Preuzmite publikaciju u PDF / 5.82MB - Evropski pokret u Srbiji
Preuzmite publikaciju u PDF / 5.82MB - Evropski pokret u Srbiji
Preuzmite publikaciju u PDF / 5.82MB - Evropski pokret u Srbiji
Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
MISLI GLOBALNO : DELUJ LOKALNO : YELLOW PAGES<br />
i bahatog šovinizma je ona Srbija koja pripada<br />
Evropi. Zato je skoro prirodno proizlazilo da je naš<br />
put u Evropu put antiratnog angažovanja i upornog<br />
rada na okupljanju demokratskih snaga. Znali smo<br />
da to uključuje i brojne neuspehe, ali tada nisam ni<br />
slutio da će to ići do Ivanovog ubistva i do sramnog<br />
svrstavanja uz zid ćutanja mnogih koji sebe nazivaju<br />
“Evropljanima” i “demokratama”.<br />
Kako Srbija nikada nije obilovala demokratama,<br />
a pogotovo ne 1992. godine, bilo je od životne<br />
važnosti da se u <strong>Evropski</strong> <strong>pokret</strong> u <strong>Srbiji</strong> uključi<br />
što više osnivača Evropskog <strong>pokret</strong>a u Jugoslaviji<br />
koji su živeli u <strong>Srbiji</strong>. Bilo je premalo ljudi spremnih<br />
da se, tada, angažuju na javnom promovisanju<br />
evropskih vrednosti, a previše posla. Zato mi je<br />
jedan od najmilijih događaja vezanih za Osnivačku<br />
skupštinu bio, i ostao, pozdravni telegram Srđe<br />
Popovića, predsednika jugoslovenskog Pokreta,<br />
koji se tada nalazio u SAD.<br />
Ivan nam je, bez ikakvog premišljenja, pružio<br />
utočište (kancelariju) i finansijsku podršku, a Goran<br />
Cetinić, tada zaposlen kod Ivana, bio je taj koji je,<br />
radeći u Jugoslovenskoj banci za međunarodnu<br />
ekonomsku saradnju, odvajao vreme za pripremu<br />
osnivačke konferencije. S malo novca, mnogo rada<br />
i podrške mnogih, a posebno Mirjane i ostalih iz<br />
porodice Šaletić, stigli smo do osnivačke konferencije<br />
na Kolarcu.<br />
Srbija pripada Evropi<br />
Sve vreme rada na mestu generalnog sekretara<br />
osnovno uverenje mi je bilo da <strong>Evropski</strong> <strong>pokret</strong><br />
u <strong>Srbiji</strong> izraste u <strong>pokret</strong> u kome će svoje mesto<br />
naći i ljudi iz sveta biznisa (angažovanje Miška<br />
Stevovića, Mikija Savićevića i Milana Vujačića bila<br />
je potvrda da smo na dobrom putu), vođe političkih<br />
partija (u vremenu dok sam ja bio generalni sektretar<br />
pridobili smo Dušana Mihajlovića iz Nove<br />
demokratije i Danicu i Vuka Drašković iz SPO),<br />
nezavisni pojedinci i nevladine organizacije.<br />
Bio sam uveren, a to sam i sada, da će u dolazećoj<br />
post-miloševićevskoj <strong>Srbiji</strong>, na prve izbore za<br />
<strong>Evropski</strong> parlament, <strong>Evropski</strong> <strong>pokret</strong> u <strong>Srbiji</strong> biti<br />
nosilac zbirne liste demokratskih, proevropskih<br />
partija, grupa i pojedinaca. Tada me je užasavala<br />
mogućnost da bi <strong>Evropski</strong> <strong>pokret</strong> u <strong>Srbiji</strong> mogao<br />
da bude tek samo jedna od brojnih nevladinih<br />
organizacija.<br />
U traženju izlaska iz izolacije Srbije, punopravno<br />
članstvo u Federalnom veću međunarodnog Evropskog<br />
<strong>pokret</strong>a, koje je ostvareno 18. decembra<br />
1993. godine, bilo je više od tračka nade. Činjenica<br />
da smo međunarodno priznati u istom danu kada<br />
i evropski <strong>pokret</strong>i Slovenije, Hrvatske, Makedonije,<br />
Grčke, Rumunje i Poljske, predstavljala je jasnu<br />
poruku: Srbija pripada Evropi!<br />
Ogromni posao za sticanje ovog međunarodnog<br />
priznanja obavio je tadašnji predsednik Vojin<br />
Dimitrijević. Ali, pomogli su i Miki Savićević,<br />
Branislava Alendar, Snežana Mihajlović i drugi.<br />
Naravno, o tome tadašnja javnost Srbije nije znala<br />
mnogo. To i nije bila vest za tadašnje urednike.<br />
Ne sećam se ni čestitki sadašnjih lidera koji bi,<br />
navodno, da nas vode tamo - u Jevropu!<br />
Postmoderna diktatura<br />
U <strong>Srbiji</strong> pod Miloševićem javnost je ukinuta. Tada<br />
smo se navikli da raspravljamo i onome o čemu<br />
se ne raspravlja – o činjenicama. Mediji su se<br />
bavili propagandom, a činjenice su bile ono što<br />
se kao takvo izviče. Odluke su donošene izvan<br />
očiju javnosti, a njoj se u oči bacala prašina<br />
neistine i poluistina. A i međunarodna javnost<br />
počinje da Srbe i Srbiju gleda u okvirima jednostranih<br />
stereotipova koje, unutar zemlje, nameće<br />
Miloševićeva propagandna mašinerija.<br />
Potreba za nezavisnim medijima koji će jezikom<br />
činjenica govoriti domaćoj javnosti o Evropi, a<br />
Evropi o <strong>Srbiji</strong>, postaje san. Od 1992. do kraja<br />
1994. godine, tragali smo unutar Evropskog<br />
<strong>pokret</strong>a u <strong>Srbiji</strong> za bilo kakvim mogućnostima da<br />
ovaj san i realizujemo u javi. Okupio sam tim u<br />
kome su bili Srđan Bogosavljević, Stojan Ðorđević,<br />
Ljiljana Nikolić, Fahri Mulsiu, Radmilo Kljajić,<br />
Činjenica da je <strong>Evropski</strong> <strong>pokret</strong> u <strong>Srbiji</strong> međunarodno priznat u istom danu kada<br />
i evropski <strong>pokret</strong>i Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Grčke, Rumunje i Poljske,<br />
predstavljala je jasnu poruku: “Srbija pripada Evropi!”<br />
Novica Kocić, Vesna Knežević – Simonović, Rade<br />
Krstinić, Danko Polić, Mileta Prodanović, Jovan<br />
Radulović, Nebojiša Spaić, Milka Stanišić, Mina<br />
Vidaković, Laslo Vegel, Emilija Vukadin. Ovom<br />
timu snova nije bio problem da pravi časopis<br />
“Evropa”.
Change language