Glavni i odgovorni urednik: 

Jagoš ĐURETIĆ 

Urednik: 

Jovo CVJETKOVIĆ 

Naslov originala: 

Germinal Civikov: 

SREBRENICA. Der Kronzeuge

ŽERMINAL ČIVIKOV 

S R E B R E N I C A 

K R U N S K I S V E D O K 

Prevod sa nemačkog jezika 

Života IVANOVIĆ 

Izdavačko preduzeće 

Beograd 2009.

UVOD 

Na dan 25. avgusta 2003. godine bosanski Hrvat Dražen 

Erdemović nastupio je pred Tribunalom za zločine u Jugoslaviji 

u Hagu kao svedok optužbe u sudskom procesu protiv nekadašnjeg 

predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića. 

Kao pripadnik Specijalne jedinice bosansko-srpske vojske Erdemović 

je 16. jula 1995, zajedno sa još sedam pripadnika iste jedinice, 

učestvovao na poljoprivrednom dobru Branjevo, severno 

od Srebrenice, u selu Pilica, u Bosni, u streljanju između 1.000 

i 1.200 bosansko-muslmanskih civila. Milošević je pored ostalog 

odgovarao i zbog genocida nad bosanskim muslimanima, a 

Erdemovićev iskaz u svojstvu svedoka važio je kao dokaz da 

je, u danima posle pada Srebrenice 11. jula 1995. na više mesta, 

između ostalog i na terenu farme Branjevo kraj Pilice, izvršen 

genocid. Erdemovićevi iskazi nisu, međutim, predstavljali nikakvu 

polaznu tačku koja bi predstavljala uporište za pitanje da 

li je i u kojoj meri Milošević bio odgovoran za te zločine. Erdemović 

je samo potvrdio da se masovno ubistvo zaista dogodilo 

na farmi Branjevo. Optužba je za ličnu odgovornost Miloševića 

imala u izgledu dalje dokaze. Sve do danas, međutim, ostala 

nam je dužna. U svakom slučaju, posebnu težinu Erdemovićev 

iskaz ima zbog toga što je on jedini neposredni učesnik koji je 

potvrdio u svedočenju da je bilo masovnog streljanja bosanskih 

muslimanskih civila koje su izvršili pripadnici bosansko-srpske 

5

vojske. Na osnovu priznanja zločina iz 1996. Erdemović je u 

Tribunalu u Hagu 1997. osuđen na pet godina zatvora. Posle 

tri i po godine, ponovo se našao na slobodi. Međutim, ostao 

je krunski svedok čiji su iskazi korišćeni u nekoliko sudskih 

procesa kao dokazi kako pre, tako i posle suđenja Miloševiću, 

u procesima vođenim po optužbi za genocid nad bosanskim 

muslimanima posle pada Srebrenice. 

Iskaz Erdemovića od 25. avgusta 2003. godine na suđenju, 

koje sam kao posmatrač pažljivo pratio, izgledao mi je 

veoma problematičan. Jednostavno je nemoguće da za jedva 

pet časova bude streljano 1.200 ljudi na način koji je izneo 

svedok. Na prstima jedne ruke to se moglo izračunati, ali 

sudije nisu dopuštale nikakvu sumnju u ovu brojku. Mnoga 

pitanja postavljena za vreme unakrsnog ispitivanja ostala su 

bez odgovora, bilo usled vremenskog ograničenja, bilo zato 

što optuženom Miloševiću nije bilo dopušteno da ih postavi. 

Na njegova pitanja o pozadini određenog iskaza svedoka, sudije 

su reagovale sa sve većom nervozom, neka pitanja uopšte 

nisu dozvolili i vršili su pritisak na optuženog da svoje 

unakrsno ispitivanje što pre okonča. Pri tom nije trebalo da 

predstavlja bilo kakav problem da se ove neverodostojnosti 

i protivrečnosti u iskazu svedoka raščiste, jer je svedok imenom 

i prezimenom naveo sve svoje saučesnike. Kada je, međutim, 

Milošević postavio pitanje svedoku kako objašnjava 

činjenicu da samo on, kao jedini, mora da odgovara za pokolj 

na farmi Branjevo, sudija je optuženome jednostavno oduzeo 

reč. To nije pitanje za svedoka, rekao je sudija Ričard Mej. 

Optuženi je očigledno dodirnuo u veoma osetljivo mesto, u 

sam nerv optužnice i organa optužbe Tribunala. 

Nije li to u najmanju ruku čudno? Reč je o najgorem zločinu 

u Evropi posle Drugog svetskog rata koji je sud okarakte- 

6

isao kao genocid, a ipak pitanje o drugim počiniocima jednog 

od najvećih pokolja, učesnika u ovom zločinu, nije smelo čak 

ni da bude postavljeno? 

Latio sam se posla da pažljivo i detaljno proučim sva 

dostupna dokumenta o slučaju Erdemović, a moje proučavanje 

i istraživanje bilo je praćeno sve većim čuđenjem, čak 

zaprepašćenjem. Predstavljanje ovog masovnog zločina na 

farmi Branjevo u iskazima svedoka u brojnim varijantama, 

ne samo da je protivrečno, već je i nedosledno u toj meri, da 

se pri dubljem istraživanju uvek iznova nametalo pitanje šta 

zapravo želi da se sakrije, time što se ne raščišćavaju očigledne 

nedoslednosti i neverodostojnosti. Uzalud sam tragao za 

objašnjenjem činjenice da sudije koje su saslušavale Erdemovića 

nisu ni jednom posumnjale u njegovu verovodstojnost i 

da su samo jedan jedini put postavile pitanje da li je tužilac 

saslušao i Erdemovićeve saučesnike, da li želi da i protiv njih 

pokrene istragu i podigne optužnicu. 

Dražen Erdemović je uhvaćen 3. marta 1996. u Srbiji i već 

na prvom saslušanju u jugoslovenskom sudu 6. marta 1996. 

naveo je imena svojih sedam saučesnika, kao i ime komandira 

njegove grupe, po čijem naređenju je navodno izvršeno ovo 

masovno streljanje. Jugoslovensko pravosuđe je pokrenulo 

i sprovelo sudski postupak protiv Erdemovića, ali je već 30. 

marta on izručen Tribunalu u Hagu, gde je najpre nastupio kao 

optuženi a zatim u svojstvu svedoka optužbe u nekoliko drugih 

sudskih procesa, u kojima je uvek iznova navodio imena svojih 

saradnika. Do današnjeg dana, međutim, ni jedno od ovih lica 

nije optuženo kao počinilac zločina ili saslušano u svojstvu 

svedoka. Ova knjiga je, u stvari, jedna vrsta traganja za objašnjenjem 

takvog stanja stvari. 

Posle prvog saslušanja i priznanja zločina 31. maja 1996. 

u Hagu, Erdemović je proglašen nesposobnim za davanje iska- 

7

za na neodređeno vreme, pošto je patio od posttraumatskih psihičkih 

smetnji. Već 5. jula 1996, međutim, iako nesposoban za 

saslušanje, on nastupa kao svedok optužbe protiv Karadžića i 

Mladića. Na iskazu Dražena Erdemovića sudije su zasnovale 

i njime obrazložile međunarodnu poternicu i nalog za hapšenje 

dvojice bosansko-srpskih navodnih ratnih zločinaca. Nije 

li možda to bio razlog zbog kojeg su u Tribunalu u Hagu ostali 

slepi za očigledne neverodostojnosti i nedoslednosti u iskazima 

ovog svedoka? Istovremeno se nameće pitanje da li bi se i 

sam ovaj svedok pojavio pred Tribunalom da ga prethodno nije 

uhapsila jugoslovenska policija i da jugoslovensko pravosuđe 

nije pokrenulo protiv njega sudski postupak. 

To što će u ovoj knjizi biti postavljeno više pitanje nego 

što će biti izneto odgovora, ima svojih razloga. Transparentnost 

nije najveća vrlina Tribunala za zločine na tlu bivše Jugoslavije. 

Ono što je iznošeno na brojnim „poluzatvorenim“ i „sasvim 

zatvorenim“ sednicama u Sudu, uz potpuno isključenje javnosti, 

samo je malo poznato. A, o onome šta se stvarno dogodilo 

16. jula 1995. na farmi Branjevo, mogli bismo saznati tek ako 

bi bili saslušani svi učesnici u tom masovnom streljanju. Ipak, 

to nije učinjeno, niti se sada čini. Poznato je, međutim, da je 

dobro postavljeno pitanje već pola odgovora. U svakom slučaju, 

jedna stvar bi morala biti jasna: u potrazi za istinom i u naporima 

za iznalaženje istine, Tribunal u Hagu ne postupa tako 

kako bi se očekivalo u svetlosti naše državnopravne i sudske 

tradicije. Da li bi se u jednom normalnom krivičnopravnom 

postupku prihvatilo da sudija izrekne počiniocu na osnovu 

njegovog vlastitog priznanja krajnje blagu kaznu, a da uopšte 

nijedan jedini put ne sasluša njegove saučesnike i saradnike? 

Ne bi li se u tom slučaju svi mediji bukvalno stuštili na takvog 

sudiju i bezuslovno želeli da znaju šta to treba da znači i šta se 

8

iza takve presude skriva? Nije li takvim postupkom sudija želeo 

da ne dovodi u opasnost iskaz i priznanje optuženog iskazima 

njegovih saradnika? Ili se iza svega toga krije nešto mnogo 

više i mnogo važnije? Nemaju li možda ovi počinioci zločina 

da izjave nešto što javnost ne bi smela da zna? Ne štite li se 

možda na ovaj način sami počinioci, umesto da budu krivično 

gonjeni i osuđeni? Zašto, i zbog čega? 

U slučaju Erdemović, međutim, ni javnost sve to očigledno 

ne želi da zna i kliče što će izvesni Radova Karadžić konačno 

biti izveden pred sudije i najverovatnije biti osuđen na 

doživotnu zatvorsku kaznu. U predstojećem suđenju Karadžiću 

Dražen Erdemović će verovatno ponovo nastupiti sa novim, 

drugim, zaštićenim identitetom na sudskom pretresu kako bi, 

kao zaštićeni i nevidljivi svedok optužbe, još jednom, po četvrti 

put, dao iskaz o streljanju 1.200 bosanskih muslimanskih 

civila na farmi Branjevo. Predmet ovakvog njegovog iskaza u 

međuvremenu u Tribunalu važi za „utvrđenu i nepobitnu istinu 

koja je van svake razumne sumnje“ („established truth beyond 

a reasonable doubt“) tj. kao učvršćena i potvrđena istina koja 

više nije predmet nikakve rasprave. Postavljati pitanja o pozadini, 

bilo bi besmisleno. Ipak, uprkos tome, mi to činimo. 

Za kritički pregled manuskripta i brojne dragocene predloge 

dugujem srdačnu zahvalnost prof. Verneru Zaueru (Grac). 

Što se tiče citata, izvori svih navoda iz sudskih protokola 

i vansudskih saslušanja dati su u spisku izvora. Pri navođenju 

citata iz sudskih protokola ukazuje se na broj stranice na dokumentima 

(transkriptima) koji su dostupni na engleskom jeziku 

na internet stranici Haškog tribunala. Pri navođenju iz vansudskih 

saslušanja – reč je o javnosti nedostupnim „razgovorima“ 

(intervjuima) koje su istražni organi optužbe Tribunala vodili 

sa Erdemovićem na dva jezika – uvek se navode datumi i u za- 

9

gradi daju brojevi stranica engleske i srpskohrvatske varijante. 

Relevantni izvodi iz ovih dokumenata nalaze se u prilogu knjige. 

Koliko god je bilo mogućno dat je nemački prevod citata iz 

srpskohrvatskih predložaka a ne sa engleskog prevoda. 

Džerminal Čivikov 

Hag, u decembru 2008. 

10

„BILI SMO PROFESIONALCI, 

A NE PLAĆENICI“ 

Pod ovim naslovom pojavio se u bosansko-srpskom listu 

Nezavisne novine 21. novembra 2005. godine intervju karakterističan 

po mnogo čemu. Čovek koji želi da uđe u istoriju kao 

profesionalac, a ne kao plaćenik je Milorad Pelemiš, komandant 

jedinice bosansko-srpske vojske koja je pod imenom Deseta diverzantska 

jedinica, u stvari, u leto 1995. izvela istorijski događaj. 

Iz ovog intervjua dalje se saznaje da spomenuti Milorad 

Pelemiš nije iznenada izronio ni od kuda, već da nesmetano, sa 

ženom i sinom, živi normalno u Beogradu. Radi intervjua dogovoren 

je susret u kafiću „Kod čike“, na Novom Beogradu. Na 

pitanje da li njegova adresa sme da bude poznata istražnim organima 

Haškog tribunala, Pelemiš odgovara da je ona svakako 

poznata, ali da zbog toga nimalo ne brine. 

Ime Milorada Pelemiša kao zapovednika Desete diverzantske 

jedinice bosansko-srpske vojske (VRS) prvi je u javnost 

izneo bosanski Hrvat Dražen Erdemović, koji je još 1996. pred 

predstavnicima nekoliko medija i dva sudska organa saopštio 

jezivo priznanje da je kao pripadnik ove jedinice počinio užasan 

zločin. On je naime 16. jula 1996. na poljoprivrednom dobru 

Branjevo kraj mesta Pilica u Bosni, na kojem su gajene svinje 

za potrebe Vojske Republike Srpske, učestvovao u streljanju 

1.200 zarobljenih bosanskih muslimana iz Srebrenice. Pri tom 

je spomenuo po imenu i prezimenu još sedmoricu pripadnika 

ove jedinice koji su učestvovali u streljanju, kao i ime njihovog 

pretpostavljenog, upravo Milorada Pelemiša, koji je navodno izdao 

naređenje za streljanje ovih zarobljenika. Na pitanje koliko 

je on sam od tog broja lično streljao, Erdemović odgovara da ne 

zna tačno, ali bi moglo biti – kako je rekao – između 70 i 100. Na 

11

osnovu njegovog priznanja, prema kome ne samo da je učestvovao 

u masovnom ubijanju već je i lično streljao, Tribunal u Hagu 

je 5. marta 1998. osudio Erdemovića na pet godina zatvora, od 

čega je morao da odleži samo tri i po godine. Ovakvom presudom, 

međutim, priča o 1.200 streljanih muslimanskih civila postala 

je najvažniji direktni dokaz za ratni zločin koji je Tribunal 

u Hagu proglasio za „genocid nad bosanskim muslimanima“. 

Komandant Desete diverzantske jedinice Vojske Republike Srpske, 

Milorad Pelemiš, koji je navodno naredio ovo masovno ubistvo, 

živi sada nesmetano u Beogradu i daje intervjue štampi. 

Karla del Ponte, dugogodišnja glavna tužiteljica Tribunala, bavila 

se, kako izgleda, prevashodno lovom na Karadžića i Mladića, 

i očigledno nije bila zainteresovana za Pelemiša, čak ni toliko 

da ga samo sasluša kao svedoka. U svakom slučaju, u intervjuu 

Pelemiš sasvim bezbrižno izjavljuje: 

NN: Da li su vas ispitivali haški istražioci? 

Pelemiš: Ne, nikad. 

NN: Da li im je poznata Vaša adresa? 

Pelemiš: Znaju oni, vjerovatno, moju adresu. Nije to nikakva 

tajna. Koliko znam, oni su još uzimali medicinsku dokumentaciju 

o bolničkom liječenju u tom periodu, kako bi provjerili da 

li sam bio na terenu u tom periodu. Ta dokumentacija nalazi se 

u bolnici u Vlasenici i Šekovićima. 

NN: Bojite li se Haga? 

Pelemiš: Ne. Zašto bih se bojao? 1 

Mi se, međutim, možemo dalje pitati i čuditi. Dražen Erdemović 

je i sada, kao i ranije, jedini svedok koji kao počinilac 

pruža dokaz za ubistvo 1.200 muslimanskih civila, iako je 

najpre kao optuženi a kasnije kao svedok optužbe, u više sudskih 

postupaka vođenih pred Tribunalom, izneo glasno i jasno 

1 „Bili smo profesionalci, a ne plaćenici“, Nezavisne novine, Banjaluka, 

21. 11. 2005. 

12

imena svojih saradnika i saučesnika. To su Franc Kos, Marko 

Boškić, Zoran Goronja, Stanko Savanović, Brano Gojković, 

Aleksandar Cvetković i Vlastimir Golijan. Sva su ova imena 

organima optužbe u Tribunalu poznata još od početka 1996. 

godine. Prema protokolu, sudije su to saznale prilikom saslušanja 

19. novembra 1996. kada je Erdemović na direktno pitanje 

tužioca Harmona u vezi sa zločinom, izneo identitet saučesnika. 

Na to je Harmon rekao: 

„Uvek kada mu je identitet počinilaca poznat, gospodin Erdemović 

nam ga je saopštavao. Odgovorni oficir jedinice koji 

je naredio ubistvo u Srebrenici je poručnik Pelemiš koji je rukovodio 

Desetom diverzantskom jedinicom. Imena pripadnika 

ovog streljačkog odreda koji je izvršio zločin 6. jula 1995. na 

farmi, takođe nam je dao gospodin Erdemović; predvodnik ove 

grupe bio je Brano Gojković. Drugi pripadnici su bili Aleksandar 

Cvetković, Marko Boškić, Zoran Goronja, Stanko Savanović, 

Vlastimir Golijan, Franc Kos i on sam, Dražen Erdemović. 

Deseta diverzantska jedinica je bila pod komandom pukovnika 

Salapure’’ (3, S. 209f.). 2 

Ipak, optužnica protiv Dražena Erdemovića zasniva se 

samo na njegovom priznanju. Organi optužbe nisu sve do današnjeg 

dana saslušali nijednog od njegovih saučesnika, iako 

većina nije nestala. O streljanju 1.200 ljudi, koje su počinila 

osmorica pripadnika specijalne jedinice na farmi Branjevo, sve 

do danas znamo samo na osnovu onoga kako je događaj predstavio 

Dražen Erdemović. Najzad, na osnovu priznanja svoje 

krivice, Erdemović je konačno u novembru 1996. osuđen na 

deset godina zatvora. Sudije su, dakle, prihvatile njegovo predstavljanje 

masovnog streljanja kao istinito. Drukčije svedočenje 

zapravo i ne postoji. Pri saslušanju Dražena Erdemovića 1996. 

2 Brojke i brojevi stranica ukazuju na sudske protokole odnosno transkripte 

Tribunala koji su navedeni u izvoru. 

13

sudije su se još čudile što optužba ne želi da izvede na optuženičku 

klupu ili bar sasluša nijednog od počinilaca. Zašto se tužilac 

zadovoljio samo iskazom ovog jednog jedinog počinioca, želeo 

je da zna predsedavajući sudija Džorda. Gde su ostali? Ne treba 

o tome brinuti, na tome se radi, umirivao je tužilac tada sudije. 

(3, S. 74f). Pitanje sudije Džorde više nikada nije postavljano u 

sudu. Sve do danas. 

Osam godina kasnije, u aprilu 2004. godine u Pribodiju kraj 

Bostona (SAD), uhvaćen je bosanski Hrvat Marko Boškić. Njemu 

se prebacuje da je u pijanom stanju izazvao saobraćajni udes 

a zatim pobegao sa mesta događaja. Po nalogu sudskih organa iz 

Masačusetsa ipak je utvrđeno da je Boškić učestvovao u građanskom 

ratu u Bosni kao pripadnik ozloglašene diverzantske jedinice 

bosansko-srpske vojske, što je on prećutao kada je 1996. 

u Minhenu ispunjavao formular sa zahtevom za emigraciju u 

SAD. Boškić je, dakle, o sebi dao lažne podatke, što je u SAD 

težak prekršaj koji se kažnjava višegodišnjom zatvorskom kaznom. 

Pored toga, on je 1996. učestvovao u masovnom ubistvu 

kraj Srebrenice. Moglo je brzo da se utvrditi da je Boškić jedan 

od onih saučesnika čije ime je Erdemović spomenuo govoreći o 

masovnom streljanju na farmi Branjevo. Prema istražnim organima 

FBI, Boškić je potpuno priznao svoje učešće u ovom masakru. 

Kada su, međutim, novinari akreditovani kod Tribunala 

želeli da saznaju od organa optužbe nije li to dovoljno da se zahteva 

prebacivanje Boškića u Hag, odgovoreno je da je institucija 

u Hagu preopterećena, da su joj kapaciteti mali, dakle, zahvalili 

su se na takvoj ideji. Istaknuto je da se sud mora ograničiti na 

„velike ribe“ među ratnim zločincima, kako je 27. avgusta 2004. 

godine izjavio Anton Nikiforov, predstavnik za štampu organa 

optužbe Tribunala. 3 

3 „Čovek iz Pibodija neće sesti na optuženičku klupu Tribunala UN“, The 

Boston Globe, 28. avgust 2004. 

14

Saučesnik u ubistvu 1.200 ljudi nije, dakle, nikakva velika 

riba? Zašto organi optužbe Haškog tribunala predvođeni Karlom 

del Ponte nisu, međutim, saslušali nijednog od saučesnika Dražena 

Erdemovića, a da se i ne govori o tome da nisu podigli ni 

protiv koga od njih optužnicu? 

Zamislimo sada da je osam tinejdžera pretuklo u Amsterdamu 

na smrt nekog čoveka i da su ga na kraju bacili u jarak. 

Usled griže savesti jedan od saučesnika se kasnije prijavljuje 

policiji, priznaje delo, navodi imena svojih saučesnika i za sve 

to biva osuđen na blagu kaznu. O njegovim saučesnicima, međutim, 

sudski organi ne žele ništa da znaju. Treba samo zamisliti 

kakvu bi žestoku hajku u tom slučaju pokrenuli političari i 

mediji na sudske organe zbog takvog ponašanja. Ipak, u slučaju 

Erdemovića reč je, prema njegovom vlastitom iskazu, o ubistvu 

1.200 ljudi! Šta to znači za sudske organe koji sebe zovu „Međunarodni 

sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji“ i još tvrde da 

ratnim zločincima sude prema međunarodnom standardu krivičnog 

prava? Kaže se da bez istine nema pravde. Kako, međutim, 

ovaj Tribunal traga za istinom koja treba, tvrde, da predstavlja 

osnovu svakog suđenja? 

U navedenom intervjuu Milorad Pelemiš, između ostalog, 

tvrdi da nije bio prisutan streljanju 16. jula 1995, da nije znao 

ništa o tome, da je ležao u bolnici, što se sve može lako ispitati. 

Dražen Erdemović doduše potvrđuje da Pelemiš nije prisustvovao 

pokolju, ali navodi da je kao komandant jedinice upravo on 

dao naređenje za streljanje muslimanskih zarobljenika. Marko 

Boškić je pred sudskim organima u Bostonu tvrdio da mu je na 

dan pre masakra Pelemiš držao revolver na potiljku i tako ga primorao 

da se priključi streljačkoj jedinici za izvršenje pokolja. 4 

4 „Osumnjičeni za ratne zločine optužen u Bostonu“, The Boston Glob, 

27. avgust 2004. 

15

Ovo je samo jedna od niza protivrečnosti i nelogičnosti sadržanih 

u priznanju Dražena Erdemovića, očigledna čim se uporedi 

sa bilo kojim drugim predstavljanjem istog događaja. 

Šta se tačno dogodilo 16. jula 1995. godine na farmi Branjevo 

kraj mesta Pilice? Ko je izdao nalog za streljanje muslimanskih 

zarobljenika? Kako je regrutovana jedinica za streljanje? 

Kako je izvedeno ovo streljanje? Koliki je broj žrtava? Ko je sve 

učestvovao u ovom zločinu kao počinilac i kakva je individualna 

odgovornost svakog od učesnika? Kako se odvijao takozvani 

komandni lanac? Da bi se bar samo približno dali odgovori na 

ovo pitanje, moralo bi se na prvom mestu saslušati što je mogućno 

više učesnika, ako ne i svi oni. Na osnovu takvog istraživanja 

i saslušanja Tribunal bi mogao, bar bi to trebalo očekivati, da 

krivičnopravno goni sve učesnike. Umesto toga, Tribunal se zadovoljava 

samo priznanjem Dražena Erdemovića, čija je verodostojnost 

i izvan toga, kako ćemo još videti, veoma sumnjiva. 

Štaviše, ovo priznanje podiže se u sudu na rang konačno utvrđene 

istine. Šta je pri tom ovde utvrđivanje istine i o kakvom je 

zapravo suđenju reč? 

PRIČA DRAŽENA ERDEMOVIĆA 

Rođen 1971. u selu Donja Dragunja kraj Tuzle, Erdemović 

je pohađao srednju stručnu školu i završio bravarski zanat. 

Međutim, svojim se pozivom nikada nije bavio. U decembru 

1990. stupa u vojnu službu, obučava se u kasarni „Maršal Tito“ 

u Beogradu, postaje vojni policajac, vojnu službu odslužio je u 

Jugoslaviji u raspadu, kao vojni policajac u regionu Vukovara. 

16

Posle jednogodišnje vojne službe radi još četiri meseca kao rezervista, 

a zatim se u martu 1992. vraća kući. Posle toga, počinje 

i u Bosni da vri. Bosanski muslimani, Srbi i Hrvati, naoružavaju 

se i stvaraju posebne oružane jedinice. U maju dolazi do prvih 

sukoba i Jugoslovenska narodna armija (JNA), u to vreme još 

uvek jedina legitimna oružana snaga u Republici Bosni i Hercegovini, 

šalje Draženu Erdemoviću poziv za mobilizaciju, na koji 

se on međutim ne odaziva. Nije navodno želeo više da služi ni u 

jednoj vojsci, niti da učestvuje na bilo čijoj strani rata, kako je 

sam to u više navrata ponovio pred sudijama u Hagu, na primer, 

19. i 20. novembra 1996. godine. U maju 1992. dobija poziv 

za mobilizaciju od muslimanske vojske u BiH na koji se ipak 

odaziva. Navodno je morao da to učini, kako je rekao, pošto nije 

imao nikakav drugi izbor. U jesen 1992. u Tuzli je formirana 

još jedna vojska, vojska bosanskih Hrvata (HVO) i Erdemović 

odmah prelazi u njene redove. Nude mu službu u vojnoj policiji 

za šta je već stekao obrazovanje i obuku u redovima JNA. Kako 

je sam izjavio, želeo je da ostane što dalje, koliko god je mogućno, 

od ratnih zbivanja. Međutim, kao vojni policajac mogao je 

da ostane iza linije fronta i da služi na kontrolnim punktovima. 

Da vodi rat i da puca u ljude, navodno niti je želeo, niti želi, 

uveravao je sudske organe u više navrata. Kao vojni policajac 

HVO Erdemović je navodno pomogao mnogim Srbima da se 

spasu. Po prirodi je navodno dobar čovek, pomogao je srpskim 

civilima iz Tuzle i okoline da prebegnu u Republiku Srpsku. Prilikom 

jedne od ovih akcija pružanja pomoći, uhvaćen je i saslušan. 

Zapretili su mu zatvorskom kaznom. Kratkotrajni zatvor je 

iskoristio da u novembru 1993. pređe sa suprugom Srpkinjom u 

Republiku Srpsku. Na pitanje sudije zašto je dezertirao iz bosansko-hrvatske 

vojske (HVO), Erdemović je na saslušanju u Hagu 

9. novembra 1996. objašnjavao: 

17

Erdemović: „Zbog čega sam napustio HVO? Zbog toga što 

su me uhvatili kada sam pomagao jednoj grupi srpskih civila u 

kojoj su većinom bili žene i deca. Vojnici HVO su me uhvatili, 

pretukli kao da sam ubio ceo svet. Samo zbog toga što sam pomagao 

ženama i deci, zbog toga.“ (3,S.89) 

Kao Hrvat među Srbima, navodno, u Republici Srpskoj 

nije imao nikakva prava i život mu nije bio bezbedan. Osim 

toga, nije više bilo ni novca za preživljavanje. U aprilu 1994. 

ponudio se bosansko-srpskoj vojsci (VRS). Doduše, on to nije 

želeo, kako je uvek iznova objašnjavao. Jednostavno nije imao 

nikakvog drugog izbora. Uhvatili bi ga na ulici i mogli bi da 

ga proglase za hrvatskog špijuna, stoga je želeo da sebi spase 

život, morao je da, kako je navodio, misli na suprugu i dete. 

Vojni organi u Bijeljini su mu predložili da bude pripadnik jedne 

male jedinice koja se sastojala od Hrvata, muslimana i jednog 

Slovenca, pošto bi u njoj mogao najbolje da se oseća. Na 

poslednjem nastupu u svojstvu svedoka, 4. maja 2007. godine, 

on je rekao: 

Erdemović: „Pre nego što sam pristupio, čuo sam da je u 

Bijeljini formirana jedinica koja se sastojala od Hrvata, muslimana 

i jednog Slovenca, otišao sam u vojnu upravu u Bijeljini 

i oni su se složili da bi za mene bilo najbolje da se pridružim 

ovoj jedinici, jer je u njoj bilo i drugih ljudi moje etničke pripadnosti, 

i tako sam odlučio da se uključim u ovu jedinicu.“ 

(9,S.0933f.) 

Potpuno jasno Erdemović govori o etničkom sastavu svoje 

jedinice i kao svedok optužbe prilikom svedočenja u procesu 

Slobodanu Miloševiću 2003. godine: 

Milošević: „I kakva je bila ta nacionalna struktura tog 

vašeg odreda, recite mi, pošto sam iz ovoga što ste vi ovde govorili, 

razumeo da je taj odred bio multinacionalni? 

18

Erdemović: „Da. Na početku te jedinice su bili samo Hrvati, 

jedan Musliman, jedan Slovenac koji su... Ti Hrvati su 

pomagali Srbima da pređu iz Tuzle pod kontrolu Vojske Republike 

Srpske. Posle, u oktobru mjesecu se jedinica proširuje, 

onda su toj jedinici pristupili i Srbi koji su dolazili iz svih krajeva 

Republike Srpske.“ (8a, S. 25186, 8b,S. 322) 5 

Jedinica bosansko-srpske vojske u koju je stupio Erdemović 

uglavnom se bavila diverzantskoizviđačkim akcijama u pozadini 

neprijatelja. On se prijavio komandantu ove jedinice i ovaj se 

o njemu raspitao kod drugih Hrvata koji su ga opisali kao dobru 

i pouzdanu osobu. Tada ga je komandant prihvatio i odmah mu 

dao čin vodnika i postavio za komandira Prve diverzantske grupe. 

Tako je Dražen Erdemović dospeo u Desetu diverzantsku 

jedinicu VRS, čiji je zadatak bio izvođenje diverzantskih akcija i 

akcija sabotaže. Pod tim komandantom bilo je, kaže Erdemović, 

sve u redu. Međutim, u oktobru 1994. jedinicu je preuzeo potporučnik 

Milorad Pelemiš, koji je primio znatan broj Srba u redove 

jedinice i otvorio vrata nacionalizmu. Tako je Erdemović, kao 

Hrvat, navodno odmah došao u sukob sa Pelemišom i pukovnikom 

Petrom Salapurom. Kao šef službe izviđanja i obaveštavanja 

VRS, ovaj je imao komandu nad Desetom diverzantskom 

jedinicom. Kao komandir grupe, Erdemović nije sproveo jednu 

oružanu akciju, jer bi u njoj moralo biti žrtava među civilnim 

stanovništvom, što on navodno ni na koji način nije želeo da 

rizikuje. Bilo bi ubijeno nekoliko bosanskih vojnika, a nužno bi 

bilo i gubitaka u vlastitim redovima. Dakle, Erdemović je navodno 

odbio da izvede ovu oružanu akciju i za to izneo razloge 

u raportu. Nekoliko dana kasnije došao je pukovnik Salapura, 

optužio Erdemovića da je lažov i oduzeo mu čin. 

5 Brojke 8a i 8b ukazuju na englesku varijantu odnosno na srpskohrvatsku 

varijantu sudskog protokola u Miloševićevom procesu. Videti izvore. 

19

Erdemović: Nekoliko dana kasnije stigao je pukovnik Salapura 

iz Glavnog štaba. On je bio najviši obaveštajni oficir u 

Generalštabu. Bili smo, ja i drugi prisutni komandiri, pozvani 

na sastanak na kojem se raspravljalo o mom ponašanju, kao i 

o držanju još nekih osoba. Prebacivali su mi da lažem, da ne 

smem tako da se ponašam, da sam dozvolio da jedan zarobljenik 

pobegne, da sam spasao život jednom zarobljeniku (to je bio čovek 

koji će danas dati iskaz kao svedok), da se opirem naredbi, 

itd. Zbog toga sam i degradiran’’ (3, S. 182f). 

Degradiran u običnog vojnika, Erdemović je morao da trpi 

sva mogućna šikaniranja od svog pretpostavljenog. Na dan 10. 

jula 1995.godine njegova jedinica je dobila naređenje da izvede 

određenu akciju. O kakvoj akciji je bila reč i kuda je trebalo ovo 

angažovanje da odvede jedinicu, on kao običan vojnik nije navodno 

mogao da zna. 

Tek kada je stigao na mesto na kojem je trebalo izvesti akciju, 

doznao je da je reč o zauzimanju Srebrenice. U gradu su sreli 

najviše stotinak civila. Pre upada u grad, šef grupe Pelemiš je 

izdao naređenje da se nikako ne puca na civile i da se zaobilazi 

civilno stanovništvo. 

Erdemović:„Da, bilo je naređenje da ne smemo ništa da 

preduzimamo protiv civila, da vojnici ne smeju otvarati vatru na 

civile. Tako, koliko sam u to vreme mogao videti, nijedan vojnik 

nije pucao na civile koji su tu bili.” (3,S.183f.) 

Ipak, Pelemiš je nešto kasnije naredio jednom vojniku da 

na ulici prereže grkljan jednom mladom muslimanu samo zbog 

toga što je bio uzrasta u kojem je sposoban da nosi oružje. 

Nekoliko dana kasnije Erdemović je ponovo dobio naređenje 

za angažovanje. Rano ujutru 16. jula 1995. zapovednik 

Branko Gojković mu je naredio da se priključi grupi od još sedam 

vojnika i da slede vozilo jednog njemu nepoznatog potpukovnika. 

Ponovo Erdemović nije imao navodno pojma kuda ga 

20

ovo angažovanje vodi i kakva akcija treba da bude izvedena. 

Tek kada su stigli na farmu kraj sela Pilica zapovednik Gojković 

im je stavio do znanja šta je bio nalog: streljaće uhvaćene civile 

iz Srebrenice koji će stizati autobusima. Erdemović se navodno 

žestoko suprotstavljao. 

Da li su ludi, navodno je vikao. Niko ga, međutim, nije podržao. 

Brano Gojković je bio komandant i odlučivao je o svemu. 

Jedan običan, prost vojnik, čija je naređenja Erdemović morao 

da sluša i sprovodi. Kada je u jednom trenutku navodno odbio 

da izvrši njegovo naređenje, Gojković je rekao Erdemoviću da 

ostavi pušku i stane u red sa zarobljenicima kako bi i on sa njima 

bio streljan. 

Erdemović nije imao drugog izbora, kako je sam ispričao, 

već je morao da se povinuje naređenju. Tako je od 10.00 sati ujutru 

do 15.00 časova popodne na farmi Branjevo streljano 1.200 

civila. Tada se Erdemović navodno još jednom suprotstavio nalogu 

za streljanje. 

Pošto je bilo završeno streljanje 1.200 zarobljenika, nepoznati 

potpukovnik je naredio da se strelja i 500 drugih zarobljenika 

dovezenih u selo Pilica, a Erdemović je navodno rekao: 

„Ne“. Nekolicina iz njegove grupe navodno su ga podržali i 

potpukovnik je naredio da druga jedinica izvede streljanje ove 

grupe zarobljenika. 

Svoje suprotstavljanje morao je, ipak, skupo da plati. Nekoliko 

dana kasnije, 22. jula 1995, jedan vojnik iz njegove jedinice 

pucao je na njega nekoliko puta, navodno po nalogu Pelemiša i 

Salapure. 

Očigledno je da su, prema Erdemovićevoj priči, želeli da ga 

ubiju, pošto su slutili da bi se on mogao naći na sudu i svedočiti 

protiv njih o streljanju muslimanskih zarobljenika. 

21

HAPŠENJE I IZRUČENJE 

Trećeg marta 1996. godine policija je u gradiću Bečej, nedaleko 

od Novog Sada, uhapsila bosanskog Hrvata Dražena 

Erdemovića i bosanskog Srbina Radoslava Kremenovića. Ova 

dvojica mladih ljudi, jedan 25 a drugi 29 godina, bili su državljani 

Bosne i Hercegovine, što je u to vreme nešto moglo da 

znači. Bili su takođe pripadnici bosansko-srpske vojske (VRS) 

i državljani bosanske Republike Srpske, što je takođe moglo 

nešto da znači. Za Kremenovića se tvrdilo da je bio i državljanin 

poslednje od jugoslovenskih država, naime, Savezne Republike 

Jugoslavije (SRJ). U vreme njihovog hapšenja Erdemović 

i Kremenović su još bili pripadnici specijalne jedinice vojske 

bosanskih Srba (VRS), Desete diverzantske jedinice. Nekoliko 

dana pre njihovog hapšenja obojica su nastojala da u Beogradu 

uspostave kontakt sa Haškim tribunalom za zločine na tlu bivše 

Jugoslavije. U tom cilju revnosno su telefonirali ambasadi SAD, 

što je moralo pasti u oči organima državne bezbednosti (DB). 

Erdemović i Kremenović su želeli da se predaju Tribunalu 

kako bi bili saslušani kao svedoci masovnog ubijanja muslimanskih 

civila iz Srebrenice. Ovo masovno ubistvo je, kako su tvrdili, 

izvršila njihova jednica, a Erdemović je lično učestvovao 

u ovom zločinu. Želja da žigošu svoje pretpostavljene bila je, 

dakle, jača od straha zbog posledica za sopstveno terećenje, bar 

tako je predstavljeno u nekim izveštajima jugoslovenskih medija. 

Neprijateljstva kojima su obojica bila izložena od strane 

svojih pretpostavljenih navela su ih da konačno donesu takvu 

odluku. Predvodnik njihove jedinice poručnik Milorad Pelemiš 

i šef vojne obaveštajne službe VRS pukovnik Petar Salapura su 

se i prema jednom i prema drugom navodno veoma loše držali. 

Konačno, Erdemović je bio čak isteran iz vlastitog stana u 

22

osanskom gradiću Bijeljini. Dvadesetšestog februara 1995. Erdemović 

je prebegao kod svog prijatelja Kremenovića koji je 

imao stan u srpskom gradiću Bečeju. Tamo su obojica doneli 

odluku da se osvete svojim mučiteljima tako što će pred Tribunalnom 

istupiti kao svedoci masovnog streljanja muslimanskih 

civila iz Srebrenice. To je, na primer, znala beogradska agencija 

AIM već 13. marta 1996. i o tome izveštavala. Njen jedini izvor 

u tom trenutku mora da je bio priča o slučaju Erdemović koja je 

objavljena u francuskom listu Le Figaro pod naslovom „Bosna: 

svedočanstvo jednog ratnog zločinca“. 6 

Želja da se stave na raspolaganje Tribunalu posebno je bila 

jaka kod Erdemovića posle telefonskog razgovora sa članovima 

porodice u Bijeljini. U tom razgovoru je saznao da su ga tražili, 

da planiraju da ga ubiju, te da zbog toga mora da beži u inostranstvu 

ako želi da ostane živ. U međuvremenu, supruga i dete su se 

sklonili kod rođaka u Tuzli, dok se on nalazio u vojnoj bolnici u 

Beogradu, na naknadnom lečenju zbog teških rana zadobijenih u 

pucnjavi u kafani u Bijeljini. (Ovaj događaj Erdemović je kasnije 

predstavio u Tribunalu kao smrtonosni napad na njega, kako 

ne bi u Tribunalu svedočio o masovnom streljanju.). U međuvremenu, 

Kremenović je stupio u kontakt sa dve strane dopisnice 

od kojih se jedna zvala Duda a druga Dada, i obe su stanovale 

u luksuznom beogradskom hotelu „Interkontinental“. Kremenović 

im je izneo problem svog prijatelja i ostavio im brojeve 

telefona. Ubrzo posle toga Duda je pozvala i saopštila da je uspostavila 

kontakt sa dopisnicom američkog radija ABC koja se 

zvala Nataša. Njoj Erdemović može da ispriča svoju priču i ona 

će snimiti celu stvar na video traci. 

Sve je to Erdemović izneo istražnom sudiji Tomislavu Vojinoviću 

u Novom Sadu. Protokol njegovog saslušanja od 6. marta 

6 „Bosnie: la konfession d un criminel de guerre“, Le Figaro, Pariz, 8. 

mart 1996. 

23

1996. predstavlja veoma značajan i poučan dokument koji pruža 

nekoliko zanimljivih mesta kao dobar primer za Erdemovićevu 

sklonost da izmišlja stvari. Beogradska štampa iz tog vremena 

je izveštavala između ostalog i o tome da su Erdemović i Kremenović 

izneli jednom zapadnom diplomati želju da se stave 

Tribunalu na raspolaganje. Preko njega su došli do brojeva telefona 

američke ambasade i pozivali ambasadu u više navrata. 

Pri tom su se predstavljali kao vojnici Vojske Republike Srpske 

koji će otkriti značajne stvari i stoga žele da razgovaraju sa 

diplomatskim predstavnikom i novinarima. Njihov sagovornik 

na telefonu je, međutim, reagovao veoma uzdržano. Navodno 

u tom trenutku nije bilo na raspolaganju nijednog diplomatskog 

predstavnika kome su mogli da se dalje obrate. Što se novinara 

tiče, predloženo im je da sami izaberu jednog sa liste stranih 

dopisnika u Beogradu. Na listi su bila imena stranih medija po 

azbučnom redu i tako su Erdemović i Kremenović najpre pozvali 

dopisnički biro američkog radija ABC. Međutim, i u ovom 

uredu su bili uzdržani. Dama na telefonu im je saopštila da u 

tom trenutku nema nijednog reportera na raspolaganju, ali da će 

njihov slučaj izneti centrali ABC u Njujorku i da će ih o ishodu 

obavestiti. Sada su međutim Erdemović i Kremenović postavili 

jedan uslov: intervju će dati samo ako posle toga obojica budu 

prebačeni u Hag da bi tamo dali iskaz kao svedoci o zločinima u 

Jugoslaviji. Dama je zabeležila Kremenovićev telefonski broj, a 

dva prijatelja su u Bečeju čekala dalji razvoj događaja. 

Centrala ABC u Njujorku je angažovala radi intervjua Vanesu 

Vasić-Jeneković koja je radila za štampani mediji War 

Report. Sa sobom je povela francuskog prijatelja Reno Žirara 

koji je izveštavao za pariski dnevnik Le Figaro i koji je takođe 

želeo da piše o karakterističnoj priči dvojice vojnika-otpadnika. 

Mesto razgovora je bilo hotel ,,Fantast’’, romantično mesto 

udaljeno deset kilometara od Bečeja, koje je u to vreme zvrjalo 

24

prazno. Hotel je ranije bio poznat kao zamak Dunđerski i bio 

je kao poručen za poverljiv razgovor. Vanesa Vasić-Jeneković 

i Reno Žirar su uveravali svoje sagovornike da je ABC u međuvremenu 

obavestio Tribunal o njihovom slučaju. Njihovom 

odlasku u Hag nije ništa stajalo na putu ukoliko se obojica samo 

jave jednoj od zapadnih ambasada i zatraže azil. U međuvremenu 

je došla ponoć. Da bi se valjano sproveo i ostatak ovog 

plana, dogovorili su ponovni susret na istom mestu sutradan u 

08.30 sati. Erdemovića i Kremenovića su odvezli autom Reno 

Žirara natrag u Bečej, dok su se Vanesa i njen francuski kolega 

vratili u Beograd. Narednog dana su, međutim, u zamku – hotelu 

„Fantast“ uzalud čekali na Erdemovića i Kremenovića. Zabrinuti 

Reno Žirar i njegov tumač krenuli su u Kremenovićev stan u 

ulici Radeta Stanišića 50. Stan je bio prazan. Srpska policija je 

još u 03.00 sata ujutru bila tu i odvela obojicu. Očigledno je da 

je i srpska policija bila radoznala šta će sve moći da joj ispričaju. 

Obaveštenje kod policije dvoje novinara nisu mogli da dobiju, 

tako da je njihov trud ostao bez rezultata. Kako će se stvari 

dalje odvijati, da li će Tribunal još imati mogućnost da sasluša 

Dražena – zabrinuto se pitao Rene Žirar u izveštaju od 8. marta 

1996. i opominjao Beograd da uzima ozbiljno svoju obavezu da 

sarađuje sa Tribunalom. 

Osim toga, oduzeta je i video kaseta na kojoj je Vanesa 

Vasić-Jeneković snimila priznanje Erdemovića i Kremenovića. 

Njihova torba sa nalepnicom „Destination London“ sa trake za 

prtljag beogradskog aerodroma završila je u birou organa jugoslovenske 

državne bezbednosti. Gospođa Vasić-Jeneković nerazumno 

nije načinila nikakvu kopiju. Stvari su se dalje odvijale 

korak po korak: 6. marta u Novom Sadu je protiv Erdemovića i 

Kremenovića pokrenut krivičnopravni postupak. Erdemoviću je 

na teret stavljeno da je pod teškom sumnjom da je u julu 1995. 

godine u blizini sela Pilica, u Bosni i Hercegovini, kao pripadnik 

25

Desete diverzantske jedinice Vojske Republike Srpske sa još 

sedmoricom drugih pripadnika ove jedinice streljao oko 1.200 

građana muslimanske nacionalnosti, što prema članu 42. jugoslovenskog 

krivičnog zakonika predstavlja ratni zločin. 

Kremenović se okrivljuje zato što je pružio utočište osobi 

za koju je znao da je pod sumnjom da je izvršila delikt za koji 

može dobiti smrtnu kaznu. Osim toga, Kremenoviću se na teret 

stavljalo i to što je ilegalno držao oružje. Naime, njegov stan je 

izgleda bio pravi mali arsenal oružja i eksploziva. Po pokretanju 

krivičnopravnog postupka protiv ove dvojice okrivljenih u Novom 

Sadu, došlo je do grozničave aktivnosti Haškog tribunala i 

njegovih političkih patrona. Već 7. marta predstavnik američkog 

Stejt dipartmenta Nikolas Berns pozvao je srpsko rukovodstvo 

i zatražio da preda dvojicu navodnih ratnih zločinaca Dražena 

Erdemovića i Radoslava Kremenovića Tribunalu za ratne 

zločine na tlu bivše Jugoslavije. 

Osmog marta i glavni tužilac Tribunala Ričard Goldston 

traži od jugoslovenskih organa da izruče Erdemovića kako bi 

mogao da bude saslušan u raznim krivičnim postupcima. Ovaj 

je vojnik, isticao je Goldston, priznao da je, na direktnu zapovest 

svojih pretpostavljenih, streljao bezbroj muslimana. Tu upravo 

izbija na videlo šta je, u stvari, glavnog tužioca zanimalo: ne 

individualna krivica samog Erdemovića, koji i sam smatra sebe 

odgovornim, već njegovo svojstvo kao svedoka protiv pretpostavljenih 

po čijem je naređenju, prema vlastitom priznanju, navodno 

postupao. 

Istog dana državno tužilaštvo Novog Sada zvanično pokreće 

istragu protiv Dražena Erdemovića i Radoslava Kremenovića 

pod teškom sumnjom da su izvršili u Bosni ratne zločine. Na dan 

2. marta u Beograd stiže drugi glavni tužilac Haškog tribunala 

Graham Bluit, u pratnji zamenika američkog državnog sekretara 

Džona Šataka i nekoliko saradnika Tribunala, i pregovara sa 

26

Beogradom o uspostavljanju tešnje saradnje. Uz pristanak srpskog 

ministra pravosuđa Aranđela Markićevića, Bluit je mogao 

da odvojeno razgovara sa dvojicom uhapšenika i ispita ih kao 

svedoke. Posle toga, izjavljuje da su Erdemović i Kremenović 

kao vojnici bosansko-srpske vojske služili pod generalom Ratkom 

Mladićem i da kao takvi mogu dati iskaze kao svedoci protiv 

Mladića i da su sami izrazili spremnost na to. Erdemovićeva 

izjava je od najveće mogućne verodostojnosti, istakao je Bluit. 

Stoga neće prihvatiti nikakve izgovore Beograda da izbegne 

predaju ove dvojice Tribunalu u Hagu. Šatak i Bluit su dalje 

izrazili uverenje da je srpski predsednik Milošević spreman na 

bolju saradnju sa Tribunalom o zločinima u Jugoslaviji. Tridesetog 

marta su Erdemović i Kremenović odleteli jugoslovenskim 

avionom u Hag i predati Tribunalu, što je odgovaralo njihovoj 

vlastitoj želji. Na dan 22. maja Kremenović je, međutim, oslobođen 

i vraćen u Beograd. Njegovo prisustvo kao svedoka nije 

više, rekao je glavni tužilac Goldston, potrebno. 

Karakteristično je, međutim, koliko su snažno poverenje 

organi optužbe Tribunala imali u svedoka koji je najvećom mogućnom 

brzinom prebačen u Hag i još više koliko organi optužbe 

nisu imali volje, niti želje, s druge strane, da kasnije dovedu 

ni jednog jedinog Erdemovićevog saučesnika u Hag. Ako se 

pročitaju saopštenja organa optužbe i izveštaji pojedinih medija 

iz tog vremena, pada jasno u oči da u središtu interesovanja nisu 

(navodna) dela Erdemovića i Kremenovića, njihovo učešće u 

tako jezivom zločinu, niti da im se za takva (ne)dela izreknu zaslužene 

kazne, već pre svega njihova upotreba u svojstvu svedoka 

protiv predsednika bosanskih Srba Karadžića i zapovednika 

Vojske Republike Srpske Mladića. Tako, na primer, u izveštaju 

agencije Rojters od 4. marta 1996. može da se pročita: 

„Radoslav Kremenović i Dražen Erdemović su, prema njihovim 

vlastitim rečima, priznali da su ubijali muslimane u ’za- 

27

štićenoj zoni’ OUN Srebrenica u istočnoj Bosni, gde se smatra 

da je nestalo do 8.000 ljudi pošto su Srbi preuzeli grad. Oni su u 

ovom trenutku uhapšeni u Srbiji i smatra se da su obojica ključni 

svedoci za ovo ubijanje. Tribunal u Hagu je optužio bosanskosrpskog 

predsednika Radovana Karadžića i vojnog vrhovnog 

zapovednika generala Ratka Mladića zbog uloge u događajima 

u Srebrenici i drugim navodnim zločinima.“ 

Prema mišljenju srpske strane, Dražen Erdemović i Radoslav 

Kremenović nisu izručeni Tribunalu već su na osnovu 

dogovora sa jugoslovenskim Ministarstvom inostranih poslova 

samo „ustupljeni“ radi saslušanja. To je izjavio u razgovoru u 

Tribunalu 28. maja 1996. jugoslovenski diplomatski predstavnik 

u Hagu Đorđe Lopičić. Erdemović i Kremenović su samo ustupljeni 

na rok od 60 dana, jer je protiv obojice u sudu u Novom 

Sadu već bio pokrenut postupak. Izručenje Erdemovića Tribunalu 

je traženo od jugoslovenskog Ministarstva pravosuđa koje je 

za to nadležna instanca, istakao je Đorđe Lopičić. (Kremenović 

je uostalom i oslobođen u ovom roku već 22. maja iste godine.) 

Dalje Lopičić ukazuje na to da Erdemović uopšte i nije državljanin 

SRJ i da stoga nema nikakve prepreke njegovom izručenju 

ukoliko se ono zatraži redovnim putem. Tribunal nije uopšte 

ulazio u ovakve prigovore. I da je postojao nekakav sporazum, 

on više ne bi važio, izjavio je sa arogancijom koja razoružava 

predstavnik Tribunala Kristijan Šartije. 7 

Protiv Erdemovića je već 29. maja 1996. podignuta optužnica 

i suđenje se odvijalo u isto vreme sa krivičnim postupkom 

pokrenutim u Novom Sadu. Na dan 11. juna jugoslovensko pravosuđe 

je predalo Tribunalu sve rezultate svoje istrage u slučaju 

Erdemović. Tako je novosadski sud stavio svoju optužnicu ad 

acta. Na taj način, sve postaje ponovo u redu, a za učešće u ubi- 

7 Bliže o tome u nedeljniku NIN od 8. marta 1996. u tekstu pod naslovom 

„Ekstradicija“. 

28

stvu 1.200 ljudi Dražen Erdemović nije u krajnjoj liniji morao 

da odsedi ni tri i po godine zatvora, na koliko je bio osuđen. 

STVAR „GRIŽE SAVESTI“ 

Erdemović je u više navrata navodio da se Tribunalu stavio 

na raspolaganje kako bi rasteretio svoju savest. Tako je u 

iskazu u svojstvu svedoka protiv Karadžića i Mladića 5. jula 

1996. rekao: 

Sudija Džorda: ,,Moje poslednje pitanje zašto ste želeli 

da kao svedok date iskaz? Koja su vas osećanja na to navela 

i šta osećate sada pošto ste na raspolaganju Međunarodnom 

tribunalu?’’ 

Erdemović: ,,Želeo sam da svoje savesti radi dam iskaz u 

svojstvu svedoka, zbog svih stvari koje su se dogodile, jer ja to 

nisam želeo da se dogodi.” (2,S.854f.) 

To zvuči verodostojno. Moguće je da se neko naknadno 

oseti odgovornim, posebno neko ko je streljao nenaoružane ljude, 

te zbog toga kasnije ima posla sa svojom savešću. U svakom 

slučaju, moglo se saznati da je Erdemović, iz bilo kojih razloga, 

dospeo u situaciju u kojoj mu se bukvalno radilo o glavi, o životu 

i smrti. Zbog toga je, kako je sam tvrdio, imao sve razloge 

za strahovanje da mu se radi o glavi i da usled toga mora da 

potraži bezbedno mesto za sebe i za svoju porodicu. Prilikom 

svađe u jednoj kafani, izvesni Stanko Savanović, koji je pripadao 

istoj specijalnoj jedinici i učestvovao u istom masovnom 

ubistvu, izvadio je revolver i više puta pucao u Erdemovića i još 

dvojicu drugih pripadnika ove jedinice. Pritom se radilo o njegovom 

prijatelju Kremenoviću i još jednom prijatelju, čiji identitet 

29

Erdemović nije javno izneo. Dok su ova dvojica prošla sa lakim 

ranama, Erdemović je bio pogođen u grudi i stomak i našao se 

u životnoj opasnosti. Samo je čudo što je posle nekoliko teških 

operacija u vojnoj bolnici u Beogradu uopšte preživeo. To 

što je mogao da bude operisan u Beogradu, imao je da zahvali 

Kremenoviću koji ga je ovamo i doveo (4, S. 232.f.). Kako smo 

mogli da saznamo, Kremenović je bio poručnik i zamenik komandira 

jedinice Pelemiša. Erdemović je ubeđen da je pucnjava 

inscenirana po nalogu upravo šefa njegove jedinice kako bi ga 

se ovaj oslobodio. Na to poglavlje njegove priče još ćemo se 

vratiti. Posle pomenute pucnjave i drugim njegovim drugarima 

iz jedinice prećeno je smrću. Pored griže savesti, on se navodno 

našao i u egzistencijalnoj nevolji koja ga je, pored rasterećenja 

savesti, takođe naterala u Hag, daleko od Milorada Pelemiša i 

Petra Salapure. Kao svedok optužbe u Tribunalu u Hagu on je 

bio nedostižan svojim mučiteljima. 

Možda ipak postoji i drugi razlog da se kao svedok ponudi 

Tribunalu? Svakako da taj tazlog postoji. Organi optužbe Tribunala 

izvesnim svedocima pružaju zaštitu koja predviđa da svedok i 

njegova porodica mogu dobiti nov identitet i nov, socijalno osiguran 

način života, u nekoj drugoj zemlji. Možda je kod nekih svedoka 

optužbe pred Tribunalom ovaj program zaštite bio važniji 

od same griže savesti. Erdemović je izgleda bio o tome obavešten 

najbolje što je mogućno. Kako se iz teksta Renoa Žirara u listu Le 

Figaro može zaključiti, on je čak znao o sasvim posebnoj mogućnosti 

koju ovaj program zaštite pruža izvesnim „zaštićenim“ svedocima: 

naime, da se ništa iz njihovih iskaza ne može upotrebiti 

protiv njih samih. Naime, on kao počinilac zločina može svojim 

iskazima da tereti druge, a da takvim iskazima ne opterećuje sebe 

samog u pravnokrivičnom smislu te reči. Drukčije rečeno, ako je 

neko spreman da saopšti iskaz o teškom ratnom zločinu u kojem je 

i sam učestvovao, pošto je svoj iskaz dao kao „zaštićeni svedok“, 

30

može biti oslobođen krivice i odgovornosti, dobiti novi identitet i, 

zahvaljujući tome, živeti slobodno u bilo kom kraju sveta. Stvar 

sa grižom savesti ostaje, dakle, lična stvar, koja može, nažalost, 

doneti na osnovu programa o zaštiti svedoka, zaštitu Tribunala, 

ali to je sve sasvim druga tema. 

U HAG RADI RASTEREĆENJA SAVESTI 

„Daleko od indiskretnih ušiju želeo je da olakša svoju savest“ 

(„Loin des oreilles indiscretes, il veut soulager sa conscience“) 

– tako je pisao Reno Žirar o svom sagovorniku Erdemoviću u 

listu Le Figaro od 13. marta 1996. Reč je, dakle, o savesti koja je 

navodno mučila Dražena Erdemovića, o čemu inače? Priča koju 

je Dražen Erdemović ispričao a Reno Žirar preneo u svom listu, 

predstavlja značajan dokument za njegov slučaj. Ona se na prvi 

pogled poklapa sadržinski sa Erdemovićevim priznanjem pred 

Tribunalom prema kojem je na farmi Pilica ubijeno 1.200 muslimanskih 

civila iz Srebrenice. Đavo se, međutim, skriva u detalju i 

o tome će ovde još biti reči. Reno Žirar saopštava, osim toga, nešto 

što je samo on i niko drugi saznao od Erdemovića.U intervjuu 

za Le Figaro Erdemović je 11. jula 1995. rekao da je učestvovao 

u streljanju deset zatvorenika u mestu Nova Kasaba i tada takođe 

pod komandom izvesnog Brana Gojkovića, kako se kasnije ispostavilo, 

onog istog Brana Gojkovića koga srećemo kao saučesnika 

u masovnom streljanju na farmi Branjevo 16. jula 1995: 

„Daleko od indiskretnih ušiju želeo je da olakša svoju savest. 

Dražen priča o masakru koji je usledio posle osvajanja 

Srebrenice 11. jula 1995. i koji se odigrao u parku hotela: „Naš 

predvodnik Bruno Gojković naredio nam je da streljamo deset 

31

muslimana poređanih ispred nas i mi smo ih poubijali pucajući 

na njih sa daljine od deset metara iza njih. Drugari Bruna Gojkovića 

koji su bili sa njim kraj stadiona Nova Kasaba izvršili 

su naređenje, svi do jednog. Ja sam pucao takođe na cilj. Imao 

sam kalašnjikov i njime sam pucao na pojedinačan cilj. Za nekoliko 

sekundi svi su bili mrtvi.“ 8 

O ovom ubistvu nema reči ni u optužnici, niti u bilo kojem 

od desetak Erdemovićevih iskaza. Ni istražioci ga ništa nisu pitali 

u više razgovora koje je Erdemović imao sa istražnim organima 

optužbe. U svakom slučaju, Erdemović je učestvovao u 

zauzimanju Srebrenice 11. jula 1995. i možda stoga nije bio u 

Novoj Kasabi. Verovatno je reč o narativnom dodatku za francuskog 

novinara. Erdemović je pričao ono što je on rado želeo 

da čuje i što je njegov list spremno objavljivao i slao u svet. Postoji 

i jedno ranije svedočanstvo o tome da je Erdemović sklon 

da izmišlja stvari i da se s tim moralo računati. Pada takođe u 

oči figura Brana Gojkovića koju Erdemović opisuje i označava 

kao „naš predvodnik“ (u listu Le Figaro „notre chef“), jer se 

ime Gojković ovde prvi put pojavljuje i takoreći baca senku na 

celokupna zbivanja. 

Ono što inače nigde, ni u kakvoj formi, ne može da se pročita, 

jeste: Dražen Erdemović je očigledno sa organima optužbe 

Tribunala već bio zaključio ugovor prema kome protiv njega neće 

biti podignuta nikakva optužnica i da će moći da sa porodicom nesmetano, 

pod drugim identitetom, živi u nekoj zapadnoj zemlji: 

„Dražen je postigao dogovor sa jednim istražiocem Tribunala 

da je, kao protivuslugu za iskaz, mogao da se sa svojom 

porodicom nastani u nekoj zapadnoj zemlji. Na taj način je 

obezbedio da može da se u Tribunalu pojavljuje kao svedok, a ne 

kao okrivljeni, i da izbegne svaku kaznu.’’ (Ibid) 

8 “Bosnie: La conssesion d un crimmel de guerre“, Le Figaro, 8. mart 

1996, str.1, 4, 26. 

32

Ovaj podatak je očigledno i za autora bio izuzetno značajan. 

Već u rezimeu svog izveštaja pod naslovom „Bosna: ispovest 

jednog ratnog zločinca“ Reno Žirar ukazuje na ovaj dogovor i 

prenosi izričito kao Erdemovićevo tvrđenje: 

„Ovaj po činu stariji vojnik koji iznosi ove činjenice pregovarao 

je sa Tribunalom u Hagu i u zamenu za obećani imunitet i 

mogućnost da se nastani sa porodicom u nekoj evropskoj zemlji, 

spreman je da kaže sve.“ (Ibid) 

I, tu nema nikakvog nesporazuma, kaže se dalje u tekstu po 

treći put: 

„Specijalni izvršilac naloga je u pregovorima dobio priznanje 

vojnika koji je učestvovao u masakru 1.200 muslimana 

posle pada Srebrenice. U zamenu za obećani imunitet, spreman 

je da dođe u Hag i da svoj iskaz.“ (Ibid) 

Drugim rečima, Dražen Erdemović je bio siguran da kao 

svedok optužbe može dati iskaz koji opterećuje i njega samog 

kao saučesnika, a da time ne mora da se plaši bilo kakve kazne, 

bilo kakvih krivičnopravnih posledica. Ko mu je dao takvo 

obećanje, naravno, mi ne znamo, ali on ga je morao dobiti, jer 

kako bi inače Reno Žirar mogao doći do takve tvrdnje i takvog 

zaključka. Oslobađanje od kazne kao nagrada za bacanje krivice 

na drugoga – na to se Erdemović posebno mogao osmeliti i 

usuditi da krene na putovanje u Hag navodno „radi rasterećenja 

svoje savesti“. To što je pred sudije izveden kao optuženi, mora 

da je bilo gorko razočaranje za njega. Da li je možda želeo o 

tome nešto da kaže kada mu je, sada kao optuženom, sudija 31. 

maja 1996. prvi put dao reč? Šteta što su ga odmah prekinuli. 

Na pitanje sudije Džorde da li mu je poznato da može da se pred 

sudom javno brani i da li razume o čemu je reč, optuženi Erdemović 

je dao sledeću izjavu: 

„Vaša visosti, dozvolite mi, molim vas, da objasnim. Pre 

nego što je ova optužnica protiv mene podignuta...“ 

33

Šteta što su ga odmah prekinuli: 

Sudija Džorda: ,,Izvinite, gospodine Erdemoviću, kao i svi 

u ovom Tribunalu, i ja se držim u ovom trenutku pravila koja su 

naša statusna pravila, pravila Međunarodnog tribunala. To je 

način ponašanja koji se primenjuje na sve optužene.’’ (1,S.19f.) 

Može se razumeti razočaranje zbog izjalovljenog očekivanja 

Dražena Erdemovića. Organi optužbe u Tribunalu poznaju 

svakako praksu koja znači obezbeđenje da se njihovi svedoci 

oslobode krivične odgovornosti ako mogu da pruže ozbiljan doprinos 

istini u smislu optužbe. 9 

Publika ne može uopšte da vidi ove anonimne svedoke 

kada daju iskaze na „zatvorenim sednicama“. Kad daju iskaze 

na „poluzatvorenim ili delimično zatvorenim sednicama“, umesto 

lica svedoka, na ekranu se vide šareni kvadrati, a umesto 

glasa odjekuje nerazumljivo elektronsko krčanje. Dražen Erdemović 

bi svakako mogao biti jedan od ovih svedoka bez imena 

da nije imao peh da ga jugoslovenska policija uhvati i sasluša 

jugoslovenski sud pre nego što se predao Hagu radi, kako kaže, 

„rasterećenja savesti“. Posle buke oko njegovog hapšenja i njegovog 

priznanja u Novom Sadu, morao je da se pojavi na suđenju 

u Hagu. 

Pokajanje Dražena Erdemovića, koji je navodno pod smrtnom 

pretnjom bio prisiljen da strelja muslimanske civile, i želja 

9 Navodimo dva primera za to iz sudskog procesa Miloševiću: 9. januara 

2003. zaštićeni svedok K-2 izjavio je da je 15. januara 2000. godine 

učestvovao u ubistvu Željka Ražnjatovića-Arkana, vođe ozloglašene paramilitarne 

grupe. Kada je beogradsko pravosuđe htelo da na osnovu ovakvog 

iskaza sasluša zaštićenog svedoka K-2, dobilo je odgovor da je K-2 doživotno 

zaštićeni svedok Tribunala koji zbog toga ne može i ne sme biti saslušan ni 

od jednog organa vlasti. A 20. februara 2003. godine Dragan Vasiljković je 

kao svedok optužbe izjavio da organi optužbe Tribunala žele da ga oslobode 

krivičnog postupka za počinjene ratne i druge zločine ukoliko bi bio spreman 

da iznese iskaze protiv Miloševića. 

34

da se, kao svedok, oslobodi griže savesti, nesumnjivo su delovali 

podsticajno na izvesne literarne poslenike. Tako se, na primer, 

njegovom pričom inspirisala Slavenka Drakulić u dirljivom eseju 

pod naslovom „Jedan dan u životu Dražena Erdemovića“ 10 . 

Da li bi Erdemović želeo da se pokajničkim priznanjem 

zločina oslobodi svoje griže savesti, da nije bilo obećanja Tribunala 

da će mu obezbediti novi identitet? To mi ne znamo. Ono 

što znamo jeste da je Erdemović zaista mislio da će proći bez 

kazne i da će sa porodicom i novim identitetom moći da živi novim 

životom ukoliko se stavi Tribunalu kao svedok optužbe na 

raspolaganje i „iz prve ruke“, naime, da kao jedan od počinilaca 

pokolja iznese dokaze o odgovornosti komande Vojske Republike 

Srpske koja je navodno naredila streljanje 1.200 ljudi. Kao 

krunski svedok za ovaj „genocid“ nad bosanskim muslimanima, 

on bi ipak pošteno odslužio kaznu, da je stvarno mislio da se 

oslobodi griže savesti. 

OPTUŽBA 

„Moje ime je Dražen Erdemović. Rođen sam u Tuzli 1971. 

Po nacionalnosti sam Hrvat. Pre nego što sam došao u Hag, bio 

sam stanovnik Republike Srpske“ (1.S.18). Vidimo mladog čoveka 

u šarenoj kariranoj košulji, koji bojažljivo gleda oko sebe 

i nastoji da sedi mirno. Tridesetprvi maj je 1996. godine, dan 

10 Slavenka Drakulić: Niko nije bio spreman da zbog ratnih zločina na 

Balkanu sedne na optuženičku klupu, Beč, 2004. Zašto se gospođa Drakulić 

potrudila da za naslov ovog eseja poigra naslovom čuvenog romana Aleksandra 

Soljženicina: „Jedan dan u životu Ivana Denisoviča“, ne proizilazi 

sasvim jasno iz samog eseja“ 

35

prvog saslušanja Dražena Erdemovića u posebnoj vrsti postupka 

koji, u stvari, znači davanje izjave sudu o krivici („guilty-pleapretpretresni 

postupak“) zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti. 

Mora da je za Erdemovića bilo gorko razočaranje kada 

je morao da stupi u sudsku dvoranu kao optuženi, a ne samo kao 

zaštićeni svedok optužbe. S druge strane, on je prošao daleko 

jeftinije nego što bi prošao da je odgovarao pred sudom u Jugoslaviji, 

u to ne može biti nikakve sumnje. Šta se sve događalo u 

njegovim razgovorima sa islednicima i tužiocima u međuvremenu, 

šta je dogovoreno i šta mu je obećano, naravno, mi ne 

znamo. Da li je, u stvari, postojao dogovor o kojem je izveštavao 

Reno Žirar i da li je on i dalje važio ili više ne važi, takođe 

nije moglo biti poznato. Možda su, ipak, u slučaju Erdemovića, 

njegovo hapšenje od jugoslovenske policije, kao i krivični postupak 

koji je protiv njega u Novom Sadu pokrenut, sve poništili. 

U svakom slučaju, o njegovom prebacivanju u Hag bilo je 

izveštaja u medijima, što je moglo da znači da se Erdemović više 

nije mogao upotrebiti kao običan anonimni „zaštićeni svedok“ 

sa imunitetom koji ga oslobađa krivičnog gonjenja. I, upravo 

sada se izvodi posebna vrsta postupka – guilty-plea-postupak 

(postupak u kojem se saslušava izjava optuženog o krivici). 

„Guilty-plea“ je, u stvari, postupak koji potiče iz anglosaksonskog 

pravnog sistema („common law“), postupak u kojem 

su se tužilac i optuženi dogovorili o priznanju krivice na osnovu 

kojeg tužilac podnosi to sudijama u formi optužbe. Na osnovu 

tog priznanja sudije kasnije odmeravaju i određuju kaznu. 

U kontinentalnom pravu je ova metoda sporna. Reč je, dakle, 

o skraćenom krivičnom postupku u kojem otpada uobičajeno 

iznošenje dokaza. U stvari, nema ni stvarnog unakrsnog ispitivanja 

u kojem bi priznanje bilo preispitano i podvrgnuto nizu 

pitanja o pozadini stvari. Prednosti i negativne strane ovakvog 

postupka i njegova primena u međunarodnom krivičnom pravu 

36

su bili predmet žestokih rasprava u stručnoj literaturi, upravo na 

osnovu iznenađujuće blage presude u slučaju Erdemović. Kao 

laik, trebalo bi, kolikogod je mogućno, da ostanem izvan ove rasprave, 

ali je i samom laiku jasno da u tradicionalnom krivičnom 

postupku sa iznošenjem dokaza i unakrsnim ispitivanjem, Erdemović 

svakako ne bi na osnovu svog priznanja mogao da prođe 

kako je prošao. Do takvog ubeđenja dolazi se čak i posle prvog 

čitanja njegove priče u raznim verzijama. Erdemović je iznosio 

svoju priču u nekoliko navrata: za novinare Vanesu Vasić-Jeneković 

i Reno Žirara, pred organima jugoslovenske policije i pravosuđa, 

pred istražiocima i tužiocima Tribunala, u svom guiltyplea 

postupku i kao svedok optužbe u četiri sudska procesa: 5. 

maja 1996. protiv Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića, 

22. maja 2000. protiv bosansko-srpskog generala Radoslava 

Krstića, koji je osuđen na 46 godina za genocid u Srebrenici, 25. 

avgusta 2003. protiv bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana 

Miloševića i 7. i 8. maja 2007. protiv Vujadina Popovića i sedam 

drugih visokih oficira bosansko-srpske vojske. Ima, dakle, dovoljno 

materijala da se preispita verodostojnost Erdemovićeve 

priče i istraži svrsishodnost pojedinih njenih sastavnih delova. 

Pri prvom saslušanju o krivici optuženog 31. maja 1996. 

tužilac Erik Estberg je pročitao optužnicu. Ona sadrži, najkraće 

mogućno izneto, (zlo)delo koje je Erdemović priznao: 

„Na dan 16. ili oko 16. jula 1995. Draženu Erdemoviću i 

drugim članovima njegove jedinice saopšteno je da će u toku 

dana stići na kolektivno poljoprivredno dobro u Pilici autobusima 

muškarci bosansko-muslimanski civili iz Srebrenice koji su se 

predali bosansko-srpskim vojnim ili policijskim vlastima. Svaki 

autobus je bio pun bosansko-muslimanskih muškaraca starosti 

od 17. do 60. godina. Iz svakog prispelog autobusa izvođeni 

su bosansko-muslimanski muškarci u grupama od po deset, uz 

pratnju pripadnika Desete diverzantske jedinice, na teren ispred 

37

zgrade na farmi i tu poređani u nizu leđima okrenutim Draženu 

Erdemoviću i pripadnicima njegove jedinice. Šesnaestog jula ili 

oko 16. jula 1995. pucao je i ubijao Dražen Erdemović nenaoružane 

bosansko-muslimanske muškarce i učestvovao sa drugim 

pripadnicima svoje jedinice i vojnicima jedne druge brigade u 

streljanju i ubijanju nenaoružanih muških bosanskih muslimana 

na kolektivnoj farmi Pilica. Prilikom ovog nasumičnog streljanja 

ubijeno je na stotine muških bosansko-muslimanskih civila.“ 

(1,S.22) 

Kakva uzdržanost tamo gde se očekuje konkretan broj žrtava. 

Kakvi su to „drugi članovi i pripadnici“, kada je reč o sedmorici 

učesnika, čija su imena navedena, kakva nesigurnost u 

datumu izvršenja zločina, ne 16. već oko 16. jula? A ipak su 

obavešteni da su autobusi dolazili. Od koga su obavešteni? I 

kakvi su to civili mogli biti koji su se predali („surrenderd“)? 

„Predati se“ mogu samo isključivo vojnici? Ono što u optužnici 

posebno pada u oči jeste veoma oprezna procena broja žrtava. U 

pričama koje je Erdemović do tada iznosio, najpre još u intervju 

TV stanici ABC i listu La Figaro, a zatim i pred jugoslovenskom 

policijom i sudom, reč je o 1.000 do 1.200 sterljanih bosanskih 

muslimana. Islednici optužbe su u više navrata saslušavali Erdemovića, 

sam tužilac je sa njim pregovarao o priznanju krivice 

i Erdemović je uvek iznova pritom iznosio uprav ovaj broj. I u 

kasnijim saslušanjima u svojstvu svedoka optužbe Erdemović je 

uvek govorio o broju između 1.000 i 1.200 žrtava. Šta je razlog 

za ovakvu opreznost tužioca? Zbog čega ovaj broj nije unet u 

optužnicu? Nije li možda tužiocima izgledao previsok? Jedino 

znamo da tužioci, u stvari, nisu ni sami znali, jer tužilac Estberg 

u razjašnjenju i sam priznaje: 

Estberg: „Kako smo čuli u optužnici, pri ovom streljanju 

na farmi ubijeno je na stotine muslimanskih muškaraca. Dražen 

Erdemović je bio jedan od članova ove jedinice koja je imala 

38

zadatak da strelja ove ljude i on je zapravo izvršio nalog koji 

mu je dat i učestvovao u streljanju ovih ljudi, čiji tačan broj 

nemamo, ali govorimo o stotinama muslimanskih muškaraca.“ 

(1.S.27) 

Dakle, ne zna se. Otkuda bi se znalo ako niko ne želi da sasluša 

one koji bi mogli znati. Zbog toga što je teško poverovati u 

broj koji je naveo optuženi, govori se o „stotinama“ žrtava. Stotinama? 

Negde između 100 i 900? Pa ipak, ova nesigurnost neće 

smetati sudijama nekoliko meseci kasnije da u presudi iznesu 

broj 1.200 – što je veoma karakteristično i što treba imati na umu 

– bez ijednog dokaza osim tvrđenja optuženog. 

Dalji problem je navedeni datum masovnog streljanja na 

farmi Branjevo. U svim izjavama i iskazima pre predaje Tribunalu 

u Hagu – u intervju TV ABC i listu La Figaro, prilikom 

saslušanja u Srbiji 3. i 6. marta 1996, kao i prilikom saslušanja 

Radoslava Kremenovića 3. marta 1996 – kao datum streljanja 

uvek iznova se navodi 20. juli 1996. U optužnici se, međutim, 

prvi put kaže da je streljanje bilo 16. jula 1996. Da li se do tada 

Erdemović zabrojao i pogrešio datum? I sam Kremenović? Kakvo 

objašnjenje postoji za ovo iznenadno pomeranje za četiri 

dana? Ovo pitanje u sudskoj dvorani uopšte nije postavljano. 

Tek u Miloševićevom procesu, kada je 25. avgusta 2003. optuženi 

Slobodan Milošević dobio mogućnost za vremenski veoma 

ograničeno unakrsno ispitivanje svedoka optužbe Erdemovića, 

postavljeno mu je pitanje kako je došlo do toga da on u Hagu 

odbaci datum 20. juli 1996. i iznese 16. juli kao datum masovnog 

streljanja. Erdemović je odgovorio da je svesno novinarki 

ABC Vanesi Vasić-Janeković naveo 20. juli, iako je to pogrešan 

datum, jer navodno nije imao u nju poverenja. Kasnije je na saslušanju 

u srpskoj policiji i sudu ipak iznova iznosio ovaj lažan 

datum. Međutim, znao je da je policija imala video snimak sa 

njegovim intervjuom i da je navodno zbog toga želeo da izbegne 

39

protivrečnosti, bar tako je govorio. A zašto je i Kremenović pri 

svom saslušanju takođe izneo ovaj pogrešan datum? Navodno 

iz istog razloga. Naime, Erdemović mu je savetovao da navede 

ovaj lažan datum. Veoma uverljivo objašnjenje, zaista! (8, 

S.25234f.) 

Značajna konstanta u svim varijantama priče Dražena Erdemovića 

je, nasuprot tome, broj od po deset žrtava koje su dovođene 

i streljane na farmi. 

POVUČENO PRIZNANJE KRIVICE 

Od optuženoga se sada očekivalo da pred sudijama potvrdi 

priču i prizna krivicu na osnovu čega bi sudije većale i donele 

pravednu presudu. Naravno, postojala je mogućnost da žele da 

saznaju nešto više o samoj ličnosti optuženog, o pozadini i o 

terenu na kojem je delo počinjeno i kakav je njegov stav prema 

tom zlodelu. Izneto činjenično stanje, međutim, nije ni na koji 

način preispitivano, niti je uopšte došlo do razmatranja i preispitivanja 

dokaza. Nije bilo čak ni u formi unakrsnog ispitivanja. 

Sudije su pretpostavljale da su organi optužbe morali obaviti savesno 

svoj deo posla, jer su isto kao i sudije obavezni, kao što je 

poznato, da savesno i tačno istražuju istinu. 

Na osnovu takvog činjeničnog stanja, organi optužbe su 

protiv Erdemovića podigli dve alternativne tačke optužbe: „zločin 

protiv čovečnosti“ (u ovu tačku optužnice uključeno je i 

ubistvo) i „kršenje zakona i običaja ratovanja“. Erdemović je 

morao da sada odluči i opredeli se da li se izjašnjava za krivicu 

za prvu ili za drugu tačku optužnice. Ukoliko bi to učinio, tuži- 

40

lac bi povukao drugu tačku. Ukoliko bi se, suprotno tome, optuženi 

izjasnio da „nije kriv“, protiv njega bi morao da se pokrene 

sasvim nov krivični postupak. Sudije žele da budu sigurne da 

je optuženi tačno razumeo guilty-plea postupak. Stoga ponovo 

Erdemoviću razjašnjavaju sve specifičnosti ovakve procedure i 

upozoravaju ga na posledice, zavisno od toga kako će se opredeliti 

i za šta će se odlučiti. Erdemović se opredeljuje i priznaje 

krivicu za „zločin protiv čovečnosti’’. O tome se uostalom već 

dogovorio sa svojim advokatom Jovanom Babićem. Tada tužilac 

Estberg još jednom kratko iznosi činjenično stanje i otkriva 

pri tom prvi put da su vojnici na farmi delovali po „naređenju“ 

i da su tek na samoj farmi dobili „nalog“, nalog da nasumice 

streljaju ljude koji su doveženi autobusima. („The soliders ordered 

to this farm were given the task to summarily execute 

those civilian men who were brought on the buses’’). Tada se 

dogodilo nešto neočekivano: na pitanje da li ima još nešto da 

doda, optuženi je izjavio: 

Erdemović: „Vaša visosti, morao sam to da učinim. Da 

sam se suprotstavio, bio bih ubijen zajedno sa drugim žrtvama. 

Kada sam se opirao, rekli su mi: „Ako ti ih je žao, stani u red 

zajedno sa njima i mi ćemo te streljati. Meni samog sebe nije 

bilo žao, ali bilo mi je žao moje porodice, moje supruge i mog 

sina, koji je tada imao samo devet meseci, i nisam mogao da se 

suprotstavim, jer bi me ubili. To je sve što sam želeo da dodam.“ 

(1,S.32) 

Drugim rečima, Erdemović, koji je upravo priznao da je 

kriv i izjasnio se za krivicu za zločin protiv čovečnosti, sada se 

iznenada izjašnjava da nije kriv! Neko ga je prinudio da učini 

što je učinio, a on sam to navodno nije želeo da učini. Morao je 

to da učini jer bi inače i sam bio streljan, a on je ipak morao da 

misli na suprugu i dete. (Međutim, nije mu ni na pamet padalo 

da misli na žene i decu streljanih!) Na taj način je stvorio veliki 

41

darmar u postupku i zbunio same sudije, koje su prvi put isprobavale 

guilty-plea postupak i bile još neiskusne na ovom terenu. 

Predsedavajući sudija Klod Džorda upitao je zabrinuto optuženog 

da li zna šta čini i da li mu je jasno da će to što je rekao imati 

drukčije posledice za njega u zavisnosti od toga da li se izjašnjava 

da je „kriv“ ili „nije kriv“. Da li je sada bio kriv ili nije? Posle 

svega, posle krivudanja, Erdemović je ponovo potvrdio da se 

izjašnjava da je kriv za zločin protiv čovečnosti. 

Ipak, ovo iznenadno „izjašnjenje da, u stvari, nije kriv“ igraće 

veliku ulogu u daljem procesu i predstavljaće za sudije snažan 

izazov pošto je u tom slučaju mogao da važi princip prema 

kome se okrivljenom oprašta krivica zbog toga što je delovao u 

prinudi, u stanju prinude – u stručnoj literaturi se o tom pitanju 

raspravlja sve do danas. 

Kasnije će Erdemović ovu scenu svog navodnog odbijanja 

ponavljati u nekoliko varijanti kad god bude kao svedok optužbe 

iznosio svoju priču i pritom će navoditi po imenu Brana Gojkovića 

kao osobu koja ga je prinudila da pod pretnjom smrti strelja 

druge ljude. Šta je od toga istina, mi naravno ne znamo, jer organi 

optužbe Tribunala u Hagu nisu zainteresovani ni za kakvog 

Brana Gojkovića, čak ni ako bi ga neko ponudio Tribunalu da 

ga sasluša kao svedoka. Još je zanimljivije to što ni sudije nisu 

zainteresovane za bilo kog drugog počinioca pokolja. Tek kasnije 

pri saslušanju na pretresu 19. novembra 1996. skupiće oni 

hrabrost i oprezno jednom upitati tužioca gde su saučesnici Dražena 

Erdemovića i zašto oni nisu optuženi, da na to pitanje ne 

dobiju nikakvo zadovoljavajuće objašnjenje ili bar objašnjenje 

koje bi bilo šta govorilo. Tako su prihvatili u optužnici jednom 

za uvek izneto Erdemovićevo tvrđenje, bez bilo kakvog daljeg 

ispitivanja, kao osnovu za donošenje presude. Kao da su organi 

optužbe svojom optužnicom u isto vreme proizveli i dokaz, pomislio 

bi neko ko je laik u oblasti krivičnog prava. 

42

OD VOJSKE DO VOJSKE 

Već na prvom saslušanju Erdemovićeva priča je sadržala 

više protivrečnosti koje u bilo kom normalnom krivičnom postupku 

ne bi prihvatio nijedan sudija. Posebno je za posmatrača 

zanimljivo to što primećuje da organi optužbe, koji su isto tako 

obavezni da tragaju za istinom kao i same sudije, izbegavaju da 

istražuju ove protivrečnosti kako bi se približili istini. U pojedinim 

slučajevima izgleda čak kao da pokušavaju da, u saradnji sa 

optuženim, i sami prećute određene protivrečnosti u njegovim 

iskazima i na taj način uskraćuju ne samo sudijama, već i javnom 

mnjenju, mogućnost da istina izbije na svetlost dana. Istovremeno 

smo suočeni sa neobjašnjivom činjenicom da organi 

optužbe ne samo da ne nastoje da otklone ove protivrečnosti i 

razreše nelogičnosti, već ne žele ni da pozovu da saslušaju nijednog 

od Erdemovićevih saučesnika u zločinu koji je on opisao. 

Pitanje zbog čega to ne žele nameće se uvek iznova, jer se iskaz 

Dražena Erdemovića neprekidno uzima kao najvažniji direktni 

dokaz za sam događaj koji se karakteriše kao genocid nad bosanskim 

muslimanima. 

S obzirom na to da organi optužbe Tribunala ne žele da saslušaju 

nijednog od Erdemovićevih saučesnika, pažljivo iščitavanje 

transkripta sudskih pretresa i protokola saslušanja u slučaju 

Erdemović predstavlja jedini put da se približi istini. Sudski 

protokoli se nalaze na veb-sajtu Tribunala i dostupni su javnosti. 

Reč je o saslušanju Erdemovića u njegovom krivičnom postupku 

31. maja, a zatim 19. i 20. novembra 1996. godine. Osim toga, 

kao što je već spomenuto, Erdemović je nastupio četiri puta kao 

svedok optužbe u drugim krivičnim postupcima, da bi njegova 

priča bila uzeta kao dokazni materijal za tvrđenje da je izvršen 

genocid nad bosanskim muslimanima. Reč je o procesima Ra- 

43

dovanu Karadžiću i Ratku Mladiću 5. juna 1996, zatim generalu 

Radislavu Krstiću 22. maja 2000, Slobodanu Miloševiću 25. avgusta 

2003. i najzad Vujadinu Popoviću i drugima oficirima 4. i 

7. maja 2007.godine. 

Nisu tako lako dostupni, međutim, protokoli sa vansudskog 

saslušanja Erdemovića. Tu spada i njegovo prvo saslušanje u 

Novom Sadu 6. marta 1996. koje je vodio srpski istražni sudija 

Tomislav Vojinović. Veoma su takođe karakteristični takozvani 

„intervjui“ (razgovori) koje su vodili istražioci organa optužbe 

suda u Hagu 24. aprila 2006, 25. juna 996. i 6. novembra 1996. 

Svi ovi protokoli dokumentuju zanimljivu strategiju u pričanju 

optuženog, kao i mišljenja i pretpostavke istražilaca, koje su se 

kasnije obistinile ili nisu, i saznanja do kojih su došli organi optužbe 

koja su oni, iz nekih nepoznatih razloga, uskratili javnosti, 

a ponekad i samim sudijama. Ovi intervjui su, međutim, bili i 

prilika za samopredstavljanje saslušavanog koji je o sebi iznosio 

drukčiju sliku nego u sudskoj dvorani, tako da se može utvrditi 

da Dražen Erdemović uopšte nije loš u ovoj veštini. On je zapravo 

nešto želeo od Tribunala, a Tribunal, odnosno organi optužbe, 

želeli su nešto od njega. 

Stoga se svakako isplati uporedno čitanje dva prva protokola 

saslušanja u slučaju Erdemović od 6. marta 1996. u Novom 

Sadu i 24. aprila 1996. u zatvoru Sheveningen u Hagu. Protokol 

prvog saslušanja predstavlja monolog, koji je zapisao istražni 

sudija a potpisao Erdemović, dok je drugi slučaj, u stvari, intervju 

koji su istražioci Žan Rene Rues i Peter Nikolson vodili sa 

Erdemovićem u prisustvu njegovog advokata Jovana Babića. U 

vreme ovog razgovora haški istražioci još nisu poznavali protokol 

saslušanja koje su obavile njihove srpske kolege. 

I istražnom sudiji u Novom Sadu i istražiocima iz Haga, 

Erdemović je prećutao da je prvi poziv za vojsku dobio 5. ili 

neposredno posle 5. maja 1992. od JNA, od vojske koja je u to 

44

vreme još bila jedina legitimna oružana sila u zemlji. Tek u saslušanju 

20. novembra 1996. moglo se čuti: 

Erdemović: ,,Tada sam pozvan u vojsku – poslednji put sam 

zaboravio da to kažem: kada sam se vratio iz Beograda, dobio 

sam poziv za vojsku iz kasarne u Tuzli koju je kontrolisala JNA. 

Sa ovim pozivom sam otišao kod nadležnih organa i rekao im: 

„Gospodo moja, ja neću ni u kakvu pojedinačnu vojsku. Ne želim 

da učestvujem ni u kakvom i bilo čijem ratu. Već sam video 

rat. Ne znam šta je sada. Odslužio sam vojni rok. Odslužio sam 

svoju godinu dana vojske“. Dakle, jednostavno sam bacio ovaj 

papir i otišao. Međutim, niko nije došao da me uhapsi jer u to 

vreme je već bilo problema u odnosima između JNA i Ministarstva 

unutrašnjih poslova BiH...’’ (4,S.261f.) 

U maju 1992. Erdemović je dobio ponovo poziv za vojsku, 

ovoga puta od muslimanske vojske BiH (ABiH). Istražnom sudiji 

u Novom Sadu Erdemović je izjavio da su ga „muslimanski 

policajci, uglavnom, ekstremne snage“ proganjale i prisiljavale, 

zbog toga što se kao Hrvat za vreme vojne službe nalazio u 

Vukovaru, navodno na srpskoj strani. Međutim, Erdemović je 

navodno odbio da stupi u redove „muslimanske vojske“. Mesecima 

se krio kod prijatelja i rođaka kako bi izbegao mobilizaciju 

u vojsku pod muslimanskom kontrolom (S.2,S.3). Ovakvom 

izjavom Erdemović se nadao da bi mogao da stekne poene kod 

srpskog sudije. Istražiocima u Hagu dao je sličnu izjavu: muslimani 

su želeli da ga mobilišu, ali je on navodno to odbio i 

stoga su ga muslimani šikanirali zbog službe u redovima JNA i 

nastojali da kod njega otkriju oružje. Međutim, on se navodno 

čvrsto držao i suprotstavljao da stupi u muslimansku vojsku, jer 

nije navodno želeo da puca na vojnike JNA. 

U stvari, Erdemović je u julu 1992. godine bez ikakvih problema 

stupio u redove muslimanske vojske, gde je bio dodeljen 

jednoj mortirskoj jedinici. To je objasnio tek 5. juna 1996. 

45

sudijama u procesu Mladić-Karadžić: „Kad sam okončao vojni 

rok, počeo je rat u Republici Bosni i Hercegovini i negde u julu 

1992. pozvan sam da stupim u vojsku BiH i ja sam to učinio“ (2, 

S.833). Za tužioca je to trebalo da bude neprijatno iznenađenje. 

Ne ide da optuženi istražiocima koji su ga doveli na saslušanje 

nešto prećuti, da bi potom sudijama to rekao. Prilikom saslušanja 

u procesu Krstiću 22. maja 2000. na kojem je Erdemović 

imao ulogu svedoka optužbe, tužilac Mark Harmon je zahtevao 

kratko objašnjenje od Erdemovića: 

Harmon: ,,Sada ste najzad stupili u armiju, u armiju bosansko-muslimanske 

vlade?’’ 

Erdemović: ,,Da, mislim da je to bilo u julu 1992. kada sam 

dobio poziv i ja sam se javio u kasarnu u Tuzli.’’ 

Harmon:,,Da li ste prihvatili taj poziv?’’ 

Erdemović:,, Da.’’ 

Harmon: ,,Vi ste u toj vojsci služili od jula do otprilike oktobra 

1992?’’ 

Erdemović: ,,Da.’’ 

Harmon: ,,Da li biste nam mogli opisati svoje obaveze i 

odgovornosti za vreme službe u ovoj vojsci?’’ 

Erdemović: ,,Pripadao sam izviđačkoj jedinici, merzerske 

baterije.’’ 

Harmon: ,,Gde ste proveli najviše vremena u službi?’’ 

Erdemović: ,,U jednom mestu iznad Gornje Tuzle.’’ 

Harmon: ,,Da li ste najveći deo vremena proveli na prvoj 

liniji fronta?’’ 

Erdemović: ,,Da, da, da, ali...’’ 

Harmon: ,,Kada ste najpre došli u Tribunal i razgovarali 

sa istražiocem organa optužbe Žanom Rene Ruesom, da li ste 

mu ispričali da ste služili u vojsci muslimanske vlade BiH?’’ 

Erdemović: ,,Ne.’’ 

Harmon: ,,Kasnije kada ste 1996. godine pod zakletvom 

46

prilikom saslušanja prema članu 6 javno davali iskaz, da li ste 

tada izjavili da ste služili u muslimanskoj vojsci BiH?’’ 

Erdemović: ,,Da.’’ (7, S.3070) 

Nije nezanimljivo otkriti zašto je Erdemović prvo prećutao 

da je bio na prvoj liniji fronta u muslimanskoj vojsci BiH, navodno 

mu to pitanje nije uopšte postavljeno. Svojim antimuslimanskim 

držanjem on u Hagu svakako ne bi mogao postići nikakve 

poene kako je eventualno mogao pred istražnim sudijom u 

Srbiji, u Novom Sadu. Možda je Erdemović mislio da su organi 

optužbe u Hagu imali na raspolaganju protokol sa saslušanja u 

Novom Sadu i jednostavno nije želeo da sam sebi protivreči. Pri 

čitanju svih ovih dokumenata, međutim, pada brzo u oči da Erdemović 

u osnovi zaobilazi istinu, mada to izgleda nepotrebno. 

U pojedinim slučajevima se iza toga možda krije određena vrsta 

strategije, ali često on to čini jednostavno tek tako. U osnovi 

ga to čini krajnje nepouzdanim svedokom koji ne bi mogao da 

izdrži nijedno ozbiljno unakrsno ispitivanje. Istražioci su, dakle, 

imali sve razloge da se zbog toga zabrinu. 

Negde u jesen 1992. formirana je u Tuzli i vojska bosanskih 

Hrvata (HVO) i Erdemović je odmah pristupio u njene redove. 

Ponuđena mu je služba vojnog policajca kakvu je već imao 

ranije u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Kao razlog za promenu 

vojnih redova Erdemović navodi da je hteo da izbegne da 

kao vojni policajac bude uvučen u ratna razračunavanja. Voditi 

rat i pucati na ljude, jednostavno ja to nisam želeo, uveravao 

je Erdemović u više navrata. Dalja prednost koju mu je HVO 

pružala, bilo je to što je ova vojska plaćala bolje i, za razliku od 

muslimanske vojske, nudila namirnice za preživljavanje. Međutim, 

Dražen Erdemović priča kako je kao vojni policajac HVO 

mogao navodno da „pomaže“ mnogim Srbima. To doznajemo 

iz oba saslušanja. Kao dobar čovek Erdemović je navodno pomagao 

mnogim srpskim civilima da iz Tuzle i okoline prebegnu 

47

u Republiku Srpsku. Preko planine Majevica ih je krijumčario 

preko linije fronta u deo Bosne pod srpskom kontrolom. Pomagao 

je navodno Srbima da bi ih spasao, izjavljivao je skromno 

Erdemović na saslušanju u Novom Sadu. 

U Hagu je, međutim, promenio naglasak: „Za vreme boravka 

u redovima HVO, izjavio je Erdemović, nisam činio nikakve 

zločine, niti učestvovao u njima, čak sam pomagao Srbima koji 

su želeli da iz Tuzle pređu u Republiku Srpsku“. Nažalost, njegovi 

pretpostavljeni u HVO su bili drukčijeg mišljenja kada su 

ga u oktobru 1993. uhvatili prilikom jedne akcije pružanja pomoći 

koju neki nazivaju „krijumčarenje ljudi“. 

Sedamdesetšest srpskih civila koji su želeli da pobegnu 

iz jednog dela Bosne u drugi koji nije bio pod muslimanskom 

i hrvatskom kontrolom, morali su da se vrate u Tuzlu dok je 

Erdemović podvrgnut istrazi. Dalje saznajemo iz saslušanja u 

Novom Sadu da su ga muslimani tukli i maltretirali. Želeli su 

da saznaju koliko je Srba, kojima je on pomogao, prešlo na taj 

način preko linije fronta. Muslimani ga nisu tukli, izjavio je Erdemović 

samo mesec i po dana kasnije u Hagu. Hrvati su ti koji 

su ga tukli i maltretirali. 

Svoju dalju priču Erdemović je, prema oba protokola, ispričao 

skoro istovetno sa neznatnim taktičkim varijantama, već u 

zavisnosti od toga da li su mu s druge strane bile jugoslovenske 

istražne sudije ili haški islednici. Usledilo je bekstvo u Republiku 

Srpsku zajedno sa ženom i detetom, zatim priča o nezahvalnim 

Srbima kojima je navodno pomagao da pređu granicu i koji 

su mu sada okrenuli leđa, zatim bekstvo u SRJ, gde nije, doduše, 

bilo rata, ali gde on nije mogao da finansijski sa suprugom i detetom 

preživi. 

Kao svršeni bravar mogao bi svuda da nađe posao, pomislio 

bi naivno svaki posmatrač. Međutim, Erdemović se radije 

vraća u Republiku Srpsku, gde je njegova supruga imala rođake 

48

i gde je navodno imao veće izglede da nađe stalni posao. Od 

prijatelja je saznao da je u gradu Bijeljina formirana nova vojna 

jedinica bosansko-srpske vojske sastavljena od bosanskih Hrvata 

i jednog muslimana. Bili su to sve ljudi koji su pobegli pred 

muslimanskim terorom – izjavio je Erdemović srpskim istražnim 

organima. Vojna komanda i vojnici Republike Srpske su ga 

primili kao dobrog čoveka. 

Haškim islednicima Erdemović je ispričao da se ova jedinica 

sastojala od osam pripadnika: šest Hrvata, jednog muslimana 

i jednog Slovenca. Oni su delovali iza linije fronta i izvodili 

napade na mostove, vojna skladišta i artiljerijske postaje vojske 

muslimanske vlade. Sve do zauzimanja Srebrenice ova jedinica 

nije dobila nijedan nalog da ubija ljude. U aprilu 1994. primljen 

je Erdemović u ovu – Desetu diverzantsku jedinicu bosanskosrpske 

vojske (VRS). 

To bi ukratko bila predistorija Dražena Erdemovića sa izvesnim 

promenljivim sastavnim delovima kako ih je ispričao u 

prva dva saslušanja. Na druge promenljive delove priče i detalje 

još ćemo se vratiti. 

Ono što je stalna komponenta u glavnoj njegovoj priči, nasuprot 

drugim elementima, jeste masakr nad 1.200 muslimanskih 

civila na farmi Branjevo kraj sela Pilica 16. jula 1996. i ona 

ostaje u osnovnim elementima konstanta u svim saslušanjima i 

ne sadrži nikakve protivrečnosti – u tom smislu što Erdemović 

uprkos svim ponavljanjima nije izneo nikakvu spomena vrednu 

promenu koja bi protivrečila osnovnoj ideji u priči. Glavni problem 

verodostojnosti priče je „tehničke“ prirode: Da li je mogućno 

da se za pet sati strelja 1.200 ljudi i to na način kako ga je 

Erdemović opisao. 

49

POREMEĆENI REDOSLED ČINOVA I 

Dalji suštinski problem sa kojim organi optužbe nisu do kraja 

hteli da se suoče jeste redosled činova unutar izvršne komande, 

u stvari, naređenja za izvršenje masovnog ubistva navodno 

po nalogu generalštaba bosansko-srpske vojske, čija je Erdemovićeva 

jedinica bila samo poslednja karika u komandnom lancu. 

Ovaj problem je izbio u prvi plan već u prvim saslušanjima u 

Novom Sadu i u Hagu. Kao zapovednika jedinice koja je izvršila 

streljanje Erdemović već u Novom Sadu navodi po imenu 

vojnika bez ikakvog čina – redova Brana Gojkovića. Svaki put 

kada spomene njegovo ime, on ga označava kao komandira ili 

komandanta. Nameće se, međutim, pitanje da li je reč o komandi 

(zapovesti) u vojnom smislu te reči, jer je među pripadnicima 

ove grupe bilo vojnika sa višim činovima od Gojkovića. Kako 

je mogao Gojković da izdaje naređenja? U saslušanju u Hagu 

24. aprila 1996. koje su vodili istražioci Rues i Nikolson, u prisustvu 

Erdemovićevog advokata Babića, bilo je reči i o redosledu 

činova u Desetoj diverzantskoj jedinici: komandant je bio 

potpukovnik Milorad Pelemiš, njegov zamenik bio je poručnik 

Kremenović, zatim narednik vlaseničkog voda neki pukovnik 

Lule, čije puno ime Erdemović nije znao da navede, i konačno 

šef bijeljinskog voda, kojem je pripadao i Erdemović, pukovnik 

Franc Kos. Nešto kasnije Erdemović bliže objašnjava situaciju 

na farmi Branjevo. Izvesni anonimni potpukovnik predvodio je 

ovaj streljački odred koji je ubijao civile. Da li je Gojković bio 

taj koji je preuzeo komandu, želeo je islednik Rues da sazna, a 

Erdemović je odgovorio potvrdno: Da, a kada je anomni potpukovnik 

otišao, Brano Gojković je preuzeo komandu nad odredom. 

Da li zna ime drugog lica, upitao je Rues, koji je iznenada 

stvorio sumnju u ono što je Erdemović pričao. Kao prvo, pod 

50

sumnjom se našlo ime Franca Kosa. Advokat Babić zapanjeno 

pita: „Ovaj komandir? Gojković i još jedan?“ Na taj način nastala 

je teško razumljiva zbrka od pitanja i objašnjenja u toku 

koje je neverodostojno Erdemovićevo predstavljanje, u stvari, 

zamenjeno drugim ništa manje verodostojnim: 

Rues: „Zar nije Brano Gojković obično, da li je njemu 

naređivao Franc Kos?“ 

Erdemović: „Ne, Brano Gojković je bio iz Vlasenice, u 

vlaseničkom vodu. Ja ne znam zašto je on tada postavljen za 

komandira. I ko ga je postavio i zašto.“ 

Rues: „A svi ostali su obično bili pod komandom Franca 

Kosa?“ 

Erdemović: „Samo ja, Zoran i Stanko smo bili pod komandom, 

i Marko Boškić pod komandom Franca Kosa. Cvetković 

Aleksandar je još bio...“ 

Rues: „Zoran, Marko i? Kako se zove ovaj posledni? 

Cvetković Aleksandar?“ 

Erdemović: „On nije bio pod našom komandom. On je bio 

u Vlasenici.“ 

Nikolson: „Koj je bio pod komandom Kosa? 

Rues: „Zoran…“ 

Prevodilac: „Zoran, Stanko, Marko i Dražen. Ostali su iz 

vlaseničog voda.“ (S.25f; S. 17) 

Zaprepašćeni Erdemovićev advokat je svojim pitanjem 

priznao da prvi put čuje da je streljačkom odredu pripadao i 

komandant voda njegovog klijenta. Da li to znači da su bila dva 

komandanta, Kos i Gojković? Na taj način priča Erdemovićeva 

gubi svaku verodostojnost. Istražilac Rues zahteva objašnjenje 

i Erdemović mu ga iznosi: on i još tri vojnika bijeljinskog voda 

su bili pod komandom Franca Kosa, zapovednika bijeljinskog 

voda, a ostali – pod komandom Gojkovića. Na taj način priča 

postaje još neverodostojnija. Rues najzad shvata tako kao da 

51

je bilo mogućno da su neki u ovoj jedinici bili pod komandom 

Franca Kosa a ostali pod Gojkovićevom komandom. Šta 

je drugo mogao da uradi, nego da to prihvati, pošto bi inače 

morao da dovede u pitanje celokupni iskaz Erdemovićev. Da li 

je Rues imao nalog da dođe do istine ili da održi jednu neverodostojnu 

priču verodostojnom? (Karakteristično je i čudno da 

u protokolu na engleskom jeziku pitanje zapanjenog advokata 

Babića uopšte nije sadržano!). Onda Erdemović još dodaje da 

nije znao zašto je Gojković tada postavljen za komandanta, ko 

ga je postavio i zbog čega. Na ovaj odgovor mora se skrenuti 

pažnja pošto je Erdemović kasnije uvek sasvim tačno znao ko 

je postavio Gojkovića za komandanta: naime, to je bio šef cele 

jedinice Pelemiš. 

Umesto da najmanje još jedan dan sasluša počinioca zločina 

kako bi se stvari dalje i više razjasnile, Rues je pribegao kvazi-pragmatičnom 

rešenju. Pokušao je da stvar razjasni iznutra 

tako što je rekao da su pod komandom Franca Kosa bila samo 

četiri vojnika voda, dok preostala četvorica iz vlaseničkog voda 

to nisu bila. Konačno, on je prihvatio da nisu sva osmorica učesnika 

u pokolju bila pod komandom običnog vojnika Brana Gojkovića: 

„Da li je potpukovnik razgovarao samo sa Branom ili i 

sa Francom? „Samo sa Branom“, dakle, kada je potpukovnik 

otišao, Brano je davao uputstva i naređenja“ – razjasnio je Rues 

činjenično stanje. (Ibid) 

Problem, međutim, time ni iz daleka nije bio raščišćen. 

Da jedan prost vojnik bez ikakvog čina naređuje i komanduje 

vodom, isto je toliko apsurdno koliko i da jedinica od osam pripadnika 

ima dva komandanta: jednog pukovnika i jednog vojnika 

bez ikakvog čina. U redosledu činova kako ga je predstavio 

Erdemović očigledno nešto u osnovi nije u redu, što baca 

senku na celu njegovu priču, ali je organima optužbe ona bila 

potrebna za predstojeći postupak protiv Radovana Karadžića i 

52

Ratka Mladića. Bio im je potreban komandni lanac sa jasnim 

redosledom činova, tako da bi se naređenja generalštaba protezala 

do najnižeg stepena, da bi se stekao privid kako su ta naređenja 

po istom redosledu i sprovođena i da ni u kom slučaju 

nije reč o nasumice sakupljenoj šarolikoj gomili plaćenika. Da 

li istražilac optužbe Žan Rene Rues zbog toga nije hteo da pita 

i sazna otkuda tako upadljive protivrečnosti i nelogičnosti u 

iskazima krunskog svedoka? 

SASLUŠANJE PROGLAŠENOG 

NESPOSOBNIM ZA SASLUŠANJE 

Na jedno saslušanju podeljenom na dve sedmice, označenom 

kao „sentence hearing“ (saslušanje radi presude), sudije su 

želele da opširno saslušaju optuženog kako bi došle do presude 

primerene (zlo)delu. Naravno, nije se radilo o činjeničnom stanju 

takvom kakvo je izneto u priznanju, već su želeli da postave pitanja 

Erdemoviću o njegovoj ličnosti i njegovoj priči, da saznaju 

šta ga je navelo na delo koje je počinio. Trebalo je saslušati i dva 

svedoka optuženog koji bi dali iskaz o njegovoj ličnosti, što je 

moglo da ga oslobodi izvesnog opterećenja. Sudijama je, međutim, 

izgledalo neophodno da najpre saslušaju stručno mišljenje 

psihologa i psihijatra o optuženom, pošto je na njih ostavljao 

konfuzan utisak, a njegovo duševno stanje je već posle kraćeg 

posmatranja izgledalo tako kao da je u pitanju ličnost nestabilna 

i sumnjiva. Pretres je odložen za 8. i 9. juli. Međutim, već 27. 

juna 1996. stiglo je mišljenje stručnih lica i optuženi je proglašen 

za osobu nesposobnu za saslušanje. Erdemović je patio od 

jakih posttraumatskih smetnji, utvrdili su psihijatri. Stoga nije 

53

io u stanju da se pojavi pred sudom i morao je da bude pošteđen 

daljeg saslušavanja. Tek posle šest do devet meseci trebalo je 

videti da li je mentalno stanje optuženog u međuvremenu dovoljno 

poboljšano i da li je ponovo sposoban za saslušanje. Ništa 

se nije moglo učiniti da sudije, dakle, nastave proces. Naredna 

dva pretresa i izricanje presude održani su tek u novembru 1996. 

kada se se stabilizovalo mentalno stanje optuženog. 

Ipak, nesposobnost optuženog da daje iskaz izgleda nije 

predstavljala nikakav problem da već narednog meseca bude saslušan 

kao svedok optužbe. Naime, 5. jula 1996. godine Dražen 

Erdemović je, uprkos tome što su ga psihijatri proglasili za nesposobnog 

za davanje iskaza i saslušanje, nastupio kao krunski 

svedok u procesu protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića. 

Imperativ pravde i pravednosti jednostavno ne dozvoljava da se, 

smatralo se, ovakav jedan proces odlaže dok ova dva zlikovca 

ne budu uhvaćena. Reč je o sudskom procesu u odsustvu optuženih 

(u stvari, samo o pretresu) i Dražen Erdemović je smeo da 

u svojstvu svedoka iznese svoju priču koja je bez i najmanjeg 

ispitivanja i sumnje uzeta u sudu kao glavni, krunski dokaz za 

krivicu Karadžića i Mladića za masovno ubistvo u Srebrenici. 

Pošto je Erdemović potvrdio da je masovno ubistvo, u kojem je, 

prema vlastitom priznanju, i sam učestvovao, izvršeno po nalogu 

Generalštaba bosansko-srpske vojske (VRS), time je pružio 

osnovu za međunarodnu poternicu i zahtev za hapšenje dvojice 

optuženih kao ratnih zločinaca. 

Kad je reč o tehničko-proceduralnim spefičnostima ovog 

procesa protiv Karadžića i Mladića optuženih u odsustvu, to 

svakako treba prepustiti stručnjacima. Međutim, član 61. statuta 

Tribunala u Hagu omogućava ovakav proces. U pitanju je priča 

koju je Dražen Erdemović sada prvi put ispričao u svojstvu 

svedoka. Iako i sam „optužen“, Erdemović je saslušan kao „svedok 

optužbe“, i to od istih sudija – Kloda Džorde, Elizabet Odio 

54

Benito i Fuada Rijada – dakle, onih istih koji su ga pre samo 

kratkog vremena, na osnovu stručnog mišljenja, proglasili za 

nesposobnog za davanje iskaza i saslušanje. Pre nego što mu se, 

dakle, odredi kazna u njegovom guilty-plea procesu (na osnovu 

izjašnjenja o krivici odnosno priznanja krivice), koji je odložen 

na neizvesno vreme, Erdemović, molim lepo, mora najpre 

da, kao svedok optužbe, da iskaz u jednom drugom krivičnom 

postupku. Pritom se radi o krivičnom postupku koji je u tom 

trenutku imao najveći mogući prioritet. Da bi se sve odvijalo 

glatko, Erdemovića će kao svedoka optužbe predstaviti oni isti 

tužioci koji su već podigli optužnicu protiv njega samog, naime, 

Erik Esberg i Mark Harmon. Nije ništa čudno ni to što je 

upravo predsedavajući sudija Džorda taj koji objašnjava zašto je 

optuženi, koga je sam proglasio, na osnovu stručnog mišljenja, 

nesposobnim za saslušanje i davanje iskaza, odjednom sada kao 

svedok optužbe sposoban u jednom drugom postupku i to pod 

njegovim predsedništvom: 

Sudija Džorda: ,,Želeo bih da stvari budu sasvim jasne. Postupak 

za izricanje presude je odložen, jer smo zatražili dodatne 

medicinske informacije. Sada ste vi, međutim, ovde u svojstvu 

svedoka optužbe. Treba da znate da ste spremni da kao svedok 

date svoj iskaz. I Vvaš advokat kome Vaši interesi leže na srcu, 

želeo je da uz Vaš pristanak date iskaz kao svedok. Mi imamo 

izvesna sasvim specifična pravila unutar naših procesnih propisa 

i normi u iznošenju dokaza koja dozvoljavaju da se optuženi 

može pojaviti kao svedok i dati svoj iskaz, i to se u dobroj nameri 

može imati u vidui uzeti u obzir pri budućim razmatranjima.“ 

(2.S.831f) 

Sasvim tako kako kaže sudija, stvari ipak ne stoje. Stručno 

mišljenje, na osnovu kojeg je Erdemović proglašen nesposobnim 

za saslušanje, izneto je još 27. juna 1996. Na početka procesa 

Karadžić-Mladić 5. jula sudija, međutim, saopštava da je 

55

sud tražio dodatne informacije o zdravstvenom stanju Dražena 

Erdemovića. Osim toga, sudija nije imao nikakve prigovore na 

to da tužioci u postupku protiv samog optuženog, koji je proglašen 

bolesnim i psihički nestabilnim, sada tog istog optuženog 

upotrebe kao svedoka optužbe u jednom drugom krivičnom postupku. 

On je čak Erdemovića pažljivo i nežno uveravao da „pri 

budućim razmatranjima“, tj. pri izricanju presude za njegovo 

vlastito krivično delo, njegovi iskazi u svojstvu svedoka optužbe 

mogu biti od koristi njemu samom, dakle, mogu ići njemu u 

prilog („might be taken into consideration“). 

OPTUŽENI KAO SVEDOK OPTUŽBE 

Organi optužbe Tribunala u Hagu ne nalaze nikakvu prepreku 

tome da se jedan optuženi pojavi kao svedok optužbe u 

drugom procesu i to pre nego što mu se u njegovom vlastitom 

procesu utvrdi kazna i izrekne presuda. Čak je postalo uobičajena 

praksa da neko ko je osumnjičen tek kasnije saznaje da može 

da dobije status svedoka optužbe i bude saslušan u svojstvu „in 

potentia – optuženog“ kao svedok. Na taj način, ova osoba nastupa 

kao svedok optužbe u drugom krivičnom postupku da bi 

joj se tek kasnije, posle toga, podnela optužnica ili možda i ne. 

U svakom slučaju, osumnjičeni na taj način zna kako treba da se 

ponaša kao svedok. Iskustvo uči da ovakav redosled događaja 

nesumljivo utiče na spremnost optuženog da svojim iskazima u 

drugom krivičnom postupku ide naruku onoj istini koja odgovara 

optužbi. Takva praksa izgleda Tribunalu ni najmanje ne smeta 

56

i ovakav metod se čini uhodanim. 11 Jer, bez istine nema pravde, 

niti pravednosti, imala je običaj da kaže glavna tužiteljica Tribunala 

u Hagu Karla del Ponte. 

U pretresu 5. jula 1996. tužilac Mark Harmon je prvi put 

saslušao priču Dražena Erdemovića u sudskoj dvorani, tako da 

je i javnost mogla o njoj da bude obaveštena. Čuli smo da je 

Erdemović rođen 1971. u bosanskom gradu Tuzli kao Hrvat. Pre 

nego što je stupio u vojsku bosanskih Srba, proveo je godinu 

dana u redovima Jugoslovenske narodne armije. Time je ispunio 

svoj vojni rok. U martu 1992. je služba u vojsci završena 

i Erdemović se vraća kući, ali tada u Bosni izbija rat i sve etničke 

strane formiraju vlastite vojske. U aprilu Erdemović se 

prijavljuje u vojsku Republike BiH. To je bila vojska koju su 

kontrolisali muslimani. Tri meseca kasnije Erdemović prelazi u 

redove HVO, u vojsku bosanskih Hrvata. Tu ostaje nešto duže, 

do novembra 1993, kada se preseljava u Republiku Srpsku, da bi 

nešto kasnije stupio u redove vojske bosanskih Srba. Fascinira 

ova promena uniforme usred bosanskog građanskog rata koji je 

trebalo da dovede do utvrđivanja etničkih granica. Tužilac Harmon 

nije, međutim, pokazao ni najmanje zanimanje za ovu netipičnu 

seobu njegovog svedoka iz vojske u vojsku, za službu u 

vojskama svih zaraćenih strana. Tek na završetku pretresa sudija 

Rijad je pored ostalog, uzgredno, pitao svedoka šta je njega, kao 

Hrvata, motivisalo da stupi u vojsku bosanskih Srba. Odgovor 

Erdemovićev je glasio da on nije imao drugog izbora, da je imao 

11 Tako je, na primer, u procesu Miloševiću nastupilo nekoliko svedoka 

optužbe protiv kojih je već bila podignuta optužnica – na primer, Milan Babić, 

političar takozvane Republike Srpske Krajine, koji je posle izricanja presude 

sebi oduzeo život – ili ona lica koja su imala status osumnjičenog i očekivala 

svakog trenutka da protiv njih bude podignuta optužnica ili izrečena presuda 

(na primer, general Aleksandar Vasiljević, šef vojne obaveštajne službe KOS, 

koji je na kraju bio pošteđen optužbe). 

57

trudnu ženu o kojoj je morao da brine i da je morao da zarađuje 

za život porodice. 

Sudija Rijad: ,,Izvinite što moram još nešto da dodam, 

spomenuli ste da ste u aprilu 1994. stupili u vojsku bosanskih 

Srba. Šta vas je nateralo, vas koji ste Hrvat, da stupite u srpsku 

vojsku?’’ 

Erdemović: ,,Časni sude, rat u Bosni i Hercegovini je bio 

prilično opasan i zao. Najpre sam bio u vojsci bosanskih muslimana, 

zatim u vojsci bosanskih Hrvata i najzad u vojsci bosanskih 

Srba. Nisam želeo da idem u bilo koju vojsku, ali nisam 

imao nikakvog drugog izbora. Morao sam da stupim u vojsku 

kako bih mogao bilo gde da se nastanim i preživim, jer sam imao 

kraj sebe suprugu koja je bila trudna i to je bio jedini motiv 

da stupim u vojsku, jer inače nisam mogao nikuda drugde.’’ 

(2,S.854) 

Da Erdemović nije bio nikakav hrvatski nacionalista, van 

je svake sumnje, inače ne bi svakako pristupio vojsci bosanskih 

Srba. Nije kao bosanski Hrvat mogao takođe biti ni srpski ili 

muslimanski nacionalista. Uostalom, njegov otac je bio Srbin a 

majka Hrvatica, kako je povremeno sam isticao. I supruga mu je 

bila Srpkinja. Ne samo po poreklu, Erdemović je bio neko ko je 

sebe u to vreme nazivao „Jugoslovenom“. Šta je za njega značio 

ovaj navodno etničko-nacionalistički rat u kojem je stalno 

menjao frontove? O tome iznosi veoma uverljivo objašnjenje 

koje se, međutim, nije moglo tačno čuti. Naime, on nije mogao, 

isticao je, a morao je da prehrani svoju porodicu, morao je da 

zarađuje za život i smeštaj. Po profesiji Erdemović je bio bravar, 

ali se nikada nije bavio, nijedan dan, tom profesijom. Okolnosti 

su bile takve – kaže on. Kao vojnik u JNA naučio je novi zanat, 

a zatim je došao rat i ovaj zanat mu se pokazao zanimljivijim i 

podnošljivijim. Drukčije rečeno, u bosanskom građanskom ratu 

Dražen Erdemović je bio plaćenik. I Deseta diverzantska jedi- 

58

nica je uostalom bila sastavljena od plaćenika po svom sastavu 

kada je najpre imala desetak profesionalnih vojnika koji su odslikavali 

tadašnju Jugoslaviju: jedan Slovenac (Franc Kos), nekoliko 

Hrvata i muslimana i nekoliko Srba. Sve to doznajemo od 

samog Erdemovića, ali mnogo kasnije. Ovim vojnicima je stalo 

pre svega do zarade novca, a ne do bilo koje nacionalne stvari. 

To nije nikakvo poniženje, najzad, i takozvane demokratske zemlje 

imaju profesionalnu vojsku, i zašto bi jedan nacionalista 

po ubeđenju koji ubija druge ljude, bio bolji čovek od plaćenika 

koji ubija po pozivu? To je jednostavna konstatacija. To se 

mora, međutim, imati pred očima, jer inače mnogo toga u celoj 

ovoj aferi ostaje nerazjašnjeno, a ne samo Erdemovićeva seoba 

iz jedne vojske u drugu. 

Sve to nije uopšte zanimalo tužioca, on je sebi odredio 

drukčiji način traganja za istinom, ako je uopšte za istinom tragao, 

i stoga je želeo da optuženome što je mogućno brže postavi 

pitanje do koga mu je izgleda samo i jedino bilo stalo: pitanje o 

tome nije li optuženi kao pripadnik specijalne jedinice bosanskih 

Srba bio pod komandom Generalštaba bosansko-srpske vojske 

(VRS), čiji je šef bio general Ratko Mladić. U ovom procesu 

nije se radilo ni o čemu drugom do o obezbeđenju osnove za 

međunarodnu poternicu protiv Mladića i Karadžića, a Erdemović 

je pružao dokaz da je masovno ubistvo na farmi Branjevo 

naredio upravo Mladić. Dakle, svedok je potvrdio da je u aprilu 

1994. primljen u Desetu diverzantsku jedinicu Vojske Republike 

Srpske i da je ova jedinica bila pod komandom glavnog štaba 

Vojske Republike Srpske u Han Pijesku. 

Harmon: ,,Ko je bio u vreme napada bosansko-srpske vojske 

na Srebrenicu oficir koji je izdavao komande Desetoj diverzantskoj 

jedinici?’’ 

Erdemović: ,,Njen komandant je bio Milorad Pelemiš.’’ 

59

Harmon: ,,Kome je u komandnom lancu bosansko-srpske 

vojske bio odgovoran poručnik Pelemiš?’’ 

Erdemović: ,,On je bio odgovoran pukovniku Salapuri iz 

Vojske Republike Srpske.’’ 

Harmon: ,,Koji položaj je zauzimao Salapura?’’ 

Erdemović: ,,Mislim da sam već rekao da je on bio izviđački 

oficir u Glavnom štabu Vojske Republike Srpske.’’ 

Harmon: ,,Kad kažete „glavni štab“, pritom mislite da je 

bio odgovoran centru za izviđanje Generalštaba u Han Pijesku’’ 

Erdemović: ,, Da.’’ 

Harmon: ,,Dakle, kako ja razumem, gospodine Erdemoviću, 

Vaša specijalna diverzantska jedinica je bila direktno odgovorna 

Generalštabu bosansko-srpske vojske u Han Pijesku, je li 

to tačno?’’ 

Erdemović: ,,Da, da, tako je.’’ (2,S.835) 

Time je sasvim jasno opisan komandni lanac koji preko Pelemiša 

i Salapure vodio do generala Mladića u Han Pijesku, i na 

taj način je navodno dokazano da je general Mladić odgovoran 

za masovno streljanje u Srebrenici. 

Da li bi pukovnik Salapura i poručnik Pelemiš bili kompetentniji 

svedoci za ovo pitanje otkuda su stizale komande Desetoj 

diverzantskoj jedinici? 

Umesto toga, tužioci su pitanje postavili jednom psihički 

obolelom i navodno degradiranom vodniku. U presudi sudije 

u Hagu izričito hvale Erdemovića za njegove iskaze kojima je 

doprineo da se dobije osnova za međunarodnu poternicu protiv 

Mladića i Karadžića, a pri razmatranju i određivanju kazne o 

takvim se njegovim iskazima vodilo računa. 

60

NAREĐENJE OBIČNOG VOJNIKA 

ZA MASOVNO STRELJANJE 

Vrsta i sastav Desete diverzantske jedinice su izgleda pri 

Erdemovićevom davanju iskaza u ovom postupku 5. jula 1996. 

godine tužioce samo uzgredno zanimali, što je zaista velika šteta. 

U svakom slučaju, doznajemo da je ova jedinica u početku 

bila sastavljena od Hrvata i muslimana, a da su kasnije u njene 

redove primljeni i Srbi, tako da je po brojnosti dostigla nivo čete 

od 60 do 70 pripadnika. Ova diverzantska jedinica sastavljena 

od dva voda izvodila je pre svega akcije na neprijateljskoj teritoriji 

kao što su dizanje u vazduh mostova ili razaranje artiljerijskih 

postaja. Bilo je takođe naloga za otmice i likvidaciju 

pripadnika neprijateljskih oružanih snaga s druge linije fronta, 

što je Erdemović manje rado spominjao, ali se to moglo saznati 

već iz protokola saslušanja u Novom Sadu. Prilikom saslušanja 

u Hagu on je, suprotno tome, žestoko osporavao takve akcije. 

Ustalom, dobio je čin vodnika kao zapovednik prve grupe ove 

jedinice, što je sam rekao. Kasnije je degradiran zbog toga što je 

odbio jedno naređenje da izvede akciju koja bi navodno mogla 

dovedsti do ljudskih žrtava. 

Harmon: ,,Šta su bile obaveze i odgovornosti ove jedinice?’’ 

Erdemović: ,,Na početku sam se bavio izviđanjem na terenu 

koji sam poznavao i na kojem sam se snalazio pre svega u 

pravcu Tuzle. Kasnije sam postao vodnik. Bio sam zapovednik 

Prve diverzantske grupe u Bijeljini.’’ 

Harmon: ,,Da li je čin vodnika bio najviši koji ste mogli do 

tada dostići kada ste najzad napustili tu jedinicu?’’ 

Erdemović: ,,Da, samo bih želeo da kažem da sam dva meseca 

bio zapovednik ove grupe i imao čin vodnika, ali se završilo 

61

time što sam degradiran zbog toga što se nisam slagao sa nekim 

odlukama mojih pretpostavljenih. Degradirali su me i ja više 

nisam bio zapovednik Prve diverzantske grupe. Posle izvesnih 

razlika u mišljenju i posle jedne akcije u kojoj sam rekao da ne 

želim da je izvedem do kraja, zbog toga što bi vodila do ljudskih 

gubitaka, do ljudskih žrtava.’’ (2,S.834f.) 

To je ono što je Erdemović rekao. O davanju čina i degradaciji 

Erdemovića, međutim, nema nikakvog dokumenta, niti 

potvrde bilo kog svedoka, stoji u prvoj presudi od 29. novembra 

1996. (Ovo drugo trebalo je da obezbedi sam tužilac, moglo 

bi se dodati). Šef Desete diverzantske jedinice je bio poručnik 

Milorad Pelemiš, čiji je neposredni pretpostavljeni bio Petar Salapura, 

izviđački oficir pri Generalštabu bosansko-srpske vojske 

(VRS) u Han Pijesku. Sada je svedok trebalo da još samo da 

iskaz o masovnom ubistvu koje je izvršila njegova jedinica po 

nalogu komande bosansko-srpske vojske sa generalom Ratkom 

Mladićem na čelu. Tužilac prelazi na stvar, ali iskaz svedoka 

ispada pomalo škrt. 

Harmon: ,,Gospodine Erdemoviću, želeo bih sada da skrenem 

vašu pažnju na 16. juli 1995. i da vas upitam da li ste vi i 

drugi vojnici vaše jedinice toga dana dobili naređenje da učestvujete 

u jednom posebnom zadatku?’’ 

Erdemović: ,, Ne, ne. Meni lično nije poznato nikakvo naređenje 

već ga je dobio komandant koji je u to vreme primao 

naredbe, mogao je bilo ko da izda naređenje za tu specijalnu 

akciju.’’ (2.S.839) 

Sve je, dakle, jasno? Ko bi mogao biti taj bilo ko, koji je 

navodno mogao da izda naređenje za „specijalnu akciju“? Novim 

pitanjem koje ne bi smelo biti sugestivno i stoga bi zvučalo 

komično, tužilac pruža svom svedoku još jednom priliku da 

razjasni stvar u vezi naređenja i prijema naređenja: 

Harmon: ,,Da li ste vi uopšte toga dana primili od bilo koga 

62

naređenje koje se odnosilo na izvršenje zadatka ili akcije, koju 

ste na kraju izveli?’’ 


Harmon: ,,Od koga ste dobili naređenje?’’ 

Erdemović: ,,Od komandanta grupe Brane Gojkovića.’’ 

Harmon: ,,Da li je on imao za to normalan čin? (Was he 

of normal rank?) Izvinite, ja ću pitanje preformulisati. Da li je 

bila normalna stvar da on izdaje naređenje jedinici za izvršenje 

određene akcije ili je u ovom slučaju to bio izuzetak?’’ 

Erdemović: ,,Da, to je bio izuzetak.’’ (2,S.840) 

Nije li to ne samo zanimljivo već i čudno? Svedok imenuje 

Brana Gojkovića za komandata grupe. Tužilac, naravno, 

zna da je Brano Gojković običan vojnik, on to zna uostalom i iz 

prethodnog razgovora svedoka sa njegovim istražiocima i jasno 

mu je da sve to ne zvuči ubedljivo kad se za komandanta grupe 

imenuje ovaj Gojković koji kao običan vojnik naređuje drugim 

vojnicima. I to ne izdaje bilo kakva naređenja već naredbu da se 

počini izuzetno težak zločin Pitanje o činu i Gojkovićevoj nadležnosti 

(„was he of normal rank?) tužilac je, nažalost, zaobišao 

i svoj lapsus pokušava da prikrije „preformulacijom“ pitanja: da 

li je bilo normalno da jedan vojnik bez ikakvog čina, kakav je 

bio Gojković, izdaje naređenja ili je pre u pitanju bio izuzetak. 

Bio je izuzetak – potvrdiće promtno Erdemović i time se stvar 

zabašuruje. Zaista je bila čudna ta Deseta diverzantska jedinica 

u kojoj je bilo mogućno da vojnik bez ikakvog čina makar i 

izuzetno izdaje komandu jednoj jedinici kojoj čak pripada jedan 

poručnik. Izuzetno stanje stvari koje se može razjasniti samo ako 

bi mogli da se saslušaju i drugi učesnici u zločinu i pripadnici te 

jedinice, ali to se nikada nije dogodilo. Svedok Erdemović, očigledno 

vičan pričama, pokušava da ovu osetljivu situaciju učini 

prihvatljivom time što ukazuje da su naređenja, u stvari, poticala 

od misterioznog potpukovnika koji je delovao u pozadini 

63

i sa kojim je Gojković u nekakvoj vezi i vodi sa njim razgovor 

u dvoje. Pošto je poslušala naređenje običnog, prostog vojnika 

Brana Gojkovića, streljačka jedinica je ispunila naređenje potpukovnika 

koga niko ne poznaje i koji se nikada vojnicima nije 

predstavio. To se sve mora verovati upravo Erdemoviću pošto 

drugi izvor ne postoji. 

Do tog trenutka Erdemović pred sudijama nije još bio izneo 

nikakve podatke o vojnicima koji su zajedno sa njim bili raspoređeni 

i spremni da pod komandom Gojkovića streljaju dovedene 

muslimanske zarobljenike. Da li on može sve da ih poimenice 

navede, upitao ga je tužilac i Erdemović ih navodi: Franc 

Kos, Marko Boškić, Zoran Goronja, Stanko Savanović, Brano 

Gojković, Aleksandar Cvetković i Vlastimir Golijan. Ono što 

sudije još ne znaju, znaju istražioci i tužilac: Franc Kos, Slovenac, 

zapovednik je prvog voda Desete diverzantske jedinice, 

koja po brojnosti predstavlja četu od 60 ljudi i sastoji se iz dva 

voda: bijeljinskog i vlaseničkog. Franc Kos, sa službenim činom 

prvog poručnika, komandant je bijeljinskog voda kome pripada 

Erdemović. Oprezno sve to Erdemović spominje pred sudom tek 

četiri godine kasnije, naime, 22. maja 2000. godine kada je dao 

iskaz kao svedok optužbe u procesu generalu Radislavu Krstiću. 

Tada je već bio odsedeo svoju preblagu kaznu i sve je već bilo 

iza njega. Kako je Erdemović mogao da učini verodostojnom 

činjenicu da „u ovoj izuzetnoj prilici“, kako se tužilac izrazio, 

Brano Gojković, kao običan, prost vojnik, deluje kao komandant 

voda? Zbog toga je zapravo Erdemović i prećutao čin Franca 

Kosa i svaki put nazivao Gojkovića „našim komandantom“. 

Zbog toga je tužilac Harmon veoma oprezno postavljao pitanja 

čim je nastupila ova osetljiva situacija. A, kada je o tome sudija 

postavio direktno pitanje, istražilac, koji je na ovom sudskom 

pretresu nastupao kao svedok, na sledeći način je sakrio osetljivo 

činjeničko stanje: 

64

Sudija Rijad: ,,A, šta je sa pretpostavljenim, da li vam je on 

rekao ko su bili njegovi pretpostavljeni?’’ 

Svedok Rues: ,,Da, on nam je dao imena predvodnika (the 

leader) streljačkog odreda (the execution squad), kao i imena 

sedmorice drugih pripadnika jedinice (unit).’’ (3.S.60) 

Ni reči o tome da se pri jednom od ovih imena radi o stvarnom 

Erdemovićevom pretpostavljenom, naime, o njegovom 

komandantu voda. Cela osetljiva situacija ostaje neraščišćena. 

I optuženi i tužilac zajedno iznose pred sudijama lažnu sliku. 

Hoće li možda stoga biti saslušan i optužen neki od drugih saradnika 

i saučesnika Erdemovićevih? 

Niko nije postavio nijedno jedino pitanje o pozadini cele 

stvari ili ukazao na protivrečnosti koje su tako upadljive, naprotiv, 

ostaje se pri Erdemovićevoj priči u kojoj je Brano Gojković 

predstavljen kao „zapovednik jedinice“ (the commander 

of the group) i da je on taj koji je izdavao naređenja streljačkom 

odredu. 

DELO 

Osam pripadnika Desete diverzantske jedinice Vojske bosanskih 

Srba (VRS) sastalo se 16. jula 1995. godine pre podne 

na farmi Branjevo, kraj mesta Pilica, nedaleko od Zvornika, 

60 kilometara severozapadno od Srebrenice: Franc Kos, Marko 

Boškić, Zoran Goronja, Stanko Savanović, Brano Gojković, 

Aleksandar Cvetković, Vlastimir Golijan i Dražen Erdemović. 

Tu su bili još i jedan neidenitifkovani potpukovnik i dva vojna 

policajca, čije se prisustvo može privremeno zanemariti pošto su 

brzo napustili mesto pokolja i nisu u njemu učestvovali. 

65

Posle kratkog tajnog dogovora sa potpukovnikom, koji je 

odmah posle toga napustio scenu, Gojković se vraća natrag i 

obaveštava grupu da će stići autobusi sa muslimanima iz Srebrenice 

koje treba streljati. Ubrzo posle toga, oko 10.00 časova, stiže 

prvi autobus. U njemu su se nalazili muškarci starosti između 

17 i 70 godina u pratnji dva vojna policajca. Većina muškaraca 

u prvom autobusu bili su vezanih ruku i sa povezima na očima, 

dok u narednim autobusima to više nije bio slučaj. Sa dolaskom 

prvog autobusa Gojković izdaje uputstva kako da se izvede streljanje: 

Dva policajca dovode grupu od deset zatvorenika, koje 

zatim Brano Gojković i Vlastimir Golijan odvode na mesto za 

streljanje. To je bila livada udaljena, u zavisnosti od iskaza, 50 

do 100 ili 200 metara od mesta na koje je stigao autobus. Ostali 

zaduženi za streljanje su već bili tamo raspoređeni i čekali. Na 

ovo mesto dovođena je svaka naredna grupa od po deset muslimanskih 

zatvorenika i na udaljenosti od 20 metara poređena 

tako da leđima bude okrenuta komandosima. Tada je Gojković 

izdavao naređenje za otvaranje vatre. 

U svim iskazima Erdemović potvrđuje da je uvek iznova 

bila raspoređivana grupa od deset zatvorenika za streljanje. Tužilac 

na sudu postavlja pitanje koliko je bilo autobusa koji su 

toga dana stizali jedan za drugim u nepoznatom vremenskom 

razmaku. Erdemović ne zna tačno, ali navodi da je moralo biti 

između 5 i 20 autobusa (2, S.845). Da li se sa putnicima svakog 

autobusa postupalo na isti način koji je opisano? Da li su svi streljani 

na ovoj farmi? Upravo tako, potvrdio je Erdemović. Međutim, 

on izjavljuje i nešto veoma zanimljivo o ponašanju vozača 

autobusa i na to se mora obratiti pažnja. Tužilac je pitao: 

„Dozvolite mi da upitam, gospodine Erdemoviću, kako su 

se ponašali vozači autobusa koji su dovodili žrtve na farmu 

Branjevo?“ 

66

Erdemović je odgovorio: 

„Bili su užasnuti. Mislim da ovi ljudi, ovi muškarci, uopšte 

nisu znali da su ove zatvorenike dovodili na streljanje. Verovatno 

su mislili da su ih dovezli radi razmene zarobljenika, i 

to mi je upravo rekao ovaj čovek star između 50 i 60 godina sa 

kojim sam razgovarao, ističući posebno da im je tako obećano“. 

(2.S.848) 

Nije li čudno što tužilac nije ponovo pokazao ni najmanje 

zanimanje za ovakav iskaz vozača autobusa? Šta je zapravo to 

što je užasavalo vozače autobusa? Da li je zaista bilo tako da 

su vozači autobusa, kako svedok misli, imali nalog da zatvorenike, 

u pratnji dva vojna policajca, voze na razmenu za srpske 

zarobljenike? Šta ga je navelo da tako misli? U ratu u Bosni 

redovno je dolazilo do razmene zarobljenika između zaraćenih 

strana, to je poznato. Ne bi li možda bilo mogućno da je naredba 

vojnog rukovodstva Vojske bosanskih Srba zapravo bila da 

se ovi muslimanski zarobljenici odvoze na razmenu zarobljenika, 

a da su, suprotno ovom naređenju, usput do granice ovi 

autobusi zaustavljani i preusmeravani na farmu da bi zarobljenici 

bili streljani? 12 

I, da su upravo zbog toga vozači autobusa bili užasnuti? 

To bi svakako bacilo sasvim drukčije svetlo na celu aferu? Međutim, 

za tužioca nije bilo vredno nikakvo dalje pitanje zašto 

su vozači autobusa bili užasnuti, već je to redovno izbegavao i 

prelazio na naredno pitanje. To što ni kod jednog od sudija ponašanje 

vozača autobusa nije izazivalo ni najmanju radoznalnost, 

zaista je šteta. Time svakako nije, blago rečeno, činjena nikakva 

usluga u naporima da se utvrdi istina. Možda je bilo mogućno 

da tužilac nije za takvu mogućnost bio zainteresovan zbog toga 

12 Tek je Slobodan Milošević u unakrsnom ispitivanju 25. avgusta 2003. 

suočio krunskog svedoka Erdemovića sa ovim pitanjem. 

67

što bi razotkrivanje pozadine nesumnjivo oslabilo ubedljivost i 

snagu dokaza optužbe da su zarobljenici streljani po nalogu generala 

Mladića? Da li je zaista postojao nalog da se muslimanski 

zarobljenici razmene za srpske? Ko je izdao takav nalog i ko 

ga je izneverio? Pitanja se nadovezuju na pitanja. Možda nisu 

postavljana zbog toga što tužilac i sudija nisu želeli ništa drugo 

do dokaz da se ovaj masovni pokolj dogodio po nalogu generala 

Mladića i ne žele da znaju ništa drugo što bi moglo odvući pažnju 

od ovog dokaza? Sve su to, naravno, nagađanja koja uopšte 

ne bi bila potrebna da je tužilac služio obavezi da traga za istinom 

i da je pozvao na saslušanje i druge počinioce pokolja. 

Kada je stigao poslednji autobus, želeo je dalje da sazna 

tužilac. Erdemović nije znao tačno, moglo bi biti između 15.30 

i 16.00 časova. Međutim, on zna da je sa dolaskom poslednjeg 

autobusa stigla i grupa od deset vojnika iz Bratunca da bi pružila 

pomoć u streljanju. Oni su preduzeli na sebe streljanje putnika 

iz poslednjeg autobusa i pritom su se ponašali drukčije od grupe 

kojoj je pripadao Erdemović. Bar tako on sam tvrdi. Tukli su 

zarobljenike gvozdenim šipkama, ponižavali ih i mučili, prisiljavali 

da kleknu na kolena i mole se na muslimanski način pre 

nego što su streljani. Erdemović je izgleda bio iskreno uzbuđen. 

(Istražnom sudiji u Novom Sadu je 6. marta 1996. rekao da su 

upravo vojnici njegove grupe bili ti koji su psovali, mučili i tukli 

muslimanske zarobljenike, a da on sam to nije hteo da čini.) 

Tada je Erdemović ispričao da je pokušao da spase jednog 

starijeg muslimana koji se zaklinjao da ima mnogo prijatelja 

među Srbima, pokazivao je i prelistavao knjižicu sa imenima 

i brojevima telefona, i Erdemović je navodno zaista video nekoliko 

telefonskih brojeva ovih prijatelja. Erdemović je bez uspeha 

pokušavao da nagovori svog komandanta Branu Gojkovića 

da ne streljaju ovog čoveka. Gojković, međutim, nije želeo 

da ostavi u životu nijednog svedoka, i Vlastimar Golijan je i 

68

ovog zarobljenika odveo i streljao. Erdemović nije mogao da 

to spreči i smatra da je to bilo užasno. Navodno se još i svađao 

sa Golijaninom zahtevajući da se ovaj stari muškarac spase, ali 

je sve bilo uzalud. Šta je od toga istina? Gojković i Golijan bi 

to svakako znali, ali njih o tome niko niti je pitao, niti pita. A, 

Erdemović ponovo koristi priliku da sebe predstavi u svetlu koje 

mu odgovara, naime, kako se očajnički navodno suprotstavljao 

Gojkovićevom naređenju da se zarobljenici streljaju. Pored ostalog, 

pokušao je da dovede u pitanje sam rukovodeći Gojkovićev 

položaj. Na pitanje da li je izvršavao naređenja za streljanje, Erdemović 

izjavljuje: 

,,Da, ali sam se najpre suprotstavljao i opirao, a Brano 

Gojković mi je rekao da ukoliko mi je žao ovih ljudi, mogu da 

stanem sa njima u red, a ja sam znao da to nikako nije bila 

samo prazna pretnja, već da bi se moglo i dogoditi i sa mnom 

ono što i sa drugima pošto je situacija u našoj jedinici bila 

takva da je zapovednik grupe imao pravo da na licu mesta strelja 

svakoga koji bi pokazao i najmanju neposlušnost i ugrozio 

bezbednost grupe, ili bi se na bilo koji način suprotstavio komandiru 

grupe koga je postavio komandant Milorad Pelemiš.’’ 

(2, S.845) 

Na to je sudija Hamon samo rekao: ,,O.K.’’ (...) 

Vođa čete Milorad Pelemiš je odredio običnog vojnika Branu 

Gojkovića za zapovednika grupe i dao mu pravo da na licu 

mesta strelja svakoga ko bi mu se suprotstavio. I, ovo Erdemovićevo 

objašnjenje tužilac je prihvatio kao obično: ,,O. K.“ 

Na pitanje koliko su zarobljenika njegova grupa i pripadnici 

brigade iz Bratunca na farmi ukupno poubijali, Erdemović 

je, ponavljajući po ko zna koji put, odgovorio da „mora da ih je 

bilo između 1.000 i 1.200“. Svi leševi ostavljeni su da leže na 

livadi onako kako su pali. Hiljadudvesta leševa na livadi, čovek 

to mora sebi sa mnogo teškoća da predstavi. Neko je rekao da bi 

69

možda mogli doći bageri i sve leševe na licu mesta pokopaju. A, 

tada se pojavljuje iznova odnekud tajanstveni potpukovnik. Da, 

on je morao da vidi leševe. Ne, nije imao nikakav komentar na 

ono što je video. Naprotiv, samo je rekao da u Domu kulture sela 

Pilica ima još 500 muslimana iz Srebrenice i da se i oni moraju 

dovesti da bi se i taj posao obavio. Tada je, međutim, Erdemović 

glasno i jasno rekao: „Ne“. Nije li to neobično, čak čudno? 

Erdemović, koji se nije usudio da se suprotstavi običnom, prostom 

vojniku Gojkoviću i odbije poslušnost, sada se odjenom 

suprotstavlja naređenju jednog potpukovnika! Bilo mu je sada 

svega dosta, objašnjavao je Erdemović, ne želi više da ubija bilo 

koga, kako je rekao, „nije nikakav robot za satreljanje“ („Robot 

for the exterminationan of people“-„Robot za istrebljenje ljudi“)! 

(2, S.850). Drugi pripadnici grupe su ga navodno podržali. 

Koji – želi iznenada da zna tužilac Harmon i to sasvim tačno, i 

Erdemović izgovara imena Franc Kos, Marko Boškić i Zoran 

Goronja. Zašto se on sada suprotstavio naređenju, upitao je tužilac, 

a Erdemović odlučno odgovara: ,,Zbog toga što mi je svega 

bilo dosta!“ („Because I just could not take it any more“). Nije 

li, ipak, pre odnekud dobio ohrabrenje, pomislio bi posmatrač 

u prostoriji za posmatrače. Ne bi li streljanje 500 muslimana u 

Pilici spremno preuzela i izvela grupa iz Bratunca. 

Na to se predsedavajući sudija Klod Džorda u postupku 

protiv Mladića i Karadžića, pola sigurno pola ne, još raspituje 

zašto je Erdemović uopšte voljan i spreman da kao svedok da 

iskaz, i na takvo sudijino raspitivanje, krunski svedok pokajnički 

odgovara: „Zbog svoje savesti“, kaže Erdemović („I wanted 

to testify because of my conscience, 2.S.854). 

Već svojom sledećom rečenicom on se ponovo vraća natrag: 

Morao je navodno da bira između vlastitog života i života 

ovog čoveka; ako bi izgubio svoj život, to ne bi moglo promeniti 

sudbinu ovog čoveka jer je njegovu sudbinu već zapečatio neko 

70

ko je imao viši, njemu nadređeni položaj (2.S.855). Možda je 

sve to istina što Erdemović priča, naime, da je o sudbini ovih 

ljudi odlučila osoba na višem položaju. Ali, bez ljudi kakav je 

Erdemović, ova osoba nije mogla ništa. Stvari izgledaju jasnijeonima 

koji su poput Erdemovića bili upućeni na takve naredbodavce 

– pomislio bi posmatrač u prostoriji za posmatrače. 

Tužilac zaključuje saslušanje pitanjem o pucnjavi u kafani 

koja se odigrala u Bijeljini kada je Erdemović, posle masakra na 

farmi Branjevo, krenuo kući. Pitanje se odnosilo na to da li je Erdemović 

u toj pucnjavi bio ranjen. Potvrdio je da jeste, a tužilac 

je zatim želeo da sazna ko je na njega pucao. Bio je to Stanko 

Savanović koji je, kako je tvrdio, na farmi Branjevo svojeručno 

ubio između 200 i 300 zatvorenika. Tako je glasio Erdemovićev 

odgovor. Tada su sudije želele da vidno iscrpljenom svedoku 

postave još nekoliko pitanja. Najpre su ga upitale da li bi možda 

želeo da se napravi pauza. „Ne“, odgovorio je Erdemović, ali je 

želeo da sve brzo prođe, jer smatra da je ipak sve veoma naporno 

(2.S 252). Sudije su pokazale razumevanje za to, zaboravljajući 

međutim da je svedok patio od posttraumatskih psihičkih smetnji 

i da nije sposoban za ispitivanje. 

Zbog toga dakle ne sme biti previše pitanja. Ipak, jedno od 

pitanja bilo je pitanje sudije Fuada Rijada o tome zbog čega je 

Stanko Savanović pucao na njega. Nije pucano samo na njega, 

dopunio je Erdemović prethodnu izjavu, već i na još dvojicu 

njegovih kolega koji su se suprotstavili naredbi komandanta i 

drugih pripadnika jedinice. 

Neko je, verovatno Brano Gojković, morao da javi šefu čete 

Pelemišu o tvrdoglavom držanju Erdemovića prilikom streljanja 

muslimanskih zarobljenika i da je Pelemiš morao da smatra da 

bi Erdemović, takav kakav je, jednog dana mogao još i da svedoči 

protiv njega. Ono što ja upravo sada i činim, dopunio je sa 

uzdržanim ponosom Erdemović: 

71

Sudija Riad: „To je moje poslednje pitanje. Rekli ste da 

pošto ste napustili farmu Pilica, na Vas je pucao ovaj čovek po 

imenu Stanko. Zašto je, u stvari, on na Vas pucao?“ 

Erdemović: „Moja je pretpostavka da je neko od ovih ljudi 

(mislim da je to bio Brano Gojković) dojavio komandantu 

o mom držanju na farmi, i da je verovatno zbog toga došao 

do zaključka da ja sve to jednostavno ne mogu više podneti i 

da bih možda, ja to, doduše, ne znam, jednog dana mogao da 

učinim upravo ono što danas ovde i činim, naime, da svedočim 

protiv njih“. (2.S.853) 

Na drugom pretresu u svom postupku 19. novembra 1996. 

Erdemović je sudijama dao nešto drugačiji iskaz: na njega su 

pucali jer je na farmi Branjevo bio neposlušan i na kraju se 

suprotstavio naredbi da se streljaju muslimanski zarobljenici 

(3.S.197). A, kao svedok optužbe u Miloševićevom procesu 25. 

avgusta 2003. Erdemović je tvrdio da uopšte ne može više da se 

seti zbog čega je njegov kolega Stanko Savanović pucao na njega. 

Jednostavno, on to više ne zna (8.a, S.25222; 8b, S.348). 

MALA ARITMETIKA 

U kasnijim varijantama koje je iznosio kao optuženi i u 

više navrata kao svedok optužbe, Erdemović je obogatio svoju 

priču novim narativnim detaljima koji, doduše, mogu imati 

literalni kvalitet, ali ne i verodostojnost. Pored svih protivrečnosti, 

neusaglašenosti i varijabila, postoji u njegovim iskazima 

jedna konstanta: streljano je između 1.000 i 1.200 muslimanskih 

zatvorenika na farmi Branjevo po grupama od po deset žrtava. 

72

Izvan sudnice, međutim, u takozvanim intervjuima sa sudskim 

predstavnicima, koji nisu ništa drugo do saslušanja, Erdemović 

pokazuje da ni sam ne zna koliko je zatvorenika ubijeno 16. jula 

1995. na farmi Branjevo. Prilikom saslušanja u Novom Sadu 6. 

marta 1996. istražnom sudiji Tomislavu Vojinoviću rekao je da 

je možda stiglo 15 do 20 autobusa a što se žrtava tiče, on ne zna 

tačno, ali „procenjuje“ da bi moralo biti oko 1.200 (S.6.S.6). 

U protokolu haških istražilaca o saslušanju 24. aprila 1995. 

brzo se otkriva zbog čega je optužnica tako oprezna kada se govori 

„o stotinama bosanskih muslimana“. Na pitanje istražioca 

Žana Renea Rueza da li uopšte ima pojma koliko je ljudi ubijeno, 

Erdemović odgovara da ne može tačno da kaže, ali misli 

da bi moglo biti 1.200, ali da u stvari ne zna tačno. On misli na 

broj autobusa, a osim toga čuo je da neki vojnici pričaju o tome 

koliko su ljudi lično ubili (S.6,S.5.). Štaviše, Erdemović navodi 

da je sam lično streljao od 70 do 100 ljudi. Prema protokolu, 

međutim, navodi se da je izjavio da ih nije brojao, da je sve to za 

njega bila užasna stvar i da stoga nije još mogao i da broji ubijene. 

„Manje od 10 ili više od 50, ili?“ insistirao je Ruez dalje. 

„Ne manje od deset, ali tačan broj ja zaista ne znam“ – glasio je 

Erdemovićev odgovor (S. 33 f, S.22). 

Kratak siže priče o masovnom streljanju sa dopunama iz 

kasnijih iskaza i varijanata mogao bi da doprinese izvesnom razjašnjenju 

cele stvari: 

Osam počinilica je 16. jula 1995. ubilo na farmi kraj sela 

Pilica, 40 kilometara severno od Srebrenice, 1.200 muslimanskih 

zarobljenika odnosno civila. Prvi autobus sa 50 do 60 ljudi 

stigao je između 10.00 i 11.00 sati pre podne. U ovom prvom 

autobusu zarobljenici su imali vezane ruke i nosili su poveze na 

očima, a u narednim autobusima to više nije bio slučaj. Mesto 

ubijanja je oko 50, 100 ili, prema kasnijim iskazima, 200 me- 

73

tara udaljeno od autobusa, na livadi. Osam počinilaca je bilo 

raspoređeno u koloni između autobusa i mesta streljanja. Posle 

njihovog raspoređivanja, iz autobusa je dovođeno po deset 

zarobljenika koji su najpre morali da izvade sve što su imali u 

džepovima i da lična dokumenta bace u garažu u blizini. Tada 

su žrtve odvođene na mesto za streljanje, leđa okrenutih prema 

počiniocima koji su stajali u liniji paralelnoj sa žrtvama na razdaljini 

od 20-tak metara. Tada je na komandu Brana Gojkovića 

pucano na žrtve iz kalašnjikova, pojedinačno na svaku od žrtava. 

Na kraju je kontrolisano da li je svaka žrtva bila mrtva, a oni 

koji su još pokazivali znake života, ubijani su revolverom. Ovaj 

ručni rad obavljao je uglavnom Branko Savanović. Posle toga, 

počinioci bi se ponovo poređali u liniju sve do autobusa, dok bi 

Brano Gojković i Vlastimir Golijan dovodili sledeću grupu od 

deset zatvorenika iz autobusa. 

U svim iskazima Erdemović izričito potvrđuje da se ovakav 

postupak nepromenjeno ponavljao kod svake nove grupe. Uvek 

iznova izvođeno je po deset žrtava iz autobusa. Samo kod jedne 

grupe dovedene iz autobusa pokušalo se sa puškomitraljezom 

M-84. Brano Gojković i Aleksandar Cvetković su došli na ideju 

da radi ubrzanja posla upotrebe ovaj teški mitraljez. Međutim, 

većina pripadnika grupe je samo ranjena. Zbog toga su morali 

sve da rešavaju revolverom, što je predstavljalo čisto gubljenje 

vremena. Nekoliko izvršilaca nije moglo da izdrži zapomaganje 

i vrisak ranjenih i zbog toga je došlo do duže rasprave i međusobnog 

neslaganja. Već posle druge ili treće grupe odložen je 

puškomitraljez i izvršioci su se vratili oprobanom metodu streljanja, 

kalašnjikovu iz koga je pucano na svakog pojedinačno. 

Erdemović je dugo razgovarao sa jednim starijim čovekom 

koji je navodio da ima mnogo prijateljima među Srbima. 

Ovaj čovek je izvadio imenik i prelistavao ga pokazujući brojeve 

telefona ovih prijatelja, posle čega je Erdemović navodno 

74

želeo da mu spase život, ali je njegov pokušaj da na to nagovori 

pretpostavljenog Brana Gojkovića ostao bez uspeha. 

Gojković ni u kom slučaju nije želeo da dozvoli da preživi bilo 

ko od prisutnih ko bi mogao biti svedok, i stoga je i ovaj čovek 

streljan. Posle svakog drugog ili trećeg autobusa, izvršioci su 

uzimali alkohol, a vozač Cvetković je odlazio do auta i donosio 

šta je bilo potrebno i hranu. 

Oko 13.00 ili 14.00 ili možda 15.00 sati, u zavisnosti od 

iskaza, stigla je grupa od oko desetak vojnika iz Bratunca kao 

ispomoć. Pozdravili su se, neki su se rukovali, neki su se međusobno 

već lično poznavali. Tada Erdemović i ostali iz njegove 

grupe više nisu morali da učestvuju u streljanju i ostali su 

po strani dok je grupa iz Bratunca sprovela pokolj do kraja. U 

svakom slučaju, sada su počinioci iz Bratunca imali dovoljno 

vremena da žrtve batinaju, psuju i ponižavaju. Naterali bi ih, na 

primer, da kleknu i da se mole na način na koji to čine muslimani. 

Erdemoviću je palo u oči da su ovi vojnici neke od žrtava 

lično poznavali. Jedna od žrtava pokušala je da pobegne, ali su 

izvršioci potrčali za njim, vratili ga i streljali. Za sve to bilo je 

potrebno vreme. Međutim, počinioci su u međuvremenu mogli 

da popiju šljivovicu, popuše cigaretu i oko 15.00 časova ili nešto 

kasnije sa 1.200 ubijenih posao je bio završen. Leševi su 

jednostavno ostali da leže. Grupa za grupom, tako da je na kraju 

livada bila prekrivena sa 1.200 leševa. Čovek treba zaista da ima 

mnogo mašte da bi to mogao da zamisli. 

Ako se pretpostavi da je na ovaj način na svakih deset minuta 

streljana po jedna grupa od deset žrtava, bio bi to krajnje 

kratak vremenski period, imajući u vidu sve pojedinosti ovako 

predstavljenog postupka. Ukupno trebalo je da bude 120 grupa 

od po deset zarobljenika. Ako je grupa za grupom streljana 

u razmaku od po 10 minuta, što bi takođe bio nezamislivo brz 

tempo, za steljanje 1.200 ljudi bilo bi potrebno najmanje 20 ča- 

75

sova. Nijedan sudija ne bi normalno propustio da načini ovakvu 

jednostavnu računicu. Nije takav slučaj i sa sudijama u haškom 

Tribunalu koji su u nekoliko prilika saslušanja prihvatili 

da bi bilo mogućno da za manje od pet sati bude ubijeno 1.200 

ljudi u grupama od po deset. To bi značilo da bi bilo mogućno 

120 grupa streljati za 300 minuta, dakle, svaka dva i po minuta 

po jednu novu grupu dovedenu iz autobusa, pri čemu je svaki 

pojedinac morao da isprazni džepove i da odbaci dokumenta 

(što je bio poseban problem za one žrtve čije su ruke bile vezane!), 

da pripadnici grupa pređu još stotinak do dvesta metara do 

livade i da tamo budu streljani i uz to još da bude sprovedena 

kontrola nad ubijenim da li su mrtvi ili nisu. A, između streljanja 

je još navodno bilo vremena da se popije, da se svađa, da 

se tuče. U normalnom sudskom postupku u kojem je sudijama 

stalo do iznalaženja istine, i same sudije bi uostalom krenule na 

lice mesta i naručile da se izvede rekonstrukcija događaja kako 

bi mogla da se proveri tačnost iskaza svedoka i otkloni svaka 

mogućna sumnja u verodostojnost. 

Umesto toga, Tribunal u Hagu se žestoko protivio samoj 

pomisli da se saslušaju Erdemovićevi saučesnici kako bi se 

preispitala očigledna neverovatnost cele njegove priče. Daleko 

od samog Haga je ipak jedan od Erdemovićevih saradnika dao 

iskaz: Marko Boškić, koji je uhvaćen u aprilu 2004. godine u 

mestu Pibodi (Peabody), kraj Bostona u SAD. Na saslušanju u 

FBI, Boškić je priznao da je učestvovao u masakru i tvrdio da 

su zarobljenici streljani u grupama od po četiri do pet ljudi! 13 

13 Boston Globe od 10. marta 2005: „MARKO Boskic, a Peabody construction 

worker accused of being a war criminal, admitted to federal agents 

last year that he helped kill busloads of unarmed muslim men in an infamous 

July 1995 massacre in a field outside the town of Srebrenica. The men were 

led out of the bus and lined up to be liquidated with automatic rifles“.Boskic 

wrote in a six-page statement to FBI agents in Boston while being interro- 

76

To bi značilo da je bilo 240 grupa čiji su pripadnici streljani za 

300 minuta, tj. dvostruko brže nego što je to predstavio Erdemović! 

Možda niko stoga ne želi da dođe do izručenja Boškića 

Tribunalu? 

U svakom slučaju ostaje da je grupa od osam počinilaca 

navodno streljala 1.200 zarobljenika u grupama od po deset pripadnika 

u roku od pet sati i da je običan vojnik bez ikakvog čina 

predvodio ovu grupu kojoj je i sam pripadao i izdavao naređenja 

i komandantu voda kome je i sam pripadao. Drukčije rečeno: 

priča Dražena Erdemovića bi morala sasvim drukčije da izgleda 

nego što ju je on ispričao. 

NA MESTU ISTINE 

U literarnom tekstu pod naslovom „Jedan dan u životu Dražena 

Erdemovića“ spisteljica Slavenka Drakulić je izgleda na 

osnovu razgovora sa svojim tragičnim junakom ispričala priču o 

gated last August. „First, they started to shoot, and I didn t want to join, but 

they forced me to shoot“,Boskic said, according to an FBI account of the 

interview last summer. He admitted using a rifle to gun down prisoners who 

were taken off buses in groups of four and five, the FBI said“. 

(„Marko Boškić, građevinski radnik u Pibodiju optužen kao ratni zločinac 

priznao je saveznim agentima da je pomagao ubijanje nenaoružanih muslimanskih 

muškaraca u jednom neslavnom masakru u julu 1995. na polju 

nedaleko od grada Srebrenice. Muškarci su izvlačeni iz autobusa i poređani 

u niz za ’likvidaciju automatskim puškama’. Boškić je napisao izjavu na šest 

stranica agentima FBI u Bostonu za vreme saslušanja u avgustu prethodne 

godine. Najpre, počeli su da pucaju i ja nisam želeo da im se pridružim, ali 

su me primorali da i ja pucam“ – izjavio je Boškić, prema izveštaju FBI, 

priznajući da je pucao iz puške i ubijao zatvorenike dovođene iz autobusa u 

grupama od po četiri i pet“.) 

77

Draženu Erdemoviću i starom muškarcu, čiji je život bezuspešno 

pokušao da spase. On je navodno uzeo ovog starog čoveka 

i poveo ustranu, ponudio mu cigaretu i čašu soka od pomorandže. 

(Zašto ne šljivovice, koja je obilato tekla, mogao bi se neko 

upitati. Možda samo zbog toga što je ovaj stari čovek bio musliman?) 

Od gospođe Drakulić saznajemo dalje da su i ubica i 

žrtva dugo razgovarali o svojoj tužnoj sudbini: „Živeli smo svi 

zajedno, muslimani, Srbi i Hrvati“ – rekao je stari. „Šta se nama 

običnim ljudima dogodilo? Zašto smo sve to dozvolili da nam se 

dogodi?“ „Da, zaista, šta nam se dešava?“ – uzvratio je Dražen. 

„Kad bismo samo mogli to nekome da objasnimo. Ja ne znam 

ništa više od tebe“. Nastavili su tako, ali Dražen nije mogao ništa 

da učini za ovog starog čoveka. Tragika krivca bez krivice 

dovodi spisateljicu do dve kratke rečenice: „Zvuči prokleto. 

Međutim, to je bila istina“. Gospođa Drakulić je izgleda imala 

puno poverenje u Erdemovića. Da li je bio i obrnut slučaj? Novinarki 

američke televizijske stanice ABC Vanesi Vasić-Jeneković 

dao je pogrešan datum streljanja muslimanskih zatvorenika jer 

nije imao poverenja u nju, a gospođi Drakulić je naveo pogrešna 

imena svojih saradnika. Tako se jezivi komandant Gojković u 

ovoj priči pojavljuje kao Pero, dok je jedan drugi, koji nosi hrvatsko 

ime, stalno poklanjao Erdemoviću prepečenicu. Nikakav 

Pero, niti Ivan, nisu međutim bili među osam njegovih saučesnika, 

čija je imena Erdemović u više navrata nabrajao. Možda je 

reč o literarnoj slobodi bilo Erdemovićevoj, bilo Drakulićkinoj, 

svejedno. Ekskluzivno za gospođu Drakulić, Erdemović je ispričao 

o još jednom potresnom prizoru koji nije izneo nijednom 

istražiocu, niti sudiji: 

„Dok je još uzimao dug gutljaj, Dražen je krajičkom oka 

primetio kako je iz jednog od autobusa izlazio mladić. Nije imao 

nikakvog poveza preko očiju i Dražen je mogao da vidi njegovo 

lice, iako se zakleo da više nikada neće zatvorenika gledati 

78

u lice. To mu je samo otežavalo posao. Mladić je možda imao 

petnaestak godina, možda je bio i mlađi. Bio je nag do pojasa a 

njegova bela koža bila je izložena suncu. Razgledao je vojnike 

a zatim mrtve na polju. Oči su mu bile sve veće. Kao da nije 

mogao sve da snimi. „On je ipak tek petnaestogodišnjak“, promrmljao 

je Dražen više za sebe trudeći se da ne stoji iza njega. 

Kada su zatvorenici morali da kleknu pred streljačkim strojem, 

Dražen je pre naređenja za otvaranje vatre još čuo glas mladića. 

Mama, šaputao je, mama. Istog dana Dražen je bio svedok kako 

su i drugi muškarci određeni za streljanje molili za život, kako 

su deca plakala, kako su zarobljenici nudili vojnicima novac, 

obećavali automobile, čak kuće. Mnogi su pokušavali da pobegnu, 

drugi su jecali i zavijali. Ipak, ovaj mladić je dozivao majku 

kako to deca čine kad se probude iz lošeg sna i traže utehu. Iako 

je samo za tren mladić već bio mrtav, Dražen je još verovao da 

čuje njegov glas.“ 14 

Ipak, ovakvo pisanje je jednostavno sumnjivo da bi bilo 

dostojno nagrade za mir. Austrijski diplomata Volfgang Petrič, 

visoki predstavnik civilne međunarodne uprave u Bosni i Hercegovni 

od 1999. do 2002, pročitao je na impresivan način, na 

jednoj svečanosti u Beču 19. maja 2005. godine, esej Slavenke 

Drakulić. 15 

Najpre je književnica dobila reč i održala hvalospev Tribunalu 

kakav se samo može očekivati od jedne stvarne spisateljice. 

Gospođa Drakulić uzdiže Tribunal do visine jednog istinski metafizičkog 

„Mesta istine“ i izjavljuje: „Nema istine o ovom ratu 

izvan one koja potiče od Tribunala u Hagu“. Hag nije samo simbolična 

pravda već istina sama, Hag je jedino mesto na kojem 

14 Slavenka Drakulić: „Keiner war dabei“, (Niko nije bio spreman), Beč, 

2004. str. 111f. 

15 Slavenka Drakulić u dijalogu sa Volfgangom Petričem: http/www.kreisky.org/kreisky/forum/pdf/rueck/238.pdf 

79

se istina pojavljuje u sudskom postupku, sve drugo što se čuje 

samo je politika, ideologija, tj. manipulacija. 

U izvesnom smislu, moglo bi joj se dati za pravo. 

U pesničku slobodu gospođe Drakulić svakako spada i ružičasti 

žulj na desnom kažiprstvu Dražena Erdemovića („On je 

streljao možda 70 ljudi i od toga dobio žulj. Možda mu je to 

za trenutak izgledalo tako komično da je histerično prasnuo u 

smeh“). Gospođa Drakulić uznosi Tribunal kao mesto istine i 

pravde pošto je dozvolila svome junaku da u glavi brzo izračuna 

i dođe do broja 1.200 streljanih kao autentičnog. „Kada je Dražen 

pogledao na svoj sat, bio je zaprepašćen. Bilo im je potrebno 

samo 15 minuta da ubiju više od 60 ljudi“. Pesništvo i istina: iz 

autobusa je dovedeno šest grupa od po 10 zatvorenika, oduzeti 

su im papiri, odvedeni su stotinak do dve stotine metara do mesta 

na livadi gde su streljani i sve to za samo 15 minuta. Dakle, 

grupa za grupom, u ritmu od dva i po minuta. Gospođa Drakulić 

ne ume samo dobro da piše, ona je očigledno dobra i u računu. 

Hoće li iko posumnjati da je mogućno za samo pet časova streljati 

1.200 zarobljenika? 

KOLIKO JE STRELJANO? 

Prilikom saslušanja Dražena Erdemovića 19. novembra 

1996. tužilac Mark Harmon iznosi dokaze o zbivanjima na farmi 

Branjevo koji su imali da potvrde priznanje krivice Dražena 

Erdemovića kao činjenično stanje. U tu svrhu saslušao je kao 

svedoka glavnog istražioca Žana Renea Rueza koji je, sa svoje 

strane, kao dokaze podneo nekoliko fotografija snimljenih iz 

80

vazduha. Na osnovu Erdemovićevih informacija, ove fotografije 

iz vazduha prihvaćene su kao „relevantne“ i stavljene Tribunalu 

na raspolaganje. Fotografije su morale da budu stručno „pročitane“ 

i protumačene, pošto laik nije mogao ništa na njima da prepozna. 

Dakle, Rues je objasnio sudijama šta vide na ovim fotografijama 

sačinjenim iz vazduha. Jedna od fotografija je navodno 

sačinjena dan posle masakra, dakle, 17. jula 1995. i na njoj 

su se navodno prepoznavali leševi, možda i masovna grobnica 

u procesu iskopavanja. Na drugoj fotografiji od 27. septembra 

1995. mogli su se navodno razaznati „tragovi radova koji su se 

obavljali’’, izjavio je Rues. Dakle, krajem avgusta i početkom 

septembra obavljena je ekshumacija, radovi na ekshumaciji su 

još bili u toku kada je fotografija sačinjena, ali uprkos tome, uprkos 

ovim radovima, koje ovde vidimo, isticao je Rues, istražioci 

su na licu mesta iskopali 153 leša (3,S.135). 

Materijalni dokazi za masakr na farmi Branjevo, dakle, postoje 

za 153 leša a na osnovu nekoliko fotografija koje su tajne 

službe sačinile sa velike visine iz vazduha, trebalo je da predstavljaju 

dokaz da je moralo biti daleko više leševa. 16 

Pošto je Bosna u to vreme, kako su tvrdili vojni stručnjaci, 

stalno bila pod satelitskim osmatranjem, nameće se pitanje zašto 

nema nijednog snimka iz vazduha samih radova na iskopavanju 

i premeštanju leševa. Zašto nema nijednog snimka ljudi i mašina 

koje su pritom morale biti na terenu. Iskopavanje leševa 

16 O nepouzdanosti ovih snimaka koje je Tribunalu dostavila tadašnja 

državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt videti dalje u knjizi ,,Cess Wiebes, 

Intelligence and the War in Bosnia, 1992-1995’’ (Obaveštajne službe i rat u 

Bosni), Muenster-Hamburg-London, 2003, s. 348f. Kao lep primer za manipulaciju 

javnošću može da posluži izjava od 5. februara 2003. tadašnjeg 

američkog ministra Kolina Pauela u Savetu bezbednosti OUN kada je, na 

osnovu takvih fotografija, pokušao da ubedi da Irak proizvodi i raspolaže 

oružjem za masovno uništenje. Već se na njegovom licu moglo tada pročitati 

da se stideo svoje izjave. 

81

i njihovo premeštanje, dakle, a ne samo tragovi aktivnosti na 

navodnom iskopavanju. Možda bi se mogao dobiti na takvo pitanje 

ubedljiv odgovor ako bi ono stvarno bilo postavljeno, što u 

ovom sudu niko nije učinio, ili nije hteo da učini. 17 

Ipak, glavni istražilac imao je još jedan dokaz. Erdemović 

je, tako je svedočio Rues, video za vreme streljanja do tri sata 

popodne 60 autobusa, pardon, rekao je on, 20 autobusa sa po 

60 zatvorenika u svakom autobusu. Odlučujući je broj autobusa 

koje je Erdemović navodno video. Na ovo pitanje pružao je 

uglavnom odgovor da on ne zna tačno, ali da bi moralo biti između 

15 i 20 autobusa. Kada mu je u intervjuu 24. aprila 1996. 

glavni istražilac Rues postavio pitanje koliko je ukupno autobusa 

stiglo, rekao je: „Na to pitanje ja sada ne mogu odgovoriti, 

nisam ih brojao, nisam ni kasnije saznao, ne znam šta treba na 

to da odgovorim“ (S.6.S.5). Tako izgleda izvođenje dokaza na 

„Mestu istine“. 

Streljati 153 nenoružana civila predstavlja i ostaje, naravno, 

veoma težak ratni zločin i svi koji su u njemu učestvovali morali 

su biti izvedeni na optuženičku klupu. Međutim, ovaj broj 153 

ima dve velike „prednosti“ u poređenju sa brojem 1.200. Prvo, 

za njega postoji materijalni dokaz, a drugo, prihvatljivo je da 

se za pet časova može streljati 15 grupa od po deset zatvorenika, 

i da se pritom u međuvremenu još nešto popije, pojede, 

da se popuši cigareta, da se eksperimentiše puškomitraljezom, 

da se žrtve zlostavljaju, tuku i ponižavaju. Samo: ovaj broj ispada 

nešto mršav da bi se njime potkrepila optužba za genocid 

nad bosanskim muslimanima, genocid, kako su mediji proglasili 

nesumljivo najveći zločin koji je na evropskom tlu počinjen od 

završetka Drugog svetskog rata. 

17 Nekoliko dobro obrazloženih kritičkih pitanja o tome može se naći 

na Internetu u objavljenom eseju Vernera Sauera: „Srebrenica i video“, http/ 

www.labournetaustria.at/archiv/41.htm 

82

POREMEĆENI REDOSLED ČINOVA II 

Kao što smo videli, Erdemović sve do nastupa u svojstvu 

svedoka optužbe u procesu Radislavu Krstiću 22. maja 2000. 

prećutkuje oficirski čin jednog od svojih saučesnika, a i sami tužioci 

o tome ćute. Nisu li možda bili u prilici da istraže i otkriju 

podatke svih saučesnika? Ne, naprotiv, još u ranoj fazi istrage 

oni su se time opširno bavili i bili su zapanjeni otkrićem da je jedan 

od osam vojnika koji su navodno pod komandom izvesnog 

Brana Gojkovića streljali zarobljenike, bio poručnik i čak zapovednik 

voda, takozvanog Bijeljinskog voda, kome je pripadala 

polovina učesnika u pokolju (videti poglavlje: „Poremećeni redosled 

činova I“). Optuženi je, dakle, mogao, kako je poznato, 

da prećuti ono što ga tereti ili bi moglo da oteža njegov položaj. 

Tužilac je, međutim, isto tako bio obavezan da traga za istinom, 

kao i sudije. U procesu traganja za istinom (a ništa drukčije nije 

smelo biti ni u krivičnom postupku) čak je kažnjivo uskratiti 

sudijama značajan podatak, takođe i kad je reč o tužiocu. Glavni 

istražilac Žan Rene Rues i njegov kolega Peter Mekloski su 

6. novembra 1996. ponovo vodili važan intervju sa Draženom 

Erdemovićem, čiji je cilj bio da se optuženi pripremi za predstojeći 

pretres i saslušanje pred sudijama. Na dan 9. novembra 

1996. godine održan je najznačajniji pretres u ovom guilty pleapostupku 

(izjašnjavanje o krivici). Optuženi je morao da bude u 

stanju da ubedljivo i bez ikakvog okolišenja odgovara na pitanja 

koja će mu postavljati sudije. Pre svega, nije smeo da dozvoli 

sebi da se uplete u bilo kakve protivrečnosti. I, iznenada, Rues 

postavlja jedno pitanje koje teško da nije moglo izazvati sumnju. 

Šta je, na primer, sa ovim Francom Kosom, zapovednikom Bijeljinskog 

voda, upitao je sasvim otvoreno i neposredno Rues. Da 

li je Erdemović mogao možda da mu objasni – ako uopšte po- 

83

stoji nekakvo objašnjenje – kako je moglo doći do toga da Gojković, 

u prisustvu komandanta voda Franca Kosa, postane vođa 

streljačkog odreda? Kako Erdemović može i želi da to objasni? 

Iz samog pitanja istražioca proizilazi ljutnja: 

„Želeo bih da mi objasnite – ako uopšte postoji nekakvo 

objašnjenje – kako je moglo doći do toga da, s obizom na sastav 

streljačkog odreda, vođa ove grupe postane Branko Gojković, 

iako je u grupi bilo ljudi koji su ili predvodili ekipe u 

srebreničkoj operaciji, ili su čak, kad o Francu Kosu, na primer, 

govorimo – bili po činu ispred njega – Kos je bio komandant 

Bijeljinskog voda. Kako objašnjavate ovakvu ulogu Brane Gojkovića“. 

(S.4,S.4) 

Erdemović je očigledno imao velike muke sa tim pitanjem 

i nije mogao otići dalje od objašnjenja da su predvodnik čete 

Pelemiš i Brano Gojković bili bliski. To je Ruesu izgledalo suviše 

mršavo. Nije li Gojković možda u Vlaseničkom vodu bio 

nešto više od običnog, prostog vojnika? Erdemović odgovara 

da on o tome ne zna ništa, odakle bi znao. Rues, izgleda, konačno 

mora da se zadovolji time, ali se nekoliko trenutaka kasnije 

ponovo vraća na isto pitanje. Franc Kos je morao ipak biti veoma 

uznemiren („quite upset“) zbog toga što nije on predvodio 

ovu streljačku družinu – pakosno je primetio Rues (S.27, S.27). 

To mu svakako nije bilo pravo, misli Erdemović, ali je Kos bio 

OK. Međutim, on je bio na licu mesta jedini oficir, ponovo se 

čudio Rues. Ah, rekao je Erdemović, Kosu je dat čin zato što 

je bio pametan, znao je da rukuje eksplozivom, umeo je da pokaže 

vojnicima izvesne stvari i mogao da ih uputi na izvođenje 

akcije. U svakom slučaju, Kos nije bio takav tip štrebera koji bi 

bezuslovno želeo da postane oficir, pre bi se moglo reći da mu 

je bilo svejedno, pošto su „oni“ jednostavno delili činove kako 

im je bilo volja, morao je konačno neko biti zapovednik voda, 

84

a Kos je ostavio dobar utisak, nije bio isti kao drugi, nije neprekidno 

jurio za ženama, ponašao se mirno i staloženo, nikad nije 

rekao nijednu suvišnu reč (S.27, S.27). Kao da to nije dovoljno 

ubedljivo. 

Dobri poručnik Franc Kos, zvani Slovenac, pucao je i ubijao 

satima toga dana nenaoružane zarobljenike, iako je kao oficir 

morao znati da je reč o teškom ratnom zločinu. Oficir koji 

zna da je potčinjen jednom običnom, prostom vojniku, da mora 

da izvršava njegova naređenja koja očigledno vode u zločin. I 

još uz sve to, ovom oficiru naređenja da počini ratni zločin izdaje 

prost vojnik, redov! Možda bi sam Franc Kos lično mogao da 

razjasni ovakvo činjeničko stanje, ali on danas mirno zarađuje 

hleb nasušni kao limar u Bijeljini. Njega niko ni za šta ne pita, 

niti traži od njega bilo kakvo razjašnjenje. 

Na pretresu dve sedmice kasnije, 19. novembra 1996, Rues 

preuzima ulogu svedoka i podnosi sudijama rezultat svoje istrage 

u slučaju Erdemović. Njegova velika sumnja je izgleda sasvim 

raspršena. Na pitanje sudija on, naprotiv, odgovara da je 

iskaz optuženog Erdemovića bez ikakvih protivrečnosti i da je u 

potpunoj saglanosti sa rezultatima istraživanja: 

Rues: „Nema nikakve protivrečnosti između onoga što je 

ovde u svom iskazu rekao Dražen Erdemović i onoga što je nezavisno 

od toga otkriveno u toku naše istrage. Ne postoji ništa što 

bi protivrečilo onome što je on rekao. O svim temama koje smo 

ovde načeli on nam je pružio punu informaciju.“ (3,S.153) 

U odgovoru na pitanje sudije da li je Erdemović spominjao 

ime svog pretpostavljenog, istražilac Rues u svojstvu svedoka 

ponovo ne spominje da se među počiniocima pokolja nalazio i 

zapovednik voda, vodnik Erdemović: 

Sudija Riad: ,,A, šta je sa pretpostavljenim, da li vam je 

rekao ko su bili njegovi pretpostavljeni?’’ 

85

Rues: ,,Da, on nam je dao imena predvodnika (the leader) 

streljačkog odreda (the execution squad), kao i imena sedam 

drugih pripadnika ove jedinice.’’ (3,S.160) 

A kada je Erdemović sam u svojstvu svedoka saslušan od 

sudija, izjavio je: 

Erdemović: „Zapovednik grupe je bio Brano Gojković. Ja 

sam bio pripadnik ove grupe, vojnik, a još sedam drugih vojnika 

bili su isto tako pripadnici ove grupe.’’ (3,S.185) 

Zapovednik Gojković, sa sedam drugih vojnika, dakle, sve 

je jasno. To što je poručnik Kos, zapovednik voda bijeljinskog, 

bio jedan od ovih sedam drugih vojnika, sudijama uopšte nije 

potrebno dalje objašnjavati. I, u zajedničkoj igri tužioca i optuženog, 

nisu zapravo dobili ništa što bi mogli saznati. 

Četiri godine kasnije, 22. maja 2000. Dražen Erdemović 

ponovo nastupa kao svedok optužbe, sada u procesu generalu 

Krstiću. I sudije sada prvi put čuju da se, kad je o Francu Kosu 

reč, radi o poručniku i komandantu voda, da je jedan oficir bio 

među osam počinilaca pokolja, da je, dakle, i on pucao i ubijao. 

Pada u oči, međutim, da više u Erdemovićevom iskazu Brano 

Gojković sada nije komadant ili komandir, kako ga je obično 

Erdemović do tada predstavljao. Streljanje je naredio Pelemiš, 

dok je Brano Gojković njegovo naređenje samo prenosio, samo 

posredovao: 

Harmon: ,,Od koga ste dobili nalog za ubijanje?’’ 

Erdemović: ,,Došao je Brano Gojković i rekao nam, rekao 

je meni, Francu Kosu i Zoranu Goronji da se pripremimo za 

zadatak i, kada smo ga upitali ko je naložio da treba da idemo, 

rekao nam je da je Pelemiš izdao naređenje.’’ (7.S.3116) 

Na ovakvu posredničku ulogu svodi Erdemović ulogu navodnog 

komandanta Gojkovića i u procesu Miloševiću tri godine 

kasnije. „Konkretno rečeno, Gojković nam je samo rekao 

da je Pelemiš naložio da idemo u akciju“ (8a, S.25150, 8b, 

86

S.299). Dakle, užasni komandant Gojković bio je potreban Erdemoviću 

sve dok mu još nije bila određena kazna i navodio je 

njegovo naređenje kao opravdanje za svoje navodno prinudno 

učešće u streljanju. Sada je, međutim, već bio odavno odležao 

svoju blagu kaznu. 

ČIN I MORAL 

Vođa čete Pelemiš je, dakle, 16. jula 1995. izdao naređenje 

preko Brana Gojkovića da se Erdemović, Franc Kos i drugi pripreme 

za akciju. Šta bi Pelemiš o tome rekao? Verovatno da je 

16. jula 1995. ležao u bolnici zbog potresa mozga i polomljenih 

rebara u teškom saobraćajnom udesu. I, sasvim sigurno bi kao 

dokaz za to podneo bolnička dokumenta. Da li zbog toga njega 

niko ne želi da sasluša? U saslušanju 22. maja 1996. u svojstvu 

svedoka optužbe u procesu Karadžiću i Mladiću, Erdemović je 

tvrdio da je predvodnik čete Pelemiš naimenovao prostog vojnika 

Gojkovića za zapovednika grupe koji je mogao da strelja 

svakoga ko bi odbio izvršenje njegovog naređenja. Šta bi sam 

Pelemiš o tome rekao? Njega, međutim, niko ne želi da sasluša. 

Stoga, nažalost, ostaje samo ono što je on rekao u intervju za 

Nezavisne novine 21. novembra 2005: da je Erdemović imao 

psihičke probleme, da je još u oktobru 1995. obavestio pretpostavljene 

da je Erdemoviću hitno potrebno psihijatrijsko lečenje. 

Uostalom, bilo je nemogućno da se Erdemović nađe pod komandom 

Brana Gojkovića, odlučno tvrdi Pelemiš. 

Nezavisne novine: ,,Erdemović je na suđenju tvrdio da mu 

je ubistva naredio Brane Gojković, takođe pripadnik 10. odreda, 

dakle vaš podređeni?’’ 

87

Pelemiš: ,,To je nemoguće jer je jedini podoficir u tom vodu 

bio Erdemović i to narednik prve klase. Gojković je bio obični 

vojnik.“ 18 

Da li bi Pelemiš i pred sudom, bilo kao optuženi, bilo kao 

svedok, potvrdio ovo što je rekao u intervjuu, naime, da je Erdemović 

na farmi Branjevo još bio podoficir, „vodnik“ I odeljenja 

Bjeljinskog voda Desete diverzantske jedinice? Da Erdemović 

nije, dakle, bio degradiran kako je tvrdio u svim varijantama 

svoje priče? To, naravno, ne možemo znati, pošto Tribunal to 

nije želeo, niti želi da sazna. 

Ono što je Erdemović o svom unapređenju i degradiranju 

rekao, predstavlja niz protivrečnih iskaza. U više navrata tvrdio 

je, na primer, na pretresu 19. novembra 1996, da je već pri prijemu 

u Desetu diverzantsku jedinicu u aprilu 1994. unapređen 

u čin vodnika (3,S.181). Na saslušanju u Novom Sadu 6. marta 

1996. on je, međutim, izjavio da je 1. februara 1995. dobio 

čin vodnika i preuzeo komandu nad prvom grupom prvog voda 

(S,4,S,4). Sedmog marta 1995. on je kao zapovednik grupe dobio 

od predvodnika čete Pelemiša naređenje da likvidira nekoliko 

vojnika izviđača Druge muslimanske brigade nedaleko 

od Tuzle, u regionu planine Majevica. U ovoj akciji moglo je 

biti ubijeno mnogo civila, a on to navodno nije želeo – izjavio 

je Erdemović. Navodno je odbio da učestvuje u toj akciji i 

zbog toga je degradiran. Dakle, najpre je postao vodnik u aprilu 

1994, a zatim 1.februara 1995. U intervju haškom istražiocu 6. 

novembra 1996. kada mu je istražilac Peter Mekloski citirao to 

mesto iz saslušanja pred jugoslovenskim sudom, Erdemović je, 

suprotno ranijim tvrđenjima, rekao da sve to nije tačno. Naprotiv, 

on je toga dana, 1.februara 1995, degradiran zbog toga što je 

odbio naređenje. Od tog datuma on više nije imao nikakav čin 

18. „Bili smo profesionalci, a ne plaćenici“, Nezavisne novine, Banjaluka, 

21. 11. 2005. 

88

(S.10, S.10). Dakle, slagao je srpskom istražnom sudiji, kako 

je sam rekao u intervjuu sa haškim istražiocem. Odmah zatim, 

međutim, ispričao je istu priču koju je već izneo u Novom Sadu: 

7. marta 1995, dakle, mesec dana posle navodne degradacije, on 

je kao zapovednik grupe dobio nalog da likvidira ili otme dva 

muslimanska obaveštajna oficira, ali je on to navodno odbio i 

zbog toga je degradiran. Da li je ili nije pri izvođenju ove akcije 

već bio degradiran? Njegovoj grupi je pripadao i Franc Kos, 

rekao je, što njegovu priču nikako ne čini uverljivijom i verodostojnijom 

pošto je sasvim sigurno Kos već tada bio poručnik. 

Erdemović neprekidno protivreči sam sebi na tekućoj traci, ali 

to istražiocima očigledno ne smeta, verovatno im je bio dosta 

svega ili je u pitanju nešto drugo. Uostalom, sama priča koju je 

Erdemović izneo o svom činu i svojoj degradaciji, predstavlja 

nerazmrsivo klupko protivrečnosti i nelogičnosti. Zapanjujuće 

je, međutim, da je on s tim prolazio kod sudija, čak imao uspeha, 

kako se može videti iz presude izrečene 29. novembra 1996: 

,,Optuženi je naglasio da je čin koji je dobio, izgubio samo 

dva meseca kasnije pošto ga je dobio, zbog toga što je odbio da 

izvede akciju koja bi dovela do „gubitaka među civilima“. On 

je takođe rekao da posle degradacije više nije bio u situaciji da 

se suprotstavlja naredbama svog pretpostavljenog.(...) Sud ukazuje 

na činjenicu da je optuženi na pretresima 5. jula i 19. i 20. 

novembra izjavio da je dobio čin vodnika i da je delovao kao zapovednik 

jedne male jedinice. Ukazuje se takođe na činjenicu da 

je Erdemović, prema vlastitom iskazu, izgubio čin pre nego što je 

izvršio radnje koje mu se stavljaju na teret. Konstatuje se takođe 

da nije doznačen nijedan dokument koji bi precizno svedočio o 

njegovom činu u vojnoj hijerarhiji.“ (4, S.292). 

Poslednja rečenica zvuči karakteristično, ako ne i čudno. U 

intervjuu od 6. novembra 1996. istražilac Ries uzgredno spominje 

da je o vojnoj službi Dražena Erdemovića dobio iz Beograda 

89

mnogo dokumenata. Zar nije bilo nijednog jedinog iz koga se 

može izvući njegov čin? Šesnaestog jula 1995. na farmi Branjevo 

Dražen svakako nije bio više vodnik. Jer, da je imao čin, on bi 

imao i izbora, sam je tako rekao, tada bi se navodno suprotstavio 

i odbio da izvrši naređenje Brana Gojkovića i čak nagovorio i 

druge da to učine. Međutim, sada ga je navodno neko degradirao 

u običnog, prostog vojnika i na taj način je navodno bila 

zapečaćena sudbina zarobljenika. Za šta sve ne bi bio u stanju, 

da je samo imao čin! Na saslušanju 19. i 20. novembra 1996. 

Erdemović je pružio sudijama nekoliko varijanti svog navodno 

zanemarenog moralnog stava, na primer: 

Erdemović: ,,Da sam bio zapovednik ove grupe, ja bih Vam 

morao pošteno reći da bih sa bilo kakvim obrazloženjem odbio 

ovaj nalog i pokušao bih da nađem za pretpostavljene nekakvo 

obrazloženje, svakako bih to pokušao. Želim da vam kažem kakvo 

bi to obrazloženje bilo. Rekao bih da je reč o zločinu, da za 

takav zločin sledi teška kazna i ubedio bih pre svega svoje kolege 

da se za takav zločin mora snositi odgovornost, da nije reč o 

nekakvoj maloj aferi, kada je u pitanju streljanje ljudi. Tako bih 

ja stvar obrazložio. A, oni bi mi tada pomogli kad o tome obavestim 

Pelemiša. Branili bi me, svakako. Međutim, ja tada nisam 

bio zapovednik, nažalost, zapovednik je bio jedan idiot, da idiot 

– ne ludak, već pravi idiot. Ludak je doduše dobar i pošten, ali 

idiot je idiot.’’ (4,S.292) 

Dok je još imao čin, spasavao je ljude, nije ih ubijao, uveravao 

je Erdemović i pritom navodio kao dokaz jednu drugu 

priču. U avgustu 1994. kada je još imao čin, on je sa svojom 

jedinicom, na brdu Majevica, uhvatio i zarobio jednog vojnog 

policajca bosansko-hrvatske vojske (HVO), koji se jednostavno 

našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Naravno, mogli 

su da ga streljaju odmah, na licu mesta. Međutim, Erdemović je 

nesrećnika prepoznao kao nekadašnjeg kolegu, iz vremena kada 

90

je i sam bio vojni policajac u redovima HVO. Zbog toga nije dozvolio 

da ga streljaju tu, na licu mesta. Kao vodnik, jednostavno 

se nametnuo. I, ovog zarobljenika su posle nekoliko časova 

pustili da ode i čak mu na oproštaju dali kutiju cigareta. Tada je 

Erdemović još uvek bio vodnik i mogao je navodno da dozvoli 

sebi takvu velikodušnost (3,S.203). Na pretresu 20. novembra 

1996. ovaj zahvalni spaseni vojni policajac nastupio je kao svedok 

odbrane. Kao anonimni svedok X potvrdio je pred sudijama 

ovu lepu priču Dražena Erdemovića. Da li je postojao neki 

poseban razlog da mu Erdemović spase život, upitao je sudija 

Riad. Možda zbog toga što su pripadali istoj zemlji? Svedok X 

nije, međutim, to znao. Možda zbog toga što su nekad pripadali 

istoj jedinici, rekao je. Zbog toga što su tri ili četiri meseca bili 

zajedno u vojnoj policiji 115. brigade (4,S.245). Tako pristojan, 

čak plemenit, može neko biti ako ima čin. 

I ovu priču Erdemović je, uostalom, izneo kao razlog za 

njegovu degradaciju. Pozivajući se na iskaz svog svedoka, on 

je 9. novembra 1996. naveo da je degradiran zbog toga što je 

pustio za vreme jedne akcije uhvaćenog zatvorenika, naime, 

svedoka X. Neko ga je navodno zbog toga potkazao kod pukovnika 

Petra Salapure: 

Erdemović: ,,Nekoliko dana kasnije stigao je iz Glavnog 

štaba pukovnik Salapura koji je bio najviši obaveštajni oficir u 

Generalštabu. Bili smo, ja i drugi prisutni komandiri, pozvani 

na sastanak na kojem je uglavnom bilo reči o mom ponašanju i 

o držanju još nekih osoba. Najpre su nam prebacivali zbog laži, 

zatim da ja nisam smeo da se tako ponašam i da pustim da ode 

zarobljeni vojni policajac, da sam spasao život jednom zarobljeniku. 

(To je čovek koji je danas ovde dao iskaz u svojstvu svedoka), 

da sam odbijao naređenja, itd. Zbog toga sam degradiran.“ 

(3,S.182f) 

91

Erdemović će uvek iznova pričati ovo ili ono o tome kada 

je i zašto degradiran i izgleda da nikome u sudu to nije smetalo. 

Nije li to čudno? Veoma impresivno ispričao je i to kako ga je 

Salapura izgrdio i oduzeo mu čin. Mora da je to bilo u martu 

1995. kada je pukovnik Salapura, šef odeljenja za obaveštavanje 

i izviđanje pri Glavnom štabu, i neposredni pretpostavljeni 

komandiru čete Pelemišu, došao u Bijeljinu da bi samovoljnog 

i nepouzdanog vodnika hrvatskog porekla naučio poslušnosti 

(4,S.269). 

Postoje i kasniji iskazi svedoka koji odlučno opovrgavaju 

tvrđenja Erdemovića da je u vreme masakra na farmi Branjevo 

bio običan vojnik bez čina. Tako je 8. juna 2004. pukovnik Petar 

Salapura, kao svedok odbrane u procesu protiv Vidoja Blagojevića 

i Dragana Jokića, izjavio da je o pokolju na farmi Branjevo 

prvi put saznao iz medija kada su izveštavali o Erdemoviću i 

njegovom priznanju (10,S.10525). Salapura nije dalje izustio nijednu 

jedinu reč o Erdemoviću koga je navodno lično degradirao. 

Još je čudnije uzdržavanje tužioca Petera Mekloskija koji je 

predvodio unakrsno ispitivanje svedoka Salapure. Mekloski je u 

najboljem slučaju bio upoznat sa problematičnom Erdemovićevom 

pričom i poznavao njegove protivrečne iskaze o degradaciji. 

Sada je on saslušavao kao svedoka čoveka koji je navodno 

Erdemovića degradirao zbog neposlušnosti. Da li je Salapura to 

želeo da potvrdi? Da li je zaista degradirao vodnika Erdemovića? 

Tužilac, međutim, o tome nije želeo ništa da sazna. On jednostavno 

nije njemu ni postavio pitanje o tome. Da li možda nije 

želeo da čuje šta bi mu Salapura odgovorio, naime, da on možda 

nikada nije Erdemovića degradirao? Verodostojnost krunskog 

svedoka nije smela ni na koji način da bude dovedena u pitanje. 

Krivičnopravno traganje za istinom posebne vrste?! 

Tri godine kasnije, 21. avgusta 2007, u Hagu je kao svedok 

nastupio Dragan Todorović. On je bio važan svedok optužbe u 

92

procesu protiv Vujadina Popovića i drugih visokih oficira bosansko-srpske 

vojske. Dragan Todorović je isto tako pripadao 

Desetoj diverzantskoj jedinici, samo je njegovo mesto službovanja 

bilo u vojnoj bazi u Vlasenici, u stvari, nekoliko kilometara 

severozapadno od Vlasenice u mestu Dragaševac. Dragan 

Todorović je bio odgovoran za logistiku Desete diverzantske 

jedinice. Kada je Bjeljinski ili Vlasenički vod trebalo da krene 

u neku akciju, najpre je morao da obezbedi kod vodnika Todorovića 

potrebno oružje, municiju i uobičajenu opremu. Tako je 

bilo i 15. jula 1995. kada se, u odsustvu zapovednika Pelemiša, 

sa mnogo buke okupljala grupa za izvođenje jedne akcije. 

Todorović je mogao veoma dobro da se seti Erdemovića kao 

osobe koja je imala čin – drugi po rangu u ovoj grupi, pored 

poručnika Franca Kosa. Isto tako mogao je da se seti da je 

Brano Gojković bio običan vojnik bez ikakvog čina koji nije 

mogao da nikome izdaje naređenja. Na pitanje da li je Brano 

Gojković predvodio grupu, svedok je odgovorio: „Znam da 

gospodin Gojković nije imao nikakvu nadležnost da izdaje naređenja, 

da nije imao nikakav čin, te da nije mogao da komanduje 

nijednim jedinim pripadnikom ove diverzantske jedinice. 

Nije mogao da naređuje, nije bio, dakle, u poziciji da naredi 

bilo šta bilo kome od vojnika“ (13, S.14042). 

Iskazi Salapure i Todorovića o slučaju Erdemović su uzgredni, 

nusproizvodi drugih procesa, što samo ide u prilog njihovoj 

verodostojnosti. To, dakle, nisu nikakvi iskazi motivisani 

određenim interesima, jer u ovim procesima činjenice o činu 

jednog Erdemovića nisu imale nikakvog značaja. Ovi iskazi, 

međutim, bacaju sasvim drukčije svetlo na celu aferu i stoga 

ćemo se još na njih vratiti. Odbijanje organa optužbe Tribunala 

da se na svetlo dana iznese istina u slučaju Erdemović hapše- 

93

njem i saslušanjem njegovih saučesnika, čini ova dva iskaza 

posebno dragocenim. 

Glavni tužilac u procesu Miloševiću Džefri Najs je 25. 

avgusta 2003. godine predstavio svog svedoka Dražena Erdemovića 

i pružio mu priliku da vidi jedan kratak video snimak. 

To je moralo biti u oktobru 1995, vidi se general Radislav Krstić, 

zamenik komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike 

Srpske kako pozdravlja vojnike Desete diverzantske jedinice 

na svečanosti povodom jubileja i obasipa ih gomilom lepih reči 

i čestitki: 

Radislav Krstić: „Srpski junaci, dozvolite mi da vas u ime 

pripadnika Drinskog korpusa, lično i u ime komandanta Glavnoga 

štaba pozdravim i da vam čestitam dan formiranja jedinice.’’ 

Vojnici: „Hvala.’’ 

Radislav Krstić: „Vi ste svojim dosadašnjim aktivnostima 

pokazali kako treba da se bori vojnik Vojske Republike Srpske. 

Sve zadatke ste, do sada, veoma uspješno izvršili, bez gubitaka, 

što je posebna vrijednost. U situaciji smo kada ...“ (8a, 

S.25163,8b,S.308) 

Ovde se traka prekida. Najs u tom trenutku pita svog svedoka 

da li je i sam bio prisutan na ovoj svečanosti, a ovaj 

izjavljuje: 

Erdemović: „Ja nisam tada bio u stroju, ali sam sedio sa 

strane zato što sam tada bio teško ranjen i nisam mogao da 

stojim. A tada su pojedini... Meni je dat čin rezervnog vodnika, 

Francu Kosu koji je bio komandir biljeljinskog voda, je dobio 

čin rezervnog potporučnka, ja mislim i još nekoliko osoba za 

koje ja ne mogu da se sjetim... “ (8a, S.5164, 8b, S.308) 

U režiji glavnog tužioca Najsa izveden je mali skeč najveće 

zabavljačke vrednosti. Nadovezujući se na ovaj video-snimak, 

94

Erdemović je ispričao ono što se na videu nije moglo videti, 

naime, da je na ovoj jubilarnoj svečanosti unapređen u vodnika. 

Čemu ova igra? Očigledno samo zato da bi se kazalo ono što se 

na snimku upravo nije moglo videti, nije prikazano, naime, dvostruko 

unapređenje na svečanosti: Dražena Erdemovića i Franca 

Kosa. Šteta što nije prikazano samo unapređenje i što nam je 

o tome morao da ispriča Erdemović. Treba se prisetiti da ga je 

najpre upravo Pelemiš, zbog neposlušnosti ili već zbog nečega, 

pokušao da ubije, a zatim, ni tri meseca kasnije, unapređuje 

ga i to na jubilarnoj svečanosti u vodnika. I sve to moramo 

da Erdemoviću verujemo, jer o jubilarnoj svečanosti postoji video 

snimak na kojem smo upravo videli sve, i gospodin Najs 

će zatražiti da se snimak uvrsti kao dokazni materijal. Upravo 

na osnovu toga zahtevao je da Erdemović na fotografiji sa jubilarne 

svečanosti identifikuje nekoga i Erdemović pokazuje: „To 

je Franc Kos, komandir biljeljinskog voda“. Dakle, komandant 

njegovog sopstvenog voda. I, tužilac Najs potvrde radi dopunjuje: 

„Taj je unapređen kako ste već opisali“. Čemu unapređenje 

nekoga ko je već bio poručnik i zapovednik voda!? U ovoj zaista 

čudnovatoj igri krunski svedok i tužilac izvode pred sudijama 

izmišljenu stvarnost koja nije zasnovana ni na video snimku, niti 

na bilo čemu drugom, već samo i isključivo na rečima krunskog 

svedoka. I sudije nemaju ništa protiv svega toga. Jedina svrha 

ove zbunjujuće igre može biti da se sudijama sugeriše da su tek 

na jubilarnoj svečanosti Franc Kos i Dražen Erdemović unapređeni 

i da su tek tada dobili činove. Na taj način je konačno rešen 

problem redosleda činova u streljačkom odredu pod komandom 

običnog vojnika Bruna Gojkovića. 

Uostalom, ovaj isti video dokument predstavljen je već ranije 

Erdemoviću. Tužilac Mekloski i istražilac Brus Bursik su 

7. decembra 2002.godine vodili na „bezbednom mestu“ (secure 

location) razgovor sa krunskim svedokom da bi ga pripremili 

95

za buduću upotrebu u pretresu i pritom mu, između ostalog, pokazali 

i ovu video traku. Erdemović je identifikovao nekoliko 

pripadnika Desete diverzantske jedinice, zatim je spomenuo da 

je i sam bio prisutan onoj svečanosti sa koje potiče snimak, ali je 

zbog svog ranjavanja sedeo po strani. 

Opširno je izveštavao o ovoj svečanosti i nijednom jedinom 

reči nije spomenuo da je upravo na njoj unapređen u čin vodnika. 

19 

Dvadesetpetog avgusta 2003. godine, međutim, Najs je dozvolio 

svom svedoku da objasni da su on i Franc Kos unapređeni 

na ovoj jubilarnoj svečanosti iz čega je trebalo da se zaključi da 

je Erdemović do tada morao biti običan vojnik bez ikakvog čina 

i da je time njegova priča o degradaciji potvrđena. 

Ipak, nekoliko trenutaka kasnije tužilac Najs će svom 

krunskom svedoku pokazati dokument koji je sudijama bio nedostupan 

prilikom određivanja kazne i izricanja presude Erdemoviću 

29. novembra 1996. 

Reč je o ugovoru koji je Erdemović zaključio sa Vojskom 

Republike Srpske koji nosi datum 1. februar 1995. U ugovoru 

nedvosmisleno stoji da je Erdemović pripadnik bosansko-srpske 

vojske (VRS) sa činom vodnika. Najs je predstavio ovaj 

dokument koji se iznenada pojavio, sledećim rečima: 

Najs: „Sledeći je dokazni materijal, tabulator 22, ugovor o 

prijemu osoba u redove Vojske Republike Srpske na osnovu ugovora 

o služenju na određeni rok. U njemu se navodi Vaše ime, 

Vaš čin vodnika i Vaše obaveze a zatim opet jedan dokument sa 

potpisom Ratka Mladića kako se može videti u uglu. Navedeni 

datum za početak služenja je 1. februar 1995. To se ne slaže sa 

vašim sećanjem. Možete li objasniti zašto dokument nosi datum 

tek. februar 1995?’’ (8a, S.25166, 8b, S.309) 

19 Videti: Information Report, od 13. 12. 2002. 

96

Erdemović ponavlja ono što je u Hagu već rekao: da je 

1.februara 1995. degradiran, na primer, kad je odgovarao na 

pitanje u pretresu od 6. novembra 1996. (S.10,10). 

Da li sada može da objasni zašto ovaj datum nije u skladu 

sa njegovim dosadašnjim iskazima, želeo je da sazna tužilac 

Najs. Erdemović nije u stanju da to objasni. „Ne mogu da objasnim 

zato što mi nije objašnjeno zašto je datum tad“ – kaže 

on. (Ibid.) Zanimljivo objašnjenje koje mu se mora dozvoliti. 

Tužilac Najs nalazi da je to u redu. 

Kao i uvek, Erdemović je posle toga degradiran i u masakru 

je učestvovao kao običan vojnik bez čina, jer inače ne bi 

mogao biti unapređen na jubilarnoj svečanosti u oktobru 1995. 

Kakav napor da se otkloni svaka opasnost po verodostojnost 

njegove priče! 

Rezimirajmo: Kada je prvi put 6. marta 1996. saslušan u 

Novom Sadu, Erdemović je istražnom sudiji Tomislavu Vojinoviću 

naveo 1. februar 1995. kao datum kada je proizveden u 

komandira prve diverzantske grupe sa službenim činom vodnika 

(S.4,S.4). Pri saslušanju u Ševeningenu 6. novembra 1995. 

on je sakrio ovaj datum. Naime, rekao je da nije unapređen 

1. februara 1995. već je tada degradiran – tako je Erdemović 

izjavio istražiocima Žanu-Reneu Ruesu i Peteru Mekloskiju 

(S.10,S.10). 

On je takođe slagao srpskog istražnog sudiju i u još nekoliko 

drugih pojedinosti. Sada stvari ponovo izokreće. Iz ugovora 

se jasno vidi da je haške istražioce takođe lagao, a da je 

srpskom istražnom sudiji naveo tačan datum. Očigledno nije 

nimalo jednostavno sa ovim krunskim svedokom. 

U svojoj sklonosti da izmišlja Erdemović je navodio čas 

jedno čas drugo, ali dokument je ono što jeste i može se samo 

postaviti pitanje šta je moglo navesti Džefri Najsa da iznenada 

97

izvuče iz rukava upravo ovaj dokument. Svakako ne da bi na 

„mestu istine“ doveo u pitanje verodostojnost svog svedoka i 

njegovih dosadašnjih iskaza. 

Jugoslovenski sud je 11. juna 1996. godine dostavio Tribunalu 

u Hagu sve rezultate svoje istrage u slučaju Erdemović. 

Verovatno tu spada i ovaj dokument. Pri saslušanju 24. aprila 

1996. u Sheveningenu Erdemović nabraja lična dokumenta 

koja je imao pri sebi prilikom hapšenja u Srbiji i spominje takođe 

svoj ugovor sa Vojskom Republike Srpske. 

U ovom ugovoru naravno stoji i to koji je služben čin Erdemović 

imao, naime, čin vodnika. To odmah objašnjava zašto 

je on već na prvom saslušanju u Novom Sadu ispričao da je nekada 

pre 16. jula 1995. degradiran i zatim istu priču ponavljao 

u nekoliko različitih međusobno protivrečnih varijanata. 

Kako bi inače učinio svoju priču verodostojnom o tome 

da je kao vodnik stajao pod prinudom i naređenjem običnog 

vojnika bez čina Brana Gojkovića. 

Najkasnije krajem juna 1996. tužioci u slučaju Erdemović 

morali su dakle imati ovaj ugovor u kojem je naveden čin njihovog 

krunskog svedoka i koji je Džefri Najs, glavni tužilac 

u procesu Miloševiću, citirao 23. avgusta 2003. godine pred 

Haškim tribunalom. 

U presudi od 29. novembra 1996, međutim, sudije ne pokazuju 

ničim da su imale na raspolaganju bilo kakav dokument 

o Erdemovićevom činu u vojnoj hijerarhiji. 

Kako se to može objasniti? Da li su organi optužbe u „mestu 

istine“ možda jednostavno uskratili sudijama ovaj dokument? 

98

OTPOR I SMRTONOSNI NAPAD 

Dražen Erdemović se navodno suprotstavio naređenju zapovednika 

Gojkovića da strelja muslimanske zatvorenike, ali, 

avaj, šta je mogao drugo da učini, do ono što je morao kao vojnik 

bez čina, dakle, da se povinuje zapovesti komandanta, pošto 

bi ga ovaj inače streljao. Ova potresna priča u iskazu Dražena 

Erdemovića imala je 1996. veliki odjek u štampi kada su mediji 

uputili u Hag vlastite dopisnike da prate suđenja. Čak se i to da 

je Erdemoviću pretila opasnost od smrtnog napada u slučaju otpora 

i odbijanja naređenja, našlo u medijima. Hamburški nedeljnik 

Cajt (Die Zeit) poslao je, na primer, u Hag svoju urednicu 

Konstancu Štelcenmiler da izveštava o procesu Karadžić-Mladić 

koji je pokrenut protiv obojice 1996. u njihovom odsustvu. 

Posebno ju je pogodila priča krunskog svedoka Dražena Erdemovića. 

Iako Hrvat, Erdemović je navodno zbog svoje trudne 

supruge Srpkinje dezertirao na Pale, gde je „pod pritiskom“ pristupio 

bosansko-srpskoj vojsci. 20 

„Inače ne bismo imali nikakav smeštaj“, navodi sasvim 

potresena gospođa Štelcenmiler reči mladića koji je, skoro u suzama 

tepao. Odmah je jasno ko je ovde žrtva. Ona spominje 

„kasniji otpor“ koji je Erdemović navodno pružio streljanju i 

20 Ovde se gospođa Štelcenmiler prevarila: Kao svedok optužbe u 

Miloševićevom procesu, Erdemović je 25. avgusta 2003. o prijemu u redove 

bosansko-srpske vojske izjavio sledeće: „Otišao sam u vojno odeljenje u Bijeljini 

i rekao da sam Hrvat i da želim da pristupim jedinici. Oni su mi rekli da 

će za mene biti najbolje da pristupim jedinici koja je već formirana od nekoliko 

Hrvata i muslimana, i ja sam tako i učinio“. (I went to the military department 

in Bijeljina. I said I was a Croat and that I wanted to join a unit, and 

they told me that it would be best for me to join a unit that had already been 

formed of several Croats and Muslims, and that is what I did“) (8,S.25130) O 

nekakvom pritisku, dakle, ne može biti ni reči 

99

cenu koju je navodno morao da plati za takav svoj otpor. Konačno 

smo na „Mestu istine“, na kojem jedan mladi Hrvat priča 

o genocidu u kojem je pod pritiskom Srba učestvovao. Neka 

ovde bude dozvoljeno da prenesemo duži izvod iz ovog žurnalističkog 

izveštaja, jednostavno zbog toga što je tako privlačan 

i potkupljiv sa svojim jasnim i nedvomislenim viđenjem stvari 

i istovremeno tako reprezentativan za način izveštavanja iz Tribunala 

– sve do danas: 

„Kako se na nebesko plavoj stolici namenjenoj u Tribunalu 

u Hagu za svedoka borio sa rečima, izgleda kao da je Erdemović 

želeo da se svim silama oslobodi konačno teškog tereta: pošto je 

otkrio pravu istinu. Zastajkujući često tako da se jedva čuo, Erdemović 

je pričao kako je upućen sa svojom jedinicom na seosko 

imanje kraj Pilice. Šta je trebalo tamo da radi postalo je jasno 

kada su počeli da stižu autobusi: 15 ili 20, svi puni muškaraca. 

„Stizali su, u grupama od po deset su ih ređali ispred nas, a mi 

smo morali da ih streljamo. Branio sam se, opirao sam se, ali 

ako bi mi bilo žao ovih ljudi, to bi značilo da želim da stanem 

u red sa njima. Znao sam da nije nikakva prazna pretnja da ću 

zbog toga biti streljan“. Neki drugar, priča ovaj vojnik, mislio je 

kao i on – ali se nije usuđivao da izusti nijednu reč otpora bar ne 

u tom trenutku... „Nisam više mogao drukčije do da učestvujem 

u ubijanju“ – obraća se Erdemović zaklinjući se sudiji. „A i da 

sam se usudio da se suprotstavim, to ne bi ništa promenilo njihovu 

sudbinu. Tu su ipak bili drugi nada mnom koji su već odlučili 

šta će sa njima biti“... Međutim, na kraju tog letnjeg dana on 

se ipak još jednom podigao. Kada su svi autobusi ispražnjeni i 

zemljište bilo prezasićeno leševima, vođa grupe je najavio: „U 

gradskoj hali u Pilicama čeka vas još posao – 500 muslimana.“ 

– „Tada sam rekao da nisam robot za streljanje i ostali drugari 

su se složili samnom“... 

100

Za svoj otpor Erdemović će jedva izbeći smrt – hvalisavac 

Stanković će pucati na njega i naneti mu teške povrede, tako da 

mu je život spasla samo intervencija pretpostavljenog koji ga je 

poslao na operaciju u Zagreb. „Da li znate zašto su pucali na 

vas“ – upitao je najzad tužilac Erdemovića. „Da, verujem da 

je vođa moje jedinice obavestio komandira o mom ponašanju. 

Pretpostavljam da su se plašili da bih mogao učiniti ovo što danas 

ovde činim: da govorim protiv počinilaca pokolja.“ 21 

Gospođa Štelcenmiler očigledno nijednog jedinog sekunda 

nije posumnjala u istinitost onoga što se odigravalo iza zaštitnog 

stakla na „Mestu istine“. Zašto bi trebalo? Ona izveštava 

korektno i doslovno, od reči do reči, o onome što je videla i 

čula. Samo joj se ipak potkrala greška kad je zapisala da je njen 

tragični junak otišao na operaciju u Zagreb. Krunski svedok je 

sasvim jasno i nedvosmisleno rekao da je odveden na operaciju 

u vojnu bolnicu u Beogradu (VMA). U Beogradu je, dakle, 

trebalo da se izleči i oporavi ranjeni Hrvat? Možda je gospođa 

Štelcenmiler pogrešno čula a prećutno možda i tačno postavila, 

pošto je od Beograda napravila Zagreb. 

O svom otporu streljanju muslimanskih zarobljenikaa Erdemović 

je pričao i na pretresima 31. maja 1996. i 22. maja 

1996. kao svedok optužbe u procesu Mladiću i Karadžiću. On 

se navodno na kraju, ipak, suprotstavio streljanju na šta mu je 

Gojković („zapovednik grupe, zapovednik po opunomoćstvu 

komandanta Milorada Pelemiša“), kako je sam Erdemović rekao, 

zapretio da će ga dati streljati: „Ako ti je žao, stani u red 

sa njima i mi ćemo te streljati“ (1.S.32). U guilty-plea saslušanju 

19. novembra 1996. ova pretnja je izgledala nešto drukčije 

– Erdemović je navodno trebalo da preda pušku i stane među 

zarobljenike. „Ako nećeš ti njih – možeš jednostavno da ideš i 

21 Constanze Stelzenmueller: ,,Der General war ueberall’’, Die Zeit, br. 

29/1996. 

101

sa staneš sa njima u red. Možeš da nam daš pušku“ (3, S.185). 

Dan kasnije 20. novembra 1996. Erdemović ponavlja ovu pretnju 

koja, međutim, dobija karakterističan i čudan novi sadržaj 

koji nije sasvim razumljiv: „Ako ti nećeš da ubijaš njih, stani 

među njih, među one koji su preostali, i predaj im pušku da bi 

oni mogli tebe da streljaju“ (4, S.23). („If you don’t wish to do 

it, stand in the line with the rest of them and give others your 

rifle so that can shoot you“). Nešto kasnije Erdemović se po treći 

put vraća na svog navodnog komandanta, ali se tu pojavljuju dva 

alternativna momenta: ili ću ja pucati na tebe, ili ću dati pušku 

njima, zarobljenicima, i oni će ubiti tebe. Ovo mesto glasi: 

„Ljudi, rekao sam, ne želim da to više radim, jeste li vi još 

uopšte normalni?“ Ništa. „Gospodine Erdemoviću, rekao mi je 

Brano Gojković, ako ti ne želiš da ubijaš njih, stani u red sa 

njima, tako da ja, tako da mi možemo da ubijemo tebe, ili daj 

oružje njima kako bi oni mogli da tebe streljaju.“ (4. S. 293) 

U procesu generalu Krstiću izneta je 22. maja 2000. godine 

još jedna verzija njegovog navodnog protivljenja, ali je ovoga 

puta Gojkovićeva pretnja Erdemoviću poprimila izvesno pomeranje 

naglaska: 

Tada je Brano meni rekao: „Ako ti ne želiš da to učiniš, 

stani u red sa njima ili daj tvoju pušku njima i tada ćeš videti 

da li će te ubiti ili ne.“ (7, S.3125) 

Da li je to još pretnja? Kako bi trebalo zamisliti njeno praktično 

izvršenje? Sa još više reči Erdemović će ovu istu rečenicu 

ponoviti u procesu Miloševiću 25. avgusta 2003. Prema ovoj 

verziji, Gojković je rekao: 

„’Stani ti u stroj tamo s njima i daj njima svoju pušku, pa 

ćeš da vidiš da li će oni da pucaju u tebe’, i tako...“ (8a S.25154, 

8b S.301) 

To je pretnja koja ne pruža nikakav smisao. I ako se izgovori, 

ne bi mogla da se uzme ozbiljno. Kao i 31. maja 1996. kada je 

Gojkovićeva pretnja glasila: „Ako ti je žao, stani u red sa njima 

102

i oni će pucati na tebe“, a 22. maja 2000. godine ista pretnja je 

nasuprot tome glasila: „Stani u red sa njima i daj im pušku i onda 

ćeš videti da li neće da te streljaju“. To je očigledno namerna 

razlika i niko nije želeo da suoči Erdemovića sa ovom novom 

varijantom njegove priče. Ovde više ne preti naredbodavac da će 

dati da se strelja onaj ko odbije naređenje, već je više reč o samoj 

situaciji u kojoj nedostaje vojni redosled činova u kojem se 

jedan koji želi da izbegne solidarnost grupe nalazi pod pritiskom 

da preda pušku onima koje treba da strelja, kako bi video šta će 

se „tada“ dogoditi! Od saslušanja do saslušanja, od pretresa do 

pretresa, Erdemovićeva priča doživljava razvoj koji pokazuje da 

u njemu učestvuju kako sam pripovedač, tako i tužilac. 

Zbog pružanja otpora, šef čete Pelemiš je navodno naručio 

smrtonosni napad na Erdemovića. I Konstanca Štelcenmiler 

izveštava da je vojnik iz grupe počinilac pokolja Stanko Savanović 

pucao na Erdemovića, zbog toga što je neko dojavio šefu 

čete o njegovom ponašanju i otporu i da je to učinio iz straha da 

će Erdemović kad-tad dati iskaz o onome šta su počinioci zločina 

učinili (2, S.853, s.o.S.66). 

Erdemović dalje priča da on nije bio jedini na koga je Stanko 

pucao. Pucao je na još druga dva pripadnika njegove jedinice 

koji su se takođe, kako tvrdi, opirali naređenjima komandanta. 

Bliže o tome saznaje se iz intervjua sa krunskim svedokom od 

24. aprila 1996, iz jedne vrste pripremnog saslušanja za iskaz 

svedoka u procesu Mladiću i Karadžiću. U ovom intervjuu Erdemović, 

međutim, najzad tvrdi da uopšte ne zna zašto je na njega 

pucano. Iz daljeg toka intervjua proizilazi sledeća varijanta navodnog 

smrtonosnog napada: 

Žrtve smrtonosnog napada su bile tri osobe – kaže Erdemović: 

on, koji se najžešće suprotstavljao masakru, zatim Radoslav 

Kremenović, koji se suprotstavljao kao poručnik i zamenik šefa 

čete Pelemiša da se izvede masakr, i najzad Zijad Žigić, musliman 

koji je pripadao Kremenovićevoj grupi i zajedno se sa njim 

103

suprotstavljao izvršenju naredbe. Posle masakra na farmi Branjevo 

16. jula 1995. Erdemović je najviše vremena proveo kod 

kuće sa ženom i detetom. Dvadesetdrugog jula napušta stan da 

bi se, kako kaže, u gradu malo psihički opustio. Istog dana stigla 

je u Bijeljinu grupa koja je odbila izvođenje akcije o kojoj Erdemović 

ne zna ništa bliže. Prisutan je bio i Kremenović sa kojim 

se dobro sprijateljio. Svi su otišli u jednu diskoteku i tu mu je 

Kremenović ispričao o skupu u Vlasenici i šta se sve na njemu 

dogodilo: da je došlo do suprotstavljanja izvođenju akcije, da 

je iznet zahtev da se odvoje od ljudi u Vlasenici i da ne treba 

činiti stvari kakve su urađene u Srebrenici. U diskoteci je bio i 

Savanović sa drugarima na zabavi. Mnogo se pilo. Posle ponoći 

napustili su diskoteku i pošto su bili napiti, krenuli su usput u 

jedan noćni bar da bi nastavili razgovor. Iznenada posle manje 

od pola sata, Savanović je izvadio revolver i počeo da puca najpre 

na Žigića, zatim na Kremenovića i na kraju na Erdemovića. 

To je sve naravno sasvim drukčija slika od nekakvog, očigledno 

izmišljenog, smrtonosnog napada. Dok su Žigić i Kremenović 

prošli sa lakim ranama, Erdemović je dobio tri metka. Međutim, 

nameće se pitanje zašto je Savanović pucao na drugu dvojicu 

ako je smrtonosni napad bio namenjen Erdemoviću. Zatim se 

ispostavlja da je još otvorena i uzvratna vatra. Prijatelj Žigićev, 

po imenu Mladen, takođe je izvukao revolver i pogodio Savanovića 

metkom u stomak. I ovaj je preživeo ranjavanje, kako je 

Erdemović saopštio. 

I sada varijanta koju su sudije čule na pretresu 20. novembra 

1996: posle masakra 16. jula 1995. Erdemović je počeo da 

pije. Nije provodio mnogo vremena kod kuće sa porodicom. 

(Prema prethodnoj varijanti, on je navodno sedeo kod kuće kod 

žene i deteta.) Dvadesetdrugog jula vraća se njegov prijatelj 

Radoslav Kremenović, poručnik i zamenik šefa čete Pelemiša 

sa grupom posle izvršene akcije koju je Erdemović navodno od- 

104

io. Erdemović je takođe rekao da je i Kremenović odbio da 

učini ono što je urađeno u Srebrenici. „Neće me povesti – neće 

me iskoristiti za svoje prljave poslove“ („They are not going 

to take me – they are not going to use me for ther dirty business“), 

rekao mu je Kremenović. Erdemović, međutim, ne zna 

ništa bliže o ovoj akciji. (Kremenović je imao nalog da digne 

u vazduh jednu branu, što je Erdemović znao i izjavio još na 

saslušanju u Novom Sadu.) Posle toga Erdemović je zapisao: 

„Bio sam zloupotrebljen“ („I have been abused!“). Kremenović 

mu je dalje poverio da će sledećeg dana biti napravljen dogovor 

prema kome će iz Vlaseničkog voda biti udaljeni svi nacionalisti 

i od Pelemiša zatražiti istraga. (Prema prethodnoj varijanti, 

ovaj skup je bio već ranije održan.) Ipak, iste noći Savanović 

je pucao na njega, Kremenovića i još jednog kolegu, izjavio je 

Erdemović, da bi se mogla videti veza sa predstojećim neslaganjem 

sa Pelemišom. Kada su napustili kafanu, već je bila ponoć. 

Erdemović je bio poprilično pijan i želeo je da ide kući, dok 

je Kremenović hteo da nastave razgovor. Ko zna, rekao je, sa 

mračnim predosećanjem, šta se može još sve dogoditi sledećeg 

dana. Dakle, rezimirao je Erdemović 20. novembra 1996, Stanko 

Savanović je pucao na jednog Hrvata, jednog muslimana i 

jednog Srbina. Kako to može biti nekakav nacionalistički smrtonosni 

napad! (4,S.233) (Gde se zapravo dogodila ova pucnjava, 

u ovoj varijanti nije sasvim jasno, čak se čini kao da je to bilo 

na ulici.) Dan pre toga Erdemović se čak poigravao sa sudijama 

izvođenjem malog performansa. Kada ga je sudija Riad upitao 

zašto jednostavno nije odbio da puca na farmi Branjevo, on je 

rekao: „Vaša visosti, moram sada da se izvinim, posebno prisutnim 

damama, pokazaću vam šta sam dobio za svoje odbijanje 

naređenja u Pilici.“ Tada je Erdemović ustao i otvorio košulju i 

pokazao na svom telu.,,To je to!“, rekao je i pokazao ožiljak od 

metka. Sudije su ostale bez reči. (3, S.197) 

105

A, kako glasi prva varijanta priče o smrtonosnom napadu 

koju je Erdemović ispričao 6. marta 1996. srpskom istražnom 

sudiji u Novom Sadu: 

Erdemović: ,,Dana 22. jula 1995. godine uveče dolazi sa 

drugog zadatka zamenik komandanta Kremenović sa svojom 

grupom kojom prilikom smo se sreli u gradu a na moje nitanje 

da li su živi, samo je rekao da su živi da zadatak nisu hteli da izvrše. 

O kakvom zadatku se tačno radilo ne znam, znam da je bilo 

reči da je trebalo da unište neku branu. Posle toga, otišli smo u 

diskoteku u Bijeljini gde smo konzumiral alkohol, a u kojoj smo 

ostali do 24 časa, kada smo prešli u noćni bar u Bijeljini, tu u 

noćnom baru u Bijeljini ne znam zašto došlo je do svađe između 

Savanović Stanka i Mićić Živka. Zaista ne znam šta je bio razlog 

toj svađi. U jednom trenutku Mićić je položio svoj pištolj predlažući 

Savanoviću da se obračunaju šakama, pa je čak šta više i 

gurnuo Stanka, međutim, Stanko vadi pištolj puca u Micić Živka, 

mene i Kremenovića. Svu trojicu nas je ranio. S tim što su Mićić 

i Kremenović ranjeni u ruku, a sam dobio tri ustrelne rane u 

predelu trbuha i pluća.’’ (S.7, S.7) 

Ni srpskom istražnom sudiji Erdemović nije ništa rekao 

o tome da je navodni napadač Stanko Savanović takođe dobio 

metak u stomak. Što se ovog Živka Mićića tiče, reč je u stvari 

o Zijadu Žigiću koji se spominje tek u varijanti o smrtonosnom 

napadu koju je Erdemović izneo haškim istražiocima. Za vreme 

građanskog rata Zijad Žigić je privremeno uzeo srpsko ime 

Živko i imao stan u Bijeljini. Zijad Žigić, alijas Živko Mićić, 

kasnije se, prema izveštajima u štampi, aktivno pojavljuje u kriminalnom 

podzemlju. Smatra se odgovornim za najmanje deset 

ubistava, kako je javio beogradski list Blic 13. februara 2008. 

godine. Sve to u svakom slučaju nije bilo dovoljno da se pojavi 

pred Tribunalom, iako je bilo dovoljno uporišnih tačaka. Stanko 

Savanović, naprotiv, uhapšen je i osuđen 2004. u Beogradu na 

106

tri i po godine zbog trgovine ljudima, silovanja i drugih delikta. 

Međutim, i on ima isto tako malo razloga da se brine da bi mogao 

biti izveden pred sud zbog učešća u maskru na farmi Branjevo 

1995. Sve je to bilo samo uzgred. Kako je Erdemović ovu kavgu 

i oružani okršaj nekoliko pijanih plaćenika preokrenuo i predstavio 

kao smrtonosni napad na njega, navodno zbog njegovog 

suprotstavljanja naređenju za vreme streljanja muslimanskih zarobljenika, 

zaista je vredno pažnje i takav njegov postupak izazvao 

je čuđenje čak i same gospođe Konstance Štelcenmiler. 

PROTIVREČNOSTI UOČI MASAKRA 

Prost vojnik Brano Gojković je navodno 16. jula 1995. izdavao 

naređenje streljačkom odredu, ali je to bio samo izuzetak. 

Ovoj grupi pripadali su između ostalih poručnik Franc Kos 

i vodnik Dražen Erdemović. Neverodostojnost takve slike Erdemović 

je pokušao da učini podnošljivom tako što je ispričao da 

mu je neposredno pred ovaj zločin oduzet čin i što je prećutao 

oficirski čin Franca Kosa. Prema protokolima saslušanja, istražioci 

i tužilac su vrlo brzo znali koji čin i kakvu funkciju je imao 

Franc Kos. U sudskoj dvorani, međutim, o tome nisu nijednom 

prilikom izustili nijednu jedinu reč i na taj način su praktično ne 

samo potvrdili već su i saučestvovali u Erdemovićevom predstavljanju 

događaja. Ono što je bio cilj Erdemovićevog lažnog 

prikazivanja stvari više je nego jasno: kao prost vojnik, bez ikakvog 

čina, on se nije mogao suprotstaviti naređenju navodnog 

zapovednika Gojkovića. A, kakvi su bili interesi organa optužbe 

Tribunala da prećutno podržavaju i podupiru takvo lažno prikazivanje 

događaja? Želeli su, razumljivo, da očuvaju i održe ve- 

107

odostojnost svog krunskog svedoka. Ono što su, međutim, još 

želeli da održe i sačuvaju, bila je pre svega slika o jedinici koja 

je delovala pod komandom najvišeg naredbodavnog vojnog 

organa – Generalštaba. Dakle, ova jedinica je izvela streljanje 

muslimanskih zatvorenika po naređenju koje po komandnom 

lancu neposredno potiče iz Generalštaba u Han Pijesku. To što, 

međutim, jedan vodnik i jedan poručnik stoje pod komandom 

prostog vojnika bez ikakvog čina, ne uklapa se ni u kakvu vojnu 

komandnu strukturu. Čak ni kao izuzetak. 

Erdemović nije bio posebno govorljiv kada se radilo o načinu 

na koji je određen sastav ove streljačke jedinice. Događaji 

koji su prethodili 16. julu 1995. godine mogli bi se na osnovu 

Erdemovićevih iskaza sažeto izneti na sledeći način: 16. jula 

Erdemović kreće „na posao“, drukčije rečeno, pojavljuje se, u 

skladu sa propisima, u 08.00 časova u kasarni u Bijeljini. Šef 

voda Franc Kos mu saopštava da treba da se pripremi, jer predstoji 

akcija koju treba izvesti. Šta on kao običan vojnik može da 

učini, objašnjava Erdemović. Uzima pušku i kreće na zadatak. U 

dosad poslednjem iskazu u svojstvu svedoka 4. maja 2007. godine, 

kada je nastupio kao svedok optužbe u procesu Popoviću, 

Erdemović je ispričao da je na brzinu otišao kući da bi obukao 

potrebnu uniformu i uzeo neophodan pribor za „ličnu higijenu“. 

Polazi, a da ne zna kuda ide, jer običan, prost vojnik ne zna ništa 

o tome kakav mu zadatak predstoji, uveravao je često Erdemović 

(9, S.10939). Deset je sati naveče kada se stiže u šume kraj 

Srebrenice i tu su prenoćili. Narednog jutra odlaze sa drugim 

jedinicama u grad u blizini koji je bio potpuno prazan. Nikakav 

otpor, skoro da nije bilo stanovništva, možda najviše 200 starih 

ljudi, koji su izašli iz kuća. Komandu je obavljao šef čete Pelemiš 

koji je izričito upozoravao svoje vojnike da ni u kom slučaju 

ne otvaraju vatru na civilno stanovništvo: 

108

Meklovski: ,,Da li je on (Pelemiš) vama davao bilo kakva 

druga specijalna uputstva za ponašanje prema civilima?’’ 

Erdemović: „Da, rekao nam je da nikako ne pucamo na 

civile i da ih vodimo ispred sebe do stadiona“. (9, S.10944) 

Trenutak kasnije Erdemović ponavlja ono što je Pelemiš naredio: 

„Da ne smemo bez razloga da pucamo, da pozivamo ljude 

da izađu iz svojih kuća. Rekao nam je takođe da ne pucamo na 

civile“ (9, S.10945). Ubrzo zatim iz kuće je istrčao jedan čovek i 

Pelemiš naređuje jednom vojniku da mu prereže grkljan. Jednostavno 

zato što je bio musliman sposoban da nosi oružje – rekao 

je Erdemović. Vojnik, izvesni Zoran Maljić poslušno je to uradio 

nožem na licu mesta. Ovaj Pelemiš, očigledno, nije bio mnogo 

dosledan, pomislio bi posmatrač u prostoriji za posmatrače u 

Tribunalu. Nije li upozoravao uvek iznova svoje vojnike da poštede 

civilno stanovništvo! Šteta što niko nije želeo, niti želi da 

o tome sasluša samog Pelemiša. Posle osvajanja grada očekivao 

se dolazak generala Ratka Mladića i Pelemiš se navodno obratio 

Erdemoviću rečima: „Dražene, uzmi sa sobom još četiri čoveka 

i vrati se sa njima u južni deo grada. A, kada u grad stigne general 

Mladić, obavesti nas o tome radio stanicom!“ U jednoj vrsti 

epske samozaboravnosti ovaj navodno degradirani Erdemović 

iznenada se ponovo pojavljuje kao vodnik koji prima i sprovodi 

naloge svog pretpostavljenog, šefa čete kojoj je pripadao. Ubrzo 

se, međutim, osvestio i ispravlja se: „Ne, ne, nisam to bio ja, već 

neko drugi!“ (4, S.290). Ko je to inače trebalo da bude, nije li 

možda postojao neki drugi Dražen? Sudije su sve to slušale prilično 

bezvoljno i uopšte nisu obratile pažnju na ovaj mali lapsus 

krunskog svedoka. Ubrzo Erdemović ugleda tri vozila i u jednom 

od njih je navodno prepoznao generala Mladića i to odmah 

radio stanicom javio šefu svoje čete. Zadatak izvršen. 

Inače, u Erdemovićevom vidokrugu toga dana se u Srebrenici 

nije dogodilo ništa posebno. Je li to grad koji je bio tako 

109

dugo opsednut? Erdemović ne može to da shvati. Mora da je 

bilo 16.00 časova kada je Pelemiš ponovo okupio svoju ekipu 

da bi joj saopštio da je akcija okončana. U Srebrenici će se još 

prenoćiti a narednog jutra krenuli su natrag u Vlasenicu. Usput 

do tamo, to je 12. juli 1995, pokvariće se vozilo u kojem je bio 

Erdemović sa svojom grupom. Kada su sa velikim zakašnjenjem 

stigli u Vlasenicu, Erdemović će saznati da se transporter u kojem 

se nalazio Pelemiš sa još dvojicom drugih vojnika usput 

prevrnuo i tom prilikom je jedan vojnik izgubio život. Erdemović 

je imao dobre odnose sa poginulim vojnikom Draganom 

Koljivratom i stoga je, kako je ispričao, želeo da ga isprati na 

njegov poslednji put. Osim toga, Koljivrat je pripadao istoj grupi 

kojoj je Erdemović bio „vodnik“. Trinaestog jula Erdemović 

je sa još šest vojnika otputovao da roditeljima poginulog prenesu 

ostatke 25-godišnjeg poginulog vojnika u Trebinje, rodno 

mesto poginulog, koje se nalazi na granici sa Hrvatskom, na 20 

kilometara udaljenosti od Dubrovnika. Put do Trebinja i natrag 

je dug i zamoran, posebno zbog toga što se zbog ratnih uslova 

išlo zaobilazno, preko planina. Vratili su se u Vlasenicu u bazu 

15. jula u pet časova ujutru, spavali celog dana a 16. jula rano 

došao je Brano Gojković i pozvao Erdemovića da se pripremi za 

specijalnu akciju. 

Ovu poslednju scenu pre masakra upoznaćemo u nekoliko 

varijanti i sa znatnim pomeranjem naglaska. Srpskom istražnom 

sudiji u Novom Sadu Erdemović je 6. marta 1996. ispričao da je 

Pelemiš lično naredio pripadnicima grupe da se jave vojnoj policiji 

u Zvorniku. Komandir grupe je navodno bio Brano Gojković 

i samo je on znao kakav je bio nalog za akciju. 

Erdemović: ,,Rano ujutru 20. jula kada smo ustali, dobili 

smo od Pelemiša naređenje za novu akciju u vojnoj policiji u 

Zvorniku, tj. trebalo je da se javimo vojnoj policiji u Zvorniku. 

Komandant grupe je bio Gojković Brano i on je znao o kakvoj se 

akciji radilo.“ (S.5, S.5) 

110

To što je srpskom istražnom sudiji naveo 20. juli umesto 

16. jula kao datum akcije ostaće sve do kraja neobična, karakteristična 

protivrečnost. Haškim istražiocima Erdemović je 24. 

aprila 1996. ispričao nešto drukčiju priču. Vojnik po imenu Brano 

Gojković je 16. jula 1995. rano ujutru došao kod njega i rekao 

mu da postoji naredba da on i još šest vojnika obave specijalan 

zadatak. Erdemović i drugi navodno nisu imali pojma o čemu 

se radilo: 

Erdemović: ,,16-og ujutru, kad sam ustao, došao je jedan 

vojnik Gojković Brano iz Vlasenice i rekao mi da sam određen 

da idem na zadatak zajedno s njim i još šeest drugova.“ 

Rues: ,,Gojković?“ 

Prevodilac: ,,Da.“ 

Erdemović: „U tom trenutku nisam znao, ni tada nisam 

znao, niti je bilo ko od vojnika znao gdje se ide.“ (S.5,S.4) 

U priču koju je Erdemović ispričao u procesu Karadžiću i 

Mladiću 5. maja 1996. naglasak se pomera na „naređenja i zapovednika“ 

(„order and commander“), opet je reč o komandiru 

Branu Gojkoviću koji je izdavao naređenja, ali su sada ta naređenja 

dolazila iz centra za obaveštavanje i izviđanje pri Generalštabu 

u Han Pijesku. To se izričito naglašava, jer je sada najzad 

reč o međunarodnoj poternici protiv Mladića i Karadžića: 

Harmon: „Gospodine Erdemoviću, želeo bih sada da vašu 

pažnju usmerenim na 16. juli 1995. i da Vas upitam da li ste 

Vi i drugi vojnici Vaše jedinice toga dana dobili naređenje da 

učestvujete u specijalnoj akciji. 

Erdemović: ,,Ne, ne. Meni lično nije bila poznata nikakva 

naredba, već komandantu, koji je u tom periodu imao ovlašćenje 

da naređuje, mogao je bilo ko da izda naređenje za ovaj specijalni 

zadatak.’’ 

Harmon: ,,Da li ste vi uopšte toga dana dobili od bilo koga 

naređenje koje se odnosilo na zadatak ili akciju koju ste vi konačno 

i izveli?’’ 

111


Harmon: ,,Od koga ste dobili to naređenje?’’ 

Erdemović: ,,Od zapovednika grupe Brana Gojkovića.’’ 

Harmon: ,,Da li je on za to imao normalan službeni čin? 

(Was he of normal rank?) Izvinite, ja ću preformulisati pitanje. 

Da li je to bila normalna stvar da on izdaje Vašoj jedinici naređenje 

da izvrši izvesne akcije ili je to bio izuzetak, samo za 

ovaj slučaj?’’ 

Erdemović: ,,Da, to je bio izuzetak.’’ (...) 

Harmon: ,,Gospodine Erdemoviću, odakle su normalno 

dolazile naredbe za vas i vašu jedinicu? Mislim naređenja koja 

su upućivana Vašoj jedinici?’’ 

Erdemović: ,,Dolazila su iz Centra za obaveštavanje pri 

Generalštabu u Han Pijesku.’’ (2, S.839f.) 

U guilty-plea pretresu 20. novembra 1996. komandni lanac 

više nije bio važan.U priči koju je tada Erdemović ispričao, u prvom 

redu je reč o njegovom izvinjenju zbog tužnog stanja stvari 

oko naređenja: 

Erdemović: ,,Kada sam se 16. jula rano ujutru vratio sa 

pogreba, rekao sam vam već, nije mi Pelemiš direktno već je 

Brano Gojković došao i rekao: ’Erdemović, Kos Franc i Goronja 

Zoran, pripremite se, idete u jednu akciju’. Dakle, šta smo 

mogli da uradimo? Upitao sam kada ćemo se vratiti kući. On je 

rekao: ’Idete u akciju, o kakvoj kući naklapaš ti tu?’ Dakle, ja 

sam morao da idem u akciju, morao sam.’’ (4.S.292) 

U priči koju je ispričao 22. maja 2000. godine na suđenju 

Krstiću, Erdemović prvi put spominje službeni čin Franca Kosa 

i ublažava ton o komandi Gojkovića. 

Erdemović: „Brano Gojković je došao i rekao nam, rekao 

je meni, Francu Kosu i Zoranu Goronji da treba da se pripremimo 

za zadatak. A, kada smo ga upitali ko je to rekao da mi 

treba da idemo, odgovorio je da naređenje potiče od Pelemiša“. 

(7,S.36) 

112

Upadljivo je da ovom prilikom Gojković više nije nazvan 

komandirom ili komandantom. „Brano je sve organizovao, rekao 

nam je šta da spakujemo, kakva oprema nam je potrebna 

za izvršenje operacije.“ On je bio „vođa“ (the leader), rekao je 

Erdemović (7,S.3118). To se, međutim, ne slaže sa onim što 

je svedok Dragan Todorović kasnije rekao, naprotiv, sasvim je 

suprotno njegovom tvrđenju, a on je takođe neko ko je mogao 

znati. Naime, on je lično grupi izdao opremu iz skladišta i dao 

na potpis ne Gojkoviću već poručniku Francu Kosu za prijem 

izdate opreme (12, S.14037). I u Miloševićevom procesu 25. avgusta 

2003. godine Brano Gojković više nije bio ništa više do 

posrednik. „Šesnaestog jula Branko Gojković vas je obavestio 

o novim uputstvima, zar ne“ – glasilo je pitanje tužioca Džefri 

Najsa. „Konkretno rečeno, Brano Gojković je rekao samo da 

je Pelemiš rekao da idemo u akciju“ – dopunio je Erdemović 

(8a,S.25150, 8b, S.259). 

JEDANAEST GODINA KASNIJE 

Četvrog maja 2007.godine Dražen Erdemović je u svojstvu 

svedoka izneo zasad poslednju varijantu svoje priče. Njegova 

predaja Hagu i prva varijanta njegove priče bili su stari već 11 

godina i od tada on već sedam godina živi sa novim „zaštićenim“ 

identitetom negde u severozapadnoj Evropi. Prilikom poslednjeg 

istupanja u svojstvu svedoka pred Tribunalom u Hagu ponovo je 

bilo reči o optužbi za genocid, a o čemu bi inače, ovoga put u 

megaprocesu protiv sedmorice visokih oficira bosansko-srpske 

vojske (VRS): Vujadina Popovića, Ljubiše Beare, Vinka Pandurevića, 

Draga Nikolića, Ljubomira Borovčanina, Milana Gve- 

113

a i Radivoja Miletića. Optužbu je vodio Peter Meklovski koji 

je poznavao Erdemovićevu priču u svim varijantama. On je još 

1996. bio prisutan kada je vođen prvi razgovor sa Erdemovićem 

i vodio ga svih ovih godina od procesa do procesa, kadgod je 

Erdemović bio svedok optužbe u Hagu za genocid. U međuvremenu 

je prošlo sedam godina od kad je Erdemović stekao novi 

identitet i oslobodio se griže savesti, tako da je počeo novi normalan 

život negde u Evropi. Njegovi iskazi u svojstvu svedoka 

odvijali su se opušteno i nekako bezvoljno, postali su rutinski. 

Sve kako je i trebalo da bude: komandna struktura njegove jedinice 

i komandni lanac koji je vodio do Han Pijeska – iznosio 

je krunski svedok jasno i pregledno, nedvosmisleno. Izlet u Srebrenicu 

10. i 11. jula je takođe ispričan, navedeno je da je Franc 

Kos predvodio Bijeljinski odred, da je u Srebrenici komandu 

preuzeo Milorad Pelemiš, koji je zabranio da se ubijaju civili, ali 

je ipak naredio da se zakolje jedan mlađi musliman. Noć na 12. 

juli provedena je u dve kuće na periferiji grada a rano ujutru krenuli 

su u Vlasenicu. Usput se pokvario auto, Erdemović je zakasnio 

u vojnu bazu i tek 13. jula ujutru saznao je da se transporter, 

u kojem se nalazio vođa njegove čete, nedaleko od Vlasenice, 

prevrnuo i da je jedan vojnik tom prilikom stradao. Zatim sledi 

priča o dugom putu u Trebinje sa posmrtnim ostacima Dragana 

Koljivrata, zatim sahrana 14. jula i povratak rano ujutru u 05.00 

sati 15. jula u Vlasenicu. Najzad, mrtav umoran, Erdemović je 

mogao da krene u krevet. 

Kako je još 24. aprila 1996. rekao istražiocima Žanu Reneu 

Ruesu i Peteru Nikolsonu, čim su 15. jula rano ujutru stigli, otišli 

su sva sedmorica da spavaju (S.4,S5). On je navodno morao 

da spava 24 sata, jer je od 10. do 15. jula praktično neprekidno 

bio na zadatku. Na jednom drugom mestu u istom intervju Erdemović 

je rekao da je 15. jula u kampu u Vlasenici spavao do 

07.00 časova. Osim toga, istog dana cela jedinica, Bijeljinski 

114

vod, kome je pripadao i Erdemović, i Vlasenički vod, bili su u 

vlaseničkom kampu. I šef čete Pelemiš. 

Rues: „Znači, proveli ste običan dan u Vlasenici, ništa niste 

čuli o tome šta je prethodnih dana bilo?“ 

Erdemović: „Pazite, ja sam spavao negdje naveče do 5 

sati, bio sam umoran od puta, od svega.“ 

Rues: „Da li je ceo vaš vod bio tog dana u Vlasenici?“ 

Erdemović: „Da.“ 

Rues: „Da li je čitava jedinica bila tu?“ 

Erdemović: „Čitava jedinica, da.“ 

Nikolson: „Da li to znači da su tu bili i vaš komandir Pelemiša 

i njegovog zamenik Kremenović?“ 

Erdemović: „Pelemiš jest bio, Kremenović nije. Kremenović 

uopšte nije bio u Srebrenici.“ (S.1 9, S.13) 

Sve što je ovde rečeno treba držati u sećanju i povezati sa 

kasnijim iskazima svedoka pukovnika Salapure i Dragana Todorovića. 

Četvrtog maja 2007. godine u svom dosad poslednjem nastupu 

u svojstvu svedoka optužbe u procesu protiv Vujadina Popovića 

i drugih oficira, Erdemović je, u grubim crtama uzeto, 

ostao pri svom prethodnom predstavljanju događaja. Na dan 15. 

jula 1995. on je rano ujutru stigao u Vlasenicu pošto je od 10. 

jula jedva uopšte spavao. Zbog toga je prespavao ceo dan do 16. 

jula kada je Brano Gojković došao u prostoriju za spavanje i pozvao: 

„Ti, Franc Kos i Zoran Goronja, uzmite oružje i pripremite 

se za zadatak!“ (9,S.10962f). Nije li karakteristično i čudno da 

izvesni Gojković izdaje ovakve tri naredbe, pri čemu je Franc 

Kos već spomenut kao komandant voda? Sudijama to nije bilo 

ništa čudno. A, šta se zatim dogodilo – upitao je tužilac Meklovski. 

„Mi smo to uradili, rekao je Erdemović, i posle pola sata napustili 

smo Vlasenicu i krenuli u pravcu Zvornika“. Tada ponovo 

navodi imena svojih sedam saučesnika u masovnom ubistvu. 

115

Karakteristično je da se niko ne pita, niti čudi kada Erdemović 

navodi Franca Kosa kao jednog od saučesnika. Pritom je čak 

na pitanje tužioca Mekloskija odgovorio da je Franc Kos bio 

komandant njegovog voda, „in charge of our detachment“! (9, 

S.1041). Ovaj nesklad izgleda nikome nije padao u oči. Umesto 

toga postavljeno je pitanje ko je imao komandu nad ovom streljačkom 

grupom: 

Mekloski: ,,Ko je imao komandu? (Who was in charge?)’’ 

Erdemović: ,,Brano Gojković.’’ 

Mekloski: ,,Koji je bio njegov čin, da li je on uopšte 

imao čin?’’ 

Erdemović: ,,Koliko ja znam, nije imao nikakav.’’ 

(9.S.10963) 

Čudan je ovaj oprezan odgovor Erdemovićev na pitanje o 

Gojkovićevom činu: koliko on zna, Gojković nije imao nikakav 

čin. Kao da ne isključuje da bi Gojković eventualno ipak mogao 

imati neki tajni čin. Još je čudnije što je prost vojnik, bez ikakvog 

čina, navodno imao komandu nad jednim poručnikom i 

vođom odreda i, da bi apsurd bio još veći, to ne smeta ni tužiocu, 

ni sudiji. Međutim, nijedan od tužilaca sedam optuženih neće ni 

kasnije, u unakrsnom ispitivanju krunskog svedoka, zauzeti stav 

prema tome! Verodostojnost krunskog svedoka kao da je svima 

ležala na srcu. Tada pred sudijama istupa Meklovski i objašnjava 

ništa manje problematičnu stvar sa degradacijom Erdemovića, 

čiji službeni čin sada na engleskom nije više ,,sergeant’’, već 

,,korporal’’: 

Meklovski: ,,Kakav čin ili kakvu poziciju ste imali u to vreme 

u jedinici?’’ 

Erdemović: ,,Ranije sam bio vodnik (korporal) Vojske Republike 

Srpske. Bio sam vodnik i u Desetoj diverzantskoj jedinici 

a zbog sukoba sa komandandom naše jedinice Miloradom 

Pelemišem, on mi je oduzeo čin. U stvari, ja sam bio zapovednik 

116

jedne grupe Bijeljinskog voda, ali u ovo vreme (16. jula 1996) 

bio sam samo običan vojnik.“ (Ibid) 

Da li će se službeni čin „sergeant“ ili „korporal“ prevesti 

kao vodnik, svejedno je. Pada u oči, međutim, da se više ne spominje 

pukovnik Salapura, iako je navodno, prema prethodnim 

iskazima, on lično degradirao neposlušnog vodnika Erdemovića. 

I ovo odstupanje krunskog svedoka od ranijih iskaza izgleda 

nikome ne smeta. Da li je Erdemović tada znao kako je običan 

vojnik Gojković dobio pravo da komanduje ovom jedinicom kojoj 

je on pripadao, pitao je dalje tužilac: 

Meklovski: ,,A, znate li vi ko je dao Branu Gojkoviću komandu 

nad ovom jedinicom?’’ 

Erdemović: ,,On je samo rekao da je Pelemiš dolazio i rekao 

da treba da budemo spremni, dakle, pretpostavljam da je 

Pelemiš taj koji je Branu rekao šta da se radi.“ (Ibid) 

Na ovoj slaboj osnovi znanja Erdemović ipak tvrdi da je 

Gojkoviću nalog dao šef čete Pelemiš da preuzme komandu nad 

streljačkim odredom, kao i da je narednog jutra kada je streljački 

odred krenuo na put prema Pilici, Pelemiš lično boravio u vlaseničkom 

kampu: 

Meklovski: ,,Da li ste, pre nego što ste otišli na zadatak, 

videli bilo kog oficira, na primer, Pelemiša ili nekog drugog sa 

višim položajem, u Vlasenici gde ste boravili? 

Erdemović: Toga jutra Pelemiš je bio tu, ali preko noći 

kada smo se vratili iz Srebrenice u Vlasenicu, bilo je to 12. jula 

noću, major Pećanac je bio tu“. (Ibid) 

Toga jutra Pelemiš je bio tu, rekao je Erdemović. Da li je to 

odgovor na konkretno pitanje o tome da li je on „video“ Pelemiša? 

Izgleda da o tome niko ništa nije želeo da zna. 

117

DALJE PROTIVREČNOSTI 

UOČI MASAKRA 

Dan pre masakra na farmi Branjevo 15. jula 1995. navodno 

je cela jednica bila u vlaseničkom kampu, dok je Erdemović 

proveo ceo dan spavajući, a kada je od njega zatraženo da se 

pripremi za akciju, Pelemiš je još bio tu i Erdemović ga je navodno 

video. 

To je Erdemović izjavio 4. maja 2004. kao svedok u procesu 

protiv Vujadina Popovića. Veoma je zanimljivo, međutim, šta 

je Erdemović sve rekao u intervju 25. juna 1996. istražiocima. 

U tom relativno kratkom razgovoru istražioci su želeli da razjasne 

pitanje kada je i koliko puta Erdemović video šefa svoje 

čete u periodu između 12. i 16. jula 1995, tj, između saobraćajne 

nesreće koju je Pelemiš doživeo i odlaska streljačkog odreda u 

Pilicu. Erdemović je tada rekao da je video Pelemiša i 15. jula. 

Istražilac Žan Rene Rues nije u to želeo da potpuno poveruje 

i upitao je ponovo Erdemovića: Dakle, videli ste ga 15. jula? 

Da, popodne, kada je Erdemović ustao, pošto je rano tog jutra 

stigao iz Trebinja i sve vreme mrtav umoran proveo spavajući. 

Tada je navodno video Pelemiša. Nosio je zavoj na glavi, iako 

nije uopšte bio teško povređen, dopunio je Erdemović. Da li je 

izgledao dobro, da li je govorio normalno, da li se ponašao normalno? 

Istražioci su u međuvremenu, izgleda, dobili informacije 

o stvarnom stanju i mestu boravka Milorada Pelemiša. Da, 

izgledao je normalno, uopšte nije bio teško povređen, ponovio 

je Erdemović. 

Rues: ,,Da li se sećate da ste videli Pelemiša tog dana, 15-og?’’ 

Erdemović: ,,Ne mogu da se sjetim, ali ne vjerujem da sam 

ga vidio, da, da kad sam se vratio, pa posle možda dva-tri sata, 

118

kad sam ustao, tad sam ga video, pošto smo došli ujutro rano, 

oko 5 časova smo došli iz Trebinja, 5-6 časova.’’ 

Rues: ,,Znači, videli ste ga 15-og?’’ 

Erdemović: ,,Da, ali poslije podne, kad sam ustao.’’ 

Rues: ,,Kako je fizički izgledao?’’ 

Erdemović: ,,Normalno.’’ 

Rues: ,,Da li je imao flastere?’’ 

Erdemović: ,,Da, da. Nije on imao teže povrede.’’ 

Rues: ,,Normalno je govorio, normalno se ponašao?’’ 

Erdemović: ,,Da.’’ (S.4f, S.4) 

Na istom saslušanju Erdemović tvrdi da je video Pelemiša 

još pre nego što je otputovao u Trebinje rano 13. jula da bi prisustvovao 

sahrani u nesreći stradalom Koljivratu. Tada je Pelemiš 

nosio beli povez oko glave, a inače mu ništa nije falilo: 

Rues: ,,Da li znate da li je Pelemiš bio povređen u toj nesreći?’’ 

Erdemović: ,,Da, malo u glavi.’’ 

Rues: ,,Da li ste ga videli posle nesreće?’’ 


Rues: ,,Kako je izgledao?’’ 

Erdemović: ,,Bio je povređen, imao je neke flastere na glavi. 

Rues: ,,To je, već je neko mu ukazao pomoć, kada ste ga 

videli?’’ 

Erdemović: ,,Da. Pa ja sam došao poslije toga, mi smo kasnili 

za kolonom, pokvarilo se naše vozilo. Kasnili smo, možda 

sedam sati.’’ 

Rues: ,,Ali kada ste došli u Vlasenicu i kad ste videli Pelemiša, 

izgledao je u redu?’’ 

Erdemović: ,,Da, samo je imao flastere i čuo sam šta se 

dogodilo.’’ 

Rues: ,,I posle toga ste išli na sahranu u Trebinje’’ 

Erdemović: ,,Da.’’ (Ibid) 

119

Iznesimo sada ukratko: Erdemović tvrdi da je između 12. 

i 16. jula 1995.godine tri puta video Pelemiša: Prvi put posle 

saobraćajne nesreće koju je imao transporter 12. jula u 16.00 časova 

i pre odlaska za Trebinje rano ujutru 13. jula; zatim, drugi 

put, 15. jula pošto je ustao posle povratka iz Trebinja; i treći put 

16. jula pre nego što je streljački odred krenuo u Pilicu. Šteta, 

zaista šteta što o tome nije saslušan Pelemiš, niti će izgleda ikad 

biti saslušan. U intervjuu listu Nezavisne novine 21. novembra 

2005. godine on je naime izjavio: 

„Nekako oko podneva 12. jula krenuli smo za Vlasenicu, 

nas tridesetak, gdje smo imali centar za obuku. Putovali smo 

transporterom holandskog UNPROFOR-a, koji smo pokupili u 

Srebrenici. Na nekoliko stotina metara od naše baze u Vlasenici 

jedan šleper je skrenuo prema nama. Vjerovatno je, zbog transportera, 

mislio da smo unproforci, njegova prikolica je skrenula 

u našem pravcu i udarila u transporter. U njemu sam bio 

ja sa još dva vojnika. Survali smo se u provaliju. Tu je poginuo 

vojnik Dragan Koljivra iz Trebinja, vojnik Mladen je, takode povrijeđen, 

imao otvorene prelome noge, a ja sam polomio rebra, 

zadobio povrede po glavi od prevrtanja... To je bilo 12. jula, oko 

16 casova. U besvjesnom stanju sam odvezen u bolnicu u Vlasenicu. 

Pošto je milićka bolnica bila puna ranjenika, iz Vlasenice 

sam istu noć prebacen u Šekovice i tu sam ostao do 21. jula, 

kad sam otišao u Beograd na kućnu njegu. Dva dana kasnije, 

međutim, vojska je napravila jedan incident u Bijeljini i pozvali 

su me da dođem. Dvadeset i trećeg jula sam prekinuo bolovanje 

i vratio se u jedinicu.“ 22 

U Srebrenici je kupljen holandski transporter, izjavio je Pelemiš. 

To mora da je šala, jer se očigledno radi o zaplenjenom 

22 „Bili smo profesionalci, a ne plaćenici’’, Nezavisne novine, Banjaluka, 

21. novembar 2005 

120

transporteru koji je pripadao holandskom bataljonu „Dutchbat“. 

Pelemiš je sam vozio bez dovoljno iskustva. On tvrdi dalje da 

su istražioci Tribunala imali uvid u bolničku dokumentaciju i 

detaljno istražili gde se on stvarno nalazio 16. jula. 

Dakle, ako je sve to tako, Erdemović ni u kom slučaju nije 

mogao videti Pelemiša 16. jula. Ni 15. jula takođe, kada je navodno 

ceo dan prespavao. Ni neposredno posle saobraćajne nesreće, 

niti pred odlazak u Trebinje, jer Pelemiš je u besvesnom 

stanju prevezen u bolnicu. 

Možda ipak laže i sam Pelemiš, jer je nešto kasnije u istom 

intervjuu neoprezno izjavio da je poslednji put video Erdemovića 

12. jula kada je u 16.00 časova odredu dao deset dana slobodno. 

Erdemovića je video ponovo tek u oktobru kada se vratio iz 

bolnice. 

Pelemiš: „Što se tiče Srebrenice vidio sam ga (Erdemovića) 

posljednji put 12. jula u 16 časova, kad sam im dao slobodno, i 

u oktobru, kad se vratio u jedinicu sa bolničkog liječenja. On je 

23. jula 1995. ranjen u kafanskom obračunu u Bijeljini, nakon 

čega je upućen na VMA u Beograd na liječenje.“ (Ibid) 

Da li je, dakle, Pelemiš 12. jula u 16.00 časova bio bez svesti 

ili nije? Ko od dvojice govori istinu, mi naravno ne znamo. 

To bi se ipak moglo razjasniti sasvim jednostavno. 

Trebalo bi samo međusobno suprotstaviti njihove iskaze 

kako je to uobičajeno u traganju za istinom u svakom regularnom 

krivičnom postupku. Ko, međutim, zna šta bi se sve iz toga 

moglo izvući? Ili se, možda, već zna i zbog toga se ne želi saslušanje 

i Pelemiša? 

121

SVEDOK DRAGAN TODOROVIĆ 

I ZAGONETNI 15. JULI 1995. 

Možda bi i Pelemiš želeo da ostane sakriven masakr koji su 

počinili njegovi vojnici. U tom cilju može se manipulisati i bolničkim 

dokumentima. Postoje, međutim, i drugi svedoci koji bi 

mogli potvrditi prisustvo odnosno odsustvo Pelemiša uslovljeno 

bolničkim lečenjem: vodnik za logistiku Desetog streljačkog 

odreda Dragan Todorović, koji je dva meseca posle Erdemovića, 

21. avgusta 2007. godine dao iskaz u svojstvu svedoka optužbe 

protiv Vujadina Popovića i drugih oficira. On je svojim iskazima 

naneo znatnu štetu priči koju je Erdemović ispričao o stvaranju 

streljačke jedinice i regrutaciji njenih pripadnika. Iskaz Dragana 

Todorovića je inače bio znatno ubedljiviji nego što su to želeli i 

planirali organi optužbe. Utoliko više što je došao kao nusproizvod 

iskaza koji je dao u odgovoru na pitanje da li je optuženi 

u ovom procesu Vujadin Popović 15. jula 1995. bio ili nije bio u 

vlaseničkom kampu. Todorović je izgleda dobro poznavao Dražena 

Erdemovića. Kada je tužilac Mekloski još na početku pretresa 

iznenada upitao o Erdemoviću, ovaj svedok je o krunskom 

svedoku znao da ispriča mnogo toga. Tako se moglo saznati da 

su vlasenički vojnici oduvek gajili sumnju prema Bijeljinskom 

vodu kome je pripadao i Erdemović, pošto je ovaj odred bio 

uglavnom sastavljen od Hrvata i muslimana. Oni nisu nešto posebno 

marili jedni za druge: 

Mekloski: ,,Da li nam možete reći ko je bio Franc Kos?’’ 

Todorović: ,,On je pripadao grupi u Bijeljini, Bijeljinskom 

vodu. Nisam imao mnogo posla sa njim. U stvari ga nisam ni 

poznavao. Ova jedinica je imala mešovit sastav. Govorim o Bijeljinskom 

vodu. On se sastojao od muslimana, Hrvata. Bio je 

jedan Slovenac, bili su i ljudi iz Srbije, dok smo mi u Vlasenici 

122

predstavljali srpski vod, svi su nosili srpska imena i stoga nismo 

imali mnogo poverenja u njih“. (13, S.3998f) 

Ukratko, od Todorovića smo saznali: 10. jula 1995. i on 

je sa nekoliko vojnika iz grupe za logistiku došao u Srebrenicu 

i učestvovao 11. jula u zauzimanju ovog već uveliko napuštenog 

grada. Bilo je to kao šetnja kroz park, jednostavno rečeno, 

smešno, rekao je Todorović (It was just a walk in the park, 

that would be ridiculous“ (12, S.10965). Noć na 12. juli on je 

proveo sa grupom za logistiku izvan grada, a narednog jutra 

su krenuli rano natrag. U vlaseničkom kampu, koji se nalazio u 

mestu Dragaševac kraj Vlasenice, morali su da pravovremeno 

pripreme sve za povratak jedinice: toplo jelo, toplu vodu i sve 

što inače tu spada. Sa drugim vojnicima logistike Todorović je 

već oko podne bio u kampu i prionuo na posao. Nekoliko sati 

kasnije stigla je vest da se nedaleko od Vlasenice prevrnulo jedno 

od onih vozila koja su se vraćala iz Srebrenice i da je jedan 

vojnik poginuo a dva su povređena. Jedan od povređenih bio je 

zapovednik čete Pelemiš. Todorović je požurio na mesto nesreće, 

gde su već bili drugi vojnici koji su se brinuli oko povređenih, 

dok je on odvezao stradalog Dragana Koljivrata u bolnicu, 

gde je zvanično potvrđena njegova smrt. Posle toga, Todorović 

je telefonirao roditeljima poginulog i organizovao sve što je bilo 

potrebno za njegovu sahranu. Narednog dana, to je već bio 13. 

juli, sedam vojnika, među kojima i Todorović i Erdemović, krenuli 

su crnim ,,folksfagen’’ kombijem na put za Trebinje, rodno 

mesto poginulog, gde su živeli njegovi roditelji. Posmrtni ostaci 

25-godišnjeg Koljivrata su bili u hladnjači koja je išla za njima. 

Todorović je i opširnije i impresivnije od Erdemovića ispričao o 

ovom dugom putovanju, o pogrebu 14. jula, očajnim roditeljima 

i o povratku u Vlasenicu, gde su stigli 15. jula između 10.00 i 

11.00 sati (12, S.4011). Dakle, ne u 04.00 ili 05.00 sati ujutru 

kako je Erdemović tvrdio (7, S.3115). Vozilo je parkirano, voj- 

123

nici su dobili slobodno i Todorović je krenuo u potragu za šefom 

čete Pelemišem, jer je imao nekakve stvari od roditelja unesrećenog 

koje je poneo sa sobom. I, tada je konstatovao: 

Todorović: ,,Pelemiš nije bio tu, pitao sam vojnike na ulazu 

gde je Pelemiš i oni su mi saopštili da je on ili u Bijeljini, ili u 

bolnici.’’ (13, S.14011f) 

Pelemiš, dakle, uopšte nije bio tu, tvrdi Todorović. To je bio 

15. juli 1995. i Erdemović je isto kao i Todorović i drugi vojnici 

stigao iz Trebinja u vlasenički kamp i dobio slobodno kao i svi 

drugi. Ubrzo posle toga – kako dalje izveštava svedok Todorović 

– stigao je major Dragomir Pećanac. Todorović ga je poznavao 

površno kao jednog od oficira bezbednosti čija mu funkcija nije 

bila sasvim jasna. U svakom slučaju, Pećanac se uvek mogao 

videti u blizini generala Ratka Mladića. Todorović je kratko 

vreme zatim bio svedok žestoke svađe između ovog Pećanca i 

vojnika Desete diverzantske jedinice koji su zvao Zoran Obrenović. 

Pećanac je vikao na Obrenovića i zahtevao od njega da mu 

obezbedi nekoliko vojnika za izvođenje izvesnog zadatka. To je 

Todorovića veoma začudilo. Major Pećanac, naime, nije imao 

nikakva ovlašćenja da izdaje naređenja Desetoj diverzantskoj jedinici. 

Samo je Pelemiš mogao da šalje svoju četu u akciju i niko 

drugi (12, S.14028f). Pored Obrenovića, Pećanac je vikao i na 

vojnika Brana Gojkovića. I od njega je tražio da mu stavi na raspolaganje 

nekoliko vojnika. Todorović je pokušao da ublaži ovu 

svađu, ali kada je upitao o čemu su se raspravljali, Pećanac ga 

je jednostavno ignorisao i napustio kamp. Branko Gojković je 

bio taj koji je od nekoliko prisutnih vojnika sastavio grupu i Todorović 

je izdao iz skladišta uobičajenu opremu za akciju: dva 

raketna bacača „zolja“, puškomitraljez M-84, sanduk municije, 

boce za vodu i hranu za 48 časova. Priznanica koju je potpisao 

Franc Kos stajala je pred sudijama. Zašto je ona data Kosu na 

potpisivanje, upitao je tužilac. Zbog toga što je on imao službeni 

124

čin za tako nešto, odgovorio je Todorović. Posle toga grupa je 

u jednom kombiju napustila kamp, njih sedam do osam ljudi sa 

vozačem. Vođa čete nije bio prisutan, a bez njegovog pristanka 

nikome nije bilo dozvoljeno da napušta kamp, ali je Pećanac 

očigledno preuzeo na sebe odgovornost za to – izveštavao je 

Todorović (12, S. 14039). Ko je sve pripadao ovoj grupi, upitao 

je tužilac, i Todorović će svojim odgovorom ozbiljno uzdrmati 

verodostojnost krunskog svedoka Erdemovića: 

Mekloski: ,,U redu. Možete li nam navesti imena nekoliko 

vojnika koji su otputovali kombijem tog 15. jula?’’ 

Todorović: ,,Franc Kos je, mislim, preuzeo komandu, dužnost 

vođe (The duty of the leader), iako je onaj (Pećanac) vikao 

na Branu Gojkovića, ali ovaj nije imao nikakav čin. On je 

bio običan, prost vojnik (foot soldier). Tada je, mislim, tu bio 

Gojković, Selanović, Boris Popov, Marko Boškić i gospodin 

Dražen Erdemović, koji se nešto kasnije priključio grupi.’’ (13, 

S.14040) 

Komandu je imao, dakle, Franc Kos, misli Todorović, koji 

zatim navodi imena Gojković, Selanović, Boris Popov, Marko 

Boškić i Dražen Eredemović, koji se kasnije priključio grupi. 

Grupa je napustila kamp u istom crnom ,,folksvagen’’ kombiju 

kojim se išlo na pogreb Koljivratu u Trebinje. 

Tužilac izgleda nije bio sasvim zadovoljan ovim svedokom. 

Ko je na koga vikao? Zašto su se i oko čega svađali, mogao bi 

svedok da nešto više i bliže objasni sudijama. I svedok je to 

pokušao. Cela vika bila je oko naređenja o kojem je nešto bliže 

znao samo Pećanac. Sve se okretalo oko sakupljanja nekoliko 

vojnika koji je trebalo da budu upućeni negde na izvršenje zadatka. 

Kakav je, međutim, ovaj zadatak bio, to on nije znao. Možda 

je trebalo negde izvesti nekakvu operaciju, čuvati neku vodeću 

ličnost ili su možda morali da obezbeđuju nekome prolaz. Niti 

mu je neko nešto o tome rekao, niti je bilo dozvoljeno da se o 

125

tome postavljaju bilo kakva pitanja. U to vreme možda je trebalo 

obaviti nekakav zadatak u vezi sa velikom ofanzivom bosanskomuslimanske 

vojske. Tada je svedok izneo sasvim konkretno šta 

je znao i šta nije znao: 

Todorović: ,,Ja samo znam da su oni napustili kamp, da su 

bili opremljeni za izvršenje nekakvog zadatka, ali ja nisam znao 

kuda su oni otišli. Znam da gospodin Gojković nije imao nikakva 

ovlašćenja da izdaje naređenja, da nije imao nikakav čin, da 

nije mogao da komanduje nijednom jedinom pripadniku diverzantske 

jedinice. Nije mogao da naređuje, nije bio u poziciji da 

izdaje naredbe.“ (13, S.14042) 

Jedanaest godina je dug vremenski period. Ko se još osim 

Mekloskija u sudskoj dvorani sećao šta je krunski svedok Dražen 

Erdemović sve ispričao o komandiru Gojkoviću. Kako ga 

je, na primer, na farmi Branjevo hteo da strelja zbog odbijanja 

naređenja? Mekloski je u svakom slučaju saslušao iskaz svog 

novog svedoka nepomično i ponavljajući pitanje koje je već ranije 

postavio svom krunskom svedoku Erdemoviću: „Ko je bio 

zadužen za ovu grupu“ („Who was in charge of the group“), pitao 

je ponovo Mekloski, ko je imao odgovornost za ovu grupu? 

Odgovor koji je dobio poništio je iskaz Dražena Erdemovića, ali 

ko se još mogao 2007. godine zbog toga da zabrine: 

Todorović: ,,Franc Kos, koji je bio potporučnik (second 

lieutenant), potpisao je priznanicu za opremu koju je jedinica 

dobila. A, da on nije bio prisutan, tada bi dokument kakav je bio 

ovaj morao da potpiše Dražen Erdemović.“ (13,S.14041) 

Jer, tako bi se moglo dodati, Dražen Erdemović je bio drugi 

u grupi koji je imao čin. On nije bio degradiran kako je tvrdio 

u svim svojim iskazima. Mekloski je pokušao da ovakvo predstavljanje 

svoga svedoka izvuče izvan svake sumnje, što je bilo 

veoma problematično pošto je Todorović upravo bio „njegov 

svedok“, svedok optužbe. Da je želeo da ga posle u unakrsnom 

126

ispitivanju ispita tako da dovede u pitanje njegovu verodostojnost, 

morao ga je najpre proglasiti „nenprijateljskim svedokom“. 

Tako je iziskivala procedura u sudskom procesu. Međutim, to je 

moglo dovesti i do nepoželjnih posledica. Tako je bar pokušao 

da dobije potvrdu da se Erdemović priključio grupi pod prinudom, 

ali je i u tome postigao suprotno: 

Mekloski: ,,Vi ste spomenuli da se Dražen Erdemović priključio 

grupi nešto kasnije. Da li nam možete reći šta vi znate o 

tome kako je došlo do toga da on postane pripadnik te grupe?’’ 

Todorović: ,,Paa, dobro, nije imao nikakvu želju da ostane 

sam u kampu. Diverzantska grupa je već bila otišla. Nekoliko 

vojnika je bilo na odmoru. Umesto da sam ode u Bijeljinu, 

on se pridružio grupi koja je upravo napuštala kamp.’’ (13, 

S.14061f) 

Da bi izbegao dalju štetu, Mekloski je samo ukazao na to 

da je Dražen Erdemović bio jedini iz ove grupe koji je imao iza 

sebe dug put u Trebinje. Erdemović je proveo celu noć na putu i 

morao je biti veoma umoran, dakle, verovatno su ga prinudili da 

se uključi u ovu akciju. Erdemović, ipak, nije morao da prenosi 

kamenje, odgovorio je na to Todorović, dodajući da Dražen nije 

lično bio za volanom, da su u grupi bila dva vozača i da je Erdemović 

sve vreme u autu spavao. Mekloski preduzima poslednji 

pokušaj da od svedoka dobije podnošljiv odgovor, ali ponovo 

doživljava neuspeh: 

Mekloski: ,,Erdemović je ipak bio jedini koji je putovao u 

Trebinje a zatim 15. jula otišao na ovaj zadatak.’’ 

Todorović: ,,On je otišao dobrovoljno, hteo je da izbegne 

da ostane sam u kampu. Niko ga nije izabrao, niko ga nije prisilio, 

on je dobrovoljno krenuo sa ostalima.’’ (13, S.14042) 

Da bi se predočio ovaj raskorak, ova diskrepancija, potrebno 

je podsetiti na samo dva Erdemovićeva iskaza koja je jedan za 

drugim, u roku od samo jednog sata, dao 20. novembra 1995: 

127

„Vratio sam se naveče 15. jula, ja i moje kolege koji su sa 

mnom išli na sahranu. I rano ujutru 16. ustao sam i Gojković 

Brano, koji je u to vreme bio zapovednik odreda, rekao nam je 

da uđemo u vozilo kako bismo krenuli na izvršenje zadatka.’’ (...) 

(4.S.228) 

,,Kada sam se 16.(!) rano ujutru vratio sa sahrane, rekao 

sam vam već (sudijama) da mi nije direktno rekao Pelemiš, već 

je došao Brano Gojković i saopštio: „Erdemović, Kos Franc i 

Goronja Zoran, spremite se, idete na zadatak“. Dakle, šta smo 

mogli učiniti? Upitao sam kada ćemo se vratiti kući. On je na 

to rekao: „O kakvoj kući ti tu naglabaš?“ Dakle, morao sam 

krenuti u ovu akciju, morao sam...’’ (4.S.292) 

O akciji od 15. jula dakle Erdemović nije rekao ništa. Ni u 

jednom od svojih desetak iskaza on o tome nije izustio nijednu 

jedinu reč. Isključivo govori o akciji 16. jula kada je navodno 

streljano 1.200 zarobljenika na farmi Branjevo. Petnaesti jul on 

je, kako kaže, prespavao. Jednom je Erdemović nagovestio i rekao 

da se tek 16. jula rano ujutru vratio sa pogreba u Trebinju. 

Izgleda da mu je 15. jul 1995. sve vreme predstavljao problem. 

Nije, međutim, tužiocima i sudijama na „mestu istine“. 

Problem, međutim, ostaje – svejedno je da li su sudije to 

ignorisale ili nisu, ali stvari izgledaju ovako: 21. avgusta 2007. 

Dragan Todorović je kao svedok optužbe morao da potvrdi da 

se optuženi Vujadin Popović, zamenik šefa bezbednosti Drinskog 

korpusa bosansko-srpske vojske, nalazio 15. jula 1995. u 

vlaseničkom kampu Desetog diverzantskog odreda. Iskaz ovog 

svedoka je, međutim, samo indirektno imao nekakve veze sa Erdemovićem. 

Tužilac je bio Mekloski koji je bio najbolje upućen 

u Erdemovićevu stvar. Petnaestog jula 1995. Todorović je bio 

svedok jednog neobičnog okupljanja vojnika Desetog diverzantskog 

odreda radi odlaska u akciju u odsustvu komandanta 

jedinice. U ovoj akciji učestvovao je i Erdemović, dobrovolj- 

128

no, pošto se, sa zakašnjenjem, bukvalno trčeći, priključio već 

okupljenoj grupi. Todorović, doduše, ne zna šta je bio zadatak 

ove okupljene grupe, ali se seća njenog sastava, naoružanja i 

opreme, seća se takođe da je dan kasnije 16. jula 1995. izvršila 

masakr na farmi Branjevo. Samo je, dakle, Erdemović tvrdio 

da je 15. jula 1995. spavao celog dana i ni u jednom od svojih 

desetak iskaza ne spominje nijednu jedinu reč o izvedenoj akciji 

15. jula. Ni 4. ni 7. maja 2007. kada je Erdemović, tri meseca pre 

Todorovićevog nastupa u svojstvu svedoka optužbe, dao iskaz 

u istom sudskom postupku. Ko je od njih dvojice rekao istinu 

o 15. julu 1995? Da li je Erdemović možda dan pre masakra na 

farmi Branjevo učestvovao i u nekom drugom masakru? Da li je 

možda Todorović pogrešio datum i mislio na 16. juli 1995? 

Možda se rešenje za ovaj problem može naći u izveštaju 

novinske agencije SENSE koja ima svoje sedište u samom Tribunalu. 

Sa finansijskom podrškom Evropske komisije, „Instituta 

otvoreno društvo“ Džordža Soroša, holandske vlade, Savezne 

Republike Nemačke i drugih darodavaca, šef redakcije ove novinske 

agencije Mirko Klarin od 1998. ispunjava zadatak da 

svakog dana na engleskom i srpskohrvatskom jeziku izveštava o 

tekućim sudskim procesima u Tribunalu. U izveštaju o procesu 

Vujadinu Popoviću od 21. avgusta 2007. čitamo: 

„Da li je optuženi Vujadin Popović učestvovao u osnivanju 

i sastavljanju Streljačkog odreda koji će streljati preko hiljadu 

bosanskih zatvorenika na farmi Branjevo 16. jula 1995? 

Dragan Todorović je posle letnje pauze bio prvi svedok u 

procesu sedmorici bosansko-srpskih armijskih i policijskih oficira, 

kojima se na teret stavlja zločin u Srebrenici i Žepi. U julu 

1995. on je bio u Desetom diverzantskom odredu Vojske Republike 

Srpske (VRS). 

Todorović je bio u Vlaseničkom vodu i imao je zadatak da 

obezbeđuje logističku podršku Desetom diverzantskom odredu, 

129

koji je direktno bio pod Generalštabom VRS. Drugi vod Desete 

diverzantske jedinice bio je iz Bijeljine i bio je sastavljen od ljudi 

različitog etničkog porekla – od Slovenaca, Bošnjaka, Hrvata i 

Srba. Vlaseničko odeljenje „nije prema Bijeljinskom gajilo neko 

posebno poverenje“, rekao je Todorović. Dražen Erdemović je 

takođe bio u Desetom diverzantskom odredu. On je više puta u 

svojim iskazima govorio o ulozi Desetog diverzantskog odreda u 

streljanju oko hiljadu bošnjačkih zatvorenika na farmi Branjevo 

16. jula 1995. Erdemović je priznao krivicu zbog učešća u ovom 

zločinu i za to odležao petogodišnju kaznu. 

Danas je Todorović potvrdio da je 16. jula grupa od sedam 

ili osam pripadnika diverzantske jedinice, uključujući Erdemovića, 

dovedena iz mesta Dragaševac (Vlasenički vod) po 

nalogu majora Dragomira Pećanca, šefa ličnog Mladićevog 

obezbeđenja“. 23 

Todorović je pogrešio u datumu, mislio je Mirko Klarin 

kada je sastavljao ovaj izveštaj 21. avgusta 2007. Todorović je, 

doduše, uvek govorio samo o 15. julu 1995, misleći verovatno 

na 16. juli, jer to je datum pokolja o kojem je Erdemović svedočio. 

Stoga je Mirko Klarin jednostavno „ispravio“ datum i već u 

naslovu umesto 15. stavio 16. juli. I za englesku i za srpskohrvatsku 

verziju svoga izveštaja. Todorović je jednostavno, prema 

Mirku Klarinu, posmatrao pripremu za masakr 16. jula 1995. 

i utoliko je potvrdio Erdemovićev iskaz. Da li bi sada možda 

trebalo u skladu s tim ispraviti i sudski protokol i umesto 15. 

staviti 16. juli? Tada bi bila otklonjena svaka opasnost po verodostojnost 

iskaza krunskog svedoka Dražena Erdemovića. Da li 

neko još uopšte želi da zna zašto se uopšte finansira nezavisna 

novinska agencija kakva je SENSE i za šta je ona uopšte dobra, 

i čemu namenjena? 

23 http/:www.sense-agency.com. od 21. 8. 2007. 

130

Ukratko: Todorović je posmatrao kako je 15. jula 1995. u 

kampu Vlasenica, na podsticaj izvesnog majora Dragomira Pećanca, 

sakupljena grupa od sedam do osam ljudi za angažovanje 

i istog dana sa nepoznatim nalogom napustila kamp u crnom 

,,folksvagen’’ kombiju. 24 

Todorović smatra da je ovu grupu predvodio Franc Kos, jer 

je bio najstariji po činu i stoga je upravo on morao da potpiše 

priznanicu za uzetu opremu. Ovoj grupi su dalje pripadali Dražen 

Erdemović i Brano Gojković. Todorović, međutim, iznosi 

još dva imena koja Erdemović nikada nije spomenuo: nekakvog 

Selanovića i izvesnog Borisa Popova. 

Grupa koju je video da napušta 15. jula kamp u Vlasenici 

izgleda nije identična sa grupom počinilaca masakra od 16. jula 

koje je Erdemović po imenima navodio u svojim iskazima. Todorović 

je zatim otišao u Srebrenicu da bi nabavio hranu. Kada 

se kasno u noć vratio iz Srebrenice, primetio je da se grupa sa 

Francom Kosom, kako se izrazio, u međuvremenu vratila sa zadatka, 

jer je crni kombi bio uredno parkiran. 

Vojnike, međutim, nije video. Todorović pretpostavlja da su 

otišli u grad jer su sve kafane bile otvorene. Ni sledećeg jutra, 

dakle, 16. jula, isto tako nije video nikoga iz ove grupe. To ga 

nije uopšte čudilo jer je cela jedinica imala slobodno do 18. ili 

19. jula. On nema pojma šta je ova diverzantska grupa radila 16. 

jula, bar tako tvrdi. 

24 General Dragomir Pećanac, nekadašnji ađutant generala Ratka Mladića 

i šef njegovog kabineta u Generalštabu vojske bosanskih Srba, danas, prema 

izveštajima u medijima, živi u Beogradu, gde vodi agenciju za obezbeđenje. 

On bi sasvim sigurno mogao uneti više svetlosti u rasvetljavanje ovih 

događaja, na primer, kakve je vrste bio odred kome je on kao, major Dragomir 

Pećanac, izdavao naređenja 15. jula 1995. Za to, međutim, očigledno u 

Tribunalu za zločine u bivšoj Jugoslaviji nema ni interesa, ni potrebe. 

131

Prema Todoroviću, Dražen Erdemović, dakle, nije prespavao 

15. jula ceo dan do kasno ujutru narednog dana, nije, dakle, 

mogao videti odsutnog Pelemiša, Brano Gojković nije, dakle, 

bio zapovednik ove grupe i, konačno, niko nije Erdemovića prinudio 

da se priključi ovoj streljačkoj jedinici. 

Osim toga, u ovo vreme nije cela jedinica bila u kampu Vlasenica 

kako je Erdemović to tvrdio. Mnogi su bili na odmoru, 

imali su slobodne dane, tvrdi Todorović, a Erdemović je trčao 

za „grupom Franca Kosa“ koju je sačinio Gojković, jer bi inače 

ostao sam u kampu, a on to nije želeo. 

Da li još iko zna zašto se na „Mestu istine“ ne želi ništa da 

zna o saučesnicima krunskog svedoka Dražena Erdemovića? Na 

kraju, još nešto: 7. maja 2007. advokat Nenad Petrušić je počeo 

unakrsno ispitivanje Erdemovića, koji je nastupio u svojstvu 

svedoka optužbe u procesu protiv Vujadina Popovića. Sasvim 

neposredno želeo je već na početku svojim prvim pitanjem da 

sazna da li svedok Erdemović poznaje Dragana Todorovića. 

Da li mu je poznato ime Dragan Todorović, da li mu to ime 

nešto kazuje, da li možda poznaje osobu sa takvim imenom. 

„Ne“, glasio je Erdemovićev odgovor. „Toga imena se uopšte 

ne mogu setiti“ (10.S.0999). 

Šteta. Ovaj beskrajno naporni put u Trebinje, očajni roditelji 

Dragana Koljivrata i cele noći povratak u Vlasenicu, dva 

dana i noći njih šestorica u ,,folksvagen’’ kombiju, u kome su 

bili i Dražen Erdemović i Dragan Todorović. Sve uzalud. Posle 

svega toga, ne poznaju se više, odnosno Erdemović ne poznaje 

Todorovića. 

132

PUKOVNIK PETAR SALAPURA 

I POKOLJ U SLOBODNOM VREMENU 

Vidi se šta jedan jedini svedok može učiniti sa pričom Dražena 

Erdemovića. Pritom je reč o svedoku koji je sa izvesne distance 

posmatrao događaj 15. jula i uopšte nije bio saslušavan u 

slučaju Erdemović, a kako bi tek bilo kada bi bio saslušan neko 

ko je bio saučesnik u tom događaju? Šta bi tek tada ostalo od 

cele ove priče Erdemovićeve? O tome se može, na sreću Tribunala, 

samo nagađati. 

Dražen Erdemović, dakle, ne poznaje nikakvog Dragana 

Todorovića, kako je sam rekao, iako je pripadao njegovoj jedinici 

i tri dana proveo na putu u vozilu zajedno sa njim. Pukovnika 

Petra Salapuru on, međutim, poznaje i to ne samo zbog 

toga što ga je ovaj kao „big boss“ njegove jedinice svojeručno 

degradirao. Zanimljivo je, međutim, da je ovaj pukovnik Petar 

Salapura u Hag došao kao svedok, a ne kao optuženi. Salapura 

je bio svedok odbrane u procesu protiv Vidoja Blagojevića i 

Dragana Jokića, dva visoka oficira bosansko-srpske vojske. U 

više navrata je krunski svedok Erdemović tvrdio da Salapura 

snosi direktnu komandnu odgovornost za masakr na farmi Branjevo. 

To izgleda ipak nije imalo nikakvog uticaja. Kada ga je u 

intervjuu od 24. aprila 1996. istražilac Žan Rene Rues pitao da 

li Erdemović uopšte može zamisliti da Pelemiš i Salapura nisu 

znali o masakru nad muslimanskim civilima, krunski svedok je 

sasvim decidirano odgovorio: „Niko nam ne bi mogao mimo 

Salapure izdavati naređenje“ (S.47, S.30). 25 

25 To je Erdemović rekao prema srpskohrvatskoj verziji, a u verziji na 

engleskom jeziku stoji: „Nobody else could give us any orders“ (,,Niko drugi 

ne bi nam mogao izdavati bilo kakvo naređenje’’). 

133

Ako je Erdemović govorio istinu, onda ne postoji nikakvo 

objašnjenje za to što Salapura uopšte nije optužen, niti čak samo 

saslušan. On nikako nije „mala riba“ kako je organ optužbe u 

vezi sa Markom Boškićem izjavio kada je odbio da se on prebaci 

iz SAD u Hag. A, ako Erdemović nije rekao istinu o Salapuri, 

njegova priča predstavlja lažan iskaz. Međutim, ova priča se 

uvek iznova pojavljivala u nekoliko sudskih procesa u Tribunalu 

kao ključni dokaz za genocid nad bosanskim muslimanima. Sa 

njom je obrazložena i međunarodna poternica za Karadžićem i 

Mladićem. Pukovnik Salapura, međutim, izgleda ovom pričom 

nije dovoljno „opterećen“? Nije li to zaista zanimlijvo? 

Osmog i 9. juna 2004. godine Petar Salapura je nastupio u 

Hagu kao svedok odbrane u jednom drugom procesu: u procesu 

protiv Vidoja Blagojevića i Dragana Jokića, dvojice visokih oficira 

bosansko-srpske vojske. Njegov iskaz je pred ovim sudom 

imao samo daleku vezu sa pričom Dražena Erdemovića. On je 

naime čuo o ovoj priči tek kada se ona pojavila u medijima, 

tvrdio je u svom iskazu nekadašnji šef službe izviđanja i obaveštavanja 

bosansko-srpske vojske. Što se tiče akcije Desetog diverzantskog 

odreda, on je samo mogao u svojoj funkciji kao šef 

obaveštavanja i izviđanja da iznosi predloge i daje preporuke. 

Inače, on kao obaveštajni oficir ove jedinice nije mogao da izdaje 

nikakva naređenja. Kome treba sada verovati? Salapura ga je 

navodno lično degradirao – u više navrata izjavio je Erdemović. 

On nije imao nikakvu nadležnost da izdaje naređenja ovoj jedinici, 

kaže Salapura. On je samo mogao da daje predloge i naloge 

za izviđačke akcije ove specijalne jedinice (11, S.10524). Sada 

se, međutim, Salapura nalazi pod zakletvom na „Mestu istine“ 

i niko mu ne postavlja pitanje o ovome ili onome. Da li je on 

zaista degradirao vodnika Erdemovića zbog toga što je ovaj u 

avgustu 1994. pustio da pobegne jedan uhvaćeni hrvatski vojni 

policajac? Ili iz nekog drugog razloga? Desetak puta krunski 

134

svedok Erdemović je tvrdio da ga je Salapura lično degradirao i 

da je njegova jedinica bila direktno podređena njemu: takav Erdemovićev 

iskaz je u pet krivičnih postupaka bio važan dokazni 

materijal i sada nikome na pamet ne pada da suoči svedoka Salapuru 

sa takvim tvrđenjima Erdemovića kao krunskog svedoka. 

Kako je uopšte mogućno da niko toliko stvari ne želi da sazna? 

Čudan neki sud, zaista. 

Izgleda da je i advokatu Mihailu Karnavasu samom bilo 

čudno što organi optužbe dosad nisu pokazali nikakvo zanimanje 

za svedoka Petra Salapuru da bilo šta čuju od njega. Karnavas 

je bio branilac Blagojevića i upitao svog svedoka da li 

organi optužbe uopšte znaju išta o njemu, da li su ikada želeli da 

saznaju šta on ima da, na osnovu funkcije koju je obavljao, kaže 

o Srebrenici i o Desetom diverzantskom odredu. Ne, odgovorio 

je Salapura, ističući da nadležni organi uopšte nisu pokazali nikakvo 

zanimanje za njega (11.S.10520). 26 

Salapura zatim izveštava o tome šta mu je poznato o ulozi 

Desete diverzantske jedinice u zauzimanju Srebrenice. Sve u 

svemu, ništa posebno. I o saobraćajnom udesu transportera u kojem 

se nalazio šef čete Pelemiš on zna takođe nešto da kaže. Jer, 

vojnik je poginuo, to mu je poznato, nekoliko je njih povređeno, 

jedan od njih je bio i sam šef čete. Trinaestog jula Salapura je 

telefonirao vlaseničkom kampu. Želeo je da razgovara sa šefom 

čete Pelemišom, ali uzalud. Zbog povreda Pelemiš je morao na 

lečenje, tako mu je na telefonu rekao jedan vojnik. U kampu su 

26 Salapura se pokazuje kao skroman. Naravno, on zna da ga organi optužbe 

svrstavaju u bosansko-srpski „zajednički zločinački poduhvat“, u jedno kriminalno 

udruženje koje se, sa generalom Ratkom Mladićem na čelu, navodi u 

nekoliko optužnica i nastavlja kao „work in progress“. Ko jednom pripada 

toj grupi, ima status osumnjičenog i da li će se ili ne jednog dana pojaviti kao 

optuženi, zna on isto tako malo kao i izvesni gospodin K. u romanu „Proces“ 

Franca Kafke. 

135

ili samo stražari, svi vojnici su bili odsutni, dobili su slobodno, 

svi su imali deset dana odmora (11.S.522f). 

Tužilac Peter Mekloski ne može da veruje. Kada je sledećeg 

dana dobio reč u unakrsnom ispitivanju, već prvim pitanjem 

je hteo da uhvati svedoka u klješta: da li on tvrdi da su pripadnici 

Desetog diverzantskog odreda, koji su učestvovali u masovnom 

ubistvu na farmi Branjevo, dobili slobodno, da su, u stvari, bili 

na odmoru kada su ubijali. Da, potvrdio je svedok. Otkuda on 

to zna, upitao je Mekloski. Verovatno je tužilac očekivao da će 

se svedok ponovo pozvati na telefonski razgovor sa nekim od 

vojnika. Bila bi to laka igra. Međutim, Salapura je imao za svoje 

tvrđenje i jedan drugi izvor: 

Salapura: „Kada sam se vratio na svoj komandni položaj u 

Han Pijesak, doznao sam da su delovi jedinice koji su učestvovali 

u borbama oko Srebrenice dobili slobodno i imali dozvolu 

da krenu na dopust. Komandant (Desetog diverzantskog odreda) 

bio je povređen i nedostajao je zbog bolesti a ostatak jedinice je 

dobio slobodno. Samo su stražari ostali na položaju.’’ 

Mekloski: ,,A, kada ste došli do ove informacije?’’ 

Salapura: ,,Trinaestog, trinaestog jula ujutru.’’ 

(12, S.10582) 

Mekloski čini sve mogućne napore da bi pokolebao svedoka 

i učinio ga nesigurnim kako bi ga naveo da relativizuje svoje 

tvrđenje, ali ovaj odgovara najtačnije što je mogao na svako 

pitanje i tužilac mora da se s tim pomiri: na dan 16. jula 1995. 

osmorica koji su bili prisutni u Pilici, već su nekoliko dana imali 

odmor, kao i ostali pripadnici Desetog diverzantskog odreda 

koji su učestvovali u zauzimanju Srebrenice. 

Uostalom pukovnik Salapura je na taj način u svojstvu svedoka 

potvrdio ono što je šef čete Milorad Pelemiš 2005. već 

izjavio u intervjuu listu Nezavisne novine: „Ujutro 12. jula do- 

136

ili smo naređenje da smo slobodni do 22. jula i da ljudi idu na 

odmor, pošto smo bili angažovani već 15-20 dana.“. 27 

I svedok Dragan Todorović, iako sasvim uopšteno, spominje 

da je 15. jula 1995. nekoliko vojnika otišlo pošto je dobilo 

slobodno i jedinica je trebalo ponovo da se okupi 18. ili 19. jula 

(13, S.14045). 

Čudno je da krunski svedok Erdemović u svojih desetak 

iskaza odlazak na odmor ne spominje ni jednom jedinom reči, 

nijedan jedini put. Tužiocu Mekloskiju mora da je to palo u oči, 

jer ipak je bio prisutan većini Erdemovićevih saslušanja. Kako 

je mogao sebi da objasni to ćutanje Erdemovića o odlasku na odmor 

i angažovanju jedinice 15. jula 1995. u kojem je on, prema 

Todoroviću, učestvovao, dan pre masakra na farmi Branjevo? 

Da li će konačno posumnjati u verodostojnost svog krunskog 

svedoka? Ne, to se neće dogoditi. 

Šta je, međutim, proisteklo iz svih ovih čudnih stvari, da li 

je trebalo sve to usaglasiti i kako? Kako se mogla okupiti ova 

grupa, ovih osam počinilaca pokolja, koji su pripadali, doduše, 

Desetom diverzantskom odredu, ali su na dan zločina imali odmor 

i bili slobodni čak deset dana? Pogledajmo sada pažljlivo 

tablu na kojoj ćemo poređati sva saznanja do kojih se može doći 

na osnovu iskaza svedoka Todorovića i Salapure i iz kasnijih 

priznanja samog krunskog svedoka Erdemovića: 

Izvesni Dragomir Pećanac, major bezbednosti u pratnji generala 

Mladića, pojavljuje se 15. jula 1995. popodne u kampu 

Vlasenica. Šef čete Pelemiš je odsutan. Pećanac nema nikakve 

nadležnosti da izdaje naređenja Desetom diverzantskom odredu. 

Ipak, zahteva od Zorana Obrenovića i kasnije Brana Gojkovića, 

od obojice običnih, prostih vojnika, da mu stave na raspola- 

27 ,,Bili smo profesionalci, a ne plaćenici“, Nezavisne novine, 21. novembar 

2005. 

137

ganje nekoliko vojnika za izvršenje neke akcije. U kampu ima 

samo malo vojnika pošto su na odmoru. Posle žestoke rasprave, 

u toku koje je Obrenović odbio zahtev, Gojković je prihvatio 

nalog i sakupio jednu grupu od sedam-osam vojnika. Iako nije 

imao nikakav čin, morao je nekako da ih okupi. Jedan od njih 

je bio vođa odreda Franc Kos koji je kao najstariji po činu u 

grupi potpisao priznanicu o prijemu uobičajene opreme – oružja, 

municije i provijanta. Sa izvesnim zakašnjenjem, ovoj grupi 

se priključio i Erdemović. Grupa ulazi u ,,folksvagen’’ kombi i 

napušta kamp. Čini se da bi to mogla biti ista grupa počinilaca 

pokolja koju poznajemo iz Erdemovićeve priče. I tužilac usmerava 

saslušanje svedoka u tom pravcu. Doduše, Erdemović je u 

svom iskazu govorio o maslinastozelenom kombiju a Todorović 

o crnom minibusu, ali je mogućno da je bilo jedan, bilo drugi pogrešio. 

Oprema koja je izdata Francu Kosu, uključujući tu i puškomitraljez 

M-86, izgleda da je ista kojom je raspolagala grupa 

počinilaca pokolja na farmi Branjevo. S druge strane, reč je o 

standardnoj opremi, smatra Todorović, koji to svakako može da 

zna. Ipak, izgleda da ova ekipa nije identična sa grupom počinilaca 

pošto je Todorović naveo imena dva vojnika koja Todorović 

uopšte nije spomenuo. I ovde bi Todorović možda bio taj koji je 

pogrešio. Kad ne bi samo postojala ta razlika. Kombi sa Kosom 

i Erdemovićem, koji je Todorović posmatrao, napustio je kamp 

15. jula 1995. popodne. Erdemović, međutim, ulazi u kombi koji 

ga odvozi na farmu Branjevo 16. jula 1995. ujutru. Tu ne pomaže 

ni redakcijska intervencija jednog Mirka Klarina. 

Šta se, dakle, desilo sa grupom od osam vojnika koji se nalaze 

na dopustu i, uprkos tome, zaputili su se u kamp i, kao unajmljeni, 

okupili se, u odsustvu vođe njihove jedinice, po nalogu 

nekakvog majora, radi nekakve akcije u slobodnom vremenu? 

Da li majora Pećanca, koji nije bio pretpostavljeni ovih vojnika 

i koji je danas kao u zemlju propao? 

138

Kako bilo da bilo, iako je bio slobodan, na dopustu, Erdemović 

je došao u kamp umesto da ode kući i obiđe ženu i dete? 

Da li je možda u pitanju bio nekakav prekovremeni rad, prilika 

da se nešto vanredno zaradi? I, kakva je to četa u kojoj je ukinut 

redosled činova, u koju spadaju jedan poručnik i jedan vodnik, 

a glavnu reč u njoj ima prost vojnik bez ikakvog čina, koji je, 

uz sve to, još i grupu okupio? Kakve uopšte još ova grupa ima 

veze sa vojnom komandom, sa strukturom komandovanja i sa 

komandnim lancem? Nikakve. U pitanju je očigledno gomila 

kriminalnih plaćenika. Kako se, međutim, može znati da je ona 

delovala na osnovu naređenja generala Ratka Mladića? Zašto bi 

uopšte morala da deluje na osnovu nečije komande, uz to još u 

slobodno vreme, takoreći? Da li uopšte neko još želi da to sazna 

i razjasni? Ako želi, gde su onda drugi pripadnici ove plaćeničke 

gomile? Zašto niko ne želi da jednom i njih sasluša? 

PRVI I POSLEDNJI PUT 

Pitanje gde su saučesnici Dražena Erdemovića i kada će 

biti izvedeni pred sud, prvi put je postavljeno na pretresu 19. novembra 

1996. Biće to, međutim, i poslednji put da jedan sudija 

postavlja takvo pitanje. Pogledajmo sada, stoga, ovu stvar nešto 

podrobnije. 

Pred sudijama Klod Džorda (predsedavajući), Elizabet Odio 

Benito i Fuad Riad iznose tužioci Erik Ostberg i Mark Harmon, 

u prisustvu advokata Jovana Babića, dokaze koje imaju da iznesu 

protiv Dražena Erdemovića u guilty-plea postupku. Njihov 

najvažniji svedok je istražilac Žan Rene Rues. Predmet njegovog 

iskaza je priznanje iskamčeno od Erdemovića, kao i rezulta- 

139

ti njegove istrage na mestu događaja opisanog u priznanju. Kao 

dokazni materijal podneo je izveštaj sa obdukcije 153 ekshumirana 

leša, fotografije i nekoliko satelitskih snimaka američke 

tajne službe koji bi trebalo da imaju nepobitnu vrednost. Rues 

ukratko iznosi Erdemovićevo priznanje i objašnjava dokazni 

materijal. Sudije, međutim, žele da saznaju više, postavljaju pitanja 

o različitim detaljima i kao odgovor dobijaju izjave i objašnjenja 

kao što je ovo: 

Rues: ,,Koliko sam mogao saznati na osnovu nalaza u 

istrazi i na osnovu onoga što smo inače učinili u ovom slučaju, 

sećam se, osnova za ovu informaciju jeste ono što nam je rekao 

Erdemović. To je naš jedini izvor.“ (3,S.150) 

Predsedavajući sudija se raspituje za pojedinosti o vrsti Desetog 

diverzantskog odreda i ponovo dobija takav odgovor: 

Rues: „Sve što vam mogu ja reći o ovoj jedinici zasniva 

se na iskazima Erdemovića. Ja ne znam da li je ovaj odred bio 

sastavljen od dobrovoljaca ili da li su ti ljudi prinudno mobilisani 

za ovu jedinicu. Dražen Erdemović nam je samo ispričao o 

svojoj vlastitoj situaciji“. (3, S.152) 

Zapanjujuće je u kojoj meri Rues kao istražilac optužbe ne 

želi da sazna ništa drugo osim onoga što Erdemović želi da ispriča. 

Da li on, na primer, zaista ne zna da je, kad je o Desetom 

diverzantskom odredu Vojske Republike Srpske reč, u pitanju 

plaćenička jedinica? Za sudije zaista nije to sve jednostavno, jer 

prvi put vode guilty-plea postupak, u kojem kao jedinu osnovu 

za presudu moraju da imaju samo i jedino priznanje optuženog. 

Stoga je sudijama dobrodošlo uveravanje istražilaca koje im 

pruža umesto odgovora. On ne misli da je Erdemović pred njim 

sakrio bilo kakvu informaciju – kaže Rues (3, S.153). Otkuda 

on to zna, možda bi mogao neko da ga pita, ali on svakako to 

ne zna, već samo veruje. „Nema nikakve protivrečnosti između 

onoga što je Erdemović rekao i onoga što smo, nezavisno 

140

od toga, otkrili u toku naše istrage. Nema ničega što protivreči 

onome što je on rekao. Na sve teme koje smo načeli on nam je 

pružio punu informaciju“ (Ibid). 

Bilo kako bilo, teško da bi sudije igde tako brzo napustile 

ideju da priznanje jednog jedinog počinioca zlodela može biti 

dovoljan dokaz. Utoliko pre što je reč o jednom tako teškom i 

velikom zločinu. Možda bi, dakle, predsedavajući sudija iz opreznosti 

mogao poželiti da sazna nisu li možda u toku i neke druge 

istražne radnje koje se odnose na Erdemovića i njegove pretpostavljene. 

„Međutim, vaša visosti, potvrđuje tužilac Harmon, 

naše su istrage sasvim sigurno bile sveobuhvatne“ (3.S.154). 

Ove istražne radnje, ističe dalje tužilac, bile su usredsređene na 

nekoliko najistaknutijih pojedinaca odgovornih za streljanja u 

Srebrenici i okolini. Predsedavajući sudija se zahvaljuje i izgleda 

da je njegova radoznalost smirena. Tada se, međutim, za reč 

javlja sudija Riad koji pokazuje hrabrost da samo trenutak kasnije 

postavi dalje pitanje. Šta je sa neposrednim Erdemovićevim 

pretpostavljenim, želeo je on da sazna. Sa onim koji je kontrolisao 

zbivanja na poljoprivrednom dobru Branjevo (3, S.160). Sudija 

misli, naravno, na Brana Gojkovića o kojem je Erdemović 

uvek iznova govorio kao o komandantu. Istražilac ne odgovara 

sudiji na pitanje koje mu je on postavio već dolazi do sledećeg 

razgovora: 

Istražilac Rues: ,,Imena počinilaca su navedena već u toku 

javnog pretresa u julu. Dražen Erdemović je uvek navodio imena 

učesnika u ovom zločinu, tj, navodio nam je imena svojih 

drugara, imena ljudi koji su učestvovali u zločinu.’’ 

Sudija Riad: ,,A, kako stoji stvar sa pretpostavljenima, da li 

vam je rekao ko su bili njegovi pretpostavljeni?’’ 

Istražilac Rues: ,,Da, on je naveo imena vođe streljačkog 

odreda kao i sedam drugih pripadnika ove jedinice.’’ 

141

Sudija Riad: ,, Šef ove jedinice, gde je on? Šta mi znamo o 

njemu?’’ 

Istražilac Rues: ,,Biće da je sada još u Bijeljini.’’ 

Sudija Riad: ,, Zar ne bi trebalo pokrenuti istragu o tome? 

Možda gospodin Harmon može da nam odgovori. Mogu li da 

ponovim pitanje?’’ 

Tužilac Harmon: ,,Da, molim, vaša visosti.’’ 

Sudija Riad: ,,Kad je reč o Erdemovićevim pretpostavljenima 

ili o njegovom neposrednom pretpostavljenom, da li imate 

bilo kakvu informaciju o njima i da li je pokrenuta istraga?’’ 

Tužilac Harmon: ,,Na osnovu informacije koju nam je pružio 

gospodin Erdemović, mogli smo da identifikujemo neke od 

pretpostavljenih i koncentrišemo našu istragu na ova lica kao i 

na druga. Kako sam već ranije rekao, vaša visosti, naše istražne 

radnje o ovim događajima su u toku. Još nisu okončane.’’ 

(3.S.160) 

Sudija Riad se zahvaljuje i tužilac misli da je na ovaj način 

izbegao da pruži adekvatan odgovor. Predsedavajući sudija je, 

međutim, oprezan i želi da dopuni pitanje svog kolege. U ime 

svog kolege on želi da istakne da su iznenađeni što još nikakva 

optužba nije podignuta protiv ovih ljudi, na primer, protiv vođe 

streljačkog odreda. 

Sudija Džorda: ,,Želeo bih da dopunim pitanje mog kolege, 

gospodine tužioče. Ipak je prilično čudno što ovde sedi samo 

gospodin Dražen Erdemović na optuženičkoj klupi pošto je sam 

priznao zločin koji je počinio, ali vi sada u krajnjoj liniji izjavama 

Dražena Erdemovića pridajete veliku važnost i ovaj pretres 

počiva velikim delom na njegovim izjavama, nije li zaista prilično 

čudno što, uprkos optužbama, ni protiv jednog od ovih ljudi, 

na primer, protiv komandira streljačke jedinice, nisu preduzete 

nikakve sudske mere. Dosad sam isključivo govorio o potporučniku. 

Moglo bi se ići znatno dalje i šire (u komandnom lancu). To 

142

je vaš posao, to nije posao sudija. Međutim, kad je reč o pripadnicima 

streljačkog odreda, o drugim počiniocima, Dražen Erdemović 

je tu, mi ćemo ga osuditi i to je normalno da će on biti 

osuđen, ali šta je sa drugim članovima streljačke družine? Vi ste 

zaista pridavali suviše važnosti i verodostojnosti izjavama Dražena 

Erdemovića kad je on davao iskaze protiv sebe, nije li čudno 

– više ne govorim samo o potporučniku – jer u vezi s tim vi ste 

već dali odgovarajući odgovor, ali kad je reč o drugim članovima 

streljačke komande – o komandiru streljačke družine, da li je 

on identifikovan? Da li je njegovo ime poznato? Tribunal mora 

da postavi ova pitanja. Još jednom, gospodine tužioče, to što 

postavljam takva pitanja uopšte nema nikakve veze sa kritičkim 

pogledom na način rada vašeg odeljenja, ali mi moramo suditi 

tim ljudima. A, da bi se jednom čoveku sudilo, moramo mu suditi 

u celokupnom kontekstu onih događaja koji su se odigrali. (3.S. 

174f), (http:/www.un.org/icty/transf22/961109.IT.htm.S.165) 

Skoro ponizno moli sudija tužioca da obavlja svoju dužnost 

i optuži druge počinioce pokolja i time izaziva tužioce da 

razjasne šta se ovde zapravo događa. Tužilac smatra da bi, na 

osnovu podnetih dokaza, moglo da se vidi ko je bio Erdemović 

i kakva je bila njegova uloga u celom događaju bez ikakvih 

daljih istraživanja njegovih odnosa sa drugim osobama. Što se 

tiče samog pitanja kada organi optužbe nameravaju da podignu 

optužbe protiv drugih lica, on je morao da kaže da se u njegovim 

organima, samo se po sebi razume, o tome raspravlja. Međutim, 

on bi više voleo da se o tome zasad javno ne govori – izjavio je 

gospodin Harmon. To se sve javnosti uopšte ne tiče! Upravo 

tako se moglo čuti. 

Njegov odgovor treba zabeležiti, kaže predsedavajući sudija 

Klod Džorda tužiocu Marku Harmonu (3.S.175). To je 19. 

novembar 1996. Da li je njegova beležnica još sačuvana? 

143

PRESUDA 

Na dan 29. novembra 1996. godine sudije prvog krivičnog 

odeljenja Tribunala, Klod Džorda kao predsedavajući, Elizabet 

Odio Benito i Fuad Riad, bosanskom Hrvatu Draženu Erdemoviću 

su zbog „zločina protiv čovečnosti“ izrekli kaznu od deset 

godina zatvora. Mora da se Erdemović užasno osećao. Priznao 

je sam da je svojeručno ubio između 70 i 100 zatvorenika, što 

znači da je za svakih sedam do deset lično streljanih dobio po 

jednu godinu zatvora. Dražen Erdemović se, međutim, žalio pošto 

mu navodno nisu bili dovoljno razjašnjeni modaliteti u postupku 

izjašnjavanja o vlastitoj krivici (guilty-plea) i stoga je on 

pogrešno, u zabludi, priznao krivicu da je počinio „zločin protiv 

čovečanosti“. To je priznanje krivice koje eksplicitno uključuje 

i krivicu za ubistvo. Međutim, on je mogao da bira da li će se 

opredeliti da je kriv za „zločin protiv čovečnosti“ ili „za kršenje 

zakona i običaja vođenja rata“. 

Sa obrazloženjem da Dražen Erdemović nije bio korektno 

i dovoljno obavešten o svojim pravima, njegova odbrana je 23. 

decembra 1996. godine uložila žalbu na presudu i žalbeno veće 

je 7. oktobra 1997. odlučilo da predmet vrati prvoj instanci, kako 

bi Dražen Erdemović mogao da se izjasni za priznanje prave 

krivice. U toku novog pretresa tužilac je povukao tačku optužbe 

zbog „zločina protiv čovečnosti“ i 14. januara 1998. godine 

Dražen Erdemović se izjasnio da je kriv za tačku optužnice koja 

glasi da je odgovoran za „kršenje zakona i običaja vođenja rata“. 

Petog marta 1998. izrečena mu je presuda i određena kazna zatvora 

od pet godina. Za nekoga kome je u izgled stavljen mogućni 

krivičnopravni imunitet, kako se moglo razabrati iz članka 

Reno Žirara u listu Le Figaro, i ova neverovatno blaga presuda 

morala je biti razočaranje. 

144

Presuda u drugoj istanci od 5. marta 1998. godine sudije 

Florans Ndepele Mvahande (Mwachande) Mumba, Mohameda 

Šahabudena (Shahabuddeen) i Vanga Tieja (Wanga Tiey) ostaje 

zanimljiva lektira, posebno poglavlja 16 i 17: „Okolnosti za 

ublažavanje kazne“ i „Prinuda“. Čak i za pravno neupućene, za 

laike, ova čudnovato blaga presuda obrazlaže se na neobičan način. 

U obrazloženju se čak može pročitati i ovo: 

„Optuženi je svršeni bravar i uvučen je u vrtlog nasilja koje 

je preplavilo nekadašnju Jugoslaviju. On je bio opredeljen za 

miroljubiva uverenja i izjašnjavao se protiv rata i nacionalizma. 

Izjavio je da je morao da stupi u bosansko-srpsku vojsku da bi 

mogao da prehrani svoju porodicu. U julu 1995. bio je običan 

vojnik u Desetom diverzantskom odredu u kojem nije imao nikakav 

komandni položaj. Izuzimajući dvomesečni period kada 

je bio vodnik u ovoj jedinici, Erdemović je bio običan vojnik 

koji se držao na distanci i odbijao da zauzme stranu bilo koje 

etničke grupe dokazujući to činjenicom da je protiv volje bio čas 

pripadnik Vojske Republike BiH, čas pripadnik Hrvatskog vijeća 

odbrane (HVO), čas Vojske Republike Srpske (VRS). Mogućnost 

da se kod njega radi o vojniku koji je vojevao za novac, „vojnik 

sreće“ (soldier of fortune), o plaćeniku, nema potvrde ni sa jedne 

strane.’’ 

Uvučen u vrtlog nasilja (sudije su se očigledno čuvale toga 

da upotrebe izraz građanski rat) ovaj „pacifista iz ubeđenja“, 

Dražen Erdemović, nije znao ništa bolje da učini do da isprobava 

jednu za drugom vojske svih zaraćenih strana. To opet nikako 

ne treba da znači da je bio „vojnik sreće“ (plaćenik). Kakva reč 

za plaćenika, što je on nesumljivo bio! Dalje, sudije kao okolnost 

za ublažavanje kazne prihvataju da je Erdemović učestvovao 

u pokolju kao običan, prost vojnik (a private), pošto je navodno 

samo dva meseca imao službeni čin vodnika. Čitava priča 

o degradaciji ostaje na taj način, iz tog ugla posmatrana, samo 

145

lepa priča. Jer, kako je običan, prost vojnik mogao da se uopšte 

suprotstavi naređenju komandanta Gojkovića da ubija. „Sud 

nalazi da je postojala realna opasnost da optuženi bude ubijen 

ukoliko ne bi poštovao naređenje pretpostavljenog. On je izneo 

stav i priznao da u ovakvoj situaciji nije imao nikakav drugi izbor: 

morao je da ubija ili bi sam bio ubijen“. Dalja ublažavajuća 

okolnost je sam karakter optuženog. Krivični sud navodi stav 

odbrane prema kojem je Erdemović zapravo žrtva ratnog vihora 

i žrtva vlastitih dela („a victim of the whirlwind of war and a 

victim of his own deeds“) i moralo bi se imati srce od kamena 

pa da mu se takvo držanje ne odobrava. Da li bi, međutim, i bez 

Erdemovića i njegovih drugara bilo ovakvog „ratnog vihora“ i 

ovakvih „vrtloga“ u bosanskom građanskom ratu? Ko želi to da 

sazna ako ne sudije? Međutim, ono što sudije dalje žele da znaju 

jeste da je Erdemović spasavao srpske civile iz regiona Tuzla i 

prebacivao ih u Republiku Srpsku, dokazujući na taj način da 

je dobar čovek. Pružanjem ovakve vrste pomoći u bosanskom 

građanskom ratu takvi dobri ljudi na svim stranama su dobro 

zarađivali, i to je istina. Da nije mogao dobro da zaradi, dobri 

Erdemović svakako ne bi ni došao u ovaj vihor, već bi zarađivao 

negde u nekom drugom ratu. 

Ono što se najviše uzima kao ublažavajuća i olakšavajuća 

okolnost za izricanje kazne jeste saradnja optuženog sa organima 

otpužbe. U tome se pohvale sudija potpuno poklapaju sa 

pohvalama tužioca: 

„Spremnost Dražena Erdemovića na saradnju bila je apsolutno 

izvanredna“. 

To su reči koje tužilac retko izriče o jednom optuženom. 

Sudije pokušavaju koliko je još uopšte moguće čak da prevaziđu 

i samog tužioca pošto pohvalno spominju da je optuženi 

identifikovao kako svoje pretpostavljene, tako svoje saradnike 

(his commanders and fellow executioners). Čovek može 

146

samo da se upita, čemu sve to. Da možda oni neće biti slučajno 

uhapšeni i izručeni Tribunalu? Sedmi je oktobar 1998. i godina 

dana je prošla otkad je sudija Klod Džorda zabeležio u svoj 

notes da bi uskoro protiv identifikovanih saučesnika trebalo 

podići optužbe. 

FRANCUSKA VEZA 

Dvadesetpetog avgusta 2003. Dražen Erdemović je svedok 

optužbe u procesu protiv poslednjeg jugoslovenskog predsednika 

Slobodana Miloševića. Kao i obično, krunski svedok je svojim 

iskazom teretio osobe optužene za genocid. On sam, kao 

neposredni učesnik u masovnom ubistvu, koje je u Tribunalu 

proglašeno za genocid, uopšte nije optužen za genocid, niti za 

ubistvo, iako je prema ličnom priznanju streljao između 70 i 100 

zarobljenika, već samo za „kršenje zakona i običaja ratovanja“. 

Međutim, on je smeo da tereti ličnosti kao što su general Krstić, 

Milošević i druge da su krivi za genocid, a oni o njegovom zlodelu 

na farmi Branjevo nisu ni znali. 

Iz razloga koji su razjašnjeni na zatvorenoj sednici saslušanje 

krunskog svedoka u sudskom procesu Miloševiću 25. avgusta 

2003. brzo je okončano. Ova žurba izgleda ima veze sa 

njegovom aktivnošću, kako smo mogli čuti, pre nego što je slika 

na monitoru u sudskoj dvorani zatamnjena, sa bilo kakvom 

aktivnošću u bilo kojoj zemlji u kojoj je on sa novim identitetom 

i rasterećenom savešću živeo kao slobodan čovek, kako 

se to kaže, vodio novu egzistenciju i tu i tamo dolazio u Hag 

na „Mesto istine“, gde je najbolje mogao da iznosi svoju priču 

sa elektronski izopačenim glasom, zaštićen iza španskog zida. 

147

Jer, Dražen Erdemović je zaštićeni svedok i mi prepoznajemo 

njegovo iskrivljeno lice samo zahvaljujući pretresima na kojima 

je nastupao kao optuženi. Da li u ovoj svojoj drugoj, novoj egzistenciji, 

zarađuje novac kao bravar, što mu je profesija, koju je 

stekao u propaloj Jugoslaviji i nikada je nije upražnjavao, jer je 

kao plaćenik u građanskom ratu mnogo bolje prolazio? 

Tužilac Džefri Najs brzo prelazi na stvar. Začuđujuće, međutim, 

glasi njegovo prvo pitanje o tome šta krunski svedok misli 

o tvrđenju da je francuska tajna služba imala nekakve veze 

sa ubistvima u Srebrenici. Optuženi Milošević je, naime, nagovestio 

takvu mogućnost. Ne, rekao je Erdemović odlučno, tvrdeći 

da on o tome ništa ne zna, i time je ova iznenađujuća tema 

apsolvirana (8a, S.25123f). U svojim daljim pitanjima Najs se 

bavio rutinskim stvarima, stavljajući naglasak na poznate težišne 

tačke priče krunskog svedoka. Ovaj je pak isto tako rutinski 

odgovarao na pojedina pitanja ili samo uzvraćao da on to ne 

zna. Cilj tužioca je da izvuče od krunskog svedoka iskaze koji bi 

ukazivali na učešće Beograda u ratnim zbivanjima u Bosni, jer 

je smisao celog pretresa da se obezbede dokazi da je Milošević 

saučesnik i sukrivac za genocid nad bosanskim muslimanima. 

Rezultat je ipak veoma mršav i slab. Nigde u Bosni nije video 

vojnike ili policajce ili pripadnike tajne službe iz Srbije, izjavio 

je Erdemović. Razna podrška druge vrste iz Beograda Srbima u 

Bosni, koju on želi da potvrdi, jedva da je vredna spomena. Najvišu 

tačku njegovo saslušanje dostiže u glavnom pretresu kada 

mu je glavni tužilac Najs predočio ugovor o angažovanju krunskog 

svedoka kao plaćenika iz koga se vidi da je imao službeni 

čin vodnika (8a, S.25166). 28 

Tada je optuženi Slobodan Milošević dobio priliku za 

veoma kratko unakrsno ispitivanje. Ono će pre svega ostati u 

28 Videti poglavlje „Čin i moral“. 

148

pamćenju po pitanjima koja on krunskom svedoku nije smeo 

da postavlja. Međutim, i pitanja na koja krunski svedok nije želeo 

da odgovori – vredna su pažnje. U sećanju će ostati kako je 

predsedavajući sudija Ričard Mej intervenisao svaki put kada 

bi pitanje optuženog navodno išlo suviše daleko ili ugrožavalo 

verodostojnost krunskog svedoka. 

Slobodan Milošević je već imao iza sebe bolja unakrsna 

ispitivanja u kojima zaštitna ruka sudije nije mogla da spreči 

blamažu svedoka optužbe. Značajno mesto u unakrsnom ispitivanju 

zauzima u međuvremenu u zaborav pala afera koja je 

uoči Miloševićevog rušenja bila na prvim stranicama medija 

– špijunska afera poznata pod imenom „Pauk“. Mnoga pitanja 

krunskom svedoku imala su veze sa ovom aferom i Milošević je 

mnogo vremena posvetio u unakrsnom ispitivanju upravo njoj, 

iako mu je vreme bilo veoma ograničeno. Ipak, nije mogao mnogo 

postići sa ovim svedokom. 

Na dan 11. novembra 1999. u Beogradu su uhapšeni Jugoslav 

Petrušić, Milorad Pelemiš, Branko Vlačo, Rade Petrović i 

Slobodan Orašanin. Reč je o onom istom Pelemišu koji je bio 

šef čete Desetog diverzantskog odreda bosansko-srpske vojske 

i, prema Erdemovićevom iskazu, izdavao naređenja za masovno 

ubistvo na poljoprivrednom dobru Branjevo. Pod imenom 

„Pauk“ ova grupa je, prema isto tako nekoliko varijanti, pripremala 

atentat na predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Osim 

toga, pripadnici ove grupe su, navodno po nalogu francuske 

tajne službe, u proteklom desetogodišnjem periodu sprovodili 

terorističke akcije, napade, ubistva i druge zločine, na primer u 

Srebrenici, na Kosovu i drugim mestima. Kao tadašnji ministar 

informisanja Goran Matić je na konferenciji za štampu 25. novembra 

1999. saopštio da je ova grupa boravila za vreme NATO 

rata protiv SRJ na Kosovu i počinila mnoge zločine nad alban- 

149

skim civilnim stanovništvom da bi krivica bila svaljena na jugoslovensko 

rukovodstvo. Prema Matiću, uhapšeni pripadnici Desetog 

diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske, pripadnici 

jedne multietničke jedinice, snose odgovornost za ratne zločine 

u Srebrenici 1995. i nalaze se pod kontrolom francuske obaveštajne 

službe. Konkretno, Matić je spomenuo ubistvo 1.200 muslimanskih 

civila upravo kako je Erdemović priznao. 29 

Jugoslav Petrušić, poznat još kao „Colonel Yugo Dominik“, 

nekadašnji je pripadnik Legije stranaca, ima dvostruko, francusko-jugoslovensko 

državljanstvo. Petrušić tvrdi da je bio u službi 

francuske tajne službe „La Direction generale de la securite 

exterieur“ (DST), što je veoma verovatno, iako to Francuska nikad 

nije zvanično potvrdila. 30 

Kako Matić dalje navodi, Petrušić je 1996, dakle, posle 

okončanja ratnih zbivanja u Bosni, po nalogu francuske tajne 

službe i u saradnji sa Miloradom Pelemišom, okupio oko 80 plaćenika 

u Bosni i odveo ih u Zair (Kongo) da bi se tamo u građanskom 

ratu borili na strani tadašnjeg predsednika Mobutua. Celu 

stvar je navodno finansirala francuska telekomunikaciona firma 

„Geolink“ o čemu vlada u Beogradu ima dokaze. 31 

Cela afera, poznata još i pod imenom „Francuska veza“, 

u stvari je neprozirno klupko istina, poluistina i fantazija, kao 

29 Uporedi između ostalog „Čudesni svet špijunaže, Afera ’Pauk’”, u nedeljniku 

Vreme, Beograd, 4. decembar 1999. 

30 U procesu nekadašnjem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću, 7. 

septembra 2007, svedok Branko Gajić, nekadašnji zamenik bivšeg šefa jugoslovenske 

kontraobaveštajne službe, potvrdio je da je, prema saznanju njegove 

službe, Jugoslav Petrušić od 1986. radio za francusku tajnu službu. 

31 O učešću Petrušića i Pelemiša i drugih plaćenika iz Desetog diverzantskog 

odreda u ratnim akcijama u Kongu, u organizaciji francuske tajne 

službe, izveštavalo je nekoliko francuskih listova kao što su Le Monde 

30.novembra 1999. i Liberation 3.decembra 1999. 

150

što je uvek slučaj u situacijama u koje su umešani prsti tajnih 

službi. Šta je sve Beograd želeo da naduvavanjem ove „francuske 

veze“ odnosno „francuskog traga“ signalizira Parizu? Koliko 

je pouzdana osnova za tvrđenje da su bivši legionari Legije 

stranaca po nalogu francuske tajne službe inscenirali ubistvo u 

Srebrenici? Da li bi saslušanje svih poznatih počinilaca možda 

moglo da baci više svetlosti na postojeću tamu, što sve dosad 

nije bio, niti je sada slučaj. Ostaju, dakle, samo dostupna sudska 

dokumenta i ono što se iz njih može izvući: 

Dvanaestog maja 2000. godine Okružni sud u Beogradu je 

podigao pet optužnica. Optuženima je između ostalog na teret 

stavljana špijunaža u korist francuske tajne službe za vreme rata 

na Kosovu, kao i ubistvo dvojice neidentifikovanih kosovskih 

Albanaca. O navodnom atentatu na Miloševića više nije bilo 

reči. Ni o ubistvima u Srebrenici. Presuda je usledila 13. novembra 

2000. godine, dakle, ubrzo po obaranju Miloševića 5. 

oktobra. Jugoslav Petrušić (38), Milorad Pelemiš (36), Slobodan 

Orašanin (44), Branko Vlačo (38) i Rade Petrović (26) su 

oslobođeni od optužbe za špijunažu protiv SRJ. I optužba za 

dvostruko ubistvo koja je podignuta protiv Petrušića, Pelemiša 

i Petrovića, otpala je zbog nedostatka dokaza. Orašanin je osuđen 

na godinu dana zbog nošenja oružja bez dozvole a Pelemiš 

na godinu i po zbog nošenja oružja bez dozvole i iznude. Sud 

je, dakle, dokazao samo iznudu u kojoj su učestvovali Petrušić, 

Pelemiš, Vlačo i Petrović, koji su od dvojice kosovskih Albanaca 

pretnjama i maltretiranjem iznudili 20.000 DM. Presuda 

je objavljena tačno godinu dana posle hapšenja optuženih, tako 

da su odmah oslobođeni. Kasnije je, međutim, viša sudska instanca 

poništila ovu presudu zbog nenadležnosti suda i predala 

krivični postupak Vojnom sudu. Međutim, na kraju se i ovaj sud 

proglasio nenadležnim i, kako to već birokratija čini, tek mnogo 

godina kasnije dolazi do novog krivičnog postupka pred Voj- 

151

nim odeljenjem beogradskog Okružnog suda. Tada je već bilo 

reči o novom dokaznom materijalu. I 22. januara 2009. Jugoslav 

Petrušić, Milorad Pelemiš, Branko Vlačo, Rade Petrović i Slobodan 

Orašanin su se ponovo našli na optuženičkoj klupi zbog 

špijunaže, dvostrukog ubistva, iznude i posedovanja oružja bez 

dozvole. Ubistvo u Srebrenici, međutim, ni ovoga puta nije bilo 

predmet sudske istrage. 

Milošević je izgleda bio čvrsto ubeđen u to da se iza srebreničkog 

ubistva krije zavera tajnih obaveštajnih službi. Zašto da 

ne? Prema optužbi koja je protiv njega podignuta, on je navodno 

predvodio velikosrpsku zaveru i sudije su ovu optužbu uzimale 

sasvim ozbiljno. Isto tako i da je on iz Beograda kao vođa 

ove velikosrpske zavere vukao konce za genocid u Bosni, što 

sudijama uopšte nije izgledalo smešno. Naprotiv, tužilac Džefri 

Najs je u glavnom pretresu nekoliko časova ispitivao svog 

krunskog svedoka Dražena Erdemovića kako bi došao do dokaza 

za optužbu za genocid protiv Miloševića. Sada, međutim, 

kada je Milošević u unakrsnom ispitivanju postavljao krunskom 

svedoku pitanja o osobama sa francuskim pasošima i o tajnim 

sastancima tih osoba sa francuskim generalima, sudije nalaze da 

je to sve irelevantno, da nije ozbiljno i da predstavlja najčistije 

traćenje vremena. U stvarnosti, ni sam Milošević nije očekivao 

da Erdemović može da kaže nešto bliže o Jugoslavu Petrušiću 

ili izvesnom Filipu Rondou ili uopšte o francuskoj telekomunikacionoj 

firmi „Geolink“. Njegova pitanja trebalo je da se čuju 

daleko izvan sudnice, čak u Parizu, na primer, i da pretnju koju 

je u više navrata izneo učine verodostojnom da će jednom kada 

za to dođe trenutak, razjasniti bez ostatka mahinacije tajnih službi 

koje su u Bosni inscenirale genocid. 

Ipak, predsedavajućem sudiji Ričardu Meju bilo je izgleda 

toga svega dosta i on više nije hteo da o tome sluša. Na to je 

optuženi Milošević reagovao veoma uznemireno: „Gospodine 

152

Mej, ja ću dokazati, ne moram to s ovim svedokom, šta je pozadina 

ovoga i da jeste umešana i francuska i druge službe, a da su 

počinioci zločina... Obećano im ...“ Sudija Mej ga ovde ponovo 

prekida i skoro pomirljivo kaže: „Mi ćemo saslušati sve vaše 

dokaze kad za to dođe vreme, ali sada želimo da, molim vas, 

okončamo sa ovim svedokom“ (8a, S.25216, 8b, S.342). 

Vremena da to što je najavio, Milošević stvarno i učini više 

nema, a nema više ni sudije Meja da bi to mogao da sasluša, i da 

mu u odgovarajućem trenutku isključi mikrofon. 32 

OSVETA I NOVAC? 

Ovo unakrsno ispitivanje, ipak, nije bilo bez rezultata kako 

bi moglo izgledati prema svemu dosad iznetom, naprotiv. Da bi 

se, međutim, otišlo dalje, morali bi da budu saslušani svi koji su 

učestvovali u masakru u Srebrenici, što se upravo nije dogodilo, 

niti će se verovatno dogoditi. U tome ništa nije mogao promeniti 

ni Milošević. Ovoga puta je u unakrsnom ispitivanju ukazano 

na to da priča Dražena Erdemovića ima svoju pozadinu, a njena 

neverodostojnost je od samog početka izbijala na videlo. Milošević 

je isticao da je saslušao šta je sve rekao svedok u glavnom 

pretresu. Ako dobro razume, izvesni Brano Gojković, pripadnik 

iste jedinice kojoj je, kako tvrdi svedok, naređivao, primao je 

naređenja od nekog nepoznatog potporučnika Drinskog korpusa. 

Da li je to tačno? Da, potvrdno je odgovorio krunski svedok. 

Da li je njegova jedinica pripadala Drinskom korpusu, pitao je 

dalje Milošević. Ne, rekao je krunski svedok, na šta je optuženi 

32 Ričard Mej je posle iznenadne bolesti umro 1. jula 2004. a zatim i Slobodan 

Milošević 11. marta 2006. 

153

etoričkim pitanjem izneo punu apsurdnost ovakve situacije 

na videlo: 

Milošević: ,,Dolazi neki neidentifikovani pukovnik iz Drinskog 

korpusa da vam naredi da pobijete 1.000 ljudi, a vi izvršite 

to naređenje, je l’ to hoćete da tvrdite? Da li neko normalan 

može to da poveruje?’’ (8a, S.25185,8b, S.321) 33 

Svedok čini sve napore i sa velikom mukom nastoji da 

u vrtlogu svih ovih izjava učini ovu apsurdnost prihvatljivom: 

Verovatno je, kaže on konfuzno, Gojković dobijao naređenja 

preko Pelemiša od ovog potpukovnika u Zvorniku, dakle, nije 

ovaj dolazio k nama, već upravo obrnuto. Krunski svedok se sve 

više zapliće u nerazumljivu rečenicu dok mu sudija ne priskoči u 

pomoć: „Sledeće pitanje, molim“. Pitanje o motivu ovog zločina 

ne pušta, međutim, optuženoga na miru, on bi izgleda želeo i za 

sebe samog da nađe objašnjenje za ovaj sam po sebi potpuno 

besmisleni masakr. Da li je možda motiv bila osveta? Krunski 

svedok je još 5. jula 1996. dao iskaz prema kojem se jedan od 

počinilaca, izvesni Savanović, hvalisao da je svojeručno streljao 

250 zatvorenika, jer je želeo da se osveti jednom od muslimana 

koji mu je ubio brata. Da li je možda u pitanju osveta? „Da li je 

možda neko izdao naredbu da se ubija iz osvete?“, upitao je 

pakosno Milošević (8a, S.25194). Krunski svedok je govorio, 

posrćući jezikom, kolebljivo, umesto da iznosi jasne odgovore. 

„Razmislite, insistirao je Milošević, šta je mogao biti razlog 

da se učini takva jedna suluda i besmislena stvar! Možda ipak 

imate za to nekakvo objašnjenje?“ – „Ne, nemam za to nikakvo 

objašnjenje“, odgovorio je krunski svedok (8a, S.25194, 8b, 

S.326f.). I, tužilac mu žuri upomoć: „Vaša visosti, nalazim da 

33 U engleskoj varijanti Milošević je rekao: „Can a normal person do 

that?“ („Može li normalna osoba da to uradi?“). To mora da je greška, jer na 

srpskohrvatskom Milošević rekao: „Može li u to jedan normalan čovek da 

poveruje?’’ (,,Da li neko normalan može u to da poveruje?’’). 

154

je svedok na izvestan način bio nedosledan u svojim odgovorima, 

da postavljena pitanja ni na koji način nisu obrazložena 

i potpuno su nekorektna. Nisam siguran da li ste našli deo iz 

koga je ovaj navod“. Tada se na brzinu traga za dotičnim delom 

i tužilac ga čita: 

„Možemo videti kako je došlo do odgovora svedoka na koji 

se poziva optuženi. Pitanje „Šta je bio stav drugih članova 

vaše specijalne jedinice koja je učestvovala u ovom streljanju?“ 

dovelo je do odgovora: „Pa, stav pojedinih članova bio je skoro 

isti kao i moj, naime, da sve to nije trebalo da se dogodi. Ja 

ne znam. Pojedinci su, naprotiv, učinili to što su učinili iz neke 

vrste osvete“. Na pitanje da li je bilo još nekoga ko se hvalisao, 

svedok je odgovorio da je bilo takvih. „Možete li to navesti?“ 

Na to je svedok ukazao na onoga koji je rekao da su mu bosanski 

muslimani ubili 17-godišnjeg brata. Na taj način proizašlo je, i 

proizilazi, da ni na jedno pitanje nije bilo nikakve nedoslednosti 

na strani svedoka.’’ (8a, S.25196) 

Tačno ovo mesto je citirao, žestio se optuženi Milošević. On 

je samo tražio od svedoka da zauzme prema tome stav. Međutim, 

sada mu je predsedavajući sudija Mej već ponovo isključio 

mikrofon. On može i sam o svemu tome da se obavesti i pročita, 

rekao je gospodin Mej i dao pauzu. 

Da li bi možda novac mogao biti motiv kod počinilaca pokolja? 

Na osnovu dokaznog materijala koji je tužilac stavio na 

raspolaganje, Milošević je mogao zaključiti da je u nekoliko navrata 

bilo reči o novcu koji je obećan počiniocima i nekima od 

njih isplaćen posle masakra. Erdemović je izgleda pritom ostao 

praznih ruku. Prvi put on je o tome govorio u intervjuu istražiocima 

Tribunala 24. aprila 1996. godine: „On je čuo kako je 

zapovednik njegove čete Pelemiš obećao zlato iz Srebrenice“ 

počinocima za učešće u streljanju: 

155

Erdemović: ,,Tih dana čuo sam u Bijeljini kako neki pričaju 

koliko je ljudi ubijeno i zašto, i tada sam došao do saznanja, jedan 

vojnik, blizak komandantu mi je rekao da je naš komandant 

obećao nekakvo zlato iz Srebrenice ljudima kao nagradu za ovo 

streljanje. Nisam to video svojim očima, samo sam čuo od nekih 

iz naše jedinice koji su to pričali. Nekoliko dana kasnije u Bijeljini, 

tačnije, 22. na noć, jedna osoba iz naše jedinice u kafani je 

ispalila na mene tri hica. Ne znam zašto, niko mi nije objasnio. 

On je rekao da to nije bilo namerno, ali ja to ne znam“. (S.7, 

S.5f) 

Zaista je velika šteta što u Tribunalu nisu želeli da saznaju 

nešto više o kakvom je zlatu reč. Pelemiš bi, na primer, svakako 

znao da kaže nešto bliže o tome, samo niko nikada nije želeo, 

niti želi, da ga o tome sasluša, a da se ne govori o tome da želi ga 

optuži. Milošević je dotakao ovu osetljivu temu pitanjem kakva 

je bila plata krunskog svedoka kao vojnika Desetog diverzantskog 

odreda, ali na to pitanje nije dobio nikakav odgovor: 

Milošević: ,,Jeste vi primali platu?“ 

Erdemović: ,,Jesam, ponekad. Nekad nismo dobijali.“ 

Milošević: ,,Kolika je bila vaša plata?“ 

Erdemović: ,,Ne mogu da se sjetim sada.“ 

Milošević: ,,Ni otprilike?“ 

Erdemović: ,,Ni otprilike.“ 

Milošević: ,,Neverovatno da ne možete da se setite čak ni 

koliko vam je bila plata.“ 

Erdemović: ,,Nije prilično nevjerovatno, ja govorim istinu. 

Ne mogu da se sjetim, neću da kažem nešto, a kasnije da ispadne 

da sam rekao pogrešno. Da znam, rekao bih vam.“ (8a, S.25205, 

8b, S.334) 

Izgleda da je Erdemović bio dobro pripremljen za unakrsno 

ispitivanje. On više ne zna kakva mu je bila plata, čak ni otprilike, 

i tu se ništa ne može. Najzad, zar nije prošlo sedam godina od 

156

tada kada je bio u redovima Desete diverzantske jedinice. Tada 

Milošević pokušava ponovo sa „francuskom vezom“, o kojoj 

svedok ništa ne zna da kaže. Njemu je, međutim, stalo da svojim 

pitanjem koje izgleda deplasirano pokuša da najzad sazna da li 

svedok možda nešto zna o dogovoru koji je postignut sa predstavnikom 

muslimanske vlade i francuskim generalom Žanvijeom 

o tome da se Srebrenica bez borbe preda. Prilikom takvog 

dogovora bilo je reči i o novcu za Deseti diverzantski odred koji 

bi bio isplaćen za „ovaj prljavi posao“, kako je rekao Milošević; 

Šta o tome zna svedok? „Ja to prvi put sad čujem“, odgovorio je, 

prema očekivanju, svedok (8a, S.25210, 8b, S.338). Ipak, Milošević 

nastavlja da bi ga namamio tamo gde želi: zar je mogućno 

da svedok zaista ništa ne zna o bilo kakvom novcu, o bilo kakvom 

zlatu i tome slično? Da, o tome je on nešto čuo, odgovorio 

je, na iznenađenje, Erdemović. Šta je čuo, želi optuženi, i sam 

iznenađen, da sazna, i Erdemović objašnjava: 

Erdemović: „Čuo sam da, da su posle Pelemiš i pojedinci 

iz Vlasenice podjelili neki novac i da su našli neko zlato, sad da 

li je to istina, ja to ne znam. To sam čuo dok sam bio još u bolnici 

u VMA“ (8a, S.25210, 8b, S.338f) 

„A od koga su dobili taj novac, koji, kažete, da su podelili?“ 

– pita Milošević dalje. Erdemović to ne zna, i Milošević igra na 

svoj poslednji adut: 

Milošević: „Dobro, ja hoću da vas podsetim da ste Vanesi 

Vasić Janeković, novinarki Ej-Bi-Si Njuza (ABC News) svojevremeno 

dali izjavu gde ste rekli da je pokolj u Pilicama urađen 

zbog novca. Čak ste rekli da je neko Pelemišu obećao 12 

kilograma zlata za pokolj ovaj, u Pilicama“. (8a, S.25210, 8b, 

S.339) 

Lice Erdemovićevo se ne vidi. „Ja sam rekao da sam, zaplitao 

je on jezikom, ja sam rekao što sam i sad rekao vama da sam 

to čuo posle, dok sam bio u bolnici. Ja to ne znam tačno. Da sam 

čuo to sve.“ 

157

Vanesa Vasić-Jeneković, čija je video kaseta sa intervjuom 

koji je vodila sa Erdemovićem 2. marta 1996. nestala sa pokretne 

trake za prtljag na beogradskom aerodromu, izgleda da je još 

8. marta 1996. razgovarala sa haškim istražiocima i da je njen 

iskaz dostavljen optuženome. Tada je on citirao jedno upadljivo 

mesto: „On (Erdemović) mi je upravo tačno izjavio da je izvesni 

Pelemiš obećao 12 kilograma zlata za masakr u Pilici i da je 

Pelemiš znao o tom obećanju pre nego što je došlo do masakra“. 

Tada najzad interveniše predsedavajući sudija Mej. Da li je Erdemović 

zaita to rekao novinarki? Da li se još može ili ne toga 

setiti? „Da“, odgovorio je Erdemović (8a, S.25211, 8b, S.339). 

On je, kako se i moglo očekivati, mogao isto tako reći „ne“, ali 

on više ne zna ništa o tome, očigledno je prevideo ruku spasa sudije 

Meja. Da li je, u stvari, rekao da je Pelemiš obećao zlato za 

ovaj masakr, ponavlja upola siguran gospodin Mej: Da, o tome 

je on čuo. Tek kada je ležao u bolnici, čuo je o tome, ali pre toga 

o tome navodno nije znao ništa. U međuvremenu, Milošević se, 

međutim, ponovo snalazi, citira drugi iskaz Erdemovićev u kojem 

govori o poseti svoje supruge bolnici. Ona mu je tada rekla 

da je slučajno, usput, bila sa Pelemiševom prijateljicom i da joj 

je ova ispričala kako su Pelemiš i njegovi prijatelji iz Vlasenice 

naručili kod jednog zlatara velike zlatne lance, kako se sele od 

hotela do hotela po Beogradu, kako su kupili nove automobile; o 

zlatu je bilo zapravo reči. I, tada izvlači ključno pitanje: 

Milošević: ,,Dakle, šta znate o tome, gospodine Erdemoviću? 

Jesu li ti ljudi pobijeni tako što je izvršiocima plaćeno da 

izvrše taj pokolj?’’ 

Erdemović: ,,Ja sad ne znam kako da odgovorim na to pitanje? 

Meni nije ništa plaćeno a... Ali osobama koje sam ja sada 

naveo, to što ste vi sada pročitali, ja sam to sve čuo da su to oni 

radili i vjerovatno je sve to istina.’’ 

158

Milošević: ,,Dobro, znači oni su dobili novac, a to su vaši 

pretpostavljeni, je l’ tako?Dobro, oni su, dakle, svi dobili novac, 

Vaši pretpostavljeni, zar ne?’’ 

Erdemović: ,,Da. Pelemiš i pojedinci iz Vlasenice.’’ (8a, 

S.25213, 8b.S.340) 

Ovaj odgovor krunskog svedoka zaslužuje pažnju. Uopšte, 

rezultat ovakvog unakrsnog ispitivanja je dostojan da mu se posveti 

pažnja i podstiče na sledeće razmišljanje: Grupa počinilaca 

sastojala se od četiri plaćenika iz Vlaseničkog voda i četiri iz 

Bijeljinskog. Plaćenici Vlaseničkog voda, pretežno Srbi, nisu 

imali neko posebno poverenje u svoje kolege iz Bijeljine pošto 

su pretežno bili Hrvati i muslimani. To, na primer, saznajemo od 

svedoka Dragana Todorovića. Novac odnosno zlato koje je možda 

isplaćeno počiniocima masakra, verovatno su međusobno podelili 

sa Pelemišom četvorica iz Vlasenice. To je stvorilo zlu krv 

i možda objašnjava razlog zbog kojeg je došlo do pucnjave 20. 

jula 1995. u noćnom klubu u Bijeljini kada je Erdemović teško 

ranjen. Pritom je Savanović iz Vlaseničkog voda, koji je pucao, 

isto tako zaradio hitac u stomak. 

U daljem unakrsnom ispitivanju Milošević je došao i do 

pitanja o ovoj pucnjavi. Zamolio je svedoka da mu objasni zašto 

je Stanko Savanović pucao na njega i koji je bio razlog ove 

pucnjave, i tada je došlo do sledećeg trijaloga koji je okončan 

ponovo karakterističnim intervencijama sudije Meja koje zaslužuju 

svaku pažnju: 

Erdemović: ,,Ne mogu da se setim što je pucao. To on zna 

zašto je pucao, ne mogu da kažem, opet samo pričam ono što ja 

znam.’’ 

Milošević: ,,Pucao je na vas, to znate, to ste sad rekli. Što 

je pucao na vas?’’ 

Sudija Mej: ,,Upravo Vam je rekao da se više ne može setiti.’’ 

Milošević: ,,Gospodine Mej, on opisuje događaj u kafiću 

159

gde sedi, očigledno, jedan broj pripadnika tih, tog, takozvanog, 

10. diverzantskog odreda koji je izvršio taj zločin i jedan od njih, 

kolega znači, koga on, svedok, pominje kao jednog od izvršioca, 

puca na njih trojicu i ja ga pitam zašto. Mora da je postojao neki 

razlog.’’ 

Sudija Mej: ,,Samo uludo trošite vreme. On Vam je upravo 

rekao da ne može da se seti. Idemo dalje.’’ (8a, S.25222, 8b, 

S.348) 

Bilo kako bilo, sudija Mej očigledno nije želeo da sazna šta 

Erdemović krije iza gubitka pamćenja? Njegovo prvo objašnjenje 

5. jula 1996. u procesu protiv Karadžića i Mladića glasilo je 

da je verovatno bila reč o smrtonosnom napadu koji je aranžirao 

Pelemiš da se on, Erdemović, ne bi našao pred Tribunalom i 

svedočio protiv njega (2, S.853). To je potpuno neverovatno jer, 

kada je posle teškog ranjavanja ponovo mogao da stane na noge, 

Erdemović se upravo ponovo vraća Pelemišu u Bijeljinu, gde je 

učestvovao na jubilarnoj proslavi njegove jedinice i navodno ga 

je upravo tada Pelemiš čak unapredio (8a, S.25164, 8b, S.308). 

Šta bi onda mogao biti pravi razlog za ovu pucnjavu? 

Ipak, sudija Ričard Mej nije želeo da osveži Erdemovićevo 

sećanje pošto nije naložio da se sasluša Stanko Savanović koji je 

pucao na Erdemovića i koji se kasnije nesmetano kretao po Beogradu 

i bavio kriminalnim poslovima? Dakle, njegovo mesto 

boravka je bilo poznato Tribunalu, uopšte nije bilo potrebno da 

se traga za adresom. 

Kada je Ričard Mej ponovo krunskog svedoka Erdemovića 

uzeo u zaštitu od daljih pitanja optuženog Miloševića, u Okružnom 

sudu u Beogradu se upravo odvijao proces protiv Stanka 

Savanovića i drugih zbog ilegalnog transfera devojaka iz Moldavije 

u Italiju, gde su bile prisiljene da se bave prostitucijom. 

Savanović je takođe bio optužen i za iznudu i silovanje. Kako 

se moglo saznati iz štampe, Savanović se branio od optužnice 

160

za silovanje tvrđenjem da je upravo zbog ranjavanja u stomak i 

genitalije ostao impotentan. 34 

Radilo se, dakle, o hicu u stomak koji je dobio 22. jula 1995. 

prilikom iste pucnjave u kojoj je bio ranjen i Erdemović. Osim 

toga, Savanović bi takođe mogao ispričati svoju verziju o masakru 

16. jula 1995. na poljoprivrednom dobru Branjevo u kojem 

je učestvovao zajedno sa Erdemovićem. Kao i o tome da li je 

za to nagrađen novcem i delom od 12 kilograma zlata. Isto tako 

moglo bi se saznati da li je upravo prilikom podele ovog novca 

i zlata došlo do obračuna između Erdemovića i drugih njegovih 

drugara. Ričard Mej, međutim, nije želeo da sazna uzrok i razlog 

ove pucnjave. 

S obzirom na to da Tribunal nije želeo da ulazi dublje u 

stvari i istražuje uzrok i razlog ovog vatrenog obračuna, ostaje 

da se zaključuje na osnovu zvanično nepotvrđenih glasina o 

tome da su krivci za masakr 16. jula 1995. bili nagrađeni novcem 

i zlatom, da su neki od počinilaca zločina varali prilikom 

podele i da je upravo to dovelo do pucnjave u noćnom klubu 

22. jula. Sa sigurnošću to, naravno, ne može niko znati i umesto 

sigurnosti može se samo nagađati da je to bio jedini razlog, ali 

da o tome jednostavno niko ne želi da sasluša Savanovića i njegove 

drugare. U intervjuu od 6. novembra 1996. koji je obavljen 

u okviru priprema za pretres od 19. novembra Erdemović je, 

međutim, istražiocima rekao nešto što bi moglo rasvetliti sva 

ova nagađanja: 

Erdemović: ,,Znate kakav sam ja čovek? Ja sam potpisao 

ovu izjavu u Novom Sadu. Mene su mogli samo da jedino da 

ubiju da ja ne dođem da svjedočim. Ja sam rešijo da ću svjedočit 

protiv Pelemiša i Salapure i to je gotovo. Ja sam takav čovek. 

Dobar sam. Ja mislim da sam pomogao i vama u dosta stvari. 

34 Uporedi: Glas javnosti, Beograd, 3. juli 2003. 

161

Ako vidim da me neko zavlači ili da izvinete sada na izrazu, 

zajebava, isto sam, mogu da se naljutim i da mi bude svejedno. 

Jer meni je stvarno svejedno sada.’’ (S.8, S.8) 

NAREĐENO LUDILO 

U Tribunalu, dakle, nisu želeli da saznaju da li su novac i 

zlato igrali neku ulogu u masakru na farmi Branjevo. Ukoliko bi 

indicije koje govore u prilog tome bile potvrđene, odmah se nameće 

pitanje ko je platio i ko je mogao imati interesa da se izvede 

ovo ludilo, kako ga je Milošević nazvao. Jer, u bosanskom 

građanskom ratu, koji je sam po sebi već bio ludilo, i pored svih 

užasa, obavljana je razmena zarobljenika, dakle, oni nisu streljani. 

Streljati toliko zarobljenika bilo bi, međutim, i u praktičnom 

smislu suludi poduhvat: usred velike i uspešne ofanzive muslimanskih 

i bosansko-hrvatskih snaga nisu bosanski Srbi imali da 

učine ništa bolje nego da uludo traće i onako slabe i male izvore 

kojima su raspolagali, da streljaju na hiljade zarobljenika, zatim 

da ih pokopavaju i, na kraju, da njihove leševe prevoze i ubacuju 

u bliže ili dalje masovne grobnice. Trenutak pošto je u unakrsnom 

ispitivanju ukazao na bezumlje koje predstavlja izvršenje 

naređenja nekakvog neidentifikovanog potporučnika („Može li 

neka normalna osoba u to da poveruje?“), Milošević je ponovo 

želeo da sazna ko je kome ovo ludilo navodno naredio i izjave 

krunskog svedoka postajala su sve mučnije: 

Milošević: ,,Recite mi, gospodine Erdemoviću, pod čijom 

komandom je bila vaša Deseta diverzantska jedinica?’’ 

Erdemović: ,,Pod komandom Generalštaba, odeljanja za 

pitanja bezbednosti i izviđanja.’’ 

162

Milošević: ,,Recite mi, gospodine Erdemoviću, pod čijom je 

komandom bio taj vaš 10. diverzantski odred?’’ 

Erdemović: ,,Pod komandom Glavnog štaba, Odsjek za sigurnost 

i bezbjednost i inteligence (obaveštajni poslovi).’’ 

Milošević: ,,Dobro. Recite mi je li neko iz tog Odseka ili 

Glavnog štaba vama naredio da pobijete te ljude?’’ 

Erdemović: ,,Rekao sam prije, kažem i sada, meni lično je 

naredio Brana Gojković.’’ 

Milošević: ,,Vi ste objasnili da je to neki nepoznati potpukovnik 

došao pa vam naredio, naredio Brani Gojkoviću..’’ 

Erdemović: ,,Da, ja govorim za sebe lično ko je meni naredio, 

a isto tako znam da nama taj potpukovnik nije mogao narediti 

ako Pelemiš to nije dozvolio ili neko iz Glavnog štaba.’’ 

Milošević: ,,Ako dobro razumem Pelemiš je bio komandant 

vašeg odreda, a ne iz Glavnog štaba. Hoćete da kažete da je neki 

potpukovnik koga ne poznajete, bio posrednik između Pelemiša i 

njegove jedinice u kojoj ste bili vi?’’ 

Erdemović: ,,Ja ne znam tačno ko je taj potpukovnik bio i 

šta je on bio. Da li je on bio posrijednik ili je on tražio od naše 

jedinice ili šta, to ne mogu da objasnim zato što ja to ne znam.’’ 

(8a, S.25199, 8b, S.329) 

Sažeto izneto: Nekim vojnicima nepoznati potporučnik, koji 

nije imao nikakvo pravo da naređuje Desetom diverzantskom 

odredu, izdao je naređenje da se izvrši ovaj užasan ratni zločin 

i pritom nije direktno izdao ovo naređenje, već preko običnog, 

prostog vojnika Gojkovića koji nije imao nikakav čin, a uz to su 

ovi vojnici, kako je u više navrata spomenuto, imali regularno 

naređenje da ne smeju da pucaju na civile. I, uprkos tome, oni su 

izvršili ovu suludu naredbu koja je do njih stigla preko posrednika! 

Prosto bi čovek poželeo sudiju koji bi na ovom mestu intervenisao 

i upitao svedoka za kakve glupake i slepce on zapravo 

drži sudije. U Tribunalu za zločine u bivšoj Jugoslaviji izgleda 

da se takav sudija ne može naći. 

163

U procesu Karadžiću i Mladiću 5. jula 1996. Erdemović je, 

odgovarajući na pitanje od koga je potekla naredba da se izvrši 

pokolj, pružio dokaz na osnovu kojeg je obrazložena međunarodna 

poternica protiv dvojice zlikovaca. Bilo je dovoljno da se 

kaže da je naredba Desetoj diverzantskoj jedinici stigla iz Generalštaba 

bosansko-srpske vojske. Unakrsno ispitivanje na ovom 

pretresu nije održano. Sada, međutim, krunski svedok, doveden 

u unakrsnom ispitivanju u bezilaznu situaciju, iznosi jasno i glasno 

ono što stvarno zna, naime, da mu je u vreme kada je on još 

imao čin vodnika naredbe davao običan, prost vojnika bez ikakvog 

čina po imenu Brano Gojković. Želi li neko još uopšte da 

zna zbog čega je Miloševiću unapred dato samo krajnje ograničeno 

vreme za unakrsno ispitivanje? Možda se odgovor na ovo 

pitanje može dobiti iz ovog dijaloga: 

Milošević: ,,Ja onda moram, zaista, krajnje kategorično da 

protestvujem jer ovde se radi o svedoku koji je, po svom spostvenom 

kazivanju, ubio 100 ljudi, pripisuje to raznim pozadinama, 

a nema vremena da se unakrsno ispita i ne može da ostane. Ne 

mogu da shvatim to objašnjenje, a mislim da ni javnost ne može 

da shvati takvo objašnjenje.’’ 

Sudija Mej: ,,Vi ste čuli odluku, čuli ste njegov (Erdemovićev) 

iskaz u svojstvu svedoka, Vi dosad niste mnogo od toga opovrglii. 

To je ključna tačka, ne pozadina svedoka, već koliko ste 

Vi uspeli da opovrgnute od onoga što je on izneo u svom iskazu. 

Dosad ste veoma malo učinili u tom pravcu. Pedeset minuta je 

više nego primereno. Stoga nemojmo da traćimo vreme na dalje 

rasprave o tome.’’ 

Milošević: ,,Pa ja pretpostaavljam da je i vama i svakom 

drugom jasno da niti Srbija niti ja imamo ikakve veze s ovim 

događajima u Srebrenici, gospodine Mej. Ako vama to nije nikakvo 

osporavanje, to je onda vaša stvar, kao i, uostalom i sve ovo 

drugo dalje.’’ (8a, S.25198, 8b, S.329) 

164

Ako bi posmatrač stekao utisak da je u unakrsnom ispitivanju 

Milošević naneo verodostojnosti krunskog svedoka opasnu 

štetu, mora da je u zabludi, i greši – smatrao je predsedavajući 

sudija Mej. 

NEDOZVOLJENO PITANJE 

Međutim, unakrsno ispitivanje krunskog svedoka Dražena 

Erdemovića, koje je izveo optuženi Slobodan Milošević, pružilo 

je najviše mogućnosti za donošenje zaključka u prvom redu na 

ona pitanja na koja je predsedavajući sudija Ričard Mej zabranio 

da se dobije odgovor. 

Miloševiću je pao u oči čudan iskaz krunskog svedoka koji 

je dao 5. jula 1996. u procesu Mladiću i Karadžiću. Kada su 

ga upitali kako su se ponašali vozači autobusa za vreme streljanja 

muslimanskih zarobljenika na farmi Branjevo, Erdemović 

je rekao da su bili zaprepašćeni i užasnuti, jer su mislili da su 

ove putnike u autobusu vozili na razmenu zarobljenika. Da li 

je istina da vozači autobusa nisu uopšte znali šta se događalo sa 

zarobljenicima – pitao je Milošević. Oni su mislili da su vozili 

ljude na razmenu zarobljenika, da li je on to dobro shvatio, pitao 

je Milošević. Erdemović nije mogao da odgovori na ovo pitanje, 

već je samo rekao da on „ne zna“. Na to je posle nekoliko trenutaka 

traganja Milošević pronašao i pročitao odgovarajuće mesto: 

„Dozvolite mi, gospodine Erdemoviću, da Vas upitam kakvo je 

bilo mišljenje vozača autobusa koji su dovozili žrtve na farmu 

kod Pilice. Vaš odgovor, koji ste upravo dali, da niste znali, da 

ne znate, glasio je: „Oni (vozači autobusa) su bili zaprepašćeni 

165

i užasnuti, jer mislim da ovi ljudi nisu znali da su zarobljenike 

vozili na streljanje. Verovatno su mislili da će ih odvesti na razmenu 

zarobljenika kako im je obećano, što mi je rekao jedan 

čovek između 50 i 60 godina sa kojim sam razgovarao“.’’ Ovaj 

navedeni citat poprilično je zbunio krunskog svedoka i razgovor 

se dalje odvijao ovako: 

Erdemović: ,,Da, ja sam... Sad ste pročitali. To, ja sam rekao, 

da sam ja to mislio, ja to nisam znao sigurno.“ 

Milošević: ,,Ali sami kažete da, po tome što ste stekli utisak, 

oni nisu znali gde ih voze, da su bili zgroženi.“ 

Erdemović: ,,Da, to je moje mišljenje. Ja to nisam mogao, 

niko mi nije definitivno rekao da ja, mi smo mislili da oni idu na 

razmenu. Meni je ta osoba, koja je bila stara 60 godina, rekla da 

su oni mislili da idu na razmjenu.“ (8a, S.25224, 8b,S.349) 

Na to je Milošević sasvim otvoreno rekao šta je zapravo 

želeo da sazna: Nije li sasvim jasno da su vozači autobusa 

mislili da voze zarobljenike na razmenu, da su Erdemović i 

njegovi drugari, međutim, zaustavljali ove autobuse i streljali 

zarobljenike? 

Erdemović: ,,To nije tačno.’’ 

Milošević: ,,Dakle ovo što ste rekli, nije tačno...“ 

Erdemović: ,,Ne. To što ste vi rekli nije tačno.“ 

Milošević: ,,Pa, dakle, sad proizilazi da su ti vozači znali 

da te ljude dovoze da budu streljani, a kažete da su bili ...“ 

Ričard Mej: ,,Vi samo zbunjujete svedoka. On vam je sada 

rekao šta je imao da kaže, idemo dalje sa nečim drugim sada 

(Let’s move on to another point).’’ (8a, S.25225, 8b, S.350) 

Pitanje zbog čega su vozači autobusa bili užasnuti samo 

je zbunilo svedoka, te sudije više nisu želele da čuju bilo šta o 

ovom pitanju. 

Dalje pitanje koje je predsedavajući sudija ocenio kao neumesno 

bilo je povezano sa presudom krunskom svedoku. On je 

166

26. februara 1996. godine došao u Jugoslaviju i samo nekoliko 

dana kasnije policija ga je uhapsila, doduše, zbog istog zločina 

koji je sada bio predmet njegovog iskaza. Da li je to tačno, pitao 

je Milošević. Svedok je potvrdio. On je priznao da je učestvovao 

u streljanju 1.200 ljudi pri čemu je sam lično streljao oko stotinu. 

Da li svedok to želi da potvrdi? Svedok je to učinio. Dakle, 

gospodine Erdemoviću, insistirao je dalje Milošević, uopšte se 

ne dovodi u pitanje činjenica da ste Vi lično ubili stotinu ljudi i 

da ste učestvovali u streljanju više od hiljadu i da ste za to dobili 

pet godina zatvora? Da, rekao je Erdemović. Sudija Mej prekida 

unakrsno ispitivanje i želi da od tužioca Najsa sazna kako je 

glasila optužba protiv Erdemovića. 

Najs ne može odmah da nađe optužnicu protiv Erdemovića, 

ali smatra da je bio optužen i osuđen za „kršenje zakona i običaja 

ratovanja“. Tada je Milošević ponovo dobio reč i ponovo 

upitao: „Gospodine Erdemoviću, dakle, gospodine Erdemoviću 

nije sporno da ste vi lično ubili 100 ljudi i učestvovali u ubistvu 

više od 1.000 ljudi, je l’ tako?“ Na licu gospodina Meja moglo se 

pročitati da mu optuženi već polako ide na nerve. On nikada nije 

osporavao da je to učinio, bio je odgovor svedoka izrečen tako 

kao da je nešto uvređen. I, tek sada Milošević pokazuje jasno šta 

želi da razotkrije: „Kao što smo čuli od gospodina Najsa, vi ste 

ovde bili optuženi za kršenje običaja rata, čak ne ni za ubistvo. 

Je l’ tako, gospodine Erdemoviću?“ 

Pre nego što je svedok i mogao da odgovori, interveniše 

sudija Mej laganim, ali nekako svečanim glasom. On ne misli 

da bi svedok mogao u ovom pitanju biti od bilo kakve pomoći. 

Nije ovde reč o pravnim formulacijama, ističer sudija Mej (8a, 

S.25176, 8b, S.317). U međuvremenu, gospodin Najs je pronašao 

optužnicu protiv Erdemovića i nagodbu o priznanju krivice, 

podnosi ih gospodinu Meju, nešto strpljenja, molim. Optuženi, 

međutim, ne želi da bude nimalo strpljiv, već želi da što pre su- 

167

dijama jasno istakne potpunu besmislenost ovakvog stanja stvari 

i ovakvog ponašanja: U ličnosti Erdemovića, dakle, imamo 

svedoka koji protiv njega, Miloševića, svedoči i tereti ga za ono 

zbog čega je protiv Erdemovića već u Jugoslaviji bio pokrenut 

sudski postupak! 

Očigledno je da je ovde reč o nečemu besmislenom, o apsurdu, 

ljutito i uzbuđeno ističe Milošević. Kako se uopšte neko 

ovde usuđuje da izvede svedoka, koji... Dalje nije mogao, jer 

takve izraze on sebi ne sme da dozvoli, kaže gospodin Mej. Ako 

optuženi ima pitanje za svedoka, onda treba i da ga postavi. I, 

Milošević postavlja pitanje: „Dakle, u vašem sporazumu, gospodine 

Erdemoviću, ovo, takozvano, Tužilaštvo, iako ste vi rekli 

da ste ubili preko 100 ljudi, odustalo je od optužnice za ubistvo. 

Šta mislite, iz kojih razloga?“ 

Umesto odgovora, reč ponovo preuzima sudija Mej i to, 

doduše, sa jednim argumentom koji će mu u više navrata biti 

od pomoći: „Nije njegova stvar da odgovara na takvo pitanje, 

to je stvar optužbe“ (8a, S.25179, 8b, S.318). Milošević, međutim, 

ne može da obuzda svoje negodovanje: „Dobro, gospodine 

Mej, mislim da je i na vama, verovatno. Ovo je neverovatno da 

vi ovakvog svedoka ovde izvedete koji je po sporazumu...“ Ne, 

kaže još uvek učtivo gospodin Mej, optuženi treba da se, molim 

vas, ograniči na to da postavlja pitanja. Dobro, kaže Milošević, 

ali se uprkos tome još žestio zbog toga što je Erdemović priznao 

krivicu, dok najzad nije postavio pitanje: 

Milošević: ,,Recite mi koliko ste vi ukupno proveli u zatvoru 

za sve ovo za šta ste optuženi i osuđeni?’’ 

Erdemović: ,,Ne mogu da se sjetim.’’ (8a, S.25181, 8b, 

S.319) 

Svedok više ne zna šta je zaradio služeći u Desetom diverzantskom 

odredu, ne zna više zbog čega je Stanko Savanović 

pucao na njega, a sudija Mej ga podržava u njegovom neznanju 

168

kako već može. A, on to može. Svedok se oseća dobro zaštićen 

od sudije Meja. Zašto ne bi onda odgovorio ni to da ne zna više 

koliko dugo je odsedeo u zatvoru? 

S druge strane, ni to nije nikakvo ispravno pitanje pošto Milošević 

tačno zna koliko je dugo Erdemović odležao, naime, sve 

u svemu tri i po godine. Ipak, on želi da iskali svoj bes uprkos 

svemu i iznese svetu pred oči šta je sve mogućno pred ovim Tribunalom. 

Sve dok ga sudija Mej nije zaustavio svojim udarnim 

argumentom: 

Milošević: ,,Pa, dobro. Zar nije svakome jasno da ste za 

najmasovniju egzekuciju dobili pet godina samo pod uslovom 

da okrivite druge, je l’ tako? Nije ovde problem u svedočenju, 

već u laganju.’’ 

Erdemović: ,,Laganju o čemu?’’ 

Milošević: ,,Pa, u tome da je to urađeno po nekoj naredbi 

Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. To je ono što vi tvrdite.’’ 

Sudija Mej: ,,On ne može na to pitanje da odgovori. Svedok 

ne može na to da da nikakav odgovor.’’ (8a, S.25181f, 

8b,S.319) 

Da digne ruke sasvim uprkos svemu, Milošević ne želi, to 

nije njegov način. Dakle, pokušava sasvim na kraju unakrsnog 

ispitivanja još jednom na brzinu da izvuče od svedoka odgovor. 

Sudija Mej, međutim, reaguje brzo i kategorički: 

Milošević: ,,Molim vas, da li bi ste vi, s obzirom da znate 

šta ste uradili, u Srbiji ili bilo pred kojim sudom u svetu koji vi 

možete da zamislite, za ovo masovno ubistvo koje ste sami ovde 

naveli da ste izvršili, mogli da dobijete takvu kaznu kakvu ste 

ovde dobili?’’ 

Sudija Mej: ,,To nije nikakvo primereno pitanje za ovog 

svedoka.’’ (8a, S.25238, 8b, S.357) 

To je bilo već treće Miloševićeve pitanje koje je sudija Mej 

svojim gvozdenim argumentom proglasio za nedopustivo, iako 

169

je u suštini reč samo o pitanju koje je već jednom jedan sudija 

tužiocu postavio i na koje mu je obećano, kako je sudija zabeležio 

u svoj notes, da to obećanje neće ostati nikako prazna reč. 

Sudija se zvao Klod Džorda, tužilac Mark Harmon, a pitanje je 

postavljeno 19. novembra 1996. na pretresu na kojem je saslušan 

tadašnji optuženi Dražen Erdemović. 

Sada, šest godine kasnije, optuženi Slobodan Milošević je 

upitao ključnog svedoka Dražena Erdemovića: 

Milošević: ,,A dobro, da li vam je poznato da je bilo ko od 

učesnika ovog zločina u Srebrenici odgovarao ili otvorena istraga 

protiv njih ili suđen ili tražen, osim vas?’’ 

Erdemović: ,,Nije mi poznato. Ja ne mogu to da govorim, 

to... Nisam ja da odlučujem ko će bit suđen, tražen i gdje.’’ 

Milošević: ,,A čini li vam se prilično providnom činjenica 

da jedino vi koga je uhapsila jugoslovenska policija ...’’ 

Sudija Mej: ,,Nije stvar svedoka da odgovara na takva pitanja.’’ 

(8a, S.2525, 8b, S.342) 

To je, dakle, pitanje koje Milošević ne sme da postavlja i 

na koje Erdemović ne sme da odgovori. Pitanje koje očigledno 

nijedan sudija na „Mestu istine“ ne želi, niti će ga tužiocu više 

postaviti. I dok se javnost i dalje redovno uzbuđuje zbog izveštaja 

iz Haga, pozivanjem Mladića i Karadžića da se predaju 

ili da budu uhapšeni, Franc Kos, Marko Boškić, Zoran Goronja, 

Stanko Savanović, Brano Gojković, Aleksandar Cvetković i 

Aleksandar Golijan mogu i dalje mirno da spavaju. Niko od njih 

ne treba da ugrozi priču Dražena Erdemovića. 

170

PROTIVPRIČA 

Osam počinilaca je navodno za manje od pet časova streljalo 

1.000 do 1.200 zatvorenika i to po grupama od po deset – prihvatiti 

već samo to kao nešto što je mogućno, signalizira da ovde 

uopšte nije reč o tome da se sazna i otkrije stvarno zbivanje. Bez 

ikakve muke sudije su, dakle, poverovale u priču o tome da je 

Erdemović bio prisiljen da učestvuje u ovom streljanju i zaračunale 

mu ovu navodnu prinudu kao ublažavajuću okolnost pri 

izricanju kazne. Kao običan vojnik, koji je navodno bio degradiran, 

morao je u stvari vodnik Erdemović da izvršava naređenje 

običnog vojnika bez ikakvog čina po imenu Brano Gojković. 

Sudije su jasno ostavljale utisak da su zadovoljne usklađenošću i 

povezanošću priče Dražena Erdemovića u svim njenim varijantama. 

Tačnije rečeno, oni su time smatrali da je dovoljno da on 

samo opiše masovno streljanje i nisu dozvolili da nijedan jedini 

od druge sedmorice počinilaca potvrdi ovakav prikaz stvari. Ništa 

ne sme da dirne u verodostojnost ove priče kojom je obrazložena 

međunarodna poternica za Mladićem i Karadžićem. 

Ako se, međutim, pažljivo pročitaju svi dostupni dokumenti 

za slučaj Erdemović, na videlo izlazi krajnje protivrečna 

i neverodostojna priča. Nijednom nije sa sigurnošću utvrđen 

datum masakra, jer u svim dokaznim materijalima jugoslovenskog 

pravosuđa uvek je reč samo o 20. julu 1995. godine. Kako 

Erdemović, tako Kremenović, govore o ovom datumu ne samo 

na saslušanju u Novom Sadu već i u intervjuima novinarima 

Vanesi Vasić-Jeneković i Reno Žiraru. Haškim istražiocima je 

Erdemović, međutim, naveo novi datum – 16. juli 1995, a njegovo 

obrazloženje za to ni u kom slučaju nije ubedljivo. Da li 

bi drugi počinioci potvrdili ovaj datum? To, međutim, niko u 

sudu nije želeo da sazna. Svedok Dragan Todorović izveštava i 

171

o akciji izvedenoj 15. jula 1995. koju Erdemović nigde ne spominje 

nijednom jedinom reči i koja protivreči svim njegovim 

iskazima o razvoju događaja toga dana. U prvoj presudi sudije 

još konstatuju da nijedan jedini dokument ne pruža razjašnjenje 

o službenom činu Dražena Erdemovića. Međutim, 25. avgusta 

2003. godine tužilac Džefri Najs iznenada podnosi Erdemovićev 

ugovor sa bosansko-srpskom vojskom (VRS) u kojem se navodi 

njegov čin vodnika. Nepotvrđeno i sporno ostaje samo ono što je 

Erdemović ispričao o svojoj degradaciji. Toliko o koherentnosti 

koju i sudije, i tužioci potvrđuju za njegovu priču. 

Stoga je konačno dozvoljeno izneti jednu kratku protivpriču. 

Bosanski Hrvat Dražen Erdemović uključuje se 1992. u 

građanski rat. Poziv za uključivanje u Jugoslovensku narodnu 

armiju (JNA) on odbija a u julu 1992. opredeljuje se konačno 

za bosansko-muslimansku vojsku (ABiH) u kojoj je služio u 

mortirskoj jedinici. U oktobru 1992. prelazi iz ove vojske u bosansko-hrvatsku 

vojsku (HVO) u kojoj kao vojni policajac više 

nije bio na frontu i koja mu je ponudila bolje uslove. Kao vojni 

policajac dobio je priliku da dodatno dobro zarađuje pošto je 

krijumčario srpske civile sa dela teritorije pod kontrolom muslimana 

i Hrvata u srpski deo Bosne. 

To su mu kasnije sudije priznale kao olakšavajuću okolnost 

za ublažavanje kazne, jer je navodno u svakoj prilici „pomagao“ 

ljudima. Nažalost, njegovi pretpostavljeni su ga zatekli pri jednoj 

takvoj akciji u ovoj „trgovini ljudima“ i pokrenuta je istraga. 

Kratko vreme dok je čekao rezultat istrage, iskoristio je da sa 

suprugom Srpkinjom prebegne u novembru 1993. u Republiku 

Srpsku, gde se posle izvesnog lutanja ponudio bosansko-srpskoj 

vojsci (VRS). U aprilu 1994. dodeljen je jednoj maloj plaćeničkoj 

jedinici koju je u Bijeljini formirao izvesni Zoran Manojlović. 

Ova jedinica bila je sastavljena od Hrvata, muslimana i 

jednog Slovenca i, s obzirom da je bila sastavljena od iskusnih 

172

plaćenika koji su dobro poznavali sredinu u kojoj su delovali, 

izvodila je po nalogu Generalštaba VRS diverzantske akcije u 

neprijateljskoj pozadini. Šta su pri tom ovi plaćenici zaradili, 

ostaje nejasno. Prema nepotvrđenim izjavama, za jednu izvedenu 

akciju zarada se kretala između dve i četiri hiljade nemačkih 

maraka, u zavisnosti od trajanja i težine akcije. 35 

Pristupanjem nekoliko Srba ova diverzantska jedinica je u 

oktobru 1994. prerasla po brojnoj snazi u četu a njenu komandu 

preuzima poručnik Milorad Pelemiš. Prvog februara 1995. svi 

pripadnici zaključuju zvaničan ugovor sa Vojskom Republike 

Srpske. Iz ugovora Dražena Erdemovića vidi se da je njegov 

službeni čin bio vodnik i da je obavljao ulogu vodnika, tj. 

zapovednika grupe. Njegova navodna degradacija nije ništa 

drugo do pokušaj da se pričom o njoj rastereti krivice i Erdemović 

je kasnije pokušao na razne načine da ovu priču učini 

verodostojnom, kako bi pokazao da je u trenutku streljanja 

muslimanskih zatvorenika bio vojnik bez ikakvog čina i da je 

delovao pod prinudom. 

Nekoliko dana posle zauzimanja Srebrenice bilo je više 

masovnih streljanja muslimanskih zatvorenika. Jedinica koja je 

16. jula 1995. izvela streljanje na farmi Branjevo sastojala se od 

plaćenika koji su se za ovaj posao dobrovoljno prijavili. Vojni 

redosled je bio ukinut, zvanično, pripadnici ove jedinice su čak 

bili van službe, na odmoru, i streljali su zarobljenike zbog toga 

što su, pretpostavlja se, za to bili dobro plaćeni. O nekakvoj prinudi 

vodnika Dražena Erdemovića pod navodnom komandom 

35 Jedini izvor o tome predstavlja časopis Bosnia Report, koji izdaje londonski 

„Bosnian Institute“. U svesci za septembar-novembar 2005. ovaj 

časopis je objavio pod naslovom „Mladićevo čudovište konačno govori“, 

razgovor sa anonimnim plaćenikom iza čijeg se nadimka Ziad Žigić, kako se 

pretpostavlja, skriva Živko Mićić. Njegova tvrđenja, međutim, treba uzimati 

sa velikom opreznošću pošto su u mnogim detaljima očigledno neisitinita. 

173

običnog, prostog vojnika bez ikakvog čina Brana Gojkovića, ne 

može, dakle, biti ni reči. Ipak, Erdemović je osporavao da je 

postojao neki viši nalog za streljanje koji bi navodno poticao od 

misterioznog potpukovnika. Erdemović je navodno ovom višem 

oficiru jednostavno rekao „ne“, pošto nije želeo više da čini ono 

što je do tada činio, navodno se suprotstavio naređenju. Potpukovnik 

ga je ostavio da sedi a streljanje zatvorenika u Domu 

kulture u Pilici bilo je prepušteno drugima. 

Nekoliko dana posle masakra između jednog broja plaćenika 

u noćnom baru u Bijeljini dolazi do pucnjave. Erdemović ovaj 

događaj predstavlja kao smrtonosan napad na njega koji su naručili 

Salapura i Pelemiš kako on nikada ne bi mogao da u Hagu 

svedoči protiv njih. Verovatno je da su se prilikom isplate novca 

za masakr neki od plaćenika osetili prevarenim ili izigranim i da 

je do otvaranja vatre došlo u pregrejanoj atmosferi u kojoj su u 

pijanom stanju potegli revolvere. Glasine o 12 kilograma zlata 

i velikim sumama novca u vezi sa srebreničkim ubistvima pojavljuje 

se u više navrata u priči Dražena Erdemovića, pri čemu 

on tvrdi da nije nikada ništa dobio za učešće u streljanju. Teško 

povređen i potišten Erdemović je navodno odlučio da se ponudi 

kao svedok Tribunalu o zločinima na tlu Jugoslavije, pošto je 

saznao za program Tribunala o zaštićenim svedocima. Da li je 

on zaista dobio obećanje o imunitetu, o oslobađanju od krivice, 

kako je pisao Reno Žirar u tekstu za list Liberasion, mi naravno 

ne znamo. Međutim, mora da mu je tako nešto ispričano, jer 

zašto bi Reno Žirar tako nešto isisao iz malog prsta. Praksa da 

se svedoku pruža imunitet i on oslobađa krivične odgovornosti 

oduvek je postojala u Tribunalu. Sa tim je računao i Erdemović. 

To što mu račun nije sasvim ispao kako je očekivao, jednostavno 

ima veze sa činjenicom da ga je uhapsila jugoslovenska policija i 

da je protiv njega pokrenut krivični postupak u jugoslovenskom 

pravosuđu pre nego što je mogao da se stavi na raspolaganje 

174

Tribunalu, da bi ga Tribunal upotrebio kao jednog od mnogih 

anonimnih i krivice oslobođenih zaštićenih svedoka. Stoga je 

morao biti optužen i osuđen za ubistvo 70 do 100 ljudi koje je 

sam priznao i zbog toga osuđen na samo 3,5 godine zatvora koje 

je odležao u norveškoj ćeliji. 

ZAVRŠNA REČ 

Traganje za istinom i iznalaženje istine nemaju u Tribunalu 

za zločine na tlu bivše Jugoslavije najviši prioritet. Nisu imali 

ni u slučaju Dražena Erdemovića. Kako bi inače moglo da se 

objasni da se njegova priča sa svim očiglednim protivrečnostima 

i neusklađenostima prihvati kao pouzdana osnova za neverovatno 

blagu presudu da bi se kasnije kao dokazni materijal 

upotrebila u nekoliko drugih sudskih postupaka u Tribunalu? 

Sve je, međutim, još mnogo gore. Do današnjeg dana Tribunal 

nije pokazao nikakvo zanimanje za saučesnike Dražena Erdemovića, 

i već sama ta činjenica nameće pitanje da li Tribunal 

uzima ozbiljno zadatak koji mu je utvrđen u Rezoluciji 827 Saveta 

bezbednosti OUN od 25. maja 1993: krivično proganjanje 

osoba koje su izvršile teške zločine od 1991. na teritoriji bivše 

Jugoslavije. Obrazloženje kojim se, na primer, odbija izručenje 

Marka Boškića nemogućno je uzeti ozbiljno. Ili obrnuto, može 

se uzeti ovo odbijanje veoma ozbiljno i kao znak za to da pri 

proganjanju ratnih zločinaca za zločine izvršene na tlu bivše Jugoslavije, 

Tribunal UN za ratne zločine ima druge prioritete od 

onih koji mu proizilaze iz Rezolucije 827. Koje i kakve – o tome 

se može samo nagađati. 

Pre nego što se slegla prašina oko nje, bivša glavna tužiteljica 

Tribunala Karla del Ponte, prema više izveštaja u medijima, 

175

žalila se da traganje za ratnim zločincima i njihovo proganjanje 

u modernom svetu predstavlja u osnovi političku stvar. Niz godina, 

međutim, upravo je sama gospođa Del Ponte kao glavna 

tužiteljica Tribunala bila ta koja je sprovodila političku instrumentalizaciju 

međunarodnog krivičnog pravosuđa. Bilo bi lepo 

da se jednom o tome sasluša sama glavna tužiteljica Tribunala, 

iako se usudila da daje takve izjave tek kada joj je mandat istekao. 

Samo: Nije li ona sama lično odgovorna za to što saučesnici 

Dražena Erdemovića sve do današnjeg dana nijednom nisu 

saslušani? Nije li možda i to imalo nekakve veze sa političkim 

nalozima i interesima? O tome sve dosad ova kao „anđeo pravednosti“ 

i „glas žrtava“ slavljena glavna tužiteljica Tribunala 

nije izustila nijednu jedinu reč. Čak ni u svojoj spornoj knjizi 

„Lov“ u kojoj je nastojala da sebe predstavi kao nezavisnu krivičnu 

pravnicu koja je smogla snage da se suprotstavi političkim 

moćnicima ovoga sveta. 

Ako bi se priča Dražena Erdemovića uzela kao istinita – a 

tako proizilazi na osnovu akata Tribunala – teško se oteti utisku 

da su u ovom slučaju u zaštitu uzete osobe koje su pod ogromnom 

sumnjom da su 16. jula 1996. godine učestvovale u ubistvu 1.200 

ljudi. Sa svim svojim poluistinama i neistinama, polu i celim neverodostojnostima, 

priča Dražena Erdemovića izgleda pre skriva 

istinu o zbivanjima na farmi Branjevo i pozadini događaja nego 

što ta zbivanja otkriva. I, kao da su sami tužioci i sudije bili zainteresovani 

za ovakvo skrivanje, pošto su se pobrinuli da niko 

drugi osim Erdemovića ne pruži iz prve ruke bilo kakav iskaz i 

dokaz. Šta je, dakle, trebalo i treba sakriti, o tome se može samo 

nagađati. Glasine o novcu i mahinacijama tajnih službi iza ubistva 

u Srebrenici pružaju za to dovoljno materijala. 

Da je Tribunal o zločinima na tlu bivše Jugoslavije, uprkos 

svim svojim uveravanjima, radio i radi po političkom nalogu, 

postaje jasno svakome ko dublje i nepristrasno uđe u način rada 

176

suda u Hagu. Odluke o tome ko treba da bude optužen, a ko ne, 

izgleda da nisu krivičnopravno već politički motivisane, kao 

uostalom i oslobađanje od optužbi. Za ovakvo saznanje nije potrebno 

nikakvo kasnije priznanje jedne Karle del Ponte i njene 

predstavnice za štampu Florans Hartman, dovoljno je bilo nabrojati 

niz dokaza. To što su profesionalne sudije i tužioci pristali 

na to, predstavlja isto tako tužnu činjenicu kao i neosetljivost 

našeg javnog mnjenja na to što se u Hagu iza kulisa, umesto 

nezavisnog međunarodnog pravosuđa, skrivaju politički interesi 

i oblače u ruho navodnog pravosuđa. 

Da li se, dakle, iza odbijanja da se progone ili samo saslušaju 

saučesnici Dražena Erdemovića krije politički interes? Da li 

Tribunal odbija da sasluša ili progoni druge pripadnike streljačkog 

odreda zbog toga što bi njihovo saslušanje ne samo naškodilo 

već bi i poništilo verodostojnost iskaza krunskog svedoka o 

Srebrenici, ili pak sud želi da izbegne da se otkriju političke mahinacije 

i mahinacije tajnih službi iza celog slučaja Srebrenica, 

iza masovnih ubistava u Srebrenici? Nešto od toga je već izbilo 

na videlo u poglavlju „Francuska veza“ i unakrsnom ispitivanju 

krunskog svedoka Erdemovića koje je na sve načine pokušavao 

da osujeti predsedavajući sudija Ričard Mej u postupku protiv 

Slobodana Miloševića, kada je postalo jasno da se krunski svedok 

više ničega ne može da seti! Možda će buduća istraživanja 

baciti više svetlosti na ove događaje. U ovoj knjizi ograničili 

smo se samo na slučaj Erdemovića – izolovan, pojedinačan slučaj, 

koji možda predstavlja samo kap u moru, kap koja bi – da 

upotrebimo poznatu Klopštokovu metaforu – mogla da odslika 

svet. Lepi novi svet novog međunarodnog krivičnog pravosuđa, 

kako je odlučeno 1993. godine stvaranjem krivičnog suda OUN 

za bivšu Jugoslaviju. 

177

ÐÐµÑÐ¼Ð¸Ð½Ð°Ð» Ð§Ð¸Ð²Ð¸ÐºÐ¾Ð² Ð¡ÑÐµÐ±ÑÐµÐ½Ð¸ÑÐ° - ÐÑÑÐ½ÑÐºÐ¸ ÑÐ²ÐµÐ´Ð¾Ðº - Srebrenica ...

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?

ÐÐµÑÐ¼Ð¸Ð½Ð°Ð» Ð§Ð¸Ð²Ð¸ÐºÐ¾Ð² Ð¡ÑÐµÐ±ÑÐµÐ½Ð¸ÑÐ° - ÐÑÑÐ½ÑÐºÐ¸ ÑÐ²ÐµÐ´Ð¾Ðº - Srebrenica ...