1 |
Oktobar 1941-2011 - Народни музеј Краљево
Oktobar 1941-2011 - Народни музеј Краљево
- No tags were found...
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
1 |
КРАЉЕВАЧКИ ОКТОБАР 1941.<br />
| 2
ОПОМЕНА<br />
3 |
| 4
НЕВИНО ПАЛИМ ЖРТВАМА КРАЉЕВА<br />
ТАОЦИМА КОЈЕ НЕМЦИ ЗАТОЧИШЕ<br />
У ЛОКОМОТИВСКУ ХАЛУ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ РАДИОНИЦЕ КРАЉЕВО<br />
И ПОГУБИШЕ ПО КВОТИ 100 СРБА ЗА ПОГИНУЛОГ<br />
50 ЗА РАЊЕНОГ НЕМАЧКОГ ВОЈНИКА<br />
ОД 15. ДО 20. X 1941. ГОДИНЕ<br />
5 |
| 6
„Уколико историја није заснована на истинољубљу и томе не тежи, можда је боље да је и нема. Јер<br />
свет се ослања на историју. То је темељ на коме он почива. Ми је можемо анулирати, можемо ниподаштавати,<br />
можемо сматрати да ми идемо у ново време одбацујући ту историју. Без обзира колико<br />
су наши погледи нови, револуционарни, за некога анархични, она нас прати као сенка коју за собом<br />
вучемо. Према томе, та сенка треба да буде нешто што одражава нашу фигуру, али што истовремено<br />
не утиче на нас да нас поклопи тамом и да нам засени људску свест.“ Радован Самарџић*<br />
* Милош Јефтић, Историчар - Радован Самарџић, Сима Ћирковић, Василије Крестић, Чедомир Попов, Београд, 1992, 36–37
| 8
О КРАЉЕВАЧКОМ ОКТОБРУ 1941. ПОСЛЕ СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА | Одмазда<br />
коју су Немци извршили од 15. до 20. октобра 1941. године је најтрагичнији догађај<br />
у историји Краљева. Не постоји реч којом се може адекватно изразити страхота,<br />
суровост и трагичност страдања невиних талаца прикупљаних и затвараних у<br />
локомотивској хали Железничке радионице Краљево од 4. октобра 1941. године,<br />
зарад чудне немачке математичке формуле изражене у квоти: стрељање сто Срба<br />
за погинулог и педесет за рањеног Немца. Ванредно стање са преким судом Немци<br />
су у Краљеву завели 15. октобра, за губитке претрпљене тога дана – 14 мртвих и<br />
10 рањених, чиме су претњу изражену у наведеној формули, најављивану и путем<br />
летака, почели да остварују у крвавом пиру људског безумља.<br />
О краљевачком октобру написано је доста. Опеван је у песмама и поемама,<br />
описан у литератури, тумачен у историографији, приказан на филму, увршћен у<br />
школски образовни програм. Једном речју, присутан је у свим сферама стваралаштва,<br />
али, нажалост, још увек не на прави начин – довољно истинит и веродостојан.<br />
Зашто?<br />
Немци нису дозвољавали ширење било каквих информација и прављење светилишта<br />
на самом месту злочина, забрањујући стављање крстова и украшавање<br />
гробова. Недићева власт је у границама својих овлашћења и могућности решавала<br />
само питање породичних принадлежности и правно-имовинских односа, не<br />
бавећи се истрагом самог догађаја.<br />
Поред свега тога, породице и родбина су успели да гробове ближњих обележе<br />
крстачама, именом и презименом, да припадајуће верске обреде обаве у<br />
цркви и први годишњи помен 1942. године уз одобрење немачког мајора Димела,<br />
на гробљу стрељаних уз присуство свештеника.<br />
Одмах после ослобођења Краљева 29. новембра 1944. године, бригу о таоцима<br />
стрељаним у октобру 1941. године и месту злочина преузима нова власт и користи<br />
их првенствено у идеолошке сврхе. Све је осмишљено за потребе формирања и учвршћивања<br />
нове комунистичке власти и величања успеха НОБ-а и револуционар-<br />
9 |
Краљево, 1936.<br />
ног преображаја. Жртве – таоци су пали за циљеве слободе и револуције. Уместо<br />
утврђивања имена и презимена сваке жртве, појављује се увећан, безимени број<br />
стрељаних. Верски обреди се потискују, а уводе нови, у којима доминирају друштвено-политички<br />
радници – политичари. Место злочина је променило изглед. Уместо<br />
почупаних крстача посађене су тополе, постављани заједнички споменици са петокраком,<br />
а црна боја којом су штампани плакати за најаву годишњих помена, замењена<br />
је шареним колоритом за најаву октобарских свечаности, новокомпоноване манифестације<br />
осмишљене у духу очувања братства и јединства. Награђени пројекат, на<br />
основу кога је спомен гробље добило данашњи изглед, није до краја изведен, иако<br />
су за октобарске свечаности – енормно бројне госте, ауторе и учеснике програма,<br />
трошена значајна средства. Последњи покушај, 2006. године, да се место злочина –<br />
гробље, огради и да се изгради капела у којој би била исписана имена свих жртава<br />
и у којој би потомци и посетиоци могли да одају пошту, још увек није реализован.<br />
Због наведених и многих других разлога, истина о стрељаним таоцима је непотпуна<br />
и непримерена.<br />
После 70 година, потребно је учинити напор и поново се суочити са познатим,<br />
као и новим историјским чињеницама, анализирати многе детаље, дешавања ван и<br />
унутар града, у току трајања блокаде и напада устаничких снага на Краљево 1941.<br />
године, и тако ући у дубљи ниво историјске истине (приче), ближи и примеренији<br />
таоцима – жртвама невино палим у немачкој одмазди.<br />
| 10
Краљ Петар II Карађорђевић<br />
са намесништвом и војним врхом<br />
Истина је потребна и треба учинити све да се на достојан начин осветли и<br />
обележи, како због одбране невино палих жртава – талаца од нове смрти која им<br />
прети настави ли се старање о њима на досадашњи начин, тако и због историјског<br />
наравоученија и поруке – да жртве нису биле узалудне.<br />
Краљевачке установе, Музеј и Архив, од својих оснивања покушавају да сачувају<br />
сваки траг, било у писаном, материјалном или меморијалном облику, и<br />
допринесу очувању истине о краљевачком октобру. Изложба коју Музеј посвећује<br />
невино палим таоцима у Краљеву 1941. године, поводом 70-годишњице<br />
ове трагедије, нов је покушај – допринос расветљавању овог догађаја, и усмеравања<br />
истраживачког рада и интересовања у правцу коначне истине. Питања на<br />
која је до сада избегаван прави одговор или нису постављана, а чињенице и логика<br />
их просто намећу, јесу:<br />
••<br />
У којој мери су били искрени и поштовани договори два антифашистичка<br />
покрета, четничког и партизанског, везани за заједничку борбу и акције<br />
вођене за ослобођење Краљева 1941. године?<br />
••<br />
Да ли је било покушаја, и којих све, да се одмазда над таоцима спречи, заустави<br />
или прекине?<br />
••<br />
Какво је било стање у граду током блокаде октобра 1941. године?<br />
••<br />
Како су, после ослобођења Краљева 1944. године, завршили они који су<br />
учествовали у покушајима да се спречи, заустави или прекине одмазда?<br />
11 |
••<br />
Колико је људи стрељано?<br />
••<br />
На који начин се новоформирана комунистичка власт после ослобођења<br />
Краљева 29. новембра 1944. године односила према палим жртвама и месту<br />
злочина?<br />
••<br />
Како чувати сећање на невине жртве и обележавати годишњице овог пострадања?<br />
Краљево, август 1941. године<br />
У опсади Краљева октобра 1941. године и борбама за његово ослобођење<br />
учествовале су здружене снаге два антифашистичка покрета, идеолошки крајње<br />
удаљена и од самог формирања супротстављена. Краљево је било пример најизразитије<br />
војне сарадње ова два покрета. Они су формирали, у селу Дракчићи,<br />
заједнички штаб који су чинили представници Југословенске војске у отаџбини:<br />
мајор Радослав Ђурић, командант и капетан Јован Дероко, начелник штаба, и<br />
представници партизана: Момчило Моле Радосављевић, командант партизанског<br />
одреда и комесар Ратко Митровић - представници партизана. Истовремено,<br />
Краљево је било и најизразитији пример идеолошког разлаза два покрета, који је<br />
био увод у братоубилаштво почетком новембра 1941. године.<br />
Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО), антифашистички покрет, настао је око<br />
групе официра који нису признавали капитулацију потписану 17. априла 1941.<br />
године, окупљених већ у првој половини маја на Равној гори, на челу са пуковником<br />
Драгољубом Дражом Михаиловићем. Себе су сматрали за једину легалну<br />
и легитимну војну формацију и представнике југословенске владе у Лондону са<br />
задатком да часно и храбро изврше обавезу дату заклетвом Краљу и Отаџбини.<br />
Партизански антифашистички покрет, на челу са Комунистичком партијом Југославије<br />
(КПЈ) и Јосипом Брозом Титом, настао је и развио своје активности после 22.<br />
јуна 1941. године, после напада Немачке на Совјетски Савез. КПЈ је убрзано покренула<br />
припреме за подизање устанка прикупљањем оружја, муниције, санитетског<br />
материјала и другим организационим делатностима, нападима на саобраћајнице,<br />
мостове, пруге, телефонске линије. Партизански покрет је истовремено ушао у револуционарне<br />
делатности, рушење старог режима, нападима и паљењем општинских<br />
зграда и архива, обрачунима са виђенијим грађанима и представницима власти,<br />
паралелно формирајући своје органе власти, народноослободилачке одборе.<br />
Са тако различитим ставовима и задацима, постигнути договори и споразуми<br />
два покрета о заједничким нападима и борби против окупатора, били су<br />
несигурни, њихови међусобни односи веома оптерећени, без пуног поверења и<br />
у сталном очекивању издајства и саботаже.<br />
Стање под окупацијом било је конфузно и све неподношљивије. Резервни<br />
потпуковник Радојко Јовандарић, искусни ратник родом из Обрве, по повратку<br />
из неуспелог априлског ратног похода, овако је описао ситуацију под окупацијом:<br />
„Стигох кући на Ускрс вече. Тиме се заврши моје ратовање од 2 до 20-IV<br />
1941 или боље рећи туцање времена и нерава. Стари ратници ненавикнути на<br />
овај рат беспомоћно блену тупо у стварност данашњице и не могу да схвате<br />
| 12
шта се догађа, не могу да нађу оправдања себи па ма шта предузели па чак ни<br />
за херојско самоубиство. Овај ратни поход са наше стране би се могао назвати:<br />
Блесави дани 1941, а не светли дани.<br />
Немачка команда наређује да се сваки обавезник пријави и преда оружије<br />
под претњом смртне казне. По где-где убијају и вешају људе под изговором да<br />
вешају комунисте или пљачкаше.<br />
Комунисти се гоне немилосрдно, њихове куће пале, а породице интернирају<br />
а они беже у шуму да отуда враћају зло за зло.<br />
Немци ступају у везу са Пећанцем и он наређује да се сваки из шуме врати<br />
кући. Међу људима у шуми налазе се и групе наших патриота-Четника и војника<br />
који се не одазивају на позиве већ чекају време за ослобођење. Споразум Немаца<br />
са Миланом Недићем исто тако пролази.<br />
Гоњења и паљења кућа све чешћа као и убиства.<br />
На име комуниста ’Партизана’ врше се пљачке, уцене, убиства у толикој мери да<br />
је већ несношљиво. Партизани користе прилику да око њих прикупе један мали број<br />
нестрпљивих младића али убрзо силом гоне у своје редове.<br />
Народ укљештен међу 2 ватре (пљачкаши Немци и партизани), почиње да помишља<br />
на организацију за отпор.<br />
Људи војних четника (Драже Михаиловића) силазе у села, и обавештавају о<br />
свом циљу. Нагло почиње организовање четника Југ. народне војске у августу и<br />
септембру док партизани почињу са саботажом, руше мостове, путове нападају и<br />
на возове али снабдевајући се силом од народа нису баш омиљени, у маси.“ 1<br />
Неподношљиво стање у народу под окупацијом све више је захтевало пружање<br />
отпора. Народ се окупљао и на зборовима тражио решење. Предвођени претежно солунцима,<br />
тражили су нови вид заштите. У Витановцу, на другом крају од Обрве, народ<br />
је окупио народни првак Груже Исидор Живковић, солунац и посланик, саветујући их:<br />
„Сада је на вама да се одлучите којој ће те се организацији прикључити. Присутни<br />
су заћутали, па је почело међусобно договарање из те масе од скоро 400<br />
људи изађоше 5-6 људи наоружани па ме упиташе: Господине Мајоре ... можемо<br />
ли ми да идемо у партизане ја им реко драге воље можете ићи у који хоћете одред<br />
(вођа ових био је Душан Томовић) Остали се обратише на мене са питањем, у који<br />
ћу ја одред; ја им одговори да сам ја резервни официр и да ја самим положајом<br />
у војсци припадам Југословенској војсци у Отаџбини, којој стоји на челу као командант<br />
Дража Михаиловић заори се изненадни узвик Живо Дража Михаиловић<br />
и Југословенска у Отаџбини, ми ће мо сви са вама, да би присутне партизане задовољио<br />
ја сам поновио ако има неко жељу да иде у партизане нека слободно иде<br />
јер му се зато несме нико замерити нико се више не јави, наредио сам упис љуства<br />
по упису сам формирао чете и наименовао командире старе борце – пешадијске<br />
подофицире и наредио стационирање и зборна места све сам ово чинио<br />
између чекића и наковња – између Немаца и Партизана, да би ово љуство око 320<br />
обвезника из Витановца, Милавчића и Шумарица обезбедио да их партизани при<br />
сусретима неби разоружавали и свлачили одела и обуће...“ 2<br />
Радојко С. Јовандарић из Обрве,<br />
резервни официр основног<br />
Котленичког четничког одреда<br />
Исидор Живковић из Витановца,<br />
солунац, посланик, основао<br />
Витановачки четнички одред<br />
13 |
Факсимил Исидора Живковића,<br />
из сећања „Мој животни пут“<br />
1<br />
Историјски архив Чачак, Ратни<br />
дневници из НОБ-а, К1, Четнички<br />
дневници из 1941. Дневник<br />
војводе котленичког, ппук Радојка<br />
Јовандарића из Обрве<br />
2<br />
Народни музеј Краљево (НМК),<br />
Историјска збирка – архивалије,<br />
Исидор Живковић, Мој животни пут<br />
(сећања писана од 17. јануара 1967.<br />
године)
Локомотивска хала<br />
Железничке радионице у Краљеву<br />
После устаничких успеха на простору западне Србије и заузећа Чачка 1.<br />
октобра 1941. године, устаници су концентрацију снага и дејства усмерили ка<br />
Краљеву. Задатак јаких немачких снага у Краљеву био је императиван: одбрана<br />
Краљева као виталног саобраћајно-стратешког места.<br />
Опсаду – блокаду Краљева извршиле су следеће устаничке јединице: четнички<br />
одреди – Чачански, Јелички, Љубићки, Конаревски, Жички, Буковички, Котленички,<br />
Витановачки, Гледићки, Ибарски, Сирчански, Душана Ђоровића, Трстенички,<br />
Расински и тзв. Чета смрти, и партизански - Чачански партизански одред, Одред<br />
„Јован Курсула“, део Копаоничког одреда „Тодор Милићевић“, Рударска чета<br />
и Врњачко-трстенички НОП одред. Око Краљева се једно време нашла и група<br />
коју је предводио генерал Љубо Новаковић, о чијем се деловању мало зна.<br />
Најављиване мере репресије – стрељање 100 Срба за убијеног немачког војника,<br />
50 за рањеног, Немци су припремали хапшењем талаца пре почетка сваког<br />
устаничког напада на Краљево: са Ружића брда 7. октобра, и касније пред нападе<br />
у ноћи између 10. и 11, и 14. и 15. октобра. Прва група радника Фабрике авиона,<br />
њих 600, заточена је 4. октобра, у току успостављања четничко-партизанске блокаде.<br />
Број талаца увећан је 10. октобра са око 800 радника Железничке радионице<br />
(Фабрика вагона) и 14. октобра са око 360 железничара. Све таоце Немци су<br />
затворили у локомотивску халу Железничке радионице.<br />
Ванредно стање са преким судом уведено 15. октобра значило је почетак одмазде<br />
за немачке претрпљене губитке у ноћи између 14. и 15. октобра. У немачким<br />
извештајима наведени су следећи подаци:<br />
„16. X 1941<br />
717. пешадијска дивизија: Напади на Краљево одбијени.<br />
3<br />
Зборник докумената и података<br />
1 батаљон 737. пеш. пука у Краљеву.<br />
о Народноослободилачком рату<br />
Губици код Краљева: сопствени: 14 погинулих (два официра),<br />
Југословенских народа, Том I, Београд<br />
10 рањених; непријатељски: 80 мртвих)“ 3 1949, 540<br />
15 |
„16. X. За губитке од 15. X досад је стрељано 1736 људи и 19 жена – комуниста.<br />
Од 13.00 до 18 био је прекид струје.<br />
Сопствени губици у Краљеву: 2 мртва, 1 рањен.“ 4<br />
Прва група од 300 талаца, изведених на рад, копање раке, по обављеном послу,<br />
стрељана је 15. октобра. Сутрадан, 16. октобра, одмазда је настављена, и према наведеном<br />
извештају, стигло се до 1 755 жртава.<br />
Сахрањивање стрељаних жртава обављено је 17. октобра, а до 20. октобра,<br />
када је стрељање престало, да би квота од 1 900 била подмирена са још 145 талаца<br />
за губитке од 15. октобра и са још 250 за губитке претрпљене 16. октобра, уследила<br />
су нова хапшења по граду. Укупан број стрељаних по немачкој квоти требало<br />
је да износи 2 150. После напада у ноћи између 14. и 15. октобра није било већих<br />
устаничких акција до 31. октобра, последњег устаничког напада на град тенковима,<br />
што искључује могућност већих немачких губитака и настављања одмазде.<br />
4<br />
Исто, Том I, 667<br />
5<br />
Ново време, Година II, бр. 189,<br />
Београд, 10. децембар 1941. г., 3<br />
6<br />
Новости, Штаб<br />
Народноослободилачког<br />
(партизанаског) одреда „Др Драгиша<br />
Мишовић“ бр. 2, Чачак, 16. октобар, 3<br />
7<br />
Слобода или смрт, бр. 3, 25. октобар<br />
1941, 2<br />
8<br />
НМК, Историјска збирка –<br />
архивалије, извештај Железничке<br />
радионице у Краљеву Генералној<br />
дирекцији српске државне<br />
железнице, Машинско одељење у<br />
Београду, 13. новембар 1941. (препис)<br />
На прве вести о могућим немирима и нападима устаничких снага на Краљево,<br />
Немци су реаговали припремним радњама и мерама за сузбијање очекиване<br />
опасности унутар града. На другој страни, становништво је уочило озбиљност ситуације<br />
па су радници са сеоског подручја реаговали недолазећи на посао, док<br />
су у самом граду, због немогућности напуштања града, радници оправдање за<br />
изостанак са посла тражили у наводној болести, својој или члана породице. Да<br />
би прикупили што већи број талаца, Немци су се у овој ситуацији послужили лукавством.<br />
Радници су позивани у фабрике, наводно да приме плате, да чују неку<br />
важну информацију и сл.<br />
О тешкој ситуацији у самом граду знали су и устаници. Већ 16. октобра, у дану<br />
највеће одмазде гласило Народноослободилачког партизанског одреда „Др Драгиша<br />
Мишовић“ , писало је: „У самом граду ситуација постаје све тежа. У свом<br />
неизмерном страху од живља, Немци све више тероришу становништво. Већина<br />
мушкараца налази се затворена. Хитлеров страх од радништва неизмеран је...<br />
Око 1400-1500 краљевачких радника налази се у једној фабрици.“ 5<br />
О последицама ванредног стања у Краљеву са преким судом, у новинама Слобода<br />
или смрт, 25. октобра је објављено:<br />
„Из кућа су извођени очеви са три, два или јединцем сином и одвођени у логор<br />
Фабрике вагона, где је већ од заузећа Чачка затворено 1 600 радника Фабрике<br />
авиона и вагона. Тога дана (16. октобра) по подне Немци су стрељали 1 000<br />
радника и 700 грађана, међу којима је било жена и деце.<br />
Данас Краљево личи на мртав град. Од 16. ов. м. грађани су затворени у своје<br />
куће. Забрањено је кретање у двориштима. Ако би се неко трогодишње дете појавило<br />
у дворишту на капији, дивљи хуни пуцају на невину децу из митрељеза.” 6<br />
Тешку и озбиљну ситуацију у самом граду потврђују и први новински извештаји<br />
после повлачења устаничких снага из Краљева:<br />
| 16
„Од 4. октобра радње су биле затворене, надлештва нису радила. Устаничке<br />
снаге су заузеле све околне положаје и град потпуно опколиле остављајући га без<br />
везе са осталим светом. Неколико пута су топовима гађали саму варош. Погођено<br />
је неколико зграда, а од многобројних детонација сви прозори у Краљеву су поразбијани.<br />
Краљево је у црнини. Ретка је кућа у којој неко није погинуо. На лицима<br />
грађана јасно се оцртава трагедија коју су преживели. За време блокаде Краљево<br />
је остало готово без хране. Последњи пазарни дан у Краљеву био је 3. октобар.<br />
После тога сељаци нису имали могућност да долазе у варош. Коме се шта затекло<br />
у кући од тога је и живео. Пијаца је прорадила тек почетком децембра 1941. г.<br />
када је забележена живост и куповина свега јер су све залихе биле истрошене.“ 7<br />
Последице одмазде и блокаде града су се осећале и након нормализовања<br />
стања, што се потврђује у извештају Железничке радионице у Краљеву Генералној<br />
дирекцији српских државних железница, 13. новембра 1941. године:<br />
„Особље које је сада на послу претрпело је толико, да су свима живци заморени<br />
и при крају моћи. Поред овог несташица најосновнијих животних намирница<br />
руинира ове живце још и даље бригом за опстанак и аветом глади која се помаља,<br />
а животна снага слаби услед слабе исхране. Животне намирнице и ако се негде<br />
нађу ужасно су скупе. Сви живе од резерве намирница што су их спремили за<br />
зиму у колико и тога има и од случајних проналазака понеких животних намирница.<br />
Резерве намирница су пак врло мале, јер је ово стање настало баш у време<br />
када је почела набавка намирница за зиму, те је иста прекинута и нико се није<br />
довољно снабдео. Сличан је случај са огревом пошто угаљ за особље није стигао,<br />
а вероватно неће ни стићи. Према томе изгледи за зиму су врло јадни и страшни.” 8<br />
Намеће се логично питање да ли је у условима немачких претњи и хапшења,<br />
постављања устаничке опсаде и напада на Краљево и покушаја становништва да<br />
избегне последице очигледне опасности било организованијих покушаја да се избегне,<br />
спречи или заустави катастрофа великих размера?<br />
У сличној ситуацији 1915. године Краљево је успешно избегло страдање.<br />
Због претње гранатирањем града, да би сачувала град, животе становништва<br />
и њихову имовину, општинска делегација Краљева, на челу са председником<br />
општине Јовицом Стојковићем и Ђорђем Радићем, професором Ратарске школе,<br />
6. новембра 1915. године, сачекала је окупатора. По сачуваном концепту, на основу<br />
бројних прецртавања, види се да су речи које је Јовица Стојковић изговорио<br />
немачком команданту с муком биране:<br />
„Господине команданте,<br />
Као председник општине овога града част ми је у име грађанства предати вам<br />
град Краљево. Предајући власт у ваше руке, уверавам вас да ћемо се вашим наредбама<br />
и прописима строго покоравати а и сам сам чврсто уверен да ћете ви<br />
штедети животе и имања наших грађана како би се оно могло на миру одати своме<br />
редовноме животу и раду.“<br />
Јовица Стојковић<br />
председник Општине краљевске<br />
у време предаје града 1915. године<br />
Ђорђе Радић,<br />
први управник и професор Ратарске<br />
школе, члан делегације која је<br />
предала град 1915. године<br />
17 |
Концепт говора председника општине Јовице Стојковића<br />
приликом припреме предаје града 1915. године
После постигнутог споразума, приликом уласка аустроугарских трупа у град,<br />
у самом центру је погинуо немачки каплар Франц Милер. Запретила је нова опасност<br />
у виду пљачке града. Да би избегли то, виђенији грађани су успели да прикупе<br />
и позајме Општини краљевској 50 100 динара, које је општина на име контрибуције<br />
предала окупатору.Постигнут је договор и окупатор је пристао да износ од<br />
тражених 500 000 динара, смањи на висину прикупљеног новца, а погинулом војнику<br />
је преко ноћи подигнут споменик. Новац за контрибуцију враћен је касније<br />
општини. 9 Међу приложницима позајмице општини 1915. године, било је оних од<br />
којих је у октобру 1941, у замену за живот, у великим износима наплаћивана објава<br />
или аусвајс за слободно кретање, и оних који су због потомака одбеглих у шуму,<br />
били заточени у локомотивској хали.<br />
Покушаја спасавања Краљева 1941. године било је више, али о њима, осим о<br />
партизанским, мало је писано.<br />
Из партизанског одреда „Јован Курсула“, први покушај заштите ухапшених становника<br />
учињен је путем ултиматума упућеног немачком команданту Краљева, 7.<br />
октобра 1941. године. О садржају ултиматума, његови састављачи и потписници,<br />
Гојко Николиш и Павле Јакшић, у својим мемоарима износе идентично сећање:<br />
„Оцењујући ситуацију, штаб одреда је закључио да читава динамика појединачних<br />
акција говори да ће устаничке снаге ускоро кренути у општи напад на<br />
само Краљево. С друге стране, предвиђало се да ће Нијемци предузимати све<br />
обимније и све драстичније репресалије. Зато је штаб сматрао да би у интересу<br />
заштите становништва од будућих мјера одмазде, имало смисла да се команданту<br />
Краљева упути нека врста ’ултиматума’ имајући у рукама осморицу њемачких војника<br />
као монету за уцјену. ’Ултиматум’ смо саставили Павле Јакшић и ја. У писму<br />
смо захтјевали:<br />
1. да се престане са паљењем села;<br />
2. да се надокнади учињена штета;<br />
3. да се ослободе сви ухапшеници и престане с хапшењем;<br />
4. да се ослободилачкој војсци призна право ратујуће стране.<br />
Уколико се не испуне наши захтјеви, написали смо, стријељаћемо заробљенике.<br />
Писмо је стигло до ортскоманданта и регистровано је у њемачкој документацији.<br />
Одговора, разумије се, није било. Нити су Њемци могли да испуне наше<br />
захтјеве, нити смо ми хтјели, а могли смо, да стријељамо заробљенике. То се догодило<br />
7. октобра 1941.” 10 Гојко Николиш<br />
„О борбеном духу југословенских партизана уопште, па и у јесен 1941. око<br />
Краљева, говори на свој начин и необичан документ – ултиматум Немцима у име<br />
Краљевачког одреда ’Јован Курсула’ са потписом мојим и др Гојка Николиша, регистрован<br />
код Немаца са констатацијом ’непријатељ је тукао артиљеријом западни<br />
део и центар града... непријатељска артиљерија целог дана туче градску област’ у<br />
9<br />
Милољуб Арсић, Улазак<br />
окупаторских трупа у Краљево<br />
новембра 1915. године, Наша<br />
прошлост бр. 7, Краљево, 2006,<br />
159–168<br />
10<br />
Гојко Николић, Коријен, стабло,<br />
паветина, Мемоари, Прва књига,<br />
Београд, 1988, 479<br />
19 |
дневнику Штаба Осамнаестог немачког корпуса, достављеном Немачкој команди<br />
за Ср Павле Јакшић бију.<br />
’Виша команда 65: Народноослободилачка група ’Јован Курсула’ захтева 7.<br />
октобра од Ортскомандатуре Краљево следеће:<br />
1. Престанак хапшења,<br />
2. Престанак паљења српске имовине,<br />
3. 1.800.000 динара за накнаду штете,<br />
4. Ослобођење свих ухапшених,<br />
5. Признање свих права ратујуће формације.<br />
У случају неиспуњења биће стрељано 8 заробљених немачких војника. ’<br />
Како смо Николиш и ја документ потписали правим именима и презименима,<br />
Немци су вероватно уложили доста труда да би се докопали наших породица. Али<br />
оне су биле у илегали и на устаничком Кордуну, изван дохвата немачке власти.” 11<br />
Борбени дух и одлучност устаничких снага потврђује заповест команданта<br />
Драгачевског партизанског батаљона, Богдана Капелана, издата у ноћи између 13.<br />
и 14. октобра, пред напад на град:<br />
„Другови партизани,<br />
Знам да сви горите од жеље да град Краљево, које је до овога тренутка у рукама<br />
крвавих фашистичких бандита постане што пре наше српско, слободно партизанско<br />
Краљево.<br />
Ноћас ми крећемо напред, да га освојимо нашим челичним партизанским<br />
мишицама, пушкама, бомбама, а изнад свега да га освојимо нашом дисциплином<br />
коју прати наша стаљиновска храброст, одважност, мудрост и савесност.<br />
Ви сте самном и ја са вама. До виђења другови у слободном партизанском<br />
Краљеву. Живела партизанска борба. Живео друг Стаљин.” 12 Павле Јакшић<br />
11<br />
Павле Јакшић, Над успоменама,<br />
Књига I, Београд, 1990, 157–158<br />
12<br />
Народни музеј Краљево, Историјска<br />
збирка – архивалије (препис)<br />
Највероватније 16. октобра 1941. г. делегација у саставу Радослав Веснић,<br />
професор, Миле Радовановић, општински кмет, и два непозната члана, упућена<br />
је у партизанско-четнички штаб у село Дракчићи, са задатком да пренесе „бандитима“<br />
да ће уколико не повуку своје снаге са Краљева, истребити становништво и<br />
запалити град. О упућивању и резултатима делегације Радослав Веснић је у писму,<br />
упућеном Историјском архиву у Чачку 12.12.1967. године, изнео:<br />
„У општини сам затекао поред кмета Мила Радовановића још неке општинске<br />
функционере, једног мени непознатог општинског службеника и једног радника.<br />
Одмах су ми рекли да су на предлог грађана и општинске управе Немци пристали<br />
да се упуте као парламентарци Радовановић, онај службеник, радник и ја, са задатком<br />
да ступимо у везу са борцима, који опкољавају Краљево, и да их обавестимо,<br />
да ће Немци стрељати за сваког погинулог Немца сто наших грађана све док се не<br />
дигне блокада. Рекли су ми да је до тог тренутка стрељано преко 1.500 грађана и<br />
радника, а да је затворено још толико и да се рација наставља. То саопштење ме<br />
је поразило и потресло. Одмах сам им изјавио да пристајем, макар успут погинуо,<br />
да идемо да обавестимо наше о стању у граду и већ сам решио да се не враћам<br />
| 20
у Краљево, пошто ми је жена са децом била склоњена у Опланићима у планини.<br />
Општински функционери су нас онда повели у немачку команду места, где<br />
нас је примо неки побеснели нацистички командант, који је сиктао, претио и рекао<br />
нам да идемо ’бандитима ’ и да им саопштимо да ће Краљево бити истребљено<br />
и запаљено ако не обуставе блокаду.<br />
Та претња је била страшна, нико од нас није проговорио ни речи, само на питања<br />
тог бесомучника, да ли пристајемо да идемо, ја сам на немачком одговорио<br />
да пристајемо и да можемо одмах кренути.<br />
Општинари су нам дали једну белу заставу и ми смо кренули чачанском улицом<br />
и кад смо избили на врх имања Ратарске школе, већ смо чули ’Стој ’, репетирање<br />
пушака и позив да дигнутих руку кренемо према шумарку на ивици Јарчујака.<br />
Ту су били поједини, који су неке од нас познавали. Били су сви запрепашћени<br />
и огорчени вестима о стрељању и претњом о истребљењу Краљевчана и спаљивању<br />
Краљева. Старешина те јединице на претстражи спровео нас је даље, од јединице<br />
до јединице и тако смо стигли у Драгчиће, где су нас већ очекивали.<br />
Не могу да не споменем да наш пут до Драгчића није био лак. Многи, чувши разне<br />
интерпретације наше мисије, пресретали су нас грдњама, претњама и напереним пушкама,<br />
док су многи обраћањем за своје у Краљеву хтели да чују што више података.<br />
У Драгчићима поред једног рова примили су нас комесар, народни херој<br />
Митровић и артиљеријски мајор Ђурић, који су мене знали по чувењу. Пошто<br />
смо изложили зашто смо дошли, они су обавестили Врховни штаб и штаб Драже<br />
на Равној Гори. Сви су били огорчени поступцима фашиста, али из свега је било<br />
јасно, да нико и не помишља да се блокада дигне, јер су сви хтели и очекивали<br />
ослобођење Краљева.<br />
Преноћили смо у близини штаба. Ујутру је мајор Ђурић саопштио у присуству<br />
комесара Митровића, да Радовановић и ја треба да кренемо на Равну Гору ради<br />
реферисања, а наша два сапутника ће остати у Дракчићима, док не оду у Краљевачки<br />
батаљон. С Радовановићем и са мном су отишли на Равну гору два партизана,<br />
од који је један био опанчарски радник, а други сељак из Мрчајеваца.<br />
На Равној гори су нас чекали Дража и његови штабни официри. Било их је<br />
више, али ја се не сећам њихових имена. Саслушали су нас, узбуђивали се, претили,<br />
па је Дража онда наредио да се за одмазду пострељају заробљени Немци.<br />
Поделили су се на две групе, једни су били за, други против стрељања, јер су сматрали<br />
да би то Немце раздражило и да би дошло до масовног стрељања грађана.<br />
Мишљење друге групе је победило.<br />
О одлукама Врховног штаба и Драже није нам ништа саопштено, али блокада<br />
и напади су настављени....” 13<br />
Владика Николај Велимировић је пре доласка у Краљево, ради спречавања и заустављања<br />
крвопролића, из Љубостиње, упутио Драгољубу Дражи Михаиловићу писмо:<br />
„Шта ће нам користити земља ако се истреби народ? А истребљење народа<br />
српског сада се врши са неколико страна. Бог и народ – треба се Бога бојати и<br />
Богу молити, а народ свој волети и жалити.<br />
13<br />
НМК, Историјска збирка –<br />
архивалије, 12. децембар 1967, писмо<br />
Радослава Веснића Историјском<br />
архиву Чачак (препис)<br />
21 |
Али, на жалост, има пуно безбожника, који нити се Бога боје нити народ воле и<br />
жале. Многи су од њих извукли благовремено своје породице из градова па онда<br />
почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери.<br />
Авај, погибија српска од безбожника!<br />
Неизмерно боли и мене и многе друге Србе, што се у последње дане почело<br />
ово рушење приписивати и Вама. Свет је у неизвесности, односно Ваших планова.<br />
Да ли заиста и Ви учествујете у борбама око Краљева, или то неко злонамерно, а у<br />
своју корист, ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима. И ова неизвесност<br />
помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба.<br />
Ја се каменим у манастиру и само се молим Богу за српску слогу. Ако икад она<br />
четири треба да имају неки практични и спасоносни значај, то треба у овом времену.<br />
Војвода Б. Г. (Богдан Гордић) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о<br />
Вашој мисаоности и храбрости. Али жалим што не долазите са њим у везу, као и са<br />
другим чисто националним јединицама. Учините у овом правцу све што можете<br />
и то хитно. Чувајте се свих оних ортака, који у Бога не верују. Никад у историји<br />
ниједан Србин без вере у Бога није учинио ниједно велико дело, од Немање до<br />
Карађорђа и војводе Мишића. Без Бога ни преко прага – говоре Срби од увек.<br />
Зар могу радити на добру свог Божјег народа они људи који немају дубоку душу<br />
Србинову нераскидно везану с Богом и свецима – крсним славама?<br />
Партијаштво нас је и упропастило и осрамотило. Па зар још да партијашимо?<br />
И то данас, и то у Шумадији? Патриотска Босна данас може да послужи примером<br />
партијашкој Шумадији. Ако. Пођимо за неким примером. Ујединимо ово мало<br />
светлих народних снага, не да се с неким далеко јачим од себе боримо сада, него<br />
само да очувамо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане.<br />
Као кроз тунел путујемо. Али, моја је непоколебљива нада, да ће Бог благи опростити<br />
нам многе и премноге грехе наше и да ће нас извести на велику светлост. У<br />
осталом, тако је прорекао и онај чудни кремански пророк, чија су се сва прорицања<br />
до сада збила и с невероватном математичком тачношћу испунила. То није<br />
био неки гатар него прави Божји човек и визионар.<br />
Молим Вас, наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно<br />
Богу моле и своје крсне славе како могу држе. Тешко је бити прави Србин.<br />
Само прави човек може бити прави Србин.<br />
14<br />
Војни архив 10/1-12; Драгомир<br />
Митровић, Однос свештеника према<br />
НОП-у и устанку на подручју Краљева<br />
1941. године, Зборник радова Научног<br />
скупа Народни устанaк и борбе за<br />
Краљево 1941 године, Београд, 1985,<br />
718–719<br />
С поздравом и благословом<br />
одани Вам † Е. Николај.<br />
Бог нек вам је на помоћ!“ 14<br />
О овом писму било је речи на суђењу Драгољубу Дражи Михаиловићу.<br />
„На питање тужиоца да ли си добијао од свештених лица писма, оптужени је<br />
одговорио: Добио сам једно једино од Николаја.<br />
Тужилац: А кад?<br />
| 22
Владика Николај Велимировић са<br />
сестринством Манастира Љубостиња,<br />
8. септембра 1941. године<br />
Оптужени: Добио сам док је био у Љубостињи.<br />
Тужилац: А шта вам је Николај поручивао?<br />
Оптужени: Николај је био против комуниста.<br />
Тужилац: Какву вам је поруку слао? Да ли је благосиљао вашу борбу против<br />
партизана?<br />
Оптужени: Јесте.’’ 15<br />
О доласку у Краљево и покушају владике Николаја да заустави краљевачку<br />
трагедију, писао је архимандрит Јован Радосављевић:<br />
„Кад је владика Николај сазнао за масовна стрељања Краљевчана, октобра<br />
1941. одмах се одлучио да оде у Краљево и ставио свој живот на ризик, на коцку<br />
живота и смрти. Без предомишљања је пошао у Краљево са једним пратиоцем, др<br />
Василијем Костићем, малим аутомобилом, који је возио неки ветеринар из Крушевца.<br />
Осећао се обавезним да покуша што може да учини за спасење свога града<br />
и његових грађана.<br />
У то доба главни, врховни команданти масовног покоља и стрељања по Србији,<br />
у Крагујевцу и Краљеву 1941. године, били су виши немачки официри Кениг<br />
и Цимерман, од којих је један, на жалост, био и професор теологије на Западу.<br />
Међутим, војни командант Краљева тада је био немачки мајор Ото Деш, на чији<br />
15<br />
Издајник и ратни злочинац Дража<br />
Михаиловић пред судом, Стенографске<br />
белешке и документа о Драгољубу<br />
Дражи Михаиловићу, Београд, 1946,<br />
321–322<br />
23 |
Писмо владике<br />
Николаја Велимировића упућено<br />
Драгољубу Дражи Михаиловићу у<br />
току борби за Краљево<br />
октобра 1941. године<br />
| 24
25 |
је захтев и предлог одобрио наредбу за масовно стрељање Краљевчана војни<br />
заповедник Србије Шредер, Фелбер и већ поменути Кениг и Цимерман. Но од<br />
свих њих био је најгрубљи и најсвирепији, као извршилац овог масовног покоља и<br />
стрељања, заменик Деша, в. д. командант места у Краљеву, Мацијеовић (Мацкијевић<br />
или Мацјеовиц) Алфонс.<br />
Владика Николај у тим најтежим приликама долази у командатуру у Краљево<br />
и тражи пријем баш код њега. У то време, када је почело половином октобра<br />
стрељање Краљевчана, Милан Недић, ’председник српске владе’, био је обавештен,<br />
да је немачка команда издала наређење за потпуно уништење Краљева и<br />
Краљевчана. Зато он хитно шаље Шошкића, ваљда свог повереника, у Краљево, да<br />
провери тачност тамошњих догађаја. Шошкић је то наређење одмах и извршио.<br />
Видећи да су Краљевчани у великој животној опасности, одлази у Крушевац код<br />
немачког команданта Клефла са тако провереним вестима и са молбом Недића<br />
да се заузме за Краљево и Краљевчане да не буду уништени. Немачки командант<br />
града Крушевца, Клефл, који је био толерантнији према Србима од других својих<br />
колега, и то, веле, зато што је његов отац, у првом светском рату, био командант<br />
једног града у Србији и упозорио га говорећи му: ’Сине, ако икад будеш у Србији,<br />
знај да је то добар народ...’ Зато командант Клефл тада одлази у Љубостињу и<br />
захтева од владике Николаја да пође у Краљево и покуша да се, вероватно уз његову<br />
препоруку команданту Краљева, обустави уништавање града и грађана, што<br />
је Владика, навикнут да се жртвује за свој народ још у првом светском рату, одмах<br />
прихватио. Пошао је колима поменутог ветеринара из Крушевца, с протосинђелом<br />
др Василијем Костићем, и срећно дошао у Краљево код немачког команданта<br />
Мацијеовића. Он их је примио доста грубо. Владика, понизивши се као роб<br />
пред господарем, свестан да постаје жртва за свој народ, стао је забринут пред<br />
команданта, по тадашњим вестима, које су нам стигле из Љубостиње у Вилово.<br />
Владика се, веле, поклонио пред командантом и клечећи га молио, да не муче и не<br />
стрељају краљевачки народ, који он добро познаје и зна да невино страда, а, вели,<br />
они који су им криви, они су у шуми.<br />
Причало се да га је тада немачки командант понудио да седне, и да је Владика<br />
одбио говорећи: да роб пред господарем не седи, поготову не онда кад његов<br />
народ као робље масовно и невино страда.<br />
Особито је владика Николај изразио чуђење пред командатном, како он као<br />
Словен (Пољак) може тако уништавати цео један словенски град, говорећи му: ’Не<br />
верујем да сте могли тако нешто да учините јер сте ви Словен.’<br />
– Ја сам пољски Немац – одговорио је командант Мацијеовић.<br />
– Ваше презиме је словенско. Германи су се у том поднебљу стопили са Словенима.<br />
Прву културу су добили од њих... и ви сте хришћанин. Не верујем да сте<br />
могли да стрељате миран народ, али, ви сте ипак, овде у Краљеву, направили ’Вартоломејску<br />
ноћ’ – рекао је Владика. Командант Мацијеовић био је бесан и груб.<br />
Како је било стрељање у току, то он као командант није хтео одређено говорити,<br />
али је обећао да ће са стрељањем умањити број стрељаних. До тада, од страдања<br />
| 26
Жиче, чак до Столова, и дању и ноћу су се чули немачки митраљези са источне<br />
стране Краљева како штекћу. А од тада су се чули ређе и претежно само ноћу, што<br />
сведочи, о чему се тада говорило, да је владика Николај ипак успео и спасао своје<br />
Краљевчане, колико је у том злом времену било највише могуће. Тако су Краљевчани<br />
у владици Николају тада имали највећег спасиоца, пријатеља и истинског<br />
архипастира и духовног оца.” 16<br />
Један од последњих покушаја да се заустави одмазда, о коме се мало зна, јесте<br />
конференција грађана Краљева, одржана 19. октобра 1941. у хотелу „Југославија“,<br />
са темом „Како обезбедити живот“. На питање постављено 17. марта 1945. године,<br />
пред Среским повереништвом земаљске комисије за утврђивање ратних злочина<br />
окупатора и њихових помагача, „Да ли вам је познато по чијем су наређењу вршена<br />
ова масовна стрељања?“, свештеник Драгослав Обућина одговорио је:<br />
„Ја тачно не знам ко је донео одлуку о овом масовном стрељању, али претпостављам,<br />
да је исту донела немачка команда места у Краљеву. Једном приликом,<br />
тј. 19. октобра 1941. гoдине, после једне конференције у ’Југославији’ која је заказана<br />
ради одлуке Краљевчана, како и на коју руку, да обезбеде свој живот а на<br />
којој су говорили: Душан Крстић, тадањи претседник општ. Драгутин Булић, проф.<br />
из Чачка и ја Драгослав Обућина, свешт. из Краљева, која је завршена у 6 часова<br />
по подне, са донетом резолуцијом, посетили смо команданта мајора Деша у стану,<br />
који је становао у кући Петра Богавца и предавши му резолуцију са молбом<br />
грађана да прекине стрељање, он је одговорио: ’наређење за стрељање није моје,<br />
већ команданта армије на челу са генералом Бемом, који се налазио у Шапцу, са<br />
задатком од Хитлера, да са својом армијом угуши устанак у Србији’. У овој посети<br />
учествовали су: Душан Крстић, као председник општине, Раде Вукотић, као<br />
п.председник, Драгутин Булић, проф. из Чачка и ја.<br />
Иницијативу за ову конференцију дао је проф. Булић, који ме је писмом позвао<br />
и између осталог писао овако: ’Друже Обућина, шаљеш ми списак и молиш<br />
за људе које ја не познајем. Изађи из подрума, стави своју главу у торбу и јамчи.<br />
Лепо је то седети у подруму поред своје жене и деце, као и остали свештеници<br />
перући руке као Понтије Пилат, а народ нека страда. Дођи одмах!’ Ово писмо<br />
донела ми је г-да Зора Петровић, супруга свештеника Саве Петровића, које и однела<br />
од мене писмо Булићу са молбом да се он заузме за људе, јер ми је рекао 18.<br />
октобра – после пријављивања код општине, да ће да иде да моли немачке власти<br />
да прекину стрељање.<br />
Ово писмо нагнало ме је да напустим подрум и породицу и да одем. И ако су<br />
гранате са свих страна зујале и падале, пошао сам а на уласку у Цар Душана улицу<br />
срео ме је Анатолије Ритиков, рус емигрант, кога је био Булић упутио за мене,<br />
мислећи да нећу доћи по писму. С њим сам отишао до канцеларије команданта<br />
Деша, где сам затекао Булића у канцеларији. Пошто ме је Булић представио Дешу<br />
преко тумача – Хофмана, и то као секретара ’Збора’ у Краљеву, но како ја нисам<br />
био секретар ’Збора’ – то сам почео да одричем, но Булић ме је гурнуо руком и<br />
рекао: ’Овде су у питању главе а не твој положај, него реци да јеси’, после чега<br />
16<br />
Архимандрит Јован Радосављевић,<br />
Живот и страдање Жиче и Студенице<br />
под окупатором (1938–1945), Манастир<br />
Хиландар, 1993, 166–168<br />
27 |
сам се под овом сугестијом Булића и представио као секретар ’Збора’ да би на тај<br />
начин допринео спашавању похапшених.<br />
После овога на мој захтев одобрено је да се одржи конференција о којој је<br />
напред било речи.<br />
Показало се је – мислим, да је конференција и предата резолуција имала<br />
успеха, јер је после предате резолуције одмах прекинуто са даљим масовним<br />
стрељањем а то је било 20. октобра у 9. часова пре подне, ма да је и после погинуло<br />
још 6. немачких војника, од којих је један погинуо баш и у дворишту гимназије<br />
у Краљеву од топовске гранате.’’ 7<br />
Део текста који је на конференцији усвојен касније је у виду летка растурен<br />
по устаничкој територији: „Браћо Срби! Обраћамо се Вама браћо наша, која се<br />
налазите у шуми натерани силом и обманути од плаћеника Москве и Лондона,<br />
са братском жељом да Вас упознамо са правом истином и прикажемо Вам ваше<br />
вође... Ову молбу упућују вам хиљаде ваше браће и сестара који су били на састанку<br />
одржаном 19. октобра 1941. године у Краљеву.” 18<br />
Душан Крстић,<br />
председник општине Краљево (1938<br />
– децембра 1941)<br />
17<br />
Архив Југославије (АЈ), Фонд бр.<br />
110/ Ф333/19-20<br />
18<br />
Горан Давидовић, Југословенски<br />
народни покрет „Збор“ у Чачанском<br />
крају, 1935–1945, Зборник радова<br />
Народни музеј Чачак, ХХХ, Чачак,<br />
2000, 175<br />
19<br />
Војни архив, Уписник Војног суда<br />
XXXVII дивизије Прве армије, редни<br />
број 452<br />
20<br />
АЈ, Фонд бр. 110, Ф333/29<br />
21<br />
Види нап. 18<br />
22<br />
Види нап. 19<br />
После ослобођења Краљева, 29. новембра 1944. године, краљевачки октобар,<br />
жртве, место злочина, начин обележавања, учесници, добијају нову улогу и<br />
ново тумачење.<br />
Учесници у покушајима да се спречи, заустави или прекине немачки злочин –<br />
одмазда, проглашени су државним непријатељима.<br />
Душан Крстић, предратни председник општине Краљево и председник у време<br />
краљевачке трагедије октобра 1941, оптужен је 18. априла 1945. године „као<br />
саучесник у масовном стрељању 1941. године у Краљеву“ 19 и „стрељан по пресуди<br />
чачанског већа Војног суда од 22. априла 1945. године као активни помагач и саучесник<br />
у масовном убијању у Краљеву“. 0<br />
Душан Крстић се као председник општине у ратним условима трудио да у<br />
границама могућег заштити становништво Краљева, пружи помоћ избеглицама<br />
и сиротињи. За снабдевање радника и сиротиње отворио је општинску пекару и<br />
месару. У октобарским данима краљевачке трагедије Немци су га хапсили и малтретирали.<br />
По наредби немачког команданта чистио је запушен клозет.<br />
Душан Крстић је учествовао у организовању делегације на челу са Радославом<br />
Веснићем, која је упућена у устанички штаб са задатком да пренесе немачке<br />
претње. Учесник је конференције грађана Краљева 19. октобра 1941. године у хотелу<br />
„Југославија“ чија тема је била „Како обезбедити живот“, и на којој је усвојена<br />
Резолуција са молбом да се прекине са стрељањем, истог дана уручена команданту<br />
града. Душан Крстић је са места председника општине смењен почетком<br />
децембра 1941. године.<br />
Драгослав Обућина, свештеник из Краљева, као припадник Љотићевог збора,<br />
18. априла 1945. године оптужен је „као саучесник у масовном стрељању 1941. године<br />
у Краљеву“ 21 и „стрељан по пресуди чачанског већа Војног суда од 22. априла<br />
1945. као активни помагач и саучесник у масовном убијању у Краљеву“. 22<br />
| 28
Драгослав Обућина,<br />
свештеник у Краљеву<br />
Прва страница опроштајног писма<br />
Драгослава Обућине,<br />
послатог породици из затвора Озне<br />
у Краљеву 23. априла 1945. године,<br />
пред погубљење<br />
29 |
Порушена Жича,<br />
октобар 1941. године<br />
23<br />
Опроштајно писмо Драгослава<br />
Обућине из затвора Озне у Краљеву<br />
упућено породици 23. априла 1945.<br />
Драгослав Обућина је био иницијатор сазивања конференције одржане у хотелу<br />
„Југославија“ 19. октобра. За Резолуцију са те конференције, устврдио је да<br />
је имала успеха и да је 20. октобра у 9 часова пре подне прекинуто са даљим<br />
масовним стрељањима.<br />
Опроштајно писмо Драгослава Обућине из затвора Озне у Краљеву упућено<br />
породици 23.4.1945. године, пре погубљења, поред података о суђењу, садржи<br />
мноштво предвиђања и практичних савета најближима за оно што их чека. У породицу<br />
је писмо стигло десет година касније, 2. маја 1955. године:<br />
„Моја љубави, моје Јелче и децо моја: Милошу и Дракче моје<br />
Нека вам је бог у помоћи, нека вам само он помогне на вашем тешком<br />
судбинском путу.<br />
Ноћас, тј. у прошлој ноћи у 11h, уз дреку тица злослутница, чух глас смрти.<br />
Значи да више никада нећу бити срећан да вас гледам и да уживам у нашој срећи<br />
коју желим вама пошто сам ја ње лишен. Кривице, знате, да немам, али хоће се<br />
овако и тако мора бити. Сведоци су намештени и стрељани. Примедбе на њихов<br />
исказ дао нисам. Одбрана није примљена, а изјаве од људи, којима сам помагао,<br />
бачене су. Тако да је овај суд једностран – т.ј. само те тужити има право свако, па и<br />
то лажно, а бранити те несме нико. Сведоке наше нису хтели примити.“ 3<br />
Због немогућности да се врати на епископски трон Свете Жиче јер га је комунистички<br />
режим у Југославији прогласио државним непријатељем после ослобођења<br />
од савезника из логора Дахау 1945, владика Николај Велимировић је<br />
наредне године одлучио да оде у Америку, одакле је поручивао: „Када кућа гори<br />
пожар се гаси споља“.<br />
Владика Николај Велимировић је писмом Драгољубу Дражи Михаиловићу учинио<br />
први покушај спречавања трагедије јасно изневши своја национална уверења,<br />
а доласком у угрожени град, на ноге немачком команданту, посредно на иницијативу<br />
Милана Недића, председника српске владе, изразио не само храброст и одлучност<br />
већ и огромну љубав према српском роду и покушао да прекине трагедију.<br />
У књизи Краљевачки октобар 1941. др Коча Јончић је на 33. страни фотографију<br />
снимљену у Манастиру Жича, пре заточеништва владике Николаја, 12. јула 1941.<br />
године потписао легендом: „Епископ Николај Велимировић, идејни покровитељ<br />
Пећанца и Љотића пре рата, у разговору са немачким официрима 1941. у Жичи.<br />
Није ничим осудио злочине окупатора над становништвом Краљева и Србије.“<br />
Владика Николај и Манастир Жича су били стално под немачком присмотром<br />
на удару и нишану. На Петровдан, 12. јула 1941. године Немци су владику ухапсили<br />
и конфирнирали у Манастир Љубостињу. У Манастир Војловицу код Панчева<br />
пребачен је 3. децембра 1942. године да би 15. септембра 1944. године био премештен<br />
у концентрациони логор Дахау.<br />
Потреба за победничким писањем историје је прошлост, а комисије за идеологизацију<br />
и политизацију историје одавно су престале са радом.<br />
Потреба за симетријом у историји братства и јединства попут: „Тај Недић, тај<br />
издајник српског народа који је до сада пролио потоке српске крви, који је у Кра-<br />
| 30
гујевцу, заједно са гестапоом убио митраљезима око 7 000 грађана и радника,<br />
који је у Краљеву поубијао 1 700 радника, који је заједно с Нијемцима попалио<br />
Мачву, Поцерину и друга мјеста у Србији – тај крволок је исто, такав зликовац,<br />
као што је зликовац онај огавни Павелић, који је у Хрватској поубијао стотине<br />
хиљада Срба“, престала је. 24<br />
Потреба за идеолошким коришћењем људске трагедије и масовних страдања,<br />
као темеља нове власти, такође је престала, па тврдње да су жртве на краљевачком<br />
стратишту узвикивале „Живео друг Тито“ 25 и „Живели партизани и друг Тито“<br />
губе сваки смисао. 26<br />
Податак о броју стрељаних почео је да се увеличава у моментима припреме оптужбе<br />
за учињене злочине мајору Дешу и обрачуна са домаћим издајницима, непријатељима<br />
револуције.<br />
Тако је у Одлуци Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина мајора<br />
Деша, команданта 749. пука 717. дивизије, која га је теретила за одмазду 4 000<br />
до 5 000 стрељаних грађана у Краљеву, по први пут коришћен податак о броју<br />
стрељаних из Вагнеровог дневника:<br />
„До сада се није могло тачно утврдити колико је грађана овом приликом<br />
стрељано у Краљеву, јер породице свих жртава, нису поднеле пријаве с обзиром<br />
на то, да је у то време у Краљеву било стрељано много избеглица из разних<br />
крајева Југославије: Босне, Херцеговине, Лике, Македоније и других крајева,<br />
које су избеглице биле већином запослене као радници и намештајци Фабрике<br />
вагона и Фабрике авиона у Краљеву, тако да њихове породице, у колико такве<br />
и постоје нису знале где се они налазе те нису могли сазнати ни о њиховој смрти.<br />
Међутим многи од сведока у својим исказима наводе да је, према њиховој<br />
оцени овом приликом у Краљеву стрељано између 4 000 и 5 000 лица. По овој<br />
чињеници нарочито је интересантан доказ Драгутина Мишића потпуковника у<br />
пензији из Краљева и жене му Злате који су у својим исказима на Зап. (Записник)<br />
од 18. IX 1945. г. навели, да је непосредно иза стрељања у једном одељењу њиховог<br />
стана становао неки немачки поручник по имену Карло Вагнер, који је једном<br />
приликом у стану заборавио свој дневник и из кога је сведокиња Злата, која<br />
зна Немачки, користећи његово одсуство прочитала да је ових дана у Краљеву<br />
стрељано 5 606 лица, прилажући оваквоме свом исказу и извод из поменутог<br />
дневника немачког официра за који сведокиња Злата тврди да у потпуности одговара<br />
ономе што је у поменутом дневнику у погледу ове чињенице било написано<br />
на немачком језику. Поред грађана које су Немци ових дана по Краљеву<br />
из кућа покупили и извели на стрелиште овом приликом стрељани су и многи<br />
грађани које су Немци још раније из разних места били похапсили и затворили у<br />
лагер Фабрике вагона као таоце, а осим тога овом приликом стрељан је и велики<br />
број грађана, који су као избеглице са Косова и других крајева на југу тих дана у<br />
три транспорта довожени на железничку станицу Краљево и које су Немци такође<br />
покупили из вагона и заједно са осталим грађанима извели на стрелиште и<br />
стрељали их, са осталим грађанима.“ 27<br />
Владика Николај Велимировић<br />
у Манастиру Жича<br />
(снимак пре хапшења 12. јула 1941)<br />
24<br />
Јосип Броз Тито, Комунистичка<br />
партија и ко су све савезници окупатора,<br />
Борба за ослобођење Југославије, I,<br />
Култура, Београд, 1947, 53<br />
25<br />
Др. Коча Јончић, Краљевачки<br />
октобар 1941, Београд 1971, 176<br />
26<br />
Исто, 181<br />
27<br />
АЈ, Фонд бр. 110,<br />
ф. бр. 9278/148-58 до 82<br />
31 |
28<br />
АЈ, Фонд бр. 110, Ф 333/31<br />
Податак из Вагнеровог дневника о 5 606 стрељаних заснован је на следећим<br />
изјавама сведока, сачуваним у записницима о испиту – саслушању сведока, узетим<br />
18. IX 1945. год. у Краљеву пред Среским повереништвом Земаљске комсије.<br />
Сведок Мишић Драгутин из Краљева, ваздухопловни потпуковник у пензији...<br />
неосуђиван, за давање изјава пред властима способан, опоменут на дужност казивања<br />
истине и последице лажног казивања, пошто му је претходно објашњено о<br />
чему има да сведочи, изјавио је:<br />
„За време масовног стрељања Срба у Краљеву, октобра 1941. г. код мене у стану<br />
у улици Цара Лазара бр. 43. становао је један Немачки официр ВАГНЕР, родом из<br />
Хамбурга, стар 40 г. Он је водио дневник и једнога дана када је отишао из стана<br />
заборавио је у својој соби свој буђелар у коме је била једна књижица у којој је он<br />
записивао неке своје ствари, у виду дневника. Видевши то моја жена Злата показала<br />
ми је тај буђелар и ту књижицу и ја, како нисам знао Немачки наложио сам својој<br />
жени Злати да она прегледа ту књижицу – дневник и види да ли у истом има шта<br />
што се односило на нас Србе у Краљеву, а ја сам за то време био на улици пазећи да<br />
Вагнер не наиђе за свој буђелар. Прегледајући дневник ВАГНЕРА моја жена Злата<br />
која зна немачки, наишла је на једном месту на забелешку о стрељању у Краљеву и<br />
другим местима. Наложио сам својој жени да ту забелешку са Немачког преведе<br />
и препише и она је то учинила и тај њен превод забелешке о стрељању подносим<br />
Среском повереништву у Краљеву на употребу као саставни део мога саслушања.“ 28<br />
Мишић Злата, домаћице из Краљева, изјавила је:<br />
„За време окупације Немачка команда места од стана мога и мужа ми Мишића<br />
Драгутина узела је једну собу у којој је сместила једног немачког официра<br />
Оберлајтната Карла Вагнера, родом из Хамбурга. Вагнер је становао у стану код<br />
нас баш за време масовног стрељања Срба у Краљеву октобра 1941. г. тј. у наш<br />
стан је дошао одмах после стрељања у Краљеву. Једнога дана Вагнер је отишао из<br />
своје собе и када сам ја ушла у његову собу на столу приметила сам његов буђелар.<br />
У буђелару била је једна књижица у којој је Вагнер стављао забелешке у виду<br />
дневника. Прегледајући ту књижицу на једном месту било је записано о акцији<br />
Немачких трупа у Краљеву и околини где се говорило и о стрељању у Крагујевцу<br />
и Краљеву. Како је то био важан податак за нас Србе у Краљеву, мој муж Драгутин<br />
Мишић, вазд п. потпук, у пенз. наложио ми је да са немачког то преведем на<br />
српски и препишем, што сам ја и учинила и предала моме мужу а он тај превод и<br />
извод из дневника Вагнера предао среском повереништву у Краљеву.<br />
Извод који ми је показан од стране повереништва то је онај извод који сам<br />
ја извадила из дневника Вагнера Карла означеном приликом. Извод је потпуно<br />
веран оргиналу.<br />
То је све што имам да изјавим а на казано могу се и заклети.“ 29<br />
Приложен извод гласи:<br />
29<br />
АЈ, Фонд бр. 110, Ф 333/32<br />
| 32
Извод из дневника немачког официра Карла Вагнера<br />
на основу изјава брачног пара Мишић, септембра 1945. године
„Извод<br />
Из дневника Немачког официра поручника Вагнера родом из Хамбурга<br />
6. Октобар Милановац<br />
8. Октобар Наталинци<br />
9. Октобар Крагујевац<br />
15. Октобар спаљивање Милановца<br />
17. Октобар натраг Крагујевац<br />
19. Октобар Марковац 200 убијених<br />
20. Октобар Крагујевац рацијом ухваћени 4 000<br />
а убијено 2 400 од I Одел.<br />
Батаљон 737<br />
31. Октобар акција на Ман. Жичу<br />
10–14 Октобар Гледај нарочити извештај а то је за Краљево. Убијено:<br />
I 996 железничара<br />
II 2 400 грађана и радника<br />
III 1 860 грађана и радника<br />
а 6 дана пре тога 350 грађана.” 0<br />
После података из тзв. Вагнеровог дневника, о 5 606 талаца стрељаних у Краљеву,<br />
податак о 6 000 стрељаних први пут се појавио након хапшења Драгољуба Драже<br />
Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, 13. марта 1946. године.<br />
Од дана када је хапшење обелодањено, 24. марта, до 10. јуна када је почело<br />
суђење Дражи Михаиловићу, Александар Ранковић и служба добили су велики<br />
број телеграма и писама. У тим телеграмима и писмима захвалности и подршке<br />
приметни су општенародно одушевљење и срећа изазвани хапшењем Драже Михајловића,<br />
изражени и поткрепљени помињањем хиљада жртава, монструозности<br />
и догађаја који нису имали поткрепљење у чињеницама. У осудама и оптужбама<br />
предњачила је радничка класа, што илуструје телеграм железничара из Краљева,<br />
у коме се међу осталим непоткрепљеним наводима први пут појављује и број од<br />
око 6 000 стрељаних у Краљеву:<br />
30<br />
АЈ, Фонд бр 110, Ф 333/33<br />
„ЖЕЛЕЗНИЧАРИ ИЗ КРАЉЕВА, ЧИЈИХ ЈЕ ДРУГОВА ХИЉАДЕ ПОБИЈЕНО:<br />
’ЗЛОЧИНИ СУ ВРШЕНИ ПО НАРЕЂЕЊУ ДРАЖЕ, А У ИМЕ КРАЉА ПЕТРА’.“<br />
Железничари из Краљева са своје опште синдикалне конференције у име 2<br />
300 чланова синдикално организованих, упутили су поздраве другу Ранковићу:<br />
Придружујемо се честиткама које ти шаљу народи Републике Југославије приликом<br />
ликвидације бандита. Помоћу организације Драже Михајловића само у Краљеву<br />
немачки освајачи и домаћи издајници стрељали су око 6 000 наших невиних другова<br />
радника. Четници су кроз све четири године тешке окупације немилосрдно тиранисали<br />
наш народ а нарочито раднике.<br />
| 34
Дражини комаданти кољаши у овој околини, нарочито Васић, организованим<br />
покољем и словом З направили су костурницу од хиљаде Срба и људи осталих народности<br />
у пећинама Гледићких планина, и по Копаонику, на Столовима, по Гочу. Ми<br />
то памтимо и знамо да је вршено по наређењу Драже, а у име краља Петра другог.<br />
Солидаришемо се противљењу свачијој интервенцији и заштити ових бандита<br />
од заслужене казне. 31<br />
Наведене чињенице пружају доста нових података о злочину Немаца октобра<br />
1941. и најтрагичнијем догађају у прошлости Краљева, опомињући да је сувишно<br />
уводити и стварати нове обичаје, и да је неопходно променити досадашњи однос<br />
према прошлости.<br />
Данас, 70 година после Октобарске трагедије Краљева 1941. године, непотребно<br />
је бавити се дометима генезе и трансформације тумачења, представљања,<br />
обележавања овог трагичног догађаја и уређења самог места злочина. 32<br />
Шта су постигли нови начини обележавања годишњица стрељања талаца под<br />
називом Октобарске свечаности, са нереалним тумачењем и представљањем<br />
Телеграм захвалности који су<br />
другу Александру Ранковићу<br />
упутили железничари<br />
из Краљева поводом хапшења<br />
Драже Михаиловића,<br />
13. марта 1946. године<br />
31<br />
Сведочанство народа о издаји и<br />
злочинима Драже Михаиловића<br />
– телеграми захвалности другу<br />
Александру Ранковићу, Народни<br />
фронт у Југославији, Београд 1946,<br />
58-59<br />
32<br />
Најсадржајнији приказ: Љубодаг<br />
П. Ристић: Обележавање годишњице<br />
стрељања у Краљеву 1941. године<br />
(1946–2000) и Радомир Ристић:<br />
Место стрељања и покопавања талаца<br />
у Краљеву – Гробље стрељаних 1941,<br />
Краљево октобра 1941, Краљево, 2003,<br />
241–276 и 179–192<br />
35 |
мучних догађаја, додела Повеље против насиља и рата – за мир у свету, возови<br />
братства и јединства, говори политичара и други бројни садржаји? Ове одговоре<br />
треба препустити онима који су их осмислили, захтевали и подржавали зарад<br />
својих политичких, професионалних и других успеха.<br />
Данас, када „вредности“ због којих су невине жртве преувеличавањем података<br />
о броју стрељаних обезимењених и обезличених, више не постоје, и када имамо<br />
нова сазнања, потребно је испунити основни дуг према свакој палој жртви, пре<br />
свега изградњом капеле, са основним подацима, именом и презименом сваког<br />
стрељаног. До сада је 2 190 жртава забележено именом и презименом. Успомену<br />
и сећање на њих треба употпунити и сазнањима о свим дешавањима у граду и ван<br />
њега, као и сваком личном причом талаца, од момента хапшења и затварања у<br />
локомотивску халу до момента погубљења. Оне се најбоље читају и сагледавају у<br />
кратким и ефектним, писаним порукама упућеним најмилијим:<br />
Набавите ми објаву, пожурите хитно је, чувајте децу, не брините за мене, донесите<br />
ми дувана, пола кила ракије, купуса, ћебе, капут...<br />
Данас, на Гробљу стрељаних, приликом обележавања годишњице, после обављених<br />
верских и обреда потомака, треба заћутати и сетити се порука стрељаних<br />
талаца, размислити о питањима и упутствима владике Николаја, као и о свим познатим<br />
чињеницама и неразрешеним питањима везаним за октобар у Краљеву, у<br />
Србији 1941. године. Драган Драшковић<br />
| 36<br />
Првобитни изглед гробља стрељаних
37 |
| 38
КРАЉЕВО, ОКТОБРА 1941: МЕЂУ МИТОМ И ИСТИНОМ | Хтели би, али не можемо<br />
почети као што су стари летописи почињали – Љета Господњег тога и тога.<br />
Јер година у којој се догодило оно што ћемо испричати ни по чему није била година<br />
Божија, осим што је Бог као и увек својим сунцем обасјавао зле и добре и давао дажд<br />
праведним и неправедним. Иначе то је била година људска, а не Божија. Јер је Бог попустио<br />
био грешним људима да творе вољу своју а не вољу Његову. Узалуд су милиони<br />
хришћана јутром и вечером читали Оче наш... Спроводила се само воља људска,<br />
творила се само дела људска, правили се само планови људски, славили се само људи,<br />
сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело – све ради среће људске, мимо Бога и<br />
насупрот вољи Божијој. Епископ Николај*<br />
*<br />
II светски рат – крах хуманости и цивилизацијских вредности | У најбруталнијем<br />
људском сукобу у историји човечанства, Другом светском рату, зоне ратних дејстава<br />
биле су много шире од линија војних фронтова. Цивилно становништво страдало<br />
је у ратним операцијама и погубније него војска, од различитих репресалија, које<br />
су непосредно или посредно проистекле из остваривања расистичке идеологије.<br />
Рушење свих цивилизацијских вредности испољило се кроз систематско, планско<br />
уништење цивилног становништва појединих националних, верских и расних група<br />
у масовним ратним злочинима, геноциду и његовом најекстремнијем облику – холокаусту.<br />
Прихватањем па одбацивањем савезништва са фашистичким блоком, исказаним<br />
у масовним демонстрацијама на улицама већих градова, међу којима је<br />
било и Краљево, одређена је судбина српског народа. У деоби и распарчавању територија<br />
некадашње Краљевине Југославије, Србија је окрњена, сведена на уске<br />
граница и подређена немачкој војној управи.<br />
* Епископ Николај, Сабрана дела, V,<br />
Земља недођија, Линц, 2001, 529.<br />
39 |
Недићев плакат<br />
поводом демонстрација<br />
Плакат: „V“ Издање немачког<br />
пропагандног одељења Југоисток<br />
Устанак на краљевачком подручју и масовна одмазда над цивилима у Лагеру |<br />
Одрази Првог светског рата, из кога је Краљево изашло као град у црно завијених<br />
удовица, опустелих домова, ратне сирочади, гробова ратника, још су трајали у<br />
свести епохе, када је почео Други светски рат. Привредно узнапредовало у међуратном<br />
периоду, нарочито захваљујући Аеропланској и Железничкој радионици,<br />
са развијеним саобраћајницама за транспорт војске, наоружања и муниције,<br />
Краљево је за немачку окупациону власт било важан регионални центар где су<br />
смештени: Команда места; 717. пешадијска дивизија – штаб 749. пука са једним<br />
батаљоном, штаб и неколико чета 737. пешадијског пука, део артиљеријског дивизиона,<br />
Ваздухопловно-технички штаб, експозитура Гестапоа, 3 оклопна воза,<br />
складиште ратног плена, техничке као и мобилне јединице. 1 Појачан са 5 тенкова<br />
до почетка октобра 1941. немачки гарнизон у Краљеву био је много моћнији него<br />
на почетку окупације града, када је велики број официра и војника Војске Краљевине<br />
Југославије, који су се у краткотрајном Априлском рату супротставили немачкој<br />
војсци, интерниран у војне логоре у Немачкој.<br />
Како је Априлски рат имао карактер недовршеног рата у слободарској свести<br />
српског народа, уследило је формирање два покрета отпора немачкој окупацији.<br />
Борци краљевачког НОП одреда су 27. августа 1941. на Гочу положили заклетву и<br />
усвојили име одреда. У граду и околним селима, одред „Јован Курсула“ изводио је<br />
диверзије против немачке војне и цивилне управе. 2 Устанак и стварање слободне<br />
територије представљали су заједничке подухвате партизанских и одреда ЈВуО,<br />
који ће се, различити у идеолошком, војно-стратегијском смислу, од 31. октобра<br />
1941, након заједничке опсаде Краљева и напада на Вермахт трупе, потпуно раздвојити.<br />
У телеграму Вишој команди, Вилхелм Лист, војни заповедник Југоистока,<br />
13. септембра 1941. саопштава:<br />
„Установљена је веза између устаника, које заповедник Србије... назива ’комунистма’<br />
и четницима.“ 3<br />
У циљу гушења устанка, Врховна команда Вермахта и окупационе власти у Србији<br />
донели су низ наредби које су предвиђале драстичне казнене мере.<br />
У Србији се од краја септембра 1941. репресивне мере претварају у одмазду<br />
над целокупним становништвом. Генерално наређење за извршење злочина,<br />
иницирано је 16. септембра 1941. наредбом Адолфа Хитлера издатом Вилхелму<br />
Листу: „да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак“.<br />
Начелник Врховне команде Вилхелм Кајтел истог дана је проследио: „Вођа је<br />
сада наредио да треба свуда применити најоштрије мере како би се покрет угушио<br />
у најкраћем року... Као одмазда за живот 1 немачког војника мора се у тим<br />
случајевима узети као опште правило да одговара смртна казна 50-100 комуниста.<br />
Начин извршења смртне казне мора још појачати застрашујући ефекат.“ 4<br />
Крах хуманости у расистичком друштвеном устројству недвосмислено је исказан<br />
у ставу фелдмаршала по коме „треба имати у виду да један човечји живот<br />
у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може<br />
постићи само необичном суровошћу“. 5 Франц Беме је, на предлог фелдмаршала<br />
Листа, већ 20. септембра 1941. примио дужност опуномоћеног главноко-<br />
| 40
Плакат: Јуришни бомбардер,<br />
Издање: Пропагандни сектор „S“,<br />
немачког пропагандног одељења<br />
Извештај Команде жандармерије о<br />
демонстрацијама 25. Марта 1941.<br />
НМК, збирка архивалија 1941-1944.<br />
мандујућег генерала у Србији, а тиме целокупну војну и извршну власт. Немачка<br />
офанзива против устанка у Србији почела је 22. септембра 1941, нападом 342.<br />
пешадијске дивизије Вермахта (уз 704, 714. и 717. посадну дивизију на територији<br />
Србије) у рејону реке Саве код Шапца. У јеку напада, 25. септембра, Франц Беме<br />
је наредио:<br />
„Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка<br />
крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За<br />
целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно<br />
становништво.“ 6 Конкретизација сурових наредби највише немачке команде уследила<br />
је кроз „застрашујуће примере“ у околини Шапца, у Краљеву и Крагујевцу.<br />
Саботаже од стране устаника у околини Краљева, о чему сведоче бројни телеграми<br />
немачкој управној власти, прерасле су у стварање устаничког обруча око<br />
града у коме су биле стациониране немачке снаге. 7 Партизанско-четничка блокада<br />
у којој су устаници до 4. октобра заузели војне положаје на свим прилазима<br />
граду, координирана је из заједничког штаба у Дракчићима. Противмера припа-<br />
1<br />
717. посадна дивизија Вермахта<br />
формирана од 1. до 14. маја 1941,<br />
транспортована за Србију од 15. маја<br />
1941, од 11. јуна била је под командом<br />
65. Више команде за нарочиту<br />
употребу (Hohereskommande zur<br />
besonderen Verwendung). Наведено<br />
према: Народни музеј Краљево (НМК),<br />
документација, преписи извода<br />
Дневника 717. посадне дивизије из<br />
Архива Војно-историјског института<br />
(материјал Државне комисије за<br />
утврђивање злочина окупатора, 8/1,<br />
кутија 41 б).<br />
2<br />
Телеграми о саботажама, НМК,<br />
Историјска збирка – архивалије, инв.<br />
бр. 1036<br />
41 |
Краљево, празник „Врбица“, 1940.<br />
3<br />
Зборник, I, 422/423.<br />
4<br />
Наредба Фелдмаршала Вилхелма<br />
Кајтела, 16. септембар 1941.<br />
5<br />
Исто<br />
6<br />
Зборник, I, 459/460.<br />
дника 717. дивизије Вермахта била је да од 4. октобра, када су затворили раднике<br />
и службенике Фабрике авиона, спроведу хапшења цивилног становништва.<br />
Радници и службеници оновремених фабрика, железничари, рацијом покупљени<br />
грађани – постали су таоци у „сабирном логору“ – локомотивској хали у кругу<br />
Железничке радионице, месту које су савременици, по складиштима војног материјала<br />
југословенске војске, називали Лагером. О упорним и жестоким борбама<br />
устаника у покушајима да ослободе град, сведоче извештаји са опсаде која је<br />
трајала готово месец дана:<br />
„5. октобар 1941: Чибуковачка чета краљевачког НОП одреда ’Јован Курсула’<br />
је заузела положаје у рејону тунела ’Лакат’ – село Прогорелица и у току дана успе-<br />
| 42
ла да зароби локомотиву са 4 вагона... Истог дана чета је демолирала све станичне<br />
инсталације железничке станице Матарушка Бања, па се пред појавом јачих немачких<br />
снага, повукла у реон села Прогорелице. Предвече од Краљева је наишао<br />
немачки оклопни воз, чије је вагоне чета уништила, а локомотиву заробила. У току<br />
ове борбе убијен је један Немац и један заробљен, а чета није имала губитака.“ 8<br />
Генерал Франц Беме, на основу наредбе Више команде (заведено под бр.<br />
2848/41 у штабу опуномоћеног командујућег генерала у Србији), наредбом од<br />
10. октобра 1941, изричит је када је у питању спровођење масовних одмазди:<br />
„Буде ли губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима, територијално<br />
надлежни команданти све до команданата пукова закључно, наредиће одмах<br />
стрељање противника према следећим стопама:<br />
а. За хапшење одговорни су у гарнизонима команданти места. 9<br />
б. За сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера 100 заробљеника<br />
или талаца<br />
ц. За сваког рањеног 50 заробљеника. 10<br />
Стрељање ће извршити трупе."<br />
Дивизија је следећег дана, издала поверљиво наређење:<br />
„Хапшење комуниста, националиста, демократа и Јевреја, као талаца, уколико<br />
је могуће њихово чување.“ 11<br />
Оружани напади партизанско-четничких јединица на 717. дивизију Вермахта,<br />
у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, били су непосредни повод<br />
за дословно спровођење наредби драконским кажњавањем талаца. У ланцу војне<br />
одговорности регуларне војске Немачке – Вермахта, пошто је штаб 717. дивизије<br />
(подчињена 65. корпусу) примио наредбу генерала Франца Бемеа од 10. октобра<br />
1941, проследио jу je командантима пукова, у складу са наредбом, задуженим за<br />
спровођење масовних одмазди. 12 Командант 749. пука, мајор Ото Деш, издао је<br />
наредбу о извршењу стрељања талаца у Краљеву, на основу наредбе дивизије од<br />
14. октобра да се извршење мера за одмазду врши само по наређењу пукова. 13<br />
Овлашћења су била јасна, a њихово извршење конкретизовано je у размерама 100<br />
талаца за 1 погинулог, 50 за рањеног немачког војника. Оперативни командант за<br />
читаво подручје борби у рејону Краљево – Горњи Милановац – Крагујевац, наредбодавац<br />
масовних одмазди – Ото Деш, командант 749. пука, чије је седиште било<br />
у Краљеву, стајао је иза непосредних извршилаца – мајора Кенига, команданта<br />
гарнизона у Крагујевцу и Алфонса Мациовича – команданта места Краљево. 14<br />
7<br />
Телеграми о саботажама, јул–<br />
септембар 1941. НМК, Историјска<br />
збирка – архивалије, инв. бр. 1036.<br />
8<br />
Б. Корићанац, Р. Јоветић, Хронологија<br />
догађаја 1941–1945, (рукопис настао<br />
према грађи из: ИАК, Фонд за<br />
историју радничког покрета и НОБ-а),<br />
Краљево, 1978. 80.<br />
43 |
9<br />
Зборник, I, књ. 1, 501.<br />
10<br />
Исто, 502-503.<br />
Радници и службеници<br />
Железничке радионице<br />
11<br />
Државна комисија за утврђивање<br />
злочина окупатора предала је за<br />
суђење пред међународним војним<br />
судом у Нирнбергу 18. 7. 1947.<br />
материјал у вези са оптужбом, у<br />
којем је био и Дневник 717. посадне<br />
дивизије на немачком језику.<br />
Преписи неколико извода сачуваних<br />
у Архиву Војно-историјског<br />
института (8/1, кутија 41 б), у НМК,<br />
документација, преписи, страна 23.<br />
Октобарка трагедија | Стрељани нису оставили могућност преживелима да икада<br />
више запевају пуним гласом. Горан Петровић, Испод таванице која се љуспа<br />
Ванредно стање са преким судом уведено је у Краљеву 15. октобра, истог<br />
дана када је почело стрељање талаца, који су у групама од по 100 извођени из<br />
локомотивске хале. 15 Испред митраљеза војника 749. пешадијског пука 717. посадне<br />
дивизије, од којих су две трећине чинили Аустријанци, таоци су натерани да<br />
копају ровове, не слутећи да ће то постати њихове раке. 16 Поруке послате породицама,<br />
као и казивања преживелих, међу којима и Марка Сломовића, потресна<br />
су сведочанства о последњим данима живота стрељаних:<br />
„Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу. Било нас је око 100. Показаше<br />
нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада<br />
нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици.<br />
Зауставили су нас на великој ледини, обраслој жбуњем, у кругу Железничке радионице...<br />
Немци су нам рекли да не копамо ровове према средини већ само около,<br />
| 44
тако да је сада оно што смо копали представљало велики квадрат на чију смо средину<br />
бацали ископану земљу. Приметио сам испред нас неколико митраљеских<br />
гнезда... Све наде у живот одједном су пале у воду... Неки су излетели из нашег<br />
строја и на немачком почели да објашњавају да имају малу децу... једни су мирно<br />
чекали да им митраљеска зрна прекрате живот. Други су почели да грде Немце, да<br />
их псују, проклињу. Митраљески рафали прекинули су све то...“ 17<br />
Истовремено су устанички одреди, почев од 7. октобра, извршили низ мањих и<br />
3 велика напада на немачку дивизију стационирану у граду. У реконструкцији догађаја<br />
неопходно је призвати у помоћ оновремене извштаје са устаничких положаја:<br />
„Борбе за Краљево заоштравају се из дана у дан. Од јутра до мрака штекћу<br />
митраљези и грме топови са обеју страна. Неумољиво се приближавају опсадничке<br />
снаге првим непријатељским линијама. Одељење бомбаша и пушко-митраљезаца<br />
прве чете партизана Трнавског одреда, препливавши Мораву пред самим<br />
носем Немаца приближио се местимично на 30-80 метара пред митраљеска<br />
гнезда, вршећи непрестано нападе бомбама... Код задњег покушаја да се пробију<br />
дочекани су свуда неиздрживом ватром из заседе, тако да је на мосту Камиџора<br />
један Немац пао у воду, а више мртвих и рањених одвучено преко ноћи вагоном<br />
у Краљево. Артиљерија опсадничке војске све више туче непријатељски аеродром.<br />
Нарочито се истакао својом спремом, пожртвовањем и храброшћу четник,<br />
потпоручник Десимир Томашевић, који је дејствујући из села Сирче, поред осталог<br />
уништио и један немачки ауто а други потпуно уништио. Тешко рањен у борби,<br />
овај храбри борац је сместа оперисан и живот му је ван опасности.<br />
У самом граду ситуација за становништво постаје све тежа. У свом неизмерном<br />
страху од живља, Немци све више тероришу становништво. Већина<br />
мушкараца налази се затворена. Хитлеров страх од радништва неизмеран је.<br />
Око 1.400 – 1.500 краљевачких радника налази се већ дуже време затворено у<br />
једној фабрици.<br />
Стање опсадних трупа у најбољем су реду. Број бораца, пушака, митраљеза и<br />
топова, стално се повећава. Пожртвовање сеоског становништва у снабдевању бораца<br />
са храном, неизмерно је. И последње залогаје наше село нуди својим борцима.<br />
То је најбољи одговор српског сељака издајнику и жандарму Недићу. Да и сами<br />
Немци виде колико је њихов положај у Краљеву неодржив, види се из тога што сами<br />
фашисти дижу у ваздух муницију, која им је толико потребна, уништавају хангаре<br />
и магацине и пале танкове бензина, кога Хитлер цени више него крв свога народа.<br />
КРАЉЕВО ЋЕ БИТИ ГРОБНИЦА ХИТЛЕРОВСКИХ БАНДИТА И ИЗДАЈНИКА<br />
СРПСКОГ НАРОДА! КРАЉЕВО МОРА БИТИ ОСЛОБОЂЕНО!“ 18<br />
Последњи таоци из хале стрељани су 20. октобра. После извршеног стрељања<br />
немачки официри су хицима „докусуривали“ жртве које су показивале и најмањи<br />
знак живота. 19 Највећу трагедију у историји краљевачког подручја преживела<br />
je неколицина талаца, чија су сведочења забележена као драгоцена мемоарска<br />
грађа. 20 Захваљујући слабостима бирократског система немачке Команде места,<br />
12<br />
Исто, 23.<br />
13<br />
Исто, 24.<br />
14<br />
Зборник НОР, I, књ. 1, док.<br />
Бр. 266, 548-553.<br />
15<br />
Летак: Ванредно стање са преким<br />
судом, Краљево, 15. 10. 1941, НМК,<br />
збирка: плакати и леци (1941-1944),<br />
инв. бр. предмета: 86.<br />
16<br />
717. посадна дивизија регрутована<br />
је са територије: Bruck an der<br />
Lajta, Porndorf, Аустрија. Наведено<br />
према: Небојша Ђокић, Формирање<br />
окупационе управе у Србији и<br />
Краљеву 1941, Зборник радова:<br />
Краљево октобра 1941, Краљево,<br />
2003, 52.<br />
17<br />
Краљево октобра 1941 – казивања<br />
преживелих, Краљево, 1966. 25.<br />
18<br />
Новости, орган штаба НОП одреда<br />
„Др Драгиша Мишовић“, бр. 2, 16.<br />
октобар 1941, Чачак, чланак Српски<br />
фронт, стр.3.<br />
19<br />
НМК, збирка: Фотографије<br />
1941–1945.<br />
45 |
Призори устаничких напада,<br />
октобар 1941.
од рације се спасао део, махом имућнијих, грађана. 21 Ватрогасна чета је са својом<br />
музиком 27. септембра 1941. преко Ибарског моста, поред немачких стражи, напустила<br />
Краљево како би се придружила одреду „Јован Курсула“ на Гочу. Чланови<br />
Ватрогасног друштва који су остали у граду и нови ватрогасци примљени почетком<br />
октобра у ватрогасну службу, контролисаног кретања и под оком немачких<br />
власти, према наређењу команданта места, одређени су да сахрањују стрељане:<br />
„Ми смо имали траке на рукама на којима је писало Feuerwehr (ватрогасац).<br />
Пијани официр је позвао неке војнике који су нам одредили да копамо јаму сто<br />
метара дужине, два метра дубине и око шест метара ширине... Немци су викали.<br />
Нас ватрогасаца је било 29, било је око 30 цивила и можда око сто људи из<br />
Фабрике авиона. Око нас су били митраљези. Немци су лежали поред њих и чекали<br />
наређење, да нас после завршетка копања, ликвидирају... Петак, 17. октобар.<br />
На земљи: леш до леша. Немци су нас поделили у две групе. Половина је била у<br />
ракама, половина горе. Ја сам био горе и носили смо лешеве. Немци су нас стално<br />
пожуривали... Препознао сам чичу званог Кикирики. Корпа му је била празна...<br />
Поред њега, у кожном капуту лежао је неки службеник из Општине. Одмах до њега<br />
лежао је инжењер из Фабрике авиона... Приликом преношења лешева страховито<br />
смо се осећали јер су појединци још давали знаке живота, били су искидани<br />
од митраљеских зрна... Иначе, сви Немци су били пијани...“, испричао је оновремени<br />
ватрогасац, Радомир Луковић. 22 Уз 29 ватрогасаца, своје некадашње колеге<br />
сахрањивало је и око 100 радника Фабрике авиона, затворених у фабричком<br />
подруму. Већина радника је после сахрањивања и сама стрељана, што потврђују<br />
изјаве ватрогасаца. 23 Последње речи и сат стрељаног колеге Словенца, сачувао је<br />
за читав живот Савко Николић, један од преживелих радника:<br />
„Од 16. октобра радили смо по читав дан и сахрањивали по 2-3 групе, по стотину<br />
стрељаних по групи. Около смо гледали лешеве, крв и били умрљани крвљу<br />
по одећи и телу. Такви смо радили, спавали и такви устајали. За нас је све, и време<br />
стало. Као да смо на дан затварања легли и у све наредне дане сањали страшан<br />
сан... Можда је теже од смрти било узети усмрћеног или тешко рањеног за руку,<br />
и вући, друга или познаника, у раку. Нарочито је тешко кад леш проговори, као<br />
друг из фабрике, Словенац: Узми сат за моје – успомена. Ако их не нађеш – теби,<br />
ако претекнеш.“ 24 Савко никада није успео да превлада трауму, ни да сат уручи<br />
супрузи и детету стрељаног колеге. Касније је ову не толико материјалну колико<br />
меморијалну драгоценост, по његовој жељи, породица поклонила Музеју.<br />
Иза масовног злочина, читав простор Лагера засут је кречом. У октобарском<br />
стрељању многе породице изгубиле су више својих чланова (Блажићи, Димитријевићи,<br />
Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи, Љубица и Милица<br />
Ристић, Ружица и Јованка Јончић...). Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања<br />
у Лагеру остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.<br />
„Едо Гнуишек се је са прстима обе руке наслонио на стакло прозора и чуо сам<br />
кад је рекао: ’Сине мој!’ Ја сам стојао на ходнику и чекао. И чуо сам као што сам чуо<br />
већ толико пута дневно. Чуо сам грмљење митраљеза и затим појединачне пуцњеве.<br />
Тад сам мислио да ће ми пући срце. Много лакше, много лакше било би ми, ако би<br />
20<br />
Краљево октобра 1941, казивања<br />
преживелих, Радивој Јоветић,<br />
Владимир Бережнов, Краљево, 1966.<br />
21<br />
Из Записника о испиту сведока<br />
Ферида Азабагића, пред Среским<br />
повереништвом Земаљске комисије<br />
за утврђивање злочина окупатора,<br />
16. марта 1945, АЈ Фонд бр.110, ф<br />
333/28-29, НМК, копије докумената.<br />
22<br />
Краљево октобра 1941– казивања<br />
преживелих, Радомир Луковић,<br />
Краљево, 1966, 115–118.<br />
23<br />
Исто, Бранислав Мицић, 118-120.<br />
24<br />
Петковић Станко, Савко, Крушевац,<br />
2005, 54–55.<br />
47 |
Локомотивска хала<br />
Железничке радионице<br />
у коју су затварани таоци<br />
пре стрељања<br />
25<br />
Rudi Steinbücher, Oj, zdaj gremo.<br />
Slovenski izgnanci v Kraljevu. Ljubljana,<br />
1988, 46–47.<br />
ти меци прошли кроз моје тело. Дане, месеце, године и године нисам се могао отарасити<br />
те слике“, забележио је у мемоарима некадашњи избеглица из Словеније. 25<br />
Пропорције успостављене у расистичкој идеологији, о вредности 1 немачког<br />
живота наспрам 100 других у Србији, у садржају искључивих наредби, подмазале<br />
су митраљеске цеви и усмериле их ка цивилном становништву. У номенклатури<br />
одговорности за ратни злочин против човечности, неоспорно је место регуларне<br />
војске Немачке – Вермахта (749. пука 717. посадне дивизије). Морално је одговорно<br />
према жртвама поставити питање узрочно-последичног односа партизанско-четничких<br />
напада и стрељања талаца, међу којима и најближих рођака бо-<br />
| 48
раца. Да ли је борба против апсолутног зла, што фашизам и нацизам суштински<br />
представљају, кроз нападе у којима је „фашистичкој сили“ нанет губитак од 20-ак<br />
погинулих и рањених, могла да има еквивалент у најмање 2 190 живота суграђана?<br />
Неминовно се мора приметити да је чин жртвовања цивила изједначен са мотивом<br />
јачег одзива становништва у устаничке редове. О томе сведоче записи о<br />
упућивању делегације из града да преговара са устаничком партизанско-четничком<br />
командом, које је In memoriam дао др Коча Јончић, првоборац али и Радослав<br />
Веснић. О овом говори мемоарска литература (Гојко Николиш, Павле Јакшић),<br />
као и прикупљена грађа систематизована у књизи Чачански крај у НОБ – хронологија<br />
догађаја 1941–1945. 26<br />
*<br />
Октобарска трагедија у историјским изворима | Иза страдалника у Лагеру – парохијана,<br />
овдашњих грађана, земљорадника, ђака, или оних придошлих, који су<br />
између два рата ухлебљење нашли у Краљеву, оних избеглих од горег насиља –<br />
остали су сећања потомака и суграђана, лични документи, предмети, спискови...<br />
Спискови стрељаних различите провенијенције настали су непуну годину иза<br />
трагедије (10–26. апила 1942), по наредби Окружног начелства Округа краљевачког.<br />
Хронолошки најближи догађају, представљају најважније примарне изворе<br />
и полазиште историографских истраживања о овој теми. Ови оригинални, аутентични<br />
извори првог реда настали у фабрикама, установама, школским управама<br />
евидентирали су сопствене губитке, стрељане раднике и службенике: Железничке<br />
радионице (Фабрике вагона) и Фабрике авиона, Шумско-индустријског предузећа<br />
Миљка Петровића; запослене у установама: Техничког и одељења Финансијске контроле<br />
при Среском начелству, ПТТ-а, Среског суда, Државног тужилаштва, Окружног<br />
суда у Краљеву, Жичког црквеног суда, Шумске управе, железничке раднике и<br />
особље железничке станице; Ложионице; XIV секције за одржавање пруге; запослене<br />
у просвети: Учитеље народних школа и школске надзорнике; запослене Средњој<br />
пољопривредној школи, Гимназији, чланове Жандармеријске чете и Ватрогасне чете.<br />
До 28. маја 1942, по наредби и у надлежнога Окружног начелства, наведени спискови<br />
обједињени су у Списак лица са територије Жичког среза који су погинули у<br />
време комунистичких нереда, који осим евиденције стрељаних радника и службеника,<br />
тј. запослених бележи и незапослене стрељане цивиле, као и оне који су<br />
ван Лагера убиле немачке казнене експедиције. У нешто млађем Списку погинулих<br />
са територије Општине Рибница, из 1943. евидентиране су жртве рата са овог<br />
подручја страдале на разне начине, међу којима су наведена су и имена стрељаних<br />
октобра 1941. У Народном музеју сачуван је и Деловодник злочина окупатора<br />
(1945) – Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора. Током рада ове<br />
комисије настао је, на основу доказа, Списак жртава злочина, у прилогу Одлуке о<br />
утврђивању злочина за мајора Ота Деша, команданта 717. посадне дивизије Вермахта.<br />
Као званични документи легалног органа једне државе, сачувани у Архиву<br />
Југославије, они су били основа за оптужницу ДФЈ против наредбодаваца и извршилаца<br />
злочина, пред Савезничким војним судом у Нирнбергу. У извештају који<br />
Призор после стрељања, доубијање<br />
Група железничара<br />
26<br />
Чачански крај у НОБ-у, хронологија<br />
1941–1944, ИАЧ, Чачак 1968, 124;<br />
Др Коча Јончић, Радослав Веснић<br />
(In memoriam), 15. септембар 1918,<br />
Гласило Савеза ратника ослободилачких<br />
ратова Србије, год. 4, бр. 21, Београд,<br />
1980, 5; НМК, Писмо Радослава<br />
Веснића Историјском архиву Чачак,<br />
Нови Сад, 12. 12. 1967, препис.<br />
49 |
је Влада ДФЈ 16. јануара 1946. доставила Међународном војном суду у Нирнбергу,<br />
поред списка жртава, налазе се „обрађене одлуке за одговорна лица масовног<br />
покоља цивилног становништва у Србији у саставу 717. посадне дивизије Вермахта“.<br />
Протоколи умрлих Српске православне цркве – парохијски спискови стрељаних<br />
(за: I, II, IV, V, VI парохију) и Матице покојних Римокатоличког жупског уреда<br />
у Краљеву, представљају аутентичне, оригиналне изворе (1941–1944) у којима су<br />
именовани парохијани страдали током Другог светског рата и међу њима најбројније<br />
– Лагерске жртве. Нешто млађи извор – Списак избеглица у Краљеву, настао<br />
у надлежности Среског одбора за збрињавање избеглица и пресељеника 9. септембра<br />
1942, посредно наводи податке о стрељанима. Сврха овог списка била<br />
је да евидентира изгнанике који су дошли на краљевачко подручје до лета 1942<br />
(датовање уписано мастилом на печату Среског одбора за збрињавање избеглица<br />
и пресељеника), а посредно, у напоменама, он бележи и стрељане у Лагеру.<br />
Memoriabiliae, лични документи и предмети жртава, представљају драгоцене<br />
изворе о стрељанима, сачуване у збиркама Народног музеја и фондовима Историјског<br />
архива у Краљеву. Последње поруке из Лагера послате породицама пред мети<br />
су од ванредне вредности у музеолошкој пракси јер проговарају својеручним записима<br />
страдалника. Садржај збирке чине и потврде немачке Команде места – о<br />
стрељању издате породи цама настрадалих током децембра 1941, личне карте, легитимације,<br />
радне књижице, војне исправе стрељаних у Лагеру. Ова документа носе<br />
лични белег, траг о пређашњем животу страдалника – хранитеља поро дица, мајки,<br />
бивших „сокола“, студената, ђака... У неговању културе сећања, велики је допринос<br />
породица стрељаних како би лични предмети жртава, као и они пронађени на стратишту<br />
(приликом подизања Спомен-парка) постали део колективне меморијалне<br />
баштине. Посебну групу предмета чине они који, по музео лошкој класификацији,<br />
улазе у садржај других збирки историјског одељења (плакати, леци; архивалије;<br />
фотографије), а односе се на стрељање у Лагеру октобра 1941.<br />
*<br />
Митологизација и идеолошка злоупотреба краљевачке трагедије | Реална слика<br />
трагедије, сачувана у историјским изворима, изгубила се у низу митских представа,<br />
о броју стрељаних, пропорцијама у страдању избеглог и домиционог становништва,<br />
у датовању стрељања, начинима меморијалног обележавања... Стварање<br />
митова и прихватање митологизоване слике око наведених питања није рационално<br />
објашњиво, осим у домену психолошког: трагичност догађаја незапамћена до<br />
прве ратне године у историји краљевачког подручја да је утицала на савременике.<br />
Упркос подацима у аутентичним списковима, насталим током окупације<br />
(спискови из фабрика, установа, школа са подручја Жичког среза који је покривао<br />
Краљево са околином, обједињујућа евиденција Окружног начелства, легитимације,<br />
породична документација, наративни извори), који укупно, после свих<br />
анализа, прегледа и поређења не именују више од 2 190 жртава, мит о 6 000,<br />
који је досезао и бројку од 7 500 стрељаних, био је општеприхваћен и свеприсутан.<br />
Потребно је одговорно рећи да су ови спискови, као и деловодник Државне<br />
| 50
Извод из књиге умрлих<br />
и индекс др Милеве Карајовић
Први помен у<br />
ослобођеном Краљеву<br />
27<br />
У доказном материјалу у вези<br />
са оптужницама на суђењу у<br />
Нирнбергу, 18. 7. 1947, био је и<br />
Дневник 717. посадне дивизије на<br />
немачком језику, материјал Државне<br />
комисије за утврђивање злочина<br />
окупатора, Архив Војно-историјског<br />
института (8/1, кутија 41 б).), НМК,<br />
документација, преписи, стр 25.<br />
28<br />
Војни суд бр. V дело VII. Нирнберг,<br />
Немачка, 21. јул 1947. Заседање<br />
од 9.30 до 12.30 часова. Архив<br />
ВИИ (Нирнберг 10/1, к 41 б.), НМК,<br />
документација, преписи, 25.<br />
комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, који је на основу<br />
пријава породица, савременика, током 1945. именовао укупно 3 216 жртава<br />
Другог светског рата са краљевачког подручја, били познати историчарима у надлежним<br />
установама. Међу документима означеним у оптужници пред Међународним<br />
војним судом у Нирнбергу је и Дневник 717. дивизије, који бележи наредбе,<br />
сопствене и губитке непријатеља, као и мере одмазде. У извештају датованом 17.<br />
октобра 1941. у Краљеву је:<br />
У 16.10 сати отворила ватру непријатељска артиљерија; у 16.15. пало је 10 граната<br />
на аеродром; у 12.30 сати 20 граната на аеродром и мост на Морави; од 10.00<br />
до 18.30 сати 70 граната на пољопривредну шталу са око 30 погодака; лакше су<br />
оштећена возила; у Краљеву врше се претреси кућа. Због губитака од 15. Октобра, до<br />
сада је стрељано укупно 1.736 људи и 19 жена комуниста. 27<br />
На претресу материјала приликом заседања Војног суда 21. јула 1947. изнето је:<br />
Као што ће се високи суд сетити, то је укупан број од 1.755 талаца неколико смо<br />
пута помињали, о коме смо први пут сазнали у извештају о догађају у Краљеву. Број<br />
је касније још једном поменут у извештају генерала Бемеа, у коме је парола Напред у<br />
нове победе. То смо нашли код шефа полиције СД од 21. октобра. 28<br />
| 52
Да ли се глас историчара и преданих истраживача прошлости о доказном материјалу<br />
који се помиње на неколико места, а који је сачуван у Војно-историјском<br />
институту и публикован у Зборницима НОР-а (20 томова од 1949), глас исказан у<br />
ваљаним студијама и чланцима објављеним у уским научним круговима, изгубио<br />
у низу популистичких понављања митологизованог броја, у штампи, у колоквијалном<br />
говору, у пригодним политичким говорима?<br />
Узроци митологизовања броја страдалих надилазе потребе прагматичног<br />
односа према страдању (породицама жртава ратна одштета никад није исплаћена<br />
од стране немачке државе). Временска блискост са најстрашнијим злочином<br />
у историји града, у свести савременика хранила је представу о стрељању половине<br />
његових житеља. Прокламовани бројеви утврђивали су се на подацима да<br />
је Краљево дочекало окупацију са 12 000 до 15 000 становника. 29 Пресудио је<br />
уплив политички неопходних „жртвених места“, на којима је нови поредак (али<br />
и појединци) градио своја светилишта. Том приликом, нису били важни ни идентитет<br />
жртава, ни њихова имена ни њихов људски лик. Они су се помињали само<br />
у прокламацијама о укупном броју. Да је и тај број варирао, потврђују новински<br />
извештаји Ибарских новости: „неколико хиљада родољуба” (1954), „преко пет<br />
хиљада људи” (1954, 1960), „преко 6.000 грађана Краљева и осталих крајева наше<br />
земље” (1953, 1954) „близу седам хиљада краљевачких жртава” (1954), да би се<br />
крајем 50-их пео од „око 7 хиљада људи, жена, ђака и деце” (1956, 1957, 1958),<br />
до најзад, „преко 7.500 родољуба” (1959). Број од 6 000 стрељаних усталио се у<br />
медијима после 1960. године, уз изузетке када се додају речи око, преко или више<br />
од (1961, 1963, 1965, 1970, 1982, 1984, 1985), којима се тај број релативизује. 30<br />
Злоупотреба страдања цивилног становништва, у обрачунима са идеолошкополитичким<br />
противницима нове власти, потврдила се примерима два највећа шумадијска<br />
стратишта. Недодириви бројеви, 6 000 стрељаних у Краљеву или 7 000<br />
у Крагујевцу, без имена и презимена, постали су парадигма за два ратна злочина<br />
против човечности у њиховом својеврсном „такмичењу“. 31 У историографији је<br />
долазило до нетачности у утврђивању броја стрељаних у Краљеву и Крагујевцу и<br />
због тога што се није имало у виду да се подаци из операцијског дневника 717.<br />
дивизије, о стрељању 4 300 талаца за одмазду не односе само на Краљево или Крагујевац,<br />
већ да је у питању укупан број јер су батаљони 749. пука били распоређени<br />
у оба града. 32 Огромно подручје које је покривала 717. посадна дивизија Вермахта,<br />
као једна од 4 дивизије распоређене у Србији (342, 704, 714) обухватало је како<br />
Горњи Милановац, где је такође било стрељања, тако и Крагујевац. 33<br />
Безимени заточеници мита о 6 000 стрељаних били су и социјално најугроженији<br />
грађани у рату – избеглице. Митологизација избеглиштва хранила је<br />
представу о октобарској трагедији до грандиозности, вештом манипулацијом о<br />
„непрегледним избегличким транспортима“, који су баш тих октобарских дана<br />
стигли на станицу у Краљеву. Недостижни, прокламовани број од 4 000 до 5 000<br />
стрељаних досезао се убројавањем обезимењених изгнаника, пронађених у представи<br />
о избегличким вагонима. Намеће се питање: како су у време блокаде града,<br />
уведене због напада устаничких одреда из околних села на 717. посадну дивизију<br />
29<br />
Последња демографска статистика<br />
пре окупације из 1935. бележи око<br />
9 000 становника, Књига записника<br />
омеђавања вароши Краљева 1935,<br />
12. мај 1935, ИАК, фонд: Општина<br />
краљевска 1918-1941, к-7. По<br />
подацима у литератури, Краљево је са<br />
околином до 1941. имало око 13 000<br />
становника, Драгољуб Милановић,<br />
Краљево и његово уже гравитационо<br />
подручје, Београд1973, 9.<br />
30<br />
Љубодраг П. Ристић, Обележавање<br />
годишњице стрељања у Краљеву 1941.<br />
године, Зборник радова: Краљево<br />
октобра 1941, Краљево, 2003, 241–277.<br />
31<br />
Истраживања у Крагујевцу су до<br />
сада именовала 2 308 стрељаних<br />
цивила у Шумарицама. Резултати<br />
систематичног истраживања у<br />
Музеју „21. октобар“ у Крагујевцу,<br />
публиковану, Станиша Бркић,<br />
Име и број – Крагујевачка трагедија,<br />
Крагујевац, 2007.<br />
32<br />
Др Коча Јончић, Улога 717. немачке<br />
дивизије у борбама 1941. у западној<br />
и централној Србији и масовном<br />
стрељању грађана у Краљеву и у<br />
Крагујевцу, Саопштење на научном<br />
скупу: НОБ и револуција у Србији<br />
1941–1945, Институт за историју<br />
радничког покрета Србије у Београду,<br />
Београд, 1971, 38.<br />
33<br />
Станиша Бркић, Име и број,<br />
Крагујевац 2007.<br />
53 |
Првобитни изглед<br />
лагерског гробља<br />
34<br />
Списак избеглица, НМК, Историска<br />
збирка – архивалије (1941–1944),<br />
инв. бр. 1029. У наведеној збирци<br />
сачувани су и у сталној поставци НМК<br />
(од 15. 5. 2008.) изложени документи:<br />
немачка пропусница за пут у Србију,<br />
избегличке породице Франко из<br />
Марибора, издата 11. 7. 1941 (инв. бр.<br />
1033); лекарска потврда за дозволу<br />
путовање, издата након прегледа 21.<br />
6. 1941. (инв. бр. 1031); избегличке<br />
легитимације (инв. бр. 1035).<br />
Вермахта у граду (што је послужило као непосредан повод за масовну одмазду)<br />
пажњи савременика, евиденцијама у железничким списковима стрељаних, избегле<br />
толике железничке композиције? Неоспорна је чињеница да је део избеглица,<br />
по доласку у Краљево, остао да живи у вагонима на делу градског колосека. Према<br />
сећањима савременика:<br />
На железничкој станици и на споредним колосецима, било је по једнима, око 100<br />
до 150 вагона са избеглицама. Други сматрају да их је било много мање. Пошто су у<br />
питању породице са покућством, није могло бити више од два домаћинства у једном<br />
вагону, односно десетак лица по вагону. Вероватно да није могло бити више од 100<br />
вагона, што значи да је у вагонима било око 1.000 до 1.200 избеглица... Ако се узме у<br />
обзир и да је на станици било 300 вагона оружја и муниције из ратног плена, тешко<br />
би могло бити више вагона са избеглицама... на свега два колосека.<br />
Списак избеглица 1941, сачуван у Народном музеју, настајао је у раду Среског<br />
одбора Комесаријата за збрињавање избеглица и пресељеника, на евидентирању<br />
изгнаника који су до 9. септембра 1942, што је последње уписано датовање,<br />
пристизали на територију Краљева са широм околином (Рибница, Грдица и Адрани).<br />
У прецизној евиденцији, рукописом насловљених рубрика, уписана су имена<br />
и лични подаци за 2 852 изгнаника или 996 породица. 34 Анализа наведених података<br />
о изгнаницима које су железничке композиције под окупационом стражом<br />
довеле у Краљево у првој и на почетку друге ратне године, говори да је међу њима<br />
| 54
највећи број породица долазио са Косова (272 домаћинства), док је са територије<br />
Македоније било 227 породица. Из Хрватске је због претећег геноцида у Краљево<br />
избегло 110 домаћинстава, док је насилно протерано из Босне и Херцеговине<br />
135 породица, 95 домаћинстава са окупационог подручја НДХ – Срема, са немачког<br />
и мађарског окупационог подручја Војводине, 46 домаћинстава из Санџака,<br />
41 домаћинство из Словеније. 35<br />
Како због опште несигурности многе избеглице нису биле евидентиране при<br />
Комесаријату, изван свих пописа, а унутар окупационих недаћа, нашао се сигурно<br />
одређени број избеглих и прогнаних, али непознате „непрегледне железничке<br />
транспорте“ нису забележили ни до тада детаљни извештаји о железничким транспортима<br />
избеглица у оновременој штампи и војној документацији, сачуваној по<br />
одузимању од непријатеља у Војно-историјском институту и публикованој у Зборницима<br />
НОР-а. Окупациони лист Ново време говори о 1 500 избеглица у Краљеву<br />
у јулу 1941, док је по новинском извештају шест месеци касније (фебруар 1942),<br />
у Краљеву 2 230 изгнаника.<br />
Важно је истаћи да се део избеглица, до октобра 1941, већ запослио у овдашњим<br />
фабрикама и на железници. Тако је један број стрељаних из избегличког<br />
корпуса обухваћен фабричким и железничким списковима.<br />
Године 2001. на скупу историчара у Народном музеју у Краљеву, Венцеслав<br />
Глишић је огорчен што и после 30 година од његовог рада, а 60 иза догађаја, нису<br />
утврђене чињенице:<br />
О чему смо водили бесплодне дискусије лицитирајући од 2.000 до 6.000 стрељаних<br />
талаца, уместо да сачинимо њихов списак по имену и презимену како су то урадили<br />
Јевреји за своје жртве. Велики ратни злочин немачке војске, за оно време био је као да<br />
је бачена атомска бомба на Краљево. Данас се свет ужасава над злочином терориста<br />
у Њујорку, а о злочину у Краљеву који је пропорционално већи, мало се зна у свету. 36<br />
Пригодно датовање централне комеморативне свечаности или манифестације<br />
Октобарских свечаности (14. октобра) поистовећено је са хронологијом самог<br />
стрељања у Лагеру, које историјски извори експлицитно датују од 15. до 20. октобра<br />
1941. Музичко-сценски спектакли и политички говори, сваког 14. октобра, одржавани<br />
су на широкој, зеленој површини, осмишљеној да окружи споменички комплекс<br />
(пресечена стабла која симболизују прекинуте животе) а која се завршава амфитеатром,<br />
местом за бројну публику. Простор између железничких шина и Грдичке<br />
косе, у кругу око локомотивске хале Фабрике вагона, где су таоци били затварани и,<br />
потом, извођени на стрељање, од Лагерског гробља и Гробља стрељаних, претворен је<br />
у Спомен-парк. На овај начин обележено стратиште, Марјану Пенешу, сину једног од<br />
стрељаних Словенаца – Алојза Пенеша, када је у октобру 1979. са синовима посетио<br />
Краљево, “што најмање носи обележја светилишта жртвама“, личило је на простор :<br />
Желео сам да покажем деци где лежи њихов деда далеко од своје рођене Словеније.<br />
Моја деца су упорно тражила место где је записано име њиховог деде Алојза Пенеша,<br />
што сам им ја обећавао да ће видети на месту где је стрељан. Све што сам видео,<br />
изгледало је као да смо стигли у арену са гладијаторима за време римског царства...<br />
Од срца ми се родило питање зашто жртве нису добиле поштовање које заслужују. 37<br />
У ослобођеном Краљеву,<br />
полазак колоне из центра града<br />
према Лагерском гробљу.<br />
35<br />
Силвија Крејаковић, Избеглице у<br />
Краљеву 1941, Краљево октобра 1941,<br />
69–84.<br />
36<br />
Венцеслав Глишић, Још једном о<br />
великом злочину у Краљеву 1941.<br />
Краљево октобра 1941, 221–229.<br />
37<br />
Ибарске новости, Спомен-парк<br />
у Краљеву између пројекта и<br />
остварења, рубрика: поводи, 1979, 11.<br />
10 (XXXII, br. 1364, 2).<br />
55 |
Перцепција смрти и однос породице према прецима и покојницима, укорењен<br />
у колективној свести, појачавао се политичким дебатама, пригодним говорима на<br />
месту колективног страдања и литературом у којој је смрт опсесивна тема. 38 Егземпларна<br />
смрт испуњавала је јавни простор као симбол друштвеног јединства<br />
оновремене Југославије, њених у „братству и јединству” спојених република и<br />
покрајина. 39 Актуелни односи према цркви и религији, према успостављеним категоријама<br />
„колаборациониста“, „издајника радничке класе“ и „родољуба“, рефлектовани<br />
су на прошлост и највећу трагедију у историји краљевачког подручја.<br />
Да ли је и колико живота спасао владика Николај када је уз препоруку немачког<br />
команданта Крушевца, Клефла, који је према Србима показивао толерантнији<br />
став, из Љубостиње, с протосинђелом Василијем Костићем дошао у Краљево, да<br />
клечећи пред немачким командантом места, Алфонсом Мациовичем – јер „роб<br />
пред господарем не седи, поготову када његов народ као робље масовно и невино<br />
страда... док су они који су криви у шуми“ – моли за престанак стрељања народа,<br />
није поуздано утврдиво. 40 Историјски парадокс представља случај ондашњег<br />
председника општине Душана Крстића, који је оптужен и стрељан, по пресуди<br />
Чачанског већа Војног суда од 22. априла 1945. као „активан помагач и саучесник<br />
у масовном убијању у Краљеву“. 41 Управо у изјави саслушаваног сведока Ферида<br />
Азабагића, пред Среским повереништвом Земаљске комисије за утврђивање злочина<br />
окупатора, потврђено је да је, не само апелима на конференцијама одржаваним<br />
у хотелу „Југославија“, Душан Крстић позивао на смирење устанка, већ је и<br />
мајору Дешу, команданту 747. пука предао Резолуцију, у којој су наведене „молбе<br />
грађана да прекине стрељање“ како би се сачували српски животи. 42<br />
38<br />
Данило Киш, Енциклопедија мртвих,<br />
Београд 1990, 229.<br />
39<br />
Олга Манојловић-Пинтар, Смрт<br />
и култура сећања, Зборник радова:<br />
Приватни живот код Срба у XX веку,<br />
Београд 2007, 904.<br />
40<br />
Архимандрит Јован Радосављевић,<br />
Живот и страдања Жиче и Студенице<br />
под окупатором (1938 – 1945),<br />
Манастир Хиландар, 1993,166–168.<br />
41<br />
Драган Драшковић, Стање у<br />
Краљеву октобра 1941. покушаји да<br />
се спречи и прекине стрељање талаца,<br />
Зборник радова: Краљево октобра<br />
1941, Краљево, 2003, 85–111.<br />
42<br />
Исто, 100.<br />
*<br />
Култура сећања: збирке и фондови о стрељању талаца у Лагеру | Пут који је водио<br />
до формирања Историјског одељења и збирки Народног музеја у Краљеву, полазио<br />
је од послератних подухвата ентузијазмом надахнутих суграђана, међу којима<br />
и бројних учесника НОР-а, на прикупљању документарне грађе и предмета. У прикупљеној<br />
баштини – како би, у духу времена блиског догађајима у окупацији, по<br />
речима првог музејског управника, професора Милорада Јовића: „испунили велику<br />
обавезу према народу нашег среза, према граду овенчаном мученичком славом,<br />
да би очували и могли да прикажемо наше духовне и вредносне творевине...“ –<br />
преовлађивала је ратна заоставштина, а у њој, драгоцени и документи и предмети<br />
стрељаних сачувани у породицама. Међусобном сарадњом Историјског архива,<br />
Народног музеја и институције Спомен-парка, прикупљена је и уобличена драгоцена<br />
меморијална баштина коју су чинили аутентични историјски извори различите<br />
провенијенције, лични предмети и документи стрељаних од 15. до 20. октобра<br />
1941.<br />
Жртве злочина против човечности: социолошко-демографске анализе | Квантификације<br />
произашле из анализе и поређења извора, како примарних тако и наративних<br />
(сведочења савременика, породица жртава), кроз вишегодишњи рад у<br />
| 56
стручним установама у којима раде историчари, као и процес електронског архивирања<br />
истраженог материјала, по методологији науке и законима струке, имали<br />
су за циљ персонализацију жртава. 43 Речју, за рационално поимање прошлости<br />
били су неопходна имена иза бројева. Потрага за „људским ликом и именом жртве“<br />
водила је ка укупном броју од 2 190 стрељаних у Лагеру, међу којима је било<br />
и деце, жена и стараца. 44<br />
Значајније од до сада утврђеног броја жртава је чињеница да је иза сваког<br />
броја стоји једно име и презиме, а за већину настрадалих постоји податак о месту<br />
рођења, имену оца, занимању и месту запослења, фотографија. Социолошко-демографске<br />
анализе настале на основу меморијалне баштине обједињене у бази<br />
података, непосредно говоре о суровости и геноцидности ратног злочина против<br />
човечности који је починила регуларна војска Вермахта у Краљеву, октобра<br />
1941. Свако даље истраживање о броју жртава, њиховој социјалној, националној,<br />
старосној, верској структури... Постојећи подаци говоре да је у Лагеру стрељано<br />
најмање 102 особе млађе од 18 година, које нису дочекале да постану очеви и мајке.<br />
Ово потврђују и речи сведока Ферида Азабагића, чиновника, курира између<br />
Општине и немачке Команде места: Познато ми је тачно да су сем раденика и других<br />
грађана-мушкараца стрељане и жене као и деца, која су као шегрти били запослени по<br />
фабрикама на изучавању заната, који су могли бити стари од 14, 15 и 16 година. 45 Међу<br />
стрељанима је било 29 жена.<br />
Размере злочина против човечности посредно се откривају и у броју породица<br />
које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди.<br />
У најплодотворнијем животном и радном добу, између 18 и 55 година, било најмање<br />
1 840 стрељаних талаца, већином радника и службеника оновремених фабрика<br />
авиона и вагона, железничара, запослених у установама и школама... Да је<br />
рација за стрељање у Лагеру вршена и у градској болници, потврђују извори у<br />
којима су сачувана имена стрељаних болесника. 46<br />
Највише страдалих радило је у престижној Фабрици авиона, око 21%, затим у<br />
железничким службама и у Железничкој радионици, чак 31 % од оних за које имамо<br />
податке о месту упослења. Поред машиновођа, бравара, стругара, авиомеханичара,<br />
инжењера, службеника, шегрта, стрељани су судије, земљоделци, бербери,<br />
учитељи, наставници и школски надзорници, ђаци, једна жандармеријска чета,<br />
војници и старешине некадашње војске Краљевине који нису доспели у немачко<br />
заробљеништво, домаћице, зидари, службеници Поште и телеграфа, Среског начелства,<br />
општинских служби Финансијске контроле и Техничког одељења, свирачи,<br />
зидари... Уз стрељане претежно православне вероисповести, убијено је и 73<br />
католика, међу којима највише Словенаца.<br />
Упоредо са формирањем електронске базе података, 2001. године, из НМК-а<br />
је потекла иницијатива да Гробље стрељаних, као сакрално место, треба оградити<br />
и подићи капелу са уклесаним именима жртава. 47 У складу са савременом музеолошком<br />
праксом, и оном примењеном у Музеју холокауста у Јад Вашему у Јерусалиму<br />
(чији назив на хебрејском, утемељен у Старом завету значи “место за сећање<br />
(помен) на име”), тежиште сталне музејске поставке о октобарској трагедији јесте<br />
43<br />
Поред биографских података у<br />
сваком од 2 190 персоналних досијеа<br />
у бази података о жртвама стрељаним<br />
у Лагеру у Краљеву октобра 1941,<br />
наведени су сви извори у којим се<br />
особа помиње као стрељана. Такође,<br />
забележени су и предмети који су<br />
жртви припадали, а у збирци у Музеју<br />
имају свој инвентарни број, као и<br />
литература у којој се страдалник<br />
помиње. Силвија Крејаковић, У<br />
спомен на жртве стрељања у лагеру<br />
у Краљеву. Процес писаног и<br />
електронског памћења, Музеј жртава<br />
геноцида, Зборник радова: Злочини<br />
геноцида и ратни злочини,<br />
Београд, 2009.<br />
44<br />
НМК, Поименична идентификација<br />
жртава Другог светског рата, база<br />
података (аутор пројекта:<br />
С. Крејаковић 2001/2011)<br />
45<br />
Из Записника о испиту сведока<br />
Ферида Азабагића, пред среским<br />
повереништвом Земаљске комисије<br />
за утврђивање злочина окупатора,<br />
16. марта 1945, АЈ Фонд бр.110, ф<br />
333/28-29, НМК, копије докумената.<br />
46<br />
Протоколи Бановинске болнице<br />
у Краљеву (1941–1945), Општина<br />
Краљево, Одељење Матичне службе.<br />
57 |
47<br />
Идејни пројекат архитекте Спасоја<br />
Крунића, захваљујући подршци<br />
Драгана Драшковића, презентован<br />
је јавности у Народном музеју у<br />
Краљеву, 13. октобра 2003.<br />
на личности убијеног. Свака од жртава је имала име, идентитет. Књиге Поменика,<br />
где је свака страна посвећена по једној жртви, као писани споменик, има личну<br />
посвету, за памјат, или за сећање, у језику старих Словена и црквеном богослужењу.<br />
При томе је жртва представљена као део колективитета, породичног и<br />
друштвеног, који је масовним злочином претрпео ненадокнадив губитак. Јер, свеобухватну<br />
слику људског страдања на краљевачком подручју у октобру 1941. чине<br />
и посредни фрагменти злочина почињеног против човечности – породице које<br />
су изгубиле хранитеље, ратна сирочад, стрељани који је тек требало да постану<br />
очеви и мајке… Базом података као електронским записом, сталном поставком и<br />
записом у Поменику, обједињени су делови сећања потомака и суграђана, личних<br />
докумената, спискова различитог порекла и места настанка – свих чувара имена<br />
стрељаних, парохијана, овдашњих грађана, или оних придошлих који су ухлебљење<br />
нашли у Краљеву између два рата, из далеке Русије после Октобарске револуције,<br />
Словеније, Босне, Хрватске. Сачувано је и сећање на имена оних избеглих од горег<br />
насиља у почетку окупације Југославије, који су у Краљеву налазили уточиште,<br />
не слутећи да ће наћи и смрт.<br />
Можда ћемо на овај начин сачувати успомену на жртве и траг о њиховом<br />
земаљском животу, у неравноправној борби са временом које брише и најупорније<br />
сећање. Силвија Крејаковић<br />
Стална поставка НМК,<br />
део посвећен таоцима стрељаним у октобру 1941.<br />
| 58
59 |
| 60
Ратарско имање, 1936.<br />
Манастир Жича, 1936.
Железничка радионица,<br />
Oдељење за попрaваку вагона.<br />
Радници Фабрике авиона<br />
у предратним годинама
Демонстрације у Краљеву<br />
27. марта 1941.<br />
Конак владике Николаја<br />
Велимировића, 1934–1941
Извештај Команде жандармерије о демонстрацијама у Краљеву 25. марта 1941.
Официри Војске Југославије на<br />
Ђурђевданском уранку 1940.<br />
Официри југословенске војске<br />
испред Основне школе у Краљеву 1941.
Скица посечених телеграфских<br />
стубова између Матарушке и<br />
Богутовачке бање,<br />
21/22. август 1941.<br />
Телеграм о рушењу моста преко<br />
Мораве код Камиџоре,<br />
24. август 1941.
Списак лица са теритрије Среза жичког<br />
која су одбегла у шуму 1941.
Наредба немачке окружне команде<br />
у Крушевцу команди гарнизона у<br />
Краљеву, да се таоци ухапшени због<br />
комунистичког деловања Николе<br />
Бугарчића, после уплате јемства<br />
од 1 000 000 динара, пусте,<br />
3. октобар 1941.
Опомена, Плакатирана наредба командујућег артиљеријског генерала у Србији, Паула Бадера<br />
Објава Команде места Краљево, 6. октобра 1941.
Саботажа, тунел Лакат, Прогорелица,<br />
5. октобар 1941.<br />
Акција устаника у околини Краљва,<br />
октобар 1941.
Немачки штаб на Ратаском имању<br />
Борци Јеличког четничког одреда<br />
изгинули у нападу на Краљево код<br />
Ратаске школе.
Немачки војник у погинуо у борби око Краљева, октобар 1941.<br />
Умрлице немачких официра, погинулих у борбама око Краљева, 1941. године.
Летак о увођењу ванредног стања<br />
у Краљеву, 15. октобар 1941.<br />
Црквени календар, за октобар 1941.<br />
са белешком: киша време опасно,<br />
немачка војска поново прелази преко<br />
нас Срба
Снабдевање Краљева<br />
у ратним условима<br />
Краљево,<br />
пијац у центру града, 1941–1944.
Одвођење талаца<br />
Порука Благоја Кастратовића<br />
(стрељан 20. октобра 1941)<br />
упућена из Лагера супрузи Дари<br />
у недељу 19. октобра 1941.<br />
Драга женице,<br />
Многи се синоћ спасише помоћу објава<br />
из команде, па и три професора. Зато<br />
пођи код пуштеног проф. Гинића, (иза<br />
Среза - Цара Душана, 12), и нашег<br />
секретара Теокара, (Цара Душана<br />
52), и умоли: да ме одмах унесу у<br />
списак за објаву, а ти зови у помоћ за<br />
Команданта кума Зору, Ђорђевићку,<br />
Перовића, тумаче које газда познаје<br />
и Божа кафеџију и његову келнерицу<br />
Бранку, а паре не жали. Милош је<br />
овде учитељ а има 42. год. а ја 37 год.<br />
Клекни с децом на колена на калдрму<br />
пред командом да те пусте код<br />
Команданта. Жури док није касно…<br />
Постеља ми не треба. Поз. Благоје<br />
Ако добијеш објаву, нека је пошаљу<br />
одмах овамо.
Порука Благоја Кастратовића (стрељан 20. октобра 1941) упућена из лагера супрузи Дари у недељу 18. октобра 1941.<br />
Драга Даро,<br />
Пођи код Теокара нашег попа – наставника, у Цара Душана, 52 и нека одмах потражи од Командатуре објаву за мене.<br />
Да сам ја имао (најновију од 15.ог овог), друкче би било. Пођи код Божа из Урошевца, Перовића, дра Ђорђевића и кума и ради за нас одмах.<br />
Пази децу. Буди храбра.<br />
Поз Благоје.
Порука Вукашина Милошевића, бравара Фабрике авиона, упућена из Лагера породици<br />
Драга Анка!<br />
Ја сам добио ... и три пакета папира, па мин немој слати а исто немој и јело сваки дан јер ти знаш колико ја једем, ја паре имам<br />
и за мене немојте да бринете ништа него ми пошаљи машину за бријање и води ми много рачуна за мајку и пошаљи ми зимски капут.<br />
Поздрав теби и мајка Вуки
Порука породици, упућена из Лагера.<br />
Гаврило Бережнов,<br />
бравар Железничке радионице<br />
Стано,<br />
пошаљи ми, ела, купус или друго нешто<br />
што могу да једем кашиком и бар пола<br />
кила ракије јер је ладно.<br />
Пази на децу, љубим те и Владу и Веру.<br />
Поздрав свим ...
Порука породици, упућена из лагера. Ђуро Крнић, из Слуња, наредник у Жандармеријској чети<br />
...нко! Пошаљи ми ћебе оно што је..., чарапе вунене, цигарете ако можеш преко газде набави, за мене се немој ништа секирати, на децу пази,<br />
ако можеш реци газди да од Риже купи за нас два метра дрва. Поздрављам децу и тебе<br />
ваш Ђуро.<br />
писмо добро сакри јер цепају и бацају
Порука породици, упућена из лагера.<br />
Миливоје Васиљевић,<br />
бравар Фабрике авиона<br />
Надо молим те пошаљите ми пола<br />
пакла оног дувана што ми је остало на<br />
ормару и нек ми шура узме код... два<br />
табака хартије папирлије
Сахрањивање стрељаних
Апотекар Марковић,<br />
стрељан са два сина гимназијалца<br />
Многочлана породица<br />
Живојина Недељковића
Милена Обрадовић<br />
изгубила је у лагеру<br />
супруга Василија и два сина<br />
Краљево,<br />
пијац у центру града, 1941–1944.
Живота Илић са породицом,<br />
последња фотографија<br />
Лазар Ђорђевић,<br />
један од бројних стрељаних Рома
Светозар Марковић,<br />
један од стрељаних предратних официра<br />
Из породице Крсмановић стрељани су<br />
Станоје и Милорад
Новка и Загорка Блажић<br />
крај крста на месту стрељања<br />
Живана, Михаила, Радисава<br />
и Милорада Блажића<br />
Првобитни изглед<br />
Гробља стрељаних, 1941.
Први помен<br />
после ослобођења Краљева<br />
Комеморација 1953.
Програм свечаности<br />
1966. године.<br />
Октобарске свечаности 1969. године,<br />
Ломача, Народно позориште<br />
Титово Ужице,
Идејно решење изгледа Спомен парка
Плакати за најаву прогама Окртобарских свечаности, 1971. и 1975. година
Воз Братства и јединства<br />
по приспећу у Краљево 1974.<br />
Октобарске свечаности 1975.
Октобарске свечаности 1987.<br />
Октобарске свечаности 1988.
Капела – Гробље стрељаних у Краљеву 1941.<br />
Идејно решење проф. Спасојa Крунићa,<br />
дипл. инж. архитектуре (3Д приказ)
РЕЗЮМЕ | Массовое убийство мирных жителей в Кралеве, осуществлённое Вермахтом,<br />
в октябре 1941года, представляет величайшую трагедию в истории сей<br />
области и является одним из самых жестоких военных преступлений, совершенных<br />
на территории Сербии во время Второй мировой войны. Причины массовых<br />
расстрелов мирных жителей в октябре 1941 года. находятся в сути расистской<br />
идеологии германскиого рейха, которая проявляется в ряду приказов, предусматривающих<br />
суровые карательные меры в пропорции: 1. немецкая жизнь: 100<br />
сербских жизней, а за одного раненого немецкого солдата – расстрел 50 местных<br />
жителей. Для подавления восстания в Сербии, в котором в течение августа и<br />
сентября 1941 года. вспыхнули два антифашистских движения - Партизанский,<br />
и Югославские войска на родине (четники), Верховное командование вермахта<br />
изменило и расширило поле карательных мер и их суровых полномочий в «возмездия,<br />
которые должны ударить все население Сербии». В районе Кралева, спорадические<br />
акты саботажа и подрывной деятельности против немецких военных<br />
и исполнительных властей, но действия повстанцев уже с 7-го октября поднялись<br />
до степени совместной четнико-партизанской осады города и вооруженного нападения<br />
на 717 моторизованную дивизию вермахта, которая находилась в городе.<br />
Мстительные мероприятия Вермахта и командующего городского гарнизона<br />
были суровые и жестокие: заключение в тюрьму граждан-заложников, рабочих, и<br />
служащих Авиационного завода, рабочих в Железнодорожной мастерской, должностных<br />
лиц в Суде и местных органах правления, ремеслеников, торговцей, учеников,<br />
и учеников в ремесле или в торговле; пехотная дивизия согнала весь этот<br />
народ во двор вагоностроительного завода и вокруг Железнодорожной мастерской.<br />
Того же дня, когда, в результате атаках повстанцев убито 14 немецких солдат<br />
и 13 ранено, в Кралево было вступило в силу чрезвычайное положение с военнополевым<br />
судом, и тогда началось с массовыми убийствами мирных жителей. Благодаря<br />
исследованиям исторических источников, до сих пор было обнаружено,<br />
что окончательное число погибших в расстреле гражданских лиц, включая детей,<br />
женщин и стариков: 2190<br />
99 |
SUMMARY | The mass reprisal of Wehrmacht against the civilian population in Kraljevo<br />
in October 1941 represents the biggest tragedy in the history of this region and<br />
one of the cruelest war crimes committed on the territory of Serbia in the Second<br />
World War. The causes of the mass shooting of civilians in October 1941 can be found<br />
in the racist ideology of the Reich, which, expressed through a series of orders, foresaw<br />
drastic punitive measures in the proportion 100 Serbian lives for 1 German life<br />
or 50 for a wounded German soldier. For the purpose of crushing the rebellion in<br />
Serbia, which during August and September 1941 blazed up by the action of two antifascist<br />
movements – Partisans and Yugoslav Army in the Homeland (Chetniks), the<br />
Wehrmacht Supreme Command transformed the punitive measures into “reprisals<br />
which must affect the entire population of Serbia”. On the territory of Kraljevo, sporadic<br />
sabotages and diversions of rebels against the German military and administrative<br />
authorities grew, on 7 October, into a common Partisan-Chetnik siege and attacks<br />
on the 717. Wehrmacht Infantry Division stationed in the town. The countermeasure<br />
of the Wehrmacht army and the German Command of the town was arresting civilians<br />
- hostages, workers and employees of the Airplane Factory, Railway Workshop<br />
and railway hub, employees of the municipal administrations and courts, craftsmen,<br />
tradesmen, students and apprentices, and their detention in a locomotive hall within<br />
the area of the Railway Workshop. On the same day, 15 October 1941, when a state<br />
of emergency with court martial was declared in Kraljevo because of German losses<br />
(14 killed and 10 wounded soldiers) in rebels’ attacks, the mass shooting of civilians<br />
started. The shooting lasted until 20 October 1941. Thanks to the examinations of<br />
historical sources, it has been established that 2,190 people were shot, among them<br />
children, women and old men.<br />
| 100
RÉSUMÉ | Les repressailles de masse exercées par Wehrmacht sur les citoyens de<br />
Kraljevo en octobre 1941 présentent la plus grande tragédie dans l’histoire de cette<br />
région et l’un des plus cruels crimes de guerre commis sur le territoire de la Serbie<br />
pendant la Seconde Guerre mondiale. Les causes de la fusillade des civils en octobre<br />
1941 reposent sur l’idéologie du Reich qui prévoyait des mesures drastiques exprimées<br />
en proportions 100 civils serbes pour un soldat allemand tué ou 50 civils<br />
serbes pour un soldat allemand blessé. Afin de réprimer l’insurrection en Serbie qui<br />
s’enflammait grace aux deux mouvements antifascistes – celui des partisans et celui de<br />
l’Armée Yougoslave de la patrie (tchetniks), l’État –major de Wehrmacht a transformé<br />
les mesures punitives en repressailles qui devaient frapper toute la population de la<br />
Serbie. Depuis le 7 octobre, dans la région de Kraljevo , les sabotages sporadiques et<br />
les diversions exécutés par les insurgés contre les autorités militaires et administratives<br />
allemandes , ont pris la forme de siège et d’attaques exécutés par les forces des partisans<br />
et des tchetnics contre la 717 ème division de Wehrmacht stationnant dans la ville.<br />
L’armée de Wehrmacht et l’État-major allemand ont pris les contre-mesures en faisant<br />
emprisonner les civils – otages , les ouvriers et les employés de l’Usine des wagons , de<br />
l’atelier de chemin de fer , du nœud ferroviaire , les employés des administrations municipales<br />
et des Tribunaux , les artisans , les commerçants , les étudiants , les apprentis.<br />
On les a enfermés dans une des halles de l’atelier ferroviaire.Ce jour-là, le 15 octobre<br />
1941 , après avoir subi de graves pertes humaines ( 14 soldats tués et 10 soldats blessés<br />
) lors des attaques exécutées par les insurgés , le commandement allemand a déclaré<br />
l’état d’urgence en établissant la cour martiale et ils ont commencé à exécuter des<br />
civils par la fusillade de masse. La fusillade a duré jusqu’au 20 octobre 1941. Grace aux<br />
recherches des sources historiques, on pouvait déterminer avec précision le nombre<br />
de 2190 civils fusillés y compris les enfants, les femmes et les vieillards.<br />
101 |
ZUSAMMENFASSUNG | Massenvergeltung der Wehrmacht an Zivilisten in Kraljevo,<br />
im Oktober 1941,stellt die grösste Tragödie in der Geschichte dieses Gebietes dar,<br />
und sie ist ein von brutalsten Kriegsverbrechen auf dem Boden Serbiens im Zweiten<br />
Weltkrieges. Die Gründe für die Massenerschiessungen der Zivilisten im Oktober 1941<br />
befinden sich in der rassistischen Ideologie des Deutschen reiches, ausgesagt durch<br />
eine ganze Reihe von Befehlen, und welche die drastischen Strafmassnahmen vorausgesehen<br />
haben, und mit den Proportion 100 serbische Leben f:ur 1 deutschen,<br />
oder 50 serbischen Leben für 1 verwundeten deutschen Soldat. Mit dem Zwecke<br />
des Erstickens des Aufstandes in Serbien, de rim August und September 1941 seitens<br />
zwei antifaschistischen Bewegungen der Partisanen und Jugoslawienarmee im<br />
Vaterland (Tschetniks) aufgehetzt wurden, hat das Oberkommando der Wehrmacht<br />
die Strafmassnahmen in die Vergeltungen verwandelt, die die gesamte Bevölkerung<br />
treffen sollten. In der Gegend von Kraljevo haben die sporadischen Sabotage und Diversionen<br />
der Aufständischer gegen deutschen Militär- und Verwaltungsbehörden am<br />
7.Oktober zur gemeinsame Partisans-Tschetniks Belagerung und Angriffe an die 717.<br />
Infanteriedivision der Wehrmacht sich entwickelt, die in der Stadt stationiert war. Als<br />
Gegenmassnahme der Wehrmachtarmee sowie des deutschen Oberkommando waren<br />
die verhaftungen der Zivilisten – Geiseln, Arbeiter und Angestellten der Flugzeugfabrik,<br />
der Eisenbahn-Werkstätte und Eisenbahn-Kreuzung, sowie die verhaftung der<br />
Angestellten der Gemeindeverwaltungen und Gerichte, Handwerker, Händler, Schüler<br />
und Lehrlinge in der Lokomotivenhalle im Kreis der Eisenbahn-Werstätte. Am gleichen<br />
Tag, am 15.Oktober 1941, als in Kraljevo wegen der deutschen Verluste bei den<br />
aufständischen Angriffen (14 getöteten und 10 verwundeten Soldaten) auserordentlicher<br />
Zustand und das Standgericht eingeleitet wurden, wurden die Massenerschiessungen<br />
der Zivilisten begonnen. Die Erschiessungen dauerten bis 20.Oktober 1941.<br />
Dank den Forschungen der historischen urkunden wurde es festgelegt, dass insgesamt<br />
2.190 Zivilisten,darunter auch die Kinder, Frauen und alte Leute, erschossen wurden.<br />
| 102
103 |
Краљевачки октобар 1941.<br />
ОПОМЕНА<br />
октобар - новембар 2011.<br />
Издавач<br />
НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО<br />
За издавача<br />
ДРАГАН ДРАШКОВИЋ<br />
Аутори изложбе и текстова<br />
ДРАГАН ДРАШКОВИЋ, музејски саветник – историчар<br />
СИЛВИЈА КРЕЈАКОВИЋ, виши кустос – историчар<br />
Лектура и коректура<br />
мр АНА ГВОЗДЕНОВИЋ<br />
Превод<br />
ВЛАДИМИР НАЦИК, РАДИСАВ КОРАКСИЋ<br />
мр НАТАША ПАВЛОВИЋ, РАДМИЛА ПАВЛОВИЋ<br />
Графички уредник и аутор типографског писма Epigraph<br />
ДРАГАН ПЕШИЋ<br />
Прелом<br />
ЈОВАН АНТОНИЋ, БРАНКО ТРИФУНОВИЋ<br />
Фотографија<br />
СРЂАН ВУЛОВИЋ<br />
Техничка реализација<br />
МИЛОМИР НЕДЕЉКОВИЋ, ТИЈАНА ЈОВАНОВИЋ, ОЛЕГ РОМАНОВ<br />
НЕНАД ДИМИТИЈЕВИЋ, РАДЕ ПАЈЕВИЋ, ВЛАДАН ПЕЈКОВИЋ, ДРАГАН ВОЈИНОВИЋ<br />
СЛОБОДАН МИЛЕНКОВИЋ, СРЂАН ВУЛОВИЋ, АЛЕКСАНДАР МАРИЧИЋ<br />
Штампа<br />
ИНТЕРКЛИМА ГРАФИКА<br />
Тираж 1000<br />
Краљево, 2011<br />
·<br />
Приређивање изложбе остварено је уз помоћ<br />
Министарства културе Републике Србије и града Краљева