ODABRANI ESEJI (1)

odabrani eseji (1)
i svoj deci bilo bolje. Da im obezbedimo srećno detinjstvo, da se školuju,
da ih sačuvamo od droge i drugih poroka, jednom rečju da uživaju sva
prava sadržana u međunarodnim konvencijama i rezolucijama o pravima
deteta.” Ispred mene nasta mrak iz kog izlažahu senke pomahnitalih
ljudi, mnoštvo zastava u rukama dece. Skupih se u naručju svog čike i sva
preplašena, plačuci rekoh: „Hoću kući kod mame!”
Kako vreme brzo leti! Već pođoh u školu. Evo me u II godini i
naveliko pravim planove za dalje. Bogami sam i odrasla, a već polako
ulazim u stvarnost koja me okružuje. I dođe vreme. Opet neki izbori. Na
svim stranama kolone. Oni ih zvahu i „stranačkim kolonama pristalica”
određene stranke. Svaka je imala svoj pravac kretanja prema mestu gde je
određena stranka držala miting. Dobih i zastavu, nešto novca i postadoh
deo tih kolona. Stajah na vratima, na krovu automobila koji punom
brzinom juriše prema stranačkom odredištu. Najveći deo kolone behu
deca mog i mlađeg uzrasta. Koliko samo takvih kolona, a svaka imaše svog
vođu, zastave, svoj pravac i odredište. I na odredištu postvljenu tribinu
sa koje odjekivahu poznati glasovi, koje masa nagradi uzvicima: „Vođa,
vođa!” Sva u transu, iz automobila na čijem krovu bejah, iz sve snage sam
mahala „svojom” zastavom, uzvikujući reči koje zbog buke motora ni
sama nisam čula. Pogledah napred, put kojim jurimo, pomislih, idemo ka
cilju ostvarenja mojih snova. Okrenuh se pozadi, sve sama mladost, deca
u najlepšem cvetu života. Kako snaga beše to što silinom mladosti prosto
hrli „svom” cilju. Ne zaustavljiva je, učini mi se. I odjednom, na nekakvom
raskršću naših života, susretosmo se... mi i oni. Da li baš tako? Pre će biti
susret nas sa nama ili njih sa njima.
Začuh pucanj, isti onakav kojim objaviše moj dolazak na ovaj svet.
Opet dolazi neko dete, obradovah se. Biće nas više. A onda drugi, pa treći
pucanj, i nasta mrak pred mojim očima. A oni pucaju, ili možda mi. A iz
mraka izranjaju siluete u ljudskom obliku, drže oružje u rukama. I nasta
haos... Vrisak dece, izmešan sa psovkama i pucnjevima, stvori zastrašujuću
buku. Začu se vapaj: „Ubiše čoveka, ženu... ili možda dete.”
I opet ostah sama, prepuštena sebi i svom strahu.
Sve se umiri i nasta mukla tišina. Lagano krenuh napred i osetih
kako me hvata jeza. Na asfaltu ugledah lokvu, bila je od krvi čoveka. Malo
dalje opet isto, samo od žene. Ni ona ni on nisu bili u kolonama, išli su
jednostavno svojim putem, njihovom i našom ulicom.
7