Untitled - TreÄi Trg

Glavni i odgovorni urednik 

Dejan Matić 

Urednici 

Milan Dobričić 

Mirjana Petrović 

Likovni urednici 

Branko Marković 

Dragana Nikolić 

Dizajn korica 

Dragana Nikolić 

Spoljni urednici 

Šejla Šehabović 

Jelena Angelovski 

Petar Matović 

Dragoslava Barzut 

Lektura i korektura 

Treći Trg 

Na koricama 

fotografija instalacije 

One Hundred Live and Die, 1984, Bruce Nauman 

Izdavač 

Treći Trg 

Jurija Gagarina 37/63 

11000 Beograd 

+381 63 8705 007 

trecitrg@gmail.com 

www.trecitrg.org.rs 

Copyright © Treći Trg

TREĆI TRG 

e-časopis za književnost 

Broj 19-20 Godina V Beograd 2008 

Sadržaj 

TREĆI TRG 

5 Milan Đorđević 

POEZIJA 

7 Melita Klimperova 

10 Jasmina Mujkić 

13 Ana Čveljo 

17 Maja Ručević 

23 Bojan Savić Ostojić 

26 Vitomir Jovanović 

30 Vladimir Vukomanović 

PROZA 

33 Bojan Bošković 

36 Branislava Sovilj 

44 Marija Dugandžija 

53 Aleksandar Stošić 

56 Nela Janošević 

63 Mladen Brbarić 

68 Marko Ivić 

72 Dimitrije Bukvić 

76 Jana Rastegorac 

PREVOD_POEZIJA 

80 Mažana Kjelar 

85 Arkadij Dragomoščenko 

PREVOD_ESEJ 

88 Anatolij Barzah

TREĆI TRG 

MILAN ĐORĐEVIĆ rođen je 1954. godine 

u Beogradu. Pesnik, pripovedač, 

esejista i prevodilac. Knjige pesama: Sa 

obe strane kože (1979), Muva i druge 

pesme (1986), Mumija (1990), Ćilibar i vrt 

(1990), Pustinja (1995), Čiste boje (2002), 

Crna pomorandža (2004, nagrada Vasko 

Popa), Vatra u bašti (izabrane pesme objavljene kao dobitniku nagrade 

Vladislav Petković Dis, 2007) Radost (2008, nagrada Branko 

Miljković). Knjige priča: Glib i vedrina (objavio pod pseudonimom 

Milan Novkov, 1997), Slepa ulica (2002), Majmun (2006, prevod na 

slovenčki objavljen 2009). Knjiga eseja: Cveće i džungla (2000). Knjiga 

izabranih pesama Pustinja i pomorandža objavljena u elektronskom 

obliku u ediciji Metafora na sajtu www.metafora.com. Izbor 

pesama Pjesme sa uporednim prevodima na engleski jezik objavljen 

u izdanju Hrvatskog PEN-a u okviru festivala Književnost uživo 

2006. godine. Poezija, priče i tekstovi prevođeni su mu na engleski, 

nemački, slovački, rumunski, mađarski, portugalski, poljski, makedonski 

i slovenački jezik. Dobitnik je nagrada za poeziju Vasko Popa 

(2005), Vladislav Petković Dis (2007) i Branko Miljković (2009), te stipendije-nagrade 

Borislav Pekić za koncept romana Ruševina (1998) 

i nagrade Istok-zapad (2009). Društvo slovenačkih pisaca dodelilo 

mu je povelju Oton Župančič (1989) za prevodilački rad. Bavi se 

prevođenjem sa slovenačkog i engleskog jezika. Književne stipendije: 

Slovenija (1995, 2000), Nemačka (1998), Austrija (1998, 1999, 

2000), Italija (1999), Francuska (2000). Učestvovao na književnim 

skupovima u Minsteru, Vilenici, Sarajevu, Sen Nazeru, Minhenu, 

Kraljevu, Čačku. Bio urednik biblioteke Forum pisaca. 

mi251054@eunet.rs 

/ Treći Trg / Broj 19-20 

TAJKO 

Tajko, tajko, da, tako sam te zvao, 

tako sam ti nekada zapravo tepao, 

da, tako, moj dragi oče Tomo! 

A sada si otišao tamo daleko. 

Tamo gde je crno čak i mleko. 

Po meni, odjednom si zaspao, 

uronio u neke snove, zaćutao. 

Za mojih šest meseci u bolnici 

video si me u stvari dva puta.

Treći Trg / Broj 19-20 

Onda kad sam možda umirao 

i onda kad sam samo ležao 

u rehabilitacionom centru 

i iz postelje sa tobom pričao. 

I ovde si mi sedeo kraj kreveta, 

donosio mi vodu ili smo pričali. 

Previše sam možda govorio. 

Eto, duže ćemo zajedno biti, 

mislio sam i verovao a ti si onda 

pre deset dana odjednom potonuo. 

Ležao si, otvarao usta i žmurio. 

Polako si se od sveta udaljavao. 

I juče si iz njega zauvek otišao 

baš istoga dana kad je i mama 

četiri godine ranije sa njega otišla. 

Učio si me šta su Betoven, Mocart, 

Šubert, Čajkovski ili Mendelson. 

Zajedno smo slušali muziku. 

A pokazivao si mi i slikarstvo. 

Pored tebe naučio sam da crtam. 

Da, ti si projektovao onaj enterijer 

Muzeja moderne umetnosti na Ušću. 

Onaj što ga je hvalio Viktor Šklovski. 

Bio si mi vodič na putovanjima. 

Sa tobom sam, moj tata, upoznao 

Beč, Grac, Ljubljanu, Sežanu, Trst, 

pa Hanover, Minhen ili sam Beograd. 

Sada si daleko i mnogo mi je žao 

što si put daleke nigdine odlutao. 

Ali, znam, ti ipak ostaješ u meni. 

Tvoje reči ću u sebi jasno čuti. 

I ja ću se sa tobom tako sretati 

i na taj način ću, oče, o tebi brinuti 

kao o nekoj neponovljivoj stvari, 

o neponovljivom blistanju i pojavi, 

kao o nezaboravnoj uspomeni 

i nežnosti koje stvarnost ne kvari.

POEZIJA 


MELITA (SANKOVIĆ) KLIMPEROVA 

rođena je 1978. u Rijeci u Hrvatskoj. 

Poeziju objavljuje od 2004. u kulturnoumetničkom 

časopisu RE. Zbirku pesama 

Nešto prijateljsko objavila je 2005. u izdanju ParNasa. Pesme 

je objavljivala uglavnom u elekronskim časopisima. Trenutno 

živi u Strilkiyu, mestašcu pored Brna u Republici Češkoj. 

melitasankovic@hotmail.com 

*** 

U ovoj našoj sobi isti raspored namještaja raste već godinama. 

Prozori svjetlucaju kao da su od sapunice. 

Poznaješ moj svaki pokret, svako tiho drhturenje. 

Misao mi razotkrivaš još u zraku. 

Hvataš je rukom kao da je žuta pčela. 

Kao da si cvijet. U oku potočnica. 

Tvoje sjene ispunjaju sobu. 

Igram se s njima, skrivamo se po ormarima. 

Slamkama slame preprečujemo put zalutalom mravu. 

Kao da smo zločesta djeca. 

Kao da nam je dopušteno biti ravnodušnima spram 

svijeta koji se napolju viječno mijenja u svojim slikama, 

nijansama rumenog. 

*** 

Žena je voda potoka. 

Prosipa se pored tebe. 

Nestaje u zemlji. 

Trava je. Noću raste pored jezera.

Treći Trg / Broj 19-20 

Žena je lovokradica. Noću 

grli šumske životinje. Krade im toplinu. 

Miris zemlje s krzna vidra. 

Žena je lastavica. U suton 

se zalijeće u crveno sunce. 

Polje se kupa u njezinoj pjesmi. 

*** 

Jutros radije ne silazi na obalu. 

Bijeli kamen se užario, galebovi 

krešte glasnije no obično. 

Valovi su na pijesak izbacili prepolovljenu školjku. 

Sve mi to ne miriše na dobro, toliki neobični znakovi. 

Smiješni su moji pokušaji da te zabavim 

pričama od kojih si svaku već čula. 

Imitiram jata gusaka, paunovo šepurenje. 

Lice mi je odveć melankolično da bih 

i pomislio glumiti junake stripova. 

Tvoji pokreti odveć ritmični da danas ne bih 

strepio zbog tvojih silazaka na bijelu obalu. 

Najbolje znam kako lako odlutaš u 

mislima zagledaš li se predugo u otoke. 

Bilo bi strašno provesti 

ostatak vječnosti u čekanju hoće li te 

vratiti neki ravnodušan val. 

*** 

Danima čekati bez riječi. 

Odrezati kosu misleći na Voljenog. 

Izvesti to dostojno prve svjetlosti, 

uvijek u zoru.

Na nekoj ću ti napuštenoj obali jednom ispričati sve o 

uzgoju nijemih biljaka. 

Njihov pepeo prosipamo u jezero. 

Odrezati kosu misleći na odlazak. 

*** 


Padne li ova ogromna kaplja smole s 

tamne grane borove ptica 

puna cvrkuta pobjeć će 

s mog čela čim joj otvorim prozor. 

No, hoće li mi Bog time išta otkriti o bjelini 

pjene morske 

koja je jutros nenadano napunila moju sobu? 

Porazbijala mi zdjelice na policama? 

RAZGOVOR ČOVJEKA KOJI NE MOŽE ZASPATI S KAPIMA KIŠE 

Ja sam slušalac glasova. 

Ja sam pješčani sat. 

Nebo kišom dodiruje zemlju. 

Ja sam pijesak. 

Sipam se. Otičem. A šumovi 

podsjećaju na pomicanje vojske. 

Na zasjedu. 

Konji jure bijelim oblakom, modra mora 

otiču iz srca. 

Konji jure modrim. 

Tamna je noć nad Gibraltarom. 

Pristojnu čovjeku tu nema mjesta.

10 / Treći Trg / Broj 19-20 

JASMINA MUJKIĆ 

rođena je 1982. 

godine u Virovitici. 

Završila je 

opštu gimnaziju, 

trenutno studira i živi u Zagrebu. Bavi se savremenim plesom. Objavljivala 

je u časopisima RE, Vijenac, Autsajderski fragmenti, zbirci 

međunarodne poezije Topla tama među prstima i u virtuelnom časopisu 

za književnost Knjigomat. 

minainajasmina7@gmail.com 

*** 

Oblikovala je. Uposlila svih deset prstiju; ne preza ni pred 

čim. 

Ako joj je vjerovati 

ona spava gola. Spava s mnogim muškarcima jer 

ljeta su preduga za vjernost, a zime prehladne. 

Koža boje borovnice, između usmina. 

Tako bi lako bilo nazvati opačinom prste i jezike 

Od mramora i busenja trave. 

*** 

kada bih mogla dozvati 

shvaćaš li 

kada bih mogla 

mirnu noć 

toplo poslijepodne 

i mirise nabreklog proljeća 

možda.

*** 

imam dovoljno novaca 

sasvim dovoljno 

par kovanica i znam 

dužna sam 

sol na ranu 

lakat na stol 

bez rezervoara 

putovat ću 

lakonoga 

golog jezika 

s pamučnim gaćicama 

i tvojom poezijom pod miškom 

kamo dalje 

ovo nije 

prašnjava cesta amerike 

ovo nisu mirišljavi pazusi jedne 

žene 

jer ono što želim nalazi se 

u očima u krevetu 

razliveno po postelji 

(udomit ću stranu riječ 

oklahoma 

nebraska 

wyoming 

sanjati tunele 

sunce opečeno kožom). 


*** 

nije mogla da se ne zapita 

kome je to koračala 

komu u susret 

dirnuta od nježnosti, sva ta hrana u koju rastače med 

sa sjevera u očekivanost 

i jedva je čekala vidjeti kako rutina omata prste 

ukoričena nekom privlačnošću 

htjela je vrištati od sreće na pogled poznatog lica 

polustrpljiva razdaljina između tijela


njoj se piški od znakova 

od kiše koja ne prestaje lupati 

i žene koja stenje u snu, u zadnjoj požudi koju sanja naslonjena 

na rame 

nekog ciganina 

pretvara se u mačku ovako zgurena na plišanom sjedalu 

tare o tolike ljude i gleda tvoj odraz u zamagljenoj noći 

sva si od gume 

i nije sigurna tko je ovdje stvaran, na ovoj cesti 

sa farovima, sa rotirajućom bolesti 

kostoboljom koja ot(k)upljuje grešne misli 

*** 

ti čudni odnosi kojima se vraćamo 

ti tihi čudni odnosi koji nastaju 

bez našega znanja 

između zalogaja (u predjelima šutnje) 

obujmili su 

stisnuli 

natjerali spustiti žlice 

odvojili nas od nas samih


ANA ČVELJO rođena je u Zagrebu 1982. 

godine. Apsolvent je Komparativne 

književnosti i Filozofije. Objavljivala je 

na web portalima Knjigomat, Prozaonline 

i Poezin. 

acveljo@gmail.com 

PRIJE NEGO ODEŠ, KAKO BIH TE PAMTILA 

Kad si bila malena, 

dok još samu sebe nisi pamtila, 

jedan te je čovjek izvukao iz mora. 

Čovjek bez lica, kojeg nikad nisi osjetila 

– stvorio te iznova, preplašenu i samu, 

usred plitkih valova. 

Ali ti se toga ne možeš sjećati. 

Prvo što pamtiš, rekla si mi, drvo je smokve 

u nekom vrtu sa kućom koja je 

u tvom sjećanju 

zauvijek upisana kao drvena prizemnica (premda i sama 

priznaješ 

da je to malo vjerojatno). 

Pamtiš gorak i peckav okus smokvina ploda na jeziku, 

okus što se ničim ne ispire. 

Kažeš da od tog trenutka ne jedeš smokve. 

Pamtiš i nekog starog čovjeka, izuzetno pobožnog, 

koji te uzeo u zaštitu kada si razbila čašu 

i prodoran zvuk rasprsnutog stakla ispremiješan 

sa vriskavim glasom


tvoje uzrujane majke. 

Zašto si mi uopće ispričala te besmislice? 

Kada umireš, uzgajaš sadnice maslina 

u teglama 

po predgrađima sjevernjačkih gradova, 

u sobama s centralnim grijanjem i kabelskom. 

Po jednu za svaku novu smrt 

– kako bi je odgodila. 

Kažeš da ćeš ih, jednoga dana, 

presaditi u onaj vrt sa smokvom 

pokraj koje je drvena prizemnica. 

Poredat ćeš ih uz kameni zid 

(da, bio je tamo i kameni zid, sjećaš se) 

jednu kraj druge 

da tvore dugu, ravnu liniju 

poput vojnika u stroju. 

Znati ćeš točno kada si i zašto koju posadila, 

koje je boje bila njena tegla, 

kako je izgledala soba i kut u kojem je rasla 

(zaboravljajući jedino grad u kojem si tada bila). 

Kažeš da ih želiš pogledati posljednji put 

prije nego zatvoriš škure 

na prozoru one drvene prizemnice, 

prije nego mi kažeš tko si. 

Ti, koja ne pamtiš sebe, 

nego umjesto toga pričaš o smokvama i 

kamenim zidovima, pobožnim starcima 

i anonimnim gradovima. 

Priznaješ da su to sva tvoja sjećanja 

koja mi poklanjaš jer ionako nije važno tko si 

– ti ili ja. 

BEZ IGRE, BEZ RIJEČI 

Sletjeli smo u more, zubima požudno zagrizli valove 

samo dalje dalje 

po atlasu. Prstima dodirujemo hrapavu površinu 

(Izdanje: Zagreb, 1966).

Spuštamo se tamnim linijama vode preko svih otoka 

što smo ih pojeli u letu 

Dalje dolje 

U žurbi smo okrznuli rub egipatske obale, 

kopno mi se zarilo u kožu i peče peče 

i ti mi ljubiš ranu, razumiješ. 

i tebi se dogodilo, bio si nagao. 


Sunce je prepržilo sve naše strahove, 

istopilo kalorije svakodnevice... 

Ostaju nam samo boje i oštrina. 

Nastavljamo prema oceanu. 

Ovdje više ništa ne prepoznajemo, 

o tome ništa ne znamo. 

Poludjeli jedemo tijela suputnika 

i nismo počinili nikakav grijeh 

i nećemo biti kažnjeni 

i nastavljamo dalje dolje 

bez kosa i obrva, bez ušiju 

nerazumno urlamo 

pa se smirujemo u tišini bučnijoj od nas pa... 

Zaspali smo na pijesku, na otopljenom kamenu vulkanskog 

otoka; 

pamtili smo te dvije noći odmora kada smo 

stvarali uspomene. 

Daleko ispod ekvatora nailazimo na oluju, 

poput krtica bušimo nebo, 

konačno dolazimo do kopna... 

Ali tamo stižu samo naše cipele 

od nepromočive kože.


VEČER 

Ovdje su bučni gradovi 

Ovdje su mučni ljudi 

Ovdje se izdvajamo samo urlicima, promašenom pjesmom 

Pogrešnim trenutkom kojeg uvijek izaberemo bez greške 

Ovdje ljubavi i pjesme nastaju iz grubog tkanja dosade 

Iz debelog crijeva, neupotrebljivog kurca, nepotrebnog 

razgovora 

Ovdje smo da pušimo cigarete 

i vodimo blazirane razgovore o hortikulturi 

i mentalitetu regija, 

origamiju, i indijskoj kuhinji 

Ovdje ljudi, kada su ljuti 

puštaju zmajeve, grade brodove u boci i razgovaraju s kaktusima 

Svi smo tolerantni 

(osim onog malog od jučer koji nije htio plesati pozdrav suncu 

s nama, 

ali njega smo sredili) 

i mišljenja nam se lijepo poklapaju 

naši su razgovori poput ljupkih porculanskih posudica za 

šećer 

misli su nam posložene u crno-bijele kvadrate, prošle su redakturu 

i prijelom 

i izlaze: Već večeras! 

Ovdje smo doduše već predugo i konobar nas mrko gleda 

I mjesto je izluđujuće tiho i prazno 

A neka je ruka zavrnula kotačić na starinskom tranzistoru 

Pa u pepeljari gasimo ostatke želja 

I odlazimo na počinak.

MAJA RUČEVIĆ rođena je 1983. u Zagrebu. 

Apsolvent je francuskog jezika i 

književnosti i kroatistike na Filozofskom 

fakultetu u Zagrebu. Bavi se prevođenjem. 

Piše poeziju i prozu, uglavnom kratke 

priče. Radovi su joj objavljeni na nekoliko 

književnih portala i u zbornicima Priče za laku noć (HKR, 2005, Zagreb), 

Ekran-priče (2006, Zagreb), Rukopisi 30 (2007, Pančevo), Rukopisi 

32 (2009, Pančevo), Zbornik najkraćih priča (ALMA, 2007, Beograd), 

i časopisu Poezija (2009, Zagreb). Dobitnica je treće nagrade 

u kategoriji mladih pesnika do 27 godina u okviru 38. Ratkovićevih 

večeri poezije 2008. u Bijelom polju. Trenutno živi u Sarajevu. 

gotikusorru@yahoo.co.uk 


DER LETZTE MAN* 

Buffon kaže Stil, to je sam čovjek 

Ovi pišu postmodernistička drkla o teoriji reciprociteta 

Kada u Sjevernoj Koreji nema formalističkog očuđenja, 

Ti u šeher donosiš svoje galske mirakule 

I gradiš hram od sebe samog 

Deleuze ima pravo kada govori o narodu koji se izmišlja 

Onda kada ga nema, opažaš li analogiju? 

Onaj kojega smo imenovale narodnim herojem 

Vidio je kako vetar dokono senke spopada 

Tvoji hemeroidi nisu impresionistički sfumato 

Murnauov “Der letzte mann”, tako ćeš završiti 

Hladni rat bez protoka sućuti 

Stavi svoj obogaćeni hipokrizijum u superkritičnu masu 

Vrijeme je za jA-bombu 

Samo ti i ja možemo biti savršeno anakroni 

Samo ti i ja možemo mitificirati tako bjelodanu ba(ka)naliju 

Samo ti i ja možemo stvarati embrije od suza 

Kada znaš da je najgore što ti se na ulici može desiti


Susret s drugim čovjekom, onda znaš da si dobro 

Imaš stila, još te ima 

* njemački – posljednji čovjek 

BIJELI BOŽIĆ 

Kada smo ovog Božića zaključili 

Da si međusobno ne možemo pomoći 

Da smo sami poput mirisa bolnice 

Da je sve što nam ostaje koja riba i maslinovo ulje 

Čaša nekog preporučenog vina 

Kada smo ovog Božića smogli snage 

Da ubijemo mit o tihoj podršci 

/šaputanja o raku sve popraćeno 

Adekvatnom neverbalnom/ 

Odjednom je pao snijeg 

I postalo je kristalno jasno 

Da su blage zime prošlost 

ZA SVE JE KRIVA JELENA 

Djedica je na zidić poslagao svašta; enciklopediju gljiva, 

Hessea, U registraturi, Kiša, Mešu, povelju UN-a, gomilu 

Iz Reč i misao, priručnik za bolji seks (?!), Samokovliju, 

Mein kampf, jedan neupotrebljivi tranzistor, šah i sebe 

Pitala sam ima li Jelenu (kao da mene ima!), fali mi 

Samo Omerpaša Latas – danas, bit će sutra, doći ću 

Čekala sam da pita otkud sam, zanimljiv naglasak 

S one strane Drine?, dramska pauza, grohotom se nasmijah 

Bio je on u Zagrebu, voli Zagreb, ali… ljudi… 

Lijepa Azro, svud po svijetu prospe se Balkanac 

Na mirijade odsječaka, pa onda pravimo bilancu 

Postrežimsku, postratnu, pronostalgičarsku, prokletu 

Ono malo finih i pravih tuče glavama o gudure 

U svakom žitu ima kukolja, došlo mi je da nazovem mentora 

I pitam ga smijem li ga takvog smežuranog, krezubog, 

nepatvorenog

Dovesti na obranu diplomskog rada, smijem li ga izložiti kao 

utjelovljenje 

Rhétorique générale balcanique, ali bez ikakve stilističke 

primisli 

A onda mi je stisnuo ruku i rekao dobra si ti djevojka 

I vidjela sam kako zajedno letimo u nebo, kako smo jednom 

bili 

Ljubavnici na Ibru, kako smo guslali, gangali, granatirali, 

Sedeli i sekli nokte u ćuzi, kako me vodio u šetnju pokraj 

Save 

Dok baka ne završi s janjcem, vidjela sam 

Kako se umoran vraća iz Prvomajske 

I u onoj prljavoj plavoj manduri strovaljuje na kauč, vidjela 

sam ga kako 

Na Štajerskom polju iz zavisti kreše susjedovu uljanu repicu, 

i kako 

U Počitelju jedemo pastrmke punjene zupčanicima, 

Kako me u Bijelom polju hvata za guzicu 

U onoj staroj krntiji koju je parkirao tako da 

Nam pogled puca na golemu petokraku na brdu, a na 

Fruškoj gori 

Pod zvijezdama pijanim od bermeta za sise, vidjela sam ga 

kako toljagom 

Umlaćuje rođenog sina negdje na Jozefini, u Senju zovemo 

hitnu 

Sve sam vidjela, ispadoše mi oči, recitirao je 

U onoj ubogoj kafani Peru Zupca 

S nečuveno dobrom dikcijom, zavrtjelo mi se 

U glavi od kariranog ambijenta, 

Vidjela sam ga kako podučava djecu, seoski učitelj sa 

zlatnim zubom, 

Kući ga čeka Milica, bože moj, kakve je ruke imala Milica 

Apartmane je kasnije izgradio, žderao tripice u Zeleniki, 

Vidjela sam u njega sav onaj konavoski talent za grabež, 

Čeljust mu je bila izbrazdana ožiljcima, 

Napale nas bijesne džukele nasred bulevara u Szegedu, 

Na ruci je imao JNA tatu Vesna, vidjela sam te zime, 

Vraćao se iz kasarne po mećavi da me vidi 

I poljubio vrata ali se onda dobro zarakijao na stanici, 

Violine su padale s nebesa 

Vidjela sam mu onaj ponosni izraz lica 

19 / Treći Trg / Broj 19-20


Dok sam se u bijeloj čipkanoj košuljici, 

Škotski karo šosu, modroj kapi i crvenoj marami 

Zaklinjala na nešto što tada nisam ni razumjela, vidjela sam, 

Tako mi ampren juhe, i dan danas mi se povraća od toga 

Vidjela sam kako kući donosi plastičnu kantu 

Svinjske masti koja još mjesecima 

Glumi jedinu hranjivu tvar u frižideru, vidjela sam ga 

Kako mi nespretno i sa stidom uručuje prvu, 

A ujedno i zadnju čokoladu u životu, vidjela sam... 

...možda stvari koje i nisam trebala vidjeti... 

...obnevidjeti... 

A onda sam stigla kući i iz kuteva kupaone istrijebila 

Nakupine prašine, dlaka, epitela i razmišljala o Jeleni 

CELIJA NIJE PUSTILA BABU S KOLAČIMA DA PROĐE 

Celija je želela da nauči ciganski jezik i mnogo je volela 

Ožiljke žalosnih životnih prevrata 

Kada bi se mozaik simbola rasuo u hiljade sićušnih neverica, 

Zazivala bi meleke, plakala rebetiku 

Bojala kosu u žarke nijanse, patila za orijentalnim 

Ćuprijama i bajala o Nemirima 

Celija je želela da poseti onkraj, udvostručena 

I rasejana da lebdi nad krstovima, heksagramima i 

munarama 

/najviše joj se dopadala ideja letećeg ćilima, celo je detinjstvo 

zamišljala kako jezdi nebesima, sva posuta suvim zlatom, 

sva omađijana poput Tarahumara, večno tragajući za 

Jedinstvenim talismanom koji bi predskazivao/ 

Celija je želela posedovati alamete, o Celija, zar ne znaš 

kako je surova kula od nezaslužene čežnje? 

Zar ne znaš kako su mahnite majke već obnevidele od 

patnje, 

zar ne znaš da je ovaj romon kiše što ti poput harmonike 

gali nutrinu zapravo svita suza što se cede s njihovih ćilima?

Celija, samo majke palih sinova smiju da lete 

i svodom jauču zbog smrtnih im časova! Ne i ti! 

Ipak, Celija nije prestajala da svom svojom dušom želi, 

da plamsa, da izgara, da oči maže nerealnim zanosima, 

poput kakvog nestašnog deteta što lice gnjuri u smesu za 

kolač 

prije no što ista završi u tepsiji 

/kada bi joj govorili da je život crn ili beo i da nema trećeg, 

rasrdila bi se i kovala malene pakosti; kada bi joj ga 

predstavljali 

crnom mračnom tračnicom, Celija bi njome skotrljala žute 

barke, 

a kada bi joj ga dočaravali kao dolinu belog leda, 

topila bi ju užarenim kajsijama/ 


Celija je mogla svašta, mogla je svu svirepost vekova 

u hipu da izleči onim najlepšim u ljudima, 

Mogla je i rat da razume, da suoseća s vrelinom neutešnog 

srca, 

umela je da očeliči krtog sugovornika, da iz pehara veštinom 

iscelitelja ispija tuđa lutanja, ona su ionako opojna kao i vino 

Celija je umela i da boli, da se u drugog ucepi kao bodež 

u još sveže mlado tele, da produži agoniju 

Umirućeg ako joj se baš htelo, umela je da prevaziđe 

politiku slabih i posadi se na tron moćnika 

Običavala je mnogo voleti pojedine gradove, 

jedan je čak htela i da zagrli, da mu šapuće neke mile misli 

pred san, 

kada utrnu njegove električne oči u patničkim izbama, znala je 

da izbavljenje nije satkano od zaborava i da se on nikada 

neće ni desiti 

pa je htela da mu priča o oprostu, ali nije mogla 

Nije mogla jer gradu nema što da se priča, 

Grad je već odavno bio mrtav, nedeljama bi se ulicama 

povlačio polusvet, 

a zelenu bi vrlet oblaci satrali magluštinom, ćutila se nemoć 

milosti 

Ćutila se nekakva zapečaćena historija strahota i sramota, 

osunećena opna progresa


Celija je, bilo je i takvih dana, želela da urliče, besni, 

pustoši i sveti se /čak je i bacila sve niz reku boje žada/, 

nije nalazila smisla u prestupima sirotih licemera, leti 

smećkasto, 

zimi sedef modro krzno, arktička lisica dlaku menja, 

ali ćud je stamena stena; slamala bi se u krilu sobnih senki 

Naposletku, bila je ta jedna stvar koju Celija nit je želela nit 

je umela 

Na zemlji nije bilo mesta za njene korake, i nikada se asfalt 

nije milovao s njenim štiklama jer nit je želela nit umela da 

hoda, 

a da ne zastajkuje, stvorove koji su pored života 

prolazili kao pored turskog groblja treba gađati jajima 

kao primitivnu svadbenu povorku, Celija je htela da zastane, 

da se osvrne 

Htela je, istini za volju, da lebdi, nekoliko santimetara iznad 

tla, 

kao u onom Ugrešićkinom romanu 

Koji između ostalog, govori i o fluidnom identitetu; 

morala je da izradi ćilim od nepripadanja ne bi li se spasila 

od proždrljivih dželata čije su lakome laloke pretinci u koje bi ju 

brže bolje smestili po ovoj ili onoj suludoj liniji, 

tek tada je mogla da legne i počine

BOJAN SAVIĆ OSTOJIĆ rođen je 

u Beogradu 1983. Diplomirao 

je 2007. godine na Filološkom 

fakultetu u Beogradu, na katedri 

za francuski jezik i književnost. 

Master studije iz komparativne 

književnosti završio u Nici. Objavio je poemu Stvaranje istine (SKC 

Kragujevac, 2003). Prevodi sa francuskog jezika (Žerar-Žorž Lemer: 

Kafka, Clio, 2007). Poeziju, prozu i prevode je objavljivao u periodici. 

Kourednik je Agona, elektronskog časopisa za savremenu poeziju 

www.agoncasopis.com i Jurodivog bloga (jurodivi.blogspot.com). 

jurodivi@gmail.com 


STEREORAMA 

U GUŽVI 

uže, jeftinije reprodukcije knez-mihailove 

(koja zvanično slovi za original svake četvrte godine 

kad se prava restaurira u odeljenju za remont narodnog 

muzeja) 

pretvarao sam se da tražim nekoga 

rekli su mi da treba da nađem tebe 

ako je verovati pričama, cela knez-mihailova se može 

rasklopiti i kompresovati u kutiju veličine slim-marlbora 

ali restauratori uvek intervenišu, zavisno od potrebe 

spektakla 

u ovoj kopiji su izostavili fakultet likovnih umetnosti i grčku 

kraljicu, 

iz istorijskih razloga su polupali stakla zapadnoevropskih 

kulturnih centara. 

ko ima oštro oko, plate mu da se pravi lud. 

ko odbije novac, dobije uput na dekompresovanje.


(posle dekompresovanja, niko više ne mora da se pravi lud.) 

u toj veštačkoj gužvi dobro plaćenih 

prerađenih i dopunjenih statista s jezicima za zubima 

prikovanim 

pitajući se naglas da li ću te u ovako loše falsifikovanoj ulici 

zaista sresti 

u punoj brzini, naleteo sam na tvoje tvrdo čelo 

i, nadomak za ovu priliku opljačkanog servantesovog 

instituta, razbio nos. 

na licu mesta je intervenisao lokalni plastični hirurg, 

travestit 

sestre i braća koji su požrtvovano pritrčali iz kulisa nisu 

uklonili bubice sa revera, koje ne smeju da se vide na 

snimku 

a ti si se, sva u crnom, dečje ucveljenog lica 

sa mrljom moje krvi na čelu 

nagnula nad improvizovani ležaj na koji su me postavili 

u praznom prolazu kod banke inteze 

uz zvuke dirljive pobožne i patriotske pesme sa promotivnog 

kompakt-diska spc-a 

rekla si mi tiho, prigodno, ali razgovetno: 

koliko god tvoj nos bio smotan, 

ja ću te zauvek voleti. 

tresla si se, 

od treme. 

povredila si me, rekao sam ti, ali znam da nisi htela. 

htela sam da ti se javim – sricala si, prisećajući se – ali nisam 

stigla, 

odmah si krenuo nosem na mene. 

sada te, eto, volim. 

u jeku postoperativnih bolova 

na promaji kod pustog intezinog bankomata 

(okruženog sledbenicima specijalne policije) 

bilo je to ipak lepo čuti.

pitao sam se hoćeš li mi oprostiti 

(sve moje misli prenosio je razglas) 

mada sam znao da sam samo svom neopevanom bestidnom 

nosu imao da zahvalim za nadasve čestit 

premda nezaslužen zavet. 

zasmejao sam se 

a tren kasnije se ulicom zaorio snimljen smeh plaćenog 

gledališta. 


postideo sam se – pisalo je u didaskalijama – 

od jedne tako prekorne ljubavi, ali 

vidiš, i ja krvarim, to sam ti rekao da ti vratim istom merom. 

a ja sam tvojom krvlju obeležena, 

rekla si spremno na to i smerno legla pored mene. 

u tom snažnom trenutku neko od statista se okliznuo i 

opružio po svežem ledu, kod beogradskog (autentičnog, 

verno ovekovečenog) meridijana 

a nas su beskrupulozne interventne jedinice ekspresno 

evakuisale iz prinudne ordinacije 

epizoda je završena. 

krevet je samo jedan – 

tako je glasila tvoja replika posle odjavne špice – 

a pacijenata ima mnogo. 

decembar je ipak svirepiji mesec, 

poželeo sam da kažem, ali nisam.


VITOMIR JOVANOVIĆ rođen je 1984. u Beogradu gde trenutno živi. 

Doktorant na Filozofskom fakultetu. Piše priče, pesme i eseje. 

vitomirj@gmail.com 

8-16h 

Koleginica nosi kapu od duksera na svojoj glavi, 

pati od ideoloških problema koji prave 

male i zakržljale bubuljice na njenoj koži koje cedi 

gledajući jutro i mazeći jedno mače 

iz dvorišta firme. 

Tiha je, ćuti i ima bivšeg dečka sa kojim 

četuje nekoliko sati svakog dana. 

Njene oči su stakla ispunjena vodom. 

Pati od bubrega i obožava sve što je moderno. 

Poštu čita prilježno, odgovara na sva pisma, 

voli životinje, naročito plišane, 

slabije čita klasiku, više moderne stvari, 

setu Murakamija i angažovanost Dežulovića. 

Menja staro za novo. 

Kupuje saksije sa cvećem za sto dinara i ukrašene 

držače za olovke, koji ukrašavaju njenu rupicu na majici 

koju stalno nosi i pipka. 

Na svako pitanje odgovora samo onda kada je dvaput 

postavljeno. 

Ponekad, traži da je zabavljam, da joj pričam jednu

od mojih priča koje obično pričam kada se udvaram: 

nešto oko toga šta znače snovi i kako se tumače 

ili zašto Kjerkegor nije imao sreće u ljubavi, 

ali mi polako ponestaje snage i dižem ruke, uvis, da odmorim 

tricepse. 

Ne znam zašto, imam utisak da između nas nikad neće 

krenuti. 

Možda se to zove strah od bliskosti, umor, 

prošla adolescencija a možda me samo 

moj utisak retko vara, a imam utisak 

da nije naročito dobra kao što izgleda. 


Piljim u monitor i čekam da otkuca mojih četiri sata. 

PRSTI 

Nismo još stigli do života i smrti, 

tajne bića i lepote. 

Čuli smo za apeiron, entelehiju i nous. 

Negde na radiju, između strofa 

neke tužne pesme. 

Nismo stigli dotle. 

Bavimo se mamurlukom, vodom, centralnim grejanjem 

i kiflama. 

Kako se ponašati u društvu, kako se obući. 

Pravimo bilans koliko je moguće kafa popiti 

u kafićima sa 8000 mesečno, 

koliko novih devojaka upoznati 

na godišnjem nivou, ako to prediktivno zaključimo 

na osnovu dosadašnjeg iskustva. 

Pokušavamo da utvrdimo neke obične stvari. 

Šta je ono što štima, šta je ono što ne štima. 

Ovi prsti se pokreću, gipki su i savitljivi. 

Neka ih. 

Važno je da nešto štima.


URBANI NOMINALIZAM 

Uzmem kamen koji prevazilazi obično 

skokom koji uništava zdravo zdravo 

turn on turn of Tv da platimo konobar 

i bacim ga nasred grada kao samotnjak vrišteći od sreće 

pukne u neku fasadu i izađe debeljuško u potkošulji 

prosvetljen kao i ja 

to je možda zen a možda nebo 

i gle eto ga ponovo u mom džepu 

u obličju jezika i bezumnosti 

sagnite se molim vas sada 

da me ne bi posle proklinjali 

zbog vaše čvoruge 

PRESKOČI SEBE 

radujem se zato što sam radostan 

zbunjen sopstvenom zbunjenošću 

ja je fikcija umišljenih ljudi 

i centar nepostojećeg kruga maglene stvari 

ali postajem lagan ni zbog čega 

rukom uzimam vodu sa izvora kao samog sebe 

i nema suda koji me može obuhvatiti 

nema misli koja me može pomisliti 

u kojoj se mogu smiriti da sam ona ili da je moja 

možda zadebljali mirni panj i prašina na knjizi 

slučajan pogled lepe prolaznice i novčani višak 

koji se ne može upotrebiti i razmeniti za bilo šta 

može biti to ja: kutija za šibice ili novčić najmanjeg broja 

ni smisleno ni besmisleno ni vredno ni bezvredno 

ja je fikcija umišljenih ljudi sa velikim naočarima 

niko ništa ne može reći o tome

samo može ćutati dok me gleda 

((((((( )))))))) 

ne može me čak videti 

ni u praznini zagrade 

ali može pući od smeha i svetla 



VLADIMIR VUKOMANOVIĆ 

rođen je 1986. u okolini Kraljeva. 

Apso-lvent je Filološkog 

fakulteta, grupa za srpski jezik i 

književnost. Dobitnik je nagrade 

„Matićev šal“ za zbirku pesama 

Upornost sećanja. 

vukomanovicv@yahoo.com 

EGO 

1. 

Čežnjom obgrljen. 

Želje, istinu, čuj: 

Sladostrašća 

Gordog 

Šapat-struj. 

Vrtlog-maglom 

Umišljenog mene 

(Već senu!) 

U laž 

Odjek-sene. 

2. 

Izgovorih meko: 

Ego. 

Prostruja: 

Eho 

(Kroz oluj-ruho 

Ulazeć u 

Uho). 

Nagnuta u kmuši, 

Nevericom reč 

Za Uši.

LICE 

Ti 

U nevidimu sten, 

U nedodir-kamen bi. 

Samo 

Plamen u vetru da sagori. 


I jednom bi 

Mislilo daleko, dalje, najdalje – 

Iza ruba potonjeg sata, 

Iza otopa 

Koji misao dohvata. 

Ti, 

Lice moje, 

Od voska. 

RUKA 

Ruku da mi je 

Da rodim, 

Usnio sav bih 

Linije što kose 

Kož. 

Al’ narav takva: 

Rod 

Površinu 

Drugu kosne. 

I ona 

Nož, 

Pod. 

U 

Zemlju


Grudi, plod i oko 

Pokopam. 

Tam želju 

Ne budi. 

STAZOM 

Stazom od peska 

Što u moru nestaje, 

Stazom od vala 

Koji nestaju u Sve, 

Prestonicom, 

Sa glavama 

Punim oblaka 

Kročimo. 

Krotimo 

Poslednji čas 

Svetlošću 

Iza nas.

PROZA 


BOJAN BOŠKOVIĆ rođen je 1962. u Beogradu. 

Po zanimanju je psiholog, psihoterapeut. 

U odnosu na svoja kulturološka stremljenja, 

objavljivao je i objavljuje prozu, poeziju, 

eseje, oglede i sl. u časopisima i listovima 

u zemlji i izvan nje. Dobitnik je mnogih 

priznanja za svoj spisateljski rad. 

boskovic.bojan@yahoo.com 

(IZ ZBIRKE MIT O SAMOFALSIFIKOVANJU) 

OVER THE HILLS 

Pre nego što je crtež stvoren, stvoren je čovek koji živi u blizini, 

ne dalje nego što glas dopire, s kojim se dele životne krize, bdi nad 

samrtnicima, plače nad mrtvima, veseli se svadbi ili rođenju. On će 

požuriti da vam pomogne, kako nas podseća Hesiod, dok se čak i 

rođaci polako spremaju. I njemu bih ponekad odlazio, ali samo kao 

gost. Slušali bismo Sandinistu ili rane Betovenove sonate za klavir, 

ali crtež nismo spominjali. 

(Otpušten sam onog dana kada je Rabin, što je bilo očekivano, 

pobegao iz tamnice. Od mene nije zahtevano da vratim ni oružje ni 

uniformu.) 

IMMIGRANT SONG 

Sećao se doba kada je svako selo bilo svet za sebe, odsečeno, 

izolovano pospanom udubljenošću u samosvojnost i narcisoidnost 

isto koliko i mnogim fizičkim preprekama. Ali, čak i u primitivnim 

uslovima ovaj konformizam nikada nije bio apsolutan, ova


samodovoljnost potpuna, ni granice neprobojne. Čovek je morao 

izaći da nabavi alat ili „zarobi nevestu“. Kako god, ideal seljaka je 

ostao onakav kakvog ga je mnogo kasnije prikazao Lao Ce: uživati 

u svojoj hrani, ponositi se svojim odelom, biti zadovoljan u svom 

domu, veseliti se svojim običajima. Tek tada će on moći da bude u 

vidokrugu susednog sela, odaljen od njega za glas petla ili psa, a 

da ipak ostari i umre pre nego što ga poseti. Razume se, ovu opštu 

sliku je potrebno malo doterati. 

Verujući ovako, unazad, ustao je iz mračnog kutka ćelije i 

prišao rešetkama. Bio je gladan. 

(Čak i inače korisni običaji sadrže u sebi delimično zablude 

i neizvesnost, koje onda postaju podjednako sveti kao i centralna 

ljudska svrha što ih ti običaji otelotvoruju. On nije umeo da se 

odupre takvim slabostima. Uostalom, malo šta je umeo.) 

GOLDEN BROWN 

(Dok je ostalim organizmima potrebno samo onoliko prošlosti 

koliko je sadržano u njihovim genima, samo toliko okoline koliko 

je trenutno prisutno, dotle čovekova posebnost zavisi od njegovih 

mogućnosti pristupa udaljenim događajima, zapamćenim ili 

planiranim, i dalekim i nepristupačnim oblastima.) 

Otvorio je kišobran. Znao je kuda je pošao, ali ne i zašto. No, 

zato je grad znao kuda. U fizičkim oblicima grada žive i deluju 

prošli događaji, davno donesene odluke i davno formulisane i 

ostvarene vrednosti. On nije hteo da pobegne od toga. Nije se čak 

ni osećao krivim. Samo je zviznuo kao deran, jer ništa mu više 

nije ostalo, a to se ne može objasniti nikakvim pravilima zdravog 

razuma. 

(Luj XIV, Kralj Sunce, osećajući malu grižu savesti zbog velikih 

poreza koje je želeo da nametne, sazvao je učene pariske teologe da 

odluče jesu li njegovi nameti moralno opravdani. Njihova teologija 

pokazala se doraslom situaciji. Objasnili su mu kako je čitavo 

kraljevstvo, po Božanskom pravu, njegovo te zato namećući nove 

poreze on upravo oporezuje samog sebe. Ovaj prerogativ prenet je, 

neizmenjen, na svaku suverenu državu, koja se u slučaju nužde bez 

ikakvih skrupula obraća magiji ili mitu.)

WILD CARD 

(Iz nagona za govorom, iz proliferacije reči, iz tog skoro 

neshvatljivog kvantiteta, usudiću se da kažem, izrastao je i izgubio 

se u mitnim visinama sopstvene veličine. Prepustio se onome što 

nije mogao da podnese. Dakle, nema ga, kao ni zelene ruže, koju je 

tako bezobzirno odneo.) 

Okrenuo se protiv samog sebe kroz nastrane i razorne 

nastupe. Obnovio je i proširio ona zla, kojima kao da su ukleti 

svi slični njemu. Pronašao je i arhitektonski oblik kao i javni 

ritual, favorizujući neprestano izražavanje neshvatljivih negacija. 

Taj vid otpora je pružao prihvatljiviji, normalniji izraz za sve 

one psihotičke postupke, koji se ne smeju ni javno ni privatno 

spominjati. 

(U civilizaciji u raspadanju ludilo i zločin bivaju normalni 

kada ih mase sankcionišu. Zaraženost univerzalnom bolešću tako 

postaje kriterijum zdravlja.) 

Na kraju, sve je nalik odavno opustelim osmatračnicama, koje 

ipak spremno očekuju oluju. 



BRANISLAVA SOVILJ rođena je 1966. u 

Beogradu. Diplomirala na Odseku za jugoslovenske 

književnosti i svetsku književnost 

Filološkog fakulteta u Beogradu. Neko vreme 

je radila kao novinar-reporter Večernjih novosti, 

nešto duže kao profesor srpskog jezika i književnosti, a od nedavno 

je bibliotekar. Objavljivala je prevode sa engleskog i ruskog, 

kratke priče i pesme. Osvojila više nagrada. 

sovilj@yubc.net 

... A NA RUŽI TRN 

Sve što se sme i što se ne sme – on je bauljao, on je njuškao, 

on je rastao i sve što se sme i što se ne sme je bilo ili dobro ili 

loše i svet se isprva zaista tako delio, da bi potom zapao u mnogo 

interesantniju i, naravno, važniju podelu na lepo i ružno i, 

sledstveno tome, na nas i na one druge. 

Mama je bila lepa. Tata nije. Lepotica Natalija je bila lepa, kuća 

i Senjak i bašta pred tom kućom su bili lepi i gvozdena ograda sa 

kopljima i crnim, ledenim vencima niz koje se slivala kiša, bila je 

lepa. Staša je lepo dete (između dva svetska rata smo: sve što bi bilo 

pre ili posle, previše uzbuđuje, dakle, nema mnogo veze sa lepim. U 

modi je zvati se Staša i ovaj je zadovoljan što je tako) i Staša je lepo 

ime. 

Nasuprot tome, ono što nije lepo može imati jednu, slabašnu 

utehu, da je dobro. Tata je neosporno bio dobar. Vodio je unosne 

poslove i retko se dao videti: za ručkom, večerom i nikad. Bio je 

ćutljiv, uz sve to. Mama ga je uprkos tome primetila i spustila se 

sa vrtoglavih, olimpijskih visina do njegove zdepaste, proćelave 

persone. Verovatno zato što je bio dobar. Ako nemamo šta vidljivo, 

nevidljivo je sigurno sa nama – saznavao je Staša. 

Roditeljski par koji mu je uvek bio pred očima sugerisao 

je nekom delu njegove svesti da se lepo i ružno negde, u nekoj

dimenziji dodiruju i ne možemo znati kada će do tog spoja doći, ali 

će uvek biti čudesan. Što neočekivaniji, to uzbudljiviji. Ruža ima trn 

i Grbavac u najvećoj tajnosti čuva kćer-lepoticu, Đildu. 

„Silvija će ružu rujnu 

ubrati za jedan dan – 

sutra će je već odbacit 

trn je povod dobro znan”, 


pevala je lepotica Natalija na časovima solo-pevanja i ne samo 

neuki Staša, već mnogi, mnogi drugi nisu, hvala Bogu, razumevali 

dosetku. 

„Trn. Trn je povod” pamtio je. Još nije bio načisto sa značenjem 

„povoda”, ali za „trn” znaju svi. I to da ruža ima trn, i to znaju svi. 

Mama je zevala. Nju je neprimetno gušio gvozdenom ogradom 

sa kopljima omeđen život. Ona se dosađivala. Svoju ogromnu 

energiju nije imala u šta uložiti, a bila je suviše dobro odgojena da 

bi se pobunila. Pored Staše, nametala joj se još samo jedna tačka 

interesa – Natalija, deset godina mlađa sestra. Ni ta Natalija nije 

znala šta bi sa sobom, ali se nije dosađivala. Imala je nade. 

Vrtela je zelenim kineskim suncobranom pred Stašinim licem, 

a on je trebalo u toj vrtešci da nasluti obris životinje i prstom je 

zaustavi. 

Sedeli su na podu, pred masivnim ogledalom koje je 

odražavalo njihove lepe glave, njenu crnu, uglačanu frizuru 

„japanske lutke”, po kojoj su se ogledale zvezdice lustera i njegovo 

nežno paperje prirodno plavog deteta u koje je svetlost prodirala 

i stapala se s bojom. U ogledalu je video i širom otvorena vrata i 

nekoliko muškaraca u nezanimljivim crnim odelima koji su sedeli 

u susednoj sobi. 

Lepotica Natalija je pričala o užarenom pesku Afrike i 

o lavovima u visokoj travi povlačeći prstom po zelenoj svili 

suncobrana, dok je očima davala zahvalne znake nekom od 

fantoma u ogledalu, jer je taj suncobran, tada vredan bogatstva, bio 

poklon, što se Stašinoj mami nije nimalo dopadalo. 

– Nije ga trebalo primiti! – govorila je nekome u mraku svoje 

sobe, pa posle u trpezariji. Čuli su mnogi kakvog je bila mišljenja, 

jer se ono krije koliko i zastava kada osetimo da niko ne drži do 

njega. 

Čovek koji se te večeri pojavio sa suncobranom u kutiji


uvijenoj u papir bio je oženjen i dvostruko stariji od Natalije, a 

slobodu da daruje takve stvari dale su mu duge poslovne i uzdržane 

prijateljske veze sa Stašinim ocem. Možda je Stašin otac i prilično 

zavisio od njega, sudeći prema pogledu upućenom ženi kada je ova 

sugerisala Nataliji da vrati poklon. 

– Prošle godine je Staši poklonio papagaja – rekao je. – To smo 

primili. 

Staša je darodavca znao ovlaš, ali ga je voleo, zbog papagaja. 

Video ga je i onog popodneva koje je prethodilo večeri u kojoj 

je Natalija dobila suncobran. 

Staša je hodao po zidu nad kojim su se nadvijala gvozdena 

koplja ograde, trudeći se se dohvati svakim korakom po jedno od 

njih. Video je čoveka koji je izronio iz ulice sumračne od šiblja, ali 

da li je upravo izronio ili je već neko vreme tu stajao, nije bila stvar 

koja bi tada zanimala Stašu. 

Čovek je prišao ogradi i naslonio glavu o prevoj gvozdenog 

venca kao neko kome je vruće, tako vruće, da mora hladiti čelo o 

gvožđe. Staša se zainteresovao za dve-tri latice koje su mu ostale 

zalepljene na licu kada se odvojilo od ograde. Nije odavao da je 

video Stašu koji mu je stajao blizu i čudno je što se okrenuo i otišao 

(kao?) ne primetivši ga. 

U bašti je, na klupi još toploj od sunca, detetu daleko iza 

leđa, sedela lepa Natalija i zamišljeno se igrala lancem za pse. 

Okolnost koja bi zauvek ostala izgubljena da sve to, baštu i Nataliju 

i poznanika sa one strane ograde nije videla Stašina majka iz ugla 

svog prozora i u nedoumici stade čupkati rese zavesa. 

Bilo je neobično što nije ušao u kuću i što je na nesvakidašnji 

način gledao Nataliju. 

...Vukla je prstom po zelenom prostoru otvorenog suncobrana 

pred Stašinim licem: 

– Šta sam sad? Sad sam tigar! A šta sad? Šta ću biti sad? 

Sutradan je Natalija predala Stašinoj mami suncobran jer je 

nosila buket. Jorgovan. 

Staša je udisao zadah reke, zatim je jednom nogom vukao 

po pesku praveći piramidu, pa se igrao na šljunku dok su one 

razgovarale sa poznanicima. 

– Biće kiše! – rekao je neko. 

Čuo je posle kako ga dozivaju sa brega, vikali su mu da požuri, 

a on je još bacao grančice u vodu. Udaljile su se.

– Nevreme! 

Počelo je vetrom koji ih je poterao ispred sebe. Vitlale su bele 

haljine i kidala se dečja kolica, a masa sveta je pojurila niz brdo, niz 

nasip, gde se osipala u prvim baštama i ulazima kuća. 

A on je ostao kraj reke, širom otvorenih usta. Čuo je vrisak, 

samo jedan i video je svoju majku kako se savija pred naletom 

vetra, kako balansira otvorenog suncobrana i video je kako se 

naslanja na lepu Nataliju, nju, koja je vrištala. 

Ljudi koji su protrčavali pored njega i jatili se oko sestara pod 

suncobranom. 

– Ovo još nisam video! Probilo joj je kapak! 


I to je prošlo, a Staša je još dugo stajao na istom mestu jer 

više nije želeo da se vrati kući u kojoj više nikad neće biti isto kao 

pre. Kiša je još malo padala, drveće se još povijalo, a onda je sve 

utihnulo, pa mu je prišao nepoznati čovek i nešto ga ispitivao, vikao, 

dok Staša nije i razumeo šta viče, pa ga je taj čovek vodio za ruku 

kroz mokre ulice, sve dok nisu došli do crnih šiljaka baštenske 

ograde, sjajnih i vlažnih od kiše. 

Natalija se dugo lečila i sve se okončalo jednim čudnim, 

razrokim pogledom kojim, prema opštem mišljenju, nije izgubila 

ništa od stare lepote, štaviše, dobila je nešto zagonetno u izrazu. 

Imala je neobičnu, mutno zelenu boju dužica koja je u pravom 

njenom oku menjala nijansu u zavisnosti od svetlosti i boje haljina, 

a u umetnom je ostajala uvek ista. To novo oko nije pratilo žive 

pokrete lica i onog pravog, Natalijinog oka. Nije se smejalo. Bilo je 

večito, hladno „da li?” njenom ljupkom, toplom „vjeruju!”. Lice koje 

je sukobljavalo značenja. 

– Nema sumnje da je Natalija ranije bila samo lepa. Sad je i 

interesantna – rekao je neki nitkov iz njihovog „domaćeg kruga”. 

Nikada više neće Staša pogledati koje oličenje lepote da se ne 

osvrne (i još se nikad ne prevari!) za onim sasvim suprotnim što joj 

baulja uz korak. 

Lepe voćke su uhodili crvi, lepe žene starci, ruže su uvek 

puštale trnje, suncobrani oštrice... Sukobljavaju se. Traže se.


POUKA MAJSTORA 

Zaškripio je kapak prozora nad dvorištem u Collegium 

Ragusinum-u po kojem su se borile za oblik mrlje bučnih pitomaca 

i sve to, svetlost i kamen i kretanje u dnu vidika podseti lastovskog 

kanonika, fra Zamonju, na san, a od tog sećanja mu namah bi 

hladno. 

U snu je kanonik video crkvu svetog Ignacija i maleni trg 

ispred nje, u blizini ovog istog Collegium-a, stepenište visoko, 

uglačano, prazno u podnevnoj neprikosnovenosti i, kao, uz te 

stube penje se fra Zamonja. On žuri i sve, kao, čuje šapat nekakvog 

prozračnog grkljana koji se, ogroman, nadnosio nad trgom, a 

oblikom beše nestabilan poput plazme, providio se i podrhtavao na 

vetru kojeg nije bilo: 

– Il sangue! – šaptao je grkljan. 

– Vidi, prića talijanski! – reče za sebe fra Zamonja, a grkljanu: 

– Gdje? Dove e? 

Kad opazi kako se ispod dobro zatvorenih vrata crkve širi 

krv, poprskana flekama svetlosti, gusta kao konjska. Širila se brzo 

i u trenutku mu se prelila preko ivica sandala i napunila slivove 

nožnih prstiju. 

– Konjska je, konjska i ina ne mre bit! 

– Da šta to? – začu glas iza sebe i namah se vrati u pisarnicu, 

pred otvoren prozor. Kraj njega se materijalizovao najstariji 

predavač Collegium-a, magistar Junije i Zamonja pomisli kako će 

ga se rešiti bude li se pravio zainteresovan za scenu u dvorištu, kao 

da među pitomcima koje uhode petnaest sati dnevno ima šta da se 

vidi. 

Blag, neporočan, dosadan beše taj magistar Junije (Džuno 

su ga zvali), ali čudo vreba iz svakog živog stvora: nije bio 

Dubrovčanin. Lastovljanin; lastovski rodoslov mu je sezao u 

nedogled, a u Dubrovniku ga nisu proveravali ni pre ni u vreme 

bune na Ostrvu. Za Zamonju su, da je Lastovljanin, naravno, znali 

svi i svakodnevno ga pitali za zdravlje brata mu, Iva. 

Sve njegove divne lastovske dane gutao je jedan – u kome 

Zamonja ide duž stubovima oivičenog manastirskog perivoja 

dodirujući ramenom rame svog petnaest godina mlađeg brata, 

iskušenika. Buna je bila u vazduhu, njihovi susreti su se proredili, 

pošto postaše sumnjivim. 

– Isto će nam bit, vjeruj mi, Ive – šištao je Zamonja kroz zube, 

hineći da ne govori ništa – oli služit Raguzu, oli Mletke, servus es,

semper servus es! U Raguzi bar prićaju o nekoj slobodi, a i našijenci 

su, vrag ih odnio, ama i Lacmane vrag da nosi, sazna san ja šta nam 

gotove! 

Ivo je kao prava budala ćutao, kao zadubljen u neke misli. Zamonja 

se osvrnuo kad je odlazio, a brat mu se, pognute glave, uputio 

stepeništu. Peo se i tako je njegovo prostorno određenje zauvek 

ostalo iznad, jer će ga brat videti još samo jednom, u tamnici u 

Dubrovniku, ali to više i nije bio Ivo. 

Peo se, a onda zastade kao da sada napokon zna šta će reći, 

okrete se i doviknu bratu (ovaj se uhvati za glavu od straha, jer su 

ih špijunirali bez prestanka) 

– Frane, (za brata će on uvek biti Frano, ne Zamonja) ta 

sloboda, dubrovaćka... to nije i naša sloboda! 


Zamonja je u to vreme već razmišljao gde bi se skrio „dok ne 

prođe tempeca” i jedino do čega je došao je da je najuputnije otići 

tamo gde niko ne bi morao da ga traži, dakle, da im stane pod nos 

– i ideja ga odvede u Dubrovnik. 

Umeo je da se pokaže ispravnim. Bio je savršen pisar. Radio 

je pri ćiriličnoj kancelariji i povremeno u Collegiumu-u. Bio je 

ćutljiv, poslušan i tupav i samo je magistar Junije povremeno imao 

neprijatan utisak da posvuda sreće Zamonjine modrim uokvirene 

oči, no, to mu se valjda pričinjalo. 

Sada se, naslonjen o prozor, Zamonja igrao mačke i miša sa 

prostodušnim Junijem. Podučenom u nešto britkijim prilikama, 

činilo mu se da se i Džune igra rečima, očima i sve je u njima 

mogao pročitati osim pravog: „Ma šta hoćeš, čovječe?” Prešao je u 

napad: 

– „Dobro živi danas tko se dobro skrio!” 

Starac ga pogleda. 

– To ti je od Ovida, Džune, samo ga navodim! Mi smo se dobro 

skrili ovdje... Jesmo li, Džune? Skrivanje smo bar dobro uvježbali! 

– rekao je pakosno, gadeći se položaja dezertera, stvar u kojoj mu 

se činio ogrezlijim ovaj Džuno, ali lice starog magistra ostade vedro, 

kao uvek. 

– Uvježbali? Frane... No, kako ti to znaš? A ja mislia – ćovjek 

koji je svijeta vidio i ne mari za dječje šokece! 

Zagledao se u neku tačku u dvorištu pod njima. Pred očima 

mu bljesnuše na trenutak glatka leđa čiope koja izlete iz senke 

oštećenog reljefa i zavi za stubove. 

Pitomci u dvorištu su se grupisali u gomilu, pa se raspršiše na


sve strane, a magistar reče nešto sasvim nerazumljivo: 

– Da. Sad će se skriti! 

U Collegium-u su se, kao svakad i svuda na svetu, igrali skrivanja. 

Igra male smrti: „Gdje sam? Nema me!” „Naći ću te! Jednom ću 

te naći!”, koja je ovde imala posebnu finesu – svi su tražili samo 

jednog. Taj se mogao tako dobro skriti, da se iznenada pojavljivao 

na kraju igre, ili nešto pre, kako mu je već bilo ugodno. Niko mu 

nije mogao ništa. Kao da je mogao na neko vreme nestati. 

Takva vrsta snalažljivosti budila je podozrenje i Veće 

magistara je jednom porazgovaralo sa Majstorom. Stao je pred njih, 

mršav, bled, nizak, pegav i dirljivo se hinio glupim. Bilo je jasno 

– pred njima je dete, a ako je tako, njegovu veštinu „skrivanja”, 

ne „nestajanja” možemo smatrati potpuno bezopasnom, neka se 

nastave igrati. Posle isleđivanja, Majstor se utvrdi na tronu tihe 

školske slave koja mu donese dodvorničku miloštu drugova. 

U vreme bune na otoku Lastovu, usred tako uzbudljivih 

događaja, još je samo detinjasto srce magistra Junija znalo 

zatreperiti tamo, na prozoru, kada započne igra skrivanja. Jedino se 

još on, od svih članova Collegium-a znao upitati gde li je Sklonište, 

jer sklonište je bilo u pitanju, Majstor je mogao znati za samo jedno 

tako povučeno mesto, zar ne? Zamislio bi se, a lice mu se boralo u 

naporu i osmehu. 

U dnu bašte, u koju se silazilo iz popločanog dvorišta, jedna 

bočna staza je bila presečena zidom koji se, zbog lepo istaknutog 

raspeća činio logičnom međom, samo se Majstor dosetio da staza 

mora biti starija od zida, da je vodila do nekog praktičnijeg mesta 

od niše u zidu, da je, recimo, vodila do školske kuhinje kojoj se 

sada prilazilo sa one strane zgrade... Ispostavilo se da se nije morao 

prebacivati preko zida, jer je postojao uzan prolaz, skriven travom. 

Kao da je raspeće bilo kruna nekadašnjih vrata, uronulih u zemlju. 

Zaista se obreo na poznatim kamenim pločama dvorišta pred 

zgradom kuhinje. Ničeg tu nije bilo posebnog osim činjenice da je 

tu pitomcima bio zabranjen pristup u vreme školskih odmora. 

Bilo je podne i Mediteran je ronio u tišinu. Gubili su se glasovi 

dečaka. Čuo je još samo svoj hripavi dah i lupanje srca. Našao je 

klupu. Seo je. Bila je topla i on pređe prstom po smeđim mrljama 

lišaja. Svet-u-malom se otvorio. 

Danima kasnije, opet je sedeo tu i posmatrao zid. Pričinilo mu 

se da jednostavni reljef ima samo Majstoru vidljivog značenja. 

Posle je, usporivši disanje, da mu se činilo kako je time

usporio i rad sopstvenog srca, uspevao da smiri guštere koji bi se 

povremeno pojavili na osunčanom delu klupe. Tugaljivi pogled, 

opet sa utiskom višeg značenja, samo njemu podatnim, majstor bi 

zadrhtao i gušter bi nestao (pitomci su ih iškolovali!). 

Ili bi ležao na toploj travi, prateći oblake, čiope, oskudna 

nebeska zbivanja... Okrenuo bi se na stranu, grickajući travku. 

Sve su to, ipak, bile trice i kučine. 


Da se dosađuje shvatio je jednom, kada ga iz dremeža potrese 

neočekivani glas magistra Junija, koji se gegao prema „njegovoj” 

klupi u pustom dvorištu, a za njim je, kao senka, pristao onaj 

interesantni lastovski kanonik sa podočnjacima. Magistar je mahao 

štapom u pravcu Majstora, ne prepoznajući ga jer, „ko će ih sve 

popamtiti?”: 

– Per Dio! Šta si se ti usamia? Što se ne ideš igrati? Eno, svi 

traže njekakva Mještra, a samo se ti naša pamjetan, pa sjedi, 

dešpera... Ma, daću ti ja ovijem!... Dobro san ga zastrašia – reče 

zatim Zamonji. – Djecu volim kad su djeca, šta znan, kad se igraju, 

kad je sa njima radost, smijeh... Ovakvi mi ne guštaju, Frane! 

Majstor se, zaprepašćen, teturao u pravcu kuhinje, da ne bi 

odao Skrovište, čija mu se himerična priroda sada ukazivala, jer su 

upravo u tom Skrovištu koje ne sme izdati stajali i on i fra Zamonja 

sa otoka Lastova i magistar Junije. Samo vrata u zidu, sa krunom 

u vidu raspeća, utonula u zemlju i šiprag (ali vrata ne mogu biti 

Skrovište!). Da, sve se svelo na samo-vrata. 

Leto se polako primaklo kraju. Krv je tekla i istekla, Lastovo 

se predalo, Frano Zainović, narečen Zamonja ga je, može se reći, 

nadživeo, stvari su ponovo legle u žlebove, a gotovo neprimetno, 

pitomci dubrovačkog Collegium-a su se prestali sa onakvom strašću 

igrati skrivanja, iako je postalo zanimljivije otkako se povukao 

Najbolji. 

Zainović je odgledao parabolu koju je Slučaj samo za njega 

priredio, ali nije shvatio. Posle se čudio zašto je, osim straha, žalosti 

i užasa, dok su na Trgu žicom davili pobunjenike, a među njima 

i Iva Zainovića, osetio u srcu i dozu zavisti. „Skloništa nema!”, 

shvatio je. Ne beži se od sebe. 

Sa svoje strane, Majstor je saznao da nema savršenstva (osim, 

možda, na kraju), da svaki polet iznad znači i izlet – iz igre, iz života, 

šta li?


MARIJA DUGANDŽIJA 

rođena je 1967. u Beogradu. 

Živi u Zagrebu. Završila je 

fakultet astronomije na PMFu, 

živi od prodaje autodelova. 

Jedna priča objavljena joj 

je u knjizi Najbolje hrvatske 

priče 2006. u izboru Miljenka 

Jergovića. 

mdugandzija@yahoo.com 

MULA 

Idem na plažu drumom pored maslinika, prema zapadu, 

dvadeset godina. 

U julu i avgustu, kada kiša dugo ne padne, auti koji prolaze 

podignu crvenu prašinu s tla, pa ona ulazi u oči i nos. Kada idem 

prema moru, sunce prži, preskačem kamenje, vruće je i suho, ali ja 

volim tu, ne baš ugodnu prirodu, imam čudan osjećaj da me čini 

boljim čovjekom. 

Jedan dan, na početku prašnjavog druma, za drvo stoji 

privezan konjić. Kad se malo bolje pogleda, vidi se da i nije konjić, 

već mula, križanac između konja i magarca. Sama po sebi životinja 

izaziva neko sažaljenje, milost i meni je drago što je tu. 

Ispod drveta ima nešto hlada, a mula, čini se, marljivo 

pronalazi nešto za jelo u toj šikari i trnju. Ispred nje je jedna kanta. 

Sa vodom, pretpostavljam. Iako je mlada i više nalik malom konju, 

nego magarcu, upljuvana je muhama na dva mjesta i očito, životinja 

je o kojoj nitko ne vodi baš mnogo računa. Što bi se dalo zaključiti i 

samom činjenicom da je na cijeli dan ostavljena tu, uz to drvo. 

Kada sam je vidjela treći dan, vraćajući se sa plaže, kako još 

uvijek marljivo brsti trnje i kupine, upitala sam se šta se to dešava s 

nama ljudima? 

Zašto i kada smo izgubili sposobnost da se kao mula, 

naviknemo na ono što nam je dato, prestanemo sa iluzijama i 

zavolimo drvo za koje smo privezani? 

Da, svaki dan sam joj zavidela. Na mirnoći prihvatanja. Na 

njenim velikim očima u kojima nije moglo biti zavisti, ljubomore,

ijesa, ljutnje... 

Na tome da nije mogla padati u ponore tuge, što sam ja znala 

nepogrešivo. 

Sunce je upalilo sve tih dana, ljudi su bili nervozni, na cestama 

su bile nesnosne ljetnje gužve. 

Oni koji su radili, proklinjali su sunce i ljeto, nestrpljivo 

očekujući prognozu koja će im obećati dugo očekivano rashlađenje. 

Oni koji su bili na odmoru, pokušavali su da se priviknu da 

čitav dan provode sa svojom ženom i djecom, otkrivajući koliko ih 

malo poznaju i sve više pateći za jutarnjom kavom u kancelariji sa 

air condition-om. 

Ja sam imala dvoje djece, auto, puno odmora i novac; izgledala 

sam dobro i muškarci su mi otvoreno pokazivali da me žele, ali 

ja sam se zatvarala u svoje ludilo i patila od žudnje za jednim 

čovjekom. 

Usamljenost mi se odavno uvukla u svaku poru tijela... 

Sedmi ili osmi dan, otkako je mula stajala privezana za drvo, 

vrućina nije popuštala. 

Vraćajući se sa plaže, ugledala sam oblak prašine u kome je 

ležala životinja, na samom putu. Ispred mene su stajala dva auta i 

prvo sam pomislila da ju je udario auto i da je povređena. Prišavši, 

vidjela sam da auti stoje zato što ne mogu proći, jer je mula zauzela 

cijelu cestu, legavši na nju. Prevrtala se i okretala u toj prašini, 

njištala i ritala se. Nekoliko ljudi je sa mnom čekalo, ne usudivši se 

da prođe tik pored nje, što je jedino bilo moguće. 

– Izgleda da je jako žedna – rekao je čovjek pored mene. 

– Ima ona kantu – rekla sam. 

– Da, ali je prazna. 

Pogledala sam u torbu i našla jednu flašicu nepopijene vode 

koju sam na plaži zaboravila prosuti. Izvadila sam je i rekla: 

– Imam ja malo vode, kako bismo joj to mogli dati? 

Čovjek je uzeo tu flašicu i dok ju je otvarao, oboje smo 

razmišljali kako bismo mogli pomoći životinji koja je, kako smo 

zaključili, poludjela od žeđi. Prvo joj je pružio ruku, ali ona u prvom 

momentu nije pokazala da je dobrodošao. Onda je stavio malo vode 

na ruku i dodirnuo je vlažnom šakom po nosnicama. 

– Vidite, i nosnice su joj sasvim suhe – doviknuo mi je. 

Na taj dodir mula je skočila iz prašine. Otresla se i opet su joj 

se vidjele blage, krupne oči. Sklonila se s puta i automobili su prošli. 

Čovjek je uspio prići kanti iz koje je pila i naliti to vode što smo 

imali. Mislili smo da će joj biti dosta da se spase dok joj ne dođe 



gazda. 

Ali, nakon što joj je nasuo vodu, mula ju nije ni pogledala. 

Naprotiv, krenula je za njim, ne osvrćući se na kanticu. Svoju je 

njušku spustila u visini njegove glave i išla za njim mirno, sve dok 

joj je dopuštao konopac. Nije bila žedna. 

Shvatio je, kao i ja, da je životinji potrebno da je netko 

pomiluje, da čitav dan netko prolazi, ali nju ne mazi i ne primjećuje, 

da su joj potrebne ljudske riječi njoj upućene, da je usamljena... 

Toliko da se u jednom momentu odluči izaći „na tu vašu cestu 

kojom stalno negdje žurite i zaustaviti vas, pa da vidite da postojim, 

da sam živo biće i da mi treba ljudski dodir, riječ, ljubav...” 

Na 37 stupnjeva u hladu, njegova vlažna ruka na njenim 

nosnicama ju je smirila i sad smo oboje shvatili, ne voda, već 

ljudska ruka, bilo je to što je trebala. Ipak, osjetivši laganu 

neugodnost, kao što je mnogi ljudi osjećaju kada se radi o nejasnim 

i maglovitim stvarima, zvanim osjećaji, pokušao je da bar meni 

stvari prikaže sasvim racionalnima. 

– Nije žedna, ali jede čitav dan ovo trnje, grubo je to za nju i 

prečvrsto, mora biti da joj je dosadilo... 

– Sigurno – složih se, – nije joj lako. 

Od toga dana, kad sam je viđala kraj drveta, nisam joj više 

zavidjela. 

Počela mi se činiti slična. Shvatila sam da je njeno mirno 

brstenje trnja, samo jedan dio vremena, u kome je prihvatala 

ovaj život koji joj je dat. Da je znala zabaviti se listom, travkicom 

i ponekom nezrelom kupinom, dok ne prođe taj dan, pa drugi i 

treći... 

Nisam znala kako mula razmišlja, ali vidjela sam kako izgleda 

kada usamljenost, konopac i trnje, probiju te oklope iz nje, pokvare 

kvazi rješenja i uruše teatar sreće. 

Od toga dana, gledala sam je u oči, pažljivo i duboko, htjela 

sam joj poručiti da je jako dobro razumijem...

NA PLAŽI 

Plaža, negdje između Novigrada i Poreča. 

Mi smo je zvali „pijesak”, a ovi novi je zovu „Havaji”, ne znajući 

da su „pravi” Havaji, dalje, čak tamo do kampa. U svakom slučaju 

„naša plaža”. 

Kada bismo imali po jednu fotografiju sa svakog ljetovanja 

provedenog ovdje, dobili bismo kronološki poređane sličice života. 

Pejsaž bi bio na svakoj isti, more, stijene i šuma, a mi bismo prvo 

bili djeca sa dvanaest, trinaest godina, onda tinejdžeri u grupicama 

skupljeni oko kazetofona, pa studenti koji pametuju i na plaži 

raspredaju životne mudrosti, politiku i situaciju u društvu... 

Sada bi već bilo vrijeme da skupljamo fotografije svoje djece, 

od kojih su neka već stigla u godine u kojima smo mi ovdje prvi put 

došli. 

Danas su djeca našla bačenu dasku od surfa, pa se čitav dan na 

njoj igraju, skaču i prevrću... 

Nas šest, sedam, četrdesetogodišnjaci; pričamo, smijemo se, 

razmjenjujemo novine... 

Izgledamo još uvijek dobro, i iako svi sa različitim problemima 

koje nosimo na plećima, ovdje smo opušteni i zbilja dobro 

raspoloženi. 

Mi, koji smo ušli u brakove i postali roditelji, umorniji smo i 

tanjih živaca, sjećamo se nekih vremena kada nas na ovoj plaži 

satima nije nitko ništa pitao, zvao „mama” i večito nešto tražio. 

Neki put, zavidimo onima od svojih prijatelja, koji se nisu upustili u 

posao koji se nikad ne završava, a zove se imati djecu. 

A oni, koji se za ovo vrijeme nisu vjenčali i stekli obitelj, sa 

tugom posmatraju nas, naše brige i rasprave sa djecom, viku i 

poneku grubu riječ, i misle da bi oni bili bolji roditelji i da, „eto, oni 

koji s njima ne znaju, imaju ih, a oni koji bi bili beskrajno nježni i 

puni razumijevanja, nemaju ih”. 

To je, čini mi se, postala i najdublja razlika između nas, za sve 

ove godine. 

Ovoga ljeta, kao i ranijih, dane smo provodili na plaži, a večeri 

u lokalnom kafiću na par istarskih Ruta ili Medica. Uz njih su, oni 

koji su bili u braku zaboravljali na rijedak i dosadan seks, na sitne 

stvari koje do bola iritiraju, na osjećaj robije i činjenice da je „šansa 

da se još nekad u životu poseksaš s nekim s ludom strašću, opasno 

blizu nule”. 



Oni koji u braku nisu bili, uz stare prijatelje, zaboravljali su bol 

svoje usamljenosti. 

Pošto su posudili vesla od jednog starijeg dječaka, naša 

djeca sada veslaju na dasci skroz do drugog rta, a mi ih pratimo 

pogledom, vječiti kobci... 

Kako ih nema skoro pola sata, a četiri male točkice ne mogu 

se više vidjeti, tražim u ruksaku svoga sina mali dalekozor. Jedva 

shvativši kako spravica funkcionira, ugledam ih na rtu i javljam, 

roditeljskom solidarnošću: 

– Eno ih, ljudi, tamo su svi četvoro, a vidim i dasku. 

Ta vijest opet baci sve u laganu opuštenost i prouzroči sasvim 

lijenu i polaganu promjenu položaja ispod sunca. 

Pola sata kasnije, Tanja uzima dalekozor i pokušava ih opet 

vidjeti. 

– Kako se ovo namješta? – pita. 

– Moraš potpuno umiriti ruku – kažem joj – najbolje je da 

nasloniš ruku na kamen. 

– Evo, jesam, ali uopće ih ne vidim. 

– A vidiš li rt? – pitam. 

– Da. Vidim rt i dasku, ali djecu ne vidim. 

Sada i ja uzimam dalekozor da provjerim gdje su djeca. Naša 

opuštenost je već narušena, ali roditeljska briga je još uvijek pod 

kontrolom. Kada se pretvori u tekućinu koja se ogromnom brzinom 

razljeva tijelom, proizvodi paniku i sve same crne misli, onda zbilja 

postaje gadno. 

Ni ja ne vidim djecu dalekozorom, ali sam sigurna da su zašli 

sa druge strane rta, na kojoj i ne možemo vidjeti. Bez obzira na 

moju pretpostavku, Dinko, Tanjin muž, bez riječi, ulazi u more i 

pliva prema rtu. 

To je uvijek pametno. Kada mali zubići panike počnu 

izgrizavati tijelo iznutra, uvijek je bolje bilo što uraditi, nego se naći 

u poziciji nemoći. 

Tanja i Dinko, kao i Vesna i Zvonko, zabrinuli bi se uvijek brže 

od mene i općenito djeci dozvoljavali puno manju slobodu, nego ja. 

– Jebemti, ako stigne do rta, preplivat će više nego sve skupa u 

zadnjih deset godina – zeza se Tanja na račun svog muža, – a ako 

ga strefi infarkt, morat ću plivati i ja. 

– Možda mu se svidi, pa počne plivati svaki dan. Zamisli da 

do druge godine dobiješ muža sa trokutom od leđa i pločicama na 

trbuhu. 

– Zamislila sam, – dvoznačno odgovara Tanja i ženski dio

ekipe pada u smijeh. 

Tada sam ih ugledala. 

Nikada nisam znala kako se zovu, pa sam ih zvala Slovenci. 

Imali su dijete, veliko kao moj sin, pa su se djeca često igrala dok su 

bili mali, sve troje dolazili su tada na „našu plažu”. Ima već nekoliko 

godina kako ih nisam srela. On je tada bio zgodan, djetinjastog 

lika i dobre građe, a ona ljepuškasta i prilično šarmantna. Sada je, 

međutim, izgledala mnogo starije, a usta su joj bila povijena nadole, 

što je ljudima uvijek davalo grozan izgled. 

On se pozdravio sa mnom i otišao u more sa djevojčicom od 

desetak godina, lijepom, dugokosom plavušom. 

– Vidiš li ih? – pitala sam Tanju, jer sam uočila da opet ima 

dalekozor u ruci. 

– Ne. Ni djecu, ni Dinka. Ovaj put, bome, ne vidim nikog! 

Sada se već cijela plaža malo uznemirila. Dječak, koga smo 

poznavali sa plaže, ponudio je da ode do rta motorom, provjeriti 

gdje su djeca. Rekla sam da ću ih još jednom pokušati vidjeti 

dalekozorom, a onda neka ode. 

Umirila sam ruku i naciljala rt u vidno polje. 

– Imam jednu dobru i jednu lošu vijest za tebe, Tanja – rekla 

sam raspoloženo. – Prva je da ti je muž izašao na obalu, a druga je, 

da ti je muž izašao na obalu. 

Sada je i muški dio ekipe prasnuo u smijeh i malo se otopio led 

brige koji se počeo stvarati. 

Kada je velika djevojčica izašla iz vode, Slovenac se vratio po 

manju. Drugo dijete, koje nisam ni znala da imaju. Majka je prišla 

većoj djevojčici s ručnikom, bez smijeha, sa ustima okrenutim 

nadole. Prije nego što je Slovenac sa manjim djetetom ušao u vodu, 

djevojčica se okrenula prema meni i ja sam vidjela lice koje imaju 

djeca sa Downovim sindromom, neizlječive genetske bolesti, djeca 

koje ponekad zovu „debili”. Dakle, to je bio razlog zašto su joj se usta 

povila nadole. Stalno kajanje što je rodila drugo dijete, ispitivanje 

je li negdje u trudnoći pogriješila, te upiti „zašto se to baš nama 

moralo dogoditi?”, bili su razlog što se više nije smijala. 

– Da ja ipak odem? – upitao me je ljubazni dječak i ja se sjetih 

da djecu još nismo našli. 

I baš kad sam mu kanila reći da ide, Tanja je, sa dalekozorom u 

ruci, pobjedonosno uzviknula: 

– Svo četvoro djece i Dinko sa njima, penju se na dasku – a 

onda, tiho, – sad imamo još pola sata mirnog sunčanja, dok ne 

počnu opet gnjaviti. 



Slovenac se igrao u plićaku sa svojom mlađom kćerkom. 

Špricali su se, udarali rukom po moru i mala se djevojčica smijala 

zaraznim, toplim smijehom... 

Stvari su bile takve kakve jesu, i on je, na dubini na kojoj sam 

mu zavidjela, tu istinu prihvatio... 

TAJNA BRAČNE SREĆE 

Rolala je već drugi krug, kada je Goranu poslala SMS: „Jedna 

od najpoželjnijih četrdesetogodišnjakinja u ovom gradu zove te na 

pelinkovac, na jezeru. Ako me i sad odbiješ, stari, slijedi ti sedam 

godina nesreće u ljubavi!”, a onda se sjetila da pošalje još jednu: „Ne 

treba tebi nesreća u ljubavi, već si se odavno na nju pretplatio.” 

Poslije dva minuta, čulo se bip: „Ne znam, upravo sam stigao 

sa Krka. A što se ljubavne sreće tiče, imam je. Čitavu noć sam pio sa 

jednom curom, a onda otišli na kupanje.” 

„O”, odgovarala je, „pio i putovao, a između?” 

„Između – ništa.” 

„E, prijatelju moj. Sreća u ljubavi je nešto drugo, ali prava sreća je 

da ste se vratili živi. A sad, vuci tu svoju matoru guzicu na jezero, 

čekam te u kafiću.” 

Iako je Goran stanovao blizu, znala je da će mu trebati 15, 20 

minuta, pa je napravila još jedan krug. Kada je došla, već je bio 

tamo. Bilo je pola devet, ali još uvijek dan i sasvim malo manje 

vruće nego ranije. Ona je naručila pelinkovac i vodu, a on čašu 

crnog, reče da bi mu od pelinkovca pozlilo. Pričao je o toj ženi s 

kojom je išao na dvosatno more. Udana, kao i sve ostale Goranove 

žene, nešto što će trajati dan, dva, a možda čak i mjesec ili neće 

trajati uopće. Sve u svemu, bilo mu je to tako svejedno. 

Poznavali su se puno godina. Vršnjaci. Kada su se upoznali, 

Ksenija je imala muža, djecu, pravi obiteljski život. On je imao 

dugogodišnju vezu. Nisu tada razgovarali o ženama i muškarcima, 

ili o seksu, već uglavnom o politici, kazalištu ili zanimljivim 

stvarima iz kulture. 

Ona već godinama nije u braku, ima nešto manje prolaznih 

avantura od njega i za razliku od Gorana, nikad sa oženjenim 

muškarcima. U ovakvim razgovorima sa pelinkovcem i vinom, 

ona brani stav da je ljubav najvažnija i da od nje nikad ne treba 

odustati. Goran govori da je ljubav otjerala ljude u brakove, koji su

toliko gadni da je njemu više muka to sve gledati i da u ljubavne 

veze treba ući i izaći sa što manje potrošene energije. On to zove 

terminom iz fizike: princip maksimuma koeficijenta korisnog 

dejstva. 

– A ta tvoja priča o tzv. ljubavi, uzrok je što se zaljubljuješ u 

kretene, pa te ja pijanu vozim kući – rekao je. 

– Prvo: samo sam se jednom zaljubila, u kretena, priznajem, i 

samo si me jednom pijanu vozio kući. 

– Jednom? A iz „Brazila”? A kad smo bili na rođendanu u 

„Konobi”? A kod tebe doma, kad nisi mogla doći do kreveta? 

– Dobro, dvaput. Kod mene doma me nisi vozio. Samo si me 

stavio u krevet. A i bolje zaljubiti se i opijati se s prijateljima, neko 

dozvoliti da te neka budala nagovori da pijani idete na Krk. Ja se 

bar zaljubim u kretena, a ti jesi kreten. Tu nema lijeka – rekla je sa 

smijehom, ali i sa laganom ljutnjom. 

Na te je riječi Goran ušutio. Valjda je i on shvatio da je to što 

je noćas napravio bila glupost koju čovjek ne bi očekivao ni od 

šesnaestogodišnjaka. 

Živio je sa sestrom. Radio je dva posla sa ciljem da majci 

i sestri omogući lagodan život, nakon što su u ratu sve izgubili. 

Ksenija je živjela sa svojom djecom, vodila firmu, rolala po Jarunu. 

Oboje su izgledali prilično dobro za svoje godine. Između njih 

nikada nije bilo nikakvih ljubavnih pokušaja. Ona je tu stranicu 

davno zatvorila sa objašnjenjem: nema kemije. 

Na drugom pelinkovcu, prišao je zajednički prijatelj Darko, 

da se s njima pozdravi. Bio je u šetnji sa ženom i djecom. Darko je 

bio nekoliko godina mlađi, srdačan i nasmijan čovjek. Oko njega 

je trčkaralo dvoje djece od otprilike 6 i 8 godina, mlađi dječak ga je 

vukao za nogavicu i negdje zvao. Stariji je za tih par minuta uspio 

da ubaci loptu u jezero i sada nije znao kako do nje. Pružila im je 

ruku i njegova žena. Ruka joj je bila mekana i vlažna. Bila je još 

deblja od onda kada su je zadnji put vidjeli. Sa dvadeset kila viška 

ličila je na pihtijastu masu. Uvijek se glupo smijala, kao ljudi koji 

ne znaju šta da kažu, ni kako da odreagiraju, pa se uvijek smiju. 

Njihov smijeh tada sasvim gubi na privlačnosti, jer nestaju kriteriji 

za njegovo pojavljivanje. Skoro je sigurno da se ispod sisa, pazuha i 

u pregibima sala na trbuhu, na ovoj vrućini puno znoji. Nije radila, 

nije vozila auto, nije imala obrazovanja, ni duha. 

Darko se prema ženi obraćao s iskrenom nježnošću, često bi 

je zagrlio ili maknuo joj kosu s lica. I kada nje nije bilo, govorio je 

toplo i sa ushićenjem o svojoj bračnoj sreći. Nije to bio isfoliran 



govor koji je trebao nešto odglumiti, Goran i Ksenija bi to znali 

prepoznati. U stvari, da je glumio dobar brak, ili naprotiv da je o 

njemu govorio sve najgore, to bi bilo nešto sasvim uobičajno. Ovako, 

izgledalo je da imaju redovan seks, da se vole i da nikakvih smetnji 

u njihovom odnosu nema. 

A to je ostavljalo Gorana i Kseniju u potpunom čuđenju. 

– Ajde, sjedite, pa popijte s nama neko piće – čim se malo 

pribrao, pozvao ih je Goran. 

– Hvala, moramo kupati djecu. A i znate da ja ne pijem 

alkohol. Vidimo se. 

Pratili su pogledom još neko vrijeme obitelj kako nestaje u 

daljini. Šutjeli. 

Bez riječi gledali u jezero. A onda, nakon desetak minuta, 

Goran je razbio tišinu: 

– Čuj, možda je stvar u genetici – počeo je. – Možda netko po 

rođenju dobije gene za sreću u ljubavi i nema te sile koja će mu se 

suprostaviti. A oni koji je ne dobiju... 

– ...Uvijek im ostane pelinkovac ili crno... – nastavila je Ksenija 

rečenicu umjesto njega. 

Smijali su se veselo, kao klinci...


ALEKSANDAR STOŠIĆ rođen je 1975. u Nišu. 

Sociolog kulture, muzičar, autor kratkih priča. 

Dobitnik je prve nagrade na konkursu kratkih 

priča 357 – Trenutak inspiracije u organizaciji 

web stranice Tamara Lujak i sajta Art-anima. 

alexstosh@yahoo.com 

TRENUTAK 

Razmišljam o stvarima koje nekom inercijom prolaze mojim 

mentalnim ekranom dok analizom sadržaja misli uključujem 

emocije, odvajajući rasparčane delove svesti i dajući im određena 

značenja. 

Sedim u sobi, iz garaže dopire muzika benda Plasma-arc 

Machining. Uzeo sam mobilni i pozvao Kristinu. Trenutno je u 

busu, zvaće me za par minuta. Pojeo sam jednu štanglicu keksa 

Rum kasato. Slatkasto lepljivi ukus u ustima dok jezikom skidam 

delove čokoladnog premaza sa prednjih zuba. Produženo trajanje 

zadovoljstva čula, kao odlaganje orgazma, kao dugi poljubac koji 

luči pljuvačku a preko usana se događa mentalno stapanje sa 

dragim bićem. 

VREME 

Vreme se bezobrazno igra mojim osećajem inferiornosti. 

Tri dana su ostavila nepomućeni trag slabosti. Skakanje sa prvog 

sprata stare porodične kuće pretvorilo se u oproštaj sa blagodetima 

samačkog života. 

Zelena boja tvojih velikih očiju u mojoj izmaglici izaziva dobro 

poznati osećaj nelagodnosti u predelu stomaka. Vremenski crv koji 

jede moj imuni sistem ne zaustavlja se na unutrašnjoj obamrlosti


već slomljenog duha. Percepcija vida stvara usamljeni drhtaj 

asfalta koji se razliva i polako liže moja stopala boje patika. 

Proporcija naše mimoilazne želje koja nije bila usaglašena 

sa vremenskim odstupanjima univerzuma, dobila je svoje granice 

i napravila nezaobilazni vakuum u kome ližem svoje srce i 

podešavam rok upotrebe na neograničeno vreme. 

Hteo sam da prespavam vreme i otkrijem deo zalutale sreće 

zatrpane tvojim dugim šiškama koje uokviruju anđeosko lice. 

Predivne grudi koje ne dira niko lagano drhte pri stapanju 

sa vrelim usnama u mojoj noći i ostavljaju veliku žeđ i pobeđene 

snove dečaka razlivene senkom ćutanja. Status kvo je isplivao i 

odmara se u mojoj frekvenciji obamrlog muškarca. 

Koliko će vremena proći dok ne ustanem i počnem da učim 

osnovne korake svoje egzistencije? 

JA SAM MRTAV 

Ja sam mrtav, ali niko to ne primećuje. Dišem, hodam, jedem, 

spavam, osećam, sve to čini sklop odbrambenog mehanizma mog 

prokletstva. 

Moje polje dejstvovanja su snovi, veliki, opasni, prozračni, 

ispunjeni nostalgičnim jecajem individua. Krojim njihove snove 

po sopstvenoj meri, ne štedeći ni vreme a ni moralnu obavezu 

prema dotičnim snevačima. Šunjam se, pažljivo biram plen i kada 

miris potencijalne osobe dopre do mog čula, lagano se približim i 

skočim sa ivice, ne osećajući otpor plazmatične supstance, uronim 

u nečiji san. Opna sna se uskomeša poput želea i propusti moj um. 

Zagonetke za ulazak postoje, ali ja sam privilegovan zbog brzine 

kojom prolazim kroz opnu. Sve je u okretu, poput spirale koju pravi 

metak izbačen iz cevi, proburgijam opnu i nađem se na sigurnom 

polju delovanja. 

Siguran doskok i plutanje kroz misteriozne obrise fantastične 

podsvesti. Pokušaj da me stigneš! 

Jel se sećaš tvog nepomičnog tela, kao anestezijom 

umrtvljenog, dok tvoj um pliva po prostoriji želeći da pokrene 

otvrdle udove dok vapaj iz ustiju ne može da izađe? Prestravljen 

si jer ne možeš da vikneš niti da se pomeriš. Uzalud se trudiš da 

ukapiraš da li je to polusan ili realnost, nema ti pomoći. Otkriću 

ti tehniku koju upotrebljavam u tvom slučaju. U tim trenucima 

zaposednem tvoje telo i uživam u tvojoj nemoći. Znam da to

naslućuješ ali nikada nisi bio siguran da je tako, naravno, nikada 

nikome to nisi ni spomenuo da te ne bi proglasili ludim. Imaš 

osećaj da kad spavaš okrenut na stomak neko odjednom sedne 

na tebe i kao da te pecne nekim čarobnim štapićem i parališe celo 

telo. U pravu si ali nije tako jednostavno, stvar je u mom umu. Ja 

moram da poklopim svoju pulsaciju mozga, iz alfa nivoa da pređem 

u tvoj delta nivo svesti. Jedino tako mogu da pustim mašti na volju 

i kontrolišem svaki tvoj trzaj. Umovi su povezani na toj frekvenciji i 

to objašnjava strah male dece od čudovišta koja vrebaju iz ormana. 

To što deca vide stvarno postoji, ali u njihovom umu, to su misli 

neke druge osobe koja je na istom nivou svesti kao dotično dete. 

Vratimo se na tebe, ti snevaču loših prikaza i nerealnih oblika. 

Tebi sam posvetio potpunu pažnju i trenutno osećam sadističko 

zadovoljstvo dok razmišljam o bespomoćnosti tvoje situacije koje 

postaješ svestan. Blaga erekcija je dovoljan dokaz da uživam u 

zadatku koji sam samom sebi zadao. Ti si transsexualac, dobio 

si ženske grudi, vaginu, uvukao si stopala u cipele sa visokim 

potpeticama, postao si lepa, senzualna žena, čak ti je i glas podlegao 

blagoj modifikaciji usled doza hormonskih injekcija. Ceo tretman je 

boleo ali uspeo si da izguraš i postaneš ono što si od malena želeo. 

Zbunjen sam tvojim fizičkim izgledom, na trenutak se 

prevarim, zaboravim da nisi prirodno rođena žena i krenem da 

projektujem malo romantičniju sadržinu u tvoj san. Volim žene, 

ali kad si ti u pitanju postajem obazriviji, zbunjeniji i verovatno 

iz moje podsvesti ispliva potisnuta želja da te kaznim. Veruj mi 

da nakon te blage torture koju imaš neposredno pre buđenja ja 

doživljavam erekciju koju ne mogu da prihvatim. Pomisao na to 

da si ti ranije bio muškarac u meni izaziva gađenje i moja erekcija 

pređe u skupljanje dok brzo bežim u neki drugi san. 

Ostaviću te na miru, prestaću da dolazim u tvoje snove. Počeću 

da posećujem seanse mrtvih psihoanalitičara jer ne znam kako sebi 

da objasnim reakciju na tebe, a ne mogu da je prihvatim. Čudno, 

ovo mi se ranije nije dešavalo – ja sam ipak mrtav! 



NELA JANOSEVIĆ rođena je 1976. u Melnici 

kod Petrovca na Mlavi. Živi i radi u Beogradu. 

neluska555@gmail.com 

KUTIJA OD REZBARENOG DRVETA 

Obično bude oko kratkodnevice. Sumrak je otežao maglom, 

a noći su hladne. Trulo, nepokretno lišće zbija se u zemlju, 

mesečina je zelena. Kada čvornovati, crni prsti oraha zagrebu po 

zamagljenom prozoru, otplićem belu kosu, stavljam ključić pod 

jezik i idem po kutiju. Nikada nisam videla kako, nošena kružnim 

zamasima vode, izranja sa mutnog, rečnog dna. 

Suva i uglancana, kutija od rezbarenog drveta čeka me na 

blatnoj obali. 

Vešta ruka izrezbarila je na njenom poklopcu čudnu sliku: 

neobično lepa zmija sa blistavim kamenom na čelu, koji kao da 

je znak vladarstva, proviruje razjapljenih čeljusti iz gustog spleta 

vinove loze i bujnih, teških grozdova. Strane su joj prekrivene 

rezbarijama bilja i cveća koje čas vene, obara ka zemlji svoje 

sparušene stabljike i latice, a čas ponovo izrasta, probijajući 

grumenje svojim nežnim, upornim izdancima, da bi se nanovo 

rascvetalo i olistalo u neumerenoj raskoši. 

Ranije bih je dugo držala, gledala, prelazila vrhovima prstiju 

po njenoj reljefnoj površini, ne bih li zapamtila svaki detalj, svaki 

prizor koji je nepoznati majstor urezao u najfinije drvo, dubokog 

sjaja crnog vina u osvetljenoj čaši. 

Zažmurila bih i puštala da strpljiva nežnost mojih prstiju oživi 

pokretljivu gipkost zmijskog tela, njenu vlažnu čeljust i nemiran, 

račvast jezik, sjaj kamena na njenoj glavici, bujnu vegetaciju i 

lepljivu sočnost grožđa, taman miris trulih, mrtvih biljaka. 

S godinama, moja posvećenost je nestala, ustupila je mesto 

gladi i drhtavoj nestrpljivosti s kojom i sada pljujem ključić na dlan 

i prstima nespretnim od užurbanosti otključavam kutiju. 

Kutija ne sadrži bilo šta opipljivo i onaj koji je otvara prvi put, 

a očekuje davno zakopane srebrnjake, ili svitak u kom je zapisana

zaboravljena mudrost, morao bi biti razočaran. Mene su duge 

godine naučile koliko je vredno strpljenje. 

Ostavljam je otvorenu i tražim sebi mesto koje bi me utoplilo; 

malo rečnog mulja pod položenim stablom vrbe, u koji bih se mogla 

ukopati, ili bar hrpu promrzlog lišća kojom bih se pokrila. Ovaj put, 

naslanjam se uz stablo vrbe, privučem okoštala kolena, spustim 

glavu na njih i pustim dugu belu kosu da pada po meni, dok mi 

bosa stopala uranjaju u mulj, ne bih li se zagrejala. 

Negde oko ponoći, obavija me topliji vetar, pa dremljivo 

podižem glavu. 

Budi me šum reke. Pesak i blato su omekšali, nemirna voda 

svetluca. Oči su mi zacakljene žutom mesečinom, nebo je svetlo i 

ljubičasto. Jata bledih zvezda postaju gušća. 

Vrat mi grebe propupela grančica vrbe. 

Glavice bilja pucketavo probijaju zemlju, u krošnjama se čuje 

lepet krila i cvrkutanje, u busenu trave – zrikavac... 

Skidam lanenu haljinu i posmatram svoje podmlađene 

udove koji više nisu smežurani, u neverici dodirujem svoje meke 

podlaktice prošarane nabreklim venama, opipavam svoju kosu koja 

tamni, lakim korakom se probijam kroz mlaku rečnu vodu i šiblje 

ka mesečini na drugoj obali, što osvetljava moju put boje nezrele 

breskve. 

U kolopletu visoke, šumne trave, jedan nag čovek, glatke i 

zelene kože, jedan mlad čovek iz čijeg čela, kao roščići, izbijaju novi 

izdanci, pruža mi ruku... 

Ujutru me nađu golu i zgrčenu pod poleglim stablom vrbe. 

Krijem ključić pod jezikom, pa misle da sam onemela od užasa. Telo 

mi je puno modrica i tragova ugriza, izgrebano šibljem. Usta i ruke 

su mi umrljani krvlju i iznutricama malih šumskih životinja, ne 

prepoznajem ih, ne sećam se ničega, na svako pitanje odgovaram 

bujicom suza i nemim odricanjem, na svaki pokušaj da me dodirnu, 

opirem se i režim kao zver. 

Najzad pozovu neku babu koja se dugo krsti nada mnom i 

pljuje ka suprotnoj obali, uzima mi ruku koju joj sa čuđenjem 

predajem, dugo je miluje i govori mi nešto na šuštavom jeziku 

koji ne poznajem, gleda me u oči, i u njima, kao u ogledalima boje 

ilovače, vidim svoj odraz, odraz lica nekog bledog, divljeg stvora, 

uplakanih očiju i obraza umrljanih krvlju. 

Starica mi i dalje nežno drži ruku, drugom olabavi maramu 

dok joj ne spadne na ramena i šapuće nešto što me umiruje, 

umiruje toliko da mislim da ću zaspati, i njene oči se dremljivo 



sklapaju, njeni pokreti su usporeni, već trlja od starosti zamućene 

oči i zeva, da bi neočekivano izvila dug, smežuran vrat i viknula 

nešto, oštru pretnju u prazan prostor pred sobom, od koje se i sama 

uplašim i htela bih da pobegnem, ali me obuzima obamrlost, a vrele 

suze mi oblivaju lice. 

Osećam da sam izgubila svoju volju, potčinjena sam, kao krpenu 

lutku me podižu, umotaju u ćebe i nose... 

Budim se u kući sa razrušenim ognjištem i utabanom zemljom 

umesto poda, ogledalo na zidu prekriveno je sivim platnom, na 

vratima je obešen venčić belog luka, dim rastopljenog katrana 

obavija sobu. Oko mog desnog zapešća svezana je trostruka 

narukvica od upletenog crvenog konca. 

U sobu sa niskom tavanicom ulaze nepoznati ljudi, koji se ne 

usuđuju da me pogledaju, iz straha, ili zbog stidljivosti. 

Unose neobično veliko korito, nalik na truplo barke, istesano 

od jednog jedinog stabla nekog ogromnog drveta, koje mora da je 

živelo vekovima. 

Svi su stari i pogureni od teških poljskih poslova. Jedan od njih, 

izrazito visok, s lakoćom unosi veliki kotao iz koga se izvija mirisna 

para. Radoznalo podiže sedu glavu i gleda me bez mnogo čuđenja. 

Ima krupne i tamne, malo iskošene oči. 

Kroz otvorena vrata za trenutak proviruje lice nekog stidljivog 

mladića, koji mora da mu je blizak rođak, ili sin, jer liče. Visoki 

čovek izlazi, savijajući se u niskom dovratku, i pažljivo zatvara 

vrata za sobom. 

Za njima su ušle žene, takođe odreda stare i sve zabrađene 

belim maramama. Raširile su belo platno za koje su crvenim 

končićem zašiveni novčići i položile ga u korito, koje su zalivale 

tamnim biljnim uvarkom, po kom je plivalo lišće. 

Mešale su ga sa hladnom vodom koju su donele u krčazima i 

potapale smežurane laktove u korito, da bi proverile da li je kupka 

dovoljno rashlađena, kao da će kupati novorođenče. 

Sedim na slamenjači, savijenih kolena, obavijena tkanim 

ćebetom koje mi grebe kožu i gledam ih nepoverljivo, odlučna da 

im ne dozvolim da me okupaju. 

U sobu ulazi pogurena starica sa očima boje ilovače, jedina 

bez marame, tek sada vidim da joj tanušna siva pletenica dopire 

do kolena. Vedra i živahna, poslovično daje uputstva ženama i uz 

ljupki smešak, koji ne trpi izgovore, malom, čvornovatom šakom

poziva me k sebi. 

Osećam kako se tkanina sama odmotava i pada kraj mojih 

stopala, a noge koračaju do kupke u koju uranjam do brade. Puštam 

da mi dugo trljaju udove hrapavim rukama, da mi pevaju svoje 

tužne pesme ptičjim glasovima, da mi potapaju kosu i guguču mi 

nerazumljive nežne reči... 

Sada noćima ležim u krevetu, umotana u grube tkanine, 

mučena nesanicom, i kroz prozor posmatram mesec koji je rumen 

kao sazrela breskva. Navikli su na mene, i ja na njih, samo me još 

nisu naterali da progovorim. 

Ne odbijam njihovu dobru, ledenu vodu slatkastog ukusa, 

ali me mori glad. Uzalud mi nude kašu od kukuruza i ovčji sir 

prodornog mirisa. 

Ja sam zver koja je navikla na svežu krv: jednom, kada su bile 

previše uporne, olupala sam drvenu činiju punu kaše koja se pušila 

o zid. Naredila je ženama da to pokupe, i pogledala me hladno, bez 

prekora, ali rešena da istraje. Odlučila je da me slomi. 

Danima me drže zatvorenu u ovom sobičku u kome kopnim, 

ruke mi se tanje, postaju duge i koščate, a u ogledalu sa kog su 

nakon kupanja skinule sivo platno, vidim svoje ispijeno lice sa 

dubokim kolutovima oko očiju koje se mute od gladi. 

Ne znam kako da pobegnem, na omalenom prozoru su rešetke, 

a pred zaključanim vratima kolibe noću se smenjuju stražari. 


Obično bude oko dugodnevice. Staviću ključić pod jezik i 

otrčati po kutiju. Kao spuštena rukom, čekaće me, uglancana i 

sjajna, na blatnoj obali. 

Otključaću je drhtavim prstima, ostaviti otvorenu, leći ću 

u visoku, šumnu travu i čekati dok negde oko ponoći ne osetim 

kako se zemlja stvrdnjava i puca pod mojim telom, a vetar me ne 

obavije šumorom lišća. Prolomiće se kasna grmljavina, hladne 

kapi natopiće mi haljinu, plakaću dok se biljke oko mene sa nemim 

bolom suše i obaraju ka zemlji svoje ocvale glavice. 

Najzad će zaduvati ledena košava, nad mojom glavom će 

zaškripati gole grane oraha, nastupiće zatišje; u potpunoj tišini 

velike pahulje otkidaće se sa neba, kao zimski plodovi nekog 

ogromnog, nebeskog drveta... Obaviće me sitan sneg. 

Već po teškom, nečistom mirisu svoje kose i puti, znaću da sam 

preobražena. 

Bolnih i istrošenih udova, teškom ću mukom ustati iz snega i


staračkim kretnjama skinuti lanenu haljinu sa sebe, stideći se svog 

ružnog, smežuranog tela, praznih dojki, ugaslih očiju sa kesama 

ispod njih, svoje stanjene, žućkastobele kose. 

Zakoračiću uz leden bol, bosonoga kroz sneg i pokušati da 

ulovim, svojim dugim, koščatim šakama, neku preostalu poljsku 

životinju, da bih utolila neizdrživu glad. 

Stari lovac nije brz, ali ima iskustvo i ubrzo će se u mojim 

kandžama koprcati telo neke preplašene toplokrvne životinje 

(poljskog miša, možda) u koju ću morati da zarijem zube, a njenu 

praznu kožu baciti u sneg. 

Dok čučim nad ostacima svoje gozbe kao životinja i pegavom 

nadlanicom brišem umrljana usta, začuću sitan smeh, nalik na 

meket. 

Jedan čovek svetle puti i sede kose, užarenih očiju, čije je lice 

prekriveno dugim belim dlakama, jedan star čovek ružičastog 

trbuha, čije se mršave noge završavaju kopitama, pružiće mi bledu 

ruku i ja ću, probijajući se kroz sneg, krenuti ka njemu... 

Dok morena glađu zamišljam šta će se dogoditi, krošnje otežale 

mesnatim lišćem prelivaju se u zreloj, punoj mesečini, zaljuljane 

mladim junskim vetrom. 

Jedna grana lipe puna ocvalog cveća otkida se i triput udara o 

prozor. 

Ustajem, došla je noć mog preobražaja, a ja sedim u ovoj 

trošnoj, dimljivoj kolibi sa rešetkama na prozorima i velikim 

katancem na vratima, mučena glađu, sa drvenom činijom punom 

rashlađene kaše ispred sebe. 

Hodam u krug po sobici i puckam prstima, nešto se brzo mora 

smisliti; dosetim se. 

Večeras me čuva jedan predusretljiv starčić koji me noćima 

nutka hranom kroz prozorčić sa ukrštenim rešetkama. 

Kucnem u prozor i dozovem ga pokretima. Uzmem činiju punu 

rashlađene kaše, pokažem mu rukom na nju i odrično odmahnem 

glavom, sa grimasom gađenja, a onda zamahnem kao da držim 

veliki batak i proždrljivo otkidam zubima komad mesa. 

Pametni čiča lupi se po čelu i otrči da mi učini po volji, samo 

kad sam jednom ogladnela. Vraća se pobedničkog lica, sa dva sočno 

ispečena kokošja bataka u činiji. Hteo bi da mi je doda kroz prozor. 

Pogledam ga bezazleno, rukom mu pokažem na vrata, ali on

odbija, uz uzdah: pravila su pravila... 

Srećom, kad pokuša da proturi činiju kroz rešetke, prevelika je 

i ne može proći, pa pomirljivo otključa katanac i skine teški lanac 

sa vrata. 

Sjurim se prema izlazu, sa divljim sjajem u očima, ali čim 

ugledam njegovo dobro, izgužvano lišce slepog miša, nasmešim se 

najpitomije što umem i nesigurno namestim pramen kose. 

Neka slobodno uđe. 

Kao nošen na tuđim nogama, ne skidajući osmeh sa lica, 

starac ulazi u kolibu i pruža mi hranu. 

Jednim udarcem obaram činiju iz njegovih ruku, hvatam ga za 

tanušni vrat i zarivam zube u njega, pa ga snažno odbacim. Uz krik 

prestravljene životinjice, pobegao je brzo koliko ga noge nose. 

Misli da sam vampir: baš ono što sam i htela. 


Vrata su ostala širom otvorena. 

Drhtavim rukama odmotam zamotuljak crnog platna, ključić 

stavim pod jezik i otrčim prema reci, nošena neizdrživom glađu i 

lavežom pobesnelih seoskih pasa, koji nagoveštava poteru. 

Ne znam koliko sam trčala kroz visoku travu obasjanu 

ponoćnom mesečinom, koliko sam se dugo provlačila kroz 

trnjake i šiblje koje mi je cepalo lanenu odeću i ostavljalo mi vrele 

ogrebotine po telu, koliko li sam se spoticala o oštro kamenje, dok 

su mi se kolena rascvetavala krvlju koja mi je lila niz listove i bosa 

stopala, praćena čoporom seoskih pasa koje su meštani oslobodili, 

ne bi li me rastrgli, dok na njihove domove nisam navukla teško 

prokletstvo. 

Pamtim samo srebrnu zmiju reke koja je na mesečini 

krivudala kroz tamnozelene šumarke, kao da proviruje iz gustog 

lišća vinove loze, otežale sočnim grozdovima, dok odraz meseca 

boje leda na njenoj površini sija kao znak kraljevskog dostojanstva. 

Začas sam zastala pred tim prizorom i zaboravila na kutiju i 

proždiranje; dovoljno dugo da na ramenu osetim nečiju osvetničku 

ruku, koja me je obuhvatila tako snažno, da se nisam mogla 

odupreti. 

Izrazito krupne, malo iskošene oči, koje su na mesečini 

obasjavale mlado lice, bile su mi poznate. 

Prineo je tople usne mojima i poljupcem mi ukrao ključić koji 

sam krila pod jezikom. 

Nikada nisam videla kako kutija, nošena kružnim zamasima


vode, uranja na mračno, rečno dno. 

On tvrdi da jeste, ali sam ja odavno naučila da se mirim sa 

njegovim slabostima, od kojih je jedna i ta što voli da preteruje kad 

opisuje svoje podvige. Ne, nismo to videli, nikada. Jednostavno je 

nestala. 

A ključić? Ostao je negde u šiblju, u visokoj, šumnoj travi... Ko 

to zna?

MLADEN BARBARIĆ 

rođen je 1979. u 

Splitu. Kratke priče 

objavljivao je u zbirci 

Lift 2004. godine, u 

Trećem Trgu, u pančevačkim Rukopisima. Sarađuje na portalu Lupiga. 

com i u Crnoj kronici riječkog Novog lista. 

mladen.barbaric@novilist.hr 


KOVANICA 

1. Pismo 

Nije mogao izdržati ni pola sata da ne pogleda u mobitel. Email 

je provjeravao češće nego svoj lik u izlogu. Toliko je želio da mu 

se nekako javi, da je redovito otvorao i onaj sandučić u prizemlju 

zgrade. Nadao se da će možda tamo naći neki njen trag ili tajnu 

poruku, a zadovoljio bi se i nečim manje romantičnim. Međutim 

ništa, nula, prazno... 

Ipak, vazda bi se susretao s njenim neživim ostacima. U 

kupatilu bi upalio svjetlo i prvo što bi ugledao bila bi njena 

nakostriješena četkica za zube. Posegnuo bi za sapunom, a tamo bi 

ga iz prikrajka sumnjičavo promatrao šampon za intimne dijelove 

tijela. Neki dan mu je crkla žarulja u sobi i sad svaku večer zagrabi 

rukom u vrećicu s valjda tisuću malih okruglih svijeća koje je 

donijela u kuću. Onda zapali tri svijeće i svaku stavi u jedan od 

lampiona koje je postavila po sobi. Iako mu je od toga glava bila 

prazna, ormari su mu još uvijek bili puni. Svega. Njene jakne, 

suknje, čarape, hlaće, gaće... iz nekog razloga samo grudnjaka nije 

bilo. 

Znao je da se vratila i kod kuće je čekao njen poziv, a vrijeme 

je kratio lupajući glavom u zid. Znalo je trajati satima ali ponekad 

bi se ipak uspio nagovoriti da prošeće. Šetnje je izbjegavao jer 

se, poput loptice u fliperu, odbijao od različitih mjesta gdje su se


nalazili, sjedili, opijali... Ulicama je hodao pokušavajući skrenuti 

misli, ali baš kako se kazaljke na satu vrte u beskonačnost, tako 

mu se i ona beskonačno reciklirala po vijugama. Propitivao se, 

razmišljao, razbijao glavu promišljajući sjeti li ga se ikada, ili traži li 

ga pogledom na ulici... Međutim, ništa, nula, prazno... 

Činilo mu se da je uglavnom dobro, ali baš to mu je postalo 

sumnjivo, i baš zbog toga je povjerovao da gubi zdrav razum. 

Najviše je volio zamišljati da je ona jedna obična pizla . 

*** 

Nije prošlo ni dva tjedna od onog dana kad se pojavila i, 

sa suzom u oku, knedlom u grlu i slinavog nosa, kazala... da je 

zaljubljena. 

– Pa naravno, ljubavi, i ja sam – rekao je navlačeći jedan od 

onih osmjeha koji se od iščekivanja nekog zla jedva navuku. I bio 

je u pravu, njen osmjeh koji je, od iščekivanja nekog zla, jedva 

navukla, sve mu je rekao. Nekoliko trenutaka pauze, znojne ruke u 

nervoznom klinču i... 

– Ali ja sam zaljubljena u drugog. 

Tuš. Hladni. 

Hodao je ulicom i pogledom fiksirao klupu na kojoj su sjedili s 

onim tanjurićem ukradenim u slastičarni. 

– Ma ne može ni biti ništa dugo nego pizla. Bio sam glup i 

bahat ko Mussolini kad sam joj dozvolio takav zajeb – žalio se sam 

sebi nesvjesno buljeći u klupu. 

– A s druge strane, kakva to svinja ne vjeruje suzama, – pitao 

se. 

– A s treće strane, samo divlja svinja koristi suze da zavara, 

– mislio se dok je sjedao na klupu gdje su onomad raspravljali što 

će s tanjirićem još svježe umeljanim u čokoladu. Prisjećao se kako 

je sa suzom u oku, knedlom u grlu i slinavim nosom izjavila da ne 

zna kako je mogla biti tako glupa i na dvije godine ga se odreći. 

– Da, možda nije bilo pametno nakon onog zajeba ponovo je 

uzeti za prtljagu, ali čovjeku imponirta kada mu se žena nakon 

dvije godine vrati i kaže, „ej sori jebi ga, bila sam glupa i bahata 

ko Mussolini i zbilja sam se nepotrebno usrala, hajde da se opet 

volimo!?“, i još kad zaplače pri tom. 

*** 

Ta ljubav mu se činila nepredvidiva, ćudljiva, s dizalicama i 

spuštalicama i sa mnogo halucinacija, poput tripa za koji se nije 

mogao domislit je l’ bio dobar ili loš. I sve mu je bilo džaba. I planovi 

 

Zla pizda

i napori i volja i... Naravno, ukoliko se za pola godine opet odnekud 

ne pojavi sa suzom u oku, knedlom u grlu i slinava nosa. 

2. Glava 

Prije sve sreće i zadovoljstva koji je iščekuju, Flora je morala 

obaviti još jednu neugodnu stvar. Znala je da zna. Da zna da se 

vratila i da očekuje njen poziv. Napokon, takav je bio dogovor. 

Otputuj, razmisli što zapravo želiš i javi kad se vratiš, još uvijek su 

joj odzvanjale njegove riječi u glavi. 

Prije nego je snađe smirenje još jednom se mora suočiti 

sa svojom prošlošću. Nije bila ponosna na nju i osjećala je to 

u nervoznim koracima kojim je marširala po sobi neodlučno 

gledajući kufer jedva dotegljen s kolodvora. Vratila se s kratkog 

putovanja nakon kojeg će konačno posložiti život. 

Kako legenda kaže, umirućem trenutak prije smrti prolazi 

čitav život pred očima. Ipak, Flora se ponovo rađala i pred očima 

joj je prolazila čitava budućnost. Gotovo trideset godina čekala je 

pravog muškarca za sebe, i potrazi je konačno došao kraj. Dadi je 

moćan. Ima onaj pravi omjer između slave i privatnosti. Između 

zdrave muškosti po kojoj mu mirišu muda i nježnosti kojom su 

obdareni samo rijetki, pravi muškarci. Upravo ono što je Flori 

trebalo da bude više nego što je sama po sebi. Sinergija u ljubavnoj 

praksi. 

Još jednom se osvrnula u svojoj velikoj zamračenoj sobi po 

kojoj je bila razbacana svakovrsna odjeća što ju je neodlučno 

birajući ostavila prije tri dana. Pregazila je nekoliko hlača poput 

onih brojnih srca i krenula u kupatilo. 

Prezirala je pjenu u kadi. Draže joj je bilo gledati na koji 

se način njeno tijelo lomi pod valovima vode. Prvo bi upalila 

malo svjetlo iznad starinskog ormara. Da se imena i riječi mogu 

prevesti u tonove boje, to svijetlo bi bacalo boju Dijane, bademasto 

narančastu. Potom bi sa sebe skinula svu odjeću koju je uvijek 

ostavljala na maloj stolici pored veš mašine. Onako gola i bosa 

zapalila bi nekoliko svijeća pa bi ih razvrstala po kupaonici kako je 

nekad znala razvrstavati igračke po krevetu. Za trenutak bi zastala 

promatrajući titranje svjetla na pločicama, a onda bi hladnim 

nogama ušla u vruću vodu i legla u kadu. Voljela je svoje male 

rituale. Voljela se baciti u kadu posutu s malo mirisnih soli. 

Jednom je naišla na tipa koji joj je pričao kako mu je najdraže 

sjediti na veceu i razmišljati o koječemu. Njoj je bilo draže izvaliti 



se u kadu. Tih dana svašta je odlučila. Sve o čemu joj ovisi sreća u 

životu, sve bitne stvari. Napokon završiti fakultet. Već godinama 

se predstavlja kao politolog, imponira joj da kaže „mi politolozi“, 

ali nekako je uvijek osjećala kao da te riječi nekome krade iz usta. 

Konačno je odlučila da to postanu njene riječi. 

Čvrsto je odlučila da će se konačno fokusirati. Konačno će 

se pobrinuti da se nametne. Dosta je bilo volontiranja, dosta je bilo 

neplaćenih projekata, konačno će se posvetiti ozbiljnom poslu. 

Sa sobom se dogovorila i da je došlo vrijeme da se dokaže 

ocu. S njim je imala čudan odnos. Oduvijek su živjeli odvojeno, a 

tijekom puberteta s njim uopće nije znala komunicirati, kao ni s 

ikim drugim, uostalom. Znala je da ju smatra neodgovornom i da 

u njene sposobnosti vjeruje koliko u bezgrešno začeće. Njegovom 

nepovjerenju ravna je bila samo njena želja da se dokaže. Željela 

je da njegove zlobne primjedbe nestanu, da ju konačno doživi kao 

ravnopravnu, zdravu i odraslu. 

Osim toga, bila je tu i ta najslađa stvar koja ju je tjerala da 

uradi nešto za sebe. Konačno je odlučila posvetiti se Dadiju kojeg je 

nakon godinu i pol riješila pustiti u svoj život. 

Jedino joj nije bilo jasno kako se Dadi dogodio. Još prije pola 

godine Teu je sa suzom u oku, knedlom u grlu i slinavog nosa 

objašnjavala koliko je bila glupa i preplašena kada je, pred godinu 

i pol, onako kukavički pobjegla. Nije joj bilo jasno ni kuda je nestao 

onaj osjećaj koji ju je palio kad mu je rekla da ne zna kako je uopće 

preživjela svo to vrijeme bez njega. Glava joj je bila posve rastrgana 

krivnjom koju nije htjela osjetiti i željom da bude s Dadijem koju 

nije mogla ostvariti. 

Osjećala se k’o govno, ali nije si mogla pomoći i desetak 

dana se mučila, izbjegavala, gutala knedle bez sline u ustima, kada 

je konačno raskrstila. Jest, bio joj je divan, ali kao i svega u životu, 

brzo ga se nauživala. Voljela ga je i mislila da će tako biti do kraja 

svemira, ali to je ionako glupa patetika, i kad nje nestane, ostaju 

stvarni osjećaji. I Dadi. 

Ležala je u kadi i voda se već ohladila. Kroz valove nije ni 

vidjela ni osjećala smežurane plave prste. Do rješenja te mučne 

situacije, novog života i sreće, preostao je samo još jedan korak. Da 

ustane, obriše dupe, spremi se i ode po svoje gaće, po svoje majice, 

šalove, kreme, tampone, po sve što je još uvijek ležalo negdje po 

Teovim smrdljivim ormarima. Po njegovoj kupaonici, kuhinji i sobi. 

Međutim, u vodi joj još uvijek nije bilo toliko hladno kao 

u grudima s očvrslim bradavicama. Unatoč svemu, ni u šta nije

ila sigurna. Bojala se da će joj sve njene odluke dosaditi, da će ju 

početi gušiti baš kao i Teo i da će od svega odustati baš kao što je 

odustala i od njega. Ipak, ono zbog čega zaista nije mogla ustati iz 

tog hladnog bazena bio je Dadi. Bojala se da je i on samo izgovor, da 

je samo sredstvo da pobjegne kao što je to bilo s tolikim prije. 

Konačno je ustala i otišla na kauč gdje se umotala u plavu 

mucastu deku dok ju je eutanizirala još jedna epizoda „Zvjezdanih 

staza“. Te večeri nikud nije otišla. Tea je bilo pre mučno gledati, a 

Dadiju nije mogla zbog muke koju joj je Teo radio u želucu. 

Ta ljubav joj se činila nepredvidiva, ćudljiva, s dizalicama i 

spuštalicama i sa mnogo halucinacija, poput tripa za koji se nije 

mogla domislit je l’ bio dobar ili loš. I sve joj je bilo džaba. I planovi 

i napori i volja i Dadi i... Naravno, ukoliko se za pola godine opet 

odnekud ne pojavi sa suzom u oku, knedlom u grlu i slinava nosa. 



MARKO IVIĆ rođen je 1980. godine u 

Dubrovniku. Apsolvent je komparativne 

književnosti na Filozofskom fakultetu u 

Zagrebu. 

markoivic7@yahoo.com 

ZABORAVIO SAM ŠTO SAM HTIO REĆI 

Mir je. Spokoj idile bez oblaka. Prema istoku nema nijednog 

brda od tog sela pa je zora nalik onoj koja izvire iz mora. Stabla su 

stara i debela; gust i dobar hlad. Blagi vjetar. Bube milje po mirisnoj 

uspavanoj zemlji. Osim cvrkuta i laveža čuju se još samo krila svih 

vrsta i veličina i tihi dodir tisuće listova. Još je rosa. Sunce će uskoro. 

Tog je jutra ostala perad prvi put počela kljucati u njeno tijelo, 

a stara se kokoš kretala svojstvenom hladnokrvnošću životinje: 

spretno, elegantno i bez panike, kao da se ništa ne događa, no već 

se nakon par dana žilavog i časnog uzmicanja između perja njenog 

nebranjenog repa počela promaljati koža. Tada se prvi put sklonila 

u zasjenjenu pregradu kokošinjca. 

Nakon što je u dubokoj starosti doživio prvi moždani udar 

djed se iz bolnice vratio u selo ne prepoznavši ni cestu ni vlastitu 

kuću. Bio je to prvi znak blagodati neobična mira što se izmišljao iz 

dotrajala uma i opustošena sjećanja. 

Bore koje su bolest pa smrt žene dva desetljeća urezivale u 

njegov izraz mijenjale su sada svoj mučni značaj u novu vedriju 

grimasu što je navlačila povijest sa kože tog starca na druga mjesta, 

nalazeći ona ulegnuća koja su joj pripadala još u vremenu prije 

nego se supruga prvi put stropoštala na pod. Sveopći zaborav se kao 

rijeka počeo prolijevati po njegovih sedamdeset godina otkrivajući 

za sobom izgubljene proplamke negdašnje vesele naravi; i ta je 

urođena vedrina pokopana zajedno sa ženom uskrsnula opet kao 

trag po kojem se još mogao prepoznati taj čovjek izgubljen tek 

pred smrt. U svojoj novoj mladosti, lišen vremena, no shvaćanja

neokrnjena, starčev se život ispunio neposrednim dodirima 

sadašnjosti, pa je ta vječnost satkana od minuta utapala mračnu i 

otrovnu tugu s kojom se do nedavno kao mačem borio protiv svega 

što živi. 

No nikada potpun zaborav uvijek nešto pamti pa bi vrijeme što 

se izgubilo u utrobi njegova duha na mahove izranjalo na površinu 

svijesti kada bi neka zalutala riječ zadobila u starcu snagu crkvenih 

zvona što uznose potonule leševe sa dna vodenog svijeta. Zaborav 

bi se tada skršio pred uskrsnućem vremena i mrtvi bi ponovno 

hodali vodom stvarniji od zbilje a tuga padala po starcu kao kiša u 

ljeto. 

Sve bi uvijek trajalo kratko i djed se, osjećajući još samo 

napeti umor tijela, opet vraćao svojoj drugoj mladosti u kojoj se 

spoznavalo samo ono što se spoznaje sad. 


Sunce se spuštalo k zemlji i zvuk se sjekira već neko vrijeme 

ponovno razlijegao poljima kao mantra kada je unuka odlučila 

prošetati livadama mahnito potežući djeda za rukav. 

„Polako, bože moj“ korio je nasmješen dok su se spuštali niz 

puteljak u sjeni stabala, a vjetar mu je donosio miris njene kose 

pomiješan sa mirisima poljskih trava. 

„Marta, anđele, polako.“ 

Vukla je nasmješena njegovu ruku. Sve što je hvatao pogled 

bliještalo je pod vlašću svjetla. Podigne glavu sklapajući oči i 

pusti sunce kroz trepavice. Bila je sretna. Voljela je starca. Tek bi 

na trenutke osjetila na koži onaj školski rujanski vjetar koji joj je 

raznosio kosu i kvario raspoloženje: još samo pet dana. 

Kada je zvuk sjekira već polako zamirao, i nad poljima se čuo 

još samo jasan pjev ptice što je više podsjećao na vrisak, unuka 

i djed stigli su do kokošinjca. U tom trenutku među životinjama 

zavlada muk koji potraja sve do poznatog glasa. 

„U gradu nema ovakvih živina, a?!“, rekne djed otvarajući vrata. 

Kokoši su izlazile kljucajući u zemlju. 

„Ima u zoološkom“, odvrati Marta, „ali nisu lijepe kao ove.“ 

Djed se osmjehne. Unuka se posrami pa podigne kamen i 

zavitla ga prema stablu. Vjetar je zapuhao blago, udahnuvši život 

krošnji, a onda je uzvitlao i njenu kosu. 

„Kako je debelo“, rekne leđima okrenuta starcu. 

„Staro je“, objasni djed. 

„Izgleda lijepo“, rekne Marta, „ne izgleda staro.“ 

„Pa ne može stablo izgledat staro“, nasmije se djed, „ali je staro.“ 

Gledala je u grane. Ptice su pjevale u krošnji. Okrene se. Starac


je bacao pšenicu u kokošinjac. 

„A može li umrijet?“ upita. 

„O! Ma nee“, odvrati blago djed, „stabla ne umiru, ljubavi.“ 

Kokoši su mahnito kljucale u zemlju oko starčevih nogu. Marta 

ugleda kokoš bez repa pa zaboravi što je htjela reći. 

„Vidi dida, nema perja!“ 

Starac pogleda kokoš. 

„Znam“, odvrati spokojno, „malo je bolesna.“ 

Nešto sijevne u unuci. „Nije bolesna nego je jedu!“ 

Starac osjeti teret njenog glasa. 

„Ma nee...“, pokuša. 

„Jedu je!...“, uzvikne Marta. Prije nego se dosjetio kako da 

kaže što je želio reći nešto mu sasiječe misli na komade. Tijelo mu 

pomakne samo vrat koji blago spusti glavu. Osjetio je miris cvijeća. 

Mračni spokoj se naglo uspravi u njemu a cijelo biće uzdrhti pred 

točkom u koju je pogledao. Glas potom zaroni i do utvara u starcu, i 

u trenu skrši vlastito djelo. 

„Jel ti slušaš mene dida uopće?!“ 

Starac umakne iz pandža mrtvih. „Molim?“ 

Pogleda je. „Vidiš da radim, srećo, što pitaš?“ 

„Kažem da je spasimo“, nadahnuto ponovi unuka. 

Starac je nešto želio reći. Suncu je trebalo još par trenutaka da 

dotakne zemlju. Nije se mogao sjetiti. „Dobro“, rekne, „sklonit ćemo 

je tamo, u kućicu za psa.“ 

Prije mnogo je godina, na isti dan, sjedeći u svom dvorištu 

starac shvatio kako će proći čitav život a da nijednom nije popustio 

šarmantnom nagovaranju žene da ga nauči pjevati note. Istog je 

trena ušao u kuću. „Sramim se svoga glasa!“ priznao je s vrata, 

„ali ni ti nisi ptica pjevica.“ Tog je dana svih sedam tonova dur 

ljestvice svladao za manje od pola sata, i već je istog popodneva 

žena shvatila kako za života njena ljubav i njegov sluh nikada neće 

upoznati granice. 

Sljedećih se dana Marta brinula o kokoši u kućici noseći 

joj hranu, vodu i po jedan keks. Prije nego je otišla tog je jutra 

pastelom iscrtala glatko raspoloženu fasadu u dvorištu pa su šarene 

vojske plavocrvenih kokoši u zelenosmeđim kućicama sada krasile 

gotovo svaki pedalj zida da se slučajno ne zaboravi na zatvorenu 

živinu. 

Prije nego su pale prve kiše i oprale posljednje tragove pastela 

djed je zaklao još istoga dana. 

„Oooo...” viknuo je starac u trenutku kada je vjetar zapuhao iz 

hlada krošnji u dahu uzvitlavši prema lišću na tisuće pera.

KRATKA, KRATKA PRIČA 

Jučer je padala kiša. Nebo je poluoblačno. Još je vlažno. Ivan je 

na ulici kamenog grada. 

Nigdje na svijetu mu se ne lijepi takva samoća: nalijećuća, 

nasrtljiva, nanošena vjetrom, bez prašine i ispunjena soli, kao tu: u 

ulici koja je ostarila, a u kojoj je sve bilo po starom. 

Zalijetao se vjetar u njegovu glavu. 

Promatrao je zidove tih vječno umirućih ulica i nalazio po 

njima zahrđale čavle; (u djetinjstvu ih je zbog neke igre s društvom 

kamenjima zabijao u fuge; nije znao jesu li to njihovi čavli). 

Razbijeni, šuplji prozor otkrivao je tamu nijeme kuće: sjetio se 

jednog lica. Gledao je u unutrašnjost te kamene smrti. Ulica je bila 

pusta: tišina i škripa drvenih podova; u kućama koračaju starci ili 

pomiču stolice. Vjetar je opet naletio. Okrenuo se. I vjetar je bio star. 

Zabijao mu se u tijelo taj drug. Progledao je kroz zidove svih kuća 

ispred sebe i vid mu se izgubi u zanesenosti. 

– Prolazim – pomisli. 

Samo ga je tu mogla prožeti sva težina nestajanja; na tom 

mjestu njegova početka koje je kao neotvarana škrinja čuvalo 

tu daljinu, vraćalo mu natrag slike čiste vječnosti djetinjstva: 

fotografije uslikane, ukočene okom sretnog djeteta, pa sahranjene, 

vraćene u tu škrinju grada čekajući kao Lazar svoga Stvoritelja. 

– Ustanite i živite! – izgovori naglas, no glas mu ne zazvuči 

dovoljno šaljivo. 

(Sve radosti pamćenja mogu postati sablasti: ako im ne 

udahnete život iz groba izvlačite sretni leš. Možda je dobre stvari 

ponekad bolje zaboraviti.) 

Okrenuo se. Vjetar nije zapuhao. Progledao je kroz zidove 

svih kuća ispred sebe i nekako se prokleto nasmiješi u lice Bogu. 

Napravi četiri koraka bez cilja. (54 godine sa ciljem.) Nije znao kud 

da šeta: nije zapravo ni trebao hodati, ukopao se na tom mjestu, 

ništa ga ne može zateći; u trenutku mu je ionako izranjala cjelina, 

vraćali su se k njemu svi detalji i rađao se polako mozaik tuge od 

sitnica prošle sreće. 

Dugo ga nije bilo. 

Vratio se kao Cinik. 

I zarati sa Nevinim. 

Hrabro. 



DIMITRIJE BUKVIĆ rođen je 1985. u 

Beogradu. Apsolvent je sociologije, 

pisac u nastajanju i novinar u jednom 

prestoničkom dnevnom listu. 

Kratke priče objavio je u zbornicima 

i časopisima u Beogradu, Valjevu, 

Sarajevu i Banjaluci. Svira gitaru, 

piše prozu, aforizme, haiku poeziju 

i reportaže. 

dimabekrija@yahoo.com 

PRERASTANJE 

U to doba, bio sam dovoljno mali da mogu ceo da se sakrijem 

iza bočne strane kreveta, u sobici kod babe i dede u stanu. 

Kada sam se tako jednom sklupčao, deda je ušao u prostoriju. 

Nije me spazio. Šarajući pogledom po „praznom” sobičku, pomislio 

je da sam u toaletu, što je i rekao babi. 

Odjednom, postalo mi je drago što nisam raskrinkan. Moja 

mala zavera, preduzeta iz nepoznatih, dečjih razloga, uspela je. 

Odlučio sam da ostanem u zaklonu, sve dok se baba i deda ne 

zabrinu što me nema. 

Naoružavši se strpljenjem, počeo sam da čekam. Čekao sam, 

čekao... U sobu niko nije svratio, jer tamo nisu imali šta da traže, a 

ni u WC, ubeđeni da je zauzet. 

„Hajde više”, pomislih. „Nek’ se dedi prikenja, neka se babi 

pripiša, ili obrnuto. Što neko od njih ne isprlja ruke, ili se ne poseče 

reckavim nožem za hleb, pa da ode da opere ranu?” 

Ubrzo sam odustao i neopaženo napustio tajni položaj. 

Sledeći put kada sam došao, ponovo sam se kamuflirao. 

Šćućurio sam se što sam više mogao – malo je falilo da ceo uđem u 

sebe. Posle nekog vremena, deda je ušao i rekao kroz smeh: 

– Izađi odatle... vidim ti čuperak. 

Prokleti čuperak, pomislio sam. Govnar me odao! Otišao sam 

u kupatilo i odfikario ga makazama, bacio ga na pod, izgazio ga, 

iseckao na milimikronske delove. Dlakave ostatke sam tresnuo u 

keramičku školjku, povukao vodu i spustio poklopac, da se kurvin 

sin kojim slučajem ne bi vratio. 

U godinama koje su usledile, rastao sam sve više, i nikako

nisam mogao ceo da se skembam iza bočne strane kreveta. Papuča, 

guzica, teme – uvek je nešto štrčalo i odavalo moj položaj, kako 

god da se spakujem. Tada sam prvi put spoznao kako neke stvari 

prerasteš tako brzo, da ni ne primetiš. 

Vremenom sam se, u životu, sve češće u to uveravao. 

POD SKUTOM CRVENE HALJINE 


Stojim ispred prozorskog okna. Roletna se drhtavo trese pod 

naletima vetra. 

S one strane, sakriveni pod koprenom pepeljastog neba, stoje oni. 

Oni. Mnogo njih. Tiskaju se i slušaju vođu. Buče, huče, zvižde, 

urlaju. Glavešina se obraća sa govornice. Cepa grlo i neurotično 

maše rukama. Ne čujem šta pastir priča ovčicama u obostranom 

transu. Okolne fasade prekrivene su plakatima, a iz mase ka 

nebesima štrče motke sa okačenim zastavama i parolama. 

Oni. Slušaju vođu. Tapšu i viču u zanosu. Nesvesni da od nekog 

postaju nešto. Da se u gužvi gubi mnogo toga – žene gube decu, 

muškarci gube ljubavnice, a svako gubi sebe. 

Ja. Gledam s prozora i smejem se toj bezobličnoj, bezličnoj i 

bezimenoj gomili. 

Kiša je baš tada počela da pada, barem sa one strane 

prozorskog okna. Oluja je počela. Odozgo se voda sliva sve jače, 

nebo se lomi i svađa sa sobom, dok gromovi šamaraju kuće. 

Ali, to ih neće pokolebati. Kao ni njihovog vođu. On je, 

uostalom, zaštićen nadstrešnicom. I dalje ga slušaju. 

Iz ćoška, sa ove strane prozorskog okna, posmatram bliceve 

munja na nebu. Smešim se zadovoljno, iako znam da nisu 

uslikali mene. Smešim se, jer mi je u sećanju Sunce koje je jutros 

obasjavalo ovu ulicu, tada gotovo praznu. Dozivam u mislima vedro 

nebo i prijatni vrući vetrić što je strujao. 

Prisećam se i šetnje po tom jutru, sa devojkom u crvenoj haljini. 

Odjednom, okrećem leđa prozoru. Obasjava me Sunce sa 

plafona. Gledam nju, kako leži na krevetu; napola usnula, čeka. 

Približavam joj se. Kijamet i metež ostavljam iza sebe. Dok se 

zavlačim pod crveni abažur njene odeće, klokoće mi neka čudna 

buka u ušima; jeka glasova, zvižduk pištaljki, dobovanje kiše po 

simsu, odjek preko razglasa, prigušene ovacije; negde daleko, izvan 

njenog skuta, izvan prostora, izvan sveta...


IZGNANIK 

U malenom potkrovlju preinačenom u atelje, štafelaj je 

podrhtavao pod naletima kičice. Stolica za ljuljanje, koju je uzjahala 

samo promaja, škripavo se njihala pod niskom, golom sijalicom. 

Kroz prozor su se, pod oblačnim nebom, videle jednospratne kućice 

u kojima kao da žive patuljci. „Zašto je ovde, u Holandiji, napolju 

uvek tmurno?” 

Sedeo je, kao i obično, na nagriženom tronošcu, zadnjice 

poduprte trećim tomom Oksfordske istorije umetnosti i nozdrva 

punih duvanskog dima. Na ovom mestu, naoružan paletom i 

četkicom kao i danas, oslikao je sve svoje slike. Ali, sada je sledilo 

najteže iskušenje. 

Dok je kofer u ćošku gubio bitku sa paučinom i moljcima, na 

slikarskom platnu vodio se još jedan, uvek neizvestan boj – između 

umetnika i njegovog dela. 

Svaki potez četkicom koji je načinio, svaka boja u koju je 

uronio četkicu, podsećala ga je na njegovu prošlost. 

Zeleni krivudavi akvarel. Miris marihuane. Prvo duvanje 

u školskom dvorištu. Sakrivanje vutre u desnoj čarapi, nakon 

završenog keta. Totalna promena psihe. Široki osmesi i nepovezane 

reči. Takođe, miris novca zarađenog kasnijim dilovanjem. 

Crveno. Boja krvi i ljubavi. Četiri oružane pljačke u kojima je 

učestvovao. Prigušeni pucnji. Ranjavanje poštanskog službenika 

u nogu. Krv lipti. Crveni fenjeri javnih kuća. Orgije sa najboljim 

kurvama u gradu. Tuče. Razdeljene i popijene batine u uličnim 

sukobima bandi. 

Bela prava linija. Linija kokaina. Čistog. Spržene nozdrve 

nakon prvog puta. Raj iznajmljen na sat vremena. 

Nanosi žute boje. Heroin, pomešan sa mišomorom, koji je 

prodavao sa svojom bandom. Đavolov izmet ubrizgan u venu. Bogat 

život zahvaljujući dilovanju dopa. 

Crna. Boja tame. Život pod stresom, uobičajen za kriminalca. 

Stalno okretanje glave unaokolo usled paranoje. Pretnje smrću koje 

su mu upućivali drugi kriminalci na vrhuncu moći i slave, zbog 

kojih je bio prinuđen da se iseli iz zemlje. 

Narandžaste šare. Boje dresova fudbalske reprezentacije 

njegove nove domovine. Vedrina i optimizam. Tulipani. Uspešno 

polaganje prijemnog ispita na likovnoj akademiji u Utrehtu, 

odmah posle dolaska. Novi život uz pronalaženje sebe. Uskrsnuće. 

Konstantno slikanje i crtanje, čak i po salvetama u kafićima i coffee-

shopovima. Produhovljenje i dah umetnosti. 

Konačno, kada je ocenio da je slika gotova, slikar se udaljio od 

štafelaja da bi je odmerio izdaleka. 

Dopao mu se autoportret. 

IZLAZ JE NA DRUGOJ STRANI 


Otvorio sam bocu. Iz nje je izašao duh. Rekao mi je da mu je 

flaša pretesna, i zamolio me da ga ugostim u svom telu. Zauzvrat 

mi je obećao da će mi ispuniti tri želje. Osećao sam se izmoždeno, 

i upitao sam ga može li da me osnaži. Rekao je da može. Sledeća 

želja bila mi je da me učini bezbrižnim, jer mi je glava bila puna 

briga. Ponovo mi je odgovorio potvrdno. Konačno, bio sam tužan, 

pa sam od njega iskao da me nahrani srećom. Treći put uzastopce, 

duh je rekao „DA”. Prineo sam bocu ustima i nagnuo je, pustivši 

duha kroz usnu duplju. Ono što mi je obećao, to je i ispunio. 

Snaga, bezbrižnost i sreća, ubrzo su zaposele moj um, učiniviši me 

razdraganim i veselim, punim samopouzdanja. 

Međutim, dok sam spavao, duh je ispario iz mene i pobegao, 

spakovavši moju sreću, bezbrižnost i snagu u svoj kofer. U amanet 

mi je ostavio samo težak mamurluk i glavobolju. Ustao sam sa 

gorkim osećajem lakovernosti, razočaran i prevaren, a glavu dajem 

da sam sinoć tri puta jasno i glasno čuo „DA”.


JANA RASTEGORAC rođena je 1987. u Beogradu. 

Trenutno student na smeru Opšta 

književnost i teorija književnosti. 2005. dobila 

je nagradu za poeziju Timočka lira. Povremeno 

objavljuje u časopisima. 

PUTNIK 

Puživot 

Ja sam puž. Eto moje samosvesti zavijene u tri prljava ružna slova. 

I sad se ti, ili vas dvoje, ili svi vi, pitate – neće valjda ovaj ovde da 

nam govori o lepoti? E baš hoću, kad ste se svi tako slatko okupili 

u iščekivanju da neko udari tačku na tobožnju priču. Koju priču?! 

Niste se okupili? Dobro, ja vas okupljam, jer i inače mi je posao da 

okupljam ceo kosmos; naporno, vrlo naporno. Taj kosmos stalno 

nekako pokušava da se raspadne i ja zaista ne znam koliko ću još 

izdržati da budem sakupljač lišća po vetru. 

Meni je sve ovo smešno. Vama je primamljiva ta metafizika, 

evo, Isak neprestano izgara od želje da čuje tajne od kojih će 

zadrhtati... Hvata me neka gorčina, uh, vidite li kako sluz curi i 

ostaje iza mene? To je sve zato što se stalno smejem zbog vas, a 

bljutave i ustajale suze prolaze kroz pore na stopalu i ostaju na 

asfaltu. Veseo neki smeh. 

Eh, da, umalo da zaboravim! Tražite tačku? To vam je tamo, 

na sredini, snađite se. Mora da niste pažljivo okretali listove. A ja 

sam vam, dragi moji, spiralan, nemam ja s tačkom nikakve veze. 

Prošao sam ih beskonačno mnogo i ogooglao sam. U stvari, po 

prirodi sam ravnodušan; šta i da me uzbudi? Kao prvo, ne idem 

nikud bez ljušture, ne sme da ostane sama, kaže – plaši se da će se 

pretvoriti u krhotine (i ovo malo što se krećem, sve je samo zbog 

nje – da se prošeta). Glupa spiralka, uopšte joj nije jasno koliko je 

dragocena! Druga stvar, hermafrodit sam – bez strasti razmenim 

materijal s nekim pužem u prolazu i zadovoljan sam. Ni potomstvo 

me na zanima; neka se snalaze. Treće, toliko sam spor da me 

lakše primećuju biljke nego životinje, uključujući i vas, dvonožni

adoznalci. Nemam potrebe da žurim jer ionako nikud neću stići. 

Autarkeia i ataraksia, samo kad ne bi bilo ovog smeha. Ali šta 

mogu, smešni ste! 

Isak pita šta znači ovo groblje obavijeno sumornom maglom 

sa hladnim spomenicima u koje su urezane arabeske i gladnom 

močvarom koja guta prestupnike... Vi pitate: gde ste nas to doveli, 

luda životinjo i bolesna biljko, kakvim ste nas opijatima namamili 

ovde i čime ćete nas još plašiti? Čemu? Kuda? Koliko još? U čije 

ime? Po koju cenu? Sa kojim ciljem? Zašto? Zašto? Ne možemo. 

Umorni smo. Ne razumemo. Zaboravljamo. Možda je bilo nečeg 

dobrog, možda smo osetili neka blaženstva, ali šta ćemo s tim? Šta 

sad? Čemu sve to? Kuda? S kojim ciljem? Mi smo masa, mnogo nas 

je, kako ćemo stati u tu tačku? U čije ime? Zašto smo kružili? Šta je 

iza? Zašto je mutno? Koliko još? Zašto smo gledali sunce ako ga sad 

nema? Zašto smo nikli iz zemlje ako ćemo istruliti? Zašto znamo 

nešto ako ne možemo znati sve? Čemu? Po koju cenu? Zašto smo 

slabi? Zašto se plašimo? Postoji li način da se izbegnu strah i bol? 

Koliko još, ćutljiva bića, koliko još ćemo čekati vaš odgovor, vi koji 

znate i sebično skrivate usta? Šta smo skrivili? Zašto baš mi? Zašto 

baš danas, a ne sutra? Ko upravlja time? S kojim ciljem? U čije ime? 

Zašto njiva, zašto kovčeg, zašto ulica, zašto nož, zašto krv? 

Eto, krvopije, kako ste dosadni! Ko da vam odgovori i ko da 

se ne nasmeje? Od malih nogu samo posustajete i zapitkujete. Ne 

ljutim se, ne ljutim se. Samo ne razumem zašto ne vidite i ne čujete. 

Tako je lepo gledati i slušati, makar i maglu i tišinu. 

Sad sam se raspričao, ali inače imam običaj da se izražavam 

samim svojim postojanjem. Nije li to zgodno? Nije li sve ovo, 

zapravo, izuzetno zabavno? Lepo je biti puž, vanprostoran, 

vanvremen, amoralan, ah, tako do krajnosti neutralan, i nemo 

deliti mudrost kao milostinju prosjački i nekritički nastrojenoj rulji 

recipijenata. I pužiti svoj puživot do pužetka vremena. Ha, ha, ovo 

čak više nema smisla! Slobodan sam da govorim nepostojeće reči, 

a da me ničije stope ne smrve, slobodan da istežem svoje pipke ka 

zgusnutoj magli i bodljikavoj kiši, slobodan da prosipam gluposti 

koje Isak, glavni uzrok mog javnog nastupa, neće ni razumeti, 

slobodan da iskočim iz okvira osmice (pa nije ni ta beskonačnost 

beskonačna!), slobodan da kažem seoba ima, smrti nema bez 

navodnika, slobodan da letim (samo neću), slobodan, na kraju, da 

budem zgažen zajedno sa svojim savršenim uzorom arhitekture, 

koji toliko želi da živi. Ali kada me budete smrvili zgađenog lica 

zbog beskičmenjaka pod vašim cenjenim kosturom obloženim 

mišićima i kožom, ugasiće se sunce. Ne kažem da je ono naročito 

značajno, ali znajući vas, uspaničićete se. I najzad ćete dočekati 



svoju apokaliptičnu orgiju, za koju nikako da skupite hrabrost. 

Jedva čekam da vidim taj dan. Nešto mi govori da ću ipak postojati: 

moja sloboda nekako će se iskobeljati iz ljigave fleke na asfaltu i 

strpljivo će sačekati momenat naslade, naravno, naslade u gledanju 

vas koji gubite ono malo kontrole nad sobom. 

A ti, vesniče tih blaženoneizbežnih događaja, dopusti da se smilujem 

na tebe i podarim ti privremeno uništenje. Zaista, Isače, dovoljno si 

saopštio svetu svojim postojanjem i dovoljno si video, to lepršanje 

nad svetinjama nije šala! Mislim da se i ti slažeš sa tim da ovi 

kičmenjaci ne zaslužuju suviše zadržavanja. Plašim se da bi, tako 

oboleo, samo mogao da padneš u iskušenje da od tih krugova, tačaka, 

krstova i spirala smućkaš neki kamen mudrosti, a to nije predviđeno. 

Neki plan i program se moraju poštovati, zato je najbolje da daš 

ostavku. A ja ću još malo, kako beše, da puživim i puživam, dok se još 

može. Nisam duhovit, znam, ali šta mari, meni je smešno. 

Tunel 

Možda ti, na kraju, imaš pravo, okoštali tunelu. Ko bi rekao da će mi 

od tebe doći ovaj novi osećaj gubljenja forme i punjenja sadržinom! 

Ko bi rekao da iz svog tog vegecitiranja može proizaći neko 

značenje! Koliko li se samo ustajalih fraza zalepilo za tvoju školjku 

i nastavilo da prebiva na njoj u poluosušenom mahovinastom 

stanju! A zašto ja uzvikujem? Biljka se razgalamila pred nemom 

životinjom – krasne li slike. 

A samo što nisam ispustio dušu. Znam ja to. I nazovi to 

metafizičkim porokom ili kako god hoćeš, ali znaš li šta mi je 

najdraže od svega? Konačno neće više biti ni tačke, ni kruga, ni 

krsta, ni spirale, a ja ću ipak sve znati, bez alatki. Možda sam ih 

voleo, nastrano, opsesivno, ali to je zato što sam jadan, jadan! 

Opterećen svetom, primoran da ga nečim uokvirim i u nešto 

sažmem, oboleo od preteranog razumevanja. A tako ću ih valjda 

lakše i odbaciti... Čim se odvojim od tela, oni će se pretvoriti u 

ugljen-dioksid. Da, baš u taj ugljen-dioksid koji sam čitavog svog 

veka prečišćavao... i, avaj, ponovo ispuštao... 

Vidiš, ne mogu bez ironije. Misliš li da mi se oprašta? Nije to neka 

zla ironija, ona je, kako bih rekao, dobroćudna, kao sirota pčelica 

koja umire u nevinoj uverenosti da svojim ubodom čuva roj. To 

ti je, zapravo, ironija ljubavi! A ja sam, možda, čitav jedan roj. 

Tako da umirem svaki put, nije mi smrt nepoznata. Umirali su i 

umirali jedno u drugom, dok se na kraju nekako ipak nisu susreli 

i dogovorili da umru zajedno. (Ti insekti: žile, granje, lišće, cveće,

korenje, ćelije, atomi, neutroni...) Nije to samo zarad višeg cilja. 

Oni ga nisu svesni. Ne, oni jednostavno teže sopstvenom uništenju, 

verujući da žive. I zaista, žive. Ko bi to smeo da porekne! 

Pod tvojim opijumom ljigave okoštalosti prihvatam sve. Tvoji ćoravi 

pipci su me prosvetlili. Mislio sam da se krećem, a sve vreme sam 

se nalazio na tvojim leđima. Mislio sam da osećam, čujem, vidim, 

a sve vreme sam tonuo u tvoju mekanu nutrinu. Mislio sam da 

mislim, a samo sam slušao cinični eho. Za to vreme, ti si vršio 

funkciju antene usmeravajući ka meni sunčevu energiju. I moje 

zelenilo se umnožavalo. Ne znam kako, starim čudom, od neutrona 

uraslog u oca i majku, postao sam ja – ukorenjen i lisnat, željan da 

se izrazim i da saznajem. Video si da mahnito rastem i morao si 

da me oslobodiš okova livade... Onako napunjenog praiskonskim 

snagama, pustio si me da izigravam čoveka, mene, koji sam bio i još 

sam samo biljka rođena od žene. Preostaje mi da se nadam da su 

nesrećnici razumeli nesrećnika. 


Zenica 

Doveo si me do pospanosti kao vrhunca poezije života. Strašna 

pospanost listova. Listovi se opuštaju. Opuštene latice se zatvaraju. 

Zatvoren krug uvlači u tvoju spiralnu kućicu. Pipci su uvučeni i 

vraćeni u mrak pre jutra. Mrak znači samo jedno – tačku. Jedno 

nije ništa drugo nego ja. Ja nisam ništa drugo nego ćutanje. Ćutanje 

najviše prija u mraku. A ćutanje i mrak dovode do pospanosti. Ti si, 

dakle, ćutanje i mrak. 

Možda su listovi već žuti, možda čak više nisu na granama, ja to ne 

osećam. Oni su služili da osetim, kada ih nema osećanje je nešto što 

nikad nije postojalo. Misli postaju zamrznute, spore, teške. Osećam 

da misli klize kroz stablo, ali ih ne razaznajem. Kretanje svetlosti 

podseća me na to da sam biće. Inače nemam svest o biću. Ostatkom 

svesti shvatam samo da nemam svest ni o čemu. 

Gašenje mi prija, predajem se gašenju. Tako divno zatvaranje 

očiju, takvo iščezavanje svih pipaka. Svih ekstremiteta. Takva 

koncentracija na zenicu, ničiju, neku zenicu, divnu zenicu. Potpuno 

svođenje na nju. 

Zenica. 

(Završno poglavlje iz rukopisa knjige Isečak 8)


PREVOD_POEZIJA 

MAŽANA KJELAR (Marzanna Kielar) 

rođena je 1963. godine na severoistoku 

Poljske, u Goldapu. Pripada generaciji 

BruLion, mada se veoma razlikuje od 

ostalih pesnika sa kojima je debitovala. 

I u pogledu sadržaja i u pogledu forme 

svoje poezije. Jedan je od retkih pesnika 

koji se bave severom, egzaktnim 

naukama, naročito geologijom i kosmologijom, 

filozofijom, koju je studirala 

u Varšavi. Doktor je filozofije i radi 

u institutu Akademije nauka. Za svoju 

poeziju dobila je više prestižnih nagrada 

(Fondacije Košćelskih, Pasoša „Politike”, 

Kristala Vilenice, za zbirku Materia prima nominovana je i za 

najvažniju poljsku književnu nagradu Nike). Prevođena je na dvadesetak 

jezika. Na nju mi je pre desetak godina skrenuo pažnju Ivan V. Lalić 

koji ju je sretao na najprestižnijim festivalima poezije u svetu. Prevodila 

sam je i objavljivala u časopisima ProFemina, Književni magazin, 

Polja, Književne sveske i dr. 

Pesničke zbirke: Sacra Conversazione (1992), Materia prima (1999), 

Umbra (2002), Monodija (2006). 

B. R. 

IZ ZBIRKE „MONODIJA” 

PEPELJAK 

Ljubav nema više usta, ima samo naša usta. 

I reči kao suv šušteći vetar u sleđujućoj bašti. 

Hladne kapi magle gonjene vetrom 

sleđuju se na antenama i telegrafskim stubovima, 

na otkrivenoj površini 

naših hirovitih srca, kada talas noći 

svakim zategnutim mišićem, najplićom pukotinom 

otkriva moć neobuhvaćene tame.

*** 

Iz srca, iz njegovog zida pokrivenog snegom, sada se 

stropoštavaju lavine prašine. 

I usamljenost je kao staro tektonsko jezero, sa dnom 

punim dubokih brazgotina, topolina, muljevitih rovova; 

pre mesec dana – da li si pomislila da će te odneti? 

Da li ćeš se uliti u njene vode kao topli livadski potočić, 

u kome se život iskri, vibrira, podrhtava? 


I da li ćeš se buditi u sivo svitanje, 

kao na dnu ogromnog vetroloma s korenjem koje štrči 

prema nebu, 

a u tvojoj glavi da li će kružiti ptice strvožderi? 

*** 

Kada potočić s krhotinama i blatom koji mili niz padinu 

pokida onaj aluvijalni omotač, život i pomeša nas sa glinom 

i kamenjem, 

prepoznaću te po korenju, po sitnoj rđi na pločici perastog 

lišća. 

Prepoznaću te po semenju i ožiljcima lišća, 

po zaštitnom omotaču na zimskom pupoljku – 

ljubiću te 

usnama od zemlje 

*** 

Strana života okrenuta prema nama koju nismo osvetlili: 

smrt koja se gnezdi u gustišu ispreplitanih sati. 

Povremeno se kao kos kreće brzim skokovima i razgrće 

postelju dana, a onda ponovo kucka kao detlić dletastim 

kljunom, 

raskivajući naše sklonište.


Taba zemlju u krug, mašući repom, 

penje se po hrapavom malteru južnog zida, prema muvama 

koje se greju na bledom suncu. 

I vadi nas kao insekte iz pukotina, iz savijenog lišća i 

mokrih stabljika noći. 

Njen dugi vrat, kao u sive čaplje, nagli izbačaj bodežastog 

kljuna – iznad ribnjaka 

maglenog grada, u bledo svetlucavoj svetlo zelenoj, 

u cinoberu neona. 

*** 

Ostavi nam noć, njen okomiti vrtlog, 

penušavi talas, zapenušane zaprege, koje hitaju prema 

zalivu. 

Neka ljubav prilazi i pije; 

kao ptica koja sa visine 

spušta školjku na cement keja i strmoglavljuje se za njom – 

neka od komadića izdubi naše duše; 

neka nas, kipteće komadiće njen visoki talas uznese, 

iz dubine nas samih: iz slepih dolina, gde svetlost 

gubi svoje vode u pukotinama, a ništavilo 

dubi sisteme pećina. 

Ostavi nam noć – njena prelivajuća pojila; 

ostavi nam mesto ispod kamena – 

kao larve efemerida i Plekoptea u planinskom potoku 

priljubićemo se oznojenim telima za njegovo dno 

i smrt nas neće odneti; 

ostavi nam lišće i kamenje.

*** 

Vraćanja, odlaženja. 

A u svemu tome mi, organski dodaci 

zarobljeni u ledu: naizgled nerastvorljive inkluzije. 


Vulkanska prašina koju ne štiti rastinje. 

Biću kao drvo u srebrnkastom omotaču, koje svirucka noću 

pokraj puta. 

Imaće očne kapke ispod snega, sneg na obrvama; 

urašćeš u mene kao izdanak nakalemljen u krvotok grane. 

Vratićeš se. 

PODZEMNE VODE 

1. 

Pored plove snovi. I ljubav – sve što je bila, 

pre nego što nas je napustila svetlost. Miris otkriven u 

polusnu na ramenu, 

posle tvog izlaska. Naše vreme pre vremena. 

Pamćenje kao probuđeni vulkan 

izbacuje oblake užarenog pepela i pali zelenilo dana; vrte se 

stabljike 

u poluprozirnom drhtavom podnevu, golubije perje 

trenutaka. 

Krvari iverje kuće pobijeno u materiju godina, u rođenje 

i raspad njenih čestica, u mrtvo i u živo.


2. 

U pukotine i naprsline dana ušla je smrtna voda; 

kruže tajni potoci, razlivaju se terminalni bazeni. 

Lagano se mrzne i povećava svoju zapreminu. I kao kamenje 

i stenje razara – 

naše snove, 

da bi ih lednik, vetar dalje žlebili. 

Smrt: njen gvozdeni poklopac; ledena, prašnjava unutrašnjost. 

S poljskog prevela Biserka Rajčić

ARKADIJ DRAGOMOŠČENKO rođen je 1946. 

godine. Pesnik, prozaist, prevodilac. Studirao 

Filološki fakultet Vinickog pedagoškog instituta, 

zatim Dramski fakultet Lenjingradskog 

instituta drame, muzike i filma. Bio upravnik 

Peterburgskog omladinskog teatra Iguana. 

Osnivac časopisa Peterburg na Nevskom. Član 

redakcije časopisa Kolegija. Prvi dobitnik nagrade 

Andrej Beli u oblasti proze (1978).Dobitnik 

nagrade elektronskog časopisa PostModern Culture (1995). Izdao 5 

knjiga u Rusiji i 2 knjige u Sjedinjenim američkim državama. 

A. Dragomoščenko je pesnik, koji nas u svoju poeziju uvodi putem 

neobično razgranate, račvaste i isprepletane rečenice u stilu klasičnih 

baroknih kompozicija. Kada čitalac jednom odluči da stupi na taj put 

i dozvoli, prepuštajući se neobičnosti i zagonetnosti Dragomoščenkove 

sintakse, da ga on vodi kroz prašumu svojih razmišljanja, svaki 

sledeći povratak u čitanje biva naknadno nagrađen novim otkrivanjem 

već pročitanog. U stilu najboljih predstavnika metarealizma, 

Dragomoščenko poredi „...naš život sada, život pesnika u Rusiji, Francuskoj, 

Kaliforniji, Španiji, Kini... etc. sa najsloženijim kapilarnim 

sistemom, u kom cirkuliše, verovatno, jedan, jedini, jedinstveni smisao. 

Skriven u beskonačnoj izmešanosti, difuziji, proticanju, on ipak isijava 

beskonačno mnogo značenja, stvarajući šare neverovatne složenosti 

i privlačnosti, koje razum s povodom smatra samo mogućnostima 

drugačijih i drugačijih odnosa”, da bi upuštajući se u rad na jeziku, 

rasklapanje i sklapanje nanovo sintakse ruskog jezika, pokušao da kroz 

vežbe istrajnosti u radu na jeziku pronađe odgovor na osnovno pitanje 

metarealizma – značenje meta. On stvara neograničen broj staza od 

kojih neke jesu prave, a mnoge kriju samo slepu ulicu, kroz svet lajbnicovskih 

monada, koje iako zatvorene u sebe, ipak pokušavaju da komuniciraju. 

Održavajući konstantnu ravnotežu između uticaja nasleđa 

baroka i savremene američke poezije kraja XX veka, Dragomoščenko 

(zajedno sa Aleksejem Parščikovim, Ivanom Ždanovim i Iljom Kutikom) 

jeste jedan od najprevođenijih i naistraživanijih ruskih pesnika 

u Americi i začetnik ruskog metarealizma. 


M. P. 

IZ CIKLUSA „VEŽBE IZ ISTRAJNOSTI“ 

1. 

Gospođica srebrnih mrava 

Što se za ušima pritajili, 

Gospođica nežnih godina sa očima magle, 

Zapenušane u nizini noću,


Gde zelenilo traži zaštitu u crnom, 

I zlato, prolivši se u klasje, naginje 

Ka krošnji, opustošenoj mrazom, 

Ka krošnji, uvrtloženoj na raskrsnici 

Dva godišnja doba – 

Gde su retke azurne opekotine bolnije 

Od rđe vetra, 

O Bože, ne goni travom moje telo, 

Ne potpaljuj ga gnevnim dahom, 

Jer muka je to, ostajući na mestu, prostirati se 

I čupati se nalik kamenu pod vetrom, 

I neka poslanica u ruku rekom okomitom 

Tekuća, u drhtavu šaku mravljim 

Potokom što navire – 

Neka mimoiđe moju ćelavu lobanju 

Ne dotaknuvši slabu mekotu sećanja. 

2. 

Pa onda slaži! Obećaj da će se vratiti, 

Obavivši vilin-kosicom zapešća, jasnim cvetom 

Šumske jagode ukrasivši grudi... 

Ne dolikuje nam da lažemo. 

Živeći drugačije, ne približavajući se, ne udaljavajući se 

Od nebeskog raja, 

Sasvim malko ostavivši sebi, 

Pravo na to, da ti inje zatvori oči. 

A ranije? Gubim se u nagađanjima – gde ste sada? 

A ona? Bez koje nisam znao zašto su mi date 

Kosti, zarasle u vene, koža, korenje bola, 

Koje spava u njoj, 

U kojim je zemljama? Šta ona misli, gledajući 

Krovove u godini monotonih kiša, 

Kakav je užas, zadižući kafenu veđu, nagoni 

Duž besanih domova? 

I ko je čuva, razmičući joj dlanovima bedra, 

I čiji jastreb disanja nad njom bdi? 

A ranije... Ne, reci, – o nežna nuždo, 

O suze mučnih veridbi! 

Kada bih ja odlučivao – ti da se ne rodiš, -

Kaže otac, topeći se teško u neljudskoj 

Zimskoj postelji... 

3. 

A ranije! Lepili se za sumnjivu lakoću, 

Svojstvenu akrobatama, 

Što drsko lebde nad mahovinastim plotnama, 

Jer su mislili – evo su ptice 

Neobučene, prelepe vrste, 

Nema vlast nad njima nadnesena kandža zemlje, 

I svu noć do zore one vise ko mrke lampe, 

U rodu sa nadama, 

Što ozare polje uoči bitke. 

Ćuti, kad te molim! 

Ko im je, ako ne deca, verovao? 

Stisnuvši se jedno uz drugo u strahu, 

Samo su deca posle izjutra 

Mislila za žbun jorgovana mokrog 

Da je ogromni Bog, 

Pevali piskutavo, nadletajući žalostivo 

Bezdane, 

Baš ko paperje topolino 

Nad julskom Nevom. 


Razumem, da će nas opet razgovor, uništavajući sebe, 

Dovesti do praga umetnosti, misterijskih vizija vlasti, 

I mi ćemo pokuljati gustom rekom, razbijajući se o kamenje, 

Pre no što stignem da pomislim, da veridba slobodi 

Izgleda ovako: starim putem ideš, 

Podne granitno u rogate trube trubi, 

Pod nogama se neograničeno i strašno razrasta vreme, 

I polako učiš da dišeš, kada nema šta, 

Poput britve proleća, približavajući eho usnama. 

1979. 

S ruskog prevela Mirjana Petrović


PREVOD_ESEJ 

ANATOLIJ BARZAH 

„RITUALNO DRUŽENJE LJUBITELJA RUSKE KNJIŽEVNOSTI“ 

O jednoj pesmi Arkadija Dragomoščenka 

TROFIMU K. DRAGOMOŠČENKU 

Zar je u tome tvoja krivica? Moja? Kažu, proleće će, 

A tebi je onoliko, koliko ti je uvek i bilo, 

i uz to – ne sanjam te više. 

Još si govorio taj prošli put... ali šta? 

Šta ima smisla? Govoriti: malo li je? ili je mnogo? 

Ni jedan horizont nije tako siguran, kao onaj ocrtan padom 

kamena. 

Da reke teku, skupljajući arterijalnu snagu prostora? 

Gramatika ne podnosi nemoću, krhotine vode, 

Zasek ribe, ptičji urlik zbog brda u zoru? 

Podvodna krljušt, naravno, i peraja, senke, bose noge. 

I još neko, kao kockice u aritmetičkoj dugoj knjizi. 

Uskoro će lica pocrneti od sunca. Zaista je tako. 

A možda je i dobro, što je tako, – leti je lakše, leti 

Ne moraš da se osvrćeš unazad, pa čak i senke nepostojanja 

Traže hladovinu u vatrama kuće, topeći se u zidovima 

spratova, 

Iscepanim načisto korenjem oraha, dragoljuba, šeboja... 

Čak i tamo, gde su bili i gde se ne treba vraćati. 

Milosrdan je svet. Zato je voda u talasu, u zatonu zatim. 

Ne treba se vraćati više u teško telo, uguravati se 

U uspavane mumije cigareta, sred figura vina,

Telurskih knjiga, gledajući netremice u zenit stajati ko 

zaprepašćen 

liskunom. 

Ne treba se ni vraćati, 

Ni ostavljati, kad nesanica, kao dete po rastanku, 

Zapliće ludilom srce. Nerazumno, 

Kažu mu, „gde ćeš?“, – kažu mu, – a ono, 

Poput tela, u cepljenju od boginja, čvorovima preloma, 

Zalascima teatralnih rana, u tetovažama inverzija, a ko 

– zrna, kada 

Ništa ne ostane ni sa njom, već samo nejasna slova, 

Magnezijumov led skalpela, i 

drugo. 

Jasno, u isto takvoj gomili tela, kada dođe vreme, 

I, sudeći po svemu, nikada te više neću sanjati. 

Nije do meseca, ni do proleća, doba grla. 

Stare snovi, raspadaju se na komade, i zlato njihovo 

Se naslojilo stajama letećih riba, osleplih nad krljuštima 

dubina. 

Zato što – eto ti! zamalo da zaboravim, – ne videti 

Te u belom koporanu u sumpornim kristalima jorgovana. 

Terao ih rukama, daveći se, bežao 

(eto odakle ono, što se javi hiljadu godina kasnije). 

Ostalo je još malo, da se vidi, 

Kako se nalaktivši o toplu haubu vilisa. Šta bi mogao 

Reći tada? Kako bi mogao shvatiti ono, što ne shvatam 

danas? 

Kako se nepodnošljivo sveže i koso oseća benzin, 

I neke u daljini bele haljine žena. 

Naravno, voda, iris, vrele bakarne košuljice, kratkovidost. 

Ali čak i bez pomoćnih stakala vidim, 

Kako između tebe i mene raste i raste nebo, 

Uzdižući se višlje, nego Himalaji. 



Pesma počinje in medias res – upotreba zamenice „to“ („u 

tome“) pretpostavlja da je učesnicima dijaloga, koji čitalac 

treba da prisluškuje, već poznato „ime“ umesto kog se ona 

upotrebljava. To je jedno od nepromenljivih obeležja poezije 

Dragomoščenka: recimo, dve susedne pesme (u knjizi, koja 

još nije štampana, a ni dopisana) počinju rečima svakako... 

i, slično tome, i to su oni isti... – u prvom slučaju zvuči 

kao neka vrsta odgovora na neko pitanje (što se pojačava 

„nepričvršćenošću“ zavisnosti u „rečenici“, koja počinje 

uvodnim „svakako“: Svakako, kada trčiš kroz šumarak,/ a 

nijedan list se ne pomeri s mesta. – i tu je tačka), u drugom 

i „i to“, i „oni isti“ predstavlja deiktičko upućivanje na 

„prošlost“ teksta, koja se nalazi pre početka samog teksta. 

Ova poezija ne živi samodovoljnim tekstovima koji se nalaze 

na nekom odstojanju, već se stalno iznova spoznaje kao skup 

nekih skoro slučajnih fragmenata, izvučenih iz nekog toka 

(ali, u stvari, – i mi to odlično znamo – fiktivnog) koji postoji 

negde, jedinstvenog, neprekidnog, ujednačenog, čak pre 

neke nepokretnosti, koja je ustalasana ledenim okruženjem, 

čiji se rast i propadanje bez predumišljaja lovi haotičnim 

neprestanim mutnim žućkastim reflektorom autorske 

intencije. I važno je što se ovo jedinstvo i u nekom smislu 

čak celina fiksiraju ne putem tradicionalne „motivske“ 

strukture, ne ponavljanjem reči, likova, njihovim dozivanjem 

ili dijalogom, drugim rečima, ne putem semantike, već 

putem sintakse. U suštini, na sintaksi se drži i jedinstvo 

svakog zasebnog teksta; često pesma nema „siže“, pa čak, 

strogo govoreći, ni „predmet“ (ljudi, koji su alergični na 

„avangardu“, – šta god se podrazumevalo pod ovim izrazom, 

koji sve živo pokriva, – dodali bi: „ni smisla“ – i ne bi bili 

daleko od istine) – na kraju krajeva, njen „siže“, „predmet“ 

i „smisao“ postaje intonacija, čiji pokret je određen pre 

svega sintaksičkim sredstvima (to se ne odnosi toliko 

na pesmu koja je pred nama). Ponekad, čak i leksičkim 

(gde su ta mesta obično „najjača“ u tekstu, često za račun 

„neočekivanosti“, neke vrste „inog“). Radi se o pomenutom 

„Svakako“ (u ovoj pesmi ono se pojavljuje na početku treće 

strofe), o „naravno“ u devetom redu, o frazi „Zaista je tako“ 

(kao da se autor zamislio – neko ga je zvao telefonom, ili 

je jednostavno vreme da zapali , – onda je ponovo seo za 

tastaturu, iščitao napisano i, pre nego se vratio „opipavanju“

te „pesničke materije“, tih „pesničkih pihtija“, zadovoljno 

je konstatovao – već „za sebe“, a ne „za onog“, – da je sve, 

izgleda, „dobro“), ili o uzviku: – „eto ti! zamalo da zaboravim“ 

– , brižljivo „uvedenom“ crticama, koje ga okružuju. Prekid, 

o kome je ovde reč, stvara produktivnu disonansu, koji 

nastaje zato što je „osnovna“ leksička markiranost reči, 

koje se koriste u ovoj (i ne samo u ovoj) pesmi beskonačno 

udaljena od „govornog“, „prozaičnosti“ navedenih leksičkih 

nejednakosti: osim, da tako kažemo, obaveznih za svaku 

pesmu Dragomoščenka „egzotičnih“ reči (ovde, naprimer, 

mattiola – bot. šeboj), „zaštitni znak“ Dragomoščenka su 

i kitnjasti spojevi poput krhotine vode, telurskih knjiga, 

zaprepašćen liskunom u kojima spoljašnja nemotivisanost 

u potpunosti prevazilazi i onemogućava postojeće (koja 

verovatno postoji; da li je to zaista tako, nema više značaja) 

slikovito-semantičko dešifrovanje. Ali i ovi „govorni umeci“ 

su najčešće formirani kao najjednostavniji sintaksički 

prekidi, koji postaju uvodne reči ili izrazi: leksički prekidi 

su samo osnova i motiv za sintaksičke. Leksičko-semantički 

prekidi su dozvani prvenstveno zato da bi se malo „razredila“ 

previše zgusnuta istovrsnost, i on je motivisan pre svega 

sintaksički (intonaciono), mada aktivira i leksička sredstva. 

U poslednje vreme se kod Dragomoščenka pojavio još 

jedan mehanizam preloma namerno ispeglane površine 

njegovog stiha. Imam u vidu pojavu neke vrste realnih (i 

čak istorijskih) detalja (ne ni pojavljivanje, nego bljeskanje, 

kao kada bi, produžavajući gore navedenu metaforu, na 

ustalasane „pihtije poezije“ s vremena na vreme dospeo zrak 

nekog dela nekih realnih stvari), detalja, koji u konstantno 

zamršenom kontekstu postaju čudno nadrealistički. Šta reći 

o toploj haubi vilisa, ili, nešto manje, cepljenje boginja, beli 

koporan, čvorovi preloma. Postoji mogućnost da to doživimo 

kao „očovečavanje“, „oživljavanje“ ove, po svojoj postavci, 

„hladne“, „zamrznute“ poezije (tim pre što nas na takvo 

shvatanje navodi tema, obraćanje ocu, koji je umro, što je 

signalizirano direktno u posveti, što je takođe neobično za 

Dragomoščenka). Takvo čitanje je moguće – ne isključujem 

da je to nesvesno i uticalo na moju zainteresovanost za ovu 

pesmu, – ali tu bi se već, bojim se, mogle pojaviti osobenosti 

mog ukusa i naravi, a ne „unutrašnji“ smisao samog 

teksta, nedeljivog, kao što smo već rekli, od sveukupnosti 



napisanih tekstova, tekstova koji će biti napisani, kao i 

tekstova čija nikada aktualizovana potencijalnost služi 

kao razumljiv i gotovo uhvatljiv background za ono, što 

leži pred našim očima. Oštrina tih detalja je još bolnija, 

kada se ima u vidu da sa svom svojom „intimnošću“ oni 

ne uspevaju da „očoveče“ tekst. Stvar nije u tome, što bol, 

sećanje, proživljavanje „nisu pravi“, već u tome, što ih 

poezija (ova poezija, mada ne samo ova , ako ne ubrajamo 

u poeziju „damske albume“) izbacuje iz sebe, ne prima ih, 

ostavljajući ih na površini kao stigme, ali ne kao rane. U 

tome je upravo, kako mi se čini, osnovni dramatizam ovog 

teksta, koji je mnogo dublji (koliko god to jeretički zvučalo)od 

„previše ljudskog“ proživljavanja smrti bliskog. Kao što je 

pisao T. S. Eliot: „Poezija – to nije prostor za emocije, već 

bekstvo od emocija, i nije izražavanje ličnog, već bekstvo 

od ličnog. Uostalom, samo oni, koji poseduju sopstvenu 

ličnost i emocije mogu da shvate šta znači želeti da se od njih 

oslobodiš.“ Stvar nije samo u tome da se od njih „pobegne“ 

(što nije tako teško), već u tome, da se samo bekstvo zabeleži; 

„ohlađenost“ počinje zaista da ima smisla samo (po meni) 

ukoliko postoji slična stigmatizacija, kada se na jasnu, engliziranu 

jednoličnu ledenu intonaciju spusti trn injekcija, 

koje spaljuju sleđenost i nepovratno se hlade. 

Prioritet sintakse nad semantikom, o kome je gore bilo 

reči, primećuje se i ne samo na intonacionom (tačnije, 

sintaksičkom) „sižeu“ pesme, u njenom „uvodu u melodiju“ 

(između ostalog, na paradoksalan način je za ove tekstove 

koji nisu namenjeni za primanje na sluh i „beže“ od svega 

previše „ličnog“ veoma važan realni glas autora: jednom 

sam čuo, kako Arkadije govori svoje stihove, i sada stalno 

čujem njegov glas, njegovu intonaciju, njegovu dikciju, 

čitajući stihove na papiru, doživljavam „glas“ kao nedeljivi 

deo sopstvenog teksta). Glavni događaji teksta, pa između 

ostalih i oni, koji bi se mogli ubrojati u semantičke uz 

slobodnije tumačenje, ne razvijaju se u sferi signifikacije, pa 

ni određivanja smisla predmeta, čak i iznova sazdanog, kao 

što to biva kada je u prvom planu metafora ili metonimija, 

već upravo u sferi sintakse. To, naravno, ne znači da je tekst 

osiromašen u smislu metaforike, naprotiv, on ponekad 

biva prenatopljen njome, mutan od nakićenosti i pun 

tame, čuvajući, o čemu se već govorilo, proživljavanje

nemotivisanosti samo po sebi. Šta više, bez toga to ne 

bi bio tekst Dragomoščenka. Tu je, osim slika samih za 

sebe, bitno unutrašnje kretanje u tami, raspad smisla, koji 

kao da dezavuiše semantički plan u celini. To kretanje, 

naravno, ne treba doživljavati kao konsekventno, kao da 

pesme počinju „jasnim“ slikama koje se lako dešifruju, 

zatim se usložnjavaju i na kraju su na granici šizofrenog 

raspada. Takve konsekventnosti, naravno, nema i ne može 

je biti, ali svi stadijumi procesa (koji potpuno usaglašeno 

sam biva narušen kao konsekventan proces) su prisutni. 

Magnezijumov led skalpela – nije loša, ali je potpuno 

tradicionalna po strukturi slika bleska; može da „zbuni“ 

samo pretrpanost, nema potrebe (ako ostanemo u granicama 

tradicije) udvajati ili čak utrojiti jedno te isto (ali, na planu 

sintakse ova tautologija iznenada daje rezultate, baca 

akcenat na formu, odnos, forum odnosa). Mumije cigareta 

– to je potpuno opipljivo, naravno, sa malim pomakom 

(mumije ne tinjaju, već se suše; doduše, ima dosta veze sa 

opšom semantikom smrti). Reke, koje sakupljaju arterijalnu 

snagu prostora – shvatljiv je asocijativni prenos. Dete po 

rastanku je već složenije, skoro da direktne veze i nema, 

samo analogija sa „bratom po rastanku“. Ovaj primer 

pokazuje kako se „zatamnjuje“ metaforika: sačuvana je 

forma frazeološke sintagme, ali se jedan njen član zameni 

rečju iz istog semantičkog gnezda (brat/dete), što čuva formu 

smisla, ali ne i sam smisao, semantika se zameni formom 

semantike, što korespondira sa prioritetom sintakse, gde 

je takođe u prvom planu forma, odnos komponenata, a 

ne same komponente. Tetovaže inverzija su same po sebi 

besmislene, ali to još nije potpuni mrak, zato što su tetovaže 

podržane od strane tela, cepljenja boginja, rana i skalpela 

u susedstvu (i ovde se opet vidi jasno „ruka“ sintaksičnosti). 

Telurske knjige, zaprepašćenost liskunom i figure vina 

prelaze poslednju, ionako prividnu, granicu „poimanja“. 

Obilje teških za razumevanje i skoro i nedoživljenih 

sintagmi otežava, usporava primanje i same logičke 

strukture rečenice: mi se napinjemo da zapamtimo (a 

često i ne pamtimo, prinuđeni da se vraćamo prethodnim 

redovima, da ne bismo izgubili ako ne smisao, a ono makar 

„formu smisla“), s teškom mukom se prisećamo gramatičke 

uslovljenosti infinitiva „stajati“ (gledajući netremice u zenit 



stajati) modalnim ne treba dva reda pre toga. Zanimljivo 

je da u prvobitnom tekstu koji mi je poslao, Arkadije nije 

primetio jednu grešku (stajalo je „stoje“ umesto „stajati“) i to 

grubo narušavanje gramatičke norme (odmah su se pojavila 

pitanja: ko „stoje gledajući“? možda je propušteno „koji“ posle 

„knjiga“? ili to „stoje“ oni, koji „ne treba više da se vraćaju“?) 

nije izgledalo kao tuđin u ovom tekstu, prošaranom sličnim 

(možda ne tako grubim) nepravilnostima. Od lepljivog 

isklizavanja logičke strukture, pa do stvarnog nestanka 

(tačnije, sloma) – samo je jedan korak. Jer već u narednoj 

rečenici zvuči ni ostavljati bez neophodne dopune, a malo 

dalje sasvim nerazmljivo gramatički a ko – zrna, kada / ništa 

ne ostane ni sa njom... – gde više nije moguće shvatiti, na 

šta se odnosi „ko“, „sa njom“, i ne govoreći već o odsutstvu 

drugog „ni“ posle ni sa njom. 

Upravo ovde se i dešavaju glavni događaji teksta (koji, kao 

što smo videli, mogu da budu i autorska omaška, što ništa 

ne menja). To se može smatrati manifestacijom „autorske 

gluvoće“, ali slična narušavanja čine sistem. Kada rečenica 

o rekama ( šesti red) počinje sa „što“, više nije moguće 

reći na koje od dva susedna pitanja je ono „odgovor“: na 

pitanje o tome, šta je govorio otac („... ali šta?“), ili na 

pitanje „Šta ima smisla?“. Uz to, ponavljanje upitne reči 

(...ali šta? / Šta ima smisla?)nepopravljivo deformiše i na 

prvi pogled sasvim jednostavno drugo pitanje, dodajući mu 

senku dopunskog, poremećenog sintaksom, smisla: „ da ima smisla?“ – menja se, odnosno, 

udvaja se sintaksička funkcija veznika „da“ i to nije manje 

važno nego semantička ambivalentnost koja je tim veznikom 

isprovocirana, kao i on njome. Govoriti: malo li je? Ili je 

mnogo? – dve tačke, kako se čini, jednoznačno fiksiraju ono, 

na šta se odnosi „malo“ i „mnogo“. Ne samo da se govorilo o 

„koliko godina“, i mi više nismo u mogućnosti da odbacimo 

senku odgovarajućeg smisla iz postavljenog pitanja, opšti 

smisao, a zajedno sa njim i cela sintaksička struktura „vise“, 

„nalaze se pod navodnicima“ („visi“ sintaksička funkcija dve 

tačke). I rečenica, koja završava drugu strofu i o kojoj smo 

već ovde govorili, kada veznik „da“ zajedno sa zamenicom 

„ko“ čuva samo formu smisla, ne gradeći, o čemu nam 

navodno govori grafika, već rušeći skoro završenu rečenicu, 

sasvim se rasipa. Ja više i ne govorim o „sitnicama“ kao što

je na primer odsustvo glagola „stajao“ (i uopšte bilo kakvog 

glagola) u rečenici, gde se pojavljuje ona ista hauba vilisa. 

I što je veoma bitno, nema osećaja potpunog raspada, 

„nepravilnosti“ ne smetaju: to nije rušenje, nego bolest, 

bol. (Slično osećanje: sve je naizgled pravilno, nikakvog 

„bramena ubojka“ nema, ali ne možeš da se otmeš utisku 

neke sintaksičke neugodnosti – to osećanje imam i kada 

čitam prozu Dragomoščenka). 

Šta se dešava? Zašto se to čini tako bitnim na pozadini 

– a možda upravo na pozadini – tako neobične za 

Dragomoščenka egzistencijalnosti? Apelovanje na jezik kao 

na glavni objekat (i subjekat) i poezije i filozofije je odavno 

već postalo opšte mesto i iz hermetičkih radova Hajdegera i 

Vitgenštajna se odselilo na tribine nobelovaca. Čini se da je 

i deformacija jezika, narušavanje njegovih zakona – samo 

jedan od posebnih načina analize tih zakona: upravo je 

tako shvatao Jakobson eksperimente futurista i sumanutog 

Helderlina. Aforizam Vitgenštajna „Granice mog jezika 

su granice moga sveta“ prima se kao nešto samo po sebi 

razumljivo; ali kod samog filozofa (koji je, kako mi se čini, 

jedan od najživopisnijih i nedovoljno istraživanih pesnika 

20. veka) nema takvog izjednačavanja: kod njega granice 

jezika samo „označavaju“ (bedeuten) granice sveta, ali se sa 

njim nikako ne poklapaju. Mogli bismo, ostajući u okvirima 

iste paradigme, da interpretiramo sintaksički raspad 

(imenovaćemo tako, dosta uslovno, ono mnoštvo pojava, 

o kojima smo govorili – uključujući i podrazumevajući 

sintaksičko jedinstvo, i realnu fragmentarnost, „iščupanost“, 

o kojima smo govorili na početku) kao pojavu „iščašenosti“ 

sveta: ako je on – a to je manje više očigledno – out of joint, 

onda jezički „zglobovi“ i „spojevi“ tim pre to moraju da 

pokazuju. I u prvom redu poezija. Saglasan sam da takva 

interpretacija ne samo da je moguća, nego je delom i istinita, 

ali ona, kako mi se čini, ne zahvata ceo problem. 

Ako struktura rečenice predstavlja strukturu sveta, onda 

unakaženost logičke strukture rečenice (a prvenstveno je 

o njoj i govorio Vitgenštajn) ne mora uvek da predstavlja 

odraz defekata, aritmija u strukturi sveta. Isti taj Vitgenštajn, 

koji je uvek bio više od onoga što je „jasno“ izlagao, nije 

uzalud rekao, da „linija“ (Teilstriche) jezika samo u svojim 

„krajnjim tačkama“ „dodiruje“ (beruhren) stvarnost (i kako 



je samo ovde važna ta nemačka „dirljivost“ upotrebljenog 

– i podvučenog – glagola!). Postoji, očigledno, nešto što jezik 

ne može da iskaže, ni da pokaže, već može samo da dotakne, 

neizlečivo se prelamajući u tačkama dodira. I nije ovde reč o 

trivijalnoj neizrecivosti, neiskazivosti, niti o simbolističkom 

prećutkivanju, već o nečemu suštinski mnogo užasnijem. Pri 

tom „linija“ jezika ne treba da se pretvara ni u čvornovatu 

krivu granu, ni u gomilu različitog iverja i strugotina, koje se 

isto tako lako mogu naneti na svet, kao i oduvati sa njega: na 

njoj treba da ostane skala, ona ista Teilstriche, treba da ostaje 

„prava“: tek tada će se u njenim lomovima moći – ne, ne 

ugledati, nego bar naslutiti nešto suštinsko. Odnosno, reč je o 

tome da se prekidi osećaju i da oni dobijaju istinsko značenje 

tek unutar strukture koja u potpunosti funkcioniše. Dao bih 

celog Kručoniha i možda Hlebnjikova za delić jedne jedine 

fraze iz „Poziva na pogubljenje“: „...to ja pišem, Cincinat, to 

ja plačem, Cincinat, koji je u stvari išao oko stola...“ Ovde, 

kao u ritualnom opštenju, opisanom B. Malinovskim, jezik 

više „ne funkcioniše kao sredstvo prenošenja misli“. Mada 

ovo zvuči kao poziv na ruganje, ja bih i ovaj moj „razgovor“ 

sa Arkadijem Dragomoščenkom nazvao „ritualno opštenje 

ljubitelja ruske književnosti“. 

- ni duša ni svet, nešto treće, tačke prikačivanja, kočenja, 

ne zrak svetlosti, već prazno mesto, rupa, žaleće zanoktice 

prsnute svesti i kraj papirnog lista, o koji se može iseći dlan. 

S ruskog prevela Mirjana Petrović

CIP - Katalogizacija u publikaciji 

Narodna biblioteka Srbije, Beograd 

82+7 

TREĆI Trg [Elektronski izvor] : 

elektronski časopis za književnost i 

umetnost / glavni urednik Milan Dobričić ; 

odgovorni urednik Dejan Matić. - Online 

izd. - Elektronski časopis. - God. 1, br. 1 

(maj/jun 2004)- . - Beograd (Jurija 

Gagarina 37/63) : Udruženje građana Treći 

Trg, 2004- 

Internet pretraživač 

Način dostupa (URL): 

http://www.trecitrg.org.rs - Tromesečno. - 

Nasl. sa nasl. ekrana. - Izvor opisan dana 

22.02.2006. 

ISSN 1820-2071 = Treći Trg (Online) 

COBISS.SR-ID 115388428

Untitled - TreÄi Trg

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?

Untitled - TreÄi Trg