Bureau Savamala Belgrade

Stare kafane Savamale
Nina Todorović / Predrag Terzić
Naziv kafana označava ugostiteljsku radnju u kojoj se kuva i služi kafa. Reč je preuzeta
od Turaka, koji su koristili reč kahvehane što je kovanica arapske reči qahve (kafa)
i persijske reči khane (kuća). Za razliku od drugih ugostiteljskih objekata koji su se
nalazili i van utvrđenih gradova i nudili i prenoćište, kafane su se nalazile isključivo
u gradu i služile su, osim kafe, i hranu i piće. Koncept kafane je bio okupljanje
muškaraca na piću i kafi, i raširen je od strane Otomanske imperije, a široko usvojen
na prostoru Balkana. Kafana je na ovom podneblju označavala i specifičan način
života; bila je prepuna stereotipa, predstavljala je utočište za nesrećne ljubavnike
koji svoju tugu utapaju u alkoholu, nezadovoljne muževe koji beže od svojih žena,
kancelariju političara i poslovnih ljudi, za obavljanje raznih, ponekad sumnjivih
poslova. Nosila je takođe i hedonistički duh, spori ritam života, sklonost porocima,
ali je i u kulturnom životu gradova na Balkanu odigrala veoma značajnu ulogu. Prva
kafana u Beogradu otvorena je 1552. godine, a u istoriji se kafane ponovo pominju
od 1738. godine, i to kao odvojeni ugostiteljski objekti, posebno za muslimane,
posebno za hrišćane. Nakon ukaza Miloša Obrenovića 1826, kada se uvodi alkohol
i porez na objekte, kafane dobijaju svoj sjaj koji je obeležio Beograd, a naročito
Savamalu (na obali reke Save, arhetipske granice između Austrougarske i Srbije) koja
tada doživljava potpuni preobražaj i procvat. Prvi put grad se spušta na rečnu obalu,
a taj deo grada postaje stecište kulturne elite tadašnjeg Beograda.