Untitled - TreÄi Trg

Treći Trg 

Elektronski časopis za književnost i umetnost 

Godina III 

Broj 12, leto 2006. 

Glavni urednik: 

Milan Dobričić 

Odgovorni urednik: 

Dejan Matić 

Urednik za poeziju: 

Borivoj Vezmar 

Urednik za prozu: 

Srđan Papić 

Likovni urednik: 

Branko Marković 

Stalne saradnice: 

Šejla Šehabović, Olja Savičević Ivančević, Jelena Angelovski 

Lektura i korektura: 

Redakcija 

Slika na koricama: 

Dejvid Hokni, A Bigger Splash (1967) 

Izdavač: 

Udruženje građana Treći Trg 

Jurija Gagarina 37/63 

Beograd 

+381 63 8705 007 

redakcija@trecitrg.org.yu 

© Treći Trg 

IZLAŽENJE ELEKTRONSKOG ČASOPISA TREĆI TRG POMAŽE 

MINISTARSTVO KULTURE REPUBLIKE SRBIJE

TREĆI TRG 

RAJNER MARIJA RILKE (1875–1926) 

SAMO SMO USTA. Ko peva daleko 

srce što celo sred svih stvari bdi? 

Udarac njegov silan, praćen jekom, 

razdelismo u droban kucanj mi. 

I njegov bol golemi i golemo 

klicanje – preogromni su za nas, 

i mi se toga stalno otržemo 

i jedino smo usta, tihi glas. 

Al’ velik srca bat se iznenada 

sruči u nas i otme iz nas krik, – 

i mi smo tada 

suština, vid, preobraženi lik. 

Preveo Branimir Živojinović

POEZIJA 

TANJA MARKOVIĆ 

PACIFIK* 

Tanja Marković (1970, Beograd) 

završila je Filozofski fakultet u 

Beogradu. Pohađala je Studije 

kulture i roda (AAOM), Performing 

Arts Theory School (PARTS) u 

Centru za novo pozorište i igru, 

Školu za savremenu umetnost 

i teoriju Centra za savremenu 

umetnost (CSUb) i Radionice 

teorije poezije (AŽIN). Teorijskoumetničke 

tekstove objavljivala 

je u TkH časopisu za teoriju 

izvođačkih umetnosti. U saradnji 

s umetničko-teorijskom grupom 

Teorija koja hoda izvodila 

je performanse u Zagrebu, 

Ljubljani, Beogradu, Londonu. 

Izlagala je instalacije u Temišvaru 

i Beogradu (Muzej 25.maj, Muzej 

primenjene umetnosti, Remont, 

SKC). 

markdus@eunet.yu 

naneo sam mnoštvo otpada u svoja ramena s 

lepim svirepim mišićima 

zamišljao sam kako se debeli američki 

automobili utrkuju po niskoj pšenici 

doručak je bio miran dug 

kao pogled posle rekorda na 10 000 metara 

razorio sam se 

bio tanak kao britvin trag 

bio sedam dana lud 

setio sam se kako si još sinoć na kupanju 

kapljicama iz kose na hladnom betonu 

napisala bojim se 

znao sam da ću posle ulaziti u govornice 

nežno nokautiran 

kupujem negde benzin 

sever severozapad 

sad je svejedno 

za mnom više ne ostaju tragovi 

svaki put otkači se bledi nesrećni tanker 

negde na pučini 

ja sam iz gramatike neranjiva bela biljka 

ipak izvadiš ono što smo se dogovorili 

telo koje se ničeg ne seća 

bled si jer si muško i pacifik 

meni sve to blješti 

okrenem se u stranu 

u pomrčinu 

* Pacifik i NY napisane su postupkom kolažiranja 

fragmenata poezije hrvatskog pesnika Ivice 

Prtenjače.

NY 

Stojim u 6 ujutro na ulici izmrvljen kao prašina dijamanta u dečjoj obradi. 

Ja bih među kamenje. Ono sitno. Grimiz i svila. Ja bih u šumu. Po lekciju 

o paučini. Mene ta mala nesigurna svetla razaraju. Zario sam šake u crno 

leto, jer sam osuđen, jer su me natrpali biserjem i negativima fotografija o 

ljubavi i zavičajnom tirkizu. Gde se ti protežeš. 

Kako je najbolje rastati se s tobom, a da u pepeo ne izgori Njujork. U 

običan filmski treš. 

Jutros je u mojim plućima pljuštala kiša. Svejedno. Preostaje prašina. 

Mirna prašina u kojoj si me sanjao kao novi jezik. Nagle i kamene suze u 

govornici. 

Miris fine nestvarne noći. Nebo je podbočeno našim telima. Znam da te 

već panično volim i da sam se prestrašio telefona koji mi jasno pokazuje 

koliko si daleko. 

Danas kroz čašu soka od jagode gledam kroz prozor. Nisko je nebo na 

nizbrdici. Skinuo sam odeću. Usamljen sam. Već dugo ne zoveš. Vidim te 

u žutoj kabanici s retkim kapljicama kiše. U predgrađu. Dok pada kiša po 

polovnim automobilima kao prašina po ljubavi. Nikakva misao. Ništa. 

Sad bih se menjao za mesto u praonici. Gde samleveno palmino lišće 

sedi u omekšivaču. Uozbiljio sam se. Istovremeno sam poželeo napisati 

pontiac bluebird, a da me to ne rastuži. 

Puca nežna letnja lubenica. Jedno popodne u Njujorku. Toplina sklizne niz 

šake. Hodam sam po dugačkoj pustoj obali u drugom jeziku, na mestu gde 

niko ne dolazi. 

Jutros nisam hteo otvoriti oči. Mislio sam dugo o stvarima koje sam mogao 

prodati.

POEZIJA 

Massive depressive. Izgledalo je poput najcrnjeg 

okeana koji želi stati u moju sobu u samo nekoliko 

sekundi. Vozio sam kući i slušao kako jedan čovek 

peva o odlasku. Slobodnom rukom ispreturao 

sam svoje lice gledajući kako je semafor srećan 

dok se menja. 

Pogledao sam kroz prozor. Zapad. Zasad. Mutno 

je nebo na nizbrdici. Moja usamljenost nije s 

ovoga sveta. 

4min 48sek 

Drugačiji mir. 

Misao je filigrantski rad. 

Kondicionali. 

Vruće je. 

Ali čelo mi je hladno. 

Bela soba. 

Kao bolnička. 

Zvuk i vreme. 

Kejdž. 

Ne radim sa emocijama. 

Hladnokrvno preticanje. 

Dok duga svetla razaraju mrak. 

Sirene i ravnodušnost. 

Samopouzdanje. 

Rizici. 

Izbegavanje da mislim u slikama. 

Definišem preostale mogućnosti. 

Napor da uokvirim napor. 

Hladno je. 

Vremenska prostranstva.

Lična istorija. 

Hodanje. 

Zarezi. 

Šumovi. 

Aspiracije. 

Samo disanje. 

Elementarno prisustvo. 

Bez objašnjenja. 

POEZIJA 

ROMANA BROLIH 

VIŠE NE PLJUGAM, VALENTINO 

Bacilo me unazad. 

Godina prije ove. 

Bila sam 

zamijenjena 

promiskuitetnim perkusionistom. 

Blago kompenzaciji ona je 

uvijek namirena. 

Atrofične duše kušale su moje vino i 

od nekud izvukle jebeno pravo 

da komentiraju njegov okus. 

Znalci koji 

bauljaju od mlijeka, 

muškarci zavijeni 

u majčinu bundu. 

Moja je ljubav bila osakaćena 

a ja zabranjena, o kakva bitnost. 

Baš kad sam počela vjerovati da sam je pronašla. 

Ponižena od usporednih igri 

razvalio me bijes, bikovske nesnošljivosti. 

Romana Brolih (1972, 

Zagreb) završila je 

Grafičku školu u 

Zagrebu. Objavljivala je 

poeziju u Vijencu, www. 

pipschipsivideoclips. 

com, www.zbrdazdola. 

com, www.knjigomat. 

com a priče u Libri 

Liberi, Večernjem listu; 

u knjizi Ekran priča 03 

i knjizi Lift Monitorovog 

natječaja za kratke 

priče. Živi i radi u 

Zagrebu. 

r o m a n a . b r o l i h @ 

zg.htnet.hr

POEZIJA 

TANJA 

Pokaži mi splav 

na kojem se zadržala Tanja 

kad je iskočila iz moje lađe. 

Ovisnica o Betty Blue. 

Prepuna sebe 

u Rakovoj obratnici. 

Sigurna 

i dovoljno luda 

da je pustim blizu. 

Velika ljubav 

dugokosog dječaka, 

razmažena jedinica. 

Pokaži mi granu 

na kojoj je ostala, 

kompanjonka mojeg stiha, 

destruktivka toplog oka 

s kojom sam šutjela ugodno. 

Kao da je htjela postati ružna, 

mnogi su to htjeli. 

Ljepota je pogibeljna 

kad se s umom spoji. 

Svi su protiv tebe 

jer žele biti tvoji. 

Nema beda, 

tu si uvijek mogla preko reda.

TOMISLAV PAVLEK 

VODA 

POEZIJA 

jučer se sedamnaestogodišnjak 

njak 

bacio s mosta pod kotače vlaka 

prolaznici i pola ulice neprestano izmjenjuju 

svoja iskustva o tome 

grad je pretvoren u piramidu od nemogućih 

i neprolaznih saznanja 

čiji su vrh roditelji tog poginulog dečka 

frizerka mi priča 

da uopće nisu primijetili da im cijelu 

tu noć djeteta nema doma 

kad frizerka radi iznad očiju 

svi zažmire i misle o travnju 

ja bih htio biti mali (djed je živ) 

i da se s njim molim bogu 

zamolim ga da više nitko ne umre 

da se ljudi ne ljute na nespretne ljude 

i da uvijek bude dovoljno pitke vode 

Tomislav Pavlek 

(1979, Bjelovar) 

objavljivao je na 

www.cip.hr (pod 

nadimkom grki). Živi 

u Đurđicu, malom 

selu petnaestak 

kilometara 

udaljenom od 

Bjelovara. 

topavlek@inet.hr

POEZIJA 

ZEMLJANI PODOVI 

kuću sam ostavio praznu 

a majci sredio da stanuje kod dremljive susjede 

kad sjevernjak navali 

(nijemo poput britve otkida propalo lišće) 

ona se izuje i odlazi preko puta 

da prstohvatom zemlje zatvori prozore 

JOVANA SVIRAC 

OKO OKEANA 

Jovana Svirac 

(1977, Pančevo) 

studira srpski jezik 

i književnost na 

Filološkom fakultetu 

u Beogradu. 

Objavila je knjigu 

pesama Oblikovanje 

tišine (Udruženje 

književnika i književnih 

prevodilaca Pančeva, 

2003). 

jsvirac@yahoo.com 

III 

Kao svila klizi miris bagrema. Niz grudi. 

Kroz telo smešnih stihova. 

U traženju slobode 

prolistala je strast. 

Beograd kao London. 

Kao grč device. 

Želja okačena o most. 

10

V 

POEZIJA 

Ogleda se u bari, 

kao mesec i drvo. 

I pluta u čaju od jasmina. 

Ćuti, skrivena, u oku, 

u senci Lamenta nad Beogradom. 

I samo beskrajno strpljenje 

sačuvaće nas od rastanka. 

Vreme, u nama, stiska se, 

a potom, spušta nizbrdicom 

zrela pomorandža. 

Bliže daljini u koju sumnjaš. 

IX 

U očima bivšeg dečaka 

susret i sve godine 

dok si vezivala sandalu 

pretvorile se u tačku. 

11

POEZIJA 

TANJA STUPAR-TRIFUNOVIĆ 

GILGAMEŠOVE KĆERI 

Rade u tvornici obuće 

u deset piju drugu kafu 

Prepričavaju epizodu sinoćne serije 

dok pakuju cipele u kutije 

Kuvaju ručak podgrijavaju večeru 

farbaju kosu rađaju sinove 

Čitaju časopise o sređivanju kose kože 

noktiju lica dječije sobe vrta seksualnog života 

Tanja Stupar- 

Trifunović (1977, 

Zadar) objavila 

je dve knjige 

pesama: Kuća 

od slova (1999) 

i Uspostavljanje 

ravnoteže (2002). 

Piše književnu 

kritiku u dnevnoj 

štampi i književnim 

časopisima. Pesme 

su joj prevođene 

na poljski, engleski 

i slovenački. Radi 

u Nezavisnim 

novinama u 

Banjaluci. 

tanjas@blic.net 

Samo ponekad nedjeljom popodne 

Ne znaju u koju kutiju da slože svoj život 

I sjede tužne među stvarima 

ĐAVO U UMJETNOSTI 

Otkopčava pantalone 

Sačekuje 

Pravi greške 

Jezičke i one druge 

Jezikom i onim drugim 

S namjerom 

da zatamni vrlinu 

12

Podbada laktom u rebra 

Igra na jednoj nozi i vrti se 

Dok ne vikneš 

Stani muka mi je 

Pristajem na sve 

DANE KOMLJEN 

PRESTRAŠENOST 

ne vjerujem sebi 

kada kažem da se ne plašim umiranja 

plašim se možda čak i više od tebe 

strah razbijam na hiljade komada 

kada više nema oblik straha 

nego kamena koga progutam i on nestane 

tako bar treba da bude 

samo što stvari ne nestaju 

pa i strahovi 

tako ne uništavam strah, strah je neuništiv 

samo ga promjenim do neprepoznatljovsti, u hiljadu kamenova 

neprobojnih kao oči 

i više nisam znao zašto osjećam zbunjenost i nemir 

sada znam 

sada grlim strah 

kao vodopad 

koji me razbija i čisti u isto vrijeme 

ja se plašim umiranja 

ja se plašim smrti 

13

ZALJUBLJENOST 

dok ležiš na krevetu, sanjivo i bezbrižno 

tiho, na prstima, prolazim pored tebe 

isključujem telefon iz struje, gasim televizor 

otvaram ormar polako, nečujno, bez škripe i vadim ćebe 

pokrivam te ćebetom, obavijam ti noge ćebetom 

tvoj san je moj san 

ti si moj san 

i dok ti sanjaš, za sebe i za mene 

ja sjedim pored kreveta, gledam ti usnulo lice, ne dišem, ne živim 

čuvam te 

ovo sve je tako loše 

tako pogrešno 

Dane Komljen (1986, Banja Luka) student je 

Akademije umjetnosti. Tekstovi su mu objavljeni u 

zbornicima Rukopisi 28 i Kako prići djevojci koja se 

zove Karambita. 

danek@hotmail.com 

14

DINA VUKOVIĆ 

POEZIJA 

xxx 

Vrlo prostrana 

U svakom pokušaju 

Da ćutim 

Moja krila su 

Moje grudi 

Ni jedna tuga zapravo 

Nema svoj naziv 

Za sve što ne postoji reč 

Mi se pravimo da ne postoji 

Moje telo će postati prah 

Vreme je da ja postanem tišina. 

xxx 

Ja njega ne poznajem 

Vidim mračne ćoškove 

U kojima ga slasno osećam 

Vidim zidove koje ne mogu 

Da preskočim 

Dina Vuković 

(1982) objavila je 

dve knjige poezije: 

Kroz e-mol, Infotek, 

Beograd, 1999, 

SAMaURAJ, CSM, 

Beograd, 2002, i 

učestvovala u knjizi/ 

projektu Dnevnik 

2000, CSM, 2001. 

Student je Fakulteta 

dramskih umetnosti 

(Menadžment 

i produkcija u 

pozorištu, radiju 

i kulturi). Omiljeni 

pesnik: Pesoa. 

dina.vukovic@ 

gmail.com 

15

POEZIJA 

Njegovo lice nestaje 

U njegovom telu 

Telo mu postaje nameštaj 

Ja sam sama sa nameštajem 

Snagu osećam samo u prstima 

Oči osećam samo u stomaku 

Ljudi su postali ptice 

Daleko nadamnom 

Neuhvatljivi 

VLADIMIR STOJNIĆ 

PRISTANIŠTE 

Tiho se njiše u lukama paučina 

Kao otrovana pečurka 

Od morske bolesti crna 

U snovima prašine koja pada 

Na otvorene oči 

Neće se završiti taj pogled 

Gde brodovi seju more u zemlju 

Blede svetiljke na dokovima 

Kao otrovana pečurka 

Ući ćemo u vodu kao što se ulazi 

U ženu po bolest po smrt po decu 

16

Mornari prenose na plećima svoja tela 

Od morske bolesti crna 

Tiho se njiše u lukama paučina 

Blede svetiljke na dokovima 


Prepun zaspale krvi 

Gde brodovi seju more u zemlju 

Mornar prenosi na plećima svoje telo 


Neće udarati u planine 

Neće ga otopiti sunce 

U snovima prašine koja pada 

SA DRUGE STRANE 

Kopali smo zemlju 

kopali duboko 

duboko još dublje 

kopali sve dok u rupi 

nismo nebo ugledali. 

POEZIJA 

Vladimir Stojnić (1980, 

Beograd) završio je 

Zemunsku gimnaziju i 

diplomirao na Pravnom 

fakultetu u Beogradu. 

Objavljivao je poeziju 

u časopisima: Znak, 

Zeleni konj, Lipar 

i Treći Trg. Bio je 

finalista 36. festivala 

jugoslovenske poezije 

mladih u Vrbasu 

(2004). Pesme su mu 

štampane u zborniku 

ovog festivala (2004) i u 

zborniku memorijalnog 

konkursa Rade Tomić 

(2006). 

Pored poezije, piše 

eseje i kratke priče. 

Živi u Zemunu. 

stoojnic@eunet.yu 

17

PROZA 

ENES HALILOVIĆ 

HAMLET 

Enes Halilović 

(1977, Novi Pazar), 

pripovedač, pesnik, 

dramski pisac, 

pravnik i novinar. Radi 

kao dopisnik dnevnog 

lista Blic i Radija 

Slobodna Evropa. 

Uređuje književni 

list Sent. Objavio 

je zbirke stihova 

Srednje slovo (UPS, 

Novi Pazar, 1995) i 

Bludni parip (Agena, 

Beograd, 2000), 

zbirku priča Potomci 

odbijenih prosaca 

(Rad, Beograd, 2004) 

i knjigu drama In vivo 

(Prosveta, Beograd, 

2004). 

kl_sent@yahoo.com 

U nekoj ulici, u nekom dvorištu, kraj nekog 

šimšira: čovjek se osvrne lijevo i desno; potom, 

uđe u kuću, kroz prozor. 

Neki komšija vidi to i javi policiji da je lopov ušao 

u kuću. 

Tri policajaca upadnu kroz isti prozor. Zateknu 

ženu – jaše na doratu, a stane srce ljubavniku. 

Žandari poskidaju kape: „Mi smo imali prijavu“. 

Žena čupa kose: „Ubice! Ubice!“ 

Ne bih večeras pričao ovu priču da nisam vidio 

kako čovjek, kroz prozor, uskače u kuću preko 

puta. 

Zvati ili ne zvati pitanje je sad? 

DRUGI POTOP 

Mnoge priče kažu kako se dvoje, nakon peripetija i 

čekanja, zagrle, odu u dvorac i žive sretno i veselo 

do smrti; ili pravedan pronađe pravdu – tabani 

mu prokrvare, vidi neslućenu muku, gladuje, 

biva ispljuvan, ali pronađe pravdu i onoga krivog 

stigne kazna, zaslužena. 

Takve su priče bile, al neko napisa priču o krivome 

kojeg pravedan dotjera na rub provalije, ali se 

krivi posagnu te baci preko sebe pravedenoga. 

Onda mu krivi ode u kuću, uze mu ljubu, opljačka 

mu sve i osta da živi. I da se smije. 

Narod pročita tu priču pa stade zlo smišljati. 

18

Nakoti se zlo. 

Ljudi ubijahu ljude te se pojavi silna kost ljudska koju niko nije sahranjivao. 

Te kosti su ljudi bacali na jednu gomilu. Naraste gomila, kao brdo. I mnogo 

ljudi ubiše, te naraste ona gomila kao hajveća planina. 

Od silnog zla, mnogi nisu ni opazili kako nadire voda. 

„Potop!“ viknu neko. 

„Opet potop!“ viknu neko i svi stadoše da se penju na planinu od kostiju. 

Najgori među ljudima bacali su, prevarom, bolje od sebe u vodu i dospeše 

tako na vrh. 

Neki su preživjeli. 

Ovi što ih sada gledaš njihova su djeca – potomci ružne priče. 

NAGON 

Trčkara miš po nekom tavanu. Ogladni, pa stane gristi Tolstojevu knjigu 

Priče iz nove azbuke. Sve list po list. 

I jede miš, uživa, a na strani dvadesetoj ugleda basnu Lav i miš. 

Zasrami se. 

„Nije sve pojedeno“, pravda se miš. 

„I nije sve ispričano“, pravda se Lav. 

ČUDESNA SMRT 

Moram ga pomenuti. Zvao se Empedokle. 

Ljudi pričaju priče, ali nisu lažovi svi koji pričaju priče. 

Ispričao bih vam kako je umro Bido iz Bobovika, ali vi mi ne bi vjerovali. 

Znate već da je Empedokle iz Agrigenta bio čudotvorac i liječio je muzikom. 

Nije sahranjen, jer je skončao u krateru Etne, a vulkan je, poslije, izbacio 

njegovu sandalu od bronze. 

Zašto ne vjerujete Heraklidu Pontijskom koji o tome zbori? 

Vi smatrate da Heraklid Pontijski laže o smrti i sandali Empedokla, jer, na 

drugom mjestu kazuje da je vidio čovjeka koji je stigao s Mjeseca. 

19

Zato vam neću ispričati priču o jednoj čudesnoj smrti, ne biste mi vjerovali, 

jer i ja sam vidio čovjeka koji je bio na mjesecu. Zvao se Nil Armstrong. 

ISTINA 

Bio među nama neki Šemko, plavušan, lažov koji se svakome smijao 

i svakog tapšao po ramenu. Lagao danju i noću, o svemu i svačemu, i 

pročula se njegova laža pa mu, odavno, niko nije vjerovao ni pola riječi. 

Jednom, dotrči Šemko pred krčmu i viče jednom od kartaša: ”Gori ti kuća! 

Gasite! Brže!“ 

I svi su se samo nasmijali i nastavili da dijele i bacaju, da kupe i da gube. 

A kad su ugledali dim kako se penje uz nebo, otrčaše, ali je bilo već 

kasno. 

Tada povadiše kolje, pa po Šemku, udri i udri za sve što je lago – 

najedno. 

Skupo ga je istina koštala. 

LICE 

Neki, kad pomenu neko dobro vele: „Šuti, da ne čuje zlo“. 

Kad su naši stari kopali bunareve, čim bi se pojavila šaka vode, skrivali su 

lice i žurili naviše. Onda su spuštali dijete, s fenjerom. 

„Ogledni se na vodu dolje, dok se ne ogledneš, ne izlazi“, zborili su naši 

stari. 

Htjeli su da voda prvo ugleda lice bez grijeha. 

Zborilo se, kad bi nastupila suša, da je mnogo zla među nama, te voda 

hoće da ode boljima od nas. 

Zato, danas, kad započeh o jednoj ženi i njenoj kćeri priču, majka me 

prekide: „Šuti! Da ne čuje voda“. 

MAJSTORI KRATKIH PRIČA 

Kaže mi Ivan Cankar da su samo kamenoresci ispekli zanat kratke priče. 

Oni mogu sve između rođenja i smrti da svedu na jednu crticu. 

20

OLJA SAVIČEVIĆ IVANČEVIĆ 

VILMA GJEREK, MUČENA STRASTIMA, 

PRIZIVA LJUBAV I OČEKUJE SMRT 

PROZA 

Točno u 21.15 h, iz ulaza na kućnom broju šest u 

Poštanskoj ulici, izašla je Vilma Gjerek (39). Vidjeli 

su je u crnom kišnom mantilu čvrsto stegnutom 

pojasom i čizmicama od tamno zelene kože. Oko 

gležnja desne ruke bio joj je obješen kišobran 

s drškom od tamnog drva. Mirisala je na novi 

Issey Miyake. Ruž za usne bio je zagasito crven. 

Hodala je brzo kao da od nečega bježi ili nekamo 

kasni. Ili i jedno i drugo. U hodu je zabacivala 

kosu. 

Prodavač kokica u kazališnom prolazu tvrdi da 

je gospođa imala jako crvene oči i da je u trafici 

preko puta kupila cigarete i paketić papirnatih 

maramica. 

Nakon nešto više od pola sata, primijećena je kako 

izlazi iz taksija i ulazi u „Aloha-bar“ u trajektnoj 

luci. U ložama nije bilo mjesta, pa je sjela za šank. 

Mjesto je vonjalo na vlagu i pepeljare. Konobar, 

islužen, s očima tužnog psa, stavio je pred nju 

duplu votku s puno leda i zdjelicu neljuštenog 

kikirikija. Ponovo je počela kiša i mokri ljudi su 

u lokal unosili mirise pokisle ulice. Promatrala 

je njihove odraze u ogledalu, između boca… i 

čekala. 

Vilma nije zalazila na ovakva mjesta, ali večeras 

joj je trebala ljubav i ona je došla po nju. Bio je 

mlad, barem deset godina mlađi od nje i to ju je 

presjeklo, na trenutak. Otpila je gutljaj hladnog 

21

PROZA 

Olja Savičević 

Ivančević (1974, Split) 

diplomirala je hrvatski 

jezik i književnost na 

zadarskom Filozofskom 

fakultetu i apsolvirala 

na Poslijediplomskom 

studiju iz književnosti. 

Objavila zbirke poezije: 

Bit će strašno kada ja 

porastem (1988), Vječna 

djeca (1993, nagrađena 

na Marulovim danima), 

Žensko pismo (1999). 

Pesme i kratke priče 

objavljivala je u hrvatskoj, 

crnogorskoj, srpskoj, 

bosanskohercegovačkoj , 

češkoj i američkoj (USA) 

periodici i na internetu. 

Zastupljena je u nekoliko 

izbora poezije i kratke 

proze. Krajem prošle 

godine, pobedila je 

na konkursu časopisa 

Vijenac i izdavačke kuće 

AGM kao najbolji mladi 

autor neobjavljene proze. 

Prva knjiga priča je 

pred izlaskom u izdanju 

zagrebačkog AGM-a. 

Završava i pesnički 

rukopis pod nazivom 

Soundtrack za slijepe 

putnike, koji će biti 

objavljen ove godine kod 

istog izdavača. 

olja.savicevic-ivancevic@ 

st.htnet.hr 

alkohola i izvadila cigaretu. Momak je ljuštio 

kikirikije i ubacivao ih u usta: 

Sorry, gospođo, ja bi ti pripalio, ali ne pušim, 

jebiga… 

Visoka momčina, krupnih šaka i širokih čeljusti. 

Nije neki ljepotan, ni kavalir, a sasvim sigurno i 

bez prebijene pare. Možda dvadeset i šest godina, 

dvadeset i osam? Zdravi zubi, bijeli, pravilni. 

Prešla je jezikom preko sjekutića, gornjih, da 

obriše eventualne tragove šminke, nekakav 

stečeni refleks, pogledala ga preko podignute 

čaše i nasmiješila se: 

Jednu duplu votku i za gospodina… 

Žorž, svi me zovu… 

Za gospodina Žorža – odmjerila ga je s podrugljivim 

smiješkom i prebacila nogu preko noge na visokoj 

barskoj stolici, tako da je izrez na suknji otkrio 

bijelo meso u tankoj crnoj čarapi. 

Žorž je u gutljaju iskapio svoju votku i prelomio na 

pola kikiriki iz kojeg su, na njegovo zadovoljstvo, 

ispale čak tri sjemenke. 

Pusti to – uhvatila ga je za ruku – imam nešto 

bolje za nas, rekla je i ustala. 

Za dvije minute digao se i on i namignuvši 

umornom i ravnodušnom konobaru, krenuo put 

ženskog wc-a. Vilma je škljocnula ključem, a 

momak ju je žestoko pograbio za ramena. 

Čekaj, ne ovdje… – odgurnula ga je i izvadila 

iz torbice ogledalce na koje je pažljivo posula 

malo bijelog praha kojeg je, drhteći, rasporedila 

u crtice. Bilo je to sve što joj je ostalo od njenog 

bivšeg ljubavnika, nekoliko bijednih grama 

zadovoljstva. Smotala je novčanicu, tisuću kuna, 

novu, šuškavu, u tubicu i dobro povukla, ostatak 

je utrljala u desni. 

22

Ne puši u to, Žorž, nije to goveđa juha – dodala mu je ogledalce i novčanicu. 

Ušmrkao je, a ona mu je ugurala kažiprst u usta i natrljala mrvice bijelog 

praha. Drugu mu je ruku uvukla između nogu i poškakljala ga, nježno. 

U je-bo-te, koja dobra roba – zajecao je momak. 

Nemoj mi se samo srušiti, trebam te – rekla je Vilma i izašla iz zahoda. 

Njegov stan, jedna soba s čajnom kuhinjom, visio je iznad luke. U noći su 

svijetlili veliki brodovi koji odlaze na daleka putovanja. S njih nikad nitko ne 

maše, nitko ne stoji na provi i zato sreća tih nestvarnih putnika postaje još 

stvarnija onom tko ostaje na obali prateći kako isplovljava čudesni tovar 

svijetlosti. Kiša je stala i nebo se iznad tamnog mora malo razrijedilo. 

Žorž je ležao gol i miran s glavom na Vilminom boku, a ona je naslonjena 

na jastuke promatrala noć u trajektnoj luci. 

Na radiju je pjevala Billie Holiday. Ne, nema tužnijeg instrumenta od 

strastvene, raspukle trube Bucka Claytona. Čulo se i pucketanje ploče, 

možda još ponekad puštaju ploče ili joj se samo pričinilo, možda je to samo 

prerano ostarjeli glas Lady Day, koji tako pucketa… A onda su najavili da 

će sutra ujutro biti vedro, sunčano, što je bilo jako čudno za čuti u tom 

trenutku, kao na primjer, u nekom filmu u kojem se čitava radnja događa 

po noći i svi puno piju i band svira blues. 

Najednom je ustala i odlelujala prema wc-u, gola i bosonoga, teturajući 

lagano, damski, s malenom torbicom u ruci. 

Žorž joj je htio reći neka požuri, da je on opet spreman za nju, njen veliki 

dečko, da je voli i čeka i tako nešto slatko, ali bio je prilično pijan i suviše 

pospan da kaže bilo što. 

U točno 00.23 sata, začuo se pucanj. 

** 

Vladimire, ja sam se sada ubila i čekam da dođe nekakav liftboy i povede 

me dolje u pakao. Tamo ćemo se sresti, moj lijepi dragane. Imat ćeš što 

čuti, lutko. Stižem, pa da ti ispričam. 

Onoga dana kad si sletio s ceste i poginuo, mislila sam da ću umrijeti. 

A onda se dogodilo nešto što je moju smrt odgodilo na nekoliko dana. 

Prije pokopa, donijeli su mi tvoje stvari, među njima i mobitel. Ti znaš da 

23

nikad nisam kopala po tvojim stvarima, ali osjećala sam kao da će mi ta 

spravica, ako je uključim i učinim živom, vratiti dio tebe. I vjeruj mi, dragi, 

baš tako je bilo! Pogađaš… Ili ne?! 

Imao si nekoliko neodgovorenih poziva s istog nepoznatog broja. Telefon 

je vjerojatno zvonio pokraj tebe kad si već ležao mrtav. Nazvala sam i, 

pogađaš? 

Bila je jako uznemirena, ta… osoba, bez daha je rekla: 

Ljubavi, napokon, već sam luda od brige! 

Prekinula sam poziv. Bez riječi. Mobitel je uporno zvonio sve dok ga nisam 

isključila. Mali kurvin sine! 

Moram primijetiti da si mi nakon sedam zajedničkih godina, ostavio opak 

testament: da tvoju ljubavnicu izvijestim o tvojoj smrti. 

Možeš to tumačiti kako hoćeš, Vladimire dječače, ali nisam je nazvala da 

joj vijest o tvojoj smrti saopćim preko telefona. Možda je nekakva ljudska, 

ženska, kakva god sućut prevladala, a možda sam jednostavno željela 

vidjeti kako se njezino lice grči ispred mene, jer nije sigurna smije li plakati. 

I onaj mali srebrni pištolj što si mi ga poklonio, sjećaš se, jer si se kao plašio 

zbog mojih noćnih šetnji, i njega sam ponijela. Večeras će netko umrijeti. 

Planirala sam je možda i ubiti, ali, ne boj se, eto nisam… Da si živ, takva mi 

pomisao ne bi bila ni na kraj pameti. Ti si me ostavio samu, bez sebe, bez 

mogućnosti da te mrzim, bez mogućnosti da te oplakujem. 

Samo noć koja ne prestaje, znaš, kao u onim filmovima u kojima svi puno 

piju i stalno svira blues i netko umre već na početku… 

Zanima te ona? 

Kad sam došla u njen stan u Poštanskoj broj 6, kako mi je prethodno 

objasnila kad sam ipak nazvala i rekla da se moramo naći, imala je na licu 

nekakvu kozmetičku masku. Hahaha, je li to smiješno ili morbidno? I tako, 

stajala je preda mnom, ja sam bila na vratima, i vrištala je, presavila se i 

vrištala. Sigurno te voljela. Je li više od mene? Nije važno. Zašto bih pucala 

u ženu koja s kozmetičkom maskom na licu vrišti na podu za krepanim 

ljubavnikom?! Već sam je ubila. Kao što si i ti ubio mene. 

Sad, evo ležim ovdje, prosvirana, na bijelim pločicama neke kupaonice ili 

čekaonice, netko će me pokupiti i odvesti, odnijeti, samo se nadam da će 

to biti brzo jer mi već postaje hladno. 

24

*** 

Vilma?! Gospođo, ej gospođo… Majku mu 

drogiranu… 

Jedan visoki mladić u bijelom ogrtaču stajao je 

iznad nje. 

O, mesje liftboy! 

Jebote, ženo, mislio sam da si se urokala 

naskroz. 

Mrtva sam? 

Nisi, gospođo, al’ ja bi mog’o bit kad mi gazda 

vidi kako si mu sjebala kupatilo. Biće dobro ako 

ne dođe policija… Nije mi jasno koga si kurca 

pucala u ogledalo!? 

Žorž je podigao s poda punog krhotina i odnio na 

krevet. Vilma je glasno jecala na jastuku, on joj je 

prao posjekotine od pada na komadiće stakla. 

Odnio me vrag, ne razum’jem žene… – promrsio 

je momak prelazeći 

krpicom po njenom golom tijelu koje je podrhtavalo 

od plača. A onda je osjetio da mu se diže i bilo mu 

je nekako neugodno pred samim sobom. 

Dolje u luci čula se pjesma pijanih mornara. Žorž 

je navukao zavjese i rekao Vilmi: 

– Spavaj. 

PROZA 

25

PROZA 

DRAGAN RADOVANČEVIĆ 

PREKO BRANKOVOG MOSTA 

(MESEČEVE MANE) 

Dragan 

Radovančević 

(1979), apsolvent 

psihologije i 

optičar. Objavljuje 

u Književnom 

magazinu, Liparu, 

Urbisu, LitKonu itd. 

Dobitnik je nagrade 

Mladi Dis za 2006. 

godinu. Učestvovao 

je i bio nagrađivan 

na festivalima 

poezije u Vrbasu i 

Zaječaru. 

Saška se ljuljala preko Brankovog mosta, , dok 

je rukom popravljala brushalter, osvrćući ći se da 

je neko ne vidi. Nije bila pijana, iako je prošla 

ponoć. Samo je nekoliko trenutaka ranije čula 

iz usta svoje najbolje drugarice da je oduvek 

zaudarala na znoj i sada joj se činilo da to svi oko 

nje primećuju. 

– To je tako očigledno! Kako ranije nisam 

primećivala?! 

Kada bi se njene misli konceptualizovale rečima, 

tekst bi glasio: „Jebi ga, drkanje, falus, helanke, 

brus, Ričard Gir“. Još je zbunjuje i neki dečko 

koji se naslonio na ogradu mosta i piša dole. I on 

smrdi, namirisala je. 

Zaista, oblačila je helanke od likre, koja je slabo 

upijala znoj i oko nje se širio oblak ženskih 

hormonskih sokova (jadno zvuči kad kažeš 

– znoj, smrad, isparenja). Saška je studentkinja 

medicine. Zajebavam se – kakva medicina? 

Nije ni važno da li i šta studira. I tako se najviše 

zajebava i životari. Nema vajde od učenja, a kad 

bi našla nekog tipa u čudovištu od auta, to bi bio 

pogodak. Recimo, rodi mu dete i provede ceo 

život u njegovom apartmanu u Hyattu – nesvesno 

se smeškala u lice prolazniku dok je mislisla o 

tome – ali jebeš ga, takvi te šutnu da si najlepša, 

da imaš sise k’o Lotika (a ko je Lotika?) i da mu 

rodiš njega samog, glavom i bradom, sa sve... Ma, 

ona će se na kraju udati za nekog nesrećnika: za 

26

nekog profu u srednjoj školi, nekog matematičara, psihologa... Takve je 

ona sreće! I tako od kako zna za sebe. I sad još i smrdi – strašno! 

– Ja ću umreti mlada i nesrećna! kao Branko koji se spičio sa mosta dole, 

rekla bi ona, kad bi znala kako je most dobio ime. 

Imala je naivne predstave o smrti. Pokušala je da čita „Tibetansku knjigu 

mrtvih“, „Bibliju“ i te poznatije knjige, ali „sve je to samo papir“. Njena vizija 

smrti bila je tako naivna i tako životna, kao da je već sto puta umirala. 

Čovek umre, mislila je, i onda mu u telu popuste sve kočnice, duša mu se 

otme, kao jezik pijandure i krene da luta po nebu (mislim duša). Naleti na 

nekog boga, popriča sa njim i posle toga sve bude ok. Ne zna kako, zašto, 

ali se sve nekako sredi i dođe na svoje. 

Naravno, da bi umrla prethodno mora da rodi makar jedno dete: to je dil sa 

bogom koji se podrazumeva. To je prirodno, jer samo tako bog može da 

nastavi svoj posao na zemlji, a nas da ostavi na miru u tom nekom raju. E, 

tu je čvor! Ko da joj napravi dete?! Nisu ni svi muškarci bogu ugodni, pa 

da im se seme nastavi. Prelazila je sa novobeogradske na stranu Starog 

grada i kako se približavala zgradi na kojoj je svetlela reklama za Johny 

Walker sve jače se čulo fenomenalno izvođenje Dvoržakovih „Slovenskih 

igara“ (conducter Nevil Mariner). Saška ga nije registrovala. 

Saša je istezao prste, pucketao zglobovima i kolačio oči na bioskopsko 

platno, dok je mesnati, dugokosi nemački plavušan na ekranu svršavao u 

usta nekoj nesrećnici. Pornići u bioskopu su skroz ok, samo je problem ako 

neće da ti se spusti posle filma, a svetla se upale. Iz poslednjih redova se 

čulo stenjanje. Neko je svršavao, a Saša je redovno dolazio kako bi jedanput 

smogao snage i otišao u poslednji red, pa da makar drka u društvu, ali je 

uvek ostajao napred – neki sram ga je obuzimao i pri samoj pomisli. 

– Mrzim pedere. Mor’o bi’ da ga ubijem ako mi neki od nji’ priđe. 

Sat vremena posle bioskopa imao je dogovoren sastanak sa Saškom. 

Bolje da svrši u WC-u, mislio je, nego da ga uhvati neizdrž na sudaru. 

Svako ima neku svoju bizarnu fantaziju, mislim erotsku. Saša je, kad god 

je izlazio iz sale prema WC-u, imao osećaj da je on lik iz nekog pornića i 

tad bi mu potencija skočila 101%. 

– Ja nisam čovek sa margine društva, naravno. Imam čudne seksualne 

navike, ali to je ok. 

Prozorče WC-a je gledalo na stan nekog profesora klavira, koji je upravo 

držao čas. Učenica od 10-15 godina. Saša se popeo na WC-šolju i drkao 

27

gledajući u devojčicu. Eh, ironija... Baš u trenutku dok je svršavao po 

zidu, mala je usmerila pogled ka njemu, podižući hulahopke ispod svoje 

suknjice. 

– Joj, pomislio je Saša na to i malo se zacrveneo. 

Te večeri na Kolarcu je nastupao Simfonijski orkestar RTS-a, sa izvođenjem 

Bah (Buzoni) varijacija i IV stava 5. Malerove simfonije. Dirigovao je Bojan 

Suđić. On važi za dobrog majstora, čak i u krugovima svojih kolega. 

Milanska publika i kritika su ga prihvatili sa rezervom, sve dok nije odirigovao 

Berliozovu „Fantastičnu simfoniju“, da bi potom karte za njegove nastupe 

bile rasprodavane nedeljama pre nastupa. A ko dobro prođe u Milanu, za 

njega je svet otvoren! 

Sve to Saša i Saška nisu znali, niti ih je zanimalo, a i da ih je zanimalo, opet 

ne bi pitali, ne znaju ni oni zašto. 

Harmonija sfera, govorio je Pitagora o muzici. Strava! Harmonija sfera kao 

simbol skladnosti, mira, NADpolnosti. Ne volim propovednike protiv života, 

tj. seksa, ali Pitagora je to ispričao nekako sa merom i ukusom. Dobar je 

Pitagora. 

Saška je zauzimala pozu tik konju ispod repa na Trgu republike, čekajući 

Sašu. Slušala je vokmen. Kakvu muziku? Ne znam, nisam čuo, a i mrzi me 

da pričam takve detalje. Saša se pojavio iz Čika Ljubine. 

– Kako mi možemo da budemo u vezi, kad se zovemo isto? 

– Joj, što si ti nekad glupa... mislim izvini. 

Njegovo raspoloženje: prosuto (seme?), brusić (opet brushalter!), ne smem 

da se okrećem za drugim ribama, pivo, klopa. 

Na Trgu republike nije bilo leševa, raspetih Hristova, bioskopskog platna, 

kosmatog nemačkog jebača, ali je bilo opet toliko iskušenja! Da se čovek 

onesvesti na toj vrućini. A i slike iz pornića su se nametale Sašinim mislima, 

kao i devojčica pored klavira. Nikad on nije imao ništa sa tim devojčicama 

koje sviraju, da ne pomislite...! 

– A što ti nemaš kola, jebeš ga? – Saška je ubacivala psovke gde im, 

zaista, nije mesto. 

– ‘Ajmo do Brankovog mosta! 

I skoro da su se sjurili niz Nikole Spasića. Oboje nisu voleli gužvu. Na 

Brankovom mostu čoveku se pogled opusti. Neka harmonija sfera, šta li? 

– Osećam neku harmoniju sfera. 

28

Saška ga je pogledala s čudom, onako ženski oštro. 

Saša je voleo da stoji tačno na polovini mosta. 

– Šta to slušaš? – približio je slušalicu vokmena svom uvu, – A to! Ok. To 

je ok. 

A ustvari mu se povraćalo od smrada koji je izbijao iz Saškinog rublja i od 

zvukova koje je čuo. 

„Nebom sveci...“ 

– Jesi primetio? 

– Šta? 

– Pa munja!... 

„Nebo je noćas tanko...“ 

– Što mi je žao svih nas. 

– O čemu pričaš? 

– Vidi onu ženu s detetom! 

– ‘De si našao motiku u sred Beograda?! 

„I ja ne bih da nas zvezde čuju“ 

– Jebo te, ona zvezda, vidiš...?! Kako se uozbiljila! 

„Pa da im zbog nas žao bude“ 

Saša se najednom zagledao u Saškine grudi. Pa to je prizor! 

Pogledom ih je projektovao na nebo. Vise sa nebeske kugle njene dojke. 

I nešto prokapava. 

– ‘Aj da se uradimo! Tamo, iza stepenica – na novobeogradskoj strani. 

29

PROZA 

DARKO VESELINOVIĆ 

SUMMERTIME BLUES 

I, šta sad. Kao leto je, i kao moglo je da bude i 

gore. Ne samo zbog vrućine nego i uopšte... 

Darko Veselinović 

(1976, Beograd) 

završio je Pravnobirotehničku 

školu. 

Studira Pravni 

fakultet u Beogradu. 

Do sada nije 

objavljivao. 

vese54@yahoo.com 

Neki, srećniji ljudi su se vraćali sa mora, iz sela, 

sa planine. Automobili, natovareni hranom, 

natovareni kamenjem sa plaže ili bilo čim, prolazili 

su ispred prozora i nestajali. Crni, sivi, beli... 

automobili su odlazili u nepoznatim pravcima i za 

sobom ostavljali sećanje na zvuk koji proizvode... 

Reski, metalni, zavijajući. Fragmenti u noći koja 

ne obećava ništa spektakularno, ali kao i svaka 

druga podstiče želju za hodočašćem u zaključane 

delove uspomena, u ona sećanja kojih ne bi 

trebalo da bude, koja donose tugu sama po sebi, 

postojanjem. Pomogne malo i slatkasta muzika, 

začinjena skalama delte Velike Blatne, i začas 

se javi potreba za Džekom ili Džonom, mada u 

nedostatku gospode svakako radi i flaširano vino 

iz prodavnice na stanici. 

Neki nesrećnik je rekao da ništa nije gotovo dok 

se ne završi, i mada misli da je rekao kosmičku 

istinu, mada misli da je objavio izrazito logično 

objašnjenje života na Zemlji, ili, u najgorem slučaju, 

da je napravio veoma zabavan, gotovo smešan 

komentar, on je prilično glup i za uvek, u ovoj priči 

i van nje, ostaće poznat kao neki nesrećnik. Jer to 

prosto nije tačno... Jer zima je kalendarski gotova 

ali još uvek je hladno, i još nosim stare patike a 

odavno su bile za bacanje, i jer još uvek dišem 

vazduh nekih davnih zajedničkih letovanja, i jer 

30

još uvek kad zaspim sklanjam neku imaginarnu 

kosu jer mi golica nos, i sve tako nešto što se 

završilo ali još nije gotovo, i samo je sigurno da 

Džek ili Džon, ili ono kiselkasto vino, imaju svoj 

vrlo jasan i bolno precizan kraj. 

PROZA 

I nije tužno, ali ni srećno stanje koje se naziva 

pozno leto u godinama neposredno pre ili 

neposredno posle životnih prekretnica, jer njih 

ima, i biće poznih leta tužnijih i srećnijih od ovog 

ali ubija, razvlači ta apatija, to što ne golica i ne 

boli ni jedno saznanje, ni jedan događaj i ubija to 

što crne gitare u sprezi sa usnim harmonikama 

i Džek ili Džon, ili grozno vino iz prodavnice, 

vraćaju vizije onoga što nikada nije trebalo da se 

završi ako je uopšte i trebalo da počne. A nikako, 

ni po koju cenu nije smelo da bude sačuvano u 

bilo kom atomu mozga koji i bez takvih stvari ne 

funkcioniše baš najbolje, ne samo zbog vrućine, 

nego uopšte... 

I, šta sad? Kao leto je, i kao moglo je da bude i 

gore... 

DANICA POPOVIĆ 

LEPOTA 

Klackanje autobusa mu je smetalo. Drvena 

stolica ga je udarala u mršavu zadnjicu i to ga je 

bolelo. Teški smrad paljevine i znoja mu je parao 

nozdrve. Boleo ga je svaki deo tela od umora, i 

oči su mu se sklapale. Zagledan u daljinu, gledao 

je kroz devojku koja je sedela preko puta njega. 

Danica Popović 

(1988, Beograd) 

učenica je IX 

beogradske 

gimnazije. Piše 

isključivo kratke 

priče. Do sada nije 

objavljivala. Živi u 

Zemunu. 

krvolocna@yahoo. 

com 

31

PROZA 

Razmišljao je o plavom. U stvari o mešavini plave, 

zelene i ljubičaste, ponegde prožete tamnocrvenim. 

Onda je pogledao u njene oči. Bile su umorne i 

zagledane u aparat za otkucavanje karata. Nije 

bio u stanju da rastumači njihovu boju. Oko 

velikih zenica se naslućivao žućkastobraon krug. 

Pogledao je njene usne, toliko suve da se koža 

perutala, a beli jezik besmomoćno je pokušavao 

da ih ovlaži. Upali obrazi su bili oivičeni senkom 

kose, oprane pre možda tri-četiri dana. Iznad belih 

jagodica tužno su visili plavi podočnjaci. U stvari 

to je bila mešavina plave, zelene i ljubičaste, 

ponegde prožeta tamnocrvenim. Posmatrao ju je 

dugo. U pozadini se čula neka muzika, verovatno, 

po šoferovom izboru. Tekst pesme ga je prenuo 

iz misli, osetivši snažan bol u njegovom ukusu za 

muziku, i da je mogao, uvukao bi male uši koje 

su kao satelitske antene štrčale sa okrugle, male 

glave. Pogledao ju je još jednom, spustio pogled 

preko njene dukserice, farmerki, i verovatno 

nekada belih patika. Zaspao je. 

DARKO VRLAC 

NASMIJEŠENI BUDHA 

Darko Vrlac (1968, 

Bjelovar). 

Naš eventualni junak, neke potencijalne priče, 

zavaljen u recimo udobnom kožnom trosjedu 

čitucka jeftine dnevne novine. Prije 

toga 

neizostavan naklon Nasmiješenom 

enom 

Budhi. 

Pogleda datum u desnom gornjem uglu i vidi da su 

one – ne jučerašnje, ne sutrašnje, već današnje 

nje 

32

svježe e jeftine novine, ali sve novosti koje je je susretao po tim velikim 

nespretnim stranicama teškima poput olova ti si već odnekud znao. 

Okrećemo, emo, svi zajedno, zadnju stranicu sa besmislenim zanimljivostima 

i krenemo lijepo redom od prvog gornjeg članka... LONDON – Jedna je 

Engleskinja bila toliko zabrinuta što je njezina 24-godišnja kći bez dečka 

da je samoinicijativno u lokalnim novinama pozvala sve samce u dobi od 

24 do 30 godina da u najviše 500 riječi i objasne zašto bi baš oni bili savršen 

partner za njezinu kćer... I? Je li to odnekud poznato? Osmjehne se baš 

kao sada ja i ti i svi vi, pogled prikuje za prazninu, osmjehne se vlastitom 

osmjehu, uzima zamišljeni list ružičastog papira s mirisom jagoda i ruža 

i vodenastom sjenkom muškarca koji grli ženu ili žene koja se privija u 

zagrljaju muškarca, kako vam drago, na obali neke estetizirane plaže sa 

neizostavnom kokosovom palmom i suncem koje uranja u more. Jedan 

galeb. I još jedan u daljini se nazire nešto poput jedrilice. Na skupocjenoj, 

snobovskoj jedrilici leži mladi mondeni par u postkoitalnom raspoloženju. 

On joj dodaje smotak hašiša. Ona ga uzima sa dva prstića ruke koju je 

netom maknula s njegovih jaja, povuče dva dima i upita svoga dragana 

je li spustio poklopac od wc školjke. On je neko poduže vrijeme šutio 

pokušavajući razmrsiti taj koan, a zatim kaže da ovaj put čarape nije bacio 

pod krevet. Znadeš li ti ovog trenutka, ali bez gledanja, kakve boje su 

čarape koje upravo imaš na sebi? Hot night. Ona je razmažena kćerka 

nekog jebeno bogatog i moćnog teksaškog naftaša koja životni smisao 

traži u seksu sa brodskim slugom, malim slatkim hoštaplerom koji solidno 

jebe, a utjehu u slikanju nekog pomalo sumornog poparta. On je nakon 

jebačkog krstarenja dobio nogu s položaja malog od palube, a zamjenio 

ga je novi sladunjavi štakorčić nordijskog profila i zmijskih očiju. Otišao je 

s pozamašnom otpremninom za koju je kupio pola kile heroina mješajući 

ga sa smeđim šećerom i preprodavajući ga usput, seleći se od hotela do 

hotela po svim američkim državicama. Jedno vrijeme čak je zaglavio i u 

Pleasantvileu. Bio je tamo poduže jer je boravio u zatvoru zbog preprodaje 

heroina. Bio je tamo osam godina. Nakon toga nastavio je raditi s heroinom, 

ali potiho, naselivši se negdje na rubu East Villagea, imao je klinca koji 

za njega prodaje, a on je čekao svoju socijalnu pomoć i ševio tete iz 

dječijeg vrtića preko puta koje bi kod njega dolazile na proricanje iz Tarot 

karata. Umro je prirodnom smrću, za volanom automobila kada je zastao 

na crvenom semaforu, u svojoj četrdeset i trećoj. Prilično spektakularno 

za jednog malog hohštaplera. Mala teksaška naftašica promjenila je još 

33

stotine malih od palube i naslikala je isto toliko sumornih slika i tako do 

svoje osamdeset i šeste, ševeći se i dalje s aktuelnim malim od palube, a 

da nikada, niti na trenutak, nije se niti krajičkom svijesti okrznula o sjenku 

sjećanja na malog slatkog hohštaplera koji je umro prirodnom smrću, za 

volanom automobila... Naš junak. Zamišljeni list. Naš junak. Zamišljeni 

list. Uzme zamišljeni list papira i jedno zamišljeno čarobno nalivpero, 

nalivpero s patronama punjenim čistom pohotom. I počne pisati najljepšim 

krasopisom svojih zamišljenih petsto riječi koje bi trebali objasniti zašto bi 

baš mi bili savršeni partneri za njezinu kćer. Svi mi. Svi zajedno. Hajdemo, 

datirajmo pismo, dodajmo mjesto i počnimo – u prvom licu jednine (sa 

jednom malom iznimkom na kraju); 

Draga gospođo. 

Ljubim dlan. Toliko vama. Toliko vama. A sada o razlozima zbog kojih 

mislim da bih bio savršen partner za vašu, pretpostavljam, dražesnu kćer. 

Pretpostavljam, kažem, jer slika koju ste priložili uz tekst oglasa prilično je 

nejasna. U prvi pogled posumnjao sam u neki hendikep, ali, priznat ćete 

nije ni čudo s obzirom da nije uobičajeno na ovaj način tražiti mladića za 

svoju kćer. U prvom redu neopisivo sam željan pičke. Niti ne sjećam se 

kada sam posljednji put nešto izjebo. Tako da je vaša kćer za mene u stvari 

neodoljivo komad mesa, pa bože moj, ne smeta i ako ima neki hendikep. 

Naime, važno je samo da ima rupu. Ako je suha, ne smeta. Podmazat 

ćemo. Ima vazelina i ulja maslinovog. Činjenica da sam nezaposlen i da 

dugujem pola godine za podstanarski sobičak upravo govore u prilog tome 

da bih ja u stvari bio savršen partner za vašu kćer jer bi joj mogao pokloniti 

sve vrijeme ovoga svijeta. Ionako ne možemo ništa imati osim vremena 

kojim raspolažemo. Ne znam baš za svaki vlastiti zub kao niti za većinu 

vlasi koja mi je ispala iz glave. S gljivicama na noktima već sam se odavno 

prestao boriti, a one na pimpeku su više manje normalna stvar. 207... 

208... 209... vjerujem da sam ja upravo ono što treba vašoj kćerci i samo 

zbog svoje pretjerane skromnosti tek na kraju sam odlučio spomenuti svoj 

prgavi i nasilni karakter kao i činjenicu da sam zbog istoga u grob otjerao 

već šest žena do svoje pedesetiosme godine. Osim toga, smatram da u 

svojoj osamdesetoj godini imam onu vrstu zrelosti i jednostavnosti koju 

jedan mladić ne može imati. I to što se samo kao kroz maglu sjećam svoje 

posljednje erekcije nije ništa strašno kao što bi se u prvi mah moglo pomisliti, 

iako i ovdje ostavljam sve mogućnosti otvorene. Zbog toga, pobogu, nije 

nužno da vaša kći do kraja života ostane virgo intacta, uostalom vjerujem 

34

čak da to više i nije moguće (319). I to bi više manje bilo sve. Ukoliko se još 

nečemu dosjetim svakako vam javim. A sada, približavam se kraju jer sam 

vjerojatno iscrpio svoj zadati fond riječi (348). Još samo da vam kažem da 

smo upravo mi savršeni pratitelji vaše kćeri! 

Dlanoljub 

Našeg junaka u stvarnost je zapravo vratila nadzemaljska spoznaja sklada 

s Načelom na kojem počiva svemir i njoj posljedična beskrajna radost. 

Ipak, prelista jučerašnje novine. Upali televizor, ali nigdje ne pronađe ništa 

što već nije znao. Evo, upravo čita bogato ilustrirane sažetke Religija 

od Myrtle Langley, a za koje je potpuno siguran da ih prije nije čitao i to 

iz razloga jer ih se već duže vrijeme spremao pročitati. Ništa novo pod 

suncem. Osjećao se upravo poput Amona na vrhuncu karijere ili poput 

Andyja Warhola, kako vam je draže ili bliže. Sve mu je bilo bjelodano jasno. 

Univerzum mu je bio otvoren, čitav život za njega nije imao tajni. To ne 

znači da se je mogao prisjetiti što je doručkovao na svoj sedmi rođendan, 

niti je mogao predvidjeti što će se desiti slijedeće sekunde, više je to bio 

osjećaj kao da je sve već jednom proživio. Osjećaj harmonije sa sadašnjim 

trenutkom koji prosipa svoje zrake svjetlosti na cjelokupnu prošlost i beskraj 

budućnosti. Stanje duha našlo se točno na pola puta sa mamonom. U točci 

apsolutne ravnoteže. Najprije se duboko pokloni pred originalnim kipom 

Nasmiješenog Budhe koji je zauzimao glavno mjesto u kutu sobe gdje je 

bilo svetište. Uzvrati mu osmjeh prepun zahvalnosti zbog obilja sreće kojim 

je podaren... uzima ga objema rukama i razbija ga o pod... sreće koju nije 

mogao podnijeti. Bolje bi bilo da je umro prirodnom smrću u razjebanom 

landroveru u trenutku kada se zaustavio na crvenom semaforu u svojoj 

četrdeset i trećoj godini. 

35

PROZA 

Tanja Milutinović 

(1968, Beograd), 

profesor srpskog 

jezika i književnosti. 

nefretete2000@ 

yahoo.com 

TANJA MILUTINOVIĆ 

PACTA DOTALIA* 

Naravno da je smatrao da je njegova supruga 

šarmantna i zavodljiva žena. Da nije bilo tako, 

sigurno je ne bi oženio posle samo nekoliko 

meseci zabavljanja. 

Za to vreme njene čari su narasle do mitoloških 

razmera. Bivala je, čas penasta Nereida, bela i 

lagana u sedlu talasa, čas zamamna, zlokobna 

Sirena koja pesmom odvlači u hladne dubine. 

Istina, ona nije imala ni sluha ni glasa da izvija 

očaravajuće arije, ali ga je tako zatravila da su 

mu ovakva i slična poređenja izgledala sasvim 

na mestu. Kao grom ga je pogodila svojim velikim 

zažarenim očima i usnama nalik na raspuklu 

smokvu. 

U početku mu nije smetalo što je muškarci 

opsedaju. Naročito oni iz prošlosti, odbijeni 

udvarači i dugogodišnji poklonici. Bilo je tu i 

bivših momaka, koji nisu mogli da je zaborave, 

raznih drugova i latentnih ljubavnika koji nikada 

nisu odustali. 

To mu je nekako i laskalo. Sam je sebi izgledao 

kao pobednik na viteškom turniru, kao izabranik. 

Vremenom je počeo da shvata kako bi lako 

mogao da živi i bez tajanstvenih noćnih poziva, 

uramljenih fotografija šarmantnog Saše i zgodnog 

Nebojše, i beskrajnih ženinih raspredanja o 

njihovoj opijenosti njome, o ludostima koje su činili 

zbog nje. Osećao je da se ispred njega stalno 

postavljaju neki misteriozni zadaci, da mora da 

uđe u iscrpljujuću trku sa bezbroj prepona, čiji je 

cilj: nadmašiti u svemu ove ljubavne podvižnike. 

Počeo je da se pita da li je njegova žena 

36

zadovoljna njime kada tako često evocira uspomene na bivše? Da nije 

možda izneverio njena očekivanja? 

U međuvremenu, spisak njenih udvarača se širio: kolege sa posla, kumovi, 

zajednički prijatelji, ljudi iz sveta estrade, slučajni prolaznici... čitava četa 

obožavatelja zivkala je telefonom, slala cveće, poklone, anonimna ljubavna 

pisma... 

Pojavio se i fantomski udvarač – uporni progonitelj koji ni od čega nije 

zazirao. Ostavljao je poklone i ruže ispred njihovih ulaznih vrata. Pozvonio 

bi, a zatim bi se žurno udaljio, zadenuvši za kvaku kitnjastu kutijicu. Počela 

su da stižu njegova sentimentalna pisma. Nisu imala markicu. Svojeručno 

ih je ubacivao u sanduče. Supružnici su se zajedno smejali njegovim 

patetičnim izlivima, ona samozadovoljno, superiorno, a on pomalo kiselo. 

Pokušavali su da se dosete ko bi mogao biti tajanstveni progonitelj. Danima 

su raspredali o tome. 

A onda se stvar rešila sama od sebe. Obožavatelju je iznenada dosadilo 

da se igra skrivalice, i pozvao je gospođu telefonom. Predstavio se kao 

izvesni doktor Z.M, kod koga se gospođa lečila u nekoliko navrata. Ona 

je odavno prestala da dolazi, ali on nije uspeo da je izbije iz glave. I evo, 

shvatio je da više nema kud, sem da izazove sudbinu, i otvoreno prizna 

svoja osećanja. Suprugu je prekipelo. Rešio je da se razračuna sa njim. 

Pozvao ga je već sutradan i zapretio mu odmazdom ako ne prestane da 

opseda njegovu ženu. Dr se uspešno pretvarao kako je zgranut, i kako ne 

može da se seti dotične gospođe. Sugerisao mu je da ga zajedno posete, 

jer je izvesno da im je pomoć preko potrebna. Bio je poprilično ubedljiv, 

očigledno veoma vešt lažov. 

Posle te intervencije drznik je prestao da se javlja. Suprug je mogao da 

predahne. Nervozna telefonska zvonjava je utihnula, a uznemiravajući 

šumovi oko ulaznih vrata su iščezli. Prestalo je čak i neprijatno stezanje u 

grlu koje ga je spopadalo ispred poštanskog sandučeta. Kao da je kletva 

spala sa njegovog doma, život je krenuo mirnim tokom. 

Jednoga dana, po povratku sa posla, supruga je u ulazu zaustavio prvi 

komšija. Obavestio ga je da je poveo kampanju o postavljanju interfona, 

što je supruga neobično obradovalo. Iskreno mu se požalio da je imao 

problema sa kojekakvim uljezima. Komšija reče da je i sam više puta čuo 

neobične šumove u hodniku, ali kada god bi pogledao kroz špijunku video 

bi samo gospođu komšinicu kako se trčećim korakom udaljava. Ponekada 

je ostavljala neke zamotuljke da vise na kvaci, a par puta i ruže. Prvo 

37

PROZA 

nije shvatao o čemu se radi, ali je došao do 

zaključka da su to neke njihove domaće, ljubavne 

smisalice i šale. Lepo je to što još uvek priređuju 

iznenađenja jedno drugom, mada bi bilo primernije 

jednom džentlmenu da svojoj ženi ostavlja cveće 

na pragu. Komšija-prijatelj se odlično zabavljao 

začikavajući preneraženog supruga. 

Zbunjeni čovek jedva dočeka da ga se otrese, 

pa ne mogavši da sačeka lift, mahnito zaždi uz 

stepenice. Odjednom je bio u groznici.U glavi 

su mu odzvanjale komšijine reči. Slagao je misli 

kao puzzle. Ušao je u kuću i pogledao ženu na 

takav način da je ona zaboravila da se nasmeši. 

Sa njenog lica nestalo je ljupkosti. Bora joj se 

pojavila između obrva. Lice joj nije sijalo. Sedela 

je kao okamenjena i gledala ga svojim krupnim 

očima iznenađene životinje, pola u strahu, a pola 

sa mržnjom. Bilo je nepodnošljivo. Da bi rasterao 

jezu on promuca: 

– Kakva gužva u gradu... jedva sam stigao. 

Nešto se rasprši u vazduhu. Nije mu odgovorila. 

Mirno je sedela i posmatrala ga tvrdim, 

nedokučivim očima. Bilo koja reč mogla je prizvati 

lavinu. Ali više se nije imalo kud, jer su pregovori 

morali da počnu. 

*(Bračni ugovor) 

38

BOJANA KUKULJ 

BESTIDNICA 

PROZA 

Nokti namazani u crveno mamili su poglede 

prolaznika. Mnogi gledali su ih jer čine interesantne 

pokrete. Te ruke svašta umele su da čine i lepo 

dodirivale su. Pitali se ima li spretnijih ruku od 

njezinih. Usne u crveno bojila je i nežno njima ljubila 

je. Pitali se ume li još ko tako ljubiti. Da se bekelji 

volela je i sa tuđim jezicima da se igra. I da liže 

svoje koleno. Kada se probudi, sedne na prozor i 

liže koleno. Nisu znali nikog ko bezobrazniji jezik 

imao je. Dojke svoje skrivala nije i prsila se kao 

da jedina ona sise ima. Volela je da ih pokazuje, 

onako, bez nekog posebnog razloga, kao kad bi 

kakvu novu haljinu pokazala, s divljenjem. Pitali 

se ima li još takvih bestidnica. Svake srede bi 

nalakirala nokte, napućila usta, isturila grudi, otišla 

u pozorište i glasno jela kokice. Srećna bila nije. 

UM I TELO – NEPRIJATELJA DVA 

Šlajm zelenkasti, koji gledam svaki put kada 

ga ispljunem, kvari mi pomisao da postoje lepe 

priče. Počela sam malopre da sanjam o šumi 

ljubičaste boje i onda sam iskašljala puno sluzave 

mase. Gledam je. Analiziram. Pitam se dokle će. 

I tako par minuta proučavam tu ružnu masu koja 

je malopre bila u mom telu. I srećna sam što je 

sada van. Onda mi se vrzma toliko priča u glavi. 

Pišem o tome kako Čki ne voli Bona Džovija. Uvek 

kada čuje neku njegovu pesmu na radio-stanici, 

Bojana Kukulj 

(1982) završila 

je Karlovačku 

gimnaziju. Student 

je četvrte godine 

opšte lingvistike. 

Radi kao lektor u 

jednom dnevnom 

listu. Piše pesme i 

kratke priče. Živi u 

Beogradu. 

bojanica7@yahoo. 

co.nz 

39

aci radio kroz prozor. Sline cure mi i svaka dalja misao tada nestaje. 

Zaključila sam da moje telo ljubomorno je na moj um. I kada um živi, stvara, 

napreduje, telo klone, umire i trudi se da sputa ga, baci u zasenak. Onda 

budem mudra i zapalim cigaretu. Telo zadovoljno. Neko vreme. Onda mi 

ište još otrova. I još. Nadam se da dovoljno otrova biće za moje telo dok 

um bistri protivotrov ne nađe i napokon počne da živi nezavisno od svog 

bolesnog tela. 

TORN 

Sramežljivo je skinula farmerice. Potom je legla na pod i raširila noge. 

Masturbirala je. Iznenada je videla čoveka koji je gleda kroz prozor. 

Postidela se i otrčala u kupatilo. Istuširala se. Otišla je u kuhinju i skuvala 

supu. Posrkala je supu i prilegla. Sanjala je da će za par dana umreti. Trgla 

se i istrčala na ulicu. Zamolila je momke koji su stajali pored auotomobila 

da je odvezu do reke. Na putu su joj rekli da bi voleli da je gledaju kako se 

kupa gola. Veselo je skočila u reku i oni su bili srećni. Ona nije. Želela je da 

radi sve što ranije nije. Ušla je u autobus i kupila kartu. Ustupila je ženi 

mesto i od iste je ukrala bebu. Trčala je do stana bez pljuge u ruci. Popela 

se u stan i pomolila bogu. Zavukla je ruku u ve-ce šolju. Upalila je televizor. 

Uzela je kašiku bibera i progutala. Dok je bacala bebu kroz prozor, javila 

se komšinici koja se sunčala na susednoj terasi. Pozvala je vatrogasce i 

prijavila požar u susednoj zgradi. Okrečila je stan u belo. Plakala je. Pozvala 

je hot-lajn. Očešljala se. Ubacila je mačku u mašinu za veš. Mahala joj je. 

Razbila je sve posuđe u kući. Progutala je dugme. Napravila je sok od 

višnje i uzela da čita knjigu koju je dobila od nekog pametnjakovića za neki 

od prošlih rođendana i koja joj već godinama stoji na polici namenjenoj 

za dosadne knjige. Ništa nije razumela. Bila je ljuta na sebe jer je glupa. 

„Ali glupe sreća prati“, pomislila je, nasmejala se, popila sokić iz lončeta i 

odjurila na posao. Brinula je hoće li je grditi šef što kasni. 

*************** 

Šišarka je ležala na stolu. Sto je zelen. Zelena je i vaza. U vazu ne može 

da stane šišarka. Ona prevelika je. Božur može da stane u vazu. Kada sam 

40

sipala vodu u vazu, on se lepo rascvetao. 

Zakačila sam mu minđuše. Nije on dovoljan sam 

sebi da bi bio lep. Izvini, božure, ako uvredih 

te. Ti lepo mirišeš, ali minđuše moje trebaju ti 

da lepši bio bi. Lepši sada si od mene. Bacila 

sam božur. Bacila sam i vazu. Nije vaza kriva što 

zbog drugog ispašta.Uostalom, na ovom svetu 

ima toliko zelenih vaza... 

PROZA 

*************** 

Pepeljara je puna pikavaca. Neću da ih izbacim. 

Mrzi me. Što ih je više – to bolje. Mnogo se, bre, 

ovaj svet otuđio, nek se druže! 

*************** 

Voda. Plašiš je se. I tvoja mama. Kažu da 

je nasledno. „Dođi!“, govorila ti. Plakao si. 

Ubeđivala te. Nisi smeo, umeo. Brčkala se i 

pogledom mamila. Prskala te. Bežao si i smejao 

se. Molila te. Zapovedala. Ćutao si pognute 

glave. Insistirala. Pretila da te više nikada neću 

poljubiti. Ušao si u reku. Zaplivao. Zaronio. 

Udavio se. Plakala sam. 

Prestala sam da plačem, sada se samo sećam 

kako si bio lep. 

Voda. Plašiš je se. I tvoja mama. Kažu da 

je nasledno. „Dođi“, šapnula je. Uskočio si i 

zaplivao. Plivali ste. Sa obale gledam. Sedam 

na bicikl i odlazim. Vozim bajs i pitam se da li se 

svi frpovci rastuže kada se završi partija koju su 

igrali šest godina. 

******************** 

41

PREVOD 

IZBOR IZ NOVE RUSKE POEZIJE 

ŽANA SIZOVA 

TRGOVAČKE NEDELJE 

Žana Sizova 

(1969, Moskva) 

završila je Filološki 

fakultet Irkutskog 

univerziteta, 

Sanktpeterburški 

institut bogoslovije 

i filozofije, odsek 

teologija. Štampala 

je svoje radove u 

periodici. Bila je 

urednik religioznofilozofskog 

almanaha Škola 

(Izrael). Trenutno 

radi kao voditelj 

književnopublicističkih 

emisija na ruskoitalijanskom 

hrišćanskom radiju 

Marija. Dobitnik je 

nagrade Andrej Beli. 

Autor je knjiga: Ižice, 

Čajne ceremonije... 

Živi u Sankt 

Peterburgu. 

Niko nas ne poznaje onakve, kakvi smo kod 

kuće. 

I ne samo u gaćama, u pidžami, u odeći – ili 

sasvim bez 

garderobe, 

U izgužvanosti naličja. 

Hlađenje od svakodnevnice. 

Kondenzat besposlice taloži se poput vlage na 

razmeštene 

ovde predmete. 

Uveličavaju se. Optika preobražaja. 

Smanjujem se. Moje telo je sitno, kao u knjizi 

tačka. 

Mama moja prepoznaje, na kom tekstualnom 

fragmentu 

Nalazi joj se ćerka. 

Usamljenost je život unutar uzdaha. 

Hod po perspektivama izvana. 

Lokve razlivenosti: iz tacne duvaše 

Crni i cejlonski, 

On je genije mesta. Ona – nevesta sedmoga 

dana, 

nevesta. 

42

JUL 

U ležaljci se ljuljuškaju dani. 

Vuci me, sunce. Izvlači iz mene vlakna. 

Otvori zenica žmirkaju od sabrane svetlosti. 

Rude jabuke. Crveni se i moja koža. 

Plavi pled prostrt po travi. 

Detence spava u zlatnoj kapici. 

Mladeži na našim nogama se poklapaju. 

Svij, rodo, gnezdo u našim leđima. 

U našim ružičastim leđima svij 

umesto dotrajalog, šupljeg krova, zapušenog kučinom. 

Bićemo bezglasni i nepokretni. 

Niko neće doći. 

Niko ne zna, gde živimo, 

kako do nas stići. 

Niko ne može da usliši. 

Samo lavovi i miševi. 

Šuškaju u brlozima, češu čičak u grivi. 

Opijeni bumbar zamrsio se u granju šljive. 

Seoski pejzaž. Svakodnevna scena i ništa više. 

Ali svaki list podrhtava, 

Kostreši se mišja koža, 

Naleće talasom trska. 

Evo ga, oko svevideće, nedremano oko, 

Kliznulo u travu i trepće, 

Škilji, hoće da vidi, 

da sazna, da otkrije... 

vavilonsku kulu sveta... 

mama zove na ručak. 

43

ELEMENTI PODNEVNE ŽALOSTI 

... sa Viktorom Krivulinom... 

... suze su tako blizu. 

Suzna kesica nije u uglu oka – 

sva sam odjednom gurnuta unutar 

velike vreće. Ne možeš se pokrenuti – 

tečnost je slankasta.(Solun bi tu stao). 

kakvi molekuli su se tu stekli? 

Propileni, propani, benzoli (kakvi zoli?) – 

razvodnjeni prah molitve, 

moje suze. Nalazišta molibdena – 

osnova za tučanu prevlaku. 

Njihov pokrov će biti dovoljan samo za 

površinu jednog otvora. 

otvora nadole sa uvijenim konopcem na nebo. 

Tamo koščice zebu u hladnoj foliji. 

da mogu poput zraka da dodirnem najboljeg od ljudi, 

čija 

vlas se uvila odvojeno od lobanje, 

malo kože. 

Određenost ishoda. Nestajanje u 

sadašnjosti. 

ne tražim opelo – već propoved za bolesnog. 

Danju i noću. 

sa jutarnjom promajom tražim. 

UPRAVNI GOVOR 

Kako utiče Peterburg na Vaše stvaralaštvo? 

„Peterburg je ona radionica u čijoj se zakulisnoj starudiji vredi skrivati. 

Peterburg je sastavni deo krvi, njen trombocit, često virus.“ 

44

SERGEJ POLOTOVSKI 

TEMA SA VARIJACIJAMA 

Ime je pripalo usnama, 

Ime se uvek rimuje „s drugima“ 

Volela si me kao stotinu hiljada braće: 

Evo, simpatičnog brata, 

Evo još jednog 

U raskošnoj tunici 

Na stepeništu hrama 

„Pođimo u forum, 

Tamo će biti Klaudije“ 

Bolje ti je da ispiješ vino, 

Okusiš maslinu, 

I mi ćemo ti se pridružiti, 

Podražavanje Grka, divan je, naravno, 

Ali ipak u lošijem izdanju 

Nisu spojive, ali su prebrojane 

Te čudne noći, sumnje nove, 

novih strategija uzaludni savez 

A pepeo pada mimo 

Meke i Rima 

Neumoljivo 

Jednom će i nas prekriti, 

Tramvaje, grad, odred 

Čak i ovaj kafe. 

PREVOD 

Sergej Polotovski 

(1975). Bazen – prva 

kategorija u šahu 

– Filološki fakultet 

– Evropa – 

sinhrono prevođenje 

– rad na Univerzitetu 

– pevanje u grupi 

„Rulim po lbu“ 

– hobi – bifurkacija 

– nekoliko slučajnih 

uspeha. 

Tada, 

U dalekom raju, 

Tamo gde je muzika sva na vinilu 

A Elvis prelep i lak, 

Nasmešiću se isto tako uzorno 

kako se sada osmehujem tebi. 

To je refleks 

Nad kojim ljudi nemaju vlast. 

45

PREVOD 

Sasvim nekontrolisan 

Prosti trzaj mišića. 

Kosa, nokti i ostalo 

Nastavljaju da rastu na mrtvima. 

Sjaj zvezde koja se ugasi 

I dalje putuje ka nama. 

I iza mene i češirskog mačka 

ostaje osmeh 

u spomen great expectationsvelikim 

nadanjima. 

Pokušavam da sredim sobu, odustajem, 

Ni volje ni snage. 

Nema ni mira, 

Ni sreće, 

Ničega nema, 

nered u sobi ostaće kao 

U Zimskom Dvorcu posle juriša 

Stao je sat. 

Hartija, časopisi, pozivnice – 

Ili sam bio, ili 

već neću ići, 

Knjige, diskovi, kasete, 

Eto, svršilo se leto, 

Zima 

Slučajni praznik pun duvanskog dima 

Neutralni mlečni koktel 

Metastaze 

Tapšanje po ramenu, 

Pljeskanje po guzi, 

Zamahom dlana doticati ovlaš slabine, 

Golicanje po nosu, 

povlačenje za pletenicu, 

hvatanje za okovratnik, 

zavrtanje bradavice, 

milovanje podbratka, 

stiskanje nogu, 

46

I ljubljenje do ošamućenosti, zabačene glave, 

kao kad se prvi put 

Ugleda zvezdano nebo, da ne bih rekao „video 

sam“ – 

Eto malog arsenala meni nedostupnih 

zadovoljstava 

PREVOD 

Sa fotografija iz zajedničkih vremena 

Tek jedan detalj – 

Utisnuo se 

Kratak tren nežnosti 

U navodnicima filmskog citata 

I kanonski lik 

Života tuđeg 

SVETLANA BODRUNOVA 

xxx 

(Jesen na Vasiljevskom*) 

Bacila sam u reku sve što sam imala: 

Naočari, pomadu, ličnu kartu, i sveske. 

Brodovi usidreni u večno sidrište, 

Nakaze su dobile po njušci, 

Kola su se dodirivala, 

Nad rekom je lebdela lepota. 

Mišlju sam se po asfaltu razlivala: 

Šta znači na italijanskom reč „droga“? 

Sigurno nije drum**, znala sam. 

Nepca s ukusom kafe, koraka i znoja. 

Vetar na licu sfinge***, san, ćutanje. 

Na krilima goluba jedan keks. 

U mojoj ruci je rupa u džepu, 

A u rancu – članak Olega Darka**** 

Svetlana Bodrunova 

(1981, Belorusija). 

Poslednjih trinaest 

godina živi u Sankt 

Peterburgu. Autor 

knjiga pesama: Vetar 

u sobi (2001) i Šetnja 

(2004). Idejni tvorac 

i urednik književne 

stranice poesii.net. 

spasibo-tebe@ 

yandex.ru 

47

Bacila sam u reku sve, što pamtim. 

Ne govori: razbacuješ kamenje, 

Kaži: odbacuješ krila, 

Kao da tugom hraniš golubove, 

I mrve se rasipaju nebom, 

Poput ispljuvaka sa anđeoskog nepca. 

* Vasiljevsko ostrvo – naziv ostrva u Sankt Petersburgu 

** drum, put – (rus.) doroga, igra rečima 

*** Sfinge koje se nalaze na Vasiljevskom ostrvu, potiču iz Gize, iz Doline 

Sfingi, naročito su poštovane od strane lokalnog stanovništva 

**** Oleg Dark – savremeni ruski književni kritičar, naročito kritičar za 

poeziju 

xxx 

(prizemljenje) 

Oblačno, veoma oblačno, sa zemlje je skoro neprimetno, 

Kako moj mali avion pada u svetlost i dim oblaka, i 

Kako se evo ogledam kao u ogledalu, u belom iluminatoru, 

I mislim, drhteći: to mora, to ipak mora, 

Bože, tako sam ti blizu, slučajno me takni, 

Mogao bi još da me sanjaš, al plašim se, da dole, 

Moram, dole, moja težina to potvrđuje, 

Ako želiš, postaću glasnik, nakaza tvoja, aed, 

Uopšte se ne radi o telu, svetom bestežinskom telu, 

Jednostavno nemam više strpljenja da brojim i skupljam gubitke, 

Zbog nečega sam srećna. 

………………………………………………………………………………….. 

Vetrovito. Plus četiri. 

48

NAILA JAMAKOVA 

PO ETAPAMA 

melodični jevrejski, gromorni arapski, režeći 

nemački: 

stanujući u susedstvu, živeli smo gotovo kao 

vojnici. 

nisam ti vratila balone, lutke, i igračke. 

nisi me zvala ni na ptičjem, čak ni na zverinjem. 

i dani su prolazili s crvenperkama, ispljuvcima i 

himenom. 

kada bi ti hteo udesno, ja bih namerno-levo: 

čuj, bolje je i sa snobom, nego sa tim plebejcem – 

i golubovi gromko guču. i mi smo zaplaveli 

nebo – zar nije svejedno: eolsko, moskovsko. 

postajemo metalno lonče. nepravilan ugriz. vlas 

što se krza. 

stigijsku* nežnost, sirotinjsko druženje prekidamo. 

bićeš kao kristofer išervud, a ja ko alisa b. toklas. 

a sve uokolo – lasvegas. u svakoj prvoj majkl 

daglas. 

pamtim jasno svaku drugu poprečnu ulicu 

tebe je silovala oluja, a ja ostavljen u „smirnov“ 

votki – 

hladan madrac i, naravno, kroz prozor je duvalo 

jeli smo jedno drugo, onda pili vodu 

po bučnoj tverskoj prošetala su dva osedlana 

ponija 

biću šta poželiš – nevesta, dete, ološ, 

biću kakva jesam, ali naravno, ne s tobom. 

tako mnogo značiš u mojoj tanušnoj biografiji, 

u svim mojim pijanstvima bićeš poslednji gutljaj. 

presvučeno moskovsko nebo difteričnom opnom: 

moj ostriženi dečače, moj lastavičji dečače, 

moja devojčice-dečače. 

* stigijski – pakleni, hadski 

49 

PREVOD 

Naila Jamakova 

(1982, Sankt 

Peterburg) 

objavljivala je 

u časopisima, 

almanasima i 

zbornicima. Bila je 

u širem izboru za 

nagradu Prvi nastup 

(2004). Laureat 

nagrade Ruskog 

elektronskog 

književnog 

konkursa. 

nailya_13@mail.ru

PREVOD 

VREME JE DA SE PREKINE 

Vreme je da se prekine sa tatarskom devojkom, 

koja čita knjige, 

sa tuluz-lotrekovskom devojkom, koja širi noge. 

od knjiga za odrasle – umobolna deca, kviri, 

ćufte, 

prave umobolne knjige. Ranije sam znala da se 

pomolim Bogu. 

Oprostićeš mi zbog mog ingliša? Da li je na 

anđelskom, ili na engleskom – 

milenijum: nove teme, samo pesme na stare – 

notebook i ruža, slavuj i mobilni. Bila si tako 

blizu, 

čak i bliže, verovatno, no što je nužno i moguće. 

Psihodelični eksperiment, svakodnevni 

trainspotting, 

uzajamno nepronicanje dublje – molim te 

– dublje 

lome – povređuju – unakazuju – suše – kvare 

spoljašnje. Pušiš. Opet pušiš. Glas postaje 

prigušeniji. 

Čvrsto sklapam oči – da bih videla bolje 

provincijski grad, bulevare, lipe, tvoje začeće, 

očevo bekstvo, dokumenta, church’ i Đokondin 

osmeh 

tu bespomoćnost, od koje se cepalo na delove. 

Za godinu sam te prebolela kao zlu bolest, 

izlečila se – od tebe; počela zapažati krivine, 

čitati umobolne knjige. Što dalje – to 

beskorisnije. 

To – beslovesnije. 

50

JEKATERINA ŠČEGLOVA 

? 

Čovek, koga nije bilo 

Moj vikend/ moje odsustvo/ tihi praznik 

Broj u paviljonu. Stand up tragedy – ušao je, 

Zastao i umro. Ko motri na me 

Preko naočara/ pustoš u mom srcu/ 

Vetrovito podne/ reči – blatne grudvice/ 

Ostaci su najslađi/ ko Gospode// tišina/ prekida/ 

Bat koraka? 

Isključi radio, na talasima nn, n megaherca 

On otkucava „morzea“, hladno ništa. 

Pucketa, bruj – njegove večernje novosti – 

Poslednje vesti – bela buka na talasima nn, n 

Megaherca: to/ nije – ne/ bat koraka/ ne – to je// 

pustoš u mom srcu//. 

IT 

Taloži se prašina na putevima u podne 

list boje rđe prostire se pod nogama 

avion precrtava nebo 

udaljeni huk nad glavom i 

drvo maše beličastom tragu 

svojom rahitičnom drhtavom rukom 

moje tetive napunjene barutom 

sigurno napravljeni zglobovi – oni 

nikada ne popuštaju – može im se 

verovati – navode na misao: 

večni sam turista, stranac, 

ne vladam jezikom foreigner u toj 

zemlji ljudi. 

PREVOD 

Jekaterina 

Ščeglova (1983, 

Moskva), umetnica, 

pesnikinja. Pesme 

su joj objavljivane u 

književnom časopisu 

REC, na sajtovima 

Polutonovi i Internet 

književnost, a takođe 

i na konkursu Živa 

reč gde je moguće 

naći audiozapise 

na kojima autorka 

čita svoje tekstove. 

Učestvovala je na 

festivalu savremene 

poezije SLOWWWO 

(Kalinjingrad, 2004), i 

na majskom festivalu 

mladih pesnika 2005. 

Glumi jednu od glavnih 

uloga u najnovijem 

filmu Pavela Ruminova 

Mrtve kćeri, koji se 

upravo snima. Živi u 

Sankt Peterburgu. 

chagall@yandex.ru 

51

PREVOD 

KSENIJA KRAPIVINA 

xxx 

Istorija se pamti po podvizima, 

Kao pomorandža se na riđe kriške deli. 

Huni pređoše neprohodno – 

Surovu i podmuklu pustinju Gobi. 

I dalje na sever – 

Poigravahu se nervima meštana. 

Ksenija Krapivina 

(1981), do 2003. 

živela je u Litvaniji. 

Završila je gimnaziju 

u Visagensu i 

Hrišćanski koledž u 

Klajpedu. Od 2004. 

živi u Londonu. 

Bila je laureat na 

pesničkom konkursu 

Puškin u Britaniji 

za 2004. godinu, 

u nominaciji Nada 

konkursa. 

krapivina-ks@mail.ru 

Nomadima je stalno tesno. 

Na čudesan način 

Dolete u me ta kap 

Njihove nemirne krvi. 

Dom ne gradim, 

Spavam na ivici, 

Znam da sam ovde s tobom 

na određeno vreme, na probi 

Predamnom je Gobi – samo zlo. 

Huni sa srcem tigra i vuka 

Ljubljahu Gobi – uporno, dugo. 

Prodirahu oštro kroz nju, 

Ližući pesak dugim jezicima. 

Gobi – ta gladna žena u postelji, 

Umilna, nežna, meko prostrta. 

52

Samo, možeš da ne osvaneš. 

Huni su znali, al užasnuti, 

Ne stizahu – 

Srce nomada 

Duga razmišljanja ne podnosi. 

Njega put kao kamen glođe. 

Od neprekidnog puta 

Kroz pustinju, 

Niz ponore. 

Za čas se ohladi, 

Za čas plane. 

Pustinja Gobi nije ga zavolela, 

Nije pomilovala, nije požalila. 

Ona je, verovatno, zaostajala 

Za tim srcem. 

PREVOD 

Moje srce – iste je suštine: 

Nosim ga na dlanu – nudim ljudima. 

Ulazim u gomilu – kao krotitelj. 

Vi tražite moju glavu – 

U čeljust, u pakao, u smet? 

Gomila – to je pustinja Gobi. 

I može, jezikom duž tela, 

Može se, nežno zubima, 

Tupih lica, žaliti, 

ponevši je sa sobom, kao zastavu, 

A može se, s vetrom, kao slavni Huni, 

Proći ne ostavivši traga 

Na njenom nesnosnom, nezasitom telu. 

I dalje, napred, na sever – 

Plašiti i vladati. 

53

PREVOD 

MOJ SEKS 

Zabetoniraše polje makova. 

Bilo je prekrasno – sada je čisto. 

Obrisao s tela moju pomadu. 

Postao isti 

Kao i drugi. 

A, trudila sam se svu noć 

Da ostavim trag: da kažu, bila je ovde, 

Priljubila sam stisnute usne. 

Ali ti si obrisao moju suštinu 

Salvetom, kukajući da je teško, 

Da je prljavo. 

Moj dečače satenski, 

Pisaću o tebi sutra ponovo 

Rečju prostom, igraću se 

kozaka-razbojnika, 

Strelice zarivajuć pod kožu, noktima 

Do drške. 

Zacvilećeš „prija mi“, 

Pokušaćeš da se kontrolišeš, 

Ali ipak iscedićeš eš se u lokvicu vode. 

A ja ću ujutro likovati, 

Posmatrajući te s osmehom, 

Dok se budeš mučio da obrišeš 

Sve moje tragove. 

54

PAVEL NASTIN 

PREVOD 

SLATKO GROŽĐE BEZ KOŠTICA 

slatko grožđe bez koštica 

pokazuje se 

u poslednje vreme 

ti takođe mnogo razmišljaš o tome 

da nećemo imati šta da kažemo 

na strašnom sudu 

u baru, crne rode 

za jednu čašicu 

bele rode za drugu 

iz koje ti piješ? 

a ja? 

sve sam video 

sa prozora autobusa 

moja baka 

išla je poskakujući 

ulicom Aleksandra Nevskog 

živo razgovarajući sama sa sobom 

osamdeset i pet 

misli muče 

i ne žalim se 

čuješ li 

trudim se 

čuješ li 

da bi boja mog glasa 

bila bliža 

boji tvog 

logosa 

Pavel Nastin (1972, 

Kalinjingrad), pesnik, 

fotograf. U februaru 

2003. godine zajedno 

sa Jevgenijem 

Palamarčukom, 

Julijom Tiškovskom i 

Irinom Maksimovom 

osnovao je 

umetničku grupu 

RCI. Koordinator je 

ovog projekta, kao 

i sajta Polutona, 

časopisa REC, 

festivala savremene 

poezije SLOWWWO: 

Kalinjingrad–Riga– 

Moskva–Nižnji 

Novogorod 2003– 

2006. Knjiga pesama: 

Jezik gestova, 

Moskva, 2005. 

pavelnastin@gmail. 

com 

55

PREVOD 

U USTIMA JE KAO U DANSKOM 

KRALJEVSTVU VRLO SRAMNO 

kao u zoru pred samim dečijim vrtićem 

gde je neizbežni Valjka koji ga je prerastao, 

i nemarna vaspitačica, 

gde sam ja 

vuneno predivo u dečijoj rukavici 

i bog 

koji me kotrlja 

između palca i kažiprsta 

želeći da me oblikuje 

nekako da me stvori 

a ja malen, važan 

šetao sam se ispred verande 

i govorio Tamari Klavdijevnoj 

znate li Tamara Klavdijevna 

u Iranu je politička kriza 

je l moguće? 

otkuda ti znaš? 

gledao sam televiziju 

zamisli kakvo sposobno dete 

sa četiri godine razume 

reč politička 

reč kriza 

Tamara Klavdijevna nećete verovati 

Ovde je ona ista bljuzgava zima sedamdeset 

sedme 

u Iranu još traje politička kriza 

i cepelini „Rozenkranc“ i „Hildenštern“ 

neće sleteti na aerodrom Devau. 

56

MARIJA STEPANOVA 

xxx 

Bele, bele šestare nebom 

Satne kazaljke noćnog reflektora, 

Negde traže, nešto napipavaju, 

Čini se, vreme je. 

PREVOD 

Tek što se u Carigradu završila služba, 

A u Konstantinopolju je otpočela druga 

Subotnja svetlost dolazi od obe, 

I još odnekud. 

Crno more se ipak primaklo 

Tverska je preimenovana u Primorsku, 

Kafe „Puškin“ – u kafe „Puškin“ 

Idemo na obalu. 

Svakoga jutra pre i posle plime. 

Svakoga dana u prodavnici hrane 

Svake večeri uz plač harmonike 

Moskva i Moskovljani 

Radosni kao bele breze 

I na njima od toga izrastaju rime 

Tamne, sušte, vlažne, poput rize, 

Ali to biva kasnije. 

xxx 

Danima traju prelasci kopna. 

Dug je put, ali bodri saznanje: 

Čak i mladi još dobro pamte 

Naše kretanje kroz vazdušni koridor. 

57 

Marija Stepanova 

(1972, Moskva) 

objavljivala je 

u časopisima 

Ogledalo, Zastava, 

Kritična masa, 

Nova književna 

revija i drugima, 

te u almanasima 

Vavilon, Urbi, na 

internet časopisu 

TextOnly. Autorka 

je pet knjiga 

poezije. Laureat 

nagrada Pasternak 

(2005) i Andrej Beli 

(2005). Pesme su 

joj prevedene na 

engleski, italijanski, 

srpski, nemački, 

finski... Živi u 

Moskvi.

PREVOD 

To je bilo ovako: s desna i s leva 

Dva uglačana vodena zida – 

Visoko i strmo – kao horizonti. 

I bezvučno stiže nas konjica. 

Marija Brodska 

(1979), pevačica, 

pijanistkinja, 

kompozitor, aranžer, 

pesnikinja. Apsolvent 

Ruske muzičke 

akademije. Laureat 

je na vokalnim, 

kompozitorskim 

i književnim 

međunarodnim 

konkursima. Autorka 

je pesničkog 

zbornika Poezija 

i muzika.Članica 

je Međunarodnog 

saveza pisaca 

Novi savremenik. 

Diskografija: Svet 

iza praga. Na 

Međunarodnom 

književnom konkursu 

Sva kraljevska vojska 

zauzela je prvo mesto 

u nominaciji Ciklus 

stihova i poema. 

mbrodskaya@umail. 

ru 

MARIJA BRODSKA 

UNUTRA 

To nije fiziologija, to je unutarnji čovekov svet 

Navikla sam, da te tamo nema... 

Duž ulice propele se senke, 

Tvoju nevažeću eću u ulaznicu 

Mrvim žutim zemaljskim ribama 

A njih će pojesti do početka dana 

Rumene ptice sunčevog izlaska. 

I neka ti sad i nije do mene. 

Neću ti više dolaziti u san. 

Krpim u tišini rupe 

U pamćenju, što za tobom jecaju, 

Više mi nisi drag 

Slučajno u tvojim venama jadikujem. 

Uzleti naših snova biće 

Čas strmi, čas blago nagnuti. 

Nama po rupama tmurnih kuća 

Horizont tiho razmiče noge 

Ulazimo u njega jedno po jedno 

Asinhrono i asimetrično. 

Ne znam ti ni imena. 

Nedolično je pamtiti taj detalj. 

58

Jednom ćeš , boraveći unutra, 

U tami opipavajući zid, 

pokušati, dok izbrojiš do tri 

Pronaći moju živu venu 

zagristi,i utisnuti se u potok, 

Da bi mi bar jednom zavirio u srce, 

Da bi po niti zamršenog klupka 

Dopro do same tačke. 

Očigledno, odavno nisi svraćao... – 

Suviše često je prolazila ponoć. 

Antivirus deluje. Jesi li čuo? 

Vreme je promenilo korisničko ime... „huljo“... 

Navikla sam da te tamo nema... 

Duž ulice propele se senke... 

Tvoju nevažeću ulaznicu 

Mrvim žutim zemaljskim ribama... 

xxx 

Krug lampe je plovio po rumenom vinu. 

sišla je noć kroz rastvoren prozor; 

I, obraz udobno smestiv na dlanu, 

Ponovo sam se zanela, posmatrajući: 

Mirisnom niti preko razdeljka, 

Tanko prebirah hladnih prstiju, 

A praznina je pulsirala na nuli – 

u očima ti mesečev žuti cvet. 

Izbor i prevod s ruskog Borivoj Vezmar 

Stihove Žane Sizove s ruskog prevela je 

Mirjana Petrović-Filipović 

PREVOD 

Borivoj Vezmar 

(1971, Pakrac, Zapadna 

Slavonija). 

Knjige pesama: 

Opis mesta (2000) 

i Ploča se otvara 

(2005). Objavljivao 

u Letopisu, 

Književnoj reči, 

Književnom magazinu, 

Koracima. 

sasavezmar2000@ 

yahoo.com 

Mirjana Petrović- 

Filipović završila 

Filološki fakultet u 

Beogradu 1999. 

godine (ruski jezik 

i književnost). 

Usavršavala se u 

Rusiji u Institutu 

ruskog jezika za 

strance A.S.Puskin. 

Radila je na Katedri 

slavistike u Beogradu 

od 2000. do 

2004. godine. 

skifi@sezampro.yu 

59

ČITANJA 

VESNA KAPOR 

SVETOVI MEDITERANA 

Igor Marojević 

Vesna Kapor je 

završila Filološki 

fakultet u Beogradu. 

Organizator i 

urednik govornog 

programa SKC u 

Beogradu. Piše 

književne prikaze. 

Objavljivala je u 

Književnom listu. 

vesna.kapor@gmail. 

com 

Knjiga je produžetak imaginacije i memorije... 

Borhes. 

Mediterani. Prostor koji muči i opčinjava u isto 

vreme. 

Upotrebivši namerno, množinu geografskog 

toponima, pisac nagoveštava i naglašava 

višeglasje prostora, raznolikost koja je po formi 

življenja i uspostavljanja društvenih i običajnih 

vrednosti, dijametralna, ali povezana istom, 

neuhvatljivom emocijom. I baš ta teško uhvatljiva 

emocija jeste osnova alhemije, lakmus papir, 

koji obeležava Mediteran, u stvarnosti kao i u 

literarnom svetu. 

I tu možda i leži odgovor, jednostavan, na mnoga 

pitanja: univerzalna vrednost nekog dela počiva na 

emociji koja obuzima čoveka-čitaoca izazivajući 

u njemu snažan umetnički doživljaj i promišljanje, 

što Mediterani sigurno čine. 

Tiha nostalgija i užasna melanholija kupaju duše 

Marojevićevih junaka, jednako u Egiptu (priča 

Prejako), kao i u Perastu u istoimenoj priči. 

Neki od junaka prepuštaju se toku života, ne 

pomišljajući na bilo kakvu akciju koja bi ih učinila 

bodrijim, naprotiv meditiraju, fragmentarno, 

prema piščevoj želji, hvatajući sitne, svakodnevne 

pojmove i pokrete, koji dok ih pratimo, svakako 

čine da nas savlada tupost ili nostalgija. Shodno 

svakodnevnici junaci naših priča, žive jednoličnim 

ritmom, pomalo odsutni, pomalo umorni, ali iako 

60

to ne spominju, očekuju neki poticaj sa strane, neko proviđenje koje će ih 

nagnati na delanje i izazvati promene u njihovim životima. 

Zatočeni u sebe, oni formalno žude spasenje, u obliku proviđenja. Ponekad 

i poneki od njih, kao Elena, pokušaju i sami učestvovati u promeni ili je 

podstaknuti, ali najčešće odustaju vraćajući se u provereni, topli ne-mir 

svakodnevnice. 

Izvesna doza autizma, svih likova, sa jedne strane, priča je o čoveku 

današnjice, otuđenom i od sebe i od bića, te tako okrenutim samo sebi i svom 

ne-biću. S druge strane, pisac kazuje i dokazuje humanističko-religioznu 

tezu da je, taj isti čovek, bez obzira gde se nalazio, ipak, nedovoljan 

sam sebi i nemoćan da popuni bivstvovanje samo sopstvenošću, te da 

neprestano, zapravo, žudi za drugima i pokušava naći sagovornike i spone, 

ponte za koje će se vezati i, bar na čas, utažiti žeđ za punoćom trajanja. 

Junaci pripovedaka, gotovo svi, počevši od Elene, u prvoj priči, preko 

velikog Antonija Gaudija do Amerikanca u posljednjoj povesti, potvrda su, 

na svu sreću vrlo uverljiva, da je osnovna čovekova misija traženje smisla 

i otkrivanje istog kroz male stvari u svakom času, jedini način bitisanja 

u razmrvljenom, izmrcvarenom svetu koji ne haje za običnost. Zbirka 

je, na neki način, beseda o atavističkim nagonima (uvek istim, kroz ceo 

civilizacijski tok) koji čoveka, neumitno i uvek isponova teraju ka drugom 

biću. 

Način kazivanja neprestano se menja, ali bez obzira da li priča teče iz 

piščeve lične perspektive ili objektivnog, trećeg lica, toplina podneblja čini 

njene junake stvarnim i bliskim. Poznanicima. 

Međutim, ma koliko je pisac kontekstualno uslovljen vremenom u kome 

živi i o kome piše, njegovi junaci su kao plod imaginacije vantekstualno 

okupirani, često opsednuti običnim, trivijalnim stvarima koje u pogromu 

globalizacije postaju potpuno irealne, te tako istovremeno fascinantne 

(priča o Antoniju Gaudiju koji i u odsudnom trenutku ne odustaje od svog 

katalonskog naglaska, zatim Prozak plus u kojoj posrednim pripovedanjem 

saznajemo detalje o sudbini jednog čoveka, lekara, njegove lomove i 

dileme). 

U obe ove priče reč je o izuzetnim individuama, opterećenim ili opsednutim 

večitim preispitivanjem, i sebe i sveta. 

Inače, obe priče imaju slojevitu, lančanu strukturu pripovedanja. Pisac 

polazi od ich-forme, da bi zatim dao reč svome sagovorniku, nekoj vrsti 

vodiča, dok se on pretvara u slučajnog slušaoca, statistu, koji kroz teskobu 

61

(Prozak Plus) noći ili vrelinu madridskog dana (Antoni) saznaje, spoznaje 

i obaveštava nas o anatomiji svesti pojedinca i kolektiva, istovremeno. 

(„većina je većina“) Antoni, ili (kako si mogao sinoć u hotelu da sediš sam?) 

Prozak plus. 

Sudar svetova na više različitih ravni, počevši od vremenske, preko socijalne, 

religiozne, potom ideološke i moralne, čine težiste pričanja. No, i pored 

toga sto ti sudari čine rascep u životima junaka, pored toga što ih izazivaju 

i obezglavljuju, iz njih izvlače, na kraju, ono najljudskije, esencijalno: 

spoznaju da je život, ma koliko kuđen, ma koliko tesan, ipak neponovljiv. I 

tako se pored beznađa i bezizlaznosti koje povremeno osećaju akteri priča 

(a ko ih još ne oseća?) ipak, negde u svesti, pomoću piščeve intervencije 

pojavljuje nada. Nedefinisana, neoblikovana, pritajena, ali spasonosna. 

U vremenu obezvređivanja svega, u veku u kome je zaživelo najviše 

totalitarnih ideja, u kome se kroz prisilu brendiranja iskazuje apsolutna 

moć i represija manjine nad većinom kroz sužavanje i uprošćavanje svesti 

pojedinca, ljudi iz Mediterana žive svoje male, lične drame. Često, doduše, 

više izazvane diktatima vremena, nego sopstvenim istinskim odabirom, 

pod prisilom i vođeni željom za uspehom čine pogresan izbor. (Nurija, 

u istoimenoj priči, u potrazi za boljim odlučuje se za estetsku hirurgiju, 

ugrađuje silikonske grudi i time ne da ne biva srećnija, nego upada u 

novi košmar; ili u priči Matador u kojoj slavni fudbaler u potrazi i trci za 

komadićima negdašnje slave biva zatočen u svetu koji ne razume, u kome 

ne diše.) 

Međutim, pisac postavlja literarno-katarzičan imperativ: proći kroz promenu, 

kroz dramu i izaći iz nje, drugačiji ali utoliko svesniji sebe. 

Iluzija sreće nametnuta ritmom moći i materijalne manipulacije, esencijalno, 

ne ruši svet naših junaka. U sudaru sa tom iluzijom, oni bivaju izmenjeni, ali 

očovečeni. Razumevanje sveta kao večite promene, jedino je spasonosno, 

i to Marojevićevi junaci, duboko u sebi razumeju. 

„Uvek je zamorno ostatati u nekom kontekstu: i tući je zamorno“, kaže 

naš objektivno-emotivni pripovedač prateći sudbinu jednog policajca. 

Priča o njegovoj potpunoj metarmofozi i uvođenje literature kao parabole 

razumevanja i tumačenja smisla, u navedenoj priči, možda je i najsinkretičniji 

prikaz odnosa čovek-život-spoznaja, kroz koju pisac govori o vremenu koje 

jeste, ali ima i univerzalnu konotaciju. 

Kazneni udarac u sebi sadrži sveobuhvatnost (ne)razumevanja sveta. 

Kroz priču defiluju lopovi, policajci i njihovi šefovi, fudbaleri, psihijatri, 

62

državni činovnici... dakle ceo jedan društveni sistem, u svoj svojoj anarhiji 

prelomljen kroz vizuru irelevantnih stvari koje Darmana dovode do ludila, 

ali sa ishodištem u literaturi kao odgovorom na ključno pitanje. Dajući 

odgovor i razrešenje, bar prividno, policajčevih muka, u svetu romanesknog, 

stvaralačkog, pružajući psihijatrijsku pomoć kao ironično-istinitu poduku, 

priča dobija karakteristike groteske. Kao zaokružen sistem, ona simulira 

život, i trenutak, istorijski presek vremena u kome je nastala, dobija opšti, 

univerzalni princip. 

Zbirka ima formu kolažnog kazivanja, u kome, naoko slučaj, određuje ritam 

pisanja. Život kao prethodnica priči podastire piščeve dane i on vođen 

ritmom beskrajnog ponavljanja koje uvek ima boju novog, bira kaleidoskop 

svog literarnog sveta. 

Intonacija, i kada ispod površine ključa od zbivanja, lagana je, sugestivna 

melodija obojena nostalgijom, mestimično preraslom u melanholiju. 

Bogatstvo sveta Mediterana, njegova živopisnost i nesavladiva potisnuta 

stras, prikazana je bez mnogo deskripcije, preko dijaloga (najčešće) 

koji samo ukazuje i nagoveštava pikturalnost narečenog. Prikazujući 

fragmentarnost sveta, pisac veštom upotrebom jezika afirmiše njegovu 

celovitost. 

Pripovedanje u prvom licu smenjuje se, u okviru skoro svake priče, sa 

kratkim i šturim dijalozima, i to naizmenično menjanje govornika i učesnika, 

ta jezička svedenost otkriva i otvara podtekstualno bogatstvo naracije u 

imaginativnom svetu čitaoca. 

Moto zbirke, zapravo napomena, kojom se autor ograđuje od prepoznavanja, 

jeste frojdovska zamka: „Sve što je ovde napisano nikada se nije dogodilo“. 

Ovo negiranje i odricanje stvarnosti, izaziva nas: da, sve se baš dogodilo, 

tako ili nekako slično, ali dogodilo se. Ako ne Nuriji, ili Majersu onda nekome 

koga sigurno znamo. Dogodilo se u piščevoj fikciji koja je sveobuhvatno 

prisutna u podneblju o kome piše i u kome živi. 

Diskretno poređenje sa Kišom i reminiscencija detinjstva u nekim od priča 

otvaraju percepciju slojevitosti pripovedanja.(Pisac se „sad objavljuje 

u ulozi božjeg arhivara i zapisničara“ podvlaci J.Delić, Književni pogledi 

D.K.) 

Pričajući o onome što je nekad bilo, mestimično, kratko i hotimično, pisac 

boji ironijom sopstvena sećanja i na taj način kritikuje i obezvređuje 

društveno vrednovanje i sistem kao izraz kolektivne naivnosti. Praveći, 

paralelu između dve vremenske dimenzije (najizrazitije u priči Perast) 

63

kazuje da nijedna nije realna, ni socijalistička ni ona post. Pisac ne nudi 

nikakav politički angažman, on samo beleži istovetnost života u vremenu, 

koje može biti bilo koje, u bilo kom geografskom specifikumu. Jedina ideja 

koja se afirmiše od početka do kraja zbirke, i pored cele disharmonije, 

zbrke i lomova, jeste život koji teče u svoj svojoj jednostavnosti i lepoti. 

Ukoliko je ovo delo izraz realističkog kazivanja, onda ga možemo nazvati 

koliko krtim, toliko i liričnim i sentimentalnim. 

Ženski likovi, kao i relacija muškarac–žena, uklapaju se potpuno u već 

napmenutu sliku sveta. Kao što se na prostoru Mediterana sve samo 

prividno menja to se reflektuje i na ovaj odnos (Uvek se nesto slično dešava 

između jednog muškarca i jedne žene, Elena). 

Svi junaci, svi ti ljudi, žive kao da su deo večnosti, istovremeno duboko 

svesni svoje prolaznosti. Iz tog razloga se, skoro nevoljno bude i bore, 

a iz istog i odustaju ne unoseći, konačno nikakve novine u svoj život 

(Naima, Elena, kao i piščevo ja u fragmentima nekih priča). Tamo gde se 

pokušavaju otrgnuti, učiniti nešto radikalno ishod je tragičan (Perast, Rat 

za čast Moane Poci). 

Formalna ravnoteža zbirke mestimično je neujednačena. Neke od priča, 

kao sto su Malta ili Toplo žuto, samo su faktografski opisi određenih stanja 

ili momenata, putopisni zapisi bez karakterizacije likova i naznake literarnog 

zapleta. Međutim, i pored toga pisac je, zahvaljujući izvrsnim vladanjem 

jezikom i naracijom, zatim stilskom ujednačenošću uspeo da sačuva celinu 

sveta zbirke. 

Poslednja priča zaustavlja nas iznenada, pripovedanje se naglo prekida, 

što s jedne strane može biti formalni nedostatak, a s druge piščeva 

pripovedačka igra: nagoveštaj novih povesti što će se nastaviti na poslednju 

i vraćanje u promišljanje stvarnosti kroz sebe i kroz svet Mediterana. 

Ako bismo tražili simboliku koja bi bila sinonim naslovljenog prostora, 

nalazimo je baš tu, na samom kraju: umorni, nepoverljivi i usamljeni 

Amerikanac u vagonu druge klase, pokraden, u nekom vozu na 

mediteranskoj pruzi nalazi spokoj... 

Posle celog kolopleta priča iz različitih kulturoloških, religioznih i običajnih 

miljea, univerzalnost Marojevićevog sveta leži i u tome sto njegovi likovi, 

mada su čvrsto kontekstualno određeni, konačno nemaju nacionalnost, 

oni su uvek i samo – ljudi. 

64

FARAH TAHIRBEGOVIĆ 

MOJA PRIČA O ZAIMU 

Kažu nije loše, na početku, pojasniti šta te ponuka 

da nešto radiš. Šta te to povuče da čeprkaš po 

sebi, pa da to onda još i objelodaniš, šta te to 

tjera da ideju guraš naprijed, otkrivaš njene tajne, 

boriš se s njom kao i ona s tobom? Šta te vodi do 

kraja tog puta? Jer, priznajmo, malo je stvari koje 

doguramo do kraja. 

Ponekad čak one doguraju nas! A kad sam već 

kod onog čeprkanja po sebi, možda bi ovu priču 

i vrijedilo početi sjećanjem. Jakim kao da je bilo 

jučer. Ili, kao da se još uvijek, naročito noću, 

dešava i danas. 

U debelim hladnim zidovima stare austrougarske 

zgrade žive moja sjećanja na mene. U takvoj 

jednoj sobi, pretrpanoj stvarima, knjigama i 

pločama, živim mala ja, još manji moj brat. Jak 

miris bademove kreme i wicksa, za „na pluća da 

ne hripamo“, miris ispeglanih pelena, popodnevne 

kafe, mlijeka sa medom prije „crtanog u 7 i 15“, 

miris debelih knjiga i njihovih ploča. U toj sobi 

živi i onaj zvuk piska lokomotive koja vozi na 

valjda najkraćoj dionici na svijetu, od početka 

do kraja Rudarske ulice, dječije vriske u koloniji, 

sirene kad je plata, maminih koraka u ledenom, 

* Tekst preuzet iz knjige PJESMA SRCA MOGA – 

100 najljepših pjesama Zaima Imamovića (priredili 

Farah Tahirbegović i Damir Imamović), buybook, 

Sarajevo, 2004. 

ČITANJA 

Farah Tahirbegović 

rodila se 6. aprila 

1973. godine. 

Završila je Filozofski 

fakultet u Sarajevu, 

na odsjeku Opća 

književnost i 

bibliotekarstvo, , i 

pohađala ala je Visoku 

školu za socijalni rad 

u Ljubljani. 

Dugo godina je 

radila u sarajevskom 

Buybooku kao 

izvršna urednica 

i saradnica sa 

medijima. 1993. 

godine u biblioteci 

Egzil ABC iz 

Ljubljane Farah 

je objavila knjigu 

Pisma roditeljima, 

uredila je desetine 

knjiga koje je objavio 

Buybook, pokrenula 

nove biblioteke i 

bila je idejni osnivač 

projekta Sevdah 

Ripablik sa Damirom 

Imamovićem. 

65

Radila je na 

različitim, zanimljivim 

i plemenitim 

poslovima: bila je web 

urednica, urednica 

on line magazina 

podroom.ba 

ba, sekretar 

Udruženja Literarnih 

stvaralaca izdavača 

i knjižara LIK BiH, 

sekretarica časopisa 

za kulturu i književnost 

LICA. Učestvovala 

je u press službi 

Festivala MESS, 

organizaciji aktivnosti 

teatarskog festivala 

EX PONTO (SLO) u 

Sarajevu, organizaciji 

konferencija 

PEN Centra BiH. 

Učestvovala je u 

programima Evropskih 

književnih susreta, 

bila je i voditeljica 

programa Kulturni 

vikend djece iz BiH 

u Ljubljani, kao i 

voditeljica radionica 

za kreativno pisanje 

i harmoniku. Uz 

sve to stizala je i da 

volonterski radi sa 

djecom. 


je bila od izuzetne 

pomoći Trećem Trgu 

kada su uspostavljane 

veze između časopisa, 

bosanskih i hrvatskih 

autora, izdavača i 

distributera. 

Preminula je u petak, 

2. juna 2006, u 

trideset i trećoj godini. 

memljivom haustoru i... opet njihovih ploča. Za 

neke od njih, tih ploča, mislila sam da postoje 

oduvijek. Barem meni postoje od kad sebi 

postojim. Čak mogu u sjećanje, besprijekorno 

jasno, prizvati omote tih ploča. Od kojih, pored 

Dylanovog At Budokan, pamtim još dvije: čovjek 

u nekoj crvenoj „haljini“ sa zlatnim kićankama 

stoji ispred šume, i drugu u kojoj čovjek u odijelu i 

bijeloj košulji stoji pored neke vode. Kasnije sam, 

sricajući, naučila: na onoj zelenoj bio je Him-zo 

Po-lo-vi-na, na onoj pored vode Za-im I-ma-mović. 

Ne sjećam se, mama i tata su pričali, kad 

smo išli spavati, puštali su nam muziku. I to baš 

te dvije ploče. 

Sad znam, kad budem bogata, onako ću, za svoj 

ćejf, odraditi sva ta silna istraživanja o uticaju 

muzike na fetus, novorođenče i dijete. Pa sve i 

da nije istina, ja i danas, kad one mirise s teškom 

mukom i bolnom željom tražim u nozdrvama, 

vjerujem da mi sva ona toliko potrebna, skrivena i 

dobro zataškavana samoća, prijatna tuga, smijeh 

u sunčan dan i beskrajna vjera da mi, tako često 

isprazna, svakodnevnica neće po(s)jesti dušu, 

dolaze iz glasa Zaima i Himze. 

A kako sam se tek bojala kad smo došli na 

pomisao o knjizi. Knjizi o Zaimu. I to Zaimu koji 

piše pjesme i stvara melodiju. Baš sam se bojala. 

Kako ćemo s knjigom? Kao da pretačem parfemu 

lavor, kao da guram jorgovan u saksiju, kao da 

mekotu milovanja njegovog glasa mijenjam za 

tvrdi udarac pisaće mašine. A opet, sve bude 

u knjigama (za)pisano. I sve u knjizi ostaje. Pa 

mora da može i priča o Zaimu Imamoviću. 

Kad smo jesenas počeli, priča je imala stotinu 

notnih zapisa Zaimovih pjesama. Iskreno, u tom 

66

dijelu priče stanovao je najjači strah: počinjemo slagati priču o kompozitoru 

i tekstopiscu, a tamo, negdje vani, svi će čekati priču o pjevaču. Već tu 

mirisala je neka tajna koja se i zna i ne zna. Nekako lebdi – tu je, a i nije. 

Jer, otkud ime i prezime iza pjesama koje vučem(o) u onoj torbina kojoj 

piše „sevdalinke“? Kako ćemo ovoj knjizi dati snage da se bori sa tvrdim 

navikama i uvriježenim mišljenjima? 

Kada mi je Damir dao notne zapise, mnoge od njih sam i sama „prepoznala“ 

kao narodne pjesme. Svakoj od njih, svakoj od stotinu, Zaim je dao 

melodiju. Nekima i tekst. Ostale su, najčešće, potpisivali Safet Kafedžić, 

Jozo Penava, Rade i Zora Dubljević, Bogunović, Judučić, Torlak... I već 

nakon drugog čitanja, mogu se prepoznati one u kojima „tandem“ Zaim 

Imamović – Safet Kafedžić dotaknu metar i ritam sevdalinke, poeziju što 

se prelijeva od slavljenja prirode do veličanja ljubavi, slike dragih gradova 

Sarajeva, Mrkonjića, Počitelja. I zaista, većina njihovih pjesama baštine 

sevdalinku, zadržavaju specifičnu leksiku, tematiku i strukturu ove pjesme. 

Upravo ove pjesme mogu, pažljivom/j čitatelju/ki, prenijeti dah vremena 

u kojem su nastajale ljubavne priče zaogrnute ašikovanjem i čekanjem 

dragog/e. Sa ostalim autorima Imamović donekle izlazi iz ovih okvira. Neke 

od pjesama su „pomaknute“ od sevdalinke prema starogradskoj pjesmi, 

čak ponekad i prema šlageru (i melodijski i tekstualno). Veliki broj njih 

seže u „drugo vrijeme“, naslanjaju se na ljubavnu poeziju i lako pamtljive 

(glagolske) rime. Ponajprije muzičari (iz notnih zapisa), a onda i slušaoci 

tonski zabilježenih pjesama moći će prepoznati i procijeniti sa koliko je 

pažnje, osjećaja i truda Zaim muzički „pratio“ tekstove. Koliko je one npr. 

Kafedžićeve muzikom vezao za sevdalinku, a neke druge harmonijom i 

vorspielima približio tada toliko popularnim šlagerskim pjesmama. Slična 

nit može se pratiti i u pjesmama koje Zaim Imamović potpisuje sam. 

Na kraju, postoji i nekoliko pjesama koje svojim tekstom kao da nisu dio 

cjeline. Ipak, nismo ih „bacili“ i stavili druge. Upravo zato da čitatelj/ka sazna 

i to: Zaim je vrlo često pisao muziku na tekstove koje su mu slali nepoznati 

tekstopisci, vrlo često i „obični“ ljudi, ne, dakle, oni iz svijeta muzike. I na 

takve molbe Zaim se odazivao. Na jednom od notnih zapisa našli smo 

jedan takav tekst. Zaim je, pišući melodiju, pokušavao „tesati“, dorađivati 

tekst. A onda je pored nota zapisao: Na ovu melodiju dati drugi tekst. 

Dobro, to je pjesmarica, reći ćete. I jeste, s jeseni je i bila pjesmarica. 

Ali, stotinu je notnih zapisa osuđeno na sobe i police ili onih rijetkih 

67

zaljubljenika u ovu muzičku formu, ili poštovatelja Zaima, ili onih koji bi 

još ponešto htjeli lakše i prije naučiti svirati. Ali, osjećaj da time zakidamo 

sve one koji znaju Zaima i koji ga „pjevaju“, ali i one koji ne znaju koliko 

je pjesama koje danas postoje kao „narodne“ potpisao, vukao je priču 

naprijed. A, s druge strane, poželjeli smo provjeriti notne zapise, uporediti 

sa Zaimovim originalima. Sa onim žutim listovima punim nota ispisanim 

njegovom rukom. Poredimo. Sve, šuteći, osjećamo da, evo već i tad, tajimo 

nešto od mogućeg čitatelja/ke. Zašto i drugi ne bi vidjeli Zaimov rukopis, 

precizne naznake za tempo i dinamiku, perom i „suhom olovkom“ ispisane 

note, dodate akorde? Normalno, stavit ćemo i tih nekoliko originalnih notnih 

zapisa. 

Počinjem osjećati (vjerovati?) da ova knjiga vodi neki svoj samostalan 

život, da ona usmjerava nas, a ne mi nju. Priča opet stoji. Danima. Šta sad 

samo sa tim notama? Istovremeno, skupljamo materijal za CD. A nalazimo, 

što dublje kopamo, stalno nešto novo i još nešto novo i još... Kasete su 

u kutijama. Pored kaseta, ponekad, slike. Fotografije?! Slažemo ih, sve 

koje smo našli. I hoćemo ih još, još, još. Da konstruiramo makar dijelove 

Zaimove priče, Zaimovog života. Jer, fotografije šute svašta. Od kada 

pjeva? Gdje je počeo? Otkud sad sa harmonikom? Odakle je došao? S 

kim je pjevao? Koga je volio? Kome se na ovoj slici osmjehuje? Ko je ovaj 

harmonikaš pored njega? Pitanje – fotografija. Pitanje – fotografija. Tad 

je priča opet krenula naprijed. Odmotavamo naslage mitologije i legende, 

bježimo od ustaljenih i toliko puta prepričanih priča. Gledamo fotografije. 

„Upoznajemo“ nanovo Zaima, Ismeta Alajbegovića Šerbu, Jovicu Petkovića, 

Zehru Deović, Nadu Mamulu. Na sceni, i izvan nje. Odmotava se i film onog 

drugog, vanscenskog Zaimovog života: prijatelji iz Kasindola (da, to je ona 

Već godinu dana evo kako bolan ležim sada, sa prozora svoje sobe vidim 

svjetla moga grada...), mladost sa Fadilom na onim prelijepim fotografijama 

sarajevskih fotografa, susret sa Titom, radost Zlatne ploče, sjećanje na 

Mrkonjić, Počitelj iz pjesama... Tada smo već znali, stavit ćemo i fotografije. 

Pored notnih zapisa. Uhvaćene trenutke punog, čestitog, teškog i veselog 

života interpretatora sevdalinke, harmonikaša, tekstopisca i kompozitora 

– Zaima Imamovića. 

Tako je ova knjiga postala i dokumentarna. Ona, pored pjesama, nudi obilje 

fotografija iz Zaimovog života, omote njegovih ploča, zapise sa njegovog 

radnog stola... Ove dokumente pokušali smo ostaviti da sami pričaju. 

68

Nikakav tekst osim informacije uz (poneku) fotografiju u cijelom jednom 

nijemom filmu o Zaimovom životu ostavlja mogućnost da, svako na svoj 

način, interpretira, gleda i upoznaje njegov život. Takva dokumentarnost 

u kojoj se trudimo da ne bojimo priču, da joj ne dajemo razne i različite 

povijesne, kulturne, političke i ine kontekste, nego da samo nudimo stvarne 

događaje, susrete, ljude na fotografijama, činilo nam se, bitna je i sada 

jedina moguća. 

Onda smo opet stali. Priča stoji. Čeka još neki impuls, još neki trag. Skoro 

da nas koči želja i obaveza da ta knjiga bude gotova prije 2. februara, 

desetogodišnjice Zaimove smrti. Da ga se sjetimo s tom knjigom u ruci. 

Ali, nije išlo. Stoji nekakav čudan osjećaj da je moramo, trebamo staviti 

u neke „drugačije korice“, oživjeti je na drugačiji način. I puno pričamo o 

tome. Vraćamo se na početak. Opet do muzike. Noćima se pitam: Kako 

ja slušam Zaima? Slušam ga kući kad radim, kad sam nervozna i trebam 

smiraj, slušam ga na walkmanu dok hodam gradom, slušam ga kad 

prijateljima iz Slovenije objašnjavam šta je sevdalinka i šta je sve iz nje 

(pro)izašlo, slušam ga kad perem prozore ili peglam (sjećanje: tako ga je 

slušala i nana). Kada pjevam Zaima? Kad su pored meni dragi ljudi, kad 

sam sama i vesela, kad sam sama i tužna, kad šaljem nekome ljubavnu 

poruku u riječima koje već postoje, kad me miris hercegovačkog vina na 

tren odvoji od bezobrazno slatke Coca-Cole, kad puno ljudi tiho pjeva. S 

kim pjevam Zaima? Sa mamom i tatom, u autu dok se vozim od Sarajeva 

do Zagreba, sa prijateljima koji su se rodili kad je Zaim već prestao da 

pjeva. To je odgovor! Neki mlađi ljudi slušaju Zaima. Zaima interpretatora, 

Zaima kompozitora, Zaima tekstopisca. Slušaju ga ne samo i zato što je 

taj opus dio neke njihove tradicije, nego i zato što slika Hajd’mo draga lugu 

zelenome da do zore slušamo slavuje... i muzika po kojoj pleše ova slika 

plijene njihovu pažnju. Kao rad, kao djelo, kao – nešto lijepo. 

Tako su i priču o Zaimu mnogi prijatelji doveli do kraja. Svako onoliko koliko 

ju je osjećao, razumio, želio obojiti svojim kistom i svojim bojama. Pa sve i 

kad smo se pribojavali da mnogo ruku može priču i zaglušiti, vjerovali smo 

svima. I Zaimovoj supruzi Fadili, koja nam je ustupila fotografije, ploče 

i poneku priču i anegdotu. I umjetnici Šejli Kamerić, koja je pristala da 

„obuče“ knjigu. Da je prilagodi vremenu u koje izlazi, da je našminkane 

primjetno, ovlaš, bez rumenila i jakog mirisa, da je samo dodirne, da 

69

ČITANJA 

istakne one njene čarolije koje već ima. I 

pjesnikinji Feridi Duraković, koja je počešljala 

tekstove pjesama, oslobodila ih nepotrebnih 

zareza, u silnim prekucavanjima izgubljenih rima, 

slila ih u jezik koji ćemo tako dobro svi razumjeti. I 

Development Studiju, ekipi koja se, kad je već sve 

bilo skoro beznadežno i kad su mnogi odustali od 

„borbe“ sa notama, prihvatila grafičke pripreme 

za štampu. I, na kraju, knjižari i izdavačkoj kući 

Buybook koji su bezrezervno pristali na sve. Da 

stanu iza nečega starog a novog, da nam vjeruju 

u trenutku kada želimo izvući iz prošlosti jedan 

neobjavljen rukopis, da pomognu ovoj priči da 

ide dalje. Valjda i konačno opet i izvan Bosne i 

Hercegovine. 

A taj skriveni rukopis, ono već slušano a 

nezabilježeno, ono već poznato a nepročitano, 

dao nam je Nedžad Imamović. Sa beskrajnim 

povjerenjem i strpljivošću predao nam svoju jedinu 

dotu, i vjerovao da svaka generacija ima pravo da 

pokuša nanovo čitati ovaj rukopis. Da je i Zaim 

jednom imao priliku, mlad, sam i sa harmonikom, 

pokazati šta zna. I da je, barem po mojoj priči iz 

složenih fotografija, i on sam sigurno vjerovao u 

uvijek novo, drugačije. Da je vjerovao u talenat, 

isto koliko i u rad, da je osluškivao zahtjeve svog 

i potencijale prošlog vremena, da je komponirao i 

pisao i za sebe i za druge. 

Kao što smo probali Damir i ja. Pratiti Zaimov život 

i djelo. I za nas, za našu osobnu, intimnu čaroliju. 

I za one koji/e će je čitati, svirati, pjevati i gledati. 


maj 2004. 

70

POEZIJA JOŠ UVEK POSTOJI 

(Razgovor sa pesnikinjom Marijom Stepanovom) 

Kuda ide savremena ruska poezija, i šta uopšte 

obuhvata taj termin? Odgovor na ovo, kao i na 

druga pitanja kritičar Akcije J.Simuljakrij tražio je u 

razgovoru sa pesnikinjom Marijom Stepanovom. 

RAZGOVOR 

J. Simuljakrij: Počinjući razgovor o savremenoj 

ruskoj poeziji, ili tačnije o poeziji na ruskom jeziku, 

samim tim, pre svega automatski prizna-jemo 

njeno postojanje kao neke jedinstvene pojave. 

Potom, uzimamo na sebe da smelo pretpostavimo 

šta upravo čini ovu pojavu, ispisujući neku vrstu 

spiska brodovlja – vodećih imena. Da li je to, po 

Vama, moguće? 

M. Stepanova: Prvo, jezički prostor je po svojoj 

suštini stvar jedinstvena i nedeljiva. Postojanje 

paralelnih hijerarhija, nepodudaranje ključnih 

imena u različitim verzijama književne današnjice, 

ne menjaju samu tu današnjicu. Druga je stvar što 

na ma kojoj većoj teritoriji, a zona uticaja ruskog 

stiha je prilično široka, svako ima svoje žive tačke. 

Za mene, one su smeštene bliže granici, tamo 

gde dolazi do porasta onoga što je novo. Stoga 

ću pomenuti sledeća imena: Genadija Ajgija, 

Mihaila Ajzenberga, Mihaila Gronasa, Grigorija 

Daščevskog, Kirila Medvedeva, Viktora Sosnoru, 

Elenu Femajlovu, Leonida Švaba, Jelenu Švarc, 

i od uslovno rečeno – mlađih, Marijanu Geide. 

Žalim što ovom prilikom ne mogu pomenuti sve 

koje imam u vidu. 

71

J. S.: Ne jednom, mogao sam čuti, koja sve imena sada predstavljaju 

prekretnicu za rusku poeziju. Samo što niko još nije umeo da objasni u 

čemu je preokret. 

M. S.:Takve izjave obično ne pokazuju ništa, osim uverenja govornika. Stoga 

i ja kažem, slažući se sa vašim uverenjem, da Poezija još uvek postoji, i za 

mene lično to je sasvim dovoljno. Prelomni trenuci, to jest, trenuci ozbiljnih, 

smisaonih preokreta, u poeziji se često ne događaju. Za celi prošli vek, 

možda, četiri ili pet puta. Poslednji slučaj takve promene smera pesničkog 

jezika, po meni, desio se u periodu između 2000. i 2002. godine. Ustvari, 

počelo je sve nešto ranije, sredinom devedesetih, otprilike sa izlaskom 

zbornika Repeйnik Dimitrija Vodenikova, i na neobičan način se poklopilo 

sa smrću Josifa Brodskog – kao da se tada oslobodila nekakva naknadna 

energija i dala ubrzanje svemu što se tada pisalo. A ovo što mi danas 

proživljavamo, pre je usvajanje stvari, tada pronađenih. Jednostavno su 

vremenom te pojave postale jasnije vidljive. 

J. S.: Dobro, tačno je, ta imena sam i ja imao u vidu. Zapažamo jaku 

popularizaciju poezije. Književnost potpuno otvoreno izlazi na internet, na 

televiziju, probija se u masama. Do čega to može da dovede? 

M. S.: Ne bih da precenjujem mogućnosti stiha. Televizija i drugi mediji 

odnose se prema poeziji, shodno svojim pravilima, ističući slikovni izraz, i 

ostavljajući sam tekst van kadra. Čitanje stihova u uslovima televizijskog 

šou- programa je prilično neobično. Stoga to treba izbegavati, jer odvodi 

nečemu sličnom oslabljenoj muzičkoj pauzi tamo gde bi trebalo udvostručiti 

pažnju. Publika pesničkih večeri po mas-štabovima i u mas-kulturi, nije 

veća od statističke greške. I televizija i internet zajedno sa nagradama 

i izdavačkim projektima na svoj način prikazuju realnost. Ni drugi oblici 

se ne ispoljavaju kao mesta čitalačkog i kritičarskog konsenzusa, i mi se 

moramo pomiriti s tim, da takvih mesta nema, ili su ona prisutna, svako za 

sebe, izolovano. Ni nagrade, ni pažnja masmedija ne garantuju stihovima 

čitanost, kupce – možda. 

J. S.: I na kraju. Šta biste mogli izdvojiti, kada je reč o mlađem pesničkom 

pokolenju, o poslednjim generacijama? Kod mene lično to pitanje izaziva 

prilično neodređeno osećanje. Postoji li neka opšta ideja koja bi teorijski 

objedinjavala pesničku mladež – pored želje za slavom i reformom 

jezika? 

72

M. S.: Jedinstvo pesničkog pokolenja – stvar je 

prilično uslovna, ograničena manje-više slučajnim 

saglasjem rečnika, tematike i shvatanja o zadatku 

pesnika. U tom smislu, pokolenje je uvek šire od 

škole. To takođe mešaju sa omiljenim vežbama 

u žanru fotorobota. Tim više, neko je željan slave 

– prirodno svojstvo koga rado praktikuju pesnici, 

bez obzira na uzrast i pol, a reforma jezika, o kojoj 

Vi govorite, za sada ima kozmetički karakter. Ono 

što je meni zanimljivo u tekstovima tih pesnika, 

odnosi se pre svega na sferu sadržine. No praviti 

granice među pokolenjima, deliti autore na mlade, 

sasvim mlade i najmlađe – to je nezahvalno zato 

što svi mi nezadrživo starimo. 

(„Akcija“ 14.03. 2006.) 

Preveo s ruskog Borivoj Vezmar 

MEĐU STVARNOSTIMA KOJE SU NAM 

DOSTUPNE SAMO SU PRIRODA I KOSMOS 

ISTINA 

Biserka Rajčić: Ko si kao pesnik? 

Erik Ostrovski: Teško pitanje. Seže za 

samosaznanjem koje ne posedujem. Da ga 

posedujem po svoj prilici ne bih mogao više 

da pišem stihove, ili ta dela ne bi bila vredna. 

Celokupno moje „neznanjec“ u vezi s tim zapisano 

je u delu koje sam naslovio sa „Pesnik“ i koje 

mi je poslužilo kao predgovor za izbor pesama 

Muzika na bregu objavljen prošle jeseni. Znanje 

za pesnika, po meni, je ubistveno. Na primer, ja 

Erik Ostrovski (Eryk 

Ostrowski) rođen 

je 1977. godine u 

Krakovu. Studirao 

je poljski jezik i 

književnost. Piše 

poeziju, prozu i 

eseje. Član je Kruga 

mladih autora pri 

krakovskom Savezu 

poljskih pisaca. 

Debitovao je 1994. 

u kulturnom dodatku 

dnevnika Odjek 

Krakova ciklusom 

pesama Ljudi na 

aerodromu. Bavi se 

izdavanjem poezije. 

Veoma je aktivan i na 

planu popularizacije 

krakovskih pisaca. 

Objavio je sledeće 

zbirke pesama: 

Snežne planine 

(1996), Tumaranja 

u svitanje (1997), 

Ultramarin (1997), 

Sunce (1999), Ljudi 

čije prisustvo je 

dovoljno (2003), 

Metvica (2004), 

Muzika na bregu 

(2006); eseji: 

Tumaranje u zoru, 

Pripovest o Ani 

Kajtohovoj (1997), 

Vislava Šimborska: 

„kosmička Odiseja“ 

(2006). 

73

RAZGOVOR 

Dobitnik je više 

književnih priznanja. 

Poslednjih godina je 

prevođen, između 

ostalih na srpski. 

Poezija Erika 

Ostrovskog je 

na prvi pogled 

„reakcija“ na svet 

koji nas okružuje. 

Na drugi pogled 

vidmo da nije 

neposredna 

reakcija, jer u njoj 

ima malo od tzv. 

realnog sveta. 

To su pre slike 

koje je pesnik 

stvorio. Zbog 

toga ostavljaju 

utisak snoviđenja 

i bajki. Nastaju 

na drugom polu 

nego do nedavno 

dominantna 

postmodernistička 

poezija. 

nikada ne znam u kom pravcu će krenuti moja 

poezija, njena tema ili pesnička forma. Dosad je 

svaka od mojih knjiga bila drugačija, čak drugačije 

zapisana, kao da određena tematika zahteva od 

mene da joj nađem odgovarajuću formu. Prema 

tome, neprestano stvaram ili se trudim nešto da 

stvaram, ispočetka. Pesnička knjiga, na kojoj sada 

radim, ponovo je nova i jedino što je povezuje sa 

mojim starim pesma to sam ja, ili...? 

B. R.: Spadaš u generaciju pesnika koja se 

našla na pesničkoj sceni posle većih promena u 

Poljskoj. Kako je kritičari formalno nazivaju? 

E. O.: Pojma nemam, niti sam bio niti sam sada 

povezan s bilo kojom pesničkom grupom, strano 

mi je takvo ograničavanje sebe, da pišem na ovaj 

ili onaj način, prema instrukcijama neke škole. Po 

svoj prilci to olakšava start i probijanje. Moje knjige 

su dosad jedino razmatrane u jednom priručniku 

savremene poljske književnosti za studente koji 

je zbog toga najbolji i najuniverzalniji, mada se 

to dogodilo bez mog učešća, a autora knjige, 

profesora Stanislava Burkota sam upoznao 

kasnije. Za mene je književnost do te mere 

lična, čak intimna stvar da se time ni zbog čega 

ne bavim, čak ni zbog aplauza. Ja time dišem. 

U književnu kritiku se ne razumem i sve ređe 

posežem za tim stvarima. 

B. R.: Da li se slažeš s odrednicom Nova 

privatnost i šta bi ona značila u tvom slučaju? 

E. O.: Možda o tome o čemu sam govorio, o 

potrebi izolacije? Međutim sa samom odrednicom 

„privatnost“ do kraja se ne slažem, jer insinuira 

koncentrisanje poezije na sebe, odnosno 

74

podizanje zida između sebe i sveta, a to je odlika rđave poezije. Međutim, 

ima dosta mladih poljskih i srpskih pesnika koji pozivaju u svoj intimni svet 

i na međusobnu razmenu tih svetova, kao i na pronalaženje zajedničkih 

stvari što predstavlja olakšanje. U Poljskoj takav pisac je Lukaš Manjčik čija 

poezija iz zbirke Obaveze svetlosti je bila jedno od mojih najvećih otkrića. 

Od srpskih mladih pisaca oduševila me je pesnička zbirka Milana Dobričića 

Pritisak. I, čekaću njihove sledeće zbirke. Uostalom, oni ne samo što su 

srodni već i izvrsno predstavljaju svoje zemlje. Možda i zbog toga što im 

nisu strane društvene teme, za koje nalaze prave reči? Lično se trudim da 

se ne zatvaram u svojoj „privatnosti“. 

B. R.: Mene je tu interesovao tvoj odnos prema svetu koji je prilično 

netipičan u poređenju s drugim pesnicima tvoje generacije. Prvenstveno te 

interesuju priroda i kosmos. Reci nam nešto više o tome. 

E. O.: Tačno je. Čini mi se da su među dostupnim stvarnostima priroda i 

kosmos jedino istina. Ostalo su naše tvorevine ili tvorevine našeg uma, a 

ja posvećivanje fikciji smatram gubljenjem vremena, jer za to kratko vreme 

čovek može nešto bitnije da sazna. Zbog toga me najviše interesuju knjige 

iz prirodopisa i naučnopoularne, koje se uglavnom odnose na životinje, bilje, 

nastanak života na Zemlji, geologiju. To je čudesno, jer su te neprestano 

nove, nepoznate oblasti nauke poput paleobiologije prekambrijuma koja se 

pojavila i doživela procvat 60-ih godina ili najnovija oblast – astrobiologija, 

nešto iz čijih najnovijih otkrića sam prilično crpao pri pisanju moje knjige o 

novim pesmama Vislave Šimborske. Te velike teme takođe su prisutne u 

mojim novim pesmama nad kojima neprestano radim. Ako čitam poeziju, 

a dosta je čitam, imam velike zahteve. Pre svega prema sebi. Interesuje 

me spoznaja koja tokom celog našeg života zahteva od nas pronalaženje 

novih puteva. U tome od poljskih pesnika najveće pionirske zasluge ima 

Vislava Šimborska. Mada, ne samo ona. Imamo i druge osobene pesnike, 

kao što su Kristina Milobendska, Julija Hartvig, Mažana Bogumila Kjelar. 

Sve same žene, jer su muškarci kod nas, čini mi se, manje hrabri. 

B. R.: Čime se jezik tvoje poezije razlikuje od jezika pesnika koji se 

interesuju za sličnu tematiku i problematiku? 

75

E. O.: Ne znam. Čim počnem da se pribojavam da je nešto kao ono 

što aktuelno čitam, smatram da sam još uvek ono što sam. Pesnikinja 

i filozofkinja Beata Šimanjska svojevremeno je rekla za moje pesme da 

su „programsko udaljavanje od logične sekvence iskaza“ i da je „takva 

poezija pokušaj odgovora na ono sa čim se ne može izaći na kraj, što 

predstavlja put i rešenje“. Zanimljivo, zar ne? Jer, to bi trebalo da potire 

jedno drugo. Međutim, vidimo da poezija može više nego što možemo 

mi kroz svoje postupke i život. Šimanjska je po svoj prilici imala u vidu 

vizionarstvo, a ne držanje mašte na povocu. Mašta je stihija, prema tome 

ne trpi okove. To više odgovara rečima, radu na jeziku ili formi stiha. Meni 

je bliska svaka forma. U poslednje vreme više volim opsežnije forme, 

pesničku prozu. Glasno čitanje, međutim, razlikuje takav zapis od proze. 

Sam veoma brinem o melodiji stiha. 

B. R.: Ne primenjuješ kao drugi dekonstrucionizam. Zbog čega? 

E. O.: Ne pišem svesno već intuitivno, prema tome nikada ništa unapred ne 

primenjujem, a na isto izlazi. Moji stihovi se pišu sami, mada u poslednje 

vreme s velikim naporom i reči mi sporo dolaze, međutim ja ću i dalje čekati. 

Pisanje unapred utvrđenom formom, po meni, uništava stih. Uostalom, 

takve stihove uvek prepoznajem. Pravila zbog toga i postoje, da bi bila 

kršena. U tom pogledu književnost je slična naukama koje sam ranije 

pominjao, koje se takođe ne bi mogle razvijati bez prekoračivanja onog 

što je već poznato. Na primer, Darvinova teorija evolucije i element koji joj 

je nedostajao i godinama osporavao Darvinove teze. Ali, taj nedostajući 

element je pronađen i od 60-ih godina imamo paleobiologiju prekambrijuma 

i sada je sve u redu. Ako se i poezija tretira kao spoznaja, kao što je ja 

tretiram... 

B. R.: Na čemu se temelji jezik tvoje poezije, jer je pitanje jezika najvažnije 

pitanje poezije? 

E. O.: Odgovoriću sledeće: već godinama mi se zameraju hermetičnost, 

vizionarstvo, nekakva ludila, nedoslednost. Lično to smatram određenim 

dostignućima, jer su sve te zamerke odlike ljudskog uma, čovekovih 

postupaka. Odnosno, moja poezija je ljudska, ili – bliska drugom čoveku. 

Takođe smatram da svako ko pažljivo čita poeziju – a drugačije nema 

76

smisla – u mojim pesmama neće opaziti hermetičnost već prirodnost. Da, 

upravo: prirodnost. Jer, kao što sam ranije rekao: moje pesme su tokovi 

svesti, nad čijom tehnikom, formom kasnije radim, katkad i godinama. 

Tako je, na primer, bilo s poemama Mešane šume, Obožavanje mističnog 

ili s pesmama Ultramarin, Sunce, Snežne planine, Probudila ga je... Reč 

je o konačnom rezultatu, kada čitalac ima utisak da dati tekst nije pisan 

već da jednostavno postoji, da je uvek postojao, da se dogodio sam po 

sebi, bez ikakvog učešća pisca. Možda sam u tom pogledu hermetičan, 

međutim istinski ne podnosim banalnosti, nedovršene, nedorađene stvari, 

sve ono ošljarenje, u koje su, nažalost, zaljubljene nova poljska književnost 

i poezija. Jer, to nema ništa zajedničko s poezijom. 

B. R.: Sa kojim umetnikom osećaš bliskost? Na primer, u čemu se sastoji 

tvoja bliskost s Beklinom čija slika se nalazi na koricama tvoje zbirke Dar 

na srpskom? 

E. O.: To su dva pitanja. Beklin odgovara mojoj mašti, na mom internet 

sajtu www.erykostrowski.prv.pl nalazi se više njegovih slika koje čine 

pozadinu mojih stihova, dok slika „Sveti gaj“ može ilustrovati mnoge 

mistične pejzaže u kojima se odigravaju moji stihovi, kao npr. Muzika 

na bregu, Pesma o dvema Izoldama, Mešane šume. Među umetnicima 

sa kojima osećam izuzetnu bliskost su ljudi muzike, koji se ne drže jednog. 

Meni je muzika, nažalost, nedostupna, jer ne znam note i ne umem da je 

stvaram. Da je drugačije, ne bih pisao poeziju, niti bih se koncentrisao na 

nju. Dakle, među umetnicima ispred čijeg imena bih stavljao veliko „U“, 

u jednom dahu bih pomenuo: Kejt Buš, Mariju Fredrikson, Tanitu Tikaram, 

Žanu Bičevsku, Mejre Brenan i Klanad. To su moji najvažniji svetovi. Kada 

slikam, a to činim retko, iako je to za mene veoma važno, pred očima su mi 

moji omiljeni slikari – Franc Mark i Frida Kalo. O poeziji sam već govorio, 

ali nisam o prozi. Tu mi je najbliža Tove Janson, a posle nje – dugo, dugo 

ništa. 

B. R.: Kako se može nazvati tvoja životna i umetnička filozofija? 

E. O.: O toj temi napisao sam celu knjigu, Šimborska: „kosmička Odiseja“ i 

– kao da me ta tema odbija... Iz te knjige proističe da ni u šta ne verujem, da, 

po meni, „TAMO nema ničeg“ itd. Međutim, to nije tako jednostavno. Istina 

77

je da neverovanje zahteva mnogo više hrabrosti nego verovanje. Svojstvo 

verovanja je određena sigurnost i po svoj prilici dobro je imati takvu tačku 

oslonca. Jedno sigurno znam, što ljudi zaboravljaju, jer je to ugodnije: „da 

sam ovde na trenutak i da je trenutak sve, što posmatram i što me susreće“. 

Tu ulazimo u opasno veliki prostor. Međutim, svest o njegovoj ogromnosti 

trebalo bi da predstavlja izvor sreće. Čak mi se čini da je lakše radovati se 

svetu, imajući u vidu taj dar i to da si njime obdarivan. Pri tom nije važno 

čime i sa čije strane, jedino to svoje „ovde“ ne smeš upropašćavati u ime 

samopregora koji najčešće ne služi drugom čoveku, niti prirodi, već samo 

našim predstavama o ispravnosti. U mojoj knjizi o poeziji Šimborske nalazi 

se poglavlje posvećeno njenoj poznatoj pesmi Ćutanje bilja, u kome se 

trudim da obrazložim zbog čega mišljenje smatram genetičkom greškom. 

Najkraće rečeno: većina života na Zemlji, koji je postojao pre više milijardi 

godina i onog koji postoji sada, ne misli zbog čega je kao takav najbolji. On 

jednostavno postoji. 

B. R.: U knjizi o Šimborskoj pre svega si se bavio filozofijom. Reci nam 

nešto više o vašem nedavnom razgovoru o tvojoj knjizi. 

E. O.: Dok sam radio na tom eseju nameravao sam da napišem knjigu o 

poeziji Vislave Šimborske koja će nju zainteresovati. Zadatak mi se činio 

vratolomnim, jer se Šimborska ne interesuje za ono što o njoj pišu ili samo 

površno, ako pišu njeni poznanici. Ja nisam bio njen poznanik, a sada jesam. 

Vislava Šimborska je rekla da mi je zahvalna za tu knjigu i da ju je dvaput 

pročitala. Otkud takva pohvala? Vidite, to nije književnokritičarska knjiga 

već naučnopopularna. Literaturu o predmetu čine knjige iz kosmologije 

i članci iz National Geographic, kao i izveštaji o poslednjoj misiji NASA; 

posebno, najznačajnijoj u istoriji naše planete, o prošlogodišnjem osvajanju 

najvećeg Saturnovog meseca, Titana. Poezija Vislave Šimborske je tesno 

povezana s tim temama. U osnovi teško ju je i nazvati poezijom, ako 

stih tu služi istraživanju teorije saznanja... Kada smo se sreli imao sam 

utisak da se odavno poznajemo i da se dugo nismo videli. Imali smo same 

zajedničke teme i interesovanja. Uglavnom smo razgovarali o životinjama, 

kamenju, spoznaji kosmosa. Gospođa Šimborska mi je dugo pričala o 

svojim stihovima, deleći ih na „zemaljske“ i „kosmičke“. Opšte uzev, samo 

je jedna interpretativna teza moje knjige bila drugačija u odnosu na njene 

intencije... Zanimljivo, jer ona nikada ne govori o svojoj poeziji. Prema 

tome, doživeo sam veliku čast. I moram da dodam, da je ovakav susret 

78

sa Vislavom Šimborskom predstvljao moj najveći 

san. I on se ostvario, s tim što je ostvarenje 

nadraslo moja očekivanja. Bilo je to međusobno 

nalaženje posle mnogo godina. 

Krakov–Beograd, maj–juni 2006. 

RAZGOVOR 

ROCKLIT 

Biserka Rajčić: Spadaš u najnoviju generaciju 

poljskih pesnika. Kako kritičari definišu tvoju 

poetiku? Da li te pakuju u neki pravac? 

Lukaš Manjčik: Da, u grafomane. To tako vide 

zatvoreni krugovi koji se međusobno čitaju i 

recenziraju. Jedni me kritikuju zbog metafizike 

i staromodnosti, drugi zbog „književnog točenja 

pića“, zbog popkulturnog pojednostavljivanja 

stvari. Prva moja zbirka bila je konstruisana od 

„ostataka“, druga će po svoj prilici takođe biti od 

toga, zbog toga će se ti pravci preplitati, čak u 

okviru jednog dela. Često čujem da je to zbog 

„nedostatka decorum-a“. 

B. R.: Za mene si pre svega urbani pesnik. Reci 

nam šta ti o tome misliš? 

L. M.: Sada je kasno. Trebalo je to da kažem 

pre nedelju dana. Mada sam u poslednje vreme 

ponovo opisao grad. Na nov način. Jer se sa 

većim iskustvom menja i opažanje, stoga nema 

iscrpljenih tema. 

Lukaš Manjčik (Lukasz 

Mańczyk) rođen je 

1978. godine u Krakovu. 

Studirao je prava na 

Jagelonskom univerzitetu. 

Predsednik je Kruga 

mladih Udruženja poljskih 

pisaca u Krakovu. U 

klubovima „Sfera“, 

„Molijer“ i „Ana Dimna i 

Slobodna pesnička tribina“ 

vodi književno-muzičke 

susrete i večeri. Radi u 

Kulturnom centru Krakova, 

gde takođe vodi književnu 

tribinu i uređuje časopis 

Lamelli. 

Debitovao je u „Poljskom 

dnevniku“ i književnim 

časopisima: „Akant“, 

„Dekada Literacka“ 

(„Književna decenija“). 

Sada sarađuje sa nizom 

drugih književnih časopisa 

širom Poljske. 

Dosad je objavio jednu 

zbirku pesama pod 

naslovom Obaveze 

svetlosti (Krakov, 2004). 

Njegove novije pesme 

izlaze u nizu časopisa 

i na pomolu je njegova 

nova zbirka. Zastupljen 

je i u antologiji najmlađe 

poljske poezije naslovljene 

sa Razgovarajmo sa 

stihovima. 

79

RAZGOVOR 

Učestvuje na 

pesničkim festivalima. 


književnih nagrada. 

Poslednjih godina je 

i prevođen, između 

ostalog i na srpski 

(Pismo, Književni 

list, Književne 

novine, Treći Trg). 

Spada u „primećene 

debitante“. Kritičari 

ističu njegovu potrebu 

za autentičnošću, 

zanimljivu maštu, 

opažanje detalja, 

analitičnost, 

kondenzovane 

poetske slike, 

aforističku preciznost, 

originalne pesničke 

figure i trope, 

načitanost koja 

mu omogućuje 

intertekstualno 

pozivanje na poznate 

pisce, filozofe, 

značajne teološke 

probleme, posebno 

dostignuća u oblasti 

jezika. 

B. R.: Šta je za tebe grad? Kakav je tvoj odnos 

prema gradu? 

L. M.: Hteo bih da ga napustim. Bio sam u 

novootvorenom mrežnom supermarketu AGD 

i shvatio da sam ga nadrastao, kao što sam 

svojevremeno nadrastao pesak u parku ili 

matchbox. Mada su izvesni tehnicizmi ostali. 

Simulator fudbala, FIFA – je ostao. Nota bene, 

preko mreže igrao sam u klubu tipa iz Beograda, 

navijača Crvene zvezde. Tukla me je u igri i 

kontakt među nama je prekinut, ja sada igram 

FIFA 06, a ona je ostala na 05. Pre tri godine 

preselio sam se iz blokovskog naselja na periferiji 

grada, „spavaonice Krakova“, u centar. Sada 

mi je opet potrebna promena. Otac ima prilično 

oronulu kuću s baštom. Želim da se preselim 

tamo i promenim okruženje. 

B. R.: Na čemu se temelji jezik tvoje poezije? Da 

li u tom pogledu spadaš u avangardu i u koju? 

L. M.: Ako mogu da odredim bliskost, onda je to 

sa Švjetlickim, a od poljskih vršnjaka: s Adamom 

Pluškom, Tadeušom Dombrovskim... Forma je 

„Ha! art“*, a sadržaj konzervativniji. Ne volim 

stvaralaštvo impregnirano za primaoce. A, možda 

je „crkva za mase“ takođe utopija. Oba ta viđenja 

se prepliću u onome što čitam i u samom mom 

pisanju. 

B. R.: Baviš se muzikom. Da li muzika utiče na 

tvoju poeziju i na koji način? 

L. M.: Možda tako što razređuje značenje, jer 

postoji nada da drugi – muzički – medijum 

pronađe neki smisao. Pesma koju ću na kraju 

predstaviti, „pruski“**, jednostavno nije pesma. 

80

Ako bi došlo do novih proba našeg sastava, od toga bi mogla nastati 

pesmica. Poseduje intro, outro, nema refrene, kojima se kao pesnik 

suprotstavljam. Miksanje u tekst je poput stvaranja druge melodije, ulaska 

u sledeće regione tajne, izazova za nove akorde. 

Povremeno čitam da se oslanjam na demonstrativne jezičke igre, ali 

da mi nedostaju dublji interkulturni odnosi. Oni postoje, ali igraju na drugom 

igralištu nego što to čine gospoda recenzenti (nikada nisam dobio udarac 

od žene). „pruski“ se zbog pozajmice za albume „Varšavski ustanak“ grupe 

Lao Che i za „Varšavu“ Lady Pank, može čitati i u kontekstu događaja 

iz 1944. godine. Drugo polazište je TVN 24 (poljski CNN), ekonomistički, 

specijalistički, kompjuterski magazin, jezik automehaničara. Svojevremeno 

sam analizirao tekstove Gavlinjskog, koji su na kaseti uspešno prenosili 

značenja i emocije, a da štampani ništa ne znače. Teško mi je da sebe 

ocenjujem sa strane, mada smatram da mi polazi za rukom. Stilizacija roka 

kod nas je dopustiva na nivou opšte poznatih primitivno izabranih citata, 

čije navođenje je za osobu koja se stvarno razume u muziku, neprijatno i 

očigledno kao i najskladniji književni motivi. Stilizacija na nivou estetike je 

nedopustiva i s tim se borim. 

B. R.: Da li se tvoj odnos prema muzici razlikuje od odnosa pesnika 

prethodne generacije, recimo Švjetlickog? U koji pravac spada muzika 

koju upražnjavaš? 

L. M.: Naziv projekta KVIKI nastao je od poslednjih redova Životinjske 

farme Džordža Orvela, da su svinje gledale u ljude, a ljudi u svinje i da 

niko nije znao ko je ko. Postojale su i Holdisove dramatične Svinje, ploča 

iz osamdesetih godina. Dakle, inspiracija je dvosmerna. To nije nikakva 

pevana poezija već je književni rok. 

Osnivajući KVIKI jednostavno sam postavio sebi uslov: bez 

melorecitovanja. Bio sam na koncertu Švjetlickog koji neguje muziku bez 

pevanja. Međutim, Švjetlicki recituje i kada izvodi pevljivi cover. I, premda, 

po svoj prilici, ima bolje glasovne uslove od mojih, on ne rizikuje. Ja sam 

učio iz osnova: disanje, dikciju, fonaciju, interpretaciju. Još uvek sam u 

vrtiću, ali volim izazove. Volim da grizem zidove. Svako je dužan da dopre 

do mesta koje ne može da preskoči. KVIKI su startovali sasvim ispočetka, 

na terenu gde sam bio i još uvek sam niko. Okruživao sam se ljudima koji 

su takođe počinjali, bar mentalno. 

81

RAZGOVOR 

Biserka Rajčić, 

pisac i prevodilac 

rođena je 1940. 

Završila je slavistiku 

na Filološkom 

fakultetu u 

Beogradu. Prevodi 

s poljskog, ruskog, 

češkog, slovačkog, 

bugarskog i 

slovenačkog, 

poeziju, prozu, 

eseistiku, filozofiju, 

teatrologiju, 

istoriografiju, 

politikologiju i sl. 

Oko 300 autora. 

Objavila je 54 knjige 

i oko 1350 priloga 

u časopisima Srbije 

i bivše Jugoslavije. 

Od 1967. sarađuje s 

Radio Beogradom. 

B. R.: U kojoj meri muzika određuje tvoj odnos 

prema svetu? Da li je ona i tvoja životna i 

umetnička filozofija? 

L. M.: Muzika je znatno iskrenija od književnosti, 

u njoj nema prostakluka. Ljudi istupaju na sceni 

pred realnom publikom i manje su frustrirani. 

Muziku više volim u smislu javnog nastupa. To 

je kontakt, medijum bez dodira, koji sam ulazi u 

glavu – što ne znači da je lakši. 

Postojao je momenat kada se pojavio 

Maćek Mahel iz Vjeličke blizu Krakova koji je 

završio samo osnovnu školu, i istovremeno je 

squatters, punk leader, čovek koji je u stanju da 

na svojoj gitari od 4000 evra iščara sve. Njegovo 

muzičko obrazovanje prošlo je kroz big beat, punk, 

ska, reggae do džeza koji je to sve stvorio preko 

bluza. Otvorio mi je taj svetić. Oslobodio sam se 

književnosti. To je bilo kao da sam odsekao noge 

i prebacio se na električna invalidska kolica. A 

zatim sam imao problema s baterijama. 

Književne večeri su najčešće ženantne. 

Nekoliko osoba koje su došle na principu „doći ću, 

neko će i tako doći“. Pre ih povezuje prijateljstvo, 

međusobna samilost nego autentična razmena 

pogleda na prikazani svet. Na njima obično 

je loša interpretacija, a o ponašanju pisca i da 

ne govorim. Međutim književnost se savršeno 

proverava kroz individualno čitanje. U poslednje 

vreme u punoj kadi, jer je to drugačije stanje 

usredsređenosti. To mi vraća poštovanje prema 

njoj. A otkad sam počeo da čitam prozu ponovo 

sanjam snove. 

Počeo sam da pišem godinu dana kasnije, 

kada se grupa počela osipati. Godinu dana bio 

sam prikovan komponovanjem, a ti svetovi su se 

isključivali. 

82

B. R.: Kakve su tvoje najnovije pesme koje još 

uvek nisi objavio u novoj zbirci? Kada ćeš je 

objaviti? 

L. M.: Autorskije su, manje je u njima scratcha 

(citata). Želim da knjiga ima distribuciju. Osim 

toga patim od depresije, ne želim nove ocene, 

bar ne ovog trenutka. Trenutno znam napamet 

recenzije o prethodnom „delu“, iako sam ih čitao 

samo jednom. Nemam ništa novo da predložim, 

a ne želim da ponavljam stare greške. Poslednja 

godina mi je prošla u probama muzike i u 

rešavanju finansijskih i ličnih problema. Bavim 

se administrativnim radom u kulturi, zahvaljujući 

čemu književnost je postala roba, izgubila 

nevinost, adok je ranije bila odskočna daska i 

svežina. Možda će nakon izvesnog promišljanja 

doći vreme i za književnost. Možda ću objaviti 

knjigu koja će imati 200 strana i obuhvatati 

nekoliko „dovršenih“ zbirki, koje će zahvaljujući 

tome tematski i stilski biti jednorodne. 

Beograd–Krakov, maj–jun 2006. 

*Ha! art – interdisciplinarni kulturno-umetnički 

magazin. – Prim. B. R. 

**pruska plava 

83 

RAZGOVOR 

Autor je sledećih 

knjiga: Poljska 

civilizacija, Pisma 

iz Praga, Moj 

Krakov, Šopen, Žorž 

Sand i njena deca 

(radiodrama) i više 

stotina tekstova 

o piscima koje je 

prevodila. 

Od pre četiri godine 

bavi se kolažom. 

2004. imala je 

samostalnu izložbu u 

Narodnom muzeju u 

Zaječaru. Piše eseje 

o likovnoj umetnosti. 


nagrada; srpskih: 

Nagrada Jovan 

Maksimović, 

Nagrada za životno 

delo Udruženja 

prevodilaca Srbije; 

poljskih: Nagrada 

ZAIKS-a, Ministarstva 

kulture Poljske, 

Ministarstva spoljnih 

poslova Poljske, 

Nagrada Zbignjev 

Dominjak za 

prevođenje poezije. 

brajcic@eunet.yu

možda bi trebalo da se za nas „zauzme“ 

institut za nacionalno pamćenje 

kod nas je sve obećano 

međutim neprestani je nemir 

šta ćeš uraditi sa znanjem dvadesetogodišnjaka 

možda ima mesta 

gde su ljudi ravno-pravni 

i uopšte nešto znače 

koliko je u poslednje vreme/ bilo daleko do neba 

da li se opet treba probiti 

kroz kanal*** 

na volju, na ohotu**** 

šta uraditi sa mnom 

kada me napuste sve institucije 

preradi me u sličnost 

učini da pamtim 

pre nego što nestanem 

pre nego što se ponovo pojavim 

*** Kanal, asocijacija na probijanje kroz kanale za vreme Varšavskog 

ustanka 1944. – Prim. B. R. 

**** Volja i Ohota su poznate četvrti Varšave. – Prim. B. R. 

84

Hoze Antonio Marina 

Stvaralačka memorija (drugi deo) 

ESEJ 

4 

Šta se želi reći frazom „učiti nešto napamet“? 

Ova davno skovana fraza služila je da se etiketira 

ceo sistem obrazovanja. Ali, da li ona išta znači? 

Da li postoji neki drugi način učenja koji ne bi 

bio „napamet“? Pod učenjem se podrazumeva 

svaka trajna promena nastala u organizmu 

zahvaljujući iskustvu, zahvaljujući memoriji 

odnosno, sposobnosti da se informacija pohrani 

i upotrebi u datom trenutku. Reč je o dva aspekta 

jedne iste sposobnosti. Međutim, čini se da se 

pomenutom frazom pravi razlika između učenja 

veština i pohranjivanja informacije. Kada dete 

nešto nauči napamet, ono čuva informaciju, 

premda ne zna šta da uradi s njom. 

Ova tvrdnja je netačna, jer čak i dete bubalica 

zna da uradi nešto sa tom informacijom: da je 

ponovi. Slažem se da je reč o jadnoj upotrebi 

znanja, ali i to pokazuje da se uvek uče i 

operacije. Ono što se pogrešno naziva učenjem 

napamet, trebalo bi da se naziva učenjem da se 

ponove, bez razumevanja, informacije koje se ne 

integrišu u ostala znanja. Kada neki stručnjak uči, 

restrukturirajući svoj celokupni mentalni pejsaž 

pomoću nove informacije i služeći se njom za 

nove zadatke, i on takođe uči napamet, ali uči 

nešto drugo. 

Greška potiče od neprihvatljive podele na delanje 

i znanje. U ljudskom biću su povučene proizvoljne 

granice između aktivnosti i pasivnosti. Memorija 

bi tako bila pasivna, inteligencija aktivna, obe bi 

postojale kao odvojene sposobnosti, te ne bi bilo 

85 

Hose Antonio Marina 

(José Antonio 

Marina), španski 

pisac i filozof, rođen 

je 1939. u Toledu. 

Svojim itelektualnim 

angažmanom Marina 

približava širokoj 

čitalačkoj publici 

velike filozofske 

teme, usredsređujući 

se, pre svega, na 

teoriju o inteligenciji, 

fenomenologiju i 

lingvistiku. Među 

njegova najznačajnija 

dela ubrajaju se 

Teorija o stvaralačkoj 

inteligenciji (1995), 

Etika za brodolomce 

(1996), Sentimentalni 

lavirint (1998), Tajna 

izgubljene volje 

(1998), Borba zbog 

dostojanstva: teorija o 

političkoj sreći (2000), 

Jezička džungla (2002), 

Enigma seksualnosti 

(2002)... Dobitnik je 

dve prestižne nagrade: 

XX nagrade Anagrama 

za esej 1992. godine 

i, nekoliko meseci 

kasnije, Nacionalne 

nagrade za esej.

moguće govoriti o inteligentnoj memoriji. U već pomenutoj knjizi Alena 

Njuvela može se pročitati: „Inteligencija je sposobnost da se celokupno 

znanje koje se poseduje stavi u službu određenog cilja. Znanje i inteligencija 

apsolutno nisu jedno te isto.“ Možda je to istina u slučaju kompjutera, ali 

u čovekovom biću ne postoji takvo nedvosmisleno razdvajanje. Jedno od 

naših znanja je i znanje delanja. Nismo usmereni gotovim inteligentnim 

programima koje bismo primali is spoljašnje sredine već moramo sami da 

učimo, što znači da su i ti programi znanje. A opet, znanja nisu ulovljeni 

podaci, pohranjeni u memoriji, koja se može preneti s jedne mašine na 

drugu, već je ona tvorevina subjekta. Inteligentno delanje preobražava naš 

mentalni život, ono otima teren od pasivnosti, kao što Holanđani otimaju 

zemlju od mora. Delotvorno i stvaralačko Ja koje krstari pogledom kreira 

sopstvenu memoriju, premda je ona ta koja usmerava njegov pogled. 

Inteligentna memorija je dinamička memorija. Nije skladište. Više liči na 

muskularni habitus. Kažemo da smo naučili da plivamo kada smo, posle 

neophodnog vežbanja, u stanju da izvedemo pokrete neophodne za 

kretanje kroz vodu. U toj sposobnosti mišića sažimaju se vizuelne, taktilne 

i kinestezijske aktivnosti. Stečena veština rezultat je ponavljanja koja smo 

zaboravili, ali ona su zadržala skrivenu postojanost sabiraka obrisanih s 

table posle sabiranja. Učenje tablice množenja odvija se analogno iako 

odgovor nije direktno muskularan kao u plivanju. Stimulansi su simbolični 

– brojevi i matematički znaci operacija – pa su i rezultati takvi. Ipak, u 

svakoj fazi procesa ta operacija je pod kontrolom percepcije i memorije, 

baš kao i kada se uči plivanje. 

Svi su saglasni da je muskularni sistem instrument pomoću kojeg se nudi 

odgovor, čije su mogućnosti za akciju uvek prisutne i on deluje na manje 

ili više očigledan način. Okretnost, svojstvena muskularnom sistemu, nije 

sadržana u jednom pokretu, nego u mogućnosti da se učini mnogo pokreta. 

Ona ne pokazuje sve svoje muskularne sposobnosti, ali u svakom tenutku 

deluje polazeći iz totaliteta muskularnog sistema u kojem su prisutne sve 

njene sposobnosti. S lakoćom preskočiti neku prepreku znači ostvariti jednu 

od mogućnosti koje nudi ta sposobnost, kao što iskazati odgovarajuću 

rečenicu znači aktuelizovati jednu od mogućnosti koje nudi jezik, jer je i on 

sposobnost. 

Ako mi je dobačena lopta, uhvatiću je koristeći najprikladniji muskularni 

obrazac. Prilagodiću se njenoj veličini, brzini i putanji i pokrenuću neki od 

naučenih motornih obrazaca. Dete tek mora da nauči da uhvati loptu, što je 

86

za njega operacija koja zahteva složenu koordinaciju pokreta. Dovoljno je 

posmatrati dete da bismo se uverili u njegovu nespretnost da uhvati loptu. 

Svaki njegov pokušaj i procena bivaju zabeleženi u njegovu „muskularnu 

memoriju“ iz koje će se realizovati sledeći pokret, koji će opet iznova 

oblikovati sadržaj njegove memorije. Dakle, mislim da „mentalna memorija“ 

funkcioniše na isti način. Metafora o skladištu, koju koristi psihologija, 

potpuno je pogubna jer pretvara memoriju u zatvoren, pasivan odeljak, 

vlasništvo subjekta, skladište svega proživljenog; umesto kao skladište, 

memoriju treba posmatrati kao stanje subjekta. Sportista nema skladište 

muskularnih sposobnosti, pa da iz njega vadi pokrete koje će njegovi mišići 

praviti; ne, njegovi mišići mogu praviti mnoge pokrete, jer ih je trening 

obdario ovom sposobnošću. 

Subjekat razmišlja, opaža, deluje, polazeći iz sopstvene memorije; ona je 

zbir mogućnosti delovanja. Pamćenje je čin u kojem se dovodi u svesno 

stanje informacija koja se poseduje. Opažanje je čin tumačenja stimulansa 

putem određenog obrasca. Rezonovanje je čin povezivanja definisanih 

koncepata u skladu sa logičkim načelima. Treba da se naviknemo da o 

takozvanim „sadržajima“ memorije razmišljamo kao o obrascima akcije. 

Koncepti, slike, planovi, veštine, sve su to aktivni obrasci koji se mogu 

ponavljati i koji manje ili više jasno anticipiraju ono što će se desiti. Gregori 

je pisao da organi čula neprestano iščekuju stimulans. Ovu tvrdnju treba 

proširiti, pa kazati da je subjekat u svojoj celosti uvek uznemiren, u 

iščekivanju sudbine, te da se inteligentan subjekat ne zadovoljava samo 

iščekivanjem, nego čak traži stimulans i stvara sopstvenu sudbinu. 

Tačno je da se čovekove aktivnosti izlažu opasnosti da se mumifikuju. 

Rutina, pasivnost, prepuštanje i ukočenost primeri su svakodnevne 

predaje. Psiholozi govore o „bolesti okoštavanja kategorija“ misleći pri tom 

na nesposobnost da se uspostavi nova struktura koncepata. Naravno da ni 

memorija nije pošteđena ove opasnosti. Ali to ništa ne menja suštinu stvari. 

Inteligentna memorija je dinamična, ili, u najmanju ruku, to može biti. 

Preokret u poimanju memorije primorava takođe i na preokret u poimanju 

Sveta. Do sada je on bio tumačen na statičan način, kao što je to uopšteno 

činila savremena filozofija. Čovek je biće-u-svetu. Time se želi reći da 

on uvek živi u osvešćenoj stvarnosti, u prostoru gde je teško povući 

granice između subjekta i objekta. Što znači da je u svakom trenutku svet 

skup svega opaženog i upamćenog. Kratki fragment realnosti koji nam 

nudi trenutna percepcija upotpunjuje se sa memorijom, u kojoj čuvamo,

kako kaže psihologija, ličnu zbirku kognitivnih mapa. Imamo plan grada 

u kojem živimo – ili naše kuće, ili našeg sentimentalnog sveta, ili jezika, 

ili matematike – i on nam pomaže da se orijentišemo. Ova kartografska 

metafora treba da bude odbačena, i to je najgore što joj se može dogoditi, 

jer je previše statična. Sadržaj naše memorije više liči na knjigu uputstava 

za gradnju nečega, budući da je informacija uključena u aktivne planove. 

Zbog toga, možemo govoriti o stvaralačkoj memoriji. 

5 

Ortega je rekao da je za bujnu imaginaciju neophodno imati bujnu memoriju, 

i potpuno je bio u pravu. Veliki deo operacija koje nazivamo stvaralačkim 

počivaju na veštoj eksploataciji memorije. Ona je veliki sistem matrica; od 

njih će zavisiti naša moć da izvučemo informaciju iz sveta oko nas. Rečeno 

jednim više tehničkim izrazom, memorija je univerzalno apriorna iskustvu. 

„Ono što nazivamo stvarnošću jeste određeni odnos između senzacija 

i sećanja u čijem smo istovremenom okruženju“, pisao je Marsel Prust, 

sažimajući u jednu rečenicu svoj duboki roman, stekavši slavu svojim 

delom koje govori o memoriji. Bergson, njegov duhovni brat, rekao je nešto 

veoma slično: „Opažati, pre svega, znači sećati se.“ A, budući da opisivati 

znači pripovedati o onome što se opaža, može se zaključiti da je deskripcija 

takođe prožeta pamćenjem, iako ponekad to ne priznajemo. 

Navešću dugačak odlomak jednog velikog pisca koga je zanimao deskriptivni 

metod jer je smatrao da je istina otkriće, a opisivanje pripovedanje o viđenom; 

mislim na Martina Hajdegera i na njegov komentar jedne duboko emotivne 

Van Gogove slike na kojoj je naslikan par starih čizama. On razmišlja o 

svrsishodnosti korisnog i to, zbilja, otkriva u čizmama. „Ali, kako?“ – pita 

se. Ne opisivanjem i objašnjenjem nekih realno prisutnih čizama; niti 

opisujući proces pravljenja obuće; niti razmišljajući o konkretnoj upotrebi, 

ma gde, nekih konkretnih čizama, nego jednostavno stavljajući nas pred 

Van Gogovo platno. Slika je sve rekla. 

Slede reči koje je Hajdegeru kazala slika, o svrsishodnosti korisnog ili, 

o onome što je on video na slici, govoreći poetskim jezikom: „U mračnoj 

praznini izlizane unutrašnjosti čizama ostao je oblikovan umor marljivih 

koraka. U gruboj težini čizama zadržana je žilavost sporog hoda preko 

jednoličnih brazdi raspršenih po polju, preko kojeg briše oštar vetar. U 

čizmama je pohranjena vlažnost i zasićenost zemlje. Ispod đonova promiče 

88

usamljenost puteljka u prvi sumrak. U čizmama titra nemi zov zemlje, njeno 

ćutljivo žrtvovanje zrnu koje klija i njena tajnovita nepomičnost u ispucaloj 

pustoši zimskog polja. Taj svrhovit par je iznuren zbog potiskivanog nemira 

da obezbedi hleb, neme radosti posle još jedne pobede nad nemaštinom, 

napetog iščekivanja porođaja i uzdrhtalosti pred smrtnom pretnjom. Taj par 

svrhovitih predmeta pripada zemlji, a utočište je našao u svetu seljanke. To 

utočište mu daje identitet i suštinu.“ 

Da li je zbilja on video sve to? Jeste, i zbog toga definišemo opažanje 

kao osvetljavanje memorijskog horizonta stvari. Reč je o drugačijem obliku 

kazivanja koji opažamo iz ugla memorije. 

Teoretičari veštačke inteligencije razlikuju ponuđena znanja i proceduralna 

znanja. U najširem smislu, jedna sadrže informaciju a druga moduse 

operisanja tom informacijom. Danas je razdaljina između pomenuta dva 

tipa sve manja, te neki autori, poput Andersona, zastupaju gledište da svaka 

ponuđena informacija može postati informacija o proceduri. Kada stekne 

informaciju, čovek sasvim sigurno tako funkcioniše. Memorija je skup 

sposobnosti. Studije Česa i Simona (1973), Simona i Hilmartina (1973) i 

Simona (1980) pokazale su da ono što razlikuje vrhunske šahovske igrače 

od početnika nisu razlike u procesu igre, nego razlike u bazičnom znanju 

na koje se stručnjaci mogu uspešno oslanjati. Istraživači su izračunali da 

šahovski velemajstor verovatno poseduje repertoar od pedeset hiljada 

pozicija na tabli i da upravo iz te arhive opaža nove poteze, zbog čega 

izvlači više informacija nego početnik. Fraj kaže da veliki šahovski igrač 

nije duboki mislilac; on samo maestralno opaža. Smatra se da je potrebno 

deset godina da bi se postao velemajstor, verovatno zato što je toliko 

vremena neophodno da bi se naučila tako velika količina poteza. Nedavno 

je Hejs proučavao biografije velikih kompozitora i takođe otkrio to pravilo o 

deset godina: reč je o prosečnom periodu između početka učenja i prvog 

velikog dela. Norman je, pak, potvrdio magičnu brojku od pedeset hiljada, 

kada je izračunao da je to broj „praktično pripremljenih jela“ potreban da se 

postane vrhunski kuvar (Norman, 1980; Majer, 1983). 

Veliki stvaraoci su imali neobičnu memoriju u vezi sa svim što se odnosilo 

na njihovu umetnost. Poslovično je poznata Mocartova memorija, ali on 

nije jedini slučaj. Vasari je zapanjen Mikelanđelovom memorijom, a Prust 

je briljirao u salonima svojom sposobnošću pamćenja tuđa dela. Međutim, 

da bi bila stvaralačka, memorija mora da bude stvaralačka memorija. Ova 

naizgled sasvim imbecilna tautologija samo je uvod da bi se istakle dve ideje. 

89

ESEJ 

Prva je: memorija mora da ima dinamičan karakter. 

Druga: memorijom se neminovno barata unutar 

stvaralačkog projekta, kao što ćemo videti. Prust 

svakako nije dosegao sopstveni stil zatrpavajući 

svoju memoriju tuđim tekstovima. Samo kada se ti 

tekstovi shvate kao matrice, kada se čitaju kao što 

ih čita pisac, onda se naučeno može preobraziti 

u sistem koji rađa ideje. To se dogodilo Prustu 

koji je bez ikakvih poteškoća mogao oponašati 

bilo koji književni stil. „Čim počnem da čitam 

nekog određenog autora – pisao je – naslućujem 

melodiju ispod reči njegove pesme, melodiju koja 

je različita kod svakog pisca. I to mi omogućava 

da pišem parodije, jer čim se čuje melodija nekog 

pisca, reči poteku same od sebe.“ 

Očigledno je da Prust preteruje, ali i da je u suštini 

rekao istinu. Subjekat može da izgradi sopstvenu 

memoriju, i da joj dâ dinamičku i stvaralačku 

strukturu. Suština je u tome da se izgrade habitusi, 

to jest, postojane veštine i sposobnosti koje bi 

vladale produkcijom ideja. Tako učimo jezik; on 

je ograničen sistem elemenata, ali pomoću njega 

možemo stvoriti bezgranični sistem verbalnih 

rešenja. Tako učimo, ili možemo da naučimo, i 

mnoge druge stvari. 

Od tridesetih godina počinje da se proučava 

mogućnost da se nauče oblici stvaralačkog 

ponašanja. Povest tih podučavanja prolazila je 

kroz različite etape. Kraford je započeo prvi kurs 

podučavanja u kreativnosti 1931. godine. Jedna 

od njegovih tehnika bila je operisanje podacima 

kako bi se stvorile nove kombinacije. Neki drugi 

programi sadržali su liste pitanja ili mogućih 

operacija koje su bile sistematski primenjivane, pri 

čemu je Ozbornov program (1963) bio jedan od 

najpoznatijih. Gordon je predložio tehniku koju je 

nazvao „sinektičkom“, čije je glavno obeležje bilo 

da se prikupljaju naizgled nepovezani elementi. 

90

Svi nabrojani postupci bili su usmereni ka tome da 

se poveća broj i valjanost ideja, ne precizirajući 

unutrašnji mehanizam stvaralačkog procesa. 

Tokom pedesetih stavljen je akcenat na procese 

svojstvene kreativnom rešavanju problema. 

Mnogi istraživači su svim silama nastojali da 

razviju određene tehnike kako bi predavali o 

tim procesima i podučavali, ali, iako su rezultati 

učenika bili poboljšani, jasno se pokazalo da nije 

dovoljno samo primenjivati tehnike, nego da su 

bila neophodna posebna znanja kako bi te tehnike 

bile delotvorne. Znanje je obezbeđivalo sirovinu 

na koju je trebalo primeniti naučene operacije. 

Od šezdesetih godina zanimanje za ove teme 

postalo je sve šire, pre svega u Sjedinjenim 

Američkim Državama, kada su i pokrenuti mnogi 

programi za podsticanje plodotvornog mišljenja. 

Uprkos svim upornim nastojanjima, rezultati su bili 

magloviti, te se na osnovu njih nije moglo mnogo 

toga zaključiti, na šta ukazuju i neki kritički radovi 

(Mensfild, Buse i Krepelka, 1978; Torens, 1972). 

Na nekim veoma popularnim kursevima, poput 

Rubinštajnovog (1975, 1980), bilo je nemoguće 

precizirati šta se u stvari učilo. Čini se da su se 

danas iskristalisale dve ključne ideje, o kojima 

sam govorio u ovoj knjizi. Stvaralaštvo zahteva 

znanje i habituse. Da bi se maestralno rešavali 

problemi u nekoj oblasti, pre svega treba steći 

veliku količinu specifičnog znanja vezanog za tu 

oblast, i još uz to, ovladati opštim postupcima za 

rešavanje problema na kreativan način, koji se 

mogu primeniti na bazično znanje (Majer, 1983). 

Mnogobrojni istraživači danas se bave nekom 

vrstom „kognitivnog inženjeringa“ čiji je zadatak 

da pojasni mentalne procese, u koje spada i 

stvaralačko delanje. 

ESEJ 

Biljana Bukvić, filolog 

hispanista, rođena je 

u maju mesecu, živi i 

prevodi u Beogradu. 

Priredila i učestvovala 

u prevođenju Antologije 

savremene meksičke 

priče; prevodila dela 

brojnih španskih autora: 

Ortege i Gaseta, 

Unamuna, Barohe, 

Bekera, Asorina, 

Blaska Ibanjesa... kao i 

Dnevnik Fride Kalo; za 

prevod dela Manuela 

de Falje Zapisi o muzici 

i muzičarima dobila 

je nagradu “Miloš N. 

Đurić” 2001. godine za 

najbolji prevod u oblasti 

esejistike koju dodeljuje 

Udruženje književnih 

prevodilaca Srbije. 

Kontakt: bukvic@eunet. 

yu 

Prevela sa španskog Biljana Bukvić 

91

TEMAT 

Fernando Pesoa 

FERNANDO PESOA (Lisabon, 1888–1935), za 

života malo poznat i objavljivan, uticajan samo 

u užem krugu lisabonskih pisaca i umetnika, 

prvenstveno kao kritičar, pokretač i teoretičar 

kratkotrajnih avangardnih pravaca prvog talasa 

modernizma u portugalskoj književnosti, stekao 

je glas najvećeg pesnika portugalskog jezika i 

jednog od najznačajnijih stvaralaca XX veka, 

zahvaljujući rukopisnoj zaostavštini gotovo 

neiscrpnog obima i žanrovske raznovrsnosti koja 

ni do danas, sedamdeset godina posle piščeve 

smrti, nije u potpunosti obelodanjena. Opsednut 

žudnjom da bude „mnogostruk kao svemir“ i 

„oseti sve na sve moguće načine“ovaj erudita 

obrazovan u anglo-saksonskom duhu, pesnik 

paradoksa, protivrečnosti i kontrasta, stvorio 

je u svom duhu mnoštvo samostalnih poetičkih 

glasova, „hetronima“, različitih pogleda na svet 

i poetičkih opredeljenja, koji kroz medjusobni 

dijalog o svim najbitnijim pitanjima ljudske 

egzistencije pružaju „najpotpuniju analizu, bolnu 

i tragičnu, ali istovremeno lucidnu i nemilosrdnu, 

čoveka dvadesetog veka.“ 

Od 1942. godine, kada je započelo sistematsko 

priredjivanje i objavljivanje pesnikovih sabranih 

dela, koja danas broje preko trideset tomova, Pesoa 

kao da neprestano priredjuje nova iznenadjenja 

svojim tumačima i čitaocima. Iz već legendarnog 

drvenog sanduka, jedne od najdragocenijih 

relikvija portugalske književnosti, gde je pisac 

godinama odlagao i čuvao sve svoje rukopise, 

izlaze, kao iz neke čarobne kutije, novi heteronimi 

i nova svedočanstva o najrazličitijim vidovima 

92

Pesoinog literarnog stvaralaštva. Poslednje 

takvo veliko „otkriće“ dogodilo se 1982. godine, 

kada je prvi put objavljena „Knjiga nespokoja“, 

monološki roman, u formi intimnog dnevnika, 

koji je Pesoa, u fragmentima (a ima ih preko pet 

storina) pisao od 1913. pa do kraja života. Fiktivni 

autor ove fiktivne „autobiografije bez dogadjaja“ 

zove se Bernardo Soareš, a Pesoa ga je zamislio 

kao jednog 

a n o n i m n o g 

knjigovodju iz 

grada Lisabona, 

„čoveka bez 

s v o j s t a v a “ 

koji živi svoju 

j e d n o l i č n u 

svakodnevicu 

samo zato da 

bi pisanjem 

svedočio o 

nemogućnosti 

ž i v l j e n j a . 

„U večno 

oblačnom danu svog postojanja“, Soareš 

sa prozora svoje kancelarije, kao sa neke 

osmatračnice, posmatra život koji ne može (i 

ne želi) da dotakne, a prizor spoljašnjeg sveta 

za njega postoji samo kao unutrašnja, onirička i 

transcedentna realnost. Soareš, sanjar koji pati 

od nesanice, samotnjak koji razume osećanjima 

i oseća inteligencijom, ispisuje hroniku svog 

nespokoja, ispovedajući svoju veru u nemogućnost 

egzistencijalnog ostvarenja, i žudnju za jedinim 

mogućim smirenjem – povratkom u ništavilo 

nepostojanja. 

TEMAT 

J. N. 

93

TEMAT 

FERNANDO PESOA 

Iz „Knjige nespokoja“ 

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio 

me da celog života budem dete. Ali zašto je onda 

dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke 

i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da 

gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu 

keceljicu, svu umrljanu suzama? Ako već ne mogu 

da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, 

kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko 

dete prognano od drugih, boli me, više od tuge 

tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, 

iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom 

mog proživljenog života, i moje su one ruke koje 

gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od 

pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a 

smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao 

svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga 

srca. 

& 

Gotovo sam ubedjen da nikad nisam 

budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne 

živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve 

izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim 

prožimanjem obrazuje moje svesno biće. 

Ponekad, usred aktivnog života u kome, 

kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, 

okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne 

znam da li postojim, osećam da je lako moguće 

& 

94

da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da 

bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima 

pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti. 

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas 

značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s 

nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, 

kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični 

niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, 

umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od 

mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, 

lažljiva, u večitoj noći. 

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda 

čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. 

Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. 

Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim 

na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u 

kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema 

nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do 

njega stignem. 

Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i 

bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem 

ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali 

ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako 

o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se 

odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. 

Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili 

osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu. 

Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da 

se živi... 

95

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od 

ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, 

ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne 

mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači 

da si rodjen kao rob. Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak 

da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti 

slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče 

se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da 

postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom 

sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš 

sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa 

sobom. 

Roditi se slobodan, to je najveća ljudska 

veličina koja uzdiže bednog isposnika 

iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji 

su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne 

zato što su prezreli silu. 

Smrt je oslobadjanje jer umreti znači 

nemati više potrebu ni za kim. Nesrećni 

rob biva oslobodjen, silom, svojih 

zadovoljstava, svojih nedaća, svog života 

željenog i večnog. Kralj biva oslobodjen 

od svojih poseda, kojih nije želeo da se 

odrekne. One koje su se razbacivale 

ljubavlju bivaju oslobodjene opšteg 

divljenja koje su obožavale. Pobednici 

bivaju oslobodjeni svojih pobeda kojima 

su posvetili život. 

Zato smrt oplemenjuje i odeva u nevidjene, raskošne halje to jadno 

besmisleno telo. Jer to je sad telo slobodnog čoveka, bez obzira što on to 

nije hteo da bude. Jer to više nije telo roba, iako je taj rob plačući izgubio 

svoje ropstvo. Kao što neki kralj čija je najviša slava njegova kraljevska 

titula može biti smešan kao čovek ali je veliki po tome što je kralj, tako i 

mrtvac može biti izobličen, ali je veliki zato što je slobodan. 

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i 

uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, 

96 

&

ez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne 

prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti. 

Na solici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, 

izuzev što me je boleo. 

Život je za nas onakav kakvim ga zamišljamo. Za seljaka, kome 

je njegova njiva čitav svet, ta njiva predstavlja carstvo. Za Cezara, kome 

je njegovo carstvo nedovoljno veliko, to carstvo je kao njiva. Siromah 

poseduje carstvo; moćnik poseduje njivu. U suštini, mi i nemamo ništa 

drugo sem naših vlastitih doživljaja i zato na njima, a ne na onome što ih 

izaziva, treba da gradimo stvarnost našeg života. 

(To mi je palo na um nevezano za neki konkretan povod.) 

Mnogo sam sanjao. Umoran sam od pomisli da sam toliko sanjao, 

ali nisam umoran od sanjanja. Od sanjanja se niko ne zamara, jer sanjati 

znači zaboravljati, a zaborav nas ne pritiska i ne tišti zuato što je to san bez 

snova u kome ostajemo budni. U snovima sam postigao sve. I budio sam 

se, takodje, ali šta to mari? Koliko sam Cezara bio! A i najslavniji ljudi, kako 

su samo jadni i bedni! Cezar, koga je od smrti spasla velikodušnost jednog 

gusara, naredio je da se taj isti gusar razapne na krst, čim je uspeo, posle 

pomnog traganja, da ga se dočepa. Napoleon, sastavljajući testament na 

Svetoj Jeleni, ostavlja deo svog imetka jednom banditu koji je pokušao da 

ubije Velingtona. O,veličine, jednake veličini duše moje razroke komšinice! 

O, veliki ljudi, nedostojni kuvarice s drugog sveta! Koliko sam Cezara ja 

bio, i još sanjam da budem! 

Koliko Cezara, ali ne izistinski. Osećao sam se zaista carski dok 

sam sanjao, i zato nikad ništa nisam bio. Moje vojske su poražene, ali taj 

je poraz bio blag, i niko nije poginuo. Nisam izgubio nijedan barjak...Koliko 

sam Cezara bio, evo baš ovde, u ovoj Pozlatarskoj ulici. I ti Cezari koji sam 

bio još uvek žive u mojoj mašti; ali oni Cezari koji su zaista postojali, sada 

su mrtvi i Pozlatarska ulica, drugim rečima – Stvarnost, ne može više da ih 

upozna. 

Bacam kutiju šibica, već praznu, u provaliju ulice ispod mog visokog 

prozora bez balkona. Uspravljam se na stolici i slušam. Jasno i razgovetno, 

kao da to nešto znači, kutija šibica, prazna, odjekuje na pločniku i time mi 

97 

&

javlja da je i ulica takodje prazna. Ne čuje se više ništa sem žamora celoga 

grada. Da, žamora grada celog jednog nedeljnog dana – žamora sazdanog 

od mnoštva zvukova, nerazaznatljivih ali tačnih. 

Kako je malo stvari iz stvarnog života dovoljno da bi pružilo oslonac 

našim najdubljim razmišljanjima. Na primer, okolnost što sam zakasnio 

na ručak, što su se istrošile šibice i što sam, 

samovoljno, bacio kutiju na ulicu, mrzovoljan 

zato što sam jeo u nevreme i zato što je 

nedelja koja obećava ružan zalazak, ili zato 

što nikoga nema na ovom belom svetu, uz 

celu metafiziku, pride. Ali koliko sam Cezara 

bio! 

Posle svih ovih kišnih dana nebo je 

ponovo povratilo plavetnilo koje je skrivalo 

u ogromnim prostranstvima u visini. Izmedju 

ulica, gde lokvice vode spavaju kao bare u 

poljima i jasne radosti što se mrzne na nebu, postoji kontrast koji čini prijatnim 

prljave ulice a sumornom zimskom nebu daje prolećnu blagost. Nedelja 

je, i nemam šta da radim. Dan je toliko lep da ne želim čak ni da sanjam. 

Uživam u njemu s iskrenošću čula kojoj se prepušta moja inteligencija. 

Šetam se, kao dokoni trgovački pomoćnik. Namerno se osećam starim 

samo da bih mogao da okusim zadovoljstvo podmladjivanja. 

Na velikom nedeljnom trgu vlada svečana živost jednog dana druge 

vrste. Iz crkve Svetog Dominguša izlazi se s jedne misa, a druga tek što 

nije počela. Vidim ljude koji izlaze i druge, koji još ne ulaze, jer čekaju 

nekoga ko ne vidi ni ko ulazi ni ko izlazi. 

Sve te stvari nemaju značaja, kao ni sve drugo što čini banalnost 

života, san sazdan od tajni i osmatračnica u bedemima kroz koje ja gledam, 

kao kakav glasnik koji je izvršio svoj zadatak, ravnicu svojih meditacija. 

Nekada, kao dete, išao sam na ovu istu misu, ili možda na onu 

drugu, ali pre bih rekao na ovu. Oblačio sam, s dužnom svešću, svoje 

jedino i najbolje odelo, i uživao u svemu – čak i u onome u čemu nema 

nikavih razloga za uživanje. Živeo sam spolja, a moje je odelo bilo čisto i 

novo. Šta bi više poželeo neko ko će morati da umre jednoga dana, ali to 

još ne zna, držeći majku za ruku? 

98 

&

Nekada sam uživao u svemu tome, i zato tek sada, možda, uvidjam 

koliko sam uživao. Ulazio sam na misu kao da se posvećujem u neku 

veliku tajnu, a izlazio kao da izbijam na neku čistinu. I tako je zaista bilo, 

i tako zaista i jeste. Samo odraslo ljudsko biće koje ne veruje, s dušom 

koja se seća i plače, zna šta su uobrazilja i smušenost, nemar i hladan 

kamen. 

Da, ovo što jesam bilo bi mi nepodnošljivo kad ne bih mogao da se 

sećam onog koji sam bio. I ova tudja gomila koja i dalje izlazi sa mise, i 

početak jedne moguće gomile koja pristiže na drugu misu – sve to liči na 

ladje koje prolaze kroz mene tromom rekom ispod otvorenih prozora moje 

kuće na obali. 

Uspomene, nedelje i svečane mise, zadovoljstvo zbog onog što je 

bilo, čudo vremena koje je ostalo da traje zato što je prošlo i koje ne mogu 

nikad da zaboravim jer je bilo moje... Apsurdna dijagonala običnih doživljaja, 

nagla škripa kočija na trgu koja okreće svoje točkove na pozadini bučne 

tišine automobila i koja, po nekom materinskom paradoksu vremena, traje 

i opstaje baš ovde, tu, izmedju ovog što jesam i onog što sam izgubio, u 

ovom prethodnom pogledu na sebe koji sam ja... 

Što je čovek uzvišeniji, ima više stvari kojih treba da se liši. Na vrhu 

ima mesta samo za jednoga. Što savršeniji, tim potpuniji, a što potpuniji, 

manje drugi. 

Ova zapažanja javila su mi se pošto sam pročitao u nekim novinama 

vest o mnogostrukom životu jednog slavnog čoveka. Bio je to jedan američki 

milioner, i imao je sve. Dobio je sve što je priželjkivao – novac, ljubav, 

naklonost, odanost, putovanja, zbirke dragocenosti. Ne zato što novac 

može sve već zato što neodoljivi magnetizam koji privlači silan novac, 

zaista može gotovo sve. 

Kad sam odložio novine na kafanski sto, palo mi je na um da bi isto 

to, u svojoj sferi, mogao da kaže i nosač na trgu, koga donekle smatram 

svojim poznanikom, budući da svakoga dana ručava, kao što danas upravo 

ruča, za stolom u dnu kafane. Sve što je onaj milioner imao, imao je i ovaj 

čovek; u manjem stepenu, naravno, ali po svojoj meri. Obojica su postigli 

isto, čak i istu slavu, jer tu razlika u okruženju uspostavlja jednakost. 

Nema tog čoveka na kugli zemaljskoj koji nije čuo za dotičnog američkog 

& 

99

milionera; ali zato nema nikoga na trgu u Lisabonu ko ne zna ime čoveka 

koji sada tamo ruča. 

Ta dvojica su, uostalom, postigli sve ono što se može prstima 

dohvatiti, kad se ispruži ruka. Kod njih se jedino razlikuje dužina ruke; u 

svemu ostalom su isti. 

Sve mi izmiče i iščezava. Čitav moj život, moja sećanja, moja 

mašta i sve što ona obuhvata, moja osobnost, sve mi to izmiče, isparava. 

Neprestano osećam da sam bio drugi, da sam osećao kao drugi, da sam 

razmišljao kao drugi. Ono što sad posmatram to je predstava smeštena u 

drugi dekor. A ono što posmatram, to sam ja. 

Naidjem ponekad, u uobičajenom neredu mojih književnih fijoka, na 

hartije napisane pre desetak, petnaest, možda i više godina. I mnoge od 

njih mi zvuče kao da ih je napisao neki tudjinac; ne prepoznajem sebe u 

njima. Neko ih je napisao, a taj neko sam bio ja. Ja sam ih doživeo, ali kao 

u nekom drugom životu iz kojeg sam se sad probudio kao iz tudjeg sna. 

I često pronalazaim stranice koje sam napisao kao sasvim mlad 

– zapise koje sam zabeležio sa sedamnaest ili sa dvadeset godina. Neke 

od njih imaju jednu izražajnu moć za koju se ne sećam da sam je imao 

u ono vreme. Pojedine rečenice, pojedini pasusi, nastali kad sam tek 

napustio doba dečaštva, izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja, 

posle mnogih godina i stvari koje su me obrazovale. Prepoznajem u njima 

da sam isti kao što sam bio tada. I mada osećam da sam danas daleko 

uznapredovao u odnosu na ono što sam bio, pitam se u čemu je napredak, 

ako sam tada bio isti koji sam danas? 

Postoji u tome neka tajna koja me ponižava i tišti. 

Bludim mislima i ubedjen sam da sam ovo što pišem već napisao. 

Sećam se. I pitam onoga u meni što pretpostavlja da postoji da li možda 

postoji u platonizmu doživljaja neko drugo sećanje na jedan prethodni život 

koji bi zapravo bio samo sećanje na ovaj... 

Bože moj, Bože moj, koga to gledam? Koliko ima nas u meni? Ko 

sam ja? I šta je taj razmak izmedju mene i mene? 

& 

100

Ponekad, kad podignem glavu ošamućenu od knjiga u koje 

upisujem tudje rečenice i odsustvo vlastitog života, osećam neku fizičku 

mučninu koja je možda posledica mog pognutog položaja za stolom, ali 

koja nadilazi cifre i moje razočaranje. Život mi se gadi kao kakav beskorisni 

lek. I tada uvidjam, u savršeno jasnim vizijama, kako bi bilo lako odagnati 

ovu dosadu, samo kad bih imao snage da želim da je zaista odagnam. 

Živimo po sili akcije, odnosno po sili volje. Oni medju nama koji ne 

umeju da žele (svejedno da li su geniji ili prosjaci), postaju braća po nemoći. 

Šta mi vredi da sebe proglasim za genija, ako sam pomoćni knjigovodja? 

Kad je Sezario Verde rekao svom lekaru da nije on gospodin Verde, 

trgovinski činovnik, već Sezario Verde pesnik, upotrebio je jedan od izraza 

besmislene oholosti, koji zaudaraju na taštinu. On je, jadničak, oduvek bio 

samo gospodin Verde, trgovinski činovnik. Pesnik se rodio posle njegove 

smrti, jer se posle njegove smrti rodilo uvažavanje pesnika. 

Delati – eto prave inteligencije. Biću ono što želim da budem. Ali 

treba da želim da budem ono što ću biti. Uspeh se sastoji u postizanju 

uspeha, a ne u preduslovima za njegovo postizanje. Svaki prostraniji 

komad zemljišta ima uslove za palatu, ali gde je palata ako je ne podignu 

na tom zemljištu? 

Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina ljudi živi 

svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti. 

Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj 

prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, 

kelnera, već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već 

trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset 

godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme 

poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u 

svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu 

polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi 

se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju 

koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, 

a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako 

& 

& 

101

ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu 

– klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio 

se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji 

mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, 

izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne 

glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista 

srećan. 

A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno 

već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na 

stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko 

iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, 

ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon 

od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako 

je srećan. 

Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me 

obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti 

sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, 

odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška 

književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da 

osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, 

a samo je geniju dato da bude još ponešto. 

Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato. Mala 

ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što 

mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje 

knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini 

jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije 

nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj 

strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj. 

Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji 

dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi 

čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima 

razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao 

Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba 

beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao 

na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet 

hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom 

koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao 

je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim. 

102

Čovek, ako je obdaren istinskom 

mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta 

sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako ne ume 

da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. 

Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna 

za tugu. 

Mogu da zamišljam da sam sve, jer nisam 

ništa. Da sam nešto, ne bih mogao da zamišljam. 

Pomoćni knjigovodja može da sanja da je rimski 

imperator; Kralj Engleske to ne može, jer je Kralj 

Engleske lišen mogućnosti da bude, u snovima, 

neki drugi kralj, osim onog koji jeste. Njegova 

stvarnost ne dopušta mu da sanja. 

TEMAT 

Došao sam danas, iznenada, do jednog 

apsurdnog i tačnog zaključka. Najednom mi 

je sinulo pred 

unutarnjim očima 

da nisam niko. Niko, 

apsolutno niko. 

Kad je ta munja 

blesnula, tamo gde 

sam pretpostavljao 

da se prostire 

grad, pružala se 

pusta ravnica, a 

sablasna svetlost 

koja me je pokazala 

meni samom, nije 

obasjala nebo iznad 

nje. 

Ja sam predgradje neke varoši koja ne 

postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja 

nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem 

da osećam, ne umem da mislim, ne umem da 

želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati, 

& 

103

lik koji lebdi, vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova 

nekog stvorenja koje nije umelo da me osmisli. 

Stalno razmišljam i stalno osećam, ali moje razmišljanje ne sadrži 

misli i moje opsećanje ne sadrži emocije. Sunovraćujem se sa tavana 

postavljenog negde u visini, kroz beskrajni prostor, bez cilja, u slobodnom 

padu,mnogostrukom i praznom. Moja je duša jedan crni kolovrat što 

se vrtoglavo vrti oko praznine, gibanje nekog beskrajnog okeana koji se 

talasa oko jedne rupe u ništavilu, a na vodama, koje su više kovitlanje 

nego voda, plutaju sve slike koje sam video i čuo na svetu – promiču kuće, 

lica, knjige, kutije, odlomci muzike i nepovezani slogovi, u jednom jezivom 

kovitlacu, bez dna. 

A ja, onaj istinski ja, ja sam središte svega toga, jedno središte koje 

postoji jedino po zakonima geometrije ponora – ja sam ništa oko kojeg se 

taj vrtlog kovitla samo zato da bi se kovitlao, samo zato što svaki krug mora 

da ima središte. Ja, onaj istinski ja, ja sam bunar bez zidova, ali s memlom 

zidova, centar svega oko čega ničega nema. 

Kad bih umeo da mislim! Kad bih umeo da osećam! 

Moja majka je rano umrla, i nisam stigao da je upoznam... 

Izabrala i prevela s portugalskog Jasmina Nešković 

Fernando Pesoa u prevodu na srpski jezik: 

„Poznati stranac“, izabrane pesme Alvara de Kampuša, izabrala i prevela 

s portugalskog Jasmina Nešković, Paideia, Beograd, 1996. 

„Večiti kalendar“, izabrane pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša, izbor i 

prevod Jasmina Nešković, Paideia, Beograd, 1999. 

„Luka na pučini“, ode Alvara de Kampuša, izbor i prevod Jasmina Nešković, 

Paideia, Beograd, 2001. 

„Antinoj“, poema, prevod s engleskog Miodrag Kojadinović, Rende, 

Beograd, 2004. 

104

SOFIJA DE MELO BREJNER ANDRESEN 

NA HIDRI, PRIZIVAJUĆI FERNANDA PESOU 

Kad je u junsko jutro ladja na Hidru pristala 

(A po zvuku užeta što se spušta znala sam da se usidrava) 

Istrčala sam iz kabine i nagnula se pohlepna 

Nad lice stvarnosti – jasnije i mladje od lica onog što se zamišlja 

Pred uštirkanom čistoćom tog jutra u jednoj luci 

Pred uštirkanom čistoćom tog jutra u luci jednog grčkog ostrva 

Tvoje sam ime prošaputala 

Tvoje dvosmisleno ime 

Tvoju sam senku prizvala prozirnu i svečanu 

Poput vitog jarbola jedrenjaka 

I čvrsto verovala da vidiš jutro 

Jer tvoja je duša sve prozirala 

Do kostiju 

Bezlična do kostiju 

Po zakonu maske tvoga imena 

Odisej – Persona 

Zatim si obišao redom sva ostrva 

Od morskog žala gde se uzdizala palma zvana Nausikaja 

Do crnih stena gde caruje zaglušujuća pesma sirena 

Niz kuća na Hidri u vodi se ogleda 

Tvoje odsustvo naglo izranja kraj mene na klupi ove ladje 

I prati me ulicama po kojima nekoga tražim 

105

Zamišljam da si putovao na toj ladji 

Gluv za uzgredni žagor turista 

Sav predan hitroj radosti delfina 

Medju plavim naborima arhipelaga 

Koji se pred krmom prostire pod nepojamnim letom galebova 

Koje sunce rasipa kao plahe latice belih cvetova 

Na ruševinama Efesa na aveniji što se spušta do mesta gde je more bilo 

nekada 

On je stajao s leve strane medju polomljenim carskim stubovima 

Reče mi da je upoznao sve bogove 

I da je istrčao sedam trka 

Lice mu je bilo lepo i istrošeno kao lice koje je more nagrizlo 

Odisej 

Čak i ako mi obećaš besmrtnost vratiću se kući 

Gde su stvari koje sam zasadio i pustio da rastu 

Gde su zidovi koje sam u belo okrečio 

Postoji u jutru na Hidri jedna vedrina koja je tvoja 

Postoju u jutru na Hodri jedna vizuelna sažetost koja je tvoja 

Postoji u stvarima na Hidri jedna jasnoća koja prozire ono što posmatra 

neki bog 

Ono što je pogled nekog boga učinio neumitno prisutnim – 

U jutru na Hidri 

U kafeu na trgu naspram pristaništa videh iznad stolova 

Jednu raspoloživost prozirnu i golu 

Koja tebi pripada 

Tvoja je sudbina morala u ovoj luci da se odigra 

Tu gde sve postaje bezlično i slobodno 

Tu gde je sve božansko kao što to već stvarnosti priliči 

Hidra, juni 1970. 

Prevela s portugalskog Jasmina Nešković 

106

Sofija de Melo Brejner Andresen (1919–2004) 

stekla je glas najveće 

portugalske pesnikinje 

XX veka svojom 

poezijom koja se odlikuje 

apolonijskim osećanjem 

za meru i harmoniju, po 

uzoru na antičke grčke 

pesnike. Pored desetak 

zbirki pesama, objavila 

je 1962. godine zbirku 

priča „Uzorne priče“ 

kojom se svrstala u red 

najznačajnijih autora koji su doprineli procvatu 

kratkih pripovedačkih formi u portugalskoj 

literaturi. Pored Šekspirovih i Klodelovih drama, 

prevela je i Danteovo „Čistilište“. 

TEMAT 

Jasmina Nešković (1958, Novi Sad) diplomirala 

je svetsku književnost u Beogradu. Školske 

1984/1985. godine boravila je u Lisabonu kao stipendista 

portugalske vlade. Prevela je dvadesetak 

knjiga porugalskih i brazilskih autora (Amado, 

Saramago, Pesoa...). Prevode objavljuje i u periodici. 

Dobitnica je BIGZ-ove nagrade za najbolji 

prevod (1991/1992) za prevod romana Žorža 

Amada Velika zaseda – Tamna strana i nagrade 

Dr Miloš N. Đurić za najbolji prevod poezije u 

1996. godini za zbirku pesama Fernanda Pesoe 

Poznati stranac. Takođe, prevodi poeziju sa italijanskog. 

Od 2001. do 2004. godine radila je u 

ambasadi u Lisabonu. Živi u Beogradu kao slobodan 

umetnik. 

107

CIP - Katalogizacija u publikaciji 

Narodna biblioteka Srbije, Beograd 

82+7 

TREĆI Trg [Elektronski izvor] : 

elektronski časopis za književnost i 

umetnost / glavni urednik Milan Dobričić ; 

odgovorni urednik Dejan Matić. - Online 

izd. - Elektronski časopis. - God. 1, br. 1 

(maj/jun 2004)- . - Beograd (Jurija 

Gagarina 37/63) : Udruženje građana Treći 

Trg, 2004- 

Internet pretraživač 

Način dostupa (URL): 

http://www.trecitrg.org.yu. - Tromesečno. - 

Nasl. sa nasl. ekrana. - Izvor opisan dana 

22.02.2006. 

ISSN 1820-2071 = Treći Trg (Online) 

COBISS.SR-ID 115388428

Untitled - TreÄi Trg

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?

Untitled - TreÄi Trg