broj 23-24/2009

eČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST 

broj 23-24/2009

Glavni i odgovorni urednik 

Dejan Matić 

Urednik 

Milan Dobričić 

Likovni urednici 

Branko Marković 

Dragana Nikolić 

Dizajn korica, ilustracije 

Dragana Nikolić 

Operativni urednik 

Sonja Kovačev 

Spoljni urednici 

Šejla Šehabović 

Jelena Angelovski 

Petar Matović 

Dragoslava Barzut 

Lektor 

Josipa Žerjav 

Ovaj broj priredili 

Jelena Petanović i Pau Bori 

Postprodukcija diska 

Aleksandar Filipov 

Izdavač 

Treći Trg 

Jurija Gagarina 37/63 

11000 Beograd 

+381 63 8705 007 

trecitrg@gmail.com 

www.trecitrg.org.rs 

Copyright © Treći Trg

TREĆI TRG 

e-časopis za književnost 

Broj 23-24 Godina V Beograd 2009 

UVOD 

7 PAU BORI 

Kratka istorija katalonske književnosti 

POEZIJA 

15 AUZIAS MARK 

Jedra i vetrovi 

19 ŽASIN VERDAGE 

Plus ultra 

21 ŽUAN ALKOVE 

Balangera 

23 VISEN ANDRES ESTELJES 

Ljubavnici 

Svijet je lijep 

27 RAIMON 

Recimo ne! 

Dolazim iz tišine 

31 ENRIK KAZASES 

Amerika 

Kuće u mojoj ulici 

35 PAU SIF 

Čekam te sam 

37 ANĐEL IHELMO 

Moja zemlja su reči 

39 ŽUAN FULJANA 

Strast 

41 PAU VADELJ 

Nemuštost tela 

43 ŽUAN TOMAS MARTINES GRIMALT 

Obavija me rub planinskog venca 

45 ŽAUME S. PONS ALORDA 

Novembar

PROZA 

48 RAMON LJULJ 

Knjiga o Viteškom redu 

Knjiga o prijatelju i voljenom 

54 ŽUZEP PLA 

Sivi dnevnik 

61 MERSE RODOREDA 

Dijamantski Trg 

65 ŽEZUS MONKADA 

Srušeni grad 

69 MARIJA BARBAL 

Kamen iz odrona 

KRATKA PROZA 

73 PERE KALDES 

Sutra u tri ujutro 

82 KIM MONZO 

Zašto se kazaljke na satu okreću u smeru kazaljki na satu? 

Snaga volje 

87 EMPAR MOLINE 

Naučite da degustirate vina 

98 FRANSESK SERES 

Cena 

DRAMA 

105 SERĐI BELBEL 

Ah... ti muškarci! 

112 ŽORDI GALSERAN 

Metod Gronholm 

AFORIZMI 

127 ŽUAN FUSTER 

Strašni sudovi 

RAZGOVORI 

135 ENRIK KAZASES 

137 MARIA BARBAL 

139 FRANSESK SERES 

142 SERĐI BELBEL 

145 ŽAUME S. PONS ALORDA, ŽUAN FULJANA, PAU SIF, PAU 

VADELJ, ŽUAN TOMAS MARTINES GRIMALT I ANŽEL IHELMO

Treći Trg / Broj 23-24

Foto: Albert Gonzàlez 

Pau Bori (Sant Martí de Maldà, 1980) je 

prevodilac, novinar i lektor katalonskog 

jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. 

Autor je priručnika Sa katalonskim u svet 

(Agencija Matić, Beograd, 2007) zajedno sa 

Jelenom Petanović. 

/ Treći Trg / Uvod 

KRATKA ISTORIJA KATALONSKE KNJIŽEVNOSTI 

Šta se piše u zemlji Antonija Gaudija, Žuana Miroa i Salvadora 

Dalija? Kakvu književnost može da stvori jedna kultura tako često ugnjetavana 

kao ona na prostorima na kojima se govori katalonski? Odgovor, 

primenjen na književnost, možemo naći u čuvenoj rečenici filozofa 

Franseska Pužolsa (Francesc Pujols) utisnutoj u spomenik koji mu je 

podigao Dali na ulazu u njegov muzej u Figeresu: “Katalonsko mišljenje 

se uvek vraća i preživljava svoje iluzorne grobare.” 

Čitaoci sada mogu da upoznaju bogatstvo i raznolikost katalonske 

književnosti. Antologija koja sledi u nastavku dobrim delom je plod 

prevodilačkog rada sprovedenog u poslednje dve godine na Filološkom 

Fakultetu u Beogradu. Ona ni iz daleka ne prati kanon katalonske 

književnosti. U njoj se pojavljuju fragmenti nekih od najznačajnijih 

dela, ali njih ima još mnogo, mnogo više. Ova antologija je samo mali 

zalogaj onoga što se spremalo ili se sprema na ovom hiljadu godina starom 

jeziku. Nadamo se da će uskoro novi čitaoci, prevodioci, kritičari i 

izdavači to prepoznati. Isplatiće im se. 

Počeci i visine 

Sve je počelo u XIII veku, sa legedarnom ličnošću Ramona Ljulja, 

pisca, mistika, misionara i filozofa sa Majorke, one Majorke koja je 

danas pretvorena u jedno od najvećih letovališta na Mediteranu. Iako se 

katalonski jezik govorio sve od VIII veka, Ljulj je bio prvi veliki pisac na 

katalonskom jeziku od svetskog značaja i tvorac katalonskog književnog 

jezika, koji je koristio u oko 30 svojih dela. Na evropskom nivou Ljuljov 

legat je monumentalno delo koje nije prestalo da interesuje i inspiriše 

stvaraoce. Ljulj je napisao više od 250 knjiga na 4 različita jezika: kata-

Treći Trg / Broj 23-24 

lonskom, oksitanskom, latinskom i arapskom. Pisao je poeziju i prozu, 

filozofska i naučna dela, mistička i dela enciklopedijskog značaja. Ali 

zašto je pisao toliko? Pa, verovao je da se hrišćanska vera može preneti 

putem reči, a naročito pisane reči. Celokupno Ljuljevo delo imalo je za 

cilj da se Jevreji i muslimani preobrate u hrišćanstvo. 

Mnogi jezici i mnoge kulture dobile su svog najvećeg književnog 

predstavnika prosle nekoliko vekova priprema: Šekspir u Engleskoj, 

Gete u Nemačkoj ili Servantes u Kastilji. Ali katalonska književnost sa 

Ljuljem “počinje sa vrha, počeli smo tako sjajno da je skoro sve posle 

izgledalo malo”. To su reči jednog od najvećih katalonskih pesnika i prozaista 

prošlog veka Žuzepa Palaua i Fabre (Josep Palau i Fabre). 

Između XIII i XV veka Katalonija je postala jedna od najmoćnijih 

država Mediterana počev od Valensije, preko Balearskih ostrva, Sicilije, 

Sardinije i Napulja, sve do Atine. Mediteranska ekspanzija ostala je 

zabeležena u četiri velike hronike u prozi o životu katalonskih kraljeva 

aragonske loze (Corona d’Aragó). 

U XV veku Valensijanac Ausias Mark (Ausiàs March) konačno je uveo 

katalonski jezik u poeziju, pošto je do tada poezija pisana na jeziku 

trubadura – oksitanskom. Delo A. Marka još uvek može da prenese 

osećanja i inspiviše savremene umetnike i čitaoce. 

Grad Valensija je takođe bio kolevka jednog od najvećih viteških 

romana pod imenom Tiran lo Blank (Tirant lo Blanc) Žuanota Martorelja 

(Joanot Martorell) koji se smatra prvim romanom moderne zapadne 

književnosti. Migel de Servantes (Miguel de Cervantes) u svom Don Kihotu 

objavljuje da je Tirant “najbolja knjiga na svetu” jer “vitezovi jedu i 

spavaju u krevetima i pišu testament pre smrti”. Drugi veliki roman XV 

veka je delo nepoznatog autora Kurijal e Guelfa (Curial e Güelfa). 

Dekadencija i Preporod 

Ujedinjenje katalonsko-aragonske krune sa kastiljanskom krajem 

XV veka dovelo je do korišćenja kastiljanskog jezika na dvoru što je 

ostavilo posledice na katalonsku književnost. Počeo je period političke 

i kulturne dekadencije koji se održao tokom tri veka. U XVIII veku, u 

ratu za sukcesiju između austrijske i francuske dinastije, Katalonija je 

podržala Austriju. Po završetku rata i pobedi francuske opcije, Katalonija 

je izgubila nezavisnost i postala deo nove španske države. Godine 

1716. prestaje period vladavine Katalonije i Aragona. Katalonski biva 

zabranjen u administraciji, obrazovanju i trgovinskim i pravnim dokumentima. 

Tokom tri veka dekadencije (XVI, XVII i XVIII), nema mnogo 

pisaca od značaja. To međutim nije omelo pojavu pesama nepoznatih

autora, poezije različitih žanrova (od komične preko ljubavne do apsurdne) 

i niza “manjih žanrova” koji su održavali živim plamen katalonske 

književnosti. 

Tek je sredinom XIX veka Katalonija doživela književni preporod 

vezan za romantičarske pokrete u Evropi, ekonomski napredak i 

početke industrijalizacije. U ovom periodu javljaju se dela univerzalnog 

karaktera koja su imala veliki uspeh u narodu, kao ona pesnika i prozaiste 

Žasinta Verdagera (Jacint Verdaguer), dramaturga Anđela Gimere 

(Àngel Guimerà) i romanopisca Narcisa Oljera (Narcís Oller). 

/ Treći Trg / Uvod 

Modernizam 

Na prelasku iz XIX u XX vek Barselona je bila grad kulturne 

i umetničke ekspanzije. Pod uticajem Ničeove filozofije, Ibzenovog 

pozorišta i pokreta kao što su Modern Style u Engleskoj ili Art Noveau 

u Francuskoj nastaje modernistički period u Kataloniji. Gaudijeva arhitektura, 

barselonski život mladog Pikasa ili svestrano delo Santjaga 

Rusinjola (Santiago Rusiñol) simboli su ovog perioda. Na polju poezije 

ističe se Žuan Maragalj (Joan Maragall) svojim prelomnim opusom, 

koji smešta katalonsku poeziju u sred XX veka. S druge strane, Viktor 

Katala (Víctor Català) (muški pseudonim Keterine Alber) piše jedan 

od najznačajnijih modernih romana o životu žene, punom simbola i 

značenja, kao veliku poemu u prozi, pod nazivom Samoća (Solitud) 

(1905), koji je preveden na mnoge jezike. 

Godine 1914. formirana je Katalonska Unija (Mancomunitat 

de Catalunya), vlada koja je koordinirala život različitih administrativnih 

teritorija i uticala na stvaranje nacionalne infrasturkture i narodne 

svesti. U ovom kontekstu mora se istaći nadljudski trud Pompea Fabre 

(Pompeu Fabra) koji je doneo katalonskom jeziku zajedničku i savremenu 

normativu koja se koristi dan danas na svim teritorijama na kojima 

se govori katalonski: od Andore i Balearskih ostrva, do Katalonije i 

Valensije (País Valencià). 

Zajedno sa industrijalizacijom zemlje u Kataloniju stižu avangardni 

pravci sa pesnicima Žuanom Salvatom Papaseitom (Joan Salvat 

Papasseit), pesnikom koji je uveo kaligram, ili nadrealistom J.V. Foišom 

(J.V. Foix), velikim prijateljem Miroa. 

Po padu španske monarhije i osnivanju Španske republike 

1931. godine u Kataloniji se formira vlada (Generalitat) koja je imala 

veliki značaj za katalonsku kulturu. U književnosti počinje novo Zlatno 

doba sa Karlesom Ribom (Carles Riba), pesnikom i prevodiocem 

antičke grčke književnosti koji će dostići književni značaj posle rata. 

Pored Ribe ističu se Žuzep Marija de Sagara (Josep Maria de Sagarra),

10 / Treći Trg / Broj 23-24 

jedan od najpopularnijih pisaca epohe i Žuzep Karne (Josep Carner) 

uzor mnogih mladih generacija pesnika. 

Slom i obnova 

Godine 1938. frankistička armija uz pomoć italijanskog fašizma 

i nemačkog nacizma okupirala je Kataloniju. U januaru 1939. pada 

Barselona i malo potom Valensija. Sa represijom i egzilom završava se 

jedna značajna faza katalonske književnosti. Tokom Frankove diktature 

progon katalonskog jezika bio je jak i sistematičan, naročito do 1962. 

Bilo je zabranjeno izdavati knjige, dnevne novine ili časopise, slati telegrame 

ili razgovarati telefonom na katalonskom. Filmovi i pozorišne 

predstave bili su na kastiljanskom kao i radio i televizijski programi. 

Uprkos svemu, katalonski se očuvao kao jezik koji se prenosio 

kroz porodični život u Kataloniji i na Balearskim ostrvima i Valensiji. 

Tokom ovog perioda mnogi pisci (od kojih neki u egzilu) napisali su 

svoja najznačajnija dela kao Žuzep Pla, spisateljica Merse Rodoreda, 

pisac kratkih priča Pere Kaldes ili veliki pisac sa Majorke Ljorens Viljalonga 

(Llorenç Villalonga). Takođe je važno istaći rad pisca Manuela de 

Pedrola (Manuel de Pedrolo) koji je sa više od 100 objavljenih knjiga 

uveo u katalonsku književnost modernije tendencije. Njegov naučnofantastični 

roman Rukopis drugog reda (Mecanoscrit de segon origen) 

(1974), postao je bestseler savremene katalonske književnosti. 

Restrikcije i cenzure su začuđujuće pozitivno uticale na pisanje 

poezije i u tom periodu pojavljuju se mnogi autori poput: Bartomeu 

Rosselló-Pòrcel, Mаrius Torres, Salvador Espriu, Pere Quart, Gabriel 

Ferrater, Blai Bonet, Vicent Andrés Estellés, Agustí Bartra, Joan Vinyoli, 

Palau i Fabre ili Joan Brossa. S druge strane, Valensijanac Žuan Fuster 

se proslavio pišući eseje šezdesetih godina. 

Dela svih ovih autora moguće je ceniti po striktno književnim 

merilima, vrednujući maštu i reči u uslovima modernosti i vezanosti za 

evropske estetske pravce tog vremena, daleko od pokreta frankističke 

Španije. 

Danas 

Katalonija je povratila svoju vladu 1979, četiri godine po smrti 

diktatora. Katalonski je postao službeni jezik, zajedno sa španskim, u 

Kataloniji, Balearskim ostrvima i Valensiji. U isto vreme u Andori katalonski 

postaje jedini službeni jezik. Od tada, katalonski čini deo obrazovnog 

sistema, administracije i sredstava komunikacije. Katalonski 

jezik se govori na svim ovim teritorijama, s tim što španski u velikim

gradovima preuzima primat. 

U poslednje tri decenije, književnost na katalonskom jeziku ponovo 

preživljava svoje najbolje trenutke. Pojavljuju se različiti autori 

donoseći sa sobom veliki broj stilova i poetika. Maria Mercè Marçal, 

Miquel Martí i Pol, Pere Gimferrer, Joan Margarit ili Marta Pesarrodona 

su pesnici snažnog opusa, ali su poslednja tri još uvek veoma aktivni. 

Povezani s avangardom, pesnici kao Miquel Bauçà, Enric Casasses i Dolors 

Miquel su brisali i nastavljaju da brišu granice između književnosti 

i umetnosti. 

Od novelista pominjemo samo petoro međunarodno najpriznatijih: 

Jesús Moncada, Maria Barbal, Maria Àngels Anglada, Baltasar 

Porcel i Jaume Cabré. Zanimljivo je istaći široku i heterogenu grupu katalonskih 

pisaca kratkih priča od kojih su neki postali i najprodavaniji, 

to se pre svega odnosi na Kima Monzoa (Quim Monzó), Serđi Pamiesa 

(Sergi Pàmies), Žordija Puntija (Jordi Puntí) i Empar Moline (Empar 

Moliner) 

Pozorište u Kataloniji je takođe u usponu, sa velikim brojem 

državnih i privatnih pozorišnih dvorana širom teritorije. Tri velika imena 

savremenog katalonskog pozorišta su Žuzep M. Benet i Žornet (Josep 

M. Benet i Jornet), Serđi Belbel (Sergi Belbel) i Žordi Galseran (Jordi 

Galceran). Među autorima koji su se pojavili poslednjih godina ističu 

se pesnici Sebastià Alzamora i David Castillo, a od prozaista, Francesc 

Serés, Miquel Baixaulí, Toni Sala o Albert Sánchez Pinyol, koji je sa 

romanom Hladna Koža (La Pell Freda) postao jedan od načitanijih i 

najprevođenijih autora na katalonskom jeziku ikada. 

11 / Treći Trg / Uvod 

Sada kada katalonska kultura ima minimalne uslove da bude 

poznata širom sveta koristimo priliku da vam predstavimo fragmente 

nekih od najreprezentativijih dela katalonske književnosti. Ovde ćete 

naći pesme, fragmente romana, kratke priče, delove pozorišnih komada 

i kolekciju aforizama. Više od osam vekova katalonske književnosti vas 

na to poziva. Uživajte!

12 / Treći Trg / Broj 23-24


VELES E VENTS… 

(fragments) 

Veles e vents han mos desigs complir 

faent camins dubtosos per la mar: 

mestre i ponent contra d’ells veig armar; 

xaloc, llevant, los deuen subvenir, 

ab llurs amics lo grec e lo migjorn, 

fent humils precs al vent tramuntanal 

que en son bufar los sia parcial 

e que tots cinc complesquen mon retorn. 

Bullirà el mar com la cassola en forn, 

mudant color e l’estat natural, 

e mostrarà voler tota res mal 

que sobre si atur un punt al jorn. 

Grans e pocs peixs a recors correran 

e cercaran amagatalls secrets: 

fugint al mar, on són nudrits e fets, 

per gran remei en terra eixiran. 

Amor, de vós, jo en sent més que no en sé, 

de què la part pitjor me’n romandrà, 

e de vós sap lo qui sens vós està. 

A joc de daus vos acompararé.

Ausias Mark (Ausiàs March, kraj XIV veka, Gandia–1459, Valensija) 

smatra se najznačajnijim katalonskim srednjovekovnim pesnikom. 

Napisao je 128 poema koje predstavljaju značajan korak u evoluciji 

poezije trubadura prema novim horizontima, približavajući se poeziji 

XV veka formalnim i estetskim parametrima renesanse. Njegova poezija 

obuhvata najvažnije teme ljudskog roda: ljubav i smrt. U pristupu 

obema temama iznenađujuća je njihova modernost s tačke gledišta 

današnjeg vremena. Njegova poezija je poznata najširoj katalonskoj 

publici zahvaljujući kantautoru iz Valensije – Raimonu (Raimon) koji 

je Markove pesme muzički obradio. 

15 / Treći Trg / Poezija 

JEDRA I VETROVI... 

(fragmenti) 

Jedra i vetrovi ostvariće mi želje, 

hodeći sumnjivim putevima morskim 

Maestral i Ponen će ustati na njih; 

Jugo, Levanat uz njih će stati 

uz prijatelje svoje Buru i Oštrog, 

skrušeno moleći vetar Tramontanu 

da silu svoju prema njima ublaži 

i da svih pet mi bezbedan povratak daju. 

More će uzavreti poput zemljanog lonca u pećnici, 

menjajući boje i prirodu svoju, 

i pokazaće time kako mrzi sve one 

koji u nekom trenu zastanu na njemu. 

Velike i male ribe sklonište će tražiti. 

U potrazi za skrovištem tajnim: 

bežeći morem gde rođene su, 

izbora nemaju do izaći na zemlju. 

Ljubavi, prema Vama osećam i više no što znam, 

od toga najgore sudba moja biće, 

i onaj ko Vas nema taj poznaje Vas 

Sa igrom kockicama uporediću Vas.


Jo tem la mort per no ser-vos absent, 

perquè amor per mort és anul·lats, 

mas jo no creu que mon voler sobrats 

pusca esser per tal departiment. 

Jo só gelós de vostre escàs voler 

que, jo morint, no meta mi en oblit. 

Sol est pensar me tol del món delit, 

car, nós vivint, no creu se pusca fer: 

Aprés ma mort, d’amar perdau poder 

e sia tost en ira convertit. 

E jo forçat d’aquest món ser eixit, 

tot lo meu mal serà vós no veer. 

Amor, de vós, jo en sent més que no en sé, 

de què la part pitjor me’n romandrà, 

e de vós sap lo qui sens vós està. 

A joc de daus vos acompararé.

Strah me je smrti zbog odsustva koje znači, 

jer ljubav se smrću poništava: 

ali ne verujem da se moja želja može 

takvim odlaskom prevazići. 

Ljubomoran sam na nedostatak ljubavi tvoje, 

i na zaborav koju moja smrt doneće. 

Ova misao mi ovog sveta radost odnosi, 

jer dokle živi smo nemam vere da to biće: 


Nakon moje smrti da prestaćeš me voleti, 

i da tvoja ljubav mržnjom će postati. 

I ja na silu izgnan iz ovoga sveta, 

sva moja bol tvoje odsustvo će biti. 

Ljubavi, prema tebi osećam i više no što znam, 

od toga najgore sudba moja biće, 

i onaj ko te nema taj te poznaje: 

sa igrom kocke uporediću te. 

Prevod: Siniša Zdravković i Milica Gođevac


PLUS ULTRA 

Allà d’allà de l’espai 

He vist somriure una estrella 

Perduda en lo front del cel 

Com espiga en temps de sega, 

Com el pregon de l’afrau 

Una efímera lluerna 

– Estrelleta – jo li he dit -, 

De la mar cerúlia gemma, 

De les flors de l’alt verger 

Series tu la darrera? 

– No só la darrera, no; 

no só mes que una llanterna 

de la porta del jardí 

que creies tu la frontera. 

És sols lo començament 

Lo que prenies per terme. 

L’univers és infinit, 

Pertot acaba i comença, 

I ençà, enllà, amunt i avall 

La immensitat és oberta 

I a on tu veus lo desert 

Eixams de mons formiguegen. 

Dels camins de l’infinit 

Són los móns la polsinera 

Que puja i baixa a sos peus 

Quan Jehova s’hi passeja.

Žasin Verdage (Jacint Verdaguer, 1845, Folgeroles–1902, Valjvidrera) je 

najznačajniji katalonski pisac XIX veka. Pokretu nacionalnog preporoda 

Katalonije (La Renaixença) doprineo je katoličkim i konzervativnim 

stavovima. Primljen u sveštenički red 1870, ali se kasnije odvojio od 

crkve pod optužbama da praktikuje egzorcizam, promoviše društveno 

hrišćanstvo i ne poštuje biskupe. Njegova dela uključuju epsku i lirsku 

poeziju, narativnu prozu i putopise. Značajan je i njegov doprinos razvoju 

katalonskog modernog jezika. Ostvario je priznanje šire publike 

kakvo nije zapamćeno u celoj epohi. 


PLUS ULTRA 

Tamo daleko u kosmosu 

Videh osmeh jedne zvezde 

Izgubljene na vrhu neba 

Kao klas u vreme žetve 

Kao u ponoru litice 

Jedan efemerni svitac. 

- Zvezdice, - rekoh joj, - 

Plavetnog mora pupoljče 

Cvetova visokog voćnjaka 

Da li si ti poslednja? 

- Nisam poslednja, ne; 

nisam ništa više do svetiljka 

na vratima bašte 

za koju si mislio da je granica 

To je samo početak 

Onoga što misliš da je kraj. 

Kosmos je beskrajan 

Svuda počinje i prestaje 

Tamo, ovamo, gore i dole 

Beskraj je otvoren 

I onde gde vidiš pustinju 

Vrvi od rojeva svetova 

Beskonačnih puteva 

To su svetovi oblaka prašine 

Koja se diže i spušta 

Kad Jehova tu prolazi. 

Prevod: Jelena Petanović


LA BALANGUERA 

La Balanguera misteriosa, 

com una aranya d’art subtil, 

buida que buida sa filosa, 

de nostra vida treu lo fil. 

Com una parca bé cavil·la 

teixint la tela per demà 

La Balanguera fila, fila, 

la Balanguera filarà. 

Girant l’ullada cap enrera 

guaita les ombres de l’avior, 

i de la nova primavera 

sap on s’amaga la llavor. 

Sap que la soca més s’enfila 

com més endins pot arrelar 


la Balanguera filarà. 

De tradicions i d’esperances 

tix la senyera pel jovent 

com qui va un vel de noviances 

amb caballeres d’or i argent 

de la infantesa qui s’enfila 

de la vellura qui se’n va. 


la Balanguera filarà.

Žuan Alkove (Joan Alcover, 1854–1926, Palma de Majorka). Pesnik, 

esejista i političar. Simboličke sličnosti sa svojim duševnim stanjem 

nalazio u katalonskom pejzažu. Njegova književna teorija zasnivala 

se na iskrenosti osećanja i poetskoj jasnosti. Neke od njegovih pesama 

prevedene su na različite jezike i komponovane uz muziku. Među 

njima se ističe La Balanguera inspirisana narodnim plesom istog 

imena. Junakinja pesme je Sudbina koja tka čovekov usud. Godine 

1996. La Balanguera je proglašena za himnu Majorke. 


BALANGERA 

Tajanstvena Balangera, 

kao pauk sa suptilnim umećem, 

prazni i prazni preslicu, 

izvlači konac našeg života. 

kao Penelopa prede tkaninu za sutra 

Balangera ispreda, ispreda 

Balangera isprešće. 

Bacajući pogled unazad 

nadgleda senke predaka, 

i senke novog proleća 

zna gde seme se krije. 

Zna da vinova loza više raste 

kad joj je koren dublji, 



Od tradicija i nada 

prede zastavu za mladost 

kao onaj ko pravi za nevestu veo 

koncima zlatnim i srebrnim 

od detinjstva koje prema vrhovima stremi 

od starosti koja ode. 



Prevod: Žordi Floriak (Jordi Floriach)


ELS AMANTS 

La carn vol carn 

Ausiàs March 

“No hi havia a València dos amants com nosaltres. 

Feroçment ens amàvem del matí a la nit. 

Tot ho recorde mentre vas estenent la roba. 

Han passat anys, molts anys; han passat moltes coses. 

De sobte encara em pren aquell vent o l’amor 

i rodolem per terra entre abraços i besos. 

No comprenem l’amor com un costum amable 

com un costum pacífic de compliment i teles 

(i que ens perdone el cast senyor López-Picó). 

Es desperta, de sobte, com un vell huracà, 

i ens tomba en terra els dos, ens ajunta, ens empeny. 

Jo desitjava, a voltes, un amor educat 

i en marxa el tocadiscos, negligentment besant-te, 

ara un muscle i després el peçó d’una orella. 

El nostre amor és un amor brusc i salvatge, 

i tenim l’enyorança amarga de la terra, 

d’anar a rebolcons entre besos i arraps. 

Que voleu que hi faça! Elemental, ja ho sé. 

Ignorem el Petrarca i ignorem moltes coses. 

Les Estances de Riba i les Rimas de Bécquer. 

Després, tombats en terra de qualsevol manera, 

comprenem que som bàrbars, i que això no deu ser, 

que no estem en l’edat, i tot això i allò. 

No hi havia a València dos amants com nosaltres, 

car d’amants com nosaltres en són parits ben pocs.”

Visen Andres Esteljes (Vicent Andrés Estellés, 1924, Buržasot– 

1993, Valensija) je najznačajniji valensijanski pesnik XX veka. 

Centralne teme njegove poezije su smrt i seks uvek s tačke gledišta 

svakodnevnog, narodnog života. Njegova poezija je jednostavna, 

direktna i ponekad čak i vulgarna. Estreljesove pesme prevedene su 

na više od deset jezika. 

23 / Treći Trg / Poezija 

LJUBAVNICI 

Tijelo želi tijelo 

Ausiàs March 

“U Valenciji nije nam bilo ravnih. 

Žestoko se voljesmo od jutra do mraka. 

Prisjećam se svega dok rastireš rublje. 

Silne su godine prošle; svašta se zbilo. 

Još me zgrabi onaj vjetar ili ljubav 

pa se grleć i ljubeć valjamo po tlu. 

Za nas ljubav nije dražesna navika, 

umjerenost, lijepe manire i odijela 

(nek nam oprosti čistunac López-Picó). 

Odjednom se budi, ko stari uragan, 

i baca nas na tlo, spaja nas i gura. 

Poželjeh, tu i tamo, uglađenu ljubav, 

da ti uz zvuk gramofona ovlaš ljubim 

najprije rame, a potom resicu uha. 

Ljubav je naša ljubav gruba i divlja, 

za tlom ćutimo gorku čežnju što plazit 

nas po njemu goni, ljubeć se i grebuć. 

I što se tu može? Priprosto je, znam već. 

Za Petrarcu ne znamo, ni za mnogo tog. 

Za Ribine Stance i Bécquerove Rime. 

A potom, nehajno opruženi na tlu, 

shvaćamo da smo barbari, da nije red, 

da već smo u godinama, i tako to. 

U Valenciji nije nam bilo ravnih, 

jer takvih ljubavnika malo je rođeno.”

24 / Treći Trg / Broj 23-24 

El món és bell. És amable la vida. 

Amb aquest vers inicia el teu cant. 

Tinc ben present que el teu cant ha de ser 

com un carrer, ple de gents i de coses; 

com un carrer, per on passen tramvies: 

com un carrer. I per l’aire, balcons. 

D’ací endavant, pots escriure el que vulgues. 

Un déu ocult et durà de la mà. 

No te’n refies.

Svijet je lijep. Prijatan je život. 

Ovim stihom započni svoju pjesmu. 

Upamti dobro, tvoja pjesma mora biti 

poput ulice, pune ljudi i stvari; 

poput ulice kojom prolaze tramvaji: 

poput ulice. A iznad balkoni. 

Od tog trena, možeš pisati što zaželiš. 

Skriveni bog vodit će te za ruku. 

Budi oprezan. 


Prevod: Pau Sančis i Nikola Vuletić


DIGUEM NO 

Ara que som junts, 

diré el que tu i jo sabem 

i que sovint oblidem. 

Hem vist la por ser llei per a tots. 

Hem vist la sang, que sols fa sang, ser llei per al món. 

No, jo dic no, diguem no; 

Nosaltres no som d’eixe món. 

Hem vist la fam ser pa pels treballadors. 

Hem vist que han fet callar a molts homes plens de raó. 

No, jo dic no, diguem no; 

Nosaltres no som d’eixe món.

Raimon (Raimon) (1940, Čativa) je pevač, pisac i pesnik iz Valensije. 

Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika Nove Pesme (Nova Cançó), 

pokreta koji je u punom jeku Frankove diktature smelo “izbacio” u prvi 

plan jednu katalonsku pesmu u kojoj se zahtevala ponovna upotreba 

katalonskog jezika i istovremeno optuživao nepravedan režim. Ostali 

predstavnici ovog pokreta bili su: Lluís Llach, Maria del Mar Bonet, 

Francesc Pi de la Serra i Joan Manuel Serrat. Reimon je autor nekoliko 

najpopularnijih protestnih pesama u poslednjim godinama diktature: 

Na Vetru (Al vent), Recimo Ne (Diguem no) i Dolazim iz Tišine (Jo vinc 

d’un silenci). Takođe je pisao muziku na tekstove katalonskih klasičnihi 

modernih pesnika. 


RECIMO NE 

Sad pošto smo zajedno, 

reći ću ono što ti i ja znamo 

a često zaboravljamo. 

Videli smo da je strah zakon za sve. 

Videli smo da je krv, koja pravi još krvi, svetski zakon. 

Ne, ja kažem ne, recimo ne; 

Mi nismo s ovog sveta. 

Videli smo da je glad hleb za radnike. 

Videli smo da su ućutkani ljudi puni razuma. 

Ne, ja kažem ne, recimo ne; 

Mi nismo s ovog sveta.


JO VINC D’UN SILENCI 

Jo vinc d’un silenci antic i molt llarg, 

de gent que va alçant-se des del fons dels segles, 

de gent que anomenen classes subalternes. 

Jo vinc d’un silenci antic i molt llarg. 

Jo vinc de les places i dels carrers plens 

de xiquets que juguen i de vells que esperen, 

mentre homes i dones estan treballant 

als petits tallers, a casa o al camp. 

Jo vinc d’un silenci que no és resignat, 

d’on comença l’horta i acaba el secà, 

d’esforç i blasfèmia perquè tot va mal. 

Qui perd els orígens perd identitat. 


de gent sense místics ni grans capitans, 

que viuen i moren en l’anonimat, 

que en frases solemnes no han cregut mai. 

Jo vinc d’una lluita que és sorda i constant. 

Jo vinc d’un silenci que romprà la gent, 

que ara vol ser lliure i estimar la vida, 

que exigeix les coses que li han negat. 


jo vinc d’un silenci que no és resignat 

jo vinc d’un silenci que la gent romprà 

Jo vinc d’una lluita que és sorda i constant.

DOLAZIM IZ TIŠINE 

Dolazim iz stare i vrlo duge tišine, 

od ljudi koji se dižu iz dubine vekova, 

od ljudi koje nazivaju podređenim klasama. 

Dolazim iz stare i vrlo duge tišine. 


Dolazim sa trgova i ulica punih 

dece koja se igraju i staraca koji čekaju, 

dok muškarci i žene rade 

u malim radionicama, kod kuće ili na polju. 

Dolazim iz tišine kojoj se ne prepuštamo, 

gde počinju povrtnjaci i završavaju se njive 

od napora i psovke zato što ništa nije u redu. 

Ko izgubi poreklo, izgubi i identitet. 


od ljudi bez mistika i velikih kapetana, 

koji žive i umiru u anonimnosti, 

koji nikada nisu verovali u svečane izjave. 

Dolazim iz nečujne i neprekidne tuče. 

Dolazim iz tišine koju će razbiti ljudi, 

koji sad hoće da budu slobodni i da vole život, 

koji zahtevaju stvari koje su im uskratili. 


dolazim iz tišine kojoj se ne prepuštamo, 

dolazim iz tišine koju će ljudi razbiti. 

Dolazim iz nečujne i neprekidne tuče. 

Prevod: Žordi Floriak (Jordi Floriach)


AMÈRICA 

Amèrica és al poble del costat, 

qualsevol poble petit de Catalunya: 

xiquets tiren pedrades als gitanos, 

la gent fa mala cara als forasters, 

els negres són...són negres, 

els pobres s’hi fan rics, 

els joves fan fortuna 

i a l’aire de les últimes casetes 

comença el paradís 

que val per tots. 

Allà hi pots estar sol i en companyia, 

pots fer cremar pebrots i l’albergínia, 

canten els grills, 

les races van mesclant-se, 

s’hi pot plorar, 

puc posar-te els mitjons, 

recollirem, recollirem, recollirem 

i els pobles es barregen per amor. 

De nit al bar individus estranys 

vinguts d’enlloc, que no saben on són, 

marquen la llei del món que ara s’inventa, 

americans de Santander, de Barna 

i els catalans, els sioux i els de Mèxic 

posseiran una altra forma de petroli 

que encara no té nom ni en tindrà mai 

per molt que tu, pastora, em neguis

Enrik Kazases (Enric Casasses, 1951, Barcelona). Pesnik i rapsod. 

Njegove pesme nastale su pod različitim uticajima: od srednjovekovne 

poezije do bit generacije i Boba Dilana, ne zaboravljajući nadrealiste, 

naročito dadaizam. Od kada je 1992. godine proglašen za dobitnika 

jedne od najznačajnijih nagrada kritike za zbirku: Ta stvar (La Cosa 

Aquella), dobio je sva ostala bitna priznanja za poeziju. U svakoj svojoj 

knjizi Kazases demonstrira jedinstveno vladanje poetskim formama 

i katalonskim jezikom, kao i zavidno poznavanje književne tradicije. 

Njegova poezija vodi nas u veoma poseban svet, u isto vreme nežan 

i drzak, pun duboke i ekstremne životnosti, beskrajno maštovit i 

iznenađujući. 


AMERIKA 

Amerika je u selu preko puta, 

u bilo kojem malom katalonskom selu , 

klinci gađaju cigane kamenjem, 

ljudi se mršte na strance, 

crnci su... crnci, 

siromašni se prave bogati, 

mladi prave pare 

a na vazduhu poslednjih kućica 

počinje raj 

koji važi za sve. 

Tamo možeš da budeš sam ili u društvu, 

možeš da pečeš paprike i patlidžan, 

pevaju cvrčci, 

rase se prepliću, 

može da se plače, 

mogu da ti obučem čarape, 

ubraćemo, ubraćemo, ubraćemo 

i narodi se mešaju zbog ljubavi. 

Noću u baru individue čudne, 

pridošlice ni od kuda, koje ne znaju gde su, 

postavljaju svetski zakon koji se sad izmišlja, 

Amerikanci iz Santandera, iz Barselone 

i Katalonci, Siuksi i oni iz Meksika 

posedovaće drugu vrstu nafte 

koja još uvek nema ime niti će ga ikada imati 

iako mi ti, pastirice, uskraćuješ


la gasolina santa. 

Amèrica és el poble del costat 

a Granollers, l’Ametlla, les Borges Blanques, 

a Mataró, a Morella, a Cadaqués 

i a Montuïri menjant xocolata. 

LES CASES DEL MEU CARRER 

Les cases del meu carrer 

Una cova a la muntanya 

El jardí vermell de flors 

L’embarcador de la platja 

La barraca dels pastors 

El niu penjat a la branca 

La claror del fons del pou 

Els fumerols de la plana 

Les parades del mercat 

El banc de seure a la plaça 

El caminet d’entre els camps 

La fàbrica abandonada 

El racó de sota el pont 

La font de la font trobada 

El porxo de l’estació 

La palla groga a l’establa 

L’ombra d’un sol presseguer 

La pols de la caravana 

I la llum de l’horitzó 

I l’estrella més llunyana 

Tot és casa meva i tot 

M’era i m’és i em serà casa 

Com si veiés voleiar 

La roba estesa de l’àvia

sveti benzin. 

Amerika je selo preko puta 

u Granoljersu, Ametlji, u Boržes Blankes, 

u Matarou, u Morelji, u Kadakesu 

i u Montuiriju jedući čokoladu. 


KUĆE U MOJOJ ULICI 

Kuće u mojoj ulici 

Pećina u planini 

Bašta crvena od cveća 

Pristanište na plaži 

Pastirova koliba 

Gnezdo što visi na grani 

Svetlost na dnu bunara 

Izmaglica nad ravnicom 

Tezge na pijaci 

Na trgu klupa 

Puteljak u polju 

Napuštena fabrika 

Kutak ispod mosta 

Česma na izvoru susreta 

Nadstrešnica stanice 

Štala od sena žuta 

Senka jedne jedine breskve 

Prašina sa karavana 

I svetlost na horizontu 

I zvezda najdalja 

Sve je to moja kuća i sve 

Mi beše i jeste i biće kuća 

Kao kad vidiš na vetru 

Veš koji prostire starica 



T’espere sol, mentre el rellotge inflat 

d’un bar cançó, narra els minuts de vi, 

ballant el temps, dansa desesperada. 

El dia fosc, el cant es va morint. 

Selva frondosa de minuts avars, 

desesperat odi del temps. Bolero. 

Paret minut, bar minut, vi minut. 

El dia llarg, camí d’espais deserts. 

T’espere sol. Obert camp de batalla. 

M’envolta el temps, rellotge vanitós. 

Lluitem. Espere l’oasi sens busques 

i sense sol. Espere els ulls de llum 

que entre la gent, enderroquen el temps, 

esguard immens d’ulls intemporals. 

De Tríptic d’un carrer

Pau Sif, pseudonim Paua Sančisa (La Pobla de Farnals, Valensija, 

1978). Pesnik i prevodilac. Lektor katalonskog jezika na Univerzitetu u 

Zadru. Specijalista za katalonsku poeziju iz Valensije. 


Čekam te sam dok napeti sat 

iz jednog bara-pesme priča tren vina, 

dok vreme igra beznadežni ples. 

Tmuran je dan, pesma je umirala. 

Prolistala prašuma škrtih minuta, 

jadna mržnja prema vremenu. Bolero. 

Zid je minut, bar je minut, vino minut. 

Dug dan, put sasvim napuštenih prostora. 

Čekam te sam. Otvoreno bojno polje. 

Obujmljuje me vreme, taj sujetni sat. 

Borba je. Čekam oazu bez kazaljki 

i bez Sunca. Čekam te oči svetlosti 

koje među ljudima ruše to vreme, 

nedokučiv gled vanvremenskih očiju. 

Iz: Triptih jedne ulice 

Prevod: Branislav Prelević, Mina Suknović, Maja Rajić, 

Anja Bašić, Tatjana Božović


La meva terra són les paraules 

i les paraules me són les cames 

paisatge de país amb terra de paraules 

paraules d’un país amb terra de paisatges 

al país de la terra hi ha paraules! 

i una gramàtica 

unes cames de terra morena fetes pel temps 

de les amades 

pel temps de les collites dels fruits del poema: 

paisatge de la llibertat de la nostra llengua 

terra poètica de la nostra gent 

esperit polític de tots els temps.

Anđel Ihelmo (Àngel Igelmo, Palma de Majorka, 1983). 

Član poetsko-muzičke grupe Belbedižit. Živi između Barselone i 

Majorke. Kratko je živeo u Crnoj Gori koja je bila inspiracija za neke od 

njegovih pesama. 


Moja zemlja su reči 

i reči su mi noge 

pejzaž predela od zemlje reči 

reči predela od zemlje pejzaža 

i u predelu zemlje ima reči! 

i jedna gramatika 

noge od crne zemlje stvorene za vreme 

voljenih, 

za vreme ubiranja plodova pesme: 

pejzaž slobode našeg jezika 

pesnička zemlja naših ljudi 

politički duh svih vremena. 

Prevod: Jelena Milosavljević, Jelena Ješić, Ana Nikolić, 

Ana Konstadinović, Ivana Jovičić, Stefan Kovljanin, 

Ivana Marić


PASSIÓ 

Ai, si de la boca em naixessin gínjols 

I no gemecs 

I a l’hora de l’amor ens esfuméssim! 

I si, com saps, m’abraonessis 

Com si, així, comme ci, comme ça, 

Com pern i rosca convergíssim. 

I si del sexe en féssim àpat 

I de l’absència companyia 

I si, com saps, m’agombolessis 

Com si, així, com qui s’aferra, 

Pegellida, a la torre submergida. 

I si l’enyor, vella ferida, 

Fos expulsat per un decret 

I si, com saps, com tu ja saps, 

Així mateix, em protegissis. 

I sí! Que quan a lloure bramulin les ventades 

Facem brotar fecunda la branca immaculada.

Žuan Fuljana (Joan Fullana, Palma de Majorka, 1984). Pesnik, 

muzičar, glumac i pozorišni reditelj. Član je različitih muzičkih grupa 

i pozorišne trupe Korkada. Objavljuje u časopisu za književnost Pel 

Kapelj. 


STRAST 

Ah, kada bi mi iz usta rasle drenjine 

A ne jauci 

I u trenutku ljubavi kada bismo nestali! 

I kada bi me, kao što znaš, prigrlila rukama 

Kada bi smo se, tako, tako nekako 

Uklopili poput šrafa i matice. 

I seks pretvorili u obrok, kada bismo 

A odsustvo u prisustvo 

I kada bi me, kao što znaš, uzela u naručje 

Kao da se tako, priljubljujem 

Poput dagnje uz potonulu kulu. 

I kada bi čežnja, stara rana, 

Bila prognana dekretom 

I kada bi me, kao što znaš, kao što si oduvek znala, 

Na taj način zaštitila. 

I da! Kada vetar slobodno urla, 

Učinimo da procvetaju rodne grane nevinosti. 

Prevod: Danilo Drašković, Jelena Petanović, Leposava 

Nikolić, Ivana Ivković, Milena Gradojević, Dejan Matić, 

Mirko Cvetković


EL SILENCI DELS COSSOS 

M’ha arribat el silenci 

a les mans. 

I sé això 

no perquè ho diguin els contes, 

ni perquè les princeses dels romanços 

llancin calàpets a l’aigua tèbia amb tendresa. 

Ho sé perquè visc 

com un botxí 

en massa nits d’horabaixa. 

I la roent llengua 

sols es cobreix 

amb la meva saliva agra. 

Cant l’agònic salm del sexe 

i escolt l’ombra per si em crida.

Pau Vadelj (Pau Vadell, Kalonđe, Majorka, 1984). Istoričar. Autor 

sedam zbirki poezije. Dobitnik nekoliko značajnih nagrada za poeziju. 


NEMUŠTOST TELA 

U ruke mi dopre 

muk. 

I znam to 

ne zato što tako u pričama zbore, 

ni zato što princeze iz bajki 

sa nežnošću eto bacaju žabe u mlake ustajale vode. 

Znam jer živim 

poput dželata 

noći i noći u nenoćne sate. 

I užareni jezik moj 

samo oblaže 

gorka mi pljuvačka. 

Poje agonijski psalm seksa 

i osluškuje senku u očekivanju njenog zova. 

Prevod: Siniša Zdravković, Nevena Vilimović, Danijela 

Zdravković, Sava Jakšić, Marko Veljović


Mare d’aresta m’estreny 

contra el tors dur de la biga. 

Mon cos fred viu fora seny 

i un joc de mans que emmetzina 

m’astora mentre m’empeny 

vers l’onada que m’agita. 

Sóc jo, lluny, fitant l’avenc 

i l’esguard de la ferida. 

(Els Jorns)

Žuan Tomas Martines Grimalt (Joan Tomàs Martínez Grimalt, Palma 

de Majorka, 1984). Istoričar. Član pozorišne trupe Korkada. Saradnik 

je mnogih časopisa za književnost. Njegova poslednja zbirka pesama 

nagrađena je prestižnom nagradom za poeziju. 


Obavija me rub planinskog venca, 

i steže povijeno telo. 

Moj hladni torzo, živi izvan smisla 

i nošen opojnom igrom, koja me vuče talasima, 

osećam nemir. 

Negde daleko sam, 

na ivici ponora 

ranjenog lika. 

(Dani) 

Prevod: Borivoj Vezmar, Olga Sabo, Milica Godjevac, 

Maja Medović


NOVEMBRE 

Ja he decidit la meva tomba. Serà 

un calorós dia d’estiu, el primer de molts altres, 

sota el gran rapte de les sensacions. 

Una soga de pastilles blanques beneirà la tendra 

ineptitud del meu cor davant la 

inexperiència de morir. I serà sense 

cap forma de dolor, ni d’ordre, perquè 

tots els morts sempre s’enamoren de la terra.

Žaume S. Pons Alorda (Jaume C. Pons Alorda, Kaimari, Majorka 

1984). Filolog. Njegove pesme objavljene su u različitim antologijama. 

Za poslednju zbirku pesama dobio je nagradu Žuan Alkove. 


NOVEMBAR 

Već sam odredio svoj grob. To će biti 

jednog vrelog letnjeg dana, prvog od mnogih, 

ispod velike otmice osećanja doživljaja. 

Jedna omča od belih pilula blagosloviće blagu 

nesposobnost mog srca pre 

iskustva sa smrću koje nemam. I biće to 

potpuno bezbolno, i bez reda, jer 

svi se mrtvi uvek zaljube u zemlju. 

Prevod: Silvia Monros-Stojaković, Čarna Ljubinković, 

Sonja Laštro, Sofija Pešić



Ramon Ljulj (Ramon Llull, 1232, Palma de 

Majorka–1316, Palma de Majorka?). Filozof, 

misionar, pisac i pesnik. Ljulj je za katalonsku 

književnost ono što je Šekspir za englesku ili 

Dante za italijansku: jezički genije sa izvrsnim 

osećajem za književnost. Borio se za ujedinjenje 

čovečanstva pod hrišćanstvom. Zbog ove ideje 

napustio je gradski život da bi se posvetio 

studijama i propovedima. Figura i misao Ljulja 

imala je mnoge sledbenike tokom vekova, ali je 

tek od skora počao da biva prevođen na različite 

evropske jezike. Na srpski je prevedena Knjiga o zverima (Llibre de les Bèsties, 

Paideia, Beograd, 2003). Ovom prilikom objavljujemo uvod u Knjigu o Viteškom 

redu (Llibre de de l’ordre de cavalleria) i izbor fragmenata iz Knjige o prijatelju i 

voljenom (Libre d’amic e amat). 

KNJIGA O VITEŠKOM REDU 

Bože čestiti i slavni, koji si ostvarenje sveopšteg dobra, po 

blagodati i sa blagoslovom Tvojim započinje knjiga ova koja 

je o viteškom redu. 

ZAPOČINJE UVODNI DEO 

1. Po ugledu na sedam planeta, koje su nebeska tela i 

uređuju i vladaju zemaljskim telima, podelićemo ovu Knjigu 

o viteštvu na sedam delova, sve kako bismo pokazali da 

vitezovima pripadaju čast i gospodarenje nad življem kako bi 

ovaj u red doveli i zaštitili. Prvi deo obrađuje načelo viteštva. 

Drugi, viteško zvanje. Treći, onaj ispit koji polaže štitonoša 

kada je voljan da pristupi viteškom redu. Četvrti, o načinu 

na koji neko treba da bude posvećen za viteza. Peti, o tome 

šta predstavlja samo viteško oružje. Šesti, o običajima koji 

su svojstveni vitezu. Sedmi, o počastima koje se dodeljuju 

vitezu. 

2. Zbilo se to u jednoj zemlji da mudri vitez koji je vlastitom 

plemenitošću i silom svoje neizmerne hrabrosti za dugo

vremena održavao viteški red i koga su i na viteškim igrama 

i kroz ratove u bitkama i jurišima mudrost i sreća sačuvale 

u viteškoj časti, da taj vitez izabere pustinjački život pošto 

je video da su mu dani odbrojani i da mu priroda, usled 

starosti, upotrebu oružja čini nemogućom. Ostavi on, dakle, 

svoja imanja i prepusti ih sinovima; i u jednom velikom 

lugu, sa obilnim vodama i plodonosnim stablima, načini svoj 

stan, i skloni se od sveta kako ga telesna oronulost, posledica 

starosti, ne bi lišila časti u onim istim stvarima u kojim su 

ga mudrost i sreća za toliko vremena činili časnim. Mislio je 

vitez na smrt, prisećajući se prelaza iz ovoga sveta u drugi, i 

shvatio neumitnost presude koja mu je namenjena. 

49 / Treći Trg / Proza 

3. U šumi gde je živeo vitez, postojalo je, na jednom proplanku 

lepom, ogromno stablo, bremenito plodovima. Pod samim 

drvetom tekao je prelepi, bistri izvor koji je napajao proplanak 

i okolna stabla. I vitez je imao običaj da svakoga dana ode 

na to mesto kako bi se predavao molitvi, proslavljanju i 

saziranju Boga, sve kako bi iskazao blagodarnost Bogu za 

veliku čast koju mu je ukazao na ovome svetu u toku celog 

života njegovog. 

4. U to vreme, pred sam početak zime, dogodi se da na svojim 

dvorima sazove skupštinu jedan veliki kralj, vrlo plemenit 

i oličenje vrsnih običaja; i budući da je njegov dvor u svetu 

bio na silnom glasu, jedan otmeni štitonoša, sam, jašući svog 

sedlenika, išao je na dvor kako bi bio posvećen za mladog 

viteza; no, usled napora kome se izložio jahanjem zadrema 

dok ga je nosio njegov sedlanik. I u tom času vitez koji je 

u šumi kao i dotada upražnjavao svoje okajavanje dođe do 

izvora da se prepusti saziranju Boga i odbacivanju taštine 

ovoga sveta, kako je imao običaj da svakodnevno čini. 

5. Dok je usnuli štitonoša jahao, njegov sedlanik se udalji od 

puta, zađe u lug i projuri njim po svojoj volji, dok ne dođe 

na izvor gde je vitez bio pri molitvi. Vitez, koji vide da se 

približava štitonoša, prekide svoju molitvu i sede na lepi 

proplanak, u senci drveta, i poče da čita iz knjige koju je držao 

u svojim haljinama. Sedlanik, čim je stigao na izvor, napi se


vode; a štitonoša, koji je u snu osetio da se sedlanik ne kreće, 

probudi se i vide pred sobom viteza, koji beše vrlo star i imaše 

veliku bradu i dugu kosu i odeću pocepanu upotrebom; usled 

okajavanja koje je bio upražnjavao, beše mršav i sav bled; a 

usled suza koje je prolivao, oči mu behu upale, i izgledaše 

upravo kao neko ko upražnjava pravi svetački život. Mnogo 

se iščudiše jedan drugome, jer je vitez proveo dugo vremena 

u onim samovanjima ne videvši čoveka živog, otkako se bio 

odrekao sveta i prestao da oružje nosi; i štitonoša se začudi 

mnogo kako je dospeo na ono mesto. 

6. Štitonoša siđe sa svog sedlanika, ljubazno pozdravljajući 

viteza, i vitez mu odgovori najuljudnije što je mogao, te 

sedoše na lepu travu, jedan pored drugog. Vitez, koji beše 

prepoznao da štitonoša, kako bi mu odao počast, ne želi da 

govori prvi, prozbori on prvi i reče: 

– Prijatelju moj, kojim to dobrom, gde ste se uputili i radi 

čega ste došli ovamo? 

– Gospodaru, – reče štitonoša – glas se širi po dalekim 

zemljama da je jedan vrlo mudri kralj na dvoru sazvao 

skupštinu na kojoj će za viteza sebe da posveti, a potom će da 

posveti za vitezove druge vlasteličiće, tuđe kao i svoje; zbog 

toga sam se uputio ja na taj dvor, kako bih bio posvećen za 

viteza. I moj me je sedlanik, dok sam ja spavao usled napora 

kojima sam bio izložen tokom dugih putnih dana, odveo do 

ovoga mesta. 

7. Kada vitez ču da se govori o viteštvu, priseti se on viteškog 

reda i svega što je vitezu svojstveno, uzdahnu i ostade 

zamišljen, prisećajući se časti koju mu je podarilo viteštvo 

tokom tolikih leta. Dok vitez beše zamišljen tako, štitonoša ga 

upita gde su mu otišle njegove misli. Vitez reče: 

– Sinko moj, moja razmišljanja su usmerena na viteški red i 

ogromnu dužnost koju ima vitez kako bi visoko održao vitešku 

čast. 

8. Štitonoša zamoli viteza da mu kaže kakav je, u stvari, viteški 

red i na koji način može čovek najviše da mu učini čast i da 

mu sačuva ugled koji mu je podario sam Bog.

– Kako, sinko, – reče vitez – ne znaš kakvo je pravilo i red 

viteštva? A kako možeš da težiš viteštvu ako ne poznaješ 

viteštva red? Jer nijedan vitez ne može da brani red koji ne 

poznaje, niti može da ljubi svoj red i ono što se na njega 

odnosi ukoliko ne poznaje red viteštva i ne ume da prepozna 

propuste koji su u suprotnosti sa njegovim redom. Nijedan 

vitez ne sme da se posveti za viteza ukoliko ne poznaje red 

viteštva, jer besprizoran je svaki vitez koji posveti drugoga 

za viteza a ne zna da ga uputi u one običaje koji su svojstveni 

vitezovima. 


9. Dok vitez govoraše ove reči i prebacivaše štitonoši koji 

viteštvu stremi, štitonoša reče vitezu: 

– Gospodaru, ukoliko bi vam bilo drago da mi objasnite red 

viteštva, imam dovoljno volje i podsticaja da sve to naučim i 

sledim pravilo i viteštva red. 

– Prijatelju moj, – reče vitez – pravilo i red viteštva su u ovoj 

knjizi, iz koje povremeno čitam kako bi me podsetili na milost 

i blagodat koje mi je Bog ukazao na ovome svetu, budući da 

sam održavao viteški red i njegovu čast branio svim svojim 

moćima; jer kao što viteštvo nudi sve ono što je viteza svojstvo, 

tako i vitez mora da uloži sve svoje snage kako bi viteštvu 

ukazao punu čast. 

10. Vitez preda knjigu štitonoši; a kada je štitonoša beše 

pročitao, on shvati da je vitez čovek izabran među tolikima, 

kako bi nosio najplemenitije od svih zvanja, i razume on 

pravilo i red viteštva. Razmisli potom malo i reče: 

– O, Gospode Bože, Blagosloven da si, koji si me uveo u mesto 

i vreme gde sam stekao znanje o viteštvu, kojemu sam toliko 

dugo stremio ne poznajući ni plemenitost njegovog reda ni 

dostojanstvo koje je Bog podario svima onima koji pripadaju 

viteškom redu. 

11. – Mili sinko, – reče vitez – blizu sam smrti i moji dani su 

odbrojani; stoga, kako je ova knjiga sačinjena da bi vaspostavila 

požrtvovanost i odanost i one zapovesti koje vitez mora da 

ispunjava kako bi odbranio svoj red, ponesi, sinko, ovu knjigu 

na dvor na koji si se uputio i pokaži je svima onima koji žele


da se uvrste među mlade vitezove; čuvaj je dobro, kad je već 

imaš, ukoliko ljubiš viteški red. A kada budeš posvećen za 

mladog viteza, vrati se ovamo i reci mi koji to, među mladim 

vitezovima, viteškom poučavanju poslušni nisu bili. 

12. Vitez dade blagoslov štitonoši, i štitonoša uze knjigu 

i oprosti se vrlo pobožno od viteza i, jašući svog sedlanika, 

uputi se na dvor i vrlo veseo beše nastavio svoj put. 

Jednom već tamo, na mudar i odmeren način, dade i predstavi 

ovu knjigu vrlo plemenitom kralju i celom tom velikom dvoru, 

i dozvoli im da svaki vitez koji teži da uđe u viteški red može 

da je prepiše da bi se, svaki put kada je pročita, podsetio reda 

koji među vitezovima vlada. 

Prevod sa starokatlonskog: Siniša Zdravković

KNJIGA O PRIJATELJU I VOLJENOM 

LXXXVI – Usled preobilja misli, prijatelj je bolovao od tuge i 

strepnji. I zamolio je svog Voljenog da mu pošalje knjigu u kojoj 

bi njegova dela bila opisana, ne bi li ova poslužila kao lek. Voljeni 

je poslao tu knjigu svom prijatelju, i strepnja i seta prijateljevi 

udvostručili su se. 


LXXXVII – Prijatelj je bio bolestan od ljubavi, i ušao je da ga 

pogleda jedan lekar koji je umnožio još njegove misli i njegove 

boli. I istog trenutka prijatelj je ozdravio. 

XCI – Voljeni se udaljio od svog prijatelja i prijatelj je tražio svog 

Voljenog uz pomoć sećanja i razumevanja, kako bi ga voleo. 

Prijatelj je pronašao svog Voljenog i zapitao ga gde je bio. Odgovorio 

je: – U odsutnosti tvoga sećanja i neznanju tvoga uma. 

CXLVI – Bog je stvorio noć kako bi prijatelj bdio i razmišljao o 

plemenitostima svog Voljenog. A prijatelj je mislio da je beše 

stvorio kako bi se odmorili i odspavali oni koji su u mukama 

ljubavi. 

CLII – Mnogo je plakao prijatelj i zazivao svog Voljenog, sve 

dok Voljeni nije sišao sa nedostižnih nebeskih visina i došao na 

zemlju da plače, da jadikuje i da radi ljubavi postrada, i da nauči 

ljude da vole, da spoznaju sebe i da ga slave u svoj njegovoj 

veličini. 

CCLVIII – Desno od ljubavi je Voljeni, a prijatelj je levo. I radi 

toga prijatelj ne može da stigne do svog Voljenog ukoliko ljubav 

ne prođe. 

CCCXXXIII – Prijatelj se nalazio u stranoj zemlji, i zaboravio 

je svog Voljenog, i nedostajali su mu njegov gospodar, njegova 

žena, njegova deca i njegovi prijatelji. Ali ponovo se setio svog 

Voljenog kako bi se utešio i kako njihovo odsustvo ne bi izazivalo 

tugu i čežnju. 

Prevod sa starokatlonskog: Siniša Zdravković


Žuzep Pla (Josep Pla, 1897, Palafruželj–1981, Ljofriu). 

Najčitaniji katalonski pisac svih vremena. Bio 

je pisac i novinar. Posle građanskog rata povukao se 

na porodično imanje u Ljofriu i posvetio se “tajnoj i 

dijaboličnoj maniji pisanja”. Ceo Plaov opus obuhvata 

više od 45 knjiga, nekih 20.000 proznih stranica. 

Njegove knjige pretvorile su se u značajno sećanje, 

između realnog i zabavnog, obuhvatajući pola veka 

društva, pejzaža i života Katalonaca. Delo koje s 

najviše snage rezimira smisao njegove književnosti 

je izvanredni Sivi dnevnik (Quadern Gris, 1966) baziran 

na dnevniku iz 1918. i 1919. godine. 

SIVI DNEVNIK 

21. mart – U ovoj zemlji postoji vrlo zanimljiv običaj. Kad se na 

ulici dve osobe direktno sretnu, jedva da imaju šta da progovore. 

Ali nakon opraštanja i sedam-osam koraka, naglo nam sine 

gomila stvari koje žurno moramo da saopštimo osobi od koje 

tek što smo se rastali. Tada vičemo, uviđavno podižući glas i 

pompezno mašući rukama. Taj drugi nam, naravno, uzvraća 

vičući i mašući rukama sa istom silinom. Kako u međuvremenu 

koračamo i razdaljina između nas se uvećava, komunikacija 

se svodi na užasnu buku. Razdaljina je tolika da se praktično 

ništa ne može jasno čuti. Tada jedan od sagovornika kaže, sa 

ogromnim naporom: 

– Dobro, pričaćemo još... 

Drugi furiozno odgovara: 

– Da, da, pričaćemo još... 

A kad se opet sretnemo, nemamo šta da pričamo. 

U jednom trenutku neki prijatelji mog oca odlučili su da 

naprave zdanje za ležernije ispijanje kafa i sedeljke. Hteli su da 

mu daju naziv shodan duhu krajolika i rečenom cilju. Otac je 

predložio da se zdanje zove Veranda Masot a da podnaslov bude 

Tradicionalni centar Republike. 

Veranda Masot značila je sećanje na Monras, na mladost 

mog oca. Porodica Masot bila je liberalna i republikanska,

posebno je to bio najstariji član, koji je postigao značajan ugled. 

Nedeljom bi se lokalni istomišljenici, svi u crvenim katalonskim 

kapama, okupljali na verandi kuće Masota. Bili su to politički i 

zabavni skupovi: pilo se domaće vino, igrane su karte i kritikovana 

Vlada. Baba Marijeta, veliki starčev prijatelj, obično je govorila: 

– Deda Masot nije išao na misu, ali je bio najbolji i 

najrazumniji čovek u Monrasu i od najboljeg ukusa. Pred onima 

koji su se ponašali neukusno nije imao dlake na jeziku. 

I moj otac, koji je kao dete išao na Verandu Masot, pamti 

ga u najpovoljnijem svetlu. 

Podnaslov – Tradicionalni centar republike – pogađa 

srž. Naizgled protivrečan i to bi i bio, verovatno svuda sem u 

Empurdi. Ovde je republikanstvo jedna od retkih pravih i živih 

tradicija. Ima prednost što je relativno nova tradicija, jer one što 

nestanu u tami vremena praktično ničemu ne služe. 

Da dodam da je takav naziv svojstven temperamentu 

mog oca. Čovek kom su svojstvene pre svega traume, falinke i 

sumnje, izrazito manično depresivan čovek, smišlja naziv koji 

oslikava pokušaj razrešenja zbrke nastale gomilanjem oprečnih 

elemenata dileme. 

– Dobar je naziv – rekoh mu jednom – ali Hegel bi izveo 

sintezu... 

– Pusti sinteze...! – reče zgroženo. – Dobro. Naziv je 

odličan. 

Posle nekoliko godina intenzivnih sedeljki, Veranda 

Masot se ugasila i u Ulici Kavaljers, gde se nalazila, napravljen 

je Klub 3x4, malo kabalistički naziv jednostavnog značenja 

kluba za samo dvanaest gostiju: otuda 3x4. Njegovi osnivači, 

mahom izvoznici zapušača u Srednju Evropu, uvek su bili skloni 

najnaivnijim formama teškog i namrštenog, nemačkog duha. 

Kad su potom odlučili da mogu da dolaze svi, barem pristalice 

doktrina kapitalizma, zdanje se zvalo Klub 3x4 i kusur. 

Moja majka je pretplaćena na „Hleb ubogih“, milosrdni 

petnaestodnevnik koji izlazi u Bilbau i podstiče ljubav premna 

Bogu i bližnjem na svaki način, uključujući i obećanje kućnih 

čuda, lakih i diskretnih. Jedno od čuda časopisa je da đaci škole 

za mentalno zaostale dobijaju prelazne ocene. 

– Meni se čini – kažem kroz smeh – da bi možda bilo 

razložnije vršiti bogougodna dela neposredno nego pretplatom 

55 / Treći Trg / Proza


na časopise koja ih postiču. 

Gleda me iskolačenih očiju, kao presečena, duboko 

iznenađena. 

U kafeu, Đuan B. Koromina kaže da je čuo jednog 

devetnaestogodišnjaka kako u trenucima strasti pita svoju 

sedamnaestogodišnju izabranicu: 

– Zamišljaš li nas, Karmeta, kao stare, stare...? 

26. juli – Ima dana kad – nekada više, nekada manje – ne trpim 

samoću. To mi se čini nemogućim. Nakon izvesne analize ovog 

saznanja, ispostavlja se: 

a) Samoća se može izdržati ako je čovek sazdan (a takvih 

je mnogo) da sve vreme oseća gadost i užas stvarnosti života 

(narcizam). Može da je izdrži i čovek sa srcem koje je doslovno 

presušilo. Tvrdo srce ne može da se dobije rođenjem. Ono se stiče. 

Zavisi od životnog iskustva. To što pesnici i romanopisci nazivaju 

narcizmom je urođeno i čini simptom očitog poremećaja. 

Stepenovanje zgađenosti stvarnošću može da raste, naravno, 

kao posledica životnog iskustva. 

b) Kada je životno iskustvo kratko, zbunjujuće i protivrečno 

– što je moj slučaj – doslovno je cepidlačenje, kako god iskustvo 

bilo bolno, glumiti sasvim iskusnog čoveka koji je sve prošao. S 

užasom opažam da me sve čini tvrđim i ravnodušnim, ali bih bio 

lakrdijaš da kažem da sam sve prošao. Možda, čak i u najgorim 

slučajevima, čovek uvek sačuva zalihu iskonske topline. Kod nas 

najviše okiva emocije vaspitanje – dakle, osećaj za stid na koji 

nas vaspitanje obavezuje. 

c) Kad čovek nema srce kao kamen, ne može da izoluje 

taštinu srca, bolnu želju da bude saslušan, obasut ugodnim 

rečima, cenjen, mažen itd. Taština srca nas vodi najapsurdnijim, 

najluđim postupcima: mešanju u tuđe živote; pridikovanju u 

ovom ili onom smislu; nasrtanju na samoću drugih. Tako da 

je taština srca možda ono što čini našu samoću nesnosnom. A 

ako sav slom naše samoće podrazumeva nasrtanje na samoću 

drugih, odatle potiču naše najveće greške. 

Ljudska samoća je sveta biološka činjenica. Čovek 

je životinja u koju se ne može prodreti, zatvorena u sebe, 

neobjašnjiva, nesposobna da se izrazi jasno i – čak! – kad plaća, 

u novcu ili naturi. Ali zbog taštine, ljubavi prema sebi, prodiremo

u svetu samoću drugih ljudi, s nadom da će nam to oni dopustiti 

tek tako. Ljubav prema sebi stvara iluziju da od drugih tek tako, 

besplatno, možemo da dobijemo nešto – kakva fantazija da će 

drugi zbog nas odustati od smisla za samoočuvanje i jedinstvene 

samoće. Prirodno da zbog tako nerazumnih težnji imamo 

zbunjujuće probleme i kipuću gorčinu. 

U nekom smislu, vrlo je loše sasvim presušiti, to vodi 

stalnom ćutanju. Poznajem osobe koje su počele život kao vrlo 

pričljive a da meni nikada nisu rekle gotovo ništa. Ideal mora da 

bude odmerena usahlost, pravična koliko da posluži da je jedini 

važan čin u životu plaćanje a da je najugodnija formula ljudskog 

života banalnost – banalan, najbanalniji razgovor. 

Banalan odnos je siguran i opušta, doprinosi da održimo 

onu tačku mentalne zbrke, nužnu za čuvanje zdravlja i običnog 

života. Banalnost može da se produži ili skrati po volji. Šta ćete 

više. 

Erik Frigola mi je često govorio da je engleska filozofija 

društvenog života banalnost. Englezima ni najmanje ne 

godi nikakva ljudska težnja za prekomernom aktivnošću, za 

indiskretnim produbljivanjem. Dubinu tolerišu samo pesnicima 

koje neće ni čitati. Intelektualci sa izvesnim pretenzijama u 

Engleskoj nemaju nikakav ugled. Tako da na banalnost tapiju ne 

bi imali aristokrati. Ona bi bila čist odraz engleskog života. 

Kako god, ako samoća ne može da se izdrži, nesporno je 

da je jeftina. Nema škrca koji ne bi bio usamljenik. Nema škrca 

koji, osim na novcu, ne bi to bio i na emocijama i rečima. 

Ima osoba koje su napadno – ponekad, slepo – obuzete 

ljubavlju prema sebi, kao što su neke druge manje-više obuzete 

osećajem za stid. 

Kad mislim na bračne parove koje znam, čini mi se 

da najbolji spoj čine oni s modelom što sadrži obe ove vrste. 

Harmonični (vrlo retki) bračni parovi, zbir su produženog 

temperamenta za samoljubljem i temperamenta koji je sveden 

osećajem za stid. Jedno je teatralno i empatično, ono gura 

– to može da bude muško koliko i žensko – a drugo zastaje sa 

tajnovitim zečjim osmehom. 

Spajanje dve slične naravi u par retko je plodotvorno. Od 

para samoljubivih nastaju dve unutrašnjosti u kojima je život 

nesnosan i dvojben. Spajanje dva temperamenta prigušena 



osećajem za stid izvesno se okončava dugovima za kuću, vodu 

i komunalije. 

U Empurdi nastaje tip čoveka koji sam sebe naziva 

emancipovanim – hoću reći, emancipovanim po konvenciji – 

koji oseća veliko zadovoljstvo prilikom da u kafeu objašnjava da 

je na životnom putu bio predmet obmana, pretnji, zloupotreba 

– laži, da kažem narodski. 

– Verujte! – kaže. – Preveli su me žedna preko vode i 

preveslali. 

Naduvenko, najnaivniji tip uobraženka, pre svega traži 

saosećanje. 

4. avgust – Pardalova beda. Ova priča, inače vrlo tačna, dirnula 

bi me uvek kad bih je čuo. 

Pardal je živeo kao riba u vodi. Imao je ženu i dva sina. 

Žena je radila u jednoj od prostih fabrika za soljenje ribe kakvih 

ima u Kalelji i uvek je mirisala po slanim inćunima. Dečaci su 

gusarili stenama, pecali apsurdnim spravama, leti su među 

borovima pekli semenke šišarki, ulazili u crne bačve što služe 

za transport ribe, goli, tamnih tela koja su se ljuštila, i u njima 

olovili u luci blesaveći se zagnjureni u sunce. 

Pardal je bio dobar ribar, umeo je da kuva i razumeo se u 

izradu pramaca. Opijao se za dva-tri velika godišnja praznika a 

kad bi ga uhvatilo, neizostavno bi premlatilo ženu. Nakon što bi 

je osuo modricama i uvredama, zadovoljno bi otišao u tavernu 

da peva „Pesmu o gladnoj godini“, koja mu je bila najmilija. Svih 

ostalih dana, Pardal je bio dobar glavešina porodice, ispravan i 

razborit čovek koji nikome nije nanasio zlo. 

Pošto je bio vrlo pričljiv i uvek imao nešto da kaže, često 

je razgovarao sa letovaocima. Jednog dana, jedan gospodin sa 

ptičjim šeširom, od onih što misle da čovek nikada nije dovoljno 

uvežban za obmanjivanje drugih, pitao je Pardala: 

– Umeš li da čitaš, Pardale? 

– Da, gospodine, na vlastitu nesreću. 

– Sad pričaš svašta... – rekao je gospodin ratoborno. 

– Svašta? – pitao je Pardal i prezrivo ga osmotrio. – Ne, 

gospodine. Odlično znam šta pričam. 

– I možeš li mi reći, kad već znaš da čitaš – nešto mekše

je rekao gospodin na letovanju – koje knjige si čitao? 

– Knjige? Nikad nisam čitao nijednu... Zar nemamo 

dovoljno problema? – rekao je Pardal tužnog i izduženog lica, 

oka punog ljudske tame, pasje tužnog. 

– Kakva si životinja, Pardale! Kakva životinja! – reče 

gospodin, opaljen stidom, s gađenjem. 

Ovaj razgovor je mnogo prepričavan i ispalo je da u mestu 

nema ni mrvice kulture. Pardalov primitivizam postao je nešto 

što su došljaci stalno prepoznavali. Toliko se pričalo da je Pardal 

životinja, da je odredba postala deo zaliha za kafanske priče. Kad 

bi neko pomenuo da je Pardal dao dobru partiju karata ili da je na 

ostrvu ulovio kirnju na parangala, znalo se da su uvodne reči: 

– Pardal, koji je životinja, itd. 

Usred najbespoštednijeg korišćenja te odredbe, u 

Pardalovom domu nesreća je počela da svija gnezdo. Kroz 

nepune dve godine žena mu je pobegla s nekim soldatom iz 

Mursije, setnim i naprasitim tipom koji je ličio na kolačić. Bio je 

vrlo uticajan i leteo je balonom. Stariji sin je umro služeći kralju 

u ležaljci na artiljerijskom brodu a mlađi je pao u komu od neke 

venerične bolesti i morali su da ga prebace u đironsku bolnicu. 

Pardal je ostao sam i vrlo potišten i činilo mu se da mu 

se sve sručilo na glavu. Nije gledao šta jede, nije se usuđivao da 

uđe u pustu kuću i spavao je na plaži, pod čamcima. Nije bio 

raspoložen ni da zapeva, ni da ode u kafanu, niti da popije vina 

u gostoljubivoj taverni. 

Ali pošto ga je bolelo srce, odlučio je. Ušao je u kuću i video 

da zidovi pucaju kao kora eukaliptusa zimi. Napravio je mali 

zavežljaj, ostavio vrata širom otvorena i potražio sveštenika. 

– Hoću da idem – rekao mu je – i došao sam da prodam 

svoje parče groblja. 

Sveštenik se zaprepastio. 

– Ali te stvari nisu na prodaju, Božji čoveče! 

– Svejedno. Hoću da se ukrcam i neću da ostavim ništa 

na zemlji. 

– Kakva si životinja, Pardale, kakva životinja – rekao 

je sveštenik mičući glavom, s izrazom lica kakav se pravi pred 

izgubljenim, nepopravljivim slučajem. 

Pardal ga je pogledao nadmeno. Sveštenik mu je dao 

nekoliko dura. Vratio se kući, uzeo zavežljaj, izašao, bacio pogled 



na verande i trg, pio s izvora, prošao selom i ušao u borik. 

Bilo je predveče, čamci su se vraćali jedreći na zapadnom 

vetru. Na vratima kuća bila je mrlja masne svetlosti. Žene su se 

gibale po kuhinjama. Iz voćnjaka se podizala plavičasta para i 

treperila je prva zvezda... 

Iz knjige Sivi Dnevnik (Alexandria Press, Beograd, 2005) 

Prevod: Igor Marojević

Merse Rodoreda (Mercè Rodoreda, 1908, Barselona–1983, 

Đirona) pisac je Dijamantskog Trga 

(La plaça del Diamant, 1962), najčuvenijeg romana 

na katalonskom jeziku, koji je preveden na 

više od 20 jezika. Pričajući u prvom licu, glavna 

junakinja romana, Kolometa, nas približava svetu 

pogođenom velikim sukobima. Garsija Markes 

smatra ovaj roman “najboljim romanom objavljenim 

u Španiji posle Građanskog rata”. Po mnogim 

kritičarima, najbolje Rodoredine knjige su došli 

kasnije, kao roman Slomljeno ogledalo (Mirall 

Trencat, 1974) ili zbirka poetske proze Putovanja i 

cveće (Viatges i flors, 1980). 


DIJAMANTSKI TRG 

V POGLAVLJE 

Uoči Cvetnice moj otac me upita kada ćemo se venčati. 

Išao je u trpezariju ispred mene, veoma izlizanih đonova sa 

spoljne strane. Rekla sam mu da još ne znamo... da kada stan 

bude gotov. 

– Je l’ ima još puno? 

Rekla sam mu da ne mogu da kažem jer to zavisi od 

vremena koje mu posvetimo. Da je na zidovima najmanje pet 

slojeva tapeta i da Kimet neće da nijedan ostane jer voli da se 

stvari urade valjano i za ceo život. 

– Pozovi ga u nedelju na ručak. 

Pozvala sam Kimeta, a on se razgoropadi. 

– Otišao sam da te zaprosim a on kao da nema veze, kao 

ja sam treći koji dolazi tim povodom, pa da vidimo hoću li biti i 

poslednji, tek da mi presedne, a sada me poziva, nije nego! Čim 

se venčamo... 

Otišli smo na blagoslov. Na ulicama je bilo dečaka s 

palmonima i devojčica s palmama i dečaka s čegrtaljkama i 

devojčica, takođe s čegrtaljkama, a neki su umesto čegrtaljke 

nosili buzdovane pa su rasterivali utvare i lupali po zidovima,


pa i po podu, a i preko bilo kakvog lima ili kofe, i svuda. Kad 

smo stigli do Žuzapetsa svi su vikali. Mateu je bio s nama, s 

devojčicom u naručju, devojčicom kao cvetuljak, a on ju je nosio 

kao da je stvarno ubrao cvet. Bila je veoma plava, s uvojcima, i 

imala je plave oči kao Mateu, ali je to bila devojčica koja se nije 

smejala. Nosila je palmu koju je u stvari Mateu više pridržavao, 

a list prepun kandiranih trešanja. Drugi otac nosio je dečaka u 

naručju i držao je mali palmon sa svilenom vrpcom plave boje 

i jednom zvezdom od brilijanata, i dva oca što su ih ljudi gurali, 

i ne primećujući, primakoše se jedan drugom dok dečko nije 

počeo da otkida trešnje s palme Mateuove devojčice, pa kad smo 

to primetili, palma je sa jedne strane već bila očerupana. 

Otišli smo na ručak kod Kimetove majke: na stolu je bilo 

puno grančica šimšira povezanih crvenim mašnicama. I male 

palme vezane svetloplavom mašnom. Reče da svake godine to 

tako namešta zbog poznanika. Meni je poklonila jedan stručak s 

crvenom mašnom jer sam joj kazala da sam blagoslovila palmu. 

A iz bašte je ušla jedna gospođa iz susedstva koju je Kimetova 

majka primila kod sebe jer se posvađala s mužem. 

U vreme ručka, kad smo već počeli da jedemo, Kimet 

zatraži so. Kimetova majka podiže glavu kao da ju je neko ubo i 

reče da ona uvek stavlja koliko treba soli u svako jelo. A Kimet 

na to reče, e pa danas ti je bljutavo ispalo. Gospođa susetka 

kaza da po noj nije ni premnogo ni premalo soljeno; da je tačno 

kako treba. A Kimet reče da je bljutavo da bljutavije ne može 

biti. Majka ustade sva ukočena i ode do kuhinje i vrati se noseći 

slanik u obliku zeca a so mu je izlazila iz ušiju. Ostavi slanik na 

sto i veoma resko kaza, evo je so. A Kimet, umesto da posoli jelo, 

stade da govori da smo svi pravljeni od soli otkad se ona gospođa 

koja nije poverovala svome mužu okrenu da pogleda, iako su 

joj lepo rekli da ide pravo i da se ne osvrće. Kimetova majka 

mu kaza da ućuti i da jede a on upita gospođu susetku da li je u 

pravu, ili možda nije, kada tvrdi da ona gospođa nije smela da 

se okrene a gospođa susetka, sve dok je žvakala i gutala hranu 

veoma uglađeno, reče da se ona u to ne razume. 

A Kimet onda reče do đavola ne razume, i pošto je rekao 

đavola, ućuta, i obraćajući se svojoj majci i drmajući slanik u 

obliku zeca, reče joj, vidite, je l’ vidite? Ni zrno soli. Provela je 

čitavo prepodne praveći mašnice, a ni zrno soli. Ustala sam u

odbranu Kimetove majke pa sam kazala da je posolila jelo. A 

gospođa susetka reče da je njoj veoma teško da jede presoljena jela 

a Kimet reče da mu je sada jasno, da je njegova majka spremila 

nesoljnu hranu, ali da je jedno kuvati po ukusu neke gospođe 

susetke, a drugo ubeđivati rođenog sina da je stavila so u jelo. Pa 

stade da besomučno sipa so u tanjir, a majka se krstila, a Kimet, 

kada mu je jelo bilo sasvim slano, ostavi slanik na sto pa nastavi 

da priča o soli. I ceo svet zna da đavo... A njegova majka reče da 

nas više ne zamajava, ali on nastavi kao da nije čuo, da je đavo 

napravio šećeraše, koji su od šećera, da ih je napravio u inat, tek 

da zamajava. Svi smo mi slani: znoj, suze... i reče mi, poliži dlan, 

videćeš kakav je ukus. Pa opet o đavolu, a gospođa susetka mu 

kaza da nije možda malo dete pa da veruje u đavola. A Kimet reče 

da đavo, ponovo, a majka reče ćuti. A Kimet još nije bio počeo 

da jede, a svi smo već bili pri kraju, a onda on kaza da je đavo 

Božja senka i da je takođe svuda, među biljkama, na planinama, 

napolju, na ulicama, i unutra, po kućama, iznad i ispod zemlje, i 

da je prerušen u bumbara, sav crn, s plavičastim i crvenkastim 

odsjajima, i kada je samo bumbar, hoće sit da se najede smeća 

i crkotina, napola istrulelih kad ih bacaju na đubrište. I odloži 

tanjir, i reče da mu se ne jede i da će pojesti samo dezert. 

Sledeće nedelje došao je na ručak kod nas i poklonio 

tompus mom ocu. Ja sam donela cigansku ruku od šama. Tokom 

celog ručka Kimet je samo govorio o drvetu i o otpornosti 

pojedinih vrsta. Dok smo pili kafu, Kimet me upita da li više 

volim da pođem odmah ili da pođem kasnije, a ja sam mu rekla 

da mi je svejedno. Ali gospođa moga oca reče da je bolje da se 

omladina provede, pa smo u tri već bili na ulici pod suncem koje 

je sve preplavljivalo. Otišli smo u stan da stružemo tapete. Tamo 

smo zatekli Sinteta koji beše doneo dve rolne pa ih je gledao 

sa Mateuom i reče da poznaje tapetara koji bi nam besplatno 

lepio tapete ako mu Kimet pokloni noge za sto čije su noge bile 

strašno crvotočne, a jedna je bila i pomalo rasklimatana jer su 

ga njegova deca, kad ostaju sama kod kuće, namerno cimala da 

bi ga rasklimali. I složiše se. 

A kada nam je trpezarija bila oblepljena tapetama, s 

desne strane nam se pojavi jedna mrlja. Pozvali su momka koji 

beše zalepio tapete a on reče da nije on kriv, da se mrlja svakako 

kasnije pojavila. Da je to do zida na kojem biće da je nešto iznutra 



puklo. I Kimet reče da je verovatno mrlja već postojala od ranije, 

ali da je njegova dužnost bila da upozori na vlagu. Mateu kaza 

da bi bolje bilo da odemo do suseda jer im je možda perionica s 

te strane, i da ako im je probijemo, nema nam spasa. Njih trojica 

su otišla do suseda i ovi ih neljubazno dočekaše, jer da ako 

imamo neku mrlju, oni nemaju nikakvu, pa su dali adresu svog 

vlasnika. Vlasnik reče da će već poslati nekoga da pogleda mrlju, 

ali niko ne dođe, i najzad on dođe lično, pogleda mrlju i reče da 

je to kvar koji moramo da platimo mi ili naš vlasnik jer je kvar 

nastao usled našeg lupkanja. Kimet reče da mi nismo lupkali. 

Vlasnik reče da mora da je nastala kada smo pravili kuhinju i da 

on nema veze s tim. Kimet se rasrdi. Mateu reče da ako treba to 

opraviti, najbolje bi bilo da platimo po pola. Ali susedni vlasnik 

ni da čuje, idite vi kod svog vlasnika, ponavljao je. 

– Ako mrlja dolazi sa vaše strane. Zašto da odemo do 

našeg vlasnika? A susedni vlasnik je govorio da ako mrlja dolazi 

sa njegove strane, on može da dokaže da na njegovoj strani 

nema ništa što bi izazvalo bilo kakvu mrlju. Vlasnik ode i svi su 

gunđali. Toliko drž-ne daj, toliko priče i toliko ljutnje, a sve bez 

potrebe, jer stvar rešena tako što je ispred postavljen kredenac. 

Svake nedelje smo odlazili u Monumental na vermut i 

hobotnice. Jednog dana nam priđe čovek u žutoj košulji da nam 

proda razglednice jedne umetnice koja je pre mnogo godina 

bila kraljica Pariza. Reče da je njen zastupnik, da ta umetnica, 

koju su voleli i kneževi i kraljevi, sada živi sama, prinuđena da 

prodaje svoje stvari i svoje uspomene. Kimet ga otera. Kada smo 

izašli, reče mi da mogu da odem kući jer on ima sastanak sa 

gospodinom koji hoće da naruči restauraciju tri spavaće sobe. 

Napravila sam nekoliko krugova po Glavnoj ulici razgledajući 

izloge. I izlog s lutkama u prodavnici mušema. Nekoliko budala 

je počelo da mi dobacuje tek da me iznervira a jedan, veoma 

prepreden, priđe bliže nego ostali i reče, baš je dobra. Kao da sam 

nekakva supa. Ništa od toga mi se nije dopalo. Doduše, moj otac 

je stalno ponavljao da sam ja od rođenja prepuna prohteva... ali 

ono što se meni dešavalo pre je bilo zbog toga što nisam tačno 

znala šta ću ja na svetu. 

Iz knjige Dijamantski Trg (Narodna Knjiga, Beograd, 1998) 

Prevod: Silvija Monros-Stojaković

Foto: Zaldi Ero 

Žezus Monkada (Jesús Moncada, 

1941, Mekinensa– 2005, Barselona) 

pisac i prevodilac. U svojim delima 

stvara svet između realnosti i 

fantazije, mitsku prošlost gradića 

Makinense, sada potopljenog rekom 

Ebar. Autor je zbirki priča, Priče s leve 

strane (Històries de la mà esquerra, 

1981), Žabin kafić (El Cafè de la 

Granota, 1985) i Zadivljene glavonje 

(Calaveres atònites, 1999) i romana Srušeni grad (Camí de sirga, 1988), 

Galerija kipova (La galeria de les estàtues, 1992) i Uzdrhtalo sećanje (Estremida 

memòria, 1997). Njegova dela prevedena su na više od petnaest jezika. 

Monkada je i prevodilac više značajnih dela španske, francuske i britanske 

književnosti. 


SRUŠENI GRAD 

I POGLAVLJE 

Četvorougaoni stubovi i pregradni zidovi srušili su se s 

praskom; zaglušujuća buka u kojoj su se mešali škripa jelovih i 

nosećih greda, rušenje stepeništa, podova, tankih zidova i tipli, 

lom stakala i cigala, crepova i mozaika odjeknula je Strminom 

potkovice dok se mesto urušavalo. Odmah se oblak prašine, 

prvi od onih koji su pratili dugu agoniju što je upravo počinjala, 

uzdigao nad gradom, da bi se lagano raspršio u prozračnom 

vazduhu prolećnog jutra. 

Nekoliko godina docnije, kad je katastrofa započeta 

tog dana 1970. godine bila daleko sećanje, vreme pokrovljeno 

paučinom magle, jedna anonaimna hronika objedinila je mnoštvo 

zapanjujućih svedočanstava. Prvo od njih s hronološke tačke 

gledišta, iako ne i najpatetičnije, govorilo je o zaustavljanju sata 

na zvoniku na samo dan pred događaj, sred olujnog smrkavanja 

što je bojilo nebo u ružičastotamnocrvenu i mrtvački zlaćanu 

i prekrivalo ga crnom magluštinom; sudeći po hroničaru, ta 

šteta bila je jasna najava onoga što će se sutradan neizbežno 

dogoditi – proglašenje neumoljivog kraja starog vremena. Pod


utiskom drugog svedočanstva, teskoba je pri opisu noći u koju je 

stupila neizvesnost smrkavanja postajala grozničava: hronika je 

govorila o gustoj tišini pustih ulica, što je održavala muk meštana 

koji su se molili da ne svane. Međutim, od svih sećanja najviše 

je čudilo ono koje je govorilo o zlokobnom prasku u jedanaest 

ujutro sledećeg dana na Strmini potkovice: sudeći po hronici, 

stanovništvo je bilo obezglavljeno početkom katastrofe. 

Bez sumnje, svedočanstva su delovala impresivno. No to 

nije bilo njihovo jedino zajedničko svojstvo; postojalo je još jedno 

takvo, možda beznačajno, ali je prilično razjašnjavalo ono što se 

desilo tog zlosrećnog dana: sva su bez izuzetka, bila i apsolutno 

netačna. 

Za početak, Onorat od Ruma , jedan od dvojice mesnih 

apotekara, koji je događaje o kojima pričamo nadživeo toliko da 

je mogao dočekati objavljivanje hronike, ironično je objašnjavao 

da opštinski sat na zvoniku crkve nije stao 11. aprila 1970. 

Sprava starija od drumova i dosta oronula često nije radila, te 

nikog ne bi čudilo da se njene kazaljke ne miču; ali tog dana sat 

je otkucavao i, pošto smo već skloni preciznosti, jedino bi moglo 

da mu se zameri što je žurio sedam-osam minuta u odnosu na 

zvanično vreme. Po mišljenju apotekara, time su sasvim slabili 

nagoveštaji kakvi su pripisani časovniku, a svaka spekulacija je 

jednako moguća. 

U priču se nije uklapalo ni olujno smrkavanje. Niko 

nije sporio da bi se ono, e da je teklo prema sadržaju hronike, 

ispostavilo kao prigodna scenografija za uvod u dramu. Ali, 

nažalost, bilo je to dosadno smrkavanje, kakvo se čak nije moglo 

porediti ni sa svagdašnjim sutonima, a kamoli s onim čudesnim 

kakva apotekar nije ni pominjao; sumrak se s vetrom mrenasto 

vukao dolinom Ebra uzvodno: njegov žar mehanički je osvetlio 

gatove gde su polako trunula stara mesna plovila, zatim se 

prosuo rekom uzvodno i, kao i svake večeri, pretvorio u tamu 

prožetu modrikastim odsjajima, i tu više nema šta da se doda. 

Noć se pokazala ništavnom, gotovo kao smrkavanje: i 

jedno i drugo bilo je crno, obično. Ako bismo zanemarili uvek 

pomalo uznemirujuću tminu, nije bilo ničeg što bi noć činilo 

čudno napetom, ničeg intenzivnijeg u odnosu na onu kakva je 

Piščeva parodija: Onorat od Ruma piše se „Honorat del Rom“, s ugledanjem na 

nastavak „de“ kojim su se kitile plemićke i bogataške porodice (npr. Đauma de 

Tores) nastavak koji takođe znači „od“ (npr. Đauma od Toresovih) (prim. prev.)

u varoši već odavno redovno trpljena i ubrizgavana u njenu 

svakodnevicu. Od mirovnog sudije, bespovratno razočaranog 

u uvele čari sopstvene žene, što se sporim, snažnim i dubokim 

pokretima bavio rođakom sekretara opštine, koja se stenjući 

kao u hropcu, topila na sudijinom stolu tarući se bokovima o 

matičnu knjigu umrlih, pa do noćnog stražara, ceo komšiluk 

proveo je običnu noć. Možda je jedini izuzetak bio Paskal de 

Serafi: ispružen u bračnom krevetu, sred iscrpljujućeg brujanja 

saučešća, vario je smrt koja ga beše iznenadila posle podne, dok 

je čitao dnevni list u berbernici. Dakle, ništa neobično – gradić je 

raspolagao svetovnim ritualima kojima je ublažavano i prisustvo 

smrti – nije uzburkalo sate i dok je zora grlila Ebar i nestalnim 

odblescima palila caklinu kape, čeličnu kuglicu pendreka i 

pozlaćenu dugmad uniforme noćnog portira koji se uspinjao 

Ulicom veštica da bi legao na počinak, grad je spokojno spavao. 

Prva rumen zore verala se zidom, tom granicom Ebra 

i brodova usidrenih u ćutljivim gardovima, i lagano se lepila 

uz građu kuća, zaštićena nizbrdicom planinskog venca kojim 

je dominirao zamak. Dnevnoj svetlosti nikad nije bilo lako da 

prodre u lavirint ulica i uličica. Gotovo čitav vek stanovništvo je 

živelo između rudnika lignita i ugljeni prah ga je prekrio poput 

druge kože; zgrade, među kojima je onih belih bilo malo, ljudi, 

čak i reke, uvek izbrazdane crnim plovilima, mrkih utroba od 

uglja potonulog u brodolomima, delovali su kao da imaju tu istu 

patinu. Kao i svakog jutra, svetlost je na kraju, dok su njena prva 

crvenila bledela, potisnula mrak; u isto vreme, stara, nemoćna, 

prisna i višestruko prokleta silueta je izašla, žuta i crna, iz noći. 

Ulice je zahvatala živahna no kratkotrajna vreva. Kako 

god, suprotno dramatičnim svedočanstvima iz hronike, događaj 

u jedanaest ujutru prošao je gotovo nezapaženo. Ništa u mestu 

nije, ni za trenutak, bilo obustavljeno, srca nisu prestala da 

kucaju; ulicama i trgovima nije se poput posmrtne povorke 

širila buka, niti je odjeknula kao najava katastofe dolinom Ebra 

i obalom Segra, ćutljivim gatovima ili mrtvim rudnicima. Gradić 

tako svikao na zvuk bušilice iz rudnika gotovo da nije ni primetio 

kratkotrajan tresak. 

Krenule su nove glasine koje je anonimni hroničar 

ignorisao, pošto su bile lažne kao i prethodne. Ipak su se uplele u 

gustu paukovu mrežu kojom su mnogi žitelji nastojali da uguše 



crva što im je dubao savest. U suštini, u tome su ležali potajno 

opravdanje hronike, i činjenica da su je u većini prihvatili ljudi 

koji su svedoci ovih događaja. 

Jer, posle tolikih godina stalne priče o istoj stvari, 

izmišljanja hiljada duhova, predviđanja teskobe ( u tarotu stare 

Katarine pojavljivali su se neobični fenomeni, uzrhtalost iz 

podzemnog sveta), niko sem apotekata Onorata od Ruma, koji je 

trenutno bio bolno zakovan za ugao uličice Udica sa Strminom 

potkovice, nije primetio događaj. I mada se ništa ne bi promenilo 

sve i da je bilo drugačije, budući da je sudbina bila neumitna, 

godinama kasnije, kad je zlokobni košmar već bio prašnjavo 

sećanje, grumen pepela, neki žitelji počeli su da tkaju apokrifna 

svedočenja kako se ne bi zamerili istoriji. 

Ali u hronikama se nije nalazilo baš sve, niti je baš sve 

bilo lako odbaciti. Na primer, bilo je rizično tvrditi da je Ljorens 

de Veriju, kako se čavrljalo po kafeima i na ulici, prišao da vidi 

šta se zbilo; neki su tvrdili da je došao u mesto kako bi poslednji 

put video kuću koju je na Strmini potkovice sopstvenim rukama 

digao 1936, kada je želeo da se venča sa Karne Kaseljs, a i ona s 

njim. Većina je radije verovala da tresak, ako je i dopro do njega, 

nije uspeo da oživi nLjorensove posmtrne ostatke, nepomičnu i 

anonimnu prašinu ispod daleke zemlje pustog Teruela, gde ga 

je tridesetak godina pre toga, tokom Građanskog rata, pokosio 

fašistički mitraljez. 

Žitelji su se tvrdoglavo obmanjivali pretvarajući 12. 

april 1970. u ključni datum svoje kolektivne drame, a slično 

su grešili i osećajući se krivim što nisu prisustvovali događaju. 

Rušenje kuće na Strmini potkovice, kojom je započeto rušenje 

celog grada – birokratski usud je prstom upro u to mesto, iako 

je mogao u ma koje od onih što su već bila prazna – nije značilo 

više od početka poslednjeg čina vrlo dugo odlaganog košmara. 

Kad su mašine zategle čeličnu užad privezanu za četvorougaone 

stubove i zdanje palo ovijeno obalkom prašine, bilo je više od 

trinaest godina otkako je uništavanje grada bilo počelo. 

Iz knjige Srušeni Grad (Laguna, Beograd, 2007) 

Prevod: Igor Marojević

Marija Barbal (Maria Barbal, 1949, Tremp) je provela 

svoje detinjstvo na Pirinejima što je uticalo ne 

njenu ranu književnost. Godine 1964. preselila se 

u Barselonu. Njen književni debi Kamen iz odrona 

(Pedra de Tartera, 1985), imao je veliki uspeh kod 

čitalačke publike i preveden je na petanaestak jezika. 

Roman, u prvom licu, pripoveda priču o životu jedne 

devojke sa Pirineja koja preživljava Građanski rat i 

završava život zatočena u jednom stanu u Barseloni. 

U poslednjih nekoliko godina romani poput Ulice 

Bolivija (Carrer Bolívia, 1999), Lepog doba (Bella edat, 

2003) ili Intimne zemlje (País Íntim, 2005) ne govore više o ruralnim temama 

već ih Barbal smešta u gradsku sredinu. 


KAMEN IZ ODRONA 

POSLEDNJE POGLAVLJE 

Barselona je kuća u kojoj prozori ne izlaze na ulicu. Gledaju 

na hodnik zgrade i na lift za poslugu. 

Barselona je sva u sat. Kad nije otkucao, prerano je; kad 

je taj sat prošao, već je prekasno. U pola osam otvoriti vrata, u 

osam upaliti grejanje zimi, u deset dati ključeve ženi koja radi 

kućne poslove u trećem stanu na drugom spratu, u dvanaest razdeliti 

poštu, u devet pokupiti smeće i u deset ponovo zatvoriti... 

Barselona je daleko nebo i uplašene zvezde. Ona je vlažno 

nebo i jako siva kiša. 

Barselona je ne poznavati nikoga. Samo one iz porodice. 

I, katkad, čuti kako pričaju nekim čudnim rečima. Zaboraviti 

zvuk životinja kod kuće da biste gledali negde u podne kako prolaze 

psi na lancu. 

Barselona je mali hleb koji se pojede svakoga dana i 

mleko iz flaše, jako belo, bez kajmaka i tanušnog ukusa. 

Barselona je graja bez reči i neka gnjecava tišina puna 

konkretnih sećanja. 

I ne viđati nikoga kome bih se mogla požaliti, i gledati 

unuke koji se vraćaju iz škole noseći gomilu knjiga, i slušati neki 

aparat koji priča i peva, i neki drugi koji govori i gleda, ali nikad


ne znam da li me vide. 

I svakodnevno saznavati da ima jako malo posla koji bih 

ja mogla da radim. Ponekad plaknuti sudove posle jela. Ali neće 

biti sigurni da sam ih dobro oprala. I kada je popodne Barselona 

neka priča sa Pirineja, nema nikoga da mu je ispričam i svima 

smeta što hoću od tog popodneva u Barseloni da načinim delić 

avanture iz zaboravljene planine. 

Barselona je učiti da ćutiš sve više i više. Sve dok te neko 

nešto ne pita. 

Barselona noću je svakodnevni beg. Počinje suvonjavom 

škripom lifta i galopira po puteljcima i šumama. Zaustavlja se 

na bilo kom mestu moje zemlje slušajući zvona. Otkucaj za praznik, 

otkucaj za molitvu..., sve dok ne dođe otkucaj za mrtve ne 

mogu da zaspim, a onda su snovi dugi razgovori koje ne mogu 

da vodim budna. Mnogo puta se čak probudim sa osmejkom ili 

smehom u koji samo što ne prasnem zbog nečega što kažemo. 

Nekada je Barselona neko iz Paljaresa ko dođe kod lekara i ko 

donese malčice mirisa na kravlju balegu ili seno, iako se umio 

kako treba. Ali možda tamo, ispod noktiju ili u nekom deliću 

kose donese svakodnevni miris koji me ispunjava radošću. A zatim 

pitam za sve, za svaku kuću koja je ostala u selu i za sve šta 

mi padne na pamet. Kad je tu neko, ne ućutkuju me. Malo mi se 

rugaju zbog toga što kažem. Ali to je način da budeš važan kad 

jako dobro znaš da si se pretvorio u beskorisnu staricu. 

Barselona je za mene jako dobra. Ona je poslednji stepenik 

pre groblja. 

Prevod: Hristina Vasić

Pere Kaldes (Pere Calders, 1912-1994, Barselona) 

smatra se jednim od najboljih pisaca kratkih priča 

na katalonskom jeziku. Postao je poznat prvi put sa 

tridest godina svojim crtežima, člancima i pričama 

koje su objavljivane u novinama i časopisima. Tokom 

frankističke diktature 24 godine živeo je u 

egzilu u Meksiku. U Kataloniju se vratio 1963. Njegovo 

stvaralaštvo odlikuje se ironijom, apsurdom i 

magičnim elementima. Među njegovim najboljim 

delima ističu se: Hronike skrivene istine (Cròniques de 

la veritat oculta, 1955), Sutra u tri ujutru (Demà, a les 

tres de la matinada, 1959), Suptilna invazija i druge priče (Invasió subtil i altres 

contes, 1978) i Ovde počiva Nevares (Aquí descansa Nevares, 1980). 

73 / Treći Trg / Kratka proza 

SUTRA U TRI UJUTRU 

San me beše sustigao negde pred zoru, kada me je probudilo 

telefonsko zvono. Nervozan glas moje rođake Trinitat, 

dozvolivši rečima da se pomalo ubrzaju nastojeći da ustupe 

mesto mišljenju, dopro je do mene neprijatnom jačinom: 

– Sutra je! Sutra u tri ujutru! 

– Ali, zar nisi uradila ono što sam te savetovao kako bi 

vlasti to zabranile? 

– Nisu hteli da intervenišu, kažu da nemaju ništa napismeno 

niti po slovu zakona što im dozvoljava da nastave sa energijom 

potrebnom za jedan takav slučaj... 

– A njegov otac? 

– Ti dobro znaš Oktavijevog oca. Neću da kažem da je 

nesrećnik, ali je lakoveran i sad on veruje u projekat. „Moj sin 

će dospeti dalje nego iko“, kaže. I to mu je bilo dovoljno da se 

povuče. 

– Onda ne znam šta bismo mogli da uradimo... 

– Ja znam. Uzdam se u tebe. Oktavi te je uvek slušao. Zašto 

ne iskoristiš praznik i dođeš da provedeš jedan dan sa nama? 

Jasno je da je ovaj dijalog sređen tako da se razume, da bi 

se drugi ljudi pošteli napora koji je meni bio neophodan. Jecaji 

su slamali ritam razgovora, čak i više od uzbuđenja. 

Nisam mogao da odbijem molbu moje rođake, već smo 

bili bliski kao brat i sestra. Štaviše, Oktavi, njen muž bio je moj 

vršnjak, okolnost koja je dovela do početka jednog solidnog pri-


jateljstva, koje je naravno malo zahladnelo kada je Oktavi ušao u 

našu porodicu, ali koje se nikad u potpunosti nije prekinulo. Ne, 

Oktavi i ja smo zadržali međusobno poštovanje i uvek smo bili 

spremni da saslušamo jedan drugog. 

Bračni par je živeo u predgrađu, u kući okruženoj baštom, 

na sred brda sa koga se video grad kako se baškari nad morem. 

Jedan mali tramvaj, škrgutavac, koji je davao nostalgični i 

pomalo romantični prizvuk stvarima koje samo što nisu nestale, 

pokrivao je trasu koja je povezivala centar sa krajem u kome 

su živeli moji rođaci; napredovao je usporeno na svakom ćošku 

zaustavljajući se da primi ili otpusti pokojeg putnika, urednog, 

čistog koji je sa dostojanstvom podnosio teškoće srednje klase. 

Tokom puta nisam uspevao da izbijem iz glave Oktavijevu 

nameru. Takve strasti uvek peku, ali u njegovom slučaju 

mogao je sebi naneti dosta zla, obogaljiti se za ceo život ili nestati 

iz svega, rizikujući previše. Trinitat je imala pravo što se brine i 

što drhti nad budućnošću njihovo dvoje male dece. 

Od kraja tramvajske linije do kuće mojih rođaka trebalo 

je preći pešice nešto manje od kilometra. Bio je jasan dan, 

sunčan, sa nebom kobaltno plavim u koje su se sa preciznošću 

usecale žive boje zmajeva koje su ljubitelji održavali u letu. 

Dugački repovi papirnih traka kretali su se tamo amo smirenom 

senzualnošću, kao da su imali svest o lepoti lebdenja. „A Oktavi 

– mislio sam – provocira sudbinu!“ 

Ljudi su se njihali nad travom u stolicama za ljuljanje iz 

18. veka koje su škripale prateći staro vreme usporenim ritmom. 

Izmaglica od upaljene vatre slamala je profil jednog prozora sa 

koga se ispuštao jutarnji miris kafe i čokolade, toplog hleba koji 

je otvarao apetit pun sećanja. 

Iz daleka Trinitat mi je davala signal rukom. Čekala me 

je naslonjena na nadstrešnicu i trudila se da mi se osmehne. 

Ali su uznemirenost ili možda duge besane noći ostavile trag na 

njenom licu, koje više nije izražavalo ljubaznost. 

– I onda? 

– Sve je odlučeno. Najvažnije je da ga ne uznemiriš. I 

pretvaraj se pred decom. 

Iza kuće, u zadnjem delu bašte uzdizala se drvena konstrukcija, 

komplikovano utvrđenje od skela i užadi ispod kojih je 

svetleo metalni trup. S jedne strane izbijala je tanka linija belog 

dima. 

– Uđi, uđi, doručkovaćeš sa nama... – reče moja rođaka, 

vičući tako da je svi čuju, više nego ja.

Trpezarija je bila u uglađenom haosu, jer hrpa različitih 

stvari nije imala uporište u zapuštenosti, već u nameri da sve 

posluži konkretnom cilju, ishodu koji je davao celoj kući zbrkanu 

atmosferu prostorije za prtljag. Kao omađijan stadoh da posmatram 

jednu veoma dobru fotografiju predela oko zaliva Rozada, 

sa dva duboka kruga oko Mairana i Harpalana i bezgraničnom 

ravnicom što pružala istočnim obalama mora. Uvećana fotografija, 

zaštićena drvetom i ramom, visila je na zidu s desne 

strane, iznad stočića na kome je bio kompas sa skalom i jedan 

transporter, uz druge instrumente čija su imena malo poznata. 

Iznenadni strah učini da se moja maštanja prekinu. Zvuk 

automatske puške, najverovatnije portabl mitraljeza, naterao 

me je me da se brzo okrenem i susretnem se s Andreuom, najstarijim 

sinom bračnog para, obučenog u uniformu istraživača 

svemira. Kroz horizontalni otvor caklile su se oči sa odlučnim 

pogledom zlikovca. 

– Ne pomeraj se – kaže – zaražen si smrtonosnom 

radioaktivnošću i umrećeš svakog časa. 

Zagrlio sam ga veoma jako (šta drugo sam mogao da 

uradim?) možda čak i jače nego što je trebalo. Ušla je Trinitat sa 

poslužavnikom punim šolja koje su se pušile i izgrdila sina zbog 

toga što nišani na ljude. 

– I Oktavi? 

– Sad stiže. Završava sa pregledom regulatora nekih cisterni 

ugljenikove kiseline. 

Pomažući rođaci da postavi sto razgovarali smo kroz 

zube: „A šta ako mu damo neki lek za uspavljivanje?“ „Šta misliš 

da ga vežemo?“ „Kakav spektakl za decu!“ „A da mu uništimo 

neki od nezamenljivih aparata?“ „Ne bi mi nikada oprostio!“ 

Štaviše – pitao sam se – koji bi to bili nezamenljivi aparati? 

Uđe i Oktavi brišući ruke o platnenu krpu. Izgledao je radosno, 

ali kao da je radost bila usiljena, kao da je pred drugima 

glumio smirenost, iz potrebe da pokaže sigurnost u bitnim trenucima. 

– Zdravo. Drago mi je što si došao, – reče. – Hronika uvek 

zavisi od živih svedoka. 

Seli smo oko stola i malo kasnije Trinitat je odvela decu u 

kuhinju, jer je buka koju su pravili smetala da se postigne željena 

atmosfera za razgovor. Kad smo nas troje ostali sami, uznemireni 

samo na trenutke povremenim ulascima služavke, upitah 

Oktavija da li je sve sredio, da li je siguran da mu ništa neće zafaliti 

– neka stvar ili neki deo – kad mu budu najviše potrebni. 

75 / Treći Trg / Kratka proza


On se nasmeja. Bez želje, naravno, ali praveći se važan, s 

nekom vrstom izazivačke ljutnje: 

– Šta ima, bre, da fali? 

– Ne znam. („Toliko stvari može da krene naopako u 

ovakvom slučaju,“ mislio sam.) Moje poznavanje mehanike nije 

otišlo dalje od časovnika koji sam napravio u jeku adolescencije. 

Molim da ne igrorišemo rezultate... U jednoj fioci u kući još uvek 

čuvam zupčanike. 

– U mome pokušaju više se računa fizika od mehanike. I 

ambicija, naročito, impuls da se široko otvorenim očima vidi što 

dalje. 

– Ali ne misliš li da je to posao vlade? Ako moćne zemlje 

bezuspešno pokušavaju i pokušavaju šta tu može da uradi pojedinac? 

– Ono što ću ja uraditi sutra u tri ujutru. Ako objektivno 

sagledaš progres čovečanstva, videćeš bitan doprinos privatne 

inicajative. Istraživački duh pripada individui. Teško bi bilo zamisliti 

gomilu kako lovi lavove po neistraženim džunglama. 

– Tvoj slučaj je drugačiji. 

– Zašto? Čovek treba da stigne na Mesec na neki diskretan 

način, kao kad ide u neku posetu iz obaveze. 

Kad se u našem razgovoru pojavila reč mesec Trinitat je 

pokrila lice salvetom i suzdržavani jecaj zatresao je njena ramena. 

Bila je to žena koja pati i uznemirih se videći da je na ivici 

izdržljivosti. 

– Ali, Oktavi, bre... Mesec! Pa, kuća se ne gradi od krova! 

Zar ne misliš da je to previše? Bilo bi dobro, mislim, da se 

prvo urade neke probe. Pazi sad: rakete koje nose razglednice 

preko Atlantika (to bi neko kupio!), nove forme letećih oglasa, 

savršenije mašine za izazivanje kiše... 

Moja rođaka koja je do tada ćutala podiže tužne i vlažne 

oči oraspoložene plamenom nade. 

– Zar ne bi voleo Oktavi da probaš to sa kišom? – reče 

molećivim glasom. 

On je reagovao ljutito. I rukama je napravio pokret kako 

bi se izbegle nebitne teme. Jer kad neko ima iluziju da ide na 

Mesec sve ostalo mora da mu se čini malo i prolazno. 

– Pa, onda uradi to pažljivije – nastavio sam. – Povedi se 

za primerima drugih i pošalji životinje. Ko zna možda izabereš 

papagaja koji će moći da sroči dobar usmeni izveštaj. Vidi, to je 

ideja koja nikome nije pala na pamet jer uvek rade s majmunima 

i psima. I ti bi mogao da budeš prvi.

Oktavi objavi brutalno (i očigledno nepravedno) da on ne 

pada na gluposti. Ili se trudimo da ostvarimo epski i neophodan 

let ili prekida odmah bilo kakav razgovor. 

Upalio je cigaretu da se smiri i onda mi je rekao da 

izađemo u baštu. Raketa je bila postavljena na sred tornja za 

lansiranje i sunce ju je punilo odbljescima. Dva radnika su tada 

priključivali neko crevo na osnovu svemirskog broda i Oktavijev 

otac kao da im je pomagao, proveravajući drugi deo creva. 

S naše leve strane bio je red cilindričnih cisterni koje su pravile 

zid od čelika. 

– Sve to mora da je koštalo mnogo, Oktavi... 

– Prodao sam povrtnjak koji sam nasledio od strica Matijasa, 

sećaš se? 

„Sećam se povrtnjaka – mislio sam – i Trinitatinog miraza 

i hipoteke na kuću i svega onog što si budzašto prodao da 

zaroniš u tvoju opsesiju.“ Razmišljao sam bez mogućnosti da to 

kažem zbog tužne i stalne potrebe da se sve radi pažljivo. Ali trebalo 

je bar nešto reći: 

– A šta ako promašiš, Oktavi? Recimo da uspeš da poletiš 

i da podneseš inicijalni trzaj i da velike visine ne utiču na tvoje 

zdravlje. Onda se postavlja pitanje da li ćeš naciljati odredište. Ti 

(da se ne lažemo) nikad nisi ciljao najbolje... 

– Sve je unapred sračunato. Kad ugasim prekidač krenuće 

sagorevanje, raketa će poleteti prateći zadatu putanju. 

– Dobro, neka bude tako. Zamisli da ti je uspelo i da si se 

spustio na Mesec. Ali pao si u jedan od onih mračnih kratera 

dubokih više od 5000 metara sa zidovima skoro vertikalnim. 

Kakva situacija kad se budeš povratio od šoka! 

Oktavi me je iznenadio radikalnom promenom stava. 

Skoro da mi je položio glavu na rame i slomljenog glasa, nesigurno 

rekao: 

– Šta misliš da se ne brinem zbog toga? Više od dve nedelje 

mogu da zaspim samo uz pomoć lekova... 

– Pa onda, Oktavi, pa onda? 

– To mora da se uradi. Sad je trenutak da se ide na Mesec 

i u hiljadama bašta i vrtova kao što je ovaj napredni usamljenici 

prave svoje mašine... 

– Zašto ne ostavite to neoženjenima? 

– Oni su malo nesavesni. Ne želim da ih vređam, ali istina 

je da su malo izgubljeni, njihovi mozgovi zaokupljeni su 

svetovnim mislima i u periodima parenja na njih se ne može 

računati. 



Nad jednim drvetom neka ptica počela je da peva. Njena 

pesma nije bila prikladna za taj trenutak i meni se činilo da 

nema smisla. Vetrić je pomerao travu, savijajući dim, pomičući 

kosu na lice, činio je da oblaci hodaju polako. U daljini žuti brod 

je uplovio u luku i jedan stražar je podizao zastave. 

Ja sam opet morao da napadam. 

– I kakav smisao to sve ima, Oktavi? Čemu treba da nam 

služi Mesec? 

– To je problem vlade koji nema ništa s nama. Uskoro će 

500 godina od kako je Kolumbo otkrio Ameriku i čak ni sada ne 

znamo tačno čemu nam služi. Ali vidićeš kako će se to na kraju 

iskoristiti... 

Oktavi je pričao o istraživačima svemira sa mnogo strasti 

i gledao je u nebo sa zvezdanom tajanstvenošću. Bio je u prednosti. 

Disketno ga upitah da li je siguran u vezi svega. Da li je 

pokazao planove ekspertima, da li je dobro zavrnuo sve šrafove... 

Odgovorio mi je da se pretplatio na neki specijalizovan časopis 

gde tehničari iz celog sveta daju dragocene savete. 

– Najvažnije je, Oktavi, da poneseš i malo konjaka... 

On je klimao glavom superiorno, kao da neće da 

objašnjava detetu. 

Trinitat je povremeno provirivala kroz kuhinjski prozor i 

posmatrala nas tužnim pogledom. Kad sam to video steglo mi se 

srce i to me je pokrenulo na nove preporuke: 

– Da li si imao u vidu ekstremne temperature, apsolutnu 

nulu? Bolje se utopli, ne štedi na vunenom vešu i nemoj da se 

plašiš da ćeš ispasti smešan ako te vide tako zaogrnutog. 

– Apsolutna nula me nikad nije zabrinjavala. Bilo bi teško 

naći jednog astronauta koji napušta posao u strahu od prehlade. 

U našoj profesiji brige odmah dobijaju homersku veličinu. 

Izgovorivši ove poslednje reči Oktavi poče da se šeta oko 

baze rakete, i ja sa njim. Hodajući, objašnjavao mi je detalje koji 

behu za svaku pohvalu, iako ja ništa nisam razumeo. 

Da se ne lažemo: mašina je bila dobro urađena, i najmanji 

delovi behu veoma fini čak i na onim mestima koja su po 

prirodi stvari ružna zbog zavarenih šavova. Oktavi je uvek bio 

spretan i sećam se da je kao dete pravio jedrenjake. 

Primetih rizik od toga da me ova fascinacija ne povuče. 

Pažljivo sam koristio svako prazno mesto u našem razgovoru da 

se suprotstavim: 

– Da li si sredio papire, da li ti trebaju tablice, da li imaš

dozvolu da voziš raketu? 

Odgovorio je da se nalazimo na počecima umetnosti i da 

u stvari postoji veća službena zabrinutost zbog kontrole granice 

nego zbog puta na Mesec. 

– Kad bi ljudi znali da im brzo vertikalno letenje može 

olakšati carine i poreze, već bismo imali otvoreno planetarno 

tržište. 

Provedoh jutro praveći poučne, zabavne komenatre i unapred 

smišljene akcije u cilju misije za koju sam bio odgovo-ran. 

Kad dođe vreme ručku stadosmo jesti u tišini. Potom Oktavijev 

otac poče priču o nekom igraču domina koji ga je uvek uznemiravao 

raspitujući se o opsesiji njegovog sina. „Sada ću mu pokazati 

– reče on. – Kako je Oktavi?, želeće da zna dok smišlja način kako 

da me pobedi. Ima nekoliko dana da ništa ne znam, odgovoriću, 

Na Mesecu je, i rekao nam je da se ništa ne brinemo.“ 

Popodne je Oktavi pripremio fasciklu sa mapama 

svemira, podesio je odbrojavanje na nulu preciznim aparatima 

i posle je ponovo isprobao svemirsko odelo, sa providnom 

plastičnom kacigom i komplikovanim sistemom savitljivih cevi. 

Tako obučen skoro da nije mogao da se pomeri; želeo je da sedne 

i pao je zajedno sa stolicom. Dok smo ga dizali nisam mogao da 

se suzdržim da mu ne kažem: 

– Vidiš koliko si se opteretio, Oktavi... 

Gledao me je sa mešavinom tuge i besa, ali je reagovao 

je brzo i nastavio svoj rad na ponovnom pregledanju pribora. 

Razumeli smo da je važno da ne zaboravi ništa na Zemlji (koje 

značenje imala je reč zemlja u ovom slučaju!) i probali smo da 

mu pomognemo, možda bez efikasnosti koja je bila potrebna. 

Stariji sin je gurnuo desnu ruku u neki elektronski točak i trebalo 

nam je dosta vremena da ga oslobodimo. 

Ja sam patio zbog Trinitat, koja je radila ćuteći, a da 

nije davala svoje mišljenje ni rukama ni pogledom. Izgledala je 

kao da je pod velikim duhovnim pritiskom i svaki put kad bi se 

sudarila sa fotografijom Meseca, vene bi počele da joj pulsiraju. 

Prošli su sati u nervozi koju smo probali da sakrijemo 

pričajuči o stvarima koje nemaju veze sa raketom, ali smo za 

nju bili vezani nevidljivim sponama nezadovoljstva. Sunce je tog 

dana zalazilo čudesno, možda previše narandžasto za moj ukus, 

ali ipak savršeno i potpuno. Iz bašte smo se divili toj zvezdi koja 

uranja u more kao paun, spor, savršen sa genijalnim detaljima 

koji su nas terali da zaboravimo neumitnu pretencioznost ove 

vrste spektakla. 



– Hladno je – rekla je moja rođaka. – Da uđemo. 

Oktavi je večerao bez apetita, jer ga je porodica na to naterala. 

Njegov otac, koji je od stare škole, nije prestajao da govori 

da se praznog stomaka ne može ići nigde i stalno mu je poturao 

tanjire i korpe s hlebom terajući ga da uzme. 

Dogovorili smo se, ne sećam se iz kog razloga, da ne vredi 

da idemo u krevet. Putnik je popio jednu tabletu benzedrin-sulfata 

i nastavio je da sređuje pakete i kutije, smeštajući sve unutar 

projektila. 

Meni se mnogo spavalo i povremeno mi je padala glava. 

Sedeći u fotelji upadao sam u kratke sne, žurno i bez obraćanja 

dovoljno pažnje. S vremena na vreme sam se budio i pomagao 

da zatvorim poneki kofer ili da vezujem čvorove, pričajući nešto 

u želji da opravdam moje prisustvo. Na primer: 

– Zašto nisi zvao nekog da ide ide sa tobom? 

– Da li bi ti došao? 

– Iskreno, ne. U ovo doba godine imam mnogo posla u 

kancelariji. I pored toga, idem svuda sa Ester. Znaš kako smo 

zaljubljeni... 

– Povedi i nju! – promrmljao je, napuštajući mene i naš 

razgovor i vrativši se svojim pripremama. Kapci su mi padali, 

umor me je savladao i tražio sam stolicu i neki deo stola na koji 

bi mogao da spustim glavu. 

U petnaest do tri ujutru probudila me je buka puna i 

teška koja se sručila na pod. Svi su stajali i moja rođaka je glasno 

plakala. Oktavi je već bio potpuno obučen u svoje odelo; unutar 

kacige videli smo ga lepo očešljanog, sa vrlo pažljivo nameštenim 

razdeljkom. „ Kako čudno da se čovek češlja pred odlazak na Mesec!“ 

– rekao sam sebi. Ali sumnjičav sam po prirodi i odmah 

potom pomislih: „Kako bi bilo čudno da ide raščupan!“ 

Izašli smo napolje. Baza rakete je svetlela ljubičastim 

sjajem i činilo mi se da je zemlja podrhtavala. Bila je jasna noć, 

puna zvezda, i niko od nas nije smeo da gleda u nebo. Naše senke 

su se projektovale kao duhovi. Slučajno sam nagazio jednog 

cvrčka, koji je napravio neprijatan zvuk, optužujući, zbog koga 

žalim svaki put kad ga se setim. Ali istina je da ga nisam video i, 

s druge strane, svi ostali cvrčci iz bašte i okoline (sigurno i svi u 

zemlji) nastaviše da tvrdoglavo pevaju ne obazirući se ni na šta. 

Oktavi se pozdravljao sa Trinitat sa poslednjim preporukama 

koje su se odnosile na decu; posle je snažno zagrlio svog oca i 

meni je jako stegao ruku. Rekao nam je da se udaljimo od tornja 

za lansiranje i popeo se malim čeličnim stepenicama dok nije

stigao do vratašca s jedne strane rakete. Odatle se okrenuo da 

nam mahne i zatvorio ih je metalnim i mehaničkim udracem. 

Zaglušila nas je buka eksplozije i zaslepeli su nas dim i prašina 

koje je napravila raketa po lansiranju. Kokoške (koje se zbog 

manje stvari uzbude) su se glupo uznemirile, imajući u vidu koliko 

malo je sve to na njih imalo uticaj. 

Bio sam svestan da proživljavam nezaboravno iskustvo. 

Ne mislim da ima mnogo ljudi, kod nas, koji su videli kako njihov 

rođak odlazi u svemir uz fijuk i sa jednim svetlašcem ispod. 

Tokom nekoliko dana listao sam novine nadajući se da ću 

naći vest o Oktavijevom sletanju na neku plažu ili neko izorano 

polje, ko zna možda uzrokujući šumski požar ili praveći veliku 

štetu tuđem vlasništvu. Nije bilo tako: nikad se više nije saznalo 

ništa i Trinitat još uvek razmišlja da li da obuče u crninu ili da 

traži penziju za zaslužne građane. Ali od koga će tražiti penziju? 

To je pitanje. 

U trenucima ushićenja, daleko od loših misli, mislio sam 

da je Oktavi uspeo. U tom slučaju drugi koji će stići na Mesec 

naći će ga kako gordo stoji ispred svog šatora držeći našu zastavu. 

I to je istorija, a vi kako god hoćete. 




Kim Monzo (Quim Monzó, 1952, 

Barselona) je trenutno najuticajniji 

i najpriznatiji katalonski pisac 

kako od strane kritike tako i 

od strane publike. Njegova prozna 

dela dostigla su svoj vrhunac 

u žanru kratke priče. Razlog svih 

stvari (El perquè de tot plegat, 

1993), jedna od najčitanijih knjiga 

katalonske književnosti svih 

vremena definitivno je učvrstila 

njegovu poziciju kao pisca. Ova zbirka kratkih priča govori o strastima i odnosima 

među polovima. Godine 1999. izlazi Osamdeset osam priča (Vuitanta-vuit 

contes), zbirka u koju su ušle sve njegove do tada objavljene priče. Posle toga objavljuje 

Svet najbolji od svih (El millor dels móns) prevedenu na srpski (Laguna, 

Beograd, 2008) i Hiljadu kretena (Mil Cretins). Njegove knjige prevedene su na 

više od 20 jezika. 

ZAŠTO SE KAZALJKE NA SATU OKREĆU U SMERU 

KAZALJKI NA SATU? 

Plavi čovek sedi u kafiću, vrteći kašičicu po šolji biljnog 

čaja. Približava mu se ljubičasti čovek, uznemirenog izgleda. 

– Moram da razgovaram sa vama. Mogu li da sednem? 

– Sedite. 

– Ne znam odakle da počnem. 

– Od početka. 

– Prošlog meseca sam zaveo vašu ženu. 

– Moju ženu? 

– Da. 

Plavi čovek odgovara posle četiri sekunde. 

– Zašto ste došli to da mi kažete? 

– Zato što od tada ne živim. 

– Zašto? Zato što je toliko volite da hoćete da živite s 

njom? Ona vas ne voli i to vas uznemirava? 

– Ne. 

– Da se možda niste pokajali? 

– Ne. Stvar je u tome što mi ne dâ da živim. Zove me 

danonoćno. I ako ne odgovorim, dolazi mi na kuću. I ako nisam 

tamo, traži me svuda. Dolazi da me vidi na posao, kaže da ne

može da živi bez mene. 

– I? 

– Izgubio sam spokoj. Otkad sam je upoznao ne mogu da 

je skinem sa vrata. Vi niste ništa primetili? 

– Kada ste je upoznali? 

– Pre mesec i po. Vi ste bili u Rimu. 

Zaista, plavi čovek je bio u Rimu pre mesec i po. 

– Kako vi to znate, da sam ja bio u Rimu? 

– Ne verujete mi? Ona mi je to rekla, kada sam je upoznao. 

Upoznao sam je na kursu iz informatike. 

Zaista, žena je išla na kurs iz informatike dok je plavi 

čovek bio u Rimu. 

– Šta hoćete, onda? – reče plavi. 

– Da mi pomognete da se izvučem. Nije da mi se ne sviđa 

vaša žena. Neverovatna je, inteligentna, senzualna. Šta da vam 

kažem? Ali... 

– Veoma je naporna. 

– Je li da jeste? – reče ljubičasti čovek, srećan, videvši da 

ga plavi čovek razume. 

– Hoćete da je skinete sa vrata. 

– Da, iskreno. 

– Ne ostavlja vas samog ni trenutak, je li? Ako vas vidi 

potpuno samog, dok pušite, dok ste na terasi, dok čitate novine i 

razmišljate, dok gledate omiljenu emisiju na televiziji, dok radite 

bilo šta, odmah skoči na vas i počinje da vas saleće. 

– Štaviše, ako nisi skroz zaokupljen njom, misli da smeta 

i počinje da se ponaša onako kako se ponaša. Stoga, iako znam 

da nemam prava, želim da vas zamolim za uslugu: pričajte s 

njom, napravite joj ljubomornu scenu, zapretite joj. Bilo šta. Bilo 

šta, samo da se više nikada ne vidimo. 

– Stvarno hoćete da je skinete sa vrata? 

– Da, molim vas. 

– Ništa lakše. Učinite kao ja. Prestanite da je izbegavate, 

ne skrivajte se, budite ljubazni, nežni, saosećajni. Zovite je, recite 

joj da je volite kao što nikada niste voleli. Obećajte joj da ćete 

joj posvetiti ceo život. Oženite je. 


Iz knjige Razlog svih stvari (El perquè de tot plegat, 1993) 

Prevod: Danilo Drašković


SNAGA VOLJE 

Tvrdoglavi čovek zna da je stvar u tome da se ima (i 

zadrži, koliko je to potrebno) čvrsta volja ka postizanju nečega. 

Bez ikakvih priča, niti bilo kakvih zagonetki. Klekne na kolena, 

spušta torzo dok mu lice ne bude na pedalj od kamena (pomalo 

izduženog, okruglastog, sivog) i jasno izgovara: 

– Ta. 

Neko vreme neprekidno gleda kamen, buljeći u svaku 

nepravilnost, pokušavajući da ga potpuno shvati, da ostvari apsolutnu 

komunikaciju, dok se kamen ne pretvori u produžetak 

njega samog, na samo pedalj udaljenosti. Podne je; povetarac 

ublažava sjaj sunca. Ponovo smireno progovara : 

– Ta. 

Izabrao je „ta“ jer je čuo da je to prvo što kažu deca, vrisak 

kojim iznenade roditelje, slog koji je najlakši za pokretanje 

govora. 

– Ta. 

Kamen i dalje ćuti. Tvrdoglavi čovek se smeši. Ne posustaje 

lako pred nedaćama. Odlučio je da nauči kamen da govori, 

znajući da to neće biti lak posao. Zna da su, tokom vekova, 

ljudi potcenjivali verbalne sposobnosti minerala i da zbog toga, 

možda po prvi put u mnogo godina, trezan čovek ima pred sobom 

kamen, pokušavajući da ga nauči da govori. Ako tome dodamo 

nemarnost tradicionalnog učenja, veoma je jasna težina 

poduhvata. 

– Ta – uporan je tvrdoglavi čovek. 

Kamen ćuti. Čovek nakratko zabacuje glavu unazad, kako bi je, 

odmah potom, pomerio unapred, na svega deset centimentara 

od kamena. 

– Ta-ta-ta-ta-ta-ta. Ta! 

Nema odgovora. Čovek se ponovo smeši, češka se po bradi, 

uspravlja torzo, diže se, vadi paklu cigara iz džepa, iz pakle 

vadi cigaru i pali je. Puši posmatrajući kamen. Kako da ostvari 

kontakt s njim? Kako da mu se obrati? Prstima odbacuje cigaru 

prema jednom drvetu, i (poput borca nad protivnikom), natkrivljuje 

se nad kamen, uzvukujući: 

– TAAA!!!

Prividna nezainteresovanost minerala u njemu budi 

nežnost. Miluje ga jagodicama prstiju. Sada mu govori 

zavodničkim glasom: 

– Kamenu. Zdravo, kamenu. Kamenu? Ka-me-nu. K-a-m 

e-n-u. Kamenu... 

Miluje ga bez prekida. Sporost milovanja zamenjuje brzinom. 

Sada ga miluje nežno, a potom mahnito. 

– Hajde, reci: ta. 

Kamen ništa ne govori. Tvrdoglavi čovek ga ljubi. 

– Znam da možeš, ne znam da li možeš da me čuješ, ali 

znam da možeš da me razumeš. Razumeš li me? Kapiraš? Znam 

da možeš to da kažeš. Znam da možeš da kažeš „ta“. Znam da 

možeš da govoriš, makar malčice. Takođe znam da ti je to teško, 

zato što ti možda niko nikad ništa nije rekao niti ti je tražio da 

govoriš i to je teško u početku, ako nisi naviknut. Svestan sam 

ja svega toga. Zbog toga imam razumevanja; ne tražim ti ništa 

što ne bi mogao da uradiš sa malo napora. Sada ću ponovo da ti 

ponovim. A ti, odmah zatim, ponavljaj za mnom. Dobro? Hajde, 

’ajmo. Nije lako, ali nije ni nemoguće. Hajde, reci: ta. Ta. Ta. 

Stavlja uho na površinu kamena, kako bi proverio da li će 

se napori iskazati makar u vidu šapata. Ali ne: tišina. Najapsolutnija 

tišina. Tvrdoglavi čovek uzdiše i pokušava ponovo. Nudi 

kamenu nove argumente, objašnjava mu zašto mu je toliko teško 

da progovori i kako to da prevaziđe. Kada je pala noć, hvata ga 

rukama i skida zalepljenu zemlju sa donjeg dela. Nosi kamen 

kući. Stavlja ga na trpezarijski sto tako da se oseća što udobnije. 

Ostavlja ga da se odmori celu noć. Sledećeg jutra mu poželi dobar 

dan, pere ga pažljivo, pod mlazom vode iz česme, mlakom 

vodom: ni previše toplom ni previše hladnom. Posle ga nosi na 

balkon. Sa balkona se vidi cela dolina, razbacani letnjikovci, deo 

jezera i, u daljini, svetla sa autoputa. Stavlja kamen na sto i seda 

na stolicu. 

– Hajde, reci: ta. 

Tri dana kasnije, tvrdoglavi čovek se pretvara da je ljut: 

– Dobro. Ako nećeš, nemoj da govoriš. Misliš da nisam 

svestan tvog ćutljivog nipodaštavanja? Ništa ne treba da kažeš 

da bi prezir bio očigledan. Samo ću ti jedno reći: meni se niko ne 

ruga. 

Tvrdoglavi čovek hvata kamen desnom rukom, steže ga 



(tolikom jačinom da mu se lice zacrveni) i na kraju ga snažno 

baca. Kamen na nebu opisuje luk: iznad doline, letnjikovaca i 

bazena, iznad čoveka koji gura kosilicu, iznad radova na putu, 

iznad poprilično praznog autoputa, iznad zone industrijskog 

razvoja, iznad fudbalskog stadiona gde ekipa obučena u zelene 

majice i bele šorceve igra nerešeno sa drugom, žutih majica 

i plavih šorceva, iznad zgrada provincijskog grada; sve dok ne 

padne nasred jednog trga, pred noge nekih nemačkih turista koji 

sa toliko pažnje fotografišu katedralu da ni ne primećuju pad kamena, 

koji udarivši od kaldrmu i, slomivši se, ispušta oštar zvuk, 

prilično sličan „ta“. 

Iz knjige Razlog svih stvari (El perquè de tot plegat, 1993) 

Prevod: Danilo Drašković

Empar Moline (Empar Moliner, 1966, Santa Eulalia 

de Ronsana) je pisac za pozorište i kabare, ali zarađuje 

za život pišući za novine. Trenutno piše kolumnu za 

novine Avui iz Barselone. U svojoj kratkoj prozi parodira 

konvencije i moralna pretvaranja urbanog života 

i moderne buržoazije. Njene priče odlikuju se najboljim 

sredstvima dobre komedije; brzim ritmom, kratkim 

i nervoznim dijalozima, sa sarkazmom suprotnim 

mlakom sentimentalizmu. Njena najpoznatija knjiga 

do sada je Volim te kad popijem (T’estimo si he begut, 

2004), iz nje vam prenosimo priču koja sledi. 


NAUČITE DA DEGUSTIRATE VINA 

– Izvolite – kaže gospođa Salmeron. I pruža bocu vina od 

nekih devet evra gospođi Bioska. – Stavite ga na hladno mesto. 

Gospođa Bioska zagleda etiketu i polupoderanu cenu: 

– Uh! Ne znam zbog čega, ali mislila sam da ćete doneti 

neko od onih vina sa kursa. 

Porodice Salmeron i Bioska su se upoznale na jednom 

kursu degustacije vina. Od prvog dana gospođa Salmeron je 

pokušavala da sedne pored gospođe Bioska, i gospođa Bioska ih 

je, na kraju, pozvala na večeru. Salmeronovi su došli veoma doterani. 

Bračni par Bioska ih je, nasuprot, dočekao u kućnoj garderobi: 

ona nosi belu trenerku, a on iscepane farmerke i majicu 

sa crtežom crne ovce među belim ovcama. 

– Marija! – viče gospodin Bioska. Otvaraju se jedna 

vratanca manja od ostalih i pojavljuje se kućna pomoćnica. 

Salmeronovi joj daju torbu i jakne. 

– Uđite – poziva ih gospođa Bioska. 

Prate je iznenađeni. Naravno da su zamišljali da je porodica 

Bioska bogata, ali ne i da imaju kućnu pomoćnicu, niti 

tako luksuzan stan. Taj čovek je, naime, uvek neobrijan i koristi 

veliki mobilni telefon, koji je izašao iz mode. Svuda naokolo su 

starinske škrinje na kojima se nalaze vazne. Pored njih su podne 

lampe, a iza su sofe i fotelje bele boje. 

Jedna beba obučena u pidžamu igra se na tepihu u trpezariji.


– Alvare, šta radiš ti ovde? – upita majka kada ga vidi. 

Podiže ga ispod pazuha. 

– Jesi li si se ukakio? 

– Kako samo znaju to da urade... – kaže gospođa Salmeron, 

tek da nešto kaže. 

Gospođa Bioska podiže dete i omiriše pelenu. 

– Naravno da si se ukakio. Uf, i te kako si se ukakio... – i 

od gađenja coknu jezikom. 

– Ukakio se? – začudi se muž. – Ali tek što sam ga presvukao! 

Ona mu dodaje dete i čovek ga isto tako podiže ispod 

pazuha, prodrma ga, podiže ga i omiriše pelenu. (Gospodin 

Salmeron pomisli na kurs degustacije.) Potvrđuje: mali se uneredio. 

– Presvuci ga ti, amore – zamoli ga žena. – Ja pazim na 

večeru. 

Gospođa Salmeron se čudi kako to da kućna pomoćnica 

nije zadužena za dete, ali to ne govori. Odlazi za gospođom Bioska 

u kuhinju. Zna da se ona razume u moderno kulinarstvo, o 

kome uvek priča, i zamišlja da će večerati sve same specijalitete. 

Rekla je svom mužu da prihvati šta god mu donesu i da ne napravi 

izraz gađenja, a posebno da ćuti ako ostane gladan. 

Ali već vidi da večera ne može biti jednostavnja. Čini joj 

se ima hladna supa i jagnjeća rebarca. 

– Pomoći ću ti ja – nudi se. – Šta da radim? Ti kaži. 

– Kakva hiperaktivnost – žali se gospođa Bioska osmehujući 

se. Idi ti u trpezariju, ajde, pomaže mi Fili. 

U perionici, koja je povezana sa kuhinjom, nalazi se pas. 

Domaćica ga pušta da izađe i od škriputavog zvuka koji proizvode 

njegovi nokti po parketu gospođa Salmeron stisnu zube od 

gađenja. Crn je, veliki, i rep i uši su mu odsečeni. Počinje nekontrolisano 

da laje pred njom, pa je gospođa Bioska primorana da 

ga ponovo zatvori. Režanje u znak protesta traje dosta dugo. 

– Niste mu se dopali – kaže gospođa Bioska u šali. 

Ali, gospođa Salmeron se oseća uvređenom. Koristi priliku 

da pređe u trpezariju, gde gospodin Salmeron, izvaljen na 

sofi, gleda u plafon. Gospodin Bioska je otišao da presvuče dete. 

– Rekao mi je nešto – prošaputa on. 

– Šta?

– Da za tri dana idu na kongres psihijatara, a delimično i 

na odmor, i ostavljaju dete kod njegovih roditelja, ali... 

– Zar nemaju siterku? 

Gospodin Salmeron iziritirano prevrnu očima. Ljuti ga 

što je njegova žena usvojila jezik i manire porodice Bioska sa 

tolikom lakoćom. Sigurno je jednog dana na kursu čula da je ova 

druga pričala o siterki, i sada, da bi bila kao i ona, isto tako govori. 

Zar ne postoji reč kao dadilja, zar se mora reći siterka? Zašto 

siromašiti jezik? 

– I nemaju nikoga ko će im izvoditi psa – nastavi. Sve mi 

se nešto čini da će to nas zamoliti. 

Gospodin Bioska se već vratio: 

– Nemojte nikada da imate decu, ako boga znate. 

To kaže tek da bi nešto rekao, ali gospođa Salmeron misli 

da je to tema razgovora i pristupa joj sa ushićenjem. 

– Pa, mi smo to imali u planu. Ali, da bi se to desilo, jedno 

od nas dvoje bi trebalo da prestane da radi, tako da... 

Gospodin Salmeron postaje nervozan. Prošlo je pola jedanaest 

i odavno je trebalo da večera. Dobar je čovek, simpatičan, 

ali ako ne jede kada je navikao, postane bezobrazan i agresivan. 

Kako bi zavarao glad, gricka čips iz tamne drvene činije, koja se 

nalazi ispod knjige: Alhemičar vatre. 

– Kupujemo ga u jednoj maloj prodavničici delikatesa. 

Oni ga prave. Ručno.– izjavi gospodin Bioska. 

– Ručno? – upita gospođa Salmeron sa entuzijazmom od 

pre. I čak sa još više entuzijazma, proba čips pravljen ručno i 

kaže da se primećuje, da se primećuje da je pravljen ručno, i 

te kako se primećuje. Primećuje se, i to mnogo, da je pravljen 

ručno. Završava pričajući o našoj baki i našem deki i kako njen 

Gabrijel (gospodin Salmeron) ne voli povrće, ali kada jede dobru 

artičoku, pravu artičoku, od onih od pre, od onih bakinih, to 

svakako primeti. Ili paradajz, koji takođe ne voli, ali ga isto tako 

primeti. 

– Ah, pa čini mi se da je za večeru paradajz – kaže gospodin 

Bioska bez imalo interesovanja. – To je zato što smo na 

dijeti. 

Gospođa Bioska izlazi iz kuhinje i pljesnu dlanom o dlan 

kao da je sve već spremno. Umesto da sedne oslanja se zadnjicom 

na nalon fotelje. 



– Da večeramo? Jeste li za? – upita gospodin Bioska. Gospodin 

Salmeron se uspravlja. 

– Da li je zaspao? – pita gospođa Bioska. 

Njen muž sleže ramenima, a gospođa Salmeron se odmah 

ponudi da ode da proveri. Roditelji se bune iz bojazni da ga 

ne probudi, ali to ništa ne vredi. Nestaje tamo u hodniku. Čuju 

kako otvara pogrešna vrata i kako se smeje kao luda posle svakog 

pogrešnog pokušaja, sve dok ne pogodi. Znaju da je pogodila 

pošto je čuju kako priča izveštačenim glasom sa detetom. Vraća 

se posle dva minuta, potpuno raščupana i sa flekom na kožnom 

prsluku. 

– Bljucnuo je – objašnjava, nervozno se osmehujući. Oči 

su mu potpuno otvorene. 

– Bolje da to očistiš ili ti se neće skinuti – primeti majka. 

Gospodin Salmeron gleda fleku sa podozrenjem. Smrdi 

na kefir. Ali, njegova žena, koja se u nekom restoranu ne bi zaustavila 

sve dok joj ne donesu sredstvo za skidanje fleka, odbija da 

pokvasi prsluk. Ne i ne. Gospodin Bioska koristi priliku da ode da 

vidi dete. 

– Da sednemo? – predlaže gospođa Bioska. 

Ali svo troje ostaju da stoje ispred stola; stola od dobrog 

drveta – to je gospođa Salmeron odmah primetila – od onih koji 

se mogu samo naslediti. Onaj njihov je, za razliku od ovog, od 

stakla i ima jednu nogaru zvezdastog oblika od zelenog mermera. 

Kad se gospodin Bioska vratio, ona upita: 

– Kako obično sedite? Nemojte ni slučajno da pravite izuzetak 

zbog nas? 

Zauzimaju mesta i odmah se pojavljuje kućna pomoćnica 

sa činijom za supu. Staje pored gospođe Salmeron, kojoj je potrebno 

izvesno vreme da shvati da ona sama treba da se posluži. 

Zatim je red na domaćicu, pa na gospodina Salmerona. Njegova 

žena se plaši da on ne kaže kako neće to da jede, ali vidi da se 

tanjir puni i da on odmah počinje da srče. 

– Gabi! – prigovara mu osmehujući se kao kada joj je neprijatno 

u javnosti. I, pošto izgleda da on ne razume da se njemu 

obraćaju, mora da doda: 

– Delicious je, ali zar ne možeš da sačekaš? 

Gospodin Salmeron je pogleda ironično kada je čuo da je 

rekla delicious. Nikada ranije nije upotrebila reč delicious.

– Ma daj, čoveče, ne! Jedi! – kaže velikodušni gospodin 

Bioska. Zahvaljujući gospođi Salmeron njen muž je, nasuprot 

njoj, svima simpatičan. 

– Kao veliko dete je...! – uzviknula je zatim, da ga spase. 

– Hvala, Marija – kaže gospođa Bioska. 

Ali, ne može se nikako zvati Marija, kućna pomoćnica, 

pomislila je gospođa Salmeron. Ili može? Moguće je da su to ime 

ustanovili kako bi olakšali stvari ili možda nije iz Vijetnama, kao 

što je ona mislila, možda je sa Filipina. Fili, sada joj je sinulo, 

mora da je to skraćenica od “Filipinka”. 

– Delicious! – ponovi sva ushićena– Šta je to? Šta je? Supa 

od paradajza? 

– Gaspaćo – odgovori druga – ali pravimo ga veoma blagog. 

Ne stavljamo beli luk, ni papriku, ni hleb i, praktično, nimalo 

sirćeta. To je zato što smo na dijeti. 

Pošto je gospođa Salmeron završila sa izrazima divljenja 

prema gaspaću, gospodin Bioska nastavlja, objašnjavajući: 

– Elem, ono što smo vam hteli reći je da idemo, a da je 

bebisiterka na odmoru. Decu će čuvati moja majka, ali... 

– A ko će vam izvoditi psa? – upita gospođa Salmeron. 

– Uf! To je tabu tema! – kaže gospođa Bioska u šali. I 

kažiprstima pravi krst kao da tera đavola ili vampira. 

– Moraćemo da ga ostavimo u hotelu za kućne ljubimce 

ili da platimo nekoga ko će ga šetati, ali to nam se ne dopada 

– dodaje gospodin Bioska. – Fili je na odmoru, a dadilja ide u 

Kombraj. Ona je iz Kombraja. Imamo jednu veoma prustovski 

nastrojenu dadilju. – Salmeronovi se osmehuju pognute glave 

ne znajući šta da kažu. – Ne znam, ostaviti psa samog, sa drugim 

psima, vidite... Frojd je veoma poseban. 

– Kad bi u hotelu primali pse... – požali se žena. – Oni 

koji uništavaju sobe, kradu bademantile i odlaze a da nisu platili, 

nisu psi. 

– Nisu psi – složi se sa njom gospođa Salmeron. – To su 

vlasnici! 

– Ljudi misle da se životinje, pošto ne govore našim jezikom, 

ne potresaju, da ne osećaju – kaže gospodin Bioska. – Frojd 

se prošli put vratio potpuno izujedan. I oni su isto u bedaku. Ti to 

već znaš. Šta da ti pričam? 

Gospođa Salmeron okrenu glavu i spusti pogled. On je 



priznati psihijatar. Ona je psiholog. Sviđa joj se da je jedan psihijatar 

kao Bioska profesionalno uvažava. 

– Ako želite, mi ćemo dolaziti da ga izvodimo – ponudi se. 

– Upravo smo o tome pričali, zar ne, Gabi? Ali on ne kaže ništa. 

Domaćini se bune: 

– Ne, ne, nipošto ne. 

– Ne dolazi u obzir. Ne. 

– Nismo vam to pomenuli zbog toga. Sada će izgledati 

kao da... ma, ne. 

Kako se bračni par Bioska žustro odupirao, tako je i 

gospođa Salmeron navaljivala. I odjednom kaže da nikako neće 

prihvatiti još jedno “ne”. 

– Da vidimo: da li mi idemo na odmor? Ne, ne idemo. I šta 

radimo čitavog dana sami u Barseloni? Dermatolog me je upozorio 

da na plažu ne smem ni da kročim. 

Nije da je moja koža potrošila sav svoj solarni kapital, nikako, 

već mu dugujem tri kredita! – prsnula je u smeh i pljesnula 

dlanovima. Bračni par Bioska se osmehuje. 

Povuci-potegni traje tokom čitavog drugog jela, i gospođa 

Salmeron je toliko insistrala da nije ni primetila da njen muž 

nije ni pipnuo rebarca sve dok kućna pomoćnica nije došla da 

raspremi sto. On voli rebaraca. Ako je pojeo prvo jelo, to jest paradajz, 

zašto nije hteo da pojede nešto što mu se sviđa, kao što su 

rebarca? Zašto joj to radi? Svaki put kada je gospodin Bioska otvorio 

flašu vina, gospodin Salmeron nije hteo da ga proba onako 

kako je naučio na kursu. Gleda ga kako brljavi dezert, sir sa dunjom, 

ali i to upravo ostavlja. I posle izvesnog vremena, dok grickaju 

neke praline od niskokalorične čokolade (kupljene u nekoj 

prodavnici u Londonu gde ih treba poručiti mesecima unapred), 

već su se složili da će svakog dana izvoditi psa. Pa dobro, gospođa 

Bioska im traži samo jednu uslugu: da ostanu da žive u stanu. To 

je najmanje što im mogu pružiti. 

– Da živimo? – začudi se gospodin Salmeron. – Ali naša 

kuća je na dva minuta odavde! 

– Pa, nije baš na dva minuta, Gabi? – pobuni se njegova 

žena. Ako treba da izabere da li da podilazi svom mužu ili nekom 

drugom, izabraće nekog drugog. 

– Ako to ne biste učinili, osećala bih se veoma krivom 

– požali se gospođa Bioska, praveći se naivna. – Shvatite to kao

odmor u apartmanu. 

I koristi priliku da, dok se kuva kafa, pokaže gospođi 

Salmeron gde je spakovana posteljina, koji je broj telefona 

prodavnice sa hranom i kako funkcioniše ledena komora u 

frižideru. 

– Frižider ćemo vam napuniti za svaki slučaj. I sve što 

naručite iz prodavnice, šta god to bilo, šta god, neka stave na 

naš račun. Šta god to bilo, Monse, ti me bar poznaješ. – Raširi 

ruke i pusti ih da padnu, kao gest koji ukratko opisuje njenu 

velikodušnost. – Želim da ovo bude vaš drugi medeni mesec. 

Zatim je na redu upoznavanje sa psom. Vidi, Frojde, 

ovo je Gabrijel (pusti ga da te lizne), a ovo je Monse (pomazi 

ga, nipošto ne podiži glas na mene, Frojde, mi smo prijateljice, 

neće mi ništa, čuvaj se rukom, on oseća agresivnost). Ona potom 

pušta da je onjuši među butinama, strahujući jer je dobila 

i gospođa Bioska bi to mogla primetiti, i, najzad, gospodin i 

gospođa Salmeron mu, čučnuvši, pružaju posudu sa hranom. 

Prvo malo reži, ali posle prestaje. 

Gospođa Bioska kaže: 

– Oni koji kritikuju ovu rasu prave su neznalice. 

Ostavlja psa u trpezariji, daje naređenja kućnoj pomoćnici, 

otvara vrata od biblioteke, gde će popiti kafu, i pomera 

se, uzdržana i sigurna u sebe, kako bi ih pustila da prođu. 

– Već sam se začudila kako to da imate tako malo knjiga 

u trpezariji – primeti gospođa Salmeron, sa osmehom pronicljive 

robinje. 

– Uj, ne! – uzdahnu gospođa Bioska. – Romani su uvek 

skriveni – i glasno zevnu. – Hoćete neku rakiju ili...? 

Gospodin Salmeron kaže da hoće i na to gospodin Bioska pogleda 

na sat. Zatvara oči i spušta glavu od pospanosti, ne prikrivajući 

to. Gospođa Salmeron požuruje muža: 

– Hajde, Gabi, umorni su... 

– Ne, ne, završite piće. Opušteno – dodaje druga. Ali oni 

već ustaju. 

Sledeće veče ih je gospođa Bioska pozvala da im kaže 

da izlazi da izvede psa, te bi možda gospodin Salmeron pošao 

sa njom da vidi kako se to radi. Oboje se oblače – već su bili u 

pidžami – i hvataju taksi, jer je gospodin Salmeron upravo parkirao 

auto na dobrom mestu. Gospođa Bioska im pokazuje kako 



da kesom pokupe govanca. Obavezno ih moraju pokupiti. U tom 

kraju, mogu već i da zamisle, ne postupa se kao u ostalim, a Frojdu 

se ne dopada odvojeno mesto gde životinje vrše nuždu, on 

je pas individualista. Takođe im preporučuje da mu, kako bi ga 

pridobili, ponesu stišnjenu šunku. 

– Ali neka ne bude vakumirana, jer nju prave od krompira 

i mlevenih kostiju – upozorava ih, osmehujući se nervozno. 

I pošto oni, podjednako nervozni, kažu da je u redu, izvinjava 

se: – Znam da je nemoralno da ja, pored siromaštva koje postoji, 

kupujem psu stišnjenu šunku ili pršutu od trideset evra po kilogramu, 

ali čak i da to ne radim, ne bih spasla svet od gladi. Pre 

neki dan su mi poslali dopis iz banke na kome je pisalo: “Plativši 

karticom, zasadili ste deset stabala.” Pa, barem sadim drveće. 

Sutradan je bračni par Bioska otišao na kongres. 

Salmeronovi su još uvek kod kuće kada ih je žena pozvala na 

mobilni sa aerodroma: 

– Frojd mi je rekao da je, mukica, strašno gladan. 

– Baš smo krenuli – izvinjava se gospođa Salmeron. 

– Hej, šalila sam se. Zovem vas da vam ispričam nešto što 

će vas veoma nasmejati. – I kaže im da je pas mnogo plakao jer 

je, kada je video kofere, shvatio da ostaje sam. I da deluje nestvarno 

ta pseća intuicija. 

Tokom selidbe Salmeronovi su se svađali zbog stišnjene 

šunke. Ona se potrudila da ode do prodavnice delikatesa u kraju 

Bioskovih, a ne u supermarket u koji stalno idu. Za ove dve 

nedelje dok se budu starali o psu potrošiće skoro trista evra na 

hranu, ali gospođa Salmeron neće ni da čuje da uzme novac za 

to. On, za razliku od nje, kaže da ni ne pomišlja da im ga pokloni. 

Bračnom paru Bioska, kome trista evra nije ništa, nije palo na 

pamet da kaže Salmeronovima da će novac pronaći u stanu. 

Ona je ta koja, uznemirena i uzbuđena, staje pred portira. Muž 

ide iza nje vukući kofer usporenim pokretima nekog ko joj čini 

uslugu. 

– Dobar dan – pozdravlja ga žena. 

I objašnjava mu kako su oni prijatelji bračnog para Bioska. 

Sele se privremeno u njihov stan kako bi im izvodili psa. 

Portir zatvara novine koje je čitao i traži joj broj lične karte, ali 

joj ne veruje na reč: traži da vidi dokument. To nije nikada u 

životu radio, ali mu ova žena izgleda veoma čudno. Gospodin

Salmeron korača po crvenom tepihu kao da istresa vodu iz nogavica. 

Ne usuđuje se da otvori vrata od lifta dok ona ne dođe, da 

ga slučajno čuvar ne bi grdio. Ulaze i pritiskaju dugme za četvrti 

sprat. Gospođa Salmeron se gleda u ogledalo. Obukla se kao da 

ide na posao u svoj psihološki kabinet; štrikana bluza i teksas 

pantalone uvučene u duboke čizme. Stavila je i ogrlicu od perli 

sa vezanim čvorom. Ne želi da odskače u ovom kraju. 

– Hoću pivo – obavesti je čovek, kao razmaženo dete. 

I ona, koja je tokom čitavog puta, da bi mu udovoljila, 

govorila da će moći da pije i jede šta god hoće, iznenada skoči: 

– Ne počinji da izvoljevaš, znaš? Kod kuće imaš piva koliko 

hoćeš, a ti ga ni ne gledaš. Nećemo da iskorišćavamo situaciju. 

Ako su nam ostavili šampanjac, pićeš šampanjac. Svidelo se 

to tebi ili ne. 

On vadi ključeve iz džepa i iz pune šake odvaja tanki 

ključ od blindiranih vrata bračnog para Bioska. 

– Imaš li broj? – upita ona ljubaznim tonom koji koristi 

kada puca od besa. On drsko odgovara da ima. Iz istog džepa 

vadi papir sa šifrom za deaktiviranje alarma: broj 4509. Sigurno 

je to i broj kreditne kartice i sefa. Četiri hiljade petsto devet. 

Salmeronovi imaju samo jedan broj za sve, ali je mnogo manji. 

– Potrudi se da ne zazvoni, O-kej? 

Kada ga je uspešno deaktivirao, ponovo ga je zavolela. 

Pomilovala ga je. Ali da je pogrešio, izgubila bi živce, briznula 

bi u plač, a možda bi ga i udarila i tome slično. Nije takva inače. 

Sem kada radi nešto za druge. 

– Dakle, Gabi, najpre ćemo da obavimo šta treba po kući: ti 

ćeš da izvedeš psa, a ja ću za to vreme malo da obrišem prašinu i 

da postavim sto. Kad se vratiš, ješćemo ono što su nam ostavili. 

Odmahnuo je glavom kao da ne može da veruje šta ona priča. 

– Da obrišeš prašinu? A što bi ti brisala prašinu? Jesi li ti 

kućna pomoćnica? Je l’ te plaćaju da to radiš? 

Stavlja ključ u bravu i čuje se lavež. Ona brže-bolje odmotava 

stišnjenu šunku. On, opipava zid, pronalazi prekidač i 

pali svetlo. Unose stvari. 

Pas je zatvoren u dnevnoj sobi, ali se tako snažno zaleće 

u staklena vrata koja vode ka predsoblju kao da će ih slomiti. 

Salmeronovi odmah shvataju da se stvari ne odvijaju kao što je 

trebalo. 



– Frojde, dragi... 

– To smo mi, Monse i Gabi, Mariolini prijatelji. Gde je 

Mariola? 

Kuče zalaje jače na pomen imena, ali to je možda čista 

slučajnost. 

– Nosimo ti tvoju šunkicu. 

Kako probaju da priđu vratima da bi mu bacili hranu, 

tako on poludi, a kada se odmaknu, počne da reži. A da sednu u 

fotelje u predsoblju i sačekaju da se smiri? Kada bi barem mogli 

da uđu u kuhinju ili odu do WC-a. Ali odande može da se uđe 

samo u dnevnu sobu. Stepenice vode do sobe kućne pomoćnice 

koja je zaključana. Prolaze minuti. Na kraju su živaca jer se ritam 

lajanja ne menja. Nemoguće je ignorisati buku. Nemoguće je zamisliti 

da se komšije, ako ih ima, neće žaliti i da neće doći portir. 

Gospođa Salmeron već plače, a njen muž pokušava da odškrine 

staklena vrata, ali životinja odmah skoči na staklo i više ne laje, 

nego urla i čovek odjednom iznenađen odskoči. Dovlači jednu od 

fotelja i zablokira vrata. 

Raspravljaju se. Gospodin Salmeron kaže da se vraćaju 

kući ako u narednih pola sata pas ne umukne – barem on namerava 

da se vrati kući. Njegovoj ženi se čini nemogućim da se pas 

umori za pola sata, ali se složila. Vreme prolazi, a pas ne popušta. 

Mora da misli da su Salmeronovi lopovi. Verovatno je dresiran 

da laje uvek kada neko pokuša da uđe u stan. A Salmeronovi 

– koji će ga izvoditi, hraniti i skupljati govanca za njim – verovatno 

mu izgledaju krivi što nema gospođe i gospodina Bioska. 

Gde li su sad oni? U nekom hotelu sa drugim psihijatrima degustiraju 

vina i pričaju o svemu i svačemu. Ali šta zna ova životinja? 

Možda je u svom psećem mozgu zamislila da su njih dvoje ubili 

njegove gazde. Gospođa Salmeron ne može da prestane da plače. 

Plače više nego kad joj je otac umro. 

– Moramo da nazovemo veterinara da mu da neko sredstvo 

za smirenje – reče kroz plač. – Nikada neće prestati. Neće 

nas pustiti da uđemo. 

Ponovo se raspravljaju, pošto on želi da nazove vlasnike, 

a ona viče da to ne radi; ako ih nazove, ona mu to nikada neće 

oprostiti. Ne želi da gospodin i gospođa Bioska budu primorani 

da odu sa kongresa i dođu žureći kući zato što oni nisu u stanju 

da se pobrinu za njihovog psa.

Pada mrak. Gospođa Salmeron ponavlja svom mužu da 

moraju da se odvaže da uđu, moraju na trenutak da otvore vrata 

i ubace hranu, ali on neće jer mu se čini da je pas u savršenom 

stanju da mu otkine ruku. I ponovo kaže da hoće kući. Ali se 

ne pomeraju zato što oboje zamišljaju opustošenu sobu sa 

nameštajem isprevrtanim po zemlji i umazanim izmetom. Ako 

ga sada ne nahrane, sutra će biti još gladniji i razdražljiviji i biće 

još gore. I nakon što je prošlo sat vremena kako čekaju, a da 

još ništa nisu odlučili jer pas ni na trenutak nije prestao da laje, 

počinju da jedu stišnjenu šunku. 


Iz knjige Volim te kad popijem (T’estimo si he begut, 2004) 

Prevod: Ivanka Jesić, Vladimir Bodjanec, Hristina Vasić i Milica 

Inosavljević


Fransesk Seres (Fransesc 

Serés, 1972, Saidi), je jedan 

od najtalentovanijih katalonskih 

mladih pisaca. Predavao 

je antičku i srednjovekovnu 

umetnost na univerzitetu 

Pompeu Fabra u 

Barseloni. Trenutno radi kao 

profesor katalonskog jezika. U svojoj knjizi kratkih priča Sila gravitacije (La Força 

de la Gravetat, 2006), opisuje mikroklimu Katalonije poslednjih decenija, njene 

rituale i pravila igre, i daje joj formu priče umećem sugestije. Priča Cena, koju 

vam predstavljamo, otvara ovu knjigu za koju je dobio Nacionalnu nagradu za 

kulturu. Njegova poslednja knjiga Pasti dole (Caure amunt, 2008), zbirka je tri 

pozorišna komada posvećena trojici srednjovekovnih katalonskih pisaca: Ramonu 

Ljulju, Žaumeu Rođu i Ramonu Muntaneru. 

Foto: Montserrat Ruiz 

CENA 

Prvi portret sa pejzažem u pozadini 

Stajao si na bilijarskom stolu, čoje već potpuno pocepane, 

bacajući kugle na ogledalo iza šanka, još uvek čujem kako pucaju 

flaše i osećam miris alkohola koji svuda curi i prska, buka kugli 

koje odskaču po zemlji, nikada te nisam video toliko ljutog, sve 

se činilo da ti je bes dao neku vrstu improvizovane veštine, kao 

da si to radio celog života. I kada ti je ponestalo kugli nastavio si 

sa bilijarskim takovima, sa stolicama, ja sam plakao u jednom 

ćošku i govorio sam ti da idemo, ali ti si vikao, pretio si svima, a 

oni jedino što su mogli da rade je da se sakriju po ćoškovima...Vikao 

si ako me neko ponovo pipne izvadićeš mu creva, ako neko 

nešto kaže zapalićeš bar; vređao si ih, neko me je sapleo i ja sam 

pao i poljubio patos, curila mi je krv iz nosa i iz usta, i ti si ušao i 

pitao si ko je to uradio, tamo su bili samo muškarci, to nije moglo 

da uradi nijedno dete, a ja sam samo hteo da idem u kupatilo. 

Još uvek vidim tvoje lice, kako izlaziš iz kamiona i ulaziš u bar. 

Sećam se lomljave i kada je jedna kugla pogodila ekran televizora 

nestalo je svetlo, urlici gazde i jednog od ljudi koji ti je rekao 

da je dosta, da je to on uradio, slučajno, ali ti nisi slušao nikoga,

samo si mislio na to kako me je neko povredio, kako sam izašao 

iz bara krvavog nosa i sa dva polomljena zuba. Ne razumem 

zašto je to uradio, taj čovek, možda zato što je bio pijan, ja sam 

imao samo pet godina i išao sam u kupatilo...Ali sada mi se čini 

da sve to ima smisla, kada te vidim na bilijarskom stolu. 

I na motoru, kako si nekad jurio putevima, ja sam te stezao 

za pojas i zatvarao oči da ne vidim ništa, samo sam osećao 

toplinu i snagu tvojih leđa, naginjanje u krivinama, nedostatak 

gravitacije kad smo poskakivali na nizbrdicama. Ja sam ti odgovarao 

da dâ, da sam dobro, i ti si mi rekao da te ne stežem tako 

jako, da ne možeš da dišeš. Išao sam da gledam kako se trkaš, 

otac mi je rekao da sam izgubio glas od tolikog vikanja... 

Vidim te golog, tada sam možda imao samo tri ili četiri 

godine, kako mi daješ ruku i skačemo zajedno u vodu sa vrha 

stepenica rezervoara toliko visokog da me je bilo strah, ali skočio 

sam jer si mi ti dao ruku, da su mi je dali otac ili majka ne bih to 

uradio. Pustio si me da malo potonem i, odjednom, ko zna kako, 

izvukao si me na površinu i ja sam se smejao jer si se ti smejao. 

I opet te vidim golog u dnu magacina, kada si dovodio jednu od 

tvojih prijateljica. Ja sam došao sa sporedne strane, izašao sam 

iz kuće i prošao kroz žbunje u pravcu osvetljenih prozora radionice, 

kao insekt privučen svetlošću. Peo sam se nečujno i gledao 

vas kako se svlačite i dodirujete. Kada sam te video kako vodiš 

ljubav izbegavao sam te danima, plašilo me je što mislim da si 

mogao da znaš da sam bio tako blizu, sakriven, slušajući vas šta 

govorite i gledajući šta radite. 

I jednog dana si sa grupom prijatelja, noću, na ledini 

ispred kuće, pravio karambol kolima. Nikada te nisam video 

takvog, bio si pijan, baba i deda su hteli da te biju i otac je morao 

da te nosi, jer ti nisi mogao da pogodiš stepenice. Majka se smejala 

kao luda, dok mi je govorila, vidi strica, vidi strica. Izašao 

sam u pidžami na stepenište, otac te je vukao za pojas, kao da 

si džak i, kad te je na kraju ubacio u kadu, polio te je hladnom 

vodom. Došao sam u tvoju sobu čim sam se probudio, toliko je 

smrdelo da sam mislio da su se po sobi ispišali psi. Otac i majka 

su se smejali kad sam im to ispričao, imao sam otprilike šest ili 

sedam godina, baba i deda su psovali. 

Vodio si me u lov i na pecanje svaki put kada bi me majka 

i otac pustili da idem sa tobom. Nije mi se dopadalo što mo- 



ram da ubijam životinje, međutim ti si mi govorio da to treba 

da naučim, da je to prva stvar koju svako mora da savlada, da 

lovi i peca. Trljali smo se lišćem i, sakriveni među kukuruzom 

ili trskom, čekali pse da nanjuše veprove, palili smo šiblje da ih 

nateramo da izađu. Ja nisam smeo da pucam, ti mi nisi dozvoljavao, 

još uvek nisam mogao da ubijem vepra, nisam imao snage 

da primim povatni udarac puške, rekao si mi da je to snaga koju 

je vepar izgubio, reakcija tela životinje usmerena ka lovcu, objasnio 

si mi da je to ona ista snaga koju koristi riba pokušavajući 

da se oslobodi udice, samo da je nit koja povezuje lovca i vepra 

nevidljiva, ali da misliš da to ipak nije, inercija puške, udar 

pucnja, već poslednji veprov trzaj. Dok ne budem jači od njih, 

neću moći da ih ubijem, ja sam ti uvek verovao... 

Kako mi nedostaje to vreme... Otac mi je ispričao kako 

si jednog dana išao u grad i ušao u jedan luksuzni restoran, da 

nisu hteli da te usluže jer nisi bio lepo obučen. Onda si otišao 

kod krojača da kupiš novo odelo i nove cipele i da si se vratio u 

restoran. Portir te je ovog puta ispratio do stola gde su dva konobara 

postavljala tanjire i escajg. Čim su ti servirali vino i supu, 

ustao si i prevrnuo sto i krenuo da izlaziš na zaprepaščenje svih. 

Kada si se vratio kući poklonio si mu odelo, još uvek ga čuva u 

ormanu. 

I mnoge druge stvari, kišne noći kad ste ti i otac dolazili 

potpuno mokri i blatnjavi, i kako su vam majka i baba pomagale 

da se obrišete. I praznične noći kada ste učestvovali u 

takmičenjima i klađenjima, možda su, bolje gledano, bile i ostale 

jako male stvari, ali kako sam ih voleo, kako ih volim, te male 

stvari. 

Jedne nedelje jedna od tvojih prijateljica s kojom sam te 

video u kombiju došla je na ručak. Da bi je uplašila i nasmejala, 

baba joj je pričala tvoje ludosti, i kad bi završila baba počinjao bi 

deda, i nastavljali bi majka i otac. Ja nisam želeo da odeš od kuće, 

mislim da sam to rekao za vreme ručka. Svi ste pokušavali da 

me ubedite da ne odlazite zauvek, da ćete dolaziti svakog vikenda, 

ali ja sam znao da to nije istina, da se nećeš vratiti, da ništa 

više neće biti kao pre. Za mene si otišao zauvek. 

Koliko sam imao godina? Sedam, osam? Da li sam imao 

devet godina kad si otišao? Ne želim da računam, znaš već da 

ne mogu da računam na prste. Da li je moguće da se neko kao

ti brinuo za posao, za budućnost? Da je tog momka koji je podizao 

točkove motora pod punim gasom bilo briga za budućnost? 

Nije mi ulazilo u glavu, nisam mogao da razumem da su se trke 

završile, skokovi sa rezervoara, tuče s prijateljima iz štosa, beskrajne 

fudbalske utakmice na ledini, koliko smo samo dugo igrali... 

Još uvek te se sećam na bilijarskom stolu, kako bacaš kugle 

na ogledala i vitrine, nisam mogao da razumem da si bio toliko 

uplašen dok si pričao o vlasnicima i šefovima fabrike. 

Pretpostavljam da sam to uradio jer je to bio jedini način 

na koji sam mogao da ostanem čist, da ti odgovorim, da ti vratim 

sve što si mi dao i što ja više nisam hteo, sad vidiš da su sećanja 

jedino što ostaje, ali ti si potpuno nestao. Sećaš li se onog vikenda 

kad sam došao da te tražim, sa kacigom u rukama, da se vozimo 

motorom po putevima? Rekao si mi da sam porastao i da si se 

ti ugojio, da motor neće više poskakivati sa istom lakoćom, i da 

sada ne možeš da rizikuješ da se povrediš, Merse je trudna. U 

stvari, ni ti ni ja više nismo bili isti, mislim da to sve objašnjava. 

Možda nije prošlo ni mesec dana od kada ste se vratili, 

oboje, pitao si me da li želim da idem u lov, bila je sezona pataka, 

i da ćeš mi dati da nosim dobru pušku, dvocevku. Sećam se 

kako smo se trljali lišćem, da insekti ne osete sredstvo kojim smo 

podmazivali puške. Istina je da ja nisam hteo da idem u lov, od 

početka sam znao da me vodiš samo zato što si mi obećao, zato 

što nisi hteo da ti prebacujem. 

Krenuli smo močvarom, pravo prema gnezdilištu pataka. 

Bio sam pored tebe, trebalo je da ti pucaš prvi, hteo si da 

budeš siguran da ćeš ubiti prvu patku, ja bih bio spreman za 

ponovni prelet, kad se jato uplaši i poleti, ne bih uopšte morao da 

nišanim, samo jedan pucanj za drugim, dok bih puškom pratio 

patke u letu. Zašto se svega sećam tako jasno? Bio si mi sa leve 

strane, tvoja patka se samo prevrnula, snaga metka je učinila da 

pogođena lebdi u oblaku perja. Zatim se jato uzdiglo iz šipražja, 

tvoja je pala kao kamen, a moja je, nakon dva zamaha krilima 

završila u vodi. Trzaj kundaka me nije oborio na zemlju. Nije bilo 

trećeg pucnja, puška koja je opisala luk nije više pokazivala na 

jato, bila je uperena u tebe, patke su nestajale u daljini, i ja sam 

potrošio dva metka, ti nisi ni primetio, a možda i jesi i nikada 

mi nisi rekao, ti si bio taj u koga sam nišanio, baš ti si bio ispred 

mene. Ostao sam bez metaka, sve i da sam hteo nisam mogao da 



pucam, ali onda sam shvatio – nešto se zauvek završilo. 

Doručkovali smo u tišini pod izgovorom da nas ne čuju 

patke, koje će se pre ili kasnije vratiti u močvaru, ostali smo tako 

dosta dugo, obojica ćuteći, sedeći na zemlji. Ne znam zašto sam 

to uradio, stvarno ne znam, bio sam tužan, ljut...Stavio sam ruku 

na vrh cevi, sada ne znam da kažem da li sam znao da je puška 

otkočena. Osetio sam udarac po obrvi, cev me je udarila po čelu 

i po nosu i od siline trzaja, nisam ni primetio da mi je pucanj 

otkinuo dva prsta, kažiprst i srednji, dlan mi je bio pun sačme. 

Verovatno sam bio nepažljiv, ili možda ne, možda sam to uradio 

namerno, toga se ne sećam. Sećam se kako su ponovo poletele, 

patke su ponovo letele iznad močvare. 

Iz knjige Snaga gravitacije (La Força de la Gravetat, 2006) 

Prevod: Jelena Petanović, Vladimir Bodjanec, Maja Medović, Jasna 

Ibrahimović, Leposava Nikolić i Pau Bori


Serđi Belbel (Sergi Belbel, 1963, Terasa). 

Pozorišni autor, režiser i prevodilac. Od 1985, 

objavljuje pozorišne komade koji stiču veliko 

priznanje kako kritike tako i publike. U komadima 

brzog i direktnog ritma, u kojima su glavne 

teme komunikacija i odnosi među ljudima, 

Belbel je jedan od najboljih predstavnika katalonskog 

modernog pozorišta i može se uporedit 

i 

sa najuspešnijim katalonskim dramatičarima 

svih vremena. Njegov međunarodni uspeh 

može se videti u uspešnim izvođenjima njegovih 

dela na pozornicama širom sveta, kao i prevodima 

njegovih komada na više od 15 jezika. Direktor je Katalonskog nacionalnog 

pozorišta od 2006. godine. U nastavku vam predstavljemo jedan deo pozorišnog 

komada “Ah... ti muškarci!“ (Ai, Homes!, 1997), koji je Belbel napisao u saradnji 

sa pozorišnom grupom T de Teatre. 

Foto: David Ruano 

105 / Treći Trg / Drama 

AH... TI MUŠKARCI! 

Žena br. 5: Ah...ti muškarci! 

Sve: Ah...! 

Žena br. 5: Kako nas muškarci... kako nas muče! 

Sve: Čoveče... 

Žena br. 2: Naročito oni koji nam se sviđaju. 

Žena br. 4 i žena br. 5: Čoveče...! 

Žena br. 4: Ali ima i onih koji nam se ne sviđaju i, Bože, kako nas 

muče. 

Žena br. 2, žena br. 5 i žena br. 3: Čoveče...!!! 

Žena br. 3: Kad malo bolje razmisliš, ustvari, naravno, muškoženski 

odnosi su komplikovani, zar ne? 

Žena br. 4: Čoveče, jesu. 

Žena br. 5: Zbog njih plačemo, ali se zbog njih i smejemo. 

Žena br. 4: Čoveče, i to! 

Žena br. 2: Čoveče, nego šta! 

Žena br. 3: Čoveče, zavisi. 

Žena br. 5: Čoveče, ima nešto u njima. 

Žena br. 3: Sad, s druge strane, tačno je, kad malo razmisliš, isto 

tako, je l’, ti odnosi se zasnivaju na malim stvarima, je l’?


Žena br. 2: Čoveče, ali ponekad muškarci te male stvari ne... 

Žena br. 5: Da, da, da znaš da muškarci ne... 

Žena br. 4: Da znaš da ne, ne, ono. 

Žena br. 3: ... Ne, ne. 

Žena br. 2: ... Čoveče, nisu baš tako... 

Žena br. 4: ... Čoveče, nisu. 

Žena br. 5: ... Ali, nekad su tako... 

Žena br. 3: ... Da, da. 

Žena br. 4: Čoveče, jesu! 

Žena br. 1: A, jesu, jesu! Ne znam šta da ti kažem, jer ponekad 

ne mogu da izdržim i naljutim se i uzbudim i poludim i vičem i 

plačem, i onda... 

Žena br. 5: Šta? 

Žena br. 1: ... onda, ah, razumeš, ne znam šta da radim. 

Žena br. 3, žena br. 5, žena br. 2 i žena br. 4: Ali, ženo. 

Žena br. 1: Nemoj ti meni ni: ‘’ženo’’, ni: ‘’čoveče’’, ni ništa, 

čoveče!!! 

Žena br. 3: Ništa nije tako crno, pa ni muškarci, zar ne? 

Žena br. 5: Čoveče... 

Žena br. 2: Čoveče... 

Žena br. 4: Čoveče, da. 

Žena br. 1: Meni nekad dođe da dignem ruke, ili, još bolje, znate 

šta?! Dođe mi da ih izbrišem sa lica zemlje, ajmo, marš, marš, 

napolje, napolje, svi napolje!!! 

Žena br. 3, žena br. 5, žena br. 2 i žena br. 4: Čoveče...!!! 

Žena br. 1: Je l’ tako? 

Žena br. 3, žena br. 5, žena br. 2 i žena br. 4: Čoveče, ne. 

Žena br. 1: Osuđene smo na to da delimo planetu s njima, bre. 

Žena br. 3: Ah, ne znam, ponekad to može da bude zabavno, 

mislim, zar ne? 

Žena br. 2: Čoveče, da delimo planetu, i nekako, ali... da delimo 

kuću? 

Žena br. 5: Čoveče, to je već zeznutije, a? 

Žena br. 3: Čoveče, život sa muškarcem ima mnoge prednosti. 

Žena br. 4: Kako to misliš, zato što ti pruža sigurnost? 

Žena br. 3: Između ostalog, naravno. 

Žena br. 1: Ne znam čega ostalog. 

Žena br. 5: Čoveče, kako čega! Zamisli da živiš sama i da neko 

kuca na vrata usred noći. Uvek, pre nego što otvoriš, morala

i da vičeš: ‘’Ne, Pero, nemoj da se mučiš, Pero, ja ću, Pero!’’ za 

slučaj da je pred vratima provalnik. A ako, naprotiv, imaš pravog 

pravcatog Peru u svom životu, hoću da kažem, u svojoj kući, 

onda... otvoriće on. 

Žena br. 2: Kad bi postojao pravi pravcati Pera koji bi uvek bio uz 

tebe i koji bi ti grejao stopala svojim ispod jorgana... 

Žena br. 4: ... takav Pera, koji bi ti pomogao da oteraš muve, 

smarače, karakondžule i siledžije kad te spopadnu... 

Žena br. 5: ... i koji bi ti spremao večeru kada si umorna... 

Žena br. 1: Takav Pera ne postoji... 

Žena br. 3: Da, čak i da postoji bio bi mršav, majušan, njanjav, 

maleni Pera... Perica! 

Žena br. 4: Čoveče, ženo... 

Žena br. 3: Da, svejedno, da postoji jedan takav Pera, da li bi ti 

pružao sigurnost, a? Ah, nisam baš sigurna. 

Žena br. 1: Ali sugurnost, ako nemaš, onda je izmisliš. Zato, ako 

smo odlučile da živimo same... 

Žena br. 2: Odlučile? 

Žena br. 1: ... ako ništa drugo, treba da imamo telefonske 

sekretarice. Nema potrebe terati ni muve ni karakondžule. 

Prosto, neka pozovu i ostave poruke i ti se javiš samo tipovima 

koji te zanimaju. 

Žena br. 5: Zapravo, hvala Bogu što ih imamo, sekretarice! 

Žena br. 1: Nego šta! 

Žena br. 4: Sećate se kako je bilo ranije, kad ih nije bilo, i kada 

bismo očekivale poziv nekog posebnog? 

Žena br. 2: Ja se ne bih nalazila ni sa kim dva dana. 

Žena br. 5: Ja bih kupila džinovsku kesu semenki i napravila 

neku vrstu svetilišta pored telefona. 

Žena br. 4: Ja bih svakih deset sekundi podizala slušalicu da 

proverim da li ima signala, da slučajno nisu isekli telefon. 

Žena br. 3: Ja, ako bih morala da izađem na trenutak, da ne 

pomisli da sam otputovala za vikend, znate li šta bih uradila? 

Ostavila bih podignutu slušalicu. 

Žena br. 1: A ja bih mirne glave izašla. 

Žena br. 3, žena br. 4, žena br. 2 i žena br. 5: Je l’? Stvarno? 

Žena br. 1: Stvarno. Ali bih ostavila ovima kod kuće spisak sa šest 

brojeva da bi mogli da me nađu u svako doba dana i noći. 

Žena br. 3, žena br. 4, žena br. 2 i žena br. 5: Aaa... 

107 / Treći Trg / Drama


Žena br. 4: I kada bi na kraju pozvao... 

Žena br. 5: Rekao bi ti da ne može da izađe sa tobom na večeru. 

Žena br. 3: A ti bi mu rekla: ‘’A, dobro, vidi, dobro, razumem, skroz 

te razumem, vidi, što se mene tiče, potpuno...’’ 

Žena br. 1: Nemoj da si smešna, mico. 

Žena br. 2: Ah, da. 

Sve: Ah... 

Žena br. 3: Prednost kad živiš s muškarcem je u tome što ne visiš 

sve vreme kraj telefona i što ne moraš više nikad da se sastaješ 

sa njim. 

Žena br. 5: Tačno, jer kada bi konačno izašla na večeru i on te 

pratio kolima kući... 

Žena br. 2, žena br. 1, žena br. 4 i žena br. 3: Uh, užas... 

Žena br. 5: ... morala bi veoma da vodiš računa o tome kako 

zaustavlja i parkira kola. 

Žena br. 1: Ako samo zaustavi kola i ostavi migavac uključen 

da klikće sve vreme, to bi značilo da nemaš mnogo vremena; 

kažeš mu: ‘’Dobro, bilo mi je lepo, je l’, onda, ovaj, vidimo se neki 

drugi put, a? Ovaj, zdravo’’... Poljubac u obraz, i izletiš kao furija 

iz kola. 

Žena br. 2: Ako uparkira kola, ali ne isključi motor, ugasiš 

cigaretu koju si zapalila pre jednog minuta, kada si prepoznala 

svoju ulicu. Možda... poljubac u usne i kažeš mu: ‘’Divno sam se 

provela’’, i smireno izađeš. 

Žena br. 4: Ako se parkira i, štaviše, isključi motor, najopuštenije 

zapališ cigaretu i kažeš mu nešto tipa: ‘’Vidi, već je kasno, a?, ali, 

zamisli, uopšte mi se ne spava’’, a onda... 

Žena br. 3: Zapravo, najgore što može da ti se desi je da se ni ne 

parkira ni ništa, nego da ti, na nekoliko ćoškova pre tvoje kuće, 

kaže: ‘’Ah, vidi, znaš šta, mala? Mogu li da te izbacim ovde na 

semaforu dok je crveno, ako nije problem, je l’? Ovaj, zdravo, 

lutko, čuvaj se!’’ 

Žena br. 5: Naravno, ništa od toga ne može da ti se desi ako živiš 

s muškarcem. 

Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 3: Čoveče, ne može. 

Žena br. 5: Ako živiš s muškarcem, odlazak u krevet sa njim posle 

večere ne treba da ti izaziva glavobolju, štaviše, moraš da spavaš 

sa njim. 

Žena br. 4: Sa kim?

Žena br. 5: Sa... njim. 

Žena br. 4: Sa njim. 

Žena br. 5: Da, sa njim. 

Žena br. 4: Uf, on, on. 

Žena br. 1: Da, tačno, šta znači to... on? 

Žena br. 5: Pa on, tvoj... tvoj... 

Žena br. 3: Tvoj šta? 

Žena br. 5: ... Tvoj... ono. 

Žena br. 2: Ono, kako ga nazva! 

Žena br. 5: Tvoj ono... tvoj momak. 

Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 3 i žena br. 4: Tvoj momak! 

Žena br. 5: Ah, ne znam, kako se zove ono koji živi s tobom? 

Žena br. 1: Uf, to je baš problem, a? Naročito kada treba da ga 

upoznaš sa nekim i kažeš nešto tipa: ‘’Vidi, ovo je Pera, moj... 

moj...’’ 

Žena br. 4: Čoveče, ja bih rekla: ‘’Ovo je moj partner.’’ 

Žena br. 3: Šta to pričaš, ženo, zvuči kao da radiš s njim. 

Žena br. 5: Nikako, nikako, sve koleginice sa posla tvog ono zovu 

partner. 

Žena br. 4: Da, ali... 

Žena br. 2: Ja kažem... 

Žena br. 5, žena br. 4, žena br. 1 i žena br. 3: Šta? 

Žena br. 2: ‘’Ovo je moj čovek.’’ 

Žena br. 5, žena br. 4, žena br. 1 i žena br. 3: Uf, ajde!! 

Žena br. 5: Baš si posesivna! 

Žena br. 1: Previše neodređena. 

Žena br. 4: Uopšte mi se ne sviđa. 

Žena br. 3: Baš je glupo. 

Žena br. 2: Muškarci bez problema kažu: “Ovo je moja žena...” 

Žena br. 4: Čoveče, ženo, to nije isto. 

Žena br. 2: A zašto ne? 

Žena br. 3: Meni se najviše sviđa: “Ovo je moj ljubavnik.” 

Žena br. 1: Ah, fuj, fenserica. 

Žena br. 3: Čoveče, otkako je Margaret Diras napisala knjigu, ta 

reč je ponovo u modi, zar ne? 

Žena br. 4: Ah, ne znam, ljubavnik je onaj drugi, zar ne? 

Žena br. 5: Koji drugi? 

Žena br. 4: Čoveče, ženo, drugi, treći, onaj koji nije tvoj partner. 

Žena br. 1, 5, 3: Vidi ti nju! 



Žena br. 1: Ne, čoveče, ne, meni se sviđa: ‘’Ovo je moj prijatelj.” 

Žena br. 5: Ah, nikako, ja imam mnogo tih prijatelja, i ne žive sa 

mnom, taman posla. 

Žena br. 3: Jasno, i kako onda nazivaš te ostale? 

Žena br. 1: Pa... poznanici. 

Žena br. 2: Tačno, čoveče! 

Žena br. 5: A... a... ‘’Ovo je moja ljubav?’’ 

Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 3: Opa!! 

Žena br. 4: Moja velika ljubav je cveće, ali ne idem s njim u 

krevet. 

Žena br. 3: A... a...kombinacija? 

Žena br. 5, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 1: Štaaa? 

Žena br. 1: Još veća fenserica. 

Žena br. 4: Čoveče, ako želimo da ga predstavimo, da tako kažemo, 

zvanično, formalno, uvek možemo reći: ‘’Ovo je moj sustanar.” 

Žena br. 5, žena br. 2, žena br. 3 i žena br. 1: Sustanar? 

Žena br. 5: Ah, grozno! 

Žena br. 3: Zvuči kao da popunjavaš formular za prijavu 

prebivališta. 

Žena br. 2: Ah, tačno. 

Žena br. 5: Čoveče, možeš da kažeš i: ‘’Ovo je Pera, sa kojim 

provodim svoj život.” 

Žena br. 1: Važi, čoveče, i: ‘’s kojim se svađam na svaka tri 

sata...” 

Žena br. 2: ... I: ‘’zbog koga ne mogu da dođem do kupatila...” 

Žena br. 3: I... :’’koji voli grašak s paradajzom...” 

Žena br. 4: Da, i: ‘’To je Pera, na koga uvek vičem kada prdne u 

krevet...” Uf, idi! 

Žena br. 3: A... :’’ovo je moj švaler?” 

Žena br. 1: Ljubavnik, kombinacija, švaler... mico, zvuči kao da si 

iščitala rečnik! 

Žena br. 5: Zapravo, najprirodnije je reći: ‘’Ovo je moj dečko.” 

Žena br. 4: To se koristi mnogo u poslednje vreme, tačno. 

Žena br. 3: Ah, previše je otrcano. 

Žena br. 2: Čoveče, nazvati ga dečkom umiruje mnogo roditelje. 

Žena br. 3: Ako ništa drugo može: “verenik.” 

Žena br. 1: Verenik nikako, mico, jer za njega moraš da se udaš! 

Žena br. 3: Ah, tačno. 

Žena br. 4: Zapravo, u poslednje vreme je uobičajeno reći: ‘’Ovo

je moj muž’’, čak i ako nisi udata, a? 

Žena br. 5: Ali to je zavaravanje. 

Žena br. 4: Čoveče, bar te komšinice ne gledaju ispod oka. 

Žena br. 1: Čekajte, ja sam se skroz pogubila. A da ostavimo kako 

je bilo? 

Žena br. 5: Kako? 

Žena br. 1: Ono što si ti rekla. Jednostavno: ‘’Ovo je on.” 

Žena br. 3: Da, ali ako naletiš na drugarice na ulici a ideš sa njim 

i staneš da se pozdraviš, nećeš reći: ‘’Vidi, ovo je on, predstavljam 

vam njega, Antonija i Silvija!’’ 

Žena br. 2: Kažeš: ‘’Ovo je Pera’’ i tačka. 

Žena br. 3: Da, ali tako ništa ne preciziraš. 

Žena br. 2: A zašto moraš da preciziraš bilo šta? 

Žena br. 3: Čoveče, uvek je dobro precizirati, zar ne? 

Žena br. 4: Ne moraš ništa da kažeš jer se kao podrazumeva 

da one na koje si naletela već znaju da je to tvoj... ono, i kažeš: 

‘’Vidi, Pero, ovo su Antonija i Silvija!’’ i ščepaš ga za ruku i obgrliš 

njegovu glavu da bi one shvatile da je to... on. 

Žena br. 5: Imam bolju ideju. 

Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 3: Koju? 

Žena br. 5: Uopšte ga ne predstaviš! 

Žena br. 1, žena br. 2, žena br. 4 i žena br. 3: Aaa, naravno! 

111 / Treći Trg / Drama 

Prevod: Tanja Miloševski


Žordi Galseran (Jordi Galceran, 1964, 

Barselona) na pozorišnoj sceni pojavljuje 

se 1995. godine sa dva svoja komada 

objavljena praktično istovremeno: Dakota 

(Dakota) i Vezane reči (Paraules encadenades). 

Za oba dela dobio je prestižne 

pozorišne nagrade i zadobio naklonost 

publike kako u Barseloni tako i u Madridu. 

Sa komadom Metod Gronholm (El 

mètode Grönholm, 2003), ostvario je 

uspeh bez presedana u katalonskom pozorištu. Ovaj komad se trenutno izvodi 

u više od 20 zemalja, a već ga je videlo više od milion ljudi. Po njemu je takođe 

snimljen i igrani film. 

METOD GRONHOLM 

PRVI DEO 

Sala za prijem u jednom preduzeću. Kvalitetan nameštaj. 

Parket. Zidovi obloženi drvetom. Na stolu, flaše s vodom i četiri 

čaše. Miroova tapiserija na zidu. 

U dnu scene, dvokrilna vrata. Sa bočne strane, manja vrata. 

Veliki prozor propušta poslednju svetlost kasnog popodneva. Kroz 

prozor se vidi nebo. Naslućujemo da se sala nalazi na visokom 

spratu. 

Na jednoj od stolica sedi FERAN AUŽE, čovek od oko 

trideset i osam godina. Privlačan. Elegantno i moderno obučen. 

Ispred njega, na stolu, akten-tašna. 

Nakon nekoliko sekundi, FERAN gleda na sat, vadi iz tašne 

dnevne novine iz oblasti ekonomije i počinje da ih lista. 

Zvoni mobilni telefon. FERAN ustaje sa fotelje i javlja se. 

FERAN, na mobilni: Da?... Ćao, mali... Tu sam. Evo čekam... 

Kroz dvokrilna vrata ulazi ENRIK FON. Izgleda da ga 

FERAN ne vidi. 

FERAN: Dođavola, večeras na večeru?... A što mi ništa nisi rekao?

Ne, neću doći. Ne znam, kako hoćeš... Ne pada mi na pamet da 

ližem dupe tim Japancima za sitnu kintu. Slušaj, samo što mi 

nisu dali posao do jaja, tako da, što se mene tiče, možeš im reći 

da se nose... Dopizdelo mi je da svlačim pantalone pred tim 

drkadžijama. Nikad više. Kunem ti se. 

FERAN ugleda ENRIKA. 

FERAN, na mobilni: Moram da idem. 

FERAN odlaže mobilni. ENRIK je krupan čovek koji je 

prešao četrdesetu. Takođe nosi odelo, ali ne tako moderno 

kao FERANOVO. U ruci akten tašna, pohabanija od 

FERANOVE. 

ENRIK: Dobar dan. 

FERAN: Dobar dan. 

ENRIK: Rekli su mi da je intervju ovde... 

FERAN: Da, i meni. 

ENRIK: Vi ste iz preduzeća...? 

FERAN: Ne, ne. Ja sam kandidat za... 

ENRIK: Ah, ja isto. 

FERAN: Drago mi je. 

ENRIK: Takođe. 

Rukuju se. ENRIK spušta svoju tašnu na sto. Nekoliko 

sekundi tišine. 

ENRIK: Jesu li ti nešto objasnili? 

FERAN: Ne. Ništa. 

ENRIK: Zanimljivo, sve u svemu, zar ne? 

FERAN: Da. 

ENRIK: Nekonvencionalne tehnike. 

FERAN: Izgleda. 

ENRIK: Kad su mi predložili... Ne znam. Nije... uobičajeno. A šta, 

bićemo nas dvojica? 



FERAN: Ne znam. Ima četiri čaše. 

ENRIK: Možda su za ove što treba da nas intervjuišu. 

FERAN: Možda. 

ENRIK: Ovo sa zajedničkim intervjuom je malo... pa u najmanju 

ruku, originalno. Posebno za posao ovog nivoa. Obično je sve 

mnogo poverljivije. 

FERAN: Meni ovo... 

ENRIK: Ne, i meni isto, ali ’ajde... Ti i ja se ne poznajemo. Ali lako 

se može desiti da sretnemo nekog poznatog. 

FERAN: Pa šta? 

ENRIK: Čoveče, bilo bi malo napadno. 

ENRIK seda. Nekoliko trenutaka tišine. 

ENRIK: Došao si kolima? 

FERAN: Da. 

ENRIK: I ja. Kakva gužva, je l’ da? 

FERAN: Kao i svakog dana. 

ENRIK: Ne znam šta više hoće da znaju o meni. Već sam imao tri 

razgovora, a ti? 

FERAN: Tri. 

ENRIK: Kao i ja. 

ENRIK vadi kutijicu bombona. 

ENRIK: Hoćeš mentol bombonu? 

FERAN: Ne, hvala. 

ENRIK: Nisam se mnogo nadao da ću dovde stići. Dolazim iz 

jednog malog preduzeća, i to je... Dobro, što se tiče opremanja i 

uređenja enterijera, drugo je u svetu. 

FERAN: Preduzeće je preduzeće. 

ENRIK: Da, ali ja nikad nisam radio u nekoj multinacionalnoj 

firmi. A ti?

FERAN: Ja sam radio na mnogim mestima. 

ENRIK: Ovde su uslovi neverovatni. Plata je... Dobro, ne znam 

koliko ti zarađuješ, ali meni bi bila skoro duplo veća... Plašio sam 

se da ne zakasnim. Zaglavio sam se u Dijagonalnom bulevaru i 

mislio sam, sad ćeš zakasniti i sve će propasti. Te stvari su jako 

bitne. Ponekad su baš detalji ti koji odlučuju o svemu. Ja sam 

zapošljavao ljude, i na kraju ono što me je navodilo na odluku su 

bile upravo sitnice. Način oblačenja, kako mi pruže ruku... I auto. 

Kad god mogu otpratim ih do auta. Auto govori mnogo o svom 

vlasniku. Ponekad naletiš na lika koji izgleda veoma uglađeno a 

vozi usran auto. 

FERAN: Opušteno. Nisi zakasnio. 

Kroz dvokrilna vrata ulaze MERSE DEGAS i KARLES 

BUENO. Trideset i neka. MERSE nosi elegantan komplet. 

KARLES, manje zvanično, pantalone i sportski sako, bez 

kravate. Minđuša na jednom uvetu. 

KARLES, obraća se MERSE: Uđi, uđi. 

MERSE: Ne, uđi ti. 

KARLES: Molim te. 

MERSE, smejući se: Zašto? Zato što sam žena? 

KARLES: Da, zato što si žena. 

MERSE: U redu, ulazim. Ali ne zato što sam žena. (Ostalima:) 

Dobar dan. 

FERAN i ENRIK: Dobar dan. 

KARLES: Dobar dan. (Predstavlja se:) Karles Bueno. 

KARLES pruža ruku FERANU. 

FERAN: Feran Auže. 

Svi se rukuju dok se predstavljaju. 

MERSE: Merse Degas. 

ENRIK: Enrik Fon. 

Svako svakom pruža ruku. 



KARLES: Vi ćete nas intervjuisati? 

ENRIK: Ne, ne, mi smo... i mi smo ovde zbog intervjua. 

KARLES: Oboje? Mi takođe. 

MERSE: A ko će nas intervjuisati? 

ENRIK: Ne znamo, još uvek. 

MERSE i KARLES ostavljaju svoje stvari. 

MERSE: Tri muškarca i jedna žena. Kao i uvek. 

KARLES: Dvadeset i pet procenata. Politički korektno. 

MERSE: On je uvek tako duhovit. Žao mi je, ali sada je politički 

korektno pedeset procenata. 

ENRIK: Vi se poznajete? 

KARLES: Studirali smo zajedno. 

MERSE: Ovaj, ja sam učila malo više od njega. 

KARLES: Zvali smo je desetkašica. Biće gadno sa njom. 

ENRIK: Već sam ti rekao. Logično je da se neki od nas poznaju. 

KARLES: I šta treba sad da radimo? 

FERAN: Da čekamo, pretpostavljam. 

MERSE: Intervjuisaće nas svo četvoro zajedno? 

KARLES: Tako su meni rekli. Zajednički razgovor sa svim 

kandidatima. 

Pauza. 

ENRIK: Jeste li došli kolima? 

KARLES: Ja jesam. 

ENRIK: Kakva gužva, je l’ da? 

KARLES: Užas. 

ENRIK: Sreća da imaju parking, jer da ga nemaju... 

KARLES: Da, ovde je nemoguće parkirati se. 

ENRIK: I vi ste imali tri razgovora?

KARLES: Ja jesam. 

MERSE: I ja. 

ENRIK: I ovaj je četvrti. Nekoliko puta sam prošao kroz ovo, i 

nikad nisam imao četiri razgovora. Ne znam šta više hoće da 

znaju o meni... 

Na jednom od bočnih zidova otvaraju se vratanca. 

Otvaraju se odozgo prema dole, zaustavivši se pod uglom 

od četrdeset i pet stepeni. Izgledaju kao poštansko sanduče 

koje je do sada bilo skriveno u zidu. MERSE se nalazi 

najbliže njima. 

MERSE: Ej! Ovo se otvorilo. 

Momenat tišine. 

KARLES: Pa pogledaj šta ima u njemu. 

MERSE pogleda. 

MERSE: Koverat i štoperica. 

FERAN: Štoperica? 

MERSE: Digitalna. 

KARLES: Piše li šta na kovertu? 

MERSE: Ne. Da ga otvorim? 

FERAN: Šta mene pitaš? Ne znam. 

MERSE otvara koverat. 

MERSE, čita: „Dobar dan i dobro došli. Kao što smo vam već 

predočili, ovo je poslednja faza procesa selekcije za mesto 

komercijalnog direktora Dekije. Vi ste poslednji kandidati. 

Znamo da ovo nije uobičajeno ispitivanje. Sledimo protokol koji je 

uspostavila naša baza u Švedskoj. Ako u nekom trenutku pomislite 

da neki od zadataka koje vam postavimo nije prihvatljiv, možete 

napustiti proces. Vrata su otvorena. Međutim, ako izađete iz ove 

sale, bilo iz kod razloga, razumećemo da odbijate da nastavite 

kandidaturu za posao. Prvi zadatak je sledeći. Rekli smo vam 

da ste poslednji kandidati, ali niste poslednja četiri kandidata. 

Ima samo tri prava kandidata. Jedan od vas je član naše komisije 



za selekciju osoblja. Pored koverta pronašli ste štopericu. Imate 

deset minuta da otkrijete ko od vas nije pravi kandidat. Molim 

vas, pokrenite štopericu. Dugme je sa desne strane.“ I to je to. 

KARLES: Jebote. 

ENRIK: Da vidimo, samo trenutak.... Biće da jedan od nas nije... 

KARLES: To je sasvim jasno. 

MERSE: I treba da otkrijemo ko je to. 

FERAN: Mislio sam da će ovo biti razgovor. 

MERSE: Ja treba da uradim nešto sa ovim satom. 

ENRIK: Ovde ima jedan kandidat koji nije kandidat. I treba da 

otkrijemo ko je to. 

MERSE: To smo već shvatili. 

ENRIK: Pa lepo. 

FERAN: Šte je lepo? 

ENRIK: Zadatak. Da otkrijemo ko laže. Lep je, jer smo po ulasku, 

naravno, svi mislili da smo ravnopravni, da smo kandidati, a 

sada ispada da nismo. 

MERSE: I? Da je pokrenem? 

MERSE pritiska dugme na štoperici. 

MERSE: Deset minuta. 

ENRIK: Da vidimo. Smestimo se. Jedan od nas nije... pravi. 

Pauza. Svo četvoro se gledaju. 

MERSE: Ili će biti da je ispitivač jedan od vas. 

FERAN: Može biti da si ti. 

MERSE: Ja? Ne, nisam ja. 

FERAN: Neko se pretvara. Može biti bilo ko. 

ENRIK: Imamo deset minuta. Nije mnogo vremena. Mislim 

je brže da idemo sistemom eliminacije nego da pokušavamo 

direktno da otkrijemo prevaranta.

FERAN, ironično: Prevaranta. 

ENRIK: Postoji jedna stvar koja je jasna od samog ulaska. Vas 

dvoje se poznajete. 

MERSE i KARLES se gledaju. 

KARLES: Ali dugo se nismo videli. 

ENRIK: Ali ako je neko od vas lažni kandidat, moći ćete lakše da 

ga otkrijete. Znate neke stvari jedno o drugom. Imamo samo deset 

minuta. Od interesa vam je da eliminišete brzo, a imate jednu 

osobu manje kojom treba da se pozabavite. Šta kažete na to? 

MERSE: Samo trenutak. Pusti me da razmislim. 

KARLES: Stvari koje znam o Merse su odavno, a nije ni... 

MERSE: Čekaj, Karles. Pre nego što bilo šta kažeš, razmisli. 

KARLES: O čemu hoćeš da razmislim? 

MERSE: Samo nas je četvoro. 

KARLES: Da, pa šta? 

MERSE: Ništa. Razmisli o tome šta su nam zadali. Radi se o tome 

da žele da vide ko je sposoban da otkrije prevaranta a ko nije. 

KARLES: A, da. 

KARLES gleda FERANA i ENRIKA. 

FERAN: Neće nam ništa reći. 

ENRIK: Zašto? 

FERAN: Zato što, ako nešto znaju, znaju, i to nam neće reći, jer 

bi nam dali prednost koju nema potrebe da nam daju. Tako bih 

barem ja uradio. 

ENRIK: Ne razumem. 

FERAN: Jebote, takmičimo se među sobom. Neće ti dati nijednu 

informaciju za koju im nije u interesu da daju. Ne, stvarno, sve 

ima svoje. Ne radi se samo o tome da treba da otkriješ ko laže, već 

i da navedeš druge da pogreše, jer ako bismo svi troje pogodili ko 

je lažni, reci čemu bi onda služio zadatak. Svi pobede, i šta onda. 



ENRIK: Na papiru je pisalo da treba da otkrijemo ko je lažni 

kandidat. Nije pisalo da treba da se takmičimo među sobom. 

FERAN: Čoveče, to je sasvim jasno. Ne traba da piše. Nas je troje 

a ima samo jedno mesto. Takmičimo se. 

MERSE: Ne, on je u pravu. Kad dobro razmislim, ono što nam je 

činiti je da sarađujemo. 

KARLES: Da sarađujemo? 

MERSE: Da, obrati pažnju. Ja nisam videla Karlesa od poslednje 

večere na Esade univerzitetu... Ima dve ili tri godine. 

KARLES: Dve. 

MERSE: I tada je radio u jednoj farmaceutskoj laboratriji. 

KARLES: I dalje tamo radim. 

MERSE: To je istina. Skoro sam srela jednog kolegu i to mi je 

rekao. Stoga, on ne može biti. 

KARLES: A ti si, Merse, bila u jednom preduzeću za consulting. 

Ali ne sećam se u kom... 

MERSE: ICR. 

KARLES: I dalje si tamo? 

MERSE: Ne, sad sam u jednoj banci. Ali vam neću reći u kojoj, 

ako vam ne smeta. 

Nekoliko sekundi tišine. FERAN i ENRIK razmatraju ono 

što su rekli MERSE i KARLES. 

FERAN: Vidiš? 

ENRIK: Šta? 

FERAN: Da nam to ničemu ne služi. Možda oboje lažu. Ako je 

neko od njih lažni kandidat, slagao je, a drugi, ako to zna, neće 

nam reći da ovaj laže, jer on već zna da je ovaj lažni i nema 

nikakvu potrebu da nam to obelodani. 

ENRIK: Majku mu, baš je zeznuto. 

FERAN: Oni su već objasneli svoj radni status, mi možemo da 

im verujemo ili ne. Objasnimo i mi naš i svi četvoro ćemo biti

jednaki. 

MERSE: Čini mi se da grešiš. Ovaj zadatak ne služi da pokaže ko 

je najpronicljiviji, već da proceni našu sposobnost da radimo u 

grupi. Imajmo poverenja jedni u druge. Radimo zajedno kako 

bismo otkrili ko je lažni kandidat. 

FERAN: Kako je to slatko! Ali budući da lažni neće reći da je 

lažan, ne možemo raditi zajedno. Ne možemo imati poverenja 

jedni u druge. 

KARLES: Ja mislim da je u redu to što si rekao... ti. 

FERAN: Feran. 

KARLES: A, da, Feran! Recite odakle vi dolazite. 

ENRIK: Ja sam komercijalni direktor jedne prehrambene firme. 

FERAN: Koje? 

ENRIK: Ona nije rekla u kojoj banci radi. 

FERAN: Sjajno! Pa i ja sam komercijalni direktor. Jedne 

laboratorije. I zato me čudi što te ne poznajem (KARLESU). 

Radim u Disfarmi, i nije mi nikakav problem da to kažem. U 

kojoj laboratoriji ti radiš? 

KARLES: Pa ni ja neću to da kažem. Pogotovo sada kad znam da 

i ti radiš u istom sektoru. 

MERSE: Ja znam gde on radi. I govori istinu. 

FERAN: I kako mogu da znam da ti govoriš istinu? 

MERSE: Zašto bih lagala? 

FERAN: Upravo sam rekao, ako ti znaš da on radi ovde, zadržaćeš 

za sebe njegovu radnu istoriju, jer ti nije u interesu da nam 

olakšavaš. 

MERSE: Ako nećeš, nemoj da mi veruješ, ali treba da se ponašamo 

kao ekipa. Važno je da nas troje pravih međusobno sarađujemo 

da bismo otkrili... prevaranta, kako on kaže. Da lažem, išlo bi na 

moju štetu. 

FERAN: Onda reci u kojoj banci radiš. Nemoj da kriješ. Laž ide na 

tvoju štetu, zar ne? 



MERSE razmatra šta joj je činiti. 

KARLES: Ja radim u Raventalu. Nisam vam to rekao ranije jer... 

Jer nisam. Ali mislim da je bolje da idemo sistemom eliminacije, 

kako on kaže. 

FERAN: U Raventalu? Od kada? 

KARLES: Od pre pet godina. 

FERAN: Poznaješ li Feliksa Garidu? 

KARLES: Nnnne, ko je on? 

FERAN: A Lauru... Lauru Sanćes? 

KARLES: Znam jednu Lauru Vaskes? 

FERAN: Da, u pravu si. Zove se Laura Vaskes. 

KARLES: Ko je Feliks Garido? 

FERAN: Moj rođak? Kapetan trgovačke flote. Koliko nam je 

ostalo? 

MERSE gleda u štopericu. 

MERSE: Četiri, skoro. 

FERAN: Pa da krenemo sa eliminacijom. Po meni... Karles je u 

redu. 

ENRIK: Da, ali možda ti sad radiš ono što je ona radila malopre. 

Možda ti znaš da ona laže, ali slediš njen put kako bismo se mi 

prešli. 

FERAN: Ako ja sledim njen put, sledi ga i ona. 

KARLES: Ja ne lažem i niko ne sledi moj put, ali ti... Vidi, žao mi 

je, ali poznajem komercijalnog direktora Disfarme i uopšte ne 

ličiš na njega. 

FERAN: I ko je komercijalni dorektor? 

KARLES: Reci ti to meni. 

FERAN: Viktor Dunsberg. 

KARLES: Ali ti si rekao da si...

FERAN: Komercijalni direktor, ali delegacije u Žironi. 

KARLES: Ne poznajem tog iz Žirone. 

FERAN: Onda ne možeš da tvrdiš. 

ENRIK: Sada možda lažete obojica. 

FERAN: A ona? 

ENRIK: Ako je ona slagala, biće da i ti lažeš. 

FERAN: Ako je ona slagala, to je njen problem. Zašto bih ja lagao 

ako ona laže? 

ENRIK: Zato što se nadovezuješ na njenu laž, da bi mene 

prevario. 

MERSE: Ja nisam ništa slagala. Niko ne može da se nadoveže na 

laž koju nisam izgovorila. 

ENRIK: Možda, možda i nisi ništa slagala, ali ako je on (FERAN) 

shvatio da on (KARLES) laže, misliće da si i ti slagala i nadovezaće 

se na tvoju laž makar ona i ne bila laž. 

FERAN: Dečko, upetljavaš se. 

ENRIK: Ne, gospodine. Ako on (KARLES) nije to što je rekao da 

jeste, a vi znate da laže, slagaćete me da biste sačuvali laž za 

sebe. 

FERAN: Nemoj toliko da razmišljaš. Vidi se da nisi baš navikao 

na to. 

ENRIK: Pokušavam sebi da razjasnim. 

FERAN: Sad ću ja da ti razjasnim. Da ja lažem, da sam ja 

prevarant, znao bih da on radi u jednoj laboratoriji jer smo već 

prošli nekoliko intervjua da bismo došli dovde. Predali smo im 

naš si-vi. Da sam ja iz firme, već bih znao sve o njemu i smislio 

bih drugačiju priču, a ne da radim u laboratoriji, jer bi on mogao 

da otkrije da lažem čim bismo počeli da pričamo. 

Ostalih troje ga gledaju. 

ENRIK: Možeš li da mi ponoviš? 

FERAN: Neka me Karles pita o mom poslu šta god želi. 

123 / Treći Trg / Drama

124 / Treći Trg / Broj 23-24 

KARLES: Ne, nema potrebe gubiti vreme. Ja mu verujem. Mora 

da je neko od vas dvoje. Ti, Merse, to sa bankom, to me kopka. 

Mora da mi je to već neko pomenuo. 

MERSE: Moguće je, ali, iz istog razloga, da radim ovde, već bi ti 

to neko pomenuo. 

KARLES: I to je tačno. 

MERSE: Ali kad smo već iskreni... Radim u Mediteran banci i šef 

sam odeljenja za marketing. 

KARLES: Od kada? 

MERSE: Od pre pola godine. 

KARLES: Pola godine. I već hoćeš da menjaš? 

MERSE: Da, pa šta? 

KARLES: Ne, ništa. 

FERAN, Enriku: Još samo ti. 

ENRIK: Sad mi je jasno. Skontao sam... Mi ovde... Oni nas 

zajebavaju, bre. 

FERAN: Njih dvoje? 

ENRIK: Ne. Poverovali smo da postoji lažni kandidat jer su nam 

tako rekli, ali kako mi se čini, svi četvoro smo pravi kandidati i 

nema nikakvog prevaranta. 

KARLES: Čemu onda služi ova komedija? 

ENRIK: Pa tome da vide da li smo sposobni da uočimo da nas 

varaju. U Americi je ovaj tip testiranja pri procesu selekcije 

sasvim uobičajen. Postavljaju ti problemske zadatke, zagonetke, 

da bi videli da li si sposoban da sagledaš situaciju iz nekog drugog 

ugla. Ovde se radi i o tome da svi verujemo da je problem u tome 

da postoji jedan lažni kandidat, da neko od nas ovde vara ostale, 

a zapravo, oni su ti koji nas varaju još od samog ulaska. 

Prevod: Hristina Vasić i Milica Inosavljević


Žuan Fuster (Joan Fuster, 1922–1992, 

Sueka) je esejista, istoričar, književni 

kritičar i pesnik. Intelektualac samouk 

posvetio je rad svojoj zemlji i vremenu. Iz 

njegovih plodnih i svestranih književnih 

dela, ističe se, po svojoj uspešnosti, 

potitički esej: Mi Valensijanci (Nosaltres 

els valencians, 1962), osvrt na valensijsko 

društvo tog vremena. Jedan od najvećih 

poznavalaca dela Ausijasa Marka, 

Salvadora Espriua i Žuzepa Pla. U 

knjigama Srašni sudovi (Judicis Finals, 1960) ili Rečnik za dokoličare (Diccionari 

per a ociosos, 1964) nam se predstavio i kao pisac sa izrazitim smislom za crni 

humor. 

127 / Treći Trg / Aforizmi 

STRAŠNI SUDOVI (59) 

2. Već poznajete slavni grčki aforizam: “Žuan Fuster je mera svih 

stvari.” 

41. Na mene alkohol utiče tako da bolje shvatam. 

52. Sposobnost zaborava je, van svake sumnje, jasan simptom 

fizičkog i moralnog zdravlja. 

58. Pretpostavljam da postoji izvesna razlika između ateizma 

prema Jehovi i ateizma prema bilo kojem drugom božanstvu (ili 

prema celom Olimpu). 

59. Sem toga, mislim da ne treba da mešamo dve tako različite 

stvari kao što su ateizam i teofobija. Jedan soi-disant ateista 

samo je obični teofob, više ili manje besan. 

62. Opasno je kada steknemo glupana za neprijatelja jer su glu-


pani obično štetniji od zlih ljudi. Štaviše, to je nezgodno u moralnom 

smislu: kada imamo glupana za neprijatelja, uvek imamo 

osećaj da ispadamo smešni. 

85. Sistematično mišljenje, lišeno internih kontradikcija, uvek će 

da ima jedan nedostatak: taj da ne može da reši sopstvenu kontradikciju 

sa životom. 

86. Postoji jedna opasnost: da budemo isuviše nalik sebi samima. 

87. Ali takođe je dosta teško imitirati sebe samog. 

92. Postoji smrt, dakle uvek će da postoji Bog. Postoji život, dakle 

uvek će da postoje bogovi. 

95. Prisvojne zamenice, evo zaista zabrinjavajućih gramatičkih 

formi. 

100. Zamislite stoika koji se smeši. Bio bi to savršen čovek. 

105. Ljudi koji su, kao ja, praktično skeptični, osuđeni su na to da 

im uvek izgleda dobro ono šta rade drugi i da se pomire sa tim da 

će uvek da postoji neko kome će da izgleda loše sve šta radimo. 

108. Veoma me rastužuje kada slušam inteligentnu osobu dok 

govori, a mene uopšte ne interesuje šta mi govori. 

113. Ne samo bogatstvo misli jedne osobe, već i kompleksnost 

njenih osećajnih nijansi zavisi od leksike i sintakse kojima vlada. 

Mislimo i osećamo u meri u kojoj nam to dopušta naš jezik. 

114. Osoba koja nas voli stalna je opasnost. 

134. Živeti znači izdati. 

141. Nikada se nisam divio čoveku od akcije. Žalim ga. 

157. Brak je jedina legalna i časna forma međusobnog razume-

vanja koju priznaje naše društvo. 

167. Škrtost mi više izgleda kao nešto nerazumno, nego kao 

nešto nastrano. 

169. Treba da se govori, da se govori jasno i da se kaže sve. Reči 

ili polureči koje zadržite u telu istrunuće u njemu. 

178. Ne zna svako da se dosađuje. Za dosadu je, zapravo, potrebna 

jedna profinjena tehnika i veoma posebna lična predispozicija. 

U suštini, treba da imate mnogo mašte i da je svu potrošite, 

a onda da vam nedostaje. 

181. Nismo samo ono što nećemo da budemo. 

183. Nema autentične ljubavi bez zrna podlosti u njenim najdelikatnijim 

epizodama. 

187. Ne nadaj se i ne boj se, i bićeš savršen. 

188. Dijalektička zapoved. – Kada diskutujete, vičite i bićete u 

pravu. Obično viče i onaj ko nije u pravu. Ne treba da izgubite 

zbog vaspitanosti. 

195. Osećamo se sami samo kada nemamo na šta da mislimo ili 

kada se bojimo da mislimo na bilo šta. 

196. Govoriti loše o drugima nije tako sramotan porok kako se 

obično misli. Dok to radiš, pazi da ne dođeš u iskušenje da govoriš 

loše o sebi samom, što je mnogo gori porok. 

198. Ne prihvatajte sve ono šta se unapred definiše kao neizrecivo, 

misteriozno ili samo kao ezoterično. U mraku, sve su krave 

crne. 

200. Po pravilu, nisu naše predrasude ono šta nas tera da postupamo 

na ovaj i onaj način: kada dobro pogledate, na to nas 

teraju predrasude drugih. 

129 / Treći Trg / Aforizmi


201. Neke mane tako su duboko u nama, toliko su naše, da se ne 

usuđujemo da ih ispravljamo od straha da je zapravo reč o vrlinama. 

Na kraju krajeva, ko bi znao nisu li vrline upravo to. 

204. Ne savetuj nikome da ne čini nešto, ako to pre nisi sâm 

učinio, niti mu savetuj da učini nešto, ako si ti to već napravio. 

Ma nastoj da nikada ništa ne savetuješ. 

210. Veruj mi, mladiću: ne slušaj se! U tvojim godinama život 

prolazi u varanju samoga sebe. 

211. Ocenjuj svakog čoveka po njegovom najsramotnijem delu, 

ali postupaj sa njim prema njegovom najplemenitijem delu. I 

da se zna: to ne znači da si licemeran, već da si realan i da imaš 

smisla za humor. 

216. U ovom svetu, čini se, svako je pošten dok ne prestane da 

bude pošten. 

226. Igrati uvek znači gubiti, ako ništa drugo, onda vreme. 

228. Roditeljstvo uzrokuje kretenizam. 

231. Upozoravam te: istina se ne poklapa uvek sa pravdom. 

235. Pisati – stvarati književnost – je sve ono što kažete, štaviše, 

oblik je osvete. 

239. Klodel je Viktor Igo, samo gori od njega i usto još i pravoveran. 

240. Svaka reč je sama po sebi perifraza. 

243. Najgore kod plagijata nije to da je reč o krađi, već o višku. 

245. Suprotnost dobrom slikaru (ili lošem slikaru) nije loš slikar 

(ili dobar slikar), već Pikaso. 

259. Polovina svakog romana je čisto suvišna.

261. Da li pesnik želi da kaže ono šta ja razumem kada ga čitam? 

Nebitno je. Zahvaljujući njemu ja razumem nešto. A ako to nešto 

nije ono šta on kaže, onda je ono šta sam ja sâm sebi baš hteo 

da kažem. 

271. Ko bi znao da li je, posle svega, Romeova sudbina bila da 

bude rogonja! 

294. Od dobrih osećaja pravi se loša književnost. Od loših takođe. 

Po pravilu, književnost je uvek loša, a naročito kada se bazira na 

osećajima. 

299. Postoji samo jedan način ozbiljnog čitanja: ponovno 

čitanje. 

306. Nikada nisam uspeo da odslušam završni zbor Devete simfonije 

kao muziku, već samo kao ono što zapravo jeste, kao himnu. 

E sad: uopšte nisam siguran da mi je ikad zvučala kao himna 

radosti, pre kao himna nečemu drugom, ne znam čemu, ali svakako 

nečem plemenitijem. 

314. Srećan čovek nema potrebu da se izrazi. 

322. Metafore, dobre metafore, samo su nepredvidive definicije: 

reći jednu te istu stvar, samo iznenada. Zapravo su način da se 

sakrije trivijalnost stvari i zato ih pesnici tako obilno koriste. 

329. Neki slikari što gore slikaju, to su bolji slikari. Primer: Goja 

kada slika Pinturas negras. No takav je fenomen moguć samo 

kada je već reč o velikom slikaru. 

400. Ko je spreman da umre za ideale, u suštini je spreman i 

da ubije za ideale. Sve doktrine koje počinju sa mučenicima, 

završavaju sa inkvizicijom. 

409. Dokolica je suštinski štetna. Jednom kada mašine, automatizovane 

ili produktivnije, omoguće čoveku gotovo neograničeno 

slobodno vreme, doćiće do uništenja. Povećaće se, na primer, 

131 / Treći Trg / Aforizmi


sklonost ljudi ka alkoholu, filozofiji i samoubistvu. 

428. Entuzijazam? Ne služi da se sagradi kuća, ni da se napiše 

knjiga ili obradi polje, pa čak niti da se igra fudbal. Pomoću entuzijazma 

može samo da se peva, i to loše. 

437. Sve su zastave jednako varljive. Verujte više onima koji nose 

zastave, nego bojama na njima. 

439. Nemojte da se zavaravate: moć prelazi iz ruke u ruku, ali 

retko okleva. 

441. I posle svega, šta? Moraćemo da umremo. Nema leka. 

443. Dobar dan, dragi čitaoče, budući lešu, buduće ništa! 

Sit tibi terra levis! 

Izbor i prevod: Pau Sančis i Nikola Vuletić

ENRIK KAZASES 

„BIĆE PESNIK 

ONAJ KO TO HOĆE“ 

135 / Treći Trg / Razgovori 

Enrik Kazases (1951, Barselona) je živa katalonska legenda. 

Njegovi nastupi u svim mestima u kojima se govori katalonski 

jezik skoro da su mu dali oreol rok zvezde. Veliki deo nove 

generacije pesnika priznaje ga kao svog učitelja čiji je uticaj 

na njihovo poetsko izražavanje bio veliki. 

Kada ste počeli da pišete poeziju? 

Ne znam baš tačno kog trenutka sam počeo da pišem, ali znam 

da je bilo mnogo rano. Negde u isto vreme kad je počela da se 

budi seksualna želja, kad sam počeo da gledam devojke. Kad 

sam bio mali uvek su mi se sviđali papiri, olovke... 

Kako to da ste prvu knjigu objavili tek sa 40 godina? 

U stvari nešto sam objavio i ranije za nekog “underground” 

izdavača. Ali nije me interesovalo da objavljujem knjige. S druge 

strane, svet izdavaštva je za mene bila jedna jako misteriozna 

stvar. Sa 30 godina sam počeo da pravim recitale, zato što je to 

bio neki drugačiji način da dođem do publike. Počeo sam da 

objavljujem tek kad je jedan kritičar došao da me vidi i preporučio 

me izdavaču. 

Koji pesnici su najviše uticali na vas? 

Bilo ih je mnogo. I u različitim trenucima su na mene uticali 

različiti pesnici, kako katalonski tako i strani. Na primer, Vinjoli, 

Brosa, Verdage i uvek sam čitao Ausiasa Marka. Takođe Kamings, 

Maks Žakob, srednjovekovni trubaduri. 

Živeli ste u inostranstvu: u Nemačkoj, Engleskoj i Francuskoj. 

Koliko je to iskustvo uticalo na vas kao pesnika? 

Pretpostavljam da je uticalo na mene. Tražio sam neki evropski


pogled. Ne znam da li još uvek postoji Evropa, ali je postojao 

evropski svet, u isto vreme ruralan i kulturan. 

Kažu da je Katalonija zemlja pesnika. Kako vi to vidite? 

Kad govorimo o književnosti Katalonija nije mala zemlja. Naši 

pisci su dobro poznavali evropsku književnost i mogu da se 

uporede sa najboljim autorima Nemačke, Francuske i Italije. Ono 

što nam je nedostajalo je to što Evropa to nikad nije prepoznala. 

Katalonski nije poznat jezik u svetu. Da li je to na neki način 

prepreka za međunarodno priznanje katalonske poezije? 

Poezija je zanimljiva kad možeš da je čitaš u originalu. Romani 

možda mogu da se prevode, ali poeziju je uvek bolje čitati u 

originalu. Na primer u nekom trenutku me je interesovala ruska 

poezija onda sam čitao različite prevode: katalonski, nemački, 

španski, italijanski da se približim originalu. 

Katalonija je politički je pod uticajem Španije, ali ne i u 

književnosti. Katalonska književnost je nezavisna. 

Da li imate neki savet za mlade pesnike? 

Ne. Rilke je pisao Pisma mladom pesniku, i taj mladi pesnik 

nikad ništa nije napisao. Neka svako sam izmisli svoju poeziju. 

Nek bude ono što jeste. Biće pesnik onaj ko to hoće. 

Razgovor vodio: Pau Bori 

Prevod: Jelena Petanović 

Fotografija: Pau Bori

MARIJA BARBAL 

“PUTOVANJE JE VEOMA 

ZNAČAJNA KNJIŽEVNA 

TEMA“ 


Od kada je katalonska kultura bila počasni gost Sajma knjiga 

u Frankfurtu 2007. godine, književni rad Marije Barbal (1949, 

Tremp) biva međunarodno priznat. Nemački prevod njenog 

proznog debija, romana Kamen iz odrona (Pedra de Tartera, 

1985), doveo je do toga da ovaj roman bude najprodavaniji 

takom nekoliko meseci u ovoj zemlji. Malo pre ovog intrevjua 

roman je objavljen na slovenačkom. 

Prošlo je 24 godine od vašeg književnog debija, romana 

Kamen iz odrona, ali se on veoma dobro prodaje i dalje i 

prevođen je na mnogo svetskih jezika. Šta mislite da je ključ 

vešeg uspeha? 

Možda zato što se radi o kratkom romanu koji govori o životu 

jedne skromne žene i njene porodice koga je u potpunosti 

obeležila istorija. 

Mislite da ćete napisati knjigu koja će prevazići prodaju 

vašeg prvenca? 

Ne verujem, ali bih volela. 

Jednom prilikom ste izjavili da je vaš književni debi bio 

spontan. Na šta se to odnosi? 

Želela sam da kažem da nisam mislila da pišem roman. Impuls za 

pisanjem proze proistekao je iz želje da se opravdaju argumenti 

o stvarima koje su se desile, a koje su ostale neiskazane tokom 

posleratnih godina. 

Kao glavna junakinja Kamena iz odrona i vi ste sa Pirineja 

otišli u Barselonu. Vama se izgleda više sviđa život u Barseloni 

za razliku od vaše junakinje Konče. Volite li više život u 

gradu ili na planini? 

Moj život je dosta drugačiji od Končinog. Ja sam otišla u Barselonu


da bih studirala. Sada sam potpuno prilagođena životu u gradu 

i u njemu se osećam komotno, ali mi i dalje nedostaje priroda, 

naročito Paljars. 

U više vaših dela junaci se sele iz jednog mesta u drugo. Da li 

vas putovanje kao literarna tema posebno interesuje? 

Mislim da je putovanje, neophodno ili voljno, veoma značajna 

književna tema. Označava promenu, otkriće, prilagođavanje 

i nostalgiju. Junaci se transformišu kada prihvate izazov 

drugačijeg ambijenta. 

U poslednje vreme, ako se ne varam, posvećeni ste isključivo 

pisanju. Kako izgleda vaš dan? 

Pisanju posvećujem nekoliko sati u toku prepodneva. Kada 

se umorim bavim se drugim stvarima. Ako mogu, popodne 

opet pišem. Povremeno pričam o knjigama u bibliotekama ili 

školama. 

Imate li neki ritual kada pišete? 

Nemam nikakav ritual. Od pre nekoliko godina sa sobom 

uvek nosim svesku u koju zapisujem skice, ideje, strukturišem 

argumente, slikam svoje buduće junake. 

Učetvovali ste takođe u književnom kursu u Školi pisanja 

u barselonskom Ateneu. Koje su tajne za pisnje dobrog 

romana? 

Mislim da nema tajni za pisanje dobrog romana. Radi se samo o 

ozbiljnoj posvećenosti koja nije pod uticajem želje za konačnim 

ciljem koji je objavljivanje knjige ili pojavljivanje na konkursima. 

To je jedna potreba ili izražena želja i određeni talenat za reči. 

Koje biste knjige preporučili onima koji teže da napišu dobar 

roman? 

Mnoge. Ja sam neuredna što se tiče književnosti, ali sad mi 

upravo padaju na pamet tri imena iz književnosti XX veka. 

Bilo koja knjiga (a to znači mnoge) od Karson Mekalers, Merse 

Rodoreda ili Irene Nemirovski. 



Fotografija: Mikel Embodas

FRANSESK SERES 

“ZAŠTO BIH JA TRAŽIO DA 

ŽIVIM OD KNJIŽEVNOSTI 

KAD IMA LJUDI KOJI UMIRU 

U GLADI?” 


Fransesk Seres (1972 , Saidi) je najbolji pisac koji se u skorije 

vreme pojavio na katalonskoj književnoj sceni. Pre nekoliko 

godina napustio je Barselonu i preselio se u seosku kuću u 

blizini Pirineja. Predaje katalonski jezik u jednoj osnovnoj 

školi deci imigranata, ali je najviše posvećen literarnoj 

karijeri koja puno obećava. 

Prošle godine si učestvovao na seminaru na Filološkom 

fakultetu u Beogradu. Kakvi su tvoji utisci iz Srbije? 

Mogu samo da pričam o Beogradu, s obzirom da sam samo u 

njemu bio. Ako treba da kažem iskreno, učinilo mi se kao da je to 

društvo sa ogromnim mogućnostima, ali, ponekad, ograničeno 

istorijskim razlozima koji su nam poznati. Bio bih jako srećan 

kada bi se prevazišla ova ograničenja i kada bi Beograd i Srbija 

bili više povezani, na sve mogiće načine, sa Zapadom, tako da od 

toga svi imamo koristi. Osobe koje sam upoznao bile su sjajne 

i, pošto one to zaslužuju, mislim da nismo tako daleko jedni od 

drugih. 

Ti si jedan od najmlađih pisaca koji je dobio Nacionalnu 

nagradu za književnost. Kada se kod tebe javila želja za 

pisanjem? 

Želja za pisanjem veoma rano, sa sedam ili osam godina, jer ovo 

uključuje, naravno, i želju da stalno čitam. Želja za pisanjem je 

takođe želja čitaoca koji toliko uživa u knjigama kao autor koji 

ih je napisao. Kad sam počeo da pišem sa “željom za pisanjem”? 

Sad već ima 10 godina od kako sam jednu gomilu papira spojio u 

formu mog prvog romana: Utrobe majke zemlje (Els Ventres de la 

Terra) ali bih želeo da se dobro razume to da je želja za pisanjem 

takođe i želja za čitanjem i da to nije pasivna želja drugog reda,


potpuno suprotno. Podjednako poštujem onog dečaka koji je 

čitao Verna kao i čoveka koji je napisao moje knjige. 

Koji pisci su najviše uticali na tebe? 

Reći ću predvidiva imena, ali to je stvarno tako, to su autori koje 

mnogo volim. Oduvek: Horacije, Mopasan, Prust, Dikens, Tolstoj, 

Čehov... Od pre nekoliko godina: Džojs, Fokner, Bulgakov, Pesoa... 

Od skoro: Ričard Ford, Selindžer, Karere, Mišon... Od katalonskih 

pisaca: Žuzep Pla, d’Ors, Rodoreda, Sales... To su klasici ali ima 

ih i drugih. Dozvolite mi da ovoj listi priključim i Danila Kiša, i 

ne slučajno. 

Čitalac Sile Gravitacije (La Força de la Gravetat) ima utisak 

da jako dobro poznaješ različita mesta u Katoloniji u koje 

smeštaš radnju svake priče. Kako si to postigao? 

Idući u mesta, pričajući sa ljudima i objašnjavajući šta sam 

video, osetio i mislio. Samo tako. Od posla se ne može pobeći 

nikad, ne treba se plašiti, i ako treba da se preseliš, treba da se 

preseliš. Ako treba da čekaš, ti čekaš i to uvek funkcioniše tako. 

Treba da hodaš zemljom i upoznaš ljude koji će se naći u tvojoj 

knjizi, to znači da treba da se potrudiš i da izađeš iz kuće, da 

je kompjuter jedan deo tvog posla ali da treba nositi diktafon, 

fotoaparat, svesku a naročito radno vreme koje se ne vidi nigde. 

Da li to što je svaka priča iz Sile Gravitacije rođena iz metafore 

ostavlja utisak? 

Da, izuzev jedne priče, koju sam završio (ili nisam, ne znam) 

koja govori o jednoj udaljenoj regiji staljinističke Rusije u kojoj 

otkrivaju da je sila gravitacije veća nego u ostalim delovima 

sveta. Šta radi staljinistička vlada? Raseli stanovništvo tako da u 

dijaspori osete strah od razlike. Ova nenormalna sila gravitacije 

mi je poslužila da označim razliku između slabih i jakih zemalja. 

Čečenija bi bila dobar primer, ali i neke druge zemlje. 

Tvoja poslednja knjiga zbirka je tri pozorišna komada u 

kojima su protagonisti klasici katalonske književnosti. Zbog 

čega taj prekid sa prozom? 

Iz različitih razloga. Na prvom mestu nema ničeg što me više nervira 

od toga da se zaglavim u mestu ili kad imam predodređenu 

ideju o tome šta treba da radim ili šta se od mene očekuje. Ono 

što me je najviše interesovalo bilo je da razlozi, privatne želje 

svakog lika u komadima o Rođu, Ljulju i Muntaneru ne budu 

razdvojeni jedni od drugih. Bog ili istorija samo su protagonisti

ako znamo na koga utiču i koga povređuju. Suština sva tri komada 

je sledeća: kako jedna knjiga može da menja život ljudi. 

Da li ti život na selu pomaže da pišeš? 

Pomaže, mnogo, veoma mnogo. Živeti daleko od “centara odluke” 

i naročito se udaljiti od prezentacija knjiga, konferencija itd, čini 

da sve što se priča o tendencijama, imenima, naslovima utiče 

malo na tebe. To ne znači da živiš udaljen od stvranosti koja te 

okružuje. Naprotiv. Ovde nema posrednika, sve je blizu, ljudi, 

pejsaž, itd. S druge strane, u šumi, se vreme produžuje, nudi ti 

mnogo više prostora nego što misliš i brže se koncentrišeš. Ne 

znam, to je moj slučaj, ne želim da uopštavam stvari. 

Da li od pisanja može da se živi u Kataloniji? 

Čini mi se da je ovo pitanje relativno. Da li može da se živi od 

pisanja u Francuskoj? Ili u Americi? Da li ima smisla živeti samo 

od pisanja? Ja imam posao a takođe imam vremena da pišem 

tako da ne razmišljam o tome. Ja to nisam tražio od književnosti. 

Mislim da bi pravo pitanje bilo: da li može da se živi od knjiga? 

Da, naravno ali samo od dobrih knjiga. Svi bismo voleli 

da imamo više vremena za pisanje i čitanje i ako ga nema u 

čemu je problem? Nećemo da nastavimo da pišemo? Nećemo 

više da čitamo? Naročito u našem svetu u kome ima ogromnih 

društvenih problema. Zašto bih ja trebao da tražim od života da 

mi dopusti da živim od književnosti ukoliko ima ljudi koji umiru 

od gladi? Zar to nije cinično? 




Fotografija: Antonio Galeote


SERĐI BELBEL 

“KAKVA JE SVRHA 

FIKCIJE 

AKO GOVORI 

O STVARNOM ŽIVOTU?” 

Serđi Belbel (1963, Terasa) je trenutno verovatno najbitniji 

čovek katalonskog pozorišta. Ne samo zbog svog obimnog 

pozorišnog rada kako kao pisca tako i kao reditelja, već i 

zato što je od 2006. godine na mestu direktora Katalonskog 

nacionalnog pozorišta. 

Napisali ste, ako se ne varam, skoro dvadeset tekstova za 

pozorište, ali nikada niste objavljivali poeziju ni prozu. Zašto 

više volite pozorišne tekstove od drugih literarnih žanrova? 

Ne znam kako to da objasnim. Počeo sam da pišem za pozorište 

još kad sam bio mlad i ovo je vrsta pisanja koja mi se sviđa i 

koja mi dolazi, recimo, “prirodno”. U stvari, ne smatram sebe 

striktno “piscem” u strogom značenju te reči, nego pozorišnim 

“autorom”. Ne mislim da bih imao disciplinu potrebnu za pisanje 

proze (neodređeno radno vreme i intenzivnu i minucioznu 

posvećenost) ni “inspiraciju” potrebnu za pisanje poezije. 

Čitate li više pozorišne komade ili romane i poeziju? 

Trenutno je, u stvari, čitanje pozorišnih komada deo mog posla. 

Zbog toga ne smatram čitanje pozorišnih dela kao nešto što se 

uobičajeno podrazumeva pod “čitanjem”. Čitam više romane, bez 

ikakve sumnje. 

Od kojih velikih dramatičara ste najviše naučili? 

Od svih, bez izuzetka, ali ako treba da navedem nekoliko, trojicu, 

na primer, bili bi to Šekspir (očigledno), Rasin i Beket. 

Mnogi vaši komadi izvođeni su u inostranstvu i prevođeni 

su na petanestak jezika. Čemu pripisujete vaš međunarodni 

uspeh? 

To je misterija. Počelo je sa jednim konkretnim komadom,

Milovanja (Carícies), koji je bio začuđujuće loše prihvaćen od 

stane kritike u mojoj zemlji. I paradoksalno, to je bio komad 

koji mi je otvorio vrata mnogo dalje od naših granica. Posle 

toga došao je Posle kiše (Després de la pluja) koji je imao odjeka 

u mnogim pozorištima u Nemačkoj i Francuskoj, gde je dobio 

jednu od prestižnih nagrada “Molijer”. Posle toga, ostali komadi 

koje sam napisao prevođeni su i izvođeni, na nejednak način, ali 

uz izvestan kontinuitet. Veoma sam srećan znajući da se moji 

tekstovi izvode na drugim jezicima. 

Mislite li da biste bili više uspešni da pišete, na primer, na 

španskom ili francuskom? 

U istinu mislim da ne, srećom. Jedan od velikih razloga za zadovoljstvo 

je što se ne mora ići preko Madrida ni španskog jezika 

da bi se došlo do toga da moji tekstovi budu izvođeni u drugim 

zemljama. Činjenica je da je to ranije bilo praktično nemoguće. 

To je jedan od simptoma normalnosti ili “normalizacije”. 

U toku ove godine komad Mobilni (Mòbil) bio je veoma dobro 

prihvaćen od srpske publike. Da li mislite da nam je ovaj 

aparat promenio život? 

Mislim da bez sumnje jeste. Provera važnosti mobilong u našim 

životima i u naše vreme bila bi sledeća: zamislimo da na nekoliko 

trenutaka ukinemo sve mobilne telefone na svetu. U koliko 

situacija našeg svakodnevnog života bi nam zafalio? U mnogima. 

Promenio je način na koji komuniciramo, i povrh svega, način 

na koji ulazimo u veze. 

Mnogo vaših komada preneo je na platno Ventura Pons, 

najznačajniji katalonski režiser. Da li ste zadovoljni rezultatima? 

Veoma zadovoljan. Ventura Pons poznaje savršeno način na koji 

ja pišem i moj rad u pozorištu i pristupa mojim tekstovima sa 

velikim poštovanjem. 

Stranci (Forasters), poslednji film Venture Ponsa takođe je 

rađen po vašem tekstu. Jedna od centralnih tema je imigracija. 

Vi ste dete imigranata. Da li ovo delo ima autobiografski 

aspekt? 

Ima autobiografske aspekte, da, iako to nije strogo moja lična 

priča. Ne sviđa mi se da teme u mojim pričama budu potpuno 

iste kao u “stvarnom” životu. Kakva je onda svrha u pisanju fikcije. 

Šta više, mislim iskreno da moj život i moja iskustva nisu ni 

143 / Treći Trg / Razgovori


malo neobični. Trudim se da uhvatim one aspekte mojih iskustava 

koji mogu biti zajednički mnogim ljudima. Trudim se da 

potpuno izbegnem vežbe samokontemplacije. Ipak, činjenica je 

da ima komada u kome su teme više prepoznatljive. I možda je 

to slučaj sa Strancima. 

Da li je lakše režirati po sopstvenim teksovima ili po 

tekstovima drugih autora? 

Odgovor je veoma jednostavan: lakše mi je da režiram po delima 

drugih autora iz jednog prostog razloga: kao režiser uvek verujem 

u tekst. 

Od 2006. ste umetnički direktor Katalonskog nacionalnog 

teatra. Imate li vremena da pišete? 

Ne mnogo. Šta više, kako prolazi vreme, svaki put mi treba više 

smirenosti i koncentracije za pisanje i pozicija umetničkog direktora 

Katalonskog nacionalnog teatra koje je glavno nacionalno 

pozorište u Kataloniji, podrazumeva veliku odgovornost, naći 

prostor i vreme za pisanje je, naravno komplikovano. Ipak, potpuno 

sam svestan da ću na ovom položaju biti određeno vreme. 

Iako ne mogu da pišem sada, nadam se da hoću čim napustim 

ovaj posao, za nekoliko godina. 



Fotografija: David Ruano


ŽAUME S. PONS ALORDA, 

ŽUAN FULJANA, 

PAU SIF, 

PAU VADELJ, 

ŽUAN TOMAS MARTINES GRIMALT, 

ANĐEL IHELMO 

“BEZ POEZIJE BISMO SE UGUŠILI” 

Bili su samo tri dana u Srbiji, ali se o njima pričalo 

nedeljama posle njihovog odlaska, a u nekim slučajevima 

čak i mesecima. Učestvovali su na Susretima mladih srpskih 

i katalonskih pesnika u organizaciji Trećeg Trga od 20. do 

22. marta 2009. godine. Njihova poetsko muzička izvođenja 

uzbudila su srpsku publiku i podstakla burne emocije.


Zašto pišete poeziju? 

ŽAUME S. PONS ALORDA: Pišem zato što živim i živim zato što 

pišem. Pišem jer ona, poezija, to od mene traži i jer je ja molim 

da ona to od mene traži. 

ŽUAN FULJANA: Kada su mi usta puna nedefinisanih reči koje 

prave red čekajući da odjednom izađu i osim pisanja nemam 

nikakav drugi način da se ne ugušim. Reč je samo, dakle, o 

pitanju života i smrti. 

PAU SIF: Pišem zato što kad čitam poeziju imam potrebu da 

se upletem u pesmu i to pokreće mehanizme koji čine da i ja 

pišem. 

PAU VADELJ: Ne pišem da bi mi prošlo vreme, pišem da bih 

mogao da dišem i da podnosim gluposti koje nam svet donosi. 

Šta je za vas poezija? 

ŽUAN TOMAS MARTINES GRIMALT: Za mene poezija je umetnost 

sinteze, igre, tajnosti, zavođenja i ne znam koliko još raznih 

drugih stvari. 

ANĐEL IHELMO: Poezija je slobodno mišljenje, sama istina o 

tome što smo: svet, narod i osobe. 

Koji katalonski ili svetski pesnici su vam najbliži? 

P.V.: Na našu “generaciju” – ako možemo pričati o generacijama 

– mnogo su uticali pesnici iz sedamdesetih. Mene naročito 

oduševljava Blai Bonet. To je pesnik koji isijava život. Imate i 

prevod jedne njegove knjige na srpski: More (Paidea). Takođe 

Esteljes, Andreu Vidal i sad dosta radimo sa Enrikom Kazasesom. 

Od stranih pesnika sviđaju mi se oni radikalni: Leopoldo María 

Panero ili Antonin Artaud. 

Ž.T.M.G.: Ja se lično mnogo identifukujem sa Pesoom, Nerudom 

ili Kavafisom, pesnicima koji na prvi pogled nemaju ništa 

zajedničko, ali koji su mom ličnom kreativnom procesu doneli 

iskonske vrednosti. 

P.S.: Za mene su to dvojica pesnika koji su pisali na katalonskom 

pored kojih se osećam kao kod kuće, kao stari prijatelji kojima 

se uvek vraćam, reč je o Žuanu Salvatu Papaseitu (Joan Salvat 

Papasseit) i Visentu Andresu Esteljesu (Vicent Andrés Estellés). 

A.I.: Pesnici koji su mi najbliži su, očigledno, moji prijatelji 

pesnici. Bez sumnje ne postoji nijedan pesnik na svetu koji je

toliko uticao na mene kao moji (prijatelji) pesnici. A onda mogu 

da kažem i neka svima dobro poznata imena: Kavafis,Vitman, 

Lorka, Damia Uget (Damià Huguet) ... 

Kako biste definisali poeziju koja se danas piše na 

katalonskom? 

Ž.S.P.A.: Jedna eksplozija različitosti i beskrajnih mogućnosti, od 

najneuobičajene mentalne bede do najneverovatnijih glasova 

koji se ne rađaju u svakom jeziku. Siguran sam da je to jedna od 

najživljih, najneverovatnijih poezija u čitavoj Evropi. 

Ž.T.M.G.: Na katalonskom ima mnogo dobre i mnogo loše poezije. 

Po ovome mislim da se ne razlikuje mnogo od ostalih evropskih 

književnosti ili čak svetskih. Ono što jeste drugačije je obimna 

godišnja produkcija poezije, mislim da je proporcionalno (iako 

bez ozbiljne studije koja bi podržala ovo mišljenje) jedna od 

najproduktivnijih u Evropi. Ovo čini da je još teže odvojiti žito 

od kukolja. 

Zašto mislite da ima toliko mnogo pesnika na katalonskom 

jeziku? 

P.S.: Zato što su potrebni. Ako ima toliko pesnika to je zato što 

smo neophodni, neophodni da živimo intenzivnije, neophodni 

da, prosto, živimo. 

A.I.: Imam dva objašnjenja, jedno geografsko-romantično i drugo 

društveno-ekonomsko. Geografsko bi bilo da je velika količina 

pesnika na katalonskom jeziku proizašla zbog velike količine 

Mediteranskog mora koje imamo u odnosu na katalonsku zemlju. 

Rekao bih da je Mediteran jedan od najvećih stvaralaca pesnika. 

Drugo objašnjenje, društveno, je da je poetsko izražavanje 

neizbežno u izobličenom svetu u kome živimo, u kome poezija 

treba da definiše i učestvuje u dnevnom spasenju, u direktnoj 

akciji. 

Zašto ste objavili Pedra Foguera (antologiju mladih 

katalonskih pesnika)? Kojim kriterijumima ste se rukovodili 

pri pravljenju ove antologije? 

P.V.: Shvatili smo da na katalonskom tržištu fali jedan prozvod 

ovakvog tipa. U jednoj kulturi u kojoj su pesnički glasovi tako 

fuzionisani, treba ponekad izvršiti čišćenje i ponuditi svežu krv. 

Ž.S.P.A.: Kriterijumi su bili veoma jasni: autori mlađi od trideset 

godina čija je poezija jaka i koja bi davala snažnu prednost 

usmenom i rapsodijskom radu u različitim predstavama i 

147 / Treći Trg / Razgovori


recitalima kako bi se knjiga propagirala u celom univerzumu. 

Vaši recitali, uz muziku i glumu, pridobili su srpsku publiku. 

Zašto predstavljate poeziju na ovaj način? 

Ž.F: Zato što poezija podrazumeva, potražuje i voli katarzu koja 

joj daje smisao. Poezija je tu da je ljudi osećaju, da se uzbude, 

da razumeju, vide, smeju se, plaču zbog svega onoga što nam 

svakodnevica donosi. Zbog toga, poezija je jedan neverovatan 

život! 

Ž.T.M.G.: Mislim da poezija nikad nije bila zamišljena da je 

ljudi čitaju kod kuće uvaljeni u komotnu fotelju. To je skorašnji 

pronalazak kome nema više od 150 godina. Do tog trenutka 

poezija je morala biti performativna. 

P.V.: Tačno, mi ne možemo da razumemo poeziju sami iz neke 

knjige pune reči, treba da prenosimo našu radost i našu viziju 

sveta. Najidealnije bi bilo da umesto knjiga imamo diskove ili 

DVD-ove. 

Iz koje tradicije crpite insapiraciju za vaše recitale? 

Ž.T.M.G.: Iz sve usmene tradicije. Kad bih davao primer sa 

Majorke to bi bila improvizovana pesma. 

Ž.S.P.A.: Ja je crpim iz prvog krika koji je načinio suštinu plodnosti 

i iz plodonosnosti poslednjeg daha koji će proizići kada sve bude 

eksplodiralo i premašilo sve nivoe realnosti. 

Kakve impresije je u vama izazvala Srbija? 

A.I.: Iskreno, direktno, bez dvoumljenja, bez želje da zvuči dobro, 

pošteno, govoreći istinu...Srbija je bila jedan od najboljih stvari 

u mom životu. Učinila je preporod moje ličnosti, moje poetike i 

uticala na mnoge buduće projekte. 

Ž.T.M.G.: Meni se takođe učinila fantastičnom. Najvažnije od 

svega je da su ljudi topli, osećajni i darežljivi. Na tome sam im 

mnogo zahvalan. Imao sam osećaj da je sve mnogo više istinito 

nego kod nas, gde preovladava neki drugi moral više lažan i 

pretpostavljen. 

Ž.S.P.A.: Za mene je Srbija raj koji se uzdigao iz svojih ruina i 

koji će polako prodreti u srca stare Erope. Izgledala mi je kao 

divna, veličanstvena zemlja, u kojoj se mogu skupiti najbolji 

plodovi želja za nadom i radošću, znajući da se moraju prevazići 

prepreke prošlosti i aveti užasa. 

I poezija srpskih pesnika koju ste imali prilike da čujete? 

Ž.F: Naročito me je privuklo slušanje poezija na jeziku koji (još

uvek) ne znam...ostala je misterija da razotkrijem šta su govorili, 

ali to ćemo saznati veoma brzo kad dođu u Kataloniju. 

Ž.S.P.A: Magična, čudna, egzotična i INSPIRATIVNA! Toliko 

fascinantna da sam dobio želju da naučim srpskohrvatski da 

razumem te reči, da otkrijem kako su se mogle roditi i umreti 

unutar drugih formi, tonaliteta i vokala sve do dubine mog bića. 

Ako biste morali da izaberete samo jedan događaj sa Susreta 

koji događaj bi to bio? Zašto? 

Ž.T.M.G: Svakako bi to bio recital u Casa García. Svi ostali događaji 

bili su mnogo intenzivni i emotivni, ali ovaj je bio veoma poseban 

jer smo imali najviše interakcije sa publikom. 

P.V: Tamo smo mogli da poludimo i da upoznamo mnogo ljudi 

(uz pomoć rakije, naročito). 

P.S.: Ja bih, pored Casa García, istakao i prevodilačku radionicu. 

Ona mi je dozvolila da uđem u dubinu onoga što sam napisao 

pre nekoliko godina i da to vidim sa različitih strana. Ono čemu 

me je podučilo četvoro prevodilaca koji su radili sa Brankom 

Prelevićem (pesnikom i prevodiocem) i samnom je da unutar 

svake moje pesme postoji jedan skrivena azbuka koju prevodilac 

mora da zna da dešifruje, jedna azbuka tako skrivena koju ni 

sam autor ponekad ne može da prepozna. 

A.I.: Veoma mi je značajan bio susret u Srpskom književnom 

društvu, u kome sam osetio jednu tako snažnu emociju, našavši 

se u sjajnom razgovoru koji je mogao da traje večno. 

Ž.S.P.A.: Veoma je teško izabrati jedan konkretan događaj jer su 

Susreti u celini bili grandiozni, jedinstveni, strahovito genijalni! 

Odbijam da svodim i pojednostavljujem stvari: ja, kao neizdrživi 

euforičar ne mogu da se prilagodim samo jednoj stvari, ja želim 

da uvek težim nečem višem, 

SVE U SVEMU OGROMNOM I GIGANTSKOM, 

UEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!!! 


Razgovor vodili: Jelena Petanović, Dejan Matić i Pau Bori 


Fotografija: Pau Bori 

Sve biografije katalonskih pisaca prevela je Jelena Petanović.

Konferencija za novinare, Srpski PEN centar 

Prevodilačka radionica, Filološki fakultet

Rasprodaja Poezije, Centar za kulturu Stari grad

Srpsko književno društvo 

Trgni se! Poezija! Biblioteka grada Beograda

Katalonski čas, Radio Pančevo 

Gradska biblioteka Pančevo

Izdavanje ove sveske časopisa Treći Trg pomogli su:

Postprodukcija diska: Aleksandar Filipov

CIP - Katalogizacija u publikaciji 

Narodna biblioteka Srbije, Beograd 

82+7 

TREĆI Trg [Elektronski izvor] : 

elektronski časopis za književnost i 

umetnost / glavni urednik Milan Dobričić ; 

odgovorni urednik Dejan Matić. - Online 

izd. - Elektronski časopis. - God. 1, br. 1 

(maj/jun 2004)- . - Beograd (Jurija 

Gagarina 37/63) : Udruženje građana Treći 

Trg, 2004- 

Internet pretraživač 

Način dostupa (URL): 

http://www.trecitrg.org.yu. - Tromesečno. - 

Nasl. sa nasl. ekrana. - Izvor opisan dana 

22.02.2006. 

ISSN 1820-2071 = Treći Trg (Online) 

COBISS.SR-ID 115388428

broj 23-24/2009

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?