се

пар десетина секунди касније, „нафиловао“ изједначење.

Џон Спенсер је у тој сезони младалачку живахност

потврдио звањем првог стрелца Плаваца, док је у ситуацији

која је окончана поравнањем резултата више личио на

старца. Можда чак и Бада Спенсера. Сувише тромо,

45


неспретно је бранио простор, Невил му је протурио лопту

кроз ноге, са саме гол-аут линији набацио у „петерац“ и пред

мрежом Кевина Хичкока је, да ли због његовог презимена

или нечег другог, уследио прави трилер.

Хладни северњак, Норвежанин Ерланд Јонсен, можда и

непрописно ометен, избија лопту свега пар метара иза својих

леђа, ватрени Француз Ерик Кантона, на своју и срећу свих

навијача на овом свету, уместо ноге (у њихово тело) користи

главу, враћа је на супротну стативу, на правом месту је Енди

Кол, боље рећи Енди Гол, који врхом копачке са удаљености

од једног метра тресе мрежу - 1:1, 55. минут.

Одлични нападач је тек одшкринуо врата ПИО фонда

лондонским Пензионерима, само се чекало на то да им неко

напише решење о умировљењу из ФА купа 1995/96.

Крејгу Барлију нису фалили новци, верујем ни згодна

жена, већ боља концентрација пола часа пре краја утакмице.

Наизглед необећавајући напад фудбалера у црвеним

дресовима, практично изгубљена лопта за њих, Барли лети

као птица по терену, односи лопту испред Гигса на самом

уласку у део игралишта под контролом његовог „јата“, којем

је једним потезом посекао крила.

Ничим изазван је прејако и беспотребно високо послао

лопту између задње линије и Хичкока, она је прелетела

дефанзивце у плавој опреми, Бекам улеће између њих, граби

незадрживо у "казнених 16" и исход акције је био известан.

46


Искоса, здесна, са 8 – 9 метара је, нежније него што је

Оливер Мандић у свом музичком хиту то учинио, заљуљао

Хичкока, који је остао на „кривој нози“, по земљи погодио

супротан угао, тако да је и сам могао запевати.

Ипак су то боље чинили фанови Црвених ђавола, па се

задовољио улогом извршног продуцента у потпуном

преокрету резултата.

Када кажем „прекид“,

мислим Дејвид Бекам

Нисам сигуран да је

иједан члан Челсијеве

поставе знао напамет

други Мандићев хит –

„Помагајте,

другови!“-

али сам сигуран да су га

несвесно певушили. Од

муке, наравно, с тим што

је мало недостајало да те

муке постану слатке.

Алекс Фергусон је сународник Крејга Барлија, а не иде да

се било ко обрука пред земљаком. С том мишљу је и Шкот

филигрантски послао дубинску лопту према Хулиту, „лала“

је отресла као росу са цвета свог пратиоца Меја, али је

47


Шмајхел истрчао, „скратио“ угао и најбољи играч Европе

1987. је на са 11 метара погодио Данца у ноге, само што тим

потезом наде Плаваца нису увенуле.

Лопта се одбила изван шеснастерца, Спенсер ју је некако

укротио, одлично пуцао, на жалост по првог менаџера у

историји МЛС лигаша Портланд Тимберса то није било

довољно да посече шуму кроз коју се стиже до ремија, јер се

Кантона попут дрвета испречио на два метра од гол- линије

своје екипе, главом отклонио опасност и тиме ставио тачку

на двобој.

Јунајтед је исплео победничке косе на зеленој ливади

(Астон) Виле.

ФА купу с љубављу.

48


„БОКСЕР“ У КОНОПЦИМА КОШАРКЕ

По фризури и шутерским способностима је личио на

Алена Ајверсона, имао је нагон ка песничењу својствен Мајку

Тајсону, страст према (пре)брзој вожњи попут Луиса

Хамилтона.

Сви би у секунди закључили да је реч о фото - роботу

савршеног, свестраног спортског аса.

Грешка! Тимска. Једино су старомексички мудраци

уписали индексни поен због свог постулата да „не треба

закључивати на основу претпоставки“.

Кад је у Милвокију 1970. године рођен Летрел Спривел,

наздрављало се хектолитрима пива, па су магацини

локалних произвођача остали празни. Мишеви су, након

доброг оброка у оближњим самопослугама, залили у његово

здравље, локалне банде укрстиле песнице свађајући се које

му име пристаје, а неко је, „да дете дуго поживи и закуца кад

одрасте“, спустио лопту кроз мрежицу.

Летрел је растао... и растао ... и растао, све док, након

завршетка универзитетског стажа проведеног на Три

Риверсу, потом и Алабами, 1992. није довољно стасао да му

49


Памела Спривел каже : „љуби мајка свог војника!“, пошто је

као 24. пик на НБА драфту регрутован у јединицу Ратника,

који су противнике у то време дочекивали на нишан у

Оукленду.

Оракл Арена. Умало да захваљујући

Спривелу постане боксерски ринг.

Обуку је прошао у рангу с најбољима, јер је у руки сезони

„упуцао“ 15,4 поена, три и по скока и 3,8 асистенција по

утакмици, међутим, Голден Стејт Вориорси су заустављени

далеко од плеј оф фронта.

Да ће постати драгуљ у „златној земљи“ назирало се већ

наредне такмичарске године, руке момка родом из савезне

државе Висконсин постадоше најјаче оружје у чети тренера

Дона Нелсона. Генерал у нападу (21 поен), на неки начин и у

50


одбрани (2,2 одузете лопте), док је ниже чинове заслужио као

скакач (4,9) и асистент (4,7).

Захваљујући пожртвовању је добио прилику да први пут

преброји „све звезде“, али не оне на небу, већ на НБА Ол стар

викенду 1994. године, уврштен је и у идеалну петорку лиге,

Калифорњани су ушли у доигравање за титулу, али су

користили слабу крему за сунчање и Сунца из Финикса су

спржила Ратнике у уводној рунди плеј офа, иако је Спри

забележио бољи кошгетерски учинак него у лигашком делу

сезоне (22,7).

Наредна сезона донела му је друго од четири ол - стар

звања у каријери и одузела статус учесника у доигравању за

шампионски прстен, док су се тренери по одласку Нелсона

из Калифорније смењивали попут изазивача у боксерском

рингу, па је, ваљда по инерцији, Летрел Спривел, апсолутни

лидера дружине из Оукленда од 1996, уместо длановима и

прстима чест„ шутирао“песницама.

„Квалификациону“ борбу забележио је још 1993. године

против саиграча Бајрона Хјустона, две године касније Џером

Керси умало да осети и бејзболашке способности свог

саиграча, пошто је човек коме је у тим тренуцима очигледно

„фалила летва у глави“ отисак сличног предмета желео да

остави на његовој глави, али је, на сву срећу, ипак траг

оставио само на терену, одигравши 1996/97. статистички

најбољу сезону у НБА каријери : 24,2 поена/4,6 скокова/6,3

асистенција.

51


Но, човек чијој су кћерки пси откинули делове тела као

да је сам оболео од беснила, па је тренер Вориорса Пи Џеј

Карлисимо 1997. године једва извукао живу главу након

Спривеловог физичког насртаја, али то није задовољило

његове амбиције па је квадрипл – дабл у категорији глупости

уписао тежим прекршајем саобраћајних прописа, што је

резултирало вишеструким казнама- од стране клуба, лиге,

полиције, суда.

Развод овог брака потписаног кошевима, лоптама

одбијеним од обруча и сличним бравурама обављен је по

систему из ТВ серије „Камионџије“ – оном ко је у заједнички

посао уложио идеје- Спривел- припадне све, а оном ко је

уложио новац у заједнички пројекат – клубу – ништа.

Ипак, Спри је у љубав с Голден Стејт Вориорсима уткао

400 лигашких утакмица, 20.1 поен, 4.3 скока и 4.7 додавања за

пет и по сезона и у фебруару 1999. године отишао „у свет“. У

преводу – у Њујорк. Главни актер ове приче задужио је дрес

Никса.

Услед штрајка играча, скраћена сезона 1998/99. стицајем

срећних околности је кошаркашу мирне руке и „немирног“

карактера подарила продужетак играчких снова.

Изабраници Џефа ван Гандија су у поход на трећи

наслов првака у својој историји ушли захваљујући скромном

скору од 27 победа и четири пораза мање, уз Летрелових 16,4

поена у просеку, да би на старту плаy офа расхладили

Врелину из Мајамија . Атланта Хоукси су преспоро летели у

52


другој рунди да би зауставили великана из дворане Медисон

Сквер Гарден, кораци Индијана Пејсерса бејаху сувише

кратки у финалној серији Источне конференције, међутим,

у завршним борбама су Мамузе из Сан Антонија бљеснуле у

очи Никсима, срушивши снове њиховом најбољем стрелцу у

овом постсезонском циклусу (осам утакмица, 20,4 поена).

Њујорк, град који је волео Спривела

Да је научио напамет Шантићеве песме, можда би

снимио дует са Емином Јаховић, овако је прошао као пратећи

вокал ком се у одсудном тренутку покварио микрофон, па

се, уместо да у знак покајања скочи с с моста у пресахлу

Неретву, искупио накратко скачући под обручима заједно с

њеним братом, некад чувеним репрезентативцем Турске

Мирсадом (Јаховићем) Турџаном.

53


Пошто су људи из Спријевог родног града пазарили

Новопазарца, њих двојица нису играли у доигравању

1999/00, други стрелац (18,6) и први „крадљивац“ лопти тима

из „главног града света“ побринуо се да постане вођа у

најзначајнијој статистичкој категорији (18,7 поена),

омогућивши Никсима да у првој рунди отерају

„диносаурусе“ из Торонта у праисторијско доба, Мајами

Хиту је радна температура спуштена на сибирски ниво, али

су кошаркаши Индијана Пејсерса у репризи финала Истока

овога пута имали дужи корак, који их је одвео у битку за

трон.

Кормиларење углавном насуканим бродом је уморило

њиховог капетана, чак ни последња ол-стар звездица 2001. му

није улила додатну енергију, јер је плеј оф, сем кратке

епизоде исте године, остао далеко на пучини, док је он с

клупским друговима све посматрао са обале и две године

доцније растанак беше известан.

Пре селидбе у шуму Вукова из Минеаполиса, затворио

је књигу чији је садржај попунио са 351 одиграном

утакмицом, убачених 17,9 поена (у доигравању 19,5), за

нијансу више од четири скока у оба дела такмичења, уз 3,8

асистенција (2,9) и рекордних 49 поена у двобоју са Бостоном

2001. године.

Угрејан густом длаком Тимбервулфса у хладној

Минесоти је „кидао“ противничке мрежице на 162 меча у

регуларном делу сезоне, а допринос се огледао у 14,8 (плеј

54


офу 19,8)/3,5 (4,4)/2,9 (4). Да су у финалу Запада Вукови

препливали језеро у Лос Анђелесу, ископано денверско

Златно грумење и круна Краљева из Сакрамента стајала би

на њиховим главама по окончању сезоне. Ех, да су...

Следећа године страсти човека ког ће касније

банкротство додатно спојити с Ајверсоном и Тајсоном,

закопао је своје злато у НБА историју.

Оно се не мери унцама, већ учинком од 18,3 поена (19,7),

4,1 скокова (4,3) и готово исто толико додавања саиграчима –

поентерима, а спаковано је у ковчег тежак 913 утакмица (62

плеј оф).

Радни век и живот да се напије(ш) . Од одушевљена или

муке, питање је.

55


ТОПОВИ ОФАРБАНИ У ЦРВЕНО

⚽

Многима је црвена омиљена боја, навијачима Арсенала такође,

међутим и нијанса је битна, а то у фудбалу може бити од

пресудног значаја.

Да би „заварао“ свог противника, Ливерпулов тим је на

дуел Премијер лиге Енглеске против Тобџија, у марту 1997.

године, изашао у белим дресовима, тако да је све добило

додатну мистичност.

Стен Колимор је средином последње деценије минулог

века био један од нападача који би се могао назвати

губитничким срећником, а тај епитет оправдао је и у првом

опасном нападу свог тима.

Роби Фаулер је са центра игралишта кренуо у жесток

продор, одмах је одличним дриблингом Скота Маршала

свео на чин десетара, дошавши на 30 метара од гола Дејвида

Симена је накратко одиграо ка Стиву Мекманаму, овај истог

тренутка по земљи одиграоу леву страну према Колимору и

уследило је питање: хоће ли бивши шпиц Шумара из

Нотингема посећи почетни резултат?

56


Прихватио је лопту на 15 метара од циља, дигао публику

на ноге, али се фановима Црвених дигла и коса на глави, јер

је са 7-8 метара из чисте позиције, изашавши сам пред

чувара мреже Лондонаца, врхом копачке лопту послао

високо поред гола. Вероватно у Шервудску шуму.

Иако му је голгетерски учинак био врло добар у том делу

каријере, опет је Стену недостајала подршка да би поправио

проценат реализованих шанси.

Некад је и то мало, па је у помоћ прискочио

противнички играч Дејвид Плат.

Застава Арсенала. Ништа без артиљерије.

57


Покушавајући да укроти једну „ничију“ лопту на

половини Арсенала, грешком ју је прејако вратио уназад,

одбрамбени део „артиљераца“ као да је отишао на одсуство,

Колимор иза њихових леђа прихвата поклон, спушта се ка

Симену и кад су сви помислили да ће коначно постати

монарх (краљ) Хајберија, он је доказао да је, осим у

приватном животу, и на терену републиканац, једва

погодивши гол аут линију млаким паволинијским,

приземним ударцем са удаљености од неколико метара.

Јак попут бика, упоран као мазга, такви људи не одустају

лако.

После додавања од стране Мекманамана на 22 - 23

метара од мете, прихватио је лопту окренут леђима, добио је

џудо дуел против Адамса, који је покушао да упише

„вазари“, Маршала је на ивици шеснаестерца лагано

прошао „на ипон“ протуривши му лопту кроз ноге и

коначно нико није посумњао да ће везати црни појас.

Нико ко не познаје фудбал и карактеристике Стена

Колимора, испоставило се.

Начинио је још пар корака напред, већ је био на седмом

метру од раја, међутим, као да је пред собом видео Шерон

Стоун, своју партнерку из филма Бејзик Инстинкт 2, а не

чувара мреже домаћих, а то привиђење по мушкарце зна

бити кобно. У погрешном тренутку је демонстрирао ниске

фудбалске страсти, и контраногом, практично по земљи,

додао лопту чувеном брки.

58


За разлику од њега, Дениса Бергкампа не карактеришу

страсти већ љубав према овој игри.

Овога пута је била неузвраћена, јер је после

незаустављивог продора Јана Рајта по десној страни, уласка у

казнени простор и повратног паса по трави, плавокоси

фудбалер са 10 метара погодио највишу ветрењачу у родној

му Холандији.

Живот нема репризу (зато га проживите на здрав

начин!), Колимор има. Прву, другу, трећу, тридесету, колико

год вам треба.

Наизглед спорији напад Ливерпула у 50. минуту

утакмице, Стив Мекманаман је примио лопту на левој

нападачкој страни у висини „казнених 16“ Арсенала, Плат

испред њега извео „бековски плес“, показаће се у

погрешном ритму, пошто је везни играч Црвених упослио

десетак метара удаљеног Норвежанина Бјернабија, који је

потврдио да није квислинг дружине из Мерсисајда. Наизглед

млако туче левицом по средини са 19 метара, Симен као да

је заспао у берберској столици током штуцовања бркова,

лопта се испред њега одбија од земље, па од његовог тела,

Колимор са шест метара ниским шутем погађа ближи угао,

„шиша“ једну нулу на семафору и гости стижу до предности.

Да је којим случајем Арсен Венгер, менаџер екипе с

Хајберија, планирао да се угоји, тешко да би успео, ово је

ипак био сусрет у ком човек може само да се „поједе жив“, у

преводу - изгуби килограме.

59


Застава Ливерпула. Хејсел и „она ноћ у Истанбулу“.

Вижљасти Марк Рајт је из дубине дела терена под

контролом Црвених упутио дубинску лопту, уместо

заспалих духова у празном простору се сам појављује

Фаулер, лопта бежи од њега ка шеснаестерцу, он ипак у

висини пенала стиже до ње, пада преко вратаревих руку, а

арбитар Ешби показује на белу тачку. За Тобџије црну.

Роби Фаулер устаје, одриче се дела свог презимена

објашњавајући делиоцу правде да контакта није било, но

судијска се не пориче, само су му домаћини „поздравили“

60


женски део фамилије, и првостепена пресуда је остала на

снази.

Жалбени судија, онај који се клео да је све чисто, облачи

извођачку тогу, гађа лагано доњи угао, голман Арсенала за

тренутак брани, на одбитак као џелат натрчава Ирац Џејсон

Мекатир, цепа саиграчеву пресуду и врши сурову егзекуцију,

са четири метра прецизно по земљи погађа мрежу у

супротном углу гола- 0:2, 65. минут.

Нису имали коме да више да се жале Венгерови

изабраници, да кукају и плачу не би вредело, њихово оруђе

је лагано топљено, нових топића ни на видику, у том случају

се вреди уздати једино у оне старе. Добре старе, проверене.

Реми Гарде центрира пред гол Ливерпула, летећи

Енглези не постоје, улогу преузима, нормално, „летећи

Холанђанин“ Бергкамп, скаче високо и одбија лопту главом

улево, у то време најбољи стрелац у историји Арсенала Јан

Рајт се у маниру слона који пролази кроз иглене уши

провлачи између Мекатира и Квармеа, и лоб ударцем са

шест метара „зашива“ једну рану. Арсенал – Ливерпул 1:2 у

78. минуту утакмице.

Довољно времена за изједначење, још више жеље у

ногама домаћих играча, али једна, пресудна рана, остаде

незацељења.

Превише дубока, сувише јарко црвена. До дан – данас.

61


СУПЕР МАРИО А НИЈЕ ИГРИЦА

⚽

Михајло Пупин је са банатских пашњака стигао до звања

легендарног научењака. Никола Тесла је из личког крша

доспео на пиједестал светске историје. Муком и залагањем,

истрајношћу и вољом. Упркос свим препрекама. По

„теорији пожељне тешкоће“.

Марио Ели, гледајући место у ком је рођен 1963. године,

чувени њујоршки Менхетн, имао је чвршћи темељ од двојице

великана, мада је зидање његове тврђаве успеха текло као да

је цела база постављена на месту кошаркашких подземних

вода и клизишта.

Да би све лакше поднео, а уз песму је лакше, такав се бар

утисак стиче, намерно или случајно је добио име по Марију

Ланзи, чувеној холивудској певачкој звезди (тенору) из

средишњице прошлог века.

Добро праћење кошаркашких тактова током одрастања

допринело је да Ели 1981. напише виолински кључ у ростеру

Међународног америчког колеџа у колевки кошарке –

Спрингфилду (савезна држава Масачусетс) и композиција је

полако добијала праве ноте.

62


Обично људи жале кад приступе месту на ком „добију

корпу“, најчешће се то догоди по повратку кући после ноћи

проведене са „Светланом из Кијева“, али су две корпе већ

друга прича, посебно оне с краја 19. века, јер се убацивањем

(лопте) у њих није чинио смртни, прељубнички грех, који се

испашта одласком у пакао него је, после сваког поготка,

поентер награђиван аплаузом „оца кошарке“ професора

Џејмса Неисмита. Улазак у историју је онај плус на „десетку“.

Стидљиви осмех очараних студенткиња не рачунамо. То је

бонус.

Четирири године по доласку на универзитет, Јелени из

Милвокија су, што није чудно за пијацу под називом НБА

драфт, одиграли улогу ловца, мада им је улов дошао из

дубоке позадине, пошто су одабрали Елија као 160. пика. Као

кад баке касно оду у куповину, па купе оно што је остало.

Најбоље је пре тога већ продато.

Прва класа је увек тражена, друга може да прође ако је

на снижењу, трећа много теже... Седма? Е, она се одбацује, а

то је Њујорчанин осетио на својој кожи.

Атлански океан је сувише близу, Пацифик такође, тако

да је „бачен“ на Ирско острво. Ваљда су рачунали да неће

имати довољно снаге да доплива назад. Хм, нису рачунали

на инат.

63


Онај ко сувише гледа америчке филмове Ирце

доживљава као лудаке, чудаке, у сваком случају у њима види

асоцијалне ликове. Шта рећи за њихову кошарку. Прво би се

човек запитао има ли нечег таквог у земљи Келта?

Ели је сазнао. Има чак и титула шампиона. И глазура –

звање најкориснијег играча лиге. Њему је то у пакету

намењено 1987. године.

Чак и да их оптужите за сујеверје, многи ће рећи да

детелина с четири листа доноси срећу, зна се да „станује“ код

Ираца. Брзо након тога увене – рећи ће други.

Серотонин расте како се човек приближава топлијим

крајевима, па је, не рачунајући кратке епизоде у маленом

Мајами Тропику и аргентинском Униону, скоро 200 цм

високи Американац отпловио у земљу морепловаца –

Португал. Васка да Гаму и Фернанда Магелана није видео.

Закаснио је.

Исплатило се. У супротном би се, можда, укрцао на

њихова пловила и завршио ко зна где.

Ни мање ни више него трострука круна у земљи

Навигатора 1988. године. Као Кристијано Роналдо. Или

Луиш Фиго.

Укрцавши трофеје на нови брод, запловио је кући. Прво

се усидрио у нижеразредну луку, а онда је, коначно,

претоварио опрему у ону највећу. Ипак, одабрао је

Филаделфију, копнени део Сједињених Америчких Држава,

64


значи да је пловио по сувом, тако да је после само три

утакмице и два постигнута поена у просеку за „‘76“, на

преласку из 1990. у наредну годину, кормило преусмерио на

боље место.

Прошетао је Златним пролазом (Голден Гејт) и,иако није

посут ружама у његову част, одмах је осетио мирис праве

кошарке ступивши у редове Голден Стејт Вориорса.

Скоро две пуне сезоне је играо у строју с Крисом

Малином и осталим Ратницима, просечан учинак око 8

поена у лигашком делу сезоне и мало бољи у два плеј оф

турнуса.

Брозова Југославија се распадала, његови пионири су

почели скидати „титовку“ и враћати пионирску књижицу,

ваљда да би им шаке биле слободне у међусобном обрачуну

са дојучерашњим сународницима, док Ели то није знао.

Откуд знам, кажу да Американци нису нарочито

обавештени, па је уместо Југословена он постао пионир.

Солидни члан Портланд Трејл Блејзерса.

Одиграо је све мечеве у сезони, у првом делу са сличним

учинком као у претходном клубу, у кратком плесу у

доигравању су Блејзерси одмах погрешили кораке, те је и

његов учинак још скромнији.

Вероватно се преко ноћи нешто десило, могуће је да је

себи дао „часну пионирску реч“ да ће постати велики играч.

Ако ништа друго оно бар део јаче поставе.

65


Из тог разлога је 1993. године одлетео као ракета у

Хјустон (а где би ракета друго?). Питање је да ли је слутио да

ће му потписивање „брачног уговора“ с Рокитсима донети

прстен. Веренички не, ни брачни. Шампионски.

Тојота Центар, садашњи дом Хјустон Рокитса, није видео

Пољубац смрти

И то баш против „својих“ суграђана из редова Никса. У

дотад најдосаднијем финалу НБА лиге, како су га многи

крстили. То му дође као кад неко с периферије савлада

супарника из центра града. Одмах се сестре поражених

заљубе у њега. Постане баја.

А скроман учинак? Ко те пита, прваку је све дозвољено.

Опроштено. Заборављено.

66


Кренуло је. Красиле су га дефанзивне способности. Увек.

Нападачке тек понекад. А то понекад је увек било у правом

тренутку. Док све пршти, у тренуцима кад се ломи. На

пример у последњих 7-8 секунди „мајсторице“ полуфинала

Западне конференције 1994/95. Спржио је Сунца из Финикса

као јаје „на око“. Тројком. Трицом. Свеједно. Из левог

нападачког угла. Тај фасцинантни Junkyard Dog.

Како то, Бога му пољубим? Е, мало другачије. Пољубац

Свевишњем је изостао, јер је Пољубац смрти (да, великим

словом!) упутио противничкој страни.

У великом финалу су Ели, Хаким Олаџувон, Роберт Ори,

Хрват Жан Табак (први НБА шампион из бивше Југославије)

и друштво Магичнима из Орланда сакрили чаробне

штапиће, Нику Андерсону су, по свему судећи, сакрили и

кош, па је ушао у контралегенду чувеним промашајима са

линије пенала стекавши надимак Цигла, а Тексашани у

анале освајањем друге титуле у року од исто толико година.

Допринос у најбитнијој рунди доигравања импресиван: 16

поена, 65% шут из игре. Бљесак! Прасак! Експлозија!

После тога је три такмичарске године одиграо „за своју

душу“. Пардон, за своју статистику, пошто је у прве две

подигао кошгетерски просек на двоцифрени ниво у сезони

(11).

Свакој романси дође крај, његова је имала и римејк.

67


Непресељена селица возило на млазни погон заменила

је мало примитивнијим. Ретро, воле да кажу данас. Из ракете

је Марио пресео, изнова у Тексасу, на коња и од 1998. ударао

Мамузама по противничким петоркама. Сан Антонио

Спарси су и његовом заслугом постали шампиони 1999.

године.

Тврђава Аламо. Дејви Крокет, Дејвид Робинсон и,

наравно, Марио Ели

Трострука круна. Личи на снукер, је л’ да?

Задржао се још сезону, потом му је, то ми једино пада на

памет, прорадила савест.

Што би иначе појачао Сансе. Покајник се одужио колико

је могао у 37. години живота.

И... Крај.

Без post scriptuma.

68


ЧЕЛСИ ОДСТРЕЛИО ВУКОВЕ

⚽

У лов на вукове се иде добро наоружан, трезан и без

публике, мада постоје и изузеци.

На пример, у хајку на андалузијске Вукове у

четвртфиналу Купа победника купова 1997/98, Ђанлука

Вијали, играч-менаџер Челсија, повео је своје „ловце“

наоружане фудбалским способностима, уз подршку

(углавном) пијаних навијача.

Још се заинтересовани за ову европску ловачку причу

нису честито сместили на стадиону Реал Бетиса у Севиљи, а

први хитац из „двоцевке“ Норвежанина Тореа – Андреа

Флоа погодио је најбољније место Великих зелених.

Роберто Ди Матео је са центра игралишта проиграо

саиграча, Викинг је лако окренуо Гутиереза, незадрживо

кренуо по десној страни и замирисало је на димљену

вучетину.

Ушавши у казнени простор противника, лако је

претрчао Риста Видаковића и искоса, са 10 метара од гола,

врхом копачке лопту по земљи послао у супротан угао гола

испред ког је стајао Антонио (Тони) Пратс, па је чувар мреже

69


Андалужана, познат као врстан извођач слободних удараца,

слободно могао да извади лопту из мреже, јер је енглески

представник од 7. минута водио 1:0.

Стрпљење је мајка мудрости, брзина, у најмању руку,

отац успеха у фудбалу. То су Плавци одлично знали.

На другој страни, „зелено – бели“ су на терену деловали

у складу с надимком свог тренера Луиса Арагонеса – као

корњаче. И то оне са Галапагоса. Спори, преспори.

Убрзо након првог поготка, Лондонци су копијом

ситуације која им је донела резултатску предност стигли до

„плус два“. У главној улози, опет, Фло.

На својој половини игралишта су Енглези зауставили

напад Пиринејаца, уследио је пас ка високом нападачу,

члану фамилије која је свету подарила више врсних

фудбалера него мексичка серија сексипилних глумица, тако

да је и у овој ситуацији он одиграо главну улогу.

Искрао се дефанзивцима првака Шпаније из 1935.

године, прихватио дубински пас на десној нападачкој

страни, 35- 40 метара од Пратсове мреже, спринтом је стигао

у казнени простор, показао Видаковићу да нема само

кошаркашку висину (193 цм) већ и знање, јер је

репрезентативца Југославије фудбалским крос-овер

дриблингом послао „на Малдиве“, и кад је чувар мреже

домаћих кренуо ка њему, рутински кроз Шпанчеве ноге, са

70


8-9 метара, погодио средину гола за 2:0 у корист популарних

Пензионера.

Вијали је стратегију свог колеге Арагонеса „прочитао“ као

пензионер новине

Реал Бетис је 1913. године доспео под скуте шпанског

суверена Алфонса XIII, мада је на овој утакмици више личио

на колектив под патронатом председника месне заједнице

неког села у Бурундију, а то заиста не приличи озбиљном

клубу.

Уз краљевско име, у његовом дресу играо је и фудбалер

краљевског презимена – Алфонсо Перес. Човек по ком је

назван стадион мадридског Хетафеа, упркос томе што никад

није играо усениорском тиму тог клуба, он се на тадашњем

Естадио Мануел Луис де Лопера осећао као прави севиљски

71


берберин, што му је дало за право да „обрије“ Челсијев

суфицит у овом двобоју.

Златни торањ у Севиљи.Низак за Плавце, превисок за Вукове

Напад по левој страни резултирао је убацивањем лопте

пред врата тима из града на Темзи, Француз Франк Лебеф је

интервенисао избијајући је главом улево, уследио је

центаршут са ивице казнених 16 у „петерац“, Алфонсо је

неометан главом с четири метра погодио ближи угао и

голман Ед Де Хуј (Де Гој) се осећао као доктор Бартоло у

Росинијевој опери - 1:2, 46. минут.

Остало је довољно времена да члан Примере стигне до

изједначења, међутим, за фудбалере Бетиса је то био тежи

72


задатак него из места скочити на врх Златног торња, па је

дијамантски вредна предност остала на страни Острвљана.

Пензионери су доживели другу младост.

73


КОЛУМБО МРЗИ АРТИЉЕРЦЕ

⚽

Фудбалски тим је сличан војсци, да би био успешан

мора имати способног команданта (тренера), обучене

војнике (играче) и, наравно, убојито наоружање.

Сва три услова испунио је лондонски Арсенал у Купу

победника купова 1994. године, па је добио тај рат, а и

наредне сезоне су Тобџије слале прецизне плотуне у мреже

ривала.

Нису Енглези посустајали до полуфинала, противници

као да су им се супротстављали маневарском муницијом, а у

тој рунди су наспрам себе у уводној утакмици двобоја за

финале имали моћнији род „војске у копачкама“,

морнарицу из Ђенове – Сампдорију.

Бранилац трофеја је заталасао на половини противника

после нешто више од пола часа игре и посада Свена Јерена

Ериксона је испустила кормило из шака.

Аут са десне стране, у висини шеснастерца Сампа, лопту

је прихватио Реј Парлоур, упркос згуснутом распореду

играча пребацио ју је преко главе Ломбарда, Евани је

74


накратко интервенисао, али је то било на нивоу избацивања

воде кашицицом са брода који тоне.

Арсенал је био моћан попут Кула моста (Тауер Бриџа) у Лондону

На 13 метара од Зенгине мреже је одбитак дочекао

Дејвид Хилијер, испалио гранату полувисоко по средини

гола, бивши тренер Црвене звезде је некако одбио лопту,

међутим, на лоше место по њега, а на правом за „ганерсе“ се

нашао дефанзивац Стив Боулд, показао да је мањак косе на

својој глави надокнађивао вишком памети и спретности, а то

значи само једно. Са седам метара је оштро, мало изнад

земље, подигао лопту и погодио ближи, леви угао- 1:0 у

корист Арсенала.

75


Нису Манћини и његови саиграчи ни стигли до појаса за

спасавање, а већ их је огроман талас запљуснуо насред

британског копна.

Швеђанин Штефан Шварц је извео корнер у 36. минуту,

Боулд је начинио полуокрет код ближе стативе и главом

пребацио лопту у високом луку преко свих играча и голмана

Зенге, она се закопрцала у супротном углу, па је Баћићина

лула са амблема Ђеновљана заличила на испушену

муштиклу- 2:0 за чету с Хајберија.

Уместо чамца, Италијане је спасао проток времена,

успели су да се ухвате за сламку захваљујући истеку оног

предвиђеног за први део утакмице.

Ако желиш срећу добијеш „седмицу“ на лотоу, уколико

хоћеш магију ангажујеш Биг Лалета, док је за битне голове у

последњој деценији прошлог века био задужен Владимир

Југовић.

Напад који није много обећавао, фудбалери у плавој

опреми су тражили пут до циља, личило је на Колумбов пут

у Нови свет на пробушеном чамцу, на крају је изгледало као

да су атак извели с носача авиона Кавур.

Зачетник акције подаље од Дејвида Симена био је

Инверници, пребацио је лопту ближе голу Арсенала, на

неколико метара од казненог простора су честим

додавањима Ђеновљани покушавали да пробију бедем

домаћих, репрезентативац СР Југославије је покушао да

76


упути пас у шеснаестерац ка Ломбарду, а онда се у причу

умешао Тони Адамс.

У немогућности да ошиша полушпица Сампа, пошто је

овај већ увелико био ћелав, неспретном реакцијом,

покушајем пресецања паса, у паду је на 13 метара од гола

своје екипе само закачио лопту, она је ношена чудним ефеом

одскакутала далеко од Симена, који је истрачао, а Југа је

постао туга за Тобџије, пошто је неометан са два метра

лагано, ударцем по земљи, погодио небрањену мрежу.

Сампдорија се у 51. минуту вратила у игру - 2:1.

Једра некадашњег клуба Вујадина Бошкова су закрпљена

и некако је Ериксонов брод наставио пловидбу Хајберијем,

но убрзо га је сустигла нова бура.

Пол Мерсон је из круга на центру терена упутио дужи

пас између одбрамбених играча гостујућег састава, лопта је

скакутала, Јан Рајт је кренуо у спринт, угурао се између

Марка Росија и његовог колеге са бројем један на дресу,

наслућивало се како ће проћи чувар мреже члана Серије А.

На фудбалском терену нема зграде, Спајдермен Зенга је у

том случају немоћан, па је нападач Арсенала покидао његову

мрежу. Чим је лопта други пут одскочила од тла, са 13-14

метара ју је мало подигао, ћушннувши је поред“јединице“

Ђеновљана испунио задатак. Валтер Перић је одбранио

Сарајево, италијански Валтер свој гол није. Предност од два

поготка на страни Тобџија двадесетак минута пре краја.

77


Застава Сампдорије. Ех, да је уз Југу играо и Колумбо.

Владимир Југовић је од државе у којој је рођен

„наследио“ презиме, титуле шампиона, вероватно и имање,

али је од свега најбитније што је из ње понео и фудбалско

знање, а то је наплатио у 77. минуту.

У акцији започетој на левој нападачкој страни

игралишта Манћини је одиграо важну улогу, добио је лопту

на 18 метара од мете, кренуо паралелно с казненим

простором и уследило је нешто неочекивано.

Петом је убацио лопту „унутра“, Адамс, љубитељ

жестоких дуела и још жешћих напитака је помислио да је у

78


пабу, подигао је руку као да гестикулацијом позива

конобара, уместо њега појавио се Југовић и наздравили су

Тонијеви такмаци из навале Сампа.

Југа је прихватио лопту и без оклевања приземним

шутем са 12 метара погодио ближи угао, уједно и срца

фанова Лондонаца, уместо Југославије песмом десне копачке

подигао на ноге Италију, јер је тим потезом поставио

коначан резултат, обећавајући за његов тим - 3:2.

Тобџије су ипак оствариле тријумф, Боулд је постао

адмирал.

Нечији снови су после реванш сусрета завршили у

Ђеновском заливу.

Зна се чији.

79


ВЕЛИКА ЗЕМЉА ВОЛИ ГРИЗЛИЈЕ

Имао сам кошмарни сан: наишао сам на медведа. Да је

био беле боје па и некако, али мрки – да се на Малдивима

смрзнеш од страха! Колико је тек страшно кад гризлија

сретнеш на јави?

Има људи који то знају, међу њих спадају и кошаркаши

који су пре 20-25 година у НБА шуми водили борбу са

Гризлијима из Ванкувера (данас стацонираним у Мемфису),

а добар део њих је попут жирева завршио у чељустима једног

играча.Једног али вредног. Огромног као земља. Велика

земља.

Да све буде занимљивије, Брајант Велика земља Ривс

пореклом је из једне од најмањих савезних држава САД –

Арканзаса. За играча рођеног 1973. године у Форт Смиту,

граду у ком се налази Музеј железнице, свака кошаркашка

станица била је права.

Захваљујући знању, а и без среће није могао, из вагона у

ком се возио током каријере излазио је задовољан. Мало је

фалило да буде презадовољан, међутим, чињеница да никад

није закорачио у купе звани НБА плеј оф одувао је, као што

80


је торнадо чинио његовом родном граду, Ривса из главног

колосека најјаче лиге у историји спорта под обручима.

Ванкувер, „кавез“ у ком су господарили Гризлији

Из колосека јесте, из ове приче неће моћи! Каубоји сјајно

баратају пиштољима, чашицама жестоких пића, телима

згодних жена, а у Оклахоми и „баскетаром“, па су у првој

половини завршне деценије 20. века из свог буренцета

испаљивали смртоносне пројектиле у чланове НКАА

каравана.

Наравно, Брајант је пружио велики допринос,

вишеструко је награђиван од 1993. до 1995, а баш у завршној

години универзитетског стажа, као прави правцати каубој,

Клинт Иствуд у дресу без рукава – добар (за своју екипу), лош

81


(према противничким петоркама), зао ( према директним

чуварима) – и све је резултирало пласманом Оклахома Стејт

Каубојса на финални турнир елитне дивизије после 44

године паузе.

Револвери су, на његову жалост, у полуфиналу

истопљени врелином из Калифорније, УКЛА је скинула с

врата омчу коју други такмаци Оклахоме пре 26 година нису

успели и Ривсова дружина је сјахала с коња чији галоп је

водио у велико финале. Иако разоружан, накривио је

шешир – његово име се нашло на вечној листи оних који су у

највишем рангу колеџ кошарке остварили 2.000 поена и 1.000

скокова.

Средином 1995. године је плавокоси грмаљ из Арканзаса

из пећине драфта изашао као прво „мече“ у историји

Ванкувер Гризлиса, новог клуба у холдингу Националне

кошаркашке асоцијације. Канџе Гризлија споро су расле,

недостајала им је оштрина, тако да су, упркос знању и снази

шестог пика, Канађани од самог постојања лутали чудесном

кошаркашком шумом, мада се, у просеку око 130 кг, снажни

центар истицао врло добрим учинком.

У тиму чији је скор у премијерној сезони износио једва

18% успешности, Брајант Ривс бележио је преко 13 поена и

7,4 скокова по утакмици. Да мечка зариче од муке. Секира

им никако није упадала у мед, наставили су истим ритмом и

у наредним годинама, борећи се да некако постигну ишта

велико. На њихову жалост, једино огроман био је нови

82


надимак“педесетице“, настао захваљујући машти Бајрона

Хјустона, његовог саиграча – Велика земља.

Атмосфера у свлачионици Ванкувер Гризлиса после пораза

Мирославу Илићу се грло осушило да би кроз песму

доказао како је метар његовог села вреднији од целих

Сједињених Америчких Држава, али безуспешно, јер се Ривс

авио летом уверио колико је то огромна земља, тако да су

Хјустонови мождани пропелери довољно брзо радили не би

ли смислили одговарајући надимак.

Камо лепе среће да су се тако вртели и на терену,

Ванкувер Гризлиси би бар у једној сезони, можда 1997/98, у

којој је Велика земља остварио свој најбољи кошгетерски

83


учинак (16,3), стигли до трећине победа, но, медвеђи сан

остаде недосањан.

Засијало је његово крзно почетком 1998. године у

Бостону, огребао је Селтиксе за остварење каријере на једној

утакмици (41 поен), али је убрзо постао плен повреда, све

чешће упадајући у њихову замку.

Борио се, гурао некако напред, да би у априлу 2001, пре

него што ће ново станиште Гризлија постати Мемфис, после

395 наступа, уз 12,6 поена и 6,9 ухваћених лопти по мечу,

показао шапе на којима је писало „крај!“.

Лав медвеђег крзна се вратио у пећину.

А није се бојао своје сенке.

84


ЛУТАЛИЦЕ У ЛИВЕРПУЛОВОМ АЗИЛУ

⚽

Хоће Бог да помогне покајницима. Милостив је и према

неверницима, али је посебно наклоњен луталицама.

Неки фудбалски Свевишњи, ако тако нешто постоји, то

се питао и бразилски песник Карлос Друмонд де Андраде, кроз

историју је чувао, бранио и показивао пут Болтон

Вондерерсу, ваљда зато што су Тротерси на дан оснивања

1874. године крштени именом Црква Христова.

Клуб номадске судбине, селица с једног на други стадион

на почетку свог постојања, стациониран је 1995. године на

стари Вембли, пошто му је славни Ливерпул стајао на путу

до трофеја у финалу Лига купа Енглеске.

Прве чворове на зеленом тепиху „храма фудбала“

исплели су фудбалери успешнијег клуба.

Роби Фаулер и Јан Раш натерали су редаре да отворе

капије стадиона, не због уласка навијача већ ради изласка

лопте ван монументалног здања, јер су обојица, први са 18,

други са 12 метара од гола, шутирали високо изнад пречке.

85


Није лако бити луталица ни као део чопора, још теже је

кад останеш сам као „глува кучка“, што је потврдио Дејвид

Ли, везни играч у белој опреми.

Џејсон Мекатир је на половини своје екипе пресекао

напад Ливерпула, он и Ли су надмудрили ривале, Ирац је

потом упутио далекометни пас у празан простор ка свом

саиграчу, овај је утрчао у празан простор, међутим, слава је

трајала краће од његовог презимена, пошто је Дејвид

усамљен с 14 метара лопту пребацио и преко имењака

Џејмса, који му је кренуо у сусрет, али и преко оквира гола

Црвених, па је одлична прилика одлутала у историју.

Меч је личио на живот Дон Жуана. Шанси више него што

је чувени љубавник имао жена, само их је требало

искористити.

После аута с леве нападачке стране Вондерерса, лопта се

на 20 метара од Џејмсове мреже одбила од земље, Алан

Томпсон заборавља да је „презимењак“ лаког оружја, одмах

туче као из хаубице у саме рашље, но чувар мреже дружине

са Енфилда остаје „глув као топ“ на овај плотун, спретан

попут мачке, па врховима прстију, уз помоћ пречке, спасава

живот пауцима и резултат остаје непромењен.

Коњске трке су популаран спорт у Енглеској, мада је

чудно да је један сјајан галоп виђен на фудбалској утакмици.

Љубитељ тркачких коња Стив Мекманаман је на

Болтоновој половини прихватио приземни паз упућен од

86


стране Џона Барнса, брже од свог коња Сибалда је

праволинијски трчао ка вратима чије је кључеве у рукама

држао Кит Бренаган, дошавши на 22-23 метра нагло је

скренуо удесно, незаустављив за тројицу играча Болтона из

близине доказује да је осим брзине поткован и знањем, тако

да је рутински по земљи гађао испод голмановог стопала за

вођство чете Роја Еванса – 1:0 у корист Ливерпула, 37. минут

игре.

Сувенири са мотивима ФК Ливерпул.

Он не лута, нити икуд хода сам

Стварати прилике за постизање гола а не искористити

их исто је што бити с туђом женом. Задовољство је

87


краткотрајно, а то су у наставку изванредног сусрета

демонстрирали изабраници Бруса Риоча.

Алан Стабс шаље дубинску лопту ка саиграчима у

навалном реду, Шкот Џон Мекгинли на уласку у казнени

простор стиже до ње пре Фила Баба, Нила Радока и

дезоријентисаног Џејмса, „заврће“ по земљи пред

небрањени гол Црвених, а Финац Мика Пантелаинен, познат

као лик у хумористичкој емисији „Феникс најт“, тера

навијаче Болтона да се смеју од муке, пошто је с неколико

метара својеврсним дроп - киком, истина ометен, лопту по

трави послао преко линије. Гол – аут линије.

Срца фанова његове екипе су још увек била слеђена,

само је фалило да их неко додатно замрзне. За тај задатак био

је задужен још један северњак, срчани Норвежанин Стиг –

Инге Бјернаби.

Пришао је шеснаестерцу Болтона на неких 25 метара,

упослио на десној страни Раша, Велшанин улази „унутра“,

искоса упућује кроз ноге Марка Сигрејвса повратни пас на

пет метара, а испред Бјернабија, мужа познате

рукометашице Хеге Фросет, као да је био рукометни а не

фудбалски оквир гола,очигледно недовољно широк за њега,

па је у паду врхом копачке погодио доњи део супротне

стативе, тако да је и даље све било отворено.

Правило каже да утакмица траје сат и по, „зауставно

време“ дође као камата на регуларни ток, али је у завршној

борби 35. купа професионалних лигаша у „колевци

88


фудбала“ Мекманаман заљуљао одбрану Болтона и меч

„скратио“ за 22 минута.

Спора акција Ливерпула, на коју би деда „везисте“

Ливерпула, по занимању букмејкер, ставио огромну квоту

јер није изгледала као нарочито обећавајућа по Црвене,

Џејми Реднап ју је убрзао дужим пасом на половину

Вондерерса, Стив уз аут линију мрзовољно вуче лопту, на

уласку у „казнених 16“ варком тела боји Скота Грина у црно,

потом цима Сигрејвса, са осам метара у ниском лету погађа

супротан угао, иако је Бренаган закачио лопту врховима

прстију, налажући деди да спреми новац свима који су

типовали на победу фаворита- 2:0 у 68. минуту.

Свега 120 секунди доцније, мање него што је потребно

напунити оквир мецима, Болтоново најјаче оружје – Алан

Томпсон- показује на делу свој офанзивни калибар.

Напад дугачак попут руских романа, непрестано су Бели

слали лопту пред гол противника, Ливерпулови дефанзивци

су је избијали у поље, све док је Исланђанин Гуђни Бергсон

није главом с десне стране вратио у висину пенала и

мирисало је на погодак. Пантелаинен је истим делом тела

метар унапред „продужио“ до стрелца, Алан прима на

груди окренут леђима, следи полуокрет, пројектил са 13

метара лети у „пун“угао, Дејвид Џејмс у празан део ваздуха

и Вондерерс стиже на „минус један“- 1:2, до краја је остало 10

минута.

89


За толико времена се може испећи укусна пљескавица,

одиграти партија снукера, емотивно задовољити жена, али

је за изједначење Болтону недостајало оно што се може

постићи за мање од 60 секунди. Гол. Међутим, само то није

залутало кад је Болтон у питању.

У ствари, не само то.

Ни Стив Мекманаман.

90


ЛУИС АРМСТРОНГ НБА ЛИГЕ

Трећа – срећа и „седмица“ на лотоу симболи су победе

бројева и позитивних осећања.

Из кошаркашког бубња је пре 35 година извучена

добитна комбинација са пет бројева, посебно везана за # 14,

мора да је због тога патила она коју многи повезују с

несрећом (13), саучествујући са играчима универзитетске

екипе Мајами из америчке савезне државе Охајо.

Пошто лото – девојке, која доноси срећу, у баскету нема,

у супротном би стручни штаб, навијачи, сви играчи екипе

колеџа Ајова Стејт (ИСУ), њихове жене и љубавнице

изљубили Сузану Манчић, усрећио их је Џони Ор, тренер

Сајклонса.

Из играчког бубња је, по његовом избору, иза линије за

три поена искочио Џеф Хорнасек, прихватио лопту, шутнуо,

а сирена, та врсна проводаџијка, лопту спојила са обручем и

мрежица је кумовала победи његовог тима.

И пре наредног кола, и победе ИСУ над великим

Мичигеном, као дан је било јасно да се под обручима

91


појављила будућа звезда. Ако је то претерано рећи, нека

буде звездица.

Нема везе, чак и да је у питању деминутив, засијала је на

правом месту након НБА драфта 1986. године.

Сунце излази на истоку, па је с те стране Сједињених

Америчких Држава, из родног му Илиноја, у Аризону, после

трампе својствене добу натуралне размене, стигло појачање

које је Сансима недостајало да разбију тмурне облаке најјаче

лиге у историји овог спорта и обасјају Финикс и његове

навијаче.

Како је Џеф статистички растао, тако се и сунце

позитивних резултата премештало на запад. Он је у

дебитантској сезони у „највећем циркусу под обручима“

кренуо као статиста – 5,3 поена и 4,5 асистенције по мечу – да

би већ у трећој постао озбиљни жонглер (13,5 /6), потом и

гутач ватре, пошто је регуларни део сезоне 1991/92. окончао

звањем првог стрелца и другог додавача екипе (20,1/5,1), а

четири узастопна учешћа у доигравању, два финала Западне

конференције, лансирала су Хорнасека у најсјајније сазвежђе

– смотру Свих звезда НБА лиге у Орланду.

Филаделфији није фалило братске љубави, носи је у свом

имену, ни брбљања, јер је један Чарлс Баркли то чинио за

целу петорку, све тренере у лиги и већину баба на планети

Земљи, али је пре нешто мање од три деценије њеном

најпознатијем кошаркашком клубу – „севентисиксерсима –

недостајало квалитетних играча и Џеф Хорнасек је сабран са

92


„седамдесетшестицама“, а Баркли је попунио његово место,

добивши прилику да међу Сунцима објасни ту астрономску

појаву.

За једну и по сезону Џеф је имао одличне цифре на свом

конту: други стрелац тима са око 18 поена у просеку, први

асистент (6,5), најбољи извођач слободних бацања, но збир је

ипак показао минус, јер су ’76 малтене имале више тренера

него победа у том периоду.

У другој половини сезоне 1993/94. из Јуте су, осим

молитви мормона, полако допирали и угодни звуци џеза.

Џери Слоун је као сјајан диригент предводио састав из Солт

Лејк Ситија од 1988. године, Џон Стоктон компоновао, а Карл

Мелоун свирао победничке мелодије, тако да је Хорнасек

додао нови акорд и публика је редовно тражила „бис“, пре

свега у граду сланог језера.

Панорама Јуте. Хорнасек и Џезери су досезали висине налик овим.

Тактови који су Џезери изводили током Хорнасековог

седмогодишњег мандата су често парали уши

противничким фановима, у регуларном делу сезоне се то

дешавало 14,4 пута захваљујући њему кад је кошгетерски

93


салдо у питању, безмало пет на асистентском конту.

Кошаркаш чешког порекла се приликом извођења пенала

чешкао по лицу, они којима је цепао мрежице по глави,

остајући и без гласа јер им је у грлу, тешко да су се сетили

разлога, стајала кнедла, симбол Чешке.

У част Џефа Хорнасека

До краја каријере, а она је уследила 2000. године, Џеф и

џез оркестар из земље мормона су с много слуха јуришали

ка за тријумфима, „жири“ их је наградио учешћем у два

велика финала (1997. и 1998), једним најбољим скором у лиги

(1998), све док им Ер (Мајкл) Џордан у антологијској шестој

утакмици завршне рунде пре 23 године једног члана, Брајона

Расела, није послао на поправни у нижу музичку школу,

94


инструменте на топљење, одсвиравши Џезерима

опроштајну симфонију својим чаробним шакама.

Хорнасек и саиграчи су наставили да промовишу

старокомпоновани инструментал, он нешто тише, да би две

сезоне након тога нотну свеску предао у руке млађим

колегама, дрес с бројем 14 сводовима хале у Солт Лејк Ситију,

а статистичарима свој учинак: преко 1200 одиграних мечева,

око 15 поена и 4,5 додавања у просеку.

А, навијачи Џезера и дан – данас кличу: Засвирај опет,

Џеф!

95


ПЕНЗИОНЕРИ ПОСЛАТИ ДОЂАВОЛА

⚽

Пензионерски живот пун је занимљивих активности:

динамичних дебата с вршњацима, играње шаха, расправе са

женом око тога колико зачина треба убацити у неко јело, о

праћењу фудбалских утакмица да се не прича.

Међутим, фудбалери Челсија, познати и по надимку

Пензионери, свој живот кроз целу историју клуба из

престоног града Уједињеног Краљевства провели су

практикујући „радни одмор“, па су ту праксу

демонстрирали и у финалу ФА купа 1994. године, а који их је

(црвени) ђаво терао да се тог кишовитог мајског дана на

старом Вемблију супротставе Манчестер Јунајтеду ни сами

нису знали.

Одговор би се могао тражити у Гевину Пикоку, божјем

човеку, једној од узданица чете са Стамфорд Бриџа,

захваљујући чијем мајсторству су сви фанови дружине

менаџера Глена Ходла могли благодарити Свевишњем. Али

нису.

Голман Челсија Дмитриј Харин је дегажирао лопту у

поље, Крејг Барли је на половини Јунајтеда високо скочио

одбивши главом лопту унапред, Стив Брус као да је

96


интервенисао поломљеном ногом Бруса Лија а не својом

здравом, лопта долази до потоњег пастора протестантске

цркве и играчи Манчестера су побегли од Пикока као ђаволи

од крста.

Присталица верске реформација прима лопту десном

ногом, чека да се она одбије од земље, шаље са 18 метара

левицом „суви листи“ ка мрежи Шмајхела, но не успева да

реформише резултат, јер је пречка, изгледа, паклена

направа, тако да се зна коме је помогла, па је на снази остао

почетни резултат.

Толико је утакмица обиловала узбуђењима у првих 60

минута игре, да би гледаоцима било занимљивије да су

посматрали покушај корњаче с Галапагоса да стигне на циљ

маратонске трке, а онда се у трен ока све претворило у трку

на 100 метара.

Рајан Гигс је продро по левој страни, надмудрио Барлија,

како је закорачио у шеснастерац лопта му је измицала, али

је врхом копачке, у паду, успео да је ћушне пар метара

напред, Денис Ирвин за делић секунде бржи од Едија

Њутона, који га коси, судија Елери пенал „носи“, а кад је тако

онда је ту реч о мајсторима. Зашто је Харин отишао удесно

кад је Ерик Кантона мајсторски, хладнокрво лопту у ниском

лету послао у леви угао – нико не зна- можда га је Француз

„казнио“ што није копирао његов имиџ и подигао крагну на

дресу. У сваком случају, на истеку првог часа игре Манчестер

Јунајтед је дошао до предности од 1:0.

97


Амблем Манчестер Јунајтеда. На

грудима и у срцу

Три стотине шездесет степени

је потребно да би се формирао пун

круг, а толико секунди је требало

пуленима Алекса Фергусона да

заокруже своју надмоћ у овом

сусрету.

Велшанин Марк Хјуз је у делу терена који је припадао

Челсију „потражио“ на десној страни постављеног Андреја

Канчелскиса, Јамајчанин Френк Синклер „спретан“ попут

земљака Болта на стипл – чез трци, дебалансиран у тренутку

кад је требало да пресече пас, украјински Рус се залетео на 30.

метру од циља, Синклер га сустиже пред казненим

простором, стартује горњим делом тела, Андреј пада као да

га је погодио поцепани атом из Чернобиља, а арбитар

Дејвид Елери цепа срца фанова Плаваца показујући по

други пут на „креч“.

Ако овоземаљски живот нема репризу, исто се може

рећи и за брак с мис Венецуеле, пре 27 година су љубитељи

фудбала сазнали да казнени ударац има, јер је Кантона на

пресликан начин удвостручио вођство тима са стадиона Олд

Трафорд- 2:0, 66 минут.

98


Да ли су играчи у плавој опреми синхронизовано

побегли са часа кад су им учитељи објашњавали значење

броја шест или је у питању нешто друго, никад нећемо

сазнати, али је јасно да им је у овом боју временска

„шестица“ дошла главе.

Опет је Синклер кикснуо, на 25 метара од Харинових

врата се оклизнуо, Хјуз је прихватио поклон, ушао у ред зону,

кад му је руски чувар мреже кренуо у сусрет, лагано је по

земљи лопту послао у супротан угао, заличивши на зета који

се представља туђој ташти, пошто је наредне сезоне

уговором венчан са клубом из кварта Фулам. Након 60, 66. и

69. минут је значио промену на семафору - Јунајтед води 3:0.

Стадион Вембли у Лондону. Стари или нови, свеједно, синоним је за

фудбал

Кад је већ утакмицу обележила чудна игра једне цифре,

нормално је било да ту појаву објасни један врхунски

99


математичар. Манчестер Јунајтед је сем фудбалских имао и

стручњака из те области. Звао се Брајан Меклер.

Напад Челсија по левој страни, центаршут пред гол

Црвених ђавола, врата пакла која воде до мреже Данца

Петера Шмајхела су тог дана била закључана, па је по

избијању лопте Кантона на половини своје дружине

проиграо у средини терена „нацртаног“ Хјуза, велшки змај

је ватру приземним пасом распламсао ка Полу Инсу, јер се

овај у дозвољеној позицији нашао иза леђа задње линије

Пензионера и кад је омалени „везиста“ обишао Харина у

„казнених 16“ – сви су очекивали да ће разбуктати пламен

радости међу онима којима је црвена боја блиска срцу.

Стив Кларк је у маниру ватрогасца трчао не би ли угасио

пожар, па се Инс одлучио да у игри „два на један“ лагано

одигра на „петерцу“ усамљеном Шкоту и формула за

постизање новог поготка добила је последњи параметар.

Брајан је само поставио ногу, празна мрежа се затресла за

коначних 4:0 у корист фаворита.

Кишно небо никако није ишло с плавим, зато се пљусак

лопти спустио у мрежу Плаваца.

Баш суморно.

100


КРАЉ КРАЉЕВА

У Мајамију можете доћи до порока, тако су нам

приказали у чувеној ТВ серији из времена мог детињства:

наркотици, проститутке, силикониране лепотице у

топлесима, сурови егзекутори, ајкуле залутале близу обале

Атланског океана.

Четрдесетак километара од овог града, у Форт

Лодердејлу, може човек наићи на неког пробисвета,

локалног ђилкоша и заглајдана, и, што је најбитније за ову

причу, одличног кошаркаша. Један од таквих, по

противничке поставе порочних играча, рођен је 1965. године

у градићу названом по војсковођи из Другог семинол рата.

Да чудо буде чудесније, из Ричмонда је командовано

армијом Конфедерације у Америчком грађанском рату (1861

– 1865), а Мич Ричмонд је краљевски командовао Сакраменто

Кингсима и, на неки начин, НБА лигом крајем 20. века.

Пошто је пре 35 година, након две сезоне проведене у

дресу кошаркашке секције универзитета Моберли Ејрија ЦЦ

почео да преде у постави Канзас Стејт Вајлдкетса, љубитељи

игре под обручима полако су уверавани да“дивља мачка“

зна гадно да огребе дефанзивце ривала, што говори и

101


податак да је уписан у историју ове академске породице као

човек с најбољим учинком од свих драфтованих кошаркаша

Канзас Стејта, пошто су његове, пре свега кошгетерске канџе,

оставиле траг од 21 поена и 3,5 асистенција у НКАА чопору.

Не иде да неко с таквим перформансом буде умиљата

маца, више је реч о борбеном духу, па му је униформа НБА

лигаша Голден Стејт Вориорса пристајала, а обукао ју је као

пети пик у избору за „највећи кошаркашки циркус“ 1988.

године. Од мачке,уистину дивље, до тигра. Одмах. Без

оклевања.

Прва сезона у најјачој лиги наше планете и одмах бум.

Изванредан учинак од 22 поена, 5.9 скокова и 4.2 асистенције,

довољно за награду намењену најбољем новајлији НБА

каравана! У плеј офу су Ратници догурали до друге рунде,

језеро у Јути беше препливано, али је тим из Калифорније

потом спржен од стране Финикс Санса и припреме за

наредну сезону су могле да почну.

Наредне такмичарске године је хируршки прецизно

погађао, поново 22 поена по мечу, међутим, без добрих

асистената нема успешне операције, тако су прошли

Флориђанин и његови Калифорњани, да би га након треће

сезоне, пласмана у други круг у борби за шампионски

Ратници разоружали, наменивши му улогу краља Краљева.

Формално краљ, суштински цар, иако су Кингси у то време

више личили на престолонаследнике 99. реда.

Зато је Ричмонд личио на звезду.

102


Пет пута сјајну, једном најсјајнију. У астролошком

речнику НБА лиге пише да се та појава зове – Ол стар МВП.

Година 1995.

Десет година, од 1986. су Краљеви попут

компромитованих принчева чекали на улазницу за палату

звану плеј оф, њихов вођа на терену се изборио да добију тај

указ, но, Суперсонични из Сијетла су свом снагом надлетали

изнад Кингса и круна је пала већ на старту доигравања.

Златни центар, садашња дворана Кингса.

И у њој би Мич пунио кошеве.

Некоме је сан да дохвати звезде, а звезди Сакрамента и

целе лиге да досања сан. Кад оно, на крају постаде и јава, јер

је Мич регрутован у Дрим тим 3 на Олимпијским играма у

Атланти 1996. године. Упркос томе што су Југословени у

103


финалу учинили све да домаћину уместо „кока –

коле“наточе шљивовицу, по последњем звуку сирене су

наздравили Американци, што ће рећи да је главни актер ове

приче изнова опијен славом. Баш му је ишло.

После шампањца, Мич је наставио да „сипа“ лопте у

кошеве. Претпоследња сезона у редовима Краљева донела

му је најбоље цифре у најважнијој статистичкој категорији

(преко 25 поена у просеку), следећа мало мање, међутим, од

другог, важнијег дела сезоне је добио најмање. Тачније

речено – ништа. Ни уводно коло.

Аердодром у Сакраменту.

Са њега на мегдан Ричмонду и Краљевима

Неко би рекао да су Кингси провинцијски клуб. Можда

и јесу били. Постоји лек и за то – одлазак у главни град

Сједињених Америчких Држава.

104


Трикови Вашингтон Визардса као да су остали учаурени

у претходном имену (Булитс – Меци), па им је Ричмонд

добродошао као нови Хари Худини. Успешно је изводио

баскеташке трикове у две и по сезоне (17.8/3.1/2.6), само што

то не беше довољно, јер су репрезенти престонице највеће

земље у Северној Америци добили статус сличан граду који

представљају. Вашингтон је издвојен као дистрикт од

савезних држава САД, а Чаробњаци су изопштени из врха

лиге.

Почетком текућег века најлековитија вода је била

језерска, па је сјајни бек – шутер 2001. године раширио

сунцобран на обали Лос Анђелеса (Лејкерса) и у маниру

пензионера с великим примањем подигао шампионски чек,

након тријумфа у великом финалу 2002. против Њу Џерси

Нетса, мада је његов потпис вредео само три поена у две

утакмице у завршној серији.

Годину дана касније његов дрес са бројем 2 на леђима

засео је на трон под сводовима дворане у Сакраменту, а пре

седам година име овог играча уписано је у Кућу славних. Он

међу бесмртне кошаркаше, његов син Шејн међу преранео

отписане смртнике 2019. године. Победник је доживео

најтежи пораз. Животни.

У победи и у поразу, болу и патњи није посустао.

Значи да је прави.

105


ЕНГЛЕСКИ КРОЈАЧИ

⚽

Напити се вискија у Шкотској није тежак посао. Бити

мушкарац а носити сукњу у тој земљи, под условом да је у

питању килт, нормална је појава код сународника сер Алекса

Фергусона, а да би се скројиле фудбалске Сукњице и готов

производ пласирао на на најјаче тржиште „старог континента“,

Европско првенство у Белгији и Холандији 2000. године, у

новембру 1999. побринуо се један Енглез. Боље речено један еглески

мајстор, мада без помоћника није могао да узме одговарајућу

меру. Име му је Пол Сколс.

Шкотски национални стадион Хемпден парк у Глазгову

био је поприште прве утакмице баража за пласман на

континентални шампионат, а конац који дело краси први су

увукли домаћи играчи.

Шут преко пречке с пар метара од гола гостију у гужви

након прекида, затим покушај Билија Додса, фудбалера

родом из рударског градића Њу Камнок, који је на додавање

Крејга Барлија, после лопте одбијене од земље, ниско, искоса

са 10 метара шутирао у ближи угао, али му је лаким

хватањем лопте Дејвид Симен ставио до знања да је за

постизање поготка потребна добра копачка а не чврст

106


крамп, тако да је „рудар“ могао да пукне од муке попут

метана, ништа више.

Домаћи као да су на гол гостију тукли чичковима а не

копачкама, па је све личило на чупкање гриве са енглеских

Лавова, а онда су они скочили и показали зубе.

Сол Кемпбел је с половине терена која је припала

његовој дружини упутио дубински пас ка Мајклу Овену,

нападач Ливерпула се у шеснаестерцу нашао између двојице

одбрамбених играча Шкотске, надмудрио их је, но кад је са

шест метара требало да погоди мрежу, чаробњаку родом из

Честера се причинило да уместо голмана Шкотске Нила

Саливена пред собом види Вилијама Воласа, тренутак

изненађења резултирао је каквим – таквим, а крајњи исход

акције показује никаквим, ударцем поред чувара мреже, али

и поред оквира у ком се лопта најбоље осећа, и на семафору

је и даље стајало 0:0.

Ако се Кемпбел пре упливавања у политичке воде

двоумио да ли да подржи лабуристе или торијевце, у 20 – 21.

минуту игре за њега није било дилеме ком ће саиграчу

упутити лопту. Са аут –линије на десној нападачкој страни је

ушао на шкотску половину игралишта, упутио дугачак пас

пред казнени простор Тартан армије, Сколс је грудима себи

био дао фор удесно, Колин Хендри реагује као горштак у

италијанским ципелама – споро- а дете Манчестер Јунајтеда

постаје тата на терену, претрчава плавокосог чувара, са седам

107


метара, у висини колена истрчалог Саливена, засеца лопту и

она скакуће преко гол – линије у супротни угао за 0:1.

Уколико национални тим с клупе не предводи доктор

фудбала, права је уметност екипу после шока вратити у игру,

а кад таквог нема, добар је и Крејг Браун, почасни докторант

уметности Универзитета Абертеј.

Лопта на застави Енглеске. Све је почело од њих.

Донекле добар.

Рошел Хјумс се најбоље осећа на бини кад је лицем

окренута ка публици, њен ујак Пол Инс док је гледао у

противнички гол, кад није било тако на овом сусрету је

доминирао звук гајди и певали су навијачи супарника.

108


Наизглед безопасан атак Сукњица, на 30 метара од гола

Енглеске се лопта чудно одбија од одличног везног играча

Мидлсброа, пролази кроз одбрамбени ред као кроз исушену

Темзу, иза леђа им остаје Кевин Галахер, неометан са 13

метара шутира ниско, Симен пада, резултат стоји, јер

бркајлија брани ударац ногом, а фудбалер у тегет дресу има

утисак да је уместо „очи у очи“ био „ очи у шило“ са чуваром

противничке мреже.

Почели су Браунови „чичкови“ да се лепе за

шеснаестерац енглеске репрезентације, међутим, Кигенови

изабраници нису били од плиша, наредна изгледна шанса за

Шкоте то показује.

После изведеног аута лопту је примио Џон Колинс,

кренуо је праволинијски на супротну страну терена, убрзо

„заврнуо унутра“, Бари Фергусон је повлачи до гол – аут

линије, одиграва повратну по земљи, а Галахер с пет метара

туче поред ближе стативе и уместо да подигне домаће

фанове на ноге погађањем мете, подиже главу ка небу у

висини чувеног крана у родном му граду, питајући се да ли

је могуће?!

Могуће је... не изједначити резултат, већ отићи у већи

минус након пропуштене одличне прилике за поравнање.

Ноге Викторије Бекам изазивају прескакање срца

мушкараца, а исти делови тела њеног мужа Дејвида Бекама

„аритмију“ семафора. Лека за то нема.

109


Мотиви везани за Шкотску. Чичак није залепљен на Енглезе.

Пол Ричи је уз саму аут- линију срушио тадашњу ведету

манчестерских Црвених ђавола, овај је упутио

препознатљиви центаршут пре гол Нила Саливена, Крејг

Барли и Кристијан Дејли статични, Сколс „статистичан“,

мења резултатске цифре шутем главом са седам метара у

доњи угао, „гајдаши“ мењају израз лица јер су пар минута

пре завршетка првог полувремена били далеко од

позитивног исхода – 0:2.

Пулени пасионираног голфера Брауна ни прву рупу не

би погодили, камоли место иза Сименових леђа. По систему

„дај шта даш“, потрефили су пречку.

Након слободног ударца у њихову корист Тони Адамс је

на тренутак избио лопту, Бари Фергусон ју је вратио у

„црвену зону“ Енглеза, Додс ју је по обијању од земље са 14

110


метара упутио изнад Сименове главе, али не и испод „главе“

оквира гола већ право по средини у њу, тако да је својеврсни

хеадбалл окончан хватањем за главу присталица шкотске

селекције.

За разлику од њих, ривал се ухватио за позитиван

резултат, пошто је меч завршен по мери Гордог Албиона.

Пол Сколс је двапут одмерио и исто толико пута исекао

Сукњице.

Кројачки прецизно.

111


КАД СУДБИНА ПРЕДЛИБЛА

Неко је, на пример Кевин Костнер, плесао с вуковима.

Неко други, опет на пример Патрик Свејзи, је одиграо

„прљави“ плес, а Бобију Харлију је пре више од две деценије

запало да отплеше нешто у пару с кошарком.

Нажалост, младић рођен 1971. године у Џерси Ситију,

градићу плеса, побркао је победничке кораке захваљујући

саобраћајној несрећи коју је доживео на измаку 1993, па је

његово име заборављено као да је у питању кандидат

елиминисан још на првој аудицији. А изгледало је да ће бити

другачије.

Постати део племићке кошаркашке лозе универзитета

Ђук равно је добијању улоге војводе на српској свадби. Значи

да водиш главну реч, а Харли је заиста и имао главну реч

током четири године (1989-93) проведене у дресу Блу

Девилса.

Пардона код њега није било, противничке играче је

остављао без реплике, пошто је тако маестрално наступао на

паркету да су ривали остали без текста. Могли су само немо

да посматрају шта ради, речи су свакако биле сувишне, јер су

бројке све говориле. Проговориле су цифре попут слике из

112


научнофантастичних романа, мада је истина, а не научна

фантастика, да је Боби свој радни век у универзитетској

кошарци окончао звањем двоструког првака, затим

најкориснијег играча финалног турнира 1992, и што је

најбитније – на челној позицији „вечне“ листе најбољих

асистената у досадашњој историји елитног НКАА баскета.

Како је водећи „рог“ Плавих ђавола превазишао ниво

једног војводе, са седмог места НБА драфта 1993. године је

захваљући Сакраменту крунисан и засео је на ростер Кингса.

Удес је закуцао Харлија

Краљевић тима из Калифорније је у „најлуђем циркусу

под обручима“ стартовао тријумфом, својим „сингл –дабл“

учинком (по седам поена и успешних додавања) је Златно

грумење из Денвера претворио у шљаку, наговестивши да ће

дизати прашину као некад у колеџ конкуренцији, међутим,

само пет седмица касније невезан сигурносни појас

113


приликом једне вожње и саобраћајне несреће га је, сасвим

сигурно, „одвезао“ од паркета.

Човек се узда у рођаке кад организује неку свечаност, у

пословне партнере ако га већ нису преварили, али у

саиграче увек треба имати поверења кад је најтеже. И

поентираћеш.

Његов друг из екипе Мајк Пепловски је уписао

асистенцију наишавши убрзо након удеса. Могуће је да је

смрти уместо лопте „украо“ саиграча.

Кад смрти украдеш

саиграча, онда си

пријатељ

Срећом, живот за

Хaрлија није био

завршен, сезона јесте.

Учинак врло добар- 7,7 поена и 7,1 асистенција по утакмици.

Годину дана касније се вратио на терен. „Половно“ здравље

произвело је и полован допринос у односу на руки сезону.

Десет минута краће на паркету по сусрету (16) и за око 50%

мањи допринос екипи у кошгетерско – додавачком аспекту.

Трећа такмичарска година за њега беше исто што и за

(неуспелу) брачну заједницу – кључна. Промашена је, мада је

одиграо 72 утакмице у регуларном делу сезоне, „тројке“ у

114


две за њега најбиитније статистичке категорије заличише на

убод мегакактуса.

Кад добијеш бланко чек, имаш разлога за задовољство, а

твој банковни рачун се још више обрадује, међутим, беле

статистичке колоне у дебитантском плеј оф циклусу само

могу натерати сузе на очи. Баш то је доживео за два минута

проведена у игри током уводне рунде доигравања, пошто је

краљевска противваздушна одбрана била немоћна пред

брзином Сијетл Суперсоникса, данашњих Оклахома Сити

Тандерса.

Американци су љубитељи скраћивања- времена напада,

имена, спортских уговора, па је и Роберт звани Боби то

осетио на својој кожи, после 83 меча у наредне две сезоне,

просечних издања, 242 одигране утакмице и доприносом

екипи од 3,8 поена и 3,2 додавања током „кампање“ 1997/98.

загребао медно дрво у редовима Ванкувер Гризлиса

(данашњи Мемфис),но, после 27 партија склопио је таблу и

утонуо у медвеђи сан.

Креирајући овако тужну спортску судбину, исход једне

блиставе каријере у најави, живот је начинио седму личну

грешку.

Забога, зашто?

115


ШПАГЕТИ ФУДБАЛ

⚽

Уколико нам касни сат, па не стигнемо на време на посао –

остаћемо без плате. Исто тако, ако се казаљке померају спорије

него што би требало, закаснићемо на „судар“ и остати без

девојке, а поједини навијачи лондонског Челсија су у мају 1997.

године, каквог ли апсурда, захваљујући једном „часовничару“

строго прецизно били ускраћени за радост. С друге стране,

фанови Мидлсброа, који су на стари Вембли ушли са

закашњењем, вероватно су сачували бар једну сузу унутар својих

очију, док су сигурно спасли сопствено срце и више десетина власи

косе, пошто су пропустили уводни минут финала ФА купа пре

24 године.

Швајцарски Италијан Роберто ди Матео је „као

навијен“ са центра терена пуним спринтом, неометан,

кренуо ка голу Бороуа, кад је дошао на 25-30 метара од циља

незаустављајући се опалио је врхом копачке, лопта се зарила

испод саме пречке по средини гола, истопивши почетни

резултат попут „милка“ чоколаде у пустињи, мада се

играчима у црвеној опреми пре чинило да су појели

слаткиш ком је прошао рок употребе. Горко по њих у сваком

случају, јер су Плавци малтене у свлачионици стигли до

вођства од 1:0.

116


Ди Матео на овој

утакмици. Тачно na

време је тутњио

попут воза.

Да ли због тога

што је играч –

менаџер Челсија

Руд Хулит (Гулит)

имао косу налик сировини за израду ресица на персијском

тепиху или из неког другог разлога – знају само одавно увеле

лале - углавном, Холанђанинови изабраници нису

„шишали“ противника ни у наставку сусрета.

Ди Матео је рођен „граду часовника“ – Шафхаузену –

тако да је, нормално, у право време с 25 метара упутио пас

иза леђа одбрамбених фудбалера Мидлсброа, Скот Минто је

утрчао с левог бока, клизећи је са седам метара протурио

лопту кроз ноге истрчалом чувару мреже ривала Бену

Робертсу, али је „двадесетпетица“ Бороа у овом мечу

малтене имала више одбрана него наступа у дресу тадашњег

клуба, омогућивши саиграчу Филу Стаму да се избацивањем

лопте испред празне мреже, далеко од гола, осети важним

попут презимењака Јапа Стама и све је остало по старом.

Умало да Минто, по занимању спортски новинар, уђе у

историју као журналиста који је описао сопствени потез на

терену, но, поручите му да не жали, ту сам ја да то учиним.

117


Утакмица је личила на такмичење у производњи

шпагета. Италијани у главној улози.

Са истог места с ког је његов земљак постигао водећи

погодак, Ђанфранко Зола изводи слободан ударац, гађа

преко „живог зида“ у леви угао, лопта лети метар изнад

земље, Робертс парадом наде Пензионера у удвостручење

предности шаље два метра испод земље, преусмеравајући

пројектил у корнер.

И наредни опасан атак екипе из града на Темзи личио је

на спринтерску трку, међутим, окончан је неуспехом налик

на одустајање усред маратонског такмичења, питај бога што,

вероватно због тога што је мрежу Бороуа чувао учесник у

прелажењу најдуже деонице у свету атлетике.

Обележје ове утакмице бејаху средишњи део игралишта

и актери са Апенина.

Овога пута Зола креће у незадржив продор из круга који

раздваја две половине терена, близу шеснаестерца

неуспешно су покушала да га зауставе двојица ривала, али је

отишао сувише искоса удесно, па кад је после „лажњака“

покушао да погоди циљ шутем у ближи угао с 5-6 метара,

Робертс га је „провалио’, као Ђовани Фалконе сицилијанску

мафију (мада је омалени полушпиц са Сардиније), поставио

се на право место, одбранио, казнивши бившег аса Парме и

Наполија због претераног солирања.

118


Географски положај чини Италију стратешки важном,

Золу мајсторство битним у фудбалу, доказ је напад Плаваца

десетак минута пре последњег судијског звиждука.

Италијани су „скували“ тријумф Челсију

Капитен Пензионера Денис Вајс опет у централном

кругу (докле више на том месту?!) омогућује Едију Њутону

продор ка циљу, на 20. метру високи „везиста“ приземним

пасом у казненом простору проналази Румуна Дана

Петрескуа, изврсни бек (данас би вредео 565 милијарди

евра), замишљајући да лопту пребацује преко толико милих

му Карпата, шаље је у високом луку на супротну, десну

стативу, човек родом из државе у облику чизме нема штиклу

на копачки, зато са гол – аут линије петом одиграва мало

уназад, Еди с три метра шутира полувисоко, дефанзивац

119


Мидлсброа Најџел Пирсон у паду, руком покушава да

блокира шут, на његову жалост фудбал није одбојка, лопта

прелази гол – црту и Њутон се уписује у листу стрелаца.

Челси близу трофеја, 2:0 у 82. минуту игре.

Срећом по једанаесторку у црвеним дресовима, крај

утакмице уследио је убрзо, а можете замислити каква је то

срећа кад из важног дуела изађеш поражен. Да је меч

потрајао дуже, можда би и сама лопта проговорила

италијански.

Јер фудбал је, заиста, чудо.

120


ЏИН МЕКЕ РУКЕ

Јурију Гагарину је требало 108 минута да би стигао у

свемир, Феликсу Баумгартнеру 10 минута за скок из исте

димензије, Јусеину Болту мање од 10 секунди за претрчавање

стазе дуге 100 метара.

Сви наведени су задивили свет, натеравши људе да

протрљају очи, удахну дубоку пре него што су се запитали да

ли је тако нешто могуће, а кад је на НБА драфту 1993. године

најављен 30. пик, реакције су биле још невероватније – свима

се везао језик, капцима су требали држачи, на глави су се

уместо шешира нашле обе руке, док је дисање постало

нешто непостојеће.

Није се пред аудиторијумом појавила филипинска авет,

нити човек претворен у змију јер није слушао родитеље,

изостала је и најлепша жена свих времена (не би било лоше

да је о њој реч!), већ Румун Ђорђе Мурешан, европска

варијанта Манутеа Бола, Суданчева копија по висини (231

цм) односно оригинал у односу на Африканца по

кошаркашком знању.

Устрељен погледима баскеташког света, 22-годишњак

из Трансилваније налик човеку на невидљивим штулама,

121


захваљујући Вашингтон Булитсима (данашњим

Визардсима) „пуцао“ је од прецизности. Некадашњи

интернационалац у Француској већ у првој сезони своје

каријере у најјачој лиги на свету забијао је лопте у кош

противника, што је свакако мање болело његове ривале него

оне којима је његов сународник Влад Цепеш, познатији по

надимку Гроф Дракула, забијао колчеве у задњи део тела.

Мада, у принципу је слично – кажњени су и једни и

други, с тим што су НБА лигаши од стране Ђике

санкционисани само статистички са 5,6 поена и 2,3 скока по

утакмици на 54 одигране утакмице и, у време тенковских

одбрана, одличним шутем из игре – 54,5%.

Застава Румуније високо у ваздуху. Мурешан би је пољубио са

земље.

122


Наредне такмичарске године је див из Тритенија са

земље почео хватати звезде, стигавши до двоцифреног броја

постигнутих поена у просеку (10) и 6,7 ухваћених одбијених

лопти, да би 1995/96. момак из црноморске државе редовно

бивао усидрен у рекетима противничких тимова, а кад је

сидро подигнуто на крају регуларног дела сезоне, на њему је

угравиран сјајан учинак, најбољи у каријери – 14,5 поена/9,6

скокова/шут из игре 58,4 % и Румун је окићен ловором

најбољег шутера у целом НБА.

Кад је следеће сезоне пребацио 60% успешних покушаја

из игре, нормално је било, као што је логично да ће Ђоковић

освојити 21. гренд слам трофеј, Кристијано Роналдо и

Лионел Меси постићи још доста голова, да му опет

припадне звање најбољег у истој категорији, иако је

постигнута „тројка“ за њега равна обарању авиона стелт

технологије кухињским ножем, јер је током путовања у

оквиру НБА каравана свега једном опробао шут ван линије

за три поена, безуспешно, само трошим речи без везе.

Како слава има своју цену, тако је и њега продала,

„захваљујући“ великој телесној маси (уз висину од 2,31 метар

стајало је скоро 150 килограма) колена и леђа су стављена на

рачун, па је уследила дужа пауза, међутим, слаткиши

обезбеђују серотонин, он добро расположење, тако да се

појавио у рекламу за „сникерс“ чоколаду, уз то је Ђорђе

постао део Еминемовог спота за песму „Зовем се...“, а да је

заиста важно име и ван паркета, доказали су се посленици

123


филмске уметности, потом је 1998. добио улогу у остварењу

под називом „Мој див“.

Ривали су за њега били неваљала мала деца

Нормално да су њега ангажовали за ту ролу, неће

ваљда мене од 167 центиметара! Током одсуства с терена је

барут члана ионако слабашних Метака из главног града САД

претворен у прах растанка, а бројке су рекле да је за Булитсе

одиграо 276 мечева, постигао 10,6 поена, уписао 4,5 скока,

шутирајући из игре 57,3%, док је допринос у плеј офу још и

добар с обзиром да су у јединој серији коју су одиграли Меци

одувани од противника из „града ветрова“ – Чикаго Булса (

Мурешанов допринос износио је просечно пет поена, шест

скокова у три сусрета прве рунде ).

У мају неком дође Маја, а он Њу Џерси Нетсима у том

месецу 1999.

124


Као да и није ангажован. Свега један наступ, практично

без учинка. Носилац титуле „играча који је највише

напредовао“ 1996. године, све више је назадовао, његов

учинак је бивао све сличнији висини Магзија Богса, најнижег

кошаркаша у НБА историји, па не чуди податак да је после

још 30 учешћа у дресу Мрежица завршио НБА каријеру

2000. године.

Играч који је са земље досезао висине је на

кошаркашком небу, сијао је 307 пута у дужем делу сезоне,

обасјавши сажвежђе „највећег кошаркашког циркуса“ са 9,8

поена, звезде одбијене од обруча је хватао у просеку 6,4 пута

по сусрету, а у статистичке облаке је лансирао шут из игре

изражен кроз 57,3% лопти убачених у кош.

Дивота.

125


КАРАМЕЛ ТОБЏИЈЕ

⚽

Рођендан се прославља чоколадном посластицом, венчање

тортом са орасима или лешницима – обавезно формираном на

три спрата- а фудбалери лондонског Арсенала су освајање трофеја

намењеном шампиону Премијер лиге 1998. године засладили

Карамелама.

Изабраници Арсена Венгера су у 36. коло националног

шампионата Енглеске ушли низом од 17 првенствених

утакмица без пораза, па им је слатки залогај против

Евертона вредан три бода гарантовао прво место на крају

сезоне.

Свега шест минута од старта овог сусрета је било

потребно Тобџијама да започну топљење гостију из

Ливерпула.

Бек Евертона Мајкл Бол је у висини казненог простора

своје екипе, надомак аут линије, уместо на бол (лопту)

стартовао на тело Реја Парлоура и досуђен је слободан

ударац у корист Арсенала. Сјајно је центрирао Француз

Емануел Пети, лопта је летела ка даљој стативи и уследио је

доказ да и музика утиче на фудбал.

126


На пет метара од гола су у ваздушни дуел ушли Славен

Билић и Тони Адамс, хрватски интернационалац је главом

упутио ударац ка ближем доњем углу сопственог гола,

видело се да мрежи његовог тима нема спаса, па је

Сплићанин, љубитељ рок музике, тужно лопти могао да

запева народњачки хит Шабана Шаулића: „ одлазиш,

одлазиш, рушиш ми сне...“, истовремено приближивши

јави седмогодишњи сан домаћих о освајању наслова првака

државе– 1:0 у корист Арсенала.

Биг Бен у Лондону. Откуцаји у част

Арсенала.

Пошто дружина са стадиона

Хајбери у својим редовима није

имала ванземаљце, уместо летећег

тањира простор на терену су освајали

захваљујући једном „летећем“

Холанђанину. Резултат свега тога

беше промена на семафору.

Нападач Евертона Питер Бигри је изгубио лопту на

центру игралишта, левоноги Марк Овермарс ју је прихватио,

кренуо у незадрживи продор, његов пратилац Дејв Вотсон

сувише мек и неодлучан и бивши играч Ајакса с 15 метара

по земљи, испод руку голмана, Норвежанина Томаса Миреа,

некако погађа мету, тако да је лала посађена у шампионску

127


башту Тобџија. У 26. минуту игре Арсенал доспева надомак

пехара – 2:0.

Да је Мајкл Бол знао да ће му у овом мечу бити намењена

улога трагичара, вероватно би своје презиме променио у

Ароу (стрела), јер се „развео“ од лопте тог пролећног дана.

На средини терена му је пресечен пас, лопта се неколико

метара даље нашла у Овермарсовим ногама, омалени шпиц

као да је напуњен струјом добијеном из ветрењаче вихорно

креће ка циљу, Дејв Вотсон, члан Куће славе Норич Ситија,

постаје део „куће страве“ Евертона, на 25 метара од гола свог

саиграча Миреа бива претрчан, Марк улази у казнени

простор и ударцем са седам метара у нивоу своје отаџбине,

значи приземно, лагано погађа супротан угао за три поготка

предности новог првака. Арсенал 3 – Евертон 0, 57. минут.

Бити одличан тренер лоше екипе личи на ситуацију у

којој живиш у изобиљу а срце ти је празно. Таква судбина је

у сезони 1997/98. задесила Хауарда Кендала, играчко –

тренерског великана клуба из грофовије Мерсисајд, најбољег

менаџера енглеског фудбала 1985. и 1987. године.

Његови изабраници су се грчевито борили за опстанак

у највишем рангу такмичења на Острву, тако да му је

ситуација из 89. минута донела додатну муку – срце још

празније, а душа напуњена бригом.

Дејвид Плат одузима лопту тамо где линије и круг деле

игралиште на два дела, лопта се одбија до Стива Боулда, који

128


шаље дубински пас ка Адамсу, капитен Лондонаца неометан

осваја простор, улази у шеснаестерац и са девет метара

захвата лопту одбијену од земље, попут сеоског кабадахије

који разбија кафански инвентар разорним шутем гађа

супротни угао, цепа мрежу метар изнад тла за коначних 4:0

за славље на Хајберију и „црвено – белом“ делу престонице

Уједињеног Краљевства.

Застава ФК Евертон. Карамеле су истопљене на Хајберију,

тадашњем стадиону Арсенала

Топови су грували у част Тобџија, Евертон је, време је

показало, опстао у лиги.

Нек' се зна!

129


РАКЕТА НА ЛЕРУ

Рођен је у Сребрном пролећу (Силвер Спринг),

озеленио је прве године каријере у универзитетској Бршљан

лиги, да би 1996. године као формиран плод доспео на

највећу кошаркашку тржницу, довољно вредан да својим

знањем постане, ако ништа више, бар бронзани артикал,

пошто су производи клубова чије боје је бранио у другој

половини 1990- их и нешто касније слабије котирани на НБА

берзи него пар година пре тога.

Док су звуци џеза у Силвер Спрингу 1971. године

таласали ову насеобину у савезној држави Мериленд,

спасавајући девојке од немузикалних удварача, у

породилишту је свој први глас пустио Метју Мет Мелони,

толико јако заплакавши да би могао покварити све сирене

које пуштају сигнал на крају кошаркашког напада,

истовремено стављајући до знања свим оним „дрекавцима“

од баскет – коментатора да добро наштелују гласне жице, јер

кад он порасте и „стави тројку“ у последњој секунди

утакмице, биће прилике за урлање као на свадби неког тамо

врача у Новој Каледонији или на Тахитију.

130


Док је у дресу баскеташке секције колеџа Вандербилт

почетком завршне деценије прошлог века кренуо на пут до

најмоћнијег племена у Неисмитовој игри, чак ни најдмудрији

врачеви и најлажљивије гатаре нису могли предвидети

колико ће трновита стаза бити, преласком у редове Пен

Квокерса 1992. ставио је свима до знања да можда није леп,

ал’ је зато паметан.

Фалило је горива Мелонију да би Хјустон Рокитсе

лансирао до титуле

У Бршљан (Ајви) лиги, а то је нешто налик

неформираној Суперлигу у европском фудбалу (сокеру),

такмичењу у које сви хоће а мало ко може да уђе, јер приступ

имају они који знају а не који имају новца, одличним

партијама и освајањем награде намењеном МВП-ју

шампионата 1995. на делу, у последњој години стажа,

131


доказао истинитост народне умотворине да је „боље знати

нег’ имати“, јер се без имања може остати. Знање је

доживотно!

Пошто је брзином ракете кренуо ка орбити у спорту

којим се бавио, природно је било да добије место у једној

таквој летелици. Те 1995. године Ракете из Хјустона су лагано,

доминантно обишле НБА планету, па је Мелони морао

сачекати да тренер Руди Томјановић обави ремонт, али је

већ наредне године, након одличних наступа у данас

непостојећој ЦБА, све било спремно и бек – шутер по

рођењу, повремено и организатор игре по (тренерском)

опредељењу, сео у тексашки кокпит без учешћа на драфту.

Помало уморни од путовања до два шампионска

прстена (1994, 1995), Рокитсима је затребала нова турбина, а

помало неочекивано, захваљујући проблемима других

чланова посаде, нашли су је управо у Метју, што је значило

да мотори екипе: Хаким Олаџувон и Клајд Дрекслер и даље

могу да раде као подмазани.

Новајлија је, једини из целог ростера клуба из Тексаса,

одиграо сва 82 меча у регуларном делу сезоне, и то као

стартер, уписавши 9,4 поена и 3,7 успешних додавања по

утакмици (рекорд каријере - 24 поена у априлу 1997. у дуелу

са Даласом), па је и старт и завршетак лета протекао без

турбуленција (скор 57-25) и штеловање за плеј оф беше

неминовно.

132


У првој рунди доигравања Хјустон је захваљујући

изврсном нападачком учинку свог рукија у три сусрета – 17,3

поена – Вукове из Минеаполиса послао у недођију, у

наредном колу, уз нешто скромнији допринос Мелонија

(12,6 поена/3.1 асистенција) Суперсоничнима из Сијетла

стављено до знања ко брже лети, међутим, у финалу Западне

конференције Ракете су се сурвале у „језеро“ под управом

Карла Мелоуна и Џона Стоктона и Јута Џез је добила

прилику да свира у великом финалу.

Наредна такмичарска година, иако је почела у

новембру а завршена је током лета 1998, представљала је

октобар за Мета. Попут лишћа са гране је све падало у

његовој каријери – број одиграних сусрета у регуларном делу

сезоне (78), постигнутих поена (8,6), асистенција (2,8), само

Џезери из Солт Лејк Ситија нису и свемирско возило из

Хјустона је паркирано већ после уводног кола доигравања за

титулу. Цифре иза Мелонијевог имена скромне – 6,6/3,6.

Како је време текло, тако је јунак ове приче и играо. Као

старац. И пијанац. Мизерних 1,4 поена у свега 15 наступа све

говоре.

Кад редовно долазиш ујутру кући, жена посумња у

тебе и следи селидба. Тако је и у кошарци, ваљда зато што је

у питању именица женског рода.

Упркос томе што потиче из „градића џеза“, Метју није

постао члан оркестра Јуте, већ је упрегнут са осталим

Биковима из Чикага. Опет се, на његову несрећу, потрефило

133


да приступи клубу чије су златне године прошле непосредно

пре његовог доласка, и шта је могао – да плаче?

Донекле опорављен од приказаног у „излазећој“

сезони у дресу Ракета, колико – толико наоштривши рогове

борио се као део крда из „града ветрова“, но, Булси су се тих

година склањали и од поветарца. Једини вредан пажње је

скроман кошгетерски салдо момка из Мериленда – 6,4 поена

у 51 утакмици.

Са земље се вазнео у висине, добио је крила мада није

попио „ред бул“, јер се у Атланти пије „кока - кола“.

У јату Јастребова из Џорџије наставио је да маше

крилима према пензији. Након прве, статистички солидне

сезоне и сличног доприноса екипи као у дресу Чикага,

повреда руке је ставила до знања да стари соко полако уступа

место млађим тићима у редовима Хоукса.

Пропуштена сезона 2001/2002. значила је почетак краја

за Метјуа Мелонија, а он је уследио по окончању наредног

такмичарског циклуса и свега 14 одиграних мечева на

његовом конту.

Да кратка каријера у најјачој лиги буде дуже упамћена,

побринули су се статистичари, који су израчунали да је на

паркет истрчао 295 пута у дужем делу сезоне, забележио 7,4

поена и 2,9 асистенција, док је његов допринос у доигравању

бољи : 21 меч, 10,1 поен и 3,2 додавања у просеку.

134


Захваљујући Мету Мелонију, пролећни бршљан ће се

заувек зеленити у НБА башти.

Без заливања.

135


ЦРВЕНИ ОЦРНИЛИ АРСЕНАЛ

⚽

Пролазак на црвено светло на семафору трасира пут

(најмање) на прекршајни суд. Тамо нас чека казна, осим ако

нас срећа не погледа,па судија баш те недеље удаје ћерку и

због тога нас од срца ослободи одговорности.

Фудбалери лондонског Арсенала су у августу 1994.

године дошли на стадион Енфилд у Ливерпулу у намери да,

ако никако другачије, прођу великог ривала возећи по

трибинама у оквиру трећег кола енглеске Премијер лиге,

али нису имали помоћ Фортуне, јер су домаћи тог дана на

правом месту поставили „полицајца“, који је немилосрдно

кажњавао сваку грешку противника.

Можда је Јан Раш, одлични нападач Црвених, завидео

голману Тобџија Дејвиду Симену због гушћих бркова, али је

зато чувар мреже гостију у 26. минуту Велшанину пожелео

бријање на суво.

Слободан ударац са десне стране, у близини аут –

линије, резултирао је летом лопте пред гостујућу мрежу,

Раш је успео само да је закачи главом на 10 метара од циља,

она се од његове ноге одбила три метра напред, Роби Фаулер

у овој ситуацији „боби“ за Арсенал, само што је уместо

136


палицом интервенисао ногом, готово приземним шутем је

погодио супротан угао и „коп“ је прокључао – 1:0 за

Ливерпул.

Присталице Ливерпула. Суровост и љубав

Опијени славом и задовољством након освојеног

европског трофеја, Купа победника купова, три месеца пре

ове утакмице, играчи Арсенала су само 180 секунди након

првог поготка морали да попију дозу расола по рецептури

стрелца уводног гола и истог тренутка су отрежњени.

Стив Мекманаман, Фаулеров сарадник на терену и

ортак у коњичком бизнису, претрчао је с лоптом у ногама

дистанцу већу него њихова грла на касачком дербију, вукао

137


је лопту од средине поља која је припадала њиховој екипи, а

знајући колико је технички поткован, многи су предвидели

коначан исход акције.

Приближивши се казненом простору Лондонаца

одиграо је кратак пас у леву страну ка Робију, бек гостију Ли

Диксон у маниру манекена за колекцију „Ли Купер“ шири

ноге и голгетер домаћих баш кроз њих упућује дијагоналан

ударац, лопта се од стативе одбија иза гол – линије, галоп ка

победи изабраника Роја Еванса је настављен- 2:0 у 29. минуту

сусрета.

Чак и да је Шкот Џорџ Грем, менаџер клуба с Хајберија,

потрчао брже од Јусеина Болта или пресадио косу Боба

Марлија на своју главу, то не би дало ефекат. Само је Јамајку

од беса могао да прецрта с мапе!

Иако је поменута држава позната по „производњи“

сјајних атлетичара, реге музичара, док фудбалере обично

експортује као „трећу“ класу, неким чудом је у Енглеску

извезла и један лоптачки бренд, који јој није побољшао

биланс у спољнотрговинској размени, али је зато Ливерпулу

често доносио резултатски суфицит после размене пасова.

Џон Барнс је лош финансијски манипулант, солидан

муж, добар отац, одличан играч, још бољи (ВИП Велики)

брат и најбољи вођа „спајс бојса“ у црвеној опреми током

последње деценије минулог века.

138


У 31. минуту је дуго комбиновао с Норвежанином

Стигом – Ингеом Бјернабијем на супарничкој половини

игралишта, одједном је променио ритам убацујући лопту

иза леђа дефанзиваца Арсенала, Фаулер је прихватио изазов

на 30-ак метара од Сименовог гола, па је хет –трик голгетера

Црвених постао известан.

Тобџије су биле без муниције на овој утакмици.

Покушао је Тони Адамс да га сустигне и осујети, но

шансе да се то деси су биле мање од могућности да сви

пабови у којима је великан Тобџија гостовао оду у стечај.

Симен је на седмом метру од своје гол – црте први хитац

зауставио ногом, међутим, лопта се провукла између њега и

Мартина Киона, откотрљала унапред, а троструки стрелац

на овом мечу ју је са 20 – 30 центиметара подигао изнад тла,

139


мрежа се затресла и утакмица је већ после прве трећине

времена предвиђеног за игру „затворена“ попут

севернокорејске границе. Ливерпул – Арсенал 3:0.

Уместо да лопта уђе у Сигурне руке (Сименов

надимак), упорно је одлазила у његову несигурно чувану

мрежу, а своју сигурну кућу.

Фаулер зна зашто.

140


МАЈСТОР ЗА КРПЉЕЊЕ МРЕЖИЦА

Поцепане мрежице. Поцепане Мрежице.

На први поглед би се дало закључити да је (грешком)

двапут написано исто. Али није. Скините мрежицу са очију

и обратите пажњу. У питању је „проклетство малих

разлика“, оно што је голим оком скоро невидљиво, а раздваја

победнике од губитника, велике од малих, најбоље од

најлошијих или, да све буде спортски и у духу поштене игре,

врхунске од солидних.

Од 1984. године и последњег проласка у другу рунду плеј

офа Нетса током 1980-их, у Њу Џерсију, надомак Њујорка,

читаоци су редовно цепали новине због наслова у

кошаркашким рубрикама. Чинили су то годинама онако

немилосрдно како су НБА лигаши цепали Мрежице. И

мрежице Мрежица.

Покушавали су Нетси да успавају ривале милозвучним

тактовима „кошаркашког Моцарта“ Дражена Петровића,

али су завршили попут кафане у којој гост незадовољан

музичким репертоаром разбија комплетан инвентар.

Пробали су и са „купусарем“ Дериком Колменом, међутим,

противници су у својим редовима увек имали неког зеца који

141


би им обрстио планове. И Кени Андерсон се одличним

издањима трудио да нешто поправи, но, још више се трудио

око жена у

приватном животу,

па је и тај покушај

пропао.

Чврсте Мрежице

захваљујући Китлсу

Летеле

сезоне једна по једна, а писта на коју слећу учесници најмање

другог кола доигравања за Њу Џерси Нетсе беше окована

маглом. Невидљива. Након неуспешног учешћа у плеј офу

1994. године, закључили су да је за разбијање те магле

потребна ракета, а једна од таквих је 1974. рођена недалеко

од ваздухопловне базе Рајт Патерсон у Дејтону.

Из градића у који су актери босанскохерцеговачке ратне

драме слетели ради постизања мировног споразума у

новембру 1995, само неколико месеци касније ће на осмо

место најјачег драфта у историји НБА лиге бити лансиран

Кери Китлс, храбри кројач чији је задатак био да дотад труле

Мрежице исплете од чврстог материјала. Да би неко постао

мајстор, прво мора бити шегрт.

Тако је момак из америчке савезне државе Охајо за

почетак од 1992. до 1996. „мјаукао“ у дресу баскеташке

су

142


секције колеџа Виланова Вајлдкетс, толико вешто

развлачећи клупко да је у завршној години универзитетског

спортског стажа „исплео“ себи место у најбољој постави

сезоне, а чопор Дивљих мачака је, након 18,4 поена по

утакмици, 5, 9 скокова и челне позиције на вечној листи

кошгетера (2243) и „крадљиваца“ лопти овог колеџа (277), тај

подвиг наградио повлачећи две године по Керијевом

одласку у НБА из употребе његов дрес са бројем 30 на

леђима, чувајући га као најсјајнију длаку с мачке иранског

шаха.

Упркос чињеници да је део НБА постао заједно са

Кобијем Брајантом, Рејом Аленом, Стивом Нешом, улазак у

најјачу лигу у овом спорту стегао му је мрежицу, да не буде

баш омчу око врата. Видевши који клуб га је изабрао, нема

сумње да је велики римокатолик изговорио: „Боже, што ме

казни?!“, али ће се пет – шест година касније „ујести за језик“

и схватити колико је благословен.

У руки сезони није играо по оној народној да се „први

мачићи у воду бацају“, већ је убацивао лопте у противничке

обруче (16,4 поена) но, већи део екипе је, изгледа, бацао

камење с рамена и Њу Џерсијев низ такмичарских година са

учинком испод 50% успешности је остао непрекинут. Једино

су тренере годинама мењали у низу. Ипак је Џон Калипари

некако задржао место на клупи.

У наставку каријере члан Братства Капа Алфа ПСИ није

био велики брат, али јесте онај у ког се можеш уздати кад

143


затреба. Остварени учинак бољи него по уласку у НБА (

17,2/4,3 скока) донео је Мрежицама надполовични скор у

регуларној сезони, пласман у плеј оф, мада је радости

мањкало. У уводној рунди доигравања за титулу шампиона

пред Нетсима су се нашли браниоци трона – Чикаго Булси.

Неучествовати у плеј офу или налетети на Бикове те

1998. беше исто, као кад мораш да се одлучиш хоћеш ли

појести крокодила или ћеш без одмора да прошеташ целом

Трансибирском железницом. Следствено томе, пораз од 3:0

у серији представљао је очекивани исход за Китлса и његове

саиграче. Убод Бикова је изазивао бол у души, да би се на то,

кад је Кери у питању, од наредне сезоне почео надовезивати

и бол у колену.

За њега су сузе од тада загарантоване. Шавови Мрежица

су почели да попуштају, његов учинак такође, па је

статистички допринос бека – шутера Њу Џерсија опао за

четири поена у поређењу са 1997/98. и тако две године

узастопно, док су навијачи данашњих Бруклин Нетса, уместо

плеј оф мечева својих љубимаца, три сезоне узастопце

гледали у небо, мада спаса ни отуда није било. Ни за њих, ни

за њихову „тридесетицу“, пошто га је повреда претворила у

нулу.

Док се он током целе 2000/01. опорављао, тмурни облаци

на кошаркашком небу у предграђу Велике јабуке полако се

разведравало. Прво доласком Бајрона Скота на место шефа

144


стручног штаба, затим је грануло и сунце, јер је из Финикс

Санса стигао маестрални градитељ игре Џејсон Кид.

Уместо главном лику ове приче, колена су почела

клецати дефанзивцима противника, вратио се на стари ниво,

у нападу је и Џејсон Кид(ао) у дресу „покиданих“, проценат

успешности клуба удвостручен (са 31,7 на 63,4 %), а

чворовање јаких Мрежица је започето у доигравању 2002.

године.

На почетку су натерали Индијану Пејсерс да начини

грешку у корацима, потом су Хорнетсе из Шарлота

претворили у изумируће инсекте, затим су Бостон Селтикси

нестали попут Келта, али су Кери (просек око 14 поена) у

великом финалу запљуснути таласима подивљалог „језера“

и Лејкерси су одсурфовали до НБА јувелирнице по

шампионско

прстење.

Можда није навијач

Нетса, али је јак као

они на прелазу између

два века

Филм има римејк, Њу Џерси репризу, Китлс запажену

улогу у лигашком делу наредне сезоне. У преводу - ново

финале.

145


Јелени из Милвокија су отерани у шуму у првом колу

доигравања, Бостон остављен без чаја, Клипови из Детроита

су максимално истањени у полуфиналу, међутим

Аламодом, тврђава Сан Антонио Спарса, није срушена и

пехар је завршио у Тексасу. Кери нешто слабији, просек

постигнутих поена у завршном делу сезоне спустио је на 10.

Како често бива, кад „медени месец“ прође, а 2003/04. се

збио већ у другој рунди плеј офа, уследи развод. Његов од

Њу Џерси Нетса десио се по завршетку тог пута. Иза себе је

имао 496 наступа у регуларном делу сезоне, у успехе свог

првог клуба уткао је 14,3 поена (два мање у плеј офу), 3,9

скокова (3,6) и 2,6 успешних додавања (2,1). Одједрио је у

редове Лос Анђелес Клиперса и након 11 одиграних

утакмица (око 6 поена по учешћу) спустио се у потпалубље

НБА лиге!

Свилен конац, србијански крој, каже песма, а дејтонски

конац је, уверили сте се, кошаркашки.

Ако не верујете, питајте Китлса.

Неће вас слагати!

146


„ПИРОТЕХНИКА“ НА РЕТРО ПОГОН

⚽

О фудбалским хулиганима

из наше даље прошлости

Традиција је оружје против заборава, симбол

постојаности, нит која спаја прошлост и садашњост,

повезница мање или више избледелих догађаја и онога што

ће се десити у будућности.

Била је предмет рушења, многи ће рећи да је то један од

разлога њеног постојања, али је опстајала, па тако живи до

данашњих дана - пркосећи ратовима, смртоносним

пандемијама, а што је за ову тему најбитније и интересу

вољеног клуба. Она личи на ватру – може бити одличан слуга

а лош господар. Тако је и у фудбалу.

Ако је тачна теза да су навијачи „дванаести играч“, онда

су присталице београдског Спортског клуба Југославија

крајем августа 1937. године биле играч мање за двоструког

шампиона јужнословенске монархије, доказавши да за

инцидент нису потребне пуне трибине лудих навијача.

Неколико десетина је сасвим довољно.

147


БАСК, градски ривал „црвених“, у другом првенственом

колу Државне лиге, у то време највишем рангу такмичења у

Краљевини Југославији, дочекао је великана на гостујућем

терену, јер свој није имао.Налик традиционалном потезу

згодне младе му је као мираз од стране симпатизера

моћнијег ривала уручена гомила нежељених поклона

пристиглих са трибина.

Меч два престоничка тима је ишао нормалним током,

тихим темпо. Штавише, с обзиром на очајну партију СК

Југославија и само за нијансу бољем издању њеног

противника, у чијим редовима су изнад осталих били

некадашња узданица националног првака из 1924. и 1925 -

Милутин Ивковић Милутинац - и стрелац јединог поготка

Живојин Спасојевић, атмосфера на терену је добијала

контуре позоришне, а на крају се, потпуно неочекивано, све

претворило у циркуску представу у којој су главни актери

постали фанови екипе у црвеној опреми.

Неко стигне до спаса захваљујући томе што се ухвати за

сламку, БАСК је захваљујући Спасојевићу стигао до вођства,

а навијачи СК Југославија пред крај утакмице до лудила.

За дивно чудо, није их нервирао судија, јер је арбитар

Василије Васа Стефановић свој посао обавио изванредно, па

су морали наћи разлог за буђење лоших нагона. Нашли су и

више од „потребног“.

Први је неповољан резултат по њихове љубимце, други

опструкција игре од стране фудбалера Београдског

148


аматерског спорт клуба, започет пред последњи звиждук

познатог судије.

Уместо извођења слободног ударца у корист

„басковаца“ на травнатом тепиху, почело је извођење

трагикомичне представе на месту намењеном публици

наклоњеној супротном табору и то по систему: ко тебе

својим вођством, ти њега хлебом и онда су према Милутинцу

и дружини севнули кувани кукурузи, ђевреци, а кад су

изгредници видели да од тога нема ’ леба – почеле су да лете

и каменице.

Навијачи СК Југославија приликом једног меча државног првенства

149


На ред и мир међу 3.000 присутних посматрача бринуло

је мање редара него полицијских паса у модерном времену

(8), док су припадници органа реда деловали као Луј Дефин

у филмском серијалу о неспретном француском жандар –

немоћно.

Последњих 30 секунди утакмице „одиграно“ је за

зеленим столом, пошто је сусрет прекинут. Још тада, у

времену „одрастања“ професионализма у српском и

југословенском фудбалу, у форумима је играно у

губитничким формацијама по само такмичење – линијом

мањег отпора, гледањем кроз прсте и протекцијом, што се

најпре односило на сплитски Хајдук, чији су подржаваоци

својим понашањем некажњено оцрњивали своје „биле“.

Обичај на просторима бивше Југославије је да се свака

одлука, чак и она која се тиче спорта, одлаже у недоглед,

посебно уколико неко заслужује оштрију казну, све се

претвори у дебату већа мудраца у Античкој Грчкој, међутим,

упркос дилемама насталим из новинарских пера о томе да

ли клуб треба да трпи последице због навијачких ексцеса, у

овом случају је од стране надлежних у Југословенском

ногометном савезу (ЈНС), како се у то време звао кровни

фудбалски савез у земљи Карађорђевића, преломљено

„преко колена“ или је боље рећи преко терена, пошто је

игралиште СК Југославија суспендовано, док је минут у

тренутку прекида“преполовљен“, тако да је, иако су

надлежни сигурно били далеко од мудрости цара Соломона,

донета“соломонска одлука“ о одигравању наставка у трајању

150


од 30 секунди (!) без присуства публике, и то на, за друге

утакмице, већ суспендованом стадиону, након 20 дана паузе.

Како, опет по лошој традицији, код нас увек неко страда

ни крив, ни дужан, овога пута осим улазница додатну цену

су платили гледаоци женског атлетског такмичења, саме

учеснице митинга такође.Ваљда је делегат неславне

утакмице рачунао да ће оне спринтерским кораком

напустити место предвиђено (и) за одржавање фудбалских

битака, па их је џентлменски замолио да ослободе простор

нимало господском скупу. Горко су се провели и продавци

слатких занимација, сувенира и осталих ђинђува.

Апсурдна полуминутна ујдурма трајало је упола краће.

Ивковић, и његов саиграч са гол – линије Милован

Јакшић нису успели у Монтевидеу седам година пре ове

утакмице да „украду“ титулу светског шампиона као део

југословенске репрезентације, сад им се указала шанса да

мазну 15 секунди за извођење слободног ударца, још толико

је лопта провела у игри, да би после тога „експлодирала“.

Од бруке и срамоте.

151


ГОРКИ ШЕЋЕР

Духовни ( и душевни) мир се у Сједињеним Америчким

Државама може наћи у богомољама, читалачки у

библиотекама, а људи жељни мира у стомаку одлазе у Тулсу,

град у савезној држави Оклахома. У њему је довољно осетити

мирис пецива из пекаре Панћо Анаја Мексикан, лизнути

шећер на Фестивалу шећера, ако не остане места за пиво из

локалне пиваре – нема везе, глад и жеђ после свега

конзумираног свакако постају реликт прошлости.

Ентони Боуви, рођен у Тулси 1963. године се још као члан

екипе универзитета Оклахома заситио колеџе кошарке,

незаустављиво пунећи статистичке стомаке. У његовом

рецепту, креираном од 1984. до 1986, остало је записано 13,4

поена, 5,2 скока и пет асистенција по утакмици.

Изванредне партије једног од двадесетшесторице играча

са овог универзитета који су заиграли у најбитнијем

такмичењу на планети у спорту утемељеном на обручима,

лансирале су га на доста скромно 66. место НБА драфта пре

35 година. Ракете из Хјустона су полетеле према њему, али

повратне карте није било и Боуви остаде на почетној

станици.

152


Три године касније је добио прилику да зајаше у

највећем баскеташком каравану, задужио је патике с

мамузама у Сан Антонију. Пошто је реч била о самом крају

регуларног дела сезоне 1988/89, фалило је времена за галоп

новајлије у редовима клуба из Тексаса, па је само каскао и на

18 утакмица остварио учинак од 8,6 поена и 3,1 ухваћене

одбијене лопте у просеку.

Лопта заглављена од стида

Остављеног на ветрометини, без продуженог уговора, по

МВП-ја ЦБА поново су поново долетели Хјустон Рокитси,

али се и код њих задржао само једну такмичарску годину,

после скромних издања и атерирања у воде Лејкерса током

уводне рунде плај оф, као дављеник је испливао на обале

италијанске лиге.

Након неких 600 дана, очаран магијом из Европе се

преселио на Флориду. Наизглед туђа кућа, Орландо је убрзо

за њега постао сигуран, слатки дом. Магичнима је узвратио

153


попут највернијег чувара, често бирајући прави кључ за

откључавање противничких брава. У његовом случају су на

калаузу стајале цифре – 52 (наступи), 14,6 (поени) и 4,7

(скокови), успут је 1992. остварио и рекорд каријере, 31

поеном је одрешио Нетсе из Њу Џерсија. Нажалост по

Ентонија и саиграче, кључ који води у доигравање за титулу

је углавном остајао испод отирача на туђим праговима.

Године 1994. Боуви је дао прескроман допринос

пласману у постсезону, бележећи 4,6 поена. Флориђани су

некако пронашли отварач, но сувише ломљив, што је

резултирало останком пред вратима другог кола плеј офа,

Индијана Пејсерси су прекорачили преко Меџика на старту,

а Бу је остао без учинка током 13 минута проведених на

паркету.

Да би постао други Никола Тесла, мораш имати знање,

интелигенцију, али и среће да ти неко не украде патенте.

Уколико желиш да ти се испуне жеље, неопходна ти је златна

рибица, а да би се приближио НБА прстену, неопходни су

ти квалитетни саиграчи, врсни тренер, слабији противници

и судије чије жене нису проневериле новац као шалтерске

раднице у банци, па могу да суде поштено.

Популарни А.Б. и дружина су 1994/95. испунили све

наведене услове, истина је да је он убацујући 5,5 поена по

утакмици деловао попут лошијег приправника у моћној

компанији, међутим, и то је било довољно да Орландо

Меџик, до ангажовања Шекила О’Нила предузеће у

154


резултатском стечају, на старту доигравања оде на чај у

Бостон, у наставку одере Бикове из Чикага, начини исправан

корак против Индијана Пејсерса, па је и Боуви добио шансу

да у великом финалу демонтира летелицу својих бивших

послодаваца из Хјустона, јер су пред Магичне паркиране

хјустонске Ракете.

У антологијској, првој утакмици ове серије, у пенал

завршници је попустила Орландова цигла Ник Андерсон,

цео зид се у наставку серије обрушио на Меџик, па је и много

значајнији учинак у четири меча од Буова 3,3 поена

претворен у згариште.

Храбри и снажни, Магични су се извукли из тих

рушевина, Ентони чак статистички јачи него до тог тренутка

(4,2 поена) и у наредној сезони су често махали штапићем

изненађења, мада је Боуви ипак изашао исцрпљен, а то у

преводу значи гладан. И то, замислите, гладан трипл -

дабла!? Ни мање, ни више.

У таквим ситуацијама човек често не бира средства како

би утолио глад, он је то учинио неспортски, „звао“ је тајмаут

кад му време није, ривали у дресу Детроит Пистонса су се

склонили у угао терена, њихов тренер Даг Колинс ван

граница игралишта, а тренер Орланда Брајан Хил би се,

нема дилеме,од срамоте бацио у подрум.

А.Б. прихвата лопту изведену после паузе, пред

небрањеним кошем Клипова асистира Дејвиду Вону,који

поентира и тиме до експлозије набија туражу Пистонсима, а

155


свом саиграчу прво и једино троструко – двоструко у

каријери!

Игром судбине, исте ривале чекао је дуел у првом колу

плеј офа. Боуви, мада готово безначајно, у маниру возача –

преступника ком су вратили дозволу, учествује у гажењу

противника (3:0), затим ломи крила Хоуксима из Атланте, а

у финалу Источне конференције бива отеран убодима

Чикаго Булса.

Миланска катедрала. Молитве за грешног Боувија

Са орелом „мафијаша“ поново одлази у Италију, бира

Милано, иако би му више пристајала Рагуза (због лепо

аранжираних излога, схватате), да би се после

156


новогодишњих празника 1998. покајнички вратио у

отаџбину.

Сиромашан у фер плеју, обогатио је ростер Њујорк

Никса учешћем у 27 мечева у регуларном делу сезоне, дајући

допринос од 2,8 поена, док је у два кола плеј офа остао

незапажен.

Срећом по њега кошаркашки устав не постоји,

кандидатуре и мандати су неограничени, тако да је по трећи

пут завршио у Европи, освајајући бројне трофеје у више

клубова и држава.

Сваком звању се радовао. Осим оном једном.

Тог се сигурно стиди.

157


КОНДОР ПРЕЛЕТЕО БАРСЕЛОНУ

⚽

Црвени слон у крду муфлона представљао би предмет чуђења,

кокошке у јату рода значиле би одличан плен ловца и пуне

стомаке његових гостију, љубичаста гуска у стаду коза разлог за

подсмех. Коначан исход у сва три случаја био би истипоражавајући.

Пошто је Свракама из Њукасла у првом колу УЕФА

Лиге шампиона 1997/98. требала победа против одличне

Барселоне, оне су у своје редове примиле „кондора“ са Анда

и уместо да га с неверицом сви гледају као неку залуталу

птицу, на стадиону Сент Џејмс Парк видели су како лети

тереном и граби велики плен.

Прошло је нешто мање од четвртине времена

предвиђеног за игру кад је Роберт Ли започео напад

домаћих, послао пас ка Данцу Јону Далу Томасону, овај је

лопту повукао неколико корака унапред, по доласку на 30

метара од гола Шпанаца по земљи је упослио Колумбијца

Фаустина Тина Асприљу, који је вештим падом, након

уклизавања голмана гостију Руда Хеспа на седам метара од

мреже, изборио привилегију већу него вође нарко –картела

у његовој земљи. Пјер - Луиђи Колина, најбољи – најгори

158


судија (може и обратно) у историји фудбала показује на белу

тачку, Холанђанин Хесп у неверици шири руке попут мајке

старе из народне песме, али без ефекта, јер није био мај већ

септембар, па је уместо лале замирисала кафа.

„Кафетерос“ је наместио лопту на пеналтик, слабијом,

десном ногом полувисоко „сервирао“ лопту у сам десни

угао, сркнувши гутљај задовољства, јер је у 22. минуту довео

Њукасл Јунајтед у вођство од 1:0, мада је мало фалило да

чувар мреже Каталонаца одбрани шут.

Асприља изнад Барселоне

Танка је линија између врха и дна, још тања између два

Луја. Разлика је у деловању гиљотине. Француском краљу

Лују Шеснаестом је пала на врат 1793, а тренеру Барселоне

Лују фан Халу (Ван Галу) 204 године касније на тренерску

стратегију.

159


Кит Гилеспи је прокоцкао зарађени новац, али није

шансу да се докаже осам минута након првог поготка на

овом мечу.

Слободан ударац близу центра игралишта у корист

„црно – белих“, лопта је упућено далеко на десну страну,

близу Хесповог шеснаестерца ју је прихватио Гилеспи,

доказавши у наставку акције да је сваком Киту за победу

потребан неки Френки Белевен. Брзином својственом метку

стрип –јунака Кита Телера је претрчао Бархуана Серђија,

мајсторски центрирао на „петерац“, Асприља се у маниру

трокрилног кондора винуо изнад дефанзиваца Барселоне,

високо по средини гола главом закуцао лопту у мрежу, само

што је кум на крштењу био пијан, па је високи нападач добио

име Фаустино а не Френки, међутим, суштина је битна –

Свраке су за пола часа игре стекле предност од два гола.

Да је у питању Пабло Ескобар (тад већ покојник), управа

Барселоне би га умилостивила пићем уз хитове Мице

Трофртаљке, поклонила му чланску карту у облику

„хеклера“, именовала за вођу каталонских сепаратиста, но,

Тино нема осећај за ту врсту уметности, његова најпознатија

уметничка дела биле су лопте у мрежи противника. Још

једно такво је“насликао“ у трећем минуту завршног

полувремена. Боље рећи пресликао.

Опет Гилеспи, поново десна нападачка страна, и овога

пута незаустављиви спринт, само дубоко с половине која је

припадала „црно –белима“, и кад је цео фудбалски свет

160


помислио да је у питању прерушени Јусеин Болт, Ирац је

„скинуо маску“, што је резултирало скидањем постојећег

резултата са семафора.

Застава Барселоне. „Блау грана“ пукла као грана

Римејк акције из 30. минута окончан је центаршутем из

пуног трка, не марећи за могућност да буде оптужен као

плагијатор сопственог дела је аплицирао за место двоструког

асистента, Асприља се не крсти на сваком ћошку већ након

постигнутог гола, па је то учинио по трећи пут у истом

сусрету. Био је највиши у скоку и са пет – шест метара челом

лопту послао у горњи део левог угла – 3:0 у корист енглеског

представника.

Да су заиграли боси фудбалери „блау –гране“ не би

стигли до преокрета, зато су се Луис Енрике и Луиш Фиго у

161


копачкама уписали на листу стрелаца, док су Њукасл

Јунајтеду омогућили да укњижи три бода, питајући се:

зашто баш нама три комада, забога Тино?!

Само он зна зашто.

162


ВЕЛИКО „О“ МАЛО ЗА ТИТУЛУ

У Тексасу се човек може бавити узгојем телади,

одбраном закона у ренџерској униформи (под условом да

нема нагоне десперадоса из каубојских филмова), писањем

књига о убиству Џона Кенедија…

Грег Остертаг је испуњавао сва три наведена услова –

живот на сеоском имању му није стран, висином од 218 цм

би уплашио и самог шерифа а камоли преступнике, рођен

је Даласу, па би, под условом да није у крвном сродству са

стрицем Албертом из ТВ серије „Мућке“, подарио

читаоцима дело вредно пажње о атентату на 35. председника

Сједињених Америчких Државе, а не о томе како је неки

морнар звиждањем потопио непријатељски брод током

Трафалгарске битке.

Како је рођен у средини која је даља од мора и океана

него што је писац ове приче од венчања са мис света, одлучио

се за пловидбу од обале до обале на кошаркашким

пучинама, мада је момче рођено 1973. озбиљну каријеру

почело сурфовањем на пешчаним динама савезне државе

Канзас 1991. године. Сви се боре да буду биг „А“, чак и

буквари азбуке и абецеде, јер то гарантује да си на врху, док

163


је Грег то успео и као Биг О, пошто је изнад свих на „вечној“

листи блокера кошаркашке секције универзитета Канзас

(258)!

„О“ = Остертаг

Да се и полудети може

на време,у колеџ кошарци

је то у трећем месецу у

години, са својим

саиграчима је доказао

пласманом међу четири

најуспешнија тима током

“Мартовског лудила“, али су Џејхоукси заустављени у

полуфиналу финалног турнира 1993.

Наредне две сезоне је туговао због пораза у великој

утакмици, у тим тренуцима од свих мелодија највише прија

она коју изводи експрес - лонац, да би 1995. године и

завршетка стажа у НКАА (7,6 поена /6,1 скок) солидни

центар сазнао зашто се у савезној држави Јута веселе и

планине. Упркос томе што је од Џезера из Солт Лејк Ситија

био удаљен 28 тактова, трубе НБА драфта су, ипак, означиле

одлазак Грега Остертага у „земљу мормона“. У својству

почетника је убацивао наизглед мизерних 3,6 поена и хватао

скромну 3,1 одбијену лопту у просеку, али не треба сметнути

с ума да се директор сектора Јута Џеза за испоруку „пакета“

у кошеве противника звао Карл Мелоун, тако да се не треба

164


чудити што је новајлији намењена улога приправника у

најудаљенијој пошти.

Већ у првој години НБА стажа је заиграо у плеј офу и тај

тренд ће, осим 2004, бити настављен током осам сезона

његовог битисања у најјачој планетарној лиги. Не баш

убедљива издања у доигравању су била довољна да са својим

друштвом 1996. прво одсвира опроштајну симфонију

Портланду, у другој рунди ражалује Адмирала Давида

Робинсона и његов Сан Антонио, док је у финалу Западне

конференције звук Суперсоничних из Сијетла надјачао џез

свирку.

На срећу по живот, човечанство, посебно по љубитеље

животиња, у почетној сезони није бацао прве „мачиће у

воду“, већ прве лопте у обруче ривала и то му је, без помоћи

„ред була“, дало крила да у следећој удвостручи поентерски

и скакачки учинак (просек 7,3 у обе категорије).

У доигравању је тон тима из Солт Лејк Ситија толико

појачан да су пукле бубне опне целом Лос Анђелесу –

КЛиперсима и њиховим навијачима, онда Лејкерсима, у

полуфиналу су приземљене и хјустонске Ракете (рекордних

7,8 поена и 8 скокова Остертага), но, Булси предвођени

Џорданом су у завршној серији проболи звучнике и

„музиканти“ су спаковали своје инструменте.

Недовољно добре нападачке перформансе, како су

стручњаци говорили, демонстрирао је у сезони 1997/98, када

је спустио кошгетерски учинак на мало мање од пет поена по

165


мечу у регуларном делу сезоне, слично беше и у

„продужетку“ такмичарске године. Па, ипак, Таг и Јута Џез

су „таговани“ као успешни учесници смотре на чијем крају

се најуспешнији венчавају са НБА историјом без права на

развод.

Уместо „срце“, у речнику може писати „Остертаг“

На Остертагову несрећу, Мајкл Џордан је неколико

секунди пре краја одлучујуће, шесте, утакмице великог

финала његовог саиграча Брајона Расела „ставио на постер“,

лопту у кош, шампионски прстен на своју руку, тако да су

тријумфи над Хјустоном, Сан Антониом и ЛА Лејкерсима

добили статус сличан бившим љубавима. Народски речено,

заборављени су.

166


У наставку каријере Биг О и његов клуб су најчешће

претварани у мало мало „ш“. Јер, имати више скокова него

постигнутих поена, баш то му се, осим у априлу 2001. кад је

у дуелу с Финиксом убацио 25, дешавало, исто је што и

поседовати пилотску кацигу а бити без авиона и дозволе за

летење, па су до краја прве Остертагове ере у дресу Џеза(1995

– 2004) само још два пута прошли прво коло плеј офа .

Упркос свим недостацима, Таг је клубу дао срце, а својој

сестри 2002. године бубрег, чиме је, као врстан блокер на

паркету, убележио „рампу“ против смрти вољене особе.

Први је играч у НБА који се након такве интервенције вратио

на посао.

Кад су пулени Џерија Слоуна 2003/04. побркали ноте и

на аудицији за учешће у доигравању(регуларној сезони)

заличили на пијане госте који свирачима отимају

инструменте, царство се губитком континуитета у учешћу у

постсезони срушило, Остертаг се задовољио преласком у

краљевство – појачао је редове Сакраменто Кингса.

У 56 наступа уписао је 1,6 поена и три скока, поново се

нашао у одабраном друштву, али су Краљеве Суперсоникси

из Сијетла пробили попут звучног зида (4:1) и све је отишло

дођавола. Осим Тага који је отишао, тачније речено вратио

се, у редове Јута Џеза у највећој размени играча у историји

Националног кошаркашког удружења (НБА) - 13, пет

клубова.

167


Завршетак такмичарске године 2004/05. представљао је

почетак пензионерских дана Грега Остертага. У радну

књижицу је уписао 700 одиграних утакмица као џезер,

„одсвираних“ 4,9 поена и 5,7 скокова (у плеј офу 4,2/5,4), уз то

је и четврти блокер у историји клуба (1,8).

Чудан је тај буквар НБА лиге, само у њему „О“ може

бити велико и кад није на почетку (реченице).

168


ПЛАВЦИ УЖИВАЛИ У ПАКЛУ, ЂАВОЛИ

ТРОШИЛИ ПЕНЗИЈУ

⚽

У пензионерском рају је сигурно уживанција – устајеш кад хоћеш,

оно што можеш да урадиш данас оставиш за сутра, највећа

обавеза ти је да једном месечно стојиш у реду пред банком (гајење

унучића, разуме се, није обавеза већ задовољство), кад те жена

изнервира, загрејеш неку клупу у парку и ...

Многи играчи лондонског Челсија су кроз историју

осетили тај живот у фудбалском рају, али и онај на супротној

страни, па је тако и генерација Пензионера из сезоне 1997/98.

стигла у Манчестер, на стадион Олд Трафорд, да би у дербију

енглеске Премијер лиге добила одговор на питање како се

живи у паклу у ком су током последње деценије прошлог

века своје ривале Црвени ђаволи редовно претварали у

пепео.

Пол Сколс је „потпалио“ фанове Манчестер Јунајтеда

шутем главом поред гола Челсија, да би на супротној страни

игралишта Грем Ле Со спречио да се тај пламичак наде у

вођство чете Алекса Фергусона претвори у ватрену стихију,

јер се бек сматран хомосексуалцем средином првог дела

169


сусрета показао као мушкарчина, прави Казанова у љубавном

заносу с лоптом.

Стадион Олд Трафорд. „Пензионери“ су на њему одиграли

младалачки

Од средине Јунајтедовог дела терена је „вукао“ напад ка

голу домаћина, са 20 метара је полувисоко оштро шутирао,

Петер Шмајхел се бацио не би ли крајњим напором спречио

погодак, међутим, на одбитак је натрчао његов саиграч

Хенинг Берг и лопта се од Норвежанинове ноге преко

приземљеног чувара мреже одбила иза гол –линије, па је

данском голману од стида преостало да пропадне на дно

мора и придружи се Малој сирени и осталим ликовима из

дела свог земљака Ханса – Кристијана Андерсена. Гости су у

том тренутку, у 25. минуту игре, изронили до вођства од 1:0.

Тому Босфорту је више од 10 минута било потребно да

би поставио светски рекорд на 3 километра у

170


спринтерицама, а Сколсу минут и по мање да у копачкама

спринтује до противничког гола и поравна резултат.

Гери Палистер је маестрално, тачно с половине терена,

упутио дубински пас ка Ендију Колу, који се на 35 метара од

Де Хујеве (Де Гуј) мреже искрао одбрамбеним фудбалерима

у плавој опреми, кренувши ка циљу као да бежи од полиције

у истрази о „Панамским папирима“, кад му је

репрезентативни голман Холандије пришао у висини

пенала, робусни нападач је лагано по земљи одиграо лопту

неколико метара удесно, а Сколс у стилу „не бих ја, ал’

обећ’о сам деци“ приземним ударцем с пет метара

ноншалантно погодио право место за изједначење- 1:1 у 36.

минуту.

„Плавцима“ се још белело пред очима, а умало да им до

краја уводног полувремена на чуло вида падне и мрак.

Зоран Кулина нам је поручио да „мали лако пали“, док је

Гери Палистер био огроман а палио је једнако моћно. Некад

у мрежу, а после изванредног центаршута Дејвида Бекама с

30 метара, са десне нападачке стране, на супротном делу

шеснаестерца, поред беле тачке се бацио, али је његов

страховити шут главом завршио на пречки већ савладаног

дугајлије на гол –линији Челсија, тако да је нерешеним

резултатом започет и други део утакмице.

Кад је Румун Дан Петреску, сјајни десни спољни клуба и

престонице Уједињеног Краљевства, с неколико метара од

десне аут- линије упутио полувисоко пас ка свом навалном

171


реду, није било „као дан јасно“ да ће лопта по окончању те

акције завршити иза Шмајхелових леђа, међутим, управо то

се десило.

Манчестер Јунајтед је

имао посла с Челсијем

Ђанфранко

Зола

беше кратак попут

тинејџерске

љубави,

дефанзивци Манчестер Јунајтеда неспретни као мачак Том,

Шмајхел пливач као Ерик М. Малонга из Екваторијалне

Гвинеје, што је резултирало тиме да бивши „ђаво“ Марк Хјуз

прихвати поклон, освети се претходном клубу (или неком од

његових присталица због тога што му је украо лопту кад су

били мали) постижући гол шутем по земљи са неких седам

метара. Минут 68, резултат 1:2.

Пошто су Пензионери уместо Ђавола однели шалу,

Бекам и дружина су имали обавезу да Челсију приреде

макар неслану шалу.

Управо је Дејвид начинио први корак, са 30 метара је

високо центрирао пред врата Плаваца, Оле – Гунар Солшер

ју је исконтролисао пре него што је напустила границе

предвиђене за игру, упутио повратни пас (као ја вама) на

шест метара, а пасионирани покераш Теди Шерингем је

172


грешком одиграо картама за гатање, тако да је лопта после

његовог ударца у паду завршила мало изнад левих рашљи, а

одлични шпиц Јунајтеда овог пута могао на пробу за тандем

са баба Јованком из Јабуковца.

Иако су се врата бодовног пакла полако затварала за

домаћу поставу, Солшер их је својом ногом задржао и

његова дружина је некако ушла у круг за поделу плена.

Са сличне позиције је лопту у казнени простор гостију

подигао Бекам, Француз Франк Лебеф није имао косе на

глави, само ју је закачио, таман колико је било потребно да

прескочи све осим норвешку неман, која се наместила и кад

се одбила од земље мајсторски пласирала у супротан горњи

угао за коначних 2:2 у 86. минуту, натеравши Лебефа да

проклиње генетику, фризера, ујакову швалерку...

На крају су се радовали сви – Пензионери због

повишице (бодова), Црвени ђаволи због пакленог поена.

Баш лепо.

173


ПЛОТУНИМА НА СВРАКЕ

⚽

Птице се већ током јесени селе на југ спасавајући се од зиме, а

Свраке из Њукасла су, опијене добрим играма у 36. сезони

енглеског Лига купа, закасниле да то учине, па су усред зиме, у

јануару 1996. године, хтеле не хтеле, долетеле на стадион

Хајбери у Лондону, на ком их је у оквиру четвртфинала овог

такмичења чекао састав Арсенала, одлучан да нахрани своје оруђе

„птицама“.

Уместо да, у складу са својим надимком, Њукасл

Јунајтед гол домаћих угрози ваздушним нападом, његови

играчи су то учинили пешадијски, па се све претворило у

војну параду, јер је прва ситуација пуна узбуђења окончана

демонстрацијом артиљериског потенцијала.

Дефанзивац Арсенала Мартин Кион је клизећим

стартом на противничкој половини терена одбио лопту у

ноге Холанђанину Глену Хелдеру, који је левом нападачком

страном терена прошао као по путу посутом лалама, ушао у

шеснаестерац, изврсно центрирао, а Јан Рајт је, да ли због

тога што га је касир у самопослузи у то убедио или је, ипак,

само сањао, погрешно закључио да је оквир гола виши него

174


што јесте, па је са шест метара неометан главом шутирао

изнад пречке.

Убија и Свраке

Фудбалери Арсенала су играли преоштро, изгледало је

као да кроте крдо бизона, међутим, таква стратегија није

давала резултат све до финиша првог дела сусрета. Оног

тренутка кад су схватили да уместо ногу треба сломити

крила противнику, успели су да Свраке претворе у лептире.

Пол Мерсон је иницирао напад у 44. минуту, Данац Џон

Јенсен слагао контуре вођства као лего коцкице,

праволинијским кретањем је поплочао терен за вођство

водећи лопту до самог казненог простора „црно – белих“,

потом је упутио приземан пас у десну страну према Рајту, па

175


је најубојитији Тобџија у сезони 1995/96. голману Њукасл

Јунајтеда Павелу Срничеку наменио хитац вредан улова

јелена капиталца. Са 14-15 метара, крајње искоса, нападач

тима с Хајберија упућује лопту чудним ефеом мало изнад

земље, Чех чува ближу стативу, супротан угао његовог гола

не штити чак ни срећа, па му Рајтов пројектил „ломи“ шаку,

али и резултат на семафору. Пулени Бруса Риоча су пред сам

одлазак на одмор дошли у вођство – 1:0 за Арсенал.

Слутње Кевина Кигена, менаџера екипе из града на реци

Тајн, да једанаест снажних Сврака под фијуком граната лако

могу постати осетљиво јато канаринаца, обистиниле су се

захваљујући чињеници да је „галски певац“ Давид Жинола,

због „кљуцања“ лактом бека Арсенала Лија

Диксона,одлуком судије Ешбија одлетео у „кавез за

пресвлачење“.

Мањак Њукаслових играча на терену отворио је простор

Мерсону да се додатно размахне. Брзином муње је у једном

атаку шпартао десном страном, чинило се да је више

капљица зноја с његовог тела отишло у етар него што је Пол

љутих капљица сасуо у своје грло по пабовима, што је

наговештавало ново узбуђење пред голом гостујућег тима.

Пре уласка у шеснаестерац Њукасл Јунајтеда је

проследио лопту Рајту, овај је не часећи часа из све снаге

тукао високо с 15 метара, из средине оивиченог поља, но,

пошто Бог нема времена за фудбал, судија неће, гледаоци не

смеју, средишњи део стативе је спасао Срничека нове

176


капитулације. Лопта се одбила на супротну, леву

одбрамбену страну казненог простора, Денис Бергкамп ју је

мајсторски пребацио преко Стива Хаувија, опалио је по њој

као да жели да обори толико мрске му авионе, али га је неко

слагао да се они крећу по земљи, па је његов дијагонално

упућени шут по трави завршио поред оквира гола и Кигенови

изабраници су остали у игри.

У игри да, и то до завршног минута регуларног тока

меча, у такмичењу не.

Од Сврака је остао само

детаљ са фотографије

Капитен Арсенала Тони Адамс је у задњој линији

пресекао додавање Белгијанца Филипа Албера ка

саиграчима из навале, „продужио“ до Бергкампа, овај из

круга на центру терена муњевитим пасом „избацио“ на леву

страну Хелдера и гледаоци су, по сили фудбалске

гравитације, протегли ноге.

Страствени коцкар овог пута није на коцку ставио своју

играчку репутацију, незадрживо је стигао у висину

„казнених 11“, изабрао праву карту, краља стрелаца Јана

Рајта, који је главом са 10 метара циљао ближи угао и лопту

послао метар изнад тла у мрежу, за ол –рајт кад је у питању

177


Арсенал. У преводу на фудбалски језик – за 2:0 у корист

Тобџија.

Чак и да је у своје редове преселио све птице из свих

светских зоолошких вртова, Њукасл Јунајтед би остао

препариран у овом двобоју, док су „топови“ стекли право на

гланцање у полуфиналу.

Другачије није могло.

178


У СЕРВИСУ ЗА ПОВРЕЂЕНЕ

Из афричких савана допире рика лавова, предење

леопарда, топот бивола. Међу њима не постоји мужјак за ког

се унапред може рећи да је лидер.

У америчкој савезној држави Џорџија смештена је

савана, тачније речено Савана (град), из које је 1967. године

изашло младунче с кошаркашком гривом, по знању и

способностима предодређено да кида одбране и мрежице на

обручима својих ривала, али је рањено пречестим повредама

на крају сведено на ниво мачета непрекидно уплетеног у

клупко.

Природно би било да лавићу крила нарасту у Венецији

и да тамо постане краљ кошаркашког чопора, међутим,

Первис Елисон је због страха од превртања гондоле или

разочарења што је у то време у овом италијанском граду

баскет био битан колико и купаће гаће на Хималајима, 1985.

зацвркутао у дресу Лујвил Кардиналса, кошаркашког

одељења колеџа стационираног у Лујзијани, по површини

31. федералној јединици Сједињених Америчких Држава.

Као део моћне екипе назване по врсти мање птице, више

је деловао као афрички суп, јер се у првој сезони

179


универзитетске каријере лешинарски острвио на НКАА

плен, који је заједно са саиграчима зграбио током

Мартовског лудила 1986. године. У великом финалу су Ђук

Блу Девилси, због слабије игре а не надимка (Плави ђаволи),

место у рају препустили Елисону и дружини, а Первис је из

њега изашао као прва батина, заслужујући звање најбољег

играча фајнал фора.

У наредне три године он и јато нису тако моћно кљуцали

противнике, мада су још двапут у његово време осетили

сласт „Слатких 16“ рунде, да би 1989. зарикао у маниру алфа

мужјака НБА драфта, поставши, као врховни пик, краљ

новајлија у најјачој светској лиги, пошто је са челне позиције

понуђених изабран од стране Сакраменто Кингса.

Повреде су пречесто затезале Елисона

180


Никад нервозан (један од надимака), увек повређен

(судбина).

Од почетка је ишао стазом на којој су путокази за

почетак и крај били окренути на погрешну страну.

Хронично болесна колена су га издала већ у стартној сезони.

Изгубљени кључ за отварање ривалских рекета натерао га је

скине радну униформу Кингса и „затвори радњу“ после

само 34 одигране утакмице, у којима је сервисирао

статистичке рубрике Краљева са осам поена и 5,8 скокова по

мечу.

Убијен повредама, еутаназиран надимком Затворени

сервис Первис добијеним од саиграча Денија Ејнџа завршио је

у чаурама Метака из главног града родне му земље.

Вашингтон Булитси (данашњи Визардси) користили су

га као свој барут до 1994. године. На обострану жалост,

најчешће су представљали рикошет, тако да им је плеј оф у

четири године Елисоновог боравка у њиховим редовима

остао непогођена мета, па 238 наступа, 13.9 поена и 8.4

ухваћене одбијене лопте, статистичког лидера клуба, уз

наслов и играча који је највише напредовао у НБА породици

1991/ 1992 ( 20 поена и 11,2 скока), представљају показатељ да

ипак није свој радни стаж у „ дисију“провео као „ћорак“.

Кад очи заболе, кажу да треба гледати у зелено. Кад

заболе други делови тела и поглед на статистичке рубрике у

кошарци, ваља отићи у Бостон Селтиксе.

181


Још боље је тим потезом поправити форму, остварити

учинак вредан пажње, али кад се не да – не да се.

Како су Келти као народ остали закуцани у далекој

историји, тако је и Первис Елисон стишњен у скромних 6,8

поена и нешто бољих 6,7 скокова у уводној сезони

најтрофејнијег „предузећа“ у холдингу систему Националне

кошаркашке асоцијације.

Да само на трен дотакне магични штапић доигравања,

једини у својој каријери, Елисону је допуштено 1995, но,

Орландо Меџик је у уводној рунди обојио „зелене“ у четири

утакмице и Первису ( шест поена и нешто више од 4 скока)

ставио тачку на учешће у доигравању док је жив.

Уместо „фластера“ на

терену, Первису су

непрекидно стављани ван

борилишта

Знамо да „ивер не

пада далеко од кладе“ и

то не боли, али су

главном играчу ове

приче и те како кренуле сузе кад му је комад намештаја,

несумњиво тврђи од иверице, пао на стопало и на сву муку,

182


све лошије партије, попут балвана откотрљао већи број

наступа.

Балван у оку или на нози, свеједно је, пауза је неминовна,

а он ју је имао током целе такмичарске 1998/99, повратак

бејаше раван бумерангу (1,8/2,2) и растанак се наметнуо као

једино решење. Од 193 забодене семенке за пола деценије

битисања у Бостону, захваљујући труду Никад нервозни

Первис никло је 4,7 поентерских и пет скакачких.

Сувише спор и за Суперсоничне из Сијетла, каријеру је

уназадио и после свега девет одиграних мечева у

претходници данашњег Оклахома Сити Тандера, готово без

доприноса, одлазак у пензију се наметао као једино

рационално решење.

Човек чији су дрес с бројем 42 повукли Лујвил

Кардиналси, повукао се с паркета средином децембра 2000.

године, а кошаркашке енциклопедије су на своје странице

присвојиле његов учинак од 474 сусрета/9,5 поена/6,7 скокова

и шут из игре 51% у регуларном делу сезоне, па је рањени

лав заувек закључао свој кавез.

Зарад ове приче сам га откључао.

Привремено.

183


ВИЛА ОСТАЛА БЕЗ КОСЕ

⚽

Замислите да вас за осам минута бокс меча на под

пошаљу Мајк Тајсон и Ленокс Луис, а нокаутом дотуче Тајсон

Фјури. Успут, кад то учине ногама, уместо примљених голова

„пребројите звезде“, па се запитате да ли је у питању фудбал

или кик – бокс.

Лакше је и лепше замислити него доживети, наравно.

Фудбалери Астон Виле у марту 1996.године, на њихову

жалост, нису имали прилику да замишљају овакву

ситуацију, јер су је осетили у стварности, а највећи кривац

што им се то десило у сусрету против Ливерпула, одиграног

у оквиру енглеске Премијер лиге на стадиону Енфилд, и

данас се зове Роби Фаулер.

Џон Барнс је у животу био учесник шоу програма,

хуманитарни радник, глумац, фали му звање директора

водоводног предузећа у Дизниленду, али му зато током

фудбалске каријере виртуозности није недостајало, што је

доказао у другом минуту утакмице.

На ивици гостујућег казненог простора га је упослио

Стен Колимор, иако окренут леђима голу спољним делом

184


стопала је проследио лопту удесно Стиву Мекманаману, који

је брже опалио по њој него што његови коњи јуре

хиподромом, полуволејем је гађао супротан угао, Герет

Саутгејт се трудио да постане блокер, међутим, испада да је

кренуо на погрешан улаз, да не кажем гејт, „вољена и

љубљена“ свих нападача се по одбитку од земље закопрцала

у мрежи Марка Боснића за 1:0 у корист Црвених.

Колико боли ова пораз?

Старији гледаоци, који су на стадиону присуствовали

утакмици, нису стигли ни своја колена да савију не би ли се

спустили на седишта, а костур гостујуће екипе умало да буде

растављен на најситније кошчице.

185


Колимор је са тридесетак метара кренуо према

супротној гол- аут линији, одјеном је „заврнуо“ тело ка

Боснићевој радном месту и кад се очекивало да

противничког чувара мреже пошаље на „зелени“ континент,

он је приземним шутем са 17 метара у ближи угао лопту

само убацио у Аустралијанчеве руке, вероватно зато што тај

Кенгур није имао торбу.

Пошто су се уверили да је понекад за трку боље имати

власника коња него четвророножно грло, присталице Редса

су знале на коју „ергелу“ се треба кладити.

Ипак, нису ни стигли да провере квоту, а букмејкери су

само три минута касније снизили коефицијент.

Мекманаман је на 40. метру од циља одиграо кратак пас

Фаулеру, његов саиграч и сувласник у коњичком бизнису је

петом „окренуо“ Ирца Стива Стонтона као ураган детелину,

повукао лопту, засекао је и са 20 метара полувисоким

пројектилом погодио десни угао – 2:0 за изабранике Роја

Еванса.

Менаџер Астон Виле Брајан Литл од срамоте је постао

мањи од сопственог презимена, но, као што се често каже –

увек може (на) горе, али не на степенице, лифт или

мердевине, већ на гори резултат у овом случају кад је

шампион Европе из 1982. у питању.

Кад си роб својој жени - душевно и телесно ћеш

уживати, ако робујеш новцу – нема ти спаса, а ако робујеш

186


Ливепулу – радоваћеш се победи. Још ако се зовеш Роб, онда

посебно не треба да бринеш.

„Кад се сетим како је игра Фаулер.“

Ако Роб Џонс ово није знао, можете му пренети.Док се

то не догоди, ова прича ће бити написана.

У 8. минуту је с половине своје дружине дубинским

пасом „бацио у ватру“ по левој нападачкој страни

искраденог Фаулера, који је из централног круга започео

спринт, Саутгејт и у овој ситуацији као да је кренуо на „нортх

гате“, сувише спор да би стигао вихорног нападача домаће

екипе, Роби је утрчао у шеснаестерац и, упркос чињеници да

је Боснић затворио ближи угао, са 14 метара гађао ниско, а

невидљива сила остала у дилеми како Аустралијанац није

Аустралић него Боснић, па је, мислећи да је у питању

превара, дозволила да Марку лопта прође кроз руке и

187


заврши у супротном углу, за различито расположење на

различитим странама игралишта- 3:0 у корист оних којима

кличе Коп.

За мање од 10 минута су бирмингемској Вили косе прво

расплетене, затим почупане, на крају и ошишане.

Болно да болније бити не може.

188


ПОД НБА ЧИЗМОМ

Кад освојиш европски трофеј и постанеш национални

шампион, стекнеш звање најбољег играча италијанске лиге,

а НБА каријеру окончаш с просеком од 1,1 поена и мање од

пола скока по утакмици, процентом шута из игре и с линије

пенала на нивоу шегрта који главном мајстору баца циглу на

спрат (33,3 односно 40%) и упркос свему наведеном добијеш

место у књизи, то звучи као да обрстиш туђ малињак и због

тог „подвига“ будеш изабран за воћара године.

Стефано Рускони је током каријере на континенту

његовог рођења убирао прилично крупне плодове свог

кошаркашког знања и умећа, али кад је првокласно крило

„извезено“ у Сједињене Америчке Државе, укус пружених

партија момка рођеног 1968. године близу Венеције беше

раван генетски модификованим лубеницама са блиских му

Алпа.

Двоструко везан за Југославију, доживео је њену судбину

одласком у Северну Америку.

Дебакл!

189


Драфтован од стране Кливленд Кавалирса 1990. са 52.

позиције, истог дана је, вољом клуба, упрегнут у седло

Коњаника и послат у сунчану Аризону, у замену за

Југословена Милоша Бабића, осетивши да се и на жарком

сунцу човек може смрзнути.

Кад је наредне године репрезентација Југославије у

финалу Евробаскета целу своју јадранску обалу пресула на

Руска и његове Азуре, крилни - центар је закључио да је

уместо одела за спасавање боље обући нешто елегантније, па

је на себе навукао дрес Бенетона из Тревиза, што је у првој

половини 1990-их представљало доминирајући дрес код на

Апенинима и шире освајача међународног Купа Сапорта

Дан за даном, попут Бранка Милићевића, слагао је 2,08

сантиметара високи Стефано коцкице од којих је 1995.

настала МВП грађевина палаканестра, чији је он постао

власник.

Коцка, коцка, МВП Рускони

190


Усељењем у кућу намењену најкориснијем кошаркашу у

својој земљи, схватио је да се пред њих отварају врата лифта

који води на небодер баскета, а по изласку из њега стајао је

натпис „НБА“.

Попут сваког другог рукија, деби у најјачој светској лиги

за њега беше почетнички – Вориорси нису прекрили Сунца

из Финикса те новембарске вечери 1995, зато су се осветили

новајлији, оставивши Стефану „кромпир“ у статистичкој

рубрици намењеној поенима.

Ништа не би било страшно да наредних месец и по дана

Русконију ривали још четири пута не да нису остављали

„кромпир“, већ ни љуске, а то изазива огромне фрустрације.

Иако је у кавез Гризлија из Ванкувера убацио седам

поена, а преко Језераша из Лос Анђелеса препливао држећи

се за један поен, податак да је у том интервалу забележио 10

личних грешака, анулирало је позитиван тимски скор Санса

с њим на паркету (4:3).

Не вреди, стрес је стрес. Неко га победи јашући камилу

77 дана без капи воде, неко рецитовањем песме уназад,

главни јунак ове приче повратком у Европу. Укупно седам

одиграних мечева остаде уписано у његов НБА „си-ви“,

значајнији учинак од наведеног предалеко колико и мој

сусрет са краљем Лесотоа.

Повратак на Стари континент наметао се као пијани

каубој конобарици у Невади, пошто успешну љубав треба

191


наставити, „загрлио“ је опет Бенетон, потом је заводио

навијачице других италијанских клубова и шпанске

Басконије, грлећи још два трофеја пре него што је одлучио

да своју каријеру „уканали“ као прави Венецијанац.

Победнички губитник или губитнички победник, како

се узме. Зависи с које стране гледаш – европске или НБА.

Било је таквих много.

И Илон Маск је, вероватно, некад сматран лузером.

Запамтите!

192


СОЛШЕР НЕЗАУСТАВЉИВ У ЗАУСТАВНОМ

ВРЕМЕНУ

⚽

Бити „црвен“’ међу антикомунистима може бити опасно,

изаћи тако обојен у кориду такође, мада се у оба случаја жива

глава може извући. Међутим, Црвени из Ливерпула су, иако у

белим дресовима, после утакмице четвртог кола енглеског ФА

купа одиграног на стадиону Олд Трафорд у Манчестеру, у јануару

1999. године послати дођавола.

А на почетку меча је све изгледало ружичасто за тим из

грофовије Мерсисајд.

После аута у корист Ливерпула на половини гостујућег

тима, у посед лопте дошао је брзоноги Чех Патрик Бергер, с

центра игралишта је усред зиме мирисало на прашко пролеће

за његову дружину, а пошто је захваљујући њему све текло

попут плзењског пива на неком беер фестивалу, наслућивало

се да би Манчестер Јунајтед могао проћи с кнедличком у

грлу.

Стрелац гола у финалу Европског првенства 1996. је

пребацио лопту Џејмију Реднапу, овај ју је проследио

Норвежанину Вегарду Хегему на десну нападачку страну, а

193


кад Викинг уплови у опасну зону, обично следи потапање

ривалског брода.

Изврстан центаршут са 17 метара завршио је на

„петерцу“, а глава Мајкла Овена, најјачег ливерпулског

торпеда у то време беше нуклеарна, обавила је посао, пошто

је репрезентативац Гордог Албиона неометан погодио сам

доњи десни угао гола Данца Петера Шмајхела и чета

менаџера Жерара Улијеа је резултатски усидрена у сигурну

луку – 0:1 у 13. минуту игре.

Стадион Олд Трафорд. Пакао у ком су се противници смрзавали

И да је Алекс Фергусон однео свој чувени часовник на

поправку, још увек није било потребе да трчи по њега, јер је

194


за изједначење екипе коју је предводио с клупе остало

довољно времена.

Двајт Јорк је у најопаснијој акцији по гол Црвених

центрирао с десне стране, чувар мреже Ливерпула Дејвид

Џејмс је лопту одбио са три- четири метра од свог „забрана“

у десну страну, Ирац Рој Кин ју је главом послао ка мрежи, а

Пол Инс доказао да није важно имаш ли малу или велику

главу, већ глупу или паметну, па се захваљујући брзом

размишљању нашао тик од гол –линије своје чете и некако,

служећи се готово свим екстремитетима, ногом одбио лопту

у Џејмсово наручје, доприневши да прво полувреме буде

окончано вођством тима са стадиона Енфилд.

У наставку тешке битке гледаоци су имали прилику да

се увере да фудбал често зна бити фелширана мелодија –

играчи Ливерпула су пали у транс као да им је Фреди

Меркјури на бис отпевао „Ми смо шампиони“, а Црвени

ђаволи су имали осећај да лично Јозеф Хајдн у у њихову част

изводи „Опроштајну симфонију“. У ствари, сасвим трећи

музичар је „узео хонорар“.

Енди Кол је на ивици казненог простора противника

прихватио центаршут Герија Невила, окренут леђима је

неколико метара удесно проследио лопту до Јорка, овај

„наставио“ према Кину, а дугогодишњи капитен највећег

манчестерског клуба са 12 метара, испод пожртвованог

Џејмија Карагера, упутио приземан полудијагонални

ударац, међутим, лопта је погодила стативу и отишла у

195


загрљај другом, док је Ирац, уместо клетвом, диреку могао

да се обрати песмом Сава Радусиновића – „ти си хтела и што

ниси смела, љубила ме а ниси волела“. И тако, остаде она

верна чувару мреже Редса, истовремено и резултат из првог

дела игре семафору.

Битлси. Без њих је ФК Ливерпул корачао у поразе

Након ове ситуације се чинило да ће Црвени ђаволи

жалити што се време на фудбалским утакмицама не мери

сатом с Петроварадинске куле, изгледало је као да би морали

препливати Дунав везаних руку не би ли стигли до

изједначења, но, спасило их је то што географија ништа не

196


одлучује кад је у питању „најважнија споредна ствар на

свету“.

Пар минута пре истека регуларног тока меча је Реднап

фаулирао Норвежанина Ронија Јонсена, за Дејвида Бекама је

слободан ударац исто што и 72 торте за Патрика

Бертолетија, па се радо прихватио тог слатког залогаја.

Са 27 – 28 метара од противничког гола је центрирао на

супротну стативу, Кол и да је тражио дурбином, чак и да је

брат по комшијској линији свих географа света, не би на

мапи показао место где се налази место рођења његовог

саиграча Двајта Јорка, али је зато везаних очију знао где се

овај налази у 88. минуту, са три метра главом је у паду

праволинијски проиграо репрезентативца Тринидада и

Тобага, коме је преостало да постави стопало и по трави

упути шутић за поравнање резултата – 1:1.

Погодак је непријатно заголицао екипу из „града

Битлса“, док је смртоносни ујед тек следио.

Холанђанин Јап Стам је у „зауставном“ времену био

надомак аут – линије,центрирао је у шеснаестерац

Ливерпула, „ничија“ лопта се одбила до Олеа – Гунара

Солшера, који је имао генералну пробу за улогу коју је

одиграо четири месеца касније у финалу УЕФА Лиге

шампиона против Бајерна.

Популарни Убица дечјег лица је можда милосрдан

према упецаним рибама, пијаном комшији који у пет ујутру

197


„до даске“ одврне Гансе или Милета Китића, али се према

голманима односио као да су му украли кавијар из

фрижидера, а то је демонстрирао и овом приликом.

Примирио је лопту и с 12 метара по земљи, кроз ноге

Карагеру, погодио ближи угао, пружајући свом тренеру

задовољство да погледа на сат, а Улијеу у небо, мада одозго

изједначујући голови не падају, тако да је овим поготком

утакмица била решена- 2:1 у корист Манчестер Јунајтеда.

Црвени ђаволи су славили пласман у наредну рунду

националног купа, Црвени без ђавола су отишли дођавола.

Суров је тај фудбал.

198


ЧЕЛСИЈЕВЦИ (НА)ВИЈАЛИ ПОБЕДУ

⚽

Успешно вијати преступника може полиција, немирно дериште

његови родитељи, сопствени реп,можда, мачка, а трчати и

сустићи Ђанлуку Вијалија, сјајног нападача лондонског Челсија,

средином последње деценије 20. века било је једнако одржавању

концерта великог оркестра усред Бермудског троугла.

Таквог подухвата прихватили су се у новембру 1996.

године фудбалери Манчестер Јунајтеда у паклу свог

стадиона Олд Трафорд, али је утакмица одиграна у оквиру

Премијер лиге Енглеске показала да би за домаће Црвене

ђаволе много боље било да се њихов дом зове Јанг

(Млади)Трафорд, јер су им ривали у овом сусрету ипак били

популарни Пензионери из престоног града Уједињеног

Краљевства. Самим тим је и назив стадиона гостима био

потаман.

Да је „стари патос“ клизав за домаћина, гледаоци су се

уверили пола часа по почетку утакмице.

Капитен Челсија Денис Вајс је изврсно извео корнер,

Дејвиду Меју је осим погрешног месеца у презимену ( где да

будеш мај у новембру?!) фалило и скочности, што је

искористио високи, снажни Мајкл Дубери, који је са осам

199


метара шутирао главом, голман Јунајтеда Петер Шмајхел

неспретно покушао да ухвати лопту, његов саиграч Фил

Невил неуспешно да је „нафилује“ у поље, тако да је она

ударивши о тло прошла између њих двојице и прешла гол –

линију за 0:1 у 31. минуту игре.

Стамфорд Бриџ, стадион Челсија. И кад се побеђује у гостима,

слави се на њему

Срећом по пулене Алекса Фергусона њихов менаџер

није са собом носио векер сат, јер би им пукле бубне опне од

звоњаве, овако је само могао да погледа у свој ручни

часовник, могуће је и у небо, обавештавајући их да им је

остало довољно времена не би ли стигли до изједначења.

Иако су Црвени ђаволи у паклу свог стадиона чинили све

да супарнике у тегет опреми испеку на ватри свог квалитета,

крај уводног полувремена је представљао доказ да нису

200


учинили ништа, јер су актери отишли на одмор, док је

резултат остао непромењен.

Види ли Амбер Херд да се на великом платну емитује

филм са Џонијем Депом у главној улози – запалиће биоскоп,

ставите ли Луиса Хамилтона у болид Макса Ферстапена –

полупаће контролну таблу, а пустите ли Ђанлуку Вијалија,

фудбалског великана, да побегне одбрани – тешко

противничком голману.

Кад је Француз Франк Лебеф у 61. минуту упутио

дубински пас према неумољивом нападачу родом из

Кремоне, а овај се искрао дефанзивцима Манчестер

Јунајтеда, сви су знали, чак и везаних очију и зачепљених

ушију, какав се исход може очекивати.

Италијан незадрживо с центра игралишта спринтује ка

циљу, Фил Невил га вија, вија, али не успева да га стигне и

ћелавац на 12 метара од гола лагано спушта лопту кроз ноге

истрчалом данском чувару мреже, стављајући до знања

свима да је време за свирку виолина – 0:2, пола сата пре краја

битке.

„Слободни Французи“ су се из Енглеске супротстављали

окупатору своје земље током Другог светског рата, па је и

Ерик Кантона, Галски певац у редовима Црвених ђавола,

закључио да може слободно постићи гол, међутим, после

изведеног корнера од стране Дејвида Бекама је са два метра

непрецизно главом гађао ближи горњи угао. Лопта је

фијукнула изнад рогља голмана Кевина Хичкока.

201


„Боље да смо остали пред стадионом“,

рекли би фанови Црвених ђавола

Упркос томе што је „тринаестица“ Плаваца презимењак

познатог режисера, у 81. минуту је схватио да фудбал није

филм, па је капитулирао у режији манчестероваца.

Бекам је извео корнер, Лебеф главом избио лопту на

двадесетак метара од гола свог тима, Чех Карел Поборски је

полувисоко „из прве“ шаље назад, а Меј је благо погнут

„процветао“ кад му (по Челси ) време није, скренувши

главом са 10 метара саиграчев пројектил, тако да се Хичкок

бацио удесно, а лопта одиграла контраулогу завршавајући у

левом углу и Јунајтед је смањио предност гостију- 1:2.

202


Црвени ђаволи су се резултатски вратили у меч, но,

време још увек нико није успео да врати, оно је по Лондонце

текло попут Темзе – онолико брзо колико им је одговарало

и три бода су отпливала на њихов конто.

Онако пензионерски.

203


РИБРЕЈКОМ ДО БОДА

⚽

Добити аплауз због лопте пребачене преко мреже је нормална

појава у лондонском дистрикту Вимблдон. Облизивање након

конзумирања јагода са шлагом такође је уобичајено у том делу

престонице Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне

Ирске.

Кад је фудбал у питању, неостварен позитиван резултат

у дуелу против Фудбалског клуба Вимблдон у смирај

претходног века била је нормална ствар колико и мљацкање

од задовољства након поједених киселих краставаца са

чоколадом.

Из тог разлога су фудбалери Арсенала, градског ривала

популарне Луде дружине, на стадион Селхрст Парк, даље од

дома њиховог противника, дошли с намером да им публика

у сусрету одиграном у 12. колу енглеске Премијер лиге упути

аплауз због погођене а не пребачене мреже, мада је прва

озбиљна прилика на мечу личила на покварени тениски

челинџ систем.

Голман домаћих, Шкот Нил Саливен, дегажирао је

лопту у поље, Маркус Гејл ју је главом упутио ближе

гостујућем голу, али још увек није мирисало на промену

204


резултата. Међутим, Стив Болд, ваљда из љутне што се лопта

на енглеском каже бол уместо болд, пропушта да

интервенише на 20 метара од гола свог тима, његов саиграч

са бројем један на дресу изненађен, касни, што користи

нигеријски нападач Ефан Екоку, стиже први до лопте,

голман Тобџија Дејвид Симен га руши у висини

једанаестерца и судија Пол Олкок показује на пеналтик.

Голманима се чинило да према

њима иду овакве лопте

Лажем! Показује ново

правило – да на пеналу нема

пенала.

Играчи Вимблдона би

након ове одлуке арбитра

радо смечовали ван

стадиона, њихове присталице би га „обрисале“ попут сервис

линије на централном терену Ол Ингланд клуба, но не беше

времена за то, јер су убрзо морали да бришу сузе са

сопствених лица.

У шестом минуту меча је Француз Патрик Вијера у

маниру Герија Пејтона испред казненог простора Арсенала

одузео лопту Екокуу, изневши је до центра игралишта по

земљи је проиграо Јана Рајта, који на 30 метара од

Саливенове мреже креће у спринт, потом слева, десном

205


ногом с 13 по земљи прецизно шутира у даљи угао, па чувару

мреже ни рукавице чланова Шкотске масонске ложе не би

помогле да спречи вођство Венгерових изабраника – 0:1.

Резултатски дефицит је већ представљао разлог да Луда

дружина подивља, а умало да их Тони Адамс претвори у

тасманијске ђаволе.

Најџел Винтербурн је извео корнер, капитен Арсенала

највиши у скоку на свега четири метра од циља, шутира

високо, уместо имагинарног лика Бена Хура на гол –линији

се нашао жив човек Бен Тачер и главом спречио најгори

сценарио по своју дружину, избивши лопту у поље.

Вини Џонс је знао да претуче комшије, путнике у авиону,

своје супарнике на овој утакмици није смео, па је зато у 44.

минуту тукао у гол.

Нил Ардли је центрирао из „скраћеног корнера“,

снажни конзервативац се у Арсеналовом шеснаестерцу

понашао прилично либерално, одгурнуо Мартина Киона и

са осам метара главом послао лопту у ближи доњи угао, а

она се одбила иза магичне линије за 1:1.

Погодак ексцентричног капитена Тенисера заголицао је

машту о освајању бода фановима Вимблдона онако како је

Вини голицао интимне делове тела Пола Гаскојна у

сусрету против Њукасл Јунајтеда 1987. године.

206


За разлику од њега, Пол Мерсон незадовољан тиме

одлучује да „заголица“ семафор.

Поздрав читаоцима ове књиге од фудбалера Вимблдона и Арсенала

Главомет на средини игралишта окончан је тиме што је

лопта после недосуђене опструкције игре од стране Рајта

стигла у посед Дениса Бергкампа, Холанђанин поново до

врсног голгетера, овај је, изнова кршећи правила игре,

спретнији од Кенија Канингема, са 20 метара од гола

упослио на левој страни уоченог Мерсона, који је, вероватно

бесан што му нико од колега из противничког табора није

платио пиће у омиљеним му пабовима, утрчао и у паду

приземним, дијагоналним шутем са осам метара

207


удаљености погодио мету, тако да су Тобџије од 64. минута

опет имале гол предности.

Брејк предности на страни Арсенала трајао је краће него

моје наде да ћу у финалу Вимблдона победити Новака

Ђоковића без изгубљеног поена. Око 200 секунди.

Вини Џонс је после аута у корист домаћих и

интервенције колеге по траци, Тонија Адамса, примио

лопту на груди у висини казненог простора гостију, не

чекајући да она додирне тло упутио ју је на супротну страну,

Роби Ерл је са 13 метара шаље на „другу“ стативу, а у гужви

својственој лондонском сајму најспретнији је био Гејл,

гурајући са петог метра лопту до мреже главом, грудима,

ногама, репом, роговима, кљовама, успут вукући на леђима

и прсима супарничке фудбалере. Свеједно, остварио је циљ,

резултат је од тог тренутка гласио 2:2.

Пошто у фудбалу нема тај – брејка, стање из 67. минута

утакмице остало је непромењено, јер су мреже до последњег

судијског звиждука остале нетакнуте.

Вимблдон је одолео фавориту. Били су нормална

дружина.

208


209


ОД КОЛЕВКЕ ПА ДО ГРОБА

АНТИРУСКЕ УКРАЈИНЕ

Почело је пре седам векова, а не од Хрушчова

Неке народе убија прејака реч и нејаки владари. Друге

кратко памћење и непознавање историје, а актуелна

дешавања у Украјини мешавина су претходнонаведеног.

Није, како се то често, а у последњих пар седмица стално

говори, све почело припајањем руских територија Украјини

у време Лењиновог и Хрушчовљевог режима, већ много

раније.

Ако оставимо по страни чињеницу да се Украјинци и

Руси не слажу чак ни по питању изворног назива прве

државе на тлу данашње Украјине- јер једни тврде да је у

питању Кијевска Рус, која нема везе с Русијом, а други да је

реч о скраћеном називу Кијевске Русије, пелцер сукоба

примио се у 14. веку, када су Литванци, тадашњи владари

данашње Украјине, у то време већином православни,

посустајали под налетима римокатоличких Пољака, па је

успешно уједињење белоруских и украјинских територија за

210


време владавине кнеза Гедимина 1316. годино трајало,

историјски гледано, прекратко, пошто ће губитком

Галиције, у рату који је његов син кнез Љубарт водио против

Пољске и Угарске, бити ударени темељи антирусизма,

унијатства и рођени преци данашњих украјинских

шовиниста са запада те земље.

Православље је одолевало током владавине Олгерда, да

би на чело литванске кнежевине 1377. дошао Јагело, који је

спас од нестанка литванске кнежевине потражио у загрљају

пољске краљице Јатвиге 1385. Склапањем брака између њих

двоје и његовим преласком у римокатоличку веру, успут

стварањем персоналне уније (две државе са заједничким

владаром) споразумом у Креви, означен је почетак новог

братства, док је потписивањем новог акта у Городлу 1413.

успостављен римокатолички монопол на управљање

кнежевством. Овај савез је временом постајао све хомогенији

и моћнији, да би све кулминирало 1569. године

формирањем заједничке државе под именом Пољско –

литванска заједница (Жечпосполита), знаној и као

Лублинска унија, по граду у ком је настала.

Важност овог догађаја крије се у чињеници да је

расподелом географског плена у пољским рукама, уз

одређена проширења, остао највећи део данашње Украјине.

Свесни тога да се силом може освојити територија,

суровошћу одржавати режим, али да без привлачења на

своју страну покореног становништва нема стабилности и

211


изгледа за дугорочну владавину, Пољаци и Папска држава

(претеча Ватикана) су „коњићевим скоковима“ у „вечни“

шах увукли православље у Украјини. Реч је о издвајању дела

клира оданом владикама Ипатију Потијем и Кирилу

Терлецком који су у у Бресту, у данашњој Белорусији,

озваничили стварање верске уније, којом је део православног

свештенства и верника постао део Римокатоличке цркве уз

задржавање права на источни обред и друге посебности.

Једноставно речено, следбеници поменутих епископа, међу

њима и они у Украјини, постали су православци чији је

врховни верски вођа римски папа. После политичког,

религијским пером је написан увод за драму коју гледамо и

данас, с тим што се уместо мастила често разливала крв.

Све до средине наредног, 17. века историја бележи

недовољно јак отпор тим процесима. Све до појаве хетмана

Хмељницког.

Огорчен убиством сина и отимањем имовине, Богдан

Хмељницки стаје на чело козака из Запорожја и од 1648.

немилосрдно удара на Пољаке. Ценећи борбу за спас

православља, руски цар Алексеј нуди помоћ устаницима, у

то име московски двор у јануару 1654. с њима потписује

Перејаславски споразум. Овај догађај и година три века

доцније коштаће Русију губитка полуострва Крим, а

неслагање козака и Руске царевине због различитих односа

према Шведској резултираће крахом савезништва. Уистину,

не може се рећи да баш ништа није урађено, козачка

Украјина заузела је подручје садашње Кировоградске и

212


Дњепропетровске области, потом Кијев, Полтаву и

Черњигов са околином.

Наследници хетмана Хмељницког учестоваће у разним

савезничким комбинацијама, подели интересних сфера на

Левообалску и Деснообалску Украјину на Дњепру,стављаће

се и под протекторат Османског царства (преци модерних

Турака ће „преко“ Татара управљати и Кримом), док ће

Русија остварити добитак потчињавањем православних

епархија Московском патријархату 1686. године. Границе

Украјине мењаће се перманентно и пречесто, а Пољска

односно Лублинска унија и Руско царство (од 1721. под

именом Руска империја) водити главну реч по том питању.

Обрт настаје постепеним слабљењем Пољске, коју ће,

после ратних неуспеха, велике силе – Русија, Хабзбуршка

монархија и Пруска- делити од 1772. па све до њеног

потпуног нестанка као државе 23 године касније. Те

околности довеле су и до краха Лублинске уније.

Императорка Јекатерина (Катарина) II уткаће своје име у ове

процесе, јер је под њеним суверенством Трећи Рим додатно

територијално проширен. На њену иницијативу настаће

нови градови : Одеса, Николајев, Херсон... После 1795. ће 80%

украјинских земаља бити под влашћу руске Круне. Области

Галиција, Закарпатје и Буковина све до краја Првог светског

рата припадаће Хабзбуршкој /Аустроугарској монархији, а

поробљени народ имаће у њој много лошији третман и

положај него онај чија судбина је зависила од Русије.

213


Но, једно је имати територију под контролом, друго

успешно њоме управљати,још кад се дода сујета поражене

силе, у овом случају Пољске, настају грдни проблеми.

Чим је њихово краљевство нестало с географске мапе

света, Пољаци су, из освете, покренули процес стварања

вештачке украјинске нације.

Међу првима гроф Потоцки кроз своје дело „Фрагменти

историје Скита и Самарита код Словена“ (1795),

придружили су му се историчар Валериј Калинка и други.

Калинка је чак разрадио стратегију својим ставом да се

„мора створити нова душа код Малоруса (тадашњи назив за

Украјинце). Ова душа биће удахнута са Запада... Онда ће се,

може бити, малоруска Украјина вратити братству са

Пољском против Русије...“

Тарас Шевченко. Да је жив, да ли би се кајао?

214


Јак замајац буђењу украјинског националног покрета

дао је њихов „отац“ – књижевник Тарас Шевченко књигом

својих песама „ Кобзар“ 1840. године, коју су Жуковски и

Субтељни, историчари из нама ближе прошлости, иначе

тврди заговорници постојања украјинске нације, назвали

„националном Библијом“. Шевченко крајем 1845. или у

првом месецу 1846. заједно с Миколом (Николајем)

Костомаровим, Пантелејмоном Кулишем и другима у

Кијеву оснива Ћирило – Методијевско братство, чији је циљ

ширење свести о Украјинцима као посебном етносу

независном од Руса.

Плашећи се руске снаге и могућег губитка Галиције, у

тај процес će се непосредно након тога укључују

Аустријанци, у помоћ им прискачу и браћа Немци.

Аустроугарска је, ипак, морала поступати мудро, како јој се

не би догодило да „храни змију у својим недрима“.

Русија се супротстављала „украјинизацији“

становништва које је имало руски национални идентитет.

Борба се водила забраном деловања ЋМ братства на њеној

територији, циркуларом министра Пјотра Валујева 1863.

уведена је забрана објављивања радова на украјинском

језику, император Александар II Романов је 1876. Емским

указом пооштрио мере, али је процес, очигледно, био

незаустављив.

На прелазу између 19. и 20. века проукрајински

делатници почињу процес политичког удруживања.

215


Најистакнутији међу њима, окупљени у више политичких

субјеката, пре свега од 1900. у Револуционарну украјинску

партију, крећу у борбу за осамостаљење Украјине. У

Аустроугарској контролу над украјинофилским

активностима врше и даље утицајни Пољаци.

Све до 1917. и двеју револуција – Фебруарском (март по

новом календару) у режији капиталиста у којој је оборен

император Николај Други Романов и Октобарском

(новембар), организованом од стране руских

социјалдемократа – бољшевика (будућих комуниста),

украјински сепаратисти нису своје циљеве успели (до краја)

да спроведу у дело.

Ако се икако део Руса преобраћен у Украјинце могао

жалити на положај, ограничења у политичком и културном

деловању, на географску корист под руским суверенима

никако није. Јер, од Перејаславског споразума 1654. до краја

Првог светског рата 1918. године, украјинске земље су

доживеле знатно проширење. Русија им је, рачунајући и

мали део актуелне Украјине настао захваљујући ратним

победама Хмељницког, у целини или делимично подарила

следеће области: Сумску, Полтавску, Черкаску, Кијевску,

Виничку, Житомирску, Хмељничку, Тернопољску, Ровнску и

Волињску.

Међутим, амбиције њених лидера порасле су с првим

револуционарним данима и нестајањем Руске империје.

216


Користећи револуционарну полуанархију, сепаратисти

на челу интелектуалцем Михајлом Грушевским прво

проглашавају украјинску аутономију у оквиру Русије у

августу 1917, што им Привремена влада Русије признаје. У

јануару 1918. године актом названим Четврти универзал

„аутономаши“ постају сепаратисти проглашавајући

независну државу под именом Украјинска Народна

Република (УНР), међутим нова бољшевичка јој ускраћује

признање и накратко враћа под суверенитет тада већ

Совјетске Русије исте године, потом је, на позив владе УНР

запоседају немачке и аустроугарске трупе. Аустроугарски

Украјинци користе распад Аустроугарске и проглашавају

Западноукрајинску Народну Републику (ЗУНР).

На њихову жалост, поразом Централних сила односно

победом Совјетске Русије, упркос привременој окупацији

ЗНР од стране 1917. обновљене Пољске, у међувремену

спроведено уједињење УНР и ЗНР постаје мртво слово на

папиру, привременим протеривањем пољских трупа,

односно тријумфом бољшевика над белогардејцима и

њиховим западним савезницима, 1922. године Украјина

постаје конститутивна јединица нове државе – Савеза

Совјетских Социјалистичких Република (СССР).

Први лидер СССР-а Владимир Уљанов Лењин „части“

Украјину руским територијама. Придодате су јој

надминистративне области – 2014. отцепљене Луганска и

Доњецка, затим Харковска, Запорошка, Херсонска,

Николајевска и Одеска. Закарпатска, Ивано –Франковска,

217


Љвовска и Червничка област последње ће ући у састав

Украјинске ССР. Првобитно споразумом СССР-а и

нацистичке Немачке (Споразум Фон Рибентроп – Молотов)

о прекрајању граница Чехословачке и Пољске, почевши од

1939. године па све до 1945. наведена подручја су временом

укључивана у састав Совјетског Савеза.

Симболи под којима су Русији „посечене“ територије и „закуцане“

у састав Украјине

Паралелно с растакањем Русије у корист Украјине на

географском плану, „црвени“ режим је 1921. године ударио

и на Руску православну цркву, противканонским

формирањем Украјинске аутокефалне православне цркве (

ликвидиране 1930, обновљена двапут – 1942. и 1990).

218


Догађај који ће имати озбиљне импикације на руско –

украјинске односе збио се почетком 1929. У Бечу је основана

Организација украјинских националиста, чији ће

милитантни огранак Украјинска национална армија под

командом Степана Бандере од настанка 1943. године постати

симбол украјинског шовинизма, узор великом броју

Украјинаца пре и после почетка сукоба 2014. године. Мада је

остао упамћен као сарадник нацистичког окупатора,

фанатични борац против совјетске Црвене Армије током

Другог светског рата, Бандера и његови следбеници ратовали

су и против Пољака и, каквог ли апсурда, својих савезника

Немаца, због чега је он осетио терет њиховог

заробљеништва. Убијен је од стране оперативаца совјетске

безбедносне службе (КГБ)у Минхену 1959. године.

Совјетска Украјина имала је привилегију да, упркос томе

што је била само федерална јединица у саставу тада највеће

светске државе, добије засебну столицу у Уједињеним

нацијама, чиме је стекла право да на два колосека креира

светски поредак (као део СССР-а и самостално).

Украјински кадрови унутар КП СССР очигледно су ову

привилегију сматрали недовољном, уследио је потез с

далекосежним последицама по будућност руско –

украјинских односа.

Никита Хрушчов, наследник Јосифа Џугашвилија

Стаљина на челу највеће светске државе до 1991, поводом

обележавања тристоте годишњице Перејаславског

219


споразума, условно речено братства Руса и Украјинаца,

издваја полуострво Крим и град Севастопољ из састава

Русије и додељује Украјини. Неслагања о разлозима оваквог

чина су различити: од тога да се руска федерална јединица

ослободила обавезног плаћања ација власницима земље на

том подручју до „куповине“ подршке партијских

функционера украјинске националности у процесу

учвршћивања власти.

На другом колосеку, што из емиграције, што изнутра

миц по миц делују и борци за „украјинску ствар“. Четири

деценије неуспешно, све до Горбачовљевих реформи

средином 1980-их. Офанзива је спроведена на више

фронтова – политичком, верском, културном.

Од тог тренутка до трансформације Совјетског Савеза у

Заједницу независних држава,украјинство доживљава

врхунац – на киосцима се појављују „независне“ новине, буде

се друштва националног препорода попут „ Научног

друштва Тарас Шевченко“ и покрета „Рух“, совјетска влада

признаје Украјинску гркокатоличку (унијатску) цркве, РПЦ

1992. под жестоким притиском доноси одлуку о фомирању

аутономне целине под називом Украјинска православна

црква (Московског патријархата, дотад егзархат), оживљена

је и Украјинска аутокефална православна црква. Забележени

су сукоби и преотимања храмова. Следствено атмосфери,

једина призната православна верска заједница – Руска

православна црква- најгоре пролази.

220


Ланчане реакције произвеле су „живи ланац“. У јануару

1990. су присталице независности својим телима повезале

Кијев са западним делом земље, а наредне године својим

оловкама потврдиле одлуку парламента (Врховне раде) о

проглашењу независности, бацајући у клиничку смрт још

увек постојећи Совјетски Савез.

Са врха националног брега Украјинци нису уочили

надолазећи суноврат.

А он је ускоро стигао.

221


ТРОЗУБАЦ У РУСКОМ СРЦУ

Антирусизам у Украјини 1991 – 2022

„Украјина је осмишљена као економско – политичка филијала

Немачке“ (Роман Дмовски, пољски политичар и мислилац из

прве половине XX века)

Рођењу „нове“ Украјине радовали су се сви њени

становници. Први и последњи пут је 1991. године у тој

држави владао вишеслојни национални екуменизам. На

својеврсном есперанту проговорили су, уз апсолутно

разумевање, гркокатолици (унијати), већински на западу

земље, језички блиски Пољацима;народ из централног дела

земље, прелазног (укро-руског) идентитета,, политички

наклоњенији западноукрајинској опцији, али по језику и

православној вероисповести сроднији супротној страни

територије највеће европске државе (Русија је евроазијска),

као и (про)руски живаљ на (југо)истоку.

Наде да ће сунце огрејати новостворени државни субјект

убрзо су прекрили тамни облаци, зраци су једино обасјали

гроб немачког генерала Хофмана, начелник штаба Источног

222


фронта немачке војске из времена Првог светсог рата, чији

запис датиран на 1926. годину гласи:“Творевина Украјина није

резултат аматерске делатности руског народа, већ резултат

(рада) моје обавештајне службе.“

Братство је било краткотрајно, јер је Леонид Кравчук,

тврдоукрајински оријентисани лидер од 1991. до 1994,

изабран захваљујући гласовима бирача са истока и

југоистока (у Доњецкој области преко 71%, у Харковској

више од 60, на Криму изнад 56%), у „мираз“ донео хладне

односе с Русијом и огроман инфлациони индекс, 1993.

петоцифрен! Ништа више.

Издани и преварени, а кад те једном издају знаш да ће

то опет учинити, украјински Руси су казнили Кравчука и

одиграли пресудну улогу у довођењу на чело Украјине

Леонида Кучме, премијера од 1992. до 1993, који је вешто

управљао украјинским бродом, приближавајући га руским

обалама, али водећи рачуна да не уплови до краја у

политичку луку званичне Москве, пошто би, несумњиво,

врло брзо био потопљен од стране јавности

„индипендистичке“ средње Украјине и антируског запада

своје државе. Међутим, само једна наутичка миља ближе

Јељцину и потписивање акта о пријатељству и сарадњи с

Руском Федерацијом ( Велики уговор) 1997. године, коштали

су га салви плотуна под којима је попустио.

Док су поједини српски политичари у првој половини

последње деценије минулог века нападани и оптуживани

223


због ставова да се „Србија брани у Книну и Борову“,

Украјина је „брањена“много даље од својих граница - у

Ираку, јер је у претпоследњој години његовог

председниковања, 2003, на основу одлуке о уласку у НАТО

структуре из 2002, у првом премијерском мандату „руског

човека“ Виктора Јануковича, под пољском командом, на

песку Блиског истока, засветлуцало оружје украјинских

војника у противправној окупационој мисији. Наредне

године су им се (њихов) запад и (прави) Запад „захвалили“

подметањем паклене поморанџе на изборни мени.

Нож председничких избора одржаних поткрај 2004.

године пресекао је Украјину онако како ју је резао у

прошлости, садашњости, могуће је и у будућности. Однос

гласова у другом кругу председничких избора дао је одговор

на питање зашто ова земља личи на БиХ. У преводу – зашто

је илузија да може опстати као јединствена целина.

Исток је огромном већином подржао формално

проруског кандидата Јануковича, а линија подршке његовом

противкандидату и имењаку Виктору Јушченку се

удебљавала од средишњег дела земље ка апсолутно му

оданом западу.

Иако су Јануковичеве присталице почеле да славе чисту

победу, на крају су се радовали Јушченкови гласачи. Њега и

његову партију „Наша Украјина“, насталу два месеца по

понављању избора, својом су сматрали и у ЕУ и Сједињеним

Америчким Државама, па су у то име помогли да „жуто –

224


плава“ држава буде обојена у наранџасте боје и под

притиском демонстраната је поновљен други круг у ком је,

може се закључити колико регуларно, тријумфовао

Јушченко.

Област /Аутономна

Република

Јанукович Јушченко

АР Крим 82 % 14,6%

Доњецка 96,2% 2,03%

Харковска 70,3% 24,1%

Љвовска 6,6% 91,8%

Тернопиљска 5,2% 93,5%

Ивано - Франковска 5,1% 93,4%

Део резултата поништеног другог круга председничких избора

2004, који показује очигледну политичку поделу на (југо)источни и

(северо)западни део Украјине

Западне силе су пред Путиновим очима уз звуке

каљинке заиграле хопак. Русија је ћутала. И чекала.

Украјински шовинисти, наследници Степана Бандере,

познатог нацисте, украјинског шовинисте и русофоба из

времена Другог светског рата, чију идеологију је заступао сам

Јушченко са својим подржаваоцима, у одсуству идеја како да

земљу извуку из економске кризе и финансијске беде

(инфлација, висок девизни курс), признају право на

коришћење руског језика као другог званичног, што је

светски стандард у земљама у којима мањински народ броји

више од 20% становништва, били су сити свега , Русије и

руског човека посебно, па су промовисали причу о глади и

225


2006. донели закон о признавању наводно почињеног

геноцида (од стране моћног суседа) у време „голодомора“

(изгладњивање становништва у Совјетском Савезу између

два светска рата), мада је у том процесу страдало и

становништво Русије и Казахстана док је Совјетским Савезом

апсолутистички владао Грузин Јосиф Џугашвили Стаљин,

Николај Ивницкиј доказао да је процес имао свесовјетски

карактер, а амерички историчар Марк Таугер отворено,

саопштавајући резултате свог истраживања украјинске

тврдње прогласио лажним, наглашавајући да је совјетска

власт могућим мерама учинила све да умањи последице

изазване недостатком хране..

Током 2004. и 2005. године је и небо обојено над Украјином обојено у

наранџасто

Усијане режимске главе су пре ватреног и хладног

користиле перфидније, мада ништа безболније оружје –

пропаганду.

Бандерин покрет је кроз медије и образовни систем

представаљан као ослободилачки, с пијететом се говори о

226


свим антирусима из прошлости, руски императори су

проглашени окупаторима и експлоататорима Урајине,

стигматизовани су и козаци из времена борбе против

Пољака у 17. веку. Отпор овако радикалним акцијама и

ставовима највише је пружан од стране Кримљана и

Севастопољаца. Разлог за почетак „рата споменика“

Они, у знак захвалности, 2008. у Севастопољу подижу

споменик руској императорки Јекатерини (Катарини )II

Великој, за време чије владавине су основани многи градови

у југоисточном делу Уррајине, а антируски Украјинци је

називали „неморалном царицом и непријатељем

украјинског народа“. Да би спречиле рушење, присталице су

га окружиле аутомобилима, а откривање је обављено рано

ујутру. Народни посланик Колесниченко је 2009. Врховној

ради предао предлог закона о „ забрани рехабилитације и

хероизације фашистичких колабораната“.

Јушченков режим је, пак, био гладан само власти, а

председник можда једине земље на свету која у свом имену

нема префикс везан за државно уређење (република,

краљевина, царевина...) још једном је задовољио своје

диктаторске апетите „хранећи“ се Јануковичем,

противзаконито распуштајући владу с лидером Партије

региона на челу, позивајући се на угроженост државе, само

годинак дана после избора парламентарних избора.

Русија није озбиљније реаговала. Посматрала је.

227


Руси у Украјини су деловали. Изнова су, 2010. године,

Јануковича лансирали у фотељу шефа државе. Законито.

Демократски. Са бирачких места. Овога пута је руку, истина

невољно због наводних нерегуларности, морала да му пружи

Јулија Тимошенко, председница Кабинета министара (владе

)у техничком мандату, заступница меке западноукрајинске

опције, како ју је окарактерисао др Драган Петровић. Две

године доцније председникова странка поново преузима и

извршну власт.

Област /Аутономна Јанукович Тимошенко

Република

АР Крим 78,24% 17,31%

Доњецка 90,44% 6,45%

Харковска 71,35% 22,43%

Љвовска 8,6% 86,2%

Тернопиљска 7,92% 88,39%

Ивано - Франковска 7,02% 88,89%

Део резултата другог круга председничких избора 2010, који

осликава диференцијацију између (југо)источног и (северо)западног

дела Украјине

Украјина – земља апсурда. Да двострука победа може

донети испадање из политичке, а умало и животне лиге

Виктора Јануковича, његове партије, коалиционих партнера,

бирача, наговестио је прелазак изборног цензуса

шовинистичке групације Свеукрајински савез Слобода (укр.

Свобода). Њен вођа Олег Тјагнибок је заклетву, осим

Украјини и својим присталицама, изјавом да су „Руси,

228


Немци (!) и Јевреји олош“, положио и на гробовима

припадника Бандерине Организације украјинских

националиста односно њеног војног крила Украјинске

устаничке армије (УПА). Пре њега, још 1994. године је

посланичко место у Врховној ради заузела Слава Стетско,

чији муж Јарослав је као сарадник нациста обављао дужност

председника владе током Другог светског рата. Из њених

уста се у народном представништву чула бандеровска

парола: „Слава Украјини“ што је у преводу значило – смрт

Русији!.

Стејт Департмент и Европска унија су, с друге стране,

„положили заклетву“ да ће „руски Јанукович“ морати да оде

с власти. Само су чекали прави тренутак, а он је дошао

недуго затим.

Колебљиви, неодлучни и недовољно снажни, личном и

сарадничком корупцијом оптерећени Јанукович балансирао

је између Русије с једне и Запада с друге стране, но,

политичко – економски ветрови су њега и лошестојећу му

државу последњих месеци 2013. толико ломили, час из једог,

час из другог правца, а често истовремено са обе стране, да

се више до заклона није могло доћи.

Свестан чињенице да мора преломити, макар сломио и

грану на којој седи, у новембру је, бирајући између руске

шаргарепе у виду кредита који ће продужити живот

колабираној држави, и бриселског штапа, ипак, уз „амин“

владе, узео опипљиво. Руско. Обустављен је процес

229


придруживања Европској унији. Рационално или не, одлука

је донета на основу дискреционог права власти. Легално и

легитимно.

За сваког новинара је оваква вест злата вредна, а за

прозападно оријентисане Украјинце, противнике власти,

вредна и проливања крви. У име „одбране европских

вредности“ се, на позив журналисте Мустафе Најема,

окупљају на главном градском тргу у Кијеву (Мајдан). У

периоду од три месеца се туку с полицијом. Кажу да

полиција бије њих. Крв се лије, страдају и једни и други, не

помаже ни посредовање „тројке“ делегиране из ЕУ. За

пропаст споразума о решењу кризе увек је крива супротна

страна. Већ виђено. Већина демонстраната је говорила

руски. Припадници снага безбедности исто. Рушитељи и

рушени. Испало је да се споразумевају немуштим језиком.

Мајдан. Трг преврата

230


За Јануковича је „пети октобар“ дошао у фебруару 2014,

јер је у последњем тренутку с делом сарадника (други, на

пример Ринат Ахметов, милионер, власник Фудбалског

клуба Шахтјор из Доњецка, прелазе на непријатељску

страну) бекством прво у Харков, у ком су организовани први

протести против превратничког режима у Кијеву, касније у

Руску Федерацију спасао живу главу, пошто су протестанти

кренули у незадрживи напад, кршећи прихваћени предлог

о деескалацији кризе. Остаће забележено да их је због свега

учињеног Викторија Нуланд, тадашња помоћница државног

секретара САД, частила сендвичима, који је, у пратњи

медија, лично донела на Мајдан.

Исток и југоистог се дижу. Неће пучисте. А и како би кад

је један од хероја с Мајдана Дмитриј Јарош, унијат, вођа по

злу познате неонацистичке паравојне формације „Десни

сектор“, који је позивао на уништење Русије називајући је

„империјалним чудовиштем“? Или Андреј Билецки,

командант батаљона „Азов“, касније, указом новог

председника Порошенка, трансфомисаног у пук. Билецки је

назван „украјински Хитлер“, јер је за симбол још као лидер

организације „Патриоти Украјине“ узео руне, по угледу на

фирерове СС јединице. Да апсурд буде већи, финансијску

подршку овој формацији давао је Игор Коломојски, познати

бизнисмен, власник у међувремену угашеног Фудбалског

клуба Дњепар из истоименог града (некадашњег

Дњепропетровска), иначе Јеврејин (?!?), који ће касније доћи

под удар режима из Кијева . Њиховој русофобији и

231


суровости посвећен је и прилог француског „Канала +“

(Canal +), који је у међувремену скинут са „Јутјуба“.

Крим је новом режиму рекао „спустио рампу“. Прво

референдумом и скупштинском одлуком о отцепљењу од

Украјине месец дана након преврата, а потом уласком у

састав Руске Федерације. Знајући да неће ствари вратити на

„фабричка подешавања“, официјелни Кијев се спуштао тако

ниско да је фудбалском дипломатијом успео да спречи

клубове са Крима и Севастопоља да заиграју у лигама под

окриљем Руске фудбалске федерације, већ је, после много

натезања, компромисно одлучено да буде формирана

Кримска фудбалска унија и Премијер лига независна од

украјинске и руске „куће фудбала“.

Харков није хтео „новајлије“. Одбио је Украјинце и

1917/18, али је присиљен вољом Лењиновог режима да уђе у

њен састав. Одбио је да се повинујује антирусима и 2014, па

је опет сломљен. Несумњиво је да „замајдањену Украјину“

као своју не доживљава ни већина становништва у

Дњепропетровској, Николајевској, Запорошкој и добар део у

Херсонској области.

Одеса, град на Црном мору, позициониран на југоистоку

земље , до те трагичне године је био познат по рекама

купача, као место порекла чувеног америчког музичара,

добитника Нобелове награде - Боба Дилана и родно место

пројектанта зграде Главне поште у Београду Василија

Андросова. Почетком маја у њој су потекле реке крви..

232


У Дому синдиката су, након сукоба, присталице власти

из самог града, појачане пристиглим фанатицима из других

крајева земље, међу њима и чланови поменутог „Десног

сектора“, на бруталан начин убили званично 40, незванично

више од 100 људи. Прво су их угушили хлором, а затим

спалили. Злочинац по надимку Слон се похвалио својим

неделом : „а ти ме не препознајеш? Био сам у свим

публикацијама, на свим сајтовима... Ми смо 2. маја посекли

црева са ватрогасних кола која су стигла“.

Воронцовљев светионик у Одеси,

назван по руском кнезу и војсковођи.

И чија је онда Одеса?

Становништву Доњецка и

Луганска, готово стопроцентно

оданом Русији, стављено је до

знања шта треба да учине не би

ли избегло сличну судбину. И

они су отишли из Украјине. На

барикадама које су подигли у

Краматорску (Доњецка област)

поставили су слике Слободана

Милошевића, бившег председника Србије и СР Југославије,

у ком су препознали борца против оног чему су се и сами

супротстављали. Затим је уследило и изјашњавање. Морали

су путем референдума да изборе издвајање од Украјине, док

су преко нишана, након што је нова централна власт послала

233


своје јуришнике да их „пацификују“, до уласка Русије у сукоб

су освојили део Доњецке и Луганске области, и на том

подручју формирали истоимене народне републике.

Сачували су своју груду, а и новац.

Јер, осим национално и верско - политичких сукоба,

важан елемент неслагања у Украјини је и економски.

Источни, индустријски, понајпре рударски, исток

обезбеђивао је 60 % украјинског БДП-а, док је преостали, пре

свега земљораднички, део земље живео „ у хладовини

државне касе“. У једном тренутку су Доњецк и околина су

остваривали приход од 4,7 милијарди гривни, а из државног

буџета добијали 1,23 милијарди. За то време је Тернопиљ

зарађивао 244 милиона, док су буџетске дотације централне

државе износиле скоро три пута више. Профитирао је и

Ивано – Франковск са приходованих 342 милиона и чак 766

милиона гривни пристиглих из заједничке касе.

Не мирећи се са губитком дела територије, режим од

Русије, зачудо, признатог новог председника Петра

Порошенка и премијера Арсенија Јацењука одлучио је да

акцијама оружаних снага, појачаним паравојскама, поврати

изгубљену територију. Упркос двоструком споразуму из

Минска- 2014. и 2015. године о мирном решењу кризе, којим

је предвиђено да овај део државе добије посебан статус

задржавајући се у саставу Урајине, уз то и de facto признање

посебности јер су међу потписницима били и лидери већ

формираних народних република Доњецк и Луганск –

234


Љеонид Плотњицки и Александар Захарченко (убијен у

атентату 2018), све је остало мртво слово на папиру, само су

оружане борбе, углавном напади украјинских снага, трајали

некад високим, некад ниским интензитетом, док су жртве

готово увек били само цивили (око 14.000). У нападу на

Горловку, градић на линији раздвајања,живот је могао

изгубити и Јеврејин из Одесе, ком је венчани кум био

председник Русије Владимир Путин. Забележен је и покушај

украјинских снага да у ваздух подигну складиште

радиоактивног материјала у Доњецку.

Русија је анализирала. И чекала.

Украјина данас

Добровољци из Србије, међу којима је статус легенде

стекао Дејан Берић, официр војске Доњецке НР, узели су

уешће у сукобу, иако је Република Србија 2014. донела закон

којим својим државаљанима, под претњом строгих казни, то

забрањује. Узвраћајући Украјини за подршку током

235


санкција, НАТО агресије и због непризнавања независности

Косова и Метохије, наша земља Крим признаје као део

Украјине, а под притиском званичног Београда је на почетку

сукоба отказана пријатељска у Новом Саду предвиђена

пријатељска фудбалска утакмица између РФК Нови Сад и

селекције Луганске НР.

Осим оружаног, постмајдановски режими у Украјини су

сламали и политички отпор непокорног руског и

русофилског становништва. Забрањене су народу на истоку

и Русији апсолутно наклоњена Комунистичка партија

Украјине, Јануковичева Партија региона, Велики споразум је

раскинут 2018, закон о војној неутралности, донет тесном

већином 2010. године, срушен је одмах по реализацији пуча.

Позивање украјинске стране на Меморандум о

безбедносним гаранцијама, усвојен у Будимпешти 1994,

којим се ова држава одрекла свог нуклеарног арсенала у

корист Русије у замену за гаранције везане за суверенитет,

територијални интегритет и забрану оружаних дејстава

против ње, пало је у воду због свих потеза које су њени

режими повлачили у последње две деценије, непрекидно

кршећи чак и елементарна права руског народа, рачунајући

да су у Кремљу заборавили на мисао Џона Стјуарта Мила из

1867. године: „Да би остварили своје циљеве, злим људима

потребно је само да добри људи не предузму ништа.“

Русија је предузела.

236


ЗВОНА ИЗДАЈЕ

Руска православна црква у Украјини,

неверством до развода

Издржала је Руска православна црква (РПЦ) бољшевичку

олују у виду отцепљења њених делова и формирања

Украјинске аутокефалне православне цркве 1921. године,

остала је на ногама и након торнада пристиглог од стране

Филарета (Михаила) Денисенка и његових следбеника 1992.

године, али ништа не боли као ововременски цунами који ју

је погодио због њених синова окупљених око митрополита

кијевског и целе Украјине Онуфрија (Ореста) Березовског,

чија је верност Московском патријархату „брутовски“

попустила под одјецима ратних добоша и довела до

отцепљења 2022. године

По традицији, све што скупо кошта Русију, њен народ и

Цркву скоро по правилу долази са запада, па је тако у освит

последњих совјетских зора из те географске тачке Украјине

1990. године „закукурикао петао“ аутокефалности тадашњег

Украјинског егзархата Руске православне цркве.

237


У то време је националистички талас, мада су многи

почели једрили и на дасци антирусизма, запљуснуо

архијереје у Москви, но, имали су довољно снаге и храбрости

да испливају и неутралишу захтеве за потпуно

осамостаљење епархија у Украјини тиме што су наредне,

1991. године, одбили званични захтев за признање

независности Украјинског егзархата, доделивши у октобру

канонској браћи аутономију и ново име – Украјинска

православна црква (Московског патријархата), а Филарету

Денисенку звање митрополита кијевског и све Украјине, који

незадовољан том одлуком већ у новембру исте године креће

расколничким путем инсистирајући на добијању

аутокефалног статуса.

Филарет, поуздани сарадник совјетских тајних служби

под кодним именом „Друг Антонов“, што је у јавност изнео

свештеник, дисидент из доба Совјетског Савеза, потом и

посланик Јељцину блиског Избора Русије, бољшевички

реформатор православља (обновљенаш) – Гљеб Јакуњин,

показао се као апсолутно непоуздани члан врха РПЦ. Након

што му је у марту 1992. у Харкову ускраћено поверење због

инсистирања на духовном одвајању Руса и Украјинаца и

забрањено чинодејство од стране епископа Московског

патријархата на територији Украјине, отцепио је део

епархија, противканонски формирајући непризнату

аутокефалну Украјинску православну цркву са седиштем у

Кијеву.

238


Кијевско –печерска лавра, престо расколника

Ушавши накратко у неформални савез са, од стране

других помесних православних цркава такође непризнатом,

Украјинском аутокефалном православном црквом, место

првојерарха УПЦ КП препустио је њеном духовном вођи

Мстиславу (Степану) Скрипнику, од 1993. „свом“ човеку

Володимиру Ромањуку, да би две године касније, после

Володимирове смрти, он преузео вођство.

Осим што је пао духовно, исто му се десило и на

моралном плану, јер је живео с Јевгенијом Родионовом, чиме

је себе лишио могућности да носи звање епископа, посрнуће

је „подебљао“ чињеницом да има децу, што није дозвољено

високопозиционираним лицима у хијерахији било које

239


православне цркве, а нема сумње да се тадашњи руски

патријарх Алексеј II (Ридигер) крстио обема рукама кад је

прочитао писмо Филаретове кћерке Вере Медвед у ком је

оца оптужила за сарадњу с мафијом.

Анатемисан од стране Московског патријархата 1997.

године, дезоријентисани пастир наставља раздвајање

православног духовног стада у својој земљи, подржаван од

мањег броја верника у односу на УПЦ МП, међутим,

протоком времена почиње да шири „ливаду“ захваљујући

подршци оног ко би, по природи ствари и односа међу

православцима, морао бити на супротној страни од

расколника – цариградског патријарха Вартоломеја Првог,

водећег поглавара међу помесним православним црквама

на свету. Првог међу једнакима који се претворио у

„једнакијег“ у односу на остале првојерархе, кршећи

вишевековни поредак признатих ортодоксних организација.

Користећи нарастајућу мржњу према суседној земљи и

њеном народу, украјински свети и несвети оци јачају своје и

позиције својих параверских организација, што је

кулминирало 2014. године после насилног рушења

Јануковичеве власти и почетком оружаних сукоба проруског

становништва на (југо)истоку Украјине, оданог Руској

православној цркви с једне и новог, русофобног, режима у

Кијеву и његових следбеника, који су везани за Украјинску

православну цркву Кијевског патријархата у целој земљи,

240


односно гркокатолика са (северо)запада државе с друге

стране.

Ништа не би вредело што су се појединци у Украјини

молили сунцу (!?) да Филаретова „црква“'скине наводнике са

свог имена да поменути цариградски патријарх Вартоломеј

Први, припадник грчког народа, није, у складу са својим

статусом резервног официра ратног ваздухопловства Турске,

„ракетирао „ каноне.

Пошто су се у децембру 2018. године у Кијеву окупили

представници Филаретове Украјинске православне цркве

Кијевског патријархата, заступници Украјинске аутокефалне

православне цркве на чијем челу је Макарије Малетич и

мали број дотадашњих чланова Украјинске православне

цркве верне патријарху московском и целе Русије Кирилу,

подржани од стране тадашњег украјинског шефа државе

Петра Порошенка, коме је указана „част“ да буде један од

председавајућих овом скупу, вођеном на енглеском језику па

превођеном на украјински (!?!), и донели одлуку да се

унификациона организација назове Православна црква

Украјине. Председник Украјине је по завршетку скупа

између осталог узвикнуо: „... Ово је Црква без Путина!...Ово

је Црква без Кирила!“.

Под изговором да је Руска православна црква 1686.

године самовољно, без валидног томоса (указа) себи

потчинила Кијевску митрополију, самим тим и

јурисдикцију над православцима у данашњој ј Украјини,

241


Вартломеј Први, упркос томе што само Мајка Црква, у овом

случају руска, може признати аутокефалност делу свог

духовног бића, у фебруару 2019. потписује томос и

(делимично) озваничује постојање нове украјинске цркве,

иако је пре тога на Криту (Грчка) Московском патријархату

признато право на духовну бригу на територији Украјине.

Сенку на аутокефалност баца чињеница да је

цариградски патријарх из руку првог поглавара ПЦУ,

митрополита Епифанија (Сергеја) Думенка (Филарет је

именован за почасног поглавара, али се брзо одвојио од

ПЦУ) извукао епархије ван Украјине задржавши их за себе,

тако да остаје нејасно да ли је Православна црква Украјине

заиста независна или је полунезависни огранак Цариградске

патријаршије?

Требало је много мудрости, још више храбрости, у то

време остати веран РПЦ. Такви су били митрополит УПЦ

МП Онуфриј (Орест) Березовски и њему одани људи у

мантијама, верујући народ такође, мада су истраживања

јавног мњења, уистину више пута спроведена од стране

прозападног Центра Разумков и осталих организација

наклоњених званичном Кијеву, показивала да Филаретовој,

касније Епифанијевој, Цркви припада већи број верника

(2019. је тај однос 43,9 наспрам 15,2%, уз део православаца

који се није изјаснио, око 7% унијата и нешто више од један

посто римокатолика).

242


Но, почетак Специјалне војне операције оружаних снага

Руске Федерације или насилне интервенције/агресије, како је

званични Кијев и руским снагама супротстављени

Украјинци називају, показао је да је терет братоубилаштва

постао претежак камен мудрости на плећима преосвећеног

Онуфрија, архијереја, свештенства и верника Украјинске

православне цркве Московског патријархата.

Од дојучерашње браће у Христу, Руси су за „своју“

митрополију у Украјини постали сатане.

Тако се, како је наведено у званичним саопштењима и

вестима на сајту УПЦ МП, страдали украјински војник Васил

Олијник назива жртвом „руског окупатора“, а надлежна

епархија га испраћа речима : „царство небеско, ратниче!“'.

За погинулог Дмитрија Агајева се тврди да је дао живот „у

борби против руске агресије“', а да би се звона издаје чула

што даље, као и сваки лош глас, побринула се епархија у

Ровнској области уручењем 60 панцира намењених снагама

безбедности Украјине у том делу земље!

Украјинцима панцири, својој матичној Цркви метак у

срце.

Има ли међу вама Руса? - запитао би се Александар

Конузин, некадашњи амбасадор Русије у Србији.

243


КРСТ ПОД ЛОВЋЕНСКИМ СТЕНАМА

Голгота Српске православне цркве у Црној Гори

„Моли Бога да војују храбро, да свакад штите част

витешку, да увек бране веру Христову, а ако то не чине –

боље да пропадну, нек им ни тага не буде на свету.“ (Н.

Гогољ – „Тарас Буљба“)

Док Русима нико не сме такнути Дон и сећање на

Бородинску битку, Енглезима суверена и фудбал, Јерменима

Ечмиадзин и хачкаре, Србима су уништавали и отимали све,

а они су опростили, много тога и заборавили : Јасеновац и

Јадовно, „пасја гробља“, матуру положену пред стрељачким

водом у Крагујевцу, њиховом крвљу окречену „жуту кућу“,

спаљене и срушене богомоље.

Дешавало се да по завршетку наведених сатанских

пирова немају ништа, а ипак им остане нешто – Српска

православна црква, сторучица која није мајка него Мајка,

верска организација у коју се заклињу и атеисти, док је

већини људи у Црној Гори, па и великом делу припадника

244


црногорског народа, више од тога – темељ и кров настанка,

опстанка и трајања света окренутог ка истоку.

Управо зато су с друге стране, западне, касније са свих

страна,током претходна два века стизали булдожери

прозелитизма, буре и олује унијатства, идеолошке

диктатуре, мада су често извођачи радова и усмеривачи

ветрова били „укућани“.

На почетку беше поветарац. Свега неколико месеци

након међусобног признања Црне Горе и Папске државе

(претеча Ватикана) 1887. године бискуп Јосип Јурај

Штросмајер, започео је, инсистирајући на ставу да је

црногорски суверен наклоњен зближавању с државом

Римокатоличке цркве и регилијском братству, „изливање“

прстена намењеног православцима, а то су у земљи књаза (од

1910. краља) Николе Петровића I били Срби, пошто

црногорска национална свест у то време, објективно

гледајући, није била изграђена.

Акција је текла, мало по мало су, прво декларативно, а

затим практично, каменчићи са дотад строго ортодоксних

ловћенских стена полако откидани, а удаја кнежеве ћерке

Јелене за потоњег италијанског суверена 1896. године, што је

изискивало промену вероисповести младе, представљали су

најаву правог одрона на конфесионални идентитет државе,

владара, народа и ауторитет дотад неприкосновене Српске

православне цркве.

245


Вазнесена довољно високо да је не могу повући у амбис,

натерати је да се одрекне себе, СПЦ је, за разлику од

династије Петровић, остала, опстала, издржала притиске,

испратила аустроугарске окупаторе из Црне Горе 1918.

године.

Застава слободе вијорила се кратко. Наизглед

лукративна политика југословенског монарха Александра I

Карађорђевића, идеолошки обојена

југословенством,допринела је да од Хрвата и

римокатоличког клира у јужнословенској државној

заједници буду створена српска браћа, да би се само

неколико дана по окупацији земље они показали као браћа

по матери, Српску православну цркву ће, упркос

склопљеном Конкордату 1935, третирати као злу маћеху, а

испод крста ће, како је то у наслову своје књиге формулисао

Ратко Дмитровић, ставити криж.

Делујући синхронизовано са италијанским окупатором,

који је у јулу 1941. нацртом Статута Црне Горе предвидео

постојање аутокефалне Црногорске православне цркве,

словенска браћа крећу у кидање светосавских нити. Керубин

Шегвић, дипломата НДХ, исте године недипломатски током

посете Италији окривљује Русију за промену националног и

верског идентитета живља у Црној Гори, наглашавајући да

су Црногорци: „... били и Хрвати и католици до пре пар

виекова. Гледе сербства, то је политичка творевина Руса... „

246


Пошто ни друга окупација није сломила светосавље, на

ред је дошла и трећа. И под „црвенима“ се на СПЦ спустио

мркли мрак. Тако је, на пример, као својеврстан увод у

рушење српске црквене хијерархије и светилишта попут

Његошеве капеле,рушено и људско достојанство њених

припадника. Масовним егзекуцијама, попут оне пчињене

над тадашњим митрополитом црногорско –приморским

Јоаникијем и свештеницима заробљеним у Словенији,

комунистичке власти су показале чему СПЦ и верујући

народ може да се нада.

Неки од њих су имали среће, па су прошли „само“ проз

процес срамоћења.

Тако је јереју Николи Ђурђевићу у 1. децембра 1951.

онемогућено да обави сахрану преминуле жене, јер је, по

наређењу комунистичких власти, морао да присуствује

партизанском маршу!?!

Што је човек био више позициониран у црквеној

хијерархији, то је режим бивао суровији. Први човек

црногорско – приморске митрополије СПЦ Арсеније

(Брадваровић) осуђен је 1954. на вишегодишњу робију само

зато што је негодовао због привилегованог финансијског

статуса огранка Римокатоличке цркве у односу на

митрополију на чијем је челу био, супротављања забрани

ложења бадњака, а инкриминисан је и за (наводно)

непоштовање организација попут Народног фронта и

Народног одбора. Додатно понижење представљала је

247


обавеза да свој животни простор током робијашких дана

чисти голим рукама!

Знајући да ни молбе, а камоли претње и екзекуције, за

одрицање од својих верским идеала неће имати ефекта код

људи, барски надбискуп Александар Токић је 1956. године

„замолио“ Светог Василија Острошког да православце 'дозове

памети', записавши у спомен књизи приликом посете

Острогу: „ ... а ја од тебе тражим да црногорски народ иде

твојим путем (ка) црквеном јединству (с Ватиканом –прим.

Д.С)...“, пошто је, наводно, овај светац током овоземаљског

живота био присталица уније.

Да и крај може представљати почетак доказ је одлука

локалних власти на Цетињу крајем 1960 –их, тачније 1968, о

рушењу Његошеве капеле и градњи маузолеја на истом

месту. „Братска“ подршка је стигла, а одакле би друго, него

из Хрватске, јер је на негодовање СПЦ одговорио један од

двојице највећих црногорских усташа Савић Марковић

Штедимлија, који је 1970. текстом у „Вјеснику“ успео да спији

неспојиво и помири непомирљиво: сами српски,

антикомунистички емигранти су се зачудили његовој

тврдњи да су четници и љотићевци највећи противници

рушења богомоље. Другови из цетињске управе су

подржали његов став, с тим што су то учинили на много

оштрији начин саопштавајући да је „проширење СПЦ на

Црну Гору био и остао акт насиља.“

248


Издржала је Црква и овај хладан талас, но, пар деценија

доцније плима антицрквене, што у преводу значи

антисрпске, хистерије добила је на снази.

Ново време, оно пред и током распада Титове

Југославије, донело је и нове борце против Српске

православне цркве и модерне методе борбе, овога пута

гарнирану политичким плурализмом.

У Хрватској је српски народ обрисан из устава, а у Црној

Гори је кренуо процес брисања светосавског идентитета.

Окупљени око Либералног савеза Црне Горе (ЛСЦГ),

Србима изразито ненаклоњеног политичког субјекта,

последњег месеца 1990. покрећу питање независности

српских епархија у Црној Гори и оснивају „Одбор за обнову

(како су они то формулисали, „вртање“ ) аутокефалне

Црногорске православне цркве.

Током развијања организационе структуре, чланови и

подржаваоци организације постали су и актери обрачуна с

присталицама СПЦ. Свега пола године од оснивања, на

Петровдан 1991, испред Цетињског манастира, који је до

данас остао под окриљем Српске православне цркве, десио

се жесток сукоб две стране,одјекивали су и пуцњи, више

лица је завршило с тежим повредама.

На српску страна стала је 1992. и 1993. године Московска

патријаршија ( Руска православна црква), коју за Црну Гору

везује податак да је у Санкт Петербургу 1833. Петар II

249


Петровић Његош устоличен за црквеног поглавара Црне

Горе, негирајући да је у тој земљи икад постојала независна

православна црквена организација, додајући да иза

стварања ЦПЦ осим ЛСЦГ стоје поједини Албанци и

комунисти.

Српским православцима је подршка стигла из

Евроазије, а црногорским аутокефалистима први

„поглавар“ из СевернеАмерике.

Антоније Абрамовић, некадашњи калуђер по други пут

је стао уз расколнике. Први пут је то учинио у време кад су се

северноамеричке епархије одвојиле од СПЦ. Ноћ између 31.

октобра и 1.новембра 1993. Абрамовић је проспавао са

звањем верског вође Црногорске православне цркве, пошто

га је устоличила група присталица на народном збору на

Цетињу. После рашчињена и екскомуникације наводно се

покајао и покушао да дође до патријарха српског Павла

(Стојчевића), међутим, до смрти 1996. године у томе није

успео.

Његов наследник Мираш Дедеић доказ је да је танка

линија између љубави и мржње. Тамо где је било тешко

истицати припадност српском народу 1991, у Италији, у

изјави листу „Пополо“ везаној за сукоб са Хрватима истиче:

„ говорећи као Србин желим да се постигне трајњи мир...“,

да би осам година касније, приликом напада на ученике

Богословије и свештеника Драгана Станишића, усликнуо: „

Вежите и побијте ту српску пашчад!“.

250


У међувремену је, 1998. године, годину раније

рашчињени „слуга“ Цариградске патријаршије, кога

оптужују да је током службовања у Италији наводно водио

живот недостојан клирика, на исти дан кад и његов

претходник (31.10) на Цетињу од стране својих пријатеља,

такође рашчињеног римокатоличког свештеника Антонија

де Роса, о чијим гресима у приватном животу је писао и лист

„ Манифесто“, и сабрата по екскомуникацији из Бугарске

православне цркве Пимена рукоположен као митрополит

аутокефалне Црногорске православне цркве Михајло.

Црногорска власт на челу с Милом Ђукановићем, који је

на изборима 1997. уз отворену подршку митрополита

црногорско – приморског СПЦ Амфилохија (Радовића)

победио просрпски оријентисаног противкандидата

Момира Булатовића, остала је глува на апеле да реагује, иако

је сам Ђукановић, један од најзаслужнијих људи што су Црна

Гора и Србија током санкција успевале да дођу до основних

роба неопходних за функцинисање нормалног живота

(нафта и слично) још увек поштовао Српску православну

цркву и третирао је као једини канонски утемељени

православни црквени субјект у Црној Гори.

Да се у полицијској станици не лупају само штамбиљи

на возачке дозволе, већ на оснивачке акте, доказ је и

регистрација Црногорске православне цркве 17.1.2000.

године, кад је групи грађана баш на том месту на Цетињу

омогућено озваничење ове невладине организације.

Ђукановић у децембру отворено стаје у заштиту ЦПЦ,

251


замерајући у писму српском патријарху Павлу (Стојчевићу)

што је чланови СПЦ називају сектом.

Оног тренутка кад је на Бадње вече 2002. године као

нешто нормално пропраћена порука једног члана

Дедеићеве организације (као цркву је не признаје ни једна

канонски постојећа помесна православна црква) : „кад

поћерамо овај измет, ове србијанске Цигане с наше земље,

ложиће се црногорски бадњак“, будућност односа

црногорске државе с једне и СЦП и њој оданог народа с друге

стране беше унапред видљива, а божићна честитка из 2004.

у којој Мило Ђукановић, тада у својству председника Владе

ЦГ, прво овај хришћански празник честита припадницима

ЦПЦ, а тек у наставку онима чији су духовни домови

богомоље Српске православне цркве, практично и званично,

институционално наставља процес верске „десрбизације“

Црне Горе.

Литије из 2019/20. показују да је у питању паклено тежак

посао, јер је СПЦ дубоко утемељена у идентитетски и

културолошки образац Црне Горе.

Српска духовна слика је, по свему судећи, чврсто

урамљена у црногорски рам.

Многи ће рећи – вечно.

252


ГОРКИ СЛАД ИЗ МИНХЕНСКЕ ПИВНИЦЕ

Живи су завидели мртвима у окупираном Београду

Никад се Срби нису бојали смрти. Да ли зато што је она

свуда иста, можда зато што су је од памтивека сматрали

пролазном, као станицу на путу до вечног живота, или због

тога што она покојника не боли – могло би се разматрати

нашироко. Српски страх се зове беда. Она иста за коју је

велики писац Фјодор Достојевски написао да је живот у њој

грех. И терет, додао бих. За здравље, достојанство, породицу,

међуљудске односе, голи опстанак.

Немачки окупатор и његови савезници су у априлу 1941.

године ударили на највеће световне српске вредности:

слободу, дом, њиву, шљиву, а последице су, попут невољних

учесника у животу под опсадом, највише сносили житељи

градова, међу њима и Београђани.

Забрана лова на животиње, прописана уредбама првог

Војног заповедника у Србији Хелмута Ферстера, месец дана

после капитулације југословенске војске и државе коју је

бранила, практично је означила почетак лова на људе.

253


Кривце и недужне, заслужне и незаслужне за пружање

отпора.

У главном граду продане и издане државе је њен челник

Драгомир (Драги) Љ. Јовановић донео одлуку о забрани

продаје меса током два дана сваке седмице, па је народу на

располагању остао хлеб. Међутим, чак и та насушна

намирница полако је постајала луксуз. Колачи су били

мисаона именица за огромну већину.

Од септембра 1941. следовање прописано од стране

Дирекције за исхрану и снабдевање становништва (ДИРИС)

сведено је на 400 грама по становнику, да би од фебруара

наредне године пало на 265, а за првих шест месеци друге

ратне године становништво Београда је ускраћено и за један

– једини грам! Ни за верски обред није било, камоли за

редовну исхрану.

Најслађе воће постаде горког укуса, многи житељи

Београда – апатриди у сопственој земљи и интерно расељени

у родном граду, јер како би се другачије могло описати

саопштење трећег по реду „управника“ Србије Хајнриха

Данкелмана, којим је у лето 1941. дозволио власницима

домаћинстава, у чије куће су усељена немачка

униформисана лица, да трипут седмично по 120 минута

могу брати воће у својим домаћинствима.

Прљавштина са тела се може скинути сапуном, она са

душе никако. Одлично су то знали они који су, оправдано

или не, а у ванредним околностима је многима све

254


опроштено, народу продавали сапун произведен од масти

угинулих животиња.

Земаљски дани јесу текли, међутим, за пензионере, као

на пример за предратног чиновника Драгутина Ј. Ранковића,

време, што ће рећи живот, као да је стао, јер је за месечни

износ који је једно време примао у виду пензије -1960 динара

– могао да купи мање од два кубна метра огревног дрвета или

око пет и по килограма масти.

Друга година под нацистичком чизмом засолила је и

залила већ отворене ране узроковане претешким животом:

у Младеновцу је власт пореским дужницима ускратила

право на добијање соли и шећера, у Београду је забрањено

точење ракије у кафанама у периоду од 10 до 14 часова, а

пред продавнице се није смело од 15 до 16 сати.

Тешка времена за одрасле, још тежа за бебе. Ови први су

често долазили у ситуацију да се греју ложећи намештај,

пошто је за тоном лигнита, како је у свом дневнику записао

Ранковић, његова пензија „каснила“ за неких 40 динара

(пензија 2.961 – угаљ око 3.000), више од половине тог износа

бејаше „тежак“ килограм масти у мају 1943. (1.700 динара),

хиљаду грама кафе коштало је 7.000, а новине су се, уместо за

потпалу ватре, користиле за повијање беба, пошто су пелене

постале недосањани сан. Пред крај рата, у августу месецу

1944. године, тона угља достигла је цену од 10.000 динара.

Да чизма главу чува сви знамо, но, да један капут може

значити живот знали су они који су живели у Београду током

255


ратног стања, јер је цена тог одевног предмета ишла и до

80.000 динара, а то је у одређеном тренутку било 16

професорских плата. Теписи су исто тако посебно

„чворовани“, пошто им је промењена сврха – уместо за

гажење коришћени су за покривање.

Господа, која су тај статус задржала и током крвавих

година, спас су тражила у позориштима, сиротиња, мада не

сумњам да се поткрао и који богаташ, у „најважнијој

споредној ствари на свету“- фудбалу, па је највећи дерби

(пре)ратног лоптања између београдских великана,

вишеструких шампиона Краљевине СХС/Југославије, БСК-

Југославија – којој је одлуком окупационих органа име

промењено у Спортски клуб 1913 (по години оснивања) 9.

августа 1942. године гледало између најмање 18.000

гледалаца, иако тог дана у престоници „замрзнуте“

југомонархије није било ни хлеба, ни меса. Зато су петлови

кукурикали као никад! За улазнице набављене „испод руке“

давано је и по 120 динара.

Да ли нас је стид да после оваквих мука, кроз чији тунел

без зрачка светлости прођоше наши преци, Албанске

голготе, Шумарица, Кошара и Паштрика кажемо да нам је

тешко у животу јер нам је понестало интернета на

„паметном“ телефону или немамо новца за одлазак на море?

Дајмо истинит одговор. Ако не пред другима, онда бар себи.

256


АЛ КАПОНЕ ДА ПОЗАВИДИ

Корупцијом на окупацију

Нису Срби трајно поклекли пред Османлијама,

Аустријанце су испратили уз звуке „Опроштајне

симфоније“, Немцима су препевали „Лили Марлен“,

Клинтоновој „саксофон“ ваздушној армади су побркали

ноте диригујући из Буђановаца, али три непријатеља

одолевају до данашњег дана. Готово невидљиви, као да

припадају стелт технологији, а болни. Разарајући. Најгори

од свих окупатора. Погађају сваког,чак и оне који у томе

учествују,толико сложени а притом једноставног имена –

корупција, криминал и шпекулације.

Како би спречила пекаре да нешто замесе

противзаконито, Дирекција за исхрану и снабдевање

становништва (ДИРИС) је у августу 1941. године запретила

да ће прекршиоци уредбе којом је предвиђено да векна

хлеба мора бити тешка 800 односно 1.600 грама, бити

жестоко кажњавани, прописујући казне у распону од 10.000

до 100.000 динара, што је по тада важећем девизном курсу

257


износило од 200 до чак 2.000 америчких долара, док је

затворска казна следовала као „пециво“. Они који су се

огрешили о закон „спаљивали су мостове“ према даљем

обављању делатности на прави начин, али су индиректно

подизали нове, зато што је за 60.000 динара, на пример,

могао бити саграђен планирани мост од Виткова до Бруса (14

километара), пошто је по прорачуну коштао толико.

Пред чувеним (пре)ратним трговцем Владом Митићем,

тада најмоћнијим човеком у овој привредној грани, људи су

скидали шешире у знак поштовања, данас Београђани бране

његову „рупу“ од грађевинских подухвата, вероватно би му

и споменик подигли, али му то у другом месецу 1942. године

није помогло да на продајним објектима његове фирме

„Митић и брат“ од стране надлежних органа буду спуштене

жалозине, јер је „пао“ на шпекулацијама и недозвољеном

подизању цена.

Да су и сељаци учествовали у „преоравању“ прописа

сведочи догађај с почетка друге ратне године.

Упркос томе што је челник Управе града Београда

Драгомир Љ. Јовановић на самом почетку окупације донео

акт којим је уведена строга контрола везана за производњу и

стављање у промет меса, група пријатеља из околине главног

града је покушала да прокријумчари и прода седам закланих

свиња. Међутим, успешном акцијом надлежних, упадом у

стан њиховог „јатака“, планирана акција је пропала, па су

уместо печенице преступници „испекли“ месец дана

258


живота иза решетака, а градска каса је омршена с 5.000

динара, колико су морали да плате за почињено дело.

Пекарима и сељацима придружио се, између осталих, и

један месар из (Велике) Кикинде. Иако је Банат у Другом

светском рату био под управом локалних Немаца

(фолксдојчера), формално је припао тзв. Недићевој Србији,

па је и у тој области било посла за српске инспекцијске

службе. Због подизања цене масти за само пет динара од

максимално дозвољене цене (са 35 на 40 динара), Петру

Матули је маст „отишла у пропаст“, а у буџет 1.000 динара

из његовог џепа.

Борба против корупције научним методама сигурно не

би дала жељене резултате, зато је Михаило Олћан, члан

Недићевог Савета министара, представник Љотићевог ЗБОР

у Влади народног спаса задужен за ресор народне

привреде,одликовани јунак из Првог светског рата, упамћен

и по томе што је предложио формирање Српког

добровољачког корпуса, заборавио на чињеницу да је

сестрић чувеног Михаила Пупина, па је користио народне

методе у обрачуну са корумпираним кадровима Дирекције

за цене и наднице.

Више од министарске фотеље га је „жуљало“ питање

шта раде и чиме се баве, наредио је спровођење истраге, а

онда је уследила филмска акција.

Лично је, наоружан, са својим сарадником упао у

Комесаријат, на лицу места пронашао доказе о сарадњи

259


управе и запослених са шверцерима, такозваним

црноберзијанцима, ухапсивши шефа овеог органа. Уместо

пуцњима, кривци су устрељени речима упућеним с његове

стране: „Зар сте за то постављени, да пљачкате нашу

сиротињу и гулите наш свет?! Уместо да се борите против

порока,ви са пороком радите. Уместо да олакшате живој

нашој српској деци, ви чините све да Српство пропадне!“.

У новије време корупција и криминал „хапсе“ српско

друштво, а могло би другачије. Само кад бисмо мало боље

научили историју!

260


СРПСКЕ КНЕДЛИЧКЕ

Можда Чеси Србима нису рођена браћа,

али од стричева јесу

Делили су судбину кроз историју, били су политички

савезници и супарници, заједничким снагама су ударали

темеље српског фудбала а онда се „тукли“ на терену, учили

су једни од других, проносили славу и знање, а било је и оних

који су, иако у црној униформи, Београђанима доносили

срећу.

Чеси и Срби – о њима је реч. Прецизно речено, „српски“

Чеси актери су ове приче, иако би, с обзиром да је Никола

Тесла студирао у Прагу, чак је 2014. године добио и споменик

у том граду, а Гаврило Принцип окончао свој живот у

Терезину 1918, могло нашироко да се пише и о међусобним

везама ова два народа,у част братске, словенске љубави, на

неки начин прекинуте признањем независности јужне

српске покрајине од стране Чешке Републике, на менију је

прича с кнедличкама.

261


Не рачунајући заједничко учешће, свакако нерадо, у

оружаним сукобима које су као припадници оружане силе

Хабзбуршке монархије/Аустроугарске, водили током

историје, најгушће ткиво које је Србију повезивало са

Чешком звало се Томаш Гариг Масарик.

Иако рођен као Словак, овај философ и политичар себе

је доживљавао као Чеха, а борио за независност од „двоједне“

монархије и формирање заједничке чешко – словачке

независне државе. Међутим, како је, у националном смислу,

по рођењу био једно, по опредељењу друго, судбина и стицај

околности су налагали да према држављанству извесно

време буде треће – Србин. Замеривши се званичном Бечу,

између осталог и због због одбране Срба током тзв.

Велеиздајничког процеса, сматран рушиоцем и издајником

Аустроугарске монархије, изграђено поверење и

пожртвовање у корист српског народа „наплатио“ је

добијањем држављанства Краљевине Србије 1915. године.

Одувек низ Мораву дувају јаки ветрови, један од таквих

умало да добру вољу династије Карађорђевић претвори у

ураганске проблеме.

Уместо рутинског подизања готовине у једној од банака

у Лондону, податак га је ставио пред врата ропства. Не

кредитно – дужничког, но оног правог. Службеник је

посумњао у да је Гариг Масарик рођен у (непостојећој)

српској провинцији Моравској, како је стајало у пасошу, али

је виспрени Чех успео да заталаса целу причу, на крају му и

„замути“ све реке овог света тврдњом да је реч о реци

262


Морави која протиче кроз Србију, а не, што је била истина,

делу Чешке у саставу велике германске царевине. Срећом по

њега да није добио Нобелову награду за књижевност,

вероватно би ипак завршио иза решетака, јер му је накнадно,

две године после првог, издат нови путни документ Србије,

а гласио је на име Томаса Џ. Мартија, имагинарног писца из

њујоршког предграђа. На његово лично задовољство и

радост народа за чије се интересе борио, уместо у затворске

књиге име му је уписано у историјске, пошто је битка за

стварање Чехословачке успешно окончана у октобру 1918.

године, а Томаш Гариг Масарик је постао први председник

новоосноване републике.

Чешко – српским политичким играма претходила је

игра на фудбалском терену, а чак ни она није могла проћи

без политике, уистину индиректно уплетене у целу причу.

Наш народ се често држи за главу због новца, а највећи клуб

Србије и југословенске монархије – Београдски спорт клуб

(БСК) – захваљујући Чесима се „држао“ за шампионске

пехаре. Паре нису биле проблем, било их је, уз то нису пале

с неба него са Снежке, Лучније Хоре или ко зна ког брда.

Милош Екерт, Ото Кохут и Јосиф Шваха, службеници

Прашке банке нашли су се међу оснивачима „плавих“ 1911.

године, захваљујући њима је почело по систему „кец, куме“,

уз то је Екерт предложио име новооснованом колективу. То

није било све, први дресови су стигли из Прага, а чешка

„тројка“ заслужна је за баборак и на терену. Српски

политичари, подржавани или оспоравани од нације, нису

263


успели да остваре сан о Великој Србији, али су се за тај

подухват постарали Чеси. Није се ни један историчар напио

„плзењског“ па ово написао, него је други по значају српски

фудбалски клуб из првих деценија прошлог столећа

изнедрио јединог играча са ореолом шампиона наше

(некадашње) државе ван своје матице.

Алојз Лојда Махек је од оснивања Лоптачког клуба

Велика Србија 1913. године (од 1919. СК Југославија, од 1941.

до гашења 1944. СК 1913) терао је и кнедле у грло и сузе на

очи противничким фудбалерима, у почетку заједно са

саиграчима – сународницима Вацлавом Венцом

Петровицким и Едуардом Мифеком – „зидао“ победничко

постоље, да би 1924. и годину дана касније без њихове

помоћи, заједно с још једним сународником, тренером

Карелом Блахом, овом

клубу донео две титуле

шампиона Краљевине

Срба, Хрвата и Словенаца.

Чешки фудбалски брат –

„Лојда“ Махек

Да би ова прича била

дуга колико и историја

чешког и српског народа,

не сме се заборавити да је

чак и репрезентација прве

264


јединствене јужнословенске државе свој премијерни меч

одиграла против Чехословачке на Олимпијским играма у

Анверсу (Антверпену) 1920, национални тим Брозове

Југославије започео је свој пут у сусрету против исте

репрезентације 1946, да би, пошто су ваљда сви српски

фудбалери од силних битака против Чеха научили језик тог

народа, своју промоцију у Ухершком Храдишту 2006. године

имала и изабрана селекција независне Србије.

Ухватите се за дугме, јер „стиже“ димничар!

Прве роде са београдских димњака, бар званично

гледајући, терао је Чех Ламберт Клузачек. Перје је можда

летело, црне честице сигурно, а још један у низу знаменитих

Чеха једини је човек који се тиме бавио у престоници Србије

од 1863. до 1886. године. После овако дугог путовања кроз

чешко – српску историју човек огладни, па је ред да се пуних

стомака све оконча, а за то су се побринули малобројни

представници овог западнословенског народа у нашој

земљи, становници најмање насеобине у Војводини, Чешког

Села у јужнобанатској општини Алибунар, који по

традицији организују „паприкашијаду“.

Ко воли нек’ изволи. Причу или паприкаш, са или без

кнедлички.

Укусно је у сваком случају.

265


ЛАЈАВА ИСТОРИЈА

Како су анонимни пси постали историјски битни

Пас је највернији човеков пријатељ.

Да је среће, и да је којим случајем овај свет нормалан,

најбољи и највернији човеков пријатељ био би други човек а

пси би били зачин, додатак на већ постојећа осећања, који

би их додатно улепшавао. Нашли би они свакако место и у

бајкама, цртаним филмовима, најпре у пет -шоповима.

Овако су део најсуровијег реалног живота, оног који се коси с

њиховом природном улогом, мада су неки успели да заврше

на вишем нивоу уписивањем свог имена у историју.

Можда је, заиста, све почело од бајке. Или нечега што

личи на ту књижевну форму, иако нешто у њој „шкрипи“,

пошто нема срећан крај.

Јер, чак и лепшим временима него што је ово у коме ми

живимо, а 19. век је несумњиво то био, срцецепајуће емоције

су биле инспирација, па је и белгијска књижевница Мари

Луиз де ла Раме вођена тим нагоном написала тужну причу

266


под називом „Фландријски пас“, о бесплатној љубави и

прескупо плаћеној верности дечака Нелоа и његовог

четвороножног љубимца по имену Патраш.

Прича смештена тамо где све блиста, у белгијски град

Антверпен, познат по дијамантима, каквог ли апсурда,

говори о сиромашном дечаку, бескућнику који сања да

постане сликар, његовој жељи да бар на тренутак види дела

свог узора, чувеног ликовног уметника Петра Паула Рубенса.

Између пробуђене жеље и њеног остварења стајао је,

наравно, новац. То парче папира, или кованице, због ког су

многи све продали, а душу ђаволу предали личило је Нелоу

на провалију. Патраш је могао само тужно да цвили.

Како срећа у животу сваког смртника, да се не лажемо и

бесмртника, кратко траје, тако је неким чудом главни јунак

ове приче успео да угледа слике, а потом се, верујем, од туге

и боја са њих разлила, пошто су се двојица оданих пријатеља,

практично загрљени, смрзла на улици.

Све би то отишло заједно са отопљеним снеговима,

прохујало са вихором, остала би једна у низу прича без

хепиенда, забачена у прашњави угао неке библиотеке

намењене за рушење, да се у „Њујорк Тајмсу“ 1908. године

није појавио некролог поводом смрти ауторке романа, а

прецизни јапански дипломата Масуђиро Хонда, у том

случају неко ко се у право време нашао на правом месту,,

рукопис послао у своју матицу, а тамо је, што и не чуди кад

267


је у питању „земља излазећег сунца“, светлост дана угледао

„Фландријски пас“.

Да је у питању јапански пас, верујем да би га неки

библиотечки брзи воз истоварио на главној европској

станици истог дана пошто је дело стекло популарност, овако

је путовање трајало све до 1982, када је без помоћи

преводиоца некако решена дилема.

Неки фландријски пси, па и они у Антверпену,

смештени су у азил, други, који су боље среће, код својих

власника, а захваљујући малом јапанском туристи је Јан

Кортел случајно сазнао да до тада анонимни белгијски

„лајавац“ живи и у књизи. И то само оној објављеној на

енглеском језику!

Обично људи остану упамћени уколико нешто учине

први, а Кортел је то постао као пети члан библиотеке у којој

је прочитао ово дело у 20. веку. Небитна књига добила је

историјски значај. Култни статус, заправо.

А њени главни јунаци су добили споменик у граду

организатору Летњих олимпијских игара 1920. године. Јер

шта је историја без обележја?

Такође, нема повести ни без храбрости. Не само због

риме.

Храброст је и борба против неправде. А заиста некад,

боље рећи пречесто, човеку дође да уједа због ње, па би радо

заменио улоге са псом.

268


Тако нешто десило се у Грчкој пре 10 година.

Попут неправедно осуђеног робијаша је Луканикос

(Кобасица) развалио имагинарне решетке, не

размишљајући о публицитету, не марећи што је, иако му

нису обукли пругасто одело, заведен у регистар напуштених

четвороножаца под бројем 1842, жестоко од 2010. до 2012.

године лајао на неправду и полицију, борећи се уз раме

заједно са демонстрантима, пре свих фудбалским

навијачима, који су протестовали против мера спроведених

током велике економске кризе у Елади.

Људи су се „клали зубима“ са органима реда, Кобасица

им је вербално стављао до знања на чијој је страни, а кад је

им је постао превелик залогај, сетили су се његовог другог

имена – Канелос (Цимет), тако да су га, заједно с његовим

саборцима, уместо батинама (ко би смео то да уради

националном симболу, јунаку и живој легенди?) посули

сузавцем. То је било кобно за њега. Тихо је убијан, рекли би

људи.

Последњу сузу Луканикос је испустио у октобру 2014.

године.

Ваше сузе нећу да видим, јер се не плаче за јунаком!

Посебно не пред другима.

269


НА ТРАСИ ПРЕДСЕДНИЧКОГ МАРАТОНА

Јељцин против свих

Запамтила је историја фанатичне комунисте,

забележила је и имена њихових радикалних противника,

било је и много конвертита – оних који су се прво клели у

„црвене“ идеале, да би после извесног времена

комунистичку идеологију нападали као тоталитарну.

Борис Јељцин је био посебан, јединствен. Иако члан

Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС) из

младости, суштински је одувек презирао партију чији је део

био. Притом, чињеница да је био склон насиљу (као ђак је

наставници немачког језика забо грамофонску иглу под

седиште на столици, а себи у груди маказе пошто је смењен

с функције крајем осме деценије прошлог века) и

неочекивано драматичним одлукама које је доносио, довеле

су Русију 1993. на праг грађанског рата. Штавише, тај праг је

крваво прескочен жестоким, на срећу краткотрајним,

оружаним сукобом председника и Врховног совјета Русије.

270


Увертира у све што ће се касније догодити био је његов

разлаз са партијским главешинама док је стајао на челу

московског огранка КПСС 1987. године, због чега је постао

унутарстраначки дисидент, пошто је редовно упућивао

негативне критике на њихов рачун и оспоравао исправност

устаљене политике, што је резултирало сменом са функције

овог бунтовника .

Међутим, тај потез уместо да доведе до пада његове

популарности, изазвао је супротан ефекат, тако да је

„демократски комуниста“, како је себе називао, 1989. доспео

до места у Конгресу народних депутата (КНД), уз од њега

изабрани Врховни совјет (веће), главној управљачкој

институцији тадашњег Совјетског Савеза.

Припадник групе либералних депутата (народних

посланика) залагао се демократизацију друштва и увођење

тржишне економије. Једноставно речено за капитализам,

чиме се додатно удаљавао од устаљених економских начела

које је бранила владајућа странка највеће државе на свету.

Заступао је и став да руска федерална јединица треба да

формира сопствену армију.

Наредне године је, уз подршку групе изборног блока

„Демократска Русија“, изабран и у парламент тадашње

РСФСР (Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка

Република/ Руска Федерација), онда и за челног човека њеног

Врховног совјета, док је „ из сенке“ као потпредседник

деловао његов саборац, Чечен Руслан Хазбулатов. Упркос

271


томе што реалан живот није стрип, њихов однос у годинама

које су уследиле је личио на борбу Таличног Тома са

сопственом сенком.

Политичар из Букте је незаустављиво напредовао,

(не)очекивано је иступио из чланства КПСС, усвојена је

Декларација о суверенитету Руске Федерације, чиме је

простор за оштрију конфронтацију са централним

комунистичким властима био проширен.

Већ почетком следеће године је опредељење Руса

личило на потезање конопца, организоване су

демонстрације пројељциновске с једне и просовјетске

(прогорбачовљевске) опције с друге, а упечатљиве пароле су

биле : „Јељцин да, Горбачов не!“ и „Банду Јељцина на суд!“.

Већина се определила за Јељцинов курс, референдумска

одлука у марту 1991. о подршци очувању Совјетског Савеза

(СССР) је била декларативна, јер ју је суштински

неутралисао потврдан одговор чак 71,4% руских бирача кад

је реч о увођењу председничке функције у њиховој

федералној јединици, па је удаљавање од совјетске државе и

њеног законодавног система попримило шире размере.

Кад је у јулу исте године Борис Николајевич безмало

двотрећинском већином гласова бирача победио на првим

слободним изборима у историји Русије, промовисавши у

потпредседника Александра Руцкоја, лидера групације

„Комунисти за демократију“, пилота, ратног ветерана из

времена совјетске војне интервенције у Авганистану (1979 –

272


1989), било је јасно да ће његова политичка звезда сијати, а да

ће се угасити она у коју су се уздали подржаваоци

просовјетске линије.

Потпуну дезоријентацију ривали уралског политичара

показали су наредног месеца, кад је група названа Државни

комитет за ванредно стање (ГКЧП) покушала да сруши и

Јељцина и Горбачова, који је сматран недовољно способним

да спаси СССР смрти, али је овом конгломерату састављеном

од људи из војних, безбедносних и политичких структура

недостајао дефинисан циљ – спас Совјетског Савеза или пуко

преузимање власти, па су поражени и завршили су иза

решетака. Народ, политичке и војне снаге су више веровале

председнику Русије и Хазбулатову, тако да потпредседник

Руцкој, оснивач оружаног одреда чији је циљ био одбрана

воље већинске, Јељцину одане Русије, није имао прилику да

демонстрира своју војничку вештину.

Изгубљену утакмицу поражена страна платила је

губитком „свих бодова“, пошто је руски председник

експресно усред Врховног совјета потписао указ о

обустављању деловања „филијале“ КПСС у Русији, а иста

судбина задесила је КПСС, на крају и сам Совјетски Савез,

коме је смртна пресуда изречена на самом измаку 1991.

године.

Цену, у том тренутку још увек ниску, после августовских

тријумфа, неочекивано је платио и Руцкој, јер му Јељцинова

екипа као“ реформисаном“ комунисти није веровала, па је

273


изостао позив на славље поводом победе над „правим“

комунистима. Био је то почетак краја њихове сарадње.

У јесен 1991. Борис Николајевич практично постаје нови

руски цар, уз председничку дужност преузима и функију

председника владе, мада формално, јер је главну оперативну

улогу у вођењу политике овог огранка извршне власти имао

прозападно оријентисани либерал, потпредседник Владе

Русије Јегор Гајдар, дечји песник, син некадашњег извештача

московског листа „Правда“ из Југославије, а напредовао је и

Руслан Хазбулатов, који је заменио Јељцина на челу руског

Врховног совјета.

Русија у магли: економска пропаст и буђење

плурализма

У најави реформе, у пракси катастрофа.

Још увек спремни на компромис, депутати су у

децембру властима дали одрешене руке у спровођењу

реформи до краја 1992. године, али је епилог економско –

финансијске „шок – терапије“ завршен смрћу пацијента.

Захват су осим руских власти обављали ММФ и као саветник

чувени Џефри Сакс.

Русија је готово истог дана по почетку одбацивања

државног руковођења привредом почела личити на Србију

из Милошевићевог и постмилошевићевог периода.

Нови закони о слободном формирању цена већ у првим

месецима 1992. резултирали су растом ионако огромне

274


инфлације, па је, на пример, со заиста била вреднија од злата

јер коштала 100 пута више него до тада, под руку јој је ишло

и сиромаштво, незапосленост, пљачкашка приватизација,

сви наведени елементи створили су неиздрживу тензију на

политичкој сцени, самим тим и у целом руском друштву.

Јељцин је вештим маневром себе ослободио обавезе

вршења премијерске функције у марту 1992, Гајдар је остао

на ветрометини, није прихваћен у парламенту као кандидат

за првог министра, но, демонстрирао је жилавост и још неко

време је играо битну улогу у вођењу државе. Вестернизација

и ослањање на „младе лавове“, који ће Русију повести у

светлу будућност засновану на вредностима западног света,

шефу руске државе донели су разлаз са неким од највернијих

сарадника. Довољно је споменути да је прво Руцкој, а од

априла 1992. и Хазбулатов бивао све удаљенији од

дојучерашњег саборца.

Осим економско – финансијског, страначки живот је

такође у ходу пролазио кроз реформе. Од некадашње

хомогене комунистичке породице издвајала су се „деца“,

нека мање – више задржавајући изворни курс, друга

потпуно окрећући леђа, једна сарађујући или подржавајући

режим, друга постављајући препреке Јељциновом

естаблишменту.

Од фебруара и Конгреса грађанско – патриотских снага

Русије,Руског националног сабора, противнички

опредељених према режиму, кренуо је талас

275


прекомпозиције и позиционирања на плуралистичкој

прузи Русије.

Супротстављане владајућим структурама кренуло је

тиме што је у орбиту је избачен Грађански савез, чији део је

била и новоформирана Руцкојева Народна партија

Слободна Русија, затим снага сверуског јединства оличена у

Општенародном сабору (РОС) под диригентском палицом

Сергеја Бабурина, плус остале новосноване странке, а то је

био нови моменат за младу и још увек крхку демократску

земљу, па је остало на времену да покаже колико је само

друштво спремно и способно да се избори за нормалан пут

у будућност.

Јељцин се одржавао на таласу полако гашене

антикомунистичке хистерије, али је Конгрес народних

депутата све више бивао у рукама опозиције, која се

уједињавала током године, стварајући (не)формалне

коалиције националних, новокомунистичких и либералних

снага, чему у прилог иду подаци да је антијељциновска

депутатска група Руско јединство држала 30 -40 % мандата, а

рачунајући све представнике народа у парламенту однос

снага је током године био отприлике 2:1 у корист опозиције.

Како се назирао крах Гајдарових реформи, тако је и

опозиција постајала све јача и уједињенија, а у јесен 1992. је

хомогенизација појачана формирањем вишеслојног Фронта

народног спасења,одмах забрањиваног од стране власти.

276


Ипак, још неколико месеци је одржана каква таква

стабилност, избор нове владе на челу са нама добро

познатим Виктором Черномирдином концем године, давао

је наду у национално помирење, а онда се од марта 1993.

године све почело рушити.

Тамо где се влада декретима, обично не цветају руже, а

да ни висибабама баш није пријало у Русији се осетило на

преласку из зиме у пролеће пре 27 година, јер је Борис

Николајевич протиуставним указом развластио КНД и

Врховни совјет, кажњавајући их због одбијања да њему и

влади изнова одобре наставак реформи .

Осим народних представника, који су контрирали

неуспешним покушајем да опозову Јељцина, Уставни суд је

такође „ставио рампу“ на овај указ, па је компромисно

решење гласило: референдум о подршци председнику и

његовој политици. И Руцкој је дојучерашњем политичком

сабрату рекао „не“, нешто налик провалији је полако

ископано између њих двојице. Истоветно је поступио и

Хазбулатов. Уосталом, и он је био председник, само Врховног

совјета уистину.

Зато је народ шефу државе на референдуму рекао „да“.

Тих „да“ је у процентима било 58,7. У преводу, већини је

било добро па се народ изјаснио за корачање Русије

дотадашњим путем.

Но, нешто велико се током кризе у марту „иза брда

ваљало“. Црвенило се политичко сунце, полако се

277


пробијајући кроз облаке. Полутајно, како су често радили

кроз историју свог постојања, руски комунисти су се вратили

на сцену. Подржани од стране, у међувремену са робије

ослобођених, „гекачепеоваца „ Генадија Јањајева, Анатолија

Лукјанова и других, уз „амин“ Уставног суда, Комунистичка

партија Руске Федерације (КПФР) са Генадијем Зјугановим

на челу осујетила је покушај власти да јој онемогући

(поновно) деловање.

Мада се руски комунисти из новије ере прилично

разликују од својих другова из других држава, што су касније

доказали истицањем православне иконе, присуством

црквених обредима, јер су многи од њих, за разлику од

богохулних „црвених“ од бивше Југославије, Кине и других

држава истински верници своје православне Цркве, за

Јељцина су они представљали рецидив прошлости, тако да

му је још један терет натоварен на ионако ослабљена леђа.

Уместо актуелних, страдао је бивши комунист,

потпредседник Руцкој, јер му је одузет део припадајућих

привилегија. Ништа боље нису прошли ни „првомајци“,

пошто су на Празник рада „радиле“ справе органа реда и

скуп је онемогућен.

Напетост је расла из месеца у месец, из дана у дан, кад се

стигло до минута трагедија је била неизбежна.

Лето је, колико то руска клима дозвољава, било врело.

Док се треће годишње доба опраштало од 1993, Руцкој се

почетком септембра, одлуком њему надређеног, опростио

278


од функције другог човека Русије. Уз све „грехе“, месецима

пре смене је указивао на корупцију и криминал.

Јесен је смењивала лето, а руски политичари једни друге,

док је народ патио.

Историјским Указом број 1400 названим „О етапној

уставној реформи“, противно тада важећем највишем

правном акту земље на чијем челу је био, Јељцин у последњој

декади септембра распушта Конгрес народних депутата и

Врховни совјет, успостављајући својеврсни председнички

апсолутизам, расписује изборе за модификовани парламент

састављен из два дома (Савет Федерације и Државну думу),

уз истовремени референдум о прихватању устава чије је

одредбе користио иако је тај документ још увек имао статус

предложеног највишег акта и није био на снази!?

Одговор је био жесток, мора се признати уставан! На

предлог Врховног совјета КНД смењује Јељцина и на његово

место именује Александра Руцкоја. Политичка муниција

испаљена је са обе стране. На несрећу, неколико дана касније

чули су се фијуци бојене муниције.

Курск у Москви

Комунисти су, бар формално, већ били у мањини кад је

заступљеност у КНД била у питању, али су њихови

„деривати“ и даље водили главну реч. Мада је министер

одбране Павел Грачов трвдио да су оружане снаге лојалне

председнику државе, војска је пре ескалације кризе, према

279


анкетама, већински стајала уз Руцкоја, самим тим и уз

Врховни совјет, али је истраживање поверења грађана током

овог сукоба дало другачије резултате: Јељцину је поверење

поклонило 19 % испитаника, Врховном совјету 7, остатак,

тачније огромна већина није желела да се сврста ни на једну

страну.

Све је указивало на тешку партију шаха, а пиони су, на

несрећу, били људи.

Руцкој је поново стао пред оружану формацију у

политичкој бици, међутим, овога пута да би је упутио

против Јељцина, јер је Добровољачки пук Врховног совјета

бранио опозицију.

Да сила Бога не моли осетио је и поглавар РПЦ Алексеј II

(Ридигер), његова посредничка улога није дала дугорочне

резултате, сукоби између присталица Врховног совјета (ВС)

и снага безбедности, блокада ВС, указивали су на долазак

новог крвавог руског октобра (новембра по новом

календару), сличног оном из 1917. године, с том разликом

што су 76 година након Октобарске револуције комунисти и

њихови парламентарни партнери били у подређеном

положају.

Кад се чинило ће антирежимски демонстранти сломити

отпор чувара реда и ослободити из опкољеног Белог дома

своје представника, најистакнутије личности већинског дела

опозиције повлаче погрешан потез.

280


Није изненађење што је Руслан Хазбулатов командовао

јуриш на „градску кућу“ и ТВ центар Останкино, он је ипак

био само политичар, али да тако непромишљену заповест

изда човек с ратним искуством - Руцкој – заиста је било

неочекивано.

Епилог јасан. Прва жртва у редовима полицијске

јединице „Витез“, која је бранила Останкино, значила је

почетак краја покушаја да се Јељцинова власт пошаље у

опозицију.

Смрћу Николаја Ситникова потписана је смртна

пресуда протестантима, а политичка њиховим

представницима.

Рафали у масу, потом тенковски напад армијских снага

на зграду Врховног совјета, иако су, као и припадници

полицијских формација, невољно учествовали у сукобу

(неки су и одбили) чак и нису били најтрагичнији део

братоубилаштва.

Ова крвава утакмица имала је и своју публику. Са

безбедне удаљености маса људи је навијала за сваки нови

плотун, прослављајући поготке који су руску „Белу кућу“

бојили у црно.

Из перспективе власти је изгледало да „нису џабе

кречили Бели дом“, пошто су измучени и уплашени

Хазбулатов и Руцкој „са рукама на потиљку“ окончали

шаховски меч на црно – белом пољу политике, потом и у

281


затвору са ког су изашли после четири – пет месеци на

основу амнестије.

Како обично бива, погрешни ред коцкица у мозаику

сложен је уз велике жртве. Наводно је страдало нешто преко

140 људи, мада сведочења говоре да их је било вишеструко

више.

Ако је веровати Кирсану Иљумжинову, председнику

федералног субјекта Руске Федерације Републике

Калмикије,неуспешном посреднику у окончању

крвопролића, човеку који је тврдио да су га привремено

отели ванземаљци, убијено је више стотина лица.

Познати сценарио: вечити шах

Крај трагедије по најчешће виђеном сценарију окончан

је дипломатски . Обе стране су признале кривицу,

проглашена је национална жалост, забрањени су

опозициони медији, а коначног победника, ако се после

свега тако могло рећи, одлучили су парламентарни избори

и референдум о новом Уставу Руске Федерације.

Практично све оно што је председник Јељцин одредио

септембарским указом.

Исцрпљени, осиромашени и разочарани народ казнио

је обе стране, успут и треће.

Фаворизовани Грађански савез се поцепао по линији: за

Јељцина односно за Совјет, па је ЛДП, али не Чедомира

282


Јовановића већ ексцентричног Владимира Жириновског

неочекивано забележио процентуално најбољи резултат,

али је због изборног система освојио исти број мандата као и

главна режимска листа „Избор Русије“ Јегора Гајдара (64),

док је Комунистичка партија РФ скупила подршку довољну

за 42 мандата у Думи.

Више разлога за задовољство имали су Јељцинови

противници, јер су режимске листе у збиру лошије прошле

од опозиционих, тако да су, рачунајући оружани конфилкт,

дозволиле да ривал стигне до ремија, а све до

председниковог повлачења из политике у смирај 1999.

године, између њега и народних посланика је игран „вечити

шах“.

Да први човек Русије не изгуби контумацијом, заслужни

су резултати изјашњавања о предлогу Устава.

Касније анализе Јелене Лукјанове и Пројектне групе за

права човека Александра Собјанина показале су да

саопштени (никад званично објављени) резултати нису били

баш „најчистији“, да је предлог Устава није прошао пошто га

је подржало мало више од 40 % изјашњених, али је Изборна

(Референдумска) комисија рекла супротно, те је по њиховом

нешто више од 58% Руса с правом гласа у архиву послало

дотад важећи највиши правни акт земље, а руске

политичаре у даље поделе и међусобна оспоравања.

Први чин политичко – економске историје нове Русије је

тиме окончан.

283


Чињеница је да је догађаје у Русији у последњој деценији

прошлог века било далеко лакше посматрати са стране, са

дистанце још објективније, па се обема странама мора

признати да су, иако са дијаметрално супротних позиција,

идеологија, погледа на свет и система вредности, желеле

добро Отаџбини.

Опозиција је деловала у страху од наглих промена,

поучена углавном болном транзицијом политичког и

економског система у новонасталим државама бившег

Источног блока, губитка статуса Русије као најважније

карике некад моћног Совјетског Савеза, док је Јељцин, по

природи ствари као „газда још увек недовршене куће“ имао

тежи задатак.

Притисци са Запада оличени у захтевима за радикалну

демократизацију руског друштва, прелазак на ригидни

облик капитализма, терет тајкунизације, пуштање пробних

балона везаних за целовитост територије ( иницијатива са

оне стране „баре“да се Сједињеним Америчким Државама

прода Сибир, предлог Збигњева Бжежинског да се Русија

подели на три дела, сепаратистичке тенденције у Чеченији

(од 1994. и рат), Ингушетији, Татарстану, Дагестану…), нису

му омогућавале велики маневарски простор.

Уласком у ослободилачки Други чеченски рат (у првом

је РФ поражена) пред крај последње године његовог мандата,

довођење на власт Путина, сачувана целовитост државе, бар

284


донекле, ако не и у целости, његово име уписују можда не

златним, али свакако видљивим словима у историју Русије.

Ваљда се због свега тога, како рече Фјодор Тјутчев,

„Русија се умом не може схватити, у Русију се једино може

веровати“.

И верујемо!

285


МАРАТОНАЦ С ПЕЈСМЕЈКЕРОМ

Свети грешник Борис Јељцин

Демократа и диктатор. Издајник и бранилац државних

и националних интереса. Комунист и поштовалац

монархистичке прошлости. Мрзитељ тајкуна и њихов

сарадник. Уништитељ и спасилац.

Много епитета, притом апсолутно тачних, мада

међусобно супротстављених, везани су за једно име – Борис

Јељцин.

За разлику од српских вођа с краја минулог века,

инжењер родом са Урала је током целе политичке утакмице

био у заостатку, али је крај, заједно са својим народом,

дочекао као победник.

Преузевши кормило руског брода као формирани

унутарстраначки дисидент, Јељцину је на почетку краја

тадашњег биполарног светског поретка, у својству

председника Конгреса народних депутата (парламента)

Русије као совјетске републике 1990. године, у времену кад је

286


планетарно политичко море увелико заталасано падом

Берлинског зида неколико месеци пре његовог ступања на

дужност, крахом Варшавског пакта и неузаустављивим

антисовјетским, самим тим и антируским тенденцијама,

„запало“ да највећу светску државу већ од 1991. предводи у

својству првог демократски изабраног председника, од

децембра до јуна 1992. истовремено и премијера, после

вишедеценијске комунистичке диктатуре.

Почетни ентузијазам и огромна подршка народа,

нарочито након неуспелог пуча, којим су у августу 1991.

припадници безбедносних структура окупљени у Комитет

за ванредно стање (ГЧКП) формално покушали да спасу

СССР, а суштински да оборе нову власт и заседну на чело

државе, спласнуо је већ наредне године.

Крах економских реформи спроведених под

диригентском палицом Јељцинових прозападно

оријентисаних сабораца, предвођених Јегором

Гајдаром,његовим наследником на челу Владе Русије, сином

извештача руског листа „Правда“ из Југославије,

резултирали су падом на колена до тада друге светске силе и

губитком поверења у реформске снаге.

Распродаја привредних потенцијала, преливање

државног капитала у тајкунске руке, рапидни раст стопе

инфлације – током 1993. и по 16 % месечно, што се у Русији

није дешавало ни у време Другог светског рата, довели су до

масовног сиромаштва, а борба сваког појединца

287


онемогућена је привилегованим статусом олигарха, па и не

чуди податак да је 1992-1993. отварање „обичне“ радње

коштало и до 50.000 америчких долара!

Ако су током последњих година постојања СССР

грађани осећали несташицу мање битних производа попут

папира, током деведесетих нису осећали ништа. Не због

уживања, већ из немоћи.

Нередовна, притом мизерна примања „јела“ је

инфлација, па је руски човек, наследник оних који су највећи

војни сукоб у историји људског рода преживели хранећи се

са стотинак грама хлеба дневно, доживео да преживљава са

векном хлеба месечно. За многе је и то била привилегија, па

је и армија „разоружана“ немаштином. Војник Михаил

Кубарски из Јарославља је то најбоље осетио, пошто су од

њега за три месеца служења војног рока остале кости. Умро

је од глади, јер је чуварима отаџбине три месеца сервиран

кисели купус.

Ништа боље нису прошли ни официри. Пензионисани

пуковник Виктор Баранец је сведочио како је преживљавао

од продаје војне одеће и радећи тешке физичке послове, јер

месецима није примао лични доходак.

Недаће и безизлаз су лисице на руке ставили и

полицији. У близини града Пенза је припадник полиције

пролазнику отео новац, којим је после дужег времена у

ресторану обезбедио себи оброк достојан човека.

288


На прагу трећег миленијума и цивили су вапили за

животом достојним човека. Теже него амерички робови,

којима је било гарантовано следовање меса. Русима је у тим

временима једино била гарантована борба за голу

егзистенцију.

Моћнима је припадао велики бизнис, „малим“ људима

мали, често и испод границе нормалног.

Пример су житељи Череповца. Један од њих је

преживљавао тако што је своју кућу претворио у јавни

тоалет, док је његов суграђанин на гробљу продавао воду за

прање руку!?!

Док су једни с неба тражили спас, други, попут једног

становника Новосибирска, под земљом, па је усред свог стана

ископао гроб, а да дно живота има дупло дно доказао је

Булатов из Јекатеринбурга, носилац звања „ветеран рада“,

обавестивши јавност писмом редакцији листа

„Комсомолска правда“, у ком је навео да је за оброк појео

свог мачка!!!

Становништво руског полуострва Камчатка је, у години

званичног банкротства Русије (август 1998), директно од

Уједињених нација затражило помоћ у снабдевању струјом

и огревом.

Упоредо са економским, инжењер родом са Урала је

скренуо и са здравог политичког курса.

289


Носећи на плећима хипотеку брисања Совјетског Савеза

са мапе света, мада ће време показати да је тим потезом

обезбедио опстанак Русије, којој је Запад наменио исту

судбину, Јељцинов брод се насукао на обали спољних и

унутрашњих и односа.

Губитак позиција у борби са Сједињеним Америчким

Државама и њеним европским савезницима, упркос

пријатељским односима у приватном животу с водећим

људима САД, Немачке и Француске - Билом Клинтоном,

Хелмутом Колом и Жаком Шираком, страх од повратка на

стари (комунистички) режим, показали су поражавајући

збир, а противуставно распуштање КНД –а и контраударац

посланика који су га, држећи се слова и духа највишег

правног акта, сменили с функције, наређење за смртоносни

напад оружаних снага на зграду парламента пуну народних

представника, прилично су нарушили његов кредибилитет

и велики део народа окренули на страну опозиције. Порази

њему блиских учесника на парламентарним изборима у два

изборна циклуса (1993. и 1995) и готово непрекидни сукоб са

законодавном влашћу, чију су већину чиниле хетерогене

снаге супротстављене председнику републике, очекивани су

исход Јељцинове политике до средине закључне деценије

минулог века. Сумњива победа на изборима 1996, до које је

стигао захваљујући финансијско – медијској подршци

тајкуна, које није нарочито симпатисао (Бориса Березовског

посебно), али је говорио да се без сарадње с њима не може,

290


додатно су усложњавали ситуацију, представљајући почетак

краја Борјиног државничког стажа.

Користећи сложену социјално – политичку ситуацију,

сепаратисти су доливали уље на ватру.

Посебно су сурови и упорни били представници

федералних јединица с муслиманском већином. Неки су

само провоцирали (Башкирија, Ингушетија, Дагестан),

Татарстан се изборио за статус државе у држави, док је после

Првог чеченског рата (1994 – 1996) Руска Федерација

изгубила суверенитет над Чеченијом.

Разапет попут Христа, Борис Николајевич је неуспешно

покушавао да подигне принудно спуштено сидро и уз

помоћ народа крене ка пучини спаса. Да би оснажио себе и

ставио до знања колико значајну и бројну нацију предводи,

повлачио је невероватне потезе – од коришћења

стимулативних средстава због којих се чудно понашао током

1994 (!), трежњења удисањем амонијака једном приликом,

преко игнорисања краља Карла Густава XVI приликом

посете Шведској и, као врхунац свега, отказивање сусрета са

званичницама Републике Ирске, са образложењем да због

поспаности није могао да изађе из авиона. Истина је да га је,

у ствари, „успавао“ инфаркт.

Због свега наведеног је Запад проценио да је једини

противник у жестоком нокдауну, док је други – Кина – тек

улазила у ринг, па је спреман завршни ударац, онај после ког

би Русија „бацила пешкир“.

291


Рачунајући да им је држава „под хипотеком“, амерички

професор Волтер Расел Мид предложио је Русима да

проблем „реше“ продајом Сибира за 2-3.000 милијарде

долара!

Пошто је света земља окренула главу на другу страну,

уследио је кроше у супротни образ. Збигњев Бжежински

упућује „пријатељски“ савет по ком опстанак Русије

гарантује њена подела на три дела: Европску, Сибирску и

Далекоисточну.

Трпећи ударце, жестока понижења, преживљавајући

држањем за конопце, грогирани боксер скупља снагу и

годину дана од сопствене пропасти креће у победнички

контранапад.

Иако непријатељски настројен према југословенском

руководству на челу са Слободаном Милошевићем, у

појединим тренуцима и прилично ненаклоњен акцијама

Војске Југославије и српске полиције током сукоба на Косову

и Метохији и у време НАТО агресије, компромитован у

српским очима признавањем Хрватске пре Сједињених

Америчких Држава, давањем сагласности да се у Савету

безбедности Уједињених нација СР Југославији 1992. уведу

оштре санкције, одлуком да 1996. одликује Стјепана Месића,

председника Хрватске од 2000. до 2010. године, синовца

непријатеља Црвене армије на Источном фронту током

Другог светског рата, за учешће у борби против ширења

фашизма (!?), због чега је, између осталог и у наслову једне

292


од књига Војислава Шешеља назван „ највећим издајником

Русије“, као врховни командант, небитно да ли под

притиском армијског врха или добровољно, индиректно

учествује у акцији (привременог) запоседања приштинског

аеродрома од стране руских трупа, стационираних у оквиру

међународних снага у Босни и Херцеговини, у јуну 1999.

године, чиме преосталом српском живљу обезбеђује ако не

суштинску, оно бар симболичну подршку. А симболика је у

животу веома битна ствар.

И ту се не зауставља. На место председника Владе Руске

Федерације доводи неекспонираног „безбедњака“

Владимира Путина, до јуче гладној војсци улива „глад за

победом“, и она од августа исте године „гута“ чеченске

сепаратисте и наредне године враћа ову републику у

уставноправни систем Русије, а неколико месеци пре тога, на

самом измаку 1999. уручује, време ће показати,

најпригоднији поклон свом народу - указ о повлачењу са

дужности и препуштање „мати родине“ у руке дотадашњем

премијеру Владимиру Владимировичу Путину.

Потез вредан озбиљног државника, јер да његов

наследник до избора одржаних у пролеће 2000. године није

јавности ставио до знања о каквом државнику је реч, ко зна у

чијим би рукама Руска Федерација била.

Ако је и био ђаво, каквим су га многи сматрали, Борис

Николајевич је сигурно био ђаво под скутима божјим,

293


уништитељ – стваралац, храбра кукавица, издајник –

бранилац.

Зато се Владимир Жириновски, његов љути опонент,

залагао да се заседање Државне думе, како од краја 1993.

гласи званични назив доњег дома парламента, у априлу 2007.

буде посвећено „добрим речима о Јељцину „. Путин на

комеморацији поводом смрти свог претходника у Кремљу,

изговара реченицу : „ Само такав лидер, кога је велика Русија

одгајила и нахранила својом енергијом, могао је да пробуди

и развије такву земљу као што је наша...“, а четири године

доцније Дмитриј Медведев, тадашњи шеф руске државе, у

говору на откривању Јељциновог споменика у

Јекатеринбургу каже: „Русија треба да буде захвална

Јељцину... Борис Николајевич је волео своју земљу. Био је

храбар и одлучан... Та снага је помогла да се преживи тежак

период...“

Руски народ је свом председнику, вољеном и

омраженом, поштованом и вређаном, подигла

монументални споменик, а Срби су своје председнике –

гледајући све српске земље- продали Хашком трибуналу.

Разлика је очигледна.

294


БОЈ НА КОРЗОУ

Дипломци ратне срамоте

Народне умотворине су један од битних елемената

прошлости, садашњости, нема сумње – и будућности

српског народа. Трају вековима, никад не излазе из моде,

њихову истинитост потврђује време или их, тешко је рећи

колико често, демантује реалан живот. Једна од таквих је и

она да „на младима свет остаје“. Тачно! Неспорно. Биологија

доказује ову философску сентенцу. Свако ко схвата

пролазност живота ће потврдити њену истинитост.

У добрим временима, ако је тако нешто икад постојало,

заиста није био проблем већини младих да буду добри,

примерни, али кад уследе „црна времена“, све се из корена

мења. Тада мањина стоји на висини задатка, они други

показују право лице, а то време дошло је у Србију и 1941.

године, кад је земља стављена под окупацију Трећег рајха

(нацистичке Немачке) и његових савезника. Део омладине

веровао је Јосипу Брозу Титу и отиснуо се у НОВ и ПОЈ.

Омладинци верни краљу и монархији углавном су се

295


прикључили Равногорском покрету Драже Михаиловића и

његовој Југословенској војсци у отаџбини, мањи део је стао на

страну Милана Недића и Димитрија Љотића, Косте

Миловановића Пећанца и других. Сви су се борили за

одређену идеологију, свој поглед на свет, визију будућности

Србије. Пречесто су се тукли међусобно, мрзели се,

сарађивали и оптуживали, али су остали сагласни у једном –

презирали су оне који су, док се крв лила, наздрављали

вином по кафанама, а за слободу „војевали“ на корзоима.

Пошто су поједини ученици већ у првој години

окупације за учионицу одабрали места ван своје школе, тамо

где „звоно“ означава фајронт а не крај часа, Министарство

просвете је упутило јавно упозорење да ће сви ђаци који

посећују јавне локале бити искључени из образовне установе

коју похађају.

Младеж је попут врабаца одолевала зими, још више

апелима, претњама и казнама, па је лично Милан Недић,

председник Министарског савета (Владе народног спаса)

пред дочек 1942. године упозорио да млади нараштаји

дангубе, и да, пре свега у Београду „срећемо беспослену

омладину, у цвету младости, у набреклој снази, како лута од

биоскопа до биоскопа, од сластичаре до сластичаре. И

женску и мушку омладину тако видимо…“.

Таласи провода су жестоко ошамутили девојке и

младиће недалеко од Дунава, па су у Брзој Паланци код

Кладова локалне власти забраниле забаву и опијања на

296


јавним местима непосредно по уласку у 1943. годину. Под

претњом санкција омладини су ускраћене и седељке.

Осим хладноће, пупољци српског народа одолевали су

и високим температурама, међутим, не и у то време

владајућим друштвеним нормама, што је петорицу

младића, поново у Кладову, у августу 1943, коштало слободе.

Због корзирања и беспосличарења су лишени слободе и

послати на принудни рад.

Радо су некад Срби ишли у војнике, а Српкиње брижно

чекале да се с фронта врате. Но, време је чинило своје,

Балкански и Велики рат су почетком четрдесетих година

прошлог века постали демодирани, ново време изнедрило је

и нове трендове.

То је засметало Равногорској омладини Тополе која је

жестоко оплела по својим вршњацима, који су, уместо у

рововима, по шумама и горама, бој били у топлој соби и

предност дали „мекој постељи, док смо ми голи и боси по

беспутним урвинама, из борбе у борбу, дању и ноћу, ишли

напред у победе… Док си ти (омладино) одлазила у

позоришта и биоскопе, натопљене огавним нацистичким

лажима, ми смо превијали рањенике…“.

Обично млад свет верује својим исписницима, слуша

њихове савете, само што се то, изгледа, односи на редован

живот. У ванредним приликама какав је рат, све се из корена

мења, па су и чланови породице морали да реагују оштрије.

Тако је Радомир Гарић – Гавриловић послао допис Заводу за

297


принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци,

марта 1944. године, с молбом да се тамо смести његов брат

Велимир, док је Персида Милетић овој установи месец дана

пре тога поднела захтев да надлежни исто учине с њеним

сином Драганом „јер је… престао да похађа школу“,

плашећи се да он „не оде у шуму“.

Ратни дани су текли, неке навике из тог доба претекле,

модернизованије и софистицираније остале су нерешиве.

Живе и даље.

И ко зна докле ће.

298


ЖИВЕО ПОРАЗ!

Анонимни српски нациста

Замислите фудбалски тим чији капитен неколико минута пре

краја утакмице при резултату 0:5 верује у преокрет и победу.

Да је у питању неки Немац, то ништа чудно не би било. Србин?

незамисливо!

Постојао је, ипак, изузетак и то у преломним

тренуцима веома значајног историјског догађаја.

У тренутку кад Трећи рајх полако посустаје а

фашистичка Италија полако прелази на страну Савезника,

Тривун Р. Јефтић, одани присталица Адолфа Хитлера и

нацистичке Немачке, средином септембра 1943. године и

даље живи у уверењу да ће на крају Другог светског рата они

које подржава преокренути ток сукоба и на крају

тријумфовати.

Док се из Берлина евакуишу цивили због савезничких

напада из ваздуха, Јефтић у истом граду ставља на папир своја

299


запажања и мишљење о узроцима, току и исходу највећег

оружаног сукоба у историји човечанства.

Према сачуваном запису, овај радикални националсоцијалиста

српске националности за рат оптужује западне

силе, предвиђајући им пораз.

Сматрајући да је Немачка јака јер је предводи Адолф

Хитлер, „велики и генијални политичар, управо највећи

човек свих времена“, и дан – данас за историчаре непозната

личност, у времену кад је страна коју је подржавао клизила у

подређени положај у односу на своје непријатеље, бираним

речима демонстрира своје убеђење у исправност политике,

лика и дела вође Великонемачког царства у пресудној

години рата.

Осим снага антихитлеровске коалиције, затим

француског Покрета отпора, фанатични Србин прозива и

своје сународнике јер се, по његовом мишљењу, боре за

енглеске интересе.

Не уздржавајући се од отворено изречених

квалификација на рачун српског народа и његове вере у

подршку и помоћ са Острва, Јефтић пише: „ … јер сте многи

од вас (Срба) пре и после 25. марта 1941. чекали ту енглеску

помоћ седећи крај ради(ј)а, слушајући енглеске лагарије“.

300


Насупрот опредељењу народа ком је припадао, сматрао

је да је Србија требало да гради пријатељство са земљом у

којој је током рата живео.

У то име изнео је и разлоге због којих је тако нешто

требало да се деси, истичући Украјину као простор ком је

нацистичка Немачка донела благостање, наглашавајући

обавезу Европљана да се боре на страни Сила осовине

односно Трећег рајха.

Иако је Црвена армија, седам месеци пре него што је ова

његова анализа стања и перспективе настала, однела једну од

пресудних битака која је преокренула ток глобалног сукоба

на страну Совјетског Савеза и западних савезника, трупе

Уједињеног Краљевства у јулу ушле на Сицилију а неколико

дана пре тога умарширале и у Бари, бивши железнички

чиновник је 16. септембарског дана 1943. године устврдио да

је Немачка моћна због способности своје војске, убојитог

оружја, природних ресурса којима располаже…

Да би своје ставове учинио сугестивнијим, оштријим,

констатовао је и следеће : „Иначе, ко није на страни Адолфа

Хитлера, тај је заиста, у првом реду, против себе“.

Заокружујући низ прозивки изречених на рачун

националних, оружаних и политичких група, Јефтић као

највеће непријатеље европских народа истиче Енглезе,

Јевреје и комунисте, а Хитлера „инаугурише“ у „првог

претседника будућих сједињених европских држава“.

301


Последња констатација је, време је показало, донекле

остварена у пракси, јер су европске државе заиста сједињене

у неку врсту (кон)федерације каква је данашња Европска

унија, а и много других показатеља доводи до закључка да је

Хитлер, ипак, победио у првом делу сукоба.

Друго полувреме борбе против иделогије коју је

заступао и даље траје.

302


РАТ ЖЕНИ НИЈЕ БРАТ

Српске жене током рата,

пилоти у обореном авиону

Српкиње су пре Другог светског рата биле мајке,

супруге, сестре, чак и атентатори (Јелена Илка Марковић).

Позлаћивале су оно што народ пре и током оружаних

сукоба није могао – разнете руке и светлост угашених очију

својих мужева, срушено људско достојанство рођених кћери

и сестара, од зла однете дечачке дане своје браће и синова.

Кад су се тмурни облаци повукли, сунце се појављивало

на хоризонту, понадале су се да ће коначно и њима сванути.

Међутим, убрзо се испоставило да је у питању убилачка

светлост Друштва Тула, из ког су допирали зраци нацизма,

па је за бића од стране Светог владике Николаја Охридског

и Жичког (Велимировића) препознатог као нешто

најсличније Богу, кренуо нови круг патње, прилично паклен

у Југославији ,односно Србији, окупираној 1941. године, мада

су постојали и ретки примери који су рушили тунел у

потрази за светлошћу слободе.

303


Многи су сачували голе животе, а изгубили све остало,

па су излаз тражили у безизлазу.

Да би избегла судбину страдалих чланова своје

породице у НДХ, Софија Груборовић је спас нашла у

Србији, али и у алкохолу, притом „чашћавајући“ људе на

улици и увредама, што јој је, уз емотивну казну изречену од

стране усташког режима, донело и другу врсту санкција,

прописану због недоличног понашања.

У најтежим околностима, а оружани сукоби то свакако

јесу, на проверу долази и верност.

Фанатично одане комунистичкој идеологији и „црвеној“

партији поједине жене демонстрирале су на крајње

мазохистички начин. Једна од њих, Анка Даус,

романтичарски је, кад сањарењу време није било, док је још

била на слободи пожелела осећај утамничености па је

констатовала, а историјски списи трајно забележили: „како

би било лепо да ја дођем у затвор да покажем како бих се

држала...“, а слични животни идеали везани су за Веру

Јеремић, која се одушевила лошим изгледом једне

ухапшенице, сматрајући то знаком непоколебљивости (!?),

док је њиховој истомишљеници Валерији Буркуш засметало

што је као сужња нису тукли. Можда би промениле

мишљење да су доживеле судбину своје другарице Добриле

Стамболић, која је у нацистичком логору у Нишу кажњавана

вишечасовним гледањем у сунце!

304


Упркос томе што су супругу равногорског (четничког)

наредника Милована Недељковића с комунисткињама

спајале само две нити – припадност истом полу и

затвореничко - заточенички живот, муж није могао да јој

заборави брачне проблеме, па је, не уздржавајући се, заувек

записан његов свој став: „што се тиче жене, ње ми није жао...“

Још једна жена уско везана за организацију Драгољуба

Драже Михаиловића оставила је траг у историји. И то какав!

Знајући да је слобода безвредна уколико у њој неће

имати ко да живи нагнала је жену Недељковићевог ратног

саборца капетана Леониде Петровића да у затвору, у ком је

завршила због припадности Равногорском покрету свог

супруга, конзумира сопствено млеко, зарад касније исхране

детета.

Док се Босиљка Костић кроз београдску штампу борила

против девојака из богатих породица, сугеришући да „из

службе треба избацити само богаташке кћери – девојке које

своју плату употребљавају (троше) на луксуз...“, чувени

књижевник Борислав Михајловић Михиз сећао се своје

мајке, која се гладујући током окупације жртвовала зарад

деце, додајући : „Једном речју, и моја мајка је у рату била

српска жена – хранитељка. Њима нећемо подићи споменик.

Јер споменици се дижу само онима који праве рат, а не

онима који, онда, тај рат имају да издрже“.

305


Некад су се

жене дичиле

материнством.

А сад?

Последњих месец дана рата у Србији победници су

спремали одликовања заслужним борцима, командантима,

чланови Народноослободилачког покрета (партизани) су

заказивали венчања, јер су љубав и бракови били на чекању

до окончања борби, и све то без проводаџија, па је један

Београђанин морао своју свастику да уда преко огласа

објављеног у закључним издањима колаборационистичког,

антикомунистичког дневника „Ново време“.

Данас би овакви

захтеви наишли

на жесток отпор

Три године раније, у децембру 1941, исти лист,

апсолутно одан Недићевој влади и окупационој управи,

ставио је до знања шта мисли о Београђанкама тог времена.

Сем комунисткиња, „равногорки“ и „црноберзијанаца“,

велики непријатељ српског друштва за њих су биле

дотеране, нашминкане жене. Новинар се запитао: „ Како

можемо да тражимо да се наш препород изведе брзо и

одлучно, када они који (треба „оне које“ – примедба Д.С)

306


потпомажу то остварење долазе намазане у канцеларије...“.

На крају је констатовао: „Нека се све Београђанке опамете и

освесте на време...“

Ипак, многе су се трудиле да их не послушају, јер остати

госпођа у добу нове реалности захтева и довитљивост.

Позната музичка дива, оперска певачица Олга Р.

Спиридоновић, на купалиштима током рата није запамћена

по својим гласовним способностима, већ по шеширу

направљеном од аутомобилског пнеуматика.

Рат може бити и рат и брат, зависи о коме се ради, али

жене су само једно – жене.

Зато их и волимо!

307


БИБЛИОГРАФИЈА И ДРУГИ ИЗВОРИ

(Друштвено – политичко поглавље)

Литература:

→ Љубинка Шкодрић: Жена у окупираној Србији 1941 – 1944,

Архипелаг и ИСИ, Београд, 2020.

→ Примерци штампе из времена Другог светског рата у

Србији, листови „Ново време“ и „Обнова“

→ Симо Ц. Ћирковић: Ко је ко у Недићевој Србији 1941 –

1944, ИПС Медиа и Просвета, Београд, 2009.

→ Ралф Еперсон: Невидљива рука: увод у историју завере,

Графокомерц, Београд, 1999.

→ Александар Коржаков: Од свитања до сумрака, Ekohem

international, Београд, 2001.

→ Драган Вујчић: Ресет у крви Украјина vs Русија, Невен,

Београд, 2022,

→ Александар Стојановић: Идеја, политички пројекти и

пракса Владе Милана Недића (објављена докторска

дисертација), ИНИС, Београд, 2015.

→ Коста Николић: Историја Равногорског покрета 1941 -1945,

књига друга (Србија под окупацијом), Завод за уџбенике,

Београд, 2014.

→ Зборник научних радова „Украјинско питање данас“

(приредио Зоран Милошевић), Центар академске речи,

Шабац, 2015.

→ Марко Марковић: Од љубави до мржње (сумрак српско –

црногорског заједништва), Легенда, Чачак, 2009.

308


→ Захар Прилепин: Писма из Донбаса, Логос, Београд, 2016.

→ Др Драган Петровић: Председнички избори у Украјини

2010, Институт за међународну политику и привреду

(ИМПиП), Београд, 2010.

→ Др Драган Петровић, др Горан Николић: Геополитика

савремене Украјине, ИМПиП, Београд, 2009.

→ Борис Варга: Европа после Мајдана, СКЦ Нови Сад, Нови

Сад, 2015.

→ Александар Раковић: Црногорски сепаратизам, Catena

mundi, Београд, 2019.

→ Сава Живанов: Русија у време Јељцина (ФПН, Београд, 2002)

→ Ђорђе Милошевић: Русија на раскршћу (Прометеј, Нови

Сад, 2003)

→ Борис Јељцин: Председнички маратон (БМГ, Београд, 2002)

→ Рој Медведев: Борис Јељцин – Русија на крају XX века

(Службени гласник, Београд, 2009)

→ Дневни лист Политика, Београд, новембар 2020.

→ Јован Јањић: Српска црква у комунизму и посткомунизму

1945 – 2000, Вечерње новости, Београд, 2018.

→ Николај Гогољ: Тарас Буљба, Делфи књижаре, Београд,

2021.

→ Наташа Милићевић, Душан Никодијевић : Свакодневни

живот под окупацијом 1941-1944 (према дневничким

записима Драгутина Ј. Ранковића), ИНИС, Београд, 2011.

→ Драган Петровић, Рајко Буквић: Уkрајинска криза 2013 –

2019, ИМПиП, Београд, 2019.

→ Недељник Време (број 1506, новембар 2019.)

→ Архив Хуверовог института, Стенфорд (САД)

→ Аркадиј Жуковски, Орест Субтељни: Кратка историја

Украјине (Дан Граф, Београд, 2018)

309


→ Драган Стојић: Фудбалски амандмани, Exyufudbal,

Суботица, 2022 (http://www.exyufudbal.in.rs/biblioteka/fa2)

→ Небојша Јаковљевић, Драган Стојић: „Дерби пре дербија

1913-1944“ (http://exyufudbal.in.rs/biblioteka/derbi-pre-derbija)

→ Небојша Јаковљевић: Фудбалска такмичења Јужних Словена

1873 – 1941 (http://www.exyufudbal.in.rs/biblioteka/ftjs-1873-

1941)

Линкови:

→ http://www.reprezentacija.rs/

→ https://www.blic.rs/vesti/vojvodina/cesko-selo-a-u-srbijimestani-cuvaju-dva-vekadugu-tradiciju-od-kako-su-im-sepreci/0n7gwtr

→ https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/kultura/1187756/srp

ski-pasosi-tomasamasarika.html

→ https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/835606/spomeni

k-jeljcinu.html

→ https://mondo.rs/Info/Svet/a688069/Slobina-fotografija-naprotestima-u-Ukrajini.html

→ https://www.dw.com/sr/deset-najve%C4%87ihdr%C5%BEavnih-bankrota/a-17828068

→ https://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-ukrajinaborci/31718923.html

→ https://www.sedmitza.ru/lib/text/440079/

→ https://churchby.info/rus/127/3/

→ http://interfax-religion.ru/?act=news&div=65281

→ https://www.bbc.com/russian/features-46582237

→ https://www.politika.rs/scc/clanak/423274/Nisam-istocni-papa

310


us_deputy_secretary_of_state_nuland_services_sandwiches_on

_maidan_314572.html

→ https://web.archive.org/web/20060622015935/http://crossroads.j

→ https://www.ukrinform.net/rubric-polytics/1589284-

ournalismcentre.com/2006/culture-leisure-travel-do-you-know-

%e2%80%9ca-dog-of-flanders%e2%80%9d/

→ https://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:348218-Atina-

Lukanikos-pas-demonstrant-ponovo-u-akciji

→ https://srpskainfo.com/pas-koji-je-postao-narodni-heroj-

lukanikos-je-u-njtezim-trenucima-bio-uz-ljude-suocavao-se-sa-

policijom-na-ulicama/

→ https://www.b92.net/zivot/ljubimac.php?yyyy=2014&mm=10&

dd=10&nav_id=909952

→ https://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-ukrajinaborci/31718923.html

→ Јутјуб канал Факти. орг:

https://www.youtube.com/watch?v=sqfMKhGYW6o

→ Јутјуб канал Српска прича:

https://www.youtube.com/watch?v=0LRieSrq3ng

→ Јутјуб канал Метаноја ТВ:

https://www.youtube.com/watch?v=9LHvwnzWKIE

→ Маске револуције (видео клип обрисан):

https://www.youtube.com/watch?v=1XAwyPZA6DU

→ Јутјуб канал Храм сабора српских светитеља:Сукоб Москве

и Цариграда:https://www.youtube.com/watch?v=BsEY06id0_E

Извор фотографија:

→ преузето са pixabay.com

→ из архиве exyufudbal.in.rs

→ из личне архиве аутора

311

CIP - Каталогизација у публикацији

Библиотеке Матице српске, Нови Сад

821.163.41-92

796.332

СТОЈИЋ, Драган, 1979-

Између неког и несреће / Драган Стојић. - Суботица :

Exyu fudbal, 2022 (Врњачка Бања : Satcip). - 311 стр. :

илустр. ; 21 cm

Доступно и на: http://www.exyufudbal.in.rs/biblioteka/draganstojic-nin.

- Тираж 200. - Библиографија.

ISBN 978-86-900942-7-1

а) Фудбал

COBISS.SR-ID 74759433

Dragan Stojic NIN 2022

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?