OLIVER SHIFLISH - MANJE STRAHA, VIŠE SREĆE sample

Oliver Šifliš
Manje Straha,
Više Sreće

USPOMENI NA MOG BRATA NIKOLU.
MOJIM PRIJATELJIMA VLADI, ADNANU, GEZI, IMRETU, MIKIJU,
RAJANU, LEONU…
MOM OCU IMRETU
SVIM MOJIM VOLJENIMA…
ŽIVITE ZAUVEK SA MNOM I U MENI…

IV

PREDGOVOR
Rođen sam u Subotici u bivšoj Jugoslaviji, u
multinacionalnom, multikulturalnom i multireligijskom
gradu. U ratu, 1991. godine, izgubio sam domovinu; ali
nakon par meseci očaja, shvatio sam da sam dobio čitav
svet. I ne samo da sam to shvatio, već sam tu činjenicu
prigrlio svim srcem! Završio sam studije ekonomije, a
nakon toga ostvario i priličan uspeh u filmskoj distribuciji
i produkciji svojom kompanijom Best Hollywood. Sada
iza sebe imam dvadeset pet Berlinala i Kanskih filmskih
festivala.
Dragi moji čitaoci, ja sam osoba koja svoja osećanja
slobodno izražava i tako sam i ovu knjigu napisao. Znam
da će možda biti čitalaca kojima će pojedini delovi ove
knjige izgledati previše grubi, a zar nije i sam život takav
ponekad? Da li je i on prema nama grub? Pisao sam je
sledeći svoj unutrašnji glas i mogla bi nekoga i povrediti zato
što mnoge stvari posmatramo i doživljavamo drugačije
Molim vas da to razumete jer mi ni u kom slučaju nije
V

ila namera da bilo koga uvredim; a ako jesam ili ako to i
sada činim, molim vas da primite moje izvinjenje. Duboko
verujem da postoji samo jedna Univerzalna istina...
Univerzalna ljubav... Univerzalna vera... Univerzalna
sila koja se ne može usitniti na komadiće... Nazivamo je
različitim imenima i opisujemo na različite načine, ali je
ona u srži i dalje Jedna. Mnogi od nas koriste različite reči
da opišu nebo, ali bez obzira na različite tačke gledišta to
je i dalje isto nebo... Ili, kao kad u ogledalu vidimo odraze
različitih slika i lica. Ogledalo je i dalje ogledalo i na njega
ne utiču svi ti različiti odrazi. Čoveka možemo nazvati
različitim imenima, ali je on i dalje ista osoba. Naša majka
je ista osoba i kad je mi zovemo ‘mama’ i kad je neki drugi
zovu ‘sestra’, ‘ćerka’, ‘teta’... Stoga vas molim da u ovoj
knjizi tražite suštinu. Ako to budete činili, siguran sam da
ćete uživati dok je budete čitali.
VI

Oliver Šifliš
Manje Straha,
Više Sreće

Naziv originala: Oliver Shilfish
LESS FEAR MORE HAPPINESS
Autor i izdavač: Oliver Šifliš
Tharlam Guest House, Kathmandu, Nepal
Szendro utca 18a Budapest, 1126 Hungary
Tel, viber, whatsApp: +36 30 6631663
email: fiucskam@gmail.com
Copyright © 2016. Sva prava zadržana od strane autora.
ISBN: 978-615-80683-6-9
ISBN: 978-615-80683-7-6 epub
Library of Congress Control Number: 20164010202
Prevod na srpski: Dragana Žigić, agencija
,,Prevodioci Libra’’
Lektura: Nataša Živković i Dubravka Karadarević
Priprema za štampu i dizajn:
Pál Schilling
www.vadamedia.hu
Fotografija na zadnjoj stranici:
Sushil Shresta, Boudhanath, Kathmandu, Nepal
Štampa i povez:
D.O.O. “PANONIA-PRINT”
24300 Bačka Topola, Industrijska bb.
Tel.: +381-24-713 238
Tel./Fax: +381-24-712 418
e-mail: office@panonia-print.co.rs
www.panonia-print.co.rs
VIII

SADRŽAJ
1. ZAŠTO SAM NAPISAO OVU KNJIGU? .............. 1
2. KADA SE I GDE „RODIO“ NAŠ STRAH? ............. 5
3. OBJAŠNJENJE I POSLEDICE. ..................... 13
4. KOJE SU TO SITUACIJE, RAZLOZI KOJI NAS
SPREČAVAJU DA SE OSLOBODIMO STRAHA? ...... 21
5. „ODBRANA“ NAS SAMIH OD STRAHA ............ 29
6. ZAŠTO PREDUZIMATI ODGOVARAJUĆE MERE? ZAŠTO
TREBA KRENUTI U POZITIVNE PROMENE? ........ 33
7. ŠTA ČINITI? KAKO POSTUPITI? .................. 41
8. UPUTSTVA ZA DOSTIZANJE SREĆE .............. 49
9. STICANJE ZNANJA USPUT I LIČNE PRIČE . ......... 59
10. JOŠ PAR MISLI KOJE BIH PODELIO SA VAMA PRE
NEGO ŠTO ZAVRŠIM . ......................... 91
11. ZAKLJUČAK ................................. 95
BIBLIOGRAFIJA . ................................. 99
ZAHVALNOST .................................. 103
IX

X

UVODNA REČ
Nedavno sam imala to zadovoljstvo da lektorišem knjigu
koju bih svrstala u oblast popularne psihologije. Reč
je o knjizi Olivera Šifliša, rođenog Subotičanina koji već
godinama ne živi u našoj zemlji.
Knjiga ,,Manje straha, više sreće” nastala je kao pokušaj
da se objasni ljudsko ponašanje koje je izazvano nečim
što svako od nas ima u sebi, a to je strah.
Oliver je na iscrpnim ličnim i tuđim primerima želeo da
ukaže na slabosti čoveka da se odupre reakcijama koje
su posledice straha, i istovremeno, trudio se da da savete
kako kontrolisati svoj život.
Pored sopstvenih razmišljanja, uvrstio je razmišljanja i
iskustva njegovih prijatelja, koja su, i više nego dovoljno
doprinela razvoju radnje.
Sadržaj knjige je izdeljen na jedanaest poglavlja, i svako
poglavlje nosi određeni naziv. Počevši od razloga zbog
kojih je napisao ovu knjigu, pa sve do konkretnih uputstava
za srećniji život, pisac se veoma studiozno posvetio ovom
problemu, i reklo bi se da nije štedeo sebe, kako bi na
najadekvatniji način pomogao onima kojima je pomoć u
nekom trenutku života neophodna.
U nekoliko navrata, Oliver se poziva na citate iz Biblije i
citira Budine reči, pominje katolička i pravoslavna lica. Za
njega ne postoje granice, predrasude.
XI

Za njega smo svi jednaki. Svaka njegova misao se svodi
na to da pokrene na akciju, na delanje, podstiče da se
trgnemo iz okova svakodnevice.
,,Sve misli su nam usmerene ka tome da živimo večno.
Misao o nepostojanju je gurnuta u stranu, sklonjena
ispod tepiha. Čak i kada se povremeno javi, mi je uguramo
nazad- „Beži odavde! Zar ne vidiš da sam usred projekta
koji se zove samozaštita?“ I tako u nedogled, dok ne
shvatimo da je došao kraj puta (ako ikada to i shvatimo!).
A tada već bude prekasno.”
Izuzimajući sam tekst koji je izuzetno pokretački postavljen,
Oliver se potrudio da fotografijama i ilustracijama
predstavi čitaocu sve ono o čemu govori i da ga na taj
način navede da uoči razliku između života okovanog
stegama i života ispunjenog srećom i zadovoljstvom.
Ono što mi se posebno dopada jesu biografski podaci
i životno iskustvo kojima je prožeto čitavo delo. Oni
doprinose tome da svako može da se pronađe i saživi
sa njim. Kada se činjenice potkrepe argumentima i
primerima, delo se veoma jednostavno shvati na pravi
način, upravo onako kako je autor osmislio.
Ideja je da postoji samo jedna Univerzalna ljubav, istina i
vera i da je srž svih naših unutrašnjih nemira, nedoumica
i nezadovoljstava samo strah s kojim se, ili izborimo i
nastavimo srećno da živimo, ili naučimo da preživljavamo
sa njim pod stalnom tenzijom.
XII

Delo je osmišljeno kao niz pitanja na koje Oliver spremno
daje opširne odgovore, svojevrsni monolog autora.
Moje impresije o knjizi su izvanredne. Prepuna je
nadahnuća, pozitivne energije koja izbija iz svake napisane
reči, optimizma, vere…
Uči nas kako da steknemo samopouzdanje i pomognemo
sebi da se snađemo s iskušenjima koje nam život
bezosećajno nameće. Biti svoj, siguran u sebe, otvorenog
uma i srca i spreman da prihvatiš tuđu pomoć i sugestiju,
biti spreman da odabereš najbolji put kada se nađeš na
raskrsnici, a sve u cilju srećnijeg života- po mom mišljenju,
glavna je teza knjige.
Preporučila bih je svima onima koji su bar nekada u životu
naišli na prekretnicu, a nisu bili sigurni da li biraju pravi
put, i to samo zato što su se plašili! Takođe, oni koji takvih
situacija u životu nisu imali, uživaće u ovoj knjizi, jer će,
čitajući je, shvatiti koliko su zapravo srećni u svojoj koži.
Dubravka Karadarević
Diplomirani filolog za srpski jezik i književnost
XIII

XIV

UVODNA REČ STAROG PRIJATELJA
Ukoliko želite da krenete na predivno putovanje ka
Prosvetljenju, u rukama držite pravu knjigu, dragi
prijatelju! Bilo da ste novajlija na putu Prosvetljenja ili ste
već krenuli na svoje putovanje, ova knjiga će Vam pružiti
smernice i pomoći Vam, nadam se, da donesete prave
odluke o tome kako da se suočite sa svojim strahovima koji
će nesumnjivo ometati vaš napredak ka ispunjenju ovog
cilja. Dakle, molim vas da budete spremni da razmotrite i
prihvatite nove ideje dok čitate ovu knjigu pošto je to prvi
korak koji će Vam pomoći da se oslobodite straha koji vas
sputava da krenete stazom ka Prosvetljenju.
Moje putovanje počelo je onog dana kad sam upoznao
Olivera. U to vreme bila mi je potrebna pomoć sa strane
u vezi sa problemom koji sam imao sa svojim bivšim
poslovnim partnerom. Iako nije znao mnogo toga o meni,
Oliver mi je odmah ponudio svoju punu podršku i pomoć
da se izborim sa svojim problemom. Vremenom smo
postali prijatelji. Tada je Oliver počeo sve više da govori
o svom putu dok se u isto vreme neprestano trudio da
prenese nauk i mudrost svog Učitelja.
Kao i naše prijateljstvo, tako su se i Oliverova učenja
postepeno razvijala u meni, a moje viđenje života uopšte
neverovatno se proširilo. Učenja njegovog Učitelja su mi
svakako pomogla da sa oduševljenjem prihvatim svoj
novi put i da se u isto vreme borim sa svakodnevnim
problemima, i ličnim i onima vezanim za posao. Tokom
poslednjih osam godina, naše prijateljstvo traje i postaje
sve snažnije iako je nekada taj put prilično kamenit
XV

(nesumnjivo usled sukoba naših ega). S obzirom na to da
obojica pripadamo svetu filma, mnogo puta sam bio u prilici
da pratim Olivera na njegovim poslovnim putovanjima po
Evropi gde su se beskrajna učenja nastavljala, a ja nisam
uvek bio jedini koji ih je slušao. Oliverova beskrajna
dovitljivost nema mira i zato on nastavlja da pronalazi
ljude voljne da ga slušaju bez obzira na to gde se trenutno
nalazi i u kakvoj je situaciji. Naravno, ova putovanja su i
njemu korisna kao i nama, slušaocima/učenicima. Dok mi
stičemo nova znanja, mudrost i pomoć, Oiliver stiče nova
prijateljstva i osećaj zadovoljstva da je njegov doprinos
svetu pomogao da se ljudski rod za jedan korak približi
Prosvetljenju.
Zoltan Furedi, režiser
XVI

KONTEKST
XVII

XVIII

1. ZAŠTO SAM NAPISAO OVU KNJIGU?
Moji dragi čitaoci, stalno sebi postavljam pitanje zašto
sam odlučio da napišem ovu knjigu.
Dakle, postoji nekoliko razloga.
Prvi je taj da sam jednoga dana sedeo u svojoj kancelariji
u Budimpešti i kucao komplikovan imejl na mađarskom
koji se ticao nekog spora u vezi sa prodajom DVD-ja.
Odjednom me nešto zaustavilo i nateralo da zgrabim
komad papira sa stola. Počeo sam da pišem na engleskom
o strahu; zapravo o svojim „razmišljanjima o strahu“. Bile
su to prve reči koje sam napisao na tom komadu papira,
a napisao sam četiri i po strane ukupno. Bila je to suština
ove knjige.
Molim vas da me ne shvatite pogrešno! Taj trenutak,
naravno, nije iskočio ni iz čega. Dozvolite mi da objasnim
jednim primerom. To je kao kad vidite, na primer, izdanak
kukuruza kako izranja iz zemlje. On nije iznikao ni iz čega.
Možda je bio tamo, ispod zemlje, već duže vreme u obliku
semena, ali se to seme, uz pomoć sunca, vode i minerala,
konačno pojavilo u obliku biljke.
Isti je slučaj i sa moje četiri i po stranice... Seme Znanja
zasejao je u meni moj Root Master, moj glavni mentor,
moj glavni Učitelj, moj Guru, Tanpai lama Rinpoče 2008.
godine. Zapravo, seme znanja bila je tehnika pristupa
Univerzalnom znanju. Mi često ne znamo kako da mu
pristupimo – kao u slučaju radio-talasa kojima smo
okruženi, s tim što nam je potreban radio-aparat da
bismo se priključili na njihovu frekvenciju.
1

U to vreme Učitelj me upoznao sa tehnikom pronalaženja
frekvencije Univerzalnog znanja... Ovaj proces je nešto
što traje i danas i pothranjuje se Njegovim nesebičnim,
posvećenim učenjima i greje se Njegovim ogromnim
i beskrajnim saosaćanjem punim ljubavi. Da, Znanje
stečeno od mog Root Mastera, znanje koje sam primio od
svoje sange (sangha) 1 , Znanje stečeno od drugih Učitelja,
znanje koje su mi preneli moji prijatelji i obični ljudi, znanje
koje mi je podarila priroda, znanje koje su mi dali insekti,
učenje koje sam dobio od životinja, od siromašnih ljudi,
od bogataša, učenih ljudi, od nepismenih – Univerzalno
znanje koje je pomoglo da ova knjiga „iznikne“ i da se
upravo sada nalazi u vašim rukama.
Drugi razlog je što sam u životu, kao što je, pretpostavljam,
i većina vas, bila svedok patnji mnogih ljudi. Kao posledica
tih patnji, ljudi su živeli nesrećnim životima i umirali
prerano, a njihovi umovi, duše i tela bila su preplavljena
strahom. Uvideo sam da se strah javlja svuda gde
postoji ograničenost (drugim rečima – odsustvo znanja
ili nedovoljno znanja). Shvatio sam da je Znanje jedino
oruđe, jedini protivotrov koji imamo na raspolaganju u
borbi protiv ograničenosti.
Podizanjem nivoa shvatanja, mi smanjujemo nivo straha,
a osećaj sreće sve više raste. To je kao kad se uči strani
jezik; imate mnogo manje problema kada počnete da
uživate u svojoj poseti drugoj zemlji u kojoj se on koristi.
1 Sangha je reč na pali jeziku i na sanskrtu koja znači „udruženje“,
„skupina“, „društvo“ ili „zajednica“ i najčešće se koristi u budizmu za
manastirske zajednice zaređenih budističkih monaha i monahinja
(Wikipedia).
2

Danas čitav svet uči da govori nekim novim jezikom,
a ljudi su mnogo opušteniji kada su u stanju lakše da
komuniciraju na tom jeziku.
Evo još jednog primera. Kako vaša veština vožnje, skijanja
ili čak kuvanja napreduje, vi sve više uživate u tome.
Zato želim da svi vi budete u stanju da skijate kao Ingemar
Stenmark ili Bode Miler (ili kao bilo koji od najboljih skijaša
sveta u trenutku kad čitate ovu knjigu), da vozite kao Luis
Hamilton ili Dejl Ernhart, da igrate tenis kao Džimi Konors,
Rodžer Federer ili Novak Đoković, da kuvate kao Džejmi
Oliver ili moja mama... i da u tome maksimalno uživate!
3

4

2. KADA SE I GDE „RODIO“ NAŠ STRAH?
Da, prilično sam siguran, kao što verovatno i vi već znate,
da svi mi nasleđujemo neki strah od majke, oca, baba i
deda, od svih naših predaka. Naš prvi veliki strah stvara
se zapravo kada, nakon što devet meseci provedemo
bezbrižno u materici, kroz uzak tunel budemo izgurani
napolje.
Nakon tih devet meseci mira i sigurnosti, bivamo šokirani
satima borbe između života i smrti. Tada upijamo taj
užasan strah koji naša majka ima za naš život... i kakvo
je to olakšanje, kakva neizmerna sreća kada konačno
izađemo iz tog tunela. I toliko nam lakne da počnemo da
plačemo!
Sreća što smo preživeli u ovom trenutku ima dugoročni
efekat. Podsvesno se kasnije ne želimo prisećati straha
i strepnje kroz koju smo prošli. Stoga odlučujemo da
strah od smrti ostavimo iza sebe i proslavimo to što
smo je „izbegli“. Kada to činimo, mi zapravo zapadamo u
najveću od svih zamki. Odbacivanje smrti, neprihvatanje
i nepriznavanje njene neizbežnosti znači čitavog života
nositi nevidljive bukagije; one bi u tom slučaju bile uvek
sa nama.
U veoma retkim prilikama možemo osećati da nešto nije
u redu. Možemo osetiti neku vrstu dodatnog tereta za
koji ne znamo šta je tačno, a taj teret utiče na sve aspekte
našeg života.
Ne znamo da je koren svih naših negativnih postupaka
snažna reakcija na smrt i pokušavamo da pobegnemo,
5

da je se oslobodimo, ali ona ne popušta; tako da što se
više brinemo, to smo nesrećniji, što više pokušavamo da
pobegnemo, ona nas sve snažnije steže.
Evo jednog primera: Možete li da zamislite oca koji šalje
svog tek rođenog sina, svoje jedino dete, da prvih sedam
godina svog života živi sa babom i dedom u dalekom
gradu? U isto vreme, isti taj otac tih sedam godina provodi
tako što živi u porodičnoj kući sa usvojenim sinom kojeg
uopšte ne voli. Elem, taj usvojeni sin bio sam ja.
Znam da je sve počelo strahom moje majke da živi sama
nakon što se razvela od mog oca. Podsvesno, ona je bila
prinuđena da „ulovi“ novog muža. Ništa drugo nije bilo
važno. Sve žene iz komšiluka moje majke su se zarekle:
„Ne brini, naći ćemo ti muža!“
U to vreme imao sam jedanaest godina i moja majka se
ponašala skoro kao da ja uopšte ne postojim. Pružala mi
je hranu i krov nad glavom i to je bilo to. Lov na muža
bio je njen prioritet. Najzad je pronašla Lazara, stasitog
i zgodnog čoveka kojeg su žene obožavale i koji nije
nameravao da se ikada u životu oženi. Ali, moja majka je
bila „mudrija“ i prevarila ga tako što je zatrudnela. Tako
se rodio moj prelepi brat – predivna beba, a ja sam bio
presrećan što je došao u moj život.
Razlika između nas dvojice bila je trinaest godina, tako
da mi je bio gotovo kao sin... Ali, bili smo tek par meseci
zajedno pre nego što je poslat u daleki grad kod babe i
dede. Zamislite samo kroz kakve patnje je prolazio moj
brat tokom tih sedam godina kada je svoje roditelje i
6

ata viđao tek ponekad vikendom i to je bilo sve.
Kasnije, kada mi je pričao o tim danima, rekao je da bi on
trčao za nama kad smo odlazili kolima nedeljom popodne
zaista verujući da će moći da stigne auto koji se kretao sve
brže.
Sedam godina je prošlo i moj brat je krenuo u osnovnu
školu; najzad se vratio majci i ocu. U međuvremenu, ja sam
se posvađao sa svojim očuhom i napustio kuću, tako da je
u kući bilo samo njih troje. Godine su prolazile, moj brat
je porastao i postao čuveni specijalista za laparoskopsku
hirurgiju u ginekologiji, ali nikada nije bio srećan... uvek
je bio pun napetosti i na licu mu se videlo da mu nešto
nedostaje. Oženio se, dobio dva sina, a onda, iznenada,
u trideset sedmoj godini... Rak... Jedna operacija... zatim
još jedna... ukupno šest u roku od dve godine. U jednom
trenutku, kad je prvi put otvorio oči nakon druge operacije,
počeo je da priča o sedam godina provedenih s babom i
dedom; a zatim o godinama provedenim u osnovnoj školi.
Rekao je da ga otac nikada nije pohvalio, nikada mu nije
čestitao, nikada ga nije potapšao po ramenu da pokaže
da ceni njegov uspeh.
Danas mi je lako da to objasnim. Otac mog brata nikada
nije želeo da ima dete i zato je odbijao da ga prihvati.
Odbijao je da prihvati nešto što mu je nametnuto. Moj
brat je čitav život proveo očekujući neki gest priznanja,
reč koja će ga spasiti, zagrljaj koji će ga utešiti, ali se to
nikada nije dogodilo. Štaviše, od toga se razboleo, toliko
ozbiljno da je na kraju umro, prerano, a da nikada nije
zaista uživao u životu.
7

Uveren sam da je mom bratu bilo suđeno da umre čak i
pre nego što se rodio. Bio je to STRAH naše majke, strah
od bespomoćnosti u samoći, iskonski strah od smrti koji
je uzrokovao svu njegovu patnju. Ona je želela samo da
„spase“ sebe ne mareći ni za šta drugo. Zapravo, ono što
je želela bila je vrlo prosta stvar – htela je da se ponovo
uda nakon razvoda. Čini se da je to potpuno prirodna
stvar koju treba uraditi; da, jeste prirodna, ali u ovom
slučaju moja majka je dozvolila da je strah prevlada. Strah
je preuzeo kontrolu, a ljubav zajedno sa saosećanjem
je potisnuta. To je bio uzrok svih patnji moga brata, ali
i ostalih članova naše porodice – dva sina moga brata,
mojih sinovaca, koji su bili svedoci prerane smrti svoga
oca. Tako se strah koji nasleđujemo prenosi dalje.
Posmatrajući događaje u prošlosti, shvatio sam da je
prvobitni strah moje majke počeo mnogo ranije. U
Drugom svetskom ratu, kada je imala 10 godina, našu
majku su poslali da bude služavka, stotinama kilometara
daleko od kuće. Njen otac se otarasio nje i njena dva brata
jer nije mogao da prehrani svo sedmoro dece tokom rata.
Prisećajući se tih dana i pričajući o njima, moja majka je
govorila kako je bila prisiljena da radi toliko naporno da je
prizivala smrt da dođe i spase je muka.
Na sreću, njena fizička volja da živi bila je jača i preživela je
rat, ali taj strah je bio duboko ukorenjen u njenom umu od
tog trenutka – strah od samoće sa 10 godina uticao je na
to da kasnije očajnički krene u potragu za novim mužem.
To je tačka do koje mogu da pratim korene straha koji
je bio uzrok nesrećnog života i prerane smrti mog brata.
8

U pravu ste ako ste pomislili – neko mora da zaustavi tu
patnju koja se prenosi s jednog na drugog!
Da! Saglasan sam. Pitanje je samo: ko to mora da uradi i
kako!?
Pre nego što to objasnim, molim vas da imate na umu
da ja ne krivim ni svoju majku ni svog očuha da su učinili
bilo šta loše. Nikako! Radili su kako su najbolje znali u to
vreme, ali strah i neznanje su ih sprečavali da imaju jasno,
normalno viđenje.
Zato nikad ne krivimo naše roditelje. Moramo im pokazati
svako poštovanje jer mi ne bismo bili ovde da nije bilo njih.
Međutim, možemo i treba da osudimo njihove pogrešne
postupke.
Stoga, mi volimo i cenimo naše roditelje i tako će biti
dokle god smo živi, ali osuđujemo njihove pogrešne
postupke i propuste. To činimo zato da mi sami ne
bismo ponovili iste te greške.
Da! Sledeći korak da se prekine patnja koja nas prati je
da identifikujemo ko će to učiniti i kako. Ko je odgovoran?
Zapravo, odgovor je jednostavan. Mi sami i niko drugi!
Ako se oslanjamo na druge da nam pomognu, oni nam
samo na kratko mogu skrenuti misli pre nego što se
strah ponovo vrati. On je urezan u našem umu i mi smo
jedini koji mogu preuzeti kontrolu nad našim umom. Da,
možemo primati uputstva, tražiti recepte ili odgovarajuće
tehnike iz spoljašnjih izvora – ali mi smo ti koji to moraju
da sprovedu. Na nama je da to shvatimo, razumemo, a
onda i da na tome radimo.
9

„Niko nas ne spasava osim nas samih. Niko ne ume
i niko ne može. Mi sami moramo proći tom stazom“.
Buda
Sada ću vam reći kako to da učinite.
Moramo početi tako što ćemo posmatrati i analizirati
sebe kako bismo pronašli izvor straha, da bismo saznali
ko ili šta ga stvara, a onda postepeno raditi na tome da ga
uklonimo.
Mi osuđujemo pogrešno ponašanje i postupke naših
roditelja i predaka, ali u isto vreme ih i prihvatamo jer
shvatamo da su oni u tom trenutku radili kako su najbolje
umeli. Nažalost, u svom neznanju 2 (reč „neznanje“ može
biti uvredljiva, pa ću koristiti drugi izraz – „nedostatak
znanja“ ili „ograničenost”), naši roditelji su dozvolili da
njima strah upravlja i usmerava ih. Postanite svesni
toga i shvatite da vi još uvek nosite te njihove negativne
postupke. Shvatite da ste vi jedini koji imate priliku da
zaustavite tu naslednu negativnost! Donesite odluku i
postanite posmatrač svoga uma, misli, govora i postupaka
i činite to potpuno svesni svega. Okružite se ogledalima,
posmatrajte sebe kroz kamere iz svakog ugla i postanite
lovac na negativne misli.
Budite svesni toga da su naše negativne misli rezultat
samoodbrane od straha.
Trebamo razviti sposobnost da predvidimo kakve
bi posledice imali naši postupci. Trebamo postupati
2 Neznanje - stanje ili činjenica da je neko neznalica; odsustvo znanja,
obrazovanja ili svesti o nečemu (Merriam-Webster)
10

oprezno, upozoravati sebe kad god uočimo potencijalnu
opasnost i ispravljati sebe. Ovde ću vam dati primer kako
sam ja sam sebe ispravljao. Još uvek ima mnogo toga što
treba učiniti, ali konkretni rezultati već postoje.
Kad sam bio mlađi, pošto sam u horoskopu Blizanac,
verovao sam da mogu da pomognem svakome koga
sretnem (Bogu hvala, zadržao sam to verovanje!). Dakle,
obećavao sam svoju bezuslovnu pomoć svakome ko je
zatraži, a mnogo puta sam je i sam nudio onima koji je
nisu tražili. Ipak, jednu stvar nisam uzeo u obzir!
Da dan ima samo 24 sata, a da je meni bilo potrebno
najmanje 36 da ispunim sva obećanja koja sam dao. I šta se
dogodilo? Ostavio sam mnogo, mnogo ljudi – uključujući
i svoje bliske prijatelje i rodbinu – da čekaju pomoć koju
sam im obećao. To je kod njih prouzrokovalo patnju koje
ja u to vreme nisam bio svestan i to neznanje nastavilo se
desetinama godina, a zbog mene je sve više ljudi patilo
zbog moje zaslepljenosti sopstvenim „optimizmom“.
Nisam shvatio koliko su posledice bile ozbiljne. Tek pre
nekoliko godina sam počeo da posmatram sebe s punom
svešću i tek tada sam shvatio učinak svojih propusta –
svojih nedelovanja.. Sada obećavam tek pošto podrobno
analiziram situaciju, svoj raspored aktivnosti, raspored
obaveza svih drugih i to funkcioniše. Najzad funkcioniše!
Posmatranje stvari sa punom svešću o tome, pre nego
što bilo šta uradimo ili kažemo, donosi plodove. U gotovo
svim religijama čujete ovo upozorenje: možete izazvati
radost i patnju, veselje ili bol – svojim mislima, svojim
rečima, svojim činjenjima i nečinjenjima.
11

Dakle, možemo izazvati radost ili patnju sebi i
drugima:
1. svojim mislima
2. svojim rečima
3. svojim činjenjima
4. svojim nečinjenjima (propustima da nešto učinimo)
Pre nego što nešto kažemo ili uradimo, javlja se misao.
Stoga je najvažnije usredsrediti se na svoje misli.
Zaboravite na reči, činjenja i nečinjenja i usredsredite
se na posmatranje svojih misli. Zapravo, postanite lovac
na negativne misli. Čim vidite da se neka takva pojavi,
jednostavno je odgurnite i zamenite pozitivnom i tek onda
izgovorite reč ili učinite nešto. Svaki put kada uspete u tome
da negativnu misao zamenite pozitivnom, stavite u zbirku
jedan beli kamenčić. Svaki put kad u tome ne uspete, u
zbirku dodajte crni kamenčić. Videćete, kako prolazi dan
za danom, da će dnevna gomila belih kamenčića postajati
sve veća, a da će gomila crnih kamenčića biti sve manja.
Nakon nekog vremena, čak možda nakon samo par dana,
osetićete vezu između veće gomile belih kamenčića i veće
sreće.
12

3. OBJAŠNJENJE I POSLEDICE
Svi negativni postpuci – kao što su bes, briga, sumnja,
očaj, anksioznost, ljubomora, otimanje za nešto tuđe,
želja za posedovanjem nečega što nije naše i mržnja
– imaju svoj koren u strahu, a na kraju i u strahu od
smrti.
Zamislite jedno drvo gde svaka grana predstavlja različitu
vrstu straha: jedna je strah od gubitka posla, druga je
gubitak partnera, zatim gubitak roditelja, strah od toga
da ostanemo bez novca, strah od toga da se razbolimo,
strah od gubitka krova nad glavom, strah od toga da
ostanemo bogalji posle saobraćajne nesreće, strah od
toga da budemo žrtva napada, strah od toga da budemo
opljačkani ili čak običan strah od toga šta će se dogoditi
sutra.
Sve ove grane hranu dobijaju preko stabla koje se proteže
sve do korena drveta. I u najdubljem korenu ovog drveta
nalazimo glavni izvor svih naših strahova: strah od smrti.
Dakle, šta se tu može učiniti? Da li treba da odsečemo
grane? Ako to uradimo, porašće nove kao što korov stalno
ponovo raste. To će samo privremeno rešiti problem.
Ne, mi moramo doći do korena svih problema, do korena
svih korova, do korena svih strahova – da ga uklonimo,
da istrebimo koren našeg drveta strahova. Bez obzira na
to koji alat da koristimo – lopatu, ašov, sekiru – tek kada
priđemo drvetu, kada smo mu blizu, primetićemo da mu
je stablo okruženo debelim, čvrstim, stabilnim zidom kao
zaštitnikom koji na prvi pogled izgleda nesalomivo.
13

Zapravo, to drvo okruženo je neznanjem. Taj zid
moramo probiti tako što ćemo pronaći pravi metod,
pravi protivotrov isto kao što korišćenjem odgovarajućih
antibiotika, možemo brzo prebroditi infekciju ili kada
se upotrebom odgovarajućih sredstava za uklanjanje
fleka, možemo osloboditi fleka; ili kada upotrebom
odgovarajućeg ključa možete da odvijete zarđalu maticu.
Moramo pronaći pravo oruđe da srušimo ovaj zid
neznanja.
Mislim da vi već znate odgovor... Da! Pravi i jedini
protivotrov je ZNANJE.
Vrlo rano u životu naučili smo da kad pritisnemo prekidač
na zidu, upaliće se svetlo u sobi; ili ako kresnemo šibicu o
kutiju, pojaviće se plamen; ili ako okrećemo pedale, bicikl
će se kretati. Sticanjem i akumuliranjem znanja, vidimo da
zid neznanja polako nestaje i možemo početi da sečemo
i vadimo korenje drveta – korena svih naših patnji. Na taj
način, postajemo svedoci toga da je naša sreća stabilnija
nego ikada pre.
Evo još jednog primera iz mog života sa širim implikacijama
od prethodnog (mnogo širim).
Ja sam filmski producent i distributer filmova u Mađarskoj
i u poslednjih dvadeset godina predstavio sam preko 300
filmova u bioskopima. Na jednom Kanskom filmskom
festivalu, otkupio sam pravo da distribuiram film pod
nazivom „Božansko posredovanje“ (Intervention Divine)
jednog palestinskog režisera. Dok sam pripremao
distribuciju tog filma u bioskopima, pozvao me jedan
14

prijatelj koji je bio na čelu druge filmske distributerske
kuće. Pitao me zar se ne bojim da distribuiram taj film u
Mađarskoj.
Bio sam iznenađen da to čujem jer smo imali isti ukus
za filmove – često smo licitirali za iste filmove. Odgovorio
sam da ne vidim nijedan razlog zašto ga ne bih distribuirao
i nastavio sa neophodnim pripremama za njegovo
prikazivanje.
Nekoliko dana kasnije, usledio je drugi poziv, ovoga puta
od čoveka koji se bavio rasporedom prikazivanja filmova,
ali sa mnogo većom „težinom“ u smislu religioznih
komentara. On je bio brat u to vreme glavnog rabina
Budimpešte. U telefonskom razgovoru, naglasio mi je istu
takvu zabrinutost kao i moj prijatelj.
Umesto da odmah odgovorim, upitao sam ga da li bih
mogao da svratim kod njega kako bismo razgovarali
lično. Rado je prihvatio moj predlog i ja sam odštampao
spisak svih teritorija u svetu gde je prikazivano „Božansko
posredovanje“. Ako se dobro sećam, bilo je tu 65 zemalja
uključujući i Izrael.
Otišao sam u njegov stan. Pokazao sam mu spisak.
Nakon kratke pauze rekao mi je s tugom da većina druge
generacije Jevreja (one nakon Holokausta) burno reaguje
na bilo šta što bi se moglo protumačiti kao nešto što je
usmereno protiv jevrejskog naroda. Bilo mi je drago što je
mogao da govori tako otvoreno, ali sam istovremeno bio
i tužan... tužan jer takvi pristupi dovode do razdvajanja
među onima koji osećaju da imaju prava da se boje i
15

mogućih napadača. Većina ljudi zaslepljena je strahom
i oni ne vide da njihove reakcije stvaraju podelu...
Ne shvataju da ta podela dovodi do sumnjičavosti...
sumnjičavost dovodi do mržnje... mržnja do besa... bes
do incidenata... incidenti vode u konflikte... i tome nema
kraja.
Nema kraja gomilanju negativnih energija, a one za
posledicu imaju nasilnu, preranu smrt… Stalnu patnju…
Nepogode… Katastrofe… Rat.
S druge strane, pročišćavanje negativne energije koju
strah izaziva ima siguran kraj, a to je MIR... SLOBODA...
RAZUMEVANJE... LJUBAV... SREĆA.
Pozitivna energija je naša priroda. Ona je naša
suština. Trebalo bi da je zovemo njenim pravim
imenom: LJUBAV. Jedina stvar koja nam je potrebna
je da se oslobodimo straha i naša priroda će početi
automatski da blista. Samo očistite blato koje se
prilepilo na naša „zlatna srca“ i ona će ponovo sijati!
Kao bebe, mi smo rođeni sa zlatnim srcem, ali s godinama,
negativni uticaj naše okoline čvrsto se veže za nas. Slojevi
blata akumuliraju nam se oko srca prekrivajući ga tako da
zaboravimo da imamo zlatno srce, da imamo srce puno
ljubavi, sačinjeno od ljubavi.
Ali, uklanjanjem tog blata naša srca će zasijati kao što
su sijala u detinjstvu... Sijaće i doneće radost i nama i
drugima.
Evo jednog primera iz mog života da potkrepim ovu misao.
16

Pre neki dan, jedan mladić me upitao kako da zna koja
staza je najbolja za njega. Rekao sam mu: možeš izabrati
jednu od dve mogućnosti. Dakle, zamisli sebe u dve
različite situacije. Jedna je ugodna, prijatna situacija, puna
ljubavi, gde se osećaš dobro... (isto to možete uraditi i vi
dok čitate ovo). Druga situacija je ona gde se svađate ili
čak tučete sa nekim... Dakle, jedna je mirna, puna spokoja,
a druga je puna negativne tenzije.
Jeste li zamislili obe situacije? Ako jeste, ispitajte šta je to
dovelo do prijatne situacije, a šta do neprijatne. Naravno
da ćete doći do sledećeg odgovora: „Osećao sam se
srećno kada sam mogao da odbacim sve svoje brige,
strepnje, sve negativne emocije i otvorim srce i ponašam
se prirodno, bez straha... Pojavila se sreća... Možda nije
trajala dugo, ali pojavila se i mi smo u njoj uživali“.
Stoga, pitam vas i onog mladića: Šta je zaključak?
Kad god ste napeti, prisetite se svojih lepih trenutaka
i onoga što je uticalo na to da vi i vaši voljeni budete
opušteni, mirni... Da, ključ izbora pravog puta je da
odagnate strah, stoga primenjujte to sve vreme.
Za početak, setite se ovog saveta kada sebe „uhvatite“
kako se osećate napeto ili zatvoreno (ili možda baš
pre nego što upadnete u negativno stanje). U početku
možete uspeti samo jednom u deset–dvadeset pokušaja,
ali na kraju ćete imati sve više i više uspeha u okretanju
negativne situacije u pozitivnu. Kasnije u ovoj knjizi
objasniću detaljno kako da utičete na ovu transformaciju
da pređe iz negativne u pozitivnu.
17

Ovih dana, mnogi ljudi me pitaju za pomoć. Razgovarao
sam sa svojim nesrećnim komšijom par puta i od tada
je njegov život krenuo u pozitivnom smeru. Posle me
je zamolio da pomognem njegovoj starijoj sestri jer
odlazi kod psihijatra. Otišao sam u grad Pečuj i sreo se
sa Nikoletom, elegantnom damom u svojim tridesetim,
ali punoj tenzije. Pre tri godine nasledila je oko 200.000
evra i još uvek joj stoje na računu (to je puno novca u
Mađarskoj! Zapravo, bilo gde!). Ona je lični asistent
jednom od najboljih doktora u regionu. Ima veliki stan, ali
nema mira u glavi, nema unutrašnju harmoniju.
Razgovarali smo samo sat i po i ona mi je rekla da otkad
je izgubila oca pre tri godine nije bila sigurna da li donosi
prave odluke o bilo čemu. Rekla je: „Nikada ne znam da li
bi moj otac odobrio ovo što radim“. Rekao sam joj: „A šta
mislite da bi Vaš otac rekao kada bi Vas video ovakvu...
slomljenu... neodlučnu? Da li bi mu se to svidelo?“
Odgovorila je da ne bi, da bi bio nesrećan da je vidi u
takvom stanju.
Rekao sam joj da zamisli sebe kako stoji u autobusu i
drži se za šipku. Šipka joj je omogućavala da stoji mirno
uprkos kočenjima i skretanju vozila. Kada bi neko uklonio
tu šipku, na način na koji je ona ostala bez oca, ne bi znala
šta da radi. „Ta šipka bila je Vaš spas od straha, a sada
je više nema. Prevrćete se, hvatate se za vazduh, letite
tamo-amo“.
Ali ne shvatate da jednostavno morate da prestanete da
tražite tu šipku. Sedite na prazno sedište ispred sebe ili
uočite drugu šipku koja vam je ispred nosa. Vi ne znate to
18

da uradite jer niko nije pomislio da treba da vam da takva
uputstva... Roditelji vas nisu naučili da sami donosite
odluke... I ponovo ću reći: nisu oni krivi! Njihov nedostatak
znanja je doveo do vašeg nedostatka znanja.
Priroda je najbolji učitelj. Gledajte samo mama-kvočku.
Kad su joj pilići mali, ona uvek širi krila da ih pokrije i zaštiti,
ali kada porastu, ukoliko potrče da se kod nje sklone, ona
ih jednostavno kljucne kljunom i odbije ih od sebe. Uči ih
da sami donose odluke. Uči ih da budu nezavisni i da se
sami brane. Ispričao sam ovu priču Nikoleti i zamolio je
da me pozove sledeće nedelje.
Sledeća nedelja je došla i prošla, a ona nije zvala, ali
sam čuo od njenog mlađeg brata da je dobro i da više
ne uzima pilule. To bi se moglo protumačiti kao dar da je
mogla da donese sama ovu odluku ne osećajući potrebu
da bilo kome kaže. Hvala Bogu da je to učinila. Međutim,
da je bila dovoljno hrabra da izrazi svoju zahvalnost, to bi
joj omogućilo da dostigne više nivoe sreće. Na kraju ove
knjige govoriću o svojim gledištima na ovu temu ponovo.
19

20

4. KOJE SU TO SITUACIJE, RAZLOZI KOJI
NAS SPREČAVAJU DA SE OSLOBODIMO
STRAHA?
Dakle, strah postoji u nama iz više razloga. Ali, hajde da to
objasnimo u nekoliko jednostavnih rečenica.
Strah je u nama, živi u nama jer nismo stekli
odgovarajuća znanja. On će nas proganjati dok
ne steknemo prava znanja: dok ga ne razumemo,
prihvatimo i počnemo da se ponašamo u skladu sa
onim što razumemo.
Jednostavnije ne može biti!
Dakle, hajde da govorimo o nekim razlozima zbog kojih
strah preuzima kontrolu nad nama:
XX
U zapadnom svetu, najčešći razlog je taj da su se naši
roditelji razveli dok smo mi odrastali. Možda su među
njima počeli nesporazumi, svađe, čak i tuče. Oni su
bili opsednuti samo svojim odnosom i tako nisu imali
vremena da nam pruže odgovarajuću pripremu i
uputstva za put što se zove ŽIVOT u godinama kad
smo se formirali kao ličnosti.
Drugim rečima, oni nisu imali vremena, energije i
koncentracije da nas nauče kako da ulovimo ribu. U
učenjima Isusa Hrista, ako nekome date ribu, pružićete
mu jedan obrok, ali će on sutra ponovo biti gladan; ali
ako ga naučite kako da ulovi ribu, on nikada više neće biti
gladan.
21

Postoji jedna lepa reč u mađarskom koja odgovara dobrim
uputstvima za život. To je ÚTRAVALÓ! Útravalo su hrana
i piće koje dobijamo u detinjstvu, koje nam u većini
slučajeva obezbeđuju roditelji kada idemo na duži put. U
većini slučajeva majka nam sve to spakuje u ranac ili torbu.
To bi u slobodnom prevodu bilo osnovne potrepštine, ali
posebno one koje nam daju roditelji. U slučaju kad imate
razvedene roditelje, dobijate svoje dnevne obroke, ali vam
niko ne daje osnovne potrepštine za put koji se zove ŽIVOT.
Iako je u zapadnom svetu razvod preovlađujući razlog
kada strah preuzme kontrolu nad nama, to se događa
i u ostalim delovima sveta. U Nepalu sam video puno
slučajeva gde se par nije zvanično razveo, ali je suprug
pronašao takozvanu „drugu ženu“ (ovo je društveno
prihvatljiva institucija u Nepalu). Tako su deca zvanične
žene zapostavljena. Bilo da je reč o zvaničnom ili
nezvaničnom razvodu, dete često ne dobija odgovarajući
„útravalo“.
– Drugi razlog da se strah ukoreni je ako izgubimo jednog
ili oba roditelja u detinjstvu... ili ako smo možda rođeni
bez jednog ili čak oba roditelja.
Postoje dva razloga koji su jasni i koje je lako prepoznati,
ali u svom životu sam upoznao ljude koji su patili zbog
drugih, manje razumljivih razloga, koji su sprečili njihove
roditelje da im daju uputstva za život.
22