OLIVER SHIFLISH - MANJE STRAHA, VIŠE SREĆE sample

machak

Srpski

Oliver Šifliš

Manje Straha,

Više Sreće


USPOMENI NA MOG BRATA NIKOLU.

MOJIM PRIJATELJIMA VLADI, ADNANU, GEZI, IMRETU, MIKIJU,

RAJANU, LEONU…

MOM OCU IMRETU

SVIM MOJIM VOLJENIMA…

ŽIVITE ZAUVEK SA MNOM I U MENI…


IV


PREDGOVOR

Rođen sam u Subotici u bivšoj Jugoslaviji, u

multinacionalnom, multikulturalnom i multireligijskom

gradu. U ratu, 1991. godine, izgubio sam domovinu; ali

nakon par meseci očaja, shvatio sam da sam dobio čitav

svet. I ne samo da sam to shvatio, već sam tu činjenicu

prigrlio svim srcem! Završio sam studije ekonomije, a

nakon toga ostvario i priličan uspeh u filmskoj distribuciji

i produkciji svojom kompanijom Best Hollywood. Sada

iza sebe imam dvadeset pet Berlinala i Kanskih filmskih

festivala.

Dragi moji čitaoci, ja sam osoba koja svoja osećanja

slobodno izražava i tako sam i ovu knjigu napisao. Znam

da će možda biti čitalaca kojima će pojedini delovi ove

knjige izgledati previše grubi, a zar nije i sam život takav

ponekad? Da li je i on prema nama grub? Pisao sam je

sledeći svoj unutrašnji glas i mogla bi nekoga i povrediti zato

što mnoge stvari posmatramo i doživljavamo drugačije

Molim vas da to razumete jer mi ni u kom slučaju nije

V


ila namera da bilo koga uvredim; a ako jesam ili ako to i

sada činim, molim vas da primite moje izvinjenje. Duboko

verujem da postoji samo jedna Univerzalna istina...

Univerzalna ljubav... Univerzalna vera... Univerzalna

sila koja se ne može usitniti na komadiće... Nazivamo je

različitim imenima i opisujemo na različite načine, ali je

ona u srži i dalje Jedna. Mnogi od nas koriste različite reči

da opišu nebo, ali bez obzira na različite tačke gledišta to

je i dalje isto nebo... Ili, kao kad u ogledalu vidimo odraze

različitih slika i lica. Ogledalo je i dalje ogledalo i na njega

ne utiču svi ti različiti odrazi. Čoveka možemo nazvati

različitim imenima, ali je on i dalje ista osoba. Naša majka

je ista osoba i kad je mi zovemo ‘mama’ i kad je neki drugi

zovu ‘sestra’, ‘ćerka’, ‘teta’... Stoga vas molim da u ovoj

knjizi tražite suštinu. Ako to budete činili, siguran sam da

ćete uživati dok je budete čitali.

VI


Oliver Šifliš

Manje Straha,

Više Sreće


Naziv originala: Oliver Shilfish

LESS FEAR MORE HAPPINESS

Autor i izdavač: Oliver Šifliš

Tharlam Guest House, Kathmandu, Nepal

Szendro utca 18a Budapest, 1126 Hungary

Tel, viber, whatsApp: +36 30 6631663

email: fiucskam@gmail.com

Copyright © 2016. Sva prava zadržana od strane autora.

ISBN: 978-615-80683-6-9

ISBN: 978-615-80683-7-6 epub

Library of Congress Control Number: 20164010202

Prevod na srpski: Dragana Žigić, agencija

,,Prevodioci Libra’’

Lektura: Nataša Živković i Dubravka Karadarević

Priprema za štampu i dizajn:

Pál Schilling

www.vadamedia.hu

Fotografija na zadnjoj stranici:

Sushil Shresta, Boudhanath, Kathmandu, Nepal

Štampa i povez:

D.O.O. “PANONIA-PRINT”

24300 Bačka Topola, Industrijska bb.

Tel.: +381-24-713 238

Tel./Fax: +381-24-712 418

e-mail: office@panonia-print.co.rs

www.panonia-print.co.rs

VIII


SADRŽAJ

1. ZAŠTO SAM NAPISAO OVU KNJIGU? .............. 1

2. KADA SE I GDE „RODIO“ NAŠ STRAH? ............. 5

3. OBJAŠNJENJE I POSLEDICE. ..................... 13

4. KOJE SU TO SITUACIJE, RAZLOZI KOJI NAS

SPREČAVAJU DA SE OSLOBODIMO STRAHA? ...... 21

5. „ODBRANA“ NAS SAMIH OD STRAHA ............ 29

6. ZAŠTO PREDUZIMATI ODGOVARAJUĆE MERE? ZAŠTO

TREBA KRENUTI U POZITIVNE PROMENE? ........ 33

7. ŠTA ČINITI? KAKO POSTUPITI? .................. 41

8. UPUTSTVA ZA DOSTIZANJE SREĆE .............. 49

9. STICANJE ZNANJA USPUT I LIČNE PRIČE . ......... 59

10. JOŠ PAR MISLI KOJE BIH PODELIO SA VAMA PRE

NEGO ŠTO ZAVRŠIM . ......................... 91

11. ZAKLJUČAK ................................. 95

BIBLIOGRAFIJA . ................................. 99

ZAHVALNOST .................................. 103

IX


X


UVODNA REČ

Nedavno sam imala to zadovoljstvo da lektorišem knjigu

koju bih svrstala u oblast popularne psihologije. Reč

je o knjizi Olivera Šifliša, rođenog Subotičanina koji već

godinama ne živi u našoj zemlji.

Knjiga ,,Manje straha, više sreće” nastala je kao pokušaj

da se objasni ljudsko ponašanje koje je izazvano nečim

što svako od nas ima u sebi, a to je strah.

Oliver je na iscrpnim ličnim i tuđim primerima želeo da

ukaže na slabosti čoveka da se odupre reakcijama koje

su posledice straha, i istovremeno, trudio se da da savete

kako kontrolisati svoj život.

Pored sopstvenih razmišljanja, uvrstio je razmišljanja i

iskustva njegovih prijatelja, koja su, i više nego dovoljno

doprinela razvoju radnje.

Sadržaj knjige je izdeljen na jedanaest poglavlja, i svako

poglavlje nosi određeni naziv. Počevši od razloga zbog

kojih je napisao ovu knjigu, pa sve do konkretnih uputstava

za srećniji život, pisac se veoma studiozno posvetio ovom

problemu, i reklo bi se da nije štedeo sebe, kako bi na

najadekvatniji način pomogao onima kojima je pomoć u

nekom trenutku života neophodna.

U nekoliko navrata, Oliver se poziva na citate iz Biblije i

citira Budine reči, pominje katolička i pravoslavna lica. Za

njega ne postoje granice, predrasude.

XI


Za njega smo svi jednaki. Svaka njegova misao se svodi

na to da pokrene na akciju, na delanje, podstiče da se

trgnemo iz okova svakodnevice.

,,Sve misli su nam usmerene ka tome da živimo večno.

Misao o nepostojanju je gurnuta u stranu, sklonjena

ispod tepiha. Čak i kada se povremeno javi, mi je uguramo

nazad- „Beži odavde! Zar ne vidiš da sam usred projekta

koji se zove samozaštita?“ I tako u nedogled, dok ne

shvatimo da je došao kraj puta (ako ikada to i shvatimo!).

A tada već bude prekasno.”

Izuzimajući sam tekst koji je izuzetno pokretački postavljen,

Oliver se potrudio da fotografijama i ilustracijama

predstavi čitaocu sve ono o čemu govori i da ga na taj

način navede da uoči razliku između života okovanog

stegama i života ispunjenog srećom i zadovoljstvom.

Ono što mi se posebno dopada jesu biografski podaci

i životno iskustvo kojima je prožeto čitavo delo. Oni

doprinose tome da svako može da se pronađe i saživi

sa njim. Kada se činjenice potkrepe argumentima i

primerima, delo se veoma jednostavno shvati na pravi

način, upravo onako kako je autor osmislio.

Ideja je da postoji samo jedna Univerzalna ljubav, istina i

vera i da je srž svih naših unutrašnjih nemira, nedoumica

i nezadovoljstava samo strah s kojim se, ili izborimo i

nastavimo srećno da živimo, ili naučimo da preživljavamo

sa njim pod stalnom tenzijom.

XII


Delo je osmišljeno kao niz pitanja na koje Oliver spremno

daje opširne odgovore, svojevrsni monolog autora.

Moje impresije o knjizi su izvanredne. Prepuna je

nadahnuća, pozitivne energije koja izbija iz svake napisane

reči, optimizma, vere…

Uči nas kako da steknemo samopouzdanje i pomognemo

sebi da se snađemo s iskušenjima koje nam život

bezosećajno nameće. Biti svoj, siguran u sebe, otvorenog

uma i srca i spreman da prihvatiš tuđu pomoć i sugestiju,

biti spreman da odabereš najbolji put kada se nađeš na

raskrsnici, a sve u cilju srećnijeg života- po mom mišljenju,

glavna je teza knjige.

Preporučila bih je svima onima koji su bar nekada u životu

naišli na prekretnicu, a nisu bili sigurni da li biraju pravi

put, i to samo zato što su se plašili! Takođe, oni koji takvih

situacija u životu nisu imali, uživaće u ovoj knjizi, jer će,

čitajući je, shvatiti koliko su zapravo srećni u svojoj koži.

Dubravka Karadarević

Diplomirani filolog za srpski jezik i književnost

XIII


XIV


UVODNA REČ STAROG PRIJATELJA

Ukoliko želite da krenete na predivno putovanje ka

Prosvetljenju, u rukama držite pravu knjigu, dragi

prijatelju! Bilo da ste novajlija na putu Prosvetljenja ili ste

već krenuli na svoje putovanje, ova knjiga će Vam pružiti

smernice i pomoći Vam, nadam se, da donesete prave

odluke o tome kako da se suočite sa svojim strahovima koji

će nesumnjivo ometati vaš napredak ka ispunjenju ovog

cilja. Dakle, molim vas da budete spremni da razmotrite i

prihvatite nove ideje dok čitate ovu knjigu pošto je to prvi

korak koji će Vam pomoći da se oslobodite straha koji vas

sputava da krenete stazom ka Prosvetljenju.

Moje putovanje počelo je onog dana kad sam upoznao

Olivera. U to vreme bila mi je potrebna pomoć sa strane

u vezi sa problemom koji sam imao sa svojim bivšim

poslovnim partnerom. Iako nije znao mnogo toga o meni,

Oliver mi je odmah ponudio svoju punu podršku i pomoć

da se izborim sa svojim problemom. Vremenom smo

postali prijatelji. Tada je Oliver počeo sve više da govori

o svom putu dok se u isto vreme neprestano trudio da

prenese nauk i mudrost svog Učitelja.

Kao i naše prijateljstvo, tako su se i Oliverova učenja

postepeno razvijala u meni, a moje viđenje života uopšte

neverovatno se proširilo. Učenja njegovog Učitelja su mi

svakako pomogla da sa oduševljenjem prihvatim svoj

novi put i da se u isto vreme borim sa svakodnevnim

problemima, i ličnim i onima vezanim za posao. Tokom

poslednjih osam godina, naše prijateljstvo traje i postaje

sve snažnije iako je nekada taj put prilično kamenit

XV


(nesumnjivo usled sukoba naših ega). S obzirom na to da

obojica pripadamo svetu filma, mnogo puta sam bio u prilici

da pratim Olivera na njegovim poslovnim putovanjima po

Evropi gde su se beskrajna učenja nastavljala, a ja nisam

uvek bio jedini koji ih je slušao. Oliverova beskrajna

dovitljivost nema mira i zato on nastavlja da pronalazi

ljude voljne da ga slušaju bez obzira na to gde se trenutno

nalazi i u kakvoj je situaciji. Naravno, ova putovanja su i

njemu korisna kao i nama, slušaocima/učenicima. Dok mi

stičemo nova znanja, mudrost i pomoć, Oiliver stiče nova

prijateljstva i osećaj zadovoljstva da je njegov doprinos

svetu pomogao da se ljudski rod za jedan korak približi

Prosvetljenju.

Zoltan Furedi, režiser

XVI


KONTEKST

XVII


XVIII


1. ZAŠTO SAM NAPISAO OVU KNJIGU?

Moji dragi čitaoci, stalno sebi postavljam pitanje zašto

sam odlučio da napišem ovu knjigu.

Dakle, postoji nekoliko razloga.

Prvi je taj da sam jednoga dana sedeo u svojoj kancelariji

u Budimpešti i kucao komplikovan imejl na mađarskom

koji se ticao nekog spora u vezi sa prodajom DVD-ja.

Odjednom me nešto zaustavilo i nateralo da zgrabim

komad papira sa stola. Počeo sam da pišem na engleskom

o strahu; zapravo o svojim „razmišljanjima o strahu“. Bile

su to prve reči koje sam napisao na tom komadu papira,

a napisao sam četiri i po strane ukupno. Bila je to suština

ove knjige.

Molim vas da me ne shvatite pogrešno! Taj trenutak,

naravno, nije iskočio ni iz čega. Dozvolite mi da objasnim

jednim primerom. To je kao kad vidite, na primer, izdanak

kukuruza kako izranja iz zemlje. On nije iznikao ni iz čega.

Možda je bio tamo, ispod zemlje, već duže vreme u obliku

semena, ali se to seme, uz pomoć sunca, vode i minerala,

konačno pojavilo u obliku biljke.

Isti je slučaj i sa moje četiri i po stranice... Seme Znanja

zasejao je u meni moj Root Master, moj glavni mentor,

moj glavni Učitelj, moj Guru, Tanpai lama Rinpoče 2008.

godine. Zapravo, seme znanja bila je tehnika pristupa

Univerzalnom znanju. Mi često ne znamo kako da mu

pristupimo – kao u slučaju radio-talasa kojima smo

okruženi, s tim što nam je potreban radio-aparat da

bismo se priključili na njihovu frekvenciju.

1


U to vreme Učitelj me upoznao sa tehnikom pronalaženja

frekvencije Univerzalnog znanja... Ovaj proces je nešto

što traje i danas i pothranjuje se Njegovim nesebičnim,

posvećenim učenjima i greje se Njegovim ogromnim

i beskrajnim saosaćanjem punim ljubavi. Da, Znanje

stečeno od mog Root Mastera, znanje koje sam primio od

svoje sange (sangha) 1 , Znanje stečeno od drugih Učitelja,

znanje koje su mi preneli moji prijatelji i obični ljudi, znanje

koje mi je podarila priroda, znanje koje su mi dali insekti,

učenje koje sam dobio od životinja, od siromašnih ljudi,

od bogataša, učenih ljudi, od nepismenih – Univerzalno

znanje koje je pomoglo da ova knjiga „iznikne“ i da se

upravo sada nalazi u vašim rukama.

Drugi razlog je što sam u životu, kao što je, pretpostavljam,

i većina vas, bila svedok patnji mnogih ljudi. Kao posledica

tih patnji, ljudi su živeli nesrećnim životima i umirali

prerano, a njihovi umovi, duše i tela bila su preplavljena

strahom. Uvideo sam da se strah javlja svuda gde

postoji ograničenost (drugim rečima – odsustvo znanja

ili nedovoljno znanja). Shvatio sam da je Znanje jedino

oruđe, jedini protivotrov koji imamo na raspolaganju u

borbi protiv ograničenosti.

Podizanjem nivoa shvatanja, mi smanjujemo nivo straha,

a osećaj sreće sve više raste. To je kao kad se uči strani

jezik; imate mnogo manje problema kada počnete da

uživate u svojoj poseti drugoj zemlji u kojoj se on koristi.

1 Sangha je reč na pali jeziku i na sanskrtu koja znači „udruženje“,

„skupina“, „društvo“ ili „zajednica“ i najčešće se koristi u budizmu za

manastirske zajednice zaređenih budističkih monaha i monahinja

(Wikipedia).

2


Danas čitav svet uči da govori nekim novim jezikom,

a ljudi su mnogo opušteniji kada su u stanju lakše da

komuniciraju na tom jeziku.

Evo još jednog primera. Kako vaša veština vožnje, skijanja

ili čak kuvanja napreduje, vi sve više uživate u tome.

Zato želim da svi vi budete u stanju da skijate kao Ingemar

Stenmark ili Bode Miler (ili kao bilo koji od najboljih skijaša

sveta u trenutku kad čitate ovu knjigu), da vozite kao Luis

Hamilton ili Dejl Ernhart, da igrate tenis kao Džimi Konors,

Rodžer Federer ili Novak Đoković, da kuvate kao Džejmi

Oliver ili moja mama... i da u tome maksimalno uživate!

3


4


2. KADA SE I GDE „RODIO“ NAŠ STRAH?

Da, prilično sam siguran, kao što verovatno i vi već znate,

da svi mi nasleđujemo neki strah od majke, oca, baba i

deda, od svih naših predaka. Naš prvi veliki strah stvara

se zapravo kada, nakon što devet meseci provedemo

bezbrižno u materici, kroz uzak tunel budemo izgurani

napolje.

Nakon tih devet meseci mira i sigurnosti, bivamo šokirani

satima borbe između života i smrti. Tada upijamo taj

užasan strah koji naša majka ima za naš život... i kakvo

je to olakšanje, kakva neizmerna sreća kada konačno

izađemo iz tog tunela. I toliko nam lakne da počnemo da

plačemo!

Sreća što smo preživeli u ovom trenutku ima dugoročni

efekat. Podsvesno se kasnije ne želimo prisećati straha

i strepnje kroz koju smo prošli. Stoga odlučujemo da

strah od smrti ostavimo iza sebe i proslavimo to što

smo je „izbegli“. Kada to činimo, mi zapravo zapadamo u

najveću od svih zamki. Odbacivanje smrti, neprihvatanje

i nepriznavanje njene neizbežnosti znači čitavog života

nositi nevidljive bukagije; one bi u tom slučaju bile uvek

sa nama.

U veoma retkim prilikama možemo osećati da nešto nije

u redu. Možemo osetiti neku vrstu dodatnog tereta za

koji ne znamo šta je tačno, a taj teret utiče na sve aspekte

našeg života.

Ne znamo da je koren svih naših negativnih postupaka

snažna reakcija na smrt i pokušavamo da pobegnemo,

5


da je se oslobodimo, ali ona ne popušta; tako da što se

više brinemo, to smo nesrećniji, što više pokušavamo da

pobegnemo, ona nas sve snažnije steže.

Evo jednog primera: Možete li da zamislite oca koji šalje

svog tek rođenog sina, svoje jedino dete, da prvih sedam

godina svog života živi sa babom i dedom u dalekom

gradu? U isto vreme, isti taj otac tih sedam godina provodi

tako što živi u porodičnoj kući sa usvojenim sinom kojeg

uopšte ne voli. Elem, taj usvojeni sin bio sam ja.

Znam da je sve počelo strahom moje majke da živi sama

nakon što se razvela od mog oca. Podsvesno, ona je bila

prinuđena da „ulovi“ novog muža. Ništa drugo nije bilo

važno. Sve žene iz komšiluka moje majke su se zarekle:

„Ne brini, naći ćemo ti muža!“

U to vreme imao sam jedanaest godina i moja majka se

ponašala skoro kao da ja uopšte ne postojim. Pružala mi

je hranu i krov nad glavom i to je bilo to. Lov na muža

bio je njen prioritet. Najzad je pronašla Lazara, stasitog

i zgodnog čoveka kojeg su žene obožavale i koji nije

nameravao da se ikada u životu oženi. Ali, moja majka je

bila „mudrija“ i prevarila ga tako što je zatrudnela. Tako

se rodio moj prelepi brat – predivna beba, a ja sam bio

presrećan što je došao u moj život.

Razlika između nas dvojice bila je trinaest godina, tako

da mi je bio gotovo kao sin... Ali, bili smo tek par meseci

zajedno pre nego što je poslat u daleki grad kod babe i

dede. Zamislite samo kroz kakve patnje je prolazio moj

brat tokom tih sedam godina kada je svoje roditelje i

6


ata viđao tek ponekad vikendom i to je bilo sve.

Kasnije, kada mi je pričao o tim danima, rekao je da bi on

trčao za nama kad smo odlazili kolima nedeljom popodne

zaista verujući da će moći da stigne auto koji se kretao sve

brže.

Sedam godina je prošlo i moj brat je krenuo u osnovnu

školu; najzad se vratio majci i ocu. U međuvremenu, ja sam

se posvađao sa svojim očuhom i napustio kuću, tako da je

u kući bilo samo njih troje. Godine su prolazile, moj brat

je porastao i postao čuveni specijalista za laparoskopsku

hirurgiju u ginekologiji, ali nikada nije bio srećan... uvek

je bio pun napetosti i na licu mu se videlo da mu nešto

nedostaje. Oženio se, dobio dva sina, a onda, iznenada,

u trideset sedmoj godini... Rak... Jedna operacija... zatim

još jedna... ukupno šest u roku od dve godine. U jednom

trenutku, kad je prvi put otvorio oči nakon druge operacije,

počeo je da priča o sedam godina provedenih s babom i

dedom; a zatim o godinama provedenim u osnovnoj školi.

Rekao je da ga otac nikada nije pohvalio, nikada mu nije

čestitao, nikada ga nije potapšao po ramenu da pokaže

da ceni njegov uspeh.

Danas mi je lako da to objasnim. Otac mog brata nikada

nije želeo da ima dete i zato je odbijao da ga prihvati.

Odbijao je da prihvati nešto što mu je nametnuto. Moj

brat je čitav život proveo očekujući neki gest priznanja,

reč koja će ga spasiti, zagrljaj koji će ga utešiti, ali se to

nikada nije dogodilo. Štaviše, od toga se razboleo, toliko

ozbiljno da je na kraju umro, prerano, a da nikada nije

zaista uživao u životu.

7


Uveren sam da je mom bratu bilo suđeno da umre čak i

pre nego što se rodio. Bio je to STRAH naše majke, strah

od bespomoćnosti u samoći, iskonski strah od smrti koji

je uzrokovao svu njegovu patnju. Ona je želela samo da

„spase“ sebe ne mareći ni za šta drugo. Zapravo, ono što

je želela bila je vrlo prosta stvar – htela je da se ponovo

uda nakon razvoda. Čini se da je to potpuno prirodna

stvar koju treba uraditi; da, jeste prirodna, ali u ovom

slučaju moja majka je dozvolila da je strah prevlada. Strah

je preuzeo kontrolu, a ljubav zajedno sa saosećanjem

je potisnuta. To je bio uzrok svih patnji moga brata, ali

i ostalih članova naše porodice – dva sina moga brata,

mojih sinovaca, koji su bili svedoci prerane smrti svoga

oca. Tako se strah koji nasleđujemo prenosi dalje.

Posmatrajući događaje u prošlosti, shvatio sam da je

prvobitni strah moje majke počeo mnogo ranije. U

Drugom svetskom ratu, kada je imala 10 godina, našu

majku su poslali da bude služavka, stotinama kilometara

daleko od kuće. Njen otac se otarasio nje i njena dva brata

jer nije mogao da prehrani svo sedmoro dece tokom rata.

Prisećajući se tih dana i pričajući o njima, moja majka je

govorila kako je bila prisiljena da radi toliko naporno da je

prizivala smrt da dođe i spase je muka.

Na sreću, njena fizička volja da živi bila je jača i preživela je

rat, ali taj strah je bio duboko ukorenjen u njenom umu od

tog trenutka – strah od samoće sa 10 godina uticao je na

to da kasnije očajnički krene u potragu za novim mužem.

To je tačka do koje mogu da pratim korene straha koji

je bio uzrok nesrećnog života i prerane smrti mog brata.

8


U pravu ste ako ste pomislili – neko mora da zaustavi tu

patnju koja se prenosi s jednog na drugog!

Da! Saglasan sam. Pitanje je samo: ko to mora da uradi i

kako!?

Pre nego što to objasnim, molim vas da imate na umu

da ja ne krivim ni svoju majku ni svog očuha da su učinili

bilo šta loše. Nikako! Radili su kako su najbolje znali u to

vreme, ali strah i neznanje su ih sprečavali da imaju jasno,

normalno viđenje.

Zato nikad ne krivimo naše roditelje. Moramo im pokazati

svako poštovanje jer mi ne bismo bili ovde da nije bilo njih.

Međutim, možemo i treba da osudimo njihove pogrešne

postupke.

Stoga, mi volimo i cenimo naše roditelje i tako će biti

dokle god smo živi, ali osuđujemo njihove pogrešne

postupke i propuste. To činimo zato da mi sami ne

bismo ponovili iste te greške.

Da! Sledeći korak da se prekine patnja koja nas prati je

da identifikujemo ko će to učiniti i kako. Ko je odgovoran?

Zapravo, odgovor je jednostavan. Mi sami i niko drugi!

Ako se oslanjamo na druge da nam pomognu, oni nam

samo na kratko mogu skrenuti misli pre nego što se

strah ponovo vrati. On je urezan u našem umu i mi smo

jedini koji mogu preuzeti kontrolu nad našim umom. Da,

možemo primati uputstva, tražiti recepte ili odgovarajuće

tehnike iz spoljašnjih izvora – ali mi smo ti koji to moraju

da sprovedu. Na nama je da to shvatimo, razumemo, a

onda i da na tome radimo.

9


„Niko nas ne spasava osim nas samih. Niko ne ume

i niko ne može. Mi sami moramo proći tom stazom“.

Buda

Sada ću vam reći kako to da učinite.

Moramo početi tako što ćemo posmatrati i analizirati

sebe kako bismo pronašli izvor straha, da bismo saznali

ko ili šta ga stvara, a onda postepeno raditi na tome da ga

uklonimo.

Mi osuđujemo pogrešno ponašanje i postupke naših

roditelja i predaka, ali u isto vreme ih i prihvatamo jer

shvatamo da su oni u tom trenutku radili kako su najbolje

umeli. Nažalost, u svom neznanju 2 (reč „neznanje“ može

biti uvredljiva, pa ću koristiti drugi izraz – „nedostatak

znanja“ ili „ograničenost”), naši roditelji su dozvolili da

njima strah upravlja i usmerava ih. Postanite svesni

toga i shvatite da vi još uvek nosite te njihove negativne

postupke. Shvatite da ste vi jedini koji imate priliku da

zaustavite tu naslednu negativnost! Donesite odluku i

postanite posmatrač svoga uma, misli, govora i postupaka

i činite to potpuno svesni svega. Okružite se ogledalima,

posmatrajte sebe kroz kamere iz svakog ugla i postanite

lovac na negativne misli.

Budite svesni toga da su naše negativne misli rezultat

samoodbrane od straha.

Trebamo razviti sposobnost da predvidimo kakve

bi posledice imali naši postupci. Trebamo postupati

2 Neznanje - stanje ili činjenica da je neko neznalica; odsustvo znanja,

obrazovanja ili svesti o nečemu (Merriam-Webster)

10


oprezno, upozoravati sebe kad god uočimo potencijalnu

opasnost i ispravljati sebe. Ovde ću vam dati primer kako

sam ja sam sebe ispravljao. Još uvek ima mnogo toga što

treba učiniti, ali konkretni rezultati već postoje.

Kad sam bio mlađi, pošto sam u horoskopu Blizanac,

verovao sam da mogu da pomognem svakome koga

sretnem (Bogu hvala, zadržao sam to verovanje!). Dakle,

obećavao sam svoju bezuslovnu pomoć svakome ko je

zatraži, a mnogo puta sam je i sam nudio onima koji je

nisu tražili. Ipak, jednu stvar nisam uzeo u obzir!

Da dan ima samo 24 sata, a da je meni bilo potrebno

najmanje 36 da ispunim sva obećanja koja sam dao. I šta se

dogodilo? Ostavio sam mnogo, mnogo ljudi – uključujući

i svoje bliske prijatelje i rodbinu – da čekaju pomoć koju

sam im obećao. To je kod njih prouzrokovalo patnju koje

ja u to vreme nisam bio svestan i to neznanje nastavilo se

desetinama godina, a zbog mene je sve više ljudi patilo

zbog moje zaslepljenosti sopstvenim „optimizmom“.

Nisam shvatio koliko su posledice bile ozbiljne. Tek pre

nekoliko godina sam počeo da posmatram sebe s punom

svešću i tek tada sam shvatio učinak svojih propusta –

svojih nedelovanja.. Sada obećavam tek pošto podrobno

analiziram situaciju, svoj raspored aktivnosti, raspored

obaveza svih drugih i to funkcioniše. Najzad funkcioniše!

Posmatranje stvari sa punom svešću o tome, pre nego

što bilo šta uradimo ili kažemo, donosi plodove. U gotovo

svim religijama čujete ovo upozorenje: možete izazvati

radost i patnju, veselje ili bol – svojim mislima, svojim

rečima, svojim činjenjima i nečinjenjima.

11


Dakle, možemo izazvati radost ili patnju sebi i

drugima:

1. svojim mislima

2. svojim rečima

3. svojim činjenjima

4. svojim nečinjenjima (propustima da nešto učinimo)

Pre nego što nešto kažemo ili uradimo, javlja se misao.

Stoga je najvažnije usredsrediti se na svoje misli.

Zaboravite na reči, činjenja i nečinjenja i usredsredite

se na posmatranje svojih misli. Zapravo, postanite lovac

na negativne misli. Čim vidite da se neka takva pojavi,

jednostavno je odgurnite i zamenite pozitivnom i tek onda

izgovorite reč ili učinite nešto. Svaki put kada uspete u tome

da negativnu misao zamenite pozitivnom, stavite u zbirku

jedan beli kamenčić. Svaki put kad u tome ne uspete, u

zbirku dodajte crni kamenčić. Videćete, kako prolazi dan

za danom, da će dnevna gomila belih kamenčića postajati

sve veća, a da će gomila crnih kamenčića biti sve manja.

Nakon nekog vremena, čak možda nakon samo par dana,

osetićete vezu između veće gomile belih kamenčića i veće

sreće.

12


3. OBJAŠNJENJE I POSLEDICE

Svi negativni postpuci – kao što su bes, briga, sumnja,

očaj, anksioznost, ljubomora, otimanje za nešto tuđe,

želja za posedovanjem nečega što nije naše i mržnja

– imaju svoj koren u strahu, a na kraju i u strahu od

smrti.

Zamislite jedno drvo gde svaka grana predstavlja različitu

vrstu straha: jedna je strah od gubitka posla, druga je

gubitak partnera, zatim gubitak roditelja, strah od toga

da ostanemo bez novca, strah od toga da se razbolimo,

strah od gubitka krova nad glavom, strah od toga da

ostanemo bogalji posle saobraćajne nesreće, strah od

toga da budemo žrtva napada, strah od toga da budemo

opljačkani ili čak običan strah od toga šta će se dogoditi

sutra.

Sve ove grane hranu dobijaju preko stabla koje se proteže

sve do korena drveta. I u najdubljem korenu ovog drveta

nalazimo glavni izvor svih naših strahova: strah od smrti.

Dakle, šta se tu može učiniti? Da li treba da odsečemo

grane? Ako to uradimo, porašće nove kao što korov stalno

ponovo raste. To će samo privremeno rešiti problem.

Ne, mi moramo doći do korena svih problema, do korena

svih korova, do korena svih strahova – da ga uklonimo,

da istrebimo koren našeg drveta strahova. Bez obzira na

to koji alat da koristimo – lopatu, ašov, sekiru – tek kada

priđemo drvetu, kada smo mu blizu, primetićemo da mu

je stablo okruženo debelim, čvrstim, stabilnim zidom kao

zaštitnikom koji na prvi pogled izgleda nesalomivo.

13


Zapravo, to drvo okruženo je neznanjem. Taj zid

moramo probiti tako što ćemo pronaći pravi metod,

pravi protivotrov isto kao što korišćenjem odgovarajućih

antibiotika, možemo brzo prebroditi infekciju ili kada

se upotrebom odgovarajućih sredstava za uklanjanje

fleka, možemo osloboditi fleka; ili kada upotrebom

odgovarajućeg ključa možete da odvijete zarđalu maticu.

Moramo pronaći pravo oruđe da srušimo ovaj zid

neznanja.

Mislim da vi već znate odgovor... Da! Pravi i jedini

protivotrov je ZNANJE.

Vrlo rano u životu naučili smo da kad pritisnemo prekidač

na zidu, upaliće se svetlo u sobi; ili ako kresnemo šibicu o

kutiju, pojaviće se plamen; ili ako okrećemo pedale, bicikl

će se kretati. Sticanjem i akumuliranjem znanja, vidimo da

zid neznanja polako nestaje i možemo početi da sečemo

i vadimo korenje drveta – korena svih naših patnji. Na taj

način, postajemo svedoci toga da je naša sreća stabilnija

nego ikada pre.

Evo još jednog primera iz mog života sa širim implikacijama

od prethodnog (mnogo širim).

Ja sam filmski producent i distributer filmova u Mađarskoj

i u poslednjih dvadeset godina predstavio sam preko 300

filmova u bioskopima. Na jednom Kanskom filmskom

festivalu, otkupio sam pravo da distribuiram film pod

nazivom „Božansko posredovanje“ (Intervention Divine)

jednog palestinskog režisera. Dok sam pripremao

distribuciju tog filma u bioskopima, pozvao me jedan

14


prijatelj koji je bio na čelu druge filmske distributerske

kuće. Pitao me zar se ne bojim da distribuiram taj film u

Mađarskoj.

Bio sam iznenađen da to čujem jer smo imali isti ukus

za filmove – često smo licitirali za iste filmove. Odgovorio

sam da ne vidim nijedan razlog zašto ga ne bih distribuirao

i nastavio sa neophodnim pripremama za njegovo

prikazivanje.

Nekoliko dana kasnije, usledio je drugi poziv, ovoga puta

od čoveka koji se bavio rasporedom prikazivanja filmova,

ali sa mnogo većom „težinom“ u smislu religioznih

komentara. On je bio brat u to vreme glavnog rabina

Budimpešte. U telefonskom razgovoru, naglasio mi je istu

takvu zabrinutost kao i moj prijatelj.

Umesto da odmah odgovorim, upitao sam ga da li bih

mogao da svratim kod njega kako bismo razgovarali

lično. Rado je prihvatio moj predlog i ja sam odštampao

spisak svih teritorija u svetu gde je prikazivano „Božansko

posredovanje“. Ako se dobro sećam, bilo je tu 65 zemalja

uključujući i Izrael.

Otišao sam u njegov stan. Pokazao sam mu spisak.

Nakon kratke pauze rekao mi je s tugom da većina druge

generacije Jevreja (one nakon Holokausta) burno reaguje

na bilo šta što bi se moglo protumačiti kao nešto što je

usmereno protiv jevrejskog naroda. Bilo mi je drago što je

mogao da govori tako otvoreno, ali sam istovremeno bio

i tužan... tužan jer takvi pristupi dovode do razdvajanja

među onima koji osećaju da imaju prava da se boje i

15


mogućih napadača. Većina ljudi zaslepljena je strahom

i oni ne vide da njihove reakcije stvaraju podelu...

Ne shvataju da ta podela dovodi do sumnjičavosti...

sumnjičavost dovodi do mržnje... mržnja do besa... bes

do incidenata... incidenti vode u konflikte... i tome nema

kraja.

Nema kraja gomilanju negativnih energija, a one za

posledicu imaju nasilnu, preranu smrt… Stalnu patnju…

Nepogode… Katastrofe… Rat.

S druge strane, pročišćavanje negativne energije koju

strah izaziva ima siguran kraj, a to je MIR... SLOBODA...

RAZUMEVANJE... LJUBAV... SREĆA.

Pozitivna energija je naša priroda. Ona je naša

suština. Trebalo bi da je zovemo njenim pravim

imenom: LJUBAV. Jedina stvar koja nam je potrebna

je da se oslobodimo straha i naša priroda će početi

automatski da blista. Samo očistite blato koje se

prilepilo na naša „zlatna srca“ i ona će ponovo sijati!

Kao bebe, mi smo rođeni sa zlatnim srcem, ali s godinama,

negativni uticaj naše okoline čvrsto se veže za nas. Slojevi

blata akumuliraju nam se oko srca prekrivajući ga tako da

zaboravimo da imamo zlatno srce, da imamo srce puno

ljubavi, sačinjeno od ljubavi.

Ali, uklanjanjem tog blata naša srca će zasijati kao što

su sijala u detinjstvu... Sijaće i doneće radost i nama i

drugima.

Evo jednog primera iz mog života da potkrepim ovu misao.

16


Pre neki dan, jedan mladić me upitao kako da zna koja

staza je najbolja za njega. Rekao sam mu: možeš izabrati

jednu od dve mogućnosti. Dakle, zamisli sebe u dve

različite situacije. Jedna je ugodna, prijatna situacija, puna

ljubavi, gde se osećaš dobro... (isto to možete uraditi i vi

dok čitate ovo). Druga situacija je ona gde se svađate ili

čak tučete sa nekim... Dakle, jedna je mirna, puna spokoja,

a druga je puna negativne tenzije.

Jeste li zamislili obe situacije? Ako jeste, ispitajte šta je to

dovelo do prijatne situacije, a šta do neprijatne. Naravno

da ćete doći do sledećeg odgovora: „Osećao sam se

srećno kada sam mogao da odbacim sve svoje brige,

strepnje, sve negativne emocije i otvorim srce i ponašam

se prirodno, bez straha... Pojavila se sreća... Možda nije

trajala dugo, ali pojavila se i mi smo u njoj uživali“.

Stoga, pitam vas i onog mladića: Šta je zaključak?

Kad god ste napeti, prisetite se svojih lepih trenutaka

i onoga što je uticalo na to da vi i vaši voljeni budete

opušteni, mirni... Da, ključ izbora pravog puta je da

odagnate strah, stoga primenjujte to sve vreme.

Za početak, setite se ovog saveta kada sebe „uhvatite“

kako se osećate napeto ili zatvoreno (ili možda baš

pre nego što upadnete u negativno stanje). U početku

možete uspeti samo jednom u deset–dvadeset pokušaja,

ali na kraju ćete imati sve više i više uspeha u okretanju

negativne situacije u pozitivnu. Kasnije u ovoj knjizi

objasniću detaljno kako da utičete na ovu transformaciju

da pređe iz negativne u pozitivnu.

17


Ovih dana, mnogi ljudi me pitaju za pomoć. Razgovarao

sam sa svojim nesrećnim komšijom par puta i od tada

je njegov život krenuo u pozitivnom smeru. Posle me

je zamolio da pomognem njegovoj starijoj sestri jer

odlazi kod psihijatra. Otišao sam u grad Pečuj i sreo se

sa Nikoletom, elegantnom damom u svojim tridesetim,

ali punoj tenzije. Pre tri godine nasledila je oko 200.000

evra i još uvek joj stoje na računu (to je puno novca u

Mađarskoj! Zapravo, bilo gde!). Ona je lični asistent

jednom od najboljih doktora u regionu. Ima veliki stan, ali

nema mira u glavi, nema unutrašnju harmoniju.

Razgovarali smo samo sat i po i ona mi je rekla da otkad

je izgubila oca pre tri godine nije bila sigurna da li donosi

prave odluke o bilo čemu. Rekla je: „Nikada ne znam da li

bi moj otac odobrio ovo što radim“. Rekao sam joj: „A šta

mislite da bi Vaš otac rekao kada bi Vas video ovakvu...

slomljenu... neodlučnu? Da li bi mu se to svidelo?“

Odgovorila je da ne bi, da bi bio nesrećan da je vidi u

takvom stanju.

Rekao sam joj da zamisli sebe kako stoji u autobusu i

drži se za šipku. Šipka joj je omogućavala da stoji mirno

uprkos kočenjima i skretanju vozila. Kada bi neko uklonio

tu šipku, na način na koji je ona ostala bez oca, ne bi znala

šta da radi. „Ta šipka bila je Vaš spas od straha, a sada

je više nema. Prevrćete se, hvatate se za vazduh, letite

tamo-amo“.

Ali ne shvatate da jednostavno morate da prestanete da

tražite tu šipku. Sedite na prazno sedište ispred sebe ili

uočite drugu šipku koja vam je ispred nosa. Vi ne znate to

18


da uradite jer niko nije pomislio da treba da vam da takva

uputstva... Roditelji vas nisu naučili da sami donosite

odluke... I ponovo ću reći: nisu oni krivi! Njihov nedostatak

znanja je doveo do vašeg nedostatka znanja.

Priroda je najbolji učitelj. Gledajte samo mama-kvočku.

Kad su joj pilići mali, ona uvek širi krila da ih pokrije i zaštiti,

ali kada porastu, ukoliko potrče da se kod nje sklone, ona

ih jednostavno kljucne kljunom i odbije ih od sebe. Uči ih

da sami donose odluke. Uči ih da budu nezavisni i da se

sami brane. Ispričao sam ovu priču Nikoleti i zamolio je

da me pozove sledeće nedelje.

Sledeća nedelja je došla i prošla, a ona nije zvala, ali

sam čuo od njenog mlađeg brata da je dobro i da više

ne uzima pilule. To bi se moglo protumačiti kao dar da je

mogla da donese sama ovu odluku ne osećajući potrebu

da bilo kome kaže. Hvala Bogu da je to učinila. Međutim,

da je bila dovoljno hrabra da izrazi svoju zahvalnost, to bi

joj omogućilo da dostigne više nivoe sreće. Na kraju ove

knjige govoriću o svojim gledištima na ovu temu ponovo.

19


20


4. KOJE SU TO SITUACIJE, RAZLOZI KOJI

NAS SPREČAVAJU DA SE OSLOBODIMO

STRAHA?

Dakle, strah postoji u nama iz više razloga. Ali, hajde da to

objasnimo u nekoliko jednostavnih rečenica.

Strah je u nama, živi u nama jer nismo stekli

odgovarajuća znanja. On će nas proganjati dok

ne steknemo prava znanja: dok ga ne razumemo,

prihvatimo i počnemo da se ponašamo u skladu sa

onim što razumemo.

Jednostavnije ne može biti!

Dakle, hajde da govorimo o nekim razlozima zbog kojih

strah preuzima kontrolu nad nama:

XX

U zapadnom svetu, najčešći razlog je taj da su se naši

roditelji razveli dok smo mi odrastali. Možda su među

njima počeli nesporazumi, svađe, čak i tuče. Oni su

bili opsednuti samo svojim odnosom i tako nisu imali

vremena da nam pruže odgovarajuću pripremu i

uputstva za put što se zove ŽIVOT u godinama kad

smo se formirali kao ličnosti.

Drugim rečima, oni nisu imali vremena, energije i

koncentracije da nas nauče kako da ulovimo ribu. U

učenjima Isusa Hrista, ako nekome date ribu, pružićete

mu jedan obrok, ali će on sutra ponovo biti gladan; ali

ako ga naučite kako da ulovi ribu, on nikada više neće biti

gladan.

21


Postoji jedna lepa reč u mađarskom koja odgovara dobrim

uputstvima za život. To je ÚTRAVALÓ! Útravalo su hrana

i piće koje dobijamo u detinjstvu, koje nam u većini

slučajeva obezbeđuju roditelji kada idemo na duži put. U

većini slučajeva majka nam sve to spakuje u ranac ili torbu.

To bi u slobodnom prevodu bilo osnovne potrepštine, ali

posebno one koje nam daju roditelji. U slučaju kad imate

razvedene roditelje, dobijate svoje dnevne obroke, ali vam

niko ne daje osnovne potrepštine za put koji se zove ŽIVOT.

Iako je u zapadnom svetu razvod preovlađujući razlog

kada strah preuzme kontrolu nad nama, to se događa

i u ostalim delovima sveta. U Nepalu sam video puno

slučajeva gde se par nije zvanično razveo, ali je suprug

pronašao takozvanu „drugu ženu“ (ovo je društveno

prihvatljiva institucija u Nepalu). Tako su deca zvanične

žene zapostavljena. Bilo da je reč o zvaničnom ili

nezvaničnom razvodu, dete često ne dobija odgovarajući

„útravalo“.

– Drugi razlog da se strah ukoreni je ako izgubimo jednog

ili oba roditelja u detinjstvu... ili ako smo možda rođeni

bez jednog ili čak oba roditelja.

Postoje dva razloga koji su jasni i koje je lako prepoznati,

ali u svom životu sam upoznao ljude koji su patili zbog

drugih, manje razumljivih razloga, koji su sprečili njihove

roditelje da im daju uputstva za život.

22

More magazines by this user
Similar magazines