Karl Schum, Artisti i modeli istorije

ARTISTI I MODELI ISTORIJE
Karl Schumm
U varo{i Sindelfingen, u blizini Tübingena, poznatoj i pod
imenom Mercedes-grad, jer se tu prave najizdr`ljiviji evropski automobili,
podignuta je zavi~ajna ku}a podunavskih Nemaca. U modernom je stilu,
staklo i beton, i bio sam donekle iznena|en da ne podra`ava model
panonske arhitekture.
Pored ulaza su postavljena zapre`na kola, u prirodnoj veli~ini, {to
je odmah najavilo duh spomen muzeja. U prostranim sobama na tri nivoa,
~ini se, kako je rekao jedan srpski pisac, koji ih ina~e veoma ceni, da je
popisano svako jaje koje je za njima ostalo u Podunavlju.
Poslovi~na pedanterija Nemaca zaista je do detalja obnovila `ivot
iz koga su izgnani. Video sam i makete sela sa brojevima ku}a i imenima
ulica, naravno osvetljene pokaznim sijalicama. Maketa je veli~ine,
otprilike, pet metara sa dva metra. Po zidu su mape s ubele`enim
rasporedom naselja i brojno{}u stanovnika. Tu je i sva sila varja~a,
lonaca, tiganja, {erpi: ~itave sobe s name{tajem, perinama i prostirkama.
Ali, iznad svega, fasciniralo me je mno{tvo lutaka, vi{e od stotinu,
u prirodnoj veli~ini koje su obu~ene u odela za razli~ite prilike: ku}ne,
va{arske, pogrebne, svadbene, zimske, letnje, ki{ne, odela za decu, stare,
`ene, mu{karce, mladi}e, devojke. Originalne cipele, ~arape, {e{iri.
Prebrojavao sam ih do stotine i posle odustao pred {arenilom koje mi je
zamaglilo pogled.
Uistinu, ne znam da li su Donau-[vabe oprostile i da li }e
oprostiti, ali, sigurno, to mi je u Sindelfingenu postalo jasno, zaboravili
ni{ta nisu.
I upravo tu, na spratu zavi~ajnog muzeja, pored stasitog i lepog
para koji se gizda na ven~anju, razgovaram sa Karlom Schummom.
Gospodin Schumm je predsednik zavi~ajnog mesnog udru`enja Osje~ana
(Vorsitzender der HOG Essegg). @ivi u Böblingenu, gde je sudski tuma~
pod zakletvom i prevodilac za hrvatski i srpski jezik (sa }irilicom) za
36
Jedan svet na Dunavu

podru~je pokrajine Baden-Württemberg. Elegantan je i odre{it, s
obaveznom trouglastom maramicom koja viri iz d`epa na sakou.
Izvanredno poznaje Srbiju. Kada sam mu rekao da su moji poreklom iz
Kur{umlije, on je odmah dodao: „To nije [umadija“, ispravljaju}i jednog
na{eg sagovornika.
Prvo sam morao da pitam gospodina Schumma, kao Nemca
ro|enog u Hrvatskoj, {ta misli o ratu srpsko-hrvatskom, koji je, dok smo
razgovarali u Sindelfingenu, leta 1995, jo{ uvek trajao.
– Za mene je to totalna glupost, totalna glupost kako Srba, tako i
Hrvata. Do ju~e su `iveli u slozi, ne}u kazati ljubavi, i onda je preko no}i
do{la ideja velikosrpska, ultrahrvatska – tipi~no balkanski {ovinizam.
Nemci to ne mogu da razumeju. Siroma{ni su, a ho}e da se biju. Za{to? Ne
znam.
– Valjda ne znaju da je lep{e bogatiti se nego ratovati?
– Kad nema{, ho}e{ da otme{. Tako su nama Nemcima sve oteli
1945. Nisu ni znali {ta }e da rade sa na{im ku}ama. Trgali su parkete i
lo`ili vatru. Dr`ali u kadama svinje. To je bio neprosve}en, siroma{an, pa i
blesav narod. Isterati Nemce iz ku}a i u kadu smestiti svinju. Naravna
stvar, to je bio jâl onoga koji ni{ta nema, iz pasivnih krajeva, a u|e u
name{tenu, bogatu ku}u, i onda sve uni{ti da se osveti za svoju
podre|enost.
– Ideologija je samo maska za grabe`?
– Prava re~ – grabe`. Ni~eg tu drugog nema. Nas su razneli po
logorima, sve nam oteli. Sada u biv{oj Jugoslaviji nije ostalo skoro ni{ta od
[vaba.
– Kako je do{lo do naseljavanja Nemaca u Osijeku?
– Mi, Osje~ani, zapravo, nismo potomci Donau-[vaba, ve} potomci
Be~lija i onih oko Be~a, naseljenih u takozvanu Tvr|avu, deo grada
Osijeka, Festung. Ljudi dr`avne uprave, obrtnici, vojnici. Po{to nismo
direktni potomci Donau-[vaba, mi za Osijek imamo posebnu vrstu govora.
To je dijalekt, koji su na{i pradedovi doneli kao predstavnici upravne vlasti
Be~a. Zato je taj dijalekt toliko specifi~an, jedinstven pa i tipi~an za sve
Osje~ane – u govoru – dok je u pismu foneti~an i pisan hrvatskom
abecedom. Na{ dijalekt u Osijeku sada istra`uje profesor dr Velimir
Nenad Stefanovi} 37

Petrovi} (Srbin, ro|en u Ni{u), profesor za nema~ki jezik i knji`evnost na
Pedago{kom fakultetu u Osijeku. U Tübingenu to istra`uje dr Gehl na
Institutu za podunavsko-{vapsku istoriju.
Pred kraj Drugog svetskog rata (1944) u Osijeku je `ivelo oko
40.000 stanovnika, od toga su oko 50 odsto bili Nemci, to jest takozvani
folksdoj~eri ili, kako su nas zvali, „kulturbunda{i“, ili po partizanski
„banda“. Noviji podaci o popisu stanovni{tva mi nisu poznati; ali i ne
verujem u njihovu ispravnost jer se narod uvek bojao i jo{ se boji
deklarisati svoju nacionalnost iz politi~kih razloga i razloga zaposlenja.
Sada se te manjine boje radi nesigurnih, ratnih prilika. Kako sam nedavno
~uo, i danas u Osijeku `ivi oko 2500 Nemaca.
Zna se da su [vabe uvek bile lojalni, mirni i radni ljudi, koji po{tuju
vlast. U ranijim vremenima (pre 1918) nije se davala nikakva ili minimalna
pa`nja nacionalnostima. Kom{ija [vaba je u miru i prijateljstvu `iveo sa
kom{ijom Srbinom ili Hrvatom. ^ak je dolazilo do me{anih brakova. (Pa i
Srbi i Hrvati `iveli su u miru – sve doskora.) Za potkrepu toga – evo
dodajem i jedan citat iz knjige profesora dr Vlade Obada „Slavonska
knji`evnost na nema~kom jeziku“:
„Me|u nema~kim doseljenicima u ovim krajevima bilo je mnogo
onih koji su sledom generacija prigrlili novi `ivotni prostor kao svoj jedini
zavi~aj, prihvatili narod u kojem su se na{li i njegov jezik. Zbog boljeg
obrazovanja i {irih vidokruga, preuzimali su ~esto i prosvetiteljsku ulogu u
hrvatskom narodu, `ele}i ga kulturno unaprediti, pa ~ak i pomo}i njegovoj
nacionalnoj emancipaciji.“
Jo{ 1918. kada je malena Kraljevina Srbija (kasnije Kraljevina SHS,
pa Kraljevina Jugoslavija) raskomadavanjem dotada{nje K. und K,
Austrougarske monarhije kao „pobednik“ (pod znacima navoda), pridobila
plodna podru~ja Hrvatske, Baranje, Ba~ke, Banata, Srema izmenio se
opstanak takozvanih [vaba – potpuno, i to nagore. A naro~ito u
komunisti~koj, nazovisocijalisti~koj, FNRJ, SFRJ, te{ko je bilo ostati
„[vaba“ (zlostavljanja, zatvori, posle logori, ubijanja, pa i izgoni). To smo
znali samo mi – [vabe! Jugoslovenske (srpske i hrvatske) vlasti to nisu
prime}ivale! Ili bolje re}i: nisu htele da primete.
38
Jedan svet na Dunavu

Do 1918. Osijek se zvao Essegg, i govorilo se isklju~ivo nema~ki,
ne{to malo hrvatski. Prema slu`benim podacima (Ma`uran) bilo je u
Osijeku stanovnika:
1880. 1900. 1921.
Nemaca 8970 12039 10010
Hrvata i Srba 7482 6459 ili 35 % samo Hrvata
Ma|ara 1152
zatim: ^eha, Slovenaca,
Talijana, Slovaka, Poljaka,
Bugara, @idova i ostalih
Ukupno: 18200
Kada je stvorena Jugoslavija, preko no}i je grad Essegg, nakon 200
godina, postao Osijek: od skoro ~isto nema~kog grada postao je hrvatski.
Sve {to je bilo nema~ko (austrougarsko) prisvojeno je i deklarirano
jugoslovenskom, hrvatskom ili srpskom svojinom. Sve {tampane
monografije o Osijeku kriju, zatajuju i patvore istorijsku ~injenicu da je to
pre bio Essegg. Cilj tog skrivanja je isti kao i onaj zbog koga su mene u
Jugoslaviji zvali i pisali „Dragutin [um“ – sa kvakom, umesto Karl
Schumm – da bi se potrlo moje nema~ko poreklo, odnosno da bi se sakrilo
da je Osijek nekada bio nema~ki grad.
Moj deda se do 1918. pisao: Josephus Schum (1866-1935). Po
starom pravopisu se dana{nje „mm“ pisalo sa „m“. Prinudnom asimilacijom
postao je on odjednom „Josip [um“. Po zanimanju je bio „Geldbriefträger“
(osoba od poverenja). Njegova majka (moja prabaka) zvala se Anna, ro|.
Schatt. O`enjen je bio sa Elisabethom Klemm, dok je njena majka bila ro|.
Solter. U braku su imali osmoro dece (4 sina i 4 k}erke). Moj otac (pokojni
Josephus Schum) je 1918. tako|e prinudnom asimilacijom pretvoren u
„Hrvata-Jugoslavena“, dok je moja majka, pok. Katharina, ro|ena
Kürschner – iz Stare Pazove – bila i ostala Nemica. Po svemu ovome jasno
se vidi – koliko smo bili „~istokrvni“ Hrvati i Jugoslaveni.
U Osijeku sam ro|en 16. 4. 1921, dakle 74 su mi godine. Potomak
sam ~isto nema~ke ili kako se ka`e „{vapske“ grane, i to po ocu i majci. Sa
o~eve strane rimokatolik, a majka je bila evangelisti~ke veroispovesti.
Nenad Stefanovi} 39

[kole poha|am u Osijeku, a poslednja je bila dr`avna trgova~ka akademija,
koju apsolviram sa maturom 1940. Dve godine kasnije stupam u nema~ku
vojsku, jer u domobrane, kao Nemac, nisam hteo i}i. U nema~koj vojsci
ostajem do kraja rata. Po{to sam imao ~ir u stomaku slu`io sam kao
neborac, u Zagrebu. Kad su se Nemci povla~ili iz Hrvatske prema
Sloveniji, ja sam odlu~io da ostanem tu. Sakrio sam se u Zagrebu, sa
mojom suprugom, s kojom sam se ven~ao nekoliko dana pre kraja rata.
Krili smo se po podrumima. Kad se malo smirilo, do{ao sam u Osijek.
Tamo su po svim stubovima bili izlepljeni veliki oglasi, da se svi
neevidentirani moraju prijaviti Jugoslovenskoj armiji. Nisam vi{e mogao da
se skrivam, hteo sam da re{im svoj polo`aj. Kad sam spakovao stvari u
vre}u, rekao sam sebi: „Sad ide{ u logor, i Bog zna da li }e{ se ikada
vratiti?“
Izveden sam pred jednu komisiju, u kojoj, na moju sre}u, nije bilo
starih Osje~ana. Oni bi me prepoznali. Tamo sam izjavio da nisam bio u
nema~koj vojsci, ve} u domobranima. Hrvate nisu tako strogo ka`njavali
kao Nemce. Ali, ako su prona{li usta{u, odmah su ga streljali ili zaklali. Tu
nije bilo premi{ljanja. Sa domobranima je postupak bio daleko bla`i.
Vermahtovce nisu odmah streljali, nego su ih vodili pred sud. Esesovci su
prolazili kao usta{e, otkrivali su ih po tetova`i krvne grupe na ruci. U
logoru ostajem osam dana. Iskoristio sam jednu izmenu stra`e i „d`ada“
(po srpski). Krio sam se jedno vreme u {umi. A kada sam se vratio u Osijek
nisam imao pravo glasa, a ko nije imao pravo glasa nije imao ni pravo rada.
Bilo je stra{no tada biti Nemac. Moj tast se, iako je Wagner, izjasnio kao
Hrvat. Ali ga to nije spasilo logora. Stalno je bio zapla{en. Meni i supruzi
je pravio probleme oko iseljavanja u Nema~ku, tako da sam tek 1962. u
tome uspeo. Sva{ta sam dotle radio. Kopao sam rupe za kandelabre u selu
^epinu. Posle sam radio kao knjigovo|a u jednoj fabrici ode}e u Osijeku.
Ja, `ena i dva sina, `iveli smo u jednoj sobi i kuhinji a zarada, kao {efa
ra~unovodstva, bila je tako mizerna da sam sviranjem po kavanama morao
jo{ zara|ivati.
Moj otac je bio u logoru za [vabe u blizini Osijeka (Valpovo). Kada
se taj logor posle godinu–dve rasformirao, on je sme{ten u Lepoglavu. Da
li je bio u Sremskoj Mitrovici, gde su tako|e sme{tali [vabe – ne znam, jer
40
Jedan svet na Dunavu

ja tada nisam dobro stajao sa svojim ocem. Dakle, moj otac je bio u logoru
Valpovo i u kaznioni Lepoglava. A brat Emmerich, prekr{ten u Mirka,
odveden je 800 metara pod zemlju u Borski rudnik. Obojica su robijala po
~etiri godine.
Mnogi na{i ro|aci, prijatelji i poznanici – Nemci – stradavali su na
na~ine koje ni najve}em neprijatelju ne bih po`eleo. Kako je s njima
postupano opisano je u knjizi „Golgota Nemaca u komunisti~koj
Jugoslaviji“, ~etiri knjige od po 1000 stranica. Dobro bi bilo kad bi i Srbi i
Hrvati (pa i ostali) te knjige pro~itali i iz njih pone{to nau~ili, kako se takva
nedela i egzodusi nad Nemcima (i ostalim nacijama) nikad vi{e ne bi
ponovili. Mi, Nemci, ne `elimo osvetu za u~injena nam nedela, otima~ine i
zlo~ine, ali `elimo da se sve to sazna, kako je sa nama postupano i kako se
hteo izbrisati na{ rod.
Deda s maj~ine strane zvao se Martin Kürschner, bio je gostioni~ar
u Staroj Pazovi. Po{to nije bio ~lan „Kulturbunda“ ili nacisti~kih
organizacija, ra~unao je da nema ~ega da se pla{i kada do|u partizani,
posebno {to je mislio da ga {tite i njegove godine. Imao je 83 godine kada
su ga odveli, preko no}i, s k}erkom, neudatom Marijom Kürschner.
Poterali su ih iz Stare Pazove na zemunski aerodrom. Iznemogao, odmah je
umro na aerodromu. Bacili su ga u rov pored piste i prekrili sa ne{to
zemlje. ]erki nisu dozvolili, iako je i ona bila na aerodromu, da prisustvuje
pogrebu, koga zapravo nije ni bilo. Ja sam uspeo da je 1948. posetim u
logoru. Bio je to veliki rizik. Imao sam valjanih razloga da se tamo nikada
ne pojavim. Logor je bio u okolini Zemuna. Partizani s revolverima za
pojasom izvodili su ih u polja, gde su morali brati kukuruze, ~ijati perje,
poslove koje niko nije hteo da radi. Naravno, bez ogreva. Spavali su na
zemlji po kojoj je bilo prostrto ne{to stare slame.
Druga tetka, iz Darde, mesta u Baranji, isto je odvedena u logor.
Bila je „{e}era{“, kao i ja – to nam je nasledno. Nisu joj dozvolili da prima
insulin. Umrla je od {e}erne bolesti u tom konclogoru. Vidite, nije im bilo
dovoljno {to su je strpali u logor, ve} su je i tako mu~ili. Bez krivice, bez
suda, iako je rat bio zavr{en.
Nenad Stefanovi} 41

U Osijeku sam imao oko 30 ~lanova rodbine. Sada tamo nemam
nikog. Svi su raspr{eni po svetu. ^ak u Braziliji i Argentini. Oni su sre}niji
deo na{e porodice, koji nije stradao po logorima.
Domovinska mesna zajednica biv{ih Osje~ana nema~kog porekla
ima oko 500 registrovanih ~lanova. Oni se nalaze u svim krajevima sveta:
Nema~ka, Austrija, [vajcarska, SAD, Brazilija, Australija. Va`no je re}i da
kontakt sa starom domovinom odr`avamo. Mi Hrvatsku zovemo starom
domovinom, ne odri~emo je se. Ovde dobro `ivimo, svi smo situirani, ali
uvek ka`emo: „Ono je na{a stara domovina. Tamo si ro|en, to ti je
domovina.“
– Interesuje me, kakav je Tu|manov odnos prema pitanju Donau-
[vaba?
– E, to je ono {to mene jako pe~e. Dolaskom nove hrvatske vlasti,
Tu|man i drugi, navodi se kako se `eli popraviti odnos prema Nemcima, da
se `eli ispraviti nepravda, da se odnosi normaliziraju. Me|utim, pre pola
godine u nema~koj {tampi je osvanula izjava hrvatskog konzula povodom
zahteva [vaba da hrvatska vlast ispuni ono {to je obe}ala – tj. da vrati
konfisciranu imovinu. Hrvatski konzul u Nema~koj je izjavio: „Nama su
folksdoj~eri poslednja rupa na svirali.“ Dakle, tu vidite, kako se na re~ima
sve `eli „normalizirati“, a tako visoki predstavnik, u samoj Nema~koj,
otpisuje taj na{ problem. Sama Tu|manova vlast je u slu`benim hrvatskim
novinama pisala da }e posle rata u Hrvatskoj (za vreme rata navodno to
nije mogu}e) sve {to je Nemcima oduzeto, konfiscirano – nadoknaditi ili
vratiti. Iza rata i „oslobo|enja“ (oslobo|enja od svega) je moja roditeljska
ku}a u Ker{ovanijevoj ul. 12 bila konfiscirana, kao i sve u njoj. Ta ulica za
vreme Kraljevine Jugoslavije zvala se Sokolska, a za vreme NDH –
Trumbi}eva.
Tu|man je bez na{e inicijative, dakle, kao prvi, ponudio da nam to
sve vrati po zavr{etku sada{njeg rata, ali ja vidim da to ne}e biti mogu}e.
Meni su iz hrvatskog ministarstva poslali sve potrebne formulare. Ja sam ih
popunio i vratio. Dobio sam u Zagrebu i svoj broj: registrovan sam. Da li
}u ja ili moji sinovi i unuci ne{to od toga dobiti – u to sumnjam. Tu|e je
sla|e.
42
Jedan svet na Dunavu

To je vekovno svojstvo Jugoslavena: radije ne{to otmu nego da
sami naprave. Na `alost, tako je to vekovima i tu se ni{ta do sada nije
promenilo.
Dvori{te na{eg detinjstva
Nenad Stefanovi} 43