karneval u guči

Miloš Timotijeviæ 

KARNEVAL 

U GUÈI 

SABOR TRUBAÈA 1961-2004.

BIBLIOTEKA SPECIJALNA IZDANJA 

Knjiga br. 28 

1

2 

Miloš Timotijević 

KARNEVAL U GUČI - Sabor trubača 1961-2004. 

prvo izdanje 

Izdavač: 

LEGENDA, Nemanjina 82/6 

Čačak 

Za izdavača: 

DRAGAN BISERČIĆ 

Suizdavač: 

NARODNI MUZEJ, Cara Dušana 1 

Čačak 

Za suizdavača: 

DELFINA RAJIĆ 

Urednik: 

LJILJANA ŠPAJAKOVIĆ 

Recenzenti: 

dr MIROSLAV JOVANOVIĆ 

dr IVICA TODOROVIĆ 

Lektor: 

RADMILA LUČIĆ 

Korektor: 

MIRJANA PEROVIĆ 

Prevod rezimea: 

VESNA KOVAČEVIĆ 

Likovna obrada korica: 

DIMITRIJE MILIĆ 

Fotografija na naslovnoj strani: 

MARIJA iz Leskovca - foto DRAGAN 

TODOROVIĆ, novinar “Čačanskog glasa” 

Fotografije: 

Porodica PROTIĆ iz Guče, Dom kulture Guča, “Čačanski glas”- Čačak 

Kompjuterska obrada: 

NADA MILOSAVLJEVIĆ 

Štampa: 

KVARK, Žiča 217/a 

Kraljevo 

Za štampariju: 

DIMITRIJE MILIĆ 

Tiraž: 

1000 primeraka 

ISBN 86-7784-013-3 

Copyright©Miloš Timotijević 

Copyright©2005 za SCG LEGENDA K.D. Čačak 

Sva prava zadržana. Nije dozvoljeno da se deo ili celina ove knjige snimi, 

emituje ili reprodukuje na bilo koji način, uključujući ali ne i ograničavajući 

se na fotokopiranje, fotografiju, magnetni zapis ili bilo koji drugi vid zapisa, 

bez prethodne dozvole izdavača.

MILOŠ TIMOTIJEVIĆ 

KARNEVAL 

U GUČI 

SABOR TRUBAČA 1961-2004. 

PRVO IZDANJE 

E-mail:legenda@eunet.yu 

www.legenda.co.yu 

LEGENDA, Čačak 

NARODNI MUZEJ Čačak 

2005. 

3

PREDGOVOR ILI ZAŠTO PISATI? 

P rvo pitanje koje se postavlja pred čitaoca jedne ovakve 

publikacije glasi: Zašto uopšte proučavati Dragačevski 

sabor trubača, i pisati o jednom događaju koji je 

mnogo lakše posetiti, i lično se upoznati sa svim njegovim 

sadržajima? Odgovor je veoma jednostavan. Ako jedna manifestacija 

traje već više decenija, i svake godine na izmaku 

leta redovno okuplja stotine hiljada ljudi u euforičnom raspoloženju, 

onda ta pojava zaslužuje da bude opisana, 

proučena, vrednovana. Ali to je samo jedan nivo na kome se 

ceo fenomen može sagledati i istražiti. Mnogi skriveni procesi 

u društvu, pojave koje nisu jasno oformljene, simptomi 

teško uočljivih problema, postaju izučavanjem ovakve teme 

vidljiviji, jasniji, određeniji za datiranja i istorijska objašnjenja. 

Oni su svojevrstan dokazni materijal, na osnovu 

kojeg možemo suditi o jednoj epohi i njenim mnogobrojnim 

društvenim vrednostima, idealima. 1 

Primena ovakvog metodološkog principa na Sabor trubača 

u Guči, u osnovi zamišljenog kao mesta za zabavu ljudi 

u slobodno vreme, na prvi pogled izgleda previše ''nategnuto''. 

Ljudi jedanput godišnje dolaze u Dragačevo samo da 

se vesele, pa je i analiza njihovog ponašanja nepotrebna i 

marginalna, kao prilično ''neuhvatljiva'' pojava vezana za određeni 

trenutak, izdvojen iz hronološkog okvira. Takav stav 

se nadovezuje na jednu od kritika istorije koja se odnosi na 

tvrdnju da je nemoguće naći povezanost prošlosti i sadašnjosti, 

pa se od istorije zahteva ne da proizvodi znanja, niti da 

iznosi objašnjenja uzroka i posledica, već da fascinira čitao- 

5

KARNEVAL U GUČI 

ce, i da ih, na trenutak, odvede iz njihovog sopstvenog doba. 

Istorijsko saznanje se odbacuje kao izlišno, nemoguće, dosadno. 

Prednost se daje zgodama umesto istoriji, zabavi i uobrazilji 

umesto proziranju i prosvećivanju, inscenaciji umesto 

objašnjenja. Zavodljivim pripovedanjem čitaoce bi trebalo 

opčiniti i podsetiti na one dimenzije ljudskog bića koje su 

u moderno doba zaboravljene. Da bi pobegli od banalne pustoši 

nauke, istoričarima se preporučuje pogled na prošlost 

kao na nešto strano, koje ne treba objašnjavati i razumeti. 

Saglasno ovakvom viđenju proučavanja prošlosti, Sabor bi 

kao svojevrsnu istoriju svakodnevice, trebalo razložiti na pojedinačne 

nepovezane odlomke, minijature, pri čemu je istoričar 

''reditelj'' ili ''čarobnjak'', koji prošlost interpretira kao 

fascinaciju i zabavu kroz niz nepovezanih beležaka. 2 Dosadašnje 

interpretacije istorije Sabora trubača u Guči imale su 

upravo ovakav odnos prema celoj manifestaciji, oslanjajući 

se na perifernu ulogu istorije, koja se može razumeti i kao zanimanje 

u slobodno vreme, ''lišeno svrhe'', kao predmet zabave 

i uživanja, izostavljajući osnovnu ulogu istorije - 

proučavanje veze između saznanja prošlosti, odnosa prema 

sadašnjosti i orijentacije ka budućnosti. 

Osnova teorijska pretpostavka od koje polazi ovaj rad, 

naslanja se na zahtev da istoričar ''pliva sa tokom događaja'', 

ali i da ih analizira sa pozicije poznijeg, bolje obaveštenog 

posmatrača. Navodeći niz događaja, nije se bežalo od pripovedanja, 

sa pokušajima da se uoče i strukture, načini 

mišljenja, oblici zabave, pri čemu se isti događaj prikazuje 

sa više gledišta. 3 Pri tome je istorija čitave manifestacije posmatrana 

kroz proučavanje mentalnih ponašanja pojedinaca, 

stavova prema životu, svetu, politici, kroz prikaz kulturnih 

''modela'' i individualnih reakcija pojedinaca prema njima 

u kratkim trenucima, direktno vezanim za telesna stanja 

koje proizvode svesno projektovana euforična raspoloženja. 

Sva ova duševna stanja pojedinaca i grupa na Saboru 

u Guči su svojevrsna istorija mentaliteta, koja se neprekidno 

dopunjava i uobličuje. 4 

6

Dragačevski sabor trubača opstaje već 44 godine, nadživljujući 

različite političke sisteme u svojoj jednostavnoj formuli, 

koja se svodi na veliko narodno-seosko veselje. Vreme u 

kome je Sabor nastao, sadržaji zvaničnog, i možda što je 

značajnije nezvaničnog programa, gosti koji su dolazili, slavljenje 

različitih tradicija, koje su se vremenom smenjivale, 

raspoloženje posetilaca i način na koji su se veselili, po mnogo 

čemu oslikavali su istoriju Srbije u drugoj polovini 20. veka, 

ponekad mnogo bolje i rečitije nego što je to uočljivo kroz 

proučavanje glavnih političkih tokova i procesa. Sabor je postao 

jedan od najznačajnijih pokazatelja narodnog raspoloženja, 

njegovih želja, nadanja, odnosa prema radu, veselju i 

uopšte načinu na koji treba provesti svoj biološki život. 

Za istraživanje jedne ovakve teme, pored uobičajene metodologije 

istorijske nauke, neophodno je uključiti čitav niz 

srodnih disciplina, koje upotpunjuju osnovnu nit proučavanja 

za sada dostupnih pisanih istorijskih izvora. Tu za istoričare 

nastaje prvi problem. Mnoge pojave i procesi su lako 

uočljivi i vidljivi u stvarnosti, i realnom vremenu koje proživljavamo 

(mogu se svake godine lično pogledati i proveriti u 

Guči), ali nikada nisu zabeležene na pravi način, što bi 

istraživačima omogućilo njihovo proučavanje. Osim ličnog 

iskustva, koje je po prirodi subjektivno, nedostaju realni pokazatelji 

koji bi se mogli kritički sagledati i ispitati. Do sada 

potvrđene antropološke, etnološke i kulturološke teorije daju 

dovoljan broj objašnjenja za masovna okupljanja te vrste. 

Međutim, mi danas nismo svesni svih zamršenih pojava koje 

se samo površinski naziru, a čiji se krajnji ishod ne može 

predvideti u bliskoj budućnosti. Svi ovi događaji, procesi, 

raspoloženja posetilaca, nisu, niti mogu biti sačuvani u pisanim 

istorijskim izvorima, dokumentima. Do sada nije objavljen 

specijalizovani sociološki, antropološki i etnološki anketni 

ili statistički materijal iza izvršenih ispitivanja, koji bi 

se mogao proučavati i vrednovati. 

7 

Predgovor ili zašto pisati?


Zato je osnovni izvor za izučavanje istorije Sabora dnevna 

i periodična štampa, koja je uvek pratila civilizacijski hod 

vremena, pa i Sabora trubača u Guči, s tim da je u ovom 

slučaju imala i posebnu ulogu. Od samog početka organizovanja 

ove manifestacije glavni pokrovitelji bili su beogradski 

štampani mediji: ''Duga'', ''Ilustrovana politika'', ''Večernje 

novosti''. Novinari su decenijama, a i danas je to slučaj, uobličavali 

zvanične programe Sabora, reklamirali ga, prenosili 

raspoloženje posetilaca u svojim tekstovima, a kasnije i putem 

elektronskih medija. Uočavali su dolazak ''slavnih'' 

ličnosti u Guču, i efekat koje su te posete izazivale, opisivali 

ekstazu gostiju, uočavali marginalce i društvene gubitnike, 

beležili statističke pokazatelje. Tako je nastala slika ove manifestacije 

u svesti ljudi, nezavisno od muzičkog ukusa publike, 

koja je u opisima raznih ''zadovoljstava'' podsticana da 

poseti Guču u danima Sabora. Svi novinski natpisi redovno 

su obogaćivani fotografijama, a izbor tema na njima uvek je 

bio dovoljno rečit i bez teksta. 

Od samog početka organizovanja Sabora ova manifestacija 

bila je vezana i za film. Najpre dokumentarni, a zatim i 

igrani, da bi se krajem dvadesetog veka i televizija uključila 

u prenose Sabora. Uticaj ovih medija nije lako i jednostavno 

odrediti, ali broj, učestalost i sadržaj, pre svega televizijskih 

emisija i priloga, svakako je imao uticaj i na popularnost 

Sabora. Isto pravilo važi i za upotrebu muzike trubača 

u igranim filmovima, pri čemu je umešnost reditelja u njenoj 

prezentaciji određivala i proizvodnju različitih emocija i 

vrednosnih sudova kod publike prema ovakvoj vrsti zabave, 

a posredno i Saboru u Guči. 

Zbog svog načina prenosa informacija, pisani mediji ostali 

su ipak osnovni izvor za proučavanje Dragačevskog sabora 

u Guči. Televizija je ''verno'' prenosila ono što je uhvaćeno 

kamerom, ali za pisanje je uvek bilo potrebno znatno više 

umešnosti i uočavanje mnogih događaja koje elektronski 

mediji ne prenose. Novinski izveštaji o Saboru nikada nisu 

8

ili istovetni. Uvek je postojala razlika između štampanih 

medija iz Čačka i Guče, beogradskih listova koji su pokrovitelji 

manifestacije, i novina koje nisu bile uključene u organizaciju 

Sabora. Svako je u različitim vremenskim odsecima na 

poseban način izveštavao, podstican najrazličitijim poslovnim, 

ideološkim, političkim ili nekim drugim interesima. 

Njihov opis i kritika zahtevaju posebnu studiju. 

U ovom radu novinski izveštaji su korišćeni da bi se dao 

osnovni opis dešavanja na Saboru, mnogobrojne pojave, 

procesi i stanja duha ljudi, pre svega u jednom neumerenom 

i za svakodnevicu nesvakidašnjem veselju, pri čemu su ti izveštaji 

prihvaćeni kao istiniti delovi uhvaćene realnosti karnevalske 

Guče. U novinskim natpisima redovno su bila 

uključena i različita politička i ideološka određenja, posebno 

u najavi zvaničnog programa. Pored zvanične, vladajuće ideologije, 

koja se vremenom menjala, mediji koji su bili pokrovitelji 

Sabora, stvorili su svojevrsnu ''ideologiju uživanja'', koju 

su propagirali kroz opise dešavanja u Guči, sa svesnim 

marginalizovanjem negativnih pojava na celoj manifestaciji. 

Takav stav medija, pokrovitelja Sabora, nije se promenio do 

danas. Tek sa umnožavanjem broja dnevnih listova i nedeljnika 

u Srbiji sredinom devedesetih godina 20. veka, pojavili 

su se i brojniji kritički tekstovi. 

Znanje i umešnost novinara, od kojih su neki u isto vreme 

i talentovani publicisti i književnici, određivali su u kojoj 

će meri sve dimenzije Sabora, posebno one van zvaničnog 

dela programa, biti predočene čitaocima. Tako je 

svega nekoliko novinskih članaka Slobodana Markovića-Libera 

Markonija, Mome Kapora i Bogdana Tirnanića, a u novije 

vreme Zorana Šaponjića i Dragana Todorovića, oslikalo 

na potpuniji način festival u Guči, nego desetine drugih izveštača 

u protekle četiri decenije. Ipak, sa druge strane, dugogodišnji 

izveštači sa Sabora donosili su jednostavne životne 

priče, anegdote, cene usluga i izveštaje o poseti značajnih 

ličnosti, što je jedini način da se rekonstruišu mnogo- 

9 



brojni događaji i njihova pouzdana hronologija (novinski 

članci Bogosava Marjanovića, Predraga Raovića, Radovana 

M. Marinkovića, Novice Zatežića i Gvozdena Otaševića). 

Ovi tekstovi su dostupni svim istraživačima, a to znači i nekom 

drugom razumevanju i vrednovanju nego što je to uradio 

autor ove knjige. 

Pošto je Sabor trubača u Guči od samog početka bio nevoljno 

prihvaćen od komunističke vlasti u Srbiji, za istoričare 

su najdragoceniji istorijski izveštaji oni koji su nastali na 

mnogobrojnim partijskim forumima Saveza komunista u 

Dragačevu, ali i Beogradu, gde bi se mogle pratiti političke 

ocene cele manifestacije od partije koja je imala apsolutnu 

vlast u zemlji. Isto važi i za vreme kada je uspostavljeno 

višestranačje, jer su sve partije svojom prezentacijom u Guči 

želele da ostvare svoj uticaj kod birača. Zato su, verovatno, 

najzanimljiviji izveštaji raznih bezbednosnih agencija, koje 

su pratile celu manifestaciju, i glavne aktere i goste koji su 

dolazili u Guču, dajući svoje analize i ocenu svih dešavanja. 

Isto pravilo važi i za izveštaje mnogobrojnih stranih diplomata 

koji su posećivali Guču. Za današnje istoričare ta dokumentacija 

je nedostupna, a za buduće će biti sreća ako 

uopšte bude sačuvana. 

Na osnovu dostupnih podataka ipak je moguće prikazati 

i objasniti glavne tokove zvaničnog programa Sabora, ali i 

raspoloženja posetilaca-naroda, kao svojevrsni pokazatelj 

civilizacijskog nivoa društva, životnih vrednosti i njihovih 

promena kroz vreme. Osnovni izvori bili su dnevni listovi: 

''Politika'', ''Borba'', ''Večernje novosti'', ''Politika ekspres'', 

''Glas javnosti'', ''Danas'', ''Blic''; nedeljnici: ''Čačanski glas'', 

''Ilustrovana politika'', ''Duga'', ''Nin'', ''Vreme'', kao i zvanični 

list Sabora, godišnjak ''Dragačevski trubač''. Literatura 

koja se odnosi na Sabor nije previše opširna i to su bez izuzetka 

dela publicista-novinara, koja su zapravo prerađeni 

već objavljeni novinski tekstovi, ili izabrani, celoviti članci 

od raznih autora, sa dodatkom zabeleženih sećanja i sve- 

10

dočanstava organizatora Sabora. Izdvajaju se dve knjige: 

Sve trube Dragačeva, (Guča-Čačak, 2000, priredili Nika-Nikola 

Stojić-Joviša M. Slavković-Predrag Raović-Radovan M. 

Marinković) i rad Dragana Babića, Srpska truba, (Beograd, 

2002). Prva publikacija donosi detaljan popis svih učesnika 

i pobednika Sabora, i ostalih učesnika zvaničnog programa, 

a druga, pored izabranih ranije objavljenih novinskih članaka, 

i portrete svih značajnijih trubača, učesnika Sabora. Iz 

tih razloga u ovoj publikaciji ti podaci nisu ponavljani, osim 

navođenja osvajača prvih truba i pobedničkih orkestara 

Dragačevskog sabora, i detalja iz biografija trubača, što je 

poslužilo za dalju analizu celog fenomena. 

Knjiga je podeljena na dve velike celine. U prvoj je, pored 

uvoda i poglavlja u kome se objašnjava početna ideja organizatora 

ove manifestacije, data i hronika svih dosadašnjih sabora 

od 1961. do 2004. godine, na osnovu izvora koji su za 

sada dostupni. U njoj je osim osnovnih podataka o vremenu 

kada su održavani sabori, pobednicima, ''slavnim'' gostima, 

meteorološkim prilikama i anegdotama, dat i prikaz zvaničnih 

tradicija koje su uspostavljane i slavljene, menjane i 

dopunjavane. Manifestacija koju poseti stotine hiljada ljudi, 

pored zvaničnog dela programa, ima i svoj autonomni život, 

iz kojeg svaki posetilac ponese svoj utisak i iskustvo. Zato je 

ova hronika sažeta i na neki način štura, jer se oslanja na ona 

dešavanja koja su zabeležena u štampi. 

Drugi deo knjige je opširniji i predstavlja prikaz Sabora 

kao fenomena koji proučava socijalna istorija i u svojoj 

osnovi ispituje i analizira lična iskustva u masovnom spektaklu, 

koja se stvaraju na nezvaničnom delu Sabora. Ova celina 

podeljena je na devet poglavlja u kojima se ispituje borba 

različitih tradicija koje su se zvanično i nezvanično prezentovale 

u Guči, uticaj pojave političara i ličnosti iz javnog 

života i estrade na ovoj manifestaciji, analiza muzike trubača 

kao osnove celog Sabora, u smislu otkrivanja posebnog 

rivaliteta različitog kulturnog nasleđa. 

11 



Pošto je Sabor u Guči od samog početka zamišljen kao 

veliko narodno veselje, bilo je neophodno uočiti osnovne 

načine na koji ljudi ispoljavaju tu vrstu osećaja, oblike ponašanja 

i međusobne komunikacije različitih starosnih grupa, 

kao i prostore gde se sve to odvija. Jedno od ovih podpoglavlja 

odnosi se na uticaj filma i televizije na porast popularnosti 

muzike trubača i masovnog dolaska omladine u 

Guču, a u vezi sa tim i prave internacionalizacije Sabora, koji 

je prerastao ambicije organizatora da bude isključivo narodno-seoski-srpski. 

Mnoge od ovih pojava, posebno upotreba 

različitih tradicija, navođene su i u prvom delu knjige, 

sa mnogim ilustrativnih primerima, koji zato nisu ponavljani 

u odeljcima koji ih detaljnije objašnjavaju. Sve ove pojave 

analizirane su hronološki koliko su to dopuštali izvori, s tim 

da su novija dešavanja više proučavana, kako zbog brojnosti 

izveštaja, tako i zbog znatno veće popularnosti Sabora i 

masovnije posete. 

Zbog ''neuhvatljivosti'' mnogih pojava koje se odvijaju 

bukvalno pred našim očima, pri objašnjavanju neposredne 

stvarnosti, kao i svih prethodnih Sabora, obilato su korišćene 

do sada poznate teorije koje se tiču masovnih okupljanja, 

veselja, karnevala. Autor ove knjige nije imao određeni 

model koji bi mu poslužio u istraživanju i uobličavanju 

zaključaka. Vrednosni sudovi koji su u knjizi izneti 

stav su autora, a brojni primeri na osnovu kojih je izvršena 

analiza cele pojave, imaju za cilj da čitaocu pruže priliku 

da samostalno izvuče svoje zaključke. Pri tome se 

istraživanja nikako ne iscrpljuju pristupom koji je izabrao 

autor ove knjige, shvatajući je samo kao još jedan skroman 

prilog proučavanju tradicija društva u kome živimo. 

______________________ 

1 Erik Hobsbom-Terens Rejndžer (ur), Izmišljanje tradicija, Beograd, 2002, str. 22. 

2 Jirgen Koka, O istorijskoj nauci. Ogledi, Beograd, 1994, str. 21, 49-51, 54-55. 

3 Piter Burke, Istorija događaja i povratak narativnog, Istorijski časopis, knj. 

XLV-XLVI, Beograd, 1998-1999, str. 340-347. 

4 Žorž Dibi, Istorija mentaliteta, ''Treći program'', Beograd, proleće 1970, str. 

305-328. 

12

UVOD U ''MASOVNO LUDILO'' 

Dragačevski sabor trubača postao je događaj koji ''nevidljivom 

magijom'' redovno, svake godine, privuče 

više stotina hiljada ljudi, muškaraca i žena svih doba, koji se 

u karnevalskoj atmosferi vesele najmanje tri dana. Vlada sveopšta 

''raspojasanost'', preterivanje u jelu, piću, lumpovanju, 

igri, uživanju u muzici trubača, susretima između polova. Sabor 

je davno prestao da bude lokalna manifestacija, a danas 

ga posećuju gotovo sve poznate ličnosti srpske političke, ekonomske, 

estradne i sportske scene. Pojaviti se na Saboru postala 

je ''stvar'' prestiža. Biti viđen u dertu, raspusnoj igri sa lepom 

devojkom, ili uspešnim muškarcem, ili u velikom veselom 

društvu, uspostavilo se kao pravilo. Prethodni, 44. Sabor 

održan 2004. godine, posetio je pored pola miliona ljudi i 

predsednik Srbije Boris Tadić, Ministarstvo kulture je bilo 

zvanični pokrovitelj celog zvaničnog programa, tako da je ova 

manifestacija na neki način postala i ''državna stvar'', deo nacionalne 

turističke ponude i identiteta. 

Naravno, sve je ''natopljeno'' zvucima trube iz koje već 44 

godine orkestri iz zapadne, istočne i južne Srbije izduvavaju 

ritmove koji su postali planetarno poznati srpski brend. Zvuk 

trube privukao je na Sabor i mnoge posetioce iz inostranstva, 

a pojedini orkestri postali su muzička atrakcija svetskih razmera. 

Ono što nije uspelo mnogim domaćih urbanim muzičarima, 

koji su se željno uspinjali da naprave internacionalnu 

karijeru, ostvarilo se trubačkom orkestru Bobana Markovića 

iz Vladičinog Hana, koji godišnje ima preko 100 koncerata 

širom sveta. Oni su postali obrazac uspeha domaće muzike 

u okvirima fenomena nazvanog ''World musuc''. 5 

13


Prošla su vremena kada su trubači svirali samo na svadbama, 

ispraćajima u vojsku, novogodišnjim veseljima, ili kada 

su bili samo deo velikih festivala. Trubači sada samostalno 

zabavljaju i dovode do ushićenja publiku širom sveta. A 

svet je u muzici trubača, i Saboru u Guči, počeo da kulturološki 

prepoznaje Srbiju, kao njenu posebnost. Ovaj proces 

još nije završen i uobličuje se pred našim očima (i ušima). 

Tako su seoski srpski i romski trubački orkestri dobili 

nezamislivo veliku popularnost, a Sabor, koji je u svojoj 

osnovi zamišljen kao festival seoskog-narodnog stvaralaštva, 

pre svega trubačkih orkestara, za više decenija svog 

postojanja prerastao je prvobitne namere organizatora. 

Kroz njegov sadržaj i političku simboliku preslikavala se 

istorijska realnost Srbije u prethodnih pola veka. Ali, kako 

je sve zapravo počelo? 

______________________ 

5 World musuc je naziv novijeg datuma. Naime, krajem osamdesetih godina 

prošlog veka, grupa engleskih muzičkih izdavača bila je preplavljena 

novim ''naslovima'', naročito onim koji potiču sa teritorije Južne Amerike 

i Afrike. U želji da ih izdvoji od ostalih ''nosača zvuka'' i tako ih učini 

bližim potencijalnim kupcima, ovi izdavači svrstali su ih u posebnu grupu 

za koju su i smislili ime - World musuc. Vremenom, World musuc je 

postala jedna od najpopularnijih vrsta muzike, proširivši se do neslućenih 

granica kako kvantitativno, tako i kvalitativno - uključivši u sebe 

neverovatno obilje svetske muzičke produkcije, jer se u nju može svrstati 

gotovo sve (Dimitrije O. Golemović, World musuc, Novi zvuk, internacionalni 

časopis za muziku, Beograd, 2004, str. 42). 

14

KORENI 

Ideja da se organizuje Dragačevski sabor trubača 

došla je gotovo sasvim slučajno. Urednik ''Čačanskog 

glasa'', a kasnije i ''Politike'', Blažo Radivojević, zapazio je 

1961. godine na železničkoj stanici u Čačku kako trubači 

ispraćaju jednu radnu brigadu. Radivojević je ljudima iz 

Narodnog odbora opštine Lučani predložio da u okviru 

manifestacije ''Dragačevo kroz pesmu i igru'' uvrste i trubače, 

kao posebno muzičko nasleđe ovog kraja Srbije. 6 Sa 

druge strane, u Guči je grupa mladih ljudi pokušavala da 

svoje mesto izvuče iz dosade palanačkog života kroz organizaciju 

folklornih priredbi. Po rečima Nike Stojića: ''Mladi 

ljudi koji su se školovali u velikim gradovima, a vratili u 

svoju Guču nisu bili zadovoljni svojim životom u njoj. Rešili 

su da naprave sabor trubača, da razdrmaju i oplemene monotoni 

provincijski život''. 7 

U to vreme trubački orkestri u Dragačevu već su se polagano 

gasili, kao preživela seoska tradicija starijih generacija 

koja uzmiče pred prodorom novih načina sviranja. To uostalom 

i nije bilo naročito neobično. Promene u muzičkom 

''ukusu'' osećale su se u selima oko Čačka već u periodu 

između dva svetska rata. Mlađe je sve manje zanimala narodna 

prošlost, nego njihove dedove. Sve što je staro i od 

starih postalo je "starinsko", u smislu zastarelosti, koja ne 

odgovara modernim prilikama. Narodne epske pesme i 

"bapske" priče, zamenjivane su "varoškim pesmama" i anegdotama. 

Pesme iz grada donosili su Cigani svirači, "harmonikaši", 

vojnici, zanatlije i učenici srednjih škola. 8 

15


Dragačevo, sklonjeno od puteva, nešto je duže čuvalo 

svoje tradicionalne karakteristike i oblike života seoskog 

stanovništva. Sećanja beleže da je tek 1912. godine u Dragačevu 

u jedan seoski orkestar uvrštena prva truba. Masovna 

pogibija muškaraca u Prvom svetskom ratu ugasila je 

mnoge orkestre. Nakon rata demobilisani vojni trubači dolaze 

sa instrumentima u svoja sela, pa se orkestri obnavljaju. 

Posle 1928. godine narodne trubače u Dragačevu počeli 

su da obučavaju modernijem muziciranju bivši profesionalni 

vojni trubači: Momir Miletić, zvani Kopiljak, iz Tijanja, i 

Momir Subotić iz čačanske Trnave. 9 

Otpušteni vojni muzičar Momir Subotić, (''Nakon svađe sa 

starešinama dobio je otkaz, tri plate kao otpremninu i dve trube 

na kojima je svirao''), morao je da za svoj posao seoskog 

muzičara-trubača pronađe pogodniju sredinu od okoline 

Čačka (''Mislio je da će u Trnavi naći muzičare koji će mu se 

pridružiti, nekoga ko bi mu se pridružio u sviranju na trubi''). 

Prešao je preko Jelice, gde je u Dragačevu imao više uspeha. 

On je svojom pojavom ostavljao jak utisak na savremenike. 

''U novoj anteriji sa vezenim prslukom, pantalonama od štruksa, 

plavom šajkačom i vezenim čarapama, izgledao je lepo kao 

ikona, kao greh, a i jeste bio dete ''greha''. Uskoro su stigle vesti 

o trubaču, o kome su priče prenosile devojke i žene. 

''Došao neki trubač, okupio Dragačevce i naučio ih da sviraju. 

Sad se ni jedna svadba ne pravi bez trubača. A trubač lep k'o 

upis. Sve Dragačevke lepo poludeše za njim''. Ta strast je Subotića 

koštala i života. Negde pred početak Drugog svetskog rata 

trubač je stradao. ''Ama ubi ga neka budala zbog jedne žene. 

A da znaš kakav je to trubač bio! Četiri orkestra je on obučio. 

Pet kola je komponovao. Jedini on na svetu je mogao svirkom 

trube da ugasi sijalicu. To više ne rađa majka''. 10 

Novi, prodoran, jak zvuk utiskao se u u svest seoskog 

sveta, koji je sve više uživao u muzici trubača koji su na nov 

način svirali tradicionalne narodne melodije. ''Miletić je pro- 

16

sto znao da opčini mlade, svedočio je Desimir Perišić iz Rasovca 

(Goračići): ''Svirao je trubu srcem. Ja slušam. Otac i majka 

me zovu u kuću. Ja ne mogu od tog zvuka da se odvojim''. Iako 

su vojni muzičari izvršili jak uticaj na selu, ipak je najveći 

broj trubača bio je samouk, a muziciranje su uvežbavali 

na seoskim veseljima. Pred Drugi svetski rat truba je potisnula 

ostale instrumente, osim harmonike. Drugi instrumenti 

nisu mogli da ''nadviču'' trubu. 11 

Gučani i trubači 1928. godine 

Trubači, kao glasna i ''galamdžijska'' muzika nisu bili popularni 

u varošima. Pre Drugog svetskog rata trubači su 

imali pristupa da sviraju samo u jednoj kafani Užica,''Kod 

tri seljaka'', mestu gde su dolazili zemljoradnici iz okoline 

grada. 12 Građanska klasa u varošima je pokušavala da prati 

svetske trendove u muzici. Tako je u Čačku pred Drugi svetski 

rat na zabavama sviran i džez, a prava atrakcija bio je jedan 

crni muzičar ''džezista''. 13 U Čačku je za Uskrs 1937. godine 

u hotelu ''Kasina'', tri dana gostovao džez orkestar, a 

najava svirke reklamirana je u lokalnim novinama. 14 

17 

Koreni


Seoski trubači rado su korišćeni u predizbornim skupovima, 

kada je okupljanje ljudi bilo masovno, a većina je na 

gradske trgove dolazila iz sela, gde je živelo 90% stanovnika. 

Lokalni političari su znali za ''ukus'' svoje publike, tako da 

su u narodu najbolje prolazili bučni skupovi, sa obaveznom 

"bleh" muzikom, koji bi se pretvorili u obavezno opštenarodno 

veselje, na kojem su uzvikivane parole i pevane infantilne 

političke pesmice. 15 

Dešavanja u Drugom svetskom ratu rasturila su mnoge 

seoske orkestre. Za vreme trajanja Užičke republike, partizani 

su u Užicu od muzičara iz sastava profesionalnog vojnog 

orkestra IV pešadijskog puka ''Stevan Nemanja'', oformili 

svoj duvački orkestar. 16 Dragačevski partizani nisu imali trubače, 

ali su zato četnici u svojim jedinicama imali ljude iz 

više seoskih orkestara, koji su im svirali pri okupljanju, polasku 

u borbu, i na svečanostima. Tokom Drugog svetskog 

rata orkestar iz Dljina (Dragačevo) svirao je vojvodi dragačevskom 

Milutinu Jankoviću. 17 Njega je na poslednji pohod, 

na leto 1944. godine u pravcu Studenice, ispratila rodbina 

sa trubačima iz rodnog sela Dljina, sa pesmom o svom 

komandantu. Da l' je majka gde rodila sina/ k'o što rodi majka 

Milutina. Jankovića, onoga u gori/ za slobodu što se hrabro 

bori... 18 Senator Sredoje Brkić iz Donje Kravarice, jedan od 

ljudi koji su prvi krenuli u organizaciju ravnogorskog pokreta, 

pre rata bio je poznati trubač, koji je imao svoj orkestar. 19 

Ovakva tradicija trubaštva u mnogome je kasnije smetala organizovanju 

Sabora u Guči, za koga su mnogi govorili da je 

''četnička'', nacionalistička manifestacija. 

Draža Mihailović sa trubačima 1942. godine 

18

Seoski trubači su zapravo uvek bili ''profesionalci''. Posle 

1945. godine trubači su u Dragačevu na sahranama partijaca 

svirali i ''Lenjinov posmrtni marš''. Izvodili su i partizanske 

pesme. Dešavalo se da neko naruči i četničke pesme. Bilo je 

straha zbog toga, a radili su i pendreci milicionera. Novac za 

kupovinu trube nije bilo lako obezbediti. Najčešće su nabavljali 

polovne instrumente, naročito početnici. Kada bi se truba 

probušila, krpili su je voskom. Nakon 1950. godine seoski 

trubači plaćali su i porez - 500 tadašnjih dinara pojedinačno, 

jer su ubrajani u profesionalne muzičare. Protokom vremena 

trubački orkestri u Dragačevu postepeno se gase. Početkom 

pedesetih izgledalo je da će potpuno nestati. 20 

Ideja da se organizuje Sabor trubača prekinula je taj proces, 

a grupa mladih ljudi iz Guče, koji su hteli da svoju varošicu 

otrgnu iz sivila palanačkog života, doneli su jedan 

novi društveni i kulturni sadržaj celoj Srbiji. Ali cela akcija 

ne bi bila moguća da nije postojala velika podrška medija 

toj manifestaciji, odnosno ljudi koji su u njima radili. Odlučujuću 

ulogu imao je književnik Branko V. Radičević 

(1925-2001), Čačanin poreklom iz Dragačeva, tada urednik 

''Duge'', koji je neštedimice pomagao Gučane. 21 Dve nedelje 

pre Prvog Sabora on je u ''Dugi'' objavio nadahnutu najavu 

događaja koji treba da se odigra u Guči. ''Trenutak za organizovanje 

ovakvog sabora je veoma pogodan. Kod nas već 

uveliko vlada festilomanija. Treba, najzad, biti doskočiv i pronaći 

novi oblik takmičenja, koji će osvežiti posivelost oficijelnih 

skupova. Dragačevci su, zaista, na dobrom putu da nas 

obraduju izvornošću svog bogatog folklora. Ne zaboravite šta 

za srpski narod znači vojnička truba! Dugačke kolone pešadije 

i zlatni odsjaj veselog instrumenta. Ratovalo se. Truba je pozivala 

u boj. A posle je zakliktala na seoskim proslavama. 

Doživljaj -nezaboravan, raskošan. Podsetićemo se odakle smo 

počeli. Osvežićemo se na izvorima istinske umetnosti. Bićemo 

bogatiji. A to je, vaistinu, i cilj ovakvih skupova''. 22 

19 

Koreni


Na program i sadržaj prvog Sabora, 

i cele manifestacije koja je 

zaživela, Radičević je imao odlučujući 

uticaj, pa je i krstio Sabor 

imenom Veliki (narodni) sabor ''Sa 

Ovčara i Kablara'' u kome bi se pored 

takmičenja seoskih trubača, prikazivale 

i stare pesme i igre, nošnje 

i radinost (preslice, tkanja, razne rukotvorine), 

kao i takmičenja u tradicionalnim 

fizičkim nadmetanjima 

muškaraca (rvanje, gađanje ''svadbarske 

jabuke''). 23 Uz male izmene, ova ''formula'' i danas je 

srž zvaničnog programa Sabora. 

Po mnogo čemu, ličnost i umetničko stvaralaštvo Radičevića 

''obojilili'' su Sabor posebnim viđenjem narodnogseoskog 

kulturnog nasleđa. U početku svog stvaralaštva on 

je bio pesnik ljubavi, bahat i razmetan, koji je ljubav doživljavao 

kao krik iz srca, glad tela, reč blisku grehu. Ubrzo je 

u poeziju uveo svet vojnika i seljaka, ''ratničke doboše'', ''dugačke 

kolone pešadije'', ''vojničku trubu nad odrom''. U svojim 

pesmama prizivao je junake iz Prvog svetskog rata, stare 

ratnike. ''Boju za svoje nebo'' potražio je u temama koje 

su u to vreme bile stavljene pod zabranu. Bio je boemska, 

inadžijska ličnost, čovek mrsne reči, prgav i strastan. Branko 

je pevao o zemlji, o ženi, o vojniku; o srpskom čoveku, 

ratniku, posleniku; stvarajući sopstvenu, ličnu, veliku himnu 

srpskom seljaku. Bavio se sakupljanjem narodnih reči i 

izraza, a sam je smislio reč krajputaš - spomenik sa praznim 

grobom za vojnika koji je negde u daljini poginuo i neznano 

gde sahranjen. Tema ratovanja, vojnika i vojničkih ljubavi, 

''vojnikuša'' i kapetana postala je prepoznatljiv simbol njegove 

poezije, filozofski stav, sa jakim pagansko-erotskim 

doživljajem čoveka i odnosa između polova. 24 Branko V. Radičević 

Pesnik je 

maksimalno slavio elementarnost, bogatstvo i snagu života 

20

kroz nesputanu eruptivnost, dinamiku. Branko Radičević je 

Sabor video kao veliku srpsku gozbu, ratarsku, seljačku, u 

šajkačama i opancima, u zubunima i anterijama. ''Srpski, otmeno 

i svečano. Svadbarski. U inat... Kao ogledalo u kome 

ćemo se oglednuti onakvi kakvi smo''. 25 

______________________ 

6 Predrag Raović, Tako je nastao ''Najveći Sabor na svetu'', ''Dragačevski 

trubač'', br. 9, Guča, 1-3. septembar 1978; Joviša M. Slavković, Povesnica 

prvog sabora trubača, Guča, 2003, str. 12-16, 64. 

7 Milica Stamatović, Trube 40. put, ''Ilustrovana politika'', Beograd, 26. av- 

gust 2000. 

8 Petar Ž. Petrović, O narodnim pesmama u rudničkom pomoravlju, Beograd, 

1935, str. 10-12, 44; Među najnovije varoške pesme, između ostalih, 

ubrajane su: "Crven fesić nano", "Đuveglije gde ste, da ste", "Oj meseče 

ti sve znaš", "Što mi je milo i drago", "Oj livado rosna travo", "Od kako 

je Banja Luka postala". 

9 Radovan M. Marinković - Jovan Lukić, Letopis Dragačevskih trubača, 

Čačak-Guča, 2002, str. 18-19. 

10 Vasilije Živković, Nemirni trubač, ''Vrelo'', br. 7, Zavičajno društvo Trnava 

kod Čačka, Beograd, 1989, str. 36-39. 

11 Radovan M. Marinković - Jovan Lukić, n.d., str. 19-20. 

21 

Koreni


12 Žarko Petrović, Trubački narodni vez, ''Dragačevski trubač'', Guča, 21. 

avgust 1998; Sve trube Dragačeva, priredili: Nika-Nikola Stojić-Joviša M. 

Slavković-Predrag Raović-Radovan M. Marinković, Guča, 2000, str. 94. 

13 Dragoljub Jovašević, Zabave u Čačku, Zbornik radova Narodnog muzeja 

V, Čačak, 1974, str. 243-253. 

14 ''Čačanske novine'', Čačak, 30. april 1937. 

15 Miloš Timotijević, Čačak u predvečerje Drugog svetskog rata 1938-1941. Socijalna, 

ekonomska i politička struktura, ZRNM XXIX, Čačak, 1999, str. 209. 

16 Dragoljub D. Jovašević, Trubači ''Užičke republike 1941.'', ''Dragačevski 

trubač'', br. 8, Guča, 26-28. avgust 1977. 

17 Radovan M. Marinković - Jovan Lukić, n.d., str. 20, 28, 56. 

18 Slavko Maslar, Zapisi iz građanskog rata 1941-1951...(drugo dopunjeno 

izdanje), Beograd, 2002, str. 225. 

19 Politički karijeru je započeo kao pripadnik KPJ, da bi kasnije prišao Savezu 

zemljoradnika i bio narodni poslanik na njihovoj listi 1935. godine. 

Tokom Drugog svetskog rata bio je uz pokret generala Mihailovića. Poginuo 

je 3. maja 1945. godine kod Modriče u Bosni, povlačeći se sa snagama 

JVuO (Radovan M. Marinković-Jovan Lukić, n.d., str. 43-45). 

20 Radovan M. Marinković-Jovan Lukić, n.d., str. 21, 38, 52-53. 

21 Isto, str. 22. 

22 Branko V. Radičević, Događaj - nezaboravan, raskošan, ''Duga'', Beograd, 

1. oktobar 1961; Joviša Slavković, n.d., str. 34. 

23 Joviša Slavković, n.d., str. 69. 

24 Radičević je u svojoj poeziji napravio simbiozu nekoliko elemenata. ''To 

su: pagansko-erotski doživljaj žene, čoveka i sveta; boemski stav; folklornorustična 

crta; i vizija sveta i čovekove sudbine iz perspektive večitog vojnikovanja 

i ratovanja. Radičević je uspeo da modernizuje folklorni napev, da 

istorijsku tradiciju poemski i erotski protumači, i da izgradi čudesnu, humorno-metafizičku 

simbiozu ''večite pešadije'' kao sintezu nacionalnog iskustva, 

životne filozofije i najsubjektivnije poetike. On je učinio ono što samo malom 

broju ljudi polazi za rukom: da parcijalno i lokalano iskustvo svog zavičaja 

s nevoljama, strahotama i prokletstvom rata i ratovanja pretvori u 

metafizičku rapsodiju cele nacije''. Branko V. Radičević je bio prvi obnavljač 

pagansko-čulne tradicije u pesništvu Jugoslavije nakon Drugog svetskog 

rata, a to nije činio doktrinarno, ili racionalno, već sa jakim instinktom, 

duboko iracionalno. ''On paganstvo živi svojom ličnošću, on ga nosi 

u svojoj krvi kao i sve teme i motive koje opeva, tu nema ničeg knjiškog, 

naučenog ili smišljenog: on duboko oseća našeg čoveka, njegovu pagansku 

crtu, njegov mentalitet, njegovu magijsku vezanost za zemlju'' (Zoran 

Gluščević, Poezija krajputaša, ''Politika''. Beograd, 11. mart 1962; Isti, Od 

boemije do rezignacije, ''Politika'', Beograd, 20. januar 2001). 

25 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, Beograd, 2003, str. 289, 299. 

22

HRONIKA SABORA 1961-2004. 

PRVA DECENIJA — SPASAVANJE TRADICIJE 

I STICANJE POPULARNOSTI 

Počeci Sabora bili su skromni i ograničavali su se na 

prezentaciju narodnog stvaralašta Dragačeva i eventualno 

Zapadne Srbije. Međutim, već u prvih deset godina 

organizovanja ove manifestacije pokazalo se da su potencijali 

mnogo veći. Sabor je postao mesto okupljanja trubača iz 

cele Srbije, a njihova popularnost je sve više rasla. Kao i broj 

posetilaca. Na prvom Saboru bilo ih je oko 10.000, u dva dana 

veselja, a na desetom oko 200.000 u osam zvaničnih dana 

festivala. Guča je dobila jedan novi identitet, makar samo 

za tri dana godišnje. 

PRVI SABOR 

(14. oktobar 1961. godine) 

Prvi Sabor je ciljno organizovan u vreme tradicionalnog 

vašara u Guči, na Pokrov Presvete Bogorodice 14. oktobra 

1961. godine u porti crkve u Guči, mestu gde se narod uvek 

okupljao. Manifestacija je najavljena plakatom sa programom, 

koji se završavo rečima: ''Veliko narodno veselje, vašar, 

šatra, kola...'' 26 Ova ''formula'' ostala je do danas ''neprevaziđena 

tajna'' koja okuplja ljude. Za dolazak u Guču pobrinuli 

su se i ljudi iz transportnih preduzeća. ''Autoprevoz 

Čačak'' organizovao je dovoljan broj autobusa za odlazak na 

Sabor. 27 

23


Pošto inicijativa za pokretanje cele manifestacije nije potekla 

od Komunističke partije, ceo Sabor bio je pod sumnjom. 

Pored nejasnoća oko političke podrške Saboru, postojao 

je još jedan problem. Po sećanju Nikole Nike Stojića u 

Dragačevu su postojala samo dva orkestra koja su svirala, a 

za održavanje Sabora trebalo im je bar četiri do pet, da bi 

takmičenje imalo nekakvog smisla. Uspeli su da skupe (jako 

teško) još dva orkestra. ''Druga dva orkestra bila su sklepana 

i samo su paradirali. Da ih na broju bude više, da dižu 

galamu''. Stanojla Caka Đorđević-Jovanović je 1961. godine 

bila nastavnica muzike u gučkoj osnovnoj školi. Dobila je 

zadatak da spremi orkestre za Sabor, kao i pevačke i igračke 

grupe. Četiri trubačka orkestra koja su postojala u Dragačevu 

bila su neobrazovana, svirali su čisto, izvorno, narodnjački, 

malo ''galamdžijski''. Sa orkestrima je uvežbavala 

razne pesme, a posebno ''Sa Ovčara i Kablara'', i ''Bledi mesec 

zagrlio zvezdu Danicu''. 28 

Orkestar Desimira Perišića na prvom Saboru 

Tradicija koja se prezentovala, zapravo u mnogome je 

već bila preživela. ''Interesovanje za trubače bilo je opalo i 

orkestri su se gasili. Nametala se druga muzika (harmonika 

24

PRVA DECENIJA - Spasavanje tradicije i sticanje popularnosti 

- mikrofoni, pojačala). Trubači su ostajali bez posla, pa i podmlatka. 

Verni trubi bili su samo stariji. Od četiri orkestra tri 

su pomalo i radila, a onaj iz Graba bio je sasvim zamro. Mi 

smo ga oživeli, kao i njihove trube, koje je rđa pojela, pa smo 

ih lepili pšeničnim testom da prosviraju''. 29 Instrumenti koji 

su korišćeni bili su veoma stari. Jedna od truba kupljena je 

u Zagrebu 1931. godine u radnji Franje Šnajdera, a druga 

je bila proizvedena 1908. godine u Brnu, u firmi Jozefa Lidla. 

30 Po sećanju Nikole Nike Stojića, jednog od osnivača 

Sabora, dan odabran za održavanje manifestacije bio je 

pogodan. ''Dan lep, sunčan, ljudi izašli iz crkve, pogledali 

neke izložbe i pomalo zbunjeni i začuđeni stali ispred pozornice. 

Kada su trubači izašli, počela su da pljušte šaljiva dovikivanja, 

ali, kako je takmičenje odmicalo, oko tri hiljade ljudi 

što se okupilo oko pozornice uozbiljilo se. Svi su osetili da 

se u Guči nešto krupno rađa''. 31 

U crkvenoj porti, gde je postavljena bina, četiri trubačka 

sastava uspešno su zabavila okupljenu publiku. Po sećanju 

članova orkestra iz Dljina na prvi Sabor 1961. godine, veselje 

je bilo veliko: ''Sviramo narodu na ulicama u Guči. Svi 

se vesele. U crkvenoj porti posetiocima se besplatno služi slatka, 

kuvana rakija. Bina je okićena ćilimima. Na njoj igraju, 

obučeni u narodnu nošnju, starci i starice iz Rtiju''. 32 Prvi Sabor 

je otvorio Vlastimir Lale Vujović, koji je pozdravio goste 

osvrćući se na oslobodilačku tradiciju Dragačeva, pominjući 

Prvi i Drugi srpski ustanak, Boj na Kosovu, a onda partizanski 

bataljon i borbu na Trešnjevici (borba sa četnicima na 

početku građanskog rata u jesen 1941. godine prm. autora). 

''Dragačevo, je u toku NOB, i pored najstrahovitijeg nepijateljskog 

terora, ostalo dosledno NOB-u''. Svaki orkestar bio je 

obavezan da na prvom Saboru odsvira pet numera, od kojih 

dve obavezne - zadate melodije: ''Sa Ovčara i Kablara'' i ''Bledi 

mesec zagrlio zvezdu Danicu'', zatim dva narodna kola i 

jedan marš - po izboru. Jedan od odsviranih marševa nosio 

je naziv ''Titov marš''. Istovremeno na Saboru je otvorena i 

25


izložba dokumenata vezanih za partizanski pokret. Ipak, 

preovladavalo je slavljenje narodne-seoske tradicije. Sabor 

je zamišljen kao smotra gde bi učestvovale igračke i pevačke 

grupe, odigravala momačka nadmetanja u bacanju kamena 

sa ramena, rvanju u kosti, kao i gađanje iz puške u ''svadbarsku 

jabuku''. Priređene su i tri izložbe: narodnih vezova 

i tkanina, poljoprivrednih proizvoda i stočnih grla, i industrijskih 

proizvoda iz kombinata u Guči. Svi učesnici u Saboru 

bili su obavezni da nastupaju u kompletnoj narodnoj 

nošnji. Zvaničan program i danas se zasniva na ovim principima. 

Dragačevski specijaliteti su pripremani u dve šatre 

u crkvenoj porti. Jedna Dragoljuba Milivojevića, kafedžije iz 

Kotraže, a druga Miša Mijatovića iz Viče. Po završetku programa 

oko 10.000 posetilaca se veselilo do zore. Pobedniku 

sabora pripala je ''zlatna truba'' poklon ''Duge'', sa ugraviranim 

slovima. Pobednici su novčano nagrađeni. Cena organizacije 

Sabora iznosila je 213.319 dinara - novac opštine 

Lučani i 27.000 dinara od ''Čačanskog glasa''. Nisu naplaćivane 

ulaznice, niti se ko bavio reklamnim poslovima. 

Kilogram pečenja ispod šatre koštao je 60 dinara. 33 Ovaj podatak 

je zapravo zabeleženo sećanje na prvi Sabor. Pošto je 

te godine prosečna cena svinjskog mesa bila 4,57 dinara, a 

suvog svinjskog mesa 8,19 dinara za kilogram, najverovatnije 

da je cena pečenja bila zapravo 6 dinara. Prosečna mesečna 

zarada u Jugoslaviji je 1961. godine iznosila 220 dinara, 

a u Srbiji 201 dinar. 34 

Kako bi ova manifestacija bila nešto drugačija od uobičajenih 

vašara, organizacioni odbor je odlučio da svi zvanični 

učesnici Sabora obavezno budu obučeni u narodne 

nošnje. Iako je Dragačevo nešto udaljenije od saobraćajnih 

komunikacija, a i danas je manje modernizovano od susednih 

područja, promene u životu ljudi bile su vidljive i 1961. 

godine, pa su i onda narodne nošnje bile stvar prošlosti. 

''Ostali su samo trubači u čojanim plavim zubunima i šarenim, 

pletenim čarapama... Sve se promenilo. Ostali su samo 

26


trubači, mirni, dostojanstveni, uspravni i suvi kao štapovi, 

tankih brkova i blagih pogleda, kao da su ratnici sišli s dragačevskih 

spomenika krajputaša. Ostali su trubači, da podsete 

na rodnu godinu, na jesen, dunje i zvezdu Danicu, na rumene 

zore kraj Morave, na mlade i mladoženje, na Janu i Bojanu, 

na slavna i tužna vremena, na pobede i poraze... i stare ratnike 

dragačevske, one iz Desetog puka, koji je branio Beograd, i 

one iz Dragačevskog partizanskog bataljona, slavom 

ovenčanog, ostale su da isprate u armiju, da razvesele svadbare 

i srećne očeve... A na vašarištu ražnjevi, šuma ražnjeva i debelih 

ovnova, simbola jeseni, mnogo prasića i jaganjaca, pa 

opet debelo meso ovnujsko''. 35 

Iako su na prvom Saboru nastupala samo četiri orkestra 

(svi iz Dragačeva), na publiku je snažno uticao prodoran 

zvuk truba, koje su svirali samouki seoski muzičari. ''A kada 

je treća prangija ispaljena, silovito su zasvirali trubači. 

Zvuci bubnjeva prosuli su se sa bine... i preneli se među nekoliko 

hiljada ljudi čačanskog kraja, zatalasali redove i potpuno 

zavladali Gučom. Prestali smo da budemo posmatrači jednog 

tradicionalnog sabora prvi put danas predstavljenog kao festival 

''Sa Ovčara i Kablara'', i postali deo ovog skupa, koji je sa 

oduševljenjem aplaudirao, navijao ili se ljutio''. 36 Prisutnima 

se od prvog Sabora sviranje himne Sabora, melodije ''Sa 

Ovčara i Kablara'', činilo kao momenat velikog emocionalnog 

pražnjenja, od kojeg podilaze ''žmarci''. ''Kakva je to 

svirka bila. Zadrhtala su brda oko Guče, kad su stare, bledožute 

''flighorne'' jeknule svojim vriskavim tonovima''. 37 

Mnogi ljudi na Sabor već decenijama dolaze upravo zbog 

ovog jedinstvenog doživljaja koji se svake godine redovno ponavlja."Čovek 

se, po prirodi stvari, vraća onome što voli. Zaljubljenik 

Sabora ima tu sreću da to može da čini svake godine, da 

to jedva čeka svake godine, a da pri tome u slavlju i pravim salvama 

zvuka zaboravi da je još jednu godinu stariji, i tako svake 

godine čeka ga jedna umivena, nasmejana i trešteća Guča, koja 

27


ga slatko umori, promukne, ''budilicom'' razbije mamurluk, natera 

ga na radost i razmazi srećom... Truba u Dragačevu nikada 

ne svira ''krivo'', jer dostojanstvo ljudi nameće pravila ponašanja 

zvuka, koji se tri dana rasplamsava do onog ''prometejskog 

trenutka'', kada nam od veličanstvenosti zajedničkog sviranja 

''Sa Ovčara i Kablara'' izmiče tle pod nogama, pali krv u 

venama i stiskaju pesnice u slavu naše ljubavi prema slobodi". 38 

Na prvom Saboru za prvog trubača proglašen je Desimir Perišić 

iz Goračića najbolji orkestar bio je iz sela Dljina. Dragačevci 

su imali pobednika samo na ovom prvom Saboru i 

nikada više. 39 

Međutim, to je samo jedna ''dimenzija'' Sabora, koji je 

posetiocima nudio svakovrsna uživanja. Na prvom Saboru 

su utvrđena ''pravila'' ponašanja i veselja koja se i danas 

svake godine ponavljaju. ''Oko pet časova navalio narod 

na pečenje i vinčinu hladnu. Radi satara punom parom. 

Već su počele da gruvaju trube, onako, nezvanično. Evo, rasplamsalo 

se i prvo kolo... Trube paraju žagor okupljenog 

sveta. Šetaju devojke sada presvučene. Narodna nošnja koja 

je za ovu priliku izvađena iz starog sanduka skinuta je i 

devojke su sada obučene po poslednjoj modi... I evo opet 

malog čuda. Do maločas seljančica, sva izvezena, ispletena i 

prepletena a sad-maltene gospođica! Visoke potpetice, najlon 

čarape, haljina iz žurnala!''. 40 

Sabor se pretvorio u vašar koji je umesto jednog popodneva 

trajao četiri dana. Interesovanje naroda premašilo je 

sva očekivanja. 41 Pored Dragačevaca, tu su bili ljudi i iz susednih 

gradova. ''Zabeleženo je i - šest limuzina sa beogradskim 

registracijama. A dan je bio sunčan i veoma topao''. Zvuci 

trube su se zahvaljujući Dragoslavu Deviću prvi put čuli 

preko Radio-Beograda. ''Sve je zahvatilo ushićenje, izuzev 

vlasti. Ona se zbog crkvene porte, šajkača, opanaka, anterija i 

nekih pesama koje su se čule pod šatrama, držale uzdržano. 

Čekala je ocenu ''odozgo''. 42 

28


DRUGI SABOR 

(15, 16. i 17. septembar 1962. godine) 

Na leto 1962. godine dragačevski trubači su prvi put u 

svojoj istoriji nastupali u Beogradu, pred velikom publikom 

(5.000 ljudi) i mikrofonima. U okviru svečanosti vezanih za 

''Reviju šumadijskih pesama i igara'' na Tašmajdanu, 3. avgusta 

1962. godine, nastupao je i orkestar Desimira Perišića. 

''Dvanaest dragačevskih trubača ne znaju note, ali sviraju srcem 

punim ljubavi prema svojoj muzici''. 43 Bila je to odlična 

reklama za predstojeći Sabor, ali ova praksa je nakon ovog 

Sabora prekinuta. Pokrovitelj prvog Sabora, beogradska 

''Duga'', bila je pred gašenjem, pa je trebalo naći novog 

sponzora za manifestaciju. Istovremeno iz ''Duge'' je otišao 

Branko V. Radičević, pa je nestalo jake medijske podrške. 

Umnogome zahvaljujući tadašnjem zameniku direktora 

''Politike'', Mirku Milojkoviću, generalni pokrovitlj Sabora 

postala je ''Ilustrovana politika'', koja i danas nagrađuje najuspešnije 

trubače. 44 Nešto ranije, u maju 1962. godine, na 

filmskom festivalu u Kanu (Festival ''Eurovizije'') prikazan je 

u zvaničnoj konkurenciji dokumentarni film Puriše Đorđevića 

snimljen na prvom Saboru trubača prethodne godine. 

Novinari su izveštavali da je film bio zapažen. 45 

Drugi Sabor trubača nije se održavao u vreme tradicionalnog 

vašara, vezanog za crkveni praznik, već je takmičenje 

zakazano za vikend od 15. do 17. septembra 1962. 

godine, opet u crkvenoj porti. Sabor je zvanično trajao tri 

dana, a po proceni novinara Guču je posetilo oko 15.000 ljudi. 

Kao jedan vid bolje organizacije, u Guči je 1962. godine 

osnovano i Udruženje trubača amatera u Dragačevu. Sabor 

je još uvek doživljavan kao zavičajna svečanost, tako da su 

u Guču pozvani, da se okupe, i svi Dragačevci koji žive van 

rodnog kraja. Manifestacija koja je ''popreko'' gledana od 

zvanične vlasti, morala je da ima i sadržaje koji su odgovarali 

poželjnoj slici prošlosti i ''ispravnosti'' u slavljenju tradi- 

29


cija. Tako je drugog saborskog dana, u Zeokama, izvršena 

smotra preživelih boraca Dragačevskog partizanskog bataljona. 

''Tu su zapevali pesmu o Bogdanu Kapelanu''. Na 

ovom Saboru ustanovljena je još jedna tradicija koja se redovno 

ponavlja. Improvizovana je stara dragačevska svadba, 

koju je priredio učitelj Jovan Pajović iz Kaone. 46 Time je 

celom događaju dat svečarski karakter i svojevrsna iluzija 

da je i sam Sabor jedna velika svadba, sveošte veselje u čast 

početka početka jednog novog života. To je do današnjih dana 

ostala jedna od najvećih atrakcija Sabora. 

Posetioci i žiri na drugom Saboru trubača 

Sabor je bio veoma posećen gostima sa strane, koji su 

došli da uživaju u muzici trubača. ''Jutro je osvanulo sunčano 

i prohladno. U Guču je uplovilo dvadesetak krcatih autobusa, 

neki čak iz Novog Sada i tri puta toliko automobila... Šatre su 

pune i prepune, još nije ni počelo. Kafane takođe. Trubači stoje 

na stolicama u stavu mirno, kao da su skinuti sa spomena krajputaša, 

pravi, oštri, ispisani dletom. Tako se ovde svira. Tri orkestra 

za tri stola. Petnaest truba u jednoj povećoj sobi. Pucaju 

30


zidovi od truba''. Za goste je priređen i izlet sa lovom, a upriličena 

je i fudbalska utakmica između ''Crvene zvezde'' iz Beograda 

i ''Dragačeva'' iz Guče. 47 

Za razliku od prvog Sabora, kada su u programu učestvovali 

samo ''domaći'' orkestri'', u Guču su 1962. godine osim 

četiri orkestara iz Dragačeva pozvani i trubači iz Zapadne 

Srbije (dva orkestra). Oni su odneli i pobedu na ovom Saboru, 

a Dragačevci više nikada nisu dobili glavne nagrade. 

Ostalo im je samo ime Sabora. Prvu trubu osvojio je Radovan 

Babić iz Milićevog sela kod Požege, a za najbolji orkestar 

je proglašen sastav Radojka Arnautovića iz Tubića kod 

Kosjerića. Na prva dva Sabora, zbog malog broja orkestara, 

nije bilo drugih nagrada. 

Iako je broj posetilaca drugog Sabora bio veći, stručni 

deo ove manifestacije počela je da brine komercijalizacija 

okupljanja gostiju u Guči, jer su Sabor doživljavali kao vreme 

isključivo posvećeno narodnoj tradiciji, kako su je oni 

zamišljali. ''Sada ''Prva truba Dragačeva'' treba da postane 

simbol ideje koja će od ovog tihog mestašca napraviti ambijent 

gde će se svake godine u isto vreme okupljati anonimni stvaraoci 

da kroz usta seljaka progovore svojim čistim i neiskvarenim 

jezikom, da pričaju o svojoj čudnoj istoriji... Baš zato moramo 

otvorenih očiju i vrlo savesno da pristupimo formiranju 

takve koncepcije koja će sačuvati čistotu, ne uneti banalnosti 

i trivijalnost i da u ovo nevino telo ne unesemo klicu koja bi 

mu deformisala oblik i unakazila lepotu. Svedoci smo vremena 

kada na sve strane po kafanama, po preduzećima, radnjama, 

pa čak i parkovima, trešte mikrofoni sa ''narodnom muzikom''. 

Ovo masovno negativno muzičko delovanje efikasno 

deformiše ukus i utiče na stvaranje neke nove vrste folklora u 

izopačenom obliku. Figurativno, ovaj folklor liči na karikaturu 

seljaka u gunju, sa lakovanim cipelama, kišobranom i 

šeširom... takva manifestacija treba da afirmiše samo autentičnu, 

neiskvarenu narodnu umetnost, umetnost oslobođenu 

balasta, neukusnog uticaja stranog našem folkloru... Ne spol- 

31


jni efekat i neukusne đilkoške varijante, već izvornost i nepatvorenost. 

Nema mesta tuđim i nepotrebnim ornamentima 

proizišlim iz lošeg, liciderskog ukusa, već iz jednostavnosti i 

prave mere... Ovi krepki ljudi osvojiće svojom zdravom i 

iskonskom snagom, ali pre svega svojim nepogrešivim instinktom. 

To treba da bude ideal i moto ovog sabora koji će tako 

u neku ruku da postane protivteža brojnim manifestacijama 

zabavne muzike (protiv kojih principijelno nismo)''. 48 Sabori 

koji su sledili doneće puno iznenađenja za sve koji su 

na ovaj način doživljavali narodnu muzičku tradiciju. 

Organizatori Sabora su želeli da što bolje ugoste mnogobrojne 

novinare koji su došli u Guču te godine, pa su im obezbedili 

besplatno jelo i piće pod svim šatrama i kafanama. 

Imali su blanko blok sa pečatom, koji su popunjavali i potpisivali. 

''Većina od nas je više pila nego jela, ali neki su tamanili 

i vruću jagnjetinu sa ražnja. Zbog toga su nas prozvali: ''Prva 

dragačevska jagnjeća udarna brigada''. Kasnije su to zvanje od 

novinara preoteli političari. 49 Novinari su već te 1962. godine 

u svojim natpisima zahtevali da se Sabor što više reklamira, 

jer je to ''festival kome je potrebna legenda''. 50 

Broj posetilaca koji su u saborskim danima posetili Guču 

i Dragačevo, podstakao je mnoge da predlože ubrzani razvoj 

turizma u ovoj oblasti Zapadne Srbije, kako bi se ''desetostruko'' 

vratio uloženi novac. ''Prva truba Dragačeva je'' je festival 

''primitivnih'' muzičara, ako smemo tako da kažemo. Tu 

su mirisi jeseni, tradicija i neiskvarena lepota starih navika i 

običaja. Svi gosti, svi - bez razlike, oduševljeni su prilikom da 

vide staru srbijansku svadbu, da okušaju jagnje koje se okreće 

na rašnju pred našim očima, da slušaju stare vojničke marševe 

i raspevani melos Šumadije i Zapadne Srbije. Znamo: takmičenje 

trubača neće (da li neće?) doneti našoj zemlji devize. 

Ali, uvereni smo da će doneti dobre dinare''. 51 Uspešnost organizovanja 

cele manifestacije, na kojoj je 1962. godine bilo samo 

šest orkestara, privuklo je interesovanje trubača iz cele 

Srbije. Nakon završetka Sabora već su počele da stižu prijave 

iz Vranja, Vlasine i drugih krajeva. 52 

32


TREĆI SABOR 

(7, 8, 9. i 10. septembar 1963. godine) 

Organizatori Sabora trubača u Guči od samog početka 

organizovanja cele manifestacije imali su probleme sa lokalnim 

političarima, koji nisu bili sigurni da li će cela priredba 

da bude ''pozitivno'' ocenjena u Beogradu. Bez materijalne 

pomoći države manifestacija je bila osuđena na propast, jer 

sama Guča nije mogla da finansijski izdrži sve veće troškove 

organizacije. Pred početak Sabora 

iz 1963. godine iz Guče je 

najavljeno da će to biti ujedno i 

poslednji Sabor trubača, jer nisu 

imali podršku u svojoj opštini i 

srezu. Za organizaciju im je dodeljen 

jedan milion dinara, ali s 

tim da samo 25% mogu potrošiti 

unapred, a ostatak novca trebali 

su da dobiju nakon završetka Sabora. 

Loš tretman cele priredbe 

bio je i u Turističkoj organizaciji 

Srbije, kao i sreza. Međutim, tru- 

bači su doživeli popularnost u celoj 

Jugoslaviji, a gosti su u Guču 

dolazili i iz Ljubljane. Popularnosti je umnogome pomogao 

i kratkometražni dokumentarni film Puriše Đorđevića, 

snimljen na prvom Saboru 1961. godine, a koji se prikazivao 

u celoj Jugoslaviji. Festivalski karakter Sabora, i njegova popularnost, 

uslovili su da na saveznom nivou dobije podršku, 

pa ga je Kulturno-prosvetno veće Jugoslavije uvrstilo 1963. 

godine u kalendar festivala koji se održavaju u zemlji. 53 

Bez obzira na mnoge probleme, treći Sabor je već bio uhodana 

manifestacija, za koju je odlučeno da zvanično traje četiri 

dana, od 7. do 10. septembra 1963. godine. U Guču su, po 

najavama, 1963. godine trebalo da dođu i trubači-seljaci iz 

33 

Raka Kostić


Francuske. Kao i prethodnih godina u novinama koje su propagirale 

Sabor, najavljivano je veliko veselje: ''Tri dana bićemo 

raspojasani. I niko nam tu raspojasanost neće zamerati''. 54 Postati 

pobednik na Saboru bila je već tada velika prestižna nagrada 

za seoske trubačke orkestre, koji su pokušavali da sa 

vežbanjem unaprede svoje muziciranje. Tako je Srećko Obradović, 

iz Rtiju u Dragačevu, najveći deo godine proveo slušajući 

radio i gramofon, pokušavajući da ''skine'' melodije. 55 

Najavljeni Francuzi ipak nisu došli u Guču, a organizatori 

su za sledeći Sabor imali nameru da uvrste i profesionalne 

trubače. Ni ta ideja nije ostvarena, srećom po Sabor kako 

je to vreme potvrdilo. Da bi se prihvatio veliki broj gostiju 

u Guči, organizatori su spremili 400 ležajeva i 20 šatri, za 

posetioce koji su želeli da osete ''dah pradedovske Srbije'', 

koji se svodio na veliko narodno veselje u jesen, kada se tradicionalno 

zakazuju svadbe.'' ... Jer ljudi ovog kraja vesele se 

u jesen. Kada se plodovi zbiraju, kada krcaju puni ambari i salaši, 

kad zemlja poplavi od šljiva, kad sebi treba dati oduška... 

A ova jesen je bogata. I ljudi ovog kraja su bogati. I radost njina 

biće još bogatija... Jer, posle ovog slavlja nastaće svatovska 

slavlja... Jesen je... I sabor trubača... Svatovski ćemo se veseliti 

za sve trudne dane...'' 56 

Po proceni novinara Guču je posetilo preko 20.000 gostiju. 

Prvi put je nadmetanje orkestara organizovano kraj 

stadiona, tako da je glavni program izmešten iz crkvene 

porte. Drugog dana Sabora, dok je prikazivana ''stara dragačevska 

svadba'', pala je velika kiša, ali to nije pokvarilo 

narodno veselje. Za takmičenje se prijavilo više desetina orkestara, 

od kojih je posle eliminacije u zvaničnom programu 

učestvovalo samo 16 trubačkih sastava. Prvi put su 

došli i muzičari iz Istočne i Južne Srbije. 57 Posetioci Sabora 

sa ''domaćeg'' terena bili su iznenađeni umećem sviranja 

novopridošlih orkestara. ''Dragačevci osluškuju sviranje Zaječaraca 

i sumnjivo vrte glavama: - Nisu to sve ''amonteri'', 

ima tu i profesionalaca''. 58 

34


Ove orkestre su sačinjavali Cigani (Romi), koji su doneli 

svoju muzičku tradiciju, potpuno drugačiju od onoga što se 

tada sviralo po selima u Zapadnoj Srbiji. Od tada, pa do danas, 

oni su svojim brojem, naročito iz Južne Srbije, i kvalitetom 

sviranja, odneli prevagu kako u broju pobeda, tako i u 

popularnosti muzike koju sviraju. Prvu trubu osvojio je Bakija 

Bakić iz Vranja, a Raka Kostić iz Lukova (Istočna Srbija) 

imao je najbolji orkestar. To je stvorilo svojevrstan problem 

identiteta Sabora, jer je u svojoj osnovi zamišljen kao 

narodni-seoski-srpski. Bakijin orkestar je imao u svojoj muzici 

snažne orijentalne ritmove, Rake Kostića vlaške. Zbog 

brojnosti učesnika, na ovom Saboru su počele da se uručuju 

i nagrade za drugo i treće mesto u takmičenju trubača i 

orkestara. Uspostavljena je i nagrada za ''izvorno'' sviranje, 

nazvana po članu stručnog žirija na prva dva Sabora, Miodragu 

Vasiljeviću profesoru Muzičke akademije u Beogradu. 

Sabor se širio, ali i udaljavao od prvobitne ideje, koja se naslanjala 

na tradiciju sela Zapadne Srbije, što je dovelo i do 

prvih kritika. 59 Po sećanjima savremenika pobeda orkestara 

iz Istočne i Južne Srbije, izazvala je i demonstracije na ulicama 

Guče, jer domaćini nisu bili zadovoljni odlukom žirija. 

''Nije pobedio onaj koji je mislio, pobedio neko drugi a trebalo 

je da pobedi Srećko Obradović iz sela Rti. Marka kao trubač u 

svom kraju''. 60 

Umeće sviranja trubača još nije bilo visoko. Stručni žiri je 

ocenio da pesmu ''Sa Ovčara i Kablara'', koju su u takmičarskom 

delu tada morali da sviraju svi orkestri, niko nije dobro 

muzički izveo. Postojala su i mišljenja da Sabor ne donosi 

ništa naročito novo narodnoj muzici: ''... izuzev ozbiljne pretnje 

da dragačevska truba možda nepovratno ode iz Dragačeva... 

'' Konkurencija orkestara iz drugih krajeva Srbije za 

domaćine manifestacije bila je previše jaka jer sa: ''... neuporedivim 

majstorstvom, sa pravom maštom i vrlo suptilnim 

osećanjem za muziciranje, dolaze kao gotovo sigurni šampioni... 

dragačevski trubači ne mogu da budu konkurencija opro- 

35


banim srpskim ekipama. Otuda bi ipak bilo dobro da se razmisli 

da se ''dragačevska truba'' dodeljuje Dragačevcima, recimo 

prvog dana takmičenja, u subotu, dok bi se drugog dana 

održavao festival seoskih trubača Srbije''. 61 

Broj posetilaca je dovoljno govorio o popularnosti Sabora 

na kome je jedna od parola glasila: ''Ko pije umreće, ko ne 

pije i pre će!'' Ulaz u grad koštao je 200 dinara (2 nova dinara), 

a zbog velike gužve na mostu preko reke Bjelice nije 

moglo da se prođe ka stadionu, gde se prvi put odigravalo 

finalno takmičenje. Snalažljivi, snažni, plećati muškarci 

(među njima je bio jedan šumar) prenosili su ljude naplaćujući 

po pet banki prenos preko vode. Pred kraj takmičenja 

počela je da pada jaka kiša, a svi su počeli da beže 

sa stadiona. Zato su se napunile kafane i šatre. U kafanama 

su svirala i po četiri orkestra, tako da niko nikoga nije čuo. 62 

Prosečna plata u SFRJ je 1964. godine iznosila 285 dinara 

mesečno, a u Srbiji 263 dinara. 63 

Sabor je postao mesto gde se okuplja najraznovrsniji 

svet, tradicionalna i masovna kultura u velikom rasterećujućem 

veselju. ''Opanci, šajkače, ordenje, dim, marševi, 

čuture, ponjave, kulturni javni radnici, grožđe, milicija, sirevi, 

vespe, zulufi, zaponjci, sreski rukovodioci, licitarska srca, limuzine, 

trpeze, visoke potpetice, ražnjevi, zemljoradničke zadruge, 

vatrogasci, đuskanje, truckanje, pevanje, zapevanje - 

eto to je bio taj sabor''. 64 

Nisu svi bili zadovoljni Saborom u Guči, koji je zbog velikog 

broja posetilaca počeo da liči na uobičajene seoske 

vašare. ''U subotu i nedelju u Guči, na primer, sve je na svakom 

koraku kukalo za bar jednim sanitarnim inspektorom, a 

hiljade ljudi koje su na kraju sabora beznadežno jurišale na nekoliko 

autobusa za Čačak i Beograd, ostavljale su tužnu sliku. 

Kiša je lila. U dupke punim kafanama nije moglo da se diše. 

Mnogi su morali i drugu noć da ostanu u Guči, pošto su ubrzo 

iščezla sva prevozna sredstva. Međutim, uzaludno su pokušavali 

da se negde smeste, jer su organizatori ''potonuli u 

zemlju'' još prvog dana sabora''. 65 

36


ČETVRTI SABOR 

( 12. i 13. septembra 1964. godine) 

Da bi bolje organizovali Sabor, Dragačevci su od Kulturno-prosvetne 

zajednice Srbije tražili sugestije i predloge, ocenu 

svoje manifestacije. Postojao je i predlog da se pozovu pevačke 

narodne grupe, koje će pored trubača nastupati u 

Guči. Uočeni su problemi sa higijenom, a i putevi do Guče 

su bili loši. Planirano je da se od Lučana do Guče popravi postojeća 

saobraćajnica, ali ne i da se asfaltira. 66 Sabor je najavljivan 

kao svojevrstan ''dah prošlosti'' u kojem će posetioci 

uživati u arhaičnom dekoru krajputaša, ogrlica od dukata, 

šamija, šajkača i grubog sukna, anterija i ćepenaka. 67 Izveštaji 

su podsećali da se Sabor održava u doba godine kada se na 

selu tradicionalno održavaju veselja. ''Jesen - bremenita plodovima 

i mirisima; vreme kad se ženi i udaje i-na sabor poziva. 

Čuveni dragačevski Sabor trubača, događaj na koji se misli još 

dok se livade kose i pšenica žanje, vreme kad vino zaboravi kad 

je šira bilo, kad se svečano ruho iz sanduka vadi, merka devojka 

za udaju stasala, bira rakija i jalovica u toru; kad se trube sa 

brda oglase i zvuk im se dolinom razlegne... U centru Guče improvizovana 

stara dragačevska svadba. Kolona konjanika i 

svadbarska povorka u narodnim nošnjama, sa opancima na 

nogama i čarapama šarenicama polako se kreće kroz špalir gledalaca. 

Napred - vojvoda na konju sa barjakom u jednoj i čuturom 

u drugoj ruci. Pozadi ide mlada sa niskom dukata oko vrata 

i smernim pogledom, a zatim svatovi i mladoženja na kraju. 

Pucaju puške i nagani, vide se kubure iza pasa i duž tesnih sokaka 

razleže se svatovska pesma''. 68 Ipak, novinari su uočili da 

je za razliku od prethodnih godina na ovom Saboru bilo sve 

previše ozbiljno. Raspoloženje naroda je u Guči za vreme Sabora, 

u ranim jutarnjim časovima bilo hladno, bez uobičajene 

euforije. Nakon svečanog dočeka gostiju u varošici se 

ništa nije dešavalo, niti se primećivala festivalska atmosfera. 

37


Trubači nisu svirali na ulicama i pod šatrama, jer su se čuvali 

za zvanično takmičenje, a prazninu je popunjavala razglasna 

stanica sa koje su se emitovale ruske i mađarske romanse. 

Improvizacija ''stare dragačevske svadbe'' je sa ulice premeštena 

na pozornicu, pa je nestalo spontanosti. Na ulicama 

je jedino bila primetna milicija, kao i cisterne koje su polivale 

glavnu ulicu. 69 

Četvrti Sabor postao je već tradicionalna manifestacija, 

na koju je došlo oko 30.000 posetilaca. Učestvovalo je 15 orkestara. 

Stručni žiri je za prvu trubu Sabora proglasio Raku 

Kostića, a najbolji orkestar bio je sastav Bakije Bakića iz 

Vranja. Na ovom Saboru je ustanovljena nagrada publike za 

najboljeg trubača - dar lista ''Večernje novosti''. Nagradu je 

odneo Srećko Obradović iz Rtiju u Dragačevu. Ova nagrada 

će u najvećem broju slučajeva na dalje da bude dodeljivana 

trubačima sa ''domaćeg'' terena, kao svojevrsna utešna nagrada 

usled dominacije trubača sa juga Srbije. Na četvrti Sabor 

pozvani su i gosti izvan Srbije. Došli su Slavonci iz Osjeka, 

članovi KPZ, i Slovenci, zabavno-narodni ansambl ''Veseli 

rudari'' iz Trbovlja, koji su svojim prisustvom trebali da 

podsećaju na izgnane Slovence 1941. godine. 70 

PETI SABOR 

(4. i 5. septembar 1965. godine) 

Sabor je postepeno postajao važna manifestacija. Organizatori 

su se 1965. godine brinuli da li će se put od Lučana 

do Guče asfaltirati do početka Sabora. U isto vreme postojala 

je bojazan da jedan broj potencijalnih gostiju možda neće 

doći u Guču te godine, jer su se u isto vreme održavale ''Ljubičevske 

konjičke igre'' u Požarevcu. 71 Da bi se javnost što 

bolje upoznala sa manifestacijom u Guči, organizatori su 

plakatima oblepili Beograd, i mnoge druge gradove u Srbiji, 

obaveštavajući javnost o predstojećem Saboru. 72 

38


Peti Sabor, koji je još uvek nosio naziv smotre seoskih trubača, 

posetilo je po proceni novinara preko 40.000 ljudi. Na 

takmičenju je prisustvovalo 14 orkestara. Prva truba Sabora 

bio je Junuz Ismailović iz Prekodolca kod Vladičinog Hana, a 

prvi orkestar Rake Kostića iz Lukova. Novinari su već veličali 

Sabor kao manifestaciju koja je postala tradicionalna, koju 

kada započne, nije moguće prekinuti. Navodno je milicija 

morala da interveniše, i poruši šatre i tako prekine veselje koje 

se nije okončavalo. Uočeni su i problemi organizacije. ''To 

je već postala atrakcija o kojoj se previše govori, koja se očekuje, 

kojoj prisustvuje previše ljudi da bi Gučani smeli i dalje da 

budu ostavljeni sebi samima''. Sabor je posetila italijanska televizijska 

ekipa iz RAI-a, koja je snimila takmičenje trubača i 

dragačevsku svadbu, dok su domaće televizijske kuće bile 

potpuno nezainteresovane za dešavanja u Guči. 73 

Novinari su zabeležili da je Sabor 

bio masovnije posećen u odnosu 

na ranije godine. Takmičari 

su nastupali na stadionu iznad 

koga je izgrađena bina podupreta 

kamenom. Trubači su u svoje 

marševe uvrstili i kompozicije koje 

su nosile imena po narodnim 

herojima. Ipak, na kraju priredbe, 

na zahtev publike, trubači su zasvirali 

''Marš na Drinu''. Za razliku 

od prethodnog Sabora, kada je 

padala jaka kiša, ove godine je 

vreme bilo jako lepo. 74 

Branko V. Radičević 

Nakon Sabora nastali su problemi. Sekretar GK SKJ Beograda 

Milinko Drulović optužio je organizatore Sabora da 

previše ''srbuju''. Takva politička ocena, objavljena u dnevnoj 

štampi, u to vreme, bila je veoma opasna. Organizatori 

Sabora su došli u Beograd u Kulturno-prosvetnu zajednicu, 

na referisanje. Zahvaljujući činjenici da su gosti iz Slovenije 

39


dolazili u Guču, i pozitivno se izražavali o celoj priredbi, ali 

i uz pomoć Mila Prelića, Dragačevca u vrhu SKJ, Sabor je 

uspeo da se sačuva od napada, ali pod uslovom da se njegove 

manifestacije malo ''modifikuju''. 75 

ŠESTI SABOR 


Problemi sa finansiranjem Sabora ponovili su se i 1966. 

godine. Organizatori su se žalili da su od ugostitelja morali 

da pozajme 200.000 starih dinara. Neki od lokalnih partijskih 

funkcionera predlagali su da se 1966. godine ''preskoči'' 

Sabor, jer je ''navodno šteta da narod gazi travnjake''. Taj 

predlog nije prošao. 76 Bilo je pozivanja na tešku materijalnu 

situaciju, ali ni to nije uvaženo od zbora birača u Guči, na 

kome je poručeno da oni koji misle da prekinu sa tradicijom 

održavanja Sabora, mogu da se sele iz Guče. 77 

Put od Lučana do Guče je 1966. godine ipak asfaltiran. 

Organizacioni odbor je odlučio da se na ovom takmičenju 

uvrste samo trubači amateri, koji moraju da sviraju narodne 

pesme i kola, a ne kompozicije stvorene od modernih autora. 

U isto vreme odlučeno je da cene u privatnim i društvenim 

ugostiteljskim objektima budu jednobrazne. 78 Pored 

već tradicionalnih pokrovitelja iz redova novinskih listova iz 

Beograda i Čačka, na ovom Saboru je i zagrebački ''Vjesnik'' 

dodeljivao nagradu, ručni sat - dar najmlađem trubaču. Najavljeno 

je da će u Guči biti trubači iz svih republika Jugoslavije, 

osim iz Slovenije. 79 

Kao i ranijih godina i ovoga puta Branko V. Radičević je 

propagirao Sabor, kao manifestaciju na kojoj sviraju muzičari 

seljaci, kojima je truba usputno zanimanje. ''Zamislite 

mali grad koji je preplavio ogroman talas. I više ničega ne- 

40


ma: ni krovova. Samo nebo iznad glava. A dole - s kraja na 

kraj - ogromna svetina. Šatra do šatre, kolo do kola, ražanj do 

ražnja, bubanj do bubnja. Pevaju zlatne trube u slavu zdravlja 

ove zemlje, nazdravice stižu poskočicu. I dva dana i dve 

noći - ko sklopi oko, kao i da nije bio na dragačevskom saboru. 

Neka ne dolaze ljudi koju vole tišinu. Nije za njih dragačevski 

sabor... Pozivaju se jaki, što vole u kolu da osvanu. I 

da čuju pesmu koja se više nigde ne peva... Ko je tanušan u 

stomaku, nije za dragačevski sabor. Jer tamo se jede, nekad 

snogu, nekad za stolom, rukama. Ko je jak, nek dođe! Ako pojede 

celog pečenog vola, neka mu je nazdravlje!'' 80 

Konkurencija među orkestrima bila je sve veća. Pošto su 

svi spavali u zajedničkim prostorijama, svaki sastav je imao 

po jednog dežurnog, kako bi sprečio konkurente da trubačima 

iz suprotnog tabora instrumente napune sitnim papirom. 

Na probama su svi namerno svirali loše. Posetioci su 

svirače kitili novčanicama. ''Za razliku od ranijih godina, najviše 

su bile u opticaju petohiljadarke. Red je da i duvači osete 

posledice privredne reforme''. 81 

Broj posetilaca koji su 1966. godine došli u Guču, uslovio 

je da se drveni most preko Bjelice sruši u vodu. Povređenih 

nije bilo. Samo takmičenje se zbog broja orkestara prilično 

odužilo, pa je pred kraj već počeo da pada mrak. Iako je Sabor 

zamišljen kao mesto gde će se svi učesnici zvaničnog 

programa, ali i posetioci, oblačiti u narodnu nošnju, na 

ovom Saboru je bilo vidljivo da od te zamisli neće biti ništa. 

Ljudi su se oblačili savremeno, a tek po negde se mogla videti 

anterija i vezena košulja. 82 

Na šestom Saboru za najboljeg trubača je proglašen Raka 

Kostić, a za najbolji orkestar sastav Durmiša Saćipovića 

iz Dugojnice kod Vladičinog Hana. Kao gosti pozvani su 

trubači rumunske nacionalnosti iz sela Kuštića kod Vršca. 

Po novinskim izveštajima Sabor je posetilo 50.000 ljudi. 83 

41


SEDMI SABOR 


Za ovaj Sabor najavljeno je učestvovanje trubačkih orkestara 

iz Hrvatske i Bugarske, a oni su poslednjeg dana zvaničnog 

programa trebali da izvedu svoj muzički program. 

Da bi se osigurala bolja naplata ulaznica, organizatori su odlučili 

da svi gosti dobiju na ulazu u varošicu poseban amblem, 

koji će im biti propusnica i ulaznica za sve manifestacije 

i programe. Kao i prethodne godine, odlučeno je da sve 

cene u privatnim i društvenim kafanama i šatrama budu 

jednobrazne. 84 

Od dolaska orkestara iz Bugarske nije bilo ništa, a pored 

17 sastava iz Srbije došao je i jedan iz Hrvatske, koji nije 

učestvovao u zvaničnom programu. Na lokalnoj stanici Radio-Čačak, 

ove godine je prvi put organizovana emisija - reportaža 

sa Sabora. 85 Povodom sedmog Sabora trubača pokrenut 

je list ''Dragačevski trubač'', koji sa pauzom od 1973. 

do 1975. godine, neprekidno izlazi. Ideja da se pokrene njegovo 

štampanje potekla je iz ''Ibarskih novosti'' iz Kraljeva. 

Novine su zamišljene kao glasilo koje objavljuje podatke iz 

privrede, ali i iz narodno-seoskog stvaralaštva Dragačeva. 86 

Nakon završetka Sabora, koji je od samog početka uvek u 

usto vreme bio i veliki vašar, Guča je ostajala prilično zamazana 

i uprljana ostacima od hrane koja se nemilice trošila u 

sveopštem veselju i provodu. ''Inače, u Guči se prvih dana septembra 

pilo i jelo ''do guše'' -kako se to kaže. Nije bilo slobodnog 

prostora na kome se nije nalazila šatra. Ugostitelji smatraju da 

je pojedeno preko 2.500 prasića i jagnjića ispečenih na ražnju, 

popijeno oko četvrt miliona flaša piva tako da je za svega tri dana, 

napravljen promet od preko sto miliona dinara''. Prosečna 

plata u SFRJ je 1967. godine iznosila je 787 dinara mesečno, a 

u Srbiji 762 dinara. 87 Po proceni novinara na Saboru je bilo 

oko 50.000 posetilaca. 88 Prvu trubu ovog Sabora osvojio je Junuz 

Ismailović, a najbolji orkestar imao je Bakija Bakić. 

42


OSMI SABOR 

(31. avgust i 1. septembar 1968. godine) 

Pred osmi Sabor najavljeno je da će u Guču doći čak 30 

orkestara. Organizatori su izjavljivali da će Sabor imati i goste 

izvan Srbije, ali i inostranstva. Posebno je naglašavano 

da će na manifestaciji učestvovati i orkestri nacionalnih 

manjina u Srbiji. Za sve goste bilo je spremljeno ukupno 30 

šatri sa velikim izborom jela. 89 Bez obzira na najave, na 

ovom Saboru učestvovalo je samo jedanaest orkestara. Pred 

finale održano je predtakmičenje sa koga su otpala ukupno 

tri orkestra. Te godine nije bilo gostiju iz Hrvatske i Slovenije. 

90 Sabor je privlačio sve više posetilaca, koji su u Guču dolazili 

da se provedu i provesele, a organizatori su im nudili i 

prezentaciju narodne-seoske tradicije. ''Odavno je znano da 

ideja, ona prava, na pravom mestu i u pravo vreme, sve pokreće 

i čini suštinu zbivanja. Ona je jednoga dana zasjala i 

skoro je decenija da njen sjaj ni malo nije zasenjen. Polako, i 

sigurno, Sabor u Guči sticao je afirmaciju i sada uveliko 

prešao granice Dragačeva. A ideja je sasvim jednostavna i velika. 

Vratiti se izvoru, tradiciji, narodnom stvaralaštvu''. 91 

Paralelno sa saborom u Guči, nedaleko od Dragačeva u 

susednoj Ivanjici, počela je da se održava ''Nušićijada''. Manifestacija 

je zakazana baš u one dane kada je organizovan 

i Sabor u Guči, od 1. do 8. septembra 1968. godine. Program 

se oslanjao na filmove posvećene delima Branislava Nušića 

i gostovanjima popularnih pevača. 92 Jedan od savremenika 

događaja, Aleksa Protić, smatra da poklapanje ove dve manifestacije 

nikako nije bilo slučajno, već deo pritisaka da se 

Sabor trubača na neki način marginalizuje, kao događaj koji 

previše baštini nacionalnu tradiciju. 

Zvanični program Sabora u Guči već je bio ustaljen, i 

počinjao je u petak sa otvaranjem šatri sa dragačevskim 

specijalitetima u osam časova ujutro. Nakon toga je organi- 

43


zovana izložba tkalja iz Donjeg Dupca, a u 13 časova organizovan 

je defile trubačkih orkestara. Oni su u 16 časova 

imali svoje eliminaciono takmičenje, nakon čega je nastajalo 

''narodno veselje''. Sledećeg dana, u sedam ujutro, 

Gučom je odjekivala trubačka budilica, a u 9 održano je 

momačko nadmetanje. Sat vremena kasnije organizovano i 

je gađanje ''svadbarske jabuke'', da bi se u 10.30 kroz Guču 

prošetali orkestri koji su se kvalifikovali za finalno takmičenje. 

''Stara dragačevska svadba'' prikazana je u 11 

časova. Finalno takmičenje održano je u 15 časova, a te godine 

je u pauzama izvlačena lutrija. Veselje se podrazumevalo 

pod šatrama koje su neprestano radile. 93 Sa malim izmenama 

i dodacima, ova programska šema postoji i danas. 

Najbolji trubač 1968. godine bio je Raka Kostić, dok je Bakija 

Bakić imao najbolji orkestar. 

Jedna od kritika Sabora odnosila se na slabu zastupljenost 

starih jela koja su se služila pod šatrama. ''Bio je sabor 

i dime se šatre. Pod njima ne dobismo ni jedno staro, dragačevsko, 

jelo, izuzev ''svadbarskog kupusa''. Jedan naš aščija 

popreko pogleda kad zatražismo ''janiju''. Preblede kad pomenusmo 

''tučenu'' debelu suvu govedinu. I reče da za ta jela nije 

ni čuo''. 94 Organizatori su izneli procenu da je 60 starih miliona 

dinara (600,000 novih dinara) potrošeno u Guči sa vreme 

Sabora. ''Miris ražnja i alkohola mnogim posjetiocima je 

mozak zavrtio, ali kavge i svađe nije bilo''. 95 Prosečna plata u 

SFRJ je 1968. godine iznosila 862 dinara mesečno, a u Srbiji 

825 dinara. 96 Poseta je bila zadovoljavajuća. Novinari su 

procenili da je bilo preko 50.000 gostiju. Na parkiralištu je 

izbrojano 20 registarskih tablica iz raznih mesta tadašnje Jugoslavije, 

od Maribora do Skoplja. Sabor još uvek nije imao 

podršku kulturno-prosvetnih organizacija države, pa je i 

dalje bio deo privatne inicijative pojedinaca. ''Sračunata na 

komercijalni uspeh ta inicijativa ne može, pokazalo se to i ove 

godine, da ode dalje od trange-frange i raznih menažerija''. 97 

44


DEVETI SABOR 

(30 i 31. avgust 1969. godine) 

Pošto je interesovanje za Sabor raslo svake godine, organizacioni 

odbor je 1969. godine obezbedio autobuski prevoz iz 

mnogih gradova u Srbiji, da bi gosti došli u Guču. 98 Kao i prethodnih 

godina, i ovoga puta Sabor je hvaljen kao manifestacija 

koja na originalan način neguje narodnu tradiciju. ''Dragačevci 

su još od početka pronašli sebe i ono što je karakteristično 

i originalno u njihovom kraju - seoske trubačke orkestre, 

stare svadbarske pesme i junačko momačko nadmetanje''. 99 

Postojali su i problemi. Pojedini listovi su objavili da će 

se Sabor organizovati sedam dana kasnije, nego što je to bilo 

planirano, i da se očekuje poseta od oko 5.000 ljudi. Guča 

je već okupljala nekoliko desetina hiljada gostiju svake godine, 

pa je ova vest pokolebala mnoge potencijalne posetioce. 

Inače, lokalna vlast je planirala da do početka Sabora 

Guča dobije vodovod. 100 Planovi za budućnost bili su optimistički. 

U Guči je zato organizovano i savetovanje o mogućnostima 

razvoja turizma, a gosti su došli iz cele Srbije. 

Kako bi Sabor bio što atraktivniji, odlučeno je da iza trubača, 

u povorci, budu i kosači, kopači, žetoci, rabadžije, koji 

bi pevali svoje pesme, kao deo prezentacije celokupne narodne-seoske 

kulture. Radio-Čačak je u svom programu najavio 

da će predstaviti deveti Sabor u svojim programima. 101 

Prvu trubu 1969. godine osvojio je Bakija Bakić, dok je Dobrivoje 

Stojanović iz Majdanpeka imao najbolji orkestar. 

Po svim pokazateljima i ovaj Sabor je privukao veliku 

pažnju. Novinari su procenili da je Guču posetilo preko 

50.000 ljudi. Svi oni veselili su se ispod oko 30 šatri. Od 

obećanog vodovoda te godine nije bilo ništa, pa su higijenski 

uslovi i dalje bili loši, a materijalni ostaci veselja nisu izgledali 

nimalo ''romantično''. ''Prvog septembra Guča je ličila na razbojište. 

Na sve strane kud se god okrenete, razlomljene stolice i 

stolovi, slupane čaše, flaše, tanjiri, zemljane ćase, baloni, gajbice 

od grožđa... Po zemlji se nije moglo hodati zbog klizavih kora 

od lubenica, a ''kosturi'' šatora ličili su na polomljena koplja...'' 102 

45


DESETI SABOR 

(30. avgust - 6. septembar 1970. godine) 

Rivalitet između trubača sve je više rastao. Dragačevci, 

kao domaćini Sabora, osećali su se na neki način zapostavljeni 

i ugroženi od orkestara sa strane koji su u Guči odnosili 

pobede. Jedan od nezadovoljnih bio je i Stanko Glavonjić 

iz sela Goračića. ''Prva truba Dragačeva na prošlom Saboru 

trebalo je da pripadne meni. Popularnu ''zlatnu trubu'' dobio je 

Bakija Bakić, mada nije zaslužio. Bakija je tvrdio da se povlači, 

jer je već u godinama i ne može više da svira. To je, izgleda, uticalo 

i na žiri. Međutim, sve nas je obmanuo, jer Bakija trubu 

nije napustio i najavljuje svoj dolazak i ove godine u Guču... Za 

Bakiju Bakića i trubu ja sam - doktor! Kada ja ove godine budem 

zasvirao, ima da se trese celo Dragačevo! Do sada nisam 

dobijao ''zlatnu trubu'', jer nisam znao da je ''podmažem''. 

Kažem to jer imam utisak da je, osim prošle godine, bilo podmićivanja 

članova žirija''. Borba za prestiž, sa međusobnim 

optužbama, imala je snažnu motivaciju u materijalnoj koristi 

koju su trubači crpeli nakon Sabora kao njegovi pobednici. 

Svaki član nagrađenog orkestra mogao je godišnje da zaradi 

najmanje 15.000 dinara. Procenjivano je da se od novca od 

trube može sagraditi i kuća. Već tada je iskristalisano pravilo 

da svaki od trubača ''pokriva'' određenu teritoriju u Srbiji. 

Stanko Glavonjić je isticao da on sa svojim orkestrom nakon 

završetka Sabora svira u svim mestima do Beograda. ''To je 

moja teritorija. A kada bih išao da sviram u kraj gde živi neki 

drugi trubač, siguran sam da bi se loše proveo. Bilo bi tu i batina''. 

103 Prosečna plata u SFRJ je 1970. godine iznosila 1.173 

dinara mesečno, a u Srbiji 1.099 dinara. 104 

Deseti Sabor trubača u Guči je na osnovu odluke Izvršnog 

odbora opštinske konferencije SSRN Lučana trajao 

osam dana. Nezvanično još dva. Pored uobičajenog takmičenja 

trubača i veselja pod šatrama, ispod kojih je obezbeđeno 

te godine čak 10.000 stolica, organizatori su u ukup- 

46


no 10 dana saborisanja predvideli niz priredbi, u kojima je 

slavljena naroda-seoska usmena kultura i tradicija. Smatrali 

su da će u Guču doći najmanje 100.000 posetilaca. 105 Jubilarni 

Sabor bio je posebno organizovan. ''Guča nikada nije 

spremnije dočekala svoje goste: od lepih značaka, amblema, kapa, 

majica, privezaka za ključeve, sve u znaku trube i Guče-do 

zatrpanih ''poligona'' sa prasićima i jaganjcima na ražnju''. 106 

Novinari su i ovaj Sabor najavljivali 

u nadahnutim izveštajima i 

uvodnicima, koji su podsticali na 

veselje i radost. ''U čulnosti čovekovoj 

joj je poreklo. Otud joj i zlato 

i glasna vrelina. Mudrost, takođe... 

na dodir usne, uvek se novom vrelinom 

oglašava. Da novu nit u čulni 

razboj uvede. Uz zvuke svetlosne... 

Jek joj opčinjavajući...'' 107 Zvanični 

program počeo je u nedelju 

30. avgusta, tradicionalnim otva- 

ranjem šatri u osam časova ujutro, 

a tokom cele sedmice pro- 

gram je pored prezentacije narodno-seoskog stvaralaštva 

imao i deo koji je najavljivan kao ''Saborisanje za svoju dušu 

i svoj groš''. 108 Poseta za prvih pet dana bila je velika. Zabeleženo 

je da su gosti za to vreme pojeli više od 15.000 kilograma 

mesa i popili 30.000 litara pića. Najtraženiji su bili 

dragačevski ćevap, svadbarski kupus, kao i domaće rakije. 

U Guči je te godine bilo oko 30 šatri. Prvih dana kilogram 

pečenja prodavao se po 50 dinara, ali je na insistiranje organizatora 

cena smanjena i kretala se od 35 do 40 dinara za jedan 

kilogram. 109 

Već tada je bilo jasno da je Sabor u Guči spasio tradiciju 

sviranja u trubu, koja je posle Drugog svetskog rata počela 

da zamire. Nakon deset godina Sabora publika se već navikla 

na trubače, i euforično veselje na koje je podsticala nji- 

47 

Bakija Bakić iz Vranja


hova muzika. ''... a trubači, ponikli u narodu koji je voleo njihovu 

svirku, duvaju kroz svoje instrumente melodije koje su 

mu tako bliske i drage i daju mu što samo truba može da pruži 

zajedno sa bubnjem. Sve ono što on želi da čuje na veseljima, 

svadbama, slavama, strižbama i drugim narodnim i domaćim 

svečanostima. U Guči se čuje i neguje narodna muzika. Ona 

podiže i oduševljava našeg čoveka bilo da je muzikalan ili ne. 

To čine truba i - bubanj (''goč'')! Jer dok bubanj ne udari, nema 

sabora i veselja, kaže naš narod''. 110 

Poseta je premašila očekivanja. Po izveštajima novinara 

Guču je posetilo preko 200.000 ljudi. Prvi put su se na Saboru 

pojavili i pesnici sa sela, članovi udruženja ''Suncokret'' 

i saradnici časopisa ''Raskovnik''. Pored svirke trubačkih 

orkestara Sabor u Guči je postao mesto gde je prikazivana 

narodno-seoska tradicija. Prvi put te godine došao je 

i samouki vajar Bogosav Živković, što će u narednim godinama 

postati tradicija. Poslednjeg saborskog dana, zvaničnog, 

uspostavljen je direktan radio prenos iz Guče. Pored 

izlaganja narodnih pesnika, direktno je prenošeno i takmičenje 

trubača. 111 Za najboljeg trubača proglašen je Bakija 

Bakić, dok je Junuz Ismailović imao najbolji orkestar na takmičenju 

u nedelju ispred 80.000 ljudi. 112 

______________________ 

26 Sve trube Dragačeva..., str. 127. 


28 Isto, str. 23, 71. 

29 Nika-Nikola Stojić, Dogodio se Sabor, u: ''Sve trube Dragačeva...'', str. 31. 

30 Slobodan Marković, ''Ja večeram, kapija se šara'', ''Borba'', Beograd, 10. 

oktobar 1961. 

31 Milica Stamatović, Trube 40. put, ''Ilustrovana politika'', Beograd, 26. av- 

gust 2000. 

32 Radovan M. Marinković - Jovan Lukić, n.d., str. 56-57. 

33 Joviša Slavković, n.d., str. 9, 17-20, 22, 50. 

34 Jugoslavija 1918-1988. Statistički godišnjak, Beograd, 1989. str. 77, 163. 

35 Dušan Savković, Žute trube dragačevske, ''Politika'', Beograd, 15. oktobar 

1961; Joviša Slavković, n.d., str. 38. 

48

36 Slavoljub Đukić, Šta je ovo na Ovčaru, ''Politika'', Beograd, 15. oktobar 

1961; Joviša Slavković, n.d., str. 39-41. 

37 Mihailo Habul, Neumorni trubači iz Dragačeva, ''Ilustrovana politika'', 

Beograd, 17. oktobar 1961; Sve trube Dragačeva..., str. 52. 

38 Zoran Hristić, Prsten venčanja sa trubom, u: ''Sve trube Dragačeva...'', 

str. 22. 

39 Radovan M. Marinković - Predrag Raović, Sabori trubača 1961 - 1980, 

Guča, 1980, str. 11-13. 

40 Dušan Savković, Kad prangije zagrme, ''Politika'', Beograd, 16. oktobar 




43 Prva Truba Dragačeva, ''Politika'', Beograd, 3. avgust 1962; ''Naivni muzičari'' 

na Tašmajdanu, ''Večernje novosti'', Beograd, 3. avgust 1962; Dragačevske 

trube na Tašmajdanu, ''Borba'', Beograd, 6. avgust 1962. 

44 Bogosav Marjanović, Sa Ovčara i Kablara, u: ''Trideset devet godina dragačevskog 

sabora u Guči'', ''Vesti'', Frankfurt, 28. jul 1999. 

45 Milutin Čolić, Jedan dobar dan, ''Politika'', Beograd, 12. maj 1962. 

46 Radovan M. Marinković - Predrag Raović, n.d., str. 13-14. 

47 Dušan Savković, Dragačevo ružom ograđeno, ''Politika''. Beograd, 17. 

septembar 1962. 

48 Živojin Zdravković, Jedan sabor i jedna ideja, ''Politika'', Beograd, 23. 

septembar 1962; Joviša Slavković, n.d., str. 61-62. 

49 Bogosav Marjanović, Prva udarna jagnjeća brigada, u: ''Trideset devet 

godina dragačevskog sabora u Guči'', ''Vesti'', Frankfurt, 29. jul 1999. 

50 Jovan Maksimović, Jeka dragačevskih truba, ''Večernje novosti'', Beo- 

grad, 17. septembar 1962. 

51 J. Maksimović, Podrška Dragačevu samo na rečima, ''Večernje novosti'', 

Beograd, 18. septembar 1962. 

52 Jelenko Bučevac, Jesen puna berbi, festivala i sabora, ''Zavičaj'' br. 31- 

32, Beograd, decembar 1962. 

53 M.B., Sabor dragačevskih trubača 64?, ''Turističke novine'', Beograd, 1. 

avgust 1963. 

54 Leka Obućina, Tri dana trubiće truba, ''Čačanski glas'', Čačak, 16. avgust 

1963. 

55 M.Krstonić, Prolamaju se dragačevska brda, ''Večernje novosti'', Beo- 


56 B.Milenković, Dragačevo slušaj moju pesmu, ''Čačanski glas'', Čačak, 6. 


57 Radovan M. Marinković - Predrag Raović, n.d., str. 15; Sve trube Dra- 

gačeva..., str. 33. 

58 Žika Živulović-Serafim, Red trube red kupusa, ''Politika''. Beograd, 9. 



49


59 Slobodan Marković-Libero, Maramica od belog fulara, ''Borba'', Beograd, 

10. septembar 1963; Dragan Babić, Srpska truba, str. 157. 

60 Radovan Brankov, Ore se trube Dragačevom, ''Politika''. Beograd, 25. av- 

gust 1984. 

61 J.Maksimović, Koncert za trubu i prasetinu, ''Večernje novosti'', Beograd, 

9. septembar 1963. 

62 Leka Obućina, Kad je kiša nezvan gost..., ''Čačanski glas'', Čačak, 13. 


63 Jugoslavija 1918-1988. Statistički godišnjak, str. 77. 

64 Žika Živulović-Serafim, Red trube red kupusa, ''Politika''. Beograd, 9. 


65 M.Maticki, Od Svrljiga do Smedereva... ''Politika'', Beograd, 11. septem- 

bar 1963. 

66 Radojko Nikolić, Kvalitetniji sadržaji programa i bolja organizacija dočeka 

gostiju, ''Čačanski glas'', Čačak, 31. jul 1964. 

67 Radovan M. Marinković, Elektrifikacija se provodi, ''Čačanski glas'', 

Čačak, 28. avgust 1964. 

68 M.Bugarčić, Kad se bira prva truba, ''Turističke novine'', Beograd, 17. 


69 A. Pajić, Festival ili sabor?, ''Večernje novosti'', Beograd, 14. septembar 

1964. 

70 Radovan M. Marinković-Predrag Raović, n.d., str. 17. 

71 Radojko Nikolić, Usvojen opšti program sabora, ''Čačanski glas'', Čačak, 

20. avgust 1965. 

72 P.B., Dragačevski boj trubača, ''Politika ekspres'', Beograd, 2. septembar 

1965. 

73 M.M.Lango, Trećeg puta izduvao trubu, ''Večernje novosti'', Beograd, 6. 

septembar 1965; Lovorike Raki i Junuzu, ''Dragačevski trubač'', br. 1, 

Guča, 2. septembar 1967, str. 6. 

74 Milan Đoković, Masovnije nego ikad ranije, ''Čačanski glas'', Čačak, 4. 


75 Predrag Raović, Bili smo optuženi sa ''srbovanje'', ''Čačanski glas'', 


76 Ž.Srećković, Od uzbuđenja-popustio most!, ''Večernje novosti'', Beograd, 


77 Žika Živulović Serafim, Kriza ministarskog saveta, ''Politika''. Beograd, 


78 Dragačevski sabor trubača održaće se 17. i 18. septembra, ''Čačanski 

glas'', Čačak, 19. avgust 1966. 

79 Takmičiće se oko dvadeset orkestara, ''Čačanski glas'', Čačak, 16. septem- 

bar 1966. 

80 Branko V. Radičević, Sabor snage za snažne, ''Politika ekspres'', Beograd, 


50


81 Ž.Srećković, Od uzbuđenja-popustio most!, ''Večernje novosti'', Beograd, 


82 B. Milenković, Stotinu truba Dragačeva, ''Čačanski glas'', Čačak, 23. sep- 

tembar 1966. 

83 50.000 posetilaca, ''Dragačevski trubač'', br. 1, Guča, 2. septembra 1967, 

str. 8. 

84 B. Milenković, I Bugari dolaze u Dragačevo, ''Čačanski glas'', Čačak, 11. 

avgust 1967. 

85 Učestvuje 17 orkestara iz Srbije i Hrvatske, ''Čačanski glas'', Čačak, 1. 


86 Povodom izlaženja prvog broja, ''Dragačevski trubač'', br. 1, Guča, 2. 

septembar 1967. godine. 


88 Milan Đoković, Prvu trubu osvojio Junuz Ismailović, ''Čačanski glas'', 

Čačak, 8. septemabr 1967. 

89 D.L., Guča je spremna, ''Zadruga'', Beograd, 22. avgust 1968. 

90 Milan Đoković, Prvu trubu Dragačeva po treći put svojio Raka Kostić, 

''Čačanski glas'', Čačak, 6. septembar 1968. 

91 Dragoslav Dević, Od prvog sabora do danas, ''Dragačevski trubač'', br. 

2, Guča, 31. avgust 1968. 

92 ''Ivanjički septembar'' posvećen Nušiću, ''Čačanski glas'', Čačak, 28. juli 

1968. 

93 Program dragačevskog sabora seoskih trubača SR Srbije, ''Dragačevski 

trubač'', br. 2, Guča, 31. avgust 1968. 

94 Radovan M. Marinković, Praznik trube, ''Čačanski glas'', Čačak, 6. sep- 

tembar 1968. 

95 Nagradu ''Zadrugara'' osvojio drugoplasirani orkestar iz sela Krvavaca 

kod T.Užica, ''Zadrugar'', Sarajevo, 11. septembar 1968. 


97 D.Leposavić, Velika narodna priredba i zabava, ''Zadruga'', Beograd, 5. 


98 Radovan M. Marinković, Očekuje se veliki broj trubača, ''Čačanski glas'', 


99 Dragoslav Dević, Zelena dragačevska estrada, ''Dragačevski trubač'', br. 

3, Guča, 30-31. avgust 1969. 

100 Radovan M. Marinković, Guča u znaku trube i vodovoda, ''Čačanski 


101 Radovan M. Marinković, Posetioce očekuje atraktivan program, ''Čačanski 


102 Milan Đoković-Radovan M. Marinković, U saborskim danima Guča je imala 

više stanovnika nego Čačak, ''Čačanski glas'', Čačak, 5. septembar 1969. 

103 Zaratile ''zlatne trube'', ''Politika ekspres'', Beograd, 5. april 1970. 


51


105 Radovan M. Marinković, Nikad atraktivniji program, ''Čačanski glas'', 


106 P.Stanković, Traga se za prvom ''trubom'' u piću!, ''Politika ekspres'', Be- 

ograd, 5. septembar 1970. 

107 Miladin Vukosavljević, Zlatno doba zlatne trube, ''Dragačevski trubač'', 

br. 4, Guča, 30. avgust-6. septembar 1970. 

108 Program saborisanja, ''Dragačevski trubač'', br. 4, Guča, 30. avgust-6. 


109 G.Petrović, Pojedeno 15 tona mesa!, ''Politika ekspres'', Beograd, 4. sep- 

tembar 1970. 

110 Dragoslav M. Đorđević, Afirmacija trubaštva i trubača, ''Dragačevski 

trubač'', br. 4, Guča, 30. avgust-6. septembar 1970. 

111 Radovan M. Marinković-Predrag Raović, n.d., str. 29-30. 

112 Milan Đoković, Sabor je postao smotra narodnog stvaralaštva, ''Dra- 

gačevski trubač'', br. 5, Guča, 2-5. septembar 1971. 

52

DRUGA DECENIJA — NARODNO STVARALAŠTVO 

POD PLAŠTOM IDEOLOGIJE 

Uprvoj deceniji Sabora ustanovljeni su svi ''standardi'' 

ponašanja i veselja, a trubači su uspeli da postanu 

deo priznate narodne tradicije, iako još uvek daleko od elitnih 

kulturnih slojeva društva. Deseti Sabor je bio istinski 

karneval, a posećenost je i dalje rasla. Masovna okupljanja 

nisu mogla da ''prođu'' bez uticaja politike i ideologije. Organizatori 

su se trudili da u Guču dovedu mnogobrojne narodne-seoske 

naivne umetnike, a država da kanališe energiju 

cele manifestacije u ideološke svrhe. Upravo u ovoj deceniji 

Sabor je počeo da u svoje programe, veštački, umeće sadržaje 

koji su slavili vladajuću partiju i njenu mitologiju. 

Ali, Sabor je opstao. 

JEDANAESTI SABOR 

(2 - 6. septembar 1971. godine) 

Ovaj Sabor je zvanično trajao četiri dana. U cilju slavljenja 

nacionalnih, ali i revolucionarnih tradicija, koje su trebalo 

da se sliju u jedinstveno, oslobodilačko, slobodarsko 

nasleđe, organizatori Sabora su drugog dana programa priredili 

susret preživelih nosilaca Albanske spomenice iz Prvog 

svetskog rata i preživelih partizana iz Dragačevskog partizanskog 

bataljona. 113 Pored prikazivanja tradicionalne narodne 

kulture, gde su gostovali samouki vajari, pesnici, 

53


1971. godine priređena je i izložba ikonopisca iz 19. veka 

Janka Mihailovića Molera. Jedan od podsticaja da posetioci 

dođu u Guču sadržan je i u organizovanju fudbalske utakmice 

između FK ''Partizan'' iz Beograda i FK ''Dragačevo'' u 

petak 2. septembra. Održana je i utakmica između FK ''Novi 

Pazar'' i FK ''Dragačevo'', u nedelju 5. septembra u jutarnjim 

časovima. 114 

Na otvaranju takmičarskog dela ovog Sabora najpre je Luju 

Armstrongu odata pošta minutom ćutanja. Posećenost je 

bila odlična. Po izveštaju novinara ovaj Sabor je posetilo oko 

100.000 gostiju. Da bi se program u Guči rasteretio, prihvaćeno 

je da se najpre održe eliminaciona takmičenja za tri 

kraja Srbije odakle su dolazili orkestri. 115 Kao i na prethodnim 

Saborima, u zvaničnom takmičenju dominirali su Raka Kostić 

i Bakija Bakić. Kostić je osvojio prvu trubu, a orkestar Bakije 

Bakića je proglašen za najbolji sastav na ovom Saboru. 

DVANAESTI SABOR 

(1 - 3. septembar 1972. godine) 

Na ovom Saboru je po navodima novina bilo najmanje 

100.000 posetilaca, a vreme je bilo jako lepo. Kao i na prethodnim 

saborima i ovoga puta u Guči je pored muzike trubača 

bila smotra narodnog stvaralaštva, folklornih ansambala, 

kazivača stihova, samoukih vajara. ''Razume se, bilo je 

mesta za zabavu i razonodu posetilaca svih uzrasta, a za gurmane 

i ljubitelje ''dobre kapljice'' postarali su se brojni ugostitelji. 

Tu saborsku atmosferu upotpunili su: defilea folklorista i 

trubača, pucnji prangija, budilice, nadtrubljivanje, nadigravanje...'' 

Dok je trajalo takmičenje, posetioci su umeli da 

spontano zaigraju i zapevaju, ali i da glasno navijaju za svoje 

ljubimce. 116 

Pored Bogosava Živkovića, na ovom Saboru prvi put su 

se pojavili u zvaničnom programu naivni umetnici iz Uzdi- 

54

DRUGA DECENIJA - Narodno stvaralaštvo pod plaštom ideologije 

na i Kovačice. Oni će u narednim decenijama biti redovni 

učesnici Sabora. U Guči su izlagali i svetski čuveni naivni 

slikari Martin Jonaš i Zuzana Halupova iz Kovačice, kao i 

Florika Puja i Marija Balan iz Uzdina. Najbolji orkestar 

1972. godine imao je Milovan Babić iz sela Krvavaca kod 

Užica, a on je proglašen i za najboljeg trubača. ''Oni, na koje 

niko nije mislio kao na favorite, a kamoli pobednike - orkestar 

Milovana Babića, nazvan ''Krvavci 3'' iz istoimenog sela 

kod Titovog Užica ''razbio'' je veliku četvorku, potukao sve rekorde 

i odneo prve nagrade''. Milovan Babić je opisivan kao 

plavokosi momak, koji bi u farmerkama i majci mogao da 

bude duša bilo kog pop-orkestra zapadne Evrope. 117 To je bio 

početak karijere koja traje do današnjih dana. 

TRINAESTI SABOR 


Neposredno pred početak Sabora, mnogi orkestri su 

uvežbavali na brojnim svadbama i naseljima melodije sa kojima 

će nastupati u Guči. Posebno su bili aktivni orkestri iz 

okoline Titovog Užica, jer su ranijih godina odnosili pobede. 

118 Na ovaj Sabor stiglo je 18 orkestara iz cele Srbije. Van 

konkurencije je učestvovao ''Pionirski orkestar'' iz Novog Itebeja, 

koga su sačinjavali Mađari. Pored takmičenja trubača i 

ovog puta je u Guči priređena smotra narodnog stvaralaštva. 

119 ''Tri dana svetkovalo se u Guči, u Dragačevu, autentična 

narodna muzika. Igrači i pevači interpretirali su stare izvorne 

pesme i igrali kola; samouki slikari i vajari izlagali su 

svoja viđenja radosti ovog sveta i slobode; pesnici sa sela kazivali 

su blistave metafore ljubavi; zlatne trube dragačevske i 

trube iz svih krajeva Socijalističke Republike Srbije trubile kako 

su najlepše umele''. Organizatori su bili zadovoljni posetom 

izložbama narodnog stvaralaštva, koje je videlo najmanje 

10.000 ljudi. Mađarski orkestar koji je svirao na ovom Sa- 

55


boru, uglavnom je izvodio čardaše i marševe. Na ovom Saboru 

bila je i jedna televizijska ekipa iz Japana, koja je snimala 

manifestaciju. 120 Najbolji orkestar na ovom Saboru imao je 

Milivoje Stanimirović iz sela Krvavaca kod Užica, a za najboljeg 

trubača proglašen je Božidar Ajredinović iz Vranja. 

Sabor je postajao mesto gde se sve više prikazivalo stvaralaštvo 

naivnih umetnika sa sela, a oni su dolazak u Guču 

doživljavali kao svojevrsno hodočašće. Karakterističan je 

primer vajara Bogosava Živkovića, koga je nekadašnji iranski 

car Reza Pahlavi pozvao u Teheran da svojom izložbom 

uveliča proslavu dve hiljade godina persijskog carstva. Živković 

je bio lični carev gost. Oduševljen Živkovićevim radovima, 

car mu je predložio da posle Teherana njegova izložba 

obiđe sve veće iranske gradove. Diplomate Jugoslavije su 

smatrale da je to velika čast, i prilika da se promoviše zemlja, 

ali Živković je na opšte iznenađenje odbio ponudu, jer je 

smatrao da je mnogo važnije da u avgustu te godine izlaže 

svoje radove u Guči. 121 

ČETRNAESTI SABOR 


Sabor trubača je prvi put, 1974. godine, dobio priznanje 

od društveno-političke zajednice Skupštine opštine Lučani 

koja je podržala ovu manifestaciju. U to vreme to je bilo jako 

važno, naročito nakon napada na ovu manifestaciju od 

ideoloških komisija iz Beograda. Saborski odbor je odlučio 

da iz zvaničnog programa izbaci sve što im je izgledalo kao 

šund. 122 Kao i za ranije Sabore, i ovoga puta su organizatori 

naglašavali da će posetioci Guče biti oduševljeni programom. 

''Zasuziće mnoge oči. Zanemeće od čuda i divljenja oni 

koji prvi put prisustvuju najvećoj trubačkoj svečanosti sveta. 

Tako je to svake godine na kraju leta samo iz godine u godinu, 

sve uzbudljivije, lepše i brojnije''. 123 

56


Jovanka i Josip Broz Tito sa trubačima Milovana Babića 

Zbog velike železničke nesreće kod Zagreba, na Saboru 

su 1974. godine, drugog dana ove manifestacije, trube umukle. 

Saborski odbor je odlučio da porodicama uputi 10% od 

svih prihoda Sabora. Trećeg dana održano je takmičenje, 

pošto je najpre minutom ćutanja odata pošta poginulim. Televizija 

Beograd je u emisiji za selo, pored razgovora sa 

poljoprivrednicima iz Dragačeva, direktno prenosila defile 

trubača i folklornih grupa, improvizaciju stare dragačevske 

svadbe. Saborske priredbe je snimala i jedna ekipa Moskovske 

televizije. Vajar naivac, Bogosav Živković, radio je 

skulpturu Andriji Petroviću, trubaču, partizanu iz Goračića. 

124 Za najboljeg trubača na ovom Saboru proglašen je 

Milan Nikolić iz Grdelice kod Leskovca, a najbolji orkestar 

imao je Boško Ostojić iz sela Zlakuse kod Užica. 

Trubači su polagano postajali deo zvanične folklorne ponude 

SFRj. Tako je Raka Kostić 1974. godine bio predstavnik 

naše zemlje na evropskoj smotri folklora. Po oceni žirija, 

ali i publike u kojoj je bio i tadašnji nemački kancelar 

Helmut Šmit, trubački orkestar Rake Kostića je pobedio. 

Šmit je priredio i prijem za našeg trubača, koji je celu salu 

digao na noge. Posebna atrakcija bila je i to što u Kostićevom 

orkestru niko nije koristio note. 125 

57


PETNAESTI SABOR 

(29 - 31. avgust 1975. godine) 

Od 1970. godine Sabor je postao velika smotra narodnoseoskog 

stvaralaštva. Tako je bilo i 1975. godine, kada su se 

u Guči okupili samouki slikari, vajari, članovi folklornih 

grupa, pesnici sa sela, vezilje, tkalje, pletilje. ''Saborske priredbe 

su tako zamišljene da afirmišu izvorno narodno stvaralaštvo, 

i to ono koje je okrenuto čoveku i slobodi''. 126 Pošto je 

običaj da se pre početka zvaničnog takmičenja ceo događaj 

najavi pucanjem prangija, onoliko puta koliko je sabora do 

tada održano, to nije propušteno ni 1975. godine. Pošto su 

te godine detonacije bile jače nego što je to bilo potrebno, 

desilo se da je popucao znatan broj prozora na privatnim 

kućama, pa su podnošeni zahtevi opštini za nadoknadu 

štete. 127 Iste godine je zbog velikog broja ljudi na mostu 

preko Bjelice popustila ograda, pa je oko 20 gostiju Sabora 

palo u vodu, ali bez posledica. 

Konkurencija među orkestrima 

bila je velika, pa su 

svi pokušavali da ''špijuniraju'' 

rivale pred takmičenje, i 

otkriju sa kojim će muzičkim 

programom nastupiti na takmičenju. 

128 

Jedan od simbola Guče i 

Sabora, predstavlja i veliki 

spomenik trubi, u centru varošice, 

poklon Hemijske industrije 

''Milan Blagojević'' iz 

Lučana, postavljen 1975. godi- 

Spomenik trubi iz 1975. 

godine koji je 1998. premešten 

na ulaz u Guču 

ne. 129 Neposredno pred početak 

Sabora, otkriven je i spomenik 

koji je Bogosav Živković 

radio prethodne godine od 

58


1975. godine. Otkriven je i spomenik Dragačevcima palim u 

NOR-u, 30. avgusta 1975. godine, rad vajara Oskara Berbelje. 

Sabor je počeo da postaje sve popularniji pa su počele i 

da se snimaju gramofonske ploče, ''Zlatne trube Dragačeva''. 

Po proceni novinara Sabor je posetilo oko 100.000 

posetilaca. 130 Kao i prethodne godine, i na ovom Saboru najbolji 

orkestar imao je Boško Ostojić iz Zlakuse, a za najboljeg 

trubača proglašen je Junuz Ismailović. 

ŠESNAESTI SABOR 

(27, 28. i 29. avgust 1976. godine) 

Neposredno pred šesnaesti Sabor organizatori su imali 

velike probleme sa učešćem trubačkih orkestara. Propozicije 

su nalagale da pravo na učešće imaju samo oni sastavi koji 

bi prošli predtakmičenja. Na predtakmičenju u Leskovcu, 

za orkestre iz južne Srbije, nije bilo najboljih sastava iz ranijih 

godina: Bakije Bakića, Junuza Ismailovića, Milana Nikolića. 

Oni su obavestili organizatore da su dobili pozive za 

vojne vežbe u to vreme. Sa druge strane orkestar Milovana 

Babića iz sela Krvavaca kod Užica, govorio je da neće doći u 

Guču. Novinari su prenosili da je Babić ljut, jer navodno nije 

mogao da preboli prošlogodišnju pobedu Junuza Ismailovića, 

koji je osvojio ''zlatnu trubu''. Organizatori Sabora su 

insistirali na pravilima takmičenja, pa nisu želeli da u program 

uvrste one koji nisu bili na predtakmičenjima. 131 Tako 

1976. godine u Guči nije bilo u zvaničnom programu Bakije 

Bakića, niti Milovana Babića, ali su u programu ipak bili Junuz 

Ismailović i Milan Nikolić. 

Truba, kao instrument koji je u narod došao iz vojske, 

uvek je bio simbol koji se mogao povezati sa ratom, borbom 

za oslobođenje i žrtvovanjem za rodnu zemlju. Tako je i 

šesnaesti Sabor u Guči iskorišćen da se podseti da će trube u 

Dragačevu ''zatrubiti protestno'' jer se u Austriji vršio ''etno- 

59


cid'' nad Gradišćanskim Hrvatima i Koruškim Slovencima, a 

u Bugarskoj sa Makedoncima. ''Zato, neka dragačevske trube 

jeknu što glasnije i prkosnije! Neka se čuje i zna da smo s našom 

braćom, pa ma gde da su''. Inače, ceo Sabor narodnih trubača 

u Guči bio je posvećen 35-godišnjici Užičke republike. 132 

Trodnevni program Sabora počinjao je u petak 27. avgusta 

1976. godine, sa otvaranjem šatri u 8 sati izjutra, a ceo dan je 

bio posvećen prikazivanju programa posvećenih narodno-seoskom 

stvaralaštvu, kako samog Dragačeva, tako i gostiju 

ugostitelja iz Srbije. Drugi dan Sabora imao je u svom programu 

momačka nadmetanja i ponovo programe iz narodnog 

stvaralaštva, dok je glavni takmičarski dan bila nedelja. 133 

Kao i ranijih godina, i ovoga puta posetioci su uživali u 

obilju hrane koja se služila ispod brojnih šatri. ''Subota 28. 

avgust. Drugi dan sabora. Sa svih strana, u Guču se slivaju reke 

vozila. Ulice pune. Pod šatrama, saboraši, uz zvuke trubačkih 

orkestara, gustiraju kupus iz zemljanog lonca, pečenje, 

ćevap''. Pored domaćih gostiju u Guči su bili i posetioci iz tadašnjeg 

SSSR-a i Brazila. 134 Lepo letnje vreme, posle dužih 

kiša, privuklo je po proceni novinara oko 100.000 ljudi za tri 

saborska dana. Za najboljeg trubača proglašen je Milan Nikolić-Donja 

iz Grdelice, a najbolji orkestar bio je sastav Fejata 

Sejdića iz Bojnika. U to vreme dodeljivana je i nagrada za 

najbolje odsviranu partizansku pesmu. Priznanje je dobio 

orkestar Radovana Babića iz Milićevog Sela. 135 

SEDAMNAESTI SABOR 


Pritisak na Sabor u Guči, koji je dolazio od ideoloških komisija 

SKJ, i mogućnost da se cela manifestacija možda i zabrani, 

imala je svoje posledice u izboru slavljenju tradicija u 

zvaničnom programu. Poigravajući se sa simbolikom pucanja 

prangija pred takmičenje, organizatori sedamnaestog Sabora 

su svaki pucanj 17 prangija vezivali za neki jubilej, a 

60


najviše za partizanski pokret i Josipa Broza. 136 I zvanični program 

je, nakon smotre narodnog stvaralaštva, drugog dana 

Sabora, imao i manifestaciju ''Slobodo, tebi pevamo, tebi se 

radujemo'', posvećen jubilejima vezanim za Josipa Broza Tita, 

a na naslovnoj strani zvaničnog lista Sabora ''Dragačevski 

trubač'' objavljena je fotografija Josipa i Jovanke Broz sa orkestrom 

Milovana Babića, snimljena na Zlatiboru. 137 

Prva truba Sabora postao je Dragan Veličković, a najbolji 

orkestar bio je sastav Radovana Babića iz Milićevog Sela. I na 

ovom Saboru je dodeljena nagrada za najbolje odsviranu 

partizansku pesmu - orkestar Fejata Sejdića. Program posvećen 

Josipu Brozu upriličen je na kraju cele manifestacije, 

prikazivanjem filma ''Tito'' režisera Krste Škanate, a Odbor 

za organizaciju Sabora je ustanovio i nagradu za najnadahnutija 

ostvarenja (pesnička i likovna) ''posvećena drugu Titu 

i revoluciji''. Novinari su procenili da je Sabor kao i prethodne 

godine posetilo oko 100.000 ljudi. 138 Ceo program Sabora 

tako je zamišljen da se uklapa u proslavu ''naših i Titovih jubileja'', 

a posle programa u centru Guče, kako su to novine 

prenele ''spektakularno je izvedeno radničko kolo''. 139 

Sabor trubača je 1977. godine konstituisan na ''samoupravnim 

osnovama'', uspostavljajući svoju strukturu sa tada 

vladajućom ideologijom i društvenim uređenjem. Jedan od 

podsticaja za takav potez bio je sadržan i u mogućnosti da 

se na taj način konkuriše kod Republike, kako bi se manifestacija 

finansijski pomogla, što je i urađeno 1978. godine. 140 

OSAMNAESTI SABOR 

(1, 2. i 3. septembar 1978. godine) 

Kao i raniji Sabori i osamnaesti je trajao tri dana, ali za 

razliku od prethodne godine u zvaničnom programu nije bilo 

sadržaja posvećenih negovanju tradicija revolucije, komunizma 

i Josipa Broza. 141 Na ovom Saboru organizatori nisu 

naplaćivali ulaznice, osim za završnu priredbu. 142 Nije bi- 

61


lo ni takmičenja u sviranju partizanskih pesama, a prvu trubu 

Sabora osvojio je Radojko Vitezović. Za prvi orkestar 

proglašen je duvački sastav Milovana Babića, koji je proglašen 

i za najpopularnijeg trubača od publike. Ovaj Sabor, 

prvi put zvanično, posetilo je i nekoliko ''viših'' funkcionera 

Socijalističke Republike Srbije, koje je predvodio Kolj Široka. 

Tako je jedan Albanac postao prvi visoki čelnik Saveza 

komunista iz Srbije, koji je posetio Guču. 143 

Po proceni novinara Guču je posetilo 90.000 ljudi. Kiša 

je završnog dana ''neumoljivo'' padala, ali se do kraja dana 

vreme prolepšalo. Ovaj Sabor sniman je od japanske televizije, 

a jedan od članova ekipe je pokušavao i sam da nešto 

odsvira. Inače, te godine već je postalo jasno da u Guči nema 

dovoljno parking mesta. Milicija nije imala ''posla'' te 

godine, pa su mogli da se slobodno i rasterećeno vesele u 

šatri ''Pod lipom''. 144 

Sabor trubača u Guči je od mnogih doživljavan kao ''seljačka'' 

manifestacija, koja nije previše vredna interesovanja 

poslenika elitne kulture. Umnogome zahvaljujući interesovanju 

stranaca, i televizijskim ekipama iz Pariza, trubači su 

poslati na ''Letnje igre'' u Dubrovnik, reprezentativni turistički 

grad SFR Jugoslavije. 145 

Guča je pored takmičenja trubačkih orkestara sve više 

postajala i smotra narodno-seoskog stvaralaštva. Upravo 

1978. godine u parku ispred osnovne škole kao i na ulazu u 

Guči, postavljene su brojne skulpture Bogosava Živkovića i 

njegovih učenika. 146 

DEVETNAESTI SABOR 


U cilju povezivanja tradicija narodno-seoskog stvaralaštva 

i vladajuće ideologije, na devetnaestom Saboru je u 

subotu 25. avgusta priređen program posvećen jubilejima 

62


Komunističke partije, SKOJ-a, revolucionarnih sindikata i 

antifašističkog pokreta žena. Cela scensko-muzička manifestacija 

izvedena je od umetnika iz Beograda. Sledećeg dana, 

u okviru redovnog takmičenja trubača, učestvovale su i folklorne 

grupe iz Dravograda, Dubrovnika, Peći, kao i Viče. 

Pored dotadašnjih tradicionalnih pokrovitelja Sabora, 1979. 

godine učestvovala je i ''Investbanka'', kao i Republička zajednica 

kulture. 147 

Inače, zbog velikih gužvi, Gučanima je savetovano da u 

vreme Sabora ne koriste svoje automobile, a za goste je bilo 

predviđeno da kupe propusnice. 148 Po proceni novinara na 

ovom Saboru je bilo oko 80.000 posetilaca. Zbog tradicije koja 

je tada trajala 18 godina, Sabor je dobio i jedno priznanje 

- Estradnu nagradu Jugoslavije. 149 Usled sve veće posećenosti 

Sabora, u Guči je počeo da se gradi hotel, a prethodne godine 

je izgrađen i vodovod. 150 Dolazak u Guču bio je te godine 

otežan preko Jelice, zbog dva klizišta. Broj automobila svake 

godine bio je sve veći, pa je postojala opasnost od ''zagušenja'' 

saobraćaja. Iz istih razloga saobraćaj je kroz Guču bio zabranjen 

za sve one koji su samo prolazili kroz varošicu. 151 

Za prvog trubača 19. Sabora proglašen je Ekrem Mamutović, 

a orkestar ''Radnički'' Dragana Ignjića iz Užica bio je 

najbolji. 152 

DVADESETI SABOR 


Da bi svojoj manifestaciji dali veći značaj, organizatori su 

1980. godine zamolili predsednika Republičke konferencije 

Socijalističkog saveza Srbije, Dragomira Milojevića, da im 

svečano otvori Sabor. U godini smrti Josipa Broza to je bilo 

značajno. 153 Kao i prethodne godine, u Guču su za vreme Sabora 

mogli da uđu samo vozači sa kupljenom propusnicom. 

Ostali su morali da se parkiraju ispred varošice. Pored tak- 

63


mičenja trubača, 1980. godine organizovano je i takmičenje 

društvenih ugostiteljskih firmi sa područja uže Srbije. Ispod 

njihovih šatri služeni su specijaliteti iz krajeva odakle su dolazili, 

a posebna komisija je ocenjivala ponuđena jela. 154 

Defile orkestara kroz grad krenuo je dan ranije, kao i postavka 

''stare dragačevske svadbe''. Sve je iscenirano za potrebe 

televizije, koja nije mogla da čeka zvanični program. 

Mnogi gosti nisu bili obavešteni o ovome, pa su protestovali 

zbog izmene programa. Gledaocima televizije nije objašnjeno 

da je program koji gledaju u nedelju samo snimak, 

a u to vreme u Guči je organizovan pravi zvanični defile i 

''svadba''. Pošto su u postavci ove priredbe više godina 

učestvovali isti ljudi, redovni posetioci bili su nezadovoljni: 

''Pa, ova mlada je bila i prošle i pretprošle godine! Bre, ala se 

ona često udaje...'' Mlada i mladoženja su do tada osam puta 

zaredom bili u ''svadbi'', a bili su već dugi niz godina 

bračni par. Na ulicama je priređen veliki vašar, a gotovo svaki 

od prodavaca imao je mikrofon i zvučnik: ''... zaglušujućom 

cikom nudio je robu, a momci ispred šatora kraj 

saborišta još i ''svi životinje sa svi kontinenti sveta''. U publici 

koja je pratila zvanično takmičnje izbrojano je oko 500 

malih i velikih magnetofona, sa kojima je snimana cela manifestacija. 

''To su oni srećnici kojima će dragačevski trubači 

svirati kad god pritisnu - dugme''. 155 

Pred početak takmičenja trubačkih orkestara, održan je 

minut ćutanja, u znak sećanja na preminulog Josipa Broza. 

Inače, te godine je kao pozadina bine postavljena velika crno-bela 

fotografija, na kojoj je bio Josip Broz sa orkestrom 

Milovana Babića iz Krvavaca kod Užica. Ovaj snimak 

urađen je na Zlatiboru, a Josip Broz nikada nije posetio Sabor 

u Guči. Iako su organizatori želeli da im Sabor te 1980. 

godine otvori predsednik Republičke konferencije Socijalističkog 

saveza Srbije, to je učinio član predsedništva te organizacije, 

Milisav Đurić-Pavle. Sabor je te godine dobio i 

nagradu Muzičkog odeljenja Saveznog sekretarijata za narodnu 

odbranu, zbog negovanja revolucionarnih tradicija. 156 

64


Dvadeseti Sabor imao je uobičajeni program od tri dana, 

a jedina novost bilo je koncert pod nazivom ''Druže Tito mi 

ti se kunemo'', koji je održao Vojni orkestar Beogradske armijske 

oblasti drugog dana Sabora. Po proceni novinara Sabor 

je posetilo oko 120.000 ljudi, a glavna priredba je bila 

prekinuta jakom kišom, što je omelo pojedine zvanične programe, 

ali i ringišpile i ''Zidove smrti''. 157 ''Pošto se publici predstavio 

poslednji orkestar, i kada se očekivalo da se proglasi 

pobednik od žirija, na saborište se spustio pravi pljusak, pa je 

ceremonija proglašenja obavljena ispod jedne od šatri. '' 158 Najbolji 

orkestar imao je Raka Kostić iz Lukova, a za najboljeg 

trubača proglašen je Milovan Babić iz Krvavaca. 

Novinari su kroz svoje tekstove pronosili ''legendu'' o Saboru 

neponovljivom događaju koji ''iskače'' iz sive svakodnevice. 

"Dragačevo je tri dana bilo u znaku "Zlatne trube". 

Na njivama ovog kraja obustavljeni su poljoprivredni radovi, 

zaboravilo se na krompir koga ubija plamenjača, na dugotrajnu 

sušu koja je ugrozila letinu. Truba je u ovom kraju otvorila 

vrata u svet - Dragačevci su otvorili domove i srce svetu. Tri 

dana se živelo za trubu. Trubilo se i natrubljivalo. Od "zaranka 

do uranka". Presijavale su se trube na avgustovskom suncu, 

gučkim dolinama su odjekivali marševi i pesme iz 

NOB...'' 159 Nedugo nakon završetka Sabora, trubači su angažovani 

da zabavljaju goste na Beogradskom sajmu, kao i 

ranijih godina, kako su naglašavali novinari. 160 

Orkestar Rake Kostića 

65


______________________ 

113 Radovan M. Marinković, Očekuje se spektakularan program, ''Čačanski 


114 Program saborisanja, ''Dragačevski trubač'', br. 5, Guča, 2-5. septembar 1971. 


116 Milan Đoković-Radovan M. Marinković, Koncert za sto hiljada ljudi, 


117 D.R., Milovan nadmašio Bakiju, ''Ilustrovana politika'', Beograd, 12. 


118 M.Jelisijević, Generalna proba za Guču, ''Ilustrovana politika'', Beograd, 

28. avgust 1973. 

119 Radovan M. Marinković, Dragačevski sabor može da počne, ''Čačanski 


120 Radovan M. Marinković, Sa Ovčara i Kablara-iz dve stotine truba, 


121 Bogosav Marjanović, Hlad za Jelisavetu Karađorđević, u: ''Trideset devet 


122 Miladin Vukosavljević, Sve u znaku trube, ''Čačanski glas'', Čačak, 16. 

avgust 1974. 

123 Dragoljub Jovašević, Oglašavali su ''Prvu trubu Dragačeva'', ''Čačanski 



125 Stojan Todorović, Nedostižni Raka Kostić, ''Politika''. Beograd, 19. avgust 1997. 

126 Radovan M. Marinković, Dragačevski sabor-smotra narodnog stvaralaštva, 

''Čačanski glas'', Čačak, 29. avgust 1975. 

127 Radovan Brankov, Ore se trube Dragačevom, ''Politika''. Beograd, 25. 

avgust 1984. 

128 Momčilo Kovačević, Uhode pod prozorom, ''Politika ekspres'', Beograd, 


129 Sve trube Dragačeva... str. 126. 


131 G.Petrović, Bura među trubačima, ''Politika ekspres'', Beograd, 19. avgust 1976. 

132 Dragoljub D. Jovašević, Za kim truba trubi, ''Dragačevski trubač'', br. 7, 

Guča, 27-29. avgust 1976. 

133 Program Šesnaestog Dragačevskog sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', 

br. 7, Guča, 27-29. avgust 1976. 

134 Predrag Raović-Radovan M. Marinković-Milan Đoković, Hiljade ljudi 

sluša trubu, 3. septembar 1976. 

135 Radovan M. Marinković, Spektakl kraj Belice,''Dragačevski trubač'', br. 

8, Guča, 26-28. avgust 1977. 

136 Dragoljub Jovašević, Truba i sedamnaest prangija, ''Dragačevski trubač'', 

br. 8, Guča, 26-28. avgust 1977. 

137 Program Sedamnaestog Dragačevskog sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', 

br. 8, Guča, 26-28. avgust 1977. 

66


138 Radovan M. Marinković, ''Sa Ovčara i Kablara'' iz 200 truba, ''Dragačevski 

trubač'', br. 9, Guča, 1-3. septembar 1978. 

139 Predrag Raović-Radovan M. Marinković-Milan Đoković, Sa Ovčara i 

Kablara iz svih truba, ''Čačanski glas'', Čačak, 2. septembar 1977. 

140 Joviša M. Slavković, Sabor na samoupravnim osnovama, ''Dragačevski 


141 Program Osamnaestog Dragačevskog sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', 

br. 9, Guča, 1-3. avgust 1978. 

142 Radovan M. Marinković, Praznik narodnog stvaralaštva, ''Čačanski 

glas'', Čačak, 1. septembar 1978. 

143 Radovan M. Marinković, Dostojanstvo narodne umetnosti, ''Dragačevski 

trubač'', br. 10, Guča, 24, 25. i 26. avgust 1979. 

144 Predrag Raović-Radovan M. Marinković-Milan Đoković, Dostojanstveno 

narodno veselje, ''Čačanski glas'', Čačak, 8. septembar 1978. 

145 Dragoljub D. Jovašević, Od Guče do Pariske televizije, ''Dragačevski trubač'', 

br. 10, Guča, 24-26. avgust 1979. 


147 Program Devetnaestog Dragačevskog sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', 

br. 10, Guča, 24-26. avgust 1979. 

148 Miladin Vukosavljević, Poznati svi učesnici, ''Čačanski glas'', Čačak, 

17. avgust 1979. 

149 Radovan M. Marinković, Uzbudljivo-''Sa Ovčara i Kablara'', ''Čačanski 


150 Predrag Raović, Samodoprinosom do lepšeg izgleda mesta, ''Dragačevski 


151 G.Petrović, Trubači spremni za start, ''Politika ekspres'', Beograd, 23. av- 

gust 1979. 

152 Radovan M. Marinković, Zlatna grana, ''Dragačevski trubač'', br. 11, 

Guča, 29-31. avgust 1980. 

153 Radovan M. Marinković, Prometejski trenutak, ''Čačanski glas'', Čačak, 

15. avgust 1980. 

154 Miladin Vukosavljević, Istinska snaga narodnog stvaralaštva; Dragan 

Prokić, Takmičenje ugostitelja, ''Čačanski glas'', Čačak, 22. avgust 1980. 

155 Antonije Đurić, Kad se nevesta često udaje, ''Politika ekspres'', Beograd, 


156 Predrag Raović, Prolomile se gore i dubrave, ''Čačanski glas'', Čačak, 5. 


157 Program Dvadesetog Dragačevskog sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', 

br. 11, Guča, 29-31. avgust 1980. 

158 Predrag Raović, Ceremonija pod šatrom, ''Politika'', Beograd, 1. septembar 1980. 

159 Novica Zatežić, Sve isto i neponovljivo, ''Večernje novosti'', Beograd, 2. 


160 Dragačevci na sajmu, ''Večernje novosti'', Beograd, 5. septembar 1980. 

67

TREĆA DECENIJA — DUGI ''POSMRTNI MARŠ'' 

DRUGU TITU 

Pravu popularnost trubači su doživeli u trećoj deceniji 

Sabora. Sve trubačke zvezde upravo su se u ovoj deceniji 

potvrdile u Guči svojim pobedama, a popularnost njihove 

muzike počela je da prelazi preko granica tadašnje Jugoslavije. 

Paradoksalno, negovanje kulta Josipa Broza i SKJ 

bilo je u ovoj deceniji izraženije nego ranije, da bi se pred 

kraj osamdesetih ta praksa naglo prekinula. Guča se u isto 

vreme definitivno potvrdila kao mesto gde se odigrava najveći 

trubački festival. 

DVADEST PRVI SABOR 


Dolazak u Guču, i moguća pobeda, donosila je trubačkim 

orkestrima veliki prestiž i mogućnost dobre zarade. 

Oni koji bi ispali na predtakmičenjima bili su veoma nezadovoljni, 

smatrajući da je odluka žirija bila nepravedna. Tako 

su 1980. godine Milan Nikolić i Aca Novković protestovali, 

jer su isključeni na predtakmičenju u Vranju. Njihove 

žalbe su naknadno razmatrane u Guči. 161 Ova dvojica trubača, 

i njihovi orkestri, ipak su nastupili u zvaničnom takmičenju 

u Guči. Problemi ove vrste u narednim godinama 

postaće još brojniji i izraženiji. 

68

TREĆA DECENIJA - Dugi “posmrtni marš” Drugu Titu 

Organizovani dolazak na Sabor u Guču upriličen je u 

Sloveniji, gde je četvorodnevni izlet u Dragačevo i okolinu 

reklamiran za svega 4.850 dinara. Naročito su isticani specijaliteti 

srpske kuhinje. 162 Prosečna plata u SFRJ je 1981. godine 

iznosila 9.846 dinara mesečno, Sloveniji 11.404, a u Srbiji 

9.355 dinara. 163 Domaćini Sabora su očekivali da gosti iz 

Slovenije pored uživanja u jelu, osete i snagu muzike i da se 

uhvate u kolo. 164 U Guči je te godine otvoren hotel ''B'' kategorije 

sa 103 ležaja, nazvan ''Zlatna truba'', urađen po projektu 

Mihaila Mitrovića. 165 Varošica se modernizovala, pa je 

pored novog hotela dobila i prve ulične semafore. Slavljenje 

tradicija vladajuće partije nastavljeno je i na ovom Saboru. 

U tada tradicionalnoj manifestaciji ''Druže Tito mi ti se kunemo'', 

učestvovali su i gosti iz Slovenije. Koncert u okviru 

tog programa izveo je ''Partizanski pevački zbor'' iz Ljubljane. 

166 Sabor se i dalje kroz štampu reklamirao kao manifestacija 

koja neguje tekovine vladajuće ideologije u socijalističkoj 

Jugoslaviji: ''U šumarku pored reke Bjelice, odjekivali 

su marševi, pesme iz NOB-a, klicale su trube u znak 40-godišnjice 

revolucije i novih radnih pobeda''. 167 

Sabor je već početkom osamdesetih počeo da privlači posetioce 

iz inostranstva, koji su bili prava atrakcija na manifestraciji 

koju su uglavnom posećivali Srbi. ''Zar može truba da 

tako uzbudi, da privuče ovoliko ljudi - glasno razmišlja jedan 

momak iz grada. Ali, trubači svojom svirkom ne uzbuđuju samo 

naše. Van sebe, prosto u transu i mladi Amerikanac Piter 

Limpman iz Vašingtona. On sa uzdignutim rukama uzvikuje: - 

Pa svaki od ovih ljudi je Hari Džejms - Došao sam sa vašim 

iseljenicima u posetu Jugoslaviji, u Zagreb. Kad sam čuo za 

ovaj sabor, ostao sam a oni su otišli. Znate, mnogo volim vaš 

folklor. Učim i da sviram na trubi. Pa ovo je čudo neviđeno od 

ljudi, od muzičara, od jela i pića, od gostoprimstva. Nigde na 

svetu nisam video ovoliko pečenog mesa nego ovde''. 168 

Saborskim priredbama prisustvovalo je preko 130.000 

posetilaca, po proceni novinara, a ceo Sabor bio je u znaku 

69


proslavljanja 1941. godine. Prva truba Dragačeva bio je Fejat 

Sejdić, a najbolji orkestar imao je Svetozar Lazović. 169 Nakon 

završetka ovog Sabora, montiran je i film o celom događaju 

i Dragačevu, pod nazivom ''Iz naših krajeva''. Premijera 

je trebalo da se održi u decembru 1981. godine. 170 

DVADESET DRUGI SABOR 


Zbog smanjivanja saobraćajne gužve, ali i povećanja posećenosti 

Sabora, svi motorizovani putnici koji su u danima 

Sabora prolazili kroz Guču morali su i da budu posetioci ove 

manifestacije. U suprotnom im je zabranjivan prolazak kroz 

varošicu, koja je za svečanost obezbedila 3.000 parking mesta. 

171 Za sva ta vozila organizatori su predvideli prodaju propusnica 

po ceni od 50 dinara. 172 Prosečna plata u SFRJ je 1982. 

godine iznosila 12.542 dinara mesečno, a u Srbiji 11.918 dinara. 

173 Parkiranje je organizovano i u privatnoj režiji (od maloletne 

dece u dvorištima varošice) po ceni od 50 dinara, kao što je 

naplaćivao i zvanični organizator Sabora. Jedini ''normalni'' 

WC u gradu u jedinom hotelu ''Zlatna truba'' koštao je u danima 

Sabora 5 dinara, a van ''sezone'' 2 dinara. U improvizovanim 

''nadrealnim'' klozetima, ova usluga je naplaćivana 2 dinara. 

Cena zakupa prostora za prodavce suvenira iznosila je 

5.000 dinara. I na ovom Saboru nije popravljen ''čuveni'' most 

preko Bjelice, koji nije mogao da podnese teret viši od dve tone, 

pa reportažna televizijska kola nisu mogla da dođu na stadion 

i da direktno prenose takmičenje. 174 

Sabor je bio posvećen devedesetogodišnjici od rođenja 

Josipa Broza Tita, ''najvećeg sina naših naroda i narodnosti'', 

kako je to rečeno pri otvaranju ove manifestacije. Za vreme 

trajanja Sabora vladala je velika žega, a oko 100.000 posetilaca 

se veselilo u Guči zvanično tri, a nezvanično pet dana, 

osvežavajući se pod šatrama i na ulicama pijući pivo iz ci- 

70


sterni koje su dovezene u varošicu. Za razliku od ranijih Sabora, 

na ovaj je došla visoka državno-politička delegacija: 

Dragoslav Marković - član predsedništva CK SKJ, Radovan 

Pantović - član predsedništva Skupštine Socijalističke Republike 

Srbije, Živorad Kovačević - član Saveznog izvršnog 

veća, Mirko Žarić i Miodrag Kečić - načelnici u Saveznom 

sekretarijatu za inostrane poslove, Mileva Planojević - predsednik 

republičkog odbora SUBNOR-a Srbije, Dragoslav Nikolić 

- predsednik Veća udruženog rada Skupštine Srbije. 175 

Na ovaj Sabor u Guču su došli i gosti iz mesne zajednice 

''Lapad'' iz Dubrovnika koja se pobratimila sa Gučom. 176 Gosti 

iz ovog grada bili su oduševljeni prijemom i veseljem u 

Dragačevu, a najkarakterističnija rečenica koju su izgovorili 

glasila je: ''Ovo je neviđeno''. 177 Za najboljeg trubača proglašen 

je Božidar Ajredinović, dok je najbolji orkestar imao 

Milovan Babić. 178 

DVADESET TREĆI SABOR 


Slavljenje revolucionarne tradicije i nasleđa partizanskog 

pokreta nastavljeno je i na ovom Saboru, a novost je bilo 

podsećanje da se Guča, kao mesto veselja i velike ljudske 

energije, koristi kao podsticaj u rešavanju ekonomske krize 

samoupravnog socijalističkog društva, za koju je predviđeno 

da će dugo trajati. 179 U zvaničnom programu, drugog 

dana Sabora, priređena je već tada tradicionalna manifestacija 

''Druže Tito mi ti se kunemo'', posvećena godišnjici Drugog 

zasedanja AVNOJ-a. Naglašavani su i susreti Josipa Broza 

sa trubačima Milovana Babića, koji su mu svirali ukupno 

tri puta. Prvi susret dogodio se na Zlatiboru 1973, a drugi 

naredne 1974. godine na istoj planini. Zadnji put bili su zajedno 

na Tari 1978. godine. 180 

71


Iako su domaćini Sabora očekivali oko 100.000 gostiju, 

oni nisu imali neki poseban smeštaj, osim jednog hotela, a 

nisu se obazirali ni na primedbe da je program glavne priredbe 

jednoličan i dosadan, bez bitnijih promena: ''Da je sabor 

jednoličan i dosadan, ostali bi davno bez gostiju. Ovako, 

njih je iz godine u godinu sve više. Eto i sada ako neko bude 

hteo da prenoći, ne znamo gde ćemo ga smestiti pa i da plaća 

i u toliko traženim dolarima. Svih stotinu kreveta u hotelu je 

već rezervisano''. Prvog dana Sabora planirano je da se otvori 

muzej krajputaša. 181 

Veliki problem predstavljala je činjenica da je u novoizgrađenom 

hotelu ''Zlatna truba'' bilo slobodno svega 20 

mesta. 182 Hotel je izdat košarkašima iz Kuvajta i mladim 

košarkašima iz Srbije, koji su u to vreme bili na pripremama 

u Guči. Vođa kuvajtske košarkaške ekipe koja je bila u 

Guči, Saad Al Salah, izjavio je da u svom životu nije video 

veću gužvu. Mesta u hotelu bilo je samo za članove žirija, a 

muzičari iz orkestara koji su se takmičili bili su smešteni u 

prostorijama osnovne škole u Guči. Ulaznica za sve saborske 

priredbe koštala je 50 dinara, a ukupni troškovi Sabora 

iznosili su 1,5 miliona dinara. 183 

Kao i na mnogim prethodnim i budućim Saborima u Guči, 

najraspusniji posetioci bili su tadašnji direktori društvenih 

preduzeća, koji su gostili svoje poslovne prijatelje na račun 

''reprezentacije'' svojih firmi. Na taj način je, po jednoj proceni, 

u Guči na 23. Saboru potrošeno je preko 20 miliona starih 

dinara, što je izazvalo sporadična reagovanja. 184 

Na predtakmičenju u Vranju sakupilo se 18 orkestara, ali 

nisu svi bili zadovoljni odlukom žirija koji ih je ocenjivao, i 

tako kvalifikovao za Guču. Mnogi su se žalili da je bilo ''nameštanja'', 

što nije uvaženo u Guči. Rivalitet je porastao i 

odlazak u Guču smatrao se veoma značajnim među orkestrima. 

185 Na ovom Saboru učestvovalo je najviše orkestara 

do tada - 21 sastav, a neposredno pred početak Sabora pridružio 

im se još jedan. U Guču je došao sastav Stojana Ve- 

72

ličkovića iz Grdelice i tražio da učestvuje na Saboru, iako to 

pravo nije stekao na predtakmičenju. Primljeni su iz jednog 

neobičnog razloga. Stojanov otac je umro prethodne godine 

u Grdelici, kada je izlazio iz autobusa kojim se njihov orkestar 

vraćao iz Guče. Svi trubači su smešteni u osnovnu školu, 

a krevete su pozajmili čak u Trsteniku i u samoj Guči, od 

mesnog teritorijalnog štaba za Narodnu odbranu. Svaki orkestar 

je imao devet minuta za izvođenje svog programa, u 

koji su morali da stanu, kao obaveza, sviranje jednog marša, 

stare pesme i kola. 186 

Organizatori 23. Sabora 

dogovorili su se pred 

početak manifestacije o 

visini cena pod šatrama. 

Kilogram pečene jagnjetine 

koštao je 900, prasećeg 

pečenja najviše 700 dinara. 

Porcija kupusa 130, 

boca piva 50, flašica soka 

40, a čašica žestokog pića 

najviše 35 dinara. Parče 

hleba koštalo 5 dinara, kilogram 

ćevapa na ražnju 

1.300 dinara. U varošici 

bilo je raspoređeno osam 

velikih šatri od kojih su 

sedam držali privatnici. 


Najmanja cena zakupa mesta za šatru, u zavisnosti od broja 

mesta, bila je 90.000 dinara. Pod šatrama je ukupno bilo 

3.000 mesta, a cela Guča imala je toliko stanovnika. 187 Prosečna 

plata u SFRJ je 1983. godine iznosila 15.858 dinara 

mesečno, a u Srbiji 15.161 dinar. 188 

Za najboljeg trubača na ovom Saboru proglašen je Ekrem 

Mamutović, a orkestar Fejata Sejdića bio je najbolji. Po izveštajima 

novinara Sabor je posetilo oko 100.000 ljudi. 189 

73 

Dragačevska svadba


DVADESET ČETVRTI SABOR 


Neposedno pred 24. Sabor trubača u Guči održavala se 

letnja olimpijada u Los Anđelesu. U zoru, 12. avgusta, posle 

pobede vaterpolo reprezentacije Jugoslavije nad ekipom 

SAD, naši vaterpolisti su zapevali pesmu ''Sa Ovčara i Kablara'', 

što je Dragačevcima poslužilo da dodatno reklamiraju 

svoj Sabor. U goste su pozvali trenera vaterpolista Ratka 

Rudića, ali on nije došao zbog obaveza. Kao i na prethodnom 

Saboru cene u svim lokalima su trebalo da budu iste, 

na osnovu dogovora društvenog ugostiteljskog preduzeća 

''Morava'' i 12 privatnih kafedžija. Kilogram jagnjetine bio je 

1.200 dinara, prasetine 900, ćasa kupusa 150 dinara. Svi 

ugostitelji bili su u obavezi da kuvaju kupus koji se služio u 

zemljanim ćasama. Sve salate imale su cenu od 60 dinara, a 

cena piva bila je 60, soka 50, špricera 40 dinara. Ukupno je 

pripremljeno 4.000 mesta pod šatrama. Važilo je staro pravilo 

da pod šatrama za vreme Sabora nije dozvoljeno 

ozvučenje, niti su kafedžije smele da daju novac trubačima 

da budu ispod njihovih šatri. Bilo je ugostitelja koji su nudili 

niže cene za pečenje, ali da im piće bude skuplje. 190 Prosečna 

plata u SFRJ je 1984. godine iznosila 22.810 dinara 

mesečno, a u Srbiji 21.718 dinara. 191 

Na ovaj Sabor došlo je ukupno 19 orkestara. 192 Zapravo, 

bilo je mesta za samo 17 trubačkih sastava. Na predtakmičenjima 

u Vranju, i na Zlatiboru, prethodne godine, navodno 

nije bio ''sve čisto'', pa su orkestri tražili razne načine 

da se pojave u Guči. Trubači iz Velikog Popovca nisu se kvalifikovali 

za Guču, ali su pobedili na manifestaciji ''Homoljski 

motivi''. Tražili su i podršku od političara iz svog kraja, da 

bi bili učesnici takmičenja u Guči. Ponudili su cement iz 

svoje fabrike za celu Guču, a saborski odbor im je dozvolio 

da dođu na takmičenje. 193 

Kao i prethodnih Sabora i 1984. godine priređena je ma- 

74

nifestacija ''Druže Tito mi ti se kunemo'', ovoga puta posvećena 

40-godišnjici oslobođenja Dragačeva. 194 Veselje u 

Guči delimično je pokvarila kiša. ''Sabor trubača u Guči 

održan je pod kišobranima. Slavlje je počelo u četvrtak. Vreme 

je bilo lepo pa je Guča bila prepuna gostiju (Sarajevo, Dubrovnik, 

Durmitor)... Sabor je pratila četa novinara... televizisjke 

ekipe RTV Beograd, "Filmskih novosti", "Dunav filma", Radija 

Kopenhagena, reporter Moskovskih "Izvestija", Radovan Brankov 

naravno, Bora Komad... Moma Kapor je bio reporter beogradske 

televizije... Ali kolegama iz Radio Kopenhagena nikako 

nije bilo jasno zašto mi uošte toliko 

kukamo da nam ne ide dobro 

kad ovoliko jedemo, pijemo i veselimo 

se... Pred početak takmičenja 

nebo nad Gučom se otvorilo. Lilo je 

kao iz kabla. Onaj silan svet zavukao 

se pod šatre, kafane, kuće, pod 

strehe, pobegao u svoje automobile... 

Umesto na stadionu, takmičenje 

je održano na pozornici ispred 

doma kulture... tako smo veseli i 

mokri i spolja i iznutra završili dva- 

deset i četvrti Sabor trubača u 

Guči. Idući je jubilarni. Kako li 

ćemo tek to preživeti? 195 


Prva truba 24. Sabora bio je tada 19-godišnji radnik iz sela 

Prekodolca kod Vladičinog Hana, Slobodan Salijević. Za 

najbolji orkestar proglašen je sastav Jovice Ajdarevića iz sela 

Pavlovca kod Vranja. Zlatna truba publike pripala je Milovanu 

Petroviću iz sela Duboko kod, tada još uvek, Titovog 

Užica. Orkestri su se prvi put takmičili na prostoru ispred 

Doma kulture u Guči, jer je u nedelju za vreme takmičenja 

počela da pada jaka kiša. Najveća gužva zabeležena je u subotu 

uveče, kada slobodnih mesta ispod šatri uopšte nije bilo. 

Za 1985. godinu najavljeno je da će trubači imati svoju 

promociju u Beogradu. 196 

75 

Novinar Boca Marjanović


DVADESET PETI SABOR 


Sa rastom popularnosti Sabora i angažmanom trubača 

na veseljima, povećao se i rivalitet orkestara koji su se takmičili 

za odlazak u Guču, koja je primala 20 sastava od 40 

koji su konkurisali. Oni koji bi došli u Guču imali su bolju 

prođu na svadbama, naročito pobednici, dok bi oni koji bi 

otpali na predtakmičenjima bili svojevrsna ''treća klasa''. 

Žalbe i pritužbe su se ređale još pre nego što su predtakmičenja 

i počela. Naknadno je, posle određivanja 20 orkestara, 

u Guču pozvan i orkestar Fejata Sejdića, jer je navodno 

bio u Moskvi od 25. jula do 5. avgusta na svetskom festivalu 

omladine. Dobili su podršku Predsedništva omladine 

Jugoslavije. Na ovu odluku se žalio Jovan Stojiljković iz Golemog 

Sela kod Vranja, koji je tvrdio da je u vreme predtakmičenja 

u Vranju, 18. jula, Fejat Sejdić svirao na svadbi u 

Kopašnici kod Grdelice. Žalio se i Milovan Babić jer mu je 

neko pred kvalifikacije na Zlatiboru nagovorio basistu da se 

''naljuti'', pa nije mogao da sastavi orkestar. Diskvalifikovan 

je i Nani Ajdinović iz Surdulice, na predtakmičenju, jer je u 

svoju melodiju ubacio nekoliko deonica iz špice tada popularne 

serije ''Dinastija''. Durmiš Saćipović je ''proročki'', još 

pre predtakmičenja, unapred znao da se neće kvalifikovati. 

Najuporniji da dođu u Guču, iako su otpali u kvalifikacijama, 

bili su Jovan Stojiljković iz Golemog Sela, koga je podržavala 

i mesna zajednica, i Milan Nikolić ''Mali Donja'', 

koji je u besu zbog eliminacije gasio cigarete na svojim podlakticama. 

197 

Jedan od prelomnih događaja vezanih za rast popularnosti 

Sabora vezan je za prvu promociju ove manifestacije u 

Beogradu 1985. godine. Organizacioni odbor iz Guče se povezao 

sa Socijalističkim savezom Beograda, koga je vodio 

Bogdan Šunderić, što im je omogućilo da na ulicama Beograda 

trubači najave manifestaciju. Za 22. avgust planiran je 

76


veliki koncert na Trgu Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole 

Pašića). Održana je konferencija za štampu u prostorijama 

Turističke organizacije Srbije, gde je naglašeno da se i ovaj 

Sabor organizuje u znak 40-godišnjice pobede nad fašizmom, 

i da se očekuje preko 100.000 posetilaca. 198 Najava Sabora 

održana je i u Međunarodnom pres centru, gde je pored 

tada tradicionalne priredbe ''Druže Tito mi ti se kunemo'', 

najavljena i manifestacija narodnog stvaralaštva ''Lepota 

se brani lepotom''. 199 

Veliki koncert u Beogradu, sa 200 trubača, na trgu Marksa 

i Engelsa, organizovan je od ''Večernjih novosti'', pod pokroviteljstvom 

Gradske konferencije SSRN Beograda i Turističke 

organizacije Beograda. Trubači su najpre prošetali 

Adom Ciganlijom u 13 časova, a zatim oko 17 časova iz tri 

pravca krenuli ka centru grada. Koncert je trebao da počne 

u 17.30, a za sve posetioce bila je obezbeđena hrana i voda. 

Saobraćaj je u to vreme bio zabranjen kroz centar, a parkiranje 

automobila još u toku dana. Bila je postavljena i velika 

bina sa profesionalnim osvetljenjem i ozvučenjem, što u 

Guči nikada nije rađeno. 200 

Orkestar Božidara Ajredinovića u Beogradu 1985. godine 

77


Dok su se trubači tokom letnjeg dana šetali i svirali u narodnim 

nošnjima po Adi, muziku je ''u živo'' prenosio radio 

program stanice ''Beograd 202''. 201 Efekat koji su trubači ostavili 

na prolaznike na beogradskim ulicama bio je veliki. ''Tako 

je počelo ono što Beograd dosad nije video. Više od dve stotine 

trubača, pravih, u opancima, bridž-pantalonama, opasani 

kanicama, tamnoputi i bledunjavi, golobradi i sedi-došli su u 

glavni grad iz ''postojbine'' trube u Srbiji, iz Užica, Čačka, Leskovca, 

Vranja, Vladičinog Hana. Došli su da zagospodare tribinom 

koja je za njih podignuta na Trgu Marksa i Engelsa, i da 

taknu u srce hladne varošane. Nisu to oni, praznični, ulični 

svirači: ovo su majstori. Silna je truba''. Koncert je posetilo 

oko 50.000 ljudi. 202 Sledećeg dana, 23. avgusta, manifestaciji 

''Dragačevski sabor trubača'' uručena je povelja i plaketa 

SSRN-a Srbije. 203 

Sa povišenim interesom za dolazak u Guču, takmičenje 

ugostitelja na licitacijama za placeve šatri proizvelo je velike 

napetosti. Za pet šatri takmičilo se 40 privatnika, pa je ponuda 

za dobro mesto stigla do 50 starih miliona dinara 

(500.000 novih dinara). Najbolji plac je uvek dodeljivan 

društvenom poreduzeću ''Dragačevo'', u okviru preduzeća 

''Morava''. Jedan privatnik je nudio i 120 starih miliona dinara 

(1.200.000 novih dinara) za tu lokaciju, ali nije mogao 

da je dobije. Pod tom šatrom staje oko 800 ljudi. Cene su 

kao i za prethodne Sabore bile unapred određene: kilogram 

jagnjetine stajao je 1.600 dinara, prasetine 1.300, porcija kupusa 

260, piva 260, špricera, rakije i sokova po 100 dinara. 204 

Prosečna plata u SFRJ je 1985. godine iznosila 40.661 dinar 

mesečno, a u Srbiji 37.840 dinara. 205 

Televizija Beograd je u sredu 28. avgusta 1985. godine u 

18.45 na prvom programu imala polusatnu reportažu sa Sabora 

u Guči, u režiji Kamenka Kaluđerčića. Sa zbivanjima 

na Saboru gledaoce je upoznavao književnik Momo Kapor. 

206 On nije bio jedini poznati umetnik koji je u Guču 

došao iz Beograda te godine. Na 25. Saboru Ljuba Tadić je 

78


kazivao monodramu ''Krajputaši''. 207 Na Saboru su i dalje 

glavne atrakcije bile vezane za seosku kulturu življenja, pa 

je tako na ulici postavljen i jedan lampek u kojem je pečena 

rakija. Cela manifestacija reklamirana je kao vreme 

opuštanja i relaksacije, koja ne zahteva previše ličnog truda. 

''Naš sabor je jednostavan. On ne traži ni novo odelo, ni kravatu, 

ni svilu, ni rukavice...'' 208 

Po izveštajima novinara, na 25. Sabor u Guču došlo je 

naroda kao nikada pre toga. Ugostitelji su morali da dovoze 

nove jaganjce u varošicu, jer im je ponestalo pečenja pod 

šatrama. Orkestri koji su se takmičili, svirali su besplatno 

okupljenim gostima u subotu uveče pod šatrama (orkestri 

Fejata Sejdića i Boška Ostojića) u kojima su sedeli članovi 

žirija. Želja organizatora Sabora bila je da se Sabor direktno 

prenosi putem televizije, ali most kojim su trebalo da pređu 

reportažna kola bio je slab, a televizijske ekipe nisu htele da 

rizikuju, niti da prelaze preko korita reke Bjelice. 209 

Posećenost 25. Sabora bila je velika. Po proceni novinara 

oko 150.000 ljudi došlo je u Guču. Kao i prethodnih godina 

i ove je priređena tradicionalna manifestacija ''Druže Tito mi 

ti se kunemo'', posvećena 40-godišnjici od konačnog oslobođenja 

Jugoslavije. Za najboljeg trubača je proglašen Svetozar 

Lazović, a za najbolji orkestar sastav Fejata Sejdića. 210 

DVADESET ŠESTI SABOR 

(22, 23. i 24 avgust 1986. godine) 

U cilju povećavanja interesovanja za Sabor, Dragačevci 

su u saradnji sa mesnom zajednicom Lapad iz Dubrovnika, 

sa kojom se ''pobratimila'' Guča, organizovali promociju 

svog narodnog stvaralaštva. Najpre su aprila 1986. godine u 

Dragačevu ugostili Dubrovčane, a juna iste godine u Dubrovniku 

je na manifestaciji ''Lapadske večeri'', glavnom ulicom 

ovog grada, Stradunom, prošetao orkestar Svetozara 

79


Lazovića, svirajući u trube. U jednom restoranu su služeni 

dragačevski i srpski specijaliteti, a prikazano je i narodnoseosko 

stvaralaštvo. 211 Povezivanje sa Dubrovnikom omogućavalo 

je Saboru trubača prezentaciju u tada najprepoznatljivijem 

simbolu socijalističke Jugoslavije, koji je bio poznat 

celom svetu. 212 Dragačevu je to donosilo veliku marketinšku 

korist, koja nikada nije donela i veći profit. Jedan od 

ljudi koji su promovisali Guču u Dubrovniku bio je i Aleksandar 

Apoloni, koji je Dragačevcima nudio saradnju. ''Dubrovnik 

ima potrebu za robama koje se ovdje proizvode: mlijeko 

i meso, krompir, rakija, voće. A onda, ponuda tkalja, samoukih 

slikara i vajara, gastronomska ponuda. Dragačevo se 

ovog ljeta predstavljalo u tri-četiri dana. Bilo je dosta improvizacije. 

A to predstavljanje, turističko, može da se protegne 

na čitavu sezonu, od maja do septembra. Što se tiče turističke 

ponude Dragačeva, u šta spada i seoski turizam, Dubrovnik 

može da bude odskočna daska za druge krajeve na Jadranu, pa 

i prema Italiji''. 213 

Trubači u Dubrovniku 1986. godine - orkestar Svetozara Lazovića 

80


Pored gostovanja u Dubrovniku, trubači su krajem juna 

1986. godine bili i u Ljubljani, promovišući svoju muziku i 

Sabor u Guči. 214 Popularisan je i seoski turizam u Dragačevu 

po ceni od 2.200 dinara, za pun pansion u vreme 

održavanja Sabora. 215 

Praksa da se Sabor reklamira u Beogradu, pred zvanična 

dešavanja u Guči, nastavljena je i 1986. godine pod pokroviteljstvom 

Socijalističkog saveza, Turističkog saveza, Kulturnog 

centra grada, Udruženja estradnih umetnika i SIZ-a Skadarlije. 

Trubači su uključeni u kandidaturu Beograda da dobije 

olimpijadu, a čitava priredba je nosila naziv ''Guča olimpijskom 

Beogradu''. Koncert trubača je organizovan 15. avgusta 

1986. godine od 19.30 do 22.30 sati na Trgu Marksa i 

Engelsa, sa 18 trubačkih orkestara. Očekivala se poseta od 

60 do 70 hiljada ljudi. Glavni pokrovitelj akcije bile su opet 

''Večernje novosti''. 216 Da bi događaj imao veći efekat, televizija 

se priključila najavi koncerta. Najgledanija emisija, 

večernji dnevnik, počeo je himnom Sabora, pesmom ''Sa 

Ovčara i Kablara'', direktno prenošenom sa početka koncerta 

u centru Beograda. 217 Dok je još trajao koncert, orkestri su 

se preselili u Skadarliju, gde su svirali do zore, a istovremeno 

je predstavljeno i narodno-seosko stvaralaštvo Dragačeva. 

218 

Po izveštajima novinara koncert je posetilo oko 60.000 

ljudi, a čitava priredba je zamišljena kao prikaz narodne-seoske 

tradicije ''da i gradska deca osete selo''. Za manifestaciju 

je predviđano da postane tradicionalna i da se ponavlja 

svake godine. Svi beogradski elektronski mediji propratili 

su koncet koji je trajao tri sata. 219 

Pred 26. Sabor počelo je i takmičenje ugostitelja za dobijanje 

placeva u Guči. Početne cene licitacije bile su 50 ili 60 

hiljada dinara, ali su posle nadmetanja ''skočile'' do 90 hiljada. 

Bilo je i onih koji su za najbolju lokaciju u crkvenoj porti 

(800 mesta) nudili dva miliona starih dinara, ali to mesto 

je u to vreme bilo namenjeno isključivo za društvene firme. 

81


Cene su povećane: jagnjetina je koštala 3.000 hiljada dinara, 

prasetina 2.800, kupus 500, pivo 250, špricer 200 dinara. 

Ulaznica sa sve manifestacije u subotu iznosila je 150, a za 

nedelju 250 dinara. 220 Ugostitelji su morali da vrate uloženi 

novac na licitaciji, koji nije bio mali. Miodrag Petrović Šoro 

je za 500 kvadratnih metara prostora za svoju šatru platio 91 

stari milion dinara (910.000 novih dinara). 221 Cene toaleta bile 

su 30 dinara. 222 Prosečna plata u SFRJ je 1986. godine iznosila 

81.670 dinara mesečno, a u Srbiji 77.044 dinara. 223 

U zvaničan program su naknadno uvrštena tri orkestra, 

a tradicionalna manifestacija ''Druže Tito mi ti se kunemo'', 

organizovana je ovoga puta bez učešća umetnika iz Beograda. 

Angažovani su ljudi iz Dragačeva. 224 

Veselje u subotu u noć bilo je po izveštajima novinara 

žestoko, a gosti su u najvećoj šatri, u crkvenoj porti, dočekali 

zoru. Svima se učinilo da Sabor počinje da liči na karneval 

u Riju, i da je prava šteta što turističke agencije u svoje 

programe ne uvršćuju i posetu Guči. Gužva je bila ''neopisiva'', 

a ljudi koji su bili zaduženi za točenje piva, pali su u nesvest 

od iscrpljenosti. 225 

Procena broja posetilaca Sabora i ovoga puta se zaustavila 

na cifri od 100.000 ljudi, sa ocenom da u Guči verovatno 

kao nikada do tada nije bilo više sveta. I zarada je bila velika. 

Pravljene su procene da se za tri saborska dana u Guči 

''obrnulo'' oko 700 miliona starih dinara. Vlasnici šatri su 

imali prihod od 7,5 miliona starih dinara, a mesnoj zajednici 

Guča trebalo je da ostane 15 miliona starih dinara. Orkestri 

su vlasnicima šatri tražili i po 200.000 dinara da sviraju 

kod njih i ''navlače goste''. Na Saboru su bili i gosti iz Levča, 

Knina i Dubrovnika. Takmičenje zdravičara na ovom Saboru 

nije održano. 226 Popularnosti Sabora doprinelo je i emitovanje 

televizijskog snimka čitave manifestacije. Deo 

dešavanja u Guči prikazala je i zagrebačka televizija 13. septembra 

1986. godine. 227 

82


Skupština Sabora je pre takmičenja odlučila da svi oni 

pojedinci koji su do tada osvojili po tri nagrade, više ne treba 

da se takmiče za nova priznanja, kako bi se napravilo 

mesta za nove muzičare i njihovu afirmaciju. 228 Ova preporuka 

nikada nije zaživela. 

Saborska vlada je i ovoga puta pozvala vaterpoliste u 

Guču, jer su oni posle pobede u finalnoj utakmici svetskog 

prvenstva koje se odigravalao u Španiji pevali pesmu ''Sa 

Ovčara i Kablara''. 229 Vaterpolisti ni ovoga puta nisu došli. 

Kao i prethodnih godina i na ovom Saboru je i dalje 

održavana manifestacija ''Druže Tito mi ti se kunemo'', 

ovoga puta posvećena 45-godišnjici ustanka. 230 U okviru 

ove manifestacije svirao je orkestar Fejata Sejdića, a pevao 

je Leo Martin. Za najboljeg trubača 26. Sabora proglašen 

je Nenad Mamutović, a najbolji orkestar bio je sastav Svetozara 

Lazovića. 231 

Jedan od poznatijih posetilaca Guče te godine bio je pevač 

zabavne muzike Leo Martin, koji je prvi put došao na 

Sabor. ''I ranije sam pozivan na Sabor. Govorili su mi da je izvanredno, 

da se neću pokajati... Nisam verovao. Uvek sam nalazio 

neki razlog da ne dođem. Sada, posle svega što sam 

doživeo na saborištu gde su se nadmetali trubači, i u samoj 

Guči moram da priznam - ovo je nešto jedinstveno, neponovljivo. 

Osvojen sam, postajem stalni saborski posetilac, saboraš''. 

232 Organizatori Sabora su 1986. godine dobili plaketu 

novinske kuće '''Politika'', kao i estradnu nagradu Saveza 

estradno-muzičkih umetnika Srbije. 233 

DVADESET SEDMI SABOR 


Pred dvadeset sedmi Sabor u javnosti se pojavila vest kako 

će te godine manifestacija biti odložena, jer u Guči nema 

dovoljno vode. Sabor se, kako su to organizatori naglasili, 

83


ipak održao ''na žalost zlobnika''. Centralna propagandna 

poruka je glasila: ''...zar neko u dane Sabora uopšte pomišlja 

na vodu?!'' 234 Dragačevci se nisu samo na tome zaustavili. 

Oni su, kao i prethodne godine, svoju muziku reklamirali u 

Dubrovniku i Beogradu. 235 Na Trgu Marksa i Engelsa koncert 

je održan 14. avgusta u 19.30 časova. 236 Najgledanija televizijska 

emisija, drugi dnevnik Televizije Beograd, počeo 

je i te godine direktnim uključenjem sa koncerta trubača u 

centru Beograda. Svi su pozivani u Dragačevo. Ulaz na Sabor 

u Guči te godine se reklamirao po ceni od 300 dinara za 

priredbe u subotu, i 400 dinara za program u nedelju. Toliko 

je koštalo i jedno parking mesto. 237 

Kao i prethodnih godina, i na ovom Saboru su nivelisane 

sve cene. Kilogram jagnjećeg pečenja je koštao 6.500 dinara, 

prasećeg 5.000, porcija ćevapa 900, par kobasica 1000, 

salata 400, porcija kupusa 1.000, parče proje 100 dinara. Cena 

''hajdučkog ćevapa'' bila je slobodna. Flaša piva od pola 

litra imala je cenu od 500, a malog piva od 400 dinara. Toliko 

su koštala i žestoka pića, sokovi, kafa. Špricer je cenjen 

na 350, a litar vina 1800 dinara. 238 Prosečna plata u SFRJ je 

1987. godine iznosila 173.965 dinara mesečno, a u Srbiji 

154.519 dinara. 239 Najveća atrakcija 27. Sabora bio je orkestar 

''Zlatne uste'' iz Njujorka, koga su sačinjavali isključivo 

Amerikanci. Oni su došli na poziv jednog od pokrovitelja 

Sabora, lista ''Ilustrovana politika'', a već kada su sleteli u 

Surčin bili su prava senzacija. 240 Na 27. Saboru učestvovale 

su kulturno-umetničke grupe iz Dubrovnika, Knina, Levča, 

Čajetine, Bitolja i domaćeg Dragačeva. 241 

Ceo 27. Sabor trubača bio je posvećen slavljenju tradicija 

vezanih za Vuka Karadžića, što je bilo karakteristično za 

celu Srbiju te godine. 242 Međutim, od slavljenja revolucionarnih 

tekovina komunističke partije nije se odustalo. I dalje je 

priređivana manifestacija ''Druže Tito mi ti se kunemo'', 

ovoga puta posvećena 50-godišnjici dolaska Josipa Broza na 

čelo KPJ. 243 

84

Na ovom Saboru dogodio se jedan veliki incident, tuča 

između trubača, inicirana nezadovoljstvom odlukom žirija. 

Milija Milić, jedan od trubača iz orkestra Milovana Babića, 

gađao je žiri sa trubom, a radnik obezbeđenja ju je uhvatio 

i sprečio teže posledice. Trubači iz Zapadne Srbije su nakon 

takmičenja fizički napali Fejata Sejdića, optužujući ga za nameštanje 

rezultata kod žirija. I milicija je morala da interveniše. 

Istu optužbu uputio je i Ekrem Mamutović, koji je navodno 

i pre početka Sabora imao informacije da su rezultati 

''namešteni'': ''Na sastanku učesnika i organizatora, njemu 

su diskretno stavili do znanja, da mora pozdraviti pobednika, 

ma ko bio?!'' Posebno je optuživao Fejata Sejdića, koji je 

imao prijateljske odnose sa Zoranom Hristićem, a navodio 

je i Fejatovo često učešće na televiziji. Pojavila se i sumnja 

da je nagrada ''nameštena'' i za Slobodana Salijevića, što je 

ozlojedilo Mamutoviće. ''Ozbiljno razmišljamo da više ne idemo 

u Guču. Ako se unapred zna, 

ko će dobiti nagrade, to više nije 

takmičenje. Više se u Guči mućka 

nego u fudbalu''. 244 Zbog bacanja 

trube na žiri, Milija Milić je 

doživotno diskvalifikovan sa 

učešća na Saboru, a godinu dana 

zabrane dobili su orkestri Milovana 

Babića i Ekrema Mamutovića. 

Do gužvanja i svađe došlo 

je i između članova orkestra Bobana 

Markovića, Slobodana Sali- 

jevića i Minte Aleksinačkog, člana 

žirija. 245 


Na 27. Saboru bio je još jedan neobičan događaj. Tokom 

veselja, u noći od subote na nedelju, umro je u 50-oj godini 

Vladan Babić, jedan od organizatora Sabora i posebne 

atrakcije cele manifestacije, prikazivanja ''Dragačevske 

svadbe''. 246 Svojevrsnoj popularizaciji Sabora i trubaštva, do- 

85 

Milija Milić


prinelo je snimanje filma ''Hajde da se volimo'' sa Lepom 

Brenom, najpopularnijom pevačicom novokomponovane 

narodne muzike, u koji je bio uključen i orkestar Milovana 

Petrovića iz sela Duboko kod Užica. 247 

Zbog popularnosti Sabora za ovu manifestaciju se zainteresovala 

i emisija ''Zelenog megaherca'', zajedničke emisije 

Radio-Beograda i Radio-Zagreba. 248 Na ovom Saboru bilo 

je ukupno oko 30 novinara, ne samo iz zemlje. U Guči su bili 

i novinari iz Holandskog radija i televizije, kao i francuske 

televizije. 249 

Po izveštajima novinara Sabor je 1987. godine posetilo 

150 hiljada gostiju. 250 Orkestar Fejata Sejdića proglašen je za 

najbolji, za prvog trubača proglašen je Slobodan Salijević. 251 

Neposredno po završetku Sabora, trubači su angažovani da 

u Beogradu, na Tašmajdanu, zabavljaju goste. 252 Muzika trubača 

je počela da postaje sve popularnija. 

DVADESET OSMI SABOR 


Kao i za prethodna tri Sabora, i ovoga puta je promotivni 

koncert trubača održan najpre u Beogradu, kao najava 

manifestacije u Guči. Na Trgu Marksa i Engelsa 25. avgusta 

u 19.30 časova, pa sve do 22 časa održavao se koncert, koji 

je posetilo nekoliko hiljada ljudi. 253 Inače, te godine u zvaničnom 

programu nije trebalo da bude orkestra Fejata Sejdića, 

jer se nije pojavio na predtakmičenju. Orkestri Ekrema 

Mamutovića i Milovana Babića bili su zbog tuče iz prethodne 

godine suspendovani, a sastav Svetozara Lazovića iz nepoznatih 

razloga nije došao u Guču. 254 Fejat Sejdić, tada najveća 

zvezda među trubačima, ipak je uvršten u zvaničnu 

konkurenciju i takmičio se sa ostalima. 

86


Za razliku od ranijih godina, na 28. Saboru nije priređena 

manifestacija ''Druže Tito mi ti se kunemo''. Program 

je lišen direktne ideologizacije. 255 Poseta je bila odlična. Organizatori 

su se hvalili da su prodali oko 11.000 ulaznica. 

Smatralo se da je to uspeh, jer je u zemlji vladala ekonomska 

kriza. 256 Jedan od pokrovitelja Sabora, list ''Večernje novosti'', 

pokrenuo je nagradnu igru u kojoj je nagrada bila odlazak 

u Guču. 257 I preduzeće ''Podravka'', iz Podravske Slatine 

u Hrvatskoj, uvrstilo je posetu Saboru u Guči u spisak 

svojih nagrada u igri, koja je bila namenjena kupcima njihovih 

supa u kesicama. 258 

Komercijalizacija Sabora, i nove tehnologije, uslovili su 

da je mnogo ljudi rešilo da zaradi na ovoj manifestaciji. Jedna 

firma iz Sarajeva je pred ovaj 28. Sabor ponudila svim 

trubačkim orkestrima da im po završetku takmičenja uruči 

snimljenu video kasetu po ceni od 20.000 dinara. Trubači su 

postajali sve popularniji, pa su im zarade rasle. Za sviranje 

na svadbi dobijali oko 70 starih miliona (700.000 novih 

dinara), a od gostiju bi zaradili još 300 najmanje. 259 Prosečna 

plata u SFRJ je 1988. godine iznosila 434.904 dinara mesečno, 

a u Srbiji 388.696 dinara. 260 

Kao i prethodnih godina, cene su maksimirane. Jagnjeće 

pečenje stajalo je 20.000 dinara, svinjski ćevap sa ražnja 

30.000 dinara. Ćasa kupusa ili pasulja 3.500 starih dinara, 

flaša piva 1.500 hiljada starih dinara, a litar vina 50.000 

dinara. Mesto za šatru stajalo je i 5 miliona dinara. Prvi put 

u novinama je javno pomenuto da je Sabor napadnut preko 

štampe u vreme obračuna sa ''liberalima'' u Savezu komunista 

Srbije, jer se zameralo kako je moguće da se na istoj manifestaciji 

svira melodija ''Sa Ovčara i Kablara'' i ''Marš na 

Drinu''. Novinari su sa 28. Sabora 1988. godine izveštavali 

da se ispod šatri svirala i pesma ''Dođi druže do Srbije 

uže...'' Nošenje šajkača na Saboru trubača u Guči uvek je bilo 

po malo sumnjivo, a 1988. godine novinari su uočili da 

pojedinci nose značku Sabora na šajkačama tako da liči na 

87


četničku kokardu: ''Ipak, malo je neobično videti u tom ambijentu 

šajkače sa saborskim bedževima - na čudnom mestu...'' 

Na ovaj Sabor su ponovo došli Amerikanci, koji su prethodne 

godine bili najveća atrakcija. 261 

Ekonomska kriza koja je opterećivala Jugoslaviju, neizvesnost 

sutrašnjice, utapala se u veselim saborskim danima, 

koji su posetiocima nudili osećaj izdvojenosti iz društva opterećenog 

problemima. Neumerenim veseljem, na ''magijski'' 

način, odbijana je sveopšta kriza i problemi: ''Milenka 

Todorović iz Ivanjice ''srubila'' je pedeset miliona. Trubači joj 

pod šatrom za dušu sviraju. Za nju problema nema: - Umem 

da kopam, da kuvam. Ako bude skup hleb, ja ću da ga mesim. 

Sve ću da radim, ali bez muzike ne mogu. Ne žalim za to da 

dam, pa, kud puklo, da puklo!'' U veselju se preterivalo i dokazivala 

iracionalna snaga sposobna da reši i racionalne 

ekonomske teškoće: ''To je nešto fantastično. I još kad se malo 

zagrejemo, pa krenemo od šatre do šatre. Kad trube jeknu, 

sve brige zaboraviš. Koji SIV, koje komisije?! Sitnice su to za 

nas. Sve ćemo rešiti...'' 262 

Veselje koje se te godine moglo videti u Guči bilo je zaista 

euforično, što su uočili i stranci, kao dr Volf Bešlat, profesor 

istorije na univerzitetu u Kelnu. ''Ovo je veličanstveno: 

toliko trubača na jednom mestu, toliko različitih nošnji, toliko 

bogatstva folklora, toliko jela i pića i svi u dobrom raspoloženju, 

pa to još nigde nisam video''. Odlukom organizacionog 

odbora od prihoda sa Sabora odvojen je jedan milion 

dinara stanovništvu sa juga Srbije, koje je nastradalo u poplavama, 

što je javno saopšteno na završnoj svečanosti. 263 

Ceo Sabor je prikazan kao zvanično ruganje krizi ''na 

najbezočniji način'' kroz neumereno jelo, piće i igru. Prva 

truba 27. Sabora, na koji je po procenama novinara došlo 

100.000 ljudi, bio je Boban Marković, a orkestar Jovice Ajdarevića 

proglašen je za najbolji. Sabor je zatvoren spuštanjem 

zastava, uz ''zavetnu pesmu'', kako je to tada naglašavano, 

''Druže Tito mi ti se kunemo''. 264 

88


DVADESET DEVETI SABOR 


Kao i prethodnih godina promocija Sabora je najpre 

održana u Beogradu, 15. avgusta, na već tradicionalnom mestu, 

Trgu Marksa i Engelsa, a veselje i svirka su se nastavili 

u Skadarliji i na splavovima. Promocija je održana nešto ranije, 

zbog Samita nesvrstanih u Beogradu. 265 Dragačevci su 

10. jula 1989. godine posetili i mesnu zajednicu ''Lapad'' u 

Dubrovniku sa kojom su se pobratimili još 1981. godine. 266 

Organizacioni odbor Sabora ove godine nije želeo da orkestar 

Fejata Sejdića uvrsti u zvanični program, jer on već tri 

godine uzastopce nije učestvovao na predtakmičenju. Fejat 

je poslao pismo sa jednog festivala iz SR Nemačke, gde je u 

to vreme nastupao. Poslao je čak i razglednicu organizatorima 

Sabora u Guči, kako bi potvrdio da je bio u Ulmu i Ludvigsburgu, 

ali Sejdić 1989. godine nije pozvan na Sabor. 

Isto pravilo je primenjeno i prema Božidaru Ajredinoviću. Sa 

druge strane Miliji Miliću, koji je zbog tuče doživotno diskvalifikovan, 

posle molbi kazna je preinačena u uslovnu, pa je 

nastupao u zvaničnom programu. Na Saboru se očekivalo da 

se pojavi i Emir Kusturica, koji je već stekao slavu sa filmovima 

u kojima su Romi imali glavnu ulogu. Te godine je zbog 

presecanja stare bine sa trasom novog puta, obilaznice oko 

Guče, izgrađena nova pozornica za trubače. 268 

To je iskorišćeno da se te godine ne postavi fotografija 

trubača sa Josipom Brozom, pa je ta tradicija prekinuta. Veza 

sa pobratimljenim gradovima je održavana. Gosti iz Dubrovnika 

su i 1989. godine bili u Guči, kao i Makedonci iz 

Štipa. Revijalni program je uvrstio u svoje sadržaje i muzičare 

iz nemačkog grada Štamberga-duvački orkestar, kao 

i iz bugarskog grada Slivovika, kao i dva ansambla iz Poljske. 

Amerikanci, orkestar ''Zlatne uste'' nisu došli. Zbog visokih 

cena Guča je bila ''praznija'' u odnosu na ranije sezone. 

269 Jedan od razloga za slabiju posećenost nalazio se i u 

89


praksi naplaćivanja ulaznica, što je za mnoge posetioce Sabora 

bilo iznenađenje. 270 Povećane su i cene jela i pića, a inflacija 

je učinila da one u brojnoj vrednosti valute izgledaju 

još veće. Uprava Sabora se nije saglasila sa najavljenim cenama, 

ali su ostali u manjini kada se glasalo, pa su ugostitelji 

ostvarili svoje zahteve. Cene su bile iste pod svim šatrama. 

Jagnjeće pečenje je poskupelo od 20.000 dinara iz 1988. 

godine na 200.000 dinara. Praseće je koštalo 180.000. Kupus 

je poskupeo sa 3.500 na 40.000 dinara, pivo sa 1.200 na 

20.000 dinara, kafa sa 1.000 na 15.000, a litar vina sa 5.000 

na 60.000 dinara. 271 

Masovno obeležavanje 600-godišnjice Kosovske bitke nije 

mimoišlo ni Sabor trubača u Guči, vezujići zvuke truba za 

još jednu vojničku i nacionalnu tradiciju. Za razliku od masovne 

euforije koja je zavladala u Srbiji, u Guči povodom 

ovog jubileja nije bilo previše govorancija. Prekid prikazivanja 

manifestacije ''Druže Tito mi ti se kunemo'', koji se desio 

na prethodnom Saboru, bio je trajne prirode. 272 

I prvi deo novog ''tradicionalnog'' folklornog programa 

Orkestar Bobana Markovića u Londonu sa Aleksom Protićem 1989. god. 

90


''Lepota se brani lepotom'', bio je popunjen temama vezanim 

za Kosovski boj, a jednu od važnijih uloga imao je glumac 

Lazar Ristovski. Novinari su zabeležili da u Guči te godine 

nije bilo previše nacionalnih uzleta i ''srbovanja'', u vreme 

kada je to bila moda. Jedino je primećena veća upotreba 

šajkača, koje su prodavane za 100.000 dinara. Odgovarajući 

nacionalni posteri koštali su 50.000 dinara, a bedževi 20.000 

dinara. 273 U isto vreme u danima Sabora u Guči je ''JIK'' banka 

otvorila pokretni šalter, na kojem je mogao da se upisuje 

''Zajam za privredni razvoj Srbije''. 274 

Trubači su postajali sve popularniji, a saradnja sa drugim 

vidovima muzičkog izražavanja bila je sve češća. Predlog rok 

sastava ''Galija'' da sa Fejatom Sejdićem održe koncert u 

Guči odbijen je te godine, kao isuviše revolucionaran za organizatore 

koji su čuvali ''izvornost'' narodnog muziciranja. 275 

Najbolji orkestar ovog Sabora bio je sastav Milovana Petrovića 

iz Dubokog, a prva truba pripala je Jovici Ajdareviću 

iz Pavlovca. Najpopularniji trubač kod publike bio je Milija 

Milić, kome je svojevremeno 1987. godine doživotno zabranjeno 

da se takmiči na Saboru. 276 

TRIDESETI SABOR 


Političko ''rasklimavanje'' SFRJ imalo je svoj odraz i u prezentaciji 

trubača i njihove muzike. U Guči su od polovine 

osamdesetih godina nastupale folklorne grupe iz Knina i 

okoline, a Dragačevci su i njima odlazili u posetu, kao i u 

Sloveniju, ili na primer u Dubrovnik. Ali 1990. godine, u jeku 

krize međunacionalnih odnosa u Hrvatskoj, poseta trubača 

tradicionalnoj priredbi ''Sijelo Tromeđe'' kod Knina, 

imalo je veću težinu. Politički vođa Srba iz Hrvatske, Jovan 

Rašković, posetio je ovu manifestaciju, fotografisao se sa 

trubačima i izjavio da bi želeo da dođe u Guču. 277 

91


Ali i Sabor trubača u Guči imao je svoje probleme sa politikom 

i strankama koje su se borile za naklonost publike. 

Vuk Drašković je veče pred Sabor, 23. avgusta 1990. godine, 

priredio u Guči veliki miting svoje partije SPO-a, pred oko 

3.000 ljudi. To je bio prvi masovni opozicioni skup u Dragačevu 

nakon Drugog svetskog rata, a Drašković je govorio 

o svom nacionalnom programu i povratku dinastije Karađorđević. 

278 Organizacioni odbor Sabora je istog dana dao 

saopštenje kako je svako najavljeno predstavljanje političkih 

stranaka, i korišćenje saborskih prostora za nastupe 

njihovih lidera, nepoželjno. 279 

Branko V. Radičević, princeza Jelisaveta i Nikola Nika Stojić, Guča 1990. god. 

Završna priredba 30. Sabora počela je minutom ćutanja, 

kojom je odata pošta preminulim ljudima u rudniku ''Kreka'' 

kod Tuzle. Smotru trubača te godine otvorio je član 

Predsedništva SR Srbije Aleksandar Bakočević, koji je u 

svom nastupu dao osvrt na promociju Vuka Draškovića. 

''Ova manifestacija potvrđuje da kultura pripada narodu, a ne 

ovoj ili onoj ideologiji''. Nakon njegovog govora odsviran je 

92


''Marš na Drinu''. 280 Posle njega govorio je književnik Branko 

V. Radičević, ''otac'' Sabora, koji je godinama pre toga izbegavao 

Guču, a ovoga puta je izbegao da u svojoj ''pozdravnoj 

reči'' pomene prisutne političare. 281 Bakočević je bio do tada 

najviši državni funkcioner koji je otvorio, ali i posetio Sabor. 

Uskoro će, usled uvođenja višestranačja, političari postati 

stalni gosti Guče. Zvanični deo Sabora ove godine bio je 

lišen ideoloških sadržaja i manifestacija karakterističnih za 

prethodne decenije. Ostala je samo priredba pod nazivom 

''Lepota se brani lepotom'' posvećena 300-godišnjici Seobe 

Srba i 175-godišnjici od Drugog srpskog ustanka. 282 

Demokratske promene i uvođenje višestranačkog sistema 

doveli su do toga da je organizacioni odbor Sabora odlučio 

da zabrani svaku promociju političkih partija za vreme Sabora. 

283 Ipak, dolazak visokih stranačakih funkcionera bio je 

poželjan za promociju Guče, ali pod uslovom da ne drže političke 

mitige, već da uživaju u sviranju trubača. Izveštaji 

''režimskih'' listova govorili su da pokušaji nekih političkih 

stranaka da se poistovete sa narodnom tradicijom nisu uspeli, 

a da je narod bio zaslepljen jedino prisustvom princeze Jelisavete 

Karađorđević. 284 To je ujedno bila najveća senzacija 

na ovom Saboru, jer se narod posle pola veka prvi put direktno 

sreo sa nekom osobom iz dinastije Karađorđević. 

Sa druge strane, usled smanjivanja poželjnosti slavljenja 

tradicija partizanskog pokreta, postavilo se pitanje daljeg 

opstanka zvanične himne Sabora pesme ''Sa Ovčara i Kablara'', 

u kojoj je pominjan Josip Broz Tito. Tek od ovog, 30. Sabora, 

javno je obelodanjeno da je ova pesma mnogo starija 

od 1941. godine, i da su kroz nju ''prošetale'' mnoge istorijske 

ličnosti od druge polovine 19. veka kada je najverovatnije 

nastala. 285 Kao i prethodnih godina, i na ovom Saboru 

velika atrakcija su bili Amerikanci iz orkestra ''Zlatne uste'' 

iz Njujorka. Učestvovali su i ansambli iz Poljske i Čehoslovačke, 

kao i iz Kninske Krajine. 286 Tradicionalnih gostiju iz 

Dubrovnika više nije bilo u zvaničnom programu. 

93


Popularnost Sabora u Guči podstakla je i turističke organizacije 

u Srbiji da u svojoj ponudi imaju i organizovanje izleta 

u Guču za vreme Sabora. 287 Veselje je u Guči bilo kao i 

prethodnih godina. Novinari koji su voleli da pomalo preteraju, 

dali su podatak da je te godine bilo i do 300.000 posetilaca. 

Trubači su čašćavani u ''jednomilionskim i dvomilionskim 

apoenima'' (stari dinari), a nisu izostale ni devize. Glavno 

mesto za šatru, ''Pod lipom'', te godine je koštale 310.000 

dinara. Pobednički orkestar 1990. godine imao je Slobodan 

Salijević, prva truba bio je Ekrem Mamutović, a trubu publike 

osvojio je Milija Milić. 288 Prosečna plata u Srbiji 1990. godine 

bila je 752 nemačke marke. Zvanični kurs je bio 1 nemačka 

marka za 7 dinara. 289 

______________________ 

161 Novica Zatežić, Trubači se zavadili, ''Večernje novosti'', Beograd, 26. av- 

gust 1981. 

162 Prva trobenta Dragačeva, ''Dnevnik'', Ljubljana, 19. juli 1981. 


164 M.G., Dolaze i Slovenci, ''Večernje novosti'', Beograd, 24. avgust 1981. 

165 Predrag Raović, Hotel ''Zlatna truba'', ''Dragačevski trubač'', br. 12, 

Guča, 28-30. avgust 1982. 

166 Rodoljub Petrović, Dragačevski sabor trubača, ''Politika'', Beograd, 27. 

avgust 1981. 

167 Novica Zatežić, Završen 21. Sabor trubača, ''Večernje novosti'', Beograd, 

31. avgust 1981. godine. 

168 Boca Marjanović, To nema nigde, "Ilustrovana politika", 8. septembar 

1981. 

169 Lepote narodne umetnosti, ''Dragačevski trubač'', br. 13, Guča, 27-29. 

avgust 1982. 

170 Film o Dragačevu, ''Čačanski glas'', Čačak, 23. oktobar 1981. 

171 Rodoljub Petrović, Svi putevi vode na Sabor, ''Politika''. Beograd, 28. av- 

gust 1982. godine 

172 Radovan M. Marinković, Praznik za srce, ''Čačanski glas'', Čačak, 20. 

avgust 1982. 

94



174 Most više ne može..., ''Večernje novosti'', Beograd, 1. septembar 1982. 

175 Predrag Raović, Praznik Narodnog stvaralaštva, ''Čačanski glas'', Čačak, 


176 M. Mojaš, Tradicionalni susreti, ''Dubrovački vjesnik'', Dubrovnik 3. ru- 

jan 1982. 

177 Žika Milutinović, Muzika za narod, "Ilustrovana politika", Beograd, 7. 


178 Predrag Raović, Praznik narodnog stvaralaštva, ''Dragačevski trubač'', 

br. 14, Guča, 26-28. avgust 1983. 

179 Rade Jovančević, Bogaćenje ljudskog duha, ''Dragačevski trubač'', br. 14, 

Guča, 26-28. avgust 1983. 

180 Predrag Raović, Za dragačevsku trubu zna ceo svet, ''Dragačevski trubač'', 

br. 14, Guča, 26-28. avgust 1983. 

181 Rodoljub Petrović, Trube slobodarske, ''Politika''. Beograd, 25. avgust 

1983. 

182 Miladin Vukosavljević, Malo gladac-malo jadac, ''Čačanski glas'', Čačak, 

25. avgust 1983. 

183 Gvozden Otašević, Sabor za svaku dušu, ''Politika ekspres'', Beograd, 

25. avgust 1983. 

184 Đurđina Vujošević, Veselje o tuđem trošku, ''Borba'', Beograd, 8. sep- 

tembar 1983. 

185 Gvozden Otašević, Fešta u Guči, ''Politika ekspres'', Beograd, 27. avgust 

1983. 

186 Gvozden Otašević-Predrag Raović, Neka davna muzika, ''Politika eks- 

pres'', Beograd, 29. avgust 1983. 

187 Gvozen Otašević, Veselje po starim cenama, ''Politika ekspres'', Beo- 

grad, 28. avgust 1983. 


189 Miladin M. Vukosavljević, Orile se trube Dragačevom, ''Dragačevski 


190 Gvozden Otašević, Počelo na olimpijadi, ''Politika ekspres'', Beograd, 

24. avgust 1984. 


192 Prva truba Dragačeva, ''Politika ekspres'', Beograd, 19. avgust 1984. 

193 Gvozden Otašević, Limun za duvački orkestar, ''Politika ekspres'', Beo- 


194 Program 24. Sabora, ''Dragačevski trubač'', br. 15, Guča, 24-26. avgust 

1984. 

195 Bogosav Marjanović, Svirka po kiši, "Ilustrovana politika", Beograd, 4. 

septembar 1984; Živko M. Bojanić, Guča svetska prestonica trube, Beograd, 

2002, str. 75-78. 

95


196 Gvozden Otašević, Dogodine Sabor u Beogradu, ''Politika ekspres'', Beograd, 

27. avgust 1984; Isti, Salijević prva truba, ''Politika ekspres'', Beograd, 

27. avgust 1984. 

197 Gvozden Otašević, Prva liga za trubače, ''Politika ekspres'', Beograd, 22. 

avgust 1985. 

198 V.K. Trubači okreću iz Beograda, ''Borba'', Beograd, 17. avgust 1985; 

V.S. Guča bliža Beogradu, ''Borba'', Beograd, 23. avgust 1985. 

199 Dragan Rogošić, Trube za 200.000 ušiju, ''Politika'', Beograd, 18. avgust 

1985. 

200 Generalna proba 200 trubača, ''Večernje novosti'', Beograd, 20. avgust 

1985. 

201 Trubači na Adi, ''Politika ekspres'', Beograd, 23. avgust 1985. 

202 L.Avdić-S.Kačarević, Dvesta truba za 50.000 ljudi, ''Politika'', Beograd, 

23. avgust 1985. 

203 Povelje i plakete SSRN Srbije, ''Jedinstvo'', Priština, 23. avgust 1985. 

204 Gvozden Otašević, Šatra kao premije, ''Politika ekspres'', Beograd, 23. 

avgust 1985. 


206 Najava programa objavljena u dnevnoj štampi toga dana ( ''Politika 

ekspres'', Beograd, 28. avgust 1985; ''Dnevnik'' Novi Sad, 28. avgust 

1985). 

207 Gvozden Otašević, Čeze i za princeze, ''Politika ekspres'', Beograd, 25. 

avgust 1985. 

208 Miladin Vukosavljević, Prava svetkovina trubaštva, ''Čačanski glas'', 


209 Gvozden Otašević, Za žiri svirka džabe, ''Politika ekspres'', Beograd, 26. 

avgust 1985. 

210 Miladin M. Vukosavljević, Prava svetkovina trubaštva, ''Dragačevski 


211 Predrag Raović, Radost druženja, ''Dubrovački vjesnik'', 12, april 1986; 

Isti, Dragačevci na Stradunu, ''Politika ekspres'', Beograd, 16. juli 1986. 

212 Marija Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd, 1999, str. 97-98. 

213 Velike mogućnosti saradnje, ''Čačanski glas'', Čačak, 13. novembar 

1986. 

214 Predrag Raović, Atrakcija za domaće i strane goste, ''Dragačevski trubač'', 

br. 17, Guča, 22-24. avgust 1986. 

215 Predrag Raović, Odmor uz zimnicu, ''Politika ekspres'', Beograd, 1. av- 

gust 1986. 

216 D.J., Dvesta truba na Trgu, ''Večernje novosti'', Beograd, 8. avgust 1986; 

''Večernje novosti'' i Guča-Beograđanima, ''Večernje novosti'', Beograd, 7. 

avgust 1986. 

217 D.J., Dragačevske trube u TV dnevniku, ''Večernje novosti'', Beograd, 11. 

avgust 1986. 

96

218 Kaldrmom odzvanjala truba, ''Večernje novosti'', Beograd, 17. avgust 

1986. 

219 D.J., Dvesta kao jedan, ''Večernje novosti'', Beograd, 16. avgust 1986; 

Guča zove Beograd, ''Večernje novosti'', Beograd, 19. avgust 1986. 

220 Gvozden Otašević, Narod opet ima para, ''Politika ekspres'', Beograd, 

21. avgust 1986. 

221 Slavomir Vojinović, Sinovi preuzimaju trube, ''Sabor'', Beograd, 1. sep- 

tembar 1986. 

222 R. Andrić-M.Cvetković, Neki bili višak, ''Večernje novosti'', Beograd, 

26. avgust 1986. 


224 Gvozden Otašević, Narod opet ima para, ''Politika ekspres'', Beograd, 

21. avgust 1986. 

225 Bogosav Marjanović, Ko šta voli nek izvoli, ''Politika'', Beograd, 25. av- 

gust 1986. 

226 Gvozden Otašević, Jedan dan života, ''Politika ekspres'', Beograd, 25. 

avgust 1986. 

227 Slobodan Šterić, Vesele trube dragačevske, ''Studio'', Zagreb, 5. rujan 

1986. 

228 Otašević, Majstori za dušu, ''Politika ekspres'', Beograd, 22. avgust 

1986. 

229 Bogosav Marjanović, Guča srce otvorila, ''Politika'', Beograd, 24. avgust 

1986. 


1986. 

231 Radovan M. Marinković, Praznik narodne muzike, ''Dragačevski trubač'', 

br. 18, Guča, 21-23. avgust 1987. 

232 Predrag Raović, Ovo je neponovljivo, ''Čačanski glas'', Čačak, 28. avgust 

1986. 

233 Radovan M. Marinković, Praznik narodne kulture, ''Čačanski glas'', 


234 Predrag Raović, Utvrđen program, ''Čačanski glas'', Čačak, 30. jul 1987. 

235 Predrag Raović, Dragačeveci na Lapadu, ''Čačanski glas'', Čačak, 13. av- 

gust 1987. 

236 D.Đ.R., Večeras Guča u Beogradu, ''Politika'', Beograd, 14. avgust 1987. 

237 Predrag Raović, Počelo odbrojavanje, ''Čačanski glas'', Čačak, 13. avgust 

1987. 

238 Na znanje, ''Čačanski glas'', Čačak, 20. avgust 1987. 


240 Bogosav Marjanović, Koncert za trubače i avion, ''Ilustrovana politika'', 

Beograd, 25. avgust 1987. 

241 J.R., U znaku jubileja, ''Večernji list'', 25. avgust 1987. 

242 Nikola Stojić, Trube u slavu Vuka, ''Dragačevski trubač'', br. 18, Guča, 

21-23. avgust 1987. 

243 Program 27 sabora Trubača, ''Dragačevski trubač'', br. 18, Guča, 21-23. 

avgust 1987. 


97


244 Slobodan Ristić, Nećemo nikad više u Guču!, ''Politika ekspres'', Beo- 


245 Gvozden Otašević, Bačena truba na žiri, ''Politika ekspres'', Beograd, 

29. avgust 1987. 

246 Predrag Raović, U spomen Vladana Babića, ''Dragačevski trubač'', br. 

19, Guča, 26-28. avgust 1988. 

247 Ž.P., ''Truba'' na filmu, ''Večernje novine'', Sarajevo, 24. septembar 

1987. 

248 ''Zeleni megaherc'' u Guči, ''Politika'', Beograd, 22. avgust 1987. 

249 Predrag Raović, Truba najbolje trubi u Guči, ''Čačanski glas'', Čačak, 27. 

avgust 1987. 

250 Trube iz Guče, ''Praktična žena'', Beograd, 12. septembar 1987. 

251 Predrag Raović, Truba najbolje zvuči u Guči, ''Dragačevski trubač'', br. 

19, Guča, 26-28. avgust 1988. 

252 Trube na Tašmajdanu, ''Večernje novosti'', Beograd, 26. avgust 1987. 

253 Trg se orio od muzike, ''Večernje novosti'', Beograd, 26. avgust 1988; 

''Guča-Beogradu'', ''Politika'', Beograd, 26. avgust 1988. 

254 Predrag Raović, Sve spremno za početak, ''Čačanski glas'', Čačak, 18. av- 

gust 1988. 

255 Program 28. Sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', br. 19, Guča, 26-28. 

avgust 1988. 

256 Gvozden Otašević, Veselje usred krize, ''Politika ekspres'', Beograd, 29. 

avgust 1988. 

257 Sa ''Novostima'' na Sabor, ''Večernje novosti'', Beograd, 16. avgust 1988. 

258 I ''Podravka'' na Saboru u Guči, ''Večernje novosti'', Beograd, 20. avgust 

1988. 

259 Gvozden Otašević, Od zaprege do videa, ''Politika ekspres'', Beograd, 

28. avgust 1988. 


261 Bogosav Marjanović, Između tišine i trube, ''Politika'', Beograd, 25. avgust 

1988; Gosti zovu u goste, ''Večernje novosti'', Beograd, 31. avgust 

1988. 

262 Al' živi ovaj narod, ''Poljoprivrednik'', Beograd, 2. septembar 1988. 

263 Predrag Raović, Svetkovina za sto hiljada ljudi, ''Čačanski glas'', Čačak, 


264 Predrag Raović, Svetkovina za sto hiljada ljudi, ''Dragačevski trubač'', 

br. 20, Guča, 25-27. avgust 1989. 

265 V.D., Dragačevske trube u Beogradu, ''Politika'', Beograd, 15. avgust 

1989. 

266 I.M.S, Zbratimljeni Gučani gosti Dubrovčana, ''Borba'', Beograd, 10. juli 

1989. 

267 Gvozden Otašević, Žalbe sa svih strana, ''Politika ekspres'', Beograd, 

13. avgust 1989. 

98


268 Predrag Raović, Bogati programski sadržaji, ''Čačanski glas'', Čačak, 17. 

avgust 1989. 

269 Predrag Raović, Pozivnica za jubilej, ''Čačanski glas'', Čačak, 31. avgust 

1989. 

270 Z.P., Pošto ulaz u Grad?, ''Radio TV revija'', Beograd, 1. septembar 1989. 

271 Gvozden Otašević, Šatordžije drže cene, ''Politika ekspres'', Beograd, 26. 

avgust 1989. 

272 Miladin M. Vukosavljević, Rasplamsavanje božura, ''Dragačevski trubač'', 

br. 20, Guča, 25-27. avgust 1989. 

273 S.Lekić, U znaku jubileja, ''Borba'', Beograd, 28. avgust 1989. 


13. avgust 1989. 

275 Dragan Babić, Srpska truba, str. 252. 

276 Predrag Raović, Pozivnica za jubilej, ''Dragačevski trubač'', br. 21, Guča, 

24-26. avgust 1990. 

277 Predrag Raović, Tromeđa za pamćenje, ''Čačanski glas'', Čačak, 16. av- 

gust 1990. 

278 M.M.P., Masovno, mirno i demokratski, ''Čačanski glas'', Čačak, 30. av- 

gust 1990. 

279 Predrag Raović, Trideseti dragačevski sabor trubača, ''Čačanski glas'', 


280 Predrag Raović, Otvorene vratnice srpske duše, ''Čačanski glas'', Čačak, 

30. avgust 1990. 

281 Prva truba iz Vranja, ''Borba'', Beograd, 27. avgust 1990. 


avgust 1990. 

283 Truba razgaljuje, ''Dnevnik'', Novi Sad, 25. avgust 1990. 

284 Sabor u Guči, ''TV Novosti'', Beograd, 7. sptembar 1990. 

285 Milan Đoković, Starija od jednog veka, ''Dragačevski trubač'', br. 21, 

Guča, 24-26. avgust 1990. 


1990. 

287 Sabor u Guči i seoba Srba, ''Narodne novine'' Niš, 22. avgust 1990. 

288 Radenko Ivanović, Ječe trube Jelicom planinom, ''Pobjeda'', Titograd, 2. 

septembar 1990; ''Dragačevski trubač'', br. 22, Guča, 23-25. avgust 1991. 

289 Slobodan Antonić, Zarobljena zemlja. Srbija za vlade Slobodana Miloševića, 

Beograd, 2002, str. 24. 

99

ČETVRTA DECENIJA — NACIONALNA 

ELITA ''OTKRIVA'' GUČU 

Mnogobrojne veze koje su Dragačevci preko Sabora uspostavili 

sa brojnim gradovima biše Jugoslavije, nasilno 

su prekinuti ratom i raspadom SFRJ. Nestalo je i gostiju 

iz Zapadne Evrope i Amerike. Zauzvrat Sabor je postao gotovo 

jedini događaj u zemlji koji je u vremenima rata, izolacije i 

nemaštine bio ''ventil'' za davanje oduška nezadovoljnom stanovništvu 

i njegovoj političkoj i estradnoj eliti. Guča je tako 

postala mesto sa najboljim ''provodom'' u celoj zemlji, potpuno 

prihvaćenim i potvrđenim od svih koji su držali do sebe. 

TRIDESET PRVI SABOR 

(22.23. i 24. avgust 1991. godine) 

Rat u koji je zapala SFRJ prekino je mnoge veze među 

ljudima, ali je dovelo i do insistiranja na jedinstvu srpskog 

naroda. U Guči su od sredine osamdesetih godina 20. veka, 

u okviru zvaničnog programa, redovno učestvovale i folklorne 

grupe iz Knina i okoline. Njihov dolazak 1991. godine nije 

izostao (folklorne grupe iz Strmice i Glamoča), a među 

njima je bila i milicija SAO Krajine u svojim uniformama. 

Cela ta nova ikonografija izazvala je veliku pažnju posetilaca 

Guče, kojih je te godine po izveštajima novinara bilo 

120.000 u sva tri dana Sabora. 290 

100

ČETVRTA DECENIJA - Nacionalna elita “otkriva” Guču 

Izveštači sa Sabora su podsećali na vojničko poreklo trube, 

koja je postala deo folklora u Srbiji, navodeći da ona sada 

u Dragačevu svira i ''prkosi za Krajinu, Slavoniju, Baranju...'' 

Ipak, organizatori su bili u nedoumici kakva će posećenost 

Sabora biti te godine. Strah da u Guči neće biti naroda 

zahvatio je i ugostitelje, tako da je zakup centralne 

šatre, ''Pod lipom'', na najboljem mestu u Guči, bio jeftiniji 

nego prethodne godine. Ugostitelji su 1990. morali da plate 

za to mesto do 350.000 dinara, a 1991. godine samo 

250.000 dinara. Jedan od osnivača Sabora, Nikola Nika Stojić, 

imao je svoju prognozu za moguću posećenost. ''Postoje 

dve mogućnosti; da narod ne dođe u Guču zbog ratne situacije 

u srpskim krajevima u Hrvatskoj, ili, pak, da dođe i da 

tri saborska dana pod šatrama, uz trubu ''istera'' iz sebe politiku, 

krizu, grč u kom živi mesecima''. Ova druga opcija je bila 

tačna, a Guča je u narednoj deceniji postala ''ventil'' u kome 

je narod jedan put godišnje iživljavao svoj bes i nezadovoljstvo. 

Kafedžije su se tako 1991. prevarile, a u Guči je te 

godine narod trošio novac kao i ranije, ''u srećna vremena'', 

ako ne i više. Jedina promena koja se uočila od savremenika 

odnosila se na repertoar pesama koje su naručivane pod 

šatrama. Bilo je uočljivo da posetioci više nego ranijih godina 

naručuju pesmu o Sinđeliću, i ostalim srpskim junacima. 

Trubači su polagano postajali nacionalni simbol, a 

učesnici su počeli da se prisećaju svih ograničenja i napada 

koja su dolazila od ideoloških komisija SKJ. Tako su gosti 

iz Knina preneli svoje probleme iz ranijih godina, kada su 

im gostovali trubači u Kninu, a oni su zbog toga optuženi 

da su ''velikosrbi''. Inače te godine dvojica velikih majstora 

trube imali su problema sa organizatorima Sabora. Fejata 

Sejdića su diskvalifikovali lično, a orkestar mu se ipak takmičio, 

a Slobodan Salijević nije mogao da nastupa pod 

šatrama. 291 Bez obzira na probleme sa organizatorima, orkestar 

Fejata Sejdića je te godine proglašen za najbolji, a prva 

truba Sabora bio je Boban Marković. 

101


Iako je u Jugoslaviji te godine već počeo rat, Sabor se 

održavao. Prvi put u svojoj istoriji manifestacija je putem satelitske 

televizije direktno prenošena u SAD i Kanadu. 

Glavni sponzor prenosa bilo je tada društveno preduzeće 

''Takovo'' iz Gornjeg Milanovca. 292 

TRIDESET DRUGI SABOR 


Blokada i sankcije Ujedinjenih nacija u koje je Srbija uvedena, 

skrenuli su interesovanje vladajuće političke elite na 

Sabor u Guči, koji je polagano postajao novi ''ventil'' za 

trošenje raznih nezadovoljstava stanovništva koje je počelo 

da živi u izolaciji. Popularizaciji Sabora doprinosile su i izjave 

političara iz vlasti Slobodana Miloševića. Tako je Slobodanka 

Gruden, gradonačelnik Beograda, izjavila da sankcije 

imaju i ''drugu stranu medalje'', koja je bila pozitivna. 

''Narod će bolje upoznati svoju otadžbinu i njene čari''. Slobodanka 

Gruden je prvi put došla na Sabor i provela tri bezbrižna 

dana. 293 Gradonačelnica je satima telefonom razgovarala 

sa članovima vlade u Beogradu. ''Posebno zanimljiv razgovor 

obavila je odavde sa Janom Sigismundom, Dancem iz 

Visokog komesarijata UN za izbeglice. Danac Jan koji je dva 

meseca tražio konclogore u Jugoslaviji nije ih, naravno, našao 

i obećao je da će svojim pretpostavljenim referisati čistu istinu...Danac 

jedino nije mogao da shvati da ovaj narod uprkos 

svemu što se događa - peva''. 294 

Inaćenje sa svetom postalo je na ovom Saboru veoma 

važno, a izjave o snazi naroda koji se veseli, uprkos izolaciji 

od sveta, postale su stereotipne. ''Pokušavan da zamislim lice 

Džordža Buša, da kojim slučajem naiđe ovamo - objašnjavao je 

okolo Živorad Ajdačić, sasvim ozbiljno. - Čovek bi nam poslao 

Felinija na specijalizaciju i, valjda, shvatio da su sankcije protiv 

SR Jugoslavije čista glupost. Pa ovo je moguće samo kod nas. 

102


Samo u Guči...'' A te godine u Guču su došli mnogi ''poznati 

ljudi'', princ Tomislav Karađorđević, zbog koga je jedan čiča 

iz Goračića peške došao u Guču, opozicioni političar Mirko 

Jović, na svom proputovanju prema Podgorici, ali i velika zvezda 

zabavne muzike Zdravko Čolić, koji je upadljivo uživao u 

muzici trubača. Inače, Sabor je obeležila kiša, ali i kašnjenje 

u pucanju prangija, jer se dežurni milicioner uspavao. Publiku 

u Guči je uveselilo i to što je na jednoj cisterni koja je prevozila 

pivo popustio ventil, pa je ovo piće uzimano besplatno. 

295 Guču su tada prvi put masovnije posetili i beogradski 

''šminkeri'', modni kreatori, manekenke. Jedna od njih, Dragana 

Lazarević, primetila je da su ljudi u Guči drugačije 

obučeni nego što je ona navikla, ali su zato “fenomenalni”. 

Svetlana Šopalović je izjavila: ''Divno je. Ovo je sve tako drugačije 

nego u Beogradu''. 296 Na ovom Saboru prvi put su angažovane 

i mažoretkinje iz Boke. 297 

Osnivači Sabora Radoslav Rašo Protić i Nikola Nika Stojić sa Tomislavom 

Karađorđevićem, Guča 1992. god. 

Najveće veselje bilo je u subotu u noć, kada su saboraši 

ostali do pet ujutro. U vremenu rata i blokade, Sabor je po- 

103


stao gotovo jedino mesto života i radosti, a vitalnost koja se 

tu ispoljavala trebalo je da pokaže veličnu naroda. Karakteristična 

je izjava pesnika Dobrice Erića: ''To što se ovde, u 

Guči događa to se, verovatno, nigde u svetu nije događalo. Mislim 

da bi to trebalo snimiti i poslati tim ljudima u svetu da 

vide kako živi taj narod koga svi osuđuju - ne znam samo 

zašto - i da vide kako se slavi. Mislim da bi to pomoglo i više 

objasnilo svetu i reklo o nama nego svi politički razgovori... 

ovde nema onoga čega nema nigde, i u svemu tome ima neke 

lepote, ljubavi i prema zemlji, i prema melosu i prema svetu i 

to je ona prava Srbija koju, verovatno, niko ne zna!'' 298 

Opšte veselje bilo je veoma primetno, naglašeno i u potpunom 

nesaglasju sa krizom u koju je zemlja zapala. ''Pod 

velikom šatrom u porti ovdašnje crkve gde ima 800 mesta, slobodna 

stolica mogla se naći tek kada se iz subote prešlo u nedelju, 

tamo iza ponoći, i kada su trubači već padali s nogu od 

svirke. Tu, i pod šatrama, do zore se igralo i pevalo na stolovima 

i kraj njih, pa bi namernik hladne glave mogao i da upita: 

šta je sa ovim narodom? Običaj stariji od sela - mogao bi 

da glasi jedan od odgovora - a Sabor u Guči mnogima je 

prešao u naviku, pa život priključenija i blokada mogu da se 

zaborave bar u ova tri saborska dana. U drugoj grupi su ljudi 

koji zbog novca i benzina, ove godine nisu mogli da dođu na 

sabor trubača''. Na ovom Saboru se desio i jedan zanimljiv 

incident. Neko je preko razglasa pustio pesmu u kojoj se 

''kune drugu Titu'', što je izazvalo pravu paniku među organizatorima, 

koji su tu vrstu tradicija sada potiskivali i sakrivali. 

Manifestaciju su posetili i ljudi sa ratišta. ''Grupa od 46 

Krajišnika ka Guči je, takva su vremena, krenula i stigla pod 

oružjem. To su ljudi iz okoline Knina, članovi kulturno-umetničkih 

društva u Strmici i Gradačcu. U Beogradu su ostavili 

duge cevi... a ovde u Guči dali su policiji revolvere na čuvanje...'' 

Ministarstvo za kulturu Vlade Srbije pomoglo je 1992. 

godine organizaciju Sabora sa pola miliona dinara, i to je pr- 

104


vi put da je vlada direktno dala novac za ovaj narodni praznik 

u Dragačevu. U vreme velikih međunacionalnih sukoba 

razmišljalo se i o vrsti muzike koju su trubači svirali: 

''Svim trubačima je, inače, na način koji Uprava Sabora, smatra 

da je prihvatljiv, preporučeno da "malo smanje" čočeke, i 

orijentalne arije''. Organizatori su imali nameru da u zvaničnom 

programu više prezentuju muziku sa srpskog podneblja, 

kako su ga oni shvatali. 299 

Među zvanicama na 32. Saboru bili su tadašnji ministar 

kulture Miodrag Đukić, kao i Slobodanka Gruden gradonačelnik 

Beograda, sa njima i princ Tomislav Karađorđević. 

Za prvu trubu Sabora proglašen je Svetozar Lazović, a najbolji 

orkestar imao je Slobodan Salijević. Sponzori Sabora 

bili su Srpsko-moravska banka iz Vrnjačke Banje, ''Euroturs'' 

iz Guče i ''Auto-Čačak''. Oni su otkupili sve ulaznice 

od organizatora, pa su saborske priredbe bile praktično besplatne. 

Kada je pao mrak počela je i kiša, i to je jedino što je 

omelo ovaj Sabor. 300 

TRIDESET TREĆI SABOR 


Po ugledu na neke ranije godine, i ovaj Sabor je pred svoj 

početak počeo da se reklamira širom jedne ne samo geografski 

stešnjene zemlje. Najpre je 6. avgusta 1993. godine 

organizovana promocija trubačkih orkestara u Beogradu, a 

slične manifestacije su priređene i u Novom Sadu i Sremskim 

Karlovcima. 301 U skladu sa orijentacijom ka slavljenju 

nacionale istorije, menjala se i politika slavljenja tradicija na 

Saboru. Drugog dana ovog Sabora održana je manifestacija 

''Slovo o ljubavi i Srbiji'', organizovana u slavu značajnih datuma 

i jubileja (Sto godina Goračićke bune, Godišnjica smrti 

Rajka Tajsića, Sećanje na Crnjanskog, 75 godina od proboja 

Solunskog fronta). 302 Manifestacija je u narednim godinama 

postala ''tradicionalna''. 

105


Podsticanje nacionalnog ponosa, kao i kampanja vladajuće 

partije u Srbiji u to vreme, imala je svoj odraz i na ovom 

Saboru. Guču su posetili mnogi državni funkcioneri: Milivoje 

Pavlović - ministar kulture, Tomislav Simović - savezni 

ministar za privredu, Slobodan Umković - republički ministar 

za nauku i tehnologiju, Radiša Đorđević - republički ministar 

za trgovinu i ugostiteljstvo, Vladimir Cvetković - ministar 

za sport, Marko Negovanović - ministar odbrane, Dragan 

Gačić - pomoćnik ministra za kulturu, Radoslava Lala 

Sekulić - direktor Savezne uprave carina, Budimir Košutić - 

ambasadaor u SSIP-u. Cela poseta bila je pod sloganom ''Srbija 

nikad neće biti na kolenima''. Pored zvaničnih predstavnika 

vlasti, u Guču su došle i dve ličnosti javne scene, veoma 

bliske vlasti - Klara Mandić i Danijel Šifer, promovisan 

u to vreme kao veliki evropski filozof i humanista, koji je 

branio Srbiju u vreme blokade i rata na prostorima bivše Jugoslavije. 

303 Primećeno je da je Šifer odigrao i kolo u društvu 

Milivoja Pavlovića republičkog ministra za informisanje, nesigurnim 

korakom, ali sa punim raspoloženjem. 304 

Na Saboru se očekivao savezni predsednik Vlade, Radoje 

Kontić, koji nije došao. Zato su kao gosti pristigli ministar 

Narodne odbrane Srbije, general Marko Negovanović, 

general Dragoljub Ojdanić, tada komandant Užičkog korpusa. 

Viđen je i general Dušan Kovačević, ministar odbrane 

Republike Srpske, u šatri sa Tomislavom Karađorđevićem, 

u zajedničkom veselju. ''Kažu da to nema nikakve 

veze sa onom pričom da bi princ Tomislav mogao biti 

budući kralj srpske države u Bosni''. Kao gosti u Guču su 

došle i mažoretkinje iz Tivta u Boki, kao i folklorne grupe 

iz Kanade. Sve se odigravalo u vreme nezapamćene hiperinflacije, 

koja je trenutno obezvređivala dinare, a cene su 

se dnevno menjale. ''Ide dobro i kupus i pečenje. Ćasa kupusa 

staje 400 miliona dinara, a kilogram pečenja 1,5 milijardi 

dinara. I proja je na ceni. Jedno parče - 10 miliona''. 305 Guča 

je bila prepuna gostiju, koji su i u vreme neverovatne infla- 

106


cije i nestašice goriva, ipak došli u Guču. Organizatori su se 

veselili velikoj poseti. ''Dinari se troše nemilice, a muzika se 

plaća uglavnom markama!'' 306 Prosečna plata u Srbiji 1993. 

godine iznosila je 22 nemačke marke. 307 

Šifer je bio oduševljen Saborom u Guči. ''Šokiran sam. 

Toliko lepote, toliko svečanosti, toliko jednostavnosti u isto 

vreme...To je jedna od najlepših stvari koje sam doživeo u 

mom životu. To je jako, jako uzbudljivo za mene. Ovako sam 

drhtao samo kada sam slušao jevrejsku himnu. Embargo pogađa 

hranu, lekove, ali nikako ne može pogoditi srce i dušu Srba 

koji su življi nego ikada. Kad je ceo svet protiv vas, ostaje 

vam jedna stvar - tradicija i kultura koje su izvanredne, veličanstvene. 

Potrebno je da to svet razume. Oružje ne može 

ništa da uradi protiv duše jednog naroda. To je i lekcija za 

čitav svet''. Drugu viziju Sabora, i uživanja na njemu, imao 

je proizvođač junadi, Primislav Nikolić iz Zeoka u Dragačevu: 

''Večeras u društvu sedeo sam za stolom pod šatrom 

za kojom je ceh platio drugi. Da sam ja onaj ceh platio, ''otišle'' 

bi mi tri krave ''nemice''. To seljak i proizvodnja ne mogu da izdrže... 

Bio sam očevidac: popela se žena na sto i počela da igra. 

Kaz'o sam: ''Što mi neće doći onak'a snaja, da ulivadimo, pa da 

počenemo od nule''! Sabor su posetili i opozicionari Dragoljub 

Mićunović i Mirko Jović. Ipak, najveća atrakcija na 

33. Saboru bila je ''boginja'' novokomponovane narodne 

muzike, Lepa Brena sa suprugom teniserom Bobom Živojinovićem, 

koji su svojom pojavom zasenili sve ostale goste. 

Na Saboru u Guči došli su helikopterom, na povratku sa 

mora. Zadržali su se svega petnaestak minuta, ali i to je bilo 

dovoljno da se putem televizije, koja je zabeležila ovu posetu, 

napravi pravi spektakl. 308 ''U subotu negde oko ručka, 

kada se u šatrama uveliko jelo, pilo i veselilo, nad Gučom se 

pojavio helikopter. Raspoloženi gosti pravili su šale. Neko je 

doviknuo ''NATO'', ''bombarduju'', ''lezite''! Ali, umesto bombi, 

sa neba je ''pala'' prva ''bomba'' naše folk estrade, Lepa Brena 

sa suprugom Bobom Živojinovićem. Prošetali su Gučom uz 

107


pratnju orkestara, oduševili goste, seli u helikopter i odleteli''. 

309 Nakon šest godina doletele su i bombe. 

Prva truba ovog 33. Sabora bio je Slobodan Salijević, a 

najbolji orkestar sastav Bobana Markovića. Stručni žiri je i 

na ovom Saboru insistirao na ''izvornosti'' u muziciranju orkestara. 

310 Nakon završetka Sabora u Guči, slična manifestacija 

je ubzo održana i u Subotici od 27. do 29. avgusta 1993. 

godine. Ceo događaj je bio najava nove fudbalske sezone u 

ovom gradu, a učestvalo je 11 orkestara. Prvu nagradu su 

osvojili orkestri Fejata Sejdića i Bobana Markovića, koji su 

dobili po 1.500 nemačkih maraka. ''Naravno, trubači su tokom 

tri dana i noći stvarali za subotičke prilike nesvakidašnju 

atmosferu...'' 311 

TRIDESET ČETVRTI SABOR 


Promocija 34. Sabora najpre je izvedena u Novom Beogradu, 

ali i u Rumi. 312 U zvaničnom programu nalazila se već 

tradicionalna priredba ''Slovo o ljubavi i Srbiji'', posvećena 

jubilejima iz srpske istorije. 313 Polagano, na Sabor su počeli 

da dolaze ''poznati'' ljudi sa javne scene Srbije, koja je bila u 

blokadi, izlovana od sveta i sa smanjenim mogućnostima za 

odlazak u ''provod''. Jedna od tih osoba bila je i Vesna 

Čipčić, glumica koja je te godine prvi put došla u Guču. Iznenađenje 

brojem ljudi, među kojima nije bilo agresije, nasilja, 

tuča, upotrebe oružja, što je u to veme postalo uobičajena 

pojava u kafeima i restoranima širom Srbije, kod 

ove poznate glumice bilo je veliko. 314 Najznačajniji gost 34. 

Sabora ponovo je bila Lepa Brena, koja se ovoga puta nešto 

duže zadržala u Guči. ''Ovo je nešto što je iskonsko i što pripada 

ovom narodu. Ovde nema kiča i nekog lažnog sjaja, glamura. 

Ovo u suštini predstavlja neku pravu nacionalnu zabavu 

- šatre, ciganska muzika, igranje po stolovima, pevanje do 

108


zore-a što je najvažnije, sve se to događa bez ijednog incidenta... 

Zato sam želela da i ja, ponovo, budem deo svega toga, te 

pozitivne atmosfere. Zato sam i došla sa mojom ''celokupnom 

familijom'', da se provedem sa ovim narodom.'' Privlačnost 

Guče postala je opšta pojava, pa ni ovaj Sabor nije prošao 

bez posete političara. Ovoga puta najviđeniji gost došao je 

iz opozicionih redova. Guču je prvi put za vreme Sabora posetio 

Zoran Đinđić. ''Na Saboru sam prvi put i - impresioniran 

sam! Ovo je jedna sjajna manifestacija izvorne narodne 

kulture i mislim da je to čak možda jedan stožer oko koga mi 

u narednim godinama moramo da ovo što se ovde događa prenesemo 

i na druga mesta u Srbiji. Naravno, ne u ovakvom obliku, 

ali je sigurno da mnogo toga može da se spase od zaborava, 

da se sačuva u svom izvornom obliku. Ovaj Sabor je zanimljiv, 

jer u sebi ima i marketinškog, i zabavnog, to nije arheologija, 

već pun život''. 315 Zoran Đinđić je u narednim godinama 

često dolazio u Guču i svojim prisustvom i izjavama 

postao jedan od prepoznatljivih simbola celog Sabora. 

Aleksa Leka Protić, organizator na scenskim dešavanjima 

109


Veselje ispod šatri nije zaostajalo za ranijim godinama, 

iako je Srbija u to vreme bila u izolaciji."Ispod jedne od dvanaest 

šatri različitih veličina u centru Guče, na prostoru od pedesetak 

kvadratnih metara, za stotinak ljudi svira - šest orkestara. 

Jedna truba na dva čoveka. Mešaju se zvuci čočeka, srbijanskih 

kola i marševa. U glavi bubnja. Samo trubači znaju 

šta sviraju. Gosti ponekad uhvate deo melodije, ali im to ne 

smeta da se vesele. Jedna pesma košta pedeset dinara... Lepe 

se pare na znojava lica trubača, novčanice od sto maraka ubacuju 

se u trubu, vrte se jaganjci, miriše kupus iz zemljanih lonaca, 

devojke igraju trbušni ples na stolovima. Ispred šatri, 

uzanim puteljkom, ne može da se prođe. Na prvi pogled reklo 

bi se, vašar ko vašar...Tek trubači remete taj osećaj''. 316 Prva 

truba 34. Sabora bio je Milovan Mića Petrović, a Fejat Sejdić 

imao je najbolji orkestar. 317 

TRIDESET PETI SABOR 


Ovaj Sabor organizovan je tek dvadesetak dana nakon 

velikog egzodusa Srba iz Hrvatske posle vojnog sloma Krajine, 

ali to se nije osetilo i preslikalo na ovu manifestaciju. 

Organizacioni odbor je imao težak zadatak, da u vremenu 

opšte propasti priredi manifestaciju koja bi odisala veseljem 

i sveopštim preterivanjem. ''Nije lako održati ovu veliku pa i 

veličanstvenu manifestaciju u ovim teškim danima po srpski 

narod, kada su se u Srbiju slile stotine hiljada izbeglica. Međutim, 

daleko bi teže bilo objasniti zašto da se ne održi jedna 

ovakva manifestacija koja već decenijama simbolizuje kraj leta 

i početak jeseni u Srbiji, koja skoro u svemu što se na njoj 

događa, odražava duh naroda njegovu istrajnost, njegov karakter, 

njegovu bit i istorijsku odlučnost, njegov smisao za samoodržanje, 

njegovu nesebičnu solidarnost, njegovu neprekidnu 

težnju za mirom i pravdom, ali i istorijsku rešenost da se 

110


od svega i svakoga odbrani''. Odlučeno je da se Sabor ne odlaže, 

zbog presedana, ali da sve bude ''dostojanstveno'', sa 

akcijama solidarnosti prema izbeglim Srbima i brojnim dobrotvornim 

priredbama''. 318 

Organizatore Sabora mučio je još jedan problem. Pošto 

se zvanično takmičenje odigravalo na terenu FK ''Dragačevo'', 

izbio je spor oko nadoknade za korišćenje igrališta. 

Fudbalski klub je tražio 40.000 dinara, što nije bilo prihvatljivo 

za organizatora, pa je FK ''Dragačevo'' najavi kod lokalnog 

SUP-a da će u vreme Sabora na igralištu biti odigrana 

fudbalska utakmica. Problemi oko novca postojali su i nakon 

završetka 34. Sabora, kada je Dom kulture morao da 

tuži Mesnu zajednicu Guča, jer nisu dobili 30% od 100.000 

dinara koji su zarađeni na Saboru. 319 I ovaj Sabor je ipak 

održan na igralištu. 

U zvaničnom defileu bila je i povorka sa krajiškim Srbima 

iz Knina, a na Saboru je organizovano i dobrotvorno davanje 

krvi (ukupno 608 davalaca, od toga 30 Dragačevaca). 

Poseta je bila nešto manja nego ranijih godina, 80.000 ljudi 

po proceni novinara. Na Saboru su kao gosti bili i Ruski kozački 

orkestar sa Dona, ali i diplomate iz Kine, Indije i Koreje. 

Jedan od zvaničnih pokrovitelja manifestacije bilo je i Ministarstvo 

kulture. 320 I na ovom Saboru upriličen je scenskomuzički 

program ''Slovo o ljubavi i Srbiji'', autora Milovana 

Vitezovića, organizovan u čast jubileja iz srpske istorije. 321 

Povodom uspeha filma ''Podzemlje'' Emira Kusturice u 

Kanu 1995. godine, odbor ove manifestacije reditelju je uputio 

poziv da poseti Guču. 322 Nije poznato da li je došao. Prva 

truba 35. Sabora bio je Svetozar Lazović, a Slobodan Salijević 

je imao najbolji orkestar. 323 Na ovom Saboru nije bilo 

Fejata Sejdića i njegovog orkestra, jer se nije pojavio na 

predtakmičenju, pa je diskvalifikovan. 324 Još od 1988. godine, 

zbog niza pobeda u svim konkurencijama, Fejatu Sejdiću 

je predočeno da se ne takmiči u zvaničnoj konkurenciji, 

pa je on na čelo svog orkestra postavio sina Zorana. Vre- 

111


menom Sejdići su sve ređe učestvovali na predtakmičenjima, 

nalazeći razne izgovore. Najčešće su zapravo bili zauzeti 

turnejama, a 1995. godine navodno su im tri člana orkestra 

bila na vojnoj vežbi. Nuđeno im je da učestvuju van 

konkurencije u Guči, ali oni su to odbili. 325 

Na ovom Saboru Slobodan Salijević je održao minikoncert, 

pokazujući svoje majstorstvo svirajući teme iz filma 

"Podzemlje" Emira Kusturice. Nakon završetka Sabora, iza 

brojnih posetilaca ostao je prazan grad, koji osim tri avgustovska 

dana u godini, nema nikakvih drugih velikih događaja. 

Kontrast koji su novinari uočili nakon završetka Sabora, 

na kome dominira ljudska vreva i gužva, bio je svima 

vidljiv. "Oko tri sata ujutro Guča je bila avetinjski prazna. Tek 

po koji slučajni prolaznik nazirao se u magli koja se spustila 

na varošicu. Slučajni prolaznik nikada ne bi poverovao da se 

samo dva dana ranije ulicama nije moglo proći. Domaćini nisu 

krili umor, ali ni zadovoljstvo - kažu da je ovaj Sabor bio 

bolji od prethodnog''. 326 Državna televizija je imala te godine 

na Drugom programu najavu Sabora u Guči u petak 25. avgusta 

(emisija Guča '95, u trajanju od 22.50 do 23.30), kao i 

reportažu u nedelju 27. avgusta (emisija Guča '95, u trajanju 

od 20.15 do 21.00). 

TRIDESET ŠESTI SABOR 


Reklamiranje Sabora trubača u glavnom gradu pred 

početak manifestacije postalo je vremenom tradicionalan 

način privlačenja posetilaca u Dragačevo. Tako je bilo i 

1996. godine, kada je 13. avgusta organizovana manifestacija 

''Guča-Beogradu''. Trubači su svirali Knez Mihailovom 

ulicom, a neki od prolaznika su se uhvatili i u kolo. Trubači 

su tog leta bili sastavni deo zvaničnog programa BELEF-a 

(Beogradskih letnjih muzičkih svečanosti). U Beogradu je 

112


najavljeno da će u oficijelnom programu Sabora ponovo biti 

i Krajišnici. 327 Nešto pre toga, na velikom dočeku sportista 

sa olimpijade u Atlanti, pobednike na takmičenjima su 

pored ostalih zabavljača dočekali i trubači, orkestar Slobodana 

Salijevića. 328 

Kao i prethodne godine, u Guči ponovo nije bilo Fejata 

Sejdića i njegovog orkestra, jer nisu učestvovali na predtakmičenju. 

Ove godine Fejat je sa svojim trubačima bio u 

Francuskoj, gde je svirao sa grupom ''Džipsi kings'', a sa njima 

je na jesen te godine trebao da ima turneju. Organizatori 

mu to nisu oprostili, pa ga nisu pozvali u zvanični program, 

mada je imao simpatije mnogih novinara i medija. 329 

Pored Fejata, zbog nepoštovanja pravila, najavljeno je i izostajanje 

orkestra Bobana Markovića iz zvaničnog programa. 

330 Markovićev orkestar je ipak učestvovao u zvaničnom 

programu. Gostovanje u Guči za vreme Sabora najavila je i 

filharmonija sa Krfa. Svojevrsnoj istorizaciji Sabora poslužilo 

je i otkrivanje spomen ploče, na kojoj su upisana 

imena dotadašnjih pobednika-majstora trube. Najavljena je 

i akcija davanja krvi. 331 Inače, od ovog Sabora je Ekrem Mamutović, 

višestruki pobednik u svim kategorijama takmičenja, 

nastupao pod imenom Milan Mladenović. Kako su 

to novinari izveštavali, on je zbog mnogih problema koje je 

imao na gostovanjima u Republici Srpskoj zbog svog imena, 

rešio da pređe u pravoslavlje sa novim imenom i identitetom. 

332 Po rečima tadašnjeg direktora ove priredbe, Joviša 

Slavkovića, zbog povećane popularnosti muzike trubačkih 

orkestara, mnogi gradovi u Srbiji nastojali su da naprave 

manifestaciju koja bi nalikovala na Sabor u Guči. ''Takva pojava 

uočljiva je u Gadžinom Hanu, Vranjskoj Banji, Surdulici. 

Orkestri se privlače visokim novčanim nagradama. Pominju 

se cifre od tri do pet hiljada maraka. 333 

Muzika trubača je postajala sve popularnija među omladinom, 

koja je podstaknuta filmovima Emira Kusturice 

počela sve više da dolazi u Guču, što je postao veliki doživ- 

113


ljaj. ''U Guču se samo jednom ide po nagovoru, a onda se ide 

stalno, iz godine u godinu. Prošle nedelje Guča je bila ''naj'' 

mesto u Srbiji, na Balkanu''. 334 Broj posetilaca Sabora premašio 

je prethodne godine, posebno mladih, pa su novinari 

preneli da je u Guči ''sve vrilo'' od naroda. 335 Vašarska atmosfera 

u Guči u kojoj su se mešali ''trubači, liciderska srca, 

pečeni jaganjci, ''Amerikanci u kosmosu - Jugosloveni na zidu 

smrti'', pola riba-pola devojka, Kozaci, Grci, Cigani i trube koje 

trube'', nikoga nije ostavila ravnodušnim, a povratak saboraša 

kući bio je obeležen rečenicom: ''Povlačimo se u neredu 

bez para i bez bubnih opni''. 336 Drugi program državne televizije 

je prenosio takmičenje u nedelju 25. avgusta od 18.30 

do 19.20 časova. 

Početak svečanog defilea učesnika 

Kao i i na prethodnim, i na ovom Saboru upriličen je drugog 

dana scensko-muzički program ''Slovo o ljubavi i Srbiji''. 

Prva truba 36. Sabora bio je Nenad Mamutović, a Mićo 

Petrović imao je najbolji orkestar. 337 

114


TRIDESET SEDMI SABOR 


Kao i ranijih godina i 1997. Guča je okupila mnogo sveta 

u veselom raspoloženju, koje je za trenutak brisalo razlike 

među ljudima. ''Pleni Sabor svojom pitomošću, svojom neponovljivom 

sposobnošću da ovaj bučni, šarenoliki kaleidoskop 

objedini u zajedničko radovanje, pa se na njemu, kao kod najrođenijih 

osećaju i ministri i estradne zvezde, politički čelnici 

i zemljodelci. Zato saborska poruka ''Sviraj trubo, svirala za 

dugo, za veselje i nizašta drugo'', predstavlja najlepšu oznaku 

Sabora i narodne duše''. Među gostima nalazili su se i obični 

seljaci, koji su poput Krstivoja Subotića iz Osečine kod Mionice 

dolazili u Guču kao na hodočašće svake godine, kao i 

četrdeset potomaka porodice Gruden iz Užica, koji su u Srbiju 

pre više decenija došli iz Trsta, žene iz Petrinje, članice 

izvorne grupe ''Banija'', Grci iz grada Litohora. 338 Na Saboru 

su bili i Boba Živojinović u velikom veselju sa Slobodanom 

Radovićem, vlasnikom firme ''Radović kompani'' i prijateljima. 

''Igraju na stolu i bilo kakav razgovor sa njima je neizvodljiv''. 

Na Saboru su bili i ambasador SR Jugoslavije u Zagrebu, 

Veljko Knežević, ambasador Izraela u Beogradu David 

Sason, ambasador Južne Koreje, Zoran Đinđić, Vuk Obradović. 

Cene su te godine bile različite pod šatrama, iako se 

organizator trudio da ih niveliše. Pivo se naplaćivalo po ceni 

od 4 dinara kod cisterni, do 10 dinara pod šatrama. Jagnjeće 

pečenje je koštalo od 60 do 80, a svinjeće od 50 do 70 

dinara. Litar vina i kisele vode koštao je oko 60 dinara, a 

čašica vinjaka od 5 do 10 dinara. Porcija kiselog kupusa 15 

dinara, pljeskavica 10 i vešalica 20 dinara. Cene kreveta u 

privatnom smeštaju pred Sabor bile su od 20 do 30 nemačkih 

maraka, a u vreme Sabora bile su 50 nemačkih maraka. 

339 Prosečna plata u Srbiji 1997. godine iznosila je 798 

dinara, odnosno 201 nemačku marku. 340 

115


Guča je te godine prvi put posle Drugog svetskog rata 

dobila opozicionu lokalnu vlast, pa su se postavljala pitanja 

da li će Sabor da se organizuje kao i ranijih godina, ali sve 

je proteklo bez većih problema. Jedino su se mladi još 

bučnije i euforičnije veselili nego ranijih godina. ''Opet. Ta 

varošica ima dve ulice. Jedna ide odozgo, jedna odozdo od stadiona. 

Ali, pretposlednje nedelje avgusta varošica postane metropola. 

Centar našeg džeza, belog i crnog. Sviraju pravi i ''divljaci''. 

Bore se. Prvi za mesta koja će im povećati rejting na 

svadbama i slavama. ''Divljaci'' za bakšiš i prevoz. Vrti se Kusturica, 

traži se ''Izgubljeno jagnje'', ''Juriš Cigana''... Dakle, 

Guča je čudo''. Primećeno je da se na Saboru trubača pod 

šatrama pojavio jedan violinista, pa je kao najegzotičnija 

osoba među muzičarima tog dana obasipan novcem, iako 

svojim instrumentom nije mogao da nadjača trube. ''I Srbi, 

ljuti Srbi, iz potrebe da ništa ne bude normalno i logično, punili 

su ga parama iz straha da ne prestane i da opet sve postane 

logično, što je jedina stvar koju Srbi ne podnose''. 341 

Najbolji orkestar imao je Milan Mladenović (Ekrem Mamutović), 

a prvu trubu osvojio je Slobodan Salijević. Prema 

proceni novinara u Guči je za vreme sabora bilo oko 120.000 

posetilaca. Na ovom Saboru prvi put je održano takmičenje 

za mlade trubače. 342 Gužva je pod šatrama te godine bila velika. 

Gotovo da su sve stolice bile popunjene, pa se nudilo i 

po 50 nemačkih maraka za mesto. Inače, te godine zakup 

glavnog mesta ''Pod lipom'' koštao je 55.000 dinara. 343 

TRIDESET OSMI SABOR 


Iako je Guča godinama bila centar trubaštva, nije postojao 

dovoljno reprezentativan spomenik koji bi bio simbol 

ove manifestacije. Braća Karić su 25. jula 1998. godine u 

Guči položili kamen temeljac za spomenik trubaču, rad Ve- 

116


limira Karavelića. 344 Vajar je izjavio da je sa svojom skulpturom 

želeo da izrazi ''snagu i vitalnost srpske muzike'', a cela 

figura trbalo je da izgleda snažno. 345 Uskoro će ovaj spomenik 

postati simbol celog Sabora, a minijatura spomenika 

dodeljivana je najboljem trubaču. U isto vreme trg sa spomenikom 

postao je centralno mesto okupljanja mladih koji 

su sve više dolazili u Guču. 

Neposredno pred ovaj Sabor u Guči je održan sastanak 

na kome su osim organizatora predtakmičenja učestvovali i 

muzički stručnjaci. Na čelu stručnog žirija 38. Sabora bio je 

Žarko Petrović, koji se zalagao za čuvanje ''izvornosti'' u muziciranju 

trubača. Kako su to novine prenele, izvornost se 

doživljavala kao nacionalni zadatak. Međutim, kao i na 

svim prethodnim Saborima, i na ovom je postojao problem 

u određivanju šta je to ''nacionalno'' u muzici, jer je pristup 

sviranju kod orkestara iz Južne Srbije različit od onoga iz 

Zapadne. 346 Rivalitet između ''belih'' i ''crnih'' orkestara bio 

je i ostao veliki, a mogućnost da se ponove incidenti iz 1987. 

godine nije jenjavala, što su uočili i ''hodočasnici'' Sabora iz 

1998. godine. ''Plašim se da će doći do belaja. Stalno se vode 

neki sukobi između naših i ovih garagana, jer se tu valja velika 

para. To više nije kao nekad''. Južnjaci su postajali sve popularniji, 

smatrali su da su tehnički svi orkestri jednaki, ali 

da oni sviraju ''krvno''. 347 Sabor u Guči je osim problema sa 

sukobom između ''južnih'' i ''zapadnih'' orkestara, imao i veliki 

problem sa predtakmičenjem ''zapadnih'' orkestara na 

Zlatiboru, koji je izrastao u veliki turistički centar. To predtakmičenje 

je pretilo da se pretvori u paralelni Sabor. 348 Jedan 

od najpopularnijih južnjaka, Fejat Sejdić, te godine nije 

došao u Guču, kao ni ranijih sezona. Neposredno pred 

početak ovog Sabora vratio se sa turneje po Australiji, gde 

je svirao po klubovima naših iseljenika, ali nije hteo da dođe 

u Guču da se takmiči. 349 

Zvanični program na ovom Saboru nije bio drugačiji 

nego prethodne godine. Drugog dana Sabora priređena je 

117


manifestacija ''Slovo o ljubavi i Srbiji''. Najznačajniji događaj 

bilo je otkrivanje spomenika trubaču u centru Guče, 

u nedelju 23. avgusta u 12 sati. Ovaj dar fondacije ''Braća 

Karić'' postao je istog dana nezamenljivi simbol Guče i cele 

manifestacije, mesto gde se organizovala najveća zabava. 

Na otvaranju su prisustvovali Sreten, Bogoljub i Milanka 

Karić. 350 Inače, te godine je pred glavni takmičarski dan porodica 

Karić u Guči bila sa tadašnjim potpredsednikom savezne 

Vlade Zoranom Lilićem, neposredno pred njegov put 

u Libiju. Sa njima je bio i teniser Boba Živojinović, a svi zajedno 

okruženi jakim obezbeđenjem. 351 Za najbolji orkestar 

na ovom Saboru proglašen je sastav Ekrema Sajdića, a za 

najboljeg trubača Boban Marković. Na ovom Saboru je, po 

proceni novinara, za četiri dana bilo preko 200.000 posetilaca. 

352 U šatri ispred hotela ''Zlatna truba'', pivo je 1998. godine 

koštalo 12, vinjak 8 dinara. Porcija svadbarskog kupusa 

sa hlebom 25 dinara, kilogram svinjskog pečenja imalo je 

istu cenu, a kilogram vruće 

jagnjetine 150 dinara. 353 Prosečna 

plata u Srbiji 1998. 

godine iznosila je 1.052 dinara, 

odnosno 167 nemačkih 

maraka. 354 

Svečano otvaranje spomenika 

1998. godine 

118 

Majstorstvo sviranja na 

trubi Bobana Markovića 

mnoge je dovodilo do pravog 

duhovnog ushićenja, 

kad se ljudima pojavljuju 

suze na očima, ali u Guču 

su već bile počele da stižu 

nove generacije ''saboraša'' 

sa drugačijim senzibilitetom. 

''Mladi, kojih je u Guči 

ove godine bilo više nego 

ikada, bili su manje roman-


tični. Igrali su dokle su ih noge služile i prskali pivom kao da 

je u pitanju voda''. Velika posećenost Sabora, dovela je u 

Dragačevo, u Guču ogroman broj automobila, tako da su livade 

oko varošice bile prepune vozila, čijim vlasnicima je 

naplaćivan parking u visini od deset dinara po kolima. 355 

TRIDESET DEVETI SABOR 


U zvaničnom programu ni ove godine, tek par meseci nakon 

završetka od bombardovanja i povlačenja vojske i policije 

sa Kosmeta, nije bilo iznenađenja. Cela manifestacija je 

najpre najavljena u Čačku, u dvorištu Narodnog muzeja, 

gde su gostovali trubački orkestri. 356 I na ovom Saboru, kao 

i na prethodnim, drugog dana Sabora organizovana je tradicionalna 

manifestacija ''Slovo o ljubavi i Srbiji''. 357 Ipak, nije 

svima bilo lepo te godine u Guči, samo par meseci od rata i 

bombardovanja Srbije i velike, moderne, seobe Srba sa Kosova 

i Metohije. ''Neugodna činjenica da su najbolji ili bar najradosniji 

trubači svih ovih godina dolazili iz Grdelice, Surdulice 

i Vladičinog Hana, iz mesta koja su ne tako davno postala 

tragično poznata po razrušenim mostovima, zatrpanim 

kućama, staračkim domovima i neutvrđenim brojem žrtava, 

ostavila je ove godine težak pečat na dragačevsko vašarenje. 

Slike mlade, bogate klase koja po romskom limu za sat vremena 

ostavlja godišnje zarade nekih drugih ljudi, sukobljavale su 

se sa licima seljaka u svečanim, jeftinim odelima i ženama u 

crnini, koji su oslonjeni na ogradu šatora, sa blagim izrazom 

gorčine posmatrali beskrajni, raskalašni dernek''. Iako su 

prethodne godine mlađi bogataši i biznismeni u Guči najviše 

naručivali pesme o Kosovu, nakon bombardovanja 

većinu je zahvatila velika ''amnezija''. Trubači su, kao pravi 

profesionalci, uvek svirali za novac, bilo da su u pitanju 

svadbe ili sahrane. Ipak te 1999. godine i njima je ponekad 

119


bilo svega dosta. ''Mi sviramo da naranimo decu, al' sinoć gledam 

neki vlastodršci sa Kosova, pa se vesele, a meni nešto 

uvatilo u grlo i teško mi. Ondak sam rekao na drugari da gi 

oderemo i odrali smo i' - kaže trubač Durmiš Agipović''. Ipak, 

veselje te godine bilo je možda neophodnije nego u vremenu 

mira i političke stabilnosti. Mnogobrojna nezadovoljstva 

trebalo je na neki način izbaciti iz sebe, kanalisati. ''Ljudi 

treba malo da danu dušom, je l’ nas je, vakat, stisla velika nevolja. 

Vako bi se svi potamanili'', ispravno je uočio Živorad 

Babić iz Kotraže. 358 

U nedelju 22. avgusta u Guči oko podne, nije bilo mnogo 

poznatih osoba. Tek po koji pesnik ili lice sa TV ekrana. 

Oko podne gradom je prošetao Zoran Đinđić. ''Ovde sam 

skoro svake godine, došao sam da se zabavim, da prošetam, da 

osetim bilo naroda'', rekao je Đinđić u saborskoj gunguli koja 

ga je podsetila da je životna energija u Srbiji još uvek velika. 

''Posećenost Sabora ove godine govori o toj nepresušnoj 

energiji ljudi i o tome da se narod u Srbiji ne predaje i da ne 

želi da ga dnevni problemi potpuno slome, nego je uvek nalazio 

neki drugi ventil i mogućnost da pokrene svoju snagu i pozitivnu 

energiju. Meni je jako drago što je Sabor smišljen kao 

jedna ''žica'' koja nas vezuje za tradiciju. Energija i radost mogu 

da se pokazuju na mnogo načina, ali nije svaki način primeran, 

a ovaj način jeste. Spajaju se dve stvari: vitalnost, koja 

je pitanje sadašnje generacije i tradicija kao forma koja se 

kroz tu vitalnost ispoljava''. 359 

Opšta procena novinara govorila je da u Guči 1999. godine 

ipak nije bilo gostiju kao ranijih godina. Kasno u nedelju 

uveče Sabor se polagano bližio svom kraju, a ljudi su 

počeli da se razilaze i vraćaju svojim kućama. ''Pre toga, još 

je u Guči trajalo veselje. Još se sviralo, i na ulici, i pod šatrama, 

još su igrale devojke po stolovima, tekle reke vina, piva i 

rakije... Grad se polako praznio, ali su se šatre još tresle od jeke 

trubača i bubnjeva, mirisalo je praseće i jagnjeće pečenje, 

konobari su još trčali između stolova noseći pune tacne vin- 

120


skih i pivskih flaša... Pod šatrom u samom centru Guče, iako 

treću noć za redom, i dalje su neumorno igrale dve crnpuraste 

igračice. Kao da su maločas ušle pod šatru, tresle su kukovima, 

izvijale telo pred oznojenim gostima. Narod saboraški još 

je hvatao po koji minut ili sat veselja i gučanske razbibrige. 

Juče je već bio redovan dan, redovne muke. Sabor je prošao''. 

Kada je sve bilo gotovo iz Guče su krenule kolone automobila 

put Užica, Čačka. Pri povratku, mnogi ljudi bili su 

umorni i pod uticajem alkohola. ''Dva sata po ponoći. U crvenom 

"pasatu" suvozač spava kao klada zabačene glave. Na 

putu ka Požegi, video sam oko tri sata po ponoći, troja kola u 

kanalu pored puta...'' 360 

Jedno od obeležja Guče postala je i česma, posvećena 

trubačima, postavljena u centru varošice, dar Milenka Kostića 

i Milenka Surudžića, biznismena poreklom iz Dragačeva. 

361 Najbolji trubač na ovom saboru bio je Nenad Mladenović, 

a najbolji orkestar imao je Milovan Mićo Petrović. 362 

ČETRDESETI SABOR 

(24, 25, 26. i 27. avgust 2000. godine) 

Krajem devedesetih godina 20. veka aktuelna vlast Slobodana 

Miloševića je mnoge tradicionalne ''narodne'' manifestacije 

i svetkovine u Srbiji, poput "Mišićevih dana" u Mionici, 

proslave Kolubarske bitke u Ljigu, "Kosidbe na Rajcu", 

stavila pod svoj patronat. Ni Dragačevski sabor trubača 

Srbije u Guči nije mogao da ostane izolovan od uticaja politike. 

Interesovanje za ovu manifestaciju bilo je iz godine u 

godinu sve veće. Pošto su Dragačevci želeli da izbegnu direktnu 

politizaciju, ljudi bliski vlasti su od predtakmičenja 

na Zlatiboru 2000. godine napravili paraleni Sabor trubača, 

sa velikom medijskom podrškom. U isto vreme otpočela je 

velika borba za generalno sponzorstvo nad Saborom u Guči. 

Očekivanje porodice Karić da će njihova kompanija imati 

121


primat, osporavali su ljudi iz vlasti SPS-a i JUL-a, koji su 

preko železare u Smederevu (''Sartid'') uspeli da se nametnu, 

kao glavni pokrovitelji. 363 

Manifestacija ''Slovo o ljubavi i Srbiji'', koja je u prethodnoj 

deceniji redovno priređivana na ovom Saboru više nije 

upriličena. 364 Organizatori Sabora su oslonac potražili u nekim 

drugim vidovima tradicije. Sabor je počeo obeležavanjem 

2000 godina hrišćanstva, a prisustvo i poštovanje 

sveštenika postalo je značajnije nego ranijih godina. Organizovano 

je i ''predstaborsko bdenije'', a sa zvonika crkve 

u Guči oglasila su se zvona, dok su pesnici čitali stihove. 365 

Defile učesnika 

Inače, ove godine je još više bilo uočljivije prisustvo 

omladine u Guči, za koju su novinari navodili da je bila ''u 

transu''. Državna televizija, RTS, direktno je prenosila finalno 

takmičenje. Prvi dan zvaničnog saborovanja izgledalo je 

da je interesovanje za Guču splasnulo, ali je u subotu bilo 

sasvim drugačije. Sve je kulminiralo vatrometom u ponoć. 366 

''Pravi hepening na dragačevsko-srpski način počeo je u ponoć 

122


uzbudljivim vatrometom, a nastavio se zvucima melodija kola, 

čočeka, sambe, kaljinke... Pod ogromnim šatrama sve je bilo 

zaposednuto, a saboraši između dva zalogaja i dve čaše 

pića, ustaju, igraju zagrljeni ili u kolu... Nije to delovalo kao 

trans. Ne, bilo je to ono srpsko prepuštanje uživanju koje nas 

legitimiše kao ljude od duha i duše''. 367 Bio je to do tada najposećeniji 

Sabor. Po proceni novinara preko 400.000 ljudi bilo 

je u Guči tih dana. Najbolji orkestar na ovom Saboru imao 

je Boban Marković, a za najboljeg trubača proglašen je Elvis 

Ajdinović. 368 

Kao i na prethodnim saborima i na ovom su bili poznati 

gosti. ''U petak uveče u kafani kod Doma kulture u Guči sa brojnim 

društvom bili su i general Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba 

VJ i general Grujica Davidović, komandant Užičkog 

korpusa. I dok su generali večerali, u kafanu je stigao duvački 

orkestar. Uzeli su trube, pa pred generalima složno zapevali: 

"Ječam žnjela Kosovka devojka". Veselje je bilo opšte, a uživanje 

se prenelo na ulice gde se uživalo uz ''reke'' piva, koje je naplaćivano 

po ceni od 20 dinara po plastičnoj čaši. ''Ispod šatri 

ljudi masnih brada posle večere broje pare, mašu debelim 

novčanicima. Prolazi oko šatri zakrčeni, iz mraka izviruju glave, 

zaviruje narod unutra, u tanjire onih koji večeraju... Pod 

šatrom kilo prasetine 450 dinara. U šatri kod hotela, u jedan po 

ponoći, sede Kinezi, jedu prasetinu, smeju se... Ispod šatri konobari 

su lomili noge trčeći oko stolova, vukli su gomile mesa, 

pića, prazne flaše, punili džepove silnim novčanicama. Na ulici, 

kraj bandere, sredovečni Cigo večerao je u dva po ponoći suva 

leba, poskakivao je uz zvuke truba, cepao zubima veknu hleba 

pa dizao ruke u vis: - Zvona, zvona, narode kupite, klamfe i 

svrdlove, kupuj narode, ne živi se 'iljadu godina...'' 369 Pod šatrama 

najviša cena piva iznosila je 30 dinara, kilogram prasećeg 

pečenja koštao je 200, a jagnjećeg 400 dinara. Porcija svadbarskog 

kupusa služena je za 45, litar vina za 200, a kisele vode 

za 50 dinara, 370 Prosečna plata u Srbiji 2000. godine iznosila 

je 2.389 dinara, odnosno 90 nemačkih maraka. 371 

123


Na ovaj Sabor došlo je puno ''značajnih'' gostiju. Svojevrsna 

saborska ''legenda'' postao je ''ilegalni'' dolazak generala 

Ratka Mladića na ovaj Sabor, iako je on već u to vreme 

tražen kao optuženik Haškog tribunala. 372 Najveću pažnju 

od zvaničnih posetilaca, izazvao je ambasador Indije. Pojavio 

se i predsednički kandidat Srpskog pokreta obnove Vojislav 

Mihailović. Željko Simić, ministar kulture Srbije, iako 

najavljen kao oficijelni domaćin Sabora, nije viđen na stadionu 

u Guči, na kome je održano završno trubačko takmičenje. 

373 Pošto se cela manifestacija odvijala samo mesec 

dana pred izbore, koji su najavljivani kao ''sudbinski'', u 

Guči je te godine u masi često uzvikivana parola protiv tadašnje 

vlasti Slobodana Miloševića. 374 

______________________ 

290 Predrag Raović, Zvučno sećanje Srbije, ''Čačanski glas'', Čačak, 30. av- 

gust 1991. 

291 Danica Otašević, Trube za lek i-trajanje..., ''Čačanski glas'', Čačak, 30. 

avgust 1991. 

292 Čula se truba i u Americi, "Ilustrovana politika", Beograd, 9. septembar 1991. 

293 Dragačevci, ipak, trube, ''Intervju'', Beograd, 4. septembar 1992. 

294 Goran Kozić, Zov trube iz Guče, ''Politika''. Beograd, 24. avgust 1992. 

295 Miloš Lazić, Najlepša besana noć, ''Ilustrovana politika'', Beograd, 29. 

avgust 1992. 

296 Goran Kozić, Zov trube iz Guče, ''Politika'', Beograd, 24. avgust 1992. 

297 Bokeljski šarm u srcu Dragačeva, ''Politika ekspres'', Beograd, 25. avgust 1992. 

298 Predrag Raović, Sviraj, trubo, svirala zadugo..., ''Čačanski glas'', Čačak, 

28. avgust 1992. 

299 Gvozden Otašević, Pored svega-veselje, "Politika ekspres", 24. avgust 1992. 

300 Predrag Raović, Sviraj, trubo, svirala za dugo, ''Dragačevski trubač'', br. 

24, Guča, 20-22. avgust 1993. 

301 Predrag Raović, Trube uz šum morskih talasa, ''Čačanski glas'', Čačak, 

13. avgust 1993. 

302 Program 33. dragačevskog sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', br. 24, 

Guča, 20-22. avgust 1993. 

303 Predrag Raović, Srbija nikad neče biti na kolenima, ''Čačanski glas'', 


304 Zoran Erak, Kad truba okupi sto hiljada ljudi, "Ilustrovana politika", Be- 

ograd, 28. avgust 1993. 

124


305 Sviraj, trubo, svirala za dugo, ''Politika''. Beograd, 22. avgust 1993. 

306 Rodoljub Petrović, Ovako je bilo. Novinarski zapisi, Čačak, 1999, str. 226. 

307 Slobodan Antonić, n.d., str. 24. 

308 Predrag Raović, Srbija će uvek biti svoja, ''Dragačevski trubač'', br. 25, 

Guča, 26-28. avgust 1994. 

309 Sviraj, trubo, svirala za dugo, ''Politika'', Beograd, 22. avgust 1993. 


Guča, 26-28. avgust 1994. 

311 Predrag Raović, Trube ''osvojile Bačku'', ''Čačanski glas'', Čačak, 3. sep- 

tembar 1993. 

312 Predrag Raović, Temelji saradnje, ''Dragačevski trubač'', br. 25, Guča, 

26-28. avgust 1994. 

313 Program 34. dragačevskog sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', br. 25, 

Guča, 26-28. avgust 1994. 

314 Predrag Raović, Neponovljiv događaj, ''Čačanski glas'', Čačak, 2. sep- 

tembar 1994. 

315 Predrag Raović, Neponovljiv događaj, ''Dragačevski trubač'', br. 26, 

Guča, 25-27. avgust 1995. 

316 Truba u Duboko, a bubanj u Bojnik, "Ilustrovana politika", Beograd, 3. 



Guča, 25-27. avgust 1995. 

318 Duh našeg naroda, ''Čačanski glas'', Čačak, 25. avgust 1995. 

319 Novica Zatežić, Fudbal oduvao trube, ''Večernje novosti'', Beograd, 18. 

avgust 1995. 

320 G.Ristović-G.Todosijević-Radovan M. Marinković - D.Todorović, Za 

svačiju dušu, ''Čačanski glas'', Čačak, 1. septembar 1995. 

321 Program 35. dragačevskog Sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', br. 26, 

Guča, 25-27. avgust 1995. 

322 Telegram Kusturici, ''Dragačevski trubač'', br. 26, Guča, 25-27. avgust 1995. 

323 Predrag Raović, Za svačiju dušu, ''Dragačevski trubač'', br. 27, Guča, 23- 

25. avgust 1996. 

324 Predrag Raović, Pripreme po planu, ''Čačanski glas'', Čačak, 18. avgust 1995. 

325 M.Momčilović, Guča bez šampiona, ''Politika'', Beograd, 25. avgust 

1995. 

326 Milica Stamatović, Zvuci rodnog kraja, "Politika ekspres", Beograd, 30. 

avgust 1995. 

327 Predrag Raović, Trube na BELEF-u, ''Čačanski glas'', Čačak, 16. avgust 

1996. 

328 ''NIN'', Beograd, 9. avgust 1996. 

329 M.Momčilović, Grupa ''Džipsi kings'' ''eliminisala'' Fejata Sejdića, ''Politika'', 

Beograd, 23. avgust 1996; Ljubiša Stavrić, Kad ti sine truba, ''NIN'', 


125


330 Predrag Raović, Šta je Pariz prema Guči, ''Politika'', Beograd, 25. avgust 1996. 

331 Predrag Raović, Smotra trubaštva i narodnog stvaralaštva, ''Čačanski 


332 Gvozden Otašević, Ekrem postao Milan, ''Politika ekspres'', Beograd, 

16. jul 1996. 

333 Milica Stamatović, Čarobni zvuci limenih instrumenata, ''Ilustrovana 

politika'', Beograd, 24. avgust 1996. 

334 Radovan M. Marinković- Predrag Raović- Danica Otašević-Dragan Todorović, 

Neponovljiv doživljaj, ''Čačanski glas'', Čačak, 30. avgust 1996. 

335 Predrag Raović, Srpski narod govori srcem, ''Politika'', Beograd, 26. av- 

gust 1996. 

336 Goran Kozić, Trube i violina, ''Politika'', Beograd, 24. avgust 1997. 


Guča, 22-24. avgust 1997. 

338 Predrag Raović, Praznik narodne duše u Guči, ''Politika'', Beograd, 25. 

avgust 1997. 

339 Zoran Stojanović, U čemu je poenta spavanja dok svira truba i kakve veze 

ima matematika sa Saborom, ''DT Magazin'', Beograd, 30. avgust 1997. 

340 Podatak za prosečnu platu u dinarima je sa sajta Narodne banke Srbije 

(www.nbs.org.yu), preuzeto 07.05.2005, a za prosečnu platu u nemačkim 

markama (Slobodan Antonić, n.d., str. 24). 

341 Goran Kozić, Trube i violina, ''Politika'', Beograd, 24. avgust 1997. 

342 Predrag Raović-Radovan M. Marinković, Svi su bili najbolji, ''Dragačevski 


343 Predrag Raović- Radovan M. Marinković, Svi su bili najbolji, ''Čačanski 

glas'', Čačak, 29. avgusta 1997. 

344 Predrag Raović, Spomenik trubaču, ''Dragačevski trubač'', br. 29, Guča, 

21-23. avgust 1998. 

345 Predrag Raović, Epska snaga trube, ''Čačanski glas'', Čačak, 7. avgust 

1998. 

346 Predrag Raović, Izvornost kao nacionalni zadatak, ''Dragačevski trubač'', 

br. 29, Guča, 21-23. avgust 1998. 

347 Batić Bačević, Sebastijanov čoček, ''NIN'', Beograd, 27. avgust 1998. 


br. 29, Guča, 21-23. avgust 1998. 

349 Dragačevci u Australiji, ''Politika'', Beograd, 24. avgust 1998. 


avgust 1998. 


352 Predrag Raović, Truba za sva vremena, ''Dragačevski trubač'', br. 30, 

Guča, 20-23. avgust 1999. 

353 Milica Stamatović, Mladi čitaju note, ''Ilustrovana politika'', Beograd, 

22. avgust 1998. 

126




355 Milica Stamatović, Mlade Cigančice uveseljavaju goste igrom koju naplaćuju, 

"Ilustrovana politika", Beograd, septembar 1998. 

356 Radovan M. Marinković, Prvi poziv u Guču!, ''Čačanski glas'', Čačak, 

21. avgust 1999. 


avgust 1999. 

358 Batić Bačević, Mozak u gipsu, ''NIN'', Beograd, 26. avgust 1999. 

359 Predrag Raović, Za narodnu dušu, ''Čačanski glas'', Čačak, 27. avgust 

1999. 

360 Zoran Šaponjić, Delirijum uz striptiz i trube, ''Glas javnosti'', Beograd, 

23. avgust 1999; Isti, Krunisana trubačka dinastija Petrovića,''Glas javnosti'', 



362 Predrag Raović, Za narodnu dušu, ''Dragačevski trubač'', br. 31, Guča, 

24-27. avgust 2000. 

363 Bogosav Marjanović, Crveni vojvoda Mišić, ''NIN'', Beograd, 9. avgust 

2001. 


avgust 2000. 

365 Predrag Raović, U slavu trube i trubača, ''Politika'', Beograd, 26. avgust 

2000. 

366 Živko M. Bojanić, n.d., str. 161-162. 

367 Predrag Raović, Hepening na srpski način, ''Politika'', Beograd, 28. av- 

gust 2000. 

368 Predrag Raović, Sabor je -narod, ''Dragačevski trubač'', br. 32, Guča, 24- 

26. avgust 2001. 

369 Zoran Šaponjić, Šta će biti sa nama..., ''Glas javnosti'', Beograd, 28. av- 

gust 2000. 

370 Milica Stamatović, Trube 40. put, ''Ilustrovana politika'', Beograd, 26. 

avgust 2000. 




372 Dragan Todorović, Pozorište bez domaćina, ''Vreme'', br. 504, Beograd, 


373 Zoran Šaponjić, Jolanda i Elvis opčinili Guču, ''Glas javnosti'', Beograd, 

29. avgust 2000. 

374 Petar Luković, Zlatna truba 2000, ''Mladina'', Ljubljana, 11. september 

2000. 


127

PETA DECENIJA — RAĐANJE 

SVETSKOG KARNEVALA 

Političke promene u Srbiji, kao i uticaj filmova Emira 

Kusturice, uslovili su da u Guču umesto standardnih 

100.000 posetilaca, u petoj deceniji postojanja ovog Sabora 

redovno dolazi i nekoliko puta više ljudi. Na Saboru 2004. 

godine bilo je rekordnih pola miliona. Trubači su postali 

deo muzičkog ukusa mladih generacija, kako u Srbiji, tako 

i u Evropi, a Guča se postepeno preobražavala u svetski festival. 

Kako će izgledati dalji razvoj cele manifestacije u budućnosti, 

potpuno je neizvesno. 

ČETRDESET PRVI SABOR 


Političke promene koje su se desile u Srbiji imale su svoj 

odjek i na Saboru. Pošto se ova manifestacija decenijama 

tradicionalno održavala zadnjeg vikenda avgusta, u vreme 

posta po kalendaru Srpske pravoslavne crkve, počeli su da 

se javljaju pritisci da se izmeni kalendar Sabora. Jedan od 

argumenata odnosio se i na često bahato ponašanje gostiju 

u crkvenoj porti u Guči. Čačanska privatna televizija ''Galaksija 

032'' počela je te godine sa kampanjom da se pomeri 

datum Sabora pre posta. Ipak, Sabor 2001. godine održan 

je po tradiciji, poslednjeg avgustovskog vikenda. Vernici su 

tražili pomeranje datuma Sabora, a trubači izmenu pravilnika 

o takmičenju. Zbog nepoštovanja odredbe koja nalaže da 

128

PETA DECENIJA - Rađanje svetskog karnevala 

se duvački orkestri na finalnom takmičenju moraju pojaviti 

u istom sastavu koji je bio na predtakmičenju, eliminisan je 

sastav majstora trube Slobodana Salijevića iz Prekodolca. 

Sejdići, Fejat i Zoran, već godinama se nisu odazivali na poziv 

organizatora da dođu u Guču. Boban Marković je zbog 

izbora melodija dolazio u sukob sa propozicijama koje su 

nalagale izvornost. Na predtakmičenju u Surdulici stručni 

žiri mu je skrenuo pažnju da na Dragačevskom saboru, ako 

želi da se takmiči, mora da promeni repertoar, odnosno da 

ne svira čoček "Otpisani", ali Marković nije promenio svoj 

repertoar u Guči. Želeo je da svira atraktivnu muziku koja 

prati svetski etno-trend. Organizatori su pretili diskvalifikacijom. 

Marković nije bio u svečanom defileu, niti je svirao 

na manifestaciji ''Majstori trube'', ali ipak nije izbačen sa 

zvaničnog takmičenja, već je i pobedio. 375 

Priredba u kojoj su svirali prošlogodišnji pobednici ''Pobedili 

su - zaslužili su'' bila je veoma posećena, ali veliki 

pljusak i grmljavina prekinuli su u subotu na noć ovu manifestaciju. 

Nosilac svih TV i audio prava, kao i znaka Sabora, 

postala je 2001. godine medijska kuća ''IS Media''. To je u 

praksi značilo da je audio i video-snimanje zabranjeno bez 

dozvole ove agencije, što je za posledicu imalo otimanje video-kaseta 

i od roditelja koji su snimali svoju decu koja su 

nastupala na Saboru. Za data ekskluzivina prava Sabor je 

učlanjen u Evropsku uniju muzičkih festivala, a kompaktdisk 

koji predstavlja antologiju četrdeset godina Sabora, 

štampan je u 100.000 primeraka, i trebalo je da se pojavi u 

46 zemalja. U isto vreme obećano je i organizovanje gostovanja 

naših trubačkih orkestara po evropskim gradovima. 

Sabor je od svakog prodatog kompakt-diska dobio tri marke. 

''IS Media'' je obezbedila i satelitsko emitovanje priredbe 

"Majstori trube". Priredba se odigrala na fudbalskom stadionu 

u noći sa subote na nedelju, uz impresivan lajt-šou, 

laserske topove i vatromet (koji je koštao 15.000 maraka). 

Najveći deo publike činili su mladi, koji su u Guču doneli 

129


novi način zabave koja je podsećala na koncerte rok-muzike. 

Inače, u subotu uveče iz pravca Čačka je prema Guči 

čekala kolona automobila duga 25 kilometara. Ta subota je 

bila najuspešniji dan u istoriji trajanja Sabora. Guču su posetili 

i značajni gosti iz političkog i estradnog života Srbije: 

načelnik Generalštaba VJ general Nebojša Pavković, republički 

ministar Božidar Đelić, gradonačelnik Čačka Velimir 

Ilić, predsednik SSJ Borislav Pelević, bivši teniski as Boban 

Živojinović, bez supruge Brene, a u društvu folk pevača Baneta 

Bojanića, pevačica Dragica Radosavljević Cakana. U 

nedelju je sa suprugom Ružicom stigao i premijer Đinđić, 

kao i princeza Jelisaveta Karađordević. Na Saboru su bile i 

diplomate iz Ruske i Britanske ambasade, Valerije Jegoškin 

i Antoni Monkton. ''Najveseliji od lidera stranaka bio je Velimir 

Ilić koji je uz pratnju trubača ''gustirao'' ulicama Guče, a 

potom pod šatrom saborisao sa Pavkovićem, ambasadorom 

Ruske federacije Valerijom Jegoškinom i drugima''. 376 

Posetioci Sabora su već bili naviknuti na posete 

'''viđenih'' ljudi iz političkog života, koji su dolazili u luksuznim 

automobilima, zatamnjenih stakala, izazivajući znatiženju, 

ko se iza njih zapravo krije: ''Negde predveče, u opštu 

gungulu, na sred glavne ulice uploviše tri-četiri crne limuzine. 

Saboraši su se saginjali, istezali vratove, naprezali oči, pokušavali 

da prozru ko li je unutra. - Crna stakla, majku mu, ne 

vidi se ništa… - Điki sigurno - vikali su jedni. - Jok, "legalista", 

sto posto - bili su sigurni drugi. - Ma jok, bre, možda je neki 

general - raspravljali su se nasred ulice. Ne bi malo, u proređenu 

masu, na samom kraju glavne ulice, na izlazu ka 

Čačku, ulete još jedna limuzina, beogradska četvorocifrena registracija. 

Umalo ne pogazi neke saboraše koji su zagledali patike 

na tezgi. - Sine, pazi Fanđo, vidi živ stig'o iz Beograda…'' 377 

Na ovaj Sabor je, kao i na mnoge ranije, došao i Zoran 

Đinđić u svojstvu premijera Vlade Republike Srbije i izjavio 

da je Guča dobro mesto da se ''izmeri'' raspoloženje naroda, 

koje je po njemu bilo bolje nego ranijih godina. ''Mislim da 

130


je Sabor ove godine dostigao svoj vrhunac i mislim da je to 

mali signal da je našoj zemlji krenulo malo bolje. Jer, ako ovde 

dođe preko 200.000 ljudi i učestvuju tri dana u manifestacijama 

i druženju, to znači da nije baš tako loše stanje u našoj 

zemlji. Uvek je ovo bio jedan test da li smo na nekom emocionalnom 

vrhuncu ili na nekom dnu i ovde se uvek proveravalo 

nacionalno raspoloženje. Ja imam utisak da je ove godine to 

raspoloženje dobro. Nezavisno od komercijalnog elementa, Sabor 

je jedan od imidža Srbije, jedan spoj tradicionalnog i modernog 

koji našu zemlju može da promoviše u svetu i da postanemo 

prepoznatljivi po tome. Jer sama tradicija, ako nije 

osavremenjena, ne može da komunicira sa svetom. Dugi je niz 

godina da se to, sopstvenim snagama, uspešno uspostavi, i sigurno 

je da je podrška Vlade neophodna. Uostalom, ta podrška 

nije ni do sada izostajala, a neće ni ubuduće, kako bi manifestacija 

bila još uspešnija''. Te godine je u večernjim satima 

priređen i veliki vatromet, pa je Guča izgledala ''svetski''. 

Za najboljeg trubača proglašen je Boban Marković, a najbolji 

orkestar imao je Milan Mladenović (Ekrem Mamutović). 378 

Numerom "Otpisani", koju je izveo orkestar Bobana Markovića, 

obeležen je kraj 41. Sabora. Boban sa svojim orkestrom 

nije bio u zvaničnom defileu u kome učestvuju svi trubači, 

jer nije hteo da se takmiči. Međutim, Boban Marković 

je ipak bio na finalnom takmičenju i pobedio. Trofej mu je 

predala Jelisaveta Karađorđević. Po nekim novinarima u 

Guči je te godine možda bilo čak i 300.000 posetilaca, koji su 

stvorili euforičnu atmosferu u ovoj maloj varošici, iako je 

zemlja tek nedavno pre toga izašla iz rata, blokade i velikih 

političkih potresa. Mnogim strancima koji su došli u Guču te 

godine toliko veselje među Srbima nije bilo jasno. ''Ma, ovo 

je lud narod. Mislio sam da ću videti razrušene gradove i tužne 

ljude posle bombardovanja, a ovde na sve strane veselje. Ovako 

nešto nisam doživeo", bile su reči jednog Italijana. Količina 

hrane i pića koje su te godine konzumirane od ljudi bile su 

zastrašujuće, a ni novac se nije štedeo. Prema podacima no- 

131


vinara Novice Zatežića u Guči je 2001. godine pojedeno 20 

tona pečenja. Za svinjetinu i jagnjetinu potrošeno je 500.000 

nemačkih maraka, popijeno je 60.000 flaša piva, nestao je 

vagon i po kupusa. Po nekim procenama na muziku je potrošeno 

najmanje 200.000 nemačkih maraka. Pojedinci su 

trubačima dali i po 5.000 nemačkih maraka. Od oko 300.000 

saboraša, procenjeno da su 100.000 bili mladi ljudi. 379 Prosečna 

plata u Srbiji 2001. godine iznosila je 5.375 dinara. 380 

Prava zabava se sve više selila na ulice, a trg na kome je 

podignut spomenik trubaču postao je centralno mesto provoda. 

''U ponoć sve se pretvorilo u neverovatnu eksploziju duvačkih 

udara na uši, pijanstva, znoja, nad gradom trajao je vatromet, 

na trgu se pivo točilo u potocima, neki dečaci peli su 

se na vrh četiri, pet metara visokog Spomenika trubaču, sedali 

mu na trubu, ispod Spomenika mnogi više nisu mogli ni da 

stoje ni da sede, ležali su. A ispred Guče stajala je kilometrima 

duga kolona onih koji su tek stizali na provod. Žurili su Srbi 

da se naslušaju truba, da se najedu i napiju, Guča je samo jednom 

u godini''. 381 

Zvanično, Sabor je završen intoniranjem pesme ''Marš 

na Drinu'', ali problemi oko učešća Bobana Markovića nastavili 

su se i dalje. Upravni odbor Doma kulture u Guči, koji 

je zvanični organizator manifestacije, suzpendovao je Bobana 

Markovića na godinu dana u učešću na takmičenju, a 

privremeno je iz žirija udaljio članove koji su Bobanu omogućili 

da se takmiči 2001. godine, pa i pobedi, iako je pismeno 

saopštio da neće učestvovati na završnom takmičenju. 382 

ČETRDESET DRUGI SABOR 


Za razliku od prethodnih godina, ovaj Sabor je pomeren 

na početak avgusta, pre početka posta. Sabor je počeo koncertom 

duhovne muzike, a domaćin cele manifestacije bio 

132


je Matija Bećković. Na predtakmičenjima se u Guču plasiralo 

20 orkestara. Boban Marković, najveća zvezda među trubačima, 

nije učestvovao zbog diskvalifikacije od prethodne 

godine, ali i zbog evropske turneje na kojoj je bio već mesecima. 

U zvaničnom takmičenju nije učestvovao ni Slobodan 

Salijević, jer se nije ni kvalifikovao. Na ovaj Sabor pozvani 

su i orkestri iz Nemačke, Italije, kao i folklorni ansambli iz 

mnogih zemalja. 383 Podrška Vlade Republike Srbije je te godine 

izostala, a ministar kulture, Branislav Lečić, smatrao je 

da Sabor i nije neka ''reprezentativna manifestacija''. Organizatori 

su bili jako nezadovoljni, navodeći brojne ugledne 

goste, posebno diplomate, kao i 116 akreditovanih novinara 

od kojih je 60 bilo iz inostranstva. 384 

Zoran i Ružica Đinđić na zvaničnom takmičenju 2001. godine 

Bećković je pristao da bude domaćim Sabora, ali sa dosta 

snebivanja, jer je mislio da je manifestacija u Guči zapravo 

običan seoski vašar, sa dve-tri šatre. Kada je došao u Guču 

promenio je mišljenje, i o Saboru počeo da govori u superlativima: 

"Negde ga zovu Vudstok, negde Marijači, negde Ben- 

133


bejd, negde Egzit, ali svi znaju da je izlaz u Guči i da u originalu 

bolje zvuči. Ono što ne znaju mnogi intelektualci nisu zaboravili 

srpski seljaci: bolje je duvati u trubu nego u lepak. Zaista 

teško da imamo nešto gradskije i superiornije od sabora trubača 

u Guči. Očigledno je da je svetski sabor u Guči srpski doprinos 

globalizaciji. Naime, ako bismo u Evropsku zajednicu 

ušli bez svojih melodija, boja, pre svega bez svoga imena i 

pamćenja, kako bi znali ko im je došao i šta im je doneo". 385 

Posetioce je na ulazu u Guču u "prestonicu trube" čekalo 

iznenađenje u liku inkasanata sa velikim torbama, koji su 

naplaćivali ulazak u varošicu ''tako da u Guču nije mogla ni 

ptica da uleti dok ne bude - inkasirana, odnosno, dok ne plati 

- 100 dinara za parking i ulaz''. Kada bi se ušlo u grad parkinge 

su naplaćivali privatnici koji su skidali ograde sa svojih 

dvorišta ''pregradili ih razapetim konopcima, na konopce privezali 

tablice - parking 100 dinara, parking 150 dinara. Drugi 

trotoare pored kuća ogradili smrčevim pritkama, ciglama, preprečili 

letvama, vire iz kuća i vrebaju mušterije…'' Izveštači su 

preneli da su ulice Guče u petak uveče bile nešto praznije 

nego ranijih Sabora. Malo je ljudi bilo i ispod šatri, gde su 

pojedinci istinski dobro jeli i pili, dok je većina gledala i gutala 

''knedle'. Od 2002. godine niko više nije mogao da se 

''vadi'' da ne zalazi pod šatre jer je post. Kilo jagnjetine pod 

šatrama koštalo je u petak uveče 750, prasetine 550 dinara, 

100 dinara porcija kupusa. Pečenjak 40 dinara, 50 dinara palačinak. 

Veselje se u danima Sabora u Guči iz godine u godinu 

sve više ''zahuhtavalo'', što se videlo i na putevima koji 

su vodili ka Dragačevu. ''U petak uveče, 42. sabor trubača 

u Guči tek je počinjao, a saboraši su se na Trgu kod trube 

uglavnom držali flaša i opijali kao da sutrašnji dan neće ugledati, 

kao da im je, bože oprosti, poslednje. Rezultati takvog 

shvatanja sabora i života bili su vidljivi posle sat, dva na putu 

od Guče prema Lučanima. Vozač tamno crvenog "pežoa" 

čačanske registracije priredio je za vozače i putnike dvadesetak 

automobila koji su u jedan sat iza ponoći za njim jezdili i 

134


gledali čudo očima, tako bravuroznu vožnju i dramu kakve se 

u svoje vreme ni Fanđo ne bi postideo. Očigledno suženog vidnog 

polja i refleksa, Čačanin je "pežoom" pravio osmice i petlje 

kakve je teško i peške izvesti. Leva bankina, desna bankina, 

zaštitna ograda, plitki kanal, i taman kad bi neko u kolima 

podviknuo "eno ga, ode u kukuruz", ili "zakuca se u autobus", 

virtuoz za volanom vraćao bi se na put. Šalu na stranu, 

bio je to takav ples na ivici života i smrti, kakav se retko viđa. 

Srećom, tek što je točkove velikog kamiona izbegao za dlaku, 

onda desetak metara vozio samim rubom velikog kanala, jedva 

"promašio" nekoliko automobila koji su mu dolazili u susret, 

vozač "pežoa" u jednoj blagoj levoj krivini otišao je pravo 

i završio u obližnjoj bari, bez ogrebotine i on i njegov "pežo"… 

Kako stao, tako je zaspao…'' Istog dana, oko šest uveče, na 

Guču se sručila provala oblaka. 386 Prosečna plata u Srbiji 

2002. godine iznosila je 9.208 dinara. 387 

Estradne zvezde su 2002. godine, ko zna zbog čega, zaobišle 

Guču. Pre toga Sabor se, na primer, nije mogao zamisliti 

bez Brene i Bobe. Dugogodišnji gosti su bili i Zorica 

Marković, Slobodan Mulina, Vera Matović, Dragica Radosavljević 

Cakana... Pravili su ršum pod šatrama. Ni političari 

se 2002. godine nisu "proslavili". Navratili su Zoran 

Đinđić, Vladan Batić, Velja Ilić, Borislav Pelević, Vuk 

Drašković, Zoran Anđelković Baki, ali niko od njih nije seo 

pod šatru i poželeo da mu trubač zasvira na uvo, tako da se 

stekao utisak kako su došli samo da budu viđeni, imidža radi, 

a ne za svoju dušu. Izuzetak je jedino bio predsednik Savezne 

Vlade Dragoljub Pešić, koji je sa porodicom uživao u 

svirci Slobodana Salijevića. Sa druge strane Dragačevski sabor 

je 2002. godine definitivno postao mesto gde se okupljaju 

mladi. Od oko dvesta hiljada ljudi, koji su za vikend protutnjali 

Gučom, mladi su činili bar dve trećine. Prosek godina 

posetilaca je i glavni razlog što je u subotu, udarnog dana 

na saboru, u popodnevnim satima na ulicu ''nije mogla ni 

igla da padne (u jednom trenutku desetine hiljada ljudi je čitav 

135


sat stajalo, a da niko nije mogao da se pomeri ni za santimetar) 

a pod šatrama u porti bilo je slobodnih mesta''. Budžet 

omladine nije mogao da izdrži visoke cene hrane i pića pod 

šatrama, pa se uglavnom trošilo pivo na točenje - čaša je 

koštala 50 dinara, i porcija kupusa - 180 dinara. 388 

Od 2002. godine u subotu na veče počeo je da se organizuje 

''Ponoćni trubački ''dvoboj'' majstora trube'', manifestacija 

koja je postala veoma bliska omladini, jer je podsećala na 

koncerte rok muzike. 389 O Saboru su izrečene mnoge lepe 

reči, proglašen je za ''imperijalni'' izraz srpskog duha, a ministru 

kulture Lečiću upućene su reči kritike jer nije došao, 

niti pomogao Sabor. Prva truba Sabora postao je Elvis Ajdinović, 

a orkestar ''Vranjanski biseri'' bio je najbolji. 390 

ČETRDESET TREĆI SABOR 


Iako je dolazak u Guču postao ''stvar prestiža'', i događaj 

o kome se govori narednih godinu dana, cene jela i pića na 

43. Saboru bile su takve da je veliki broj gostiju retko zalazio 

pod šatre. ''Ne zato što Srbi, i stari i novi, ne vole "šatru i 

zaponjac", nego zato što je pod šatrama sve skupo "dozlaboga", 

Sabor se preksinoć ispod šatri, kao bujica, prelio na ulice. 

Kraj bačvi, automata punih piva. Napolju pola litre piva - 50 

dinara, unutra triput skuplje. Preksinoć oko ponoći bilo je posebno 

cenjeno i saborsko pakovanje piva - ono od litar i po... 

Tužnih lica za to vreme bili su jedino konobari u nekim šatrama 

u crkvenoj porti. Unutra kilo jagnjetine 1.000 dinara. Lepo 

miriše, ali, skupo. Pod jednom šatrom 55 stolova prazno, 

jedan pun, i to dvojica piju pivo. Pred drugu izašao lično gazda 

sa trubačima, tancuje, vrti se, džaba. Gostiju nema pa nema, 

kao da je mesto za šator plaćeno barem 20.000 evra - ukleto. 

Posle je video gde je pogrešio. Kod komšije, po stolu skače 

plavuša, skoro bez suknje, traži se stolica više. Samo, i kod ko- 

136


lege tanjiri gostiju - praznjikavi. Porcija kupusa 200 dinara, a 

kupus dobar skoro ko pečenje, ali, samo za one koji nemaju para. 

Jagnjetine se malo ko hvata, kilo 1.200 dinara, prasetina 

800. Nije bilo ni uobičajenih kolona na ulazu u Guču, a ulazak 

u varošicu plaćao se 100 dinara. 391 Prosečna plata u Srbiji 

2003. godine iznosila je 11.500 dinara. 392 Pošto je Sabor 

pomeren zbog posta, cela manifestacija je dobila blagoslov 

od sveštenika. 393 

Broj posetilaca koji su dolazili u Guču povećavao se iz godine 

u godinu, a omladina koja je prihvatila zvuke truba postajala 

je katalizator veselja koje se prelilo iz šatri na ulice 

Guče. ''Trube paraju nebo nad prestonicom trube, a hiljade i 

hiljade mladih đuskaju uz izvorne melodije u centru, pored spomenika 

trubi. Nedaleko od njih, stariji se uhvatili u kolo igraju 

uz svirku stotine trubača. Oni pod šatrama se drže pravila: kiseli 

kupus, jagnjetina, a onda trube i flaša hladnog pića. Sve se 

menja, ali, Sabor ostaje isti, onakav kakvog su ga pre mnogo leta 

prihvatili i do današnjeg dana sačuvali saboraši. Sabor je 

čudo. Na jednom mestu je okupljen toliki svet, ali nema nijednog 

namrgođenog saboraša. Lica su ozarena ljudi su, veseli, pevaju 

i igraju. E, zato je truba čudo nad čudima. Od danonoćne 

svirke neispavani trubači i dalje ne posustaju. Čak im je svirka 

sve žešća, da se i brda drmaju. Kako se primiče sutrašnje finale, 

na kome će nastupiti 160 trubača, svirka im je nekako melodičnija. 

Znaju oni da žiri posebno ceni izvornost u muziciranju''. 

Na velikom finalu, umesto predviđenih 16 orkestara, nastupilo 

je 18 učesnika, po odluci stručnog žirija koji je trebao 

da odabere četiri najbolja sastava iz predtakmičenja. Međutim, 

odlučeno je da se taj broj poveća na šest. 394 

Ponoćni koncert, pod nazivom ''Mesečina'', održan je i 

ove godine i po mnogo čemu bio je pravi spektakl sa rasvetom 

i atmosferom koja je podsećala na koncerte rok zvezda. 

Na njemu su učestvovali i orkestri i van Srbije. 395 Na ovaj Sabor 

došle su prvi put velike grupe posetilaca iz inostranstva. 

Najviše ljudi došlo je iz Slovenije, ali bilo je i novih ''sabo- 

137


raša'' iz cele Zapadne Evrope, koji su trubače zavoleli slušajući 

muziku Gorana Bregovića i Bobana Markovića. Grupe 

dugokosih mladića i neobično odevenih devojaka, koji su 

imitirali akrobacije iz cirkusa, bili su najveća atrakcija na 

Saboru, a opšte veselje podsticano je konzumiranjem piva u 

ogromnim količinima, tako da je igralište ''pobelelo'' od plastičnih 

čaša. Na ovom Saboru najbolji orkestar imao je Dejan 

Petrović iz Užica, a za najboljeg trubača proglašen je Nenad 

Mladenović (Mamutović). 396 

Veselje omladine, koja je po svom broju postala dominantna, 

trajalo je celu noć. ''Saboraši nisu imali vremena za 

spavanje. Uz zvuke truba dočekivali su jutro. I oni koji su pokoji 

sat dremuckali nisu uspevali da ih san savlada od neprekidne 

svirke iz stotina truba. Noć između subote i nedelje 

ostaće upamćena po poseti kakva se ne pamti. U tim časovima 

u Guči je bilo, prema procenama, oko 100.000 saboraša. 

Desetine hiljada njih je uživalo u četvoročasovnom ponoćnom 

koncertu trubača, a gučkim ulicama, u isto vreme, nije se moglo 

proći od saboraša. Da je pala kiša, Guča bi ostala suva, jer 

od saboraša kapi ne bi dotakle zemlju''. 397 

U Guči 2003. godine nije bilo nikoga od visokih funkcionera 

Demokratske stranke, čiji je pokojni lider bio redovni 

posetilac Sabora. Zato su Guču posetili predsednici SSJ Borislav 

Pelević i ''Nove Srbije'' Velja Ilić. Na Saboru je bio i 

Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova, u većem 

društvu i ležerno obučen. ''Ministar je odigrao i kolo i kao 

pravi saboraš častio orkestar''. Na finalno takmičenje došao 

je i Vuk Drašković, bez supruge Dane, ali sa jakim obezbeđenjem. 

''Telohranitelji su po sistemu "ustani, kume, da sedne 

sviračeva majka" podigli profesora Dragoslava Devića, etnomuzikologa, 

čije je ime neraskidivo vezano uz Dragačevski sabor. 

Intervenisao je Radovan Ilić i sve postavio na pravo mesto. 

Lider SPO-a je iz drugog reda gledao takmičenje''. Ministar 

pravde, Vladan Batić, spojio je posao i uživanje. Posetio 

je sveže renoviranu zgradu suda u Guči, a onda se, uz upa- 

138


dljivo obezbeđenje, prošetao do obližnje kafane, gde je uz 

trubače "procesuirao" svadbarski kupus. 398 Na Saboru je bila 

i ambasadorka Izraela, sa primetnim obezbeđenjem, a 

uočen je i Nikola Kavaja, bivši američki zatvorenik - ''lovac'' 

na Josipa Broza Tita. 399 

ČETRDESET ČETVRTI SABOR 


Pripreme za ovaj Sabor počele su već u sredu, iako je zvanični 

program počinjao u petak. Po ozbiljnosti sa kojom su 

organizatori radili te godine pretpostavljalo se da će to biti 

najposećeniji Sabor koji je ikad održan. ''Ako se bude završio 

kako je počeo, onda je već sada zagarantovano da će ovogodišnji 

Dragačevski sabor trubača biti - nezaboravan. Prvo, 

trubači su se juče, odmah posle zvaničnog otvaranja, najpre 

oglasili s vrha krova jedne od viših kuća u samom centru grada, 

pa je posetiocima trebalo podosta vremena da shvate da 

zvuci trube dolaze pravo s - neba''. Jedan od marketinških, ali 

i političkih, poteza organizatora bio je da na Sabor pored 

predsednika Srbije Borisa Tadića, pozovu i optužene od 

Haškog tribunala Karadžića i Mladića, koji su se godinama 

krili na nepoznatim mestima. 400 

Već u četvrtak počeli su da pristižu trubački orkestri koji 

su najavljivali svirku od "zaranka do uranka". ''Svi u tajnosti 

čuvaju melodije s kojima će nastupati u finalu, kako bi se 

domogli laskavih saborskih trofeja''. Na ovom Saboru u Guči 

su nastupali i orkestri iz Nemačke, Francuske, Slovenije, 

Makedonije. Pripreme za ovu manifestaciju vršile su i kafedžije. 

''Ugostitelji su razapeli brojne šatre. U stotinu zemljanih 

lonaca sinoć je slagano red kupusa, red mesa, za specijalitet 

Sabora trubača - svadbarski kupus. Na stotine prasića i 

jagnjadi pripremljeno je za saboraše, uz niz drugih đakonija. 

Četiri dana će neprekidno trajati svirka, uz "iće i piće" ispod 

139


šatri''. 401 Neposredno pred ovaj Sabor put ka Guči je presvučen 

novim asfaltom, a teretnim vozilima je bilo zabranjeno 

kretanje u pravcu varošice dok se odvijala ova manifestacija. 

Pojačane su i autobuske linije iz Čačka, iz kojeg je na 

svaki sat polazio jedan autobus u pravcu Guče. 402 

Svečani defile učesnika 44. Sabora 

Prethodni Sabor obeleželile su visoke cene usluga ispod 

šatri, tako da je ove godine cena jela i pića bila umerenija. 

''Sve je ove godine u Guči jeftinije. Porcija svadbarskog kupusa 

je od 130 do 150 dinara, a lane mu je cena bila oko 300 dinara. 

Kilogram jagnjećeg i jarećeg pečenja je 700 dinara, a 

prošle godine i više od 1.100 dinara. Praseće pečenje je od 500 

dinara. Čašica žestokog pića je od 50 do 70 dinara, flaša standardnog 

piva od 70 do 80 dinara, a buteljka vina od 300 do 

400 dinara. Oborena je cena zakupa za postavljanje šatri što 

je ugostiteljima omogućilo da snize cene''. 403 Prosečna plata u 

Srbiji 2004. godine iznosila je 14.108 dinara. 404 

Domaćin 44. Sabora trubača u Guči bio je Dragan Kojadinović, 

ministar kulture u Vladi Republike Srbije, koji je 

140


ovu manifestaciju uvrstio u događaje od nacionalnog značaja. 

''Ove godine po 44. put okupljamo se u Guči da zlatnim 

zvukom trube svedočimo o našim običajima, našoj izvornoj 

kulturi, našem postojanju. Da se i ove godine susretnemo u radosti 

i rastanemo, posle prijateljevanja, punog srca i razdragane 

duše... Sabor trubača u Guči postao je naš znak prepoznavanja 

deo kulturnog identiteta nacije, manifestacija svetski 

poznata koja nas promoviše u najlepšem svetlu pred svima 

koji su odasvud došli da zajedno sa nama saboruju... Sabor 

predstavlja priliku i obavezu države da afirmacijom nacionalnog 

muzičkog nasleđa deluje na očuvanju narodnog kulturnog 

stvaralaštva''. 405 

Jedna od novina ustanovljenih na prethodnim Saboru, 

ponovila se i sada, kada su sveštenici dali blagoslov za ovu 

manifestaciju u četvrtak 5. avgusta 2004. godine, u crkvi sv. 

arhangela Mihaila i Gavrila u Guči. Sledećeg dana u večernjim 

satima veliki koncert održao je Boban Marković, najveća 

trubačka zvezda koja nije učestvovala u zvaničnom programu, 

da bi u subotu ponovo priređen veliki ponoćni koncert 

majstora trube. 406 Novinari su, kao i prethodnih godina, pisali 

euforične tekstove o Saboru, a stvarnost im je davala veliku 

inspiraciju. ''U prestonici trube u toku je trubački zemljotres 

bez prestanka. Ječe trube, prolamaju nebo a saboraši provode 

neprospavane noći uz pesmu i veselje''. Te 2004. godine 

u Guču je došao rekordan broj stranaca, a najbrojniji su bili 

Slovenci i Francuzi, koji su uživali u kakofoniji mnogih 

zvukova. ''Pod jednom šatrom nađe se odjednom i po sto trubača. 

Saboraši traže što jaču svirku da se njen glas čuje od severa 

do juga, od istoka do zapada. Iz truba su se pomešali melosi 

iz više zemalja, što daje posebnu draž ovogodišnjem saboru. 

Trube trube da nadjačaju druge trubače. "Prskaju žile" na 

vratovima trubača dok saboraši uživaju uz svadbarski kupus, 

sir, kajmak proju i druge specijalitete. Iako se konzumiraju velike 

količine jela i pića, medicinsko osoblje nema posla''. 407 

141


Sabor je trajao četiri dana, a poseta je bila rekordna. Neke 

procene su govorile o pola miliona ljudi koji su došli u 

Guču. ''Sabor je još jednom potvrdio da je čudo. I to čudo nad 

čudima, što potvrđuje i podatak da je ove godine bilo za 

200.000 gostiju više nego lane. Ovde je pristiglo i preko 10.000 

gostiju iz inostranstva. Truba se ovde podmladila. Upravo završen 

sabor je pokazao da je sve više mladih trubača, ali i mladih 

saboraša. Oni su postali većina. Na velikom ponoćnom 

koncertu bilo je čak 50.000 mladih, koji su u transu pevali uz 

zvuke trube''. Količine novca koje su izbrojane bile su velike, 

a konzumirane su tone hrane, i vagoni pića. Prve procene govorile 

su da je pojedeno oko pet vagona kupusa, dva vagona 

jagnjetine, prasetine i jaretine, da je popijeno 300 tona piva. 

Lepinje sa pljeskavicama, ćevapčićima niko nije brojao. 408 

Početak takmičenja 2004. godine 

Pred sam početak finalnog takmičenja, u publici se pojavio 

i predsednik Srbije Boris Tadić, koji je Sabor ocenio kao 

manifestaciju od velikog značaja "ne samo zbog radovanja", 

nego i zato što se u Guči našlo puno stranih turista, što će 

142


pomoći popularnosti i razvoju dragačevskog kraja i Šumadije. 

''Sabor trubača je pre svega emisija dobre volje, ovde se vide 

radosni ljudi i dobro je da je Srbija pokazala svoju radost 

svetu, uprkos svim problemima koji je prate''. Sabor pre Tadića 

nikada nije posetio predsednik Srbije, pa je ovaj Sabor 

i po tome ostao upamćen. Na finalnom takmičenju je 

učestvovalo 20 orkestara. Stručni žiri je za pobednika 44. 

Sabora proglasio orkestar Fejata Sejdića iz Bojnika, dok je 

"Prva truba" Dragačeva postao Veljko Ostojić iz Zlakusa kod 

Užica. Na Saboru je bilo preko 100 novinara. Za programske 

sadržaje Sabora 2004. godine izdvojeno je 10 miliona dinara, 

od kojih tri miliona iz kase republičkog Ministarstva kulture 

i medija. 409 

Velika poseta Saboru stvarala je mnoge probleme. U Guči 

postoji samo jedan hotel sa 100 ležajeva, pa su organizovani 

kampovi, ukupno tri sa po 500 ležajeva, uz nadoknadu od 

700 dinara dnevno. Prenoćište kod privatnika koštalo je 20 

evra. ''Kada se uzme u obzir da je kilogram pečenja koštao od 

600 do 1.000 dinara, čaša točenog piva od 40 do 120 dinara i 

da je svaki odlazak u toalet naplaćivan 20 dinara, ispada da 

"srpski produženi vikend" i nije bio jeftin''. Kilogram jagnjetine, 

s ražnja, prodavao se ispod šatri u centru Guče od 1.000 

do 1.100 dinara, a u ugostiteljskim objektima na periferiji od 

800 do 900 dinara. Praseće pečenje prodavalo se najskuplje 

za 800, najjeftinije za 500 dinara. Buteljka vina koštala je od 

600 do 800 dinara, pivo od 100 do 200 dinara. Porcija kupusa 

od 130 do 250 dinara. Žestoka pića od 100 do 200 dinara 

za čašicu. Najviše se pilo pivo na točenje, po ulicama, uz cenu 

od 40 do 50 dinara za čašu. Za mesto "Pod lipom" u crkvenoj 

porti, u kojoj se postavlja najveća šatra ugostitelj Mileta 

Lučić platio je 1.210.000 dinara. Toliku je cenu ''nagurao'' na 

licitaciji. Visoka cena zakupa dovela je do visokih cena jelu i 

piću, i osetnom smanjenju prometa. 410 Za mnogobrojna vozila 

Mesna zajednica Guča zakupila je od meštana slobodne livade. 

Parcela od jednog hektara plaćala se za tri dana 50.000 

143


dinara, a strnjišta 40.000 dinara. Na ''divljim'' livadama parking 

mesto je naplaćivano 500, dok je na ''zvaničnim'' bilo 

200 dinara. Mesta za tezge naplaćivana su 6.000 dinara po 

metru kvadratnom za celo vreme trajanja Sabora. Početna 

cena za šatru ''Pod lipom'' u centru varošice iznosila je 

900.000 dinara. Preduzeće ''Perper'' iz Beograda je za roštiljsko 

mesto kod Spomenika trubaču platio je 500.000 dinara. 

Početna cena bila je 250.000 dinara. 411 

Tokom četiri dana Sabora hitna služba imala je 559 intervencija. 

Svakodnevno su radile po četiri lekarske ekipe, od 

toga dve mobilne, koje su imale pune ruke posla sa zbrinjavanjem 

povređenih u padovima i tučama, ali ništa manje i 

zbog preterivanja u jelu i piću. Registrovana su 173 pacijenta 

koji su pregledani u Domu zdravlja i 386 na terenu, kao i 

veliki broj lakših intervencija na licu mesta koje nisu evidentirane. 

Posla je bilo više nego ranijih godina, usled nezapamćene 

posete. 412 Na ovom Saboru desilo se i jedno ubistvo, 

što je bilo nezamislivo za prethodna 43 Sabora. 413 

Zvanično takmičenje je zbog jakog pljuska oko 19 sati bilo 

prekinuto na sat vremena. Kiša je većinu saboraša oterala 

sa stadiona na kome je ostalo svega par stotina najvatrenijih 

obožavalaca trube, koji su po pljusku od stadiona napravili 

pravi disko-podijum, ali i jedan od težih incidenata. 414 

''Preksinoć na stadionu, baš dok je trajalo finalno takmičenje 

trubača, uz sasvim malu pomoć piva, truba uhvatila grupu od 

300 polugolih saboraša pod šajkačama. I to baš kad je nad 

Gučom linula kiša, grunuo vetar, a nebom sinule munje i gromovi. 

Toliko ih je pričepila da su, dok su obični saboraši pred 

nevremenom bežali glavom bez obzira, za čas pregazili "VIP" 

deo stadiona, u jurišu stigli do pred samu binu u nameri da 

zgrabe trubu. Jedva ih milicija zadržala.- Hoćemo trubu, hoćemo 

trubu - grmelo je ispred same bine, grmelo je sa neba, kiša 

je padala u potocima, organizatori se našli u čudu, prekinuto 

takmičenje...Navrat-nanos na binu je, mimo takmičarskog de- 

144


la, izveden novi orkestar, za čas trube su se ukrstile s gromovima. 

Evo vam trube - drao se neko u mikrofon, ako zvekne 

grom u nas - biće pun pogodak, vrištao je drugi u sveopštoj 

gunguli, treći su se, uhvaćeni u zamku trube, valjali po kaljuzi 

pod binom, jedan je pao kao sveća, glavom udario pravo u stepenište 

velike pozornice, šiknula je krv... Od kako je sveta i veka, 

koliko se zna, truba nikad nikog nije tako uhvatila kao one 

preksinoć... - Udaljite se od bine samo 20 metara da nastavimo 

takmičenje da ima žiri gde da sedne - molili su organizatori. 

- Tamo se ne čuje dobro - skakali su ovi što ih je uhvatila 

truba, i pomalo pivo... Posle sat vremena, jedva na jedvite jade 

truba ih malo pusti, pa se odmakoše... Do kraja takmičenja 

izmedu njih i trube dežurala je policija''. 415 

Jedan od incidenata na ovom Saboru zbio se i sa predsednikom 

Srbije Borisom Tadićem, dok je prolazio kroz 

gužvu ulicama Guče. Jedan prolaznik je opsovao Tadića, koji 

je tada mimo obezbeđenja, priskočio, uhvatio prebledelog 

saboraša i u lice mu skresao: ''Nije lepo vređati ljude, šta je 

sad, šta si se uplašio!?!'' 416 

Stranci su u Guču 2004. godine došli masovno, a trend 

da su najbrojniji Slovenci uočen je još prethodnih godina. 

Pored dobrog provoda, jeftine hrane i pića za njihov standard, 

kao i odsustva zakona koji ograničavaju konzumiranje 

alkohola, postojao je još jedan razlog za dolazak u Dragačevo 

- umor od ''uređenosti prostora'' države koja je u 

Evropskoj uniji. ''Kad bi u Guči sve bilo uređeno kao u Sloveniji, 

Slovenci više ne bi dolazili''. Sa druge strane političari su 

rado dolazili u Guču, kao mesto za promociju svoje ličnosti. 

''Očekivali to ili ne, ali po starom "dobrom" komunističkom 

običaju oni se prvi zovu i pismeno i lično, a onda se još, ničim 

izazvana, lokalna vlast istrčava kako će im prirediti doček za 

pamćenje. Tako smo ogluveli od reklame sa razglasa Doma 

kulture kako će sto pedeset trubača dočekati ministre kulture 

i kapitalnih investicija, Dragana Kojadinovića i Velimira Ilića, 

145


tačno u osamnaest i trideset ispred Spomenika trubaču''. 

Ostala je nepoznanica kakav bi doček bio priređen Ratku 

Mladiću, Radovanu Karadžiću, Slobodanu Miloševiću i Vojislavu 

Šešelju, koje je predsednik opštine Lučani Slobodan 

Jolović pred oko sto domaćih i stranih novinara pozvao na 

Sabor trpajući Borisa Tadića i Vojislava Koštunicu u isti koš 

sa ljudima sa haških poternica. 417 

Na osnovu odluke opštine Lučani, odlučeno je da 2005. 

godine Sabor traje sedam dana, sa početkom od 1. pa do 7. 

avgusta. Ovaj termin koji je znatno raniji nego prethodnih 

godina izabran je da bi se izbegao ''post''. "Lipa" i "Ispod lipe", 

dve glavne lokacije za postavljanje šatri na predstojećem 

45. Saboru trubača u Guči, izdate su 15. juna 2005. 

godine na licitaciji u Guči za ukupno 1,9 miliona dinara, odnosno 

za 23.000 evra, preduzeću iz Beograda. Brzo je prodato 

i svih 15 lokacija od po 100 metara kvadratnih na starom 

igralištu i to po ceni od 100.000 dinara po jednom štandu. 

Zbog visokih početnih cena, ili zbog neke druge računice, 

lokacije Crkveni dom jedan i dva nisu ni licitirane jer nije 

bilo zainteresovanih, a nije zakupljeno ni centralno mesto 

za točenje piva, površine 1.000 metara kvadratnih, na igralištu 

za koje je početna cena bila 1.500.000 dinara. Izlicitirana 

su i sva mesta sa prodaju roštilja u varošici i to po cenama 

od 200 do 500.000 dinara. Na licitaciji u Domu kulture 

u Guči 15. juna 2005. godine okupilo se oko 200 ugostitelja 

i trgovaca iz cele Srbije. Za ovogodišnji Sabor trubača koji će 

po prvi put trajati sedam dana, od 1. do 7. avgusta, uvedena 

su i nova pravila. U centru Guče, po odluci Organizacionog 

odbora, može se prodavati isključivo domaća roba, a radno 

vreme ugostiteljskih objekata biće ograničeno do dva sata 

iza ponoći. Organizatori Sabora očekuju oko 600.000 gostiju 

iz zemlje i inostranstva, a domaćin Sabora 2005. godine 

biće ministar za kapitalne investicije Velja Ilić. 418 

146

______________________ 

375 Milica Stamatović, Truba za Bobana, bubanj za Mladenoviće, "Ilustrovana 

politika", Beograd, 1. septembar 2001. 


politika", Beograd, 1. septembar 2001; Novica Zatežić, Trube kao 

zemljotres, ''Večernje novosti'', Beograd, 27. avgust, 2001. 

377 Zoran Šaponjić, Svi Srbi pijani u Guči, ''Glas javnosti'', Beograd, 27. av- 

gust 2001. 

378 Predrag Raović, Čudesna moć trube, ''Dragačevski trubač'', br. 33, Guča, 

8-11. avgust 2002. 

379 Živko M. Bojanić, n.d., str. 167, 169. 


(www.nbs.org.yu), preuzeto 07.05.2005. 


gust 2001. 

382 Predrag Raović, Neobične i neuobičajene odluke Upravnog odbora Doma 

kulture u Guči, ''Čačanski glas'', Čačak, 7. septembar 2001. 

383 U Guči danas zvanično počinje 42. dragačevski sabor trubača, ''Glas javnosti'', 


384 Predrag Raović, Vulkan zdravlja i lepote, ''Čačanski glas'', Čačak, 16. av- 

gust 2002. 

385 Milica Stamatović, Domaći zadatak za Nju Orleans, ''Ilustrovana politika'', 


386 Zoran Šaponjić, I Radovan je u Guči, ''Glas javnosti'', Beograd, 11. av- 

gust 2002. 





389 Program 42. sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', br. 33, Guča, 8-11. 

avgust 2002. 

390 Predrag Raović, Vulkan zdravlja i lepote, ''Dragačevski trubač'', br. 34, 

Guča, 8-11. avgust 2002. 

391 Zoran Šaponjić, Samo Guča Srbina spasava, ''Glas javnosti'', Beograd, 

10. avgust 2003. 



393 Predrag Raović, Anđeli sa trubama padoše na Ovčar i Kablar, ''Dragačevski 


394 Novica Zatežić, Urnebes na mesečini, ''Večernje novosti'', Beograd, 8. 

avgust 2003. 


avgust 2003. 


147


396 Predrag Raović, Anđeli sa trubama padoše na Ovčar i Kablar, ''Dragačevski 


397 Novica Zatežić, Truba opčinila dušu, ''Večernje novosti'', Beograd, 10. 

avgust 2003. 

398 Milica Stamatović, Joj živote, sladak li si..., "Ilustrovana politika", Beo- 


399 Zorica Zoćević-Predrag Kovačević-Nela Radičević, Srpski Nešvil, 


400 Zoran Šaponjić, Guča čeka Karadžića i Mladića, ''Glas javnosti'', Beo- 


401 Sabor trubača, ''Večernje novosti'', Beograd, 4. avgust 2004. 

402 Vladimir Ilić, Do Dragačeva u dve trake, ''Večernje novosti'', Beograd, 4. 

avgust 2004. 

403 Novica Zatežić, ''Svadbarac'' 130 dinara, ''Večernje novosti'', Beograd, 5. 

avgust 2004. 



405 Dragan Kojadinović, Pismo domaćina 44. Sabora, ''Dragačevski trubač'', 

br. 35, Guča, 5-8. avgust 2004. 

406 Program 44. dragačevskog Sabora trubača, ''Dragačevski trubač'', br. 35, 

Guča, 5-8. avgust 2004. 

407 Novica Zatežić, Urnebes od svirke i pesme, ''Večernje novosti'', Beograd, 

7. avgust 2004 

408 Pola miliona saboraša!, ''Večernje novosti'', Beograd, 8. avgust 2004. 

409 Novica Zatežić, Ubistvo u Guči, ''Večernje novosti'', Beograd, 8. avgust 2004. 

410 Novica Zatežić, Srpski ''Oktobarfest'', ''Večernje novosti'', Beograd, 9. 

avgust 2004. 

411 Dragoljub Petrović, Od trube spomenik od tajfuna tišina, ''Status'' br. 24, 

Beograd, septembar, 2004. 

412 Novica Zatežić, Mnogo intervencija, ''Večernje novosti'', Beograd, 9. av- 

gust 2004. 

413 Novica Zatežić, Ubistvo u Guči, ''Večernje novosti'', Beograd, 8. avgust 

2004. 

414 Zoran Šaponjić, Pobednik, ''Glas Javnosti'', Beograd, 9. avgust 2004. 

415 Zoran Šaponjić, Ni kiša im nije mogla ništa, ''Glas javnosti'', Beograd, 

10. avgust 2004. 

416 Zoran Šaponjić, Ni kiša im nije mogla ništa, ''Glas javnosti'', Beograd, 

10. avgust 2004. 

417 Milica Stamatović, I Slovenci pod srpskom šajkačom, ''Ilustrovana politika'', 


418 Novica Zatežić, Truba svira sedam dana, ''Novosti'', Beograd, 19. mart 

2005.; Zoran Šaponjić, Kafedžije ne sole milione, ''Glas Javnosti'', 

Beograd, 17. jun, 2005. 

148

God. Sabor 

1961 

1962 

1963 

1964 

1965 

1966 

1967 

1968 

1969 

1970 

1971 

1972 

1973 

1974 

1975 

1976 

1977 

1978 

1979 

1980 

1981 

1982 

1983 

1984 

1985 

1986 

1987 

1988 

1989 

1990 

1991 

1 

2 

3 

4 

5 

6 

7 

8 

9 

10 

11 

12 

13 

14 

15 

16 

17 

18 

19 

20 

21 

22 

23 

24 

25 

26 

27 

28 

29 

30 

31 


''Prva truba'' Sabora u Guči 1961-2004. 

Desimir Perišić 

Radovan Babić 

Bakija Bakić 

Raka Kostić 

Junuz Ismailović 

Raka Kostić 


Raka Kostić 

Bakija Bakić 

Bakija Bakić 

Raka Kostić 

Milovan Babić 

Božidar Ajredinović 

Milan Nikolić 


Milan Nikolić 

Dragan Veličković 

Radojko Vitezović 

Ekrem Mamutović 


Fejat Sejdić 



Slobodan Salijević 

Svetozar Lazović 

Nenad Mamutović 


Boban Marković 

Jovica Ajdarević 



Prva truba Mesto Oblast 

149 

Goračići 

Milićevo Selo 

Vranje 

Lukovo 

Prekodolce 

Lukovo 

Prekodolce 

Lukovo 

Vranje 

Vranje 

Lukovo 

Krvavci 

Vranje 

Grdelica 

Prekodolce 

Grdelica 

Grdelica 

Tubići 

Vranje 

Krvavci 

Bojnik 

Vranje 

Vranje 

Prekodolce 

Ježevica 

Vranje 

Prekodolce 

Vladičin Han 

Pavlovac 

Vranje 

Vladičin Han 

Dragačevo 

Z.Srbija 

J.Srbija 

I.Srbija 

J.Srbija 

I.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

I.Srbija 

Z.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

Z.Srbija 

J.Srbija 

Z.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

Z.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija


God. Sabor 

1992 

1993 

1994 

1995 

1996 

1997 

1998 

1999 

2000 

2001 

2002 

2003 

2004 

32 

33 

34 

35 

36 

37 

38 

39 

40 

41 

42 

43 

44 

God. Sabor 

1961 

1962 

1963 

1964 

1965 

1966 

1967 

1968 

1969 

1970 

1971 

1972 

1973 

1 

2 

3 

4 

5 

6 

7 

8 

9 

10 

11 

12 

13 

Prva truba Mesto Oblast 



Milovan Petrović 


Nenad Mamutović (Mladenović) 




Elvis Ajdinović 


Elvis Ajdinović 


Veljko Ostojić 

''Truba publike'' Sabora u Guči 1961-2004. 

Nije proglašena 



Srećko Obradović 

Stanoje Glavonjić 

Radovan Babić 


Durmiš Saćipović 

Milivoje Stanimirović 





150 

Ježevica 

Prekodolce 

Duboko 

Ježevica 

Vranje 

Prekodolce 

Vladičin Han 

Vranje 

Surdulica 

Vladičin Han 

Surdulica 

Vranje 

Zlakusa 

Rti 

Goračići 


Dugojnica 

Krvavci 

Krvavci 

Krvavci 

Krvavci 

Vranje 

Z.Srbija 

J.Srbija 

Z.Srbija 

Z.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

I.Srbija 

Z.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

J.Srbija 

Z.Srbija 

Truba publike Mesto Oblast 

Dragačevo 

Dragačevo 

Z. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija

God. Sabor 

1974 

1975 

1976 

1977 

1978 

1979 

1980 

1981 

1982 

1983 

1984 

1985 

1986 

1987 

1988 

1989 

1990 

1991 

1992 

1993 

1994 

1995 

1996 

1997 

1998 

1999 

2000 

2001 

2002 

2003 

2004 

14 

15 

16 

17 

18 

19 

20 

21 

22 

23 

24 

25 

26 

27 

28 

29 

30 

31 

32 

33 

34 

35 

36 

37 

38 

39 

40 

41 

42 

43 

44 


Miloš Perišić 


Miloš Perišić 


Dragan Ignjić 



Fejat Sejdić 

Boško Ostojić 


Boško Ostojić 


Ranko Jovanović 


Milija Milić 

Milija Milić 

Danilo Obradović 




Vidoje Filipović 

Aco Novković 


Milija Milić 

Radiša Vitezović 

Dragan Lazović 

Gvozden Rosić 

Milojko Đurić 

Dejan Lazarević 

Srđan Azirović 


Truba publike Mesto Oblast 

151 

Krvavci 

Goračići 

Tubići 

Goračići 

Krvavci 

Užice 

Ježevica 

Vranje 

Bojnik 

Zlakusa 

Duboko 

Krvavci 

Prekodolce 

Dljin 

Duboko 

Bajina Bašta 

Bajina Bašta 

Rti 

Tubići 

Duboko 

Vladičin Han 


Zagužanje 

Duboko 

Bajina Bašta 

Tubići 

Ježevica 

Rti 

Krvavci 

Požega 

Bojnik 

Z. Srbija 

Dragačevo 

Z. Srbija 

Dragačevo 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

Dragačevo 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Dragačevo 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Dragačevo 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija


God. Sabor 

1961 

1962 

1963 

1964 

1965 

1966 

1967 

1968 

1969 

1970 

1971 

1972 

1973 

1974 

1975 

1976 

1977 

1978 

1979 

1980 

1981 

1982 

1983 

1984 

1985 

1986 

1987 

1988 

1989 

1990 

1991 

1 

2 

3 

4 

5 

6 

7 

8 

9 

10 

11 

12 

13 

14 

15 

16 

17 

18 

19 

20 

21 

22 

23 

24 

25 

26 

27 

28 

29 

30 

31 

Pobednički orkestri 1961-2004. 

Prvi orkestar Mesto Oblast 

Tome Jovanovića 

Radojka Arnautovića 

Rake Kostića 

Bakije Bakića 

Rake Kostića 

Durmiša Saćipovića 



Dobrivoja Stojanovića 

Junuza Ismailovića 


Milovana Babića 

Milivoja Stanimirovića 

Boška Ostojića 

Boška Ostojića 

Fejata Sejdića 

Radovana Babića 


Dragana Ignjića 

Rake Kostića 

Svetozara Lazovića 



Jovice Ajdarevića 


Svetozara Lazovića 


Jovice Ajdarevića 

Milovana Petrovića 

Slobodana Salijevića 


152 

Dljin 

Tubići 

Lukovo 

Vranje 

Lukovo 

Dugojnica 

Vranje 

Vranje 

Majdanpek 

Prekodolce 

Vranje 

Krvavci 

Krvavci 

Zlakusa 

Zlakusa 

Bojnik 


Krvavci 

Užice 

Lukovo 

Ježevica 

Krvavci 

Bojnik 

Pavlovac 

Bojnik 

Ježevica 

Bojnik 

Pavlovac 

Duboko 

Prekodolce 

Bojnik 

Dragačevo 

Z. Srbija 

I. Srbija 

J. Srbija 

I. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

I. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

I. Srbija 

Z. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija

God. Sabor 

1992 

1993 

1994 

1995 

1996 

1997 

1998 

1999 

2000 

2001 

2002 

2003 

2004 

32 

33 

34 

35 

36 

37 

38 

39 

40 

41 

42 

43 

44 


Bobana Markovića 




Ekrema Mamutovića (M. Mladenov.) 

Ekrema Sajdića 


Bobana Markovića 

Ekrema Mamutovića (M. Mladenov.) 

"Vranjski biseri" 

Dejana Petrovića 



Prvi orkestar Mesto Oblast 

153 

Prekodolce 

Vladičin Han 

Bojnik 

Prekodolce 

Duboko 

Vranje 

Vranjska Banja 

Duboko 

Vladičin Han 

Vranje 

Vranje 

Užice 

Bojnik 

J. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

J. Srbija 

Z. Srbija 

J. Srbija

''SABOR JE ČUDO'' — MASOVNO OKUPLJANJE U 

GUČI KAO KULTUROLOŠKI FENOMEN 

1. BORBA TRADICIJA 

Od samog početka organizovanja, Sabor u Guči je postao 

mesto gde se odvijala svojevrsna borba različitih 

tradicija koje su se paralelno slavile i često međusobno 

preplitale. Nisu izostajali ni sukobi, a uticaj politike uvek 

je bio primetan. Najduža ''bitka'', koja se periodično obnavljala 

svakog Sabora, vodila se između srpske narodne-seoske 

i zvanične ideološko-dogmatske tradicije komunističke 

partije. Na drugom nivou vladalo je rivalitet na nivou dvojstava: 

sabor ili vašar, srpska ili romska muzika, veselje ili 

primitivizam, nacionalna narodna kultura ili kosmopolitski 

hedonizam. 

1.1. Seoska ili komunistička ideologija 

''Otac'' Sabora, Branko V. Radičević, imao je svoju viziju 

sela, seljaka, vojske i trubaštva, iz koje je iznikla i prva koncepcija 

Sabora. ''Truba kao instrument... verovatno je uvek 

zadivljavala seljake, jer podseća na vojsku, na marševe, na juriše. 

A srpski seljak voli vojnički da se ponaša i u civilu''. 419 

Njegovi nadahnuti, pesnički uzleti u slavljenju sela, seljaka 

i njegove kulture življenja, okupljanja - rituala, slavljenja 

života, izobilja i plodnosti, bili su podstrek da se dođe u 

Dragačevo, na Sabor. ''Sve se izgleda menja. Sabor ostaje isti. 

Kao element. Zemlja. Vazduh. Voda. Pečenje. Lebac i slanina. 

154

Beli lukac. Kolovođa i kec. Prvi i poslednji u kolu. Sabor je 

čudo. I to čudo nad čudima...To je čudo. Taj pohod. Koji traje. 

Koji ne prestaje. Od sabora do sabora. Od grada do grada. U 

kasno leto. Pred jesen. Dumbara bubanj. Igra kolo... I grunula 

je. U Dragačevu. Kao izazov. I prkos. Prisetila. Podsetila. Podmladila. 

Dahnula vedrinom. I nadom. Jer narod igra. Ima nade. 

Jer narod igra. Dobro je kad narod igra. Zasvadbariće jesen. 

Rađaće se deca. Oživeće njive i livade. Biće leba i slanine. 

Zaratariće zemlja. Neće zaratovati. Ona će zaratariti. Jer bog 

Perun, vrhovni srpski bog, nije bog ratova, već berićeta, bog 

plodnosti. On opominje gromovima i munjama. On upravlja 

zemljom i nebesima. I šalje kišu na žednu zemlju. Oplođuje. 

Preporađa. Omlađuje. Stvara. Daruje. Trebalo je lukavo, polako, 

strpljivo, uz neophodne dodvorice i nepotrebne pristanke, 

očuvati saborovinu, koja je postala kao dažd, napajala ljude 

verom i nadom da ima još zdravlja i da nije sve prošlo i da će 

se živeti i ploditi. Zaigralo je veliko saborno kolo. I porodio se 

veliki, opštenarodni inat. Truba se pretvorila u čudo. Oslušnite 

je. Drma. Čućete što nikada niste čuli. Čućete ako ste posustali. 

Čućete ako ste posumnjali. Ima spasa. Ima nade. Čućete 

ako ste se odrodili. Čućete ako se još niste porodili. Čućete ako 

ste se zaplodili... '' 420 

Slavljenje sela i njegovih običaja, sa naslanjanjem na tradicije 

Balkanskih i Prvog svetskog rata, iz koje su seljaci izašli 

kao ''večita pešadija'', predstavljaju osnovnu ideju koja je 

po Radičeviću trebalo da se slavi u Guči. On je i ''krstio'' Sabor, 

predložio njegovu himnu, pesmu ''Sa Ovčara i Kablara'', 

kao i zvanični program: 1. Prva truba Dragačeva - nagradno 

takmičenje seoskih trubača; 2. Kolo staraca - splet 

starih pesama i igara; 3. Razboj i preslica - izložba narodnih 

vezova i rukotvorina; 4. Momačko nadmetanje - gađanje 

svadbarske jabuke iz puške; 5. Običajne saborske sportske 

igre; 6. Tradicionalno odevanje - nagrada najbolje obučenoj 

devojci i mladiću; 7. Izložba dragačevskih poljoprivrednih 

proizvoda. 421 

155 

Borba tradicija


Stvaranje ovakvih festivala nije bilo nepoznato u Evropi. 

Tako su krajem 19. veka u Švajcarskoj uobičajene tradicionalne 

prakse koje su već postojale - narodna pesma, nadmetanje 

u fizičkoj snazi, gađanje lukom i strelom, modifikovane, 

ritualizovane i institucionalizovane za nove nacionalne 

ciljeve. Tradicionalne narodne pesme bile su obogaćene novim 

pesmama, u istom idiomu, obično komponovanim od 

strane učitelja i prenesene u horski repertoar čiji je sadržaj 

bio patriotski-progresivan mada je u isto vreme otelotvoravao 

ritualno moćne elemente iz religijske himnologije. Statut 

Federalnog festivala pesme deklarisao je kao svoj cilj 

''razvoj i unapređenje narodnog pevanja, buđenje uzvišenih 

osećanja prema Bogu, slobodi i Zemlji, zajedništvo i bratimljenje 

prijatelja Umetnosti i Otadžbine''. Moćan ritualni 

kompleks oformio se ovim povodima: festivalski paviljoni, 

izlaganje zastava, ostavljanje priloga u hramovima, procesije, 

zvonjava zvona, scenska prikazivanja istorijskih događaja, 

počasna paljba, vladine delegacije u čast festivala, 

svečane večere, zdravice i govori. 422 

Kad se pažljivo razmotre elementi zvanične ritualne 

strukture Sabora trubača u Guči: defile trubača koji u narodnoj 

nošnji sviraju na instrumentu koji se u narodu ''odomaćio'' 

posle masovnog učestvovanja muškaraca u Prvom 

svetskom ratu, postavka ''stare dragačevske svadbe, ''momačka 

nadmetanja'' u tradicionalnim seoskim sportovima, 

takmičenje trubača koji najpre posle vojničkih poziva i naredbi 

i podizanja zastave države i sabora, sviraju himnu ''Sa 

Ovčara i Kablara'', a zatim u svom takmičarskom repertoaru 

i jedan marš (kao obaveznu kompoziciju sve do 1996. godine), 

nakon čega u večernjim satima nastupa ''narodno'' veselje 

(sa ''šumom'' ražnjeva sa pečenim jaganjcima i prasićima), 

u kome učestvuju kako muškarci, tako i žene svih 

starosnih dobi i socijalnih slojeva - ubedljivo se njima očituje 

jedan moćni arhetipski obrazac, jedna slika jake, aktivne 

muške zajednice sa sela, kojom dominiraju muškarci ratni- 

156

ci. ''Koloplet starog i novog. Neviđeni spektakl. Koji se pamti. 

I oduševljava. Sabor, na saboru: trubači i starinske igre, tek 

spevane pesme i pesme zaboravljene, šatre i lampeci, ''vruće s 

panja'', narodni vez, starinsko kolo, mlad momak nišani kroz 

prsten jabuku, stari ratnik pogađa, momačko nadmetanje, ko 

je jači, veštiji brži, hrabriji, megdan deli lepota devojka, u kolu, 

u pesmi, u skoku i doskoku, tkalje planinske i dolinske, ko 

utka u ćilim najšareniju šaru, ko to veze najsitniji vezak, planinski 

sir, čabrice s kajmakom, dođeš tužan, veseo se vratiš, 

brižan svratiš, a razdragan kolo vodiš...'' 423 

Dragačevski Sabor trubača podozrivo je posmatran od 

države sa ideologijom komunizma. Slavljenje nacionalnih 

tradicija nije uobličavano od strane zvanične vlasti, tako da 

je cela manifestacija u Guči bila plod entuzijazma pojedinaca 

i njihovog doživljaja folklorno-nacionalnog nasleđa, koje 

je uvek moglo da se proglasi za previše tradicionalno. Pored 

svog viđenja srpske tradicije, i energije koju je uneo u Sabor, 

Radičević je u Guču doveo svoje prijatelje, čitaoce, novinare. 

424 Oni su proneli vest o Saboru, stvarajući od njega 

svojevrsnu ''legendu'', u nadahnutim izveštajima koji su 

podsticali na ''hodočašća'' u Dragačevo, kao jedino preostalo 

izvorište narodne-seoske tradicije. Sabor je tako dobio veliku 

popularnost koja je uvek premašivala organizaciju. 

Guča je 1961. godine, kada je organizovan prvi Sabor, bila 

jako mala varošica, imala je svega 932 stanovnika u 322 domaćinstva, 

sklonjena od saobraćajnica i tokova modernog 

života. 425 Ni danas, posle skoro pola veka, nije bitno drugačije. 

Guča varošica je 2002. godine imala 2022, a šire područje 

još 2010 stanovnika. 426 

Izolovanost, retka naselja koja žive van tokova modernizacije, 

neokrnjeno prirodno okruženje, ratničko istorijsko 

nasleđe, rano su uočeni kao posebna vrednost. Lirski opisi 

Dragačeva, objavljivani u štampi u protekle 44 godine postojanja 

Sabora, podsticali su na putovanje u ovaj kraj Srbije. 

''Putniče, koji stižeš u dragačevsku zemlju! Kada se popneš 

157 

Borba tradicija


na Jelicu, baci pogled na ovo Dragačevo, rasuto u šumama, 

razliveno po pašnjacima, skriveno u jarugama, istureno na kosama, 

smireno u voćnjacima. Na njegovim potocima još čegrtaju 

drvene, pocrnele vodenice, koje pamte Hadži-Prodanovu 

bunu. Visovi i na njima bele kuće. Nedogledni gustiši, brvnare 

i tajanstvene staze. Plavo obojeni ''krajputaši'', spirani kišom, 

bledo ljubičasti natpisi. Spomenici rasutim ratnicima ovog 

kraja, čiji se grobovi ne znaju. Uput živima, da se sećaju mrtvih. 

Putniče znaj! Stao si na zemlju ratnika i političara, 

stočara i goroseča, orača i kosača, šljivara i krečara, bundžija, 

rabadžija i inadžija, epigramista, epitafista i šereta, opozicionara, 

revolucionara i voćara, široko gostoprimljivog, kavaljerskog 

sveta... Znaj da te prima veliko dragačevsko srce i njegova 

uvek otvorena kuća. Znaj da te čekaju njegova neposrednost 

i njegova srdačnost. I, znaj da su to veseli ljudi. A, ako se 

desi da te na ovom Saboru neko i ''zakači'' računom, ne ljuti se 

previše. Hajduka je uvek bilo u ovom kraju''. 427 

Srž ''magije'' koja je uvek privlačila ljude u Guču, sadržana 

je u muzici duvačkih orkestara, prikazivanih kao jedini 

preostali deo izvornog muzičkog nasleđa. Trubaštvo je 

ispunjavalo mnoge elemente folklorne tradicije koja se 

usmenim putem prenosila, jer kao i na prvom Saboru i danas 

najveći broj orkestara uopšte ne koristi note, već svoju 

muziku izvode isključivo po sluhu. Međutim, ova tradicija 

nije bila previše stara. Prvi evropski duvački orkestar u Srbiji 

doveo je knez Miloš 1831. godine, koga je predvodio 

Somborac Josip Šlezinger. Dotadašnjeg zabavljača, svirača 

na violini i zurlama, Mustafu, knez je otpustio. Ipak, trebalo 

je gotovo da prođe jedan vek dok se truba, putem upotrebe 

u vojsci, ne prenese u folklor. 428 

Pravi zamah dobila je tek posle Prvog svetskog rata u selima 

Zapadne Srbije, kada su se mnogi vojni trubači vratili 

svojim kućama sa novim instrumentom. Bez obzira na ovu 

činjenicu, Sabor trubača je organizovan pod uverenjem da 

je narodna muzika koju su oni izvodili tonska eksternaliza- 

158

cija temperamenta i karaktera naroda, kao što je mislio Vladimir 

Dvorniković. 429 Sve je bilo pod visokim nabojem svih 

elemenata romantizma - naglašavanja obilja i neumerenosti 

emocija, patosa, strasti, slutnje, intuicije, težnje ka vanserijskom 

i neobičnim, tajanstvenim znacima. 430 

Sabor trubača u Guči obilovao je simbolima sela, seljaka 

kao klasnog i nacionalnog simbola kako u miru tako i u ratu. 

Za Srbiju, pa i za ceo Balkan, to nije neobična pojava. U 

zemljama u kojima je seljaštvo tokom dužeg perioda bilo 

dominantna društvena kategorija i imalo presudnu ulogu u 

oslobodilačkim ratovima i stvaranju modernih nacionalnih 

država, selo, seljak i elementi seljačke kulture postaju 

moćni politički simboli. Seljak se slavi kao ekonomska 

osnova države, ali i kao ratnik. Za ovaj simbolički potencijal 

seljaka-ratnika, koji se žrtvuje za čast i slavu domovine, 

najčešće su zainteresovani politički projekti koji se temelje 

na nacionalizmu, populizmu i konzervativizmu kao ideološkim 

osnovama. 431 

Snažni, veseli i krepki ljudi iz Dragačeva, prikazivani su 

kao nacionalni ideal muškarca, a Sabor manifestacija koja 

neguje narodno-seosko stvaralaštvo u kome veselje i hrana 

imaju gotovo magijsku, ritualnu vrednost. ''Ukratko, na svakom 

dragačevskom saboru, kako vole da kažu njegovi organizatori, 

uvek ima od svega po malo i za svakog ponešto. To su 

dani kada po Guči niknu brojne šatre u kojima se služe proja, 

svadbarski kupus iz zemljanog lonca, beli mrs i prirodna šljivovica. 

Čitava tri dana ovde može da se ''saboriše za svoju 

dušu i groš''... Nadigravanja i natpevavanja krunišu se poslednjeg 

dana završnim nadmetanjem dvadesetak trubačkih sastava 

koji su se prethodno kvalifikovali na predtakmičenjima u 

drugim krajevima... Ako shvatimo ovu muziku, shvatićemo i i 

smisao bitisanja ovog naroda koji nikada u rukama nije nosio 

bele barjake, već je slobodu otimao noseći u ustima jurišne trube 

i pesme junačke, a u rukama puške osvetnice...'' 432 

U Srbiji se posebno mesto simbolike seljaštva u političkoj 

159 

Borba tradicija


komunikaciji temelji na mogućnosti da se njenim korišćenjem 

slavi veličina nacije, iskaže istina o izuzetnim zaslugama 

i vrednostima jednog društvenog sloja, ali i da se ta 

brojna socijalna grupa pokuša umiriti zbog paradoksalne situacije 

u kojoj je sve više tonula u društvenoj hijerarhiji. 433 

Seljaštvo je u Srbiji bilo veoma jak politički simbol i zbog 

činjenice da je tek u drugoj polovini 20. veka gradsko stanovništvo 

postalo brojnije od ruralnog. 434 Ali to stanovništo je 

odskora bilo varoško, pa je njihov kulturni identitet bio određen 

posebnim obrascem urbanizacije u kome je talas 

došljaka iz seoskih područja zapljusnuo ove gradove. U njima 

nije sačuvana tradicija urbane kulture, koja se začela u 

vreme formiranja građanskog društva, i koja bi bila neophodna 

matrica za uklapanje došljaka. 435 Nostalgija za zavičajem 

postala je važan elemenat u potrošnji emocija, podsticanih 

u okviru masovne kulture. Svi ovi procesi imali su 

svoj odraz i na Saboru trubača u Guči i njegovu popularnost. 

Pored istorijskih i socijalno-psiholoških potencijala, koji 

karakterišu kulturnu i duhovnu sliku Balkana i Srbije, ipak 

je odlučujuću ulogu u organizovanju Sabora odigrala energija 

nekoliko ljudi koji su pokrenuli njegovo održavanje. 

Branko V. Radičević je u Guču doveo etnomuzikologe Miodraga 

Vasiljevića i Dragoslava Devića, koji je u najavi za prvi 

Sabor naročito naglasio značaj okupljanja naroda u vreme 

kada je tradicionalno srpsko selo nestajalo: ''Organizovanje 

ovakvih skupova nesumnjivo će podmladiti i oživeti tradicionalno 

sakupljanje naroda. Dok je ranije to bilo spontano, 

danas u periodu socijalističkog preobražaja sela, kada su ljudi 

u dilemi šta sa nekim starim običajima - potrebno je dati podršku 

jednom ovakvom običaju, koji će podstaći umetničko 

narodno stvaralaštvo... Organizovani narodni sabor sa određenim 

programom povoljno će uticati na oživljavanje pozitivnih 

narodnih običaja. Obnova kolektivnog života na selu, 

makar i u novim oblicima i uslovima, stvara mogućnost daljeg 

procvata narodnog stvaralaštva. Ovo bi nesumnjivo sti- 

160

muliralo kolektivno narodno stvaralaštvo, jer narodna umetnost 

postaje sve više reproduktivna i imitativna i daleko ostaje 

za starim tradicionalnim''. 436 

Sabor je od samog početka imao veliku popularnost, pre 

svega među stanovnicima Zapadne Srbije, a onda i cele 

zemlje. Potreba za masovnim okupljanjima bilo je nešto što 

je davno uočeno kod seoskog sveta. Kako je to primetio Dragoljub 

Jovanović, prilikom velikog zemljoradničkog zbora u 

Čačku 1928. godine, seljačka mistika voli svečanosti. ''Jakih 

uzbuđenja njemu treba, i velikih radosti, jer seljak voli 

množinu. Veliku vatru hoće on, da se ogreje, i društvo da sakupi, 

i kolo da povede. Za naše primitivne i neistrošene energije 

potrebno je trošenje u veselju, u promeni, u iznenađenju. 

Do sada je vojska bila jedina parada i jedina naslada. Mi crkve 

nemamo kao katolici, ni sporta u masi, kao Anglo-Saksonci. 

Mi umiremo od dosade kao osuđenici, kad ne radimo kao 

nesrećnici. Zabave nikakve nemamo, zabave za mase narodne, 

zabave socijalne i jeftine". 437 Sabor trubača je bio idealan povod 

za okupljanje, i trošenje narodne energije, jer je sjedinjavao 

kako narodnu tako i vojnu tradiciju, a truba je bila 

instrument donet iz vojske, koji se u civilstvu koristio gotovo 

isključivo na selu na velikim veseljima (svadbe, krštenja, 

mobe, komišanja), ali i sahranama. 

Međutim, organizovanje bilo kakvog velikog okupljanja 

1961. godine nije bilo jednostavno. Po sećanju Radosava 

Raša Protića, trebalo je imati političku podršku. ''U to vreme, 

za svaku veću priredbu trebalo je obezbediti i političku 

ocenu. Imati kompletnu informaciju. A mi je nismo imali, jer 

još nismo tačno znali koje ćemo sadržaje imati i kako će to izgledati''. 

438 Odziv naroda bio je veliki, ali euforije nije bilo. 

Mladomir Puriša - Đorđević, koji je prvi Sabor zabeležio 

filmskom trakom, pretočenom u dokumentarni film ostavio 

je sećanje o atmosferi. ''Prvi sabor trubača nije bila samo 

svirka, pre toga je bio defile, malo ljudi, još je to bila priredba 

koja je bila sumnjiva - šta se krije iza ovog sabora? Ali šatre su 

161 

Borba tradicija


radile. Kupus, slava i tradicija. Siroti jaganjci na ražnju, otvorenih 

očiju u smrti. Na saboru su se pojavili stariji ljudi sa odlikovanjima 

iz Prvog svetskog rata''. 439 

Velike javne svečanosti i muzika koja ih je pratila nikako 

nije bila beznačajan činilac u ideološkoj državi Josipa Broza. 

Muzika je bila postavljena u epicent značajnih političkih rituala 

i velikih svečanih okupljanja. Državni i partijski praznici 

predstavljali su i posebne muzičke svetkovine. Velika 

okupljanja i svečanosti, kao što su bili proslave rođendana 

Josipa Broza, prvomajski rituali i parade, dočeci stranih delegacija, 

školske priredbe, omladinske radne akcije, reflektovali 

su poredak jednoglasja u slici i zvuku. Ovi praznici su 

postali i deo privatnih rituala pojedinaca, porodičnih 

druženja. Nova tradicija spektakla koja se stvorila u Guči izmicala 

je ispod centralističke ideologije komunističke partije 

koja je težila da kanališe radničku i seljačku kulturu, koja 

nije smela da pređe dozvoljeni prag tradicionalizma. 

Muzika, igra, veselje i telesnost uvek su sumnjivi totalitarnim 

režimima. 440 

Okupljanje sveta, iz područja koje je u Drugom svetskom 

ratu bilo gotovo bez rezerve naklonjeno četničkom 

pokretu, i koji su partizani kada su prodirali su Srbiju 1944. 

godine nazivali ''najopasniji kraj Srbije'', bilo je problematično 

za vladajuću komunističku ideologiju i politiku. 441 Bila 

je to svojevrsna javna demonstracija nacionalnog duha, prema 

kome su ''pravoverni'' komunisti bili veoma sumnjičavi. 

"Toga dana, po prvi put posle Drugog svetskog rata, nošena je 

masovno srpska narodna nošnja, izvađena iz starih škrinja i 

sanduka. Nosili su je stari i mladi - s ponosom''. 442 Dragačevo 

je bilo posebno ''sumnjivo'', jer su preostale četničke snage 

od strane KNOJ-a i milicije proganjane do sredine 50-ih godina 

dvadesetog veka. 443 

Na otvaranju 35. Sabora 1995. godine Branko V. Radičević 

je u svojoj besedi pesnički oslikao ta vremena. ''Ali, 

molim vas, zamislite: kako je to bilo pre trideset i pet godina. 

162

U prikradici. U prekorici. Kao inačica. Tek će narasti inat. Tek 

će se zainatiti pravi inat. U sveopštoj sumnji. Prikradalo se. I 

pripremalo. Veliko kolo. U prikradici. Naizgled naivno i nevešto. 

Trebalo je imati hrabrosti. I odoleti pokudicama. Šta će 

vam to tu? I zašto će vam to baš tu? I šta će tu Dragačevo? I zar 

se to sme u Dragačevu? I šta će reći drugi? I kako će se drugi 

ponašati? I ko će za to odgovarati? I šta ako se to u nešto neprilično 

izrodi? Opasno je! Nije vreme! Zašto baš trube? I šta 

će tu trube? Pa to podseća na ratove! Pa kakvi su to bili ratovi? 

Ima ratova i ratova. Osvajačkih, napadačkih, tlačiteljskih, 

nepravednih, opakih i zlovremenih. Šta će tu trube? Na šta da 

nas podsećaju? Na nekakva knjaževstva i kraljevstva? Nije Srbin 

izmislio trubu. Šta će truba u kolu? I ona ima preča posla. 

Zna se njeno mesto. Ispraća u ratove. I maršira s vojskama. Jedan, 

dva. Pod komandu. Jedan, dva. Ne može u šest koraka''. 444 

Kada je Sabor najavljen, među narodom se javilo veliko 

interesovanje. To je brinulo dragačevske političare, kako 

one u Guči tako i one u Beogradu, jer je truba bila srpska 

posebnost, vladalo je uverenje da ''ona ide uz srpsko ime 

kao pridev''. Ali jedan dragačevski političar, član Saveza komunista 

i bivši partizan, Vlastimir Vujović, čvrsto je stao iza 

svetkovine, koja je iako nacionalna bila zaodenuta u ideološki 

''plašt'' komunizma. 445 

Prvi Sabor bio je u potpunosti "natopljen" tradicijama 

partizanskog pokreta. Sam naziv Sabora bio je povezan sa 

pesmom "Sa Ovčara i Kablara", koja je postala himna festivala. 

U to vreme, 1961. godine, jedina važeća verzija ove pesme 

bila je ona u kojoj se pominjao Josip Broz Tito. 446 Trebalo je 

da prođu tri decenije da se "otkrije" da je ova pesma zapravo 

iz 19. veka, u kojoj je glavni junak kralj Milan Obrenović, a 

da su kasnije moge ličnosti ubacivane u postojeći ''ram''. 447 

Nije propuštena ni prilika da se na prvom Saboru otvori 

izložba posvećena partizanskom pokretu. ''U zgradi Opštinskog 

komiteta izložena je najnovija istorija Dragačeva, foto- 

163 

Borba tradicija


grafije, oružje, odeća ovdašnjih boraca, slike četiri narodna heroja. 

Zalaze na izložbu gosti i domaći. Istorija oslobođenja, definitivno 

je tu, pred njima. Čitaju trajno upečatljive podatke o 

borcima... Tekst podseća na Goračićku bunu kao prethodnicu 

svih ostalih''. 448 

Stvarana je i svojevrsna izmišljena tradicija koja je trubu 

povezivala sa Drugim svetskim ratom i partizanima, mada 

oni u Dragačevu nisu imali trubače u svojim redovima, kao 

njihovi suparnici četnici. Zato su navođeni imaginarni, nepostojeći 

događaji, kako bi se opravdalo organizovanje Sabora."U 

poslednjem ratu jedna je truba opet stekla slavu i priznanje. 

To je bila truba Dragačevaca - partizana. Četnici su 

neočekivano napali četu partizana koja se odmarala - pričao 

nam je predsjednik narodnog odbora općine u Guči. - Kako je 

četnika bilo tri puta više, partizani su se morali povući. Ali da 

bi to bilo izvedeno neprimjetno, partizanski trubač je dobio naređenje 

da zasvira ''juriš''. Sam, stojeći na vrhu stijene, dok se 

četa povlačila, trubač je zasvirao, a četnici, pomislivši da partizani 

zaista jurišaju, razbežali su se kud koji. Za uspomenu na 

tu trubu, i za sve trube Dragačeva u prošlosti, organizovan je 

sabor trubača, prvo i jedino takmičenje ove vrste u zemlji". 449 

Da bi se Sabor uopšte mogao organizovati bilo je neophodno 

da se sve ''zaodene'' u odore ideološko-dogmatskog 

modela kulture sa jakom ideologijom komunizma i bratstvajedinstva. 

Pored slavljenja Josipa Broza, naročito se insistiralo 

na gostovanjima muzičkih i igračkih grupa iz drugih delova 

Jugoslavije. Na četvrti sabor 12. i 13. septembra 1964. godine 

došli su gosti iz Slavonije (Osjek - članovi KPZ), i Slovenije 

(Zabavno-narodni ansambl ''Veseli rudari'' iz Trbovlja, 

kao podsećanje na izgnane Slovence 1941. godine), da bi 

1967. godine gosti pozvani iz Županje u Slavoniji. 450 

Prvih nekoliko Sabora trubača u Guči uspostavili su novu 

tradiciju okupljanja, a ljude je pored egzotičnog zvuka 

trube od samoukih muzičara sve više privlačila i vašarska 

atmosfera. Broj posetilaca je sve više rastao, kao i broj orke- 

164

stara koji su učestvovali. Zamišljen kao sabor trubača iz 

Dragačeva i Zapadne Srbije (narodna-seoska kultura) prerastao 

je u okupljanje na kome su potpuno prevagu kvalitetom 

i snagom svoje muzike imali Cigani (Romi) najpre iz 

Istočne, a zatim još više iz Južne Srbije. Sabor je zapravo postao 

višenacionalan, ali se civilizacijski vezivao za prostore 

Srbije i njena različita kulturna nasleđa. 

Peti Sabor iz 1965. godine bio je po svom sadržaju, scenografiji 

i poseti izuzetno uspešan, a Guča sve popularnija. Postojali 

su ozbiljni nagoveštaji da će Sabor postati najveća narodna 

manifestacija u zemlji. U svim novinama objavljeni su 

hvalospevni tekstovi. Međutim, nekoliko dana kasnije, sekretar 

Gradskog komiteta SK Beograda, Milenko Drulović, u 

''Politici'' je napisao veoma oštar komentar o svemu što se 

dešava u Guči. Priznato je da je Sabor ''prekoračio'' granice 

Jugoslavije, ali je naglašavano da možda ne bi trebao da se i 

dalje održava, jer je čitav program obojen ''srbovanjem'', što 

je opasno, jer ''dira u tekovine bratstva i jedinstva''. U to vreme 

takva politička ocena bila je veoma ozbiljna. To je bio signal 

da se o Saboru počne pisati kao manifestaciji na kojoj se 

mnogo ''srbuje''. Ovi napadi su imali efekta. Najpre su se 

uplašili političari iz Dragačeva koji su imali ambicije da nastave 

karijeru u Beogradu, zatim Dragačevci u Beogradu i 

ideolozi u CK SK Srbije. Ubrzo su u Beograd, u prostorije 

Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, pozvani organizatori 

Sabora. Raspravljalo se da li uopšte treba organizovati šesti 

Sabor. Na sastanku su od ''optuženih'' bili Branko V. Radičević, 

karikaturista Aleksandar Klas, dirigent Beogradske 

filfarmonije i član žirija Sabora Živojin Zdravković, politički 

predstavnik Dragačeva Lale Vujović. Na sastanku je bio i 

član CK SKJ Mićo Prelić, inače rodom iz Guče. Optužbe su 

se odnosile na dekor Sabora, u kome su dominirale šajkače 

i krajputaši, kako na pozornici tako i na ulicama varoši. Postavljalo 

se pitanje: zašto Sabor traje tri dana? Uočeno je da 

se u zvaničnom programu, paralelno sa pesmom ''Sa Ovčara 

165 

Borba tradicija


i Kablara'', sviraju ''Marš na Drinu'', ''Oj vojvodo Sinđeliću'', 

što je još izraženije pod šatrama, sa puno simbola koji podsećaju 

na ''solunašenje''. Prvi je govorio Branko V. Radičević: 

''Tri dana je Vaskrs, tri dana je Božić, tri dana Svete Trojice, pa 

i Sabor je zato tri dana''. Posle ovih reči ''odbrane'' Sabora, u 

kancelariji je zavladao tajac i teški neprijatni muk. Dirigent 

Zdravković je pokušao da objasni da Radičević kao pesnik 

koristi metafore, što nije mnogo ''omekšalo'' ideologe SKJ. 

Sve dok sa magnetofona nisu pustili traku sa koje se čuo glas 

Sekretara za prosvetu SR Slovenije, koji je u Guči hvalio Sabor, 

postojala je ozbiljna opasnost da se manifestacija zabrani. 

Nakon argumenta da Slovencima ne smeta ikonografija i 

atmosfera u Guči, nastala je opuštenija klima, pa je odlučeno 

da se Sabor i dalje održava uz neke ''korekcije''. Po mišljenju 

savremenika Raša Protića, cela manifestacija je opstala zahvaljujući 

zalaganju Prelića. 451 

Ipak, Sabor je od samog početka bio potpuno specifična 

muzička pojava koja je snagom zvuka truba oduševljavala 

posetioce, mahom stanovnike Zapadne Srbije, čisto nacionalnu 

sredinu, koja je slavila zvuke svoga kraja. ''...Tom prilikom 

sve se zapali od emocija. Svakog učesnika sabora u Dragačevu 

obuzima potresno patriotsko osećanje. Evokacije vojničke 

trube srpskih ratnika sa: Cera, Kajmakčalana, Dobrog 

polja, Kumanova... U tom prazniku trube čovek se istovremeno 

oseća radosnim i tužnim. I svaki gost Dragačevskog sabora 

može da se zapita, da li je gučka trubačka smotra samo 

utakmica samoukih narodnih svirača ili je to još jedan, dobro 

sračunat, momenat da se omamljujemo uz temperamentno 

udaranje bubnjeva, uz neodoljivi miris raznih đakonija i poplavu 

šljivove rakije i grožđanog vina. Na ova pitanja niko 

neće moći da pruži potpuni odgovor. Jer, Sabor trubača, koji se 

održava na pragu svake jeseni u Guči, postao je svojevrstan 

spoj svega toga. Za mene je to lično fascinantni medijum srpskog 

muzičkog folklora i patriotizma. I ne samo to. Dragačevo 

u ta dva saborska dana postaje ogroman hram u kome s obil- 

166

no prinose žrtve kultu čuvanja našeg narodnog muzičkog stvaralaštva 

i uspomeni na hrabre srpske ratnike-oslobodioce. U 

tom hramu se često služi žutom limenom instrumentu i 

pričešćuje prekrasnim melodijama iz svih krajeva Srbije. Tako 

je, smatram, Sabor u Dragačevu spontano postao praznik u 

slavu naše narodne muzike i u znak pijeteta prema našoj nacionalnoj 

prošlosti''. 452 Otklon od optužbi za nacionalizam, 

dok se uživa u muzici ''Marša na Drinu'', dao je lično Josip 

Broz, po za sada objavljenim svedočanstvima, jer mu se ta 

kompozicija dopadala, a i Dobrica Ćosić je izjavio da je to 

''herojski marš'' partizanskih očeva. 453 

Kao konkurentska manifestacija Saboru trubača u Guči, 

u obližnjoj Ivanjici počela je da se organizuje ''Nušićijada'' od 

1968. godine. Ivanjica je odabrana jer je pomenuta u 

Nušićevoj ''Gospođi ministarki'' kao mesto gde treba slati neposlušne 

činovnike. Već postojeća priredba ''Ivanjički septembar'' 

dopunjena je prikazivanjem igranih filmova, gostovanjima 

poznatih glumaca i pevača narodne muzike. Ceo događaj 

se dešavao baš u one dane kada se održava i Sabor u 

Guči. U Ivanjici su gostovali mnogi poznati pevači: Đorđe 

Marjanović, Muharem Serbezovski, ''Nušićijada'' je imala 

svoju himnu, folklorne priredbe. 454 Pored velikog truda cela 

manifestacija je posle pet godina (1972.) zamrla, i nije uspela 

da ''uguši'' Sabor trubača, koji je okupljao sve više naroda. 

Pored porasta broja posetilaca Sabora, došlo je i do obogaćivanja 

sadržaja manifestacije. Već od 1967. godine 

pokrenut je novinski list ''Dragačevski trubač,'' koji je do 

danas tako uređivan da je više promovisao narodnu-seosku 

tradiciju u svim vidovima, nego muziku trubača. Od 1970. 

godine priređuju se i izložbe samoukih seoskih umetnika, 

promocije narodnih pesnika, a te godine Sabor je trajao 

deset dana, a Guču je posetilo po proceni novinara čak više 

od 200.000 ljudi. 455 

Broj posetilaca, ali i politička situacija u Jugoslaviji uslovili 

su da je 1972. godine došlo do novog i ozbiljnog napada na 

Sabor, u sklopu sa obračuna sa ''anarho-liberalima'' u Srbiji. 

167 

Borba tradicija


Novosadska televizija je snimila emisiju u kojoj je u prvi 

plan istakla ljude u narodnim nošnjama, sa šajkačama i 

opancima. 456 Srećom, Sabor je ponovo opstao, ali u sledeće 

dve decenije u zvaničnim programima neprestano su se 

smenjivale priredbe sa jasnim ideološkim predznakom. 

Slavljene su godišnjice iz tradicije revolucionarnog i partizankog 

pokreta, a nakon smrti Josipa Broza, pa do 1989. godine 

redovno je upriličavan program ''Druže Tito mi ti se kunemo''. 

Kao vizuelni dokaz ''pravovernosti'' Sabora poslužila 

je i ogromna fotografija Josipa Broza i trubača iz orkestra Milovana 

Babića, snimljena na Zlatiboru, koja se nalazila iza bine 

na kojoj se odvijao zvanični program takmičenja. 457 

Sabor je 1977. godine napravio i samoupravni sporazum 

kojim je regulisan status manifestacije: ''Osnovni ciljevi Sabora, 

proklamovano je ovim dokumentom, ogledaju se u podsticanju 

i razvijanju izvornog narodnog stvaralaštva u oblasti 

muzike, folklora, slikarstva, vajarstva, književnosti, domaće 

radinosti, kao i u negovanju slobodarskih tradicija i razvijanju 

bratstva i jedinstva svih jugoslovenskih naroda i narodnosti''. 

Bina sa fotografijom Josipa Broza i orkestrom Milovana Babića 

168

Muzičko-scenski prikaz svih ovih ciljeva počinjao je na stadionu, 

gde je održavano zvanično takmičenje, na pozornici 

koja je bila ukrašena simbolima narodno-seoske kulture, a 

od 1980. do 1989. godine i velikom fotografijom Josipa Broza 

sa trubačima. Kada bi voditelj programa izašao na pozornicu 

on bi odsečnim, vojničkim glasom, naredio: ''Trubaču 

sviraj zbor''. Nakon toga bi izašao prošlogodišnji pobednik 

takmičenja, a iza njega žurno i ostali trubači. Zatim bi voditelj 

i njegov pomoćnik (obavezno žena), u recitatorkom zanosu, 

počeli obraćanje okupljenom svetu: ''Narode dragačevski, 

trubački, ratnički, narode slobodarski! Narode žetelački, 

kopački, veziljski, kosački... narode slobodarski! Narode ljubljeni 

zaljubljeni, suncem slobode obasjani! Narode slobodarski! 

Narode saborski! Prijatelji trube! Stoj, postoj, počuj, rode, 

polako... počuj, rode! Trubo-oče! Trubo-mati! Trubo - najljubavnija 

ljubo! Trubo zemljo! Zatrubi najslađu slobodu! I žito u 

polju, i čedo u kolevci... praznuj srcem... i budi vojnik mira na 

Titovom putu budućnosti...i budi čovek za sve ljude sveta...bila 

si čedan poljubac u letu od jagoda... i bila vojnikova nevesta, 

buna i juriš... i bila nada pobede... zapamtila si trubo, da 

smo se rađali sa puškom u ruci i s puškom umirali... u slobodi 

si slavila oranje i žetvu, huk mašina. Tvoje je ime-sloboda. 

Srcem kaži, srcem ovog naroda, veliki zavet slobodara. Druže 

Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo! I zato, neka 

iz tvog grla potekne... ona ustanička ona slobodarska iz crvene 

1941. godine. Sa Ovčara i Kablara čobanica progovara. 

Druže Tito, bela lica, kad ćeš doći do Užica? Kad ćeš doći u 

Užice i dovesti jedinice? Druže Tito primi naske u redove partizanske. 

Za ljude slobode i mira... oglasi se, oglasi, zlatna trubo 

dragačevska! ''Nakon toga bi pobednik takmičenja počeo 

prve taktove melodije ''Sa Ovčara i Kablara'', koju potom 

prihvataju svi trubači. Za to vreme najmlađi trubači polako 

podižu na jarbol saborsku zastavu. U isti mah na bregovima 

oko Guče pucaju prangije (broj pucnjeva se poklapa sa brojem 

sabora). Nakon toga voditelj ponovo naređuje: ''Trubači 

169 

Borba tradicija


na svoja mesta!'' Orkestri odlaze sa pozornice, nakon čega 

počinje takmičenje. 458 

Nezavisno od vladajuće ideologije, posetioci Sabora su 

svojim ponašanjem pod šatrama, u nezvaničnom delu Sabora, 

odslikavali raspoloženje koje je kod njih preovladavalo 

u zemlji socijalizma, koja je polagano ulazila u ekonomsku 

i krizu međunacionalnih odnosa. ''Osiromašeni preko 

noći (bez svoje krivice), nikom ništa dužni, a dužnici bez pokrića, 

naivni kao što nas je Bog dao, okupirani bez ijednog ispaljenog 

metka kamatama nekih nepoznatih banaka i monetarnih 

fondova (da nas vide kako lumpujemo, ne bi nam više 

dali ni centa), vlasnici zastarelih licenci i tehnologija, zatočenici 

ekonomske krize kojoj se ne vidi kraj, zaboravljamo 

na sve nevolje poneseni ovom sirotinjskom muzikom, koja je, 

izgleda, najbolje što posedujemo! Ona nas diže visoko, visoko, 

visoko, sve do samih zvezda koje žmiraju kroz pocepana 

šatorska krila, vraćajući nam izgubljeno poverenje u sopstvenu 

vrednost, izgubljeno dostojanstvo, izgubljenu budućnost''. 

459 Za to vreme, 1985. godine, jedan broj političkih 

aktivista Saveza komunista je žalio što se na radio-stanicama 

ne čuju pesme iz NOB-a, već se prostor ustupa ''primitivnoj'' 

novokomponovanoj narodnoj muzici i ''diletantskom'' 

rokenrolu. Kritikovan je i Dragačevski sabor trubača, 

jer je muzički partizanski program sveo samo na pesmu 

''Sa Ovčara i Kablara''. Apelovano je da muzički programi 

ne budu samo briga orkestara i njihovih kapelnika. 

''Kao što narodnooslobodilačka borba nije bila slučajna, tako 

i muzičke sadržaje Sabora ne bi trebalo prepuštati slučaju, ni 

samovolji kapelnika''. Podsećano je na žrtve rata i parolu: 

''Naša borba zahtijeva kad se gine da se pjeva''. 460 

Iako je Sabor u svojim programima imao puno ideoloških 

sadržaja, veštački umetnutih, ipak je osnovna zamisao 

da cela manifestacija počiva na prezentaciji narodno-seoskog 

stvaralaštva opstala, a muzika trubača je u drugoj polovini 

osamdesetih godina 20. veka bila sve više prepozna- 

170

tljiv simbol Srbije. Sa druge strane politika bratstva-jedinstva 

približila je trubače publici u Sloveniji, Dubrovniku, pa 

i glavnom gradu Srbije Beogradu, kao i mnogim gradovima 

u Evropi. Kako je to primetio Aleksa Protić, čovek koji je redovno 

učestvovao u organizaciji protekla 44 sabora, svirkom 

trube pronalazimo prijatelje. Na muziku trubača reagovali 

su svi pozitivno, ma gde bi se oni pojavili, a taj potencijal 

dobrog raspoloženja uspeo je da preživi i sve ratove na 

prostorima bivše Jugoslavije. 

Nakon dolaska na vlast političke ''garniture'' Slobodana 

Miloševića u Srbiji, Sabor trubača pored dotadašnjih komunističkih 

dobija i nove zvanične programske sadržaje. Već 

1987. godine u Guči se slavi jubilej Vuka Karadžića, ali i 

dalje je priređivana tradicionalna manifestacija ''Druže Tito 

mi ti se kunemo'', ovoga puta posvećena 50-godišnjici dolaska 

Josipa Broza na čelo KPJ. 461 Sledeće godine tog programa 

nije bilo, a 1989. godine Sabor je bio posvećen godišnjici bitke 

na Kosovu. 462 Titovi jubileji i revolucionarna tradicija nisu 

više slavljeni. Zato je 1990. godine jedan deo zvaničnog 

programa posvećen 300-godišnjici Seobe Srba. 463 

1.2. ''Haos'' postkomunizma 

Višestranačje je donelo nove nedoumice. Slavljenje Josipa 

Broza nije bilo poželjno, a neka nova ideologija nije bila 

uobličena. U organizacionom odboru Sabora 1990. godine 

postavilo se pitanje da li i dalje saborska himna treba da 

ostane pesma ''Sa Ovčara i Kablara''. Postojali su i predlozi 

da himna treba da bude ''Marš na Drinu''. 464 Kaseta sa rečima 

posvećenim Titu bila je već snimljena, pa je 1990. godine 

u danima Sabora, pored ostalih narodnih pesama, puštana 

preko razglasne stanice u Guči. Nakon Sabora odlučeno 

je da se to više ne radi. 465 Književnik Branko V. Radičević je 

te godine predlagao da se himna ''Sa Ovčara i Kablara'', ia- 

171 

Borba tradicija


ko je stara više od sto godina, izmeni sa kompozicijom 

''Marš na Drinu'', jer je u narodu jedina zapamćena verzija 

dotadašnje himne ona u kojoj se pominje Josip Broz Tito 

''bela lica''. U svetlu otkrivanja ''istorijskih istina'' o Brozovom 

učešću u Prvom svetskom ratu u Kolubarskoj bici protiv 

Srbije, rasplamsavanju građanskog rata 1941. godine posle 

njegovog dolaska u Zapadnu Srbiju, kao i žrtvovanju boraca 

na Kadinjači i ranjenika na Zlatiboru, slavljenje dotadašnjih 

tradicija postalo je veoma nepoželjno, što je isticao 

i Radičević. ''Predlažem da himna budućeg Dragačevskog sabora 

trubača bude ''Marš na Drinu''. Ja sam ove godine (1990) 

na Saboru održao besedu pošto je pesma ''Sa Ovčara i Kablara'', 

čemu sam se pre toga protivio, bila odsvirana. Inače, da 

sam govorio pre, rekao bih okupljenom narodu: ''Sada ćete 

čuti pesmu ''Sa Ovčara i Kablara'' pa ko hoće neka joj tapše, a 

ko hoće neka zviždi. Ja ću joj zviždati!'' 466 Kasnije je Radičević 

promenio mišljenje, i zalagao se da himna Sabora ostane ''sa 

Ovčara i Kablara''. 467 

Kao ''ram'' pesma u kojoj su se kroz vreme menjali glavni 

junaci, saborska himna ''Sa Ovčara i Kablara'' najpre je 

1876. godine ''ugostila'' kralja Milana Obrenovića, a tokom 

Prvog svetskog rata generala Aračića. Od 1941. godine 

menjali su se razni junaci; komandant Drugog ravnogorskog 

korpusa kapetan Predrag Raković, general Mihailović, 

kralj Petar II Karađorđević, ali i Josip Broz Tito, što je sve do 

1990. godine bila jedina dozvoljena i zvanična verzija. Svojevremeno 

je Jovan Veselinov, u najvećem poverenju, Radičeviću 

ispričao da se u Krležinim ''Zastavama'' ova pesma 

pominje bez Broza, a sa kraljom Milanom, kome su srpski 

dobrovoljci iz Vojvodine ispevali pesmu. Sam Branko V. Radičević 

je 1992. godine očekivao da u pesmu od naroda bude 

umetnut prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, 

kada je bio u poseti čačanskom kraju. To se nije desilo, kao 

što ni Milošević nije ušao u ovu pesmu. 468 

172

Sa druge strane tradiciju komunističkog pokreta i njegovog 

vođe nije bilo tek tako lako zaboraviti, iako su u zvaničnom 

programu sada bili zastupljeni programi koji su na 

uopšten način slavili Srbiju. Dešavali su se i ''slučajni'' incidenti, 

kao što se to dogodilo na Saboru 1992. godine. ''U petak 

recimo, neko je na razglasu u varošici, greškom, razume se, 

pustio kasetu sa arijom "Druže Tito mi ti se kunemo"... Ljudi u 

upravi sabora uhvatili se za glavu, pa je, brže bolje, melodija 

prekinuta na polovini. U subotu uveče, pred domom kulture u 

Guči, održan je recital s mnogo gostiju, novim sadržajem i novim 

imenom: "Hvala Srbiji", a u nedelju pre podne, domaćini su 

imali čast da dočekaju princa Tomislava Karađorđevića, koji je 

došao na poslednji dan Sabora... Ministarstvo za kulturu Vlade 

Srbije pomoglo je ove godine organizaciju Sabora s pola miliona 

dinara, i to je prvi put da vlada daje novac za ovaj narodni 

praznik u Dragačevu. Priredba je ranije držana po strani od 

državnih programa u kulturi i od kase, a prećutno se znalo zbog 

čega: Na Saboru u Guči uvek je bilo šajkača i srbovanja. - Ovde 

je bila Srbija i kad Srbije nigde nije bilo - podseća Nikola Stojić, 

direktor Dragačevskog sabora trubača... Svim trubačima je, 

inače, na način koji Uprava Sabora, smatra da je prihvatljiv, 

preporučeno da "malo smanje" čočeke, i orijentalne arije... Stalo 

nam je da u zvaničnom programu bude što više izvorne narodne 

muzike srpskog podneblja. 469 

Radnik koji je 1992. godine pustio ariju u kojoj se zaklinje 

Titu, zamenjen je i novčano kažnjen, a organizatori su 

novinare o svemu tome obavestili istog dana na popodnevnoj 

konferenciji za štampu. Međutim, tradicija koja se godinama 

uobličavala nije mogla tako lako da se potisne iz svesti 

ljudi, pa je 1996. godine pesma ''Sa Ovčara i Kablara'' sa 

rečima posvećenim Josipu Brozu, bila veoma popularna na 

Saboru. ''... na upravo završenom 36. saboru trubača, sva tri 

dana preko razglasne stanice često se čula ta pesma posvećena 

Titu i njegovom ''belom licu'', koja je svojevremeno bila sklonjena 

ne samo sa sabora u Guči nego i sa programa naših radio 

173 

Borba tradicija


stanica. Ni muzičari ni narod nisu je godinama pevali. Međutim, 

eto, ona je ponovo u modi. Svirali su je po narudžbini i 

trubači mnogim gostima koji su se svojski tri dana veselili pod 

šatorom''. 470 Nostalgija za starim vremenima, ali i delovanje 

aktivista režimskih stranaka u vreme nakon završetka rata 

u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ponovo su aktivirali resentimente 

jugonostalgije. 

Neostatak jasno uobličene slike o tome šta je zapravo 

srpska tradicija, a pod pritiskom inercije koja je nalagala da 

se ipak zvanična, državna, vladajuća tradicija slavi, u Guči 

je devedesetih godina organizovana priredba ''Slovo o ljubavi 

i Srbiji''. Ni ona nije izdržala probu vremena, pa je 1999. 

godine zadnji put izvedena kao sastavni deo Sabora. 471 Ministar 

kulture u Vladi Republike Srbije, Miodrag Đukić, dao je 

u svojoj izjavi 1992. godine jedan od motiva slavljenja Sabora 

u vreme međunarodne izolacije Srbije. ''Prvi put sam ovde. 

Fasciniran sam onim što sam video. To govori o duhovnoj 

vitalnosti ovih ljudi koje ni najveća nepravda koju međunarodna 

zajednica može da nanese jednom narodu, nije u stanju 

da pomete u suštinskim vrednostima i suštinskoj humanističkoj 

orijentaciji. Autentičnost ove kulture najviše zavisi od 

seljačke duhovne tradicije i zbog toga tu tradiciju koju ovde 

danas simbolizuje dragačevska truba smatram za najbitniji 

faktor ne samo u preživljavanju u istorijskom smislu reči nego 

i nadživljavanju mnogo inferiornijih etničkih integriteta. Sve 

civilizacijske tekovine su zajedničke, a truba je sigurno i duhovno-istorijska 

baština srpskog naroda. Truba je instrument 

uz čiji zvuk su Srbi jurišali, truba je zvuk uz koji su Srbi odlazili 

na večni počinak ili na bučna svadbena veselja. Mislim da 

bi jedno masovno isključenje trube iz našeg folklora osiromašilo 

modernu srpsku tradiciju''. 472 

Guču su od 1990. godine redovno posećivali političari iz 

vladajuće Socijalističke partije Srbije, koja je tokom građanskih 

ratova i blokade, kao jedan od načina trošenja energije 

i bunta omladine podsticala sve vidove lake zabave, koji u 

174

svojoj srži nisu imali elemenat pobune protiv vlasti. Potreba 

ljudi da se vesele, druže, upoznaju, kanalisana je kroz ideale 

hedonizma i samozaborava. U uslovima srpske svakodnevice 

u post-socijalističkom periodu, tokom poslednjih 

15 godina, masovna kultura je vrlo često imala ulogu i anestetika 

koji je omogućavao ''mentalno'' bekstvo. 473 Prezentacija 

paralelne stvarnosti nije bila samo stvar propagande, 

već i svojevrsno ''odlepljivanje'' od realnosti tadašnje elite, 

koja je ponekad mislila da svi žive poput nje, iako je to u 

osnovi bio obesmišljen način života. ''... Pun neke primitivne 

zabave, bahatosti, uživanja u lakom bogaćenju što se prihvata 

bez ikakvog ustručavanja kao život kakvom treba težiti." 474 

Sabor trubača u Guči kao višedecenijska nacionalna manifestacija 

imao je svoje mesto u takvoj propagandnoj šemi, 

ali za razliku od novokomponovane narodne muzike (turbofolka), 

nikada nije postao zvučni izraz vladajuće elite i ideologije 

režima Slobodana Miloševića. Trubači su ostali deo 

tradicionalne kulture sela Zapadne Srbije i Cigana (Roma) iz 

Južne Srbije, i kao takvi nisu imali dovoljno prepoznatljivosti 

kod svih društvenih slojeva u Srbiji. Tek sa filmovima 

Emira Kusturice trubači postaju popularni, ali u svetskim 

razmerama, tako da je u Guču, pored ljubitelja turbo-folka, 

počela da dolazi mlada rokenrol publika, koja je u svojoj 

osnovi imala duh pobune, otpora vladajućim vrednostima. 475 

Antirežimsko raspoloženje omladine nije se moglo sakriti ni 

na Saboru 2000. godine, mesec dana pred savezne izbore. 476 

Sabor trubača je u svojoj osnovi zamišljen kao manifestacija 

koja se brinula o narodno-seoskom kulturnom nasleđu, 

ali decenijama je u zvaničnom programu bila umetnuta 

makar jedna priredba ''pokroviteljskog'' karaktera, koja 

je po svojim karakteristikama bila deo ideološko-dogmatskog 

kulturnog modela. Ljudi koji su stvarali ovaj model 

bili su decenijama politički i privredni rukovodioci, kulturni 

radnici i stvaraoci bliski državnom aparatu. Oni su propagirali 

i prenosili proverene i etablirane, društveno pri- 

175 

Borba tradicija


hvaćene vrednosti, bez velike ''upitanosti'' i ''osporavajućeg'', 

sa velikom autocenzurom stvaralaca. Priredbe koje 

su na taj način organizovane sagledavane su i prihvatane samo 

na njihovom ''ideološkom nivou'', nivou poruke, sa procenjivanjem 

da li su društveni značaj i ''progresivnost'' poruke 

odgovarajući trenutnim ideološkim zahtevima društva. 

477 Od prvog Sabora do početka raspada Jugoslavije to je 

bila marksistička ideologija, a sa dolaskom na vlast Slobodana 

Miloševića, nacionalna ideologija, sve do završetka ratova 

1999. godine. 

Pošto je Sabor trubača u Guči 2000. godine bio u znaku 

proslave dva milenijuma hrišćanstva, javila se nova ''pokroviteljska'' 

snaga Sabora - Srpska pravoslavna crkva. 478 Neposredno 

pred početak Sabora episkop žički Stefan uputio je 

pismo organizatorima, u kojem je apelovao da se ova svetkovina 

pomeri iz dana posta, po zahtevu velikog broja vernika 

iz dragačevskog i čačanskog kraja. ''Post kao božanska ustanova 

na taj način se krši i obezvređuje. Ako želite Božji blagoslov 

našem narodu, učinite sa svoje strane sve što možete''. Iste 

godine pojavili su se i pritisci da se Sabor izmesti iz Guče na 

Zlatibor, pa su organizatori mislili da je i ovaj predlog iz te 

''kuhinje''. Objašnjavano je da onaj ko posti ne mora da jede 

svadbarski kupus, svinjski ćevap i pečenje, jer postoje šatre 

u kojima se spremaju posna jela. Navođen je i primer princeze 

Jelisavete Karađorđević koja je bila gost Sabora, iako je 

zakleti vegetarijanac. 479 Uticaj crkve ipak se nije mogao zaobići. 

U zvaničnom programu, u četvrtak 24. avgusta 2000. 

godine, u 21 sat, organizovano je ''Predsaborsko bdenije'', u 

kojem su učestvovali crkveni horovi iz Čačka i Lučana. Na 

narednom Saboru, 2001. godine, pred početak manifestacije 

obeleženo je 170 godina postojanja crkve u Guči. Koncert 

duhovne muzike organizavan je i 2002. godine. 480 

Pošto je Sabor decenijama organizovan u vreme posta, 

već 2001. godine nastavljeno je vršenje velikih pritisaka da 

se pomeri datum početka manifestacije. 481 Pritisci su bili 

uspešni, tako da od 2002. godine Sabor trubača počinje pre 

176

posta, početkom avgusta, a crkva zauzvrat blagosilja ovu 

manifestaciju u gučanskoj crkvi, pored koje je uvek i bila 

najveća šatra. Na neki način Sabor je vraćao ''dug'' crkvi, jer 

je davne 1961. godine od organizatora namerno određen 14. 

oktobar kao datum prvog Sabora, dan kada se kod crkve 

održavao tradicionalni vašar. 482 

To je dovelo do potpune ''anarhije'' svih vrednosti, jer se 

u Guči spajalo gotovo nespojivo. ''Jedino mesto na svetu gde 

su se prošlog vikenda, u dva sata posle ponoći, popovi u mantijama 

šetali zajedno s policijom, farmerke, rakija i licitarske 

đakonije valjale po prašinom zacementiranim tezgama, kolo 

plelo po kaljavom stadionu i istovremeno puštali vatromet i 

helijumski Teletabisi... Esencija srpskog duha, sa svim njegovim 

manama i vrlinama, ušta ulazi i svetleći krst na crkvi... 

nastanila se dvadesetak kilometara od Čačka i rasula kao živa 

po trodnevnom vašaru''. 483 Veza između Sabora i hrišćanstva 

može se razumeti samo kao deo onog osećaja religioznosti 

kod savemenih Srba, koje se naziva ''narodno'' pravoslavlje. 

Ono ne počiva na dogmama hrišćanstva, već je to jedan po 

mnogo čemu neobavezan verski okvir unutar koga (ponekad 

i izvan) svaki pojedinac kreira svoju sopstvenu veru, 

bez bojazni da će biti proglašen za ''jeretika''. U isto vreme 

nacionalni karakter pravoslavne crkve u Srbiji omogućuje 

novu identifikaciju, pri čemu se javljaju i stavovi da su Srbi 

poseban, odabrani božiji narod, koga Stvoritelj više voli nego 

ostale narode. 484 Ispoljavanje ovog osećaja, znatno prenaglašenije 

nego u svakodnevnom životu, ispoljavalo se i na 

Saboru u Guči. ''Noć je odmicala, Boban je i dalje svirao... Na 

drugom delu hotelske šatre korpulentna devojka neumorno 

vodi kolo. Na njenim leđima na majci piše: "Bog pa Srbi". Takav 

je osećaj svih onih koji su makar jednom posetili Dragačevski 

sabor. Doduše, taj osećaj ograničen je na tri dana, ali 

je zato jedinstven i nezaboravan''. 485 

Sabor je 2004. godine postao manifestacija pod pokroviteljstvom 

Ministarstva kulture Republike Srbije, koji je ovu 

priredbu uvrstio u događaje od nacionalnog značaja, prepoznatljiv 

simbol koji bi trebalo da reprezentuje Srbiju svetu. 486 

177 

Borba tradicija


Taj doživljaj Sabora bio je vidljiv još 2002. godine kada je domaćin 

priredbe bio Matija Bećković, kada je ova manifestacija 

proglašena za ''srpski doprinos globalizaciji''. 487 Tako je Sabor 

uvršćen u vrednosni sistem elitne kulture, koju sačinjavaju 

kulturni radnici, stvaraoci, inteligencija, pripadnici 

srednjih i viših slojeva - rukovodstva umetničkih i naučnih 

udruženja. Sabor je uvršten u deo zvanične nacionalne kulture, 

ali bez radikalizma i konflikta sa kulturnom politikom 

države, što je muzici trubača omogućilo kanale difuzije u javnosti 

unutar institucionalnih, etabliranih načina komunikacija. 

Osnova ovog modela je oslonac na ''tradicionalne vrednosti'' 

i tradicionalni koncept kulture, što se lako povezivalo 

sa ideološko-dogmatskim modelom kulture. To je omogućilo 

da mnogobrojni dojučerašnji komunisti, posebno oni zaposleni 

u kulturi i državnom aparatu koji se bave pitanjima obrazovanja 

i kulture, postaju nacionalisti, opsednuti ''brigom'' 

za opstanak nacionalne kulture, koju su do juče u svojim 

suštinskim, bitnim kategorijama, potpuno negirali, čuvajući 

ipak njene institucije kao spoljašnju formu. 488 

1.3. Kič kao nacionalna ideologija 

Van zvaničnog programa, na ulicama i pod šatrama, vladala 

je svojevrsna borba za naklonost naroda od samog 

početka organizovanja Sabora. Godinama je deo opozicionog 

ponašanja u zemlji pod apsolutnom vlašću komunista, 

bilo pevanje proskribovanih pesama. Po rečima Branka V. 

Radičevića: ''Prva prava barikada protiv sile bio je šank. Prva 

posleratna opozicija - pijanci. Prve buntovne govornice - šankovi. 

U toj, naizgled, bezopasnoj boemiji - krio se prvi otpor. 

Nije to bilo samo ogovaranje vlasti...'' 489 Kafanska opozicija i 

srbovanje, zapravo su bili rado tolerisani od režima, koji tako 

ni na koji način nije mogao da bude uzdrman, jer se nije 

gradila odgovarajuća alternativa. ''Kakvog to ima uticaja na 

Srbiju u vreme Slobodana Miloševića i posle njega? Svakakve. 

178

Prvo, dok su se u Istočnoj Evropi disidenti kalili pišući bez prestanka 

po ludnicama, umnožavajući knjige na prokrijumčarenim 

šapirografima i kseroks-mašinama, srpski disidenti su se 

baškarili od prijema do prijema, od kafane do kafane. I, kada je 

došla promena, Poljaci, a nešto manje Česi i Mađari, imali su 

gotovu alternativu, i paralelni sistem političkih i kulturnih institucija, 

sastavljen od ljudi koji su možda i preterivali u želji 

da potpuno raskrste sa komunizmom. I što je najvažnije, ljudi 

su povadili debele knjige pisane u potaji, skrivane od tajne policije, 

u kojima su razmatrana goruća društvena pitanja. Naši 

disidenti su pretili zabranjenim rukopisima iz fioka, ali uglavnom 

nisu postizavali da ih napišu (od veselog života). Intelektualci 

odani režimu su zatvorili oči, nadajući se da će ako nastave 

da rade po starom, sve biti isto kao pre''. 490 

Boemstvo, kao opoziciono delovanje, pomešano sa kafanskim 

srbovanjem nije bila privilegija samo intelektualnih 

krugova, ili nepouzdanih seljaka iz Zapadne Srbije. Često 

su i deca najviših rukovodilaca iz komunističke nomenklature 

umela da zapevaju ''zabranjene'', pesme, kao što je bio 

slučaj i sa unukom Josipa Broza osamdesetih godina dvadesetog 

veka u Guči: ''Nekoliko godina zaredom, na Sabor u 

Guči, zajedno sa sinovima Veljka Vlahovića, pokojnim Bobom 

i Brankom, dolazio je i Titov unuk (Žarkov sin) koji nosi dedino 

ime: Josip Broz Joža... Veseleći se jednom prilikom sa 

društvom pod šatrom, je rekao: ''E, šteta što moj pokojni deda 

nije svirao trubu! A zatim zapevao: ''Ko to kaže, ko to laže, Srbija 

je mala!'' Dežurni milicioner, ne prepoznajući pevača, zamolio 

ga je da se nešto tiše veseli.'' 491 

Višestranačje, uvedeno 1990. godine uslovilo je da se pojača 

borba za naklonost naroda. Te godine, veče pred Sabor, 

Vuk Drašković je imao promociju svoje partije u Guči, što je 

uznemirilo nosioce režima. 492 Ipak, zvanične političke agitacije 

na Saboru nikad nije bilo, ali prisustvo političara je uvek 

imalo određenu težinu. Nezavisno od političara, posetioci 

Guče su sami ispoljavali svoju naklonost određenim poli- 

179 

Borba tradicija


tičkim, ideološkim ili nacionalnim konceptima, kroz simboliku 

svog oblačenja i ponašanja. Na ulicama je od devedesetih 

godina 20. veka divljao vrednosni haos, u kome su se prepleli 

simboli socijalističke Jugoslavije, sa četničkim oznakama 

i patriotskim pesmama o Srbiji. Ceo događaj je devedesetih 

godina postao deo sunovrata mnogih društvenih vrednosti. 

''... Dragačevski sabor u ovoj deceniji užurbano postaje 

poprište kičerizovane megažurke, malograđanskog vikendotkačenja 

onih koji svoju postojbinu počinju da ''upoznaju & 

više vole'' tek pošto su se odrekli svoje zemlje i (tuđeg?) sveta... 

u dolinu... gde leži Guča... sve više hrle oni koji su nedavno otkrili 

i do propasti praktikovali politiku, naciju, religiju, ratovanje, 

biznis, kultiru, demokratiju, diplomatiju...'' 493 

Novinari su beleležili tu neobičnu ''simbiozu'' simbola, 

kao na Saboru 2000. godine. ''Svirali su majstorski i trubači 

Bobana Markovića, iz Vladičinog Hana, oni su i pobedili na 

Saboru, ali je publiku oduševio i Radojko Vitezović iz Tubića. 

Radojko je svirao "Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala", a mladići 

pod jugoslovenskom trobojkom, sa zvezdom petokrakom, 

levo od bine, udarnički su, iz sveg glasa pevali: "Nije mala, nije 

mala, pet puta je ratovala...Trčali su okolo i bogati srpski gastarbajteri, 

s portabl kamerama, i u srpskim nošnjama, s glava 

su im spadale šajkače, i trudili su se da zabeleže i Radojkovu 

pesmu i momke pod petokrakom. Posle je jedan od gastarbajtera 

pred novinarima glasno izjavio: - Petokraka ništa ne valja, i 

odmah je zatražio da novinari slikaju dve gospođe, koje su Sabor 

pratile ispred šajkača, na kojima su sijale velike žute kokarde... 

I dok je takmičenje odmicalo, momci ispod zastave s petokrakom, 

SFRJ - nostalgičari, slikali su se za uspomenu s lepim 

Makedonkama, članicama KUD iz Bitolja''. 494 

Ikonografija četnika koja se ispoljavala na ulicama zapravo 

je sastavni deo stereotipne slike stvarane kroz brojne partizanske 

filmove, u kojima su vojnici generala Mihailovića 

redovno prikazivani kao ''loši momci''. Savremeni sledbenici 

ravnogoraca neguju svoj vizuelni imidž uglavnom po 

180

ugledu na filmove Veljka Bulajića i TV drame Save Mrmka, 

osvežene pomalo ikonografijom anđela pakla, što sve podstiče 

bahato ponašanje. Zavodljive filmske poruke bivše 

SFRJ, sa negativnom slikom četnika, i dalje šalju svoje poruke, 

jer se u međuvremenu nije pojavio drugačiji model u domenu 

masovne kulture. 495 Komunistički režim je uložio 

mnogo novca, vremena i ljudskih resursa, kako bi projektovao 

svoju sliku prošlosti, a sve je bilo nadgledano sa najviših 

partijskih foruma. 496 Karakteristična je izjava Josipa 

Broza Tita iz 1974. godine, povodom premijere filma 

''Užička republika'', koji stereotipno, u negativnom kontekstu, 

prikazuje četnike: ''Vi morate, prije svega, vidjeti filmove 

iz našeg narodnooslobodilačkog rata, da biste shvatili kakva je 

to bila veličanstvena epopeja''. 497 Vremenom realnost ratnih 

dešavanja u svesti ljudi zamenila je filmska imaginacija, a 

posledice se osećaju i danas. 

Upotreba simbola, za koje se smatralo da su deo ikonografije 

četničkog pokreta, na Saboru je stvarala neobičnu, 

komičnu sliku. ''U petak uveče, dok su po gučanskim kafanama 

sedeli četnici u šortsevima, sa kokardama na šubarama i 

debelim zlatnim lancima na vratovima, i trošili nemilice, 

Gučom su šetale lepotice. Takvih na ulici u tokom dana nema. 

Kad je oko šest popodne nad Gučom zagrmelo i zapucalo, prethodno 

je dunuo jak vetar, poletele su suknje i suknjice uvis, nastala 

cika i vriska, linula je kiša pa su se mokre haljine brzo 

zalepile za gole butine…'' 498 

Novi politički događaji doneli su kroz simbole na ulice 

Guče i nove junake koji su pretendovali da postanu nacionalni 

heroji u kolektivnoj svesti posetilaca Sabora. ''U petak 

uveče u Guči se čulo da je put preko Jelice, tamo gde su se nekada 

sastajali "svi četnici" išaran parolama - Slobo vrati se, 

Slobo - Hag 1.000 : 0, itd. Uveče se jedna od šatri prolamala 

od zvukova stare dobre - "druže Tito, bela lica kad ćeš doći do 

Užica… Sabor ko sabor, opuste se ljudi…'' 499 

181 

Borba tradicija


Potpuno pomešani 

vrednosni sudovi, natopljeni 

dnevnom politikom, 

možda i sračunata 

tiha politička kampanja 

određenih partija 

i interesnih grupa, pomešana 

sa osećajem za 

brzu zaradu na najvećem 

vašaru u Srbiji, 

stvarali su najneverovatnije 

spojeve i simboliku 

koja bi teško opstala 

izvan okvira Guče, 

kao karnevala u kome 

na trenutak sve postaje 

moguće, a pojedinci se uživljavaju u ulogu drugoga ili nečega 

naizgled politički (ne)poželjnog i zabranjenog. ''Momci u 

crnim majicama, crnim šajkačama, napred na majici lik baš 

rumenog Radovana, pozadi, Srpski brod, broj telefona, izvadili 

stolove napolje, mala im šatra, to se digli, to digli Radovanovu 

sliku, biće iz predsedničkih dana, to samo čini, "Nad 

Kraljevom živa vatra seva", to im prilaze, "Ajmo Radovane", 

to se vataju u kosti, muški, srpski, to lomata, to pesniči, to napada, 

to osvaja''. 500 

Obožavanje Tita 

Godine izolacije, izgubljeni ratovi, uslovi koji su postavljani 

pred Srbiju da bi se pridružili Evropi, stvorili su u javnosti 

odećaj inferiornosti, nekompetentnosti stalno ''nedoraslog 

partnera'' koji treba da se ''prilagodi'' i ''civilizuje''. Status 

poražene strane u ratovima teško je priman, posebno kada 

se naslanjao na višedecenijski stvaranu sliku o ''posebnosti'', 

koja je dugo negovana kao deo kolektivnog identiteta u 

Jugoslaviji, koji je negovao kult suprotstavljanja velikim silama 

u svetu (Hitler, Staljin, nesvrstani). Lica koja su optužena 

od Haškog tribunala postepeno su u delu javnosti pretvara- 

182

na u nove nacionalne heroje, koji su ispunjavali epske matrice, 

kao i praznine nastale u svesti ljudi nakon višedecenijske 

propagande komunista u kojima su oni bili deo ''fronta'' u 

bori sa svetskim kapitalizmom, ''zlom sa Zapada''. 501 

Sve je to devedesetih godina 20. veka bilo pomešano sa 

muzičkim pravcem koji je nazvan ''turbo-folk''. Profiterstvo, 

maskirano patriotizmom, uzvišenim osećajem duha nacije, 

nacionalnog kulturnog identiteta, u suštini je nacionalni mitomanski 

kič koji odiše podjednako megalomanijom i ksenofobijom. 

Ističe se različitost u kojoj smo mi bolji, pošteniji, 

izuzetniji, sa potpunim zanemarivanjem, ''tamne strane'' 

istorije. 502 ''Kod drugog spomenika trubi počinje prvi pravi 

turbofolk spektakl: jedna grupa polugolih i mišićavih ljudi koji 

igraju zagrljeni dodajući iz ruke u ruku veliko raspeće sa 

ogromnim fotografijama Radovana Karadžića i Ratka Mladića 

koje su uokvirene kao ikone i obavijene trakom ''pokreta 

za srpsko jedinstvo''. Strancima su takve scene izgledale nadrealno, 

posmatrano iz njihove perspektive, ali se dolaskom 

u Guču nisu se preterano bunili zbog pojedinosti koje su 

unutrašnja ''srpska stvar'', iako se nisu slagali sa ikonografijom 

koja je prikazivana u kome je pored piva, jako poštovan 

Hristos sa ''dva razbojnika''. 503 Tezge na kojima su prodavane 

majce sa likovima Mladića i Karadžića postale su veoma 

brojne, a deo posetioca iz inostranstva je u svojoj naivnosti 

postavljao pitanje da li će policija ''napadati iz aviona'', ako 

se na Saboru zaista pojave Karadžić i Mladić. 504 

Ikonografija četnika, preuzeta iz partizanskih filmova, 

pomešana sa dnevnom politikom, postala je uobičajena nacionalna 

simbolika. Ljudi bi se zapravo uživljavali u ulogu 

iskarikiranih junaka stvorenih u propagandne svrhe režima 

Josipa Broza, u kojima su vojnici generala Mihailovića bili 

lišeni pozitivnih ljudskih obličja i karakteristika. Ratovi devedesitih 

godina su doneli samo još jednu tamnu nijansu 

tom vidu propagande, koja se prenela na ulice i mnoge javne 

manifestacije, pa i na Sabor u Guči. ''Jedan krupan, riđe 

183 

Borba tradicija


brade, zadigo šajkaču, nalaktio se za sto sa pečenjem, crna majica, 

u sredini Draža, oko Draže se zašubarili Đujići i Kalabići, 

muči, ko da je zaost'o od četvrtka, tek zabaci glavu, Srbija je 

ovo, podrigne, ali završi misao - Daće Bog... Kad, ponad Spomenika 

trubaču, pod tendom restorana, lomi, crni trubaci u 

crnom, lomataju se crne kape, maskirne, oficirke, sve to kršno 

i golo do pojasa, sve to istetovirano, sve to sa kajlom oko vrata, 

u glavnog pride zlatna ploča na prsima, to sve na stolovima, 

samo zamanjuje, samo pesniči. Primilo se i okolo, samo 

trese, samo rsa. Ali to tek incident, neka čamotinja, narod tabana, 

gore-dole, red tezgi, svuda Srbija, svuda orlovi, i na goblenima 

domaći motivi, svi sveci, Radovan, general Mladić. 

Ima i otvarač za pivo sa magnetom, i ima pivo na točenje, i to 

red točionica, ima i štandovi sa muziku, sve sam Baja mali 

knindža, to se odvrnulo. - Onaj sjebo što je trebo, tako mu se 

dalo/ a ovi će razjebati, sve što je ostalo... Onaj riđobradi, što 

je zaost'o od otvaranja, sa sve zašubarenim četničkim vojvodama, 

još na mestu, u onom objektu pod tendom, tek se sad razmahalo, 

to oplelo, to samo tuturliče, diglo sa sa šapkom, diglo 

se bez šapke, diglo se sa brkovima, diglo se bez brkova, to sve 

povadilo kajle i tetovaže, to gazi, to zamanjuje, muški, to pršti, 

obrišu znoj, pa viku: - Morem plovi, jedna mala barka/ a u 

barci kralja Petra garda, to se ne veseli, to ratuje. Oni, u susedstvu, 

što se pentraju po spomeniku trubaču, što naginju i balave 

dvolitarske flaše piva, prava balavurdija, ni prići 'nako 

snažnom, 'nako beskompromisnom vraćanju tradiciji''. 505 Jedna 

od stereotipnih predstava muškaraca, kao ratnika, dobijala 

je na Saboru groteskni izgled, ali se sve temeljilo na dubljim 

kulturološkim korenima, karakterističnim za gotovo 

sva društva. Tokom čitave istorije glorifikao se i negovao 

''kult ratništva'' i one psihološke osobine pomoću kojih 

ličnost muškarca postaje sposobna ne samo da se bori i ubija 

druge ljude, već i da hrabro žrtvuje i vlastiti život prema 

proklamovanim potrebama društva. U tom smislu je 

muškarce potrebno ubediti da je ratovanje najvrednije i naj- 

184

divnije od svih zanimanja, a da su heroizam, ratno drugarstvo, 

solidarnost i čovekoljublje jedno te isto. Velika većina 

muškaraca ide dobrovoljno u rat, jer su predstave koje imaju 

o njemu potpuno nerealne. Rat se predstavlja kao uzbudljiva 

avantura, čak i kada nameće rizik za vlastiti život i 

mnoge fizičke patnje. Rat je za mnoge pun uzbuđenja, oni 

u njemu vide sebe kao hrabre heroje i nisu u stanju da zamisle 

ili osete strah od smrti, užas i bol od eventualnog sakaćenja, 

ranjavanja. 506 

Razmetanje nacionalnim 

simbolima, u 

kič varijanti, kafansko 

srbovanje, uz pokazivanje 

materijalnog bogatstva 

i telesne snage, 

uvek je daleko od svake 

racionalnosti, što je 

posebno bilo izraženo 

u vreme blokade i ratova 

u kojima se Srbija 

našla krajem dvadesetog 

veka. Jedan od saboraša 

koji se veselio 

uz splet ravnogorskih 

hitova 1999. godine, 

neposredno posle bombardovanja 

Srbije, dao 

je možda najtačniju definiciju šta je zapravo činilo srž 

bežanja od tegobne stvarnosti. ''Zamoljen da prokomentariše 

globalnu političku situaciju, sa osvrtom na položaj našeg 

naroda na izmaku ovog milenijuma, a sve imajući u vidu njegovu 

vitalnost i iracionalnost, njegov kolega se dugo zamislio 

i, zatim, odsečno odgovorio da ga boli izvestan deo od vitalnog 

značaja. - Njima ne možeš ništa i jedina mi je uteha što 

ni oni meni ne mogu ništa''. 507 

185 

Borba tradicija 

Nacionalno veselje na spomeniku 

trubaču 2004. godine


Negativna recepcija Balkana, i njegovih stanovnika, posebno 

Srba, u javnom mnjenju Zapada ima svoju dugu istoriju. 

508 Taj vrednosni stav promovisan je kroz propagandu 

tokom ratnih devedesetih godina 20. veka u svetskim medijima, 

pri čemu su Srbi bili određeni kao ''sirovi varvari'', što 

je imalo gotovo začuđujuće dejstvo na publiku u Srbiji, koja 

se identifikovala sa negativnom slikom o sebi, prihvatajući 

nametnutu stigmu, pri čemu se sa radošću ispoljavala ''varvarska'' 

priroda Srba, koji su na taj način želeli da budu priznati 

kao Evropljani, igrajući ulogu koja im je dodeljena- 

''varvarina-primitivca''. 509 ''A Srbima se dopao taj njihov ''izvorni'' 

imidž. Poruka koju im je Sloba preko svojih propagandista 

slao bila je upravo ta - što ste primitivniji i napaljeniji, 

to ste veći Srbi. Šta će vam sada maniri, kultura...'' 510 Na taj 

način stereotipi o Srbima postali su deo realnosti naše svakodnevice, 

jer stereotip, kao vrsta predrasude, zavisi od 

zaključka koji potvrđuje, otelovljavajući niz logičkih grešaka, 

od prebrze generalizacije do brkanja pretpostavke i zaključka, 

posledice i uzroka, tako da postoji neobična potreba 

da se svetska slika stopi u jednu, pa spoljašnji i unutrašnji 

"neprijatelj" zapravo rade koordinirano. ''Kod nas, 

propaganda o neustrašivosti našeg naroda je na čudan način 

potpomognuta stereotipima o "srpskoj ludosti", nepokornost 

je element nedostatka "racionalnog rasuđivanja", prilagođavanja, 

dičenja svojim negativnim osobinama''. Na takav 

stav se može nadovezati i pojava karakteristična za ceo Balkan, 

na kome postoji uživanje u svojoj posebnosti, ''u sopstvenoj 

egzotici, slatkog uzdaha kada se kaže "samo kod nas", 

Balkan je mesto ''karasevdaha'', uživanja u patnji, kao odgovora 

na spoljne i unutrašnje stereotipe i frustracije''. 511 Kao rezultat 

svega toga u javnosti devedesetih godina došlo je do 

masovne produkcije kiča, koji je popunio prazninu u kulturnom 

prostoru, čime je identitet nacije za mnoge generacije 

ostao bez pravih kvalitetnih sadržaja. Kič je tako postao i 

način proživljavanja svakodnevice, kod potrošača proizvoda 

masovne kulture, što je dovelo i do sveopšteg kičerskog ponašanja 

i uživanja u kiču. 512 

186

Traganje za nacionalnom tradicijom, koju niko nije uobličio 

ni javno zvanično prezentovao, uslovili su da dođe do 

pojave lične domišljatosti i sopstvene vizije srpskog nacionalnog 

nasleđa. Pri tome su u Guči ljudi iz dijaspore, gastarbajteri, 

ekonomski jači od ''domaćih'' posetilaca, promovisali 

svoj vid ''srpstva'' kroz oblačenje i ponašanje. ''Jedan u belom, 

opanci, dva debela lanca oko vrata, od Čačka, dugo u Berlinu, 

predstavlja gospođu, Nemica. Analizira, ovo je prava 

stvar, gospođa mu preoduševljena, dogodine dovodi i familiju, 

preoduševljena, ali kad je već kod toga, u mutnu smo vodu zagazili, 

omladina nam mnogo "kosi travu", mnogo, da su mu 

pričali, ali, pa svojim očima video... I ustade, komandova gospođi 

Nemici, 'ajde ti tvoju šajkaču, ja ću moju, i 'ajmo dalje u 

ime Boga...'' 513 

Iako su devedesetih godina kvazinacionalni, vašarski kič 

simboli zasitili tržište, oni su u nedostatku brige države da 

izgradi sopstvenu zvaničnu nacionalnu simboliku postali u 

javnom mnjenju, posebno Srba iz rasejanja, jedina obeležja 

naroda kome pripadaju i po kome se raspoznaju. ''I u tom 

sveopštem krkljancu, jedan Srbin, gastarbajter druge generacije, 

u petak uveče, u sveopštoj gunguli, na indijanskom srpskom 

uzalud je na ulicama Guče tražio da kupi šajkaču. Za uspomenu 

na zaboravljeni jezik i izgubljenu domovinu. - Gde na 

tezga može kupi šajkača? - pitao je. Za pomoć se obratio i pravom 

Srbinu, obučenom u jelek i opanke, iz jedne pevačke grupe, 

u koga je uperio kameru. Srbin je, najpre digao ruke uvis, 

a onda se počešao iza uha: - Gledo sam i ja danas po tezgama. 

Nema šajkače iz puške da je gađaš, a niko je i ne traži sem vas 

Nemaca...'' Kič detalji kao deo imaginarne, lažne nacionalne 

ikonografije, postali su deo vašarske ponude, u kome je zarada 

ipak bila osnovni pokretački motiv. ''Umesto "mirnodopske" 

šajkače, na jednoj od tezgi, malo dalje od centra, bile 

su u petak kasno uveče, dok se čitava Guča tresla od udara 

trube i nepregledne mase koja je pocupkivala, izložene srpske 

ratne kape, oficirske šapke, kao da će, ne daj bože, Srbija za 

187 

Borba tradicija


koji dan ponovo u rat. Samo, i ove kape - osavremenjene. Dole 

kapa, a na kapi, odozgo, sat sa velikim kazaljkama. Mehanizam 

sata pod kapom. Sakriven. Da bi drugi videli koliko je 

sati, oficir mora da se prekloni sa sve kapom na glavi. Ili da 

skine kapu i sam pogleda. Dok su ispod susedne šatre grmeli 

trubači, a platno zategnuto na metalnim šipkama sve odskakalo 

uvis, drugi su na ovoj tezgi više kupovali crnogorsku kapu, 

varijaciju na istu temu. Dole kapa, na pervazima sat. Čudo 

jedno, ali saboraši su u Guči u petak uveče najradije kupovali 

satove i to gotovo neverovatnih kreacija: drvena daščica, gore 

Radovan, dole sat. Ili, dole Radovan, gore sat. Ili kazaljke preko 

čitavog lika. Bilo je i satova sa slikom generala Mladića, sa 

Dražom, ili, što je naročito dobro išlo satova - sa likovima svetaca. 

Na slici sveti Petar, ili sveti Nikola, a preko glave sveca 

- kazaljke, mala, velika i sekundara… Išle su dobro i majice - 

samo Guča Srbina spasava, ili - j… zemlju koja Guču nema... 

Čekajući glavnu feštu i takmičenje trubača, koje je u Guči u nedelju 

popodne, pod šatrama i u kafanama, na ulici, u prestonici 

trube, saboraši su preksinoć pevali razne pesme. Oni ratoborniji 

sa crnim majicama i kokardama - boj se bije, bije, zastava 

se vije, vije - za slobodu Srbije, oni sentimentalniji - opa 

riči, riči, riči, primakni se mala čiči, da te čiča kalajiše od kolena 

pa naviše… Drugi su se slatko smejali ispred jedne tezge, 

prodaju neki majice, na majici Slobo, ozbiljan, izgovara - "svi 

Srbi u Guču...'' 514 

Zapravo, nacionalna kič produkcija zavisila je od trenutne 

medijske popularnosti određenih ličnosti ili pokreta, i njihovom 

pominjanju u dnevnopolitiče svrhe. Prepoznatljivi, 

ali osavremenjeni i modernizovani simboli, nudili su se na 

prodaju pored ostale vašarske robe na tezgama. ''Vazdan 

roštilja, vazdan materijala, privesci, buklije, štandovi sa svecima, 

štandovi sa osveštanim flašama, pa štandovi sa ''Sloboda 

ili smrt'' asortimanom, štandovi sa komplet srpsku istoriju, sa 

Ratko i brat Radovan, a tek majice, a tek štampa, Sloba za govornicom, 

Pozdrav iz Haga, za penzionere deset odsto popust, 

188

pa univerzalne majice, pa tradicionalne ''Jebeš zemlju koja 

Guče nema'', pa opet univerzalne, ''Seve duva, Seve pije, Seve 

jaše, a u Guči sve su naše'', pa ponude još, podmetači, otirači, 

kofe sa, i bez, poklopci, druge prcalje. Šta tek reći za muzičku 

ponudu, i prošlo, i tekuće, i što će da bude. Ajde što će da bude, 

pilot projekat, ''Najlepše otadžbinske pesme'', izdavač veli da je 

projekat ponudio ''Novoj Srbiji'', u pregovorima, udarna stvar, 

''Samo napred Veljo Srbine. Ajmo, U Srbiji, u Srbiji sad je druga 

slika/ bira narod Velju predsednika. Sve učini za svoj narod 

da više ne brine/ samo napred, samo napred Veljo Srbine...'' 515 

Nebriga političke elite koja vodi državu u profilisanju nacionalnih 

simbola, ali i organizatora Sabora u Guči koji još 

uvek nema svoj suvenir, ostavili su slobodan prostor koji ispunjavaju 

domišljati prodavci, koji prate trendove na političkoj 

sceni. Dolazak stranaca dodatno je iskomplikovao 

priču o nacionalnoj simbolici. Kič detalji i predmeti su postali 

deo nacionalne ponude kada su u pitanju suveniri. ''... 

dr Mambo Đani iz Gvineje, doktorant beogradskog FPN, 

usred Guče, na tezgi... isprobavao je šajkaču sa kokardom, a 

"saboraši" se iščuđavali: - Ovakvog četnika još nismo videli…'' 

516 Sa druge strane moderne igračke za zabavu, kamperska 

atmosfera i nacionalna simbolika, stvarali su novu nadrealnu 

ikonografiju na ulicama. ''Ene četnika na rolerima, komentarisali 

su zblanuti dragačevski saboraši piljeći u nadrealan 

spoj kokarde i točkića... - Da smo 41. imali rolere, pobedili 

bi crvene, garant... - veli na ulici Milutin Davinić iz Berlina, 

vozač rolera... Neki "četnici" već su spavali u hladu lipe, stavili 

šajkače s kokardama preko stomaka, i, u najboljoj četničkoj 

tradiciji - hrču li hrču. Nema veze što s razglasa, tik iznad 

ušiju, bije "Kalašnjikov". Dvoje drugih zaljubljenika u ratnu 

srpsku tradiciju, u ravnogorskoj garderobi, još polupraznim 

gučanskim ulicama špartali su na - rolerima. Prvi put u istoriji 

spojili kokardu i rolere''. 517 

189 

Borba tradicija


Veselje na stadionu uz nacionalna obeležja 

Prvobitna koncepcija Sabora, koji je trebao da neguje narodno-seosku 

kulturu, kroz jedan vid konzervativnog, patrijarhalnog 

nacionalizma, vremenom je potisnuta. Zvanični 

programi su postali ''okamenjeni'' u svojem insistiranju na 

narodno-seoskom folklornom stvaralaštvu, koje ne komunicira 

sa urbanom omladinom, stasalom u vremenima ratova i 

izolacije, koja je svoj obrazac uživanja stvarala na velikim 

koncertima turbo-folka, gde su masovno ispoljavane kolektivne 

emocije vezane za svoju naciju, ali uz orijentalne zvuke 

obogaćane tehno ritmovima sa Zapada. Svojom ukupnom 

naracijom ovaj stil je afirmisao vrednosti i stil života u kome 

su dominaciju stekli: luksuz, dobar provod, veliki novac nepoznatog 

porekla, imidž ''opasnih momaka''. Težnja ka nasilju, 

simbolika odevanja u kojoj dominiraju lanci, mišićava tela 

i žene kao seksualni objekti, postali su deo masovne kulture 

koja je vidljiva svuda u svetu preko globalnih muzičkih 

televizija, a sve je okrenuto ka zabavi i potrošnji. U Srbiji je 

taj koncept dobio i novu odrednicu, koja se svodi na imidž 

''vitalnog'' srpskog patriote. Konfuzija identiteta postala je 

190

vidljiva i na javnim okupljanjima, gde se ispoljavao inat, bes, 

prkos i ozlojeđenost prema onima (mondijalistima, Zapadu, 

itd.), koji nas ne shvataju i ne pružaju podršku. Sve je to bilo 

prožeto i osećajem besa zbog kolektivnog kažnjavanje 

čitave zemlje i njenih stanovnika za vreme NATO bombardovanja, 

koje su svi istrpeli, bez obzira na politička opredeljenja 

pojedinaca. 518 

Sveopšti vrednosni haos, i kič kao način ispoljavanja nacionalnog 

osećaja, počeo je posredno da se lepi i na trubače, 

koji su postali jedan od simbola Srbije, prikazane kao zemlje 

koju nastanjuju iracionalni ljudi u orgijastičkom zanosu. 

''U tom smislu, "trubači" su samo jedan ''trivijalni potkulturni 

trend'', u rangu španskih serija; utoliko oni mogu biti zalog 

identiteta samo nekoj ekstravagantnoj potkulturnoj grupi, nikako 

naciji. Oni su isplivali na velikom talasu karnevalizacije 

i spektakularizacije (te otuda i samodivinizacije) prostote; zato 

nije čudno da je taj trend uzeo maha potkraj osamdesetih, a zacario 

u devedesetim. Njegov je uspeh, doduše, vaistinu senzacionalan: 

već tušta i tma našeg sveta ozbiljno je poverovala kako 

je to već sveprisutno sadističko mučenje jednog plemenitog 

muzičkog instrumenta vaistinu "oduvek" saundtrek naših života, 

legitimni omen "srpskosti". Nije, bre: to je samo nusposledica 

jedne vešte i agresivne potkulturne invazije... pa smo još i 

dobili nove roditelje, recimo Emira Kusturicu i Gorana Bregovića? 

I ko je od njih u tom slučaju ćale a ko keva? I od koga se 

više isplati iskati džeparac? Ne, sasvim ozbiljno, šta se to događa 

s ovim našim nesrećnim, zdravo pobrkanim svetom? Jer 

ako su ''trubači, brate'' postali jedan od simbola nekakvog "srpskog 

identiteta", onda mi živimo u još blesavijoj pojmovnovrednosnoj 

pometnji nego što se do sada moglo i pretpostaviti". 

519 Muzički kvaliteti i istinsko kulturno nasleđe u ovakvom 

viđenju sveta ostali su u drugom planu, jer je polička borba 

u svakodnevici odnosila prevagu nad racionalnim vrednovanjem 

sopstvene tradicije. Pri tome se ispoljava jedan novi 

fenomen. Srbi su našli svoje unutrašnje ''varvare/primitivce'' 

191 

Borba tradicija


među ruralnim stanovništvom, ljubiteljima folka, tradicionalistima 

(ovisnicima od epske poezije, patrijarhalcima), a jedan 

deo ljudi je od takvog angažmana napravio sebi zanimanje, 

misiju ili uhlebljenje. 520 

Miloševićeva vladavina je prikazivana kao moralno krajnje 

odbojan model (ne)civilizovanosti. Među sastojcima su se 

pominjali neobrazovanost, nasilje, primitivizam, patrijarhalnost, 

sirovost, netolerancija i tako dalje. Sve su to negativni 

stereotipi koje su mnogi urbani post-Jugosloveni povezivali 

sa ruralnošću. Mnoge antinacionalističke priče su se koncentrisale 

na iskustvo nasilja i netolerancije kao pad u primitivizam, 

kao beg od modernosti. Kao i etiketa "seljak", i pojam 

"Balkana". Po ovom gledištu, "balkanski" obrasci nisu bili do 

kraja iskorenjeni u Titovoj Jugoslaviji, nego su istrajavali ispod 

površine modernizacijskog, evropeizujućeg diskursa. 

Zato je užasno nasilje i - po ovom viđenju - slepo prihvatanje 

nacionalizma od strane većine u svim republikama tumačeno 

kao korak ''nazad'': "Balkan" je uzvratio udarac, uz 

osvetu. U "Evropu" se, s druge strane, gledalo kao u ideal; 

ona je među Beograđanima pružala važnu diskurzivnu 

građu za alternativnu identifikaciju, vrlo često u kombinaciji 

sa otvoreno "urbanim" osećajem samog sebe. "Evropa" je, 

tvrdilo se, ono što je u srbijanskom društvu izgubljeno tokom 

poslednje decenije - i sada se mora nanovo otkopati ispod 

razvalina balkanskog pakla. Čestim pozivanjem na svoj 

evropski identitet mnogi urbani, disidentski orijentisani 

građani Srbije uspevali su da obezbede izvestan kontinuitet 

u vlastitoj biografiji. Svet oko njih je možda "pobalkanio", ali 

''oni'' su ostali ono što jesu. Time se može objasniti i sveprisutna 

nostalgija za gradom: nije bilo kraja pričama kako je 

sjajan, rafiniran grad Beograd ''nekada'' bio. Pozitivne vrednosti 

Balkana nemaju dobar prijem u ovim društvenim krugovima, 

a jedan istinski nacionalni festival, kao što je Sabor 

u Guči, izbegava se zbog svoje isuviše velike doze ''balkanizma'', 

što bi smetalo ''evropskom'' identitetu kome se teži. 521 

192

Borba protiv poplave kiča preokrenula se u negiranje tradicije, 

a sam Sabor u Guči takvim kritikama daje dovoljno materijala 

koji osporava čitavu manifestaciju. 

Potpuno oprečni politički koncepti i ideologije mešali su 

se u Guči, sa nadom da će se propaganda ''primiti'' kod saboraša, 

koji su u Guču došli da se provedu na najvećem nacionalnom 

festivalu. ''A u Guči, samo guči, to sve ko sa lanca, 

obada se, ne zna kud udara, ima i klasične ćirilice, ''Op mala 

bosonoga, kako živiš bez onoga...'' Razvezlo i oko spomenika, 

oni što su savladani leže po asvaltu, ostali ga trpaju, dvojica 

sa spomenika, na kome su zalepljeni posteri Karadžića i Mladića, 

bacaju letke. Šta kaže letak, Priprema se Srbija za treći 

Ustanak, Nećemo stati do Gazimestana, Osvetićemo sve Srbe 

od Kosovskog boja pa do Haga, Pravoslavlje iznad svega, u 

potpisu Ujedinjeni nacionalni pokret Srbstva. Ima koga će 

srušiti, šta osloboditi, šta preseliti, ima i da treba srušiti Spomenik 

trubaču u Guči, sponzorstvo BK kompanije... Pred hotelom 

Zlatna truba poveće društvo, jedan sa čela stola u stojećem 

stavu okupio trubače, na meniju, sa Ovčara i Kablara, i 

to sa pevanjem, Sa Ovčara i Kablara čobanica progovara, 

druže Tito bjela lica, kad ćeš doći do Užica... A kad završe refren 

on ih vrati, i to sve komanduje, samo što ne bije, Jače, 

jače, jačeee...'' 522 

______________________ 

419 Bogosav Marjanović, Vatreno krštenje, u: Dragan Babić, ''Srpska truba'', 

Beograd, 2002, str. 175. 

420 Branko V. Radičević, Dobrodošla, trubo, u Dragačevo, ''Dragačevski trubač'', 

Guča, 25-27. avgust 1995; ''Sve trube Dragačeva...'', str. 19-22. 


422 Erik Hobsbom-Terens Rejndžer (ur), n.d.,., str. 13. 

423 B.M., I ove jeseni trube Dragačeva, ''Duga'', Beograd, 22. jul 1962. 

424 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 289, 299. 


426 Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u 2002. godini, Beograd 

2003, str. 125. 

193 

Borba tradicija


427 Žika Živulović-Serafim, Eh, da je bilo...dragačvskih truba, ''Dragačevski 

trubač'', br. 1, Guča, 2. septembar 1967. godine. 

428 Dragoslav Dević, Od Kragujevca do Guče, ''Dragačevski trubač'', br. 31, 

Guča, 25-27. avgust 2000. 

429 Slobodan Naumović, Srpsko selo i seljak: između nacionalnog i stranačkog 

simbola, Glasnik Etnografskog instituta, knj. XLIV, Beograd, 

1995, str. 123. 

430 Pod tradicijom se pre svega podrazumeva usmena predaja-predanje, 

koje se u nekoj zajednici prenosi s kolena na koleno. Dalje se pod tim 

pojmom podrazumeva skup verovanja, vrednosti i obrazaca ponašanja 

koja se na prethodno navedenim način prenose, dakle na tip kulture 

svojstven određenim društvima. Romantičari u XIX veku su se divili narodnim 

tradicijama, kao emancipaciji narodnog duha, kao svetom nasleđu 

nacije iz koga sijaju svežina prirodnost i sloboda. Oni umesto u suvom 

razumu vrednost vide u narodnim tradicijama i neiskvarenosti, u 

živosti i slobodi koje su u njima utelovljene. U Srbiji je romantičarsko nasleđe 

odnelo prevagu nad prosvetiteljskim. Jetke kritike bezumnosti narodnih 

tradicija, ustupaju prostor brižljivo skupljenim i sređenim zbornicima 

narodnog stvaralaštva. Time je stvoren specifičan etnografski stil 

koji je dugo bio zaštitni znak ove nauke u Srbiji. Postoji i svesna upotreba 

tradicija u ostvarivanju nacionalne ideje, odnosno stvaranje nacionalne 

države i konstituisanje nacije u modernom smislu (Slobodan Naumović, 

Tradicija i proces tranzicije. Kratka priča o ljubavi i potiskivanju, Glasnik 

Etnografskog instituta, knj. XLIII, Beograd, 1994, str. 142-143, 145). 

431 Slobodan Naumović, Srpsko selo i seljak: između nacionalnog i stra- 

načkog simbola, str. 114-115. 

432 Rodoljub Petrović, Dve decenije dragačevskog sabora, ''Politika'', Beo- 


433 Tri su osnovna simbola koja se koriste u Srbiji u slavljenju sela i seljaštva: 

narodni, odnosno seljački jezik - doprinos Vuka Karadžića, Narodna, 

odnosno seljačka kultura i narodne, odnosno seljačke psihičke 

osobine (Slobodan Naumović, Ustaj seljo, ustaj rode: Simbolika seljaštva i 

politička komunikacija u novijoj istoriji Srbije, GDI II/1, Beograd, 1995, 

str. 52-57, 43). 

434 Elementi narodne odnosno seljačke kulture: elementi materijalne kulture 

(šajkača, opanci, nošnja), društvene institucije (prelo, zadruga...) narodna 

religija (Božić, Savindan, Uskrs, Đurđevdan, Vidovdan, slava...), 

Narodna muzika - Dvorniković je tvrdio da je muzika tonska eksternalizacija 

temperamenta i karaktera...Vera u neposrednu vezu muzike i duše 

jedan je od razloga zbog kojih su razgovori o ''izvornoj'' narodnoj muzici 

i njenoj ''novokomponovanoj'' posestrimi toliko nabijeni emocijama. Narodna 

muzika postaje simbol ''narodne duše'', a borba za njenu čistotu 

postaje borba za spas narodne duše. Politički i ideološki potencijal pole- 

194

mike o narodnoj muzici najizrazitiji je u onom njenom delu koji je posvećen 

razmeđavanju ''izvornih, naših'' i ''stranih, tuđih'', najčešće orijentalnih 

elemenata. Posebno se slave psihičke osobine seljaka, veliki muzički 

genije, pravičnost, demokratičnost, što sve polagano iščezava pojavom 

gradova i kapitalističke ekonomije. Iako se pominje hajdučija, sveta 

osveta i mistična logika, ipak se seljak slavi kao simbol fizičkog i psihičkog 

zdravlja i najpouzdaniji čuvar duše celog naroda. Vuk Karadžić je 

zapravo od seljaka napravio nacionalni simbol, ograđujući se od tada malobrojnih 

varošana koji su živeli sa Turcima i odevali se kao oni (Slobodan 

Naumović, Srpsko selo i seljak: između nacionalnog i stranačkog simbola, 

str. 117, 122-123, 126). 

435 Miloš Nemanjić, Kulturni obrazac urbanizacije u Srbiji od 60-ih do 80-ih 

godina XX veka, Glasnik Etnografskog instituta, knj. XLIV, Beograd, 

1995, str. 67. 

436 Dragoslav Dević, Usluga muzičkoj nauci, ''Duga'', Beograd, 1. oktobar 


437 Dragoljub Jovanović, Krštenje zelenih zastava; Seljak svoj čovek, Beograd, 

1997, str. 253. 

438 Radoslav Raša Protić, Ovako je počelo, u: ''Sve trube Dragačeva...'' str. 42. 

439 Puriša Đorđević, Miljko Ocokoljić u krupnom planu, u: Dragan Babić, 

''Srpska truba'', Beograd, 2002, str. 151. 

440 Miroslava Lukić-Krstanović, Spektakl i društvo. Proučavanje muzičkih 

manifestacija u Srbiji, u: ''Tradicionalno i savremeno u kulturi Srba'', Beograd, 

2003, str. 229, 231-232.Otpor dominaciji vladajućeg modela kulture 

u društvu može imati mnogo oblika. ''Među ostalim oblicima otpora, jesu 

izbegavanje, izmicanje društvenoj kontroli, izvrdavanja disipline nad sobom 

i drugima koje nosioci moći tako uporno nastoje da sprovedu. Sve što 

je izvan kontrole uvek predstavlja moguću pretnju, i uvek priziva moralne, 

zakonske i estetske sile koje bi trebalo da uvedu disiplinu. Znaci izmicanja 

podređenih kontroli zastrašuju sile poretka (moralnog, zakonskog ili estetskog), 

pošto neprestano podsećaju i na to koliko je je krhka društvena kontrola 

i koliko otpora ona izaziva; oni pokazuju kako izbegavanje društvene 

kontrole, makar i trenutno, stvara osećaj slobode. To što se ova sloboda 

često izražava preteranim, ''neodgovornim'' (odnosno buntovnim ili razuzdanim 

- ovi pridevi su veoma značajni) ponašanjem, dokazuje i vitalnost 

tih buntovnih popularnih sila i stupanj njihovog potiskivanja u svakodnevnom 

životu. Zadovoljstva izbegavanja obično se usredsređuju na telo; zadovoljstva 

proizvodnje suprostavljenih značenja usredsređuju se na um (...) 

mada se može učiniti da je telo oblast u kojoj smo najviše svoji, ono je istovremeno 

i materijalni oblik političkog tela, klasnog tela, rasnog tela i tela 

polne pripadnosti. Borba za ostvarivanje kontrole nad značenjima i zadovoljstvima 

(dakle i ponašanjima) tela, od ključnog je značaja zbog toga što 

je telo oblast u kojoj je društveno na najubedljiviji način predstavljeno kao 

195 

Borba tradicija


individulano i u kojoj se politika s najviše uspeha prerušava maskom ljudske 

prirode'' (...) Smatralo se da popularna zadovoljstva pripadaju oblastima 

koje su izvan društvene kontrole, i da je zbog toga ugrožavaju. Njihovu 

nepokornost srednja klasa vidi kao nemoralnu, razuzdanu, i rasipničku. Ove 

društvene pretnje uočene su unutar pojedinca; telo proleterijata postalo je telo 

pojedinca. Stoga su telesna zadovoljstva i preterivanja - pijanstvo, seksualnost, 

dokolica, grubijanstvo - bila posmatrana kao pretnje društvenom poretku. 

Zadovoljstva pojedinčanog tela postajala su pretnja političkom telu. 

Takva pretnja postaje posebno zastrašujuća prilikom prekomernog prepuštanja 

zadovoljstvima, to jest kad zadovoljstva prevazilaze norme koje su 

nosioci društvene kontrole propisali kao prihvatljive i normalne, kada izmiču 

društvenoj disciplini i time, ako se povežu sa klasnim interesima, poprime 

radikalan ili subverzivni potencijal (...) Prekomerna zadovoljstva oduvek 

su pretnja društvenoj kontroli, ali kada ta zadovoljstva pripadaju podređenim 

grupama (podređenim u smislu klase, pola, rase, ili bilo kom drugom 

smislu), pretnja postaje posebno izrazita, pa se disciplinsko, ako ne i represivno 

delovanje, nameće kao gotovo neizbežno (Džon Frisk, Popularna 

kultura, Beograd, 2001, str. 83-84, 89-90). 

441 Petar Višnjić, Prodor Druge i Pete divizije u Srbiju 1944, Beograd, 1968, 

str. 141-142, 386. 

442 Nika-Nikola Stojić, Dogodio se Sabor, u: "Sve trube Dragačeva..." str. 30-31. 

443 Goran Davidović-Miloš Timotijević, Zatamnjena prošlost. Istorija Ravnogoraca 

čačanskog kraja 3, Čačak-Kraljevo, 2004, str. 166-216. 


Guča, 25-27. avgust 1995, str. 1; Sve trube Dragačeva... str. 19. 

445 Nika-Nikola Stojić, Dogodio se Sabor, u: "Sve trube Dragačeva..." str. 31. 

446 Radovan M. Marinković-Predrag Raović, Sabori trubača 1961-1980, 

Guča, 1980, str. 4. 

447 Milan Đoković, Pesma ''Sa Ovčara i Kablara'' starija od jednog veka, 

ZRNM XX, Čačak, 1990, str. 319-328. 

448 Dobrila Popović, Jedinstven festival za izbor najboljih, ''Zadruga'', Beograd, 

oktobar 1961; Joviša Slavković, n.d., str. 56. 

449 Jovan Maksimović, Jeka dragačevskih truba, ''Večernje Novosti'', Beograd, 

17. septembar 1962; Prva truba Dragačeva, ''Arena'', Zagreb, rujan, 

1962; Sve trube Dragačeva... str. 46. 

450 Radovan M. Marinković-Predrag Raović, n.d., str. 17, 23. 

451 Bogosav Marjanović, Ostaje ''Sa Ovčara i Kablara'', ''Ilustrovana politika'', 

Beograd, 9. septembar 1995; Predrag Raović, Bili smo optuženi za srbovanje, 


452 Dragoljub D. Jovašević, Praznik narodne muzike, ''Dragačevski trubač'', 

Guča, 30. avgust 1969; Sve trube Dragačeva... str. 65. 

453 Miloš Lazić, I Tito je voleo "Marš na Drinu", "Ilustrovana politika", Beo- 


196

454 ''Ivanjički septembar'' posvećen Nušiću, ''Čačanski glas'', Čačak, 30. avgust 

1968; Ljubomir Marković, Završena četvrta ''Nušićijada'', ''Čačanski 

glas'', Čačak, 10. septembar 1971; M. Vukosavljević, I peh, i smeh, i puna 

trba-za prilično para, ''Čačanski glas'', Čačak, 8. septembar 1972. 


456 Bogosav Marjanović, Između tišine i trube, ''Politika'', Beograd, 25. avgust 

1988; Bogosav Marjanović, Ostaje ''Sa Ovčara i Kablara'', ''Ilustrovana 

politika'', Beograd, 9. septembar 1995. 

457 Predrag Raović, Prolomile se gore i dubrave, ''Čačanski glas'', Čačak, 5. 


458 Predrag Raović-Radovan M. Marinković, n.d., str. 55-57. 

459 Momo Kapor, Guča-glavni grad trube, "Duga", 6. septembar 1986; Živ- 

ko M. Bojanić, n.d., str. 87-97. 

460 Dragoljub Jovašević, Slobodu pesmama slobode, ''Dragačevski trubač'', 

br. 16, Guča, 23-25. avgust 1985. 

461 Program 27 sabora Trubača, ''Dragačevski trubač'', br. 18, Guča, 21-23. 

avgust 1987. 

462 Miladin M. Vukosavljević, Rasplamsavanje božura, ''Dragačevski trubač'', 

br. 20, Guča, 25-27. avgust 1989. 


avgust 1990. 

464 Bogosav Marjanović, Ostaje ''Sa Ovčara i Kablara'', ''Ilustrovana politi- 

ka'', Beograd, 9. septembar 1995. 

465 Bogosav Marjanović, Titov povratak u Guču, ''Politika''. Beograd, 30. av- 

gust 1996. 

466 Bogosav Marjanović, Sabor između dve važne pesme, ''Politika''. Beo- 


467 Bogosav Marjanović, Ostaje ''Sa Ovčara i Kablara'', ''Ilustrovana politi- 

ka'', Beograd, 9. septembar 1995. 

468 Branko V. Radičević, Sa Ovčara i Kablara, ''Pogledi'', Kragujevac, 30. 

oktobar 1992. 

469 Gvozden Otašević, Pored svega-veselje, "Politika ekspres", 24. avgust 

1992; Živko M. Bojanić, n.d., str. 121-123. 

470 Bogosav Marjanović, Titov povratak u Guču, ''Politika''. Beograd, 30. av- 

gust 1996. 


avgust 1999. 

472 Goran Kozić, Zov trube iz Guče, ''Politika''. Beograd, 24. avgust 1992. 

473 Ivica Todorović, Masovna kultura kao ideologija - na primeru Srbije (rukopis), 

str. 13. Autor pre svega misli na otklon javnosti od zločina nad Srbima, 

ali manipulacija medijima imala je u ovo vreme pre svega ulogu 

obezbeđivanja stabilnosti režima Miloševića. 

197 

Borba tradicija


474 Mišljenje socijalnog patologa Draga Popadića. Neproduktivno društvo 

bez stila i perspektive upalo je u stupicu fašizacije, neslobode i totalitarizma 

pa je otud i razumljivo bujanje kiča. Našem društvu nedostaje elementarna 

moralnost. Iz tog socijalnog brloga niču obilni plodovi kiča koji se uzima kao 

paradigma za kreativnu neostvarenost. Ovde dominira vulgarni kič, drastičan 

u svojoj očiglednosti i lepljivosti. Odavno je ovladao masama, otuda 

on ovde i predstavlja određeno životno ponašanje koje se manifestuje u svim 

oblastima našeg života, od politike do mode, smatra Ratko Božović, sociolog 

kulture...Dijagnoza glasi: gubitak smisla za realnost i neadekvatna percepcija 

stvarnosti. Postali smo zemlja bez identiteta i bez samouvida. Vlast 

podržava bujanje kiča, jer je on održava, jer se vlastoljublje uspostavilo kao 

ludačka strast (Mirjana Milosavljević, Ideologija kiča-ružičasti TV kermes, 

''NIN'', Beograd, 1. oktobar 1998). 

475 Turbofolk je nastao postepenim ubacivanjem električnog i elektronskog 

zvuka, i popularnih zapadnih ritmova - od rok i disko muzike, preko 

acid jazz-a i hip hopa do rap-a i densa - u matricu "novokomponovane 

narodne" muzike. Svaka popularna muzika, pa tako i turbofolk, obeležena 

je eskapističkom notom, fokusiranjem na mlađi deo populacije, 

povlađivanjem ukusu mase i ograničenim rokom trajanja. U isto vreme 

slični pop pravci pojavili su se širom sveta. Od Kazablanke do Džakarte 

i od Tirane do Tihuane skoro da nema zemlje trećeg sveta koja zadnjih 

decenija - zajedno sa procesima kao što su modernizacija, prelazak seoskog 

stanovništva u gradove i nestanak starog sistema vrednosti - nije 

dobila i svoj "turbofolk". Zoran Ćirjaković, Turbofolk - naš a svetski 

(www.nspm.co.yu\komentari.html 

476 Petar Luković, Zlatna truba 2000, ''Mladina'', Ljubljana, 11. september 2000. 

477 Milena Dragićević-Šešić, Neofolk kultura. Publika i njene zvezde, Sremski 

Karlovci-Novi Sad, 1994, str. 11-12. 

478 Živko M. Bojanić, n.d., str. 161-162. 

479 Bogosav Marjanović, Ima posno i na Saboru, ''Vesti'', Franfurt, 14. juli 2000. 


avgust 2000; Program 41. sabora, ''Dragačevski trubač'', br. 32, Guča, 23- 

26. avgust 2001; Program 42. sabora, ''Dragačevski trubač'', br. 32, Guča, 

8-11. avgust 2002. 




avgust 2002. 

483 Ana Vučković, Šumadijski izlaz, ''NIN'', Beograd, 15. avgust 2002. 

484 Dušan Bandić, Verski identitet savremenih Srba, u: ''Tradicionalno i savremeno 

u kulturi Srba'', Beograd, 2003. str. 13-22. 



198

486 Dragan Kojadinović, Pismo domaćina 44. Sabora, ''Dragačevski trubač'', 

br. 35, Guča, 5-8. avgust 2004. 



488 Milena Dragičević-Šešić, str. 11-12. 

489 Monovju: Branko V. Radičević. Srbijom kroz priču, ''Liberal'', Beograd, 

jun 1996. 

490 Predrag Marković, Stare i nove srpske obmane merene svojim i tuđim iskustvom, 

u: ''Uspon ili pad Srbije posle Miloševića'', Beograd, 2001. 

http://www.nspm.org.yu/Tekstovi/txt%20srpm%20p%20markovic.htm 

(05.05.2005.) 

491 Bogosav Marjanović, Milicioner opomenuo Broza, u: ''Trideset devet godina 

dragačevskog sabora u Guči'', ''Vesti'', Frankfurt, 31. jul 1999. 

492 Predrag Raović, Trideseti dragačevski sabor trubača, ''Čačanski glas'', 


493 Dragan Kremer, Duvanje je srpska stvar, ''Status'' br. 9, Beograd 1998. 


29. avgust 2000. 

495 Predrag Marković, Živjeće ove slike, ''Vreme'', Beograd, 12. maj 2005. 

496 Utemeljenju stereotipa o četnicima naročito su doprineli filmovi. Jugoslovenski 

komunisti su se još tokom Drugog svetskog rata uverili u praktične 

mogućnosti i koristi od filmske propagande. Maja 1944. godine u 

Drvar, kod Josipa Broza, stiže Staljinov poklon, kinoprojektor sa filmom 

''Zoja''. To je priča o fanatičnoj i spartanskoj komunistkinji koja, iako zarobljena 

i mučena, ne odaje nacistima put do Staljina. Celo selo poneseno 

njenim impresivnim otporom daje prilog slomu nacista. Danima je 

publika u Drvaru čekala u redovima da i po nekoliko puta vidi film. Nije 

izostalo zapažanje o šokantnom utisku na gledaoce koji su prvi put videli 

film, i nisu mogli da razluče stvarnost od fikcije. Uskoro, 25. maja 1944. 

godine, Nemci izvode desant sa SS trupama na Drvar. Cilj je hvatanje Josipa 

Broza. Tito je bio neobezbeđen, i opušten sa savezničkim misijama 

u svom štabu koga su Britanci okarakterisali kao ljubavno gnezdo. Međutim 

put do njegovog štaba u čuvenoj pećini stanovnici Drvara nisu odavali 

padobrancima. Muškarci i žene bili su prkosni. Nemačka kamera je 

zabeležila da su SS trupe ubijali jednog po jednog čoveka, a oni nisu odali 

Titovo skrovište, pa je ovaj utekao. Josip Broz i njegovi saradnici dobro 

su zapamtili ovu praktičnu lekciju o sugestivnoj moći filma i njegovom 

značaju kao sredstvu za kreiranje svesti najširih slojeva stanovništva. Posle 

rata uglavnom su snimani filmovi vezani za rat i revoluciju. Savremena 

tematika nije dirana jer to nije odgovaralo režimu. Izdvajani su uglavnom 

likovi seljaka i omladine. Prvi su bili nepouzdani, pa su se na ovaj 

način morali pročistiti, a na druge je trebalo uticati zbog obezbeđivanja 

budućnosti komunista i njihove vlasti (Goran Miloradović, Staljinovi pokloni. 

Tematika jugoslovenskog igranog filma 1945-1955, Istorija 20. veka 

1/2002, Beograd 2002, str. 99-103). 

199 

Borba tradicija


497 ''Užička republika''-još jedan dobar film, ''Čačanski glas'', Čačak, 9. av- 

gust 1974. 


gust 2002. 


gust 2002. 

500 Dragan Todorović, Nasrtaj na ritam, ''Vreme'' br. 556, Beograd, 30. av- 

gust 2001. 

501 Miroslava Malešević, Ima li nacija na planeti ''Ribok''?.Lokalni identitet 

nasuprot globalnom među mladima u Srbiji, u: ''Tradicionalno i savremeno 

u kulturi Srba'', Beograd, 2003, str. 240. 

502 Milena Dragićević-Šešić, str. 184-185. 

503 Trans na karnevalu ''a la kalašnjikov'', ''Glas javnosti'' Beograd, 28. avgust 

2003. Novinari Lorenco Guljemi i Marko Citron posetili su Guču za 

vreme Sabora, o čemu su objavili tekst u onlajn publikaciji "Noticie est 

Balkani", koja objavljuje vesti i analize za Balkansko poluostrvo. ''Glas 

javnosti'' je preneo deo teksta, a integralna verzija je objavljena na sajtu: 

http://www.serbia-tourism.org/srpski/press/clip_x07.htm (31.03.2005) 



505 Dragan Todorović, S nogu i što jače, ''Vreme'', br. 658, Beograd, 14. av- 

gust 2003. 

506 Marija Kandido-Jakšić, Socijalno-psihološki i politički kontekst polnih 

stereotipa, Nova srpska politička misao, Posebno izdanje 2. Polni stereotipi, 

Beograd, str. 48. 


508 Marija Todorova, n.d., str. 209-210. 

509 Predrag Marković, ''Civilizacija'' protiv ''varvarstva'': Prilog teoriji zajedničkog 

porekla etničkih stereotipa, Nova srpska politička misao, Posebno 

izdanje 2. Etnički stereotipi, Beograd, str. 30-31. 

510 Radovan Kupres, Svetla u balkanskoj krčmi, ''Status'', br. 25. Beograd, 

oktobar 2004. 

511 Nataša Mićunović, Balkan je u modi, Nova srpska politička misao, 1- 

2/VI, Beograd, 1999, str. 79-88. 

512 Sofija Košničar, Kulturne potrebe i ponašanje stanovnika Srbija (III), Zbornik 

Matice srpske za društvene nauke 109, Novi Sad, 2000, str. 175-176. 

513 Dragan Todorović, Udario junak na junaka, ''Vreme'' br. 606, Beograd, 

15. avgust 2002. 


10. avgust 2003. 

515 Dragan Todorović, Seosko, svetsko, seosko, ''Vreme'', br. 710, Beograd 

12. avgust 2004. 

516 Zoran Šaponjić, Kakav temperament!, ''Glas javnosti'', Beograd, 11. av- 

gust 2003. 

200

517 Zoran Šaponjić, Ebati zemlja što je nema Guča!, ''Glas javnosti'', Beograd, 

7. avgust 2004. 

518 Miroslava Malešević, Ima li nacija na planeti ''Ribok''? Lokalni identitet 

nasuprot globalnom među mladima u Srbiji, str. 253-255. 

519 Teofil Pančić, Trublje i rodoljublje, ''Vreme'', br. 752, Beograd, 2. jun 2005. 

520 Predrag Marković, ''Civilizacija'' protiv ''varvarstva'': Prilog teoriji zajedničkog 

porekla etničkih stereotipa, str. 30. 

521 Ilustraciju ove napetosti dobio sam u leto 1997, kad sam odlučio da idem 

na sabor u Guči. Na ovoj manifestaciji, koja se održava svake godine, najbolji 

trubači iz cele Srbije okupljaju se na tri dana...pa, "Balkana". Guča je čuvena 

po svojoj bučnoj i ludoj limenoj muzici, izdašno potpomognutoj masnom 

hranom i bujicom alkohola. Ona je takođe pružala priliku za godišnji izliv 

srpske nacionalističke euforije i pozornicu za neke od posledica ratne ekonomije, 

kao što su političari, ratni profiteri i mafijaši (čik pronađite razliku) koji 

su naočigled svih rasipali prava bogatstva na piće i muziku. Sve u svemu, 

činilo se, slaba vajda za nekog ko piše disertaciju o antinacionalizmu. Ali, tu 

je bilo još nešto: Guča je, pričali su mi, odličan provod. Jedan izvod iz mojih 

terenskih beleški smešta moj plan da odem u Guču u urbano-građanski kontekst. 

Kad kažem da idem na festival u Guču neki ljudi reaguju vrlo negativno 

- kao što sam i očekivao. Ali šokira me žestina njihovih reakcija. Snežana 

je zvala da me pozove na žurku za vikend. Rekao sam da ne mogu jer idem u 

Guču. Vrisnula je: "Ne...! Ne ideš valjda na onaj sabor? To je nešto grozno!", 

a potom: "Pa, dobro onda... lepo se provedi, iako sam sigurna da nećeš..." 

Aleksandar je reagovao sa sličnom nevericom: "U Guču? Ozbiljno?" Rekao 

sam da Guča zvuči kao odlična zabava. "Hm, pretpostavljam da mora biti zanimljivo 

za stranca", skeptično je odgovorio, "i naravno, to je sjajan primer 

za antropologa. Egzotika. Moram da priznam da bih se ja teško odlučio na tako 

nešto...Poslednje veče pred Guču! Išao sam na piće sa Aleksandrom, Natašom, 

Tanjom i Markom. Oni su se stalno vraćali na temu mog odlaska na 

sabor. Svi su se smejali, odmahujući glavom u neverici. Tanja mi je rekla da 

bi Šešelj bio srećan kad bi čuo da idem tamo; kaže da sam ja jedini pravi Srbin 

među njima. Opet naglašavaju da sam antropolog [inače su me obično 

nazivali sociologom]. Nije vredelo da ponavljam da idem zbog provoda - 

''uopšte'' ne iz profesionalnih razloga - Aleksandar je tvrdio da mi je antropologija 

postala životna preokupacija. Kako bilo da bilo, ''hoću'' da idem. Jedva 

čekam. Sve što sam čuo o Guči bilo je istina, i više od toga. Mogućnost koja 

se strancima ili drugim relativnim autsajderima pružala da nakratko urone u 

"balkanske" fenomene, a da se ne kontaminiraju, dovela je do zanimljivog obrasca, 

kojim su po samorazumevanju urbani ljudi, koji su brižljivo negovali 

svoje moderno evropejstvo, dozvoljavali da "Balkan" uđe u njihovu svakodnevicu. 

To je u ovim krugovima bilo dosta neobično, i u svemu tome presudnu 

ulogu igrao je proces filtriranja. Pošto bi se pretvorile u Drugo, u daleku, 

egzotičnu "balkansku" kategoriju, neke stvari bi se onda upakovale u zapad- 

201 

Borba tradicija


no pakovanje i, da tako kažem, ponovo uvezle... Tako se dešavalo da ljudi iz 

urbane kulturne elite slušaju neke vrste muzike koje su bez sumnje smatrane 

"balkanskima", kao što su makedonske narodne pesme ili ciganski napevi. 

Međutim, među takvim albumima koji bi prokrčili put do njihove dnevne sobe 

većina je bila proizvedena i distribuirana pod zapadnim "world music" etiketama. 

Posledica su bile paradoksalne situacije da se ljudima određene vrste 

muzike gade ako ih čuju u svom komšiluku, ali ako ih preuzme, recimo, 

Peter Gabriel, i objavi pod nekom poznatom markom na Zapadu, oni bi ih 

ponovo uvezli kroz glavna vrata (Stef Jansen, Svakodnevni orijentalizam: 

Doživljav ''Balkana''/''Evrope'' u Beogradu i Zagrebu, Filozofija i društvo 

XVIII, Beograd, 2001, str. 39-40, 60-62). 

522 Dragan Todorović, S nogu i što jače, ''Vreme'', br. 658, Beograd, 14. avgust 

2003. 

202

2. POLITIČARI, PRINCEZE I ''BOGINJE'' 

Velike javne manifestacije gotovo uvek zbog mnoštva ljudi 

koji se okupljaju, bude interes političara. Kako zbog straha 

da se na tim skupovima može nešto dogoditi što bi um 

ugrozilo vlast, ili zbog mogućnosti promocije u javnosti. Sabor 

trubača u Guči od samog početka pratilo je političko 

sumnjičenje tadašnje vladajuće komunističke partije, koja je 

imala monopol na političku vlast u zemlji. Prvi Sabor otvorio 

je lokalni funkcioner Vlastimir Lale Vujović, što je postala 

praksa i u naredne tri decenije. Na neki način smatrano je za 

normalno i uobičajeno da ljudi koji su bili vlast, zvanično 

otvaraju jedan takav masovan skup. Međutim, političari na 

višim funkcijama nisu navraćali na Sabor koji je bio pod 

sumnjom da neguje srpski nacionalizam, što se u to vreme 

lako moglo shvatati kao propaganda četništva. Dragačevo je 

bilo posebno sumnjivo zbog uloge ovog kraja u Drugom svetskom 

ratu. Nakon ideoloških sumnjičenja Sabora iz 1965. i 

1972. godine, političari su još više zaobilazili Guču. 

Jedna od retkih poseta desila se 1978. godine kada su 

Guču za vreme Sabora posetili Kolj Široka - predsednik Republičke 

konferencije SSRN, Krsta Avramović - potpredsednik 

Skupštine SRS, Slobodan Palalić - predsednik Republičke 

konferencije Socijalističke omladine, Milovan Marković, 

potpredsednik Republičkog izvršnog veća sa članovima 

veća: Perom Antonijevićem i Mikom Cvetkovićem; Đorđe 

Radišić - sekretar Republičke zajednice kulture; dr Nikola 

Potkonjak - predsednik Prosvetnog saveta Srbije i Veroljub 

Pavlović - sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. 523 

Dogodilo se nešto paradoksalno, jer je Kolj Široka kao Albanac, 

bio zapravo najviši politički funkcioner iz Srbije koji je 

203


do tada zvanično posetio Sabor u Guči, najveću nacionalnu 

manifestaciju Srba. 

Visoka državno-politička delegacija koju je predvodio jedan 

Srbin, došla je tek 1982. godine, kada je Sabor posetio 

Dragoslav Marković - član predsedništva CK SKJ. Sa njim 

su bili i mnogi drugi funkcioneri: Radovan Pantović - član 

predsedništva skupštine Socijalističke Republike Srbije, 

Živorad Kovačević - član Saveznog izvršnog veća, Mirko 

Žarić i Miodrag Kečić-načelnici u Saveznom sekretarijatu za 

inostrane poslove, Mileva Planojević - predsednik republičkog 

odbora SUBNOR-a Srbije, Dragoslav Nikolić - predsednik 

Veća udruženog rada Skupštine Srbije. 524 

Najznačajniji političar toga doba, predsednik zemlje Josip 

Broz Tito, nikada nije došao u Guču. Nakon njegove 

smrti 1980. godine, ''najvećeg sina svih naroda i narodnosti'', 

''zastupala'' je ogromna fotografija koja je bila postavljena 

kao pozadina trubačkim orkestrima na zvaničnom takmičenju. 

Godine su prolazile, a Sabor je i dalje bio na neki 

način pod senkom sumnje. Tek 1990. godine na Sabor dolazi 

Aleksandar Bakočević, član Predsedništva SR Srbije, koji 

je bio političar sa najvišim rangom koji je do tada došao u 

Guču. 525 Njegov dolazak umnogome je bio podstaknut promocijom 

Vuka Draškovića veče uoči Sabora u Guči. Organizatori 

Sabora su želeli da se obezbede od nekontrolisane politizacije 

manifestacije, pa je odlučeno da se zabrani svaka 

promocija političkih partija za vreme Sabora. 526 Poistovećivanje 

sa narodnom tradicijom koja je promovisana u 

Guči, mogla je da postane značajni politički kapital. 

Demokratizacija zemlje, i delimično oslobađanje od ideoloških 

stega doneli su nova iznenađenja. Najveću senzaciju 

na Saboru 1990. godine izazvalo je pojavljivanje Jelisavete 

Karađorđević, kćeri kneza Pavla i kneginje Olge. Posle pola 

veka Srbi su dobili priliku da uživo u svojoj sredini vide nekoga 

iz dinastije Karađorđević. Prvi susret princeze Jelisavete 

sa Dragačevom i Gučom, kada je izašla iz automobila po- 

204

sle duge vožnje, nije bio najprijatniji. Pošto je tražila da ide u 

toalet, a u Guči je u to vreme jedini normalni toalet bio u hotelu, 

gde su ogromne gužve, pojavio se problem. ''I, princeza 

Jelisaveta, kakvu je Bog dao - neposrednu, jednostavnu, prisnu 

i duhovitu, shvativši moje, a i svoje muke, reče mi: ''Idem ja u 

onu šumicu''. I ode. Kad u povratku - trči raširenih ruku, sva 

razdragana. Kaže, sva ustreptela. ''Doživela sam nešto što me 

je vratilo u moje srećno detinjstvo''. Naime, kada se kao petogodišnja 

devojčica igrala u parku Belog dvora u Beogradu pred 

Drugi svetski rat, mrzelo ju je da ide u toalet, pa se jednom tako 

ožarila na koprivu. 527 

Princezu je na Sabor doveo Branko V. Radičević, ''otac'' 

ove priredbe. Uzbuđenje koje je zahvatilo posetioce Guče 

bilo je veliko. ''Dolazak 

Jelisavete Karađorđević 

kao da je proizveo strujni 

udar. Celo Dragačevo 

se sjatilo da vidi princezu. 

Bože, kako je to izgledalo!'' 

528 Ljudi su bili impresioniraniprisustvom 

nekoga iz kraljevske 

porodice, što je 

dovodilo do preterane 

usrdnosti prema princezi. 

Tokom takmičenja 

trubača na fudbalskom 

stadionu, kome je pri- 

sustvovala i princeza, 

vladala je ogromna 

vrućina. ''Pored princeze 

je stajao jedan mlađani i naočiti Dragačevac obučen u narodnu 

nošnju. Stalno je ispod oka posmatrao lepu gošću. Odjednom, 

na očigled svih, krenuo je uzbrdo, put obližnje šume koja 

se uzdizala iznad pozornice. Tamo je u jednoj kući našao se- 

205 

Političari, princeze i “boginje” 

Nikola Stojić, Princeza Jelisaveta i 

fotograf Dragan Todoro


kiru i odjednom ga vidimo kako se vraća noseći na ramenu tek 

odsečeno i pri dnu zašiljeno drvo. Došao je do mesta gde je sedela 

princeza Jelisaveta. Stao je ispred nje, raskoračio noge i 

svojim snažnim rukama, iz samo jednog zamaha, pobio duboko 

u zemlju ono drvo koje je svojom velikom krošnjom napravilo 

princezi veliki hlad. Igralištem se razlegao veliki aplauz''. 

529 Dok je trajalo takmičenje, ovaj muškarac, Savatije Bugarčić, 

pridržavao je drvo koje je pravilo hlad. Ni trubači nisu 

bili ravnodušni. Tako je Aca Novković, trubač iz Zagužanja 

kod Surdulice, prvi put u životu svirao jednoj princezi 

i izjavio: ''Ako i ne dobijem prvu trubu ili bubanj ove godine, 

bar sam svirao princezi, a to nije mala stvar. Gospođa, 

inače, ima sluha: primetio sam da je malo usfalilo da zaigra''. 

530 

Kada je princeza Jelisaveta Karađorđević 11 godina kasnije 

ponovo došla na Sabor, njena poseta ponovo je privukla 

pažnju okupljenog sveta. ''Šatra je već dupke puna. Tiskaju 

se ljudi da vide princezu, prilaze joj, pozdravljaju je, slikaju 

se sa njom. Ona, bez poze, razgovara sa nepoznatima, bez 

oklevanja ustaje da bi se sa njima fotografisala. Prekida ručak 

da bi prisustvovala svečanom otvaranju finalnog takmičenja 

trubača, onim neponovljivim trenucima kad se na bini, na stadionu, 

iz dvesta sjajnih instrumenata kao zlatom prelivenih, 

uz pratnju dvadeset bubnjara i dobošara, zaori melodija "Sa 

Ovčara i Kablara" i zaprašte prangije dok pedesetak hiljada 

ljudi stoji u stavu mirno. Kad je krenula nazad kod "Gurmana", 

sačekala ju je kolona ljudi ispred uzanog mosta na Bjelici. 

A na most ni igla ne može da padne. Policajac nemoćno širi ruke. 

Kolona je iz minuta u minut sve duža, sunce nepodnošljivo 

prži i princeza odlučuje - pregaziće reku. Izuva cipele, zavrće 

pantalone i zagazi u mulj. Mokra i blatnjava, ali i dalje 

dobro raspoložena, stiže na drugu obalu. Narod princezu s mosta 

gleda u čudu, a onda se razleže aplauz''. 531 

Raspad socijalističke Jugoslavije, građanski rat i blokada 

Srbije od 1991. godine imali su za posledicu da je intereso- 

206

vanje domaće pubike za dolazak u Guču povećano. 

Sužavanje mogućnosti za putovanja i potreba za zabavom, 

uticali su i na političare, koji su mesta za svoj provod i promociju 

počeli da traže unutar Srbije. Guča je sa svojim Saborom 

postala pozornica na kojoj su se pored trubača ređali 

i političari iz svih partija, vladajuće i opozicionih. Tako je 

na 32. Saboru 1992. godine jedan od ''viđenijih'' gostiju bio 

tadašnji ministar kulture Miodrag Đukić, kao i Slobodanka 

Gruden gradonačelnik Beograda. Sa njima je došao i princ 

Tomislav Karađorđević. Njegova pojava nikada nije probudila 

takvu pažnju, kao dolazak princeze Jelisavete, iako je 

bio revnosniji saboraš. Na Saboru je te godine primećen i 

Mirko Jović, jedan od opozicionih lidera. Sabor je 1992. godine 

Ministarstvo kulture direktno finansijski pomoglo. 532 

Sa druge strane, Branko V. Radičević uzaludno je 1992. 

godine očekivao da se jedna druga ličnost ''useli'' u kolektivnu 

svest naroda i pesmu ''Sa Ovčara i Kablara'', koja je zvanična 

himna Sabora u Guči. ''Čini mi se, bila je prilika, nedavno, 

kad je prolazio klisurom, kada je najavio da će svratiti 

u Nikolje, gde ga je čekao svet, dakle, bila je prilika da u pesmu 

uđe prestolonaslednik Aleksandar. Ali, on to nije naslutio. 

I vrata neobične pesme koja nije primila Miloševića, ostala 

su otvorena.'' 533 Pesnik se nadao da će neka nova ličnost iz 

sveta politike ući kroz ''otvorena vrata pesme''. 534 To se, 

međutim, do današnjih dana nije desilo. 

Da bi reklamirali svoj Sabor, Dragačevci su redovno pozivali 

slavne ličnosti da dođu u Guču, a političari su sa 

uvođenjem višestranačja postali deo estrade. Tako je svojevremeno 

i jedan od redovnih saboraša, Toma Kostić, pozvao 

predsednika SAD Bila Klintona da dođe u Guču, pošto amaterski 

svira saksofon. ''One year, I even wrote Bill Clinton 

personally, because he plays saxophone, and I asked him to 

compete," he said. "But he didn't write back." 535 

Sa druge strane u Guču je 1993. godine, doveden tada 

veoma popularni ''filozof i humanista'' Danijel Šifer, koji je 

207 

Političari, princeze i “boginje”


davao euforične izjave o Srbiji i Guči, u sklopu svog tadašnjeg 

angažmana intelektualne odbrane Srbije od medijske 

propagande koja je stizala iz Zapadne Evrope. Naporedo 

sa njim, u Guču je došlo puno političara iz vladajuće 

partije, ali i opozicionari kao što je to tada bio Dragoljub 

Mićunović, predsednik Demokratske stranke. 536 

Političari na ovom Saboru ipak nisu bili glavne ''zvezde''. 

Guču je te 1993. godine posetio jedan u popularnoj kulturi 

gotovo ''božanski'' bračni par, a taj događaj ostavio je dubok 

trag u sveti ljudi. Vraćajući se sa odmora na crnogorskom 

primorju, u Guču su helikopterom sleteli Lepa Brena i njen 

suprug Boba Živojinović. ''Zadovoljstvo da vide helikopterski 

desant doživeli su Dragačevci i njihovi gosti prošle subote: doletela 

je i iskočila Lepa Brena sa Bobom. Odmah je dala oduška 

svojoj strasti za muzikom i igrom... prodrmala je Guču i samo 

posle petnaestak minuta vinula se tamo odakle je došla - u 

nebo''. Iako je ovaj susret dive novokomponovane narodne 

muzike sa narodom trajao veoma kratko, prenela ga je 

državna televizija, što je još više doprinelo popularnosti 

Guče. Svi su zabelešili da je ''boginja'' novokomponovane narodne 

muzike svojom igrom i temperamentom opčinila sve 

posetioce koji su je videli na ulicama Guče u velikoj gužvi. 537 

U to vreme Lepa Brena bila je istinski simbol popularne 

kulture gotovo svih slojeva stanovništva, a u kolektivnoj 

svesti predstavljala je bolji deo nas samih: mladost, radost, 

lepotu, dečju nevinost, senzibilnost. Po mnogo čemu ona je 

preuzela elemente narodnih bajki vekovima stvaranih i 

građenih za obrazac idealne devojke. Vremenom izgradila je 

lik majke, supruge, lik bogatstva i porodične sreće, poduprtim 

televizijskim spotovima u kojima je propagiran ideal 

američkog sna, posebno poželjnog u vremenu rata, siromaštva 

i izolacije od sveta. Lepa Brena je dugim trajanjem 

na sceni uspela da za sebe osvoji prostor ''nedodirljivosti'' i 

posvećenosti kod publike. 538 

Po svom poreklu i obrazovanju, Brena je omogućavala visok 

nivo identifikacije konzumenata njene muzike, koji su i 

208

inače u zvezdama narodne 

muzike videli 

ideal - grupu kojoj treba 

težiti, a susreti sa njima 

izazivali su najveću 

''potrošnju emocija'', 

omogućavajući im bekstvo 

u imaginarno u 

životu koji se karakteriše 

visokim stepenom 

nezadovoljenih želja, 

potreba i žudnji. 539 Rat, 

izolacija, siromaštvo i 

raspad svih vrednosti 

prethodnog komunističkog 

društva, samo 

su pojačali ove osećaje 

kod stanovnika Srbije. 

Zato je njen prvi dolazak u Guču, na Sabor 1993. godine 

bio toliko značajan. Sabor koji je uvek bio tradicionalna narodno-seoska 

manifestacija, dobio je svojevrstan ''blagoslov'' 

od neprikosnovene ''boginje'' novokomponovane narodne. 

Dolazak helikopterom, ''sa neba'', i veoma kratko zadržavanje 

na ulicama Guče, među svetom koji pre toga na Saboru nikada 

nije video značajnijeg gosta iz sveta popularne kulture, 

ostavio je snažan utisak na sve posetioce. Sabor je na taj 

način ''osveštan'' od ''božanskog'' bračnog para popularne 

kulture, a cela manifestacija dobila je novi legitimitet. Ceo 

događaj preneli su državni elektronski mediji u udarnim terminima. 

Nakon ovog događaja pojavljivanje ljudi iz sveta industrije 

masovne kulture, bilo je na neki način i obaveza, ako 

se želelo ostati u poslu i u popularnosti kod obožavatelja. 

Slične motive imali su i političari - rejting među biračima. 

Znatno veće oduševljenje među posetiocima izazvala je 

svojevremeno Olivera Katarina, kada je 1966. godine pose- 

209 


Lepa Brena sa porodicom u Guči 

2003. godine


tila Sabor trubača u Guči. Za razliku od Brene, mediji joj nisu 

bili naklonjeni, čak su pojedini novinari iz štampe tražili 

od svojih kolega da napišu kako ova estradna ''zvezda'' i pored 

svoga truda nije primećena od gostiju. 540 U stvarnosti je 

bilo drugačije, a njena poseta se godinama kasnije prepričavala. 

''Najveću pometnju napravila je ovde Olivera Katarina. 

Te godine pocepali su nam šatore. Narod se vešao da je 

vidi, a ona je igrala po krovovima automobila''. 541 

Iako je Sabor godinama u zvaničnom programu imao 

slavljenje revolucionarnih tradicija komunističkog pokreta i 

narodnu seosku tradiciju u svim vidovima, vladajuća Socijalistička 

partija nije uspela da se nametne kao organizacija 

koja će zadržati monopol nad ''upotrebom'' tradicija koje su 

se prezentirale u Guči. Pojedinačni izleti političara iz SPS-a 

nisu ostavljali traga među posetiocima Guče, a vođa socijalista 

i predsednik Srbije u to vreme, Slobodan Milošević nikada 

nije posetio Sabor. 

Sa druge strane, poseta Zorana Đinđića, vođe Demokratske 

stranke, koji je na Sabor došao prvi put 1994. godine, u 

sledećoj deceniji obezbediće 

stalno prisustvo ove 

političke organizacije u 

Guči, kao mestu provoda, 

ali i stvaranja unutrašnje 

čvrstine stranaka i promocije 

lidera. 542 Zoran Đinđić 

nije krio svoje oduševljenje 

Saborom i energijom 

koju je osetio u Guči. ''Na 

Saboru sam prvi put i - impresioniran 

sam! Ovo je 

jedna sjajna manifestacija 

izvorne narodne kulture i 

Zoran Đinđić uživa uz muziku 

trubača na Saboru u Guči 

210 

mislim da je to čak možda 

jedan stožer oko koga mi u

narednim godinama moramo da ovo što se ovde događa prenesemo 

i na druga mesta u Srbiji. Naravno, ne u ovakvom obliku, 

ali je sigurno da mnogo toga može da se spase od zaborava, 

da se sačuva u svom izvornom obliku. Ovaj Sabor je zanimljiv, 

jer u sebi ima i marketinškog, i zabavnog, to nije arheologija, 

već pun život''. 543 I u narednim godinama Đinđić je gotovo redovno 

posećivao Guču u vreme Sabora, sve do svoje smrti. 

Ključne reči u svim njegovim izjavama bile su: ljudska energija 

i vitalnost, koje su se ispoljavale na ulicama Guče, u kojima 

je on video potencijal naroda za moguće promene u 

društvu, kako režima, tako i odnosa prema životu. 

Posete političara ostavljale su ipak prolazni trag u svesti 

''saboraša'', koji je kratko trajao nakon završetka Sabora. Jedna 

od najuspelijih promocija odigrala se 1998. godine, kada je 

porodica Karić odlučila da u Guči podigne spomenik trubaču 

u centru varošice. 544 Planovi su bili dugoročni, a i danas postoje 

zamisli u kojima bi porodica Karić trebalo da u Guči otvori 

jedno odeljenje svog privatnog univerziteta, gde bi se školovali 

trubači. Jedan od uslova je da prava Sabora kupi njihova 

kompanija. 545 U vreme podizanja spomenika 1998. godine oni 

su još uvek bili samo biznismeni. Pored velikog bronzanog 

spomenika, koji je darivan Guči, Karići su počeli da poklanjaju 

i minijaturu spomenika trubaču pobedniku na Saboru, što 

im je gotovo za trajno omogućilo da postanu jedan od zaštitnih 

znakova ove manifestacije. Njihovo kasnije uključenje u 

politički život na neki način već je ranije bilo obezbeđeno i 

podupreto u velikoj medijskoj poznatosti, a sponzorisanje Sabora 

je jedan od značajnijih delova tog mozaika. 

Upliv porodice Karić na Sabor u Guči nije posmatran sa blagonaklonošću 

vlasti SPS-a i JUL-a. Rivalitet je naročito bio izražen 

2000. godine. ''Prošle godine, pred Sabor trubača u Guči, 

nastala je prava trka ko će biti generalni pokrovitelj Sabora. Karići 

su hteli da to budu oni ne pitajući koliko to košta. Ali, hoće i 

JUL i SPS. I, naravno, pobeđuju politički moćniji, pa smederevski 

"Sartid" postaje jedini i generalni pokrovitelj prošlogodišnjeg 

211 



Dragačevskog sabora, sa svojim generalnim direktorom 

Dušanom Matkovićem na čelu, funkcionerom SPS-a''. Organizatori 

Sabora su Sretenu Kariću, kao utehu, ponudili da bude 

počasni predsednik Sabora, ali on je to odbio. Izostao je sa 

svečane večere, da bi se veselio sa svojim prijateljima, ''za svoj 

groš'' u hotelu "Zlatna truba". Po rečima Joviše Slavkovića, dugogodišnjeg 

člana organizacionog odbora Sabora, porodica Karić 

je nameravala da na Sabor dovede Slobodana Miloševića, i 

da ga proglase za počasnog predsednika Dragačevskog sabora. 

''Hteli su da mu daju Plaketu i da mu daruju i oni statuu "Zlatnog 

trubača", minijaturnu kopiju spomenika u centru grada, koja se 

inače daje i najboljem trubaču u Guči''. Po rečima Zorana Pavlovića, 

izvršnog direktora za odnose sa javnošću Kompanije 

"Braća Karić", sami Dragačevci su tražili da njihova kompanija 

bude generalni pokrovitelj manifestacije, a Sreten Karić domaćin 

Sabora koji će svojom besedom otvoriti svetkovinu.'' 

Međutim, pokroviteljstvo je preuzeo smederevski "Sartid". Dušan 

Matković nije dozvolio da Sreten Karić otvori Sabor, već je tražio 

da to učini Željko Simić, tadašnji 

ministar za kulturu Srbije. 

S ovim se nije složio 

SPO, koji je bio tada na vlasti 

u opštini Dragačevo. Na kraju, 

Sabor je svojom nadahnutom 

besedom otvorio Slava 

Nikolić, seljak i pesnik iz Dragačeva''. 

Namera da se u 

Guču dovede Slobodan Milošević 

demantovana je, 

mada su kao svedoka Dragačevci 

navodili Dušana 

Matkovića. 546 

Bez obzira na sukobe 

Bogoljub Karić sa statuom koju njegova 

kompanija dodeljuje na Saboru 

212 

oko organizacije, Sabor 

2000. godine protekao je u 

najboljem redu sa velikom

posetom poznatih ličnosti, od kojih je učešće generala Ratka 

Mladića, na veselju pod jednom šatrom, izraslo u svojevrsnu 

legendu. Jedino je izostao najavljeni ministar kulture 

Željko Simić: ''... prođe uspešno i najuspešnije do sada. Neposrednim 

prisustvom, sa obezbeđenjem i u civilu, istakli se general 

Pavković "koji je srdačno pozdravljen od svih poklonika 

trube", najveći general Ojdanić, ministar Vlajko Stojiljković, 

drug Duško Matković, izbrijani Ratko Mladić, po prvi put a 

već tradicionalno "evo ruke" novodemokrate, na čelu sa 

Berčekom i ličnim snimateljom, "naš čovek" Vojislav Mihailović 

sa svojim predsedničkim plakatom, sami i počasni Sreten 

Karić, drugarica sa drugom Jolanda, i vazdan i još onih bez kojih 

to ne bi bilo to''. Bez obzira na prisustvo mnogih ličnosti 

iz aktuelne vlasti, u predizbornoj atmosferi omladina je poručivala 

Slobodanu Miloševiću: "Spasi Srbiju i ubij se". 547 

Pored sukoba oko generalnog pokroviteljstva nad Saborom, 

2000. godine je pod velikim uticajem politike organizovan 

i svojevrsni kontrasabor na Zlatiboru. Dugogodišnji reditelj 

Dragačevskog sabora u Guči bio je Žika Ajdačić, sekretar 

Udruženja estradnih umetnika Srbije u Beogradu i funkcioner 

SPS-a u mnogim kulturnim ustanovama u Beogradu. 

Po rečima Bogosava Marjanovića, izveštača koji je decenijama 

izveštavao sa ove manifestacije, Ajdačić je vremenom postao 

isuviše ''uticajan'' pa je donosio samostalno odluke i nije 

se mnogo obazirao na organizacioni odbor. ''... Ajdačić se 

bio toliko osilio da gotovo nije zarezivao odluke Odbora Dragačevskog 

sabora već je radio po svome i uticao na to kakav će 

program biti, ko će od trubača učestvovati. I Dragačevci su se 

zahvalili Ajdačiću na daljoj saradnji. Ljut zbog toga a koristeći 

svoju političku moć, Ajdačić je požurio da ono do tada predtakmičenje 

trubača na Zlatiboru pretvori u novi Sabor trubača Srbije 

i vremenom uguši Guču''. Ova ideja je prihvaćena od 

opštinskog odbora SPS-a na Zlatiboru. Direktori PTT-a Srbije, 

"Jugopetrola", Osiguravajućeg zavoda "Dunav" finansirali 

su celu manifestaciju, a reditelj Ajdačić je na Zlatiboru sasta- 

213 



vio potpuno istovetan program kao i za onaj u Guči. ''U programu 

koji je odštampao nije, kao ranijih godina, stajalo da je 

to predtakmičenje za Guču, već samo krupnim slovima na naslovnoj 

stranici: "Sabor trubača Srbije - Zlatibor 2000." U organizacionom 

odboru Sabora bili su funkcioneri JUL-a i 

SPS-a, među njima i nekoliko tadašnjih saveznih i republičkih 

ministara. Isto pravilo primenjeno je i za stručni 

žiri. 548 Takmičenje trubača organizovano je u okviru smotre 

''Zlatibor 2000''. Ceo događaj bio je pod pokroviteljstvom Ministarstva 

kulture Srbije, Ministarstva za veze sa Srbima izvan 

Srbije. Na manifestaciji su bili prisutni i ministar Branislav 

Ivković, Zoran Vujović, kao i mladi iz Međunarodnog 

kampa prijateljstva koji su tada bili na Zlatiboru. Specijalni 

gost bio je Fejat Sejdić sa svojim orkestrom. 549 

Veliku podršku dala je novinska kuća ''Politika'', kao i 

Radio-televizija Srbije, koja je bila i medijski sponzor novog 

Sabora trubača Srbije na Zlatiboru. Za tri dana ove manifestacije 

celom događaju prisustvovalo je oko 30 hiljada ljudi. 

Radio-televizija Srbije snimila je ceo sabor na Zlatiboru (reditelj 

Jovan Ristić). Konferenciju za štampu, koju su organizovali 

Dragačevci u Beogradu povodom svog Sabora, preneli 

su svi elektronski mediji, osim Televizije Srbije, koja je u 

to vreme emitovala 45 minuta emisiju o Saboru na Zlatiboru. 

Kada je došlo do promene vlasti u Srbiji, pa i na Zlatiboru, 

nova opštinska uprava se izvinila Dragačevcima. 550 

Već krajem devedesetih godina 20. veka dolazak političara 

u Guču postao je tradicionalan deo političkog marketinga, 

jer je i kratkotrajan boravak na Saboru postala stvar 

prestiža i svojevrsno obeležje i dokaz prisnosti sa narodom 

- biračima. Promene su se osetile, a ''stari'' Saboraši, koji su 

u Guču dolazili u vreme kada to nije bilo politički isplativo, 

smatrali su da Sabor nepovratno gubi svoj prvobitni šarm, 

koji je bio nevina mešavina kiča i primitivnosti. ''Sad je to - 

rekli bi učeni - metastaziralo i još raste. Guča je pojela samu 

sebe ili je bar na putu da to nepovratno učini. Osim toga, ovih 

214

se poslednjih godina po saboru sve više muvaju razni biznismeni, 

pravi i lažni, političari, oni sa vlasti i oni iz opozicije, 

čujem da je sada bio i jedan general, za svaku je javnu facu prelazak 

preko Jelice poslednjeg avgustovskog vikenda postao gotovo 

obaveza: ako nisi viđen u Guči, nigde te nema. Naravno, 

dolazili su takvi i ranije. Samo su se trudili da ih se mnogo ne 

primećuje. Biti primećen je, kako vidimo, u međuvremenu postalo 

imperativ. Ovim hoće da se kaže kako se Guča, u 

najširem smislu tog određenja, ispolitizovala. Ona je postala 

oblik političke instrumentalizacije, zloupotrebe. Ne mislim pri 

tom samo na ono što obično zovemo politikom, na vlast i opoziciju, 

na stranke i lidere. Sve što teži da nešto iskoristi u neku 

drugu svrhu jeste određena politika. Možda je to, vrlo verovatno, 

i ovaj članak. No, da bi nešto postalo sredstvo politike 

mora joj biti prilagođeno. U tome i jeste prava nevolja: idiom 

''gučanske trube'' je promenjen, svirka sa Ovčara i Kablara 

zadobila je novi identitet... I tu je ona politizacija, kojoj se 

u ovo doba sve podređuje, našla svoju šansu. Ako odem u 

Guču, a tamo se duva ''Kalašnjikov'', onda će (jedan plus jedan 

jednako tri) prepoznatljivost tog motiva pružiti mom javnom 

imidžu podrazumevajuću konotaciju. Jeste da može da iskošta, 

ali može i da se isplati. Obično se isplati''. 551 

Već početkom novog, trećeg milenijuma, gotovo da nije 

bilo značajnijeg pojedinca u politici Srbije koji je izbegao 

posetu Guči. Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica su izuzeci 

od pravila. Sa promenama političke vlasti, nakon 5. 

oktobra 2000. godine, u strukturi poseta političara Saboru 

nije se ništa promenilo, osim što su bile brojnije i sve manje 

značajne, a zabava u Guči ostala je istovetna kao i pre 2001. 

godine. ''Kao što nalažu kultura i tradicija naše zemlje, to se 

obadalo i arlilo, k'o za Slobovog vakta... Ko da odoli takvom 

izazovu, takvoj proveri, poseta Guči mu dođe k'o redovan sistematski 

pregled. Za ljude. A i političari su ljudi, i to kakvi, 

ako ni zbog čega, dođu da vide kakvi su im ljudi, u kakvom je 

stanju nacija, em upoznaju običaje, em kako im se ljudi vladaju 

prema njima''. 552 

215 



Poseta političara bila je i prilika da se promovišu i trubači, 

koji od takvog publiciteta nikada nisu bežali. Tako je 

Milovan Babić, čija je fotografija sa Jovankom i Josipom Brozom 

godinama korišćena kao pozadina na finalnom takmičenju, 

svirao u Guči Zoranu Đinđiću kada je on bio predsednik 

Vlade Republike Srbije ''Desilo se nekako, u nedelju, 

u podne, kada je u baštu Marinovića kafane u sred Guče, kod 

gazde Miška Marinovića, stigao premijer Đinđić sa suprugom 

Ružicom, oko kafane ni jednog trubača nije bilo ni na puškomet. 

Jeste da su se trube čule sa svih strana, da su jecale okolne 

ulice, ali, brinuli su okolo i komentarisali Saboraši, ne sluša 

se truba u Guči - uprema se. Drugi su otvoreno sumnjali u premijera: 

- Jok, neće da ruča uz trubače, ne zna ni on da se veseli… 

Premijera su poslužili i rakijom, dragačevkom, starom 20 

godina, rekoše konobari u trku, a trubača još nije bilo. Stiže u 

baštu i predjelo, od trubača ni traga. Saboraši okolo razočarani: 

- Došli u Guču, a ručaju ko da su u pozorištu… I taman se 

na stolu ispred premijera u zemljanoj ćasi zapušio vruć svadbarski 

kupus, skoro u trku, u baštu banu duvački orkestar, napred 

Milovan Babić, legenda Guče, za njim oznojeni trubači. 

Stadoše malo izdalje, pa udariše, jeknu bašta, zavriskaše saboraši 

okolo, nastala teška gungula na ulici ispred kafane, uznemiriše 

se članovi obezbeđenja, poskoči pod stolom i noga premijera 

Đinđića, zacupka u ritmu užičkog kola… Posle se sve to 

pretvorilo u fino, saboraško veselje u Marinovića kafani koje 

je trajalo barem sat i po. Milovan Babić svirao je "Čačak", "Kalašnjikov", 

stara narodna kola, izvodio prave male bravure, 

premijer je uživao, na sto ispred gostiju stigla je vruća jagnjetina, 

za drugim stolom, desetak metara od premijera igrale su 

četiri neverovatno lepe saborašice, malo po malo trubači su bili 

sve bliže premijeru… Desetak minuta kasnije, četiri lepotice 

već su bile na stolu, pet-šest metara od premijera. Takav spektakl, 

takvu igru na stolu, lepotu, Guča verovatno nije videla, 

takvu svirku Milovana Babića malo je ko za ove dve-tri decenije 

u Guči čuo…'' 553 

216

I sledećih godina političari su nastavili da dolaze u Guču, 

koristeći ovo okupljanje za ličnu promociju, ili svoje partije. 

Ni organizatori nisu bežali od tih poseta. Predsednik opštine 

Lučani Slobodan Jolović je 2004. godine na konferenciji 

za štampu pozvao na Sabor i druženje predsednika Srbije 

Borisa Tadića, koji je i ranijih godina sa ljudima iz svoje partije 

dolazio u Guču, premijera Vojislava Koštunicu, koji u 

Guču nije došao, ali i haške pritvorenike Slobodana Miloševića 

i Vojislava Šešelja, kao i begunce od optužnica 

Haškog trubunala, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, 

koji je, prema Jolovićevim rečima pre nekoliko godina "već 

bio na Saboru". 554 Od svih pozvanih 2004. godine jedino je 

Boris Tadić posetio Guču, što je ujedeno i ličnost sa najvišom 

političkom funkcijom koja je došla na Sabor trubača, 

koji je sve više tretiran kao ''državna stvar'', jer je te godine 

i Ministarstvo kulture sa ministrom Kojadinovićem zvanično 

bilo pokrovitelj Sabora, a ministar njegov otvarač. 555 

______________________ 

523 Radovan M. Marinković, Dostojanstvo narodne umetnosti, ''Dragačev- 

217 


Ministar Kulture Dragan Kojadinović na Saboru 2004. godine


ski trubač'', br. 10, Guča, 24, 25. i 26. avgust 1979. 

524 Predrag Raović, Praznik Narodnog stvaralaštva, ''Čačanski glas'', 

Čačak, 3. septembar 1982. 

525 Prva truba iz Vranja, ''Borba'', Beograd, 27. avgust 1990. 

526 Truba razgaljuje, ''Dnevnik'', Novi Sad, 25. avgust 1990. 

527 Bogosav Marjanović, Hlad za Jelisavetu Karađorđević, u: ''Trideset devet 


528 Preterivanje srpskih đilkoša (intervju sa Brankom V. Radičevićem), ''Srpska 

reč'', Beograd, 8. jun 1992. 

529 Bogosav Marjanović, Ostaje ''Sa Ovčara i Kablara'', ''Ilustrovana politika'', 


530 Miloš Lazić, Prva truba Ekremu Mamutoviću, "Ilustrovana politika", Beograd, 

septembar 1990; Živko M. Bojanić, n.d., str. 109-110. 



532 Predrag Raović, Sviraj, trubo, svirala za dugo, ''Dragačevski trubač'', br. 

24, Guča, 20-22. avgsut 1993. 

533 Branko V. Radičević, Sa Ovčara i Kablara, ''Pogledi'', Kragujevac, 30. 

oktobar 1992. 

534 Branko V. Radičević, Pred vratima pesme, ''Dragačevski trubač'', br. 23, 

Guča, 21-23. avgust 1992. 

535 Neil Strauss, Serbian Horns, Blaring for Joy, ''New York Times'', New 

York, 5 September, 2001. 


Guča, 26-28. avgust 1994. 

537 Zoran Erak, Kad truba okupi sto hiljada ljudi, "Ilustrovana politika", Be- 


538 Milena Dragićević-Šešić, n.d., str. 158-159. 

539 Sofija Košničar, Kulturne potrebe i ponašanje stanovnika Srbija (II), Zbornik 

Matice srpske za društvene nauke 106-107, Novi Sad, 1999, str. 125-127. 

540 Ž.Srećković, Od uzbuđenja-popustio most!, ''Novosti'', Beograd, 20. sep- 

tembar 1966. 

541 Radovan Brankov, Ore se trube Dragačevom, ''Politika''. Beograd, 25. 

avgust 1984. 

542 Jedan od osnivača Sabora, Radoslav Rašo Protić je od osnivanja Deomokratske 

stranke bio član Glavnog odbora, a njegova podrška Đinđiđu bila je 

odlučujuća, po navodima savremenika, na unutarstranačkim izborima februara 

2000. godine za predsednika DS-a između Slobodana Vuksanovića i 

Zorana Đinđića. Nakon ubistva Zorana Đinđića, Rašo Protić je predložio da 

se Đinđiđeva supruga Ružica uvrsti u Glavni odbor stranke (Marija Kordić, 

Ružica Đinđić. Ofanziva žene iz senke, ''Evropa'', Beograd, 7. april 2005). 


Guča, 25-27. avgust 1995. 

218

544 Predrag Raović, Spomenik trubaču, ''Dragačevski trubač'', br. 29, Guča, 

21-23. avgust 1998. 



546 Bogosav Marjanović, Crveni vojvoda Mišić, ''NIN'', Beograd, 9. avgust 2001. 




549 M. Radošević, Zlatiborsko leto, ''Politika'', Beograd, 28. jul 2000; Isti, 

Zlatiborsko leto, ''Politika'', Beograd, 30. jul 2000. 


551 Bogdan Tirnanić, Sa Ovčara i Kablara, ''Politika'', Beograd, 9. septembar 

2000; Dragan Babić, Srpska truba, str. 177-178. 


gust 2001. 

553 Zoran Šaponjić, Južnjaci odneše sve, ''Glas javnosti'', Beograd, 28. av- 

gust 2002. 

554 Zoran Šaponjić, Guča čeka Karadžića i Mladića, ''Glas javnosti'', Beo- 



12. avgust 2004. 

219 


3. ''U ČULNOSTI ČOVEKOVOJ JOJ JE POREKLO'' — 

TRUBAČI I NJIHOVA MUZIKA 

Postoje mnoge teorije koje govore o značaju muzike u 

životu čoveka, njenoj svrsi, dometima. Muzika ne govori i ne 

pokazuje, ali instrumentalno učestvuje u stvaranju ''životnog 

prostora'', koji jeste konstitutivni ambijent bitisanja čoveka. 

Muzika je prožeta užitkom koji kao da obećava smisao. Ali 

taj smisao nam izmiče, mada je svakim trenutkom njenog 

odmotavanja oko našeg tela obećan i ponuđen kao sama priroda 

tela (koje pleše, maršira, ljubi, fantazira, zaklinje se, 

služi, vlada, liže, mili, nadražuje, preti, vodi, zavodi, nudi, 

kažnjava, bira, glasa, pokazuje, prihvata i, nadasve, troši). 556 

Opšte je poznato da muzika svakom slušaocu može da 

pruži duhovno, ali i fizičko zadovoljstvo, stvarajući euforična 

raspoloženja, uzbudljivija od bilo čega drugog. Svako 

reaguje na svoj način. Ipak, brži muzički ritmovi povećavaju 

budnost organizma, živahnost, uzbuđenje, povećanje 

životne volje. Sve ove tvrdnje mogu se izreći i za muziku trubača, 

koja je uglavnom vezana za masovne, bučne skupove. 

Dinamika i tempo su izrazito emocionalni faktori u muzičkim 

strukturama. Direktna analogija postoji sa govorom. 

Niko ko je tužan ne govori brzo, niti ko je veseo - sporo. Naš 

puls je nulta tačka koordinatnog sistema. Sporije pulsiranje 

u muzici je u sferi negativnih vrednosti, brže - pozitivnih. 

Kvalifikacije ''negativno'' i ''pozitivno'' su u vezi sa uobičajenim 

opisom i vrednovanjem emocija - negativne: seta, tuga, 

nostalgija, depresija; pozitivne: radost, veselje, zanos, orgijastički 

samozaborav. 557 

220

“U čulnosti čovekovoj je poreklo” - trubači i njihova muzika 

Jedna od konstatacija kompozitora i muzičara govori kako 

je truba instrument koji može najbliže, preko usana, 

pluća i vrhova prstiju, gde su svi nervni završeci, da izrazi 

ljudska osećanja i predoči ih slušaocima, proizvodeći kod 

njih emocije. ''Truba, jednostavno rečeno, ne zna da laže''. 

Upotreba trubača u ratu, na veseljima, ali i na pogrebima, 

sjedinila je zvuk ovog instrumenta sa događajima u ljudskom 

životu koji su nabijeni emocijama različitog sadržaja, 

ali uvek visokog intenziteta. ''To je uvek bio junački i ratnički 

instrument. Sa reskim zvukom u boj, u život i smrt, truba na 

svadbama, krštenjima, ispraćajima u vojsku, ali i na večni 

počinak''. 558 Muzička poruka koja je prenošena kroz zvuk 

trube bila je jednostavna, ali jaka. Preko vojnih orkestara, i 

ratova u kojima su masovno mobilisani ljudi iz sela, ona je 

dospela u narod, sela, i ubrzo postala deo folklora, nacionalno 

obeležje Srba i Cigana (Roma). 

Često se spominje teorija po kojoj je sviranje na instrumentu 

vezano za govorni jezik, da urođeni jezik preodređuje 

vokalne organe na specifičan način, i da jedna lingvistička 

grupa bolje čuje od nekih drugih frekfentnih 

oblasti; dakle, da je način ''slušanja'' ili prikazivanja idealnog 

tona određenog instrumenta usko vezan sa zvučnošću 

jezika kojim se služimo. Sličnom teorijom objašnjavamo 

zašto ruski pevači imaju naročito razvijene duboke glasove, 

a Italijani tenore. 559 

Kao deo narodne tradicije ova muzika je postala prepoznatljiva 

u dominantnoj demografskoj grupaciji, radničkim 

domaćinstvima u predgrađima i selima, koji su najveći potrošači 

populističkog kulturnog modela. Pripadnici ove 

društvene grupe gotovo sve svoje slobodno vreme provode 

u društvu porodice i prijatelja, pri čemu su zabava, humor, 

film i narodna muzika, glavni kulturni sadržaji koji se konzumiraju. 

560 Slave, prislave, posela, krštenja, vašari, predstavljaju 

mesta gde se ovi ljudi okupljaju i troše ''emocije'', a 

muzika trubača je uspela da se održi u konkurenciji novokomponovane 

narodne pesme. 

221


Od samog početka Sabor u Guči nosio je naziv ''Sabor 

seoskih trubača'', što je govorilo o poreklu muzike i njenim 

slušaocima, njihovom muzičkom ukusu, životu i društvenom 

statusu. U gradovima i varošima zvuk trube nije dobro 

prolazio, jer je ta muzika bila previše glasna, galamdžijska i 

''seljačka''. 561 Kolektivistički duh siromašnog sela bio je na 

neki način predodređen za trubu i njenu muziku. Limeni 

duvački instrument nikada zapravo nije bio solistički kao 

što su, na primer, žičani i drveni duvački instrumenti: uvek 

je korišćen u grupi, što je prouzrokovalo fenomen kolektivnosti. 

Među instrumentalistima (i kod klasične muzike, koja 

pripada elitnoj kulturi), duvači najčešće potiču iz vrlo niskih 

društvenih slojeva. Deca iz dobro situiranih buržujskih 

porodica gotovo nikada ne uče sviranje na trubi ili trombonu. 

Duvački instrumenti su jeftiniji od ostalih, pa su i dostupniji, 

a sa njima je lakše zasvirati u grupi i doći do novca. 

Sa druge strane što je određeni društveni sloj siromašniji, 

ljudi osećaju potrebu da pomažu jedni drugima, da se 

druže i razmenju mišljenja. 562 

Kao takva, tradicija sviranja u trubu je posle Drugog 

svetskog rata počela polagano da zamire, a mlađe generacije 

su se okretale novim vidovima muziciranja. Organizovanje 

Sabora trubača je zaustavilo taj proces, iako su na prvom 

Saboru učestvovala samo četiri orkestra, i to svi iz Dra- 

Van takmičenja Statua trubača, dar pobedniku 

222


gačeva. 563 Njihovo umeće muziciranja nije bilo visoko, ali su 

svojom pojavom podsetili sve prisutne na jednu tradiciju 

koja je polagano nestajala. 

Već na drugi Sabor u Guču došli su orkestri iz Zapadne 

Srbije, gde je tradicija sviranja u limene instrumente bila 

jača nego u Dragačevu, a broj aktivnih orkestara veći. Na 

vašarima u Zapadnoj Srbiji umelo je svojevremeno da se 

okupi i po 15 sastava. 564 Kao podstrek preostalim orkestrima, 

pred drugi Sabor trubača 1962. godine, osnovano je 

''Udruženje trubača amatera'' u Dragačevu. 565 Očekivanja nisu 

bila velika i ograničavala su se na čuvanje folklornih posebnosti 

Zapadne Srbije. 

Na drugom Saboru pobedu su odneli orkestri izvan Dragačeva, 

što će postati pravilo za sve Sabore do današnjih dana. 

Prvu trubu osvojio je Radovan Babić iz Milićevog Sela 

kod Požege, koji je u to vreme spojio staru svirku sa novim 

pravcima: ''... onih majstora koji su, nadsviravajući po vašarima, 

pokazali da melodija, koja se čula u narodu i koja je svirana 

drugim instrumentima, ima posebnu lepotu i na trubi''. 

Radovan Babić je u svom prvom nastupu u Guči 1962. godine 

pored narodnih kola svirao i ''Marš na Drinu'', što je posebno 

pogodilo svima znanu, ali potisnutu nacionalnu komponentu 

muziciranja na trubi, i njeno ratničko poreklo. Posle 

uspeha u Guči, Babićev orkestar je na putu ka svom selu 

pobednički prošetao kroz Požegu. Na gradskom trgu 

dočekao ih je predsednik opštine i pozdravio biranim rečima. 

Popularnost koju su doživeli, kao i medijska pažnja, bili 

su za sve iznenađujući. ''Tolikoj slavi trube ovdašnji ljudi 

nisu se nadali. Do tada je ona bila lokalna stvar, posao kojim 

se usputno, u radosti i posebnim prilikama bavilo. Čisto seljačka 

stvar u kojoj su uživali oni koji vole vašare, prislave, 

svadbe i slave, krštenja''. Uskoro je Radovan Babić postao prvi 

trubač koji je 1963. godine snimio gramofonsku ploču 

(50.000 primeraka). 566 

223


Treći Sabor je već bio poznata manifestacija. Za takmičenje 

se prijavilo više desetina orkestara, od kojih je posle 

eliminacije u zvaničnom takmičenju učestvovalo samo 

16 trubačkih sastava. Prvi put su došli i muzičari iz Istočne 

i Južne Srbije. ''Seljačkom otegnutom ritmu, uz koji se igra ''u 

šest koraka'' i ''retko'', pridodat je čoček, kao i vlaške melodije''. 

567 Ove orkestre su sačinjavali Cigani (Romi), koji su doneli 

svoju muzičku tradiciju, potpuno drugačiju od onoga 

što se sviralo po selima u Zapadnoj Srbiji. Prvu trubu osvojio 

je Bakija Bakić iz Vranja, a najbolji orkestar imao je Raka 

Kostić iz Lukova (Istočna Srbija). Oba muzičara bili su 

Cigani (Romi), a oni će do današnjih dana biti dominantni 

u svim kategorijama u kojima se dodeljuju nagrade. To je 

stvorilo svojevrstan problem identiteta Sabora, jer je u svojoj 

osnovi zamišljen kao narodni-seoski-srpski. Bakijin orkestar 

je imao u svojoj muzici snažne orijentalne ritmove, a 

Rake Kostića vlaške. 

Javile su se i prve reči kritike. ''Pošto je ovaj sabor izgubio 

svoj prvobitni značaj kad je na njemu egzistirala isključivo elementarna 

svirka zemljoradnika i vinogradara, orkestri sela 

Rti, Goračića, Tubića, Bakionice, Milićevog Sela, Krvavaca, 

Lučana i Dljina, u kojima isključivo drže trube žuljne ruke kosaca 

i goroseča, neminovno je da su pred svirkom takoreći, 

profesionalaca iz Istočne Srbije, ovi seljaci kompleksirani, iako 

i o njima već kruže priče da se polako udružuju, napuštaju 

njive i profesionalizuju, jer, lakše je svirati, jesti pečenje i piti, 

nego bdeti nad trudnom zemljom''. Radovana Babića, pobednika 

na prethodnom Saboru, javno su napadali da je zapustio 

zemlju. Postojala je sumnja da predsednik žirija, koji je 

bio direktor i dirigent beogradske filharmonije, više naginje 

''istočnim orkestrima'', kako su tada nazivani svi oni izvan 

Zapadne Srbije. ''To je još jedan dokaz kako je ovaj sabor 

pošao pogrešnim putem''. Smatralo se da treba podsticati narodnu-seosku 

tradiciju, koja je polazila od pretpostavke da 

je truba došla iz rata, a u selu se ''osilila''. ''Ali za ove koji bi 

224


hteli da osete jednom godišnje aromu sela i vide momke u plavim 

jelecima na suncu kako duvaju u blistave trube, treba u interesu 

Dragačeva, koje je i pokrenulo ovaj turnir, sa uspehom 

sačuvati prvobitnu atmosferu i prvobitne propozicije, bez tendencije 

širenja, jer, polako, pod uticajem tablete megalomanije, 

moglo bi, na nesreću, da se desi pa da se uđe u fazu ''jugotrube''. 

A to je nepotrebno. Dovoljno je kao dokaz navesti samo 

konstantnu priredbu Sinjske alke ili Dubrovačkih maškara. 

S te strane, ova truba, može da bude i prava turistička 

atrakcija. Dokaz za to je i preko dvadeset hiljada posetilaca iz 

svih krajeva zemlje. Nije bilo mesta za brojna kola kojima su 

se dovezli gosti''. 568 

Bakija Bakić Raka Kostić 

Oni koji su mislili da su ciganski (romski) orkestri profesionalni 

''izučeni'' muzičari, nisu bili u pravu. Trubači su bili 

samouki, a svirali su samo po sluhu. Vremenom mnogima je 

to postalo jedino zanimanje, i način da se izvuku iz bede siromaštva. 

U Južnoj Srbiji, odakle dolazi najveći broj orkestara 

na takmičenje u Guču, Srbi se nikada nisu bavili muzikom, 

kao niskim zanimanjem. Nije zabeleženo da je ikada 

neki Srbin iz ovih krajeva svirao trubu. To je bilo tradicionalno 

zanimanje Cigana (Roma). Slično je bilo i sa Istočnom Sr- 

225


bijom. Bakija Bakić je, kao i Raka Kostić, bio samouk, a jedinu 

muzičku nadgradnju imali su u vojsci, koju su obojica 

služili u Kragujevcu. Bakija Bakić je imao i porodičnu tradiciju 

u sviranju trube, a bio je poznat i pre Drugog svetskog 

rata u svom kraju. Ipak, određene predrasude, sa obe strane, 

postojale su, o čemu posredno govore i izjave samih članova 

orkestra Bakije Bakića. ''Narod nije znao da smo mi Romi, jer 

ni jedan u orkestru nije bio crn''. 569 Rivalitet između ''belih'' i 

''crnih'' orkestara nije prestao do današnjih dana. 

Rasprave o orijentalnim elementima u srpskoj narodnoj 

muzici, i Ciganima (Romima) kao njenim izvođačima, bile 

su dosta stare. Još 1923. godine etnomuzikolog V. Đorđević 

zapazio je da postoji ''dvojstvo'' naše narodne muzike, sa 

''čistom narodnom muzikom iz krajeva u koje je vrlo malo ili 

nimalo dopirao turski uticaj'' i narodne muzike ''koja se razvijala 

pod uticajem turske muzike'' koja je ''naprednija i šarenija, 

što je proizvod prigodnog ukrštanja''. 570 Međutim, postojala 

su i drugačija mišljenja, kao Vladimira Dvornikovića, 

koji je pisao o ugroženosti slovenske-srpske narodne muzike. 

Dvorniković je primetio da su Cigani, kao profesionalni 

muzičari, varoškoj pesmi dali svoj duh i karakter, preudesivši 

je za svoje potrebe. ''Otuda onaj specifični ciganski 

način kako ga čujemo po našim kafanama: lupa, dernjava, 

krivljenje i prenemaganje do odvratnosti''. 571 

Borba protiv orijentalizama u narodnoj muzici je bila dosta 

duga i protezala se od osnivanja Radio Beograda tridesetih 

godina 20. veka. Tada je oštrica bila usmerena protiv sevdalinki. 

Posle Drugog svtskog rata rasprava se nastavila. Tako 

je Živojin Zdravković 1957. godine ponovo pokrenuo polemiku 

smatrajući da je narodna muzika ''napadnuta'' sa 

tuđim elementima: ''... orijentalni balast, pun lažne ornamentike 

i deplasiranih arabeski, što je sve potpuno strano našoj 

narodnoj muzici''. Zdravković je smatrao da pod ovim uticajem 

više niko nije u stanju da oseti lepotu ''prave'' narodne 

muzike: ''... čija lepota je u jednostavnosti i monumentalnosti, 

226


a ne u balastu komplikovanog i konfuznog muslimanskog sveta, 

jezika i izraza i mentaliteta koji nije naš''. I prvi predsednik 

žirija Sabora trubača, Miodrag Vasiljević, smatrao je da 

orijentalni elementi kvare srpsku muziku. 572 Miodrag Vasiljević 

je umro 1963. godine, tako da nismo u stanju da proverimo 

kakav je odnos imao prema muzici trubača iz Južne 

Srbije, a Zdravković im je davao prednost u ocenjivanju na 

Saboru u Guči. Rasprave ovog tipa obnovljene su sa raspadom 

Jugoslavije, a 1993. godine orkestrima u Guči nezvanično 

je skrenuta pažnja da smanje orijentalne ritmove u 

svojim nastupima, posebno apostrofirajući mnogobrojne 

čočeke koje su izvodili trubači sa juga Srbije. 573 

Pored orkestara iz Južne Srbije, u Guču su došli i oni iz 

Istočne Srbije, koji su u svojoj melodiji imali snažne elemente 

vlaške narodne muzike, a izvođači su bili Cigani (Romi), 

kojima je maternji jezik bio vlaški. Truba je još pre Prvog 

svetskog rata postala omiljen instrument u narodu Istočne 

Srbije, ulazila je u sela na čijim se veseljima tražila muzika 

koja se ''bolje čuje''. Trubači su Istočnoj Srbiji doživeli ekspanziju 

nakon Drugog svetskog rata; ''skidali'' su melodije 

sa radija, gradskih pevača, ali i od starih muzičara na tradicionalnim 

instrumentima. ''Krajina je tada bila ''Meka'' za 

trubače. Bogata. Para koliko hoćeš''. Najpoznatiji, i možda 

najbolji trubač iz tog područja, Raka Kostić, redovno je gostovao 

po svadbama, gde je njegov orkestar neprestano 

vežbao. Iako mu je muzička osnova bio vlaški folklor, Kostić 

nije bežao od stranih uticaja. Njegov orkestar je na jednom 

predtakmičenju u Guči svirao marš ''Na reci Kvaj'', ali ga je 

stručni žiri zbog toga eliminisao u polufinalu, jer je komisija 

rekla da to nije seljački marš, nego američki. ''Ali, voleli 

smo to, melodija je bila ubitačna''. Kostić je poštovao trubače 

sa juga Srbije, koji su svirali razvijeniju melodiju, ali i džez 

trubače, posebno Harija Džejmsa. Svojevremeno Raka Kostić 

je otišao u Beograd da sluša i Luja Armstronga. ''Platio 

je pet hiljada dinara. Ali, nije mu preterano njegova svirka ''le- 

227


gla'': Njegova je muzika divlja... A meni to ne leži. Meni leži 

muzika koju svira Hari Džejms, jer njegova truba peva...'' 574 

Orkestar Rake Kostića je voleo i da svira temu iz filma 

''Odavde do večnosti''. 575 Nakon Rake Kostića, uticaj vlaške 

muzike je opao, za razliku od trubača iz Južne Srbije, koji su 

postali dominantni. 

Zbog društvenog porekla muzičara i publike, muzika 

trubača dugo je doživljavana isključivo kao ''seljačka'' i ''ciganska''. 

Bile su potrebne godine da bi postala popularna, a 

ne samo deo ukočenog, arhaičnog i preživelog folklora, koji 

je samo dekor jednog velikog vašara. ''Trebao je da se dogodi 

sabor u Guči, da on postane atraktivan, novinarima, a pre 

svega televiziji, da se pročuje da u maloj srpskoj varošici, uz 

kupus i pečenje, danima u šatrama sviraju trube i da je sve to 

čudo neviđeno od svirke i strasti, pa da i trubači sami shvate 

da to što oni umeju nije nešto najobičnije, već da je to spomenar 

koji nema svako i umeće koje je dato samo izabranima. 

Čini se da su to intuitivno, sledeći svoj temperament i način 

života, najpre shvatili južnjaci... Kada su se 1963. godine pojavili 

u Guči, govorili su da su muzički izučeni, ali oni uopšte 

nisu znali note, kao i što je slučaj sa većinom muzičara danas...'' 

Muzička neobrazovanost većine trubača čitavom događaju 

daje posebnu, egzotičnu notu. To je bila i ostala velika 

posebnost Sabora u Guči, jer se sve svira po sluhu. 576 

Zbog svojevrsnog marginalnog položaja u društvu, ali i 

pravila Sabora koji je insistirao na izvornosti, odnosno izbegavanju 

svake modernizacije, trubači su postali prenosnici 

muzičkog folklora, koji je kod slušalaca izazivao snažna nostalgična 

osećanja vezana za seosko poreklo gotovo čitave 

populacije koja živi u Srbiji. ''Čovek našeg podneblja, raste u 

svom muzičkom snu, istorije i tradicije, uostalom, kao i u svemu, 

tako i u pesmi i svirci - vraća se svom korenu... Ide truba 

i uz narodno veselje, bol i radost, rat i mir, zeleno i žuto, plavo 

nebo i crnu zemlju, daleki put, uz kutak gde se konači, uz 

profesora i ovčara, leptira i konja domaćinskog, pročevlje i vi- 

228


lu za uživanje, čuje se u srcu i na javi, u snu... Slušam naše trube 

sa Juga, Zapada ili Istoka, čujem, koliko ovi ''junaci svirke 

na limu'' često ne poštuju muzička pravila, formu, harmoniju... 

I nije tačno da to ovi trubači ne mogu da nauče... Često, 

oni to i ne žele... Jer, ''ubiće ih'' ta pismenost i boje se... Oteraće 

sa njihovih usana i iz duše, onu pravu sliku i osećanje zbog koga 

se i dohvatiše trube''. 577 

Na Sabor nikada nisu dolazili samo orkestri koji su bili u 

zvaničnom takmičenju. Najviše je bilo onih koji su uveseljavali 

goste ispod šatri, a čije muziciranje nikako nije bilo vrhunsko, 

ali je i ono postalo deo miljea Guče. ''... Svake godine 

ini se sjate u Guču. I oni koji su tek nedavno prvi put dunuli 

u pisak, i oni što su živeli od sviranja po svadbama, sahranama, 

vašarima i zabitim krčmama. Među njima ima svakojakih; 

onih u seljačkim gunjevima i opancima-šiljkanima, sa šajkačama 

na glavama, i drugih što su već stekli ime, pa se odenuli 

u svilene košulje jarkih boja i širokih rukava, prsluke i lakovane 

cipele. Dolaze tu i odrpani orkestri bez sluha i imalo 

muzikalnosti, uvežbani ansambli, koji su već nastupali na televiziji 

i igrali po filmovima, ciganski orkestri s rumunske i bugarske 

granice i družine sa imenima nagrada ispisanim na bubnjevima 

pozlaćenih činela - čak i jedan sastav bledolikih Anglosansonaca 

iz Pensilvanije u Americi koji ne zna nijednu reč srpskog, 

ali koji isto tako vešto i dobro, kao i ostali, izvodi 

''Đurđevdan'' i ''Marš na Drinu''. Nadmeće se i limena glazba 

vatrogasaca iz Ptuja u Sloveniji.'' 578 

Vremenom, neprijavljeni, ''divlji'' orkestri, nisu mogli samostalno 

da dolaze u Guču za vreme Sabora, i da sviraju pod 

šatrama bez odobrenja organizatora, koji je od svakog orkestra 

naplaćivao taksu. Posebna inspekcija je obilazila Guču i 

''hvatala'' ove orkestre, kojih je u proseku svake godine bilo 

dvadesetak. 579 Milicija je 1998. godine oduzimala instrumente 

orkestrima koji nisu imali licence. 580 Međutim, i oni su sastavni 

deo Guče u danima Sabora, kada je ''potrošnja emocija'' 

svih vrsta ubedljivo najveća u odnosu na ostatak godine. 

229


''Divlji'' orkestri su uvek tu da posluže kao katalizator za stvaranje 

veselja. ''U noći kada su svi izgubili pamet, muzičari koji 

piju su strpljivo obilazili stotinak ugostiteljskih objekata u svetskoj 

prestonici trube, ulazili u šatore i skenerski precizno pronalazili 

osobe koje su za nekoliko godina od kartonskih kutija na 

ćošku stigli do sopstvenih holding kompanija, ali i nesrećnike 

koje maltretiraju šefovi, izdaju prijatelji, varaju žene i ljubavnice. 

Pronađeni su i oni koji piju jer je teča operisao čir, komšija 

ih maltretira nesnosnom muzikom, a mačke im stalno prelaze 

preko puta. Svako može da ima slabu tačku, ukoliko je jak na 

novčaniku. ''Samo jedno mož' da se kaže. Dok mušterija ima para, 

nema da se pušta. Mi smo taki, osećajni, mora svakom bratu 

da udovoljimo, kaže Sait Berberović iz Surdulice, iz jednog od 

orkestara koji može da se takmiči samo kad padne mrak...'' 581 

Poznatim trubačima i orkestrima vremenom je postalo 

''mrsko'' da se pod šatrama takmiče se ''divljim'' orkestrima 

za naklonost i novčanik gostiju. Postojao je još jedan razlog. 

Štedeli su se za zvanično takmičenje, jer je pobeda na njemu 

donosila veliku popularnost i otvarala mogućnosti za zakazivanje 

sviranja na prestižnim svadbama i veseljima. 582 

Kvalitet njihove muzike je od naivnih početaka narastao, tako 

da su u zvaničnim takmičenjima uspešno i tehnički besprekorno 

svirali i kompozicije klasične muzike (Betovenova 

Peta simfonija na Saboru 1998. godine, na primer). 583 

Na prvom Saboru, kada su učestvovali samo orkestri iz 

Dragačeva, sviranje pesama i marševa (do 1996. godine obavezni 

deo programa) bilo je veoma slabo. Kada su došli trubači 

sa istoka i juga Srbije, svirani su marševi samoukih 

kompozitora, da bi nakon dve decenije počeli da se izvode i 

melodije poznatih autora. Redovno se svirao ''Marš na Drinu'', 

ali i oni koji su komponovani u slavu partizanske tradicije. 

Pokušaj modernizacije sa sviranjem stranih kompozicija, 

kao u slučaju Rake Kostića, nije prihvaćen od stručnog 

žirija. Narodne pesme koje su se svirale na Saboru, sa dolaskom 

Bakije Bakića i Rake Kostića postaju raznovrsnije i 

230


komplikovanije. Izvođenje spletova narodnih pesama prihvataju 

i trubači iz Zapadne Srbije (Milovan Babić), pa se 

sviraju i kompozicije Mokranjca. Drugi trubači uvršćuju starogradske 

melodije iz svih krajeva Srbije, pa i od šabačkih 

Cicvarića. Od 1974. godine zabranjeno je izvođenje spletova 

narodnih melodija na takmičenju - zbog dužine programa. 

Bilo je primećeno i da trubačima koji su se takmičili za ''prvu 

trubu'', u sviranju pomažu i drugi i treći trubač u orkestru. 

Tada je odlučeno da trubač koji se takmiči sam odsvira 

melodiju, ali orkestri to ipak nisu prihvatili. 584 

Postati pobednik Dragačevskog sabora trubača donosilo 

je orkestrima veliku prestiž, ali i mogućnost da dobro zarade. 

Tu šansu su naročito iskoristili Cigani (Romi) iz Južne 

Srbije, kako bi svoje porodice izvukli iz siromaštva. Muzika 

im je postala profesija. ''Potekli iz siromašnih seoskih porodica, 

deca nadničara i palanačke periferije, koja su imala sreću 

da u detinjstvu pronađu nekako svoje prve limene instrumente 

i da sopstvene živote produvaju kroz uski pisak trube, danas 

su milijarderi! Zlatna truba ili Prva truba Dragačeva, napravila 

je od njih zvezde, o koje se otimaju seoske svadbe i poznati 

gradski restorani, televizija i radio-programi. Njihove biografije 

tema za filmove o uspehu!'' 585 

Pored Rake Kostića (1927-1994), šezdesetih godina dva 

najpoznatija trubača bili su Bakija Bakić (1923-1989) i Junuz 

Ismailović (1922), obojica Cigani (Romi), koji su svirali trube 

sa snažnim orijentalnim primesama u svojim melodijama. 

''Bakija je je svirao setno, ponekad tužno, nikad gorko, 

njegova truba svirala je meko i tiho... Lako i lepljivo je prianjao 

njegov zvuk''. Junuz Ismailović je bio majstor brzih kola 

i marševa. 586 

Bakija Bakić bio je prvi popularni trubač iz Južne Srbije, 

koji je svojim umećem sviranja oduševljavao posetioce 

Guče, gde se proslavio. Karakteristična je njegova izjava iz 

1970. godine, neposredno po proglašenju za najboljeg trubača.: 

''Mene je ovaj Sabor rodio! U stvari, ja se na svakom 

231


Saboru ponovo rađam. Verujte, godinu dana živim za Sabor. 

Iako ovde nisam rođen, iako ovde ne živim, ja sam, zbog Sabora, 

u duši Dragačevac. Doći ću iz mog Vranja ponovo. Ja u 

Guču zaista moram dolaziti, ne zbog pobeda i priznanja, već 

zbog ovih divnih ljudi''. Iste godine orkestar Junuza Ismailovića 

je proglašen za najbolji na Saboru, a oduševljenje koje 

je on nakon toga doživeo, prešlo je u očaravajuću ekstazu. 

''Šta da kažem? Ja više ne umem da govorim. Zar je moguće da 

sam u ovakvoj konkurenciji pobedio? Srećan sam, srećan... 

Prosto ne znam kako da se ponašam. Skakao bih od radosti, 

pobegao bih negde, plakao bih i smejao se u isti mah...'' 587 


Onaj ko bi bio proglašen za pobednika imao je razloga da 

slavi. On bi po završetku takmičenja nošen na ramenima prema 

centru Guče, a iza njih bi se valjala gomila sveta. ''Posle 

proglašenja pobednika, nosilac zlatne trube za ovu godinu, okupio 

je, međutim, orkestar i krenuo ka centru grada. Osobe, koje 

su imale antologijsku priliku da slušaju Cigane-trubače dok sviraju 

za džabe, krenuli su za trubačem. Za njima su krenuli i drugi 

dobitnici nagrada, otvarajući na taj način novo takmičenje u 

232


kome prvu nagradu dobija muzičar koji okupi najviše sveta oko 

sebe i kome zalepe najviše novčanica na visoko čelo. Usledio je 

kermes. Iznad ljudske mase pojavljivali su se naizmenično trubači 

sa nagradama u rukama, koje su strpljivo nosili njihovi fanovi, 

dok su se na okolnim terasama uvijala tela domaćica u ritmu 

ciganskog urnebesa. Prodavci plastičnih truba su se popeli 

na tezge. Klinci u dresovima Bodiroge i Rebrače sa bandera su 

pratili pobednike''. 588 Trijumf na Saboru donosio je veliki 

ugled, prestiž, popularnost, ali i novac. Pobednici Sabora, kao 

Boban Marković iz Vladičinog Hana, svečano bi dočekivani u 

svojim mestima, a lokalni političari su se uvek trudili da iskoriste 

takve trenutke. ''Posle, kad se vratimo u Han, one što su 

pobedili u Guči dočekaju naši političari i čestitaju, a ostali orkestri 

izađu na drugom kraju stanice, samo prođu preko onog pijaca 

i - beži kući''. Među orkestrima se razvilo rivalstvo, a 

neučestvovanje na Saboru u Guči se shvata kao ozbiljan 

životni promašaj. 589 Vremenom, to je izazivalo sve veću netrpeljivost 

između orkestara, što je dovelo do velike tuče na Saboru 

1987. godine, pa i pokušaja napada na članove žirija. 590 

Bakijino muzičko umeće ostalo je zapamćeno kao obrazac 

uspešnosti i autentičnosti sviranja u trubu, kod mnogih 

posetilaca Sabora u Guči, što je dovodilo i do poređenja sa 

velikanima džeza. ''Tu je sa trubom i orkestrom i unuk legendarnog 

Bakije iz Vranja - u njegovoj muzici prepoznajem neprevaziđeni 

stil njegovog dede, rođenog brata Luja Armstronga; 

isti ton, promukao i mazan, iste usne, ispucale i izranjavane 

od silnog duvanja u pisak, naduveni obrazi i tamna 

put...sećam se, u jednoj straćari vranjanske Cigan-male, pokrivenoj 

limom i ter-papirom, svirao mi je na uvo "Jesenje lišće"; 

nikada u životu kao te davne noći, nisam bio bliže vrhunskoj 

umetnosti muziciranja na trubi, čak ni u Nju Orleansu, gde 

sam se jedne godine zaglavio na duže, u Francuskom kvartu 

(Burbon strit), opijen burbonom i slatkom muzikom diksi-Juga, 

kada se u dvorištima kreolskih zdanja, stabla magnolije 

pretvaraju u začarano drveće carinika Rusoa... Kada bi to bi- 

233


lo moguće, kada bi bio bogat, kada bih... (možda jednog dana, 

ko zna?) odveo bi tamo Bakiju i njegov orkestar, da svojim urnebesnim 

zvukom pometu proslavljene trubače iz Prezervejšnhola. 

Jedini bi oni mogli da im se suprotstave na svetu!'' 591 

Sličnosti u nastajanju džeza i zvuka koja se još uobličuje 

na Saboru u Guči nisu samo muzičke. Kao i Nju Orleansu, 

gradu na američkom jugu rodnom mestu džeza, gde su se 

ukrštale francusko-španska i američka anglo-saksonska 

kultura, belci, kreoli i crnci, i Sabor u Guči je svojevrsno stapanje 

različitih kultura u Srbiji. Na oba mesta rat i demobilizacija 

su odlučujuće delovali u porastu duvačkih muzičkih 

instrumenata među lokalnim muzičarima, u Srbiji Balkanski 

i Prvi svetski rat 1912-1918. godine, a u Americi jedan 

drugi sukob. ''Posle završetka špansko-američkog rata 1898. 

godine došlo je do prave poplave polovnih muzičkih instrumenata 

na tržištu, koje je armija prodavala posle demobilizacije. 

Nju Orleans je bio jedna od američkih luka najbližih Kubi i 

mnoge jedinice su demobilisane u tom gradu... Tako su oko 

1900. godine radnje u Nju Orleansu prepune polovne robe, koju 

su i veoma siromašni crnci mogli da kupuju... Muzika se 

stapala: marš, regtajm, pesma o radu, bluz, uvertire, evropeizirana 

afrička muzika i afrikanizovana evropska muzika - sve 

se to slivalo i usti tok, i jednoga dana nastala je muzika kakva 

nikada ranije nije postojala (džez), muzika koja je u toku tridesetak 

godina izašla iz honki-tonk lokala, napustila izletišta, 

išunjala se iz burdelja, uzletela sa ulica Nju Orleansa i nadletela 

čitav svet''. 592 

Muzički kritičari su, pored jedinstvenosti sviranja truba 

na Saboru u Guči, ipak pronašli određene paralele u svetu. 

Navođeni su Bil Čejs iz 70-ih sa svojom grupom ''Chaze''. 

Čejs je bio deo sastava orkestra Vudi Hermana, ali zapaženu 

karijeru nakon odlaska iz ovog orkestra nije ostvario, jer je 

njegov orkestar nastradao u saobraćajnoj nesreći. Mnogo 

veću sličnost ima praksa orkestara iz Nju Orleansa da sviraju 

u hodu, kako na veseljima tako i na sahranama, kao i 

234


kroz melodijske linije koje se koriste. Jedan od takvih orkestara 

''Dirty Dozen Brass Band'' gostovao je osamdesetih i u 

Jugoslaviji. Delovi aranžmana takvog pristupa u sviranju 

džeza bili su vidljivi i kod Stjepka Guta. Svojevremeno je i 

jedan od velikih džez majstora, Dizi Gilespi, kada je gostovao 

u Beogradu 1956. godine, uspeo da se slika u srpskoj narodnoj 

nošnji, sa sve opancima. Bio je to ujedno prvi crni 

muzičar džeza koji je gostovao u Beogradu nakon 1945. godine. 

Muziku dragačevskih trubača čuo je sa ploča i jedan 

od važnijih aranžera u džezu, Gil Evans, koji je gostovao u 

Beogradu sedamdesetih. Nakon toga je u specijalizovanim 

magazinima za džez davao pohvalne izjave o našim narodnim 

trubačima. Evans je inače od 1949. do sredine šezdesetih 

sarađivao sa Majls Dejvisom. Ovo interesovanje za naše 

trubače nije im donelo prodor u svet, a i iz Srbije trubači su 

isključivo slati u svet kao deo kulturno-umetničkih društava 

koja neguju folklor. Tek sa Bregovićem i Kusturicom trubači 

postaju popularniji, mada je još 1989. godine Jovo Stojković 

''Bešir'', iz Golemog Sela kod Vranja, snimio album za 

tada poznatu izdavačku kuću ''GlobeStyle/Ace'', ali to je 

ostalo nezapaženo. Komunikacija sa mladom publikom je 

mogla da se ostvari trubačkom obradom velikih hitova, ali 

godinama diskografske kuće za takav poslovni potez nisu 

bile zainteresovane. 593 Profesionalni džez muzičari u Srbiji, 

kao u slučaju Duška Gojkovića, dolazili su u Guču, ali nisu 

smeli da se okušaju u nezvaničnom takmičenju sa seoskim 

trubačima: ''... Ovi ljudi opasno sviraju, ja ne smem da se približim 

uopšte'' izjavio je Duško Gojković, ali je kasnije u 

Vranju napravio saradnju sa Ekremom Sajdićem, što je i 

snimljeno na jednom zajedničkom albumu. 594 

Za to vreme u Guči i dalje se odvijala ''borba'' između dve 

tradicije sviranja trubačkih orkestara, sa autentičnim junacima 

tog velikog rivaliteta koji traje i danas. Jedan od najmarkantnijih 

trubača, koji decenijama dolazi na Sabor, je 

Milovan Babić (1950) iz sela Krvavaca kod Užica. Za njegov 

235


orkestar se vezuje konstatacija da predstavljaju zvučnu sliku 

Zapadne Srbije. Veliku popularnost je stekao sedamdesetih 

godina, kada je više puta proglašen za najboljeg trubača, 

a njegov orkestar za pobednički u različitim kategorijama. 

Predstavljao je Jugoslaviju 1978. godine na Svetskom 

festivalu kulture mladih u Havani. Svojevremeno je snimio 

i ploču sa tada veoma popularnom pevačicom Oliverom Katarinom. 

595 Ona je u to vreme popularisala muziku iz Zapadne 

Srbije koja je devedesetih godina 20. veka kod određenih 

društvenih slojeva, pre svega na desnici, prepoznata kao autentični 

nacionalni zvuk. 596 

Mnogo značajniji momenat u njegovoj ranoj karijeri bili 

su susreti sa Josipom Brozom i njegovom suprugom Jovankom. 

Najpre na Zlatiboru 1973, i 1974, kao i na Tari 1978. 

godine. 597 Sve je ovekovečeno fotografisanjem. Jedan od tih 

snimaka je osamdesetih godina postavljen kao pozadina na 

bini u Guči, gde su se održavala zvanična takmičenja. Po 

sećanju Babića, ta fotografija je nastala slučajno. Njegov orkestar 

pozvao je na Taru predsednik opštine Užice: ''...A kad 

smo svirali Titu, on nije baš mnogo reagovao. Bila je tad i Olivera 

Katarina, muzičari iz Radio Beograda su svirali i svi oće 

da se slikaju sa njim. Mi smo se bili izmakli i stojimo, dok Jovanka 

ne povika da trubači priđu da se slikaju. A u stvari, nismo 

mi imali nikakav razgovor sa predsednikom''. 598 Nakon 

svirke Josipu Brozu Titu na Zlatiboru, general Ljubičić je pitao 

članove orkestra da li su u partiji? Pošto to nije bio niko, 

general ih je prekorio: ''Pa kako svirate vrhovnom komandantu, 

a niste članovi partije?'' 599 

Brza kola Zapadne Srbije i Šumadije čine osnovu Babićevog 

sviranja, a rivalitet sa orkestrima sa juga Srbije vremenom 

je postajao sve veći, tako da je 1987. godine došlo i 

do fizičkog sukoba u kojem je učestvovao i Babićev orkestar. 

Milovan Babić i danas važi za trubača koji neguje ''izvornost'' 

u sviranju, i bori se protiv modernizacija i dominacije 

trubača sa juga Srbije. 

236


Prvi trubač koji je 

doživeo opštu popularnost 

bio je Fejat Sejdić, 

rođen 1941. godine u 

Bojniku kod Leskovca. 

Zbog svog dugog trajanja 

na estradi on je 

verovatno najpoznatiji 

trubač u Srbiji. U Guču 

je prvi put došao 1969. 

godine, ali bila je potrebna 

jedna decenija 

da bi se nametnuo kao 

najbolji trubač. ''Kod 

Fejata Sejdića sve je bilo 

posebno. Po zvuku se 

poznavala šatra pod kojom je svirala Fejatova truba. Belo odelo, 

duga začešljana kosa... lep stas, savremene melodije, harmonično 

i precizno muziciranje. Bio je dugo najviđeniji trubač 

na estradi... Dostojanstvenim držanjem, otmenošću u nastupu, 

ali pre svega autentičnim zvukom, Fejat Sejdić je, brže od 

ostalih, osvojio estradne pozornice... imao je radio i televizijske 

emisije, gde je bio rado viđen''. Nastupao je i u inostranstvu, 

a svirao je i sa ''Džipsi kingsima'' u Engleskoj u vreme 

njihove velike popularnosti. 600 Osamdesetih godina doživeo 

je vrhunac u svojoj karijeri, a onda su nastali i problemi. Nije 

uvek dolazio na predtakmičenja, što mu u sledećoj deceniji 

od organizatora nije opraštano. Jedno vreme nije ni dolazio 

u Guču, ali to mu nije smanjilo popularnost. Za njegovo 

sviranje počele su da se vezuju i mistične priče, poput 

one da ako Fejat svira na svadbi, iz tog braka se rađaju 

muška deca. 601 

Milija Milić i Milovan Babić 

Bez obzira na nesporazume sa organizatorima Sabora, pa 

i tuču koja je nastala 1987. godine, kada je optužen za nameštanje 

rezultata žirija, Fejat je cenio Guču i takmičenje 

237


trubača. ''Da nije bilo Guče, ko bi čuo za Fejata. Dođeš u Guču, 

pobediš. A posle pozivi sa svih strana. Posla, da ne možeš da 

izdržiš. Eto, ovoga puta se ne takmičim. Dosta je bilo. Ne, nisam 

se umorio. Mlađi neka se iskažu. Sinu Zoranu sam prvu 

trubu i orkestar prepustio. Još će se čuti truba iz Bojnika''. 602 

Otmeno držanje Fejata i njegovih trubača, u mnogo 

čemu je doprinelo popularnosti njegovog orkestra. ''Jedan za 

drugim u koloni, odeveni u besprekorna odela krem boje, probijaju 

se kroz svetinu trubači Fejata Sejdića, svirajući "Svilen 

konac". Blistaju njihovi novi instrumenti sjaje zlatni zubi, prstenje 

i "seiko" elektronski časovnici - Fejat ponosno korača 

kao kakav kralj na čelu svečane povorke''. 603 Fejat Sejdić je sa 

svojim orkestrom osamdesetih godina 20. veka dovodio publiku 

do svojevrsnog transa u vrelim kafanama: ''... slavlje se 

nastavljalo dalje da bi se sve to završilo negdje oko pet sati 

izjutra, kada je Fejatu Sejdiću razularena publika ljubila ruke 

ukrašene zlatnim prstenjem, bacala se na koljena, trgala haljine 

i košulje, nezaustavljivo i bez reda ljepila marke, dolare i 

pokoje dinare na čela, instrumente i, kad to više nije mogla, trpala 

sviračima džepove istim tim novčanicama''. 604 

Sejdići imaju i svoju porodičnu legendu vezanu za tradiciju 

sviranja u trubu, koja se smešta u Prvi balkanski rat. Fejatov 

deda Rustem je, kao vojni trubač, svirao srpskoj vojsci 

juriš umesto odstupanja, što je donelo pobedu u Kumanovskoj 

bici. Još nekoliko porodica baštini istu tradiciju. U Dugojnici 

postoji priča o Neziru Ajdinoviću sa istim sadržajem, 

kao i za nekog neimenovanoig trubača iz Zagužanja. 605 

Kada su u pitanju Sejdići, isti događaj se ponekad smešta 

i na Solunski front, gde se proslavio ''deda Rustem''. "Bio 

je solunac, vojni muzičar. Čuo je bugarskog trubača kako svira 

njihove znakove za odstup, juriš, i odmah je naučio. Tako je jednom 

našima umesto 'odstup' svirao 'juriš', a Bugarima je svirao 

'odstup', i tu su ih naši prevarili. Posle ga je zvao Stepa Stepanović 

na saslušanje, a on se bio uplašio jer je bez naređenja to 

svirao. Ali dobio je Karadorđevu zvezdu i čin narednika." Fejat 

238

Sejdić je dobio mnoga priznanja u zemlji i inostranstvu, a 

nosilac je Ordena sa zlatnim vencem, dva puta je dobio Oktobarsku 

nagradu Bojnika, mnoge pohvale sa domaćih i svetskih 

festivala, Estradnu plaketu Jugoslavije. Zahvaljujući svojim 

trubačkim kvalitetima, kao i medijskoj prepoznatljivosti, 

Fejat Sejdić je svirao mnogim političarima, od Tita do Miloševića. 

"Jeste, svirali smo, istina... Od Tita pa nadalje... Veselili 

se svi, normalno... Svaki živ čovek mora da se veseli", kaže 

Fejat i izbegava tome išta da doda. 606 Nakon nekoliko godina 

izbegavanja dolaska na Sabor u Guči, i bolesti, Fejat Sejdić je 

2004. godine imao najbolji orkestar na takmičenju, a uspeo 

je da svira i aktuelnom predsedniku Republike Srbije, Borisu 

Tadiću. 607 

Na uspon u karijeri Fejata Sejdića 

uticali su, pored popularnosti 

koju je stekao u Guči, Bregović i 

Kusturica sa kojima je sarađivao na 

snimanju filma ''Dom za vešanje'', 

nakon čega su sledili mnogi pozivi 

iz inostranstva. "Bili smo svuda. U 

Rusiji smo bili još pre petnaestak godina, 

onda u Nemačkoj, Francuskoj, 

Engleskoj, Australiji. Ja sam bio iznenađen 

kako Nemci volu našu muziku. 

Neverovatno! Pa Slovenci! Oni 

nas obožavaju." Sa ''Džipsi Kingsi- 

ma'' Sejdićev orkestar je svirao na 

njihovoj evropskoj turneji. 608 


Trubači su svoju najveću slavu stekli tek posle filmova 

Emira Kusturice. Popularnost je postala bukvalno planetarna, 

a ključnu ulogu imali su orkestri porodice Salijević i Bobana 

Markovića. U njihovoj muzici preovladavao je orijentalni 

zvuk strasnih čočeka. Osman Salijević je svirao u Guči još 

šezdesetih godina, ali tek je njegov sin Slobodan stekao 

ugled velikog majstora osamdesetih. ''Slobodan Salijević svi- 

239 

Fejat Sejdić


ra strasno ''krvno''... Solo deonice, trajanja na najvišim tonovima 

u kojima se ne gubi lepota, iz kojih odjekuje čežnja i kojima 

se zove, to Salijević najbolje može... Tajna, magija, strast... svejedno...'' 

Saradnja sa Kusturicom i Bregovićem donela im je 

slavu, ali i malo razočaranje jer nisu potpisivani kao autori 

pesama. 609 Kao i Fejat Sejdić i Slobodan Salijević je svojom 

pojavom uticao na sve koji su posetili Guču u vreme Sabora. 

''Sa druge strane, nailazi mladi Slobodan Salijević iz sela Prekodolca, 

kod Vladičinog Hana, sa licem i izgledom tamnoputog 

čobanskog Mocarta. Sve što dotakne, pretvara se u muziku. Za 

njim Cigančići, žene, dečurlija i lokalni ludaci... Pre dve godine, 

Salijević je dobio Zlatnu trubu i sina, kome je dao ime Sebastijan, 

jer je, kaže, čuo da je nekad davno postojao jedan takav 

muzičar i da je u svoje vreme bio veoma dobar. Ove godine je 

dobio sina Seida. On još ne zna da će ponovo osvojiti zlatnu 

trubu. Iz njegovog instrumenta izvija se prekrasan, nedostižno 

visok ton, čist kao suza radosnica. Taj zvuk poput laserskog 

zvuka probija staklo, oznojeni ljudski bedem, zidove Guče; on 

cepa sivi nebeski svod šatora ispod kojeg kipi dert''. 610 


240


Kada je 1987. godine postao pobednik u Guči, Salijević je 

pao u pravu euforiju. ''... Jedan momak baca se na zemlju i od 

sreće je ljubi. Bio je to mladi Salijević. Skakao je od radosti, 

plakao, slao poljupce publici. Ona mu je otpozdravljala ne štedeći 

dlanove ni glasove...'' 611 Slobodan je u svojevrsnom trubačkom 

''dvoboju'' od svog oca Osmana dobio orkestar. Karijeru 

je započeo kao radnik, viljuškarista, ali se posle prve 

pobede u Guči potpuno posvetio muzici. Kao radnik je zarađivao 

20.000 dinara mesečno. Ceo orkestar (devet članova) 

na veseljima je zarađivao 300.000 dinara. 612 Salijević se 

poslednjih godina i ne takmiči u zvaničnom programu Sabora, 

već svira pod prestižnim šatrama u Guči, kao profesionalani 

kafanski muzičar. 

Salijevići su u svojoj muzici negovali orijentalne zvuke, 

kao i mnogi drugi trubači sa juga Srbije. Toj vrsti muzike 

najviše je okrenut Elvis Ajdinović. ''Truba Ajdinovića je posebna, 

pamti se po muklom, dertovskom zvuku''. On se 

uopšte ne naslanja na srpsku muzičku tradiciju, već je svesno 

kopirao i nadograđivao orijentalnu muziku, naročito iz 

Turske. Okrenutost muzici sa Istoka kod romskih orkestara 

nikako nije opšta. Religijska podela na pravoslavne 

hrišćane i muslimane, imala je odraza i u muzici Cigana 

(Roma) sa juga Srbije. Orkestre koji su dolazili iz Zagužanja 

(sela u kojem možda ima najviše orkestara) činili su pravoslavni 

Romi, kojima je bio bliži srpski melos i oni su ravnopravni 

takmaci orkestrima iz Zapadne Srbije u sviranju istih 

melodija. Oni ističu da Romi muslimani više vole čočeke, 

koji su u njihovoj sredini počeli da se sviraju sa popularnošću 

Bakije Bakića. Danas jedino orkestar Ace Novkovića 

iz Zagužanja na jugu Srbije neguje ono što se u muzici trubača 

prepoznaje kao ''srpski melos''. 613 

Jedan od retkih trubača iz Zapadne Srbije, koji je po popularnosti 

i umeću sviranja mogao da parira južnjacima, bio 

je Mićo Petrović (1961-2000) iz sela Duboko kod Užica. Za 

razliku od ostalih trubača iz Zapadne Srbije, Petrović je ra- 

241


no shvatio da truba nije uzgredni posao, već ozbiljno zanimanje, 

koje mora da prati moderne tokove. ''Svestan da truba 

u Zapadnoj Srbiji, koja je sve više uzmicala pred dahom novog, 

neosetljivog na osećajnost izvorno seljačkog, neće opstati 

ako se ne primi u srcu mladih, učinio je korak možda duži i 

brži od ostalih''. 614 

Mićo Petrović 

Veoma omiljen kod domaće 

publike, posebno na 

Saboru u Guči, Mićo Petrović 

im je vraćao osećaj dostojanstva, 

usled potpune 

dominacije čočeka. ''Što je 

rekao seljak iz okoline 

Požege posle jednog od saborskih 

okršaja: "Pobedi 

Mamut (Ekrem), ali duva 

Mićo, oće da ispravi". Trubu, 

naravno''. Postao je simbol 

užičkog kraja za talenat 

sviranja na trubi, pa je dobio 

i nadimak od novinara 

''Klint Istvud sa šajkačom'', 

''Zlatiborski Majls Dejvis''. Možda ga je prerana smrt prekinula 

u ostvarenju internacionalne karijere, jer je oduševio 

Gorana Bregovića koji je planirao da u Njujorku, na Brodveju, 

postavi mjuzikl čija bi okosnica bila srpski vojnički 

marševi koje je duvački orkestar iz Dubokog doveo do perfekcije. 

Iz tog razloga Bregović je svojevremeno stigao u 

užički hotel "Palas" da se uživo uveri u "božji dar". Petrović 

se nije oslanjao samo na muziku svog kraja, već je eksperimentisao 

i sa muzikom iz svih krajeva sveta, što mu je donelo 

bolju komunikaciju sa mlađom publikom. 615 

Nakon Mićine smrti oca su nasledili sinovi Dejan i Darko, 

koji nastupaju i pobeđuju u Guči. Slavu su najpre stekli 

u konkurenciji mladih orkestara, što je izazivalo snažne re- 

242


akcije publike, nakon smrti njihovog oca: ''... dosta emocija, 

dosta suza''. - Sviraj, sine, za tatu sviraj! - čuli su se povici iz 

publike... Doživeli smo šok njegovim odlaskom. Guča se oko 

njega vrtela. Južnjaci su ga se bojali. Prvu trubu je mogao da 

uzme kad god je hteo…'' 616 

Sinovi Mića Petrovića nastavili su ''magično putovanje 

muzičkim koridorima'' koje je započeo njihov otac: Od "Vodolije" 

i drugih tema iz Formanove "Kose" do muzike iz špageti 

vesterna Serđa Leonea. Svojevrstan muzički "melting 

pot" naslanja se na Stingovu "Pustinjsku ružu", zatim od 

"Grka Zorbe" do "Istambula", od "Pariskog karnevala" do bugarskog 

"Zig-Zaga". Petroviće predstavljaju kao veliku "worl 

muzic" atrakciju, koja do perfekcije svira raskošan zavičajni 

katalog. 617 Kao i drugi orkestri, i Petrovići svoju popularnost 

podižu učešćem u spektakularnim dočecima naših sportista 

nakon pobeda u inostranstvu. Njihov orkestar je svirao u 

Beogradu, nakon osvajanja zlatne medelje vaterpolista Srbije 

i Crne Gore na evropskom prvenstvu u Sloveniji 2003. godine, 

u dramatičnoj utakmici sa Hrvatima, koja je obilovala 

nasiljem navijača njihove reprezentacije. 618 

Najuspešniji i najpopularniji trubač danas je sigurno Boban 

Marković, rođen u Vladičinom Hanu 1964. godine. Kao 

i Salijevići, slavu je stekao svirajući u Kusturičinim filmovima, 

a zatim i sa Lajkom Feliksom, što mu je omogućilo popularnost 

i kod publike koja do tada nikada nije čula za trubače 

iz Srbije. Napravio je zapaženu internacionalnu karijeru, 

iako je muzički potpuno nepismen. Ceo orkestar svira 

po sluhu. Marković je u svom sviranju sakupio tradiciju, talenat, 

individualnost, osećaj za kolektivno. Po sopstvenom 

priznanju od poznatih trubača ''pokupio'' je sve što je bilo 

vredno i stvorio svoj stil, koji sada kopiraju drugi. Marković 

je kao niko pre njega uspeo da stekne popularnost u celoj 

Evropi, i redovno puni sale i stadione (na primer u Budimpešti 

2001. godine, kad je orkestar Bobana Markovića svirao 

kao predgrupa bendu ''Oezis'', a 15.000 ljudi im nije dozvo- 

243


lilo da napuste binu više od pola sata, dok su Britanci čekali 

da ''ludi srpski orkestar'' završi nastup). ''Otkud znam u 

čemu je tajna?! Valjda je to taj živi ton koji mi sviramo, koji 

odgovara narodu. Lako te natera da počneš da igraš ili da pevušiš. 

Da li je to zbog ritma, ili su to melodije takve pesme, ne 

umem da objasnim. U stvari, mislim da nas sad vole u inostranstvu, 

jer je tu dosta pridonela ''Mesečina''. Da je to otvorilo 

put za trubače, bar za ove koji su bolji''. 619 

Boban Marković kao pobednik 

Sabora 

Boban Marković ne nastupa 

u takmičarskom delu 

Sabora od 2001. godine. 

Njegov orkestar je zbog melodije 

iz filma "Otpisani" 

(čoček ''Otpisani'') najpre 

izbačen sa zvaničnog takmičenja, 

ali je ta odluka izmenjena, 

pa je i pobedio na 

tom Saboru. Međutim, izrečena 

mu je suspenzija od 

godinu dana. Marković je 

nakon toga dolazio u Guču 

samo van konkurencije, a 

2003. i 2004. godine imao je 

izuzetno posećene i uspešne 

koncerte u centru va- 

rošice. 620 ''Taman kad su svi pomislili da se pokondirio, pojavio 

se u Guči i pokazao da nije zaboravio kako i gde je sve počelo. 

U petak uveče, svečano obučeni, on i njegov bend su održali 

koncert o kojem će se zasigurno godinama pripovedati. Kvalitet 

sviranja kao u Karnegi holu, a atmosfera kao na ulicama 

Rija u vreme karnevala''. 621 Markovićev orkestar je u svojoj 

muzici spojio mnogobrojne ritmove, koji se nisu ograničili 

samo na muzičko nasleđe Srbije, što mu je donelo daleko 

bolju komunikaciju sa savremenom publikom i jedinstvenu 

popularnost kada su u pitanju trubački orkestri: ''Ja hoću ko- 

244


rak napred, oni hoće da me ostave da cupkam u mestu, da sviram 

nešto što se sviralo pre 20 i kusur godina. Ja hoću da sviram 

moderno! I kao što vidite uspeo sam da uđem u Evropu i 

svet...'' 622 Najveći domet domaćih autora u oblikovanju fenomena 

World musuc predstavlja korišćenje folklorne inspiracije 

u stvaranju originalne muzičke numere, kao što je slučaj 

sa saradnjom Lajka Feliksa i Bobana Markovića, pri čemu je 

produkcijska obrada veoma važna. Proces kad ''tehnologija 

susreće tradiciju'', omogućava prenošenje tradicionalne muzike 

u savremeni kontekst, iz čega proizilazi približavanje 

širokom auditorijumu. Ova muzika predstavlja vid urbane 

kulture, što je u oprečnosti sa njenom seoskom osnovom, što 

se premošćava produkcijskom obradom. 623 

Veliki uspeh Marković je sa svojim orkestrom imao 2002. 

godine kada je svirao u Njujorku, što je bila neka vrsta velikog 

finala trodnevnog festivala "Muzika duž Mediterana" 

koji se održao od 20. do 22. septembra 2002. godine, u organizaciji 

''World Music'' instituta ''Centra za tradicionalnu 

muziku i ples''. U kritičkom osvrtu na festival novinar "Njujork 

tajmsa", Džon Pareles, rekao je kako je nastup orkestra 

Bobana Markovića bio pravi ''šlag na torti'': "Njihove pesme 

imale su mlazni pogon... To je bila plesna muzika skoro brutalna 

u svojoj radosnoj delotvornosti." 624 


245


Velike turneje koje je orkestar Bobana Markovića imao 

tokom 2003. i 2004. godine, a obuhvatale su najveći broj 

evropskih zemalja, SAD i Kanadu, potvrdile su ispravnost 

orijentacije ka modernijem zvuku. Posebna vrednost je saradnja 

sa mnogim muzičarima iz sveta, kao, na primer, sa 

orkestrom američkog trubača Frenka Londona, sa kojim je 

Marković 31. jula 2004. godine zatvorio najveći nemački 

džez festival u gradu Moersu, pred oko 6.000 ljudi. 625 

Marković je imao svoj koncert 2004. godine i na Saboru u 

Guči, ali velika turneja koja je započela te jeseni dovela ga je 

ponovo do Amerike - Sijetl, Medison, Boston, Filadelfija, 

Čikago, San Francisko, Monterej Džez festival, gde je nastupao 

na istoj sceni kao i Bobi Mekferin i Džak Dedžonet, koncert 

u Njujorku u "Joe's Pub"-u, na Menhetnu. Boban Marković 

je održao koncert i na "masterclass" elitnoj muzičkoj akademiji 

Džulijard. Turneja je završena 2. oktobra 2004. godine 

u Torontu, nakon prethodnog nastupa u Detroitu. 626 

Posle velikih koncerata širom sveta, i u Guči, Boban Marković 

je decembra 2004. godine napravio i koncert u Beogradu 

(Dom omladine), tri godine posle svog ''mitskog'' koncerta 

u SKC-u iz 2001. godine. ''... Orkestar Bobana Markovića, 

pojačan u svojoj frontmenskoj liniji (sada u Pogonu Doma 

omladine) još i Markovićevim fascinantno trubački opremljenim 

sinom, tinejdžerom Markom, bespogovoran je podizač 

raspoloženja večernje zabave u svom čistom stanju, samostalno 

dakle dosežući one visove ekstatike koji u dva ili tri maha 

tokom koncerta čine da momentalno počnete jasno da razaznajete 

razliku između kafanske i svadbarske banalnosti "narodnjaka" 

i magijski nadnaravne izvorne urođeničke energije 

ovakvog originala. Savršeno usaglašeni, sa blistavom merom 

virtuoziteta koji nijednog časa ne ugrožava vibratno biće isporučene 

muzike, Boban Marković orkestar pobuđuje u svojim, 

vrlo inače decentno dizajniranim posetiocima što naginju 

srednjim godinama, svu onu džunglu, ludilo plemenskog iskustva, 

u pravekovlju koje se jednom iskusilo u drevnom pre- 

246


dačkom zanosu, a koje, kao i sve jarke draži uostalom, ostaje 

da pulsira svojim nebledećim kolorima kroz hiljadugodišta i 

otuda boji makar ovlaš kožu uvek nešto tamnije. Sa ovim 

noćnim suncem pod vidikom i nevidljivošću sure svakodnevice 

između dugih, zaurlavajućih zračaka rase, čovekov humani 

duh se i zaista stalno iznova potvrđuje. Pa, u našem slučaju 

tačnije rečeno ono što je uopšte od njega ostalo. Magnetizam 

Bobana Markovića i njegovih divnih muzičara izvlači međutim 

i to malo iz nas bez greške napolje. A to najzad nije tako 

malo. Uopšte nije''. 627 

* * * 

Pravila takmičenja trubača u Guči nalažu sviranje ''izvornih'' 

melodija, koje treba da su očišćene od stranih uticaja. 

Sivilo i dosada koja je mogla da se stvori na osnovu želje da 

se muzika ''okameni'', izbegnuta je zbog različite muzičke 

tradicije trubačkih orkestara. Tako je stvoren rivalitet u sviranju 

na Saboru, onaj koji postoji između orkestara sa juga 

i zapada Srbije. ''... Oni sa zapada sviraju svoju temu: livade, 

stado, njive i šljive, blatnjavi i sunčani seoski sokaci. Trube im 

zvuče nekako seljački, livadski, čobanski... Svirači sa juga sviraju 

svoje vruće ritmove, ređaju se komplikovane harmonije, 

ton im ''miriše'' na jug, Orijent''. 628 Rivalitet koji postoji 

između orkestara sa zapada i juga Srbije, sa različitim shvatanjem 

muziciranja na trubi, traje neprekidno četiri decenije. 

Harmonija trubačkog orkestra počiva na tri tenora (horne) 

i basu. Istok i Jug sviraju četvrtine. Zapad osmine. Nacionalni 

ritam Zapada je čuvena "dvojka" ili "estam" što je 

osnova srpskog kola i pandan južnjačkom čočeku. ''Setni istok 

oko Surdulice (iz filmova Emira Kusturice) i eksplozivni 

Zapad od Koštunića, podno Ravne Gore, preko Ježevice'', 

predstavljaju dva pola Sabora u Guči. Veću popularnost 

imaju svirači sa juga (istoka), koji su preko filmova Emira 

Kusturice za koje je muziku pripremao Goran Bregović, 

doživeli svetsku slavu. ''Bez tonaliteta i uticaja Istoka (Boban 

247


Marković, Slobodan Salijević, Ekrem Mamutović), "Orkestar 

za svadbe i sahrane" Gorana Bregovića nije ništa više do vatrogasna 

ekipa, a filmovi Emira Kusturice suva drenovina, isceđeni 

i bez duše.'' 629 

Sa druge strane, trubači iz zapadnih krajeva izvode poletna 

kola, koja se odlikuju osobenim povremenim pauziranjem 

vodećih truba, dok pratnja basova preuzima glavnu 

melodiju vodećih truba, apostrofirajući osnovne harmonije, 

koje se kao i pesme iz ovog kraja zasnivaju na kratkim dvotaktnim 

motivima i melodijama, obično dvodelne strukture, 

od 4-5 tonova. Trubači sa juga sviraju obično orijentalna kola 

u takozvanom ''aksak'' ritmu. ''To se posebno ističe ''svirkom'' 

bubnjara, koji znalački sa većim ''čukanom'' (desna ruka), 

kombinuje udare tanjim prutićem (leva ruka), po ivici 

bubnja, vešto naglašavajući izmenjivanje dvodela i trodela u 

osobenim ritmičkim formulama i kombinacijama (8/8; 7/8; 

9/8)''. Iz Istočne Srbije veliki broj kola tipa ''batrna'' (starinska 

igra) i ''stara vlajnja'', čuvaju genetske crte vlaškog i srpskog 

orskog igranja. Srpske pesme imaju do pet tonova, dok 

su vlaške melodije raspevanije, uz povremeno izmenjivanje 

laganog dela sa obično bržim refrenom. 630 

Muzičko nasleđe orkestara iz tri kraja Srbije potpuno je 

različito, pa se periodično pojavljuju mišljenja (etnomuzikolog 

Nada Zavirović, zabeleženo 1996. godine), da se u Guči organizuju 

dva takmičenja. ''Razlika među njima je tolika, da ja mislim 

da je potpuno suludo trpati ih u isti koš. Neophodno je napraviti 

dve odvojene kategorije: u jednoj bi se takmičili orkestri 

za Prvu trubu južne Srbije, a u drugoj za Prvu trubu zapadne''. 

Takav pristup nosio je opasnost optužbe za rasnu i nacionalnu 

diskriminisanost, kako Roma tako i Srba. ''Ako se ovako 

nastavi, biće apsurdnih situacija kao i prošle godine (1995), kada 

se na stari i tradicionalni način, usmenim putem, proneo glas 

da nije poželjno svirati čoček u takmičarskom delu''. 631 

Razlika u poreklu i muziciranju trubača sa zapada i juga 

Srbije postala je i jasna i u svetskim okvirima, gde se uočio 

248


i uticaj modernog doba. ''Though it was a military instrument 

to wake and gather soldiers and announce battles, the 

trumpet took on the role of entertainment during downtime, 

as soldiers used it to transpose popular folk songs. When war 

ended and they returned to their hometowns, the music entered 

civilian life. Eventually, Gypsies adopted the tradition, adding 

more complicated rhythms and melodies and creating 

two schools: the more subtle and melodic west Serbian bands 

and the more complex and danceable Gypsy-blooded South 

Serbian orchestras. The horns amassed until the bands included 

large clusters of hand-hammered instruments resembling 

flat-key trumpets, Wagner tubas (related to the French horn) 

and euphoniums (close cousins of the tuba). The combined effect 

is an intoxicating surge that sounds like equal parts military 

music, circus tune, parade march, spaghetti-western soundtrack, 

klezmer and, let's say, a Dixieland band trying to 

play free jazz. Though the music can career into high- velocity, 

160-beat-per-minute stomps, underneath it all is a sad, dirgelike 

melody underscoring the tragedy that makes such celebration 

necessary for the spirit's survival. The Guca Trumpeters 

Festival is largely responsible for keeping that music and that 

spirit alive into the 21st century''. 632 

Muzika sa juga Srbije obično se vezuje za najveći grad iz 

tog kraja - Vranje, iz koga je u Guču redovno dolazio veliki 

broj trubača. Ono što je posebnost zvuka trube iz tih krajeva 

je ''dert'', osećaj koji se izaziva kod slušalaca, a u sebi sadrži 

u isto vreme tugu, radost, i neobičnu euforiju. ''Vranjska 

muzika uvek meka, što se za dušu lepi, ona što razdraga srce i 

razigra telo, dertlijska, treperava i meraklijska. Niko ne zna 

šta je dert, nije to ni seta, ni žalost, ni bunt, ni briga, ni tuga... 

- Nose Srbi taj dert - razmišlja Milan Mladenović u kafani "Boem" 

u Vranju. - A ti ga nađi u čoveku, pa da sve pukne ko kristalna 

čaša. E, onda to sastavi, brate, ako si majstor, digni na 

noge... Dert, to je, valjda, kraj krajeva i iza toga nema ničega. 

Udariš u naprslu činelu, pa u goč. Slušamo. Pisnu prva truba 

249


kao upozorenje. Javi se druga, u nju se uvi treća... Zagrmeše 

tenori i bas. Krenu susretanje, dozivanje, preticanje, slivanje 

zvuka i huka. Poziv bez odziva. Daleko se sruši nešto veliko. 

Udari vrelina želje, puste, proklija kroz glatku, čvrstu opnu 

iskonska tuga, probi vremensku dimenziju, javi se do sada neviđeno, 

a poznato, doživljeno, blesnu svetlo, uzdignu se i brzo 

ode, zastrašujuće pade ritam. Sve ponovo, a sve drugačije. I 

isto. Zavrte se spektar detinjstva, procva dren, razli se različak, 

zamirisa prva letnja kiša, od treptaja sazri jabuka "petrovača", 

zaplavi se šljiva "požegača", zarumene grožđe "plovdiva", 

uzri kruška "kaluđerka", magla uvi jutro jesenje, 

šušnuše pahulje snega na suvom hrastovom lišću badnjaka. A 

mesečina, mesečina, ode dan koji nikada nije postojao''. 633 

Dominacija sviranja na ''južnjački'' način postala je sveopšta 

tek sa korišćenjem muzike trubača u filmovima Emira 

Kusturice. Usled popularnosti koja je došla preko televizije i 

filma, trubači su komercijalizovali svoje umeće, ali i smanjili 

dotadašnju raznovrsnost formi svoje muzike. Na tržištu se 

sve više tražio samo jedan tip svirke. ''Taj stil, koga karakteriše 

izrazito orijentalno obojen zvuk, kao najčešći u ''medijskoj 

upotrebi'' za mnoge, naročito za one koji ne poznaju trubaštvo, 

postao je i jedini... Posledica prve je i druga greška - i orkestri 

iz drugih krajeva unose južne elemente jer su oni popularni... 

muzički aranžmani uništavaju narodnu melodiju.'' 634 

Bez obzira na kritike zbog dominacije orkestara iz Južne 

Srbije, žiri je redovno delio nagrade upravo njima, mada je 

imao razumevanja za trubače iz Zapadne Srbije. ''Što se tiče 

rangiranja, u ''vazduhu'' je stalno prisutan jedan problem: 

južni i zapadni orkestri... Ovde u Guči se ispoljavaju dve atmosfere: 

jedna je ta, južnjačka, vruća, ritmičnija, tananija, dinamička 

nijansiranja su veća, i to se muzički odlično pravda... 

Ali šta bi radili ovi sa zapada, koji i u istoriji i u narodu, u svakodnevnom 

životu, pa prema tome i u muzici, neguju jedan 

vid heroizma, violentnosti, a sviraju majstorski, dostižu vrhunske 

domete. I još nešto. Vi na rukama trubača sa zapada 

250


možete zapaziti žuljeve. Oni se na svoje probe okupljaju uveče, 

kad zađe sunce, posle redovnih zemljoradničkih poslova, dok 

su sa juga čisti profesionalci. Vi kada slušate ovdašnjeg trubača, 

pred sobom imate čistog ratara. Ali, njegovo muziciranje 

je ''očišćeno'', besprekorno, kakvo bi dirigent zahtevao u filharmoniji. 

E, pa to se mora vrednovati i negovati''. 635 

Najglasniji u odbrani ''izvornog'' muziciranja su orkestri 

iz Zapadne Srbije. ''Sve je manje izvornosti, sve više folka, orkestri 

se prilagođavaju ukusima publike, umesto da sami formiraju 

te ukuse, sve više prolazi trend koji je lansirao Kusturica 

(izjava Milovana Babića)... Ne ide nam muzika prema 

srpskoj tradiciji, nego ka novokomponovanim vodama... Ne 

znam zašto su nam draži strani ritmovi od naših. To diktiraju 

orkestri sa juga, od nas se traži da se držimo izvornosti, njima 

gledaju kroz prste i nismo u istom položaju. Fali Saboru one 

nekadašnje čari, svirke na uvo, fali mu više tradicije, one nekadašnje 

dobre muzike iznikle na našim korenima, na notama 

koje su svirali naši stari (Darko Đurić).'' 636 

Bez obzira na rivalitete, različito shvatanje muzike, modernizaciju, 

uticaj tržišta, muzika trubača je postala deo tradicije 

koja se neprestano uobličuje, ali za koju nije potrebno 

da se nasilno nameće slušaocima. Šatre u vreme Sabora u 

Guči postale su mesto gde se stvara muzički ukus Srbije, kada 

su u pitanju trubači, što je postao jedan od simbola po 

kojima se prepoznaje cela zemlja. Pomešanost različitih ritmova, 

pa i kakofonija zvuka, zapravo su deo ''zvanične'' ponude 

koju nudi svirka ''dragačevskih trubača'' posetiocima, 

koji to i očekuju, kao još jednu od niza preteranosti sa Sabora. 

''Muklo i preteći, kao da šalju zagubljene poruke sa ratišta 

i gubilišta, udaraju timpani, bubnjevi i doboši u ritmu našeg 

bila. Prate ih mumlajući i grmeći bas-trube, koje kao da dave 

svoje muzičare. To je tamno istkani muzički tepih, položen 

pred solo-trube; svečana pratnja do stratišta zvuka, krvotok 

zemlje, senka zvučne senke na čijem se fonu izvijaju krici solista. 

U početku, oni nas pozivaju na juriš, čas kasnije čini se da 

251


sviraju povečerja u nekom kasarnskom sutonu, da bi se sve 

pretvorilo u najnežniju uspavanku, promuklu od prevelike ljubavi 

i gorčine. Šest caklećih truba cvili kao šest pretučenih pasa. 

I taman kad pomislimo da melodija, najzad, zamire, počinje 

vrisak, buka i bes - vrtoglava spirala nalik vazdušnoj pijavici, 

podiže nas visoko iznad čamotinje i tavorenja, sve do 

slatkog samozaborava... Četiri orkestra napadaju jednu 

šatru... Dok jedni tule "Nizamski rastanak", drugi iz petnih 

žila duvaju "Čačak", a treći sitno izvlače kolo zvano "Treskavac", 

kvareći namerno četvrtom orkestru "Zelen oraj pao na 

oranje". I svaki od ta četiri orkestra pokušava da nadjača i otera 

sa poprišta one druge, svirajući iz sve snage - svako za svoj 

groš! Dok drugi, srećniji narodi, sa mnogo manje talenta 

složno pevaju, kad se zateknu zajedno, u kakvom pabu, krčmi, 

bistrou ili tratoriji, svi u jedan glas istu pesmu, kod nas su čak 

i trube zavađene! ... I više, uopšte, nije važno ko svira; važan 

je samo zvuk, njegov obim, nekontrolisana, otkačena snaga 

što se poput lavine obrušava na otupele glave i sluh''. 637 

______________________ 

556 ''Muzika nije bezinteresni i apstraktni događaj u idealnom svetu formalno-tehničkih 

demonstracija veštine, već upravo svakodnevni okružujući instrument 

utvrđivanja prostora neverbalne interpelacije i identifikacije u individualnom, 

mikro i makro društvenom smislu. Muzika ne govori i ne pokazuje, 

ali instrumentalno učestvuje u izvođenju životnog prostora, koji jeste 

konstutivni ambijent proizvodnje, razmene i potrošnje kulturalnog viška 

vrednosti. Ako je tako, onda rascep između neizrecivosti muzike i izrecivih 

opravdanja za muziku određuje kritično mesto. To je mesto gde nas imaginarno 

(akustičko imaginarno) hvata u zamku izmičući simboličkom, koje izgleda 

kao sveprisutno. Simboličko kao da ispušta mogućnost interpretacije 

muzike'' (Miško Šuvaković, Višak vrednosti. Muzikologija u polju diskursa 

o World musuc, Novi zvuk. Internacionalni časopis za muziku, Beograd, 

2004, str. 37-38). 

557 Dušan Plavša, Emocionalno i racionalno u muzici, Zvuk 3, Sarajevo, 

1980, str. 10. 

558 V.Popović-N.Zatežić-D.Veljković, Note čine mesečine, ''Večernje novosti'', 

Beograd, 3. januar 2004. 

252


559 Vinko Globokar, Razmišljanja o sviraču na duvačkom instrumentu, 

Zvuk 1, Sarajevo, 1978, str. 32. 

560 Sofija Košničar, Kulturne potrebe i ponašanje stanovnika Srbije (I), Zbornik 

Matice srpske za društvene nauke 104-105, Novi Sad, 1998, str. 92- 

93, 107. 

561 Žarko Petrović, Trubački narodni vez, ''Dragačevski trubač'', Guča, 21. 

avgust 1998; Sve trube Dragačeva..., str. 94. 

562 Vinko Globokar, n.d., str. 31. 


564 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 141. 


566 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 111, 114, 117, 119, 122. 


568 Slobodan Marković-Libero, Maramica od belog fulara,''Borba'', Beograd, 

10. septembar 1963; Dragan Babić, Srpska truba, str. 157. 

569 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 179, 211, 213-217, 223. 

570 Dimitrije Golemović, Da li je novokomponovana muzika zaista narodna?, 

Glasnik Etnografskog instituta, knj. XLIV, Beograd, 1995, str. 188 

571 ''Cigani koje u nas mnogi smatraju pravim i pozvanim ili ''najboljim'' interpretatorima 

naše narodne melodike i muzike, u stvari su rđavi posrednici 

koji tu pesmu svojim načinom samo unakažuju. Po krvi Azijati, nosioci 

orijentalnog indijskog elementa, oni mogu u izvesnom stepenu i da imaju sazvučan 

organ sa muzičkim krugom istočne Evrope, pa tako i jugoslovenske 

melodike...I tako je došlo do toga da mnogi zapadnjaci danas celu istočnoevropsku 

muziku uopšte smatraju ''ciganskom'', i ne razlikuju u njoj pojedine 

nacionalne varijante i tipove. 

I Cigane možemo, unekoliko smatrati posrednicima u orijentalizaciji 

našeg južnog melosa. Izbegavajući svaki teži posao, po svojoj krvi i prirodi, 

Cigani su se bacili i na pevanje i sviranje kao profesionalnu zaradu. Dobro 

su osetili ono ''orijentalno'' u jugoslovenskoj žilici i lukavo joj prišli s te slabe 

strane da se vremenom učine čak i neophodni u tim slabim čovečjim trenucima. 

Uzeli su naprosto tu našu pesmu u svoj monopol i kao svi profesionalci 

dali joj svoj duh i karakter, preudesivši je za svoje, ciganske, potrebe. 

Otud onaj specifični ciganski način kako ga čujemo po našim kafanama: lupa, 

dernjava, krivljenje i prenemaganje do odvratnosti. Ono besno udaranje 

u def, dahire i doboše, posle svakog ''izbačenog'' melodičkog stavka, ono lupetanje, 

zveckanje i primitivno ritmičko praćenje, vrištanje i urlanje, sve je 

to udešeno-da se čuje do na kraj ulice i da se domame gosti. Daf je pravi simbol 

te ciganske muzike: njime treba da se razigra uhvaćeni gost, njime da se 

larmom domami novi gost s ulice i u taj isti def da se prihvati i bakšiš. Cela 

udešenost tih ciganskih kapela odiše surovošću i banalnošću i u stvari 

predstavlja skrnavljenje naše narodne melodike. Muzikolog M.Milojević vidi 

u tom tipu ciganske interpretacije jedan od najjačih degeneracija naše pe- 

253


sme:''histerične krikove natopljene atmosferom vina i dima krčme. A kada 

se tome doda da ciganske kapele još više ''ciganiziraju'' narodnu melodiju, 

što znači upropašćuju je, kad je prate, onda je beda još veća'' (Vladimir 

Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena, Beograd, 1939, str. 398-399). 

572 Ines Prica, O kritici novokomponovane narodne muzike, Glasnik Etnografskog 

instituta, knj. XXXV, Beograd, 1986, str. 54-55. 

573 Gvozden Otašević, Pored svega-veselje, "Politika ekspres", 24. avgust 1992. 

574 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 165, 170, 174, 181, 184-187. 

575 Joviša M. Slavković-Ljubiša D. Ristić, Majstori trube, Guča, 1998, str. 

23-25. 


577 Žarko Petrović, Trubački narodni vez, ''Dragačevski trubač'', br. 29, 

Guča, 21-23. avgust 1998. 

578 Momo Kapor, Guča-prestonica trube, u: Dragan Babić, ''Srpska truba'', 

str. 195-197. 

579 Lj.I., Lov na limene divljake, ''Ekspres-specijalno saborsko izdanje'', br. 

3, Guča, 9. avgust 2003. 

580 M.Petrović, Svirka uz licencu, ''Blic'', Beograd, 24. avgust 1998. 


582 Milica Stamatović, Zvuk koji opija, ''Ilustrovana politika'', Beograd, 9. 


583 Batić Batičević, Sebastijanov čoček, ''NIN'', Beograd, 27. avgust 1998. 

584 Dragoljub D. Jovašević, O muzičkim sadržajima Sabora, ''Dragačevski 


585 Momo Kapor, Guča-glavni grad trube, "Duga", 6. septembar 1986; Živko 

M. Bojanić, n.d., str. 87-97. 

586 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 217, 234. 




13. avgust 1989. 

590 Gvozden Otašević, Bačena truba na žiri, ''Politika ekspres'', Beograd, 

29. avgust 1987. 



592 Džems Linkoln Kolijer, Istorija džeza, Beograd, 1989, str. 56. 


594 Duško Gojković, Vojnički kornet, u: Dragan Babić, ''Srpska truba'', str. 246. 

595 Joviša M. Slavković-Ljubiša D. Ristić, n.d., str. 53-54. 

596 Milena Dragićević-Šešić, n.d.,., str. 206. 

597 Predrag Raović, Za dragačevsku trubu zna ceo svet, ''Dragačevski trubač'', 

br. 14, Guča, 26-28. avgust 1983. 


254


599 Radovan M. Marinković-Jovan Lukić, str. 106-107. 

600 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 250-253. 

601 Ljubiša Stavrić, Kad ti sine truba, ''NIN'', Beograd, 30. avgust 1996. 

602 Slavomir Vojinović, Sinovi preuzimaju trube, "Sabor", Beograd, 1. septembar 

1986; Živko M. Bojanić, n.d., str. 99. 



604 Ozren Kanceljak, Kako trubi srpska truba, ''Start'', Zagreb, 3. rujan 

1988, str. 25. 


606 Nebojša Grujičić, Ciganin baron, ''Vreme, br. 489, Beograd, 20. maj 2000. 

607 Pogledati fotografije sa Sabora 2004. godine, objavljene u nedeljniku 

''Ilustrovana politika'', Beograd, od 10. avgust 2004. 

608 Nebojša Grujičić, Ciganin baron, ''Vreme, br. 489, Beograd, 20. maj 2000. 

609 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 235-237. 



611 Bogosav Marjanović, Poljubac sa "Zlatnih usana" "Ilustrovana politika", 


612 Gvozden Otašević, Dvoboj u mahali, ''Politika ekspres'', Beograd, 24. 

avgust 1985. 

613 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 244-245, 256-257, 261. 

614 Isto, str. 155-156. 

615 Zoran Panović, Drim tim protiv turbo folka, "Danas", Beograd, 19. januar 


616 Zoran Šaponjić, Jolanda i Elvis opcinili Guču, ''Glas javnosti'', Beograd, 

29. avgust 2000. 

617 Zoran Panović, Trubački Šumaher osvajač Guče, ''Danas'', Beograd, 12. 

avgust 2003. 

618 Gorislav Papić, Najdraže i najružnije, ''NIN'', Beograd, 19. jun 2003. 

619 Ljubiša Stavrić, Jugoslavija ne zna note, ''NIN'', Beograd, 7. septembar 2000. 

620 Zoran Šaponjić, U Slovenijo ludilo za Gučo!, ''Glas javnosti'', Beograd, 

8. avgust 2004. 


grad, septembar 2003. 

622 P. Dragosavac, Sve mi ide kako valja, ''Glas javnosti'', Beograd, 31. av- 

gust 2002. 

623 Dimitrije O. Golemović, World musuc, str. 43-45. 

624 P. D., Pesme na mlazni pogon, ''Glas javnosti'', Beograd, 24. septem- 

bar 2002. 

625 P. D., Evropska turneja orkestra Bobana Markovića sa Frenkom Londonom 

i Esmom Redžepovom, ''Glas javnosti'', Beograd, 2. jun 2004. 

626 Z.K., Boban Marković preko ''bare'', ''Danas'', Beograd, 2-3. oktobar 2004. 

255


627 Zorica Kojić, Džungla, ludilo, ''Danas'', Beograd, 14. decembar 2004. 

628 Žarko Petrović, Sjedinjeni sa trubom, ''Dragačevski trubač'', br. 27, 

Guča, 23-25. avgust 1996. 

629 Zoran Panović, Drim tim protiv turbo folka, "Danas", Beograd, 19. januar 


630 Dragoslav Dević, Od Kragujevca do Guče, ''Dragačevski trubač'', br. 31, 

Guča, 24-27. avgust 2000. 

631 U Srbiji postoji Južna i Zapadna trubačka liga, ''Dnevni telegraf''', Beo- 



York, 5. September, 2001. 

633 V.Popović-N.Zatežić-D.Veljković, Note čine mesečine, ''Večernje novo- 

sti'', Beograd, 3. januar 2004. 

634 Dimitrije Golemović, Šta i kako, ''Dragačevski trubač'', br. 33, Guča, 8- 

11, avgust 2002. 


br. 29, Guča, 21-23. avgust 1998. 

636 Zoran Šaponjić, Južnjaki ritmovi preplavili Guču, ''Glas javnosti'', Beo- 


637 Momo Kapor, Guča-glavni grad trube, "Duga", 6. septembar 1986; Živ- 

ko M. Bojanić, n.d., str. 87-97. 

256

4. ŠATRE — POZORNICE MAŠTE I TELESNOG 

BLAŽENSTVA 

Pre nego što bi i počeo zvanični program Sabora, ljudi su 

se okupljali u Guči radi veselja. Godinama su glavno mesto 

''provoda'' bile šatre, pod kojima se neumereno jelo, pilo, 

igralo i lumpovalo uz zvuke trubača. Šatre su bile i ostale 

svojevrsna pozornica na kojoj su se ispoljavale i javno prikazivale 

mnoge u svakodnevici pritajene ljudske želje, nadanja 

i očekivanja. U isto vreme mnogima se pružala dobra prilika 

da za svega par dana brzo zarade veliki novac, što je bio 

dodatni podsticaj za dolazak u Dragačevo. 

Već na trećem Saboru 1963. godine, kada je Guču posetilo 

20.000 ljudi, bilo je jasno da se rađa veliki vašar sa preteranostima 

svih vrsta. ''Gosti, izvođači, i oni koji su se tu našli 

po dužnosti pojeli su od jutra do večeri ravno devet tona pečenja, 

čije su cene bile na nivou cena najuglednijih restorana naših 

gradova koji plediraju da prevaziđu i to ime i predstave se javnosti 

kao velegradi. Zato i ne iznenađuje činjenica da je i mala 

Guča u Dragačevu progutala tabletu megalomanije i da je jedan 

divan, meden, zlatan i elementaran opštinski sabor htela 

da pretvori u grandioznu smotru bleh-bandi Srbije, i da ona postane 

to mesto, ta ćaba na kojoj će se prikazati zvukom najbolja 

truba Srbije. Pre svega, ovaj sabor je izgleda pokrenuo trgovačke 

duhove da svemu dadu veću cenu i da pokušaju sa zaradom 

bilo kako. Narodni sabori su uvek bili besplatni, ali, ovoga 

puta naplaćivana je ulaznica od 200 dinara, što je u totalnom 

sukobu sa nepisanim zakonom narodnih sabora i turnira 

257


u bilo čemu. Popularizacija ovog takmičenja koja je bila 

uspešnija od organizacije, dovela je preko dvadeset hiljada ljudi 

u živopisan predeo Guče. Naravno, gužva je bila neizbežna i 

efemerni ekvilibristi života uz minimalnu taksu napravili su 

koji dinar... Ako bi opisivali ustanove sabora, morali bi da izređamo 

markantna mesta šatri i hladnjaka pod kojima se jelo i 

pilo prilično varvarski. Pojedine šatre su imale svoje firme: 

''Kod klempa'', ''Svrn' der kod rabadžije'', ''Kod tureta'', ili opet 

malo savremenije ''Šatra stadion''. Iza crkve se vrteo rulet, a 

gosti su lumpovali pod šatrama i na ulicama celu noć. 638 

Ljudi su u Guču dolazili da se svesno i planski raspusno 

ponašaju, a oni koji nisu imali do tada takvih sklonosti, ubrzo 

bi podstaknuti okolinom i sami počeli da se na taj način 

''provode''. Već prvih nekoliko Sabora uobličili su način i ritam 

veselja. ''Sećam se prvih godina, još je bilo sve skromnije, 

sa manje sveta, možda i prisnije. Dođu saboraši iz mnogih krajeva 

Srbije, iz okolnih gradova iz Beograda. Lepo obučeni, ''po 

gradski'', uštogljeni. Drže se tako jedno sat-dva, a onda kao da 

nešto pukne u njima, rasprostiru svoje sakoe i mantile po travi 

u porti i na obali Bjelice, i prihvate se kupusa i pečenja, a u 

večernjim i noćnim satima, opuštanje je potpuno''. 639 Predavanje 

''zovu'' seljačkog zavičaja, čiji su se zvuci širili ispod zadimljenih 

šatri u kojima se služilo vruće jagnjeće i praseće 

pečenje, donosilo je osećaj sreće, nanovo zadobijenog 

blaženstva, i uživanja u izobilju i jednostavnosti zadovoljavanja 

nagona za hranom, pićem i igrom. ''Znate li za onaj 

osećaj kada se zamagljena špricerska čaša dohvati masnim prstima, 

i onda polako i gotovo ritualno približava ustima? To je 

dobar osećaj, takoreći dirljiv''. 640 Podizanje, kucanje i razbijanje 

čaša, u modernom društvu dobilo je ritualne elemente, pri 

čemu su sve te radnje bile deo komunikacije sa okolinom, 

pri čemu je alkoholisano stanje svojevrsna obaveza. 641 

Sabor u Guči zapravo je od samog početka imao elemente 

karnevala, čija je pojava bila uobičajena, i prihvaćena u 

društvima Evrope još krajem srednjeg veka i u doba renesan- 

258

Šatre - pozornice mašte i telesnog blaženstva 

se, kada su se pred veliki post organizovane svečanosti, u kojima 

je narod davao sebi ''oduška''. I onda, kao i sada, javne 

svetkovine nam, kao odraz u ogledalu, govore mnogo o 

društvenim zabranama koje su se suprotstavljale često surovim 

ili razigranim izražavanjima individualne strasti i 

mašte. 642 Guča je dugo decenija bila ''oaza'', gde se javno ispoljavala 

narodna-seoska, srpska nacionalna kultura u svim vidovima, 

kao i sveopšti povratak u ''zagrljaj'' ruralne prošlosti 

većine stanovnika naših gradova, sa javno zabranjenim i iz 

društva izopštenim preteranostima u jelu i piću. "Sva muka i 

sva žudnja za lepotom, sav bes i sav prkos, pritajena čežnja za 

muzikom predaka u gluvim životima, sva nostalgija i obest, koji 

se sakupe u Srbiji za dvanaest meseci, šikne jedanput godišnje 

u Guči kao kakav zvučni gejzir neviđene snage''. 643 

Veselje i igra ispod šatre 

Postoje oprečna mišljenja o mnoštvu. Sa jedne strane gomila 

se osuđuje kao žrtva strasti, a sa druge slavi kao oličenje 

prirodnosti. U većini teorija uspostavlja se jasna distinkcija 

između mase i elite, što dalje pretpostavlja opoziciju 

između bogatih i siromašnih, više i niže klase. U teorijama 

građanskog elitizma masu čine niži slojevi kojima nedostaju 

jake rezidue društvenosti i koja je izrazito pasivan, nekohezivan, 

nefunkcionalan deo društva. 644 

259


Guča je nudila sveopštu nivelaciju svih društvenih slojeva, 

odevenih u ruho narodne-seoske kulture sa svojim jasno 

ispoljenim simbolima oličenim u jelu, piću i veselju. Glavna 

dešavanja na Saboru odigravala su se noću, ispod šatri, gde 

bi svi postali deo velike narodne-seoske svetkovine, koja neprekidno 

traje više od četiri decenije. Većina posetilaca je 

dolazila na Sabor kao zabavu, koja nalikuje na svadbe, koje 

se pripremaju pod šatrama, a intelektualni deo društva se 

svesno na nekoliko dana odricao svog ''elitizma''. ''Sabor je 

oduvek bio slika vašarišta, gde se pije i povraća. Bilo je, međutim, 

neke neodoljivo privlačne autentičnosti u kiču tog trodnevnog 

derta koji je brisao sve razlike. Ako tako može da se 

kaže, Guča je bila bezbedan povratak u drevnu primitivnost 

čijem se zovu katkada valjalo vratiti''. 645 

Od samog početka odvijanja Sabora bilo je tako, a preteranost 

u pijanstvu se podrazumevala za posetioce mnogih 

šatri. ''Pred orkestrima bi išli nekiput i dvojica-trojica uzbuđenih 

i dopingovanih bića, bez maske. Oni su išli u krug od 

šatre do šatre. Od crkvenih vrata do glavne ulice, a za njima su 

odvajali nebo bleh svirači, parali srca, ubijali bubnjevima bubne 

opne. Sve se držalo i ljuljalo. Brat brata nije mogao da pozna. 

A stare lipe ilumirane do vrha raznobojnim sijalicama stajale 

su kao ukrasi za neki džinovski hristbaum i ulepšavale noć 

grozničavog skupa''. Svako je lumpovao za sebe. Jedan starac 

se napio i popeo na telegrafski stub. Skinuli su ga vatrogasci. 

''I sve to, sav taj haos u kome su se komešali gurmani i vinopije 

bio je praćen orkestrima koji su se takmičili. Skoro svi ti orkestri 

zvanično upisani u knjigu turnira radili su svoj posao 

profesionalno i svirali za novac. I Vranjska Banja, i Vranje, i 

Valakonje, koje je u tome prednjačilo na čelu sa svojim trubačem 

Rakom Kostićem, koji je znalački dovodio veliki sto 

lumpera u ekstazu grandioznog razbijanja, izvrtanja stolova sa 

mesom i đakonijama. Njegovi basisti stavljali su svoje sjajne izglačane 

otvore na uvo veseljaka. A glave veseljaka usijavale 

pod dubokim treperenjem magijskog basa. Onda je letelo sve 

260


do vraga. Cepalo se veče, a honorarni kelneri su donosili novo 

posluženje i nove servise, nov escajg, novo vino... Samo finale 

bilo je gore od eliminacionog takmičenja. Ne zbog kiše, već zbog 

toga što su orkestri svu noć do zornjače duvali bekrijama, zaradili 

mokre hiljadarke i zgužvane petohiljadarke, pogazili žute 

mesingane petobanke, kao nevažne, odrekli se sna i popeli na 

kišnu binu pod krastavom šumom sa zečjim očima''. 646 

Prostor u kome se svi vesele, bez obzira na starost, socijalni 

status i pol, nikoga nije mogla da ostavi ravnodušnim, 

pa ni one koji su sa predrasudama dolazili na Sabor, očekujući 

isključivo vašar kiča i primitivnosti obojen kafanskom 

varijantom srpskog nacionalizma. Zapravo ono što se 

dešavalo tri dana u Guči najčešće je opisivano krajem osamdesetih 

godina 20. veka, kao ''magija'' koja postoji još samo 

u ''nekim filmovima koji se bave rustikalnim slavensko-ciganskim 

terevenkama''. Ubrzo će jedan reditelj u svoje filmove 

preneti zvuke truba i atmosferu tog neobuzdanog veselja, 

učinivši da Sabor postane poznat u celom svetu. ''Sabor dragačevskih 

trubača i ove godine, kao i uvijek, bio je pravi kolektivni 

izlet u magiju, bezvremenost. Topli zvukovi truba pomiješani 

sa hektolitrima vina, piva rakije i drugih opijata samo 

su prijevoz kojim se stiže do stanja kad truba ''peva na uvo'', 

kad prskaju čaše i flaše, a žene se penju na stolove, bacajući cipele, 

dižući haljine i rukama zazivajući svirce i pratnju da 

dođu do samog vrhunca ekstaze''. Na Saboru zapravo nema 

turista, jer svi koji dođu postaju učesnici zabave - sveopšteg 

karnevala. 647 

Međutim, da bi se uopšte veselilo bile su neophodne 

''pripreme'' u vidu uzimanja obilnog jela i pića koje su desetine 

hiljada ljudi konzumirale tokom tri dana i noći, što je 

takođe postala jedna od znamenitosti Sabora u Guči. ''Oko 

šatri su se okretali danonoćno ražnjevi sa prasićima i jaganjcima, 

a na nekoliko mesta i teški volovi. A sa čitave ove velike 

gozbe hrane i zvuka, dizao se toliko gusti dim, da je izgledalo 

da se nad Guču spustio težak, mirišljavi masni oblak''. 648 

261


Uživanje u hrani, 

piću i muzici ispod 

šatri, po definiciji Sabora, 

trebalo je da bude 

pomalo ''varvarsko'', 

prosto i primitivno što 

je saborska publika 

očekivala godinu dana i 

zbog tih vrsta ''uživanja'' 

i došla u Guču. 649 

Navala sveta na šatre i hranu, jednostavno ''satire'' konobare 

i sve vrste ugostitelja, koji uslužuju posetioce. ''Na tezgi 

ispred kafane, ispod Doma kulture, konobar sa velikom satarom 

u rukama, sav okupan u znoju, seckao je jaganjce. -Pogiboh, 

veli, navalio narod k'o lud, ovo mi je danas pod satarom 

dvadeseta jaga… -Kol'ko je kilo, zapitivali su ga neki sa strane. 

-Osamsto… -Da vi'š, i nije skupo, samo ko ima para… Saboraši 

sa prepunili ulice, sabijeni kao sardine u kutiji, krive vratove, 

izvijaju se, zaviruju u tanjire ovima unutra, gutaju knedle, 

zvrče okolo čepovi sa otvorenih vinskih i pivskih flaša. Trubačima 

lepe dvestodinarke na čela, jednom na oznojeni vrat, 

prilepiše sto maraka''. 650 

Vremenom, Sabor je postao mesto gde se može dobro zaraditi, 

festival koji je postao ''mamac'' za ugostitelje. Postoji i 

svojevrsno takmičenje na licitacijama za postavljanje šatri. 

Tako je 2003. godine za lokacije u Guči konkurisalo duplo 

više ugostitelja nego što ima mesta. Zakup placa ''Pod lipom'' 

u crkvenoj porti (najatraktivnija lokacija) distigao je cenu od 

20.000 eura (1.200.000 dinara). Za taj novac se te godine u 

Dragačevu moglo kupiti više hektara zemlje. I ostala mesta 

bila su skupa, od 360.000 do 900.000 dinara. Novac su morali 

izdvojiti i oni koji su pekli roštilj - najbolje mesto je izlicitirano 

do 300.000 dinara. Pored očekivane dobiti, za ugostitelje 

je postala i stvar prestiža imati šatru u Guči. 651 

Pečene životinje na ražnju 

262


Na Saboru je, po proračunima 

urađenim zaključno 

sa 42. Saborom, 

učestvovalo oko 40.000 

izvođača, a do tada je navodno 

bilo 4,5 miliona 

posetilaca. Ovoj statistici 

treba dodati potrošnju 

još 800.000 ljudi koji su 

Guču posetili 2003. i 

2004. godine, tako da je 

procena gostiju za protekla 

44 Sabora stigla do 

broja od 5,3 miliona ljudi. 

Po nezvaničnim proračinima, 

na Saborima 

1961-2002. godine, ukupan 

promet iznosio je oko 20 milona eura. Najveći deo svote potrošili 

su ''saboraši''. U isto vreme izvršen je neviđeni pokolj stoke, 

koja se pripremila za hranu. ''Na do sada održana 42 sabora 

trubača pojedeno je oko 20.000 jaganjaca i prasića, onih pečenih 

na ražnju. Pojedeno je oko 600.000 porcija kiselog kupusa, koji se 

krčkao u zemljanim loncima. "Nestalo" je pod naletom saboraša, 

koji uvek imaju dobar apetit, na tone i tone hajdučkog cevapa. Popijena 

je i reka pića''. 652 Samo na Saboru iz 2004. godine potrošeno 

je 300 tona piva, što je te godine izazvalo pravi ''mali rat'' 

između proizvođača piva zbog prava prodaje i reklamnih mesta 

u Guči. Zbog velikih troškova reklame i transporta za pivare je, 

po rečima Nenada Grujovića komercijalnog direktora ''BIP-a 

Čačak'', prodaja piva na Saboru u Guči zapravo rad bez profita, 

ali potreba da se na tržištu omogući prepoznavanje brenda tera 

ih u oštru konkureciju. 653 

Uživanje u hrani 

U Guču se dolazilo kako bi se potrošio novac u provodu, 

jednom godišnje, a cene su zanemarivane. ''Niko ne pita za 

cenu. Ljudi se tiskaju ulicom i čežnjivo gledaju ka stolovima. 

Puši se vruća prasetina. Do ulice dopire samo miris. Na šato- 

263


ru cene: jagnjetina 200, prasetina 140 dinara... U kafani na trgu 

dvojica mladića plaćaju račun. Konobar glasno računa: dve 

pice, dve koka-kole, 195 dinara... Momak plaća, uši počinju da 

se crvene. - Ode plata...'' 654 

Ponekad bi se dešavalo da šatre ostanu ''prazne'', kao 

2003. godine, jer su ugostitelji želeli preko visokih cena da 

nadoknade visoke troškove zakupa prostora. Vremenom su 

i posetioci Sabora postali drugačiji, starije ljude je zamenila 

omladina, koja je imala manje novca i drugačiji ''senzibilitet'' 

za zabave. ''I dok je program Dragačevskog sabora, koji se 

dešavao ispred Doma kulture, bio krcat sadržajima kao nikad 

do sada i ljudi satima stajali na platou da ne bi ništa propustili, 

dotle su šatre u porti, osim u subotu uveče, zvrjale prazne. 

Razlog je sasvim prozaičan - cene i do tri puta veće nego običnim 

danima, a devedeset odsto gostiju su činili tinejdžeri, dakle 

školarci čiji novčanik je mogao da podnese pivo iz prodavnice 

ili ono na točenje na ulici. Izgleda da samo ugostitelji nisu primetili 

da je vreme kada su novokomponovani bogataši i zvezde 

i "zvezdice" ostavljali sve svoje poslove da bi jeli, pili i veselili 

se u Guči i, dakako, bili viđeni, prošlost koja će se teško 

vratiti. Čak i oni kojima novac nije problem psuju kad za malo 

pivo treba da izdvoje 200, za litar kisele 250, a za kilogram 

jagnjetine 1.300 dinara! Vlasnici šatri u porti će opravdanje 

naći u količini novca koji su dali za zakup zemljišta. Za 

najčuvenije mesto, pod lipom, ugostitelj iz Beograda Mile 

Lučić je dao više od milion dinara! Još je i stavio jastučiće na 

plastične stolice i cveće na stolove i, opet, ništa. Saboraši prosto 

ne vole gradske fazone. Jedan kolega je prokomentarisao: 

"Šatra pod lipom kao da je ukleta". Nije bilo davno, vaš reporter 

je svedok, pod lipom za jednom sofrom je sviralo i po pet 

orkestara istovremeno. Miletov konkurent iz Beograda "Perper", 

iako je takode papreno platio zakup, mnogo bolje je 

prošao. Nikakvo kinđurenje, drvene stolice i stolovi i plus orkestar 

Slobodana Salijevića koji je sva četiri dana samo tu svirao. 

Slobodan je poznat kao izvanredan zabavljač, a gazda se 

dosetio da u goste pozove, sad već poznatu, izvodačicu trbušnog 

plesa Mariju iz Leskovca''. 655 

264


______________________ 


10. septembar 1963; Dragan Babić, Srpska truba, str. 154-155. 

639 Predrag Raović, Sva očekivanja su prevaziđena (intervju sa Radom Protićem), 

''Dragačevski trubač'', br. 10, Guča 24-26. avgust 1979, str. 3. 

640 Miroslav Ćosić, Čaša iz srca krajputaša, ''Politika'', Beograd, 26. avgust 1985. 

641 Ivan Kovačević, Tri elementa kafanskog folklora. Dizanje, kucanje i razbijanje 

čaša, Glasnik Etnografskog instituta, knj. XXXIII, Beograd, 1984, 

str. 79-84. 

642 Visokoorganizovanom društvu naglašene hijerarhije, kakvo je bilo 

društvo XVI veka, bio je potreban sigurnosni ventil, prostor kuda bi 

muškarci i žene na određeno vreme mogli da pobegnu od njegovih diktata. 

Sem toga, ljudi su osećali potrebu i da ojačaju zajedništvo koje je postojalo 

nezavisno od hijerarhije rođenja i povlastica. Na taj način su javne 

svetkovine ispunjavale protivurečne potrebe-obezbeđivale sigurnosni 

ventil i obnovljeno osećanje pripadništva zajednici. Njihova je redovnost 

kalendarskoj godini davala dodatnu celovitost. Najvažnija javna svetkovina 

u godini je bio karneval, vreme kada je stanovništvo prelazilo iz normalnog 

poretka u Veliki post, doba pokajanja simbolizovanog u uzdržavanju 

od mesa i pohote. Karneval je trajao od tri do šest dana i završavao 

se o pokladama ili mesojeđu. Trebalo je tada obznaniti greh, kako 

bi ga se otarasili na vreme za Veliki post. Tako je karneval bio doba 

kada su muškarci i žene i telom i maštom mogli dati sebi oduška kao 

grešna stvorenja. Proždrljivost je bila obavezna, jelo se meso i pilo se...ali 

karnevali su značili više od puke prilike za jelo, piće i veselje; oni su, pre 

svega, dopuštali muškarcima i ženama da javno ispolje svoja individualna 

i kolektivna maštanja. Ljudi su se preoblačili, nosili maske i igrali uloge 

koje su sami odabrali...Bilo je mnogo promenjenih uloga...Svet se 

okretao naglavačke, izokretao se društveni i prirodni poredak...Ali ovo 

nije bil samo zabava, jer je kroz pesme i igrokaze često iskazivana i kritika 

postojećeg poretka...Konačno, u karnevalima su veliku ulogu imale 

seksualne maštarije, budući da su ljudi bili prerušeni i oslobođeni uobičajenih 

društvenih kočnica. Redovna pojava su bili falički simboli i pesme 

sa dvostrukim značenjem, a prostitutke su bile glavne. Seks, hrana 

i nasilje su glavna obeležja svih karnevala. Tada su bili odobreni ponašanje 

i načini izražavanja koji su u redovnom životu bili zabranjeni 

(Helmut G. Kenigzberg-Džeri K. Bouler-Džordž L. Mouz, Evropa u šesnaestom 

veku, Beograd, 2002, str. 86-88). 



644 Miroslava Lukić-Krstanović, Fenomen masovnih okupljanja u teorijskom 

diskursu, Glasnik Etnografskog instituta, knj. XLVI, Beograd, 1997, str. 112. 

265







1988, str. 24. 

648 Momo Kapor, Guča-prestonica trube, u: Dragan Babić, ''Srpska truba'', 

str. 195-197. 


gust 2001. 


gust 2001. 

651 Novica Zatežić, Roštilj miriše na milione, ''Večernje novosti'', Beograd, 

9. jul 2003. 

652 Novica Zatežić, Čudesno za uši, masno na duši, ''Večernje novosti'', Be- 


653 Stojan Marković, Poštujemo konkurenciju, ''Čačanske novine'', Čačak, 

17. avgust 2004. 

654 Zoran Šaponjić, Delirijum uz striptiz i trube, ''Glas javnosti'', Beograd, 

23. avgust 1999. 



266

5. EGZOTIKA I EROTIKA 

Od samog početka Sabor trubača u Guči opisivan je kao 

egzotičan festival, jedino mesto u svetu u kome se mogu 

doživeti ''neverovatne stvari''. Novinari koji su izveštavali o 

dešavanjima, mamili su publiku u Guču, pre svega iz Beograda 

i drugih većih urbanih celina, uveravajući ih u mogućnost 

''vanvremenskog'' provoda. Ista poruka važila je za 

posetioce iz drugih republika SFRJ, a zatim i za goste i iz 

inostranstva koje je trebalo da očara ''estetika različitog''. 656 

Seoski vašari su već početkom šezdesetih godina 20. veka 

postali egzotična pojava za ljude koji su živeli u gradovima. 

''Kakav uticaj može odigrati ovakav sabor na običaje, vaspitanje 

i dalji kulturni razvoj? - Tempo u kome živimo svakako da 

ima uticaja i na selo. Koliko puta pomislim neke večeri kad 

idem kroz terazijsku, gradsku vrevu kako bi divno bilo sesti u 

autobus i stići za nekoliko časova do nekog sela gde se može 

čuti stara, neiskvarena pesma i videti ljudi čistog pogleda koji 

interpretiraju te pesme. Evo, prilike za to''. 657 

Želja da se doživi nešto neočekivano, nesvakidašnje, privlačila 

je mnoge ljude u Guču koji su se istovremeno ''utapali'' 

u masu koja se ponašala instinktivno. To nikome nije 

smetalo, a najveći deo posetilaca se rado ''uklapao'' u takvu 

atmosferu. Guču su u isto vreme uvek pohodili mnogi marginalci 

u želji za zaradom, identitetom i smislom življenja: 

"Stigao sam ovamo dva dana ranije sa skitnicama, dokonjacima, 

radoznalcima i lutajućim prodavcima magle i mesečine, 

da vidim kako se ni iz čega rađa raskošna svečanost. Došli su 

267


sa svih strana zemlje u polovnim razdrndanim kamionima, 

kombijima (koje jedino boja drži na okupu), traktorima i konjskim 

zapregama, na biciklima i motociklima, čak i peške... 

Počeli su da podižu svoje zakrpljene šatre i sklepane kioske, tezge 

napravljene pomoću štapa i kanapa, pripremajući zamku 

za masovno ludilo koje će trajati tri dana i tri noći, kada će sve 

biti moguće i sve dozvoljeno. Trgovci plastičnim đinđuvama i 

staklenim džidža-midžama, travari sa biljem što leči neizlečivo, 

grnčari ispod čijih su dlanova rođeni ćupovi, đuveči i 

bardaci od pečene zemlje - zaboravljeni oblici nečijeg pradavnog 

glinenog sna, korpari koji ni ovde ne prestaju da pletu 

pruće, bostandžije, gatare što bose, nalik na veštice, proriču 

osmehnutu budućnost i upozoravaju na skrivene dušmane, 

mečkari sa slepim medvedima olinjale dlake, bez zuba i želje za 

životom (gubice su im probušene i kroz njih je provučen bolni 

lanac, pomoću koga se vlada zverima)... Platio sam jednome 

da mu se mečka popne na banderu i, zamislite, popela se - kakav 

prizor! Trgovci stokom doterali su pune kamionske prikolice 

ovaca i meketavih koza - u njihovim vlažnim, unezverenim 

očima, nalik na oči Odri Hepbern, pročitah predosećanje 

bliske ritualne smrti; nešto docnije, iz presečenih žila, gusta, 

tamnocrvena krv natopi prašinu oko šatri. Stigle su i televizijske 

ekipe, da na vreme pronađu najzgodnije uglove za snimanje, 

da ispitaju svetlo, kretanje kamera i ukus prepečenice. A, 

onda, naiđoše i prvi duvački orkestri, ne oni najbolji, naravno, 

(koji se čuvaju za poslednji, odlučujući dan), već neki skrpljeni 

sa koca i konopca, od zla oca i još gore majke, odrpani, sa ulubljenim 

instrumentima punim kiše, što je padala u brdima - 

oni što se povlače po ćumezima, dvorištima i poslednjim 

krčmama za mamurnim gostima bez sluha i para...'' 658 Sabor je 

tako postao privlačan zbog svoje primitivne, marginalne egzotike, 

koja je bila ''nedostupna'' u svakodnevnom životu, 

naročito onim društvenim slojevima koji su bili elitni. Ta vrsta 

doživljaja na Saboru za mnoge je bila najupečatljivija. 

Isečci zapamćene stvarnosti postali su značajni događaji u 

268

životu posetilaca Guče, sa željom da tu vrstu zabave ponove 

sledeće godine, pri čemu je lično iskustvo bilo dominantnije 

u odnosu na želju organizatora da ''kolektivizuju'' Sabor u 

svojoj postavci nacionalne narodne-seoske tradicije. 659 

Povratak u ''primitivizam'' postao je najvažnija ''magija'' 

koja je decenijama privlačila ljude u Dragačevo, ali samo na 

tri dana godišnje, kada bi se prepuštali iracionalnim i nagonskim 

porivima mnoštva. ''Guču - malu varoš u podnožju Jelice 

planine, prekrio je oblak zlatne prašine, zvuka i dima. Okrenuli 

su se ovnovi na ražnjevima, zacvrčali raspaljeni roštilji, proključali 

svadbarski kupusi u džinovskim zemljanim ćupovima 

(red mesa, red kupusa), zapraštale su prangije, zavrteli se ringišpili 

i trange-frange ruleti ručne izrade, zacvilele gume beogradskih 

kola koja su dovela ugledne goste, žirijevce, zvezde 

šou biznisa, blazirane radoznalce u potrazi za bizarnim provodima, 

gradske bekrije i hronične pijanice, snobove, lovce na 

skandalozne vesti, novinare, nostalgičare i žderonje - sve njih, 

progutala je u jednom zalogaju saborska Guča sa svojih sto hiljada 

gostiju koji su jedan gradić od svega nekoliko hiljada stanovnika, 

preko noći pretvorili u svetsku prestonicu trube''. 660 

Veseli vašar, sa ljudima koji su na ovoj manifestaciji oduvek 

bili daleko od obrazaca uglađenog i racionalnog ponašanja, 

postali su svojevrstan obrazac kako se treba provoditi 

u Guči. Marginalnost balkanskog veselja postala je 

opšteprihvaćeni uzor u kome se ispoljava živopisnost, sloboda, 

temperament, strast, pa i lepota. Za mnoge koji su dolazili 

iz urbanih sredina, ili iz Zapadne Evrope i Amerike, 

Sabor u Guči bio je podsećanje na jednu udaljenu, ali izgubljenu 

vitalnost. Tako su i primitivni sadržaji na Saboru dobili 

privlačan i harizmatičan šarm. Uživanje u jelu, piću, 

muzici i igri je zapravo slavljenje života na dionizijevski 

način, pri čemu se uživa u blaženstu raspojasanosti. ''Vi ste 

natur, niste instant, i to danas pali u Evropi, to Evropljani vole'', 

reči su Boštjana Poklukara iz Slovenije, posetioca Guče 

2003. godine, što na najbolji način objašnjava privlačnost 

269 

Egzotika i erotika


Sabora, već skoro pola veka. 661 Oduševljavanje muzikom 

Balkana, koju su uglavnom izvodili Cigani (Romi), postao je 

urbani fenomen Zapadne Evrope koja je sve više uživala u 

umeću orkestara koji su impresionirali svojim ''sirovim'' izgledom, 

egzotičnom muzikom i divljom muškošću. 662 

Uživljavanje u model tradicionalnog seoskog veselja modifikovanog 

kič elementima masovne novokomponovane 

narodne kulture, umnogome je kao osnovu imalo u još uvek 

nedovoljno objašnjenom kolektivnom mentalitetu stanovnika 

sela i njihovih veselja. Poseban osećaj sreće koji preplavlja 

osećaje posetilaca Sabora trubača u Guči, u ponovnom 

za kratko stečenom iskustvu sveopšte ljudske jednakosti, 

zapravo je reakcija na pesimizam i osećaj nesreće u društvu 

razorenih vrednosti, u kom dominira urbana civilizacija. 

Erupcija veselja pored erupcija tuge (očajanja, crnog pesimizma) 

logičan su sklad neophodnosti izražavanja jakih osećaja 

u društvu bez emocija i strasti. Tako je Guča postala mesto 

gde se u visokoj skali ispoljavao inače sveopšte raširen 

populistički, novokomponovani stil života, gde se uživanje 

ostvaruje u običnim, malim, prizemnim stvarima-kafanskom 

lumpovanju, upoznavanju pevačice, slavi u mikrosredini, 

a trenutna društvena kriza koja i sasvim skoru budućnost 

čini potpuno neizvesnom, doprinosi potenciranju 

potrebe da se što je moguće više zadovoljstva grčevito iskoristi 

i traži u skučenim prostorima svakodnevice. 663 Trubači 

su sa svojom euforičnom muzikom ispod zadimljenih šatri, 

samo tri dana u godini, postali idealan muzički izraz ovakvog 

viđenja sopstvenog bitisanja. Iako je ovaj model ponašanja 

najviše izražen kod seoske omladine, ni stanovnici 

gradova, pa ni stranci, nisu lišeni nezadovoljstva svojim 

životima, ispunjenih obavezama i otuđenošću. 

Sabor trubača u Guči od samog početka je bio svojevrsni 

scenski prikaz odabranih motiva iz seoskog života gradskoj 

publici, nedavno došloj sa sela. Čitav događaj je bio prožet 

tim dvojstvom, što je rano zapaženo. ''Guča je prošlog viken- 

270

da 22. put bila smotra naše ruralno-urbane kulture, revija 

onoga što smo do juče kao folklor negovali i onoga što danas 

živimo. Seoski običaji i verovanja, ručni radovi, naivci, pa na 

to plastične mase, konfekcija. I tako tri dana. Za posetioce Sabora, 

jednog od najvećih u Srbiji, odglumljena je i stara dragačevska 

svadba, sa svim običajima koje smo iz koliba selili u 

solitere. Za oči narodne tkanine, za usta roštilj, ražanj, zaboravljena 

jela, a za uši... Za uši ono što Guču čini Gučom''. 

Guču su decenijama pohodili ljudi iz gradova, koji su nedavno 

došli sa sela, uglavnom radnici i niža srednja klasa, i 

seoska populacija kao treći najbrojniji deo posetilaca. Svi su 

oni zapravo bili socijalna osnova novokomponovanog populističkog 

kulturnog modela. Osnovne karakteristike njihovog 

ponašanja su: doživljajno-potrošačka orijentacija, zabava, 

pasivnost, imitacija i identifikacija sa sopstvenom stvaralačkom 

referentnom grupom. Istraživanja su utvrdila da 

postoje dve bitne opšte životne orijentacije pripadnika ove 

kulturne grupe: ka razonodi i provodu, čemu se može pridružiti 

i težnja ka standardu kao neophodnom uslovu za 

ostvarenje želje za zabavom, i ka porodičnom životu. 665 Svi 

oni uranjali su u Sabor željni provoda, koji im je nuđen kroz 

tradicionalni narodno-seoski kulturni model zabave. 

Saborska noć je bila i ostala vreme kada je veselje dostizalo 

svoj klimaks, a Guča postajala ''tesna'' za mnogobrojne 

goste koji su stizali da bi se proveselili. ''...Već prve noći, podanici 

prestonice trube zaplitali su jezicima i provlačili se kroz 

stolove pod šatrama u osmicama, opijeni raskošnim zvukom i 

pićem što se nemilice točilo na svakom koraku. Najbrojniji 

među njima došli su iz obližnjih gradova i Beograda, a nije bilo 

malo onih što su stigli čak iz Evrope i Amerike, da nedelju 

dana traže i pronalaze svoje zaboravljene korene. Samo na 

ovom mestu mogle su da se susretnu leptir mašne sa šajkačama, 

mlade lepotice sa slavnim, pijanim starcima; dame, 

odevene po poslednjoj pariskoj modi, sa zabrađenim seljankama, 

pod šatrama koje su bazdile po rakiji, pečenom mesu i du- 

271 

Egzotika i erotika


vanskom dimu što je naprosto kuljao iz njih. Svaka šatra postajala 

je improvizovana gostionica sa rasparenim stolicama i 

sastavljenim stolovima prekrivenim čaršavima, u kojoj su se 

smenjivala i nadmetala, naizmenično, po dva tri orkestra duvača... 

Lepotice su se pele i igrale po stolovima (zvali su ih stolovače), 

a muškarci padali u dert, razvezivali kravate i opuštali 

kaiševe ispod nabreklih trbuha. Povremeno bi istrčavali iz 

šatri da se ispovraćaju, pa se ubledelih lica, orošenih znojem, 

vraćali, i nastavljali da piju...'' 666 Povratak u primitivizam, 

opuštanje pred talasima primarnih nagona, nešto ciničniji 

novinari su opisivali rečenicom: ''Široko raširene ruke, usko 

čelo i razređeni zubi želeli su provod za pamćenje''. 667 

Trbušna plesačica 

Ukus sveže pečenog 

mesa, omamljenost 

uma usled preteranog 

korišćenja alkohola, 

ples koji liči na ljubavnu 

predigru, dodiri 

oznojenih tela, sve to 

ljude dovodi do stanja 

kada dobijaju osećaj da 

učestvuju u svečanosti 

koja je pod okriljem lokalne 

''mistike'', zaboravljenih 

običaja i tajnih, 

skrivenih, telesnih 

zadovoljstava. ''...I gle, 

odjedanput, do malopre 

mirni očevi porodica, 

ugledni građani, vredni službenici, savesni glasači, lojalni podanici, 

koji su izveli doterane palanačke žene i decu na jagnjetinu, 

kupus, pivo i koka-kolu, u varošici u kojoj se malo toga 

događa preko godine, podižu kao omađijani ruke u vazduh i 

počinju da hvataju prstima nešto neuhvatljivo, samo njima 

znano i vidljivo, nešto što lebdi u vazduhu zasićenom mirisi- 

272

ma mesa i znoja ispod pregrejane šatre; trenutak kasnije, penju 

se na stolove pred zapanjenim očima svojih bližnjih, da budu 

samo metar bliže nebu i počinju da igraju kao mesečari. Teraju 

svoje dosadne supruge kućama, gaze staklo po stolnjacima, 

padaju na kolena i izvijaju svoja otežala, nespretna tela 

nenavikla na igru, pred prvom raspomamljenom devojkombedevijom, 

koja zapali varnicu i izazove opštu eksploziju derta, 

skačući sa astala na astal. Nespretni poput medveda, teški 

i trapavi i sami se čude otkud znaju te stare pokrete; to njihovi 

dedovi igraju kroz njih neku davnu muku i prkos... Inače, 

oprezni i štedljivi u svakodnevnom životu sada razbacuju poslednje, 

teško zarađene novčanice, guraju ih u halapljive trube, 

lepe ih muzičarima na čelo, ćuškaju im u džepove...'' 668 

Pošto je vremenom Sabor ''izašao'' na ulice, koje su postale 

pretesne da prime stotine hiljada ljudi u oštoj gužvi, 

šatre su postale jedino mesto gde se u ''izvesnom miru provodi 

vreme''. Visoke cene usluga su prilika da najbogatije 

porodice pokažu svoju moć (''sedaju za stolove i naručuju 

pantagruelovske gozbe''), uz muziku orkestara. ''Romske trbušne 

plesačice, maloletne i sa kosom boje uskršnjih jaja, pokreću 

kukove na kojima zveckaju dukati, pružajući tako okupljenim 

lokalnim bogatašima njihova tri minuta plesa i erotskog 

zanosa u zamenu za novčanice koje im ovi zadenjuju u 

grudi. Sve se tačno zbiva u tačno definisanom trouglu: saučesnički 

osmesi supruga otežalih od godina, debeljuškasti muževi 

koji pipkaju i, na kraju budne oči klana nad devojkama''. 669 

Poneseni zvukom truba, u Guči su prvih sabora uglavnom 

''ludovali'' muškarci, da bi im se vremenom pridruživale 

i njihove žene, u noćima kada se ljudi polagano odvajaju 

od realnosti, obaveza i društvenog statusa. Sve bi započinjalo 

snažnom i euforičnom muzikom koju bi proizvodili trubači 

sa juga Srbije: ''Tamnoputi lider instrumentalnog ansambla 

iz Grdelice spustio je praznu zidarsku flašu na klupu, ugasio 

cigaretu, obrisao znoj sa čela i trubačima, bubnjarima i 

ostalim umetnicima iz ovog orkestra za svadbe i sahrane na 

273 

Egzotika i erotika


maternjem jeziku rekao nešto što bi u vrlo slobodnom prevodu 

značilo - ajde da im pamet pomerimo. Onda je uzeo trubu 

u ruku. Deset minuta kasnije, na stolu se nalazila sredovečna 

žena, koja se pre toga ponašala kao smerna učiteljica iz provincije, 

mešajući širokim kukovima između dva tanjira jagnjetine. 

Na susednom stolu, dvojica biznismena klatila su se o 

šipke, koje su pokušavale da održe šator na svom mestu. Muž 

pomenute učiteljice, koji 

je pre ulaska balkanskih 

džezera u šator bezuspešno 

pokušavao da 

razbije čašu o zemlju, 

gledao je nemo i zapanjeno 

u ples svoje žene i 

trudio se da shvati gde 

se to izgubila njena pamet. 

Stotinjak metara 

dalje, na travi je ležalo 

telo jednog od dragačevskih 

veselnika, koga je, 

izgleda, ubila jaka šljivovica. 

Samo je njegova 

Igračica 

desna noga udarala u 

ritmu Guče...'' 670 

Ali osim telesnih zadovoljstava, Guča je postala mesto u 

kojem su se kroz rituale igre i veselja ispunjavale želje za 

prestižom i ispoljavanjem materijalnoig bogatstva, društvene 

moći ili muškosti. Tako je i Guča stvorila jedan poseban 

pomodni način ponašanja pod šatrama, i pravila uživanja, 

koja se nisu promenila do današnjih dana. Lepljenje 

novčanica muzičarima je bitno, jer važi pravilo ''ko da više 

para - taj je veći gazda''. Društveni status, koji se poistovećuje 

sa grupom, ne zavisi od zanimanja pripadnika jedne 

grupe, ili čak od privilegija koji oni obično uživaju, već od 

načina na koji se koriste privilegije i bogatstva koja su im 

274

dostupna. Stoga se pretpostavlja da se životni stilovi obično 

zasnivaju na društvenoj organizaciji potrošnje. Iskazivanje 

materijalne moći u veseljima naručivanjem pesama ima 

funkciju stvaranja nove statusne pozicije u neposrednom 

okruženju, ''sublimiraju se frustrirane želje iz stvarnog života: 

želja za vlašću, za moći, za zaradom, za napredovanjem 

u društvu'', tako da ''osobe koje učestvuju u upadljivoj potrošnji 

ne uživaju samo u neposrednoj potrošnji nego u povišenom 

statusu koji se reflektuje u stavovima i mišljenju 

drugih koji opažaju njihovo ponašanje''. 671 ''Kada je čovek iz 

džepa bermuda na sunce izvukao svežanj u kome je bilo najmanje 

150, možda i 200 novčanica od po 100 dinara, neko od 

posmatrača sa ulice glasno je jeknuo od bola - Gledaj, sunca ti, 

sve stodinarke... - zavapio je. I orkestar u kafani za tren je zanemeo. 

A kad su posle trubači složno grunuli učinilo se na 

tren da će plafon kafane da padne i da spršti sve goste. U međuvremenu, 

dok je orkestar još ćutao, a trubači čudom gledali 

u svežanj žutih novčanica, neko je u publici, na ulici još uspeo, 

nekim polušapatom, da prozbori: - Je... koliko ovaj ima para. 

Crnpurasti trubač u kafani kolačio je oči, znojio se, sav mokar 

duvao je u trubu, kao da mu je poslednji put. Posle minut dva 

čovek je iz debelog svežnja izvukao par novčanica i zavukao ih 

u trubu. Pokretom kažiprsta pozvao je onda i rumenog basistu, 

u široka usta instrumenta uvukao je još tri četiri novčanice. 

A onda redom kao na ringišpilu kružili su članovi orkestra 

oko debelog svežnja novčanica, nekom dve novčanice, nekom 

tri, bubnjaru vazda po četiri... Jedan krug, pa drugi, treći, 

četvrti, ringišpil je radio neprekidno. Trubači su u isti mah i 

svirali i kružili oko para, drhtala je kafana od "mesečine". - A 

ja se pitam, moja draga, šta će biti sa nama... - drali su se iz 

svega glasa preko instrumenata... Neki saboraš kraj otvorenih 

vrata kafane vrhovima prstiju stezao je slepoočnice, sve to gledao, 

znojio se, gutao knedle, pokušavao da prebroji koliko para 

čovek dade trubačima... Kafana se od buke orila, od zvučnih 

udara tresao se luster, pretio da otpadne... Kakvo je to ludilo u 

275 

Egzotika i erotika


sred Guče bilo. Čovek sa svežnjom novčanica igrao je ispod 

truba, preplitao nogama, dirigovao orkestrom, mahao novcem 

ispod nosa trubača. Na pokret njegovog malog prsta trube su 

u trenu stajale, na pokret drugog prsta zaječale bi i zatresle zidove 

kafane. Crnpurasti trubači zavlačili su ruke u instrumente, 

vadili novčanice, gurali ih u džepove, nemo se gledali, čudili 

se, a onda složno duvali. - Gledaj, al ovaj daje, a ne broji - 

bolno se otelo na ulici još nekom od posmatrača. Posle desetak 

minuta, čovek je prestao da gleda koliko para daje. Davao je 

nemilice. Punom šakom uzimao je novac sa gomile i punio trube. 

Stotinu, dve stotine, možda i više ljudi stajali su na ulici i 

gledali čudo... Žalili iskreno što i oni nisu u orkestru...'' 672 

Rituali bacanja novca su raznovrsni, a biti primećen u iskazivanju 

svoje moći, postalo je veoma značajno. ''Cane Milovanović 

iz Ciriha, Gučom se u petak uveče vozio u kočijama 

u koje su bila upregnuta dva krupna dorata, krug - 100 dinara. 

Na Caneta je naleteo duvački orkestar. Trubači su za čas 

napravili teški dernek, gazda Cane je pao u karasevdah, izvadio 

je iz novčanika svežanj stodinarki bacio ih u vazduh i - nijedna 

novčanica nije dohvatila asfalt''. 673 

Trošenje para u Guči nikako nije samo privilegija muškaraca. 

Od trenutka kada su se izborile da igraju na stolovima 

i javno, nesputano, ispoljavaju svoju seksualnost, i žene su 

stekle pravo da se razmeću i svojim materijalnim bogatstvom. 

''Simpatična poslovna žena, sa mobilnim telefonom i 

lako uočljivim negovanim brkovima, raspomamljeno je pevala 

jedan od hitova narodne glazbe - Ija, ija, ija, ija, ja, i ja bi se 

udala, ja se moram udati, ne mogu izdurati. Nekoliko mladića 

u majcama evropskih fudbalskih klubova mašući stolicama otpozdravljaju 

na poziv neutešne biznismenke, dok njihova prijateljica 

vadi iz novčanika dvesta maraka, maše Romima i 

odrvenelim jezikom poluhisterično ponavlja - Neka vide 

dušmani, neka vide ko sam, breee, što je muzičarima dovoljan 

znak da krenu u dušmansku akciju''. Ipak, muškarci i dalje 

dominiraju u svim vidovima veselja, kao i u atraktivnosti 

276

svojih maštovitih načina provoda, dok su žene u većini 

slučajeva deo dekora koji uokviruje uživanje u muzici. 

''Glavnu ulicu su, zatim, privremeno zatvorila dvojica prijatelja, 

koji su na istu spontano izneli sto, dve stolice i desetak 

trubača iz susedne kafane. Onda su seli na stolice, na sto popeli 

dve trbušne plesačice, a Romima posavetovali da kleknu 

oko njih i sviraju im ludilo. Uskoro se pojavila Romkinja sa 

dve bebe u naručju, koje su joj, izgleda, poslužile kao deo scenografije 

za estradni nastup. Bebe su uskoro od veseljaka dobile 

više novca nego muzičari, igračice i ugostitelj. Organizator 

prigodnog karnevala su poslovni ljudi iz Čačka, koji kažu 

da tri dana piju, jedu i trezne se na ringišpilu - Šest piva, pa 

ringišpil i tako dok se ne završi, pa to, to je naš recept''. 674 

Pored bogatstva u novcu, podrazumeva se i razmetanje u 

fizičkoj snazi i izdržljivosti tela, privlačnim ženama u svojoj 

pratnji, kao i ''strogoći'' prema onima kojima se udeljuje novac. 

''U kafanu iznad centra, oko jedanaest uveče, trojica kratko 

podšišanih, goli do pojasa, sa debelim lancima oko vrata, 

uvedoše duvački orkestar. Nastade teški dernek. Neko baci 

svežanj novčanica u vazduh, one se razleteše okolo. Trubači su 

kolačili oči, duvali iz sve snage. -Ne čujem, jače! - vikao je kratko 

podšišani gospodin. I basista i tenorista, i prvi trubač crveneli 

su se, naprezali, iskakale su im vratne žile. - Vi ne razumete, 

hoću da svirate jače od onih napolju, je l' jasno - vikao je 

onaj. - Jasno, jasno… Oko njih igrale su devojke, oko da stane, 

bilo ih je mnogo, i još su izvirale sa svih strana. Lepe, bujne, 

skupe…'' 675 Tokom čitave istorije žena je bila ekonomski nesamostalna 

i stalno je živela u strahu da ne bude odbačena i zamenjena 

lepšom, mlađom, seksualno privlačnijom ženom i 

zato se oduvek trudila da svim silama što duže održi mladalački 

šarm i lepotu. Danas se ta stereotipna uloga koristi kao 

rezerva ukoliko se žena ne afirmiše u svetu muških vrednosti, 

u kome se na ženu gleda kao seksualni objekat. Tako bi 

one svojim magičnim ženskim principom upravljale muškarcima 

i tako lakše stekle afirmaciju u društvu. Mnoge savre- 

277 

Egzotika i erotika


mene žene žive pod tiranijom postojećih stereotipnih shvatanja 

o standardima ženske lepote, pri čemu se vrednost 

žene procenjuje u kolikoj je meri ona seksualno privlačno 

biće. Ispitivanja pokazuju da se obično smatra da će fizički 

privlačna, lepa, mlada i seksualno neiskusna žena lakše i 

bolje ispuniti svoju tradicionalnu femino ulogu. Posredstvom 

svoje magične lepote i ženstvenosti žena je oduvek 

najlakše uspevala da svoju slabost pretvori u moć i tako sebi 

osigura ekonomski oslonac i uspeh u društvu. 676 

Novinari su se potrudili da ''naslikaju'' foto-robot prosečnog 

modernog saboraša koji se veseli pod šatrama početkom 

dvadeset prvog veka: ''Nabijen muškarac, mlad i 

uspešan, između 30 i 40 godina starosti, nadimak Miki ili Kiza, 

kratko ošišan, u sakou, obavezna kravata, uglancane kožne 

cipele, u dobrom automobilu (možda i službenom), sa još bar 

trojicom istih takvih (najverovatnije kolega, budući da se 

druži samo sa kolegama). Kad ispije nekoliko čokančića, prvo 

skine kravatu, pa njom maše kao da je laso, što mu dođe kao 

nekakva reminiscencija na najraniju mladost, kada je uživao u 

kaubojskim filmovima. Potom ugleda pevaljku na stolu, pa se 

i sam popne, te skine i zavitla sako, kao podsećanje da je nekada 

uživao, slušajući i gledajući Džona Travoltu''. 677 

Blokada i rat u kojoj se našla Srbija doprineli su promovisanju 

novog tipa muškarca, ratnika sa kriminalnom 

prošlošću, a sužena mogućnost zabave u izolovanoj zemlji 

dovela je i takve ljude na Sabor u Guču. Njihova pojava najavljena 

je već sredinom osamdesetih godina 20. veka. ''Profesionalnim 

džeparošima, koji su stigli ovamo da rade, ruke zastaju 

na pola puta do tuđih novčanika; ovde, zaista, ne mogu 

da džepare, ne da im se, pa počinju da igraju sa ostalima i da 

dele ukradeni novac sa muzičarima, uhvaćeni u ludo kolo. Ni 

poznate kavgadžije ne zapodevaju kavgu. Ni milicija nikoga ne 

odvodi i ne traži dokumenta. Ni konobari ove noći ne kradu na 

računima. A okoreli međunarodni kriminalci, stigli ubledeli iz 

gradova Severne Evrope sa džepovima punim stranih bankno- 

278

ta, počinju iznenađeni da se pitaju, vredi li, uopšte, živeti u 

tuđini, ma koliko se zarađivalo kad se propuštaju ovakvi provodi?'' 

678 Oni su devedesetih godina došli u Srbiju i u atmosferi 

izolacije, rata, postali svojevrsna društvena ''elita'', u kojoj 

su prošlost kriminalca pretvorili u ''večnost'' patriote, junaka. 

''Oni su imali novac, status, moć da budu izvan i iznad 

zakona, izraženu, između ostalog, i u činjenici da su redom posedovali 

iskaznice Miloševićeve tajne policije. Oni su šetali prve 

srpske silikonke, zvezde i zvezdičurke turbo-folka''. 679 

Poseban tip devojaka okrenutih hedonizmu (''volim lagodan 

život i lovu, pa šta tu fali''), nazvan početkom devedesetih 

godina 20. veka ''sponzoruše'', postao je sastavni deo veselja 

i na Saboru, mestu gde je najveća koncentracija uticajnih 

muškaraca, koji se razmeću svojom finansijskom i telesnom 

moći. Želja da se doživi ''provod'' uz bogatog i uticajnog 

muškarca (''jaku facu''), najpre je inaugurisana u Beogradu, 

gde se po diskotekama uvežbavao ples koji podseća 

na ljubavnu predigru (proložanje prstima kroz kosu, 

praćenje zvuka muzike telom, maženje po kukovima, grudima, 

pušenje cigarete, sa lepljivim odvajanjem filtera od usana). 

680 Ovaj obrazac je u mnogome svetski fenomen, koji se 

dobrim delom prenosi preko holivudskih filmova, u kojima 

su glavni motivi ''seks i nasilje''. 681 Pored uticaja filma, na ponašanje 

žena umnogome utiču i stereotipne predstave iz 

mnogobrojnih reklama, gde je žensko telo tehnikom ''pozajmljenog'' 

interesa, predstavljeno kao deo robe koja se prodaje. 

Raširenost ovakvih reklama uvela je ovaj stereotip u 

svakodnevicu i podsvest oba pola. Pozadinski stereotip ovakve 

žene - kao pandan muškarčevom uspehu i raznovrsnosti 

takvog uspeha - obuhvata upravo njenu neuklopljenost u 

''tokove sveta'', to što ona nema korisnu ulogu u kretanju, 

stvaranju, delanju; takva njena pozicija i njen izgled, u kojem 

nema mnogo varijacija (ona je mlada, umereno ili provokativno 

razodevena, zrači prijatnošću i lakomislenošću, a 

279 

Egzotika i erotika


često svojom pozom i izrazom lica sugeriše seksualnu podatnost), 

upravo govore o tome da je ona tu iz razloga koji 

su ''dublji''; ona je prikazana zato što je ona ono što se prikazuje, 

zato što ona ne gleda, već je gledana. 682 

Filmske melodije su predstavljale idealnu podlogu za 

ples devojaka u Guči, kojih je svake godine bilo sve više. ''A 

bilo ih je da ti pamet stane! I plesova i dama. O svakoj od ovih 

devojaka i žena, i njihovim ponosnim pratiocima, mogla bi da 

se napiše posebna priča. Kako prvo zadobuju prstima, onda 

ispruže ruke i spuste glavu uz iseckane početne taktove ''Mesečine'', 

kukovima koji se izvijaju... ali ja biram jednu. Zbog 

njenih najviše dvadeset godina, duge kose, glatkih preplanulih 

listova i butina, tanke haljine koja se zakopčava napred, pa se 

između dugmadi pojavljuje koža: prvo na grudima, zatim na 

stomaku, pre nego što se okupljenima ukažu butine, i obrnutim 

smerom, u taktu zmijastog uvijanja, ali i zbog šezdesetogodišnjeg 

muškarca čija je ona bila, što se od meraka i derta 

uhvatio za stub saobraćajnog znaka i polako se spuštao do 

čučnja, a onda čelo oslonjeno na gvozdenu cev, i uživao, i njegovo 

mi je uživanje izgledalo najprirodnije, jer je uživao ''do 

kraja'', ''kao da mu je poslednje''. A verovatno i jeste poslednje 

te vrste: tužilaštvo ga, direktora jedne velike kompanije, tereti 

da je proneverio milione dinara, i sva je prilika da će u zatvor. 

Doduše još je direktor, i ona zmijotelasta radi kod njega, para 

manje-više ništa ne znači''. 683 Stereotip da žena treba da bude 

lepša od muškarca je veoma raširen širom sveta. U savremenom 

društvu najviši socijalni ideal predstavlja mlada i lepa 

žena udata za bogatog i profesionalno uspešnog muškarca. 

Muškarac oženjen mladom lepom i ženstvenom ženom više 

se ceni u društvu. Obično se smatra da takav muškarac mora 

biti po mnogo čemu vrlo sposoban i uspešan, kada je dobio 

''takvu značajnu nagradu''. Ispitivanja potvrđuju da čak 

i oni muškarci, koji važe za vrlo ružne i fizički neprivlačne 

osobe, ako su oženjeni ženstvenim i privlačnim ženama, 

280

obično se procenjuju kao mnogo lepši, sposobniji, uspešniji 

u društvu i povoljnije se procenjuju mnoge druge njihove 

osobine. Interesantno je naglasiti da ukoliko je žena udata 

za zgodnog muškarca, to nema nikakvog uticaja na procenu 

njene ličnosti. 684 

Na Sabor dolaze svi, a ne samo lepe, mlade, skupe devojke, 

spremne za svakovrsne provode. U sveopštoj gužvi nalaze 

se žene svih starosnih doba, obrazovnih nivoa, telesne lepote, 

pa i one koje su u svakodnevici manje atraktivne i 

poželjne, a u Guči ''prkose'' ustaljenim normama i standardima 

ženske privlačnosti. ''Početni kadar: čekajući, malo je reći 

metež, snajka maljavih nogu sedi pod šatrom, sama za stolom, 

u plisiranoj crnoj suknji, beloj košulji sa karnerima, pije kiselu i 

prstima cepa svinjsku nogicu, bez tanjira i salvete. Pored nje 

provejavaju zgodne i uniformisane ''sinalko'' devojke''. 685 

Veselje sa devojkama i trubačima 

Sabor je tek krajem devedesetih izašao ispod šatri i postao 

ulična manifestacija, ali oni koji su želeli da ispolje svoju 

društvenu moć i značaj, i dalje su lumpovali pod šatrama, 

uz novi obavezni dekor - profesionalne igračice, koje su iz- 

281 

Egzotika i erotika


vodile striptiz. ''Tamnoputa igračica u laganoj suknjici i beloj 

majici igrala je na stolu kao sam đavo. Uvijala telom kao zmija, 

tresla kukovima, drhtale su gole butine, izvijale se duge ruke... 

Sto pod njom držala su dvojica rmpalija. Hoće sto da padne. 

Trube su pretile da probiju bubne opne, bubnjar je iz sve 

snage tukao po instrumentu, kapljice znoja letele su na sve 

strane. Oko stola tiskala se masa saboraša. Oči su se lepile za 

oznojene butine... Igračica se uhvatila za čvor bele majice vezan 

taman iznad pupka. -Jaoj, to mala - urlao je na nulu 

ošišani mladić, tetoviranih mišica. Čvor je pukao. Bela tkanina, 

santimetar po santimetar krenula je u vis. Pritisak oko stola 

postajao je nepodnošljiv. Između flaša kisele i vina, tuđih 

ramena probijale su se glave... -Aaaaa... -vrištao je neki saboraš 

u masi. Znoj se cedio, bubnjar je tukao iz sve snage. Kao 

magijom odneta majica je odletela... Sinula je gola koža, sa samo 

parčencetom tkanine... Igrala je kao đavo. Momak za stolom 

ispod njenih nogu sipao je sebi u grlo pola velikog piva odjednom... 

Trubaču su pucali obrazi... Sevale su butine... Odlete 

i onaj deo tkanine, sinuše gole grudi, skočiše, zatresoše se u 

ritmu trube. Ljudi digoše ruke u vis. Zavrca slomljena flaša. 

Ograda koja deli kafanu od ulice samo što ne puče od pritiska 

mase. 686 Ove igračice su tri dana zabavljale goste pod šatrom 

u crkvenoj porti. ''Pod šatrom u samom centru Guče, iako 

treću noć za redom, i dalje su neumorno igrale dve crnpuraste 

igračice. Kao da su maločas ušle u šatru, tresle su kukovima, 

izvijale telo pred oznojenim gostima''. 687 

Ošta ekstaza koja zahvata ljude ispod šatri uz muziku i 

igru odiše primitivnošću dionizijske, orgijastičke svečanosti, 

u kojoj se mešaju mirisi hrane, ljudskih tela, zemlje i alkoholnih 

isparenja. ''A tamo nadrealan prizor, kao iz nekog 

Kusturičinog filma: u zagušljivoj izmaglici nastaloj od znoja, 

raskvašene zemlje, mirisa prasića i jaganjaca koji se vrte na 

ražnjevima i svadbarskog kupusa što se krčka u ogromnim 

zemljanim loncima - narod u ekstazi. Crnpurastim trubačima 

samo što oči nisu ispale od duvanja. Svojim limenim instru- 

282

mentima prave borduru oko nepristojno kratkih suknjica devojaka 

golih stomaka što na stolovima svojim telom ispisuju 

osmicu. Tesne mokre majice, isprskane blatom, kose zalepljene 

uz lice, zatvorene oči i ples, istočnjački, kao iz turskih harema. 

Erotika od koje muškarcima pada mrak na oči i prazne se 

novčanici. Vlasnici šatri lopatama zgrću blato koje kelnerima 

dopire do listova''. 688 

U Guči je oduvek bilo žena koje bi ponešene zvukom 

truba skakale na stolove i igrale, a vremenom je to postala 

moda. Međutim, želja za zaradom kod ugostitelja stvorila je 

potrebu da se ne čeka na taj trenutak, već da se unapred 

spreme profesionalne igračice koje će privlačiti goste pod 

šatre, kao u slučaju Marije, plesačice trbušnog plesa iz Leskovca. 

''Upućeni kažu da je pao dogovor: Mariji trista evra za 

nastup plus pola bakšiša koji je samo za jedno veče iznosio 

1200 evra. Rezultat ovakve domišljatosti bila je gužva i pod 

šatrom i ispred nje''. 689 

Jedan deo gostiju uživa u igri svojih žena koje dovode na 

Sabor, kao još jednoj potvrdi svoje moći i značaja. ''Preko 

puta, pod drugom šatrom, intimnije, na stolu jedna baš intimna, 

daje se trubi, telom trči za njom, pored stola jedan sa tompusom, 

kad posustane, intimno joj pokaže da nastavi, teraj. 

Ko nema ništa za lično teranje, tu su ženski Ganci, porodično 

upadnu među Srbadiju, pa kad to uzme da čini, da se tera, da 

ne posustaje, da čigri, da vrca, da baldiše''. 690 

Pored onih devojaka koje su vlasnici šatri plaćali da zabavljaju 

goste, uvek je bilo žena koje bi ''ponela'' saborska atmosfera 

i koje su se samoinicijativno pele po ''astalima'' i igrale - 

promovišući sebe kao jake, aktivne i samostalne žene, koje 

igraju bez svog muškog partnera, ali koje igrom svoga tela 

aludiraju na seksualnu predigru, upućenu svima koji ih gledaju. 

''U šatri ispod spomenika trubi dve gospođe popele se na 

sto, igraju između praznih flaša, trubači sviraju odozdo sa zemlje, 

udaraju besni talasi iz truba, suknje lepršaju, lete u vazduh, 

283 

Egzotika i erotika


gosti sa susednog stola sve to netremice gledaju''. Na drugoj 

strani ''vatru'' su palile profesionalke. ''Na stolu pored igraju 

dve mlade Cigančice. Uvijaju kukovima, oko stola četvorica rmpalija, 

sklapaju krug, tresu se u istom ritmu sa igračicama, hvataju 

ih za kukove. Trubači tonove izvlače iz petnih žila. Gosti im 

pare lepe na čela. Mešaju se zvuci 3-4 orkestra, platno na šatri 

hoće da se pocepa. Cigančice žustro vrte kukovima, tanke bluze 

na njima mokre, lepe se za pleća, grudi... - Sve, sve mi pokaži, 

sve 'oću da vidim - urla jedan od rmpalija, zaviruje Ciganki u 

bluzu. Cigančica očajnički pridržava čvor košulje vezan na pupku... 

- pare, pare - viče. Mladić hvata novčanik, otvara ga pred 

mnogo očiju, vadi novčanicu od 10 maraka, igračici je zavlači 

duboko u nedra''. 691 Na 43. Saboru organizovano je i takmičenje 

za najbolju i najatraktivniju igračicu pod šatrama, a nagrada 

je bio najnoviji model ''Simens'' mobilnog telefona. 692 

Erotika je sa omasovljenjem broja posetilaca, od kojih su 

svake godine sve brojniji bili mladi, ''izašla'' na ulice Guče, 

gde se igrom uživalo uz ritam muzike. ''Pravi saboraši znaju 

da je najbolje kad "sunce zađe" i udari "Mesečina", a bolje od 

najboljeg je subota noć, tad je cela Guča velika, neka bude i nebeska, 

šatra, zvuk truba se penje, cepa šatre, raspojasani, neka 

bude goli, Srbi prate trube, izvijaju se, muški nasrću golim prsima, 

ženski svime što imaju, to se duva i naduvava, marke, 

Dinkićeve dvestodinarke sa kinegramom brišu čela trubača, 

ulaze u pupak devojaka po stolovima...'' 693 

Sa otvaranjem Srbije prema svetu svoj ''doprinos'' celom 

festivalu davali su i stranci. ''Kraj spomenika trubi igrale 

su mlade "Slovenkinje" pored grupe Austrijanaca... - Srbi 

su najbolji, vole pivo, tuču, pa onda seks... - poverila nam se 

jedna. Druga je u Guči na tezgi, malo pre toga, kupila majicu, 

a na majici poruka za Slovenijo i EU: - Fukaj deželo kadtera 

Guče nema... Istih majica sa original porukama bilo je 

za Francuze, Nemce, Austrijance... I za Makedonce: "Ebati 

zemlja što je nema Guca..." 694 

284

Kolo 

Očaranost stranaca lepotom muškaraca i žena koji žive u 

Dragačevu i Čačku, kao najbližem gradu ovom području, 

postala je svojevrstan stereotip. ''Visoki momci, da ne pričam 

dalje, da me ne čuje moj momak... Ili plivaju na Moravi, ili, 

pak, igraju košarku. A obično rade i jedno i drugo. Stoga su i 

izrasli, ali i građeni. Samo da ih gledaš. 695 Muški deo publike, 

daleko brojniji, pa ako je još iz inostranstva, uočavao je lepotu 

devojaka. ''Srpske devojke su spoj gracioznosti, dostojanstva 

i provokativne lepote, što predstavlja težak izazov za 

osetljiva srca...'' 696 Drugi su bili manje romantični i skoncentrisali 

su se na konkretne delove ženskog tela: ''Videćete kakav 

je to spektakl. I gledaćete zadnjice devojaka duž puta i 

činiće vam se da ste na karnevalu u Rio de Žaneiru''. 697 Opšta 

raspojasanost preliva se i na ulice... Za razliku od stadiona, 

na kome je zvanično takmičenje, u Guči i dalje gmiže, nadire, 

nemo'š proći, čuješ ženskinje, "nemoj da pipaš". I bije, truba, 

folk, parampa, parampa, pam, na točionici za pivo točilica 

mlada, to nije čoček, to je striptiz, svaki deo tela, pa najbolji, 

se otkida, vraća, parampa, parampa, pam...'' 698 

285 

Egzotika i erotika


Večernji sati, a naročito noć, postali su vreme telesne razuzdanosti 

uslovljene dejstvom raznih opijata, ali i osećaja da 

je u Guči sve dozvoljeno. ''Ulice krcate, iz svakog lokala trešti 

truba. Saboraši se tiskaju, probijaju do porte, gde se nadjačavaju 

orkestri. Oko trube Slobodana Salijevića igra se na stolovima. 

Na travnjacima polegalo na stotine parova. Prevalilo dva 

ujutru. Desetak devojaka zaustavlja mladiće, na trgu kod spomenika. 

Sve iz Čačka. Ljube ih i slikaju, tek poneki se zbuni. - 

To su domaćice, čačanske, nema ih na svetu - reče Milan iz Beograda... 

Utihnulo oko četiri. Čini se, masa ogladnela. Zatišje 

pred brodolom. Ljudi se uzmuvali oko spomenika. Jedan od orkestara 

jedva da se vidi u košnici. Trojica iz Kruševca, napravili 

krug, obgrlili se, drugi dižu trubača na ramena. Uspeo da 

stane, klati se, dodali mu trubu. Stušti dah u "zlatnu". Pokidaše 

ljudi kose, on odsvirao minut, sam, pa zagrmeše ostali. Devojka 

u masi grli trubača. - Pokri me trubom, rođeni, pokri me. 

Gleda je, zbunjen, a ona ga uhvati i obori na zemlju''. 699 

Blaga erotika je ono što se javno viđa na ulici, pod šatrama 

i u kafanama, ali susreti između polova ne završavaju se na tome. 

Gotovo javno vođenje ljubavi odigrava se pod šatorima 

kampera i prostoru koji ne pripada glavnoj ulici: ''... na zadnjim 

sedištima, na klupicama u polumraku, odmah iza leđa trubača''. 700 

Neke od tih devojaka, po svedočenju akušera iz Guče, ostajale 

su trudne i rađale decu, začetu u vreme Sabora. 701 

Hedonističke svečanosti nisu bile nepoznate u srpskoj 

tradiciji, a njihov izgled i sadržina su davno ušli u književnost 

(Nečista krv, Bore Stankovića). Guča je sa pojačanim 

interesovanjem omladine za Sabor, postala stecište ljudi koji 

su unapred planirali da budu telesno razuzdani u opštoj 

ekstazi i delirijumu koji podseća na orgijastičke paganske 

svečanosti. 

______________________ 

656 Idealno gledano, egzotizam je relativizam; ono što se vrednuje nije neki 

poseban sadržaj, već izvesna zemlja i kultura koje bivaju definisane 

isključivo u odnosu prema posmatraču. Nije toliko reč o vrednovanju 

drugog, koliko o kritici samog sebe, niti o opisu neke stvarnosti koliko o 

286

formulisanju nekog ideala. Klasični opisi zlatnog doba ostvareni su tako 

što smo preokrenuli osobine koje smo zapazili kod sebe. U egzotizmu sadržaji 

su obično raspoređeni u dvojstvima: jednostavnost-složenost, priroda-umetnost, 

izvornost-napredak, divljaštvo-društvenost, spontanostprosvećenost 

(Cvetan Todorov, Mi i drugi. Francuska misao o ljudskoj raznolikosti, 

Beograd, 1994, str. 257-258, 311). 

657 Nikola Kolaković, Neiskvarena pesma, ''Duga'', Beograd, 1. oktobar 

1961; Joviša Slavković, n.d., str. 35. 



659 Masovna okupljanja su društveni i kulturni fenomeni koji se predstavljaju 

kao gromorne pojave-događaji doživljenih i zapamćenih isečaka 

stvarnosti. Ove jedno-vremene i jedno-prostorne pojave opstaju u svom 

trenutku i trajanju kao doživljene proživljene i nadživljene stvarnosti u 

susret naraciji. Velika okupljanja imaju svoje putujuće priče koje ostavljaju 

tragove kroz vremena i prostore. Na primeru masovnih okupljanja 

mogućno je pratiti isečke životne istorije pojedinaca i kolektiva, odnosno 

društva. Njihove sudbine se uvek ne poklapaju. Individualno se pampti, 

a kolektivno zaboravlja (Miroslava Lukić-Krstanović, Fenomen masovnih 

okupljanja u teorijskom diskursu, str. 120). 




gust 2003. 


663 Milena Dragićević-Šešić, n.d., str. 131, 141. 

664 22. Sabor trubača, ''Novosti 8'', Beograd, 4. septembar 1982. 

665 Milena Dragićević-Šešić, n.d., str. 14, 36. 

666 Momo Kapor, Guča-prestonica trube, u: Dragan Babić,''Srpska truba'', 

str. 195-197. 




669 Trans na karnevalu ''ala kalašnjikov'', ''Glas javnosti, Beograd, 28. avgust 

2003; Lorenco Guljemi-Marko Citron n.d., (http://www.serbia-tourism.org/srpski/press/clip_x07.htm 

(31.03.2005) 

670 Batić Bačević, Sebastijanov čoček, ''NIN'', Beograd, 27. avgust 1998; Najupadljivija 

karakteristika igre kao aktivnosti je njena seksualnost. Institucionalizovano 

igranje, specifično ograničen oblik fizičke interakcije muškaraca 

i žena, obilato odiše seksualnim tenzijama i mogućnostima, a jedna od karakteristika 

upotrebe ritma u muzici je nedvosmisleno izražavanje ovih tenzija. 

Možemo dodati da je to jedan od bitnih momenata zbog kojih je džez, 

na primer, bio zabranjen u nacističkoj Nemačkoj, a nije bio poželjan ni u ko- 

287 

Egzotika i erotika


munizmu, dakle u totalitarnim sistemima, koji pretenduju na vlast nad ljudskom 

seksulanošću, nukleusom mentalne i fizičke energije čoveka, a preko 

nje i nad celokupnim ponašanjem. U nekim sistemima se više koristi represija, 

a u nekim drugim manipulacija. Dok oblici igre na Zapadu kontrološu 

seksualnost preko formalnog ritma i površnih lepršavih melodija, crnačka 

muzika slavi (ali i trubači u Guči) seks sa direktim fizičkim ritmom i intezivnim, 

emocionalnim zvukom. Takva muzika je sredstvo za javno izražavanje 

osećanja koja obično ostaju u sferi privatnog. Institucije u kojima se ona svira 

samim tim dobijaju atmosferu ispunjenu uzbuđenjem i osećanjem rizika, 

i tako za mlade ljude koji ih posećuju postaju simboli pobune, opozicije prihvaćenim 

tokovima kulture, ležernosti i avangarde (Vladimir Nešić, Muzika, 

čovek i društvo. Socijalno-psihološki pristup, Niš, 2003, str. 171-172). 

671 Dragana Miloradović, Novokomponovane muzičke poruke, Glasnik Etnografskog 

instituta, knj. XLIV, Beograd, 1995, str. 190-195; Dejvid 

Čejni, Životni stilovi, Beograd, 2003. str. 23. 

672 Zoran Šaponjić, Šta će biti sa nama..., ''Glas javnosti'', Beograd, 28. avgust 

2000; Prosečna plata u Srbiji 2000. godine, kada je zabeležen ovaj 

događaj, iznosila je 2.389 dinara, odnosno 90 nemačkih maraka. Podatak 

za prosečnu platu u dinarima je sa sajta Narodne banke Srbije 




gust 2002. 



gust 2001. 

676 Marija Kandido-Jakšić, Socijalno-psihološki i politički kontekst polnih 

stereotipa, str. 56-57. 

677 Krsta Popovski, Lažni rokeri i vlažni opanci, ''Ekspres-specijalno saborsko 

izdanje'', br. 1, Guča, 7. avgust 2003. 



679 Radovan Kupres, Svetla u balkanskoj krčmi, ''Status'', br. 25. Beograd, 

oktobar 2004. 

680 Veljko Lazić, Sponzoriši me jako, ''Večernje novosti'', Beograd, 18. no- 

vembar 2004. 

681 Filmski lik žene u ovim filmovima (sa ciljem da nametne dominaciju 

takvog tipa ličnosti i u svakodnevnom životu) istovetan je maskulturnom 

idealu ''vamp-žene'' - bezosećajne, samodovoljne i zle. Ovakva žena se u 

proizvodima masovne kulture predstavlja kao identifikacioni model i 

uzor (za sve ostale žene), odnosno kao očekivani tj. traženi obrazac ličnosti. 

S druge strane, mas-mediji u odgovarajućim filmovima i štampi maksimalno 

stvaraju i eksponiraju, pa čak i divinizuju, obrazac muškarca-kri- 

288

minalca, pri čemu se ovaj model - kao i u slučaju modela žene-prostitutke 

- može javljati i u sasvim različitim kontekstima: on može biti i ''biznismen'', 

policajac i slično, ali u svakom slučaju eksponira isti osnovni tipski 

obrazac koji se odlično uklapa u sisteme maskulturne ideologije. Drugim 

rečima, suština delovanja ovakvog maskulturnog (kulturološkog) 

proizvoda-lika je nasilje i nedostatak bilo kakvih etičkih skrupula. Predočeni 

obrazac muškarca-kriminalca upravo odgovara komplementarnom 

maskulturnom obrascu žene-prostitutke, a ovo je u srpskoj svakodnevnici 

tokom poslednjih godina rezultiralo glamuroznim vezama i brakovima 

kriminalaca (alternativa - sportisti) i pevačica novokomponovane 

turbo-folk muzike (alternativa - manekenke), koje je maskulturna štampa 

u Srbiji često egzaltirano predstavljala kao događaje od izuzetnog 

značaja, glorifikujući njihove aktere, bez obzira na realne osobine i karijere 

(Ivica Todorović, Masovna kultura kao ideologija - na primeru Srbije 

(rukopis), str. 16). 

682 Aleksandra Kostić, Žene, muškarci, reklame i diva, Nova srpska politička 

misao, Posebno izdanje 2. Polni stereotipi, Beograd, 2002., str. 131. 

683 M.Petrović, Svirka uz licencu, ''Blic'', Beograd, 24. avgust 1998. 

684 Marija Kandido-Jakšić, Socijalno-psihološki i politički konntekst polnih 

stereotipa, str. 57. 

685 Ana Vučković, Šumadijski izlaz, ''NIN'', Beograd, 15. avgust 2002. 

686 Guča jedanaest sati uveče. Noć između saborske subote i saborske nedelje. 

Ulicama se ljulja masa, prepuni parkinzi. Trešte trube, mešaju se bubnjevi. 

Na betonskom zidu kafane u centru Guče igra rasna crnka u belom pripijenom 

šorcu. Oko preplanulih butina ugibaju se desetine ruku. Trubači iskolačenih 

očiju duvaju iz sve snage. Crnka ritmično udara kukovima. Podiže 

svoju majcu, znoj curi. Vraća majicu, pa ponovo podiže...Spušta svoju ruku 

niz butine. Pod zidom delirijum...Neki vrište, neki samo gledaju široko otvorenih 

usta...Sa crnke leti majca, ostaje samo u sivom brushalteru. Nemilosrdno 

udara kukovima...Trubači udaraju ''mesečinu''. Skaču pivske flaše po 

stolu. Na zidu je i devojka u crnoj providnoj majici. Sve se na njoj trese...Ulicama 

se tiska masa. Kao u grotlu. Šatre okolo pune kao oko. Ponoć u Guči. 

Na trgu kraj spomenika trubi stotine i stotine mladića od 17, 18 i 19 godina, 

devojaka đuskaju uz trube. Teče reka piva, lete plastične čaše...Trg kao 

oko... Grad u transu. Svi se tresu u ritmu truba. Šatra kod crkve hoće da pukne 

od pritiska gostiju. Konobari trče između stolova. Za stolom u sredini 

šatre svojski pije poveće društvo. Prazne tanjire pune prasetine. Odnekud na 

sto skaču dve crnpuraste igračice. Počinje ludi ples. Lete tanjiri, komadi mesa, 

gospodin u čelu stola, hvata se novčanika. Lete stodinarke. Lete flaše... 

Prolazi ponoć. Zid kraj kafane u centru trese se od igracica. Lete kukovi, levo 

- desno, gore - dole... Rasna crnka neumorna. Igra, skače...Onda se naginje 

napred, napred...Pada pravo preko stola pod zidom. Četvorica mladića za 

stolom skaču u stranu. Ruše se flaše sa stola, prosipa se pivo. Podižu devoj- 

289 

Egzotika i erotika


ku, ona sva mokra vraća se na zid. Onda je sve splaslo. Naglo. Kao balon. - 

Kakvi novčanici, takva i zabava, - kaže saboraš na ulici'' (Zoran Šaponjić, 

Delirijum uz striptiz i trube, ''Glas javnosti'', Beograd, 23. avgust 1999). 

687 Zoran Šaponjić, Krunisana trubačka dinastija Petrovića, ''Glas javnosti'', 







gust 2001. 


gust 2000. 

692 Blagoslov i za igračicu, ''Ekspres-specijalno saborsko izdanje'', br. 2, 

Guča, 8. avgust 2003. 


gust 2001. 

694 Zoran Šaponjić, Ebati zemlja što je nema Guča!, ''Glas javnosti'', Beo- 


695 Ode Magda u Guču, ''Ekspres-specijalno saborsko izdanje'', br. 1, Guča, 

7. avgust 2003. 

696 Luk Rišar, Egziperi uz trubu, ''NIN'', Beograd, 12. avgust 2004. 

697 Trans na karnevalu ''ala kalašnjikov'', ''Glas javnosti'', Beograd, 28. avgust 

2003; Lorenco Guljemi-Marko Citron, n.d., (http://www.serbia-tourism.org/srpski/press/clip_x07.htm 

(31.03.2005) 


15. avgust 2002. 

699 E.V.N., Pola milona saboraša!, ''Večernje novosti'', Beograd, 

08. avgust 2004. 


gust 2003. 

701 Prinova posle Sabora, ''Ekspres-specijalno saborsko izdanje'', br. 1, 

Guča, 7. avgust 2003. 

290

6. SUKOB GENERACIJA — PORODIČNI 

LJUDI I PIJANA OMLADINA 

Masovna okupljanja predstavljaju važne segmente individualnog 

i kolektivnog života, pokretne memorijske slike 

prošlih i sadašnjih svakodnevica u njihovoj ''drugosti''. 

Mnogima je poznato osećanje utapanja sopstvenog ''ja'' u 

mnoštveno ''mi''. Sve je u funkciji brojnosti, javnosti, vremenske 

i prostorne zgusnutosti: razmena informacija i dobara, 

razonode, donošenja sudbonosnih odluka u kolektivnom 

sjedinjavanju i razdvajanju, emotivnoj uzavrelosti. Posmatrač 

se zadovoljava jasnom i impresivnom slikom takvih 

scena ili se izgubi u mnoštvu lica i događaja. 702 Sabor u Guči 

se sa svojim muzičkim delom u potpunosti ''uklapa'' u ove 

teorijske koncepcije, sa naglašenim simbolima karnevala, 

okupljanja koje se svojim sadržajem i veseljem ljudi ''odvaja'' 

od svakodnevice u svojevrsno vreme u kome su mnoge 

stvari dozvoljene. 703 

Iako sve generacije dolaze u Guču, one se ne vesele na 

isti način. Kada je priređen prvi Sabor, organizatori su kao 

ciljnu grupu za svoju manifestaciju imali stanovnike Dragačeva 

i Zapadne Srbije, pre svega one sa sela i manjih varoši. 

Trubači su bili deo muzičkog ukusa starijih generacija, 

dok su se mladi sve više okretali novim vidovima zabave. 

Na prvom Saboru je, kao svojevrsni anahronizam, organizovano 

je i takmičenje ljudi u poodmaklim godinama, koji su 

igrali ''kolo staraca'', a upriličeno je i takmičenje za najlepše 

obučenog starca i staricu. 

291


Trubači su često angažovani i na sahranama, što je njihova 

posebnost u odnosu na druge muzičare. Događalo se da 

pokojnik za svoga života zatraži koje kolo da mu se svira kada 

umre. Ponekad taj dan nije tako brzo dolazio, u odnosu 

na datum sklapanja pogodbe. ''Jednom je jedan čiča iz sela 

Vrani kaparisao svirku za svoj ukop. Prolazi vreme, a stari nikako 

da ode. Kada sam ga jednom prilikom video, beše mu slava 

i ja mu vratih pare. Ko zna, mogao sam da ''otputujem'' pre 

njega. Ipak, kada mu je došao vakat, svirali smo mu ''Tiho 

noći'' i ''Marš na Drinu''. 704 

Veselja za žive ljude su ipak događaji na koje su trubači 

najviše pozivani, a Guča je mesto gde su potpuno dominirali. 

Zbog običaja da sviraju samo kada im se pesme i kola naručuju 

za novac, uživanje u muzici trubača bilo je ''rezervisano'' 

za one koji zarađuju, a to su srednje generacije 

muškaraca. Oni su decenijama sa svojim porodicama dolazili 

pod šatre, naručivali jelo, piće, plaćali muzičarima da ih 

zabave. Ovaj tip zabave nije se razlikovao od lokalnih veselja 

(svadbi, ispraćaja u vojsku, naselja), pa su se i posetioci 

ponašali na taj način. Dolazak sa svojom porodicom, ili u 

društvu ljudi iz društvenih preduzeća, pokazivanje materijalnog 

bogatstva i društvene moći, uživanje u jelu i piću sa 

povremenim ustajanjem sa stolice i podignutim rukama, 

dok bi neka žena igrala na stolu, postao je jedini način izražavanja 

veselja, i to gotovo isključivo pod šatrama, pod kojima 

se služila hrana. 

Proučavanje velikih javnih skupova kao spektakla i 

društvenih događaja na stalnom je putu ukrštanja onog što 

bi se zvalo ''dramatizacijom života'' i ''teatralizacijom života''. 

Svetkovine, proslave, svečanosti kao ceremonije, politički 

skupovi sa dramskim obrtima i zapletima ili privredni skupovi 

snabdevačko-potrošačkog karaktera uvek su prikazivani 

kao javni društveni obredi i rituali i ''pozornice pod otvorenim 

nebom'' - što i jesu! 705 

292

Sukob generacija - porodični ljudi i pijana omladina 

Nedostatak sopstvenog statusa sloja ljudi koji su živeli u 

raskoraku između grada, koji ih ne prihvata, i sela odakle su 

otišli u potrazi za ispravnim vrednostima, ispoljavao se i u 

''uživanju'' pod šatrama. Vrhunac uticaja masovne kulture 

počeo je 70-ih godina 20. veka u Srbiji, što se poklopilo sa 

pojavom novokomponovane narodne muzike, kao svojevrsnog 

kulturnog obrasca, ''novourbanih slojeva''. Jedan od 

''mitskih'' modela uspeha, popularisan u masovnoj kulturi, 

govorio je kako je sve dozvoljeno da bi se postigao cilj, pri 

čemu su mnogi tradicionalni obrasci življenja poništavani, u 

težnji izjednačenja sa urbanim slojevima stanovništva. 706 

Javno i nesputano, potpuno društveno dozvoljeno ispoljavanje 

pijanstva, raskalašnosti, preterivanja svih vrsta i oblika, 

u iskazivanju svoje materijalne i društvene moći, ispoljavalo 

se na svim veseljima pod šatrama. To je bila i prilika 

da se omladina, pre svega mladi muškarci, uvode u svet odraslih, 

gde uz podršku starijih, mladići ispijaju svoje prvo 

''javno'' pivo, i isto tako javno pokazuju svoje pijanstvo. 707 

Čitave ''procesije'' prepune pijanstva odvijale su se uz 

obavezno podizanje ruku, koje se ponekad povezuju u kolo, 

takozvani ''foršpil'', (jedan vid muzičkog intermeca kada 

između strofa orkestar ubrzava ritam u pesmama koje se 

inače ne mogu igrati, pri čemu se ljudi podignutih čaša i uzdignutih 

ruku, ''klate'' u mestu). Taj vid poluigračkog 

praćenja pesama najčešći je pratilac gradskih i seoskih veselja. 

Uživanje u muzici, sa podignutim rukama uvis, ili igra 

uz hvatanje ruku saigrača, postala je uobičajena pojava na 

svim veseljima, a naročito svadbama u Srbiji. To je postala 

svojevrsna moda, koja je određivala znakove društvenog 

statusa. U suštini, moda ima dvostruko značenje. Sa jedne 

strane ona podstiče želju za identifikovanjem sa grupom koja 

ima prestiž, što povlači za sobom i usvajanje znakova koji 

ovu karakterišu. Jedno od objašnjenja mode govori o tome 

da ona, kao i razonoda, nadoknađuju frustracije i ispunjavaju 

želje za prestižom. Na svadbama, što je zapravo postalo 

293


uzor ponašanja za veselje u Guči, na igrankama učestvuju 

svi, a igra se i po blatu, bez obzira na lepu toaletu. Istraživanja 

su pokazala da su se i svadbe u Beogradu, koje 

počinju kao ''krem'', završavale kao seoske. 708 

Sabor u Guči je uvek bio po malo ''grublji'' način zabave, 

gde su promukli uzvici oduševljenja ponavljali erotske poruke 

iz svratišta za kamiondžije. Najgori glasovi iz opasnih provincijskih 

kafana bili su zov naturalizma sa kojim se većina 

građana u šezdesetim i sedamdesetim godinama 20. veka, u 

svojoj trci ka srednjoj klasi, nije želela identifikovati, osim indirektno, 

preko negacije. Sirovost i neukus vezivali su se za 

socijalnu grupu iz radničkih predgrađa, u kojima žive 

društveno neuspešne osobe, ali koje se divlje zabavljaju na 

svojoj kič proslavi u Guči, prethodno decenijama uvežbavanoj 

po lokalnim kafanama sa pevaljkama u mini suknjama. 709 

Ali, Guča je ''morala'' da bude mesto gde bi se ta vrsta zabave 

odvijala. Na planu društvenih odnosa, graničnost rituala 

koji su sastavni deo karnevala, u kojoj je prošlost trenutno 

suspednovana, a budućnost još nije započela, omogućava 

ljudima da se privremeno oslobode normi i pravila 

uobičajenog društvenog života i ''izduvaju'' nagomilane tenzije 

i nezadovoljstva koja društveni život kao hijerarhijski sistem 

položaja i odnosa proizvodi. Malo nereda je dobro da 

se oslobodimo svakodnevnog reda, čime se društvo stabilizuje, 

budući da je predviđeno vreme kada se to dešava, jer 

se samo za trenutak stanje slobode i čiste mogućnosti, a nakon 

rituala se sve vraća na svoje mesto. 710 

Tako je bilo decenijama na Saboru u Guči, sve dok sredinom 

devedesetih nije došlo do naglog porasta popularnosti 

muzike trubača, što je privuklo veliki broj omladine na Sabor. 

Nedostatak novca da bi se sedelo pod šatrama, koje su 

uvek bile skupe, ali i sasvim drugi osećaj za zabavu, koji je 

prenet sa rok koncerata i sportskih stadiona, promenili su 

imidž Sabora. Veselje na ulicama i glavnom trgu kod spomenika 

u Guči postali su ono što je najviše upadalo u oči. ''Po- 

294


noć na glavnom gučanskom trgu. Tezga na kojoj toče pivo u 

plastične čaše okupirana, nigde ni prići. Čaša piva 20 dinara. 

Nigde nema jeftinije... Igraju neki momci, goli do pojasa, desetine 

njih. Sudaraju se oznojena tela, neki dečaci izlivaju pune 

čaše piva jedni drugima na glave. Par metara dalje igra neverovatno 

lepa plavuša. Rukama uhvatila rubove lagane duge suknje. 

Podiže ih uvis, suknja se širi, belasaju butine. Saboraš iza 

plavuše urla od zadovoljstva. Rukama mrvi praznu plastičnu 

čašu. Ispred šatre tezga na kojoj bezbolno buše uši. Navalio narod. 

Pored prodaju opanke... U dva, tri po ponoći Guča samo 

što nije počela da puca od svog tog silnog naroda koji je kuljao 

sa svih strana, šetao ulicama u nepreglednoj masi i koloni. Na 

pločniku ispred Spomenika trubaču, saboraš je u opštem delirijumu 

sipao dve flaše piva odjednom... - Još, još piva 'oću, 'oću 

sad da crknem - zaurlao je, a lice prekrio rukama...'' 711 

Ples na kiši 

Kulturni model koji je promovisan na ovim uličnim zabavama, 

pozajmljen je od rok i turbo-folk kulture mladih, 

čija je orijentacija bila usmerena ka zabavi. To je posebno 

bilo vidljivo nakon uvrštavanja u zvanični program Sabora, 

295


takozvanog ''Ponoćnog koncerta'', od 2002. godine. Posetioci 

ovih programa su odbacivali etablirane društvene vrednosti, 

ponekad i uz korišćenje droga, sa provokacijom kao 

načinom života i grupnom homogenošću, koja je karakteristična 

i za fudbalske navijače. Ova omladina koja je odrasla 

u predgrađima, u siromašnim porodicama, najčešće bez dovoljno 

obrazovanja, ''trošila'' se u Guči kroz masovna pijanstva, 

ali bez nasilja. 712 

Oblik zabave je prilično promenljiv i neuhvatljiv fenomen, 

ali ono što se trenutno odigrava na ulicama u Guči je 

mešavina klasičnih obrazaca masovnih hepeninga vezanih 

za rokenrol i ekstaze karakteristične za turbo-folk, sve zajedno 

uklopljenih u modernizovanu muzičku narodnu tadiciju 

srpskih i romskih trubačkih orkestara, što je potpuno strano 

i nepoznato starijim generacijama. ''Stigle preksinoć preko Jelice 

planinine nove generacije. Novi ljudi koji trubu slušaju na 

nov način. Uz mnogo piva i malo pečenja, kojima je svejedno 

je li jeka limenih instrumenata uživo ili sa zvučnika. Važno je 

da bubnja u glavi. Jeste Guča i ranije bila ''srpski Vudstok'', ali, 

ono preksinoć, na trgu kod trube, bio je Vudstok na srbijanski 

način. Hiljade ljudi u transu i totalnom ludilu koji su pivo sipali 

i u grla, i na glave, i u dekoltee, i za vrat, i kupali komšije 

i padali u nesvest od alkohola, povraćali i pili''. 713 

Uživanje u pivu 

296


Novi način zabave za ''stare'' saboraše postao je isuviše 

neobuzdan, što se nije odobravalo, ali do sada nije bilo ni nekih 

ozbiljnijih protesta. ''I prijatelj sa Zlatibora, stariji čovek 

koji u Guču dolazi poslednjih 20 godina, u subotu uveče, dok se 

ulicama valjala ogromna masa ''saboraša'', a pod šatre nije 

imala ni igla da padne, ostajao je zatečen slikama sa trga kod 

trube, sa platoa kod Doma kulture, gde se uz trube, uz neverovatne 

količine alkohola - naveliko padalo u nesvest. - Ne znam 

šta je ovoj omladini, piju k'o da će sutra smak sveta... - čudio se 

i on ''novom srpskom temperamentu''. 714 

Omladina se nije zaustavljala samo na alkoholu, kao prihvaćenom, 

tradicionalnom načinu stvaranja euforičnih raspoloženja. 

Nove generacije su u Guču donele i novu vrstu 

opijata - lake i teške droge. Upotreba alkohola je na neki 

način bila normalna, uobičajena, ali ograničena ''debljinom'' 

novčanika, jer se pilo uglavnom pod šatrama. Sada je to bilo 

promenjeno sa dolaskom mladih i prenošenjem veselja 

na ulice. Javno ispoljavanje pijanstva, pa i ''naduvanosti'' 

marihuanom, postalo je pravilo za zabavu tinejdžera na ulicama 

Guče. ''Poludeću! Poludeću! Srce će mi eksplodirati! 

Koža mi gori, moram da se skinem! - vrišti mladić sa šeširićem 

na glavi, na kojem je stilizovana slika trube, u prljavom šortsu 

i papučama na nogama. Do pojasa go. - Pa već si se skinuo, 

da l' si normalan?! - Dere se iz petnih žila devojčurak sa golim 

stomakom ne prestajući da njiše kukovima. Uzima dvolitarsku 

flašu piva iz njegovih ruku i sve proliva na njegov šeširić. 

Tršavi momak se za tren ukoči, onda strese kao da ga je grom 

udario, podiže ruke uvis i kriknu tako kao da su mu to poslednje 

reči: - Joooj, živote, sladak li siii. Nekoliko metara dalje, 

dva mladića grabe uz ulicu. Jedan pade kao sveća, odjednom. 

Drugar se vrati, pogleda ga odozgo, onako belo, potpuno bezbrižno 

i sruči svoje pivo po njegovom licu. Ovaj manu rukom 

preko očiju i uspravi se kao da su mu federi u stopalima. Nastaviše 

niz ulicu, kao da se ništa nije desilo. Zgranuta prizo- 

297


rom, majka jednog osnovca kaže: ''Ja nikad neću moga sina ovde''. 

''Hoćeš, hoćeš, kao da će te on pitati'', od srca se smeje 

muškarac do nje''. 715 

Na 42. Saboru 2002. godine, domaćin manifestacije, Matija 

Bećković je u svojoj besedi podsetio da je mnogo bolje 

duvati u trubu nego u lepak, aludirajući na konkurentsku 

muzičku manifestaciju ''EXIT'', koja se održavala u Novom 

Sadu. Međutim, Sabor su već pohodili uživaoci lakih droga, 

koji su se na Saboru trubača ponašali kao na masovnim koncertima 

rok muzike, koji su na nekoliko dana u Guči proveli 

opijeni, sa crnim majicama sa krupnim natpisima u kojima 

se odavalo poštovanje marihuani. 716 Opšta konstatacija 

starijih posetilaca bila je da omladina ''mnogo kosi travu''. 717 

Kao centralno mesto 

veselja mlade generacije 

su izabrale trg na kome 

je 1998. godine podignut 

spomenik trubaču, 

dar porodice Karić. 

''Šatrama svaka čast, 

ali na mladima svet 

ostaje, definitivno mladi 

su izvadili stvar. Definitivno 

su spomenik trubaču, 

u centru, što 'no 

kaže organizator, prihvatili 

kao svoj. Jeste spomenik 

Karićev, ali ne si- 

Žar mladosti 

lazi se s njega. Jedni gore, 

drugi dole, drugi gore, 

jedni dole, pa ispočetka, pa iznova, pa u krug, pivo i ritam, ritam 

i pivo, pivo ritam i, i ritam pivo, kad se to pomeša, ne da 

drži, 'ajde opet pesnički, ne da prži. U četiri ujutro šatre pred 

298


fajrontom, samo se mladi teraju po spomeniku''. 718 Pored ikonografije 

prenete sa rok koncerata, muška omladina je prenela 

i atmosferu sa fudbalskih stadiona i ambijenta kafana 

sa turbo-folk muzikom, koje su posećivale silikonske lepotice 

i ''žestoki'' momci. ''Omladina, koje je sve više, koja se vraća 

tradiciji, van šatri, zauzela ulice... uključili trube na struju, pa 

to samo čini ''Daj go, daj go, daj gooo...'' I ne da ga daju, ne prestaju, 

razvaljuju. I šta ćeš, kad naiđeš to te, 'oćeš-nećeš, savata, 

podigneš ruke, telo ti krene, poskočiš, zabaciš iz pet - ambalaže, 

streseš se, pa kad staneš da činiš to, da se trzaš, rasteš, propinješ, 

otresaš, načisto ušinjuješ. A tek kod Trubača eksplozija, sve 

ko pušteno s lanca, koje je tu penjanje, koje su to veštine veranja, 

zalivanja, prosipanja, naginjanja, padanja, gmizanja i ustajanja. 

Preko puta Trubača restoran za ekskluzivne goste, sve 

sama kajla, sve samo držanje, nema improvizacije, zna se red, 

trubače samo gledaš, pogledom kazuješ želju, kad mrdneš rukom 

ko da si ih uključio na struju, kad ustaneš sve ima da ustane, 

kad digneš ruke, ima 

da krši, ima da se tera, 

ima da se baldiše i riknjava. 

Sve za vodič, sve 

za udžbenike. Ima i onih 

koji se izmakli od centra, 

imaju lično teranje, stanu 

pred zvučnik, nagnu 

iz pet-ambalaže, pa kad 

okupe, čista zarada na 

trošku. U toj kategoriji i 

penzionerske posade, 

'odaju, zagledaju, zveraju, 

nađu prodavnicu, zaglabaju 

ponešto, nađe se 

za pivo...''719 Druženje uz pivo na spomeniku trubaču 

299


Jedna od posebnosti Guče je u tome što na veselju-karnevalu, 

učestvuju sve generacije. Iako su mladi ''okupirali'' ulice 

i trgove varošice, stariji, isuviše siromašni da bi sedeli 

pod šatrama ''muvali'' su se po ulicama Guče, veseleći se i 

provodeći se na svoj način. ''Pred ponoć nije to više bila jedna 

Guča. Bilo ih je hiljadu. Svako je imao svoju Guču. Novosrpski 

bogataši pod šatrama, uz probrane orkestre, s debelim 

zlatnim lancima oko ruku, vratova, nogu, preko prsa, sa velikim 

krstovima... Raspasani, polugoli "saoboraši" u tehno varijanti, 

uz automate s pivom, u polumraku, već uglavnom do grla 

naliveni, uz pojačala od nekoliko hiljada vati iz kojih je izlazila 

i svirka trube, ali i neko neverovatno pištanje, drečanje, 

jaukanje, uživali su u svojoj Guči. Tetkice, koje su obilazile tezge 

sa koještarijama u glavnoj ulici, uživale su žestoko opet u 

nekoj svojoj Guči...'' 720 

Sve je zapravo bilo u funkciji trenutnog samozaborava i 

iskakanja iz sive svakodnevice i očaja besmislenog i siromašnog 

života. ''U centru Guče, kod Spomenika, u to vreme 

nastavljena je teška pijanka, treći dan i četvrtu noć za redom 

saboraši su se nalivali pivom, vinom i rakijom, gubili se od 

tolikog pića, terali izmorene trubače da tonove ''izvlače iz peta'', 

urlali iz glasa: - Sutra je jebeni ponedeljak, oću noćas da 

umreeeem...'' 721 

______________________ 


diskursu, str. 111. 

703 Dragan Todorović, S nogu i što jače, ''Vreme'', br. 658, Beograd, 14. av- 

gust 2003. 

704 Lj.I., U Guči očekuju pobedu, ''Ekspres-specijalno saborsko izdanje'', br. 

1, Guča, 7. avgust 2003. 


diskursu, str. 117. 

706 Marko Stojanović, Modeli uspeha u novokomponovanoj narodnoj muzici 

i razvoj ''novokomponovane kulture'', Glasnik Etnografskog instituta, 

knj. XXXVIII, Beograd, 1989, str. 129, 133-134. 

300

707 Miroslava Malešević, Svakodnevica seoske omladine, Glasnik Etnografskog 

instituta, knj. XLVII, Beograd, 1998, str. 163. 

708 Dragana Miloradović, Novokomponovane muzičke poruke, Glasnik Etnografskog 

instituta, knj. XLIV, Beograd, 1995, str. 190-195. 

709 Možda je prototip ženske ''heorine'' koja se zabavlja pod šatrama u 

Guči godinama bila ''Mica Trofrtaljka'' (Milica Ostojić iz sela Milićevaca 

kod Čačka prm. autora), koja je svoj nadimak i dobila zbog ''minića'' koji 

je prva počela da nosi na estradi negde šezdesetih godina, kada je svojim 

prvim singlom stvorila svoj imidž kafanske pevačice koja svojim grubim, 

promuklim seljačkim glasom ponavlja naivne seksualne aluzije svoje 

muške publike (Đorđe Matić, Mica Trofrtaljka, u: ''Leksikon YU mitologije'', 

(drugo izdanje) Beograd-Zagreb, 2005. 

710 Miroslava Malešević, Dan raspusnog življenja, Glasnik Etnografskog instituta, 

knj. XLV, Beograd, 1996, str. 69. 


gust 2000. 

712 Milena Dragićević-Šešić, n.d., str.15-17. 


10. avgust 2003. 


gust 2003. 



716 ''No, kako posao pesnika i akademika nije samo da idu narodu niz dlaku, 

nego da ga teraju na razmišljanje, da ga bacaju u dileme, Bećković je već sledećom 

tvrdnjom da ''ono što ne znaju mnogi intelektualci nisu zaboravili 

srpski seljaci'' i zaključkom da je ''bolje duvati trubu nego lepak'', izazvao podeljene 

reakcije na stadionu-Tako je, bravo Matija-vikali su jedni.-A što ne 

bi moglo i jedno i drugo-mrmljali su drugi. Treći su se zabrinuli kako će na 

ove reči reagovati grupe omladinaca koi su dva dana i dve noći, uz trubače 

na uvo, proveli ''mrtvi'' pijani na Trgu kod spomenika u centru Guče, 

obučeni uglavnom u crne majice sa krupnim natpisima kojima se odaje 

poštovanje-marihuani i drugim lakim drogama'' (Zoran Šaponjić, Bolje u 

trubu nego u lepak, ''Glas javnosti'', Beograd, 13. avgust 2002). 


15. avgust 2002. 


gust 2001. 


12. avgust 2004. 

720 Zoran Šaponjić, Ebati zemlja što je nema Guča!, ''Glas javnosti'', Beo- 


721 Zoran Šaponjić, Južnjaci odneše sve, ''Glas javnosti'', Beograd, 28. av- 

gust 2002. 


301

7. ŠARENI VAŠAR 

Dragačevski sabor trubača je u svojoj osnovi uvek bio i 

veliki vašar. To je rano uočeno (1963. godine), kada su 

upućene i prve javne kritike. ''Budimo iskreni. Reč je o raznovrsnim 

saborima i balovima koji niču kao pečurke širom Srbije 

i o velikoj neodgovornosti njihovih organizatora... Sabor 

trubača u Guči i druge manje priredbe ovog karaktera zapretile 

su da mladi izletnički turizam Srbije pretvore u - sezonu 

vašara. Organizatori najpre daju nekome da nacrta reklamni 

plakat. Zatim, podignu desetak improvizovanih šatri za točenje 

pića i krčmljenje mesa sa ražnja. Zahvaljujući reklami, razne 

agencije i sindikalne podružnice dovedu hiljade izletnika iz Beograda 

i drugih gradova. Zatim nastane redovno krkljanac. 

Umesto da bude jeftinije, jer je ''na izvoru'', pečenje dostiže 

astronomske cifre... Mnogi izletnici kreću baš zato što se nadaju 

da će na saboru, pored atraktivnih folklornih zanimljivosti, 

naći i razne gurmanluke, jeftinije nego u Beogradu, jer ih 

proizvođači neposredno nude gostima. Međutim, umesto zanimljive 

turističke priredbe i pristupačnih specijaliteta, gosti 

ovakvih sabora prisustvuju jednoj opštoj gužvi, jednom 

običnom seoskom vašaru na kome se u pravom smislu ove 

uzrečice - ne zna ni ko pije ni plaća''. 722 

Modernizacija je donela samo nove detalje za stari način 

zabave. Na ulazu u Guču posetioce bi dočekali kamioni sa 

lubenicama, a na drugom kraju varoši nalazili su se ringišpil 

i ''zid smrti''. Između te dve odrednice načičkali bi se prodavci 

najrazličitije robe i usluga, na improvizovanim tezga- 

302

ma koje su mamile posetioce da potroše novac. Organizatori 

Sabora su godinama pokušavali da smanje vašarsku atmosferu 

u Guči, ali to do danas nije uspelo. ''I tako: izvorna 

narodna umetnost i - ringišpili! Rukotvorine dragačevskih 

tkalja i ''životinje iz svi kontinenti sveta''! Dela dragačevskih 

vajara i slikara i ''zid smrti! Sve se to izmešalo i pretvorilo u - 

vašar. A Dragačevci neće da ovo bude vašar. Hoće da bude - 

sabor trubača. Pa, eto, 

omaklo se, valjda...'' 723 

Na Sabor dolaze sve 

socijalne grupe, željne 

provoda i zabave, a njihova 

izmešanost u neverovatnoj 

gužvi je jedna 

od ''čarolija'' Guče. 

''Seljački radni narod, 

radnička klasa i gospoda, 

gastarbajteri u luksuznim 

limuzinama i 

pariškim registracijama, 

u šarenim košuljama, 

s glasnim kasetofonima, 

džepari i siro- 

mašna inteligencija, 

gurmani i veseljaci ''pe- 

valjke'' na stolu i kockastom stolnjaku, s kojeg je slanik odleteo 

na pod, zabrinute snaše koje su u gužvi izgubile djecu, a 

muževi im prete šamarčinom, revija vezenih gunjeva, opanaka, 

šajkača, vojničkih koporana, radničkih kombinezona, 

traperica i džinsa... Sve se to muva, ide lagano, zastajkuje, 

ulazi pod šatru, naručuje pečenje s panja, kupuje grnčariju, 

bofl-satove i druge šarene laže, odmara se na nekoj travnatoj 

padini, pije s nogu pivo iz boce, jede lubenicu, raduje se, 

podvriskuje, hvata u kolo...'' 724 

303 

Ples pored tezgi 

Šareni vašar


Sastavni deo Sabora trubača u Guči je i ulični vašar, sa 

prodavcima najraznovrsnije robe, zabavljačima, olinjalim 

''luna parkovima'' i mečkama koje igraju. Trgovci ''sitnom 

robom'', privučeni mogućnošću zarade od desetine hiljada 

posetilaca Sabora u Guči, postali su sastavni deo ambijenta, 

koji se nikada nije razlikovao od ostalih vašara u Srbiji. ''Bili 

su tu i licideri, mekikaši, oblandžije, prodavci šire, medenjaka, 

meda, gunjeva, preslica, ukosnica, češljića, đinđuva, znački, 

medaljona od pleka, korpi, korita, postolja za pegle, plisiranih 

suknji, vindjakni sa krznom divljeg zeca, čakšira sa rkmačom 

i bez rkmače, pantalona na nabore, šajkača, šubara, 

ogledala malih i velikih, sa srcem i bez srca, testija i testijica 

sa grčkom formom, škrinja od kruškovog drveta.'' 725 

Opšta ''gungula'' od mnoštva ljudi, hrane, pića, ''saborskih 

čuda'', stvarala je posebnu vašarsku atmosferu ispunjenu 

materijalnim izobiljem usmerenim zadovoljavanju hedonističkih 

potreba posetilaca Guče. ''O "mrtvoj" prirodi u 

vidu jagnjića i prasića, raznih salata i neizbežnog svadbarskog 

kupusa i glinenih lonaca i da ne govorimo. Život tih dana 

se provodi na ulicama, pod šatrama u kojima je uvek 

"dežuran" po jedan orkestar, na vašarištu sa ringišpilom i 

platnenim kupolama u kojima se "voze smrtonosne trke"... 

Čini se u tom karambolu, da svi imaju izvrsne nerve, zdrav 

stomak i dobro srce. Kola za hitnu pomoć nisu primećena. 

Ova tradicionalna manifestacija, doduše, nije samo mesto za 

jedenje, pijenje i lumpovanje. Ima tu još zanimljivih priredbi, 

slikarskih i drugih izložbi. Naravno, ovde se mogu videti i kupiti 

dela poznatih dragačevskih tkalja. Lepota za oko i propast 

za džep. Ko kaže da se grnčarstvom malo ko bavi, vara 

se. Ima i toga, a i plastičnih stvari - od igračaka do kućnih detalja. 

Sve to mami pridošlicu, čak i ako ništa ne valja. Takav 

je naš svet - kad je vašar, nek je i cirkus... Bilo je tu i viteških 

igara. Sve staro i zaboravljeno ovde, za tri dana, oživljava i 

vraća u neka davna vremena. 726 

304

305 

Šareni vašar 

Ipak, na vašaru je 

najvažniji profit. Stotine 

hiljada ljudi na jednom 

mestu, za samo tri 

dana, prilika je koja se 

ne propušta. Kapitalistički 

duh, preduzetništvo, 

improvizacije, 

sve to prožima celu 

Guču u danima Sabora. 

''Seljaci su od svojih 

dvorišta mađioničarskim 

potezima napravili 

parkinge, naplaćivali 

nešto više od kolega sa 

Menhetna ili centra Rima. 

Posetioci su, zatim, 

prolazili kroz špalir prodavaca robe koju samo saboraši iz 

Guče mogu da kupe. Između tezgi sa drvenim burićima, testijama, 

bakarnim zidnim satovima sa likom đenerala Draže i 

poslednjim kricima bugarske modne scene našla se i tezga, sa 

mušemom od cvetića na kojoj se prodaju parfemi ''Živanši'', 

''Koko Šanel'', ''Kristijan Dior''. - Što me brate pitaš kako ide. 

Nikako, prolaze pored mene kao pored turskog groblja. Jedino 

malo krene kad padne mrak, valjda se ljudi uroljaju pa se sete 

da iznenade žene, ili se sete da su propili pola plate, pa moraju 

da se vade''. 727 

Jedan deo prodavaca imao je specifičan način da privuče 

kupce. ''To se zove marketing. S tezge na kojoj se prodaju 

"sniženi reslovi'' (manji ostaci od tkanina) kreštavi glas dobacuje 

efektnu propagandnu poruku: "Žene, dođite kod mene, 

bićete jebene!" I, bogami, dosta žena opipava "snižene" materijale. 

Čudno je možda malo što kreštavi glas ne pripada 

muškarcu nego ženi''. 728 Kupus i pečenje 

Scene kupovine i prodaje robe za koju 

svi unapred znaju da je problematičnog kvaliteta, pred-


stavljaju vašarski deo Guče, u kojoj se pazari i ono što nema 

upotrebnu vrednost. ''U glavnoj gučanskoj ulici, za vreme Sabora, 

mogu se vazdan za džabe slušati trubači i - kupiti gaće za 

20 dinara. Narod navalio da se obuče, blizu je zima. - Tanke, 

majku mu - veli sredovečna gospođa sve razvlačeći gaće na 

sred ulice. - Ma jok, kak'i tanke - odgovara joj crnpurasta prodavačica 

koja ne može narodu da doda gaća koliko traži. - Tanke, 

ali jeftine - zaključuju drugi. Subotom, oko podne, u Guči 

je neviđena gungula. Kulja narod sa svih strana, kuljaju kola, 

većina nadire na tezge postavljene okolo, šatre su još poluprazne, 

jedino jaganjci i prasići cvrče na ražnjevima. Jovo 

Čačanin, Cigo, na šatorskom krilu, prostrtom po trotoaru, malo 

dalje od centra, već na izlazu iz grada, prodavao je prekjuče, 

drugog dana Sabora, klamfe, zvona, šarke za vrata, neki sitniš... 

Još malo dalje, prodavali su sekire. Male, velike, lake, 

teške, suv čelik. - Navali, narode, na sekire - vikali su prodavci. 

- Šta će nam sekire - šeretili su se neki klinci. - Da cepate drva… 

- Baš ću da ih cepam na Dorćolu, jeboteee…''729 Sa raspadom SFRJ, nestankom 

ideologije komunizma i 

bratstva-jedinstva, redovni deo 

vašarske ponude u Guči predstavljaju 

nacionalni amblemi, 

simboli najrazličitijih vrsta, 

urađeni u kič maniru. ''Dok su 

se pod šatrama nadtrubljivali 

orkestri, i stvarali buku koju 

onome ko to nije doživeo ne vredi 

opisivati, napolju su punom 

parom radile tezge na kojima se 

prodaju mamipare. Recimo, slika 

se saboraš, dobije majicu sa 

svojim likom i to plati - 450 dinara. 

Može i majica sa slikom 

Svetac na flaši pića 

opanka, malo jeftinije. Ili, čutu- 

306

ica sa izrezbarenim likom čiča Draže - 2.400 dinara, sa likom 

nekog sveca - 3.600, sa patkom u letu - nema cenu… Bilo je i 

majica sa porukom - Slobo vrati se, sve ti je oprošteno, ili sa slikom 

Radovana ili Mladića na kojima piše - u Guči sam…'' 730 

Povratak pravoslavlju doneo je novu vrstu vašarske ponude, 

u kojoj su slike svetitelja postale tražena roba, a tehnička 

i likovna rešenja u kojima se predstavljaju dovedena 

su do banalnosti. ''Na tezgama saboraši su, pored ostalog, 

mogli u petak uveče pazariti i "teletabis paketić Guča 2002.". 

Bilo im je moguće prodati i mirišljavu ikonu, originalni sat na 

kome kazaljke idu preko lika svetog Petra ili Nikole, rakiju u 

koju je potopljena ikona, pa jedni naiđu gledaju to i krste se, a 

drugi priđu pa pazare: - Molim vas litar sa svetim Petrom…'' 731 

Na drugoj strani Guče u vreme Sabora nalaze se ringišpili, 

''kuće strave'', ''luna-parkovi'' i ''zid smrti'', koji zabavljaju 

sve one koji unapred pristaju na sitnu vašarsku 

prevaru: ''S posebnog platoa, uz rub hrastove šumice prošarane 

bagremom i cerom, čuje se vrlo autoritativan glas: ''Uđite 

prijatelji, slobodno, uvedite vašu dečicu da vide ova divna 

stvorenja: leoparda iz Amerike, medveda teškog trista kila, 

pumu, divlju mačku. Čovek ispod šatre drži mikrofon i poziva 

narod, sav zajapuren, samo što oko vrata nije obesio natpis: 

Danger is my job!'' 732 

Sva ova ''čuda sveta'' obično su postavljana na poljani ispred 

stadiona, na kojem je održavano takmičenje trubača, 

tako da svi koji u najvećoj gužvi pređu uzak most preko Bjelice, 

odmah postaju ''plen'' grlatih najavljivača vašarske fantastike. 

''Onaj most ka igralištu još uzan, a navalilo se, policija 

reguliše sudaranje. Levo od mosta isti objekat za pišanje i 

pojenje, smrdi i vonja, šatre, ringišpili, pola žena pola zmija, 

pola zmija pola žaba, i čudesa jošte. Na igralištu narod stao i 

prileg'o, jedni drugima prave 'ladovinu''. 733 Ali, dok se stigne 

na igralište, narod se nagleda najraznovrsnijih scena. ''Najveće 

čudo prirode; devojčica u japanskom bazenu! Za samo 

pet dinara videćete kako se muči u bazenu, videćete, ljudi, 

307 

Šareni vašar


čudo! Rizikujte jedno pivo, samo sada imate prilike... poručivao 

je prolaznicima konferansje mandovskog podrijetla u 

pohabanoj odeći, dok je drugom rukom pokušavao da prikrije 

zevanje. Iako je devojčica u japanskom bazenu, do bola banalna, 

optička varka, prolaznici su sa ogromnom znatiželjom i 

razrogačenih očiju tražili šta ima u tom bazenu i kako se drži 

nesrećna devojčica. Pivo, ipak nisu rizikovali. Devojčica će 

morati da sačeka do drugog sabora. Na drugoj strani fudbalskog 

igrališta nalazila su se i druga čuda prirode - zid smrti, 

drvo života, voda za nerotkinje, mast koja ''garant'' leči išijas, 

reumu, glavobolju, kurje oči, sve moguće metastaze i ostale venerične 

bolesti. Na stadionu su se mogla videti i veća čuda: nevine 

kafanske pevaljke, čestiti političari i trezni novinari''. 734 

Slike užasa uvek su privlačile ljude, pa ni moderni vašari 

nisu mogli da prođu bez njih. Posebna atrakcija gotovo svake 

godine u Guči su ''devojčice'' u najrazličitijim ''okrutnim'' 

situacijama. ''To se zove atrakcija bizzare. Šator na kojem je u 

vrlo naivnom maniru naslikan nekakav prizor iz hirurške sale 

(šokirani lekari i sestre, na stolu raspolućena devojčica) a ispred 

šatora propagandista (opet) u mikrofon viče: "Čudo neviđeno, 

čudo od deteta! Dođite da vidite sada dok je vreme, 

dok još nema gužve! Pola devojčica, pola zmija! Dođite da je 

pogledate, da popričate s njom. Da osetite svaki njen pokret! 

Čudo neviđeno!" 735 

Jedno od redovnih saborskih čuda je i ''zid smrti'', institucija 

koja je postala deo mitologije svih vašarskih okupljanja. 

''Andijamo, andijamo, sestro kupi karata restvo, rezervišite 

ulaznice na vreme, ljudi moji videćete čudo neviđeno, videćete, 

braćo, zid smrti to jest muro dela morte, videćete naše internacionalne 

vozače kako se bore sa životom i to sa popustom 

od sto odsto... vikao je neuništivi spiker i uzaludno čekao osobe 

koje bi da se suoče sa borbom na život i smrti vozačkih majstora 

iz Niša i Knjaževca - koji su zadivili celu Evropu''. 736 

Slike bizarnih čuda, koja uveseljavaju prolaznike, unapred 

pristale na obmane prodavaca koji hvališu svoju robu i uslu- 

308

ge, vremenom su postale sve savremenije i modernije. ''Svaka 

ulica dragstor, nema šta nema na tezgama, crno pivo, belo pivo, 

crno-belo pivo, kaiševi uži, kaiševi širi, drvene mašice za 

pečenje paprika, a može i za pipkanje, štipkanje, ima i, ko bi pogodio, 

najlonski džakovi od veštačkog đubriva, "Zrno pirinča sa 

imenom", šta je to, to je ovo, zrno pirinča sa imenom u kapsulici. 

Treba stići, sve videti, jedna na štrafti se poverava drugi, mora, 

izgleda, skinuti hulahopke, a ima još. Šta ima, majice, "Ja 

sam rođen u Srbiji brale", original "Stoličnaja" votka, samo 110 

dinara, svi veruju, niko ne kupuje, ima muzika, sa svih strana, 

kak'u 'oćeš, ima i "Vetar duva sa planine/ nema moje Anđelije"... 

Ima "Slobovo prozorče", drvena rešetka ofarbana u crveno, ja 

pis'o, jedan će iz tezge, "Ševeningen", dešifruje izloženo, ima novinari, 

svi sa akreditacije sa slikama, preko dvesta, sve se dalo 

u pos'o. Svuda dogadaj, svuda tema, na svakom slobodnom metru, 

asfalta, livade, žardinjere, u'vatio se poznanik do poznanika, 

nepoznanik do nepoznanika, pa to oplelo, pa se to saplelo, 

kad se umore pričučnu, sednu, nastave da se lome, rukama, 

gornjim delovima tela, "Evo zore, evo zore"... pa to tera, od tezge 

do tezge, od točioniče do točionice''. 737 

Vašar, kao svojevrsna ekonomska slika zemlje, otkriva vitalnost, 

ali i bedu Srbije, koju uvek pronicljivije i bolje uoče 

oni koji dođu iz inostranstva. "Coca-cola company" lebdi u vazduhu 

sa svojom velikom bocom-balonom naduvanom helijumom 

dok se čitava nacionalna industrija piva, industrija hrane 

i televizije reklamiraju na svakom ćošku, kao na kakvom velikom 

nacionalnom seljačkom vašaru... U jednoj sporednoj ulici 

koja vodi iza jednog restorana zvuk trube utihnjuje. Svetlost 

lampiona postaje prigušena. Pomrčina je ispunjena mirisom 

krvi skičanjem i blejanjem prasadi i jagnjadi koji topću po kolima 

pre nego što ih zakolju i okače. To je autentični seljački 

svet koji u jednoj gozbenoj subotnjoj noći odagnava atavistički 

strah od gladi na način svojih drevnih rituala koji su strani licemernom 

asketizmu koji iz industrijskih klanica doprema robu 

u frižidere supermarketa. Mesari svojim dugim noževima 

309 

Šareni vašar


presecaju vratove, psuju i gunđaju nešto u vezi sa slabom zaradom... 

Na ulazu u Guču privatne kuće nude parking na svom 

zemljištu, a nude i sobe po ogromnim cenama. Mesingana truba 

od tri metra, na prvom velikom raskršću u grad, otvara 

pešačku zonu stvorenu zbog sabora duž koje se kreće čitava ona 

gomila koja je u zanosu od bljeska svetlosti, petardi i svih vrsta 

gozbi. Malo dalje nalazi se saobraćajni znak sa nacrtanom 

trubom: zabranjene su automobilske sirene! Prodavac naočara 

iz Novog Pazara - srpskog Napulja - prodaje "Rayban" naočare 

bolje od orginala, sa garancijom da nisu prave. Među raskošnim 

predmetima od drveta i terakote, među tepisima i makrameom, 

ipak nezadrživo izbija siromaštvo Srbije, kroz iste 

one drangulije koje se nevoljno prodaju, za šaku dinara, na beogradskim 

pijacama. Džepni sat nekog starog železničara, 

nošene cipele, češljevi, dugmad i šljokice-to je inventar jednog 

očaja koji sam o sebi dovoljno govori; to je Srbija od tri evra na 

dan koja pati, dok je spektakl Sabora uvlači u svoj orgijastički 

zagrljaj alkohola i znoja da bi, na kraju, razgolitio njenu stvarnost 

i pokazao je u prikrivenim mestima njene sopstvene karnevalske 

koreografije''. 738 

Stotine hiljada ljudi koji prođu kroz Guču za tri dana Sabora 

stvaraju neopisivu gužvu, ali ova varošica u ostalim danima 

godine živi učmalo, u dosadi malih srpskih palanki, 

koje jedino svojim prirodnim okruženjem, sporim ritmom 

života mogu privući posetioce željne odmora od vreve velikih 

metropola. ''Žitelji Guče, jedva njih tri hiljade, provode 

svoje mirne dane u plodnoj dolini, među kukuruznim i 

pšeničnim poljima, brojnim pašnjacima prepunih krava i ovaca... 

Sve ukazuje na to da je samo vreme odabralo baš ovo mesto 

da se tu odmori. Guča odiše nekom mirisnom tišinom lipa, 

borova, jabuka i šljivika. Leti, u suton, susetke izlaze na ulicu 

sa svojim stoličicama ili sedaju na staru klupu ispred kuća sa 

baštama... Deca igraju fudbal, njihova starija braća su u nekom 

baru gde slušaju modernu muziku, dok im očevi provode 

vreme u lokalnoj kafani... I tako sve dok ne padne noć, kada 

310

se nebo ispuni zvezdama, a selo utone u san. 739 Sabor je na neki 

način prolazna ''elementarna nepogoda'', ''talas'', koji jednom 

godišnje prekrije Guču. Razlika između tri dana Sabora 

i ostalih dana u godini, u svakodnevici Guče toliko je velika, 

da je varošica neprepoznatljiva. ''Jedan što je ove godine 

prvi put došao u Guču na Sabor trubača toliko se bio 

oduševio da je petnaest dana kasnije morao da se vrati na 

''mesto zločina''. U početku mu je sve bilo sumnjivo. Najpre, 

kad je vozeći se sveže asfaltiranim putem preko planine Jelice 

koji spaja Čačak i Guču shvatio da su kraj njega za tih dvadesetak 

kilometara promakla jedva tri-četiri automobila...Kad je 

drugu nedelju kasnije ušao u svetsku prestonicu trube od nečega 

što je asociralo na duvanje zatekao je samo spomenik trubi 

na ulazu, i spomenik trubaču u centru. Tada se već mnogo iznervirao 

- Ljudi, nemojte me zajebaviti. Pa je l'ono bilo ovde. 

Nije moguće. Šta je ovo, bre, pet kuća. Ma nije ono bilo ovde'. 

Ostao je ubeđen da je zalutao, promašio i stigao ko zna gde''. 740 

Usnula varošica tokom ostatka godine ne oduševljava ljude 

koji žele dinamičan provod, a osim ličnog utiska sa Sabora, 

posetiocima Guče ostaje jedino da se putem štampanih i 

elektronskih medija podsećaju na tri karnevalska dana. 

______________________ 

722 M.Maticki, Od Svrljiga do Smedereva... ''Politika'', Beograd, 11. septem- 

bar 1963. 

723 Antonije Đurić, Kad se nevesta često udaje, ''Politika ekspres'', Beograd, 


724 Slobodan Šterić, Vesele trube dragačevske, ''Studio'', Zagreb, 5. rujan 

1986. 

725 Slobodan Marković-Libero,Maramica od belog fulara, ''Borba'', Beograd, 


726 V. Adamović, Trube megdan dele, ''Nada'', Beograd, 21. septembar 1984; 

Živko M. Bojanić, n.d., str. 83-84. 


728 Radovan Kupres, Svi Srbi na jednom vašaru, ''Naša borba'', Beograd, 25. 

avgust 1997. 

311 

Šareni vašar



gust 2001. 


gust 2002. 


gust 2002. 

732 Slobodan Šterić, Vesele trube dragačevske, ''Studio'', Zagreb, 5. rujan 1986. 




735 Radovan Kupres, Svi Srbi na jednom vašaru, ''Naša borba'', Beograd, 25. 

avgust 1997. 



gust 2001. 



(31.03.2005) 

739 Branislav Đorđević, Uz široki osmeh i zvuk truba, ''El mundo'', Madrid, 

30. novembar, 2002. 



312

8. MAGIČNA MOĆ MEDIJA - FILM I TELEVIZIJA 

Kao poseban, sugestivan vid komunikacije, film i televizija 

su odigrali ključnu ulogu u popularizaciji Sabora trubača 

u Guči. Od prvog Sabora ova manifestacija je povezana 

sa filmom. Reditelj Mladomir-Puriša Đorđević iz Čačka, 

došao je 1961. godine u Guču i snimio dokumentarni film o 

Saboru pod nazivom ''Trube Dragačeva''. Autor je pored dokumentarng 

materijala određene scene ipak izrežirao, mistifikujući 

delimično celu manifestaciju. Međutim, ovaj film 

nije uticao na povećanje posete Guči, i zainteresovanost ljudi 

za muziku trubačkih orkestara. Prvih godina Sabora popularizaciju 

trubača najviše su vršli novinari iz pisanih medija 

(''Duga'', ''Ilustrovana politika'', ''Večernje novosti''). Televizija 

je Guču ''otkrila'' tek 1965. godine. Tada su na Sabor 

došli Italijani iz RAI-a i snimili dokumentarnu emisiju. Domaća, 

beogradska televizija, došla je tek 1968. godine sa Jovanom 

Ristićem u Guču. Snimali su filmskom tehnikom tada 

već tradicionalni Sabor i ''Dragačevsku svadbu''. 741 Televizija 

u to vreme još uvek nije postao dominantan medij, pa 

je publika koja je gledala ove programe bila ograničena. 

Poseban način popularizacije muzike trubača bilo je njihovo 

angažovanje u igranim filmovima. Orkestar Srećka 

Obradovića učestvovao je 1967. godine u snimanju filma 

''Bokseri idu u raj'', reditelja Branka Ćelovića. U filmu Živojina 

Pavlovića ''Kad budem mrtav i beo'', iste godine, 

učestvuje orkestar Radovana Babića iz Milićevog Sela kod 

Požege, a dve godine docnije (1969) i u igranom filmu Puriše 

313


Đorđevića ''Cross country''. U istom filmu učestvovao je i orkestar 

Boška Ostojića iz sela Zlakusa kod Užica. 742 Muzika 

trubača bila je u drugom planu od glavnog toka priče, što im 

nije donelo veću popularnost od dotadašnje. 

To je umnogome zavisilo od umeća reditelja. Puriša 

Đorđević je još za prvi Sabor napravio film o trubačima ali, 

po sopstvenim rečima, on nije znao kako će da ih upotrebi 

na pravi način. 743 Reditelj Žika Mitrović je 1974. godine u filmu 

''Užička republika'' prikazao trubače kao zvučnu podršku 

jurišima četnika, koji neuspešno napadaju partizane 

(orkestar Boška Ostojića). Trubači su u ovom filmu bili simbol 

arhaičnog i ''kontrarevolucionarnog'' sela Zapadne Srbije. 

Sličnu ulogu su imali i u filmu ''Sok od šljiva'' Branka Baletića 

(orkestar Milana Nikolića iz Grdelice kod Leskovca), 

gde su prikazani u ulozi gubitnika u takmičenju sviranja 

glasne muzike na seoskoj svadbi sa ''novokomponovanim'' 

orkestrom opremljenim moćnim električnim ozvučenjem, 

kao i povlačenja pod pritiskom zvanične ideologije koja 

nedozvoljava individualizam u organizovanju manifestacija 

koje okupljaju puno ljudi. Ova muzika je u ovim filmovima 

prikazana kao deo ukusa starijih i preživelih generacija, koje 

ne hvataju korak sa modernim vremenom (orkestar Milana 

Nikolića angažovan je i u TV seriji ''Kamiondžije''). 744 

Duvački orkestri su doživljavani kao deo seoske tradicije, 

pa su i emisije o njima smeštane u specijalizovane emisije o 

poljoprivredi i selu. Televizija Beograd je 1974. godine u emisiji 

za selo, prvi put direktno prenosila defile trubača i folklornih 

grupa, improvizaciju stare dragačevske svadbe, a saborske 

priredbe je snimala i jedna ekipa Moskovske televizije. 745 

U međuvremenu dokumentarne filmovove o Saboru snimali 

su Krsto Škanata i Žorž Skrigin. Iz inostranstva su i 

dalje dolazile televizijske ekipe. Sovjeti su 1977. došli u 

Guču, a 1978. godine Japanci iz televizijske stanice Hokaido 

Broudkasting. Na leto 1979. godine u tada poznatoj kontakt 

TV emisiji Žaka Santera iz Pariza, zapaženu numeru je imao 

orkestar Milovana Babića. 746 

314

Već sredinom osamdesetih interesovanje televizije za Sabor 

u Guči se povećalo. Tako je 1984. godine Televizija Beograd 

imala svoje snimatelje u Guči, a reporter je bio Momo 

Kapor. 747 Već sledeće godine, kada je promocija Sabora prvi 

put održana u Beogradu, radio stanice u Beogradu su prenosile 

ovaj događaj, a televizije je sve to prenela u udarnim terminima 

za vesti. 748 Nakon završetka Sabora Televizija Beograd 

je u sredu 28. avgusta 1985. godine u 18.45 na prvom 

programu televizije imala polusatnu reportažu u režiji Kamenka 

Kaluđerčića, a voditelj je opet bio Momo Kapor. 749 

Promociju narodnog stvaralaštva Dragačeva, pa i trubaštva, 

imala je i TV emisija ''Rodoslov'' autora Slobodana 

Novakovića, za koju je muziku specijalno napisao Zoran Hristić. 

Ona je na festivalu u Dablinu 1985. godine osvojila nagradu 

''Zlatna harfa''. Emisija je prodata u 30-ak zemalja. Govorilo 

se da će biti kandidovana za dobijanje nagrade ''Emi''. 750 

I sledeće, 1986. godine, trubači su imali promociju u Beogradu 

pred početak Sabora, a televizija se pridružila najavi 

koncerta u najgledanijoj emisiji, večernjem dnevniku, koji 

je počeo sa himnom Dragačevskog sabora trubača, pesmom 

''Sa Ovčara i Kablara'', direktno prenošenom sa 

početka koncerta u centru Beograda. 751 Bila je to tada najdirektnija 

popularizacija muzike trubača, koja inače nije imala 

puno prostora u tada samo dva postojeća, državna televizijska 

kanala. Popularnost zvuka trube je porasla, čemu je 

doprinelo i emitovanje televizijskog snimka čitave manifestacije. 

752 Deo saborskih dešavanja u Guči prikazala je čak i 

zagrebačka televizija 13. septembra 1986. godine. 753 

Uticaj televizije je postao odlučujući za stvaranje pozitivnih 

ili negativnih vrednosnih orijentacija. Po Edgaru Morenu, 

ono što su nekada bili ''uzdasi sablasti, šaputanje vila, 

vilenjaci i vampiri, reči duhova i bogova'', danas su ''muzika, 

reči, filmovi preneti preko elektro-magnetnih talasa'' koji 

stvaraju novu masovnu kulturu ''telo simbola, mitova i slika 

koji se odnose na praktični i imaginarni život, sistem specifičnih 

projekcija i identifikacija''. 754 

315 

Magična moć medija - film i televizija


U drugoj polovini osamdesetih godina 20. veka snimljeno 

je nekoliko igranih filmova, u kojima su angažovani trubači. 

Jedan od najboljih trubača, Slobodan Salijević iz Prekodolca, 

angažovan je u filmu Gorana Paskaljevića ''Anđeo 

čuvar'' (1987), koji je govorio o trgovini romskom decom. 

Iste godine Salijević učestvuje u filmu ''Lager Niš'' Miomira 

Stamenkovića. 755 Orkestar Mića Petrovića iz Dubokog kod 

Užica, 1987. godine, sa Lepom Brenom učestvuje u filmu 

Aleksandra Đorđevića ''Hajde da se volimo''. 756 Iako su neki 

od ovih filmova bili veoma gledani i popularni, muzika trubačkih 

orkestara još uvek nije postajala deo poželjnog muzičkog 

ukusa mladih generacija. Trubači su i dalje upotrebljavani 

tako da ne ugroze tok glavne priče u filmovima i 

''zvezde'' koje su u njima učestvovale. 

Veliki prelom je nastao kada je Emir Kusturica krenuo da 

snima filmove u kojima su glavnu ulogu imali Cigani (Romi), 

ali i njihovi trubački orkestri koji nakon toga doživljavaju svetsku 

popularnost. Muziku za njegova tri filma (''Dom za vešanje'' 

- 1989, ''Arizona drim'' - 1993 i ''Podzemlje'' - 1995. godine) 

radio je Goran Bregović, koji je već 1984. godine sa albumom 

''Bijelo dugme'' (objavljen decembra 1984. godine) predstavio 

svoj rad usmeren ka folku, uz primesu snažnog jugoslovenstva, 

što je postala orijentacija mnogih tadašnjih sarajevskih 

grupa. 757 Veliki hit sa tog albuma ''Lipe cvatu'' u studijskoj verziji 

ima kao pratnju gajde, ali je Bregović na velikom koncertu 

u Beogradu 1985. godine u hali Sajma pozvao trubački orkestar 

Fejata Sejdića da zajedno izvedu tu numeru, što je bilo prvo 

ukrštanje dve vrste muzike, koja je kasnije doživela veliku 

popularnost. Nešto kasnije, 1988. godine, Sejdićev orkestar 

gostuje na albumu grupe ''Galija'', a 1989. godine i Boban Marković. 

Postoje izvesne paralele u muzici trubača i stvaralaštva 

Džonija Štulića, koji je 1991. godine i posetio Guču. 758 Ipak, to 

su bili usamljeni primeri, a trubači još nisu doživeli popularnost 

u okvirima masovne ili elitne kulture. 

316

Sa druge strane, paralelno sa filmskim stvaralaštvom, 

Emir Kusturica je bio i deo muzičkih dešavanja sarajevske 

rokenrol scene. Ostao je upamćen kao jedan od pionira ''novog 

primitivizma'', muzičkog i scenskog pravca poteklog iz 

Sarajeva koji se bazirao na veličanju društvenih gubitnika i 

marginalaca, prezrenih od predstavnika zvanične elitne i 

popularne kulture. 759 Bregović i Kusturica su dolazili u 

Guču, uvek van zvaničnog programa, gde su i uspostavili 

kontakte sa orkestrima sa kojima su kasnije sarađivali. 

Trubači su, kao muzičari koji udovoljavaju željama gostiju 

i prate šta je trenutno popularno, uvek svirali poznate melodije 

koje u orginalnoj verziji nisu bile predviđene za duvačke 

instrumente. Tako su svirali i veliki hit ''Bijelog dugmeta'' 

- ''Lipe cvatu'',''Đurđevdan'', a Bregović ih je dovodio i na 

svoje koncerte. Već 1988. godine pesma ''Lipe cvatu'' bila je 

na Saboru u Guči najčešće izvođena ispod šatri, a novinari 

su anticipirali budući sled muzičkih događaja. ''U ''pumpačko-duhačkoj'' 

verziji te Bregovićeve pjesme, vjerovatno se i 

ostvaruje njegov ideal stvaranja ''nove'' narodne muzike''. 760 

U isto vreme Kusturica je bio fasciniran Ciganima (Romima) 

o kojima je uglavnom imao pohvalne izjave: ''U budućnosti, 

specifičnosti nacija i kultura biće izgubljene, a Cigani 

su ti koji su jedini i još uvijek zaštićeni od razarajuće tehnologije. 

Možemo se učiti od njih. Ići za Ciganima znači okrenuti 

se alternativnom životu''. Filmski kritičari su izdvojili nekoliko 

osnovnih karakteristika Kusturičinih filmova, koji su 

mu doneli međunarodna priznanja i uspeh kod publike: pagansko 

doživljavanje sveta, mitsko poštovanje života i bajkovito 

osećanje čudesnog u svakidašnjem. Sve te elemente 

Kusturica je našao kod Cigana (Roma), veličajući njihovu 

maštu, muziku i mistiku. 761 U tom ''vozu'' našla se i muzika 

trubačkih orkestara, kao zvučna podloga jednog imaginarnog, 

ali privlačnog filmskog maštanja. 

''Cinganska'' tema na filmu prikazivana je kao jedina 

preostala vitalna metafora slobode, jedini motiv slobodnog 

317 



čoveka koga svi savremeni ''izmi'' (od kapitalizma do socijalizma) 

nisu još nagrizli i obesmislili. Cigani su dobili 

značenje ''pradavnog'' i ''arhetipskog'', ovo-stranog i onostranog. 

U isto vreme Kusturica je bio opsednut estetikom kiča: 

''...sve što pripada kiču posebno me dira, neka bude kinesko, 

američko, rusko ili srpsko, u mjeri u kojoj kič poseduje moć uzbudljive 

sinteze kakva ne postoji u životu''. Sebe je pozicinirao 

kao čoveka slobode, koji živi i stvara na margini vladajućih 

svetskih ideologija, što mu omogućava da snima filmove 

o ljudima koji su daleko od bilo kakve društvene moći, ali 

zato poseduju iskonsku slobodu. ''Ja se nalazim na otpadu 

svetske civilizacije, i sa tog otpada skupljam sve što mi treba 

za moje filmove''. 762 Proglašavajući marginalnost za centralnu 

temu svojih filmova, stvorio je bajkoviti svet kojim dominiraju 

gubitnici. 763 Zbog društvenog sloja iz kojeg su potekli, 

kao i ukusa publike koja ih je slušala, i trubači su se dobro 

uklapali u ovakve okvire umetničkog doživljaja života u filmovima 

Emira Kusturice. 

Ovo interesovanje za 

Cigane (Rome), nije bilo dobro 

prihvaćeno nigde na prostoru 

bivše Jugoslavije, pa ni u Srbiji. 

764 Vremenom, takav pristup 

se promenio, pa je i premijer 

Srbije Vojislav Koštunica 2005. 

godine navodio Kusturičine filmove, 

muziku Šabana Bajramovića, 

Gorana Bregovića i 

Bobana Markovića, kao dokaz 

da je Srbija dosta uradila na 

promovisanju romske zajednice 

kroz popularnu kulturu. 765 

Emir Kusturica 

Međunarodni uspeh bio je veliki, 

pa je i dnevna politika u 

celoj priči našla svoj interes. 

318

Kusturičinom filmu ''Dom za vešanje'', za koji je dobio 

''Zlatnu palmu'' za režiju u Kanu 1989. godine pripala je čast 

da igra u prvom delu predbožićne sezone u Parizu 1989. godine, 

na Šanzelizeu, u vreme kada ga je domaća kritika proglasila 

za huligana, prostaka i primitivca. 766 Ali i to je bila još 

jedna ''karika'' koja je povezala ove filmove sa Saborom u 

Guči, koji je uvek smatran za manifestaciju na kojoj se okupljaju 

''seljaci'' i ''cigani'', a muzika trubačkih orkestara za 

egzotiku i zabavu za ljude arhaičnog ukusa. Primitivizam i 

''sirovost'' takve zabave bila je sa prezirom odbacivana od 

elitnih kulturnih krugova najpre u sopstvenoj sredini, a zatim 

i u inostranstvu. Tu su bila i predubeđenja o Srbiji, Balkanu 

i Balkancima u javnosti Zapadne Evrope, koji je ovaj 

deo sveta doživljavala kao prostor surove iracionalnosti. 767 

Pravo građanstva muzika trubača sporo je dostizala u 

rodnoj Srbiji. Otpori ''galami'' limenih orkestara bili su istovremeno 

i odbojnost prema narodno-seoskoj kulturi, stranoj 

urbanoj populaciji, koja je imala drugačiji senzibilitet za 

proslave i muziku koja ih prati. Trebalo je vremena da gradska 

populacija u muzici ''nepismenih'' trubačkih orkestara 

pronađe zabavu i spektakl, jer njihova popularnost pre velikog 

uspeha filma Emira Kusturice ''Podzemlje'' iz 1995. godine, 

nije obuhvatala sve slojeve stanovništva. Iskustvo jednog 

od najposvećenijih saboraša, novinara Bogdana Tirnanića, 

više je nego karakteristično. ''Novu godinu sam (1995. 

prm. autora), posle više decenija, ponovo dočekao na javnom 

mestu, u kafani. Bilo kako je bilo uglavnom slinavo - sve dok, 

daleko iza ponoći, neko nije doveo ''limenu glazbu'' Slobodana 

Salijevića... Što se kaže, digli su me iz mrtvih. Na moje veliko 

iznenađenje, deo gostiju se pobunio protiv ''galame'', kojom 

prilikom sam imao nekoliko verbalnih delikta u odnosu na 

meni inače drage ljude. I obrnuto, razume se. No, i to će proći. 

Suština ove male priče je u tome kako pomenuti ''građanski otpor'' 

izazvan tutnjavom Salijevićevih trubača, pokazuje nešto 

od pozadine aktuelnog trijumfa turbo-folka i vulgarnog nacio- 

319 



nalizma. Stvar je u gubljenju osećaja za prave vrednosti kao 

glavnoj karakteristici ukusa onoga što sebe drži ''građanskim 

Beogradom''. Taj se ukus, čak i kad je o kafanskoj muzici reč, 

zasniva na davno kodifikovanoj prosečnosti (''starogradske 

pesme i romanse''), te je nemoćan da se suprotstavi plimi neoprimitivizma 

jer je, prosto, nesposoban da u onome što radi 

Salijević prepozna dah prave umetnosti. Srpske i balkanske. A 

što se tiče konstatacije da Sloba i njegovi sinovi sviraju ''jako'', 

podsećam kako je Džon Kejdž jednom rekao da je tišina jedina 

muzika, dok je sve ostalo buka - to jest, svaka je muzika bučna: 

Pavaroti se dere. Stonsi rasturaju, a Betovan je prava napast 

za uši''. 768 Zanimljivo je da je već doček 1997. godine (i gregorijanske 

i julijanske) u Beogradu organizovan masovno na 

trgovima u okviru protesta opozicije, a sve uz muziku trubača 

i opštu euforiju. 

Od 1995. godine događaji se odvijaju u prilog popularnosti 

muzike trubača, koja nije više doživljavana kao ''sirova'' i 

isuviše ''balkanska''. Za to su zaslužni filmovi Emira Kusturice 

gde je sve zapravo obrnuto. On potpuno identifikuje 

svoj rad sa ovom imaginarnom balkanskom drugošću, koju 

promoviše kao istinsku umetnost življenja. Kusturica kod 

gledaoca izaziva zavist prema balkanskoj živopisnosti, slobodi, 

temperamentu, strasti, lepoti. Tako u jednom potezu 

preokreće rasističku nadmenost u zavist; u poređenju sa zapadnom 

anemijom, bosanska, ciganska ili srpska žudnja za 

životom simboliše neku vrstu nostalgičnog podsećanja na 

udaljenu, ali izgubljenu vitalnost. Stoga su čak i ''primitivni'' 

aspekti života na Balkanu, kao i njegova prividna ''nazadnost'', 

okrenuti u njegovu korist i zadobijaju neobjašnjiv, harizmatični 

šarm. 769 

U osnovi filmske estetike Emira Kusturice leži prikaz 

erupcije uživanja u društveno polje. ''Od intenzivnih svadbenih 

proslava što nude na uvid različite vrste emotivnih ekstrema 

(''Otac na službenom putu'', ''Dom za vešanje'', ''Podzemlje''), 

do mesečara koji svojim hodom čine da izbledi ionako 

320

tanka linija razdvajanja između racionalnog i iracionalnog, realnosti 

i fantazije (''Otac''); od alkoholom pospešenih i čini se 

nepresušnih stanja kolektivnog transa (''Podzemlje''), do individualnih 

vizija, levitacije, telekineze, situacija u kojima ljudi 

jednostavno... lete. Ovo uživanje koje je u srži Kusturičine 

umetničke vizije, jeste jedno ekscesivno, preterano uživanje: 

teško ga je obuzdati, često je destruktivno, čak i ubistveno; no, 

isto tako ono je i oslobađajuće, izraz nesputanog duha, njegove 

neuslovljene slobode''. Od pojave ''Doma za vešanje'' 

(1989) jedna ključna komponenta Kusturičinih filmskih 

''koreografija uživanja'' sve više dobija na značaju: uživanje 

o kojem je reč sve izraženije počinje da ističe svoju ''čistoću'' 

- svoju neproduktivnu prirodu, samodovoljnost utroška libidinalne 

energije koji ga karakteriše, što je naročito izraženo 

u filmu ''Podzemlje'' (1995); u njegovim maratonskim orgijastičnim 

proslavama, obeleženim stalnim prisustvom trubača; 

u frenetičnom igranju; konstantnoj intoksikaciji; prenaglašenoj 

i erotizovanoj mimici i govoru; najzad, u (auto)destruktivnosti. 

770 

Popularnost muzike trubača kod omladine, prevashodno 

u Srbiji, a zatim i u Evropi, bila je uslovljena njenim korišćenjem 

u filmu, kao najpopularnijoj vrsti zabave u ovoj 

populaciji. U Srbiji je sredinom devedesetih godina 20. veka 

odlazak u bioskop, ili gledanje filma na televiziji, bio najomiljeniji 

vid provođenja slobodnog vremena u populaciji 

staroj između 10 i 17 godina, za koji se izdvajalo i najviše 

novca posle garderobe. Uticaj filmskog repertoara na ovu 

nedovoljno emotivno i psihološki uobličenu publiku veoma 

je snažan. 771 Oni su ubrzo postali najbrojnija publika koja je 

dolazila u Guču, gde su proživljavali u stvarnosti ''živote'' 

filmskih junaka. 

Veliku popularnost muzika trubača doživela je i u vreme 

masovnih, mesecima dugih antirežimskih demonstracija 

1996/97. godine. Oslobođena svojih filmsko-tekstualnih okvira, 

nezaboravno frenetična muzika iz filma ''Podzemlje'' posta- 

321 



la je jednim od bitnijih stimulansa za dostizanje grupne ulične 

ekstaze. Trubačke muzičke numere ''Kalašnjikov'', ''Mesečina'', 

postale su gotovo nezvanična himna celog protesta. 772 

“Crni” - Laza Ristovski uživa uz muziku trubača u filmu “Podzemlje” 

Muzika trubačkih orkestara sa juga Srbije u filmovima 

Emira Kusturice, dovodi filmske junake do svojevrsnog 

blaženstva, na neki način nedostupnog i neshvatljivog ljudima 

koji nisu sa prostora Balkana. To zadovoljstvo je najpre 

duhovno, ali istovremeno i estetsko i fizičko. ''Balkanci'' su 

prikazani kako uživaju u muzici na jedinstven način u orgijastičkim 

dionizijevskim, bestidno raspojasanim svetkovinama. 

Presan ukus, zvuk, osećaj, dodir - sve zajedno se uliva 

u vir lokalne mistike, zaboravljenih običaja i tajnih zadvoljstava 

koje Kusturičini junaci proživljavaju, a koje on 

eksploatiše na dotad najvećoj poznatoj skali. Ključni film 

koji je doprineo do tada nepoznatoj popularnosti muzike 

trubača bio je ''Podzemlje'' iz 1995. godine. Kad se filmski 

junaci Marko (Miki Manojlović) i Crni (Laza Ristovski) provode 

(red opijanja, red pucanja i red kurvanja), oni najme 

jednu zapregu za sebe, a drugu, naravno, za ciganski duvački 

orkestar, poznat po potencijalu da ''veseljake'' najek- 

322

spresnije lansira u stanje sevdaha (ili derta). U pojedinim 

scenama muzika je podloga za najrazličitija stanja duha 

filmskih junaka koji iz tuge svoju ''dušu'' dovode u stanje radosti, 

a onda likovanja. Smrt, rođenje, sevdah, slavlje i osveta 

- sve je povezano u isti lanac, dodirujući se i smenjujući u 

gotovo ''prirodnom'' poretku. Glavna svrha Kusturičinih filmova 

sastoji se u tome da prizovu upravo takvo stanje duha. 

Zato je muzika tako važna. Ona mora da bude dovoljno 

efektna da prenese intenzivna i kulturo specifična osećanja 

čak i ''inovercima''. Uspela namera autora je da se sevdah 

širi kao požar po bioskopskim dvoranama, čak i tamo gde 

sedi blazirana publika. 773 

Kusturica je zapravo profitirao na sveopšte raširenom stereotipu 

o ljudima sa Balkana, posebno Srbima za vreme rata 

u Bosni. ''Stereotip obično ima i svoj "utešni" dodatak. Crnci 

(Srbi, Arapi, Balkanci) su nasilni, ali i seksi, Cigani su prljavi, 

lenji i nepošteni, ali i veseli i muzikalni... Negativni i pozitivni 

stereotipi postoje paralelno i dopunjuju se. U spektru postojećih 

stereotipa, na jednoj strani Srbi su (kao i crnci, Cigani..) 

grozni, ali njihova muzika i filmovi su jako popularni''. 774 Jedan 

323 

Magična moć medija - film i televizija 

Emir Kusturica sa glumcima na snimanju filma “Podzemlje”


od takvih efektnih načina igranja na žeđ Metropole za egzotikom 

jeste žanr "magijskog realizma." Tako recimo, ''Dom za 

vešanje'', a pogotovo ''Podzemlje'' vrve od Kusturičinog balkanskog 

"magijskog realizma" i to je zasigurno jedan od razloga 

njegovog uspeha na Zapadu. Jedna od komplikacija u 

vezi sa magijskim realizmom jeste da se taj modalitet može 

opet izvrnuti u negativne predstave. Mnogi zapadni novinari 

o Srbiji su govorili kao o ''carstvu sna'' i ''zemlji noćnih mora'' 

i kolektivnog ludila. Samo-egzotizacija, kao jedna od alternativa 

samo-nipodaštavanju, rekurzivno oscilira između 

magijskog realizma kao pozitivne i romantične utopije skrojene 

po meri zapadnog ukusa s jedne strane, i magijskog realizma 

kao crnog snoviđenja, noćne more i stanja kolektivne 

psihoze s druge. Magijski realizam je samo-egzotizovanje periferije 

namenjeno potrošnji u Metropoli koju ne zanima ono 

što kod periferije nije egzotično. Svaka periferija bi idealno 

trebalo da bude egzemplarno mesto, savršeno otelovljenje 

neke ekstremne kulturne razlike - Španija bi trebalo da bude 

sva od strasti, flamenka, kastanjeta, i korida; Rusija bi trebalo 

da bude sva od duše; Balkan sav od drevnih mržnji, sukoba 

i pokolja. ''Pa ako Metropola hoće da nas vidi kao Cigane, 

daćemo im Cigane; ako nas vide kako se valjamo u blatu i 

krvi, daćemo im blata i krvi, a u međuvremenu ćemo mirno 

umakati kifle u belu kafu''. 775 

Kusturica je suštinu jugoslovenske kulture, njen razbarušen 

i polimorfni duh, gradio naglašenim investiranjem u 

nesputanost libida, pri čemu se stvara jak utisak delovanja 

sile koja teži da raspomamljeno uživanje odvoji, udalji od 

njegovih telesnih izvora/skladišta, te da ga lansira u polje 

proširenog, društvenog delovanja. ''Ljudsko telo - učinjeno 

ekstatičnim i nekad eksplicitno, nekad implicitno erotizovano 

- predstavlja, u tom svetlu, polazište za jednu viziju nacionalne 

kulture koja... se održava zahvaljujući slobodnim libidinalnim 

odnosima... Jednostavno rečeno, jugoslovenski identitet 

koji Kusturica smatra vrednim promocije jeste onaj njegov ob- 

324

lik okarakterisan neobuzdanim uživanjem koje odbija da se 

povinuje ma kom konkretnom, praktičnom vidu njegove 

društveno-političke aproprijacije, reifikacije i kanonizacije, i 

to zbog toga što je po svojoj prirodi a priori nepomirljivo sa 

ideološkim propisivanjem vrednosti, kao takvim''. 776 

Opčinjenost muzikom Balkana umnogome je bila uslovljena 

i filmskim likovima koji je proživljavaju u režiji Kusturice. 

Filmski tempo Kusturičinih filmova (''Podzemlje'', ''Crna 

mačka'', ''Super osmica'' i ''Život je čudo'') bez razlike 

pruža doživljaj jedne sveobuhvatne manije, mahnitosti i veoma 

ubrzanog strasnog života. Kao posledica toga likovi su 

postali stripovski, ''veći od života'': oni su počeli da funkcionišu 

u nekoj vrsti ludačke prenapetosti, što ne može biti samo 

puka posledica temperamenta. Čitav socijalni poredak u 

tim filmovima prkosi ''doksi'' i prihvaćenim vrednostima. Kusturičini 

filmski junaci su bezobzirni, destruktivni, sa iskarikiranim 

mačizmom i neiscrpnom energijom koja iz njih izvire. 

777 Najveći broj mladih koji danas dolazi u Guču, i veseli se 

po ulicama, zapravo pokušava da za kratko proživi poseban 

osećaj bitisanja prikazan u Kusturičinim filmovima. 

Ključnu ulogu u muzici koja je oblikovana od Gorana Bregovića 

za Kusturičine filmove imao je orkestar Slobodana Salijevića 

iz Prekodolca. U Guču su, po Slobodanu Salijeviću, 

Goran Bregović i Emir Kusturica došli 1987. godine. Razgovarali 

su sa njegovim ocem Osmanom i ponudili im da snimaju 

filmove, što je kasnije i urađeno. Jedna od najpoznatijih pesama 

iz filma ''Podzemlje'', koju sviraju trubači - ''Kalašnjikov'', 

Salijevići su bez teksta ranije svirali u Guči. Osman Salijević 

je i glumio u ''Podzemlju'', a Kusturica ga je vodio i u Kan, na 

filmski festival. Salijevići su i autori muzike za čuvenu pesmu 

''Mesečina'', mada ih Bregović nije potpisao. 778 

Paralelno sa Salijevićima u Kusturičinim filmovima je 

učestvovao i Boban Marković sa svojim orkestrom, a čuvena 

pesma ''Mesečina'', po njemu, ima za podlogu deo jednog 

njegovog čočeka sa kojim je pobedio u Guči 1991. godine. 

325 



Marković je zajedno sa Salijevićem gostovao sa Kusturicom 

u Kanu 1995. godine, kada su na ulicama stvorili ambijent 

koji je bio potpuno nesvakidašnji za posetioce prestižnog 

filmskog festivala. 779 

Posetioci Sabora, koji nisu iz Srbije, redovno navode da 

je za promociju muzike trubača u njihovim zemljama najviše 

učinilo filmsko stvaralaštvo: ''Za ovu vrste muzike i njen 

prodor u svet najviše su učinili Kusturica, sa svojim filmovima, 

i Goran Bregović, to je jedna vrsta egzotike u Evropi, neponovljive 

egzotike, a Guča je u svemu tome jedna i jedinstvena, 

svetski festival. Koliko temperamenta tu ima - čudio se posle 

svirke ispred Doma kulture Slovenac Boštjan Poklukar''. 780 

Fascinacija filmovima Emira Kusturice, koji su ''natopljeni'' 

muzikom trubača u obradi Gorana Bregovića, uslovila je 

da se u inostranstvu formiraju duvački orkestri koji su podražavali 

egzotičnu muziku sa Balkana. U Guču su 2003. godine 

došli Francuzi i Šveđani koji su trubače otkrili putem 

Kusturičinih filmova. 781 

Filmski jezik Emira Kusturice učinio je za Sabor u Guči 

mnogo više od bilo koje dotadašnje propagande. U isto vreme 

polemike koje su se vodile oko njegovih filmova na novi 

način su promovisali muziku trubača. 782 Emir Kusturica, 

kao čovek koji je sklon izgredima, učinio je da i samo predstavljanje 

njegovih filmova bude takvo da je skretalo pažnju 

na trubače. Na promociji filma ''Podzemlje'' u Kanu, kada je 

dobio ''Zlatnu palmu'', Kusturica je doveo sa sobom svitu 

Cigana, sa trubačima, a učestvovao je i u jednoj tuči. 783 

Popularnost muzike trubača doveli su u Guču na Sabor 

nove posetioce, koji pre pojave Kusturičinih filmova i nisu 

slušali zvuke truba, što je počelo da smeta ''prvoborcima'' 

Sabora. ''Nisam ove godine išao u Guču na trubački sabor. 

Nešto mi kazuje da me tamo više videti neće. U danima sabora, 

razume se. Posle dvadesetak godina tog hodočašća magije 

je iznenada nestalo. Ali se, na prvi pogled, tamo ništa nije izmenilo... 

Guča je pojela samu sebe ili je bar na putu da to ne- 

326

povratno učini... idiom ''gučanske trube'' je promenjen, svirka 

sa Ovčara i Kablara zadobila je novi identitet. Mada u osnovi 

prosta, limitirana u početnoj premisi, muzika srpske trube je 

nekada počivala na različitostima u interpretaciji, što je uz 

ostalo bila posledica samoukosti izvođača i njihove usmerenosti 

lokalnim tradicijama... Pod šatrama je u stara vremena, samo 

prividno vladala kakofonija (ili šta li mu već dođe) bilo je 

to zapravo naduvavanje od stola preko stola, onda ispod stola, 

sa drveta. Ko poruči pivo i svadbarski kupus ima do zore 

da se nasluša. Onda se dogodio taj preokret. Sve se upriličilo, 

svi su krenuli da duvaju isto... Mnogi su spremni da za to okrive 

Gorana Bregovića. Toga i inače bije glas velikog muzičkog 

zločinca. Ali, i ovoga puta (ili bar ovog puta), njegova namera 

je bila poštena: on je samo, u skladu sa pričom i likovima, hteo 

da napravi nekoliko prijemčivih numera za Kusturičin film. 

Pošto nije muzičar na način trubača (autentičnost mu je pomalo 

strana), njegova je jedina šansa bila u standardizaciji 

motiva. Zato je on sve radikalno uprostio: neočekivano je zamenio 

za prepoznatljivo. U prvi mah to je donelo dodatnu popularnost 

trubačkoj umetnosti, koja se sada izvan kruga njenih 

starih poklonika identifikovala sa ''Đurđevdanom'' i ''Kalašnjikovom''. 

Izašavši na tržište, postavši estradne zvezde, siroti 

trubači bili su prinuđeni da se nadalje vladaju po zakonima 

konkurentnosti, da sviraju što se od njih traži, a tražilo se 

samo jedno ''Đurđevdan'' i ''Kalašnjikov''. Sve je postalo isto, 

pride još i pomalo dosadno. Autentičnost u kojoj je bilo i nešto 

kiča postala je kič bez autentičnosti, konfekcijski kič, prijemčiv 

srednjačkom (ne)ukusu... I tako, kažem, prošlo me. Kad vidim 

trubače pređem na drugu stranu ulice i put pod noge pa u 

Donji Dubac. Ali, sve se ipak nadam da tamo negde, visoko u 

planini, iza šume, preko reka, još postoje neki ''ganci'' koji sviraju 

na stari način, kako im se ćefne, čuvajući tajnu nekadašnje 

slave''. 784 

Godinama muzika trubača nije stizala do ''ušiju'' mladih 

generacija okrenutih popularnoj muzici sa Zapada ili novo- 

327 



komponovanim zvezdama. Trubači su identifikovani sa orkestrima 

koji su svirali za državne praznike, a uz trubu je 

obavezno išao i Ciganin (Rom), kome je trebalo dati bakšiš. 

Filmovi Emira Kusturice promenili su muzički ukus: ''... najveća 

zasluga ''Podzemlja'' i ''Doma za vešanje'' svakako je u tome 

što su u Srbiju vratili ljubav prema izvornoj muzici. Doduše, 

devojku zavoleše ne zato što su prepoznali njenu lepotu, 

nego što se o nju otimaju prosci. A kada se svi otimaju, mora 

da je krasi nešto što nije nacrtano u anatomskom atlasu''. 785 

Pored filmova koje je snimio Kusturica i rad Gorana Bregovića 

i njegovog ''Orkestra za svadbe i sahrane'', učinio je 

mnogo za popularizaciju muzike Balkana, posebno nakon 

velikog koncerta u Solunu 1997. godine kada je ovaj grad 

bio prestonica evropske kulture. 786 Bregović je u svoj orkestar 

1996. godine uvrstio profesionalne trubače, ali prvenstveno 

one koji znaju narodne melodije. 787 U godinama koje 

su sledile, Bregović je na mnogobrojnim gostovanjima širom 

Evrope prezentovao muziku Balkana u kojoj su trubači imali 

zapaženo, možda i centralno mesto, a popularnost je bila 

globalna. ''Mi smo mala kultura ako bi se poredili sa nekima 

drugima u svetu. Kada bi sve oduzeli i sabrali, otvorili muzičku 

enciklopediju, tamo sa ovih prostora nema nikoga. Ja 

imam publiku u Nemačkoj, Italiji, Skandinaviji, Koreji, Argentini...'' 

788 Na jesen 2002. godine Bregović je imao seriju koncerata 

u Parizu, pa je osvojio i ovo tržište.''Bregovićev koncert, 

prošao je u igri i zabavi, što je i prava svrha nastupa ''Orkestra 

za svadbe i sahrane'' pred francuskom publikom, koja 

na zvuk trube, kao po nekoj tajanstvenoj komandi, počinje da 

đipa i juriša''. 789 Publika iz ovih zemalja ubrzo je počela da 

dolazi u Guču. 

Tu se ponovo javio stari problem i pitanje: šta je zapravo 

srpska muzika? Bregović je koristio muziku celog Balkana, 

a iz Srbije najviše muziku Cigana (Roma), sa kojom se ne 

identifikuje najveći broj Srba, bez obzira gde žive. ''Između 

Beograda i provincije odnos je uvek nejednak. Nasuprot sno- 

328

izma glavnog grada stoji, često, osećaj dužnog poštovanja i 

inferiornosti provincije; ponekad i loše prikriveno nezadovoljstvo. 

Ipak, kada je reč o trubačima iz Guče, stavovi su iznenađujuće 

podudarni. Guča ne dopušta srednji stav: može da 

bude samo ''super'' ili ''strašno''. Prokleti da su, nadasve, bivši 

umetnički ''supružnici'' Bregović i Kusturica! To je, parafrazirana, 

najnovija (2003. godina) izreka, među nekim mladima, 

od Novog Sada do Leskovca. ''Nema sumnje, obojica su veliki 

umetnici, nema šta da se kaže, ali kakvu su oni sliku Srbije ponudili? 

Evropa misli srpski a govori ciganski, i obrnuto, i da 

nismo isti narod. Bregović je izmešao sve, napravio je dobru 

muziku i svoj uspešan biznis, a na kraju nas je uništio''. 790 

Ma koliko bili veliki otpori prema muzici koju stvara Bregović, 

upravo je zahvaljujući njemu i Sabor postao svetski poznat 

festival. Pored posetilaca, za ceo događaj su se zainteresovali 

i strani novinari i mnogobrojni reditelji. Popularnost 

Sabora trubača u Guči uslovila je i početak snimanja jednog 

igranog filma, u kojem će se centralna radnja odvijati na 

ovom festivalu. Drugi igrani film scenariste i reditelja Dušana 

Milića "Ljubavni sabor u Guči" predviđeno je da se snima od 

19. jula do 26. septembra 2005. godine, a premijera se očekuje 

na Berlinskom festivalu naredne godine. Jedan od producenata 

biće i Emir Kusturica, kao i čuveni Karl Baumgarten. 

Glavni junaci filma "Ljubavni sabor u Guči" su šesnaestogodišnja 

Julijana, ćerka šefa trubačkog orkestra, koja se 

zaljubljuje u Romea, mladog Roma, virtuoza na trubi. Romeo 

mora da pobedi na Saboru u Guči da bi odobrovoljio 

oca svoje izabranice, koji njihovu ljubav ne odobrava zbog 

njegove boje kože. Deo filma će biti sniman početkom avgusta 

2005. godine na Saboru u Guči. Muziku za film komponuje 

džez trubač Duško Gojković. Film će ličiti na produkciju 

koja dolazi iz Indije, nazvanu ''Bolivud''. "Prva stvar na 

koju sam pomislio bila je Bolivud. Ljubav, muzika, boje. To je 

moje oružje. Želim da stvorim živopisnu ljubavnu priču, protkanu 

muzikom i da sve specifičnosti i kvalitete Bolivuda pre- 

329 



nesen hiljadama kilometara dalje, u srce Evrope, u njen još 

uvek neotkriven i egzotičan deo, Balkan. Želim kroz boje i kontraste 

ekspresionistički da dočaram strasnu priču mladog para 

koji je od samog početka sputan bojom kože. Tema filma je 

baš u toj slici" - kaže reditelj, naglašavajući kako mu je konačan 

cilj, ipak, realizam. Slovenci su u martu 2004. godine 

na televizijskom festivalu u Lucernu gostovali sa dokumentarnim 

filmom nazvanim ''Zrce Balkana'', u kome se govori 

o Saboru kao srpskom ''Vudstoku''. 791 Produkcija te vrste je 

nastavljena, pa su na leto 2004. godine Italijani Aleksandro 

Gori i Stefano Misio, snimili film o Srbiji, pri čemu je Sabor 

u Guči i život Gvozdena Rosića iz dragačevskog sela Rti, 

centralni deo njihovog rada. Reakcije publike u Italiji i Sloveniji 

bile su pozitivne i svodile se na pitanje: Kada je Guča 

ove godine? 792 

______________________ 

741 Taj materijal je repriziran na televiziji 15. septembra 1989. godine (Sabor 

u Dragačevu, ''Politika'', Beograd, 15. septembar 1989). 

742 Joviša M. Slavković-Ljubiša D. Ristić, n.d., str. 77, 19-21, 51-52. 


744 Joviša M. Slavković-Ljubiša D. Ristić, n.d., str. 43-44, 51-52. 


746 Isto, str. 9, 53. 

747 Bogosav Marjanović, Svirka po kiši, "Ilustrovana politika", Beograd, 4. 

septembar 1984; Živko M. Bojanić, n.d., str. 75-78. 

748 Trubači na Adi, ''Politika ekspres'', Beograd, 23. avgust 1985. 

749 Najava programa objavljena u dnevnoj štampi toga dana ( ''Politika ekspres'', 

Beograd, 28. avgust 1985; ''Dnevnik'' Novi Sad, 28. avgust 1985). 

750 D.S. Guča prva u Dablinu, ''Večernje novosti'', Beograd, 25. juni 1985. 

751 D.J., Dragačevske trube u TV dnevniku, ''Večernje novosti'', Beograd, 11. 

avgust 1986. 

752 Najava programa ''Večernje novosti'', Beograd, 11. avgust 1966. 

753 Slobodan Šterić, Vesele trube dragačevske, ''Studio'', Zagreb, 5. rujan 1986. 

754 Edgar Moren, Duh vremena I, Beograd, 1979, str. 12, 14. 

755 Joviša M. Slavković-Ljubiša D. Ristić, n.d., str. 71-72. 

756 Ž.P., ''Truba'' na filmu, ''Večernje novine'', Sarajevi 24. septembar 1987. 

330

757 Petar Janjatović, Ilustrovana ex yu rock enciklopedija 1960-2000, Novi 

Sad, 2001, str. 32. 


759 Kusturica se nikada nije odrekao svoje rane fascinacije, te je nastavio da 

vodi unapred izgubljene bitke i protežira parije do današnjih dana. Kruna 

toga bila je turneja sa grupom ''Zabranjeno pušenje'' (Goran Gocić, Pobednički 

tim, u: ''Kustirica-kult margine'', ''Politika'', 28. septembar 2004). 


1988, str. 25. 

761 ''Odrastao sam na ivici predgrađa blizu Cigana, i uvijek mislio da su oni 

prava aristokratija. Njihovo okruženje je prvo sjećanje iz moje mladosti, prvi 

pravi signal mog živoata. Sloboda, prijateljstvo i ljepota zračili su iz tog 

miljea u kom je istovremeno postojala i jaka socijalna destrukcija. Čak i u 

njihovim porodicama postoji vrsta discipline koja liči na strukturu aristrokratske 

porodice, ali bez glorifikacije materijalnih vrijednosti. Naglasak je 

na spiritualnim vrijednostima života'' (Ranko Munitić, Emir Kusturica, Beograd-Kragujevac-Ćačak, 

2001, str. 39, 59). 

762 Ranko Munitić, n.d.,., str. 41, 57, 62. 

763 Kusturučina ideja marginalnosti, a naročito njegov odnos prema sopstvenim 

antiherojima, prodire dublje nego što bi to mogao da nametne 

diktat kakvog posrnulog miljea, postojeće umetničke klime ili pomodnog 

uticaja. Ona, naprosto, ima karakteristike zaveta, možda čak ''misije''. 

Kusturica po kratkom postupku proglašava marginalnost za centralnu 

ideju svog rada i, ravnajući sve drugo prema njoj, razvija je u svim raspoloživim 

pravcima. Kao posledica toga, njegovi junaci su izgnanici u svakom 

mogućem smislu. Oni su ''tradicionalni'' istočnjaci, a ne ''moderni'' 

zapadnjaci. Pripadaju potlačenim ili prognanim etničkim grupama. Oni 

su politički gubitnici ili zatvorenici, rasne parije, pagani, siromasi. Nalaze 

se na pogrešnoj strani zakona, ozbiljno su bolesni ili hendikepirani. 

Alkoholičari su, psihotični ili ''seoske lude''. Kusturičini junaci su amateri, 

koriste inferiornu ili zastarelu tehnologiju, imaju kič ukus. Zapušteni 

su. Oni su deca ili adolescenti, siročad ili odrastaju bez roditelja. Junaci 

najčešće predstavljaju kombinaciju dva ili više navedenih elemenata 

(Goran Gocić, Ljudi sa greškom, u: ''Kustirica-kult margine'', ''Politika'', 

12. oktobar 2004). 

764 Nacionalisti u Srbiji su u nekoliko navrata dočekali na ''nož'' film ''Dom 

za vešanje''. Različiti su bili samo izgovori (kao što je plagiranje), ali skriveni 

razlog može biti zameranje Kusturičinoj ''štetnoj'' i ''zaostaloj'' identifikaciji 

sa nečim tako efemernim kao što je ''ciganski problemi'', baš kad 

je sazrelo vreme da mediji izvrše ''generalku'' nacionalnog bića...Inače o 

tome se retko govorilo, mnogi su uzimali zdravo za gotovo argument o 

srpskim filmovima o Ciganima; navodno je publika na Zapadu, preko elitnih 

festivalskih selekcija, svesno održavala interesovanje za ovakve teme- 

331 



forsirajući srpske egzotične (primitivne?) varijacije vizantijskog nasleđe. 

Neki komentatori su implicitno poredili srpske filmove o Ciganima sa ciganskim 

izvođačima u kafanama, trvrdeći da i jedni i drugi pokušavaju da 

se dodvore svojim gospodarima. I, zaista, nekoliko srpskih filmofa i njihov 

uspeh na evropskim festivalskim smotrama ukazali su na to da su 

možda Cigani i ''ciganija'' centralna ili jedna od najznačajnijih tema srpskih 

filmova koji su bili uspešni u zapadnoj Evropi (Goran Gocić, Nemoguća 

ljubav, u: ''Kustirica-kult margine'', ''Politika'', 6. oktobar 2004). 

765 Zaključci sa skupa lidera osam država centralne i istočne Evrope na skupu 

"Dekada Roma" u Sofiji (P.V., Manjine most do Evrope, ''Novosti'', Beograd, 

2. februar 2005). 

766 Ranko Munitić, n.d., str. 36. 


768 Bogdan Tirnanić, Građanski otpor, ''Politika'', Beograd, 7. januar 1995; 

''Dragačevski trubač'', br. 26, Guča, 25-27. avgust 1995. 

769 To je jedan od suštinskih sastojaka rediteljevog ''tajnog'' mehanizma, 

uspeha kod kuće i na Zapadu, koji njegove filmove čini tako izuzetnim. 

Kusturičin opus je najrelevantnija filmska alternativa postojećim pripovedačkim, 

kao i nepripovedačkim predstavama Balkana-obično omiljenog 

lokaliteta evropskih mračnih fantazija (Goran Gocić, Predgrađe Evrope, 

u: ''Kustirica-kult margine'', ''Politika'', 24. oktobar 2004). 

770 Pavle Levi, ''Underground'': jedna estetika etno-nacionalističkog uživanja, 

''Republika'', br. 270-271, Beograd, 1-31. oktobar 2001. 

771 Sofija Košničar, Kulturne potrebe i ponašanje stanovnika Srbija (I), Zbornik 

Matice srpske za društvene nauke 104-105, Novi Sad, 1998, str. 101. 

772 Pavle Levi, ''Underground'': jedna estetika etno-nacionalističkog uživanja, 

''Republika'', br. 270-271, Beograd, 1-31. oktobar 2001. 

773 ''Podzemlje'' ima detaljno razrađene scene sevdaha. Rođenje sina Crnog 

i smrt njegove žene dešavaju se istovremeno. U trenutku kad Vera 

umire, lagano počinje pesma ''Stani, stani Ibar vodo''. Stihovi pominju 

''dragu'', koja u ''usamljenoj'' kući čeka ''skoro svake ponoći''. Narator 

moli reku da stane zato što ''mora dragoj doći''. U datom kontekstu, draga 

je mrtva-njena usamljena kuća je grob, a reka tok života. Narator, dakle, 

priziva smrt da bi mogao da se pridruži nekadašnjoj saputnici. Muzika 

se nastavlja u sledećoj sekvenci. Njen početak, koji sledi odmah po 

Verinoj smrti, izgleda kao sahrana. Crni je uplakan i pali sveću ispred fotografije 

svoje žene. U tom iz pozadine izranjaju muzičari-oni su, dakle, 

svirali pomenutu pesmu uživo za svog naručioca. Njegove ruke su okrvavljene: 

momenat sevdaha je već očito doživljen. Kako se sekvenca produžava, 

a Crni pridružuje društvu za stolom, ispostavlja se da je to u stvari 

proslava rođendana njegovog sina. U nastavku, postaje jasno da je 

rođendan poslužio samo kao izgovor da se Crni obračuna sa svojom nelojalnim 

saborcima (oni su potkradali Crnog koji je i sam stekao novac 

332

krađom). Kusturičin originalni doprinos izražavanju sevdaha pokazuje 

se u ovoj sekvenci, gde je njegova tužna strana povezana sa veselom. Prvo 

tužbalica, koja izražava najgoru kletvu za Crnog, a zatim pesničenje, 

ultimativno zadovoljstvo za obojicu junaka. Marko se dobrovoljno prijavljuje 

za koreografa: on smesta naručuje veseliju pesmu od Cigana (''svirajte 

brže i glasnije''), a onda počinje da bije. Marko je pijan i dovoljno inspirisan 

da prolije krv, ali ne svoju (Goran Gocić, Sevdah za dušu, u: ''Kustirica-kult 

margine'', ''Politika'', 25. oktobar 2004). 

774 Nataša Mićunović, n.d., str. 79-88. 

775 Marko Živković, Nešto između: Simbolička geografija Srbije, Filozofija i 

društvo XVIII, Beograd, 2001, str. 100, 106. 

776 Stoga, čini nam se produktivnim Kusturičinu estetiku shvatiti kao filmski 

ekvivalent onoga što je Šandor Ferenci teorijski razvio pod pojmom 

''genitofugalnog libida'': libida usmerenog suprotno od genitalne supremacije, 

ka erotizaciji celokupnog organizma''. Ne samo da u oba ova filma nailazimo 

na svojevrstan stilski zalog ''rekatekse celokupnog organizma sa libidom'', 

već se u oba slučaja susrećemo i sa formalno-estetskim korelativom 

onoga što, razvijajući dalje Ferencijevu originalnu tezu, Geza Rohajm, 

a zatim i Markuze, tumače kao: ''genitofugalni libido trend ka razvoju kulture 

- drugim rečima, jedan inherentni trend ka 'kulturnom' izrazu, bez 

spoljašnje represivne modifikacije'' (Pavle Levi, ''Underground'': jedna 

estetika etno-nacionalističkog uživanja, ''Republika'', br. 270-271, Beograd, 

1-31. oktobar 2001). 

777 Goran Gocić, Mahniti junaci, u: ''Kustirica-kult margine'', ''Politika'', 

19. oktobar 2004; Filmski junaci iz ''Podzemlja'', Marko i Crni, čak i kada 

rizikuju život to rade ili iz pohlepe ili požude, a u najboljem slučaju inata 

ili pakosnog zadovoljstva. Oni su prikazani kao hedonistički raspoloženi 

pljačkaši bez ikakvih ideala, što naročito važi za Marka, koji posle 

rata profitira na navodnom heroizmu. Marko iskorišćava Crnog, ali su 

obojica ''nemoralni'', njihova filozofija je filozofija neumerenosti. Njihov 

život je neprestani provod koje čine beskrajne procesije ića, pića i švalerisanja, 

sa povremenim izletima u pesničenje i pucnjavu (Goran Gocić, 

Krivci i žrtve, u: ''Kustirica-kult margine'', ''Politika'', 2. oktobar 2004). 

778 Dragan Babić, Priča o srpskoj trubi, str. 235, 239, 240, 266. 

779 Ljubiša Stavrić, Jugoslavija ne zna note, ''NIN'', Beograd, 7. septembar 2000. 

780 Zoran Šaponjić, Kakav temperament!, ''Glas javnosti'', Beograd, 11. avgust 

2003. 

781 Lj.Ivanović, Trube zavoleli zbog Kusturice i Bregovića, ''Ekspres-specijalno 

saborsko izdanje'', br. 3, Guča, 9. avgust 2003; J. Virović, ''Superstar 

orkestar'' iz Švedske prvi put u Guči: Srpska truba rasplakala pankere, 

''Ekspres-specijalno saborsko izdanje'', br. 3, Guča, 9. avgust 2003. 

782 Film ''Podzemlje'' nastao je u vreme velih političkih i ratnih previranja 

u Bosni, i nametnuo je suočavanje sa brojnim političkim nedoumicama. 

333 



''Podzemlje'' je jedini film devedesetih koji je izazvao tako žestoku političku 

kontroverzu i javnu debatu. Za razliku od drugih filmova, koji su 

izazvali reakcije relativno ograničenog dometa, ova debata je bila globalna. 

Kretala se od dnevnika ''Mond'' do ''Korijere dela Sera'', da bi bila 

sažeta (ali ne i zaključena) u časopisu ''Njujorker'' (Goran Gocić, Kršenje 

tabua, u: ''Kustirica-kult margine'', ''Politika'', 1. oktobar 2004). Ključna 

zamerka odnosila se na Kusturičin prikaz ''srpskog'' pitanja, podržavanje 

propagande Miloševićevog režima, i ''očuvanja ni manje ni više nego 

samog etno-nacionalističkog kolektivizma'' sa masovnim prikazivanjem 

scena uživanja, koje stvaraju ''opsceni superego dodatak'', sa skrivenom, 

zakulisnom, libidinalnom podrškom (Pavle Levi, ''Underground'': jedna 

estetika etno-nacionalističkog uživanja, ''Republika'', br. 270-271, Beograd, 

1-31. oktobar 2001). 

783 Goran Gocić, Miljenik sudbine, u: ''Kustirica-kult margine'', ''Politika'', 




785 Krsta Popovski, Lažni rokeri i vlažni opanci, ''Ekspres-specijalno saborsko 

izdanje'', br. 1, Guča, 7. avgust 2003. 

786 Petar Janjatović, n.d., str. 37. 

787 Dana Stanković, Gajde svira srcem, "Ilustrovana politika", Beograd, 7. 

april 2005. 

788 Dragan Alempijević, Ne želim da budem zvezda, ''Glas javnosti'', Beo- 

grad, 23. oktobar 2002. 

789 Aleksandar Marić, Na zvuk trube-juriš!, ''Glas javnosti'', Beograd, 14. 

novembar 2002. 



(31.03.2005) 

791 http://www.rtvslo.si/kultura/ (04.04.2005) 

792 Guča na filmu, ''NIN'', Beograd, 22. jul 2004; V.M. Ljubavni sabor u 

Guči, ''Glas javnosti'', Beograd, 12. jun, 2005. 

334

9. STRANCI — ''DOMAĆI'' I ONI ''PRAVI'' 

Važan segment Sabora trubača u Guči predstavlja susret 

sa strancima koji dolaze na ovaj u osnovi nacionalni festival 

narodnog stvaralaštva. Susret i odnosi s ''njima'', koje sačinjavaju 

mnogostruki načini povezanosti pojedinca pomoću 

celine u celinu, čine elementarne komponente društvene 

stvarnosti. Taj problem je svojstven svim društvima: ''Odnosi 

s Drugim se mogu razviti samo u već postojećim društvenim 

stvarnostima, oni pretpostavljaju postojanje MI, grupa i 

društava, koji su njihov okvir, njihov horizont i njihovi svedoci 

i bez kojih se ONI ne mogu oblikovati.'' Međusobno upoznavanje 

i percepcija umnogome zavisi od toga o kakvim 

grupama koje su došle u kontakt je reč. Pri tom struktura 

grupe i društva ne predstavlja jedini relevantni faktor koji 

određuje odnos MI i ONI i u tom okviru stvaranje predstava 

o ''drugom/tuđem''. Važan element u tom odnosu predstavljaju 

i čovekova intimna preživljavanja i doživljaji (kasnije 

iskazani u sećanju) vezani za susretanja i upoznavanja 

sa ''stranim''. Istoričari prepoznaju susretanja sa ''stranim'' i 

formiranja predstave o ''drugom'' u širokom spektru - od, na 

jednom polu, sučeljavanja potpuno različitih kultura i kulturnih 

obrazaca do uočavanja kulturnih različitosti koje postoje 

u okvirima samo jednog društva i kulture. Negde u 

sredini tog razuđenog spektra susretanja nekog ''našeg'' i 

nečijeg ''tuđeg'' nalaze se kontakti među neetnički diferenciranim 

kulturama. U tim kontaktima nastaju predstave o 

narodima i društvenim grupama koje pripadaju naoko bliskim, 

srodnim ili sličnim kulturama, zasnovanim na približno 

jednakim osnovama. 793 

335


Pošto je Sabor od svog samog početka zamišljen kao manifestacija 

koja baštini srpsku narodnu muzičku tradiciju, i 

to prevashodno sa prostora Zapadne Srbije, svi posetioci 

van ovog područja bili su na neki način ''stranci''. Sabor u 

Guči, kao seoski vašar, nikako nije mogao da pronađe svoje 

mesto u kategorijama elitne ili vladajuće dogmatske 

marksističke kulture. Zato je dolazak pravih stranaca, van 

prostora Srbije i Jugoslavije, bio uvek oberučke prihvatan od 

organizatora Sabora, kao još jedan dokaz ispravnosti manifestacije 

koju godinama organizuju. 

Kada je zapravo došao prvi stranac u Guču to nije zabeleženo 

u javnim glasilima. Veliku senzaciju izazvalo je pojavljivanje 

italijanske televizijske ekipe 1965. godine, kada 

su snimili Sabor (finalno takmičenje i ''dragačevsku svadbu''). 

Sovjetska televizija došla je u Guču 1977. godine, a 

1978. japanska. 794 

Međutim, pojedinačni dolasci su uvek bili mnogo prisniji 

i dinamičniji, a novinari su se trudili da ih zabeleže kao 

poseban kuriozitet. Jedan od prvih stranaca koji su u Dragačevu 

bili zadivljeni zvukom trubača, bio je Piter Limpman, 

Amerikanac koji je u Guči bio 1981. godine. 795 Prava 

Američki orekstar “Zlatne uste” na Saboru 1987. godine 

336

atrakcija bili su Amerikanci iz orkestra ''Zlatne uste'' koji su 

u Guču došli 1987. godine. Oni su nastupali na takmičenju 

van konkurencije, a njihovo muziciranje pod šatrama stvaralo 

je među gostima primetnu euforiju. 796 

Postepeno ''otkrivanje'' Guče od stranaca prekinuto je 

1991. godine izbijanjem rata u SFRJ. U Guču su u godinama 

rata i blokade kao deo zvaničnog program pozivani gosti iz 

Grčke i Rusije (duvački orkestri), ali gostiju iz drugih zemalja 

nije bilo. Tek krajem devedesetih godina 20. veka, sa završetkom 

ratova, broj stranaca u celoj Srbiji se povećao, pa i onih 

koji su posetili Guču. Najupečatljivije su bile posete naših 

''snaja'' iz raznih zemalja sa muževima Srbima, ali i ambasadori 

akreditovani u našoj zemlji. ''Jolanda i Elvis opčinili su i 

očarali Guču. Svako na svoj način. Jolanda svojom lepotom i 

izazovom. Oni koji su je u nedelju, završnog dana Sabora, na 

tren ugledali u publici, zaboravljali su odmah i trubu i Sabor. 

Bez ove Poljakinje, srpske snahe, modne kreatorke koja živi u 

dalekom Malmeu, koja godinama već dolazi u Guču, saborski 

pogled bio bi mnogo, mnogo siromašniji... Dok je takmičenje 

uveliko trajalo, odjednom, na stadionu su se pojavili Indijci, u 

svojim nošnjama. I odmah je skočio prvi Srbin, koji se našao u 

blizini, i on u svojoj, srpskoj nošnji, uhvatio prvog Indijca i domaćinski 

ga izljubio u obraze. Indijac se malo opirao, ali... - 

Dođi, brate, da te izljubim. Mi veliki prijatelji - vikao je preplanuli, 

visoki Srbin, Dragačevac rodom, čvrsto stežući brata iz Indije... 

Ispostavilo se, posle, da je na čelu delegacije iz Indije, sam 

indijski ambasador u Beogradu, gospodin Arun Kumar. Pozdravljeni 

aplauzom publike, Indijci su seli u prvi red, ali nije 

prošlo ni par trenutaka, orkestar na bini svirao je Užičko kolo, 

a ambasador je odmah skočio da igra. I dok dlanom o dlan, ambasadoru 

se na glavi našla i šajkača, na šajkači kokarda, znak 

stare srpske vojske, a oduševljenju Srba okolo nije bilo kraja. 

Igrao je ambasador, prvi do njega, Krstivoje Subotić, starina, Srbin 

s Divčibara. - Indijci su veliki prijatelji naše zemlje i našeg 

naroda - izjavio je posle Krstivoje brojnim novinarima. Kad je 

337 

Stranci - “domaći” i oni “pravi”


kolo završeno, Krstivoje je iz šarenice izvukao frulu, ambasadoru 

zasvirao na uvo, okolo je sve jecalo od aplauza. Osmeh nije 

silazio sa ambasadorovog lica''. 797 

Susret sa posetiocima iz Zapadne Evrope, koji su u Guču 

došli kao ljubitelji trubačke muzike i veselja, već je od 2001. 

godine bio primetan. Posebno iznenađenje su bili trubački 

orkestri iz tih zemalja, podstaknuti da dođu u Guču muzikom 

Gorana Bregovića i filmovima Emira Kusturice, kao i 

nastupima Bobana Markovića. 798 Muzika trubača je dospela 

do najširih slojeva, pa i do svetski poznatih ličnosti. Tako je 

zabeleženo da i do sada najuspešniji vozač ''Formule 1'' Mihael 

Šumaher sluša muziku iz Srbije, igra kolo, pa i dovodi 

trubačke orkestre koji mu sviraju ''Đurđevdan''. ''Sada ćete 

videti i kako igram vaše kolo. Možda ćete sada i vi uvideti da 

nisam samo robot koji pobeđuje, da nisam uvek proračunat, 

hladan čovek, kao što se često vidi, ili misli, imam ja i zadovoljstva 

u kojima ili emotivno uživam, ili se otkačim i opustim, 

kao što su me naučili neki prijatelji - vaši zemljaci. Znam 

i da lumpujem, ali i da zaigram. A, naučili smo čak i svi mi iz 

''Ferarija'', na prošlogodišnjoj proslavi, da uz muziku ovog 

istog orkestra igramo i vaše kolo, prvo pošto je muzika specijalno 

dinamična, a pogotovu što je za nas baš to kolo zgodno, 

jer može da se igra kolektivno zajedno zagrljeni u veselju i zadovoljstvu, 

pa se tako i zajedno radujemo, proslavljamo i dajemo 

sebi oduška, što nas opušta od mnogih napetosti i stresova… 

Možda je to i pomoglo i vašem narodu, što imate tako 

neke sitnice "koje život znače", i zato vas toliko obožavam''. 799 

Globalizacija koja je donela upoznavanje sa različitim kulturama 

postala je svakodnevica mnogih ljudi, pa i onih koji su 

medijski najprepoznatljiviji na čitavoj planeti. Promoteri Sabora 

voleli su da istaknu da je njihova manifestacija svetskog 

značaja, a kao jedan od primera koliko je egzotična i 

popularna kod stranaca navodili su i primer sovjetskog kosmonauta 

Viktora Petroviča, koji je u Guči bio 1986. godine 

i fotografisao se kod spomenika trubi. Taj snimak je nakon 

338

toga poneo sa sobom na orbitalnu stanicu u kosmos, kao jedan 

od predmeta visoke emotivne sadržine. 800 

Kada su stranci ponovo, nakon svih ratova, blokade, izolacije, 

i neverovatne negativne medijske kampanje svetskih 

razmera, došli u Srbiju, ona je za njih bila ''daleka'' egzotična 

zemlja. ''Put prema Guči (...Centar grada, oko crkve, 

ukazuje se kao grupa starih kuća i malih vila uz nekoliko uobičajenih 

velikih zgrada na pogrešnom mestu, kao zakasnela 

himna modernizmu...) je nešto više od asfaltirane kozje staze. 

Kolona vozila vijugavo se kreće među obroncima planina 

ostavljajući iza sebe ravnicu u kojoj se nalazi gradić Čačak... 

Ono malo industrijskih hala nestaje u cvrkutu šume, u skladnom 

talasanju zemlje. Prostrana svetlost centralne Srbije sa 

onim geografskim rasporedom pašnjaka i voćnjaka ima lepotu 

nekih engleskih sela, a u to se dobro uklapa ono posebno 

mentalno stanje nemarnog i ugodnog širenja vremena koje se 

samo u tom istočnom delu Evrope sreće. Ritam putovanja po 

sporednim putevima neverovatno je usporen, a uživanje u 

neočekivanom susretu može se pretvoriti u autentičnu priliku 

za upoznavanje. Na tim geografskim prostorima beskorisno je 

praviti planove, ponekad čak i glupo i kontraproduktivno. 

Bolje je taj južni fatalizam utopiti u intuiciju trenutka. Šta li je 

to posebno u tom saboru trubača u Guči? Od periferije Čačka, 

duž loklanog puta, vide se samo tamošnji mladi i ''panevropske 

dangube'' kako uverljivo podižu svoje palčeve, sigurni poput 

starih autostopera prevremeno penzionisanih. Svaki delić 

hlada na ivici šume postaje prilika za iznenadno trgovanje: 

seljaci iz tog kraja srpljivo čekaju da umorni i radoznali vozači 

zagrizu njihov mamac od ukusnog voća, povrća i đavoljske rakije 

sa travama koje isteruju zlo... Neki auto iz Guče smelo ulazi 

u krivinu i skoro da je naleteo na nas: unutra je vesela 

družina momaka golih do pasa koji podižu tri prsta, znak srpske 

pobede. Možeš zamisliti kako bi bio lep čeoni sudar pri 60 

km na sat između braće? Nas, ne baš hrabre Italijane, obuzima 

bledilo... Moj prijatelj fotograf, Marko, još pre nego što smo 

339 



krenuli za Čačak, saopštio nam je bio svoju neobičnu teoriju o 

''Srbiji kao Brazilu Evrope''. Teoriju o jednom nesvesnom bratimljenju 

koje je potvrđeno postojanjem jednog "Cafe Brazil" u 

pravom etno stilu, na južnom ulazu u Čačak! Fatalizam i intuicija 

na balkanskom putešestviju? Globalizacija je zaista 

uvećala našu moć da poredimo i raspredamo. Taj poslednji 

dašak lakoće uputio je dobrodošlicu toj subotnjoj večeri, najuzbudljivijem 

trenutku sabora, kada orkestri duvaju u svoje trube 

sa svom strašću, sve do kraja snage, u iščekivanju nagrade 

koje se dele u nedelju''. 801 

Žena solista na trubi, novitet iz Nemačke 

Kao svojevrsna prethodnica, 2002. godine, u Guču su 

došli Italijanke i Italijani iz grupe ''Titubande'' iz Rima. Domaća 

publika je bila oduševljena dolaskom stranaca. ''Italijani 

su došli opušteni bez straha kako će se snaći i kako će ih 

publika prihvatiti. Ispred spomenika trubaču u subotu po podne 

održali su pravi mali džem-sešn. Na taktove "Bela ćao" mladi 

su igrali i pevali oko njih u delirijumu. Posebno su bile "prihvaćene" 

devojke iz "Titubande". Jedna je oduševljeno prizna- 

340

la da više udvarača u životu nije imala i da ne može iščekati 

sledeći sabor pa da se ponovo sretne sa nekima od njih. Do tada 

vezu će održati, valjda, e-mail dopisivanjem''. 802 Inače, pojedinim 

Italijanima koji su više puta bili u Guči, počelo je da 

smeta što na Sabor dolazi isuviše stranaca. 803 

Sabor je svojom ljudskom silinom ''uvlačio'' u svoju karnevalsku 

atmosferu sve one koji dođu u Guču. Ipak kod 

stranaca, ovoga puta Italijana, bilo je nedoumica, šta je zapravo 

kulturni identitet Srbije i da li je veselje u Guči odraz 

jednog pozitivnog temperamenta ili su to krici očaja zbog 

godina u kojima je Srbija bila u ratovima i izolaciji. ''Masa 

posetilaca razliva se po ulicama Guče i zgušnjava u peni piva 

i u dimu roštilja. Već na prvom trgu masa je nesavladiva a 

zvuk truba iz kafana gutaju decibeli koji dolaze iz zaglušujućih 

pojačala: ''Kalašnjikov, kalašnjikov, ej''. Tempa parna i neparna 

u frenetičnoj brzini na činelama i bubnjevima; i telo ide samo 

od sebe. Mladi i oni manje mladi ponavljaju plesove i izraze 

iz filma ''Podzemlje''. Posle nekoliko časova motiv ''kalašnjikov'' 

snažno cepa vazduh, a ponavljaju ga svuda. Na kraju 

krajeva, nemoguće je odreći se voljenog i omraženog Bregovića. 

Rat je pantomima kao u luna parku sa dosta spontanog 

kabarea ali bez satire koje ima u filmu. To je deo jedne duboke 

provincije koja želi u Evropu ali se oseća njenom žrtvom i koja, 

u suštini, prezire samu sebe. Prirodno je upitati se da li je 

to ostatak jednog mentaliteta koji curi na sve strane ili je to 

jedno zlo sa dubljim korenjem: pošto su kriminilizovali sopstvene 

susede, Evropu, Ameriku, islamsku opasnost i masonske 

i jevrejske lože, ne preostaje nego obračunati se i sa jugoslovenskom 

muzikom kako bi se i dalje osećali neshvaćenim 

na svim frontovima, čak i u sopstenoj kući... Na sve strane, 

pod šatrama-restoranima svuda se vrte ražnjevi sa mesom, a 

iz velikih zemljanih lonaca, među užarenim kamenjem, izlaze 

prijatni mirisi. Dim je zagušujući ali ne uništava osobitu ''pagansku 

vitalnost'' tih ljudi koji kao da se pune negativnom 

energijom kroz jedan epos poraza, i kao da regenerišu neki 

341 



sopstveni duh jedinstva u zanosu igre i muzike koja je lepa ali 

se stalno ponavlja... Shvatamo da se usred takve gungule nalazi 

odličan podsticaj za neki film i da je, po svoj prilici, uzaludno 

se naprezati da bi se dokučio smisao tog kermesa: privlačnost 

i mučno preterivanje idu ruku pod ruku sa našom nesposobnošću 

da proniknemo do koje mere se ovaj deo Srbije 

uzima za ozbiljno''. 804 

Negativna slika Srbije tokom ratova krajem 20. veka delimično 

je stvarana i od dela intelektualne elite iz Srbije, koja 

je od pojedinih istraživača označena kao ''intelektualna verzija 

Gorana Bregovića''. ''Šta to znači? Pa jednostavno, ako zapadnjaci 

hoće da u jugoslovenskom ratu vide proizvod divljačke, 

turbo-folk, antiurbane, antievropske, antimoderne i svakojake 

druge "domorodačke" kulture, ako teže tome da čitavu 

jugo-dramu svedu na proizvod balkanskog krvološtva i divljaštva, 

prodaćemo im tu egzotičnu sliku. Dakle, isto kao što 

Bregović i Kusturica izvoze trubače i lomljavu čaša kao autentičnu 

kulturu, mi ćemo dati malo intelektualne argumentacije 

za egzotičnu sliku Srbije i Balkana. Još će se dugo voditi rasprave 

o tačnosti ovakvog "esencijalističkog" pristupa, ali takva egzotična 

slika svakako služi za smirivanje savesti. Jer, ako se pokaže 

da je rat za jugoslovensko nasleđe specifičan proizvod divljačkog 

lokalnog, po svemu neevropskog svetonazora, onda ni 

Evropa ni svet nisu nimalo krivi''. Jedina korist od svega toga 

je u prepoznatljivosti pojma Srbin i Srbija, koji je postao 

''brendovan'', a narod od oko 10 miliona stanovnika postao 

je medijski poznatiji nego što je to slučaj sa drugim zajednicama 

iste brojnosti. 805 

Ako pod pojmom ''brend'' podrazumevamo građenje pozitivnog 

stereotipa, konstrukciju identiteta, danas Srbiju, 

kao brend, u svetu prepoznaju kroz trubače, zahvaljujući 

pre svega Kusturičinim filmovima. Potencijal je postojao i 

ranije, ali nije iskorišćen, o čemu svedoči i Milena Šešić-Dragićević. 

''Kada sam bila student u Parizu, 1978. godine, u muzeju 

azijske umetnosti organizovano je Jugoslovensko veče i 

342

najveselije je bilo kada su nastupili trubači. Znači, još tada su 

gradili ime na svim meridijanima. Interesantno, nedavno je 

počelo repriziranje serije ''Pozorište u kući'' i u njoj se objašnjava 

šta su to trubači. Dakle, tih godina čak i u Srbiji oni nisu 

bili poznat fenomen, kamoli brend. Srpskih brendova ima jako 

malo, bar onih koji bi nas progurali na svetsko tržište''. 806 

Gosti iz Nemačke, 2004. godina 

Ono što je isticano u izveštajima stranih novinara iz 

Guče, uglavnom se odnosilo na ''ludovanje'' uz muziku trubača 

i potpuno neumereno konzumiranje hrane i pića. ''The 

occasion was the 41st annual Trumpeters Festival, one of the 

most frenetic and freewheeling folk festivals of its kind or perhaps 

any kind. For four days, revelers drank large amounts of 

alcohol, ate spit-roasted lamb and pig and danced around and 

on their tables, as some 40 blaring brass bands wrought chaos 

on the town until the wee hours. "It's pure insanity, and insanity 

has no rules," said Vasilije Gavrilovic, a local businessman, 

politician and semiprofessional chess player who runs 

the festival... It was an extreme example of the intense dedica- 

343 



tion that most Serbians have to nightlife. The same attitude of 

limitless celebration pervades even the pop songs that blare in 

the clubs every night, where groups of friends belt lyrics that 

revel in the excesses of emotion, choruses that tell of reacting 

to overwhelming love or heartbreak by drinking, gorging, shouting 

in the street and breaking bottles as if the sun will never 

rise again''. 807 

Nakon političkih promena u jesen 2000. godine, broj 

stranaca koji su dolazili u Srbiju naglo se povećao. Podaci 

govore da je samo za 10 meseci 2004. godine taj broj iznosio 

tri puta više nego u vreme međunarodne blokade i bombardovanja. 

Ispitivanja turističkih agencija u Srbiji govore da ih 

privlači opuštenost, strast i hedonizam koji se ne skriva. 

Zemlja koja je bila pod odrednicom ''rizična destinacija'', 

prepuna ruševina i nakomrđenih ljudi, postala je privlačana 

i egzotična. Sabor u Guči postao je jedno od mesta po kome 

se Srbija raspoznaje, a jednostavnost uživanja, lišenog glamura, 

postao je neodoljivi šarm koji privlači i ''osvaja'' turiste. 

''Sabor traje treći dan. Grupa domaćih bekrija sedi u potoku, 

gajbe piva im društvo i, naravno, bosi trubači nasred 

rečice. Trube ''gađaju'' pravo u dušu. Dvojica Francuza stoje 

pored i u čudu posmatraju prizor. Posle desetak minuta gosti 

iz Francuske skidaju cipele, zavrću nogavice i ulaze u potok. 

Viču: ''Ovo je život, Guča je svet!'' 808 

Francuzi su pored Slovenaca bili veoma brojni na Saboru 

2004. godine. Dolazeći iz zemlje gde su narodni festivali 

gotovo izumrli oni su u Guči na neki način ponovo ''zadobili 

izgubljeni raj'', drugačiji od Zapadne Evrope. ''Za jednog 

mladog Francuza koji dolazi u Srbiju, Guča je jedan drugačiji 

svet. Svet ludila i kiča, raznobojan i narodan, bučan, haotičan 

i alkoholičan, svet u kome se mogu sresti seljaci u ukrašenim 

narodnim nošnjama i opancima, prelepe beogradske ''ribe'' sa 

zanosnim oblinama, bande mladih nalik na fudbalske navijače, 

sve sa pištaljkama u ustima i kriglama piva u rukama, 

male bosonoge Cigančice koje će vam otpevati nešto za neko- 

344

liko dinara, pa i prodavce koji hoće da vam daju električne brijače 

i lampe za gradilišta! A zatim, i pre svega, tu su trube, te 

neverovatne trube koje su svuda na ulicama, na scenama, trube 

koje čine dušu Guče. Zahvaljujući njima, uličice ovog pitomog 

sela se svake godine pretvore, na nekoliko dana, u 

džinovsku orgiju muzike, rakije, piva i roštilja''. 809 

Neumereni hedonizam, u svim vidovima, postao je prepoznatljiv 

simbol Sabora trubača. Kako će se dalje odvijati 

ovaj proces u Srbiji i Guči teško je predvideti. Jedna od posledica 

razvijanja industrije turizma je i ta da dolazi do promena 

u životu stanovništva, koje za goste, od kojih zarađuju 

novac, počinju da podešavaju svoje ponašanje i izgled, koji 

treba da liče i odgovaraju željama posetilaca. Tako se dešava 

da turisti, i ne znajući, menjaju sve zemlje prema vlastitoj 

slici. 810 

Stranci u Guči očekuju ''opuštenu atmosferu'' koja im nedostaje 

u njihovoj svakodnevici, ne mareći za niske higijenske 

standarde. ''Bugarin Aleksandar je oduševljen: "Ljudi su 

ovde tako živi. Kod nas u Bugarskoj je tako drugačije''. Ni njemu 

ni Tomu iz Bostona, dok se grle pokušavajući da uhvate koju 

reč ''Đurđevdana'', ne smeta đubre po kojem gaze, razbacano 

na sve strane. Blagonaklono će: ''Pa, nismo hteli da dođemo u 

Švajcarsku... Vidimo se sledeće godine? ''Naravno'', odgovara 

Rui Gomeš iz Porta. Šta bi voleo da se promeni do tada? 

''Ništa, što se mene tiče, ništa, super je. Ali, ja sam stranac, vi 

treba da živite ovde, ne ja''. 811 

Od gotovo prvih Sabora, u Guču su dolazili Slovenci. 

Oni su bili i učesnici zvaničnih programa, a vremenom su 

počeli da se pojavljuju i kao turisti. Raspad SFRJ i ratovi koji 

su usledili prekinuli su tu tradiciju. Neposredno pred izbore 

2000. godine i promenu vlasti u Srbiji, izveštaji sa Sabora 

počeli su ponovo da se pojavljuju u slovenačkoj štampi, 

koji su svojom neobičnošću mamili nove generacije da 

posete ''egzotiku'' Srbije. ''Je se, kot da bo hrane zdaj zmanjkalo, 

pije se, kot da bo jutri začela veljati prohibicija...na impro- 

345 



viziranem lesenem odru v transu, tresoč se v ritmih minimaltechno 

sunkov, na stotine ljudi poskuša uskladiti trobentače in 

clubbing, premikajoč se le toliko, kolikor je treba, da ostanejo 

v ritmu narodnjaških hitov. Moški so goli do pasu, deklice, 

mlajša dekleta, starejša dekleta in zrele ženske - razgaljene do 

popka, napol gole, preznojene, pripravljene na vsakršno avanturo, 

brez zadržkov kažejo prsi, gole noge, privlačne zadnjice 

in fatalistični, s spolnostjo nasičeni attitude, ki kot da pravi, 

da je to the end of the world in da po Guči 2000 ni već življenja, 

ni seksa, ni Slobodana Miloševića in ni - ničesar već... To je 

Srbija, ki je videti, kot da so jo obvestili, da se vulkan nad 

Pompeji prebuja - taka je količina ekstaze, orgijaštva, uživanja, 

fizičnega strmoglavljanja v ritmu glasbe, erotike, ki se ob 

zvokih trobente spreminja v pornografsko doživetje ... nemških 

mark, ki se nehote delijo in lepijo na instrumente, na gole 

prsi mladih Cigančic, na trebuhe erotično izzivalnih Beograjđank, 

ki mislijo, da imajo kaj pokazati, na lepljivo ozračje 

seksualnega semnja, kjer sta hrana in pijaća samo uvod v dokončno 

rešitev - kolektivno kopulacijo...'' 812 

Sabor je na neki način ponovo uspostavio kulturnovašarsku 

saradnju Srbije i Slovenije, jer su Slovenci počeli 

da masovno dolaze u Guču, što je izazvalo snažne resentimente 

na nekadašnje bratstvo i jedinstvo u socijalističkoj 

Jugoslaviji. ''Polke i valceri s vrha Triglava preksinoć su grmeli 

Gučom. Na bini ispred Doma kulture svirali su Slovenci, 

pod binom su u trans padali Srbi. Na hiljade njih. Trube su 

preksinoć u Guči ponovo pobratimile Srbe i Slovence. - Dođite 

kod nas, u Slovenijo, sad vam više ni vize ne trebaju… - pozivao 

je sa bine, između dva valcera, Slovenac, vođa orkestra, 

pod binom Srbijanci su podvriskivali od oduševljenja, a neki 

su išli i korak dalje: - Šteta, majku mu, što nas Hrvatska razdvaja 

od Slovenije… Treći su poneti zvucima truba preterivali: 

- Nas i Slovenaca deset miliona… - Ovde nas svi vole, ovo 

je fantastično. Bio sam pre dolaska malo zabrinut, ali, ovde je 

super, Srbi su se pokazali kao pravi ljudi…" 813 Organizatorima 

Sabora u Guči nije smetao masovan dolazak Slovenaca: 

346

''Mladi, simpatični Slovenci nemaju pojma ko je tu s kim ratovao, 

i dolaze jer im je jako jeftino. Svira muzika koju ne plaćaju. 

Brza hrana, pivo''. 814 

Iza izjava o ljubavi prema muzici trubača, ili Srbiji i temperamentu 

njenih ljudi, nalazili su se i drugi, značajni motivacioni 

faktori:''Slovenci su potpuno poludeli za Gučom... 

Znate, u Sloveniji je donet strog zakon po kojem je zabranjeno 

i točenje i konzumiranje alkohola na javnim mestima do jedan 

sat po podne. Ovde se očigledno takav zakon ne bi poštovao...'' 

815 Slovenija je postepeno postala ''... zemlja reda i rada, 

živi se po zapadnjačkom sistemu, posao kuća bez noćnog života 

i čeka se vikend kada svi daju sebi oduška od naporne sedmice''. 

816 Odlazak u Guču je za starije generacije u Sloveniji 

postao deo jugonostalgije, a za mlađe trend. ''Niko ne zna tako 

dobro da se zabavlja kao Srbi. Niko nema tako široku dušu 

kao Srbi. Pa onda, nigde ne možemo tako dobro ni da se 

osećamo kao među njima. U tome je stvar, a ne u jugonostalgiji... 

Srbija je naša egzotična ljubavnica." Za starije generacije 

u Sloveniji jugonostalgija znači vraćanje u srećnu mladost, 

a kod mladih taj pojam se vezuje sa temperamentom, 

dobrom muzikom, hedonizmom i zabavom. 817 

Pored zakonskih ograničenja koja postoje u Sloveniji, kada 

su u pitanju zabave, veoma važan faktor je, po sociološkim 

istraživanjima Rastka Močnika, i nedostatak kulturnog 

identiteta novostvorene nezavisne države. Kulturni 

koncept nacionalnog Slovenca se ''istrošio'', a jedina alternativa 

je kulturna baza koja je stvarana u doba postojanja 

Jugoslavije. Slušanje turbo-folka i uopšte muzike iz Srbije je 

svojevrsna egzotika, ali i nostalgija prema mestima gde postoji 

''... autenticizam, strast i afirmacija života. Među mladima 

u Sloveniji slušati turbo-folk je jedna vrsta buntovništva... 

Naime, u Sloveniji se događaji kao što su Guča ili ''Egzit'' ne 

mogu dogoditi, jer bi se vrlo brzo završili dolaskom policije. U 

Sloveniji vlada kulturna represija, u Guči sloboda''. 818 Mladi, 

"urbani" Slovenci danas uživaju u turbofolku kao egzotičnom 

izrazu "orijentalnog" hedonizma koji hronično nedo- 

347 



staje njihovoj kulturi. Ovakvo raspoloženje svake godine je 

dovodilo sve više Slovenaca u Guču. Oni su tako 2004. godine 

bili najbrojnija grupa stranaca, a najverovatnije da ih je 

bilo možda i do 5.000, mada je organizovanih dolazaka bilo 

u svega 50 autobusa. 819 

Vizija Srbije kao egzotične oaze, gde je sve dozvoljeno, a 

provala iracionalizma se nalazi na svakom koraku, počelo je 

da stvara otpore, jer se u tome prepoznaje podrška vrednosnom 

sistemu iz vremena Slobodana Miloševića, kada je jeftina 

zabava bila zamena za istinski realan život prepun odricanja 

i neizvesnosti. Turisti koji u Srbiju dolaze iz tih razloga, 

u delu srpske inteligencije na neki način i nisu bili baš 

dobrodošli, jer su podržavali ''balkanizaciju'' zemlje koja se 

uspinje da dosegne ''evropske'' civilizacijske vrednosti: (...) 

onima koji, boraveći u toplom okrilju ove ili one forme "Novog 

svetskog poretka", najbolje obožavaju da (intravenozno) konzumiraju 

ono najozloglašenije od ovdašnjih ratnih i priratnih 

"supkultura devedesetih", u rasponu od pevaljki i pevaljaca čiji 

su grleni trileri trajno obeležili najgore godine naših života, pa 

do skrnavog letnjeg derneka u Guči. A tamo, kažu očevici, 

između gomile pijanih ovdašnjih bilmeza u majicama s milim 

likovima Radovana & Ratka, iz godine u godinu mili i vileni 

sve više raspojasanih slovenačkih turista, kojekakvih poštara 

iz Škofje Loke ili nižih činovnika poreske uprave iz Ilirske Bistrice, 

koji naprosto obožavaju da jednom-dva-tri puta godišnje 

svrnu ovamo po svoje parče Otkačene Balkanske Egzotike za 

sitne pare. E, to je - taj srednjoklasni falš-snoberaj koji uživa u 

najgorim osobinama jednog zapravo karikirajućeg, kulturrasističkog 

"balkanizma"...(niko) nije došao u Srbiju da živi ovde 

(po ovdašnjim standardima, ne u čauri neke evropske platice). 

Umesto toga, svi se odlučuju za neku vrstu antiglobalističkog 

turizma - umetnici i intelektualci održe koncert, predstavu ili 

akademsku vakelu protiv svih onih Grozota koje su ostavili 

kod kuće, a zatim pohitaju nazad, u Ropstvo. Slično i "običan 

svet": nije im Exit, recimo, toliko zanimljiv - nije im dovoljno 

egzotičan, "balkanski", "srpski", ne odgovara jednoj kvazikolo- 

348

nijalnoj slici Drugog. Zato će po provod radije u Guču ili na određenu 

vrstu beogradskih splavova. Odlično, ali, vidi vraga, 

ništa od svega toga ti ljudi ne bi voleli da vide kod kuće. Štono 

bi se reklo, vole ljudi "pozorište", ali ne u svojoj kući... Tamo 

treba da se arbajtuje, a nije baš lako ispavati se uz cviku, tresku 

i pucnjavu''. 820 

Borba protiv ''Balkana'' unutar balkanskih društava 

odavno je primećena od istraživača. Taj svakodnevni orijentalizam 

razapet je između dva oprečna pojma, "Balkana" i 

"Evrope", i pothranjuje proces negativnog samodefinisanja. 

"Balkan" i "Evropa" se poimaju kao kolektivno sankcionisani, 

ali kontroverzni kulturni konstrukti koji igraju ulogu u 

tom procesu. Ti pojmovi se donekle esencijalizuju i kao takvi 

dejstvuju ograničavajuće, ali istovremeno omogućavaju 

strateško delovanje, mahom kroz povezivanje sa drugim dualizmima 

kao što je urbano/ruralno i moderno/tradicionalno. 

Poimanje orijentalizma kao diskurzivne prakse ujedno 

nam omogućava da analiziramo kako se on uklopio u niz 

drugih diskursa. Na primer, postojale su jake veze sa idejama 

nacionalizma i kosmopolitizma, tradicije i modernosti, 

iracionalnog i racionalnog, te urbanog i ruralnog. Kroz ova 

preklapanja sa drugim diskursima ljudi su bili u stanju da 

povežu orijentalizam sa najrazličitijim praksama, od političkog 

odlučivanja do najbanalnijih iskustava svakodnevnog 

života. Međutim, unutrašnja recepcija Srba je zapravo 

''balkanska'' u pozitivnom smislu te reči: ''Uz samoidentifikaciju 

po kojoj su Srbi divlji, strastveni, iracionalni, neodgovorni, 

pomalo opasni i ne mnogo ozbiljni ide i to da sebe 

doživljavaju kao tople, širokogrude, gostoljubive - dakle simpatične. 

Tako su ovi protivdiskursi konstruisali srpski "balkanski" 

identitet kao na neki način manje veštački, autentičniji, 

realniji od "evropejstva" i, što je najvažnije, ''otud'' realniji 

od hrvatstva. U ranijim fazama post-jugoslovenskog sukoba, 

to je Srbe još više udaljilo od Slovenaca, koji su po stereotipu 

naj"evropskiji" među bivšim Jugoslovenima: marljivi, štedljivi, 

organizovani, dosadni. Sve je to, naravno, sušta suprotnost 

349 



stereotipnoj srpskoj samopercepciji: lenji (prevedeno u pozitivno: 

"promućurni"), skloni rasipništvu ("davanju"), neorganizovani 

("opušteni"), uzbudljivi (na žurkama i u tučama)''. 821 

Nakon Slovenaca, popularnost muzuke trubača polagano 

je zahvatala i Hrvatsku, preko koncerata Gorana Bregovića. 

On je u septembru 2004. godine u Puli održao koncert 

u antičkoj areni pred oko 8.000 ljudi, mahom mladih, koji 

su uživali uz muziku iz Srbije. ''Prosto rečeno, posetioci su 

najbolje reagovali na ''ćirilicu'. Trubači su zagrejali atmosferu, 

ali je pravi delirijum nastao kada je Brega zasvirao hitove ''Kalašnjikov'', 

''Mesečina'', ''Đurđevdan'' i druge. Koncert je trajao 

dva i po sata... Bitno je naglasiti da je čitav događaj sniman za 

hrvatsku televiziju a održan je pod pokroviteljstvom grada Pule...'' 

822 Par godina ranije Bregović je održao koncert u Zagrebu, 

gde je omladina ''otkinula na trubače''. 823 Hrvatska politička 

praksa od otcepljenja, pa preko rata, bila je direktno 

usmerena protiv pojma ''Balkan'', koji je u najvećem broju 

slučajeva identifikovan sa Srbima i Srbijom. Agresivni nacionalizam 

je imao praksu sistematskog čišćenja javnog prostora 

od svega što je opažano kao "Balkan". Takođe se smatralo 

poželjnim obaviti sličnu čistku u privatnoj sferi. ''Pokazalo 

se, međutim, da su neke "balkanske" stvari jednostavno 

neodoljive za mnoge Zagrepčane, i u tom smislu jesam uočio 

mrežu dvosmislenih podzemnih struja i u Zagrebu. Mnogima 

u Hrvatskoj - uključujući, verujem, mnoge od onih koji su sebe 

identifikovali u skladu sa dominantnim nacionalističkim 

diskursom - "Balkan" je pomalo nedostajao. To se delom može 

objasniti efektom "zabranjenog voća": što su ekstremnije bile 

režimske anti-"balkanske" tirade, to je iskušenje bilo veće. Godine 

1998. bio sam na jednom pank festivalu u okolini Pule, 

na alternativnoj proslavi Prvog maja. Scena je bila veoma nalik 

na bilo koji drugi mali muzički festival: na sve strane improvizovani 

roštilji, deca koja se igraju, žongleri, glasna muzika 

i mnogo alkohola. Neobično je bilo samo prisustvo jednog 

benda iz Novog Sada. Jedan zagrebački panker je ovako komentarisao: 

- Ti srpski hard core pank bendovi se mnogo bol- 

350

je ufuraju u taj fazon, znaš, u tu energiju. Neki čak koriste trube. 

Mislim... super! Oni stvarno znaju naći tu pravu energiju. 

Mi u Hrvatskoj uvek hoćemo da budemo više evropski. I naravno, 

uvek završimo negde između: ni u Evropi ni na Balkanu. 

A oni prosto uzmu te stvari i rade! Mi uvek završimo sa 

prečišćenom verzijom. Uvek suviše fino. Nikad prava stvar. 

Sledećeg dana sam ga ponovo sreo, i evo kako mi je opisao 

prethodnu noć: - Svuda su bubnjali i bilo je na tone pića i svega. 

Plesali smo celu noć, razumeš, skroz smo poludeli. Nikad 

kraja. Buka! čoveče, to je stvarno bio Balkan! - Kad sam Ivanu, 

Srpkinju iz Zagreba, pitao šta za nju znači "Balkan", prvo 

se nasmejala, i pogledala me kao da u mom pitanju ima neka 

kvaka. Onda je rekla: - Za mene je Balkan... jedna velika zajebancija. 

Kad pomislim na Balkan, mislim na dobru hranu, 

mnogo hrane. Mislim na mnogo pića, ludog plesa i takve stvari. 

To je za mene Balkan. To je super zabava. Jedan veliki vic. 

Nešto fenomenalno. U nekim slučajevima, upravo zbog režimske 

paranoje prema "ne-evropskim" elementima u zemlji, te 

evokacije "Balkana" dobijale su eksplicitno subverzivnu ulogu. 

To je bila manjinska pojava, koja je postojala samo na alternativnim 

rubovima hrvatskog društva. 824 Kako će se ovaj proces 

dalje odvijati još je nepoznato. 

Sabor u Guči od svog osnivanja baštinio je nacionalni kulturni 

model, i to sa uskog područja Zapadne Srbije. Globalizacija 

je donela nova shvatanja, u kojem je kosmopolitski kulturni 

model insistirao na interkulturnoj komunikaciji i razmeni 

kulturnih dobara. Sa popularnošću fenomena zvanog 

''World musuc'', trubači su postali deo folklorne egzotike, koja 

je tražena na tržištu, a u isto vreme čitava manifestacija u 

Guči i dalje se doživljava kao događaj koji podstiče osećaj etničkog 

zajedništva u Srbiji. Na čitavom Balkanu je, po 

mišljenju Ivajla Dičeva, trenutno proces u kome se izgrađuje 

nacionalni osećaj posebnosti, ali u svetu koji poriče postojanje 

granica: ''Identitet se više ne zasniva na razdvajanju posebnog 

od univerzalnog, već na estetiziranom otporu bezličnom 

globalnom. Promena koja je zahvatila čitavu planetu ponovo se 

351 



najjače oseća na Balkanu, gde se identitet zamišlja kao vrednost 

za privlačenje stranih geopolitičkih investitora''. 825 

Tržišna vrednost cele manifestacije u Guči, postala je zanimljiva 

i za strane investitore. Muzika trubača je postala 

popularna širom Evrope, pa i u Nemačkoj, odakle su orkestri 

u Guču dolazili i pre raspada Jugoslavije. Nakon 2000. 

godine interesovanje se obnovilo, posebno kod omladine: 

''Ovo je sjajna muzika, ljudi su druželjubivi, veseli. Ovde je 

mnogo dobro. Da li mi verujete, ja trube slušam kod kuće u 

Nemačkoj... Bila je oduševljena vatrometom od prethodne 

noći, energijom mahom mladih ljudi, kiši piva koja ih je zapljuskivala, 

pozitivnim vibracijama koje su se svuda 

osećale''. 826 Taj pristup Balkanu kao egzotičnom, stranom i 

neobičnom području u evropskom kontekstu ima svoj nominalno 

pozitivan pristup u popularnosti balkanskog melosa, 

umetnika, sportista, političara i naučnika sa Balkana, 

kao i u "utapanju" u balkansku atmosferu kao "životnu", 

"stvarnu", "iskonsku" i "strasnu". Ta vrsta identifikacije s 

"egzotičnom" grupom zapravo samo povećava distancu, jer 

paradigma egzotike stavlja iskustvo "s one strane", u zagrade, 

daje mu posebnu funkciju. 827 

Sa druge strane stvaraju se prostori za nova povezivanja, 

ali ovoga puta kroz sferu kapitala, koji briše sve granice u 

večitoj potrazi za profitom. Svetski karneval koji se rađa doveo 

je u Guču 2004. godine pola miliona ljudi za tri dana, 

kada je potrošeno 300 hektolitara (ili tona) piva. Ministar 

kulture Dragan Kojadinović je izneo i poslovni poredlog koji 

je usledio nakon završetka Sabora iz 2004. godine, kada 

se javila ideja da se čuveni Minhenski festival ''Oktobarfest'' 

jednom godišnje organizuje i u Guči. 828 

______________________ 

793 Miroslav Jovanović, Slika ''drugog'': ruske izbeglice u zemljama Balkana (1920- 

1940), Godišnjak za društvenu istoriju V/1-3, Beograd, 1998, str. 34-36. 


795 Boca Marjanović, To nema nigde, "Ilustrovana politika", 8. septembar 1981. 

796 Bogosav Marjanović, Koncert za trubače i avion, ''Ilustrovana politika'', 


352


29. avgust 2000. 

798 Ćao bela u Guči pred ponoć, ''Glas javnosti'', Beograd, 12. avgust 2002. 

799 Ekskluzivno za Profil: MIhael Šumaher. ''Šteta što sam stidljiv, ''Profil'', 

br. 40, Beograd, 16. mart 2003. 

800 Bogosav Boca Marjanović, Dragačevska truba stigla i u kosmos, ''Politika'', 

Beograd, 15. jula 2000. 


2003.; Lorenco Guljemi-Marko Citron, n.d., (http://www.serbia-tourism.org/srpski/press/clip_x07.htm 

(31.03.2005) 

802 Zoran Šaponjić, Ćao bela u Guči pred ponoć, ''Glas javnosti'', Beograd, 

12. avgust 2002; Milica Stamatović, Domaći zadatak za Nju Orleans, ''Ilustrovana 

politika'', Beograd, 17. avgust 2002. 

803 Nikola Vrzić, Ariva la šljiva, ''NIN'', Beograd, 14. avgust 2003. 



(31.03.2005) 

805 Predrag Marković, Stare i nove srpske obmane merene svojim i tuđim iskustvom, 

u: ''Uspon ili pad Srbije posle Miloševića'', Beograd, 2001. 

http://www.nspm.org.yu/Tekstovi/txt%20srpm%20p%20markovic.htm 

(05.05.2005.) 

806 Vladimir Kopicl, Intervju: Milena Dragićević Šešić, rektor beogradskog 

Univerziteta umetnosti. Voz za društvo spektakla, ''Dnevnik'', Novi Sad, 1. 

avgust 2004. 


York, 5 September, 2001. 

808 Alma Muslibegović, Srpska truba drma u potoku, ''Večernje novosti'', 

Beograd, 30. decembar 2004. 

809 Luk Rišar, Egziperi uz trubu, ''NIN'', Beograd, 12. avgust 2004. 

810 Cvetan Todorov, n.d., str. 321. 

811 Nikola Vrzić, Ariva la šljiva, ''NIN'', Beograd, 14. avgust 2003. 

812 Petar Luković, Zlatna truba 2000, ''Mladina'', Ljubljana, 11. september 2000. 


gust 2003. 





816 Ognjan Radulović, S puta po Sloveniji, ''Ilustrovana politika'', Beograd, 

25. septembar, 2004. 

817 Milan Jakšić, U Beograd stiže 20.000 Slovenaca, ''Politika'', Beograd, 29. 

novembar 2004. 

818 Aleksandra Ilić, Slovenac više ne postoji, ''Večernje novosti'', Beograd, 

15. mart 2005. 

353 



819 Zoran Šaponjić, U Slovenijo ludilo za Gučo!, ''Glas javnosti'', Beograd, 

8. avgust 2004. 

820 Sve je to, Bože moj, deo ljudske prirode, ne treba se mnogo jediti. Možda. 

Samo, problem je kada se sve ovo mlaćenje gloginja tuđim, hm, reproduktivnim 

sredstvima uzdigne na ravan jedne plemenito utopističke "ideologije", a 

još veći kada se zakiti i nekom vrstom akademskog legitimiteta. To hoću da 

kažem: pun mi je kufer "kuferaša" koji ležerno isprobavaju svoje fantazme 

baš ovde, baš na "nama", znajući da će posledice ionako posmatrati sa bezbedne 

udaljenosti - isuviše me podsećaju na nekadašnje zamlaćene zapadnjačke 

simpatizere Sovjetskog Saveza, ili na razne "šifere" iz devedesetih. 

Neozbiljno je i neodgovorno - i ovo je najblaža ocena za takvo ponašanje - 

sistematski previđati kako se jedna vrsta turbolevićarskog diskursa na liniji 

"protiv establišmenta, Evropske unije, NATO-a" sjajno nadopunjuje i bratimi 

sa lokalnim desničarskim, ksenofobnim, populističkim, delom otvoreno 

profašističkim diskursom još dominantnim "ovde", sa kojim naprasno deli u 

dlaku iste tabue i strahove. A šta uopšte može da nastane iz tako nakazne 

veze? Ništa doli groteskni derneci na kojima se, kao u našoj Guča-laboratoriji, 

Radovan - jal' bukvalno, jal' "simbolički" - grli i hvata za ruke sa Čomskim, 

Ratko sa Naomi Klajn, a Čiča Draža sa Žižekom tancuje lambadu. Uh. 

Ima li tome kraja, to jest, hoće li neko već jednom da zatvori taj luna park? 

Ili makar da drastično povisi cenu ulaznica (Teofil Pančić, Srbija - lunapark 

za antiglobaliste ''Vreme'', br. 751, Beograd, 26. maj 2005). 

821 Stef Jansen, n.d., str. 33, 35, 57. 

822 A.Novaković, Kalašnjikov u areni, ''Blic'', Beograd, 7. septembar 2004. 

823 Sava Dautović, U zamci etnikuma, ''NIN'', Beograd, 20. jun 2003. 

824 Stef Jansen, n.d., str. 59-60. 

825 Miroslava Malešević, Ima li nacija na planeti ''Ribok''? Lokalni identitet 

nasuprot globalnom među mladima u Srbiji, str. 241-242, 248, 250. 

826 Ljiljana Bukvić, Vudstok, al' na srbijanski način, ''Danas'', Beograd, 10. 

avgust 2004. 

827 Na ideološkom planu to će se pretvoriti u dosledno razumevanje zapadne 

kulture kao najbolje, jedine istinski vredne, dok su ostale kulture samo "stvari" 

koje se izučavaju, isprobavaju i odbacuju. Za Zapadnjaka prolaženje kroz 

te faze izgleda ovako: prvo udaljavanje - sopstvena kultura je "dosadna ", 

"hladna " i "prazna". On(a) uranja u zavodljivu atmosferu Afrike, Orijenta, 

Balkana, s delimičnim uspehom - prvo približavanje. Međutim, on(a) ne 

može da se navikne na nered i prljavštinu Afrike, Orijenta, Balkana, pa se 

vraća u svoje predgrađe - drugo udaljavanje; da bi potvrdila(o) univerzalne 

vrednosti - drugo približavanje. Zemlja izgnanih je za mene samo svet koji 

bolje vidim, koji vidim odasvud, ali sa svešću da imam i one rezervacije za 

ložu. U slučaju Zapadnjaka(inje) on(a) polazi iz pozicije superiornosti, u jedan 

egzotični izlet. To nije iskustvo koje menja život, u najboljem slučaju ga 

obogaćuje, ali najčešće, izlet koji potvrđuje, usled njegove (njene) nemo- 

354

gućnosti da postane Istočnjak, nemoguđnost da zaista razume "pogled odatle", 

koji je svakako periferna paradigma, a on(a) je samo gost. To potvrđuje 

zapadne stereotipe o Istoku...Sve što balkanska, ili neka druga egzotična kultura 

može da pruži, spada u stvar lične preferencije, dok zapadni kanon 

ostaje univerzalan...Na Istoku, a naročito kod nas na Balkanu, kao u krivom 

ogledalu, postoji zaljubljenost u važnost te folklorne predstave kao dominatne 

u ozbiljnom diskursu o istoriji i istorijskim odlukama, nacionalnim i nacionalističkim 

programima (Nataša Mićunović, n.d., str. 79-88). 

828 Ljiljana Bukvić, Vudstok, al' na srbijanski način, ''Danas'', Beograd, 10. 

avgust 2004. 

355 


BEZ FAJRONTA 

Sabor trubača u Guči počeo je da se održava sasvim 

slučajno. Jedna već preživela tradicija sviranja u limene 

instrumente, kojoj su verni bili samo stariji ljudi, u kraju 

koji nije bio vodeći po umeću muziciranja samoukih seoskih 

duvačkih orkestara, osvežena je zahvaljujući entuzijazmu 

nekolicine tada mladih ljudi, koji su u svojoj varošici želeli 

da makar jednom godišnje ''izleče'' nepodnošljivu dosadu 

učmale srpske palanke. Imali su veliku i nesebičnu pomoć 

književnika Branka V. Radičevića, koji je u ovoj ideji video 

svoj već stvoreni duhovni svet prepun srpske narodne, seoske 

i vojne tradicije. Podrška koju je pružio putem svojih natpisa 

u štampi, i još više preko širokog kruga prijatelja iz sfere 

književnih, novinarskih, i možda što je najvažnije boemskih 

krugova, od Sabora u Guči stvorilo je pravu ''legendu''. 

Manifestacija koja se jednom godišnje odigravala u Guči 

opisivana je sa posebnom aromom svojevrsne ''ideologije 

uživanja''. Propaganda Sabora uvek je bila uspešna, redovno 

je premašivala mogućnosti lokalnih organizatora, i imala 

je ogromni uticaj na čitaoce u Srbiji i celoj SFRJ. Posećenost 

je svake godine bila sve veća. Na prvom Saboru bilo 

je 10.000 ljudi, a na desetom već 200.000. U sledeće dve 

decenije broj gostiju, po proceni novinara, nikada nije bio 

ispod 100.000. ljudi. Ratovi i raspad zemlje delimično su uticali 

na posećenost, ali je broj gostiju naglo porastao nakon 

1995. godine, da bi 2004. godine u Guči bilo rekordnih 

500.000 saboraša. 

356

Popularnost je donela i prve probleme. Organizacija masovnog 

okupljanja u zemlji bez demokratije, kakva je bila 

socijalistička Jugoslavija, donosila je brojna sumnjičenja. Da 

bi se Sabor i dalje organizovao bilo je neophodno napraviti 

puno kompromisa koji su se odnosili na veštačko umetanje 

ideoloških sadržaja u celu manifestaciju. U prve tri decenije 

Sabora odvijala se svojevrsna borba između zvanične ideologije 

komunizma, partizanskog pokreta, i narodno-seoske-srpske 

tradicije, koja je bila osnova Sabora u Guči. Sukobi, 

preplitanja, pretnje zabranom, određivanje stepena 

tradicionalizma koji je dozvoljen, bili su pratilac ove manifestacije 

gotovo sve do raspada Jugoslavije. 

Sa nestankom ideologoje komunizma u zvaničnom programu 

Sabora nesmetano je mogla da se neguje i ispoljava 

narodna seoska tradicija Srbije, ali bez onih sadržaja iz nacionalne 

istorije koji su bili na neki način nepoželjni u Srbiji 

pod vlašću Slobodana Miloševića. Pod tim se obično podrazumevao 

pokret generala Mihailovića, i tradicija trubaštva 

u njegovim vojnim jedinicama. Zato je u nezvaničnom programu 

slobodno mogao da se ispoljava nacionalni osećaj 

kroz masovnu upotrebu četničkih obeležja u kič varijanti. 

Za vreme komunizma, Sabor je morao da se veštački uklapa 

u vrednosni sistem ideološke države, a sa uvođenjem 

parlamentarizma nastupio je svojevrstan vrednosni haos, u 

kome je svako imao svoje viđenje nacionalne tradicije. Uticaj 

države na programe Sabora je oslabio, pojedinih godina 

nije ni postojao. 

Potreba za pokroviteljom Sabora nije nestala, a broj kandidata 

je porastao. Uključile su se političke partije, uticajni 

pojedinci, porodične kompanije, ali i Srpska pravoslavna crkva, 

koja je uspela da promeni kalendar manifestacije i pomeri 

je pre posta. Za to vreme organizatori su i dalje pokušavali 

da u zvaničnom programu prezentuju narodno-seosku 

tradiciju kroz izložbe samoukih seoskih slikara, vajara, 

pevača, svirača, igrača, tkalja. Kao deo zvaničnog progra- 

357 

Bez fajronta


ma, muzičkih i drugih žirija, priredbi, učestvovali su mnogi 

poznati i priznati kompozitori, glumci, režiseri, novinari, 

književnici, publicisti, slikari, estradne zvezde, a na kraju i 

političari. Podržavanje narodnih tradicija, pa i ako su prepune 

iracionalizma, bili su uvek deo pozitivne dnevne političke 

računice u Srbiji, za razliku od nekih drugih zemalja. 

Na primer, u Velikoj Britaniji liberali iz 19. veka imali su generalnu 

odbojnost prema iracionalizmu, sujeverju i običajnim 

praksama koje podsećaju na mračnu prošlost. Liberalna 

ideologija u Velikoj Britaniji u najboljem slučaju tolerisala 

je takve prakse sve dotle dok ni ideologija ni ekonomska 

efikasnst nisu dolazile u pitanje. Ponekad je to bilo dopuštanje, 

uz oklevanje, iracionalizma nižih slojeva. Ali, strogi 

individualistički racionalizam dominirao je ne samo kao 

ekonomska računica nego i kao socijalni ideal. 829 

Osnova celog Sabora u Guči ipak je takmičenje trubačkih 

orkestara. Na samom početku namere organizatora 

bile su skromne, i ograničavale su se na Dragačevo i Zapadnu 

Srbiju. Dolazak trubača iz Istočne i Južne Srbije 1963. godine, 

koji su bili Romi, celom događaju dalo je novu komponentu. 

Sabor je izašao iz uskih regionalnih, ali i nacionalnih 

okvira. Različite muzičke tradicije počele su paralelno da se 

takmiče i prepliću, sa velikim rivalitetom, pojedinačnim incidentima 

i stalnom borbom za naklonost publike. Društveni 

marginalci iz sela Zapadne Srbije i ciganskih mahala 

Južne Srbije, uspeli su da kroz Sabor u Guči postanu medijske 

zvezde, materijalno imućni ljudi, a neki od njih i sa svetskom 

slavom, potpuno nezamislivom u doba kada je Sabor 

prvi put organizovan. 

Popularnost trubača i njihove muzike postepeno se gradila. 

Pošto su doživljavani kao deo seoske tradicije onih 

društvenih grupa koje nisu pratile moderne tokove, trubači 

su dugo bili samo jedna egzotična pojava, kojoj se pažnja 

poklanjala tri dana godišnje u Guči, ili tokom posebnih praznika. 

Medijski prodori napravljeni su velikim promotivnim 

358

koncertima u Beogradu pred Sabor u Guči 1985. godine, davanjem 

podrške akcijama glavnog grada, učestvovanjem u 

velikim proslavama povodom sportskih uspeha. Ali to su bile 

samo epizode, a trubači bi se nakon toga ponovo vratili u 

anonimnost svojih sela i mahala, gde su angažovani na sviranju 

raznih slavlja. 

Porast popularnosti muzike trubača direktno je uslovljena 

njihovom upotrebom u filmovima Emira Kusturice, za 

koje je muziku radio Goran Bregović. Veličajući društvene 

marginalce sa Balkana, u doba kada je Srbija bila izolovana 

od ostatka sveta, sa veštim korišćenjem euforičnih raspoloženja 

koje stvaraju trubački orkestri sa juga Srbije, Kusturica 

je uspeo da stvori imaginarni svet neumerenog telesnog 

uživanja i potpune blažene iracionalnosti, a Srbija, Srbi, Romi, 

trubači i Sabor u Guči, postali su sinonim za egzotični 

hedonizam. Uspeh ovih filmova bio je svetskih razmera, a 

sve je to u Guču dovelo mnogobrojne posetioce, mahom 

mlade ljude, koji su hrlili u Dragačevo, kao mesto gde vlada 

dala opšta razuzdanost, jednom godišnje u tri dana, kada 

sve postaje moguće. 

Broj ljudi koji dolaze u Guču, već je na prvim saborima 

privukao sve one koji su želeli da zarade novac. Tako je Sabor 

postao i veliki vašar na kome su prikazivane uobičajene 

atrakcije: ringišpili, ruleti, ''zid smrti'', životinje sa dalekih 

kontinenata, roba najrazličitijeg porekla i kvaliteta, a ljudi 

su unapred pristajali na sitne prevare, kao uobičajeni kolorit 

takvih skupova. Najveći novac ipak je zarađivan ispod 

mnogobrojnih šatri gde se neumereno jelo praseće i jagnjeće 

pečenje, kuvani svadbarski kupus, a sve zalivalo 

ogromnim količinama piva i vina. Veselje koje je nastajalo 

posle obilnih obeda na prvim saborima ličilo je na uobičajene 

svetkovine koje su se organizovale kod seoskog stanovništva, 

prevashodno svadbe, a iskazivanje materijalne moći 

i uživanje u povećanom društvenom ugledu pri razbacivanju 

novca, postali su uobičajena praksa ponašanja i u Guči. 

359 

Bez fajronta


Ali ono što je počelo da se posebno ceni, predstavlja erotika 

koju su slobodno počele da ispoljavaju žene u svojim 

plesovima na stolovima, za kojima su sedeli njihovi partneri. 

Vremenom to je postala moda, a gazde šatri su počele da 

angažuju i profesionalne igračice, kako bi poboljšali promet. 

Veselje pod šatrama, zbog cena usluga, ostalo je rezervisano 

samo za materijalno imućnije, a omladina je svoju ''radost'' 

prenela na ulice, gde je stvorena karnevalska atmosfera. Uobičajenom 

korišćenju alkohola pridruženi su i drugi opijati, 

a veselje je sve više pretvareno u kosmopolitsku orgijastičku 

svečanost, prepunu svih telesnih zadovoljstava. 

Stadion u Guči, mesto zvaničnog takmičenja 2004. godine 

Sabor u Guči je tako od malog seoskog vašara postao poznati 

svetski karneval, a trubači muzičari po kojima se prepoznaje 

Srbija u svetu. Prvobitne namere organizatora brzo 

su prevaziđene, a dalji život cele manifestacije potpuno je 

nepredvidiv. Broj ljudi koji se okuplja počeo je da privlači 

različite investitore, a oni su uneli određene novine u organizaciji 

cele manifestacije, prilagođavajući je ukusima mo- 

360

derne publike (''Ponoćni koncert trubača''). Po odluci organizatora 

Sabor 2005. godine trajaće sedam dana, a postoje 

planovi da se u Guči organizuje i festival piva, poput onog u 

Minhenu, sa tendencijom da se svečanosti u Guči protegnu 

na ceo avgust, a možda i leto. 

Guča, mala varošica, i danas sklonjena od glavnih saobraćajnica, 

postala je kroz Sabor jedan od najpoznatijih naseljenih 

mesta u Srbiji. Popularnost je dovela stotine hiljada 

ljudi, ali oni nisu uticali na bitnije promene u načinu života 

i privređivanja u Dragačevu. Zahvaljujući Saboru Guča je 

dobila vodovod, bolje puteve, hotel, povećan je celokupni 

privredni potencijal. Međutim, to nikada nije iskorišćeno, a 

iza mnogobrojnih posetilaca u Guči ostaju tone otpadaka i 

prava ekološka katastrofa. Najveći deo novca uzimaju ugostitelji 

koji dolaze sa strane, a hranu i piće nabavljaju iz drugih 

krajeva Srbije. Saradnja i ''bratimljenje'' sa Lapadom iz 

Dubrovnika bio je najverovatnije najbolji poslovni i marketinški 

potez, koji nikada nije iskorišćen, a sa raspadom zemlje 

i ratovima ta prilika je možda zauvek i izgubljena. Prezentacija 

Dragačeva u Beogradu, i drugim gradovima Jugoslavije, 

bila je dobra, ali nikada nije imala takav privredni i 

turistički potencijal. 

Sabor u Guči na jednom mestu, za tri dana, objedinjava 

mnoge različite tradicije: narodno-seosku-srpsku, ali i 

romsko-orijentalnu, sabor naivnog seoskog stvaralaštva, 

ali i masovnu ponudu vašarskog kiča u svim vidovima i oblicima. 

Sa jedne strane Sabor je doneo veliku popularnost 

Guči, trubačima, Srbiji, a sa druge sveo je ceo festival, pa 

i celu zemlju i naciju, na egzotične, iracionalne ljude koji 

se mahnito orgijastički vesele. Sabor je postao mesto oduška, 

ventil za mnoga pritajena nezadovoljstva, a Guča mesto 

gde je sve dozvoljeno. Sve generacije, sve starosne grupe, 

oba pola, bogate i siromašne, seljake i građane, Srbe i 

Rome, žitelje Srbije i strance, iz Evrope i celog sveta, za samo 

tri letnja dana, uznese karnevalsko raspoloženje, mu- 

361 

Bez fajronta


zika trubača, hrana, piće, igra, oznojena tela, vašar, spektakl 

u kome uživaju sa paganskom predanošću i u neumerenoj 

euforiji koji povezuju estetska osećanja za muziku i 

primitivizam, u paničnom begu od zastrašujućeg sivila ritma 

svakodnevice. 

Slika Sabora u Guči kao oaze prirodnosti i neusiljenosti, 

zaboravljene od urbanog čoveka, bilo je podilaženje iracionalnim 

porivima kod ljudi, nagonski spremnih za svakovrsne 

i mnogostruke telesne naslade. Javni masovni skupovi 

nisu samo događaj-sistem već su i doživljaj(i), pojedinaca koji 

na osnovu njihovog gomilanja stvaraju iskustva i sećanja.Sabor 

je tako, zbog veoma jakih emocija koje je stvarao 

kod svih posetilaca (muzika trubača, izobilje hrane i pića, 

igra i svesno odvajanje od ''uglancanih'' normi zvaničnih veselja, 

raspojasanost muškaraca i žena) postao manifestacija 

koja se brzo ukorenila u svest ljudi kao nova vrsta tradicije 

koja se obnavlja svake godine. Sabor je postao nesvakidašnji 

doživljaj i događaj s pratećim elementima ritualnog i simboličnog. 

Reč je o pojavi koja je označena posebnim oblikom 

ljudskog ponašanja, sa neprestanim ponavljanjima i visokostilizovanim 

odlikama čiji se motivi i ciljevi ne mogu objasniti 

racionalnim i utilitarnim razlozima. Oni odslikavaju 

društvenu stvarnost, ali i predstavljaju obrazac-model za 

društvo u kome postoje. Okupljanja kao posebno naznačeni 

događaji su izmešteni od svakodnevne rutiniziranosti. Oduvek 

se okupljalo da bi se klicalo, obožavalo, veselilo, žrtvovalo, 

oplakivalo, ružilo. Iskustveni kontrast između svakodnevnog 

i nesvakidašnjeg preobučenog u svečano, drugačije, uzvišenije, 

preteće. Reč je o naizmeničnim životnim fazama, 

poput dva sveta. Jedan je onaj u kome su ljudi raspršeni u 

malim grupama ''otaljavaju svoj svakodnevni posao'', nasuprot 

onom gde se zgušnjuju u jednu tačku i ''stupaju u odnose 

sa neobičnim silama koje ih nadražuju do mahnitosti''. Prvi 

je ''profani'' svet, a drugi svet ''svetih'' stvari. 830 

362

Branko V. Radičević, pozira sa trubom 

Na kraju, umesto bilo kakve analize i zaključka, treba 

priznati postojanje ljudske potrebe za opuštanjem i veseljem, 

kada se slavi život i na trenutak zaboravi sva svakodnevna 

muka, neizvesna budućnost koju donosi starost, i 

sigurnu telesnu smrt, na kraju ljudskog života. ''Duhovni 

otac'' Sabora, Branko V. Radičević, u svojoj besedi na otvaranju 

zvaničnog takmičenja 1995. godine, možda je najbolje, 

pesnički, oslikao tu vrstu osećaja sadašnjosti, koja 

isključuje prošlost i budućnost, i slavi život u svom najradosnijem 

obliku: ''Moj glas je slab. Nemam snage da nadvičem 

trubu. Sve što sada govorim, kazaće vam truba. Ona neprestano 

samo o tome trubi. Treba je čuti, saslušati i razumeti. Ona 

umesto nas progovara. Jednog dana, ko zna kada, došla je 

među nas iz dalekog belog sveta. I progovorila je našim glasom. 

Baš kao da je svirala. Kao da se usvirala. I ugusila. Videli 

smo je na slikama posvećenim božjim prostorima. Anđeli 

navešćuju dolazak. Strašnog suda. Ona se potpuno pripitomila 

u Dragačevu. Ne poziva na juriš. Neće u rat. Ne navešćuje 

propast sveta Dolazak Strašnog suda. Započinje kolo. Svetkuje. 

I razastire radost. I zato je dobrodošla. Kao preporoditeljka. 

Na radost. I veselje''. 831 

363 

Bez fajronta


______________________ 

829 Erik Hobsbom-Terens Rejndžer (ur), n.d., str. 17. 


diskursu, str. 115, 119. 


Guča, 25-27. avgust 1995. 

364

SUMMARY 

CARNEVAL IN GUCA. 

TRUMPETERS FESTIVAL 1961-2004 

Tradition of playing the trumpet and other brass instruments 

in Serbia dates back to 1831 when Duke Milos 

Obrenovic brought Josip Slezinger from Sombor and his first 

brass band to his country Their task was to become official state 

music accompanying band at all manifestations, above all 

military ones. Thus the trumpet was slowly entering Serbia as 

an instrument used in the army, and then together with numerous 

mobilizations and wars it was accepted by the folk - peasants. 

Immediately before the Balkan Wars and the First World 

War the number of village trumpet orchestras increased in Serbia, 

but only after the massive mobilization between 1912 -1918 

the trumpet would be completely brought into villages where it 

would slowly become a part of the folklore. Differences among 

western, eastern and southern Serbian regions in the music heritage 

did not avoid the trumpet playing. There are three autonomous 

style of playing which have been existing ever since. 

The popularity of village players decreased among the people 

after the Second World War. Mainly members of the older 

generations were enjoying the sound of trumpets, while youth 

was more interested in modern music trends. That process was 

discontinued by the organizing of Trumpeters Festival in Guca 

on 14th October, 1961. The idea of its organizing came almost 

by chance. Dragacevo region was not a leading region in trumpet 

playing nor was it leading in the number of orchestras. Enthusiasm 

of several, at that time, young people, who wanted to 

365


'cure', at least once a year, unbearable boredom of a sleepy Serbian 

small town Guca got the idea to include trumpeters on the 

proposal of a journalist Blazo Radivojevic, in the folklore manifestation 

which started in 1961. The idea was supported by the 

author Branko V. Radicevic who gave big and unselfish media 

support to the organizers and who also saw in this idea his already 

created world full of Serbian folk, village and military tradition. 

The support he gave through the newspapers articles 

and over his numerous friends from the field of literature, press 

and most importantly bohemian friends created a 'legend' out 

of the Trumpeters Festival in Guca. 

The popularity brought first problems. The organization of 

massive gathering in the country without democracy, which 

was socialist Yugoslavia, brought many suspicions. In order to 

continue organizing the Festival it was necessary to make a lot 

of compromises which meant artificial including of ideological 

contexts in the manifestation. In the first three decades of the 

Festival, from 1961 to 1990 there was a special kind of competition 

between official ideology of communism, partisan movement 

and folk-village-Serbian tradition which was the base of 

the Festival in Guca. Arguments, interfering, threats with banning 

the manifestation, determining the degree of traditionalism 

which was allowed, were following this manifestation till 

the moment when ex-Yugoslavia fell apart. 

The official hymn of the Festival, a folk song 'FROM OVCAR 

AND KABLAR' (the names of the mountains dominating the 

whole region, was presented for a long time only in the version 

which was created after 1945 where the name of Josip Broz Tito 

was mentioned. The song itself was created in 1876, and its 

main hero was the King of Serbia at that time - Milan Obrenovic, 

but during the decades to come many different political 

personalities were mentioned in the song. It was not until 1990 

that it was officially announced that the song 'From Ovcar and 

Kablar" was older than Tito. This composition is the hymn of 

the Festival nowadays as well and it is played by all orchestras 

- more than 200 trumpeters, before the official part of the contest, 

which is the peak of emotional experience of the visitors. 

366

With disappearance of communist ideology in the official 

program of the Festival, the country folk tradition of Serbia could 

be cherished and presented freely, but without some of the 

events which were not acceptable by the Slobodan Milosevic 

government. It usually included royalist movement of General 

Draza Mihajlovic from the II World War and tradition of trumpet 

playing in his military units. On the other hand in the unofficial 

program national feelings were expressed through massive 

use of Chetnik symbols in their kitsch variant. During the 

communism, the Festival had to fit in the rules of the value system 

of ideological state, but with the introduction of parliamentary 

system a special kind of value chaos came, where everyone 

had their own vision of Serbian national tradition. The influences 

of the state on the Festival program weaken, in some years 

it did not exist at all. 

The need for patronage of the Festival did not disappear, 

and the number of candidates increased. Political parties, influential 

individuals, family companies as well as Serbian Orthodox 

Church, which managed to change the time of the Festival 

before fasting, started to take part in organizing the Festival. 

During that time the organizers were trying to present country 

folk tradition through exhibitions of naďve painters, sculptors, 

singers, players, weavers in the official part of the program. Numerous 

famous and acknowledged composers, actors, directors, 

journalists, publicists, painters, show business stars and 

finally politicians took part in the Festival as members of juries 

in the official part of the program. Supporting of folk traditions, 

although full of irrationalism, has always been a part of positive 

daily political calculation in Serbia. 

The contest of the trumpet orchestras is the core of the Festival 

in Guca. At the very beginning the intentions of the organizers 

were modest and limited to the regions of Dragacevo and 

West Serbia. In 1963 the trumpeters from East and South Serbia, 

mainly Gypsies, gave a new component to the whole event. 

The Festival came out of narrow regional and national boundaries. 

There is a great competition among the orchestras from 

West and South Serbia at every Festival. Orchestras from South 

367 

Summary


Serbia have more success in winning the contest; they are more 

popular with the audience and are more recognized in the 

world. These orchestras mainly consist of Gypsies who have 

powerful oriental elements in their music. Trumpeters from 

West Serbia are mainly Serbs who play fast, powerful and enthusiastic 

national kolo dances and songs full of energy, but without 

music bravura which is characteristic for South Serbia. According 

to the composer Zarko Petrovic, differences between 

these two styles of playing are big: '…Those from the West play 

their own theme: meadows, flocks, farms and plums, muddy 

and sunlit village paths. Their trumpets sound somehow in a 

peasant, meadow, shepherd's way,…The players from the South 

play their hot rhythms, complex harmonies, their sound 

'smells' like South, Orient.' 

Different music traditions started to intervene and compete 

at the same time, with great rivalry, individual incidents and 

constant fight for the audience. People from the social margins 

from the villages in West Serbia and gypsies' slums from South 

Serbia managed to become media stars, rich people, some of 

them world famous through the Festival in Guca. It was something 

nobody could imagine at the beginning of the organizing 

of the Festival. Names of Bakija Bakic, Fejat Sejdic, Slobodan 

Salijevic and Boban Markovic from South Serbia and Milovan 

Babic, Mico Petrovic from West Serbia have become known on 

the music map of Europe within the phenomenon called 

"World music." 

The popularity of trumpeters and their music has gradually 

increased. As they were seen as a part of village tradition of the 

social groups which did not follow modern trends, the trumpeters 

were for a long time just a kind of an exotic phenomenon, 

to which attention was paid for three days in Guca, or during 

some other special occasions. The increase of the trumpeters' 

music popularity is directly connected with the films by Emir 

Kusturica whose music was composed by Goran Bregovic. The 

turning point was made by the film 'Underground' which was 

awarded in Cannes in 1995. Giving importance to the people 

from social margins from the Balkans, at the time when Serbia 

368

was isolated from the rest of the world, with skillful use of euphoric 

moods created by the trumpet orchestras from the South 

Serbia, Kusturica managed to create imaginary world of orgybody 

enjoyment and a complete happy irrationality, while Serbia, 

Serbs and Gypsies, trumpeters and Guca Festival have become 

synonyms for exotic hedonism. Success of these films 

had world's impact and they brought to Guca many young people, 

visitors who were making for Dragacevo, as a place where 

once a year people enjoy in three day-orgy, when everything 

becomes possible. Key roles in Kusturica's films had orchestras 

of Slobodan Salijevic and Boban Markovic. 

Today trumpeters are also liked by young generations both 

in Serbia and Europe. At the moment the most popular orchestra 

is the one of Boban Markovic from Vladicin Han which organizes 

more than 100 concerts all over Europe and North 

America annually. 'New York Times' journalist Jon Paresel wrote 

after Boban Markovic performance in New York in 2002: 

'Their songs had jet energy …. That was dancing music almost 

brutal in its joyful effectiveness.' The orchestra of Boban Markovic 

combines numerous rhythms in its music which are not 

only the music heritage of Serbia and that is why they have better 

communication with modern audience and unique popularity 

as far as trumpet orchestras are concerned. 

As no one before, Markovic has managed to become popular 

all over Europe and to fill up stadiums and concert halls. In 

2001in Budapest the orchestra of Boban Markovic was playing 

as a front group of the bend 'Oasis', and 15,000 people did not 

let them leave the stage more than a half an hour, while the British 

were waiting for 'the crazy Serbian orchestra' to finish the 

performance. During 2003 and 2004 the orchestra of Boban 

Markovic had big tours all over Europe, USA, Canada and they 

confirmed that their orientation towards modern sounds was 

right. There is one more characteristic of this orchestra and that 

is cooperation with many world famous musicians, for example, 

with the orchestra of American trumpet player Frank London 

with whom Markovic close the biggest German jazz festival 

in Moers before 6,000 people on 31st July in 2004. Markovic 

369 

Summary


also played in Guca Festival in 2004, but after that he played in 

America again, in Seattle, Madison, Boston, Philadelphia, Chicago, 

San Francisco, Monterey Jazz Festival where he played on 

the same stage as Bob Mac Ferin and Jack Dedgonet, then he 

had a concert in Joe's Pub in Manhattan in New York. Boban 

Markovic also had a concert at 'master class' elite academy Julliard. 

The tour was finished on 2nd October 2004 in Toronto after 

the concert in Detroit. 

The number of visitors in Guca attract all those who want to 

earn money and it has been like that ever since the first Festival. 

Thus the Festival has been a big fair where many usual attractions 

have been exhibited: merry-go-round, roulette, 'death 

wall', animals from far away continents, goods of different origin 

and quality and people have always been ready to be tricked 

in a simple way as it is the standard pattern of such gatherings. 

However the biggest amounts of money are earned under 

the numerous marquees where people eat spit-roasted pork 

and lamb meat, 'wedding cabbage' and all of that is followed by 

unlimited quantities of wine and beer. Public celebration after 

all this food and drink at first Festivals looked like usual village 

celebrations such as weddings, and expressing material power 

in squandering money and enjoyment in increased social 

status have become a standard behavior pattern in Guca. 

Journalists were describing the annual manifestation in Guca 

with certain flavor of special 'ideology of enjoyment'. The Festival 

propaganda have always been successful, almost always 

exceeded the possibilities of local organizers and had enormous 

influence on readers in Serbia and the whole of ex-Yugoslavia. 

Every year the number of visitors has been increasing. At 

the first Festival there were 10,000 people, and at the tenth 

200,000. In the following two decades, according to journalists 

the number of visitors was never below 100,000. Wars and falling 

apart of the country partly influenced the number of visitors, 

but the number of guests dramatically increased after 

1995, thus in 2004 there was a record number of visitors to Guca 

- 500,000. 

370

According to calculations made inclusively with 42nd Festival, 

40,000 performers took part in the Trumpeter Festival in 

Guca and approximately 4, 5 million visitors. According to unofficial 

calculations, at Festivals from 1961 to 2002 the total turnover 

was about 20 million euros. The biggest part was spent by 

the visitors. At the same time a great number of cattle were slaughtered 

for meals. At those 42 Festivals of Trumpeters about 

20,000 spit-roasted lambs and piglets were eaten up. About 

600,000 bowels of sour cabbage were eaten too. To this statistics 

it should be added the consumption of 800,000 people who visited 

Guca in 2003 and 2004, and the estimation about the number 

of visitors to Guca in 44 Festivals has reached the figure of 

5, 3 million. 

However, there is something which has become 'in' during 

the Festivity days in Guca and that is erotic expressed by women 

who dance on the tables at which their partners are seated. 

In the course of time it has become fashion so the owners 

of the marquees started engaging professional dancers in order 

to attract more visitors. The celebration under the marquees have 

become reserved for the well-offs, because of the prices of 

services, while youth express their joy in the streets where there 

is a carnival atmosphere in which not only Serbs take part 

but foreigners as well. To the usual alcohol consumption there 

are other opiates and the celebration has turned into a cosmopolitan 

orgy-feast full of all kinds of physical pleasures. 

The Festival in Guca, at one place, in three days unites many 

different traditions: folk-village-Serbian, but also Gypsy-oriental, 

festival of naďve folk creative works of art and on the other 

hand a big offer of fair kitsch in all aspects and forms. The Festival 

brought popularity to Guca, trumpeters, Serbia, but it also 

brought down the whole Festival, even the whole country 

and nation to exotic irrational people who celebrate in a furious 

orgiastic way. The Festival has become the place of relaxation, 

a valve for many hidden dissatisfactions, and Guca the place 

where everything is allowed. All generations and age groups, 

both sexes, the rich and the poor, peasants and citizens, Serbs 

and Gypsies, citizens of Serbia and foreigners from Europe and 

many other parts of the world, for only three days of carnival 

371 

Summary


atmosphere, trumpet music, food, drink, dance, sweaty bodies, 

fair, spectacle enjoy with a pagan devotion and limitless euphoria 

linked with aesthetic feelings for music and primitivism in 

the panic ran away from the terrifying monotonous rhythm of 

everyday life. 

Gatherings are special events which are out of routine of 

everyday life. People have always gathered to cheer, worship, 

celebrate, sacrifice, cry over, and curse. There is a contrast from 

the experience between the usual, everyday and unusual disguised 

into something solemn, different, elevated, and threatening. 

It is all about turn taking life phases, like two worlds. One 

of which is the world where people are scattered into small groups 

and work without much enthusiasm, contrary to the other 

one where they cluster into one point and 'get in relations with 

unusual forces which provoke them to the insanity.' The former 

is a profane world; the latter is the world of 'sacred' things. 

In the end instead of any kind of analyses or conclusion it 

should be admitted that people need to relax and celebrate joyfully 

life and for the moment forget all everyday problems, uncertain 

future which comes with old age and inevitable death 

at the end of life. "Spiritual father "of the Festival Branko V. Radicevic 

in his speech at the opening of the official competition 

of the Festival in 1995, in his literary way expressed that feeling 

of momentary which excludes past and future and glorify life 

in its most cheerful form: ' My voice is weak. I do not have the 

strength to be louder than a trumpet. All I am saying now will 

be told by a trumpet. It constantly plays the same tune. It should 

be heard, listened to, and understand. It speaks instead of 

us. One day, no one knows when, it came to us from far away. 

It spoke out in our voice, as if it had been a shepherd's flute, as 

if it had been gusle. We have seen it in the pictures devoted to 

God's spaces. Angels are announcing coming of the Last Judgment. 

It has completely become familiarized in Dragacevo. It 

does not call for assault. It does not want to go to a war. It does 

not announce the world's destruction, and final judgment. It 

starts kolo. It celebrates. It spreads joy. That is why it is welcomed 

as the one who regenerates to the joy and celebration.' 

372

Štampa: 

IZVORI I LITERATURA 

1. ''Borba'', Beograd, 1961-1990. 

2. ''Večernje novosti'', Beograd, 1961-2004. 

3. ''Vreme'', Beograd, 2000-2004. 

4. ''Glas javnosti'', Beograd, 1999-2004. 

5. ''Dragačevski trubač'', Guča, 1967-2004. 

6. ''Politika'', Beograd, 1961-2004. 

7. ''Politika ekspres", Beograd 1961-2004. 

8. ''Ekspres - specijalno saborsko izdanje'', br. 1-4, Guča, 

avgust 2003. 

9. ''Ilustrovana politika", Beograd, 1961-2004. 

10. ''NIN'', Beograd, 1961-2004. 

11. ''Čačanski glas'', Čačak, 1961-2004. 

Pojedinačni brojevi: 

1. ''Arena'', Zagreb 

2. ''Blic'', Beograd 

3. ''Večernje novine'', Sarajevo 

4. ''Večernji list'', Zagreb 

5. ''Vesti'', Frankfurt 

6. ''Danas'', Beograd 

7. ''Dnevnik'', Novi Sad 

8. ''Dnevni telegraf'', Beograd 

9. ''Dnevnik'', Ljubljana 

373


10. ''DT Magazin'', Beograd 

11. ''Dubrovački vjesnik'', Dubrovnik 

12. ''Duga", Beograd 

13. ''Evropa'', Beograd 

14. ''Zadrugar'', Sarajevo 

15. ''Zavičaj'', Beograd 

16. ''Zadruga'', Beograd 

17. ''Intervju'', Beograd 

18. ''Jedinstvo'', Priština 

19. ''Mladina'', Ljubljana 

20. ''Narodne novine'', Niš 

21. ''Nada'', Beograd 

22. ''Naša borba'', Beograd 

23. ''New York Times'', New York 

24. ''Novosti 8'', Beograd 

25. ''Praktična žena'', Beograd 

26. ''Profil'', Beograd 

27. ''Republika'', Beograd 

28. ''Start'', Zagreb 

29. ''Status'', Beograd 

30. ''Studio'', Zagreb 

31. ''Turističke novine'', Beograd 

32. ''Pobjeda'', Titograd 

33. ''Pogledi'', Kragujevac 

34. ''Radio TV revija'', Beograd 

35. ''Sabor'', Beograd 

36. ''Srpska reč'', Beograd 

37. ''TV Novosti'', Beograd 

38. ''Čačanske novine'', (izdanje pre Drugog svetskog rata) 

39. ''Čačanske novine'', (izdanje obnovljeno 2004. godine) 

Studije, članci i rasprave: 

1. Burke, Piter, Istorija događaja i povratak narativnog, Istorijski 

časopis, knj. XLV-XLVI, Beograd, 1998-1999, str. 340-347. 

2. Globokar, Vinko, Razmišljanja o sviraču na duvačkom instrumentu, 

Zvuk 1, Sarajevo, 1978, str. 31-36. 

374

3. Golemović Dimitrije, Da li je novokomponovana muzika 

zaista narodna?, Glasnik Etnografskog instituta, knj. XLIV, Beograd, 

1995, str. 185-189. 

4. Golemović, Dimitrije O., World musuc, Novi zvuk. Internacionalni 

časopis za muziku, Beograd, 2004, str. 41-47. 

5. Dibi, Žorž, Istorija mentaliteta, ''Treći program'', Beograd, 

proleće 1970, str. 305-328. 

6. Đoković, Milan, Pesma ''Sa Ovčara i Kablara'' starija od jednog 

veka, ZRNM XX, Čačak, 1990, str. 319-328. 

7. Živković, Vasilije, Nemirni trubač, ''Vrelo'', br. 7, Zavičajno 

društvo Trnava kod Čačka, Beograd, 1989, str. 36-39. 

8. Živković, Marko, Nešto između: Simbolička geografija Srbije, 

Filozofija i društvo XVIII, Beograd, 2001, str. 73-110. 

9. Jansen, Stef, Svakodnevni orijentalizam: Doživljaj ''Balkana''/''Evrope'' 

u Beogradu i Zagrebu, Filozofija i društvo XVIII, Beograd, 

2001, str. 33-69. 

10. Jovanović, Miroslav, Slika ''drugog'': ruske izbeglice u zemljama 

Balkana (1920-1940), Godišnjak za društvenu istoriju V/1-3, 

Beograd, 1998, str. 

11. Jovašević, Dragoljub, Zabave u Čačku, Zbornik radova 

Narodnog muzeja V, Čačak, 1974, str. 243-253. 

12. Kandido-Jakšić, Marija, Socijalno-psihološki i politički kontekst 

polnih stereotipa, Nova srpska politička misao, Posebno izdanje 

2. Polni stereotipi, Beograd, str. 63-90. 

13. Kovačević, Ivan, Tri elementa kafanskog folklora. Dizanje, 

kucanje i razbijanje čaša, Glasnik Etnografskog instituta, knj. 

XXXIII, Beograd, 1984, str. 79-84. 

14. Kostić, Aleksandra, Žene, muškarci, reklame i diva, Nova 

srpska politička misao, Posebno izdanje 2. Polni stereotipi, Beograd, 

str. 127-146. 

15. Košničar, Sofija, Kulturne potrebe i ponašanje stanovnika 

Srbije (I), Zbornik Matice srpske za društvene nauke 104-105, 

Novi Sad, 1998, str. 89-107. 


Srbije (II), Zbornik Matice srpske za društvene nauke 106-107, 

Novi Sad, 1999, str. 121-137. 

375 

Izvori i literatura



Srbije (III), Zbornik Matice srpske za društvene nauke 109, Novi 

Sad, 2000, str. 175-192. 

18. Lukić-Krstanović, Miroslava, Spektakl i društvo. 

Proučavanje muzičkih manifestacija u Srbiji, u: ''Tradicionalno i 

savremeno u kulturi Srba'', Beograd, 2003, str. 221-236. 

19. Lukić-Krstanović, Miroslava, Fenomen masovnih okupljanja 

u teorijskom diskursu, Glasnik Etnografskog instituta, knj. 

XLVI, Beograd, 1997, str. 111-117. 

20. Malešević, Miroslava, Svakodnevica seoske omladine, Glasnik 

Etnografskog instituta, knj. XLVII, Beograd, 1998, str. 153- 

165. 

21. Malešević, Miroslava, Dan raspusnog življenja, Glasnik Etnografskog 

instituta, knj. XLV, Beograd, 1996, str. 65-77. 

22. Malešević, Miroslava, Ima li nacija na planeti ''Ribok''? Lokalni 

identitet nasuprot globalnom među mladima u Srbiji, u: ''Tradicionalno 

i savremeno u kulturi Srba'', Beograd, 2003, str. 237- 

258. 

23. Marković, Predrag, Stare i nove srpske obmane merene svojim i 

tuđim iskustvom, u: ''Uspon ili pad Srbije posle Miloševića'', Beograd, 

2001. http://www.nspm.org.yu/Tekstovi/txt%20srpm% 20p%20markovic.htm 

(05.05.2005.) 

24. Marković, Predrag. ''Civilizacija'' protiv ''varvarstva'': Prilog 

teoriji zajedničkog porekla etničkih stereotipa, Nova srpska politička 

misao, Posebno izdanje 2. Etnički stereotipi, Beograd, str. 5-31. 

25. Miloradović, Goran, Staljinovi pokloni. Tematika jugoslovenskog 

igranog filma 1945-1955, Istorija 20. veka 1/2002, Beograd, 

2002, str. 99-103 

26. Miloradović, Dragana, Novokomponovane muzičke poruke, 

Glasnik Etnografskog instituta, knj. XLIV, Beograd, 1995, 

str. 190-197. 

27. Mićunović, Nataša, Balkan je u modi, Nova srpska politička 

misao, 1-2/VI, Beograd, 1999, str. 79-88. 

28. Naumović, Slobodan, Srpsko selo i seljak: između nacionalnog 

i stranačkog simbola, Glasnik Etnografskog instituta, knj. 

XLIV, Beograd, 1995, str. 114-127. 

376

29. Naumović, Slobodan, Tradicija i proces tranzicije. Kratka 

priča o ljubavi i potiskivanju, Glasnik Etnografskog instituta, knj. 

XLIII, Beograd, 1994, str. 141-152. 

30. Naumović, Slobodan, Ustaj seljo, ustaj rode: Simbolika 

seljaštva i politička komunikacija u novijoj istoriji Srbije, Godišnjak 

za društvenu istoriju II/1, Beograd, 1995, str. 43-58. 

31. Nemanjić, Miloš, Kulturni obrazac urbanizacije u Srbiji od 

60-ih do 80-ih godina XX veka, Glasnik Etnografskog instituta, knj. 

XLIV, Beograd, 1995, str. 65-73. 

32. Plavša, Dušan, Emocionalno i racionalno u muzici, Zvuk 3, 

Sarajevo, 1980, str. 9-14. 

33. Prica, Ines, O kritici novokomponovane narodne muzike, 

Glasnik Etnografskog instituta, knj. XXXV, Beograd, 1986, str. 

51-60. 

34. Stojanović, Marko, Modeli uspeha u novokomponovanoj 

narodnoj muzici i razvoj ''novokomponovane kulture'', Glasnik Etnografskog 

instituta, knj. XXXVIII, Beograd, 1989, str. 125-135. 

35. Timotijević, Miloš, Čačak u predvečerje Drugog svetskog rata 

1938-1941. Socijalna, ekonomska i politička struktura, ZRNM 

XXIX, Čačak, 1999, str. 133-218. 

36. Todorović, Ivica, Masovna kultura kao ideologija - na primeru 

Srbije (rukopis) 

37. Šuvaković, Miško, Višak vrednosti. Muzikologija u polju 

diskursa o World musuc, Novi zvuk. Internacionalni časopis za muziku, 

Beograd, 2004, str. 32-39. 

Monografije: 

1. Antonić, Slobodan, Zarobljena zemlja. Srbija za vlade Slobodana 

Miloševića, Beograd, 2002. 

2. Čejni, Dejvid, Životni stilovi, Beograd, 2003. 

3. Frisk, Džon, Popularna kultura, Beograd, 2004. 

4. Dragićević-Šešić, Milena, Neofolk kultura. Publika i njene 

zvezde, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1994. 

5. Hobsbom, Erik-Rejndžer, Terens (ur), Izmišljanje tradicija, 

Beograd, 2002. 

6. Janjatović, Petar, Ilustrovana ex yu rock enciklopedija 1960- 

2000, Novi Sad, 2001. 

7. Jugoslavija 1918-1988. Statistički godišnjak, Beograd, 

1989. 

377 

Izvori i literatura


8. Leksikon YU mitologije, (drugo izdanje) Beograd-Zagreb, 

2005. 

9. Moren, Edgar, Duh vremena I, Beograd, 1979. 

10. Munitić, Ranko, Emir Kusturica, Beograd-Kragujevac- 

Čačak, 2001. 

11. Nešić Vladimir, Muzika, čovek i društvo, Niš, 2003. 

12. Todorov, Cvetan, Mi i drugi. Francuska misao o ljudskoj raznolikosti, 


13. Todorov, Marija, Imaginarni Balkan, Beograd, 1999. 

14. Babić, Dragan, Srpska truba, Beograd, 2002. 

15. Babić, Dragan, Priča o srpskoj trubi, Beograd, 2003. 

16. Bojanić, Živko M., Guča svetska prestonica trube, Beograd, 

2002. 

17. Dvorniković, Vladimir, Karakterologija Jugoslovena, Beograd, 

1939. 

18. Kenigzberg, Helmut G. - Bouler, Džeri K. - Mouz, 

Džordž L., Evropa u šesnaestom veku, Beograd, 2002. 

19. Koka, Jirgen, O istorijskoj nauci. Ogledi, Beograd, 1994. 

20. Kolijer, Džems Linkoln, Istorija džeza, Beograd, 1989. 

21. Marinković, Radovan M. - Lukić, Jovan, Letopis Dragačevskih 

trubača, Čačak-Guča, 2002. 

22. Marinković, Radovan M. - Raović, Predrag, Sabori trubača 

1961-1980, Guča, 1980. 

23. Maslar, Slavko, Zapisi iz građanskog rata 1941-1951... (drugo 

dopunjeno izdanje), Beograd, 2002. 

24. Petrović, Petar Ž., O narodnim pesmama u rudničkom pomoravlju, 


25. Petrović, Rodoljub, Ovako je bilo. Novinarski zapisi, 

Čačak, 1999. 

26. Sabor trubača (1961-1995), Guča, 1995. 

27. Sve trube Dragačeva, (priredili: Stojić, Nika-Nikola - Slavković, 

Joviša M. - Raović, Predrag - Marinković, Radovan M.,) 

Guča, 2000. 

28. Slavković, Joviša M. - Ristić, Ljubiša D., Majstori trube, 

Guča, 1998. 

29. Slavković, Joviša M., Povesnica prvog sabora trubača, 

Guča, 2003. 

378

RECENZIJA 

MILOŠ TIMOTIJEVIĆ: ''KARNEVAL U GUČI. SABOR 

TRUBAČA 1961-2004.'' 

... Kolega Timotijević se, u rukopisu svoje knjige, bavio fenomenom 

Sabora u Guči, koji je do sada obrađivana gotovo 

isključivo kao žurnalistička, kulturološka, etnomuzikološka, 

sociološka, etnološka ili, ređe, fenomenološka tema. No, svojim 

radom kolega Timotijević je, nesumnjivo i naučno ubedljivo, 

pokazao da se o toj temi može (i svakako mora) razmišljati 

i kao o, u pravom smislu te reči, naučnom istoriografskom problemu 

prvog reda. Pri tom kolega Timotijević je temu obradio 

u najboljim tradicijama onog pravca u savremenoj srpskoj, 

evropskoj i svetskoj istoriografiji koji se naziva društvenom 

istorijom. Rad kolege Timotijevića karakteriše jasan i plodotvoran 

multidisciplinarni pristup obradi teme (što i jeste jedan 

od osnovnih zahteva društvene istorije). 

Kombinovanjem različitih naučnih postupaka - istoriografskog, 

etnološkog (pa i etnomuzikološkog), i sociološkog - i 

uvažavanjem teorijskih polazišta različitih društvenih nauka, 

Miloš Timotijević je pružio sažetu ali celovitu istoriju Sabora u 

Guči. Važnost proučavanja fenomena, kakav predstavlja Sabor 

u Guči, ogleda se pre svega u činjenici da masovna okupljanja 

u vreme Sabora u Dragačevu zahtevaju kompleksnu analizu 

kao važan društveni fenomen koji je obeležio (pa i danas obeležava) 

jedan segment društvenog života u Srbiji. Posmatrajući 

i analizirajući složenost ovog fenomena kolega Timotijević je 

uočio niz važnih istoriografskih pitanja, čije proučavanje nam 

može danas pomoći da potpunije razumemo savremenu istori- 

379


ju srpskog društva. Među tim pitanjima u prvi plan se ističe nekoliko. 

Problem odnosa politike i društva i političkih pritisaka 

na društveni život uopšte, koji je naročito istaknut kroz analizu 

odnosa politike prema saborskom okupljanju u Guči - koji se 

ogledao u širokom opsegu od prvih pritisaka i sumnji do političkih 

zloupotreba i građenja političkog marketinga na prisutnosti 

na Saboru. Zatim kao izuzetno važno pitanje koje se generalno 

vezuje za Sabor, analizirano je obeležavanje i društveno 

prihvatanje jednog tradicijskog modela (od nekoliko mogućih), 

koje kako suvereno na primeru Sabora pokazuje kolega 

Timotijević ima nekoliko dimenzija - od pitanja odnosa prema 

ruralnim i urbanim tradicijama u srpskom društvu (kao i pitanje 

vojničkih tradicija), do odnosa i razumevanja ruralnih tradicija 

na mikroplanu lokalnih seoskih tradicija u Srbiji (zapadna, 

južna i istočna Srbija), sa njihovim kulturološkim pa i nacionalnim 

osobenostima. Potom problem mesta koji fenomeni masovnog 

okupljanja imaju u savremenoj kulturi (shvaćenoj u 

najširem značenju tog pojma) i što je posebno važno transformaciji 

tog mesta kroz savremenu istoriju - što je veoma precizno 

izraženo već samim naslovom rada (...) a posebno municiozno 

i uspešno analizirano u čitavoj knjizi. Najzad, tu je i niz pitanja 

važnih za razumevanje onog što se u savremenoj istoriografiji 

naziva istorijom svakodnevice (ili šire shvaćeno istorijskom 

antropologijom) - od problema masovne zabave, odnosa 

različitih generacija u jednom društvu prema pojedinim 

društvenim pojavama i fenomenima, preko percepcije kiča u 

jednom društvu, do pitanja erotizacije društva (i političke manipulacije 

pitanjima telesnosti u jednom društvu) ili korišćenja 

slobodnog vremena u jednom društvu. 

Proučavanje događanja u Guči, kako pokazuje rukopis kolege 

Timotijevića pruža izuzetno dragocen materijal za izučavanje 

istorije mentaliteta, kako kolektivnog mentaliteta, tako i 

mentaliteta pojedinih društvenih grupa (npr. različitih uzrasnih 

grupa, koje se može ogledati u sučeljavanju "starih" i "novih" saboraša, 

tj. kroz promenu starosnog uzrasta publike na Saboru, 

sa porastom njegove popularnosti, što je dovelo do promene 

odnosa prema zabavi i slobodnom vremenu, prema vrednosti- 

380

ma koje se obeležavaju, načinu proslave, pa čak i upotrebi opijata). 

Svojom analizom fenomena kolega Timotijević je dao izuzetno 

dragocen prilog za razumevanje većine tih važnih istoriografskih 

pitanja. 

Knjiga kolege Timotijevića je istovremeno i specifičan istorijski 

izvor, precizna hronika jednog fenomena koja budućim 

istraživačima može pomoći ne samo da se upoznaju sa istorijom 

Sabora, već i da se upoznaju sa brojnim stavovima o Saboru, 

sa preciznom hronologijom događanja i sa pregledom 

osnovnih istorijskih izvora koji svedoče o Saboru, kao i sa potpunim 

pregledom dosadašnje literature o ovom važnom pitanju 

(...) Najzad, želeo bih još jednom da izrazim veliko zadovoljstvo 

što sam imao priliku da pročitam rukopis knjige Miloša 

Timotijevića, koja predstavlja veoma bogat prilog razumevanju 

naše savremene istorije. Velika mi je čast i zadovoljstvo da knjigu 

kolege Timotijevića preporučim za objavljivanje. 

U Beogradu 2005. 

Doc. dr Miroslav Jovanović 

Katedra za Opštu savremenu istoriju 

Filozofski fakultet u Beogradu 

381 

Recenzija

RECENZIJA 

MILOŠ TIMOTIJEVIĆ: ''KARNEVAL U GUČI. SABOR 

TRUBAČA 1961-2004.'' 

Knjiga istoričara Miloša Timotijevića, posvećena Saboru trubača 

u Guči, predstavlja značajan, interdisciplinarno koncipirani 

podvig. Naime, možemo primetiti da je naučnoj javnosti u 

Srbiji upravo nedostajao jedan ovakav rad, koji je istovremeno 

obiman, dobro dokumentovan i podsticajan, a svakako i intrigantan, 

polemičan i otvoren. Na veoma jasan, argumentovan i 

precizan način, M. Timotijević nam predočava mnogobrojne, 

do sada nepoznate dimenzije festivala u Guči, koji je od jedne 

vrste seoskog vašara danas prerastao u svojevrstan kulturološki 

fenomen. Poseban značaj ove studije je u tome što nam ona, na 

jednom mestu, predstavlja svih 44 dosadašnjih Sabora, ilustrujući 

nam svaki od njih mnogobrojnim podacima i specifičnim 

detaljima od značaja za razmatranu pojavu. 

U svakom slučaju, Timotijevićeva knjiga nije samo u užem 

smislu istorijska, već, pre svega, sveobuhvatna kulturološka 

studija, usmerena na neposredno sagledavanje suštine. Upravo 

ovakav pristup predstavlja novinu i poseban kvalitet, s obzirom 

da su se dosadašnje interpretacije istorije Sabora trubača u 

Guči oslanjale ''na perifernu ulogu istorije, koja se može razumeti 

i kao zanimanje u slobodno vreme, 'lišeno svrhe', kao 

predmet zabave i uživanja, izostavljajući osnovnu ulogu istorije 

- proučavanje veze između saznanja prošlosti, odnosa prema 

sadašnjosti i orijentacije ka budućnosti.'' 

Timotijević se trudi da, osim neophodne deskripcije, takođe 

uoči i strukture, odnosno osnovne obrasce na kojima se zasni- 

382

va analizirana pojava. U skladu s tim, autor je u realizaciju svog 

rada, pored uobičajene metodologije istorijske nauke, uključio 

i čitav niz srodnih disciplina, tako da njegov pristup delom ulazi 

i u okvire etnološko-antropološke nauke, dajući značajan doprinos 

savremenim proučavanjima kulturnih manifestacija i fenomena, 

proizašlih iz narodne tradicije, koji su se transformisali 

u specifične izraze masovne kulture. 

Posebnu pažnju Timotijević je posvetio dnevnoj i periodičnoj 

štampi, koja je poslužila kao osnovni izvor za izučavanje 

istorije Sabora, i koja, u Timotijevićevom radu, igra ulogu jedne 

vrste etnografske građe, s obzirom na izrazito lične, doživljene 

i specifične interpretacije Sabora trubača u Guči, karakteristične 

za najveći broj navođenih učesnika. Drugim rečima, u 

kontekstu Timotijevićeve studije, ovi citirani učesnici i komentatori 

igraju ulogu jedne vrste reprezentativnih kazivača (u kontekstu 

etnoloških radova). Prema tome, ova studija ima veliki 

značaj i za etnologiju, jer autorova istraživanja osvetljavaju 

mnoge aspekte aktuelne srpske stvarnosti, predočavajući nam 

jedno specifično - do sada nepoznato (i naučnim istraživanjima 

neodgonetnuto) - lice savremenih izraza srpske narodne tradicije. 

Autor nam detaljno predočava način na koji se kroz sadržaj 

i političku simboliku Sabora u Guči ''preslikavala istorijska 

realnost Srbije u prethodnih pola veka''. 

Timotijević u svom radu takođe prepoznaje i mnoge protagoniste 

masovne kulture karakteristične za Srbiju tokom poslednjeg 

perioda - od ''sponzoruša'' do ''jakih faca'' i ''biznismena''. 

U ovom kontekstu, on nam nenametljivo ali odlučno sugeriše 

sagledavanje festivala u Guči kao jedne vrste savremenog 

dionizijskog rituala sa istaknutim orgijastičkim karakterom. U 

tom smislu, Sabor trubača, kao savremeni ritual, u sebi spaja 

obrasce pradavne ideologije drevnog društva sa savremenom 

masovnom kulturom i odgovarajućom ideologijom. U izvesnim 

aspektima, ova studija je i izrazito provokativna, jer u potpunosti 

demistifikuje sve aspekte Sabora trubača, nepristrasno predočavajući 

i njegove ''dobre'' i njegove ''loše'' strane, u rasponu 

od idilične palanačke proslave do međunarodnog fenomena koji 

privlači turiste sa svih strana, željne da dožive nešto novo i je- 

383 

Recenzija


dinstveno. Ova knjiga takođe postavlja i pitanje o odnosu i granicama 

legitimnog izražavanja izvorne narodne tradicije i patriotskog 

dostojanstva (s jedne strane), i prerastanja nacionalno 

podsticajne i osmišljene proslave u manifestaciju ideologije 

kiča i hedonizma (s druge strane). 

Možemo zaključiti da je M. Timotijević realizovao i napisao 

jednu iscrpnu i originalnu studiju sveobuhvatnog kulturološkog 

karaktera, u kojoj su predočeni i analizirani mnogi 

aspekti savremene globalne masovne kulture, uporedo sa sagledavanjem 

relacija značajnih sa lokalnog stanovišta. Njegov 

rad nam predočava borbu različitih idejnih sistema i tradicija u 

kontekstu analize Sabora trubača u Guči, neobično živo i podsticajno 

svedočeći o nizu kontrasta koji prate ovaj fenomen, 

razotkrivajući nam relacije od ključnog značaja za aktuelnu 

srpsku stvarnost. 

Na osnovu svega prethodnog još jednom zaključujemo da 

ova studija svakako zaslužuje da bude objavljena i prezentovana 

naučnoj i široj javnosti, s obzirom na brojne kvalitete koje 

poseduje. 

Dr Ivica Todorović 

Etnografski institut 

SANU, Beograd 

384

IMENSKI REGISTAR 

A 

Adamović, V., novinar, 311 

Agipović, Durmiš, trubač, 120 

Ajdačić, Živorad, režiser, 102, 213-214 

Ajdarević, Jovica, trubač, 75, 88, 91, 149, 152 

Ajdinović, Elvis, trubač, 123, 136, 150, 241 

Ajdinović, Nani, trubač, 76 

Ajdinović, Nezir, trubač, 238 

Ajredinović Božidar, trubač, 56, 71, 77, 89, 149, 151 

Al Salahh, Saad, trener, 72 

Aleksinački, Minta, kompozitor, 85 

Alempijević, Dragan, novinar, 334 

Armstrong, Luj, muzičar, 54, 227, 233 

Anđelković, Zoran Baki, političar, 135 

Andrić, R., novinar, 97 

Antonić, Slobodan, sociolog, 99, 125, 127, 288 

Antonijević, Pero, političar, 203 

Apoloni, Aleksandar, pravnik, turistički radnik, 80 

Aračić, general, 172 

Arnautović, Radojko, trubač, 31, 152 

Avdić, L., novinar, 96 

Avramović, Krsta, političar, 203 

Azirović, Srđan, trubač, 151 

B 

Babić, Dragan, publicista, 11, 22, 50, 99, 193, 195, 219, 253-255, 

265-266, 287, 311, 330, 333-334 

Babić, Milovan, trubač, 55, 57, 59, 61-62, 64-65, 67, 71, 76, 

85-86, 149, 151-152, 168, 216-217, 231, 235-237, 251, 315, 368 

Babić, Radovan, trubač, 31, 60-61, 149-150, 152, 223-224, 313 

Babić, Vladan, profesor, 85, 98 

385


Babić, Živorad, seljak, 120 

Bačević, Batić, novinar, 126-127, 200, 254, 287-288, 311-312 

Baja, ''Mali knindža'', estradna ''zvezda'', 184 

Bajramović, Šaban, muzičar, 318 

Bakić, Bakija, trubač, 35, 38, 42, 44-48, 54, 59, 66, 149, 152, 

224-226, 230-231, 233-234, 241, 368 

Bakočević, Aleksandar, političar, 92-93, 204 

Balan, Marija, slikarka, 55 

Baletić, Branko, režiser, 314 

Bandić, Dušan, etnolog, 198 

Batić, Vladan, političar, 135, 138 

Baumgartnen, Karl, producent, 329 

Bećković, Matija, književnik, 133, 178, 298, 301 

Berbelja, Oskar, vajar, 59 

Berček, glumac, 213 

Berberović, Sait, trubač, 230 

Bešlat, Volf, istoričar, 88 

Betoven, kompozitor, 320 

Bodiroga, košarkaš, 233 

Bojanić, Bane, estradna ''zvezda'', 130 

Bojanić, Živko M., publicista, 95, 127, 147, 197-198, 218, 

254-256, 265, 287, 311, 330 

Bouler, Džeri K., istoričar, 265 

Božović, Ratko, sociolog, 198 

Brankov, Radovan, novinar, 50, 66, 75, 218 

Bregović, Goran, muzičar, 138, 191, 235, 239, 242, 247-248, 

316-318, 325-329, 333, 338, 341-342, 350, 359 

Brena, Lepa, estradna ''zvezda'', 86, 107-108, 130, 135, 208-209, 316 

Brkić, Sredoje, političar, 18 

Broz, Josip Joža (Titov unuk, Žarkov sin), privrednik, 179 

Broz, Josip Tito, političar, 57, 61, 63-65, 69-71, 79, 82-84, 87-90, 

93, 104, 139, 162-164, 167-169, 171-173, 179, 181-183, 192-193, 

196-197, 199, 204, 216, 236, 239-240, 366, 368 

Broz, Jovanka, političar, 57, 216, 236 

Bučevac, Jelenko, novinar, 49 

Bugarčić M., novinar, 50 

Bugarčić, Savatije, seljak, 206 

Bukvić, Ljiljana, novinar, 354-355 

Bulajić, Veljko, režiser, 181 

Burke, Piter, istoričar, 12 

Buš, Džordž stariji, političar, 102 

386

C 

Cicvarići, muzičari, 231 

Citron, Marko, novinar, 200, 287, 290, 312, 334, 352 

Clinton Bill, političar, 207 

Cvetković, M., novinar, 97 

Cvetković, Miko, političar, 203 

Cvetković, Vladimir, političar, 106 

Č 

Čačanin, Jovo, trgovac, 306 

Čejni, Dejvid, sociolog, 288 

Čejs, Bil, muzičar, 234 

Čipčić, Vesna, glumica, 108 

Čolić, Milutin, novinar, 49 

Čolić, Zdravko, estradna ''zvezda'', 103 

Čomski, politikolog, 354 

Ć 

Ćelović, Branko, režiser, 313 

Ćosić, Dobrica, književnik, 167 

Ćosić, Miroslav, novinar, 265 

D 

Dautović, Sava, novinar, 354 

Davidović, Goran, istoričar, 196 

Davidović, Grujica, general, 123 

Davinić, Milutin, turista, 189 

Dedžonet, Džek, muzičar, 246, 370 

Dejvis, Majls, muzičar, 235, 242 

Dević, Dragoslav, etnomuzikolog, 28, 51, 138, 160, 194-195, 256 

Dibi, Žorž, istoričar, 12 

Dičev, Ivajlo, antropolog, 351 

Dinkić, Mlađan, političar, 284 

Dragićević-Šešić, Milena, kulturolog, 198, 200, 218, 254, 287, 

301, 342, 353 

Dragosavac, P., novinar, 255 

Drašković, Vuk, političar, 92, 135, 138, 179, 204 

Drulović, Milenko, političar, 39, 165 

Dvorniković, Vladimir, filozof-etnopsiholog, 159, 194, 226, 254 

Džejms, Hari, muzičar, 69, 227-228 

387 

Imenski registar


Đ 

Đani, Mambo, turista, 189 

Đelić Božidar, političar, 130 

Đinđić, Ružica, (udovica Zorana Đinđića) političar, 130, 133, 216, 218 

Đinđić, Zoran, političar, 109, 115, 120, 130, 133, 135, 210, 216, 218 

Đoković, Milan, novinar, 50-52, 66-67, 99, 196 

Đorđević, Aleksandar, režiser, 316 

Đorđević, Branislav, novinar, 312 

Đorđević, Dragoslav M., prota, 52 

Đorđević, Mladomir Puriša, režiser, 29, 33, 161, 195, 313-314 

Đorđević, Radiša, političar, 106 

Đorđević, V., etnomuzikolog, 226 

Đorđević-Jovanović, Stanojla Caka, profesor, 24 

Đujić, vojvoda, 184 

Đukić, Miodrag, političar, 105, 174, 207 

Đukić, Slavoljub, publicista, 49 

Đurić, Antonije, publicista, 67, 311 

Đurić, Darko, trubač, 251 

Đurić, Milisav Pavle, političar, 64 

Đurić, Milojko, trubač, 151 

E 

Erak, Zoran, novinar, 124, 218 

Erić, Dobrica, književnik, 104 

Evans, Gil, muzičar, 235 

F 

Fanđo, vozač ''Formule 1'', 130, 135 

Feliks, Lajko, muzičar, 243, 245 

Felini, režiser, 102 

Ferenci, Šandor, psiholog, 333 

Filipović, Vidoje, trubač, 151 

Forman, režiser, 243 

Frisk, Džon, socolog, 196 

G 

Gabriel, Piter, muzičar, 202 

Gačić, Dragan, političar, 106 

Gavrilović, Vasilije, biznismen, 343 

Gilespi, Dizi, muzičar, 235 

Glavonjić, Stanko, trubač, 46, 150 

Globokar, Vinko, muzikolog, 253 

Gluščević, Zoran, književni kritičar, 22 

388

Gocić, Goran, filmski kritičar, 331-334 

Gojković, Duško, muzičar, 235, 254, 329 

Golemović, Dimitrije, etnomuzikolog, 14, 253, 255-256 

Gomeš, Rui, turista, 345 

Gori, Aleksandro, novinar, 330 

Gruden, Slobodanka, političar, 102, 105, 115, 207 

Grujičić, Nebojša, novinar, 255 

Grujović, Nenad, ekonomista, 263 

Guljemi, Lorenco, novinar, 200, 287, 290, 312, 334, 353 

Gut, Stjepko, muzičar, 235 

H 

Habul, Mihailo, novinar, 49 

Halupova, Zuzana, slikarka, 55 

Herman, Vudi, muzičar, 234 

Hobsbom, Erik, istoričar, 12, 193, 364 

Hristić, Zoran, kompozitor, 49, 85, 315 

I 

Ignjić, Dragan, trubač, 63, 151-152 

Ilić, Aleksandra, novinar, 353 

Ilić, Radovan, političar, 138 

Ilić, Velimir Veljo, političar, 130, 135, 138, 145-146, 189 

Ilić, Vladimir, novinar, 148 

Ismailović, Junuz, trubač, 39, 42, 48, 51, 59, 149, 152, 231-232 

Istvud, Klint, glumac, 242 

Ivanović, Lj., novinar, 333 

Ivanović, Radenko, novinar, 99 

Ivković, Branislav, političar, 214 

J 

Jakšić, Milan, novinar, 353 

Janjatović, Petar, muzički kritičar, 331, 334 

Janković, Milutin, vojvoda, 18 

Jansen, Stef, antropolog, 202, 354 

Jegoškin, Valerije, ruski diplomata, 130 

Jelisijević, M., novinar, 66 

Jolović, Slobodan, političar, 146, 217 

Jonaš, Martin, slikar, 55 

Jovančević, Rade, publicista, 95 

Jovanović, Dragoljub, političar, 161, 195 

Jovanović, Miroslav, istoričar, 352, 381 

Jovanović, Ranko, trubač, 151 

389 

Imenski registar


Jovanović, Tomo, trubač, 152 

Jovašević, Dragoljub D., kompozitor, 22, 66-67, 196-197, 254 

Jović, Mirko, političar, 103, 107, 207 

K 

Kačarević, S., novinar, 96 

Kalabić, vojvoda, 184 

Kaluđerčić, Kamenko, režiser, 78, 315 

Kanceljak, Ozren, novinar, 255, 266, 331 

Kandido-Jakšić, Marija, psiholog, 200, 288-289 

Kapor, Momo, književnik, 9, 75, 78, 197, 254-256, 265-266, 287-288, 315 

Kapelan, Bogdan, partizan, 30 

Karađorđević, Aleksandar, prestolonaslednik, 172, 207 

Karađorđević, Jelisaveta, princeza, 66, 92-93, 130-131, 176, 204-207, 218 

Karađorđević, Olga, kneginja, 204 

Karađorđević, Pavle, knez, 204 

Karađorđević, Petar II, kralj, 172 

Karađorđević, Tomislav, princ, 103, 105-106, 173, 207 

Karadžić, Radovan, političar, 139, 146-148, 182-184, 188, 193, 

200, 217, 219, 307, 312, 348, 354 

Karadžić, Vuk, filolog, 84, 171, 194-195 

Karavelić, Velimir, vajar, 116-117 

Karić, Bogoljub, političar, 118, 298 

Karić, braća, političari-biznismeni, 116, 118, 121, 211-212 

Karić, Milanka, supruga Bogoljuba Karića, 118 

Karić, Sreten, političar, 118, 212-213 

Katarina, Olivera, estradna ''zvezda'', 210, 236 

Kavaja, Nikola, komandos, 139 

Kečić, Miodrag, novinar, 71, 204 

Kejdž, Džon, muzičar, 320 

Kenigzberg, Helmut G., istoričar, 265 

Klas, Aleksandar, karikaturista, 165 

Klajn, Naomi, sociolog, 354 

Knežević, Veljko, jugoslovenski diplomata, 115 

Kojadinović, Dragan, političar, 140, 145, 148, 198, 217, 352 

Kojić, Zorica, novinar, 256 

Koka, Jirgen, istoričar, 12 

Kolaković, Nikola, novinar, 287 

Kolijer, Džems Linkoln, publicista, 254 

Komad, Bora, novinar, 75 

Kontić, Radoje, političar, 106 

Kopicl, Vladimir, novinar, 353 

Kordić, Marija, novinar, 218 

390

Kostić, Aleksandra, filozof, 289 

Kostić, Milenko, biznismen, 121 

Kostić, Raka, trubač, 33, 35, 38-39, 41, 44, 51, 54, 57, 65-66, 

149, 152, 224-228, 230-231, 260 

Kostić, Toma, biznismen, 207 

Košničar, Sofija, sociolog, 200, 218, 253, 332 

Koštunica, Vojislav, političar, 130, 146, 215, 217, 318 

Košutić, Budimir, političar, 106 

Kovačević, Dušan, general, 106 

Kovačević, Ivan, etnolog, 265 

Kovačević, Momčilo, novinar, 66 

Kovačević, Predrag, novinar, 148 

Kovačević, Živorad, političar, 71, 204 

Kozić, Goran, novinar, 124, 126, 197 

Kremer, Dragan, muzički kritičar, 199, 254, 331 

Krleža, književnik, 172 

Krstonić, M., novinar, 49 

Kumar, Arun, indijski dipolomata, 337 

Kupres, Radovan, novinar, 200, 288, 311-312 

Kusturica, Emir, režiser, 89, 111-113, 116, 125, 128, 175, 191, 235, 

239-240, 243, 247-248, 250-251, 316-329, 331-334, 338, 342, 359, 368-369 

L 

Lango, M.M., novinar, 50 

Lazarević, Dejan, trubač, 151 

Lazarević, Dragana, maneken, 103 

Lazić, Miloš, novinar, 124, 196, 218 

Lazić, Veljko, novinar, 288 

Lazović, Dragan, trubač, 151 

Lazović, Svetozar, trubač, 70, 79-80, 83, 86, 105, 111, 149-152 

Lečić, Branislav, političar, 133, 136 

Lekić, S., novinar, 99 

Leone, Serđo, režiser, 243 

Leposavić, D., novinar, 51 

Levi, Pavle, publicista, 332-334 

Lidl, Jozef, trgovac, 25 

Lilić, Zoran, političar, 118 

Limpman, Piter, turista, 69, 336 

London, Frenk, muzičar, 246, 255, 369 

Lučić, Mile, ugostitelj, 143, 264 

Lukić, Jovan, prota, 21-22, 48, 255 

Lukić-Krstanović, Miroslava, etnolog, 195, 265, 287, 300, 364 

Luković, Petar, novinar, 127, 198, 353 

391 

Imenski registar


LJ 

Ljubičić, Nikola, general, 236 

M 

Maksimović, Jovan, novinar, 49-50 

Malešević, Miroslava, etnolog, 200-201, 301, 354 

Mamutović, Ekrem (Mladenović, Milan), trubač, 63, 73, 85-86, 

94, 113, 116, 126, 131, 138, 149-150, 153, 218, 242, 248-249 

Mamutović, Nenad (Mladenović, Nedan), trubač, 83, 114, 121, 149-150 

Mandić, Klara, političar, 106 

Manojlović, Miki, glumac, 322 

Marić, Aleksandar, novinar, 334 

Marija, trbušna plesačica, 264 

Marinković, Radovan M., novinar, 10-11, 21-22, 48-52, 66-67, 94, 

97, 125-127, 196-197, 218, 253-255, 330, 352 

Marinović, Miško, ugostitelj, 216 

Marjanović, Bogosav Boca, novinar, 10, 49, 66, 75, 94-98, 127, 

193, 196-199, 213, 218-219, 255, 330, 352-353 

Marjanović, Đorđe, muzičar, 167 

Marković, Boban, trubač, 13, 85, 88, 90, 101, 108, 113, 118, 123, 

129, 131-133, 138, 141, 147, 149-151, 153, 177, 180, 198, 218, 

233, 239, 243-248, 255, 290, 316, 318, 325-326, 338, 368-370 

Marković, Dragoslav, političar, 71, 204 

Marković, Ljubomir, publicista, 197 

Marković, Marko, trubač, 246 

Marković, Milovan, političar, 203 

Marković, Predrag, istoričar, 199-201, 353 

Marković, Slobodan (''Libero Markoni''), književnik, 9, 48, 50, 

253, 265-266, 311 

Marković, Stojan, novinar, 266 

Marković, Zorica, estradna ''zvezda'', 135 

Martin, Leo, muzičar, 83 

Maslar, Slavko, publicista, 22 

Matić, Đorđe, publicista, 301 

Maticki, M., novinar, 50, 311 

Matković, Dušan, političar, 212-213 

Matović, Vera, estradna ''zvezda'', 135 

Mekferin, Bobi, muzičar, 246, 370 

Mićunović, Dragoljub, političar, 107, 208 

Mićunović, Nataša, sociolog, 200, 333, 355 

Mihailović, Janko Moler, živopisac, 54 

Mihailović, Dragoljub, general, 18, 172, 180, 183-184, 188, 307, 

392

354, 357, 367 

Mihailović, Vojislav, političar, 124, 213 

Mijatović, Miša, ugostitelj, 26 

Milenković, B., novinar, 51 

Miletić, Momir, trubač, 16 

Milić, Dušan, režiser, 329 

Milić, Milija, trubač, 85, 89, 91, 94, 151, 237 

Milivojević, Dragoljub, ugostitelj, 26 

Milojević, Dragomir, političar, 63 

Milojević, M., muzikolog, 253 

Milojković, Mirko, novinar, 29 

Miloradović, Dragana, etnolog, 288, 301 

Miloradović, Goran, istoričar, 199 

Milosavljević, Mirjana, novinar, 198 

Milošević, Slobodan, političar, 99, 102, 121, 124, 146, 171-172, 

175-176, 178, 181, 186, 188, 192, 197, 207, 210, 212-213, 215, 

217, 239, 279, 307, 346, 348, 353, 357, 367 

Milovanović, Cane, turista, 276 

Milutinović, Žika, novinar, 95 

Misio, Stefano, novinar, 330 

Mitrović, Mihailo, arhitekta, 69 

Mitrović, Žika, režiser, 314 

Mladić, Ratko, general, 124, 139, 146, 148, 183-184, 193, 213, 

217, 219, 307, 348, 354 

Mocart, kompozitor, 240 

Močnik, Rastko, sociolog, 347 

Mojaš, M., novinar, 95 

Mokranjac, kompozitor, 231 

Momčilović, M., novinar, 125 

Monkton, Antoni, britanski diplomata, 130 

Moren, Edgar, sociolog, 315, 330 

Mouz, Džordž L., istoričar, 265 

Mrmak, Sava, režiser, 181 

Mulina, Slobodan, muzičar, 135 

Munitić, Ranko, filmski kritičar, 331-332 

Muslibegović, Alma, novinar, 353 

Mustafa, muzičar, 158 

N 

Naumović, Slobodan, etnolog, 194-195 

Negovanović, Marko, general, 106 

Nešić, Vladimir, 288 

Nemanjić, Miloš, etnolog, 195 

393 

Imenski registar


Nikolić, Dragoslav, političar, 71, 204 

Nikolić, Milan ''Mali Donja'', trubač, 57, 59-60, 68, 76, 149, 314 

Nikolić, Primislav, seljak, 107 

Nikolić, Radojko, publicista, 50 

Nikolić, Slava, seljak, 212 

Novaković, A., novinar, 354 

Novaković, Slobodan, režiser, 315 

Novković, Aca, trubač, 68, 151, 206, 241 

Nušić, Branislav, književnik, 43, 167, 197 

O 

Obradović, Danilo, trubač, 151 

Obradović, Srećko, trubač, 34-35, 38, 150, 313 

Obradović, Vuk, političar, 115 

Obrenović, Milan, kralj, 163, 172, 366 

Obrenović, Miloš, knez, 158 

Obućina, Leka, novinar, 49-50 

Ocokoljić, Mirko, seljak, 195 

Ojdanić, Dragoljub, general, 106, 213 

Ostojić, Boško, trubač, 57, 59, 79, 151-152, 314 

Ostojić, Milica (''Mica Trofrtaljka''), estradna ''zvezda'', 301 

Ostojić, Veljko, trubač, 143, 150 

Otašević, Danica, novinar, 124 

Otašević, Gvozden, novinar, 10, 95-99, 124, 126, 197, 254-255 

P 

Pahlavi, Reza, car, 56 

Pajić, A., novinar, 50 

Pajović, Jovan, učitelj, 30 

Palalić, Slobodan, političar, 203 

Pančić, Teofil, novinar, 201, 354 

Panović, Zoran, sociolog, 255-256 

Pantović, Radovan, političar, 71, 204 

Papić, Gorislav, novinar, 255 

Pareles, Jon, novinar, 245, 369 

Paskaljević, Goran, režiser, 316 

Pavaroti, operski pevač, 320 

Pavković, Nebojša, general, 123, 130, 213 

Pavlović, Milivoje, političar, 106 

Pavlović, Veroljub, političar, 203-204 

Pavlović, Zoran, novinar, 212 

Pavlović, Živojin, režiser, 313 

394

Pelević, Borislav, političar, 130, 135, 138 

Perišić, Desimir, trubač, 17, 24, 28-29, 149 

Perišić, Miloš, trubač, 151 

Pešić, Dragoljub, političar, 135 

Petrović, Andrija, partizan, 57 

Petrović, Darko, trubač, 242-243 

Petrović, Dejan, trubač, 138, 153, 242-243 

Petrović, Dragoljub, novinar, 148, 200, 219, 312, 353 

Petrović, G., novinar, 52, 66-67 

Petrović, M., novinar, 254, 289 

Petrović, Milovan Mića, trubač, 75, 86, 91, 110, 114, 121, 

150-153, 241-243, 368 

Petrović, Miodrag Šoro, ugostitelj, 82 

Petrović, Petar Ž., etnolog, 21 

Petrović, Rodoljub, novinar, 94-95, 125, 194 

Petrovič, Viktor, kosmonaut, 338 

Petrović, Žarko, kompozitor, 22, 117, 253-254, 256, 368 

Planojević, Mileva, političar, 71, 204 

Plavša, Dušan, muzikolog, 252 

Poklukar, Boštjan, muzičar, 269, 326 

Popadić, Drago, socijalni patolog, 198 

Popović, Dobrila, novinar, 196 

Popović, V., novinar, 252, 256 

Popovski, Krsta, novinar, 288, 334 

Potkonjak, Nikola, političar, 203 

Prelić, Mile, političar, 40, 165-166 

Prica, Ines, etnolog, 254 

Prokić, Dragan, novinar, 67 

Protić, Aleksa, novinar, 43, 90, 109 

Protić, Radoslav Raša, profesor, 103, 161, 166, 171, 195, 218, 265 

Puja, Florika, slikarka, 55 

R 

Radičević, Branko V., književnik, 19-22, 29, 40, 50, 92-93, 154-155, 

157, 160, 162, 165-166, 171-172, 178, 193, 196-197, 199, 205, 207, 

218, 356, 363-364, 366, 372 

Radičević, Nela, novinar, 148 

Radišić, Đorđe, političar, 203 

Radivojević, Blažo, novinar, 15, 366 

Radosavljević, Dragica Cakana, estradna ''zvezda'', 130, 135 

Radošević, M., novinar, 219 

Radović, Slobodan, biznismen, 115 

Radulović, Ognjan, novinar, 353 

395 

Imenski registar


Raković, Predrag, kapetan JVuO, 172 

Raović, Predrag, novinar, 10-11, 21-22, 49-50, 52, 66-67, 94-99, 

124-127, 147-148, 169-197, 199, 218-219, 253-254, 256, 265, 330, 352 

Rašković, Jovan, političar, 91 

Rebrača, košarkaš, 233 

Redžepova, Esma, pevačica, 255 

Rejndžer, Terens, istoričar, 12, 193, 364 

Rišar, Luk, novinar, 290, 353 

Ristić, Jovan, režiser, 214, 313 

Ristić, Ljubiša D., publicista, 254, 330 

Ristić, Slobodan, novinar, 98 

Ristović, G., novinar, 125, 330 

Ristovski, Lazar Laza, glumac, 91, 322 

Rogošić, Dragan, novinar, 96 

Rohajm, Geza, filozof, 333 

Rosić, Gvozden, trubač, 151, 330 

Rudić, Ratko, trener, 74 

S 

Saćipović, Durmiš, trubač, 41, 76, 150, 152 

Sajdić, Ekrem, trubač, 118, 153, 236 

Salijević, Osman, trubač, 239, 241, 325 

Salijević, Slobodan, trubač, 75, 85-86, 94, 96, 101, 105, 111-113, 116, 

129, 133, 135, 149-153, 239-241, 248, 264, 286, 316, 319-320, 368-369 

Santer, Žak, novinar, 314 

Sason, David, izraelski diplomata, 115 

Savković, Dušan, publicista, 48-49 

Sejdić, Fejat, trubač, 60-61, 70, 73, 76, 79, 83, 85-86, 89, 91, 101, 108, 

110-112, 117, 125, 129, 143, 151-153, 214, 237-239, 240, 316, 368 

Sejdić, Rustem, trubač, 238 

Sejdić, Zoran, trubač, 111, 129, 238 

Sekulić, Radoslava Lala, političar, 106 

Serbezovski, Muharem, muzičar, 167 

Sigismund, Jan, danski diplomata, 102 

Simić, Željko, političar, 124, 212-213 

Simović, Tomislav, političar, 106 

Sinđelić, vojvoda, 101, 166 

Skrigin, Žorž, režiser, 314 

Slavković, Joviša M., publicista,11, 21-22, 48-49, 67, 113, 193, 

195-196, 212, 254, 287, 330 

Srećković, Ž., novinar, 50-51, 218 

Stamatović, Milica, novinar, 21, 48, 125-127, 147-148, 198-199, 218, 

396

254-255, 266, 290, 301, 353 

Stamenković, Miomir, režiser, 316 

Stanimirović, Milivoje, trubač, 56, 150, 152 

Stanković, Dana, novinar, 334 

Stanković, P., novinar, 52 

Stankovića, Bora, književnik, 286 

Stavrić, Ljubiša, novinar, 125, 255, 333 

Stefan, episkop žički, 176 

Stepanović, Stepa, vojvoda, 238 

Sting, muzičar, 243 

Stojanović, Dobrivoje, trubač, 45, 152 

Stojanović, Marko, etnolog, 300 

Stojanović, Zoran, novinar, 124 

Stojić, Nikola Nika, publicista, 11, 15, 22, 24-25, 48-49, 92, 97, 101, 

103, 173, 196, 205, 253 

Stojiljković, Jovan, trubač, 76 

Stojiljković, Vlajko, političar, 213 

Stojković, Jovo ''Bešir'', trubač, 235 

Strauss, Neil, novinar, 218, 256, 353 

Subotić, Krstivoje, seljak, 115, 337-338 

Subotić, Momir, trubač, 16 

Surudžić, Milenko, biznismen, 121 

Svilanović, Goran, političar, 138 

Š 

Šaponjić, Zoran, novinar, 9, 127, 147-148, 199-201, 219, 255-256, 266, 

287-288, 290, 301, 312, 333, 353-354 

Šešelj, Vojislav, političar, 146, 201, 217 

Šifer, Danijel, publicista, 106-107, 208 

Široka, Kolj, političar, 62, 203-204 

Škanata, Krsta, režiser, 61, 314 

Šlezinger, Josip, muzičar, 158, 365 

Šmit, Helmut, političar, 57 

Šnajder, Franjo, trgovac, 25 

Šopalović, Svetlana, maneken, 103 

Šterić, Slobodan, novinar, 311-312, 330 

Štulić, Džoni, muzičar, 316 

Šumaher Mihael, vozač ''Formule 1'', 255, 338, 353 

Šunderić, Bogdan, političar, 76 

Šuvaković, Miško, estetičar, 252 

397 

Imenski registar


T 

Tadić, Boris, političar, 13, 139, 142-143, 145-146, 217, 239 

Tadić, Ljuba, glumac, 78 

Timotijević, Miloš, istoričar, 22, 196, 379-384 

Tirnanić, Bogdan, novinar, 9, 219, 266, 319, 332-333 

Todorov, Cvetan, filolog, 287, 353 

Todorova, Marija, istoričar, 96, 200, 287, 332 

Todorović, Dragan, fotograf, 125-126, 205 

Todorović, Dragan, novinar, 9, 127, 200, 202, 219, 266, 290, 300-301, 312 

Todorović, Ivica, etnolog, 197, 289, 384 

Todorović, Milenka, domaćica, 88 

Todorović, Stojan, novinar, 66 

Todosijević, G., novinar, 125 

Travolta, Džon, glumac, 278 

U 

Umković, Slobodan, političar, 106 

V 

Vasiljević, Miodrag, etnomuzikolog, 35, 160, 217 

Veličković, Dragan, trubač, 61, 149 

Veličković, Stojan, trubač, 72 

Veljković, D., novinar, 252, 256 

Veselinov, Jovan, političar, 172 

Virović, J., novinar, 333 

Višnjić, Petar, istoričar,196 

Vitezović, Milovan, književnik, 111 

Vitezović, Radiša, trubač, 151 

Vitezović, Radojko, trubač, 62, 149, 151, 180 

Vlahović, Bobo, (sin Veljkov), 179 

Vlahović, Branko, (sin Veljkov), 179 

Vlahović, Veljko, političar, 179 

Vojinović, Slavomir, novinar, 97, 255 

Vrzić, Nikola, novinar, 353 

Vučković, Ana, novinar, 198, 289 

Vujošević, Đurđina, penzioner, 95 

Vujović, Vlastimir Lale, političar, 25, 163, 165, 203 

Vujović, Zoran, političar, 214 

Vukosavljević, Miladin, publicista, 52, 66-67, 95-96, 99, 197 

398

Z 

Zatežić, Novica, novinar, 10, 67, 94, 125, 132, 147-148, 252, 256, 266 

Zavirović, Nada, etnomuzikolog, 248 

Zdravković, Živojin, kompozitor, 49, 165-166, 226 

Zoćević, Zorica, novinar, 148 

Ž 

Žarić, Mirko, političar, 71, 204 

Živković, Bogosav, vajar naivac, 48, 54, 56-58, 62 

Živković, Vasilije, publicista, 21 

Živković, Marko, sociolog, 333 

Živojinović, Slobodan Boba, teniser, 107, 115, 118, 130, 135, 208 

Živulović, Žika Serafim, novinar, 49-50, 194 

Žižek, filozof, 354 

399 

Imenski registar

BELEŠKA O AUTORU 

Miloš Timotijević, istoričar (1969, Čačak). Studije 

istorije upisao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 

1991. godine. Diplomirao je 1996, a od 1997. godine 

radi u Narodnom muzeju u Čačku. Zvanje kustosa dobio je 

1998. godine. Član je redakcije ''Zbornika radova Narodnog 

muzeja''. Istraživački se bavi istorijom čačanskog kraja u 20. 

veku. Do sada je organizovao ukupno pet izložbi, objavio 16 

članaka u stručnim časopisima u Beogradu i Čačku, dva kataloga, 

tri rada koji priređuju arhivsku građu, jednu bibliografiju, 

četiri prikaza knjiga. 

Objavio je pet monografija. Za prvu knjigu trilogije ''Zatamnjena 

prošlost. Istorija čačanskih Ravnogoraca 1941- 

1945'', 1-3, Čačak - Kraljevo - G. Milanovac, 2002-2004, (sa 

kolegom Goranom Davidovićem iz Istorijskog arhiva u 

Čačku) nagrađen je decembra 2003. godine od Arhiva Srbije 

nagradom "Đurđe Jelenić", za najbolji rad iz oblasti istoriografije 

i arhivistike te godine. Cela trilogija dobila je 15. 

juna 2005. godine nagradu ''Dragiša Kašiković''. 

Za monografiju ''Manastiri Ovčarsko-kablarske klisure'', 

Čačak, 2004, zajedno sa koleginicom Delfinom Rajić, nagrađen 

je 18. decembra 2004. godine nagradom opštine 

Čačak za doprinos u kulturi. Knjiga je dobila i nagradu ''Danica 

Marković'', od Gradske biblioteke u Čačku, kao izdavački 

poduhvat u Čačku 2004. godine. Monografija je dobila 

i nagradu Muzejskog društva Srbije, ''Mihajlo Valtrović'', 

koja je uručena 18. maja 2005. godine. 

Više podataka i bibliografija radova na adresi: www.cacakmuzej.org.yu/m_t. 

400

SADRŽAJ 

Predgovor ili zašto pisati? ................................................................. 5 

Uvod u ''masovno ludilo'' ................................................................ 13 

KORENI .......................................................................................... 15 

HRONIKA SABORA 1961 - 2004. ................................................. 23 

PRVA DECENIJA — SPASAVANJE TRADICIJE I STICANJE 

POPULARNOSTI .......................................................................... 23 

Prvi Sabor (14. oktobar 1961. god.) ................................................ 23 

Drugi Sabor (15, 16. i 17. septembar 1962. god.) ............................ 29 

Treći Sabor (7, 8, 9. i 10. septembar 1963. god.) ............................. 33 

Četvrti Sabor ( 12. i 13. septembra 1964. god.) .............................. 37 

Peti Sabor (4. i 5. septembar 1965. god.) ........................................ 38 

Šesti Sabor (17. i 18. septembar 1966. god.) ................................... 40 

Sedmi Sabor (2. i 3. septembar 1967. god.) .................................... 42 

Osmi Sabor (31. avgust-1. septembar 1968. god.) .......................... 43 

Deveti Sabor (30-31. avgust 1969. god.) ......................................... 45 

Deseti Sabor (30. avgust-6. septembar 1970) ................................. 46 

DRUGA DECENIJA — NARODNO STVARALAŠTVO 

POD PLAŠTOM IDEOLOGIJE ........................................................ 53 

Jedanaesti Sabor (2-6. septembar 1971. god.) ................................ 53 

Dvanaesti Sabor (1-3. septembar 1972. god.) ................................ 54 

Trinaesti Sabor (31. avgust-2. septembar 1973. god.) ..................... 55 

Četrnaesti Sabor (30. avgust-1. septembar 1974. god.) .................. 56 

Petnaesti Sabor (29-31. avgust 1975. god.) ..................................... 58 

Šesnaesti Sabor (27, 28. i 29. avgust 1976. god.) ............................ 59 

Sedamnaesti Sabor (26, 27. i 28. avgust 1977. god.) ....................... 60 

Osamnaesti Sabor (1, 2. i 3. septembar 1978. god.) ....................... 61 

Devetnaesti Sabor (24, 25. i 26. avgust 1979. god.) ........................ 62 

Dvadeseti Sabor (29, 30. i 31. avgust 1980. god.) ........................... 63 

401


TREĆA DECENIJA — DUGI ''POSMRTNI MARŠ'' 

DRUGU TITU ................................................................................. 68 

Dvadest prvi Sabor (28, 29. i 30. avgust 1981. god.) ....................... 68 

Dvadeset drugi Sabor (27, 28. i 29. avgust 1982. god.) .................. 70 

Dvadeset treći sabor (26, 27. i 28. avgust 1983. god.) ..................... 71 

Dvadeset četvrti Sabor (24, 25. i 26. avgust 1984. god.) ................. 74 

Dvadeset peti Sabor (23, 24. i 25. avgust 1985. god.) ..................... 76 

Dvadeset šesti Sabor (22, 23. i 24 avgust 1986. god.) ..................... 79 

Dvadeset sedmi Sabor (21, 22. i 23. avgust 1987. god.) .................. 83 

Dvadeset osmi Sabor (26, 27. i 28. avgust 1988. god.) .................... 86 

Dvadeset deveti Sabor (25, 26. i 27. avgust 1989. god.) .................. 89 

Trideseti sabor (24, 25. i 26. avgust 1990. god.) .............................. 91 

ČETVRTA DECENIJA — NACIONALNA ELITA 

''OTKRIVA'' GUČU ....................................................................... 100 

Trideset prvi Sabor (22, 23. i 24. avgust 1991. god.) ..................... 100 

Trideset drugi Sabor (21, 22. i 23. avgust 1992. god.) ................... 102 

Trideset treći Sabor (20, 21. i 22. avgust 1993. god.) ..................... 105 

Trideset četvrti Sabor (26, 27. i 28. avgust 1994. god.) .................. 108 

Trideset peti Sabor (25, 26. i 27. avgust 1995. god.) ...................... 110 

Trideset šesti Sabor (23, 24. i 25. avgust 1996. god.) .................... 112 

Trideset sedmi sabor (22, 23. i 24. avgust 1997. god.) ................... 115 

Trideset osmi sabor (21, 22. i 23. avgust 1998. god.) ..................... 116 

Trideset deveti sabor (20, 21. i 22. avgust 1999. god.) ................... 119 

Četrdeseti sabor (24, 25, 26. i 27. avgust 2000. god.) .................... 121 

PETA DECENIJA — RAĐANJE SVETSKOG 

KARNEVALA ............................................................................... 128 

Četrdeset prvi sabor (24, 25. i 26. avgust 2001. god.) ................... 128 

Četrdeset drugi sabor (8, 9, 10. i 11. avgust 2002. god.) ............... 132 

Četrdeset treći sabor (7, 8, 9. i 10. avgust 2003. god.) ................... 136 

Četrdeset četvrti sabor (5, 6, 7. i 8. avgust 2004. god.) .................. 139 

''Prva truba'' Sabora u Guči 1961-2004. ........................................ 149 

''Truba publike'' Sabora u Guči 1961-2004. .................................. 150 

Pobednički orkestri 1961-2004. .................................................... 152 

''SABOR JE ČUDO'' — MASOVNO OKUPLJANJE U GUČI 

KAO KULTUROLOŠKI FENOMEN ........................................... 154 

1. BORBA TRADICIJA ................................................................. 154 

402

1.1. Seoska ili komunistička ideologija ........................................ 154 

1.2. ''Haos'' postkomunizma ......................................................... 171 

1.3. Kič kao nacionalna idelogija ............................................. 178 

2. POLITIČARI, PRINCEZE I ''BOGINJE'' ................................... 203 

3. ''U ČULNOSTI ČOVEKOVOJ JE POREKLO'' 

— TRUBAČI I NJIHOVA MUZIKA ....................................... 220 

4. ŠATRE — POZORNICE MAŠTE I TELESNOG 

BLAŽENSTVA ..................................................................... 257 

5. EGZOTIKA I EROTIKA ........................................................... 267 

6. SUKOB GENERACIJA — PORODIČNI LJUDI I 

PIJANA OMLADINA ................................................................... 291 

7. ŠARENI VAŠAR ....................................................................... 302 

8. MAGIČNA MOĆ MEDIJA — FILM I TELEVIZIJA ................... 313 

9. STRANCI ''DOMAĆI'' I ONI ''PRAVI'' .................................. 335 

BEZ FAJRONTA ........................................................................... 356 

SUMMARY .................................................................................. 365 

Izvori i literatura ............................................................................ 373 

Izvodi iz recenzija ......................................................................... 379 

Imenski registar ............................................................................ 385 

Beleška o autoru ........................................................................... 400 

403 

Sadržaj

CIP - Katalogizacija u publikaciji 

Narodna biblioteka Srbije, Beograd 

087.5 

TIMOTIJEVIĆ, Miloš 

Karneval u Guči : / [Miloš Timotijević]. - 

1. izd. Čačak : Legenda, 2004 

(Kraljevo : Kvark). - 404 str. : 

ilustr. ; 21cm 

Tiraž 1.000. 

ISBN 86- 

COBISS.SR-ID 117290764 

404

karneval u guči

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?