Odnosi Rusije i Srbije na poÄetku XXI veka - ISAC Fund

Odnosi Rusije i Srbije 

na početku XXI veka 

Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 1

Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 

- zbornik radova- 

© ISAC Fond 

Priredio 

Žarko N. Petrović 

Izdavač 

ISAC Fond 

International and Security Affairs Centre 

Centar za međunarodne i bezbednosne poslove 

Kapetan Mišina 5 

11000 Beograd 

www.isac-fond.org 

Ovo izdanje je objavljeno zahvaljujući podršci Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Norveške 

Za izdavača 

Nikola Petrović 

Dizajn 

Nenad Baćanović 

Štampa 

Colorgrafx 

ISBN: 978-86-86383-12-9 

Beograd, 2010. 

Publikacije ISAC fonda podržane su velikodušno od strane INSTITUTA ZA OTVORENO DRUŠTVO 

2 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka

Sadržaj 


Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka................................................................................................................ 5 

ISTORIJSKI I POLITIČKI ASPEKTI ODNOSA RUSIJE I SRBIJE..................................................................... 9 

Prof. dr Miroslav Jovanović 

Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije u srpskoj javnosti............................................................................................ 11 

Aleksej Timofejev 

Mitovi o Rusiji i dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih interesa na Zapadnom Balkanu..................................................... 19 


Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj ........................................................................................................ 25 

NEKOLIKO POGLEDA NA SAVREMENU RUSIJU..................................................................................... 41 

Dr Nikolaj Petrov 

Ekonomska kriza u Rusiji i njeni efekti na unutrašnju i spoljnu politiku.................................................................................. 43 

Mikhail Vinogradov 

Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst.................................................................................................. 49 

Dr Olga Sadovskaja Aleksandrovna 

Sloboda izražavanja u Rusiji – ruski masovni mediji: Sloboda, cenzura ili samokontrola........................................................ 57 

Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović 

Energetsko ekonomski odnosi Rusije, suseda i Evropske unije – energetska zavisnost i/ili međuzavisnost............................... 61 

Dr Modest Kolerov 

Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21.IV 2009. godine ......................... 71 

Dr Nikolaj Petrov 

Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21.IV 2009. godine ........................ 75 

BEZBEDNOSNI OKVIR U EVROAZIJI................................................................................................... 81 

Dr Andrei Zagorski 

Rusija i Zapad: revizionizam ili status quo.............................................................................................................................. 83 

Dr Endrju Monagan 

Postavljanje agende Ruski pogledi na tekuće odnose između Rusije i Zapada ....................................................................... 89 

Srđan Gligorijević 

Rusija, Srbija i NATO..............................................................................................................................................................95 


Ruska vizija bezbednosti u Evropi i Srbija ............................................................................................................................ 101 


ULOGA RUSIJE U OBEZBEĐENJU ODRŽIVE ENERGETSKE BEZBEDNOSTI REGIONA JUGOISTOČNE EVROPE...115 

Dr. Igor Tomberg 

Perspektive saradnje između Jugoistočne Evrope i Rusije u obezbeđivanju dugoročne energetske bezbednosti kontinenta.. 117 

Dr Pavel K. Baev 

Nulta opcija u virtuelnoj trci gasovoda: Rusija i EU bi trebalo da smanje ambicije u oblasti energetike.................................. 125 

Dr. András Deák 

Procena posvećenosti Rusije izgradnji Južnog toka do 2015. godine..................................................................................... 131 

Dr. Konstantin Simonov 

Ruski energetski interesi u Jugoistočnoj Evropi.................................................................................................................... 139 

Milan Simurdić 

Ruska energetska politika i Balkan ..................................................................................................................................... 147 

Dr. Zorana Mihajlović Milanović 

Srpski energetski sektor – stanje i rusko – srpski energetski odnosi danas.................................................................................. 153 

Anatolij Pomorcev 

Energetski sporazum Srbije i Rusije, dve strane jedne medalje............................................................................................. 163 

Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović 

Energetska bezbednost zemalja u svetlu ruske energetske politike..................................................................................... 167 

Dr Igor Tomberg 

Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X 2009. godine ...................... 175 

Dr Pavel Baev 

Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X 2009. godine ...................... 177 

SARADNJA U OBLASTI KULTURE I RELIGIJE IZMEĐU RUSIJE I SRBIJE....................................................181 

Prof. dr. Miroslav Jovanović 

U senci gasa i politike: kulturni i duhovni kontakti, veze i saradnja Srbije i Rusije................................................................. 183 

Dr. Goran Miloradović 

Ruski/sovjetski kulturni uticaj u Srbiji/Jugoslaviji u XX i XXI veku.......................................................................................... 193 


Odnosi između Srbije i Rusije: trogodišnji bilans 

Žarko N. Petrović 1 

U predvečerje završetka pregovora o statusu Kosova i Metohije, 2007. i 2008.g, na političkoj sceni 

Srbije došlo do istorijski veoma čestog, ali ovoga puta prilično intenzivnog porasta entuzijazma u vezi 

sa Rusijom, njenim interesima, prioritetima, kao i njenom spoljnom politikom na Zapadnom Balkanu. 

Učestale su bile pohvale savremenoj Rusiji - između ostalog i njenom unutrašnjem političkom modelu 2 . 

Ovakav razvoj događaja doveo je do porasta broja građana koji su u Rusiji počeli da vide politički resurs 

na koji bi Srbija mogla da se ozbiljno osloni. Te pohvale, htenja i kretanja, imala su, međutim, mahom 

emotivnu i iracionalnu osnovu, koja je ležala u bliskosti naroda (definisanog etnički a ne građanski), te 

u zajedničkom verskom i kulturnom nasleđu, koje bi trebalo, po toj logici, prosto prevesti na politički 

nivo. Razlozi za taj entuzijazam su ležali, naravno, u problemu vezanom za status Kosova, ali i sve većem 

broju ekonomskih i političkih problema. Rusija je, kao mnogo puta do sada u srpskoj istoriji, viđena 

kao zaštitnica, sa dovoljnim političkim i ekonomskim kapacitetom da pomogne pri rešavanju srpskih 

problema. Pri tome bili su mahom ignorisani naučni i racionalni argumenti o mestu i ulozi Rusije: od 

očiglednih – geografske udaljenosti, pa preko onih malo sofisticiranijih – realnih interesa i politike Rusije, 

do sasvim teleoloških – ruskog viđenja budućnosti Srbije i njenog društveno – političkog modela. 

Usled veoma snažnog emotivnog diskursa koji je obeležavao nastupe mnogih stručnjaka i analitičara, 

vidljiva je bila potreba da se trezvenije analizira i realnije sagleda spoljna politika Rusije. Potrebno je 

bilo širiti informacije o savremenoj Rusiji i kritički predstaviti kako dobre, tako i loše strane ove, za Srbiju 

veoma značajne zemlje. Konačno, usled velikog zaokreta koji je zvanična srpska spoljna politika napravila 

od 2008.g. u pravcu Moskve, razvila se i potreba za analizom takvih kretanja u svetlu težnje Srbije da se 

integriše u EU. 

Tokom protekle dve godine, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove - ISAC fond pružio je forum 

za diskusiju velikom broju domaćih i stranih autora, te je i organizovao nekoliko okruglih stolova na teme 

vezane za Rusiju i rusko-srpske odnose. Celokupan materijal koji je nastao kao rezultat projekta dostupan 

je na web prezentaciji ISAC fonda. Na samom kraju ovog dvogodišnjeg projekta, ISAC fond želi da sumira 

zaključke, te da ih predstavi javnosti u Srbiji. 

Polazna pretpostavka ISAC fonda bila je da u Srbiji postoji malo informacija o savremenoj Rusiji, koje 

dolaze pre svega iz pristrasnih izvora - bilo zapadnih bilo ruskih. A i tumači tih informacija često i sami 

bivaju pristrasni, iskrivljujući objektivnu sliku Rusije, i rusko-srpskih odnosa. Dajući prostora i ruskim i 

srpskim autorima, ISAC fond je težio da postigne balans između objektivnosti autora i reprezentativnosti 

pravca mišljenja koji svaki od njih zastupa, kako u Srbiji tako i u Rusiji. Ekstremni stavovi bili su ignorisani. 

Istovremeno, ISAC fond je nastojao da podrobnije analizira rusko – srpske odnose. Nekoliko puta u istoriji 

rusko – srpskih odnosa dešavalo se da očekivanja i želje elita dvaju zemalja budu pogrešno shvaćene ili 

interpretirane, što je vodilo razočarenju i naglom padu kvaliteta odnosa između zemalja. Ova konjuktura 

u odnosima nije najbolji način za izgradnju održivih odnosa, koji bi trebalo da stoje na zdravim osnovama 

i očekivanjima. Nekoliko tekstova odabranih u ovoj publikaciji podrobno razvijaju ovu tezu. 

1) Žarko N. Petrović, MSt je direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, ISAC fonda. 

2) Slobodan Antonić, “Putinizam” – ideja patriotske elite, Nova srpska politička misao, 

četvrtak, 05. februar 2009. http://www.nspm.rs/prikazi/qputinizamq-ideja-patriotske-elite.htmlalphabet=l 


Razlozi i način približavanja između Rusije i Srbije 

Od 2007.g, odnosno od kako je postalo jasno da će status Kosova biti rešen nepovoljno po teritorijalni 

integritet Srbije, srpsko rukovodstvo je pokušavalo da nađe način da spreči nezavisnost Kosova. 

Od proglašenja nezavisnosti Srbija je težila da uspori tempo priznanja Kosova i prenese raspravu sa 

političkog na pravni teren. U tom poduhvatu neophodno je bilo obezbediti podršku stalnih članova 

Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija (UN), pre svega Rusije. Podrška Rusije sprečila je prijem Kosova 

u većinu međunarodnih institucija, posebno u one u kojima Rusija ima pravo veta, kao što su UN i OEBS. 

Osim toga, ova podrška doprinela je da u Generalnoj skupštini UN bude izglasana Rezolucija A/63/L.2, 

kojom se od Međunarodnog suda pravde tražilo savetodavno mišljenje o legalnosti jednostranog 

proglašenja nezavisnosti Kosova. Komunikacija i saradnja koja je uspostavljena između ruskih i srpskih 

vlasti u tom periodu bila je intenzivna i ispunjena sadržajem. Rusija je 2009.g. proglašena za jedan od 

stubova srpske spoljne politike 3 , dok je između dve zemlje uspostavljena „strategija“ zajedničkih nastupa 

na međunarodnom nivou 4 . Ova strategija je podrazumevala koordinaciju nastupa na međunarodnom 

planu po važnim pitanjima za obe zemlje. Srbija je podržala neke diplomatske pozicije Ruske Federacije 

u Ujedinjenim nacijama i OEBS-u. 5 Ovakav sadržaj odnosa naveo je ruske i srpske zvaničnike da govore, 

tokom čitavog ovog perioda, o strateškom partnerstvu između dve zemlje. 6 

Istovremeno, Rusiji su se odškrinula vrata za ponovno uspostavljanje nekih pozicija koje je izgubila u 

ovom delu Evrope posle završetka Hladnog rata. Povratak Rusije na Balkan bio je umnogome olakšan 

bliskom saradnjom sa Srbijom. 7 Srbija je, usled potrebe za ruskom podrškom oko Kosova uspostavila 

bliske odnose sa Rusijom u političkim i ekonomsko-energetskim pitanjima, dok je Rusija. zarad promocije 

svojih pre svega ekonomsko – energetskih interesa u ovom delu Evrope, ustanovila trajnu i čvrstu političku 

podršku Srbiji. Konkretno, ruski Gazpromnjeft je kupio 51% srpskog monopolističkog preduzeća Naftna 

industrija Srbije (NIS) i zaključeni su ugovori o izgradnji dela gasovoda Južni tok preko teritorije Srbije kao 

i podzemnog skladišta gasa Banatski dvor. Takođe, intenzivno su se vodili razgovori i o drugim ruskim 

strateškim investicijama u srpsku privredu, koji se, međutim, nisu ostvarili. 

Ekonomsko energetska saradnja, koja se ogleda pre svega u ugovoru o slobodnoj trgovini između Rusije 

i Srbije i saradnji u naftno-gasnoj privredi, osnovni su element ekonomske saradnje između Rusije i Srbije. 

Politička saradnja izvan ovog ekonomsko – energetskog okvira ima svoje ograničenja. Od nastupa Rusije 

pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu na raspravi o zahtevu Generalne skupštine UN da se ovaj 

sud izjasni o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova i podrške koju je tada pružila Srbiji, vidljiva je 

stagnacija u odnosima. Srbija se pridružila uvodnoj i završnoj izjavi EU na Ministarskom savetu OEBS-a 

u Atini, decembra 2009.g. Takođe, Srbija je ubrzo prešla dve značajne prepreke na evropskom putu: vize 

EU za građane Srbije (izuzev one sa Kosova) su ukinute od 19. decembra 2009.g, a Srbija je krajem iste 

godine podnela kandidaturu za članstvo švedskom predsedništvu EU, bez obzira na to što Sporazum o 

stabilizaciji i pridruživanju, tada, još nije stupio na snagu. Ovi koraci su približili Srbiju EU. 

Granice približavanja 

Tri godine pošto je otpočelo približavanje Rusije i Srbije inicirano ruskom podrškom srpskoj politici prema 

Kosovu, moguće je sagledati neke granice tog približavanja. Rusija je daleko vidljivija i prisutnija ne samo 

u Srbiji, već i na čitavom zapadnom Balkanu. Ona je potpisala brojne energetske ugovore sa zemljama 

u regionu, iako je njen uticaj prvenstveno vidljiv u Srbiji i Srbima naseljenom delu Bosne i Hercegovine. 

3) Tadić: „EU najvažniji cilj“ 12. januar 2009 http://www.b92.net/info/vesti/index.phpyyyy=2009&mm=01&dd=12&nav_ 

category=11&version=print 

4) Video konferencije za štampu ministara Lavrova i Jeremića, gde je ministar Jeremić govorio o ovoj strategiji http://www.mid. 

ru/brp_4.nsf/clndrOpenView&query=21.2.2009&Lang=%D0%D3%D1%D1%CA%C8%C9 

5) Žarko Petrović, Rusko – srpsko strateško partnerstvo: Sadržina i domašaj, ISAC fond, Beograd, http://www.isac-fund.org/lat/ 

publishing.php 

6) Žarko Petrović, Rusko – srpsko strateško partnerstvo: Sadržina i domašaj, ISAC fond, Beograd, http://www.isac-fund.org/lat/ 

publishing.php 

7) Dušan Reljić, Rusija i Zapadni Balkan, ISAC fond, Beograd, http://www.isac-fund.org/lat/publishing.php 


Taj uticaj je porastao u Srbiji i zauzeo je stabilno mesto na njenoj političkoj sceni. Ugovor o izgradnji baze 

za vanredne situacije u blizini Niša, potpisan prilikom posete predsednika Medvedva Srbiji, omogućio je 

Rusiji da, putem primene njene napredne tehnologije, pokuša da projektuje deo svoje „meke moći“ na 

Balkanu. Razmene nagrada i priznanja istaknutim pojedincima, intenzivna ekonomska i kulturna saradnja 

dovele su do jasnih i stabilnih pozicija Rusije u Srbiji. Kada se tome doda sve intenzivnija podrška koju 

zvanična Moskva pruža Republici Srpskoj, stalna podrška Srbiji u vezi sa pitanjem statusa Kosova, jasno je 

da su popularnost i uticaj Rusije postali trajni faktor na srpskoj političkoj sceni. 

Rusija, međutim, ne nudi nikakav politički okvir Srbiji u kojem bi Srbija mogla da nađe alternativu EU. 

Štaviše, dokument ruskog ministarstva spoljnih poslova koji je procureo u javnost maja 2010.g, 8 jasno 

govori o interesima i prioritetima Rusije na Balkanskom poluostrvu, koji su vezani za energetiku i 

ekonomiju, odnosno za vrlo konkretne i precizne načine ostvarivanja konkretnih dobiti za Rusiju. Prioritet 

za Rusiju su pitanja „čvrste bezbednosti“ i post sovjetski prostor, na kojem Rusija i dalje igra dominantnu, 

često odlučujuću ulogu. U tim okvirima, Rusija je i formulisala svoju politiku prema Balkanu i Srbiji. Njeni 

glavni prioriteti su pre svega sprečavanje širenja NATO pakta i zaključenje novog Ugovora o bezbednosti 

u Evropi. Oba ova pitanja uključuju Srbiju i oba su isključivo bilateralnog karaktera. 

Uzimajući u obzir prošlost koju Srbija ima sa NATO paktom, jasno je da je to zemlja u kojoj Rusija lakše 

nego drugde može da nađe plodno tlo za sprečavanje da NATO potpuno integriše ovaj deo Evrope. Kada 

je u intervjuu dnevnom listu „Press“ 9. januara 2010., srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac, vezao 

evropski sistem vrednosti za saradnju sa evroatlantskim sistemom bezbednosti i sugerisao ulazak Srbije 

u NATO, bilo je nekoliko i zvaničnih ruskih reakcija: predsednik spoljnopolitičkog komiteta Državne Dume 

Konstantin Kosačov i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov su se negativno odredili prema perspektivi 

ulaska Srbije u NATO, dok je ruski ambasador pri NATO Dmitrij Rogozin čak vezao ovo pitanje sa pitanjem 

ruske podrške nepriznavanju Kosova. 9 Kao znak daljeg razilaženja političkih prioriteta Srbije i Rusije, 

prilikom posete ruskog predsednika Medvedeva Srbiji, postalo je jasno da predsednik Tadić i srpsko 

rukovodstvo neće podržati njegovu inicijativu za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi. 10 

Ovo pitanje je imalo solidnu diplomatsku važnost za Rusiju, pošto je jedan od osnovnih argumenata u 

korist potrebe za ovakvim ugovorom bila činjenica da u Evropi postoje zemlje, (kao što je Srbija) koje 

ne teže ulasku u NATO, te je i samim tim potreban jedan širi okvir u kojem bi se garantovala i njihova 

bezbednost. 11 

Ponovni zaokret Srbije u stranu Evrope nije prošao neprimećen u Rusiji, ali je njena reakcija na promenu 

srpske politike u odnosu na strateško partnerstvo sa Rusijom izostala. Rusija je, kao i do tada nastavila 

da podržava teritorijalni integritet Srbije i da dalje promoviše svoje ekonomsko-energetske interese u 

regionu. Ovakva situacija govori o nekoliko stvari: pre svega, ruski interesi u regionu su jasni, prilično su 

rudimentarni i strogo bilatrealni tj. oni ne podrazumevaju nikakve zajedničke političke okvire sa zemljama 

sa ovog prostora. Osim toga, Rusiji je jasno da Srbija nema mnogo prostora za politički manevar, te ne 

reaguje negativno na približavanje Srbije EU, ali zadržava pravo oštrije reakcije u slučaju približavanja 

NATO-u, čije širenje Rusija doživljava kao pretnju. Nadalje, Rusija je ostala dosledna politici praćenja 

srpske politike u vezi sa Kosovom, te u vezi sa ovim pitanjem nije povlačila samostalne poteze. Samim 

time, Rusija nije ni u jednom momentu samostalno širila manevarski prostor Srbije, znajući da bi je takav 

maraton dosta izmorio, a bez većih izgleda za medalju. Nepriznavanje Kosova od strane multilateralnih 

tela je, štaviše, zgodno za Rusiju, jer uvek ima spreman argument na kritike u vezi sa njenim priznavanjem 

nezavisnosti otcepljenih gruzijskih provincija – Abhazije i Južne Osetije. Na posletku, Rusija nije zemlja 

8) Program efikasnog korišćenja spoljnopolitičkih faktora na sistemskoj osnovi u cilju dugovočnog razvoja Ruske Federacije. 

(Программа эффективного использования на системной основе внешнеполитических факторов в целях долгосрочного 

развития Российской Федерации), http://www.runewsweek.ru/country/34184/ 

9) Rogozin: Možete u NATO, bez Kosova, 6. februar 2010., http://www.b92.net/info/vesti/index. 

phpyyyy=2010&mm=02&dd=06&nav_id=409229 

10) Izjave za štampu po završetku rusko-srpskih pregovora na najvišem nivou 20. oktobra 2009. godine. (Заявления для прессы 

по итогам российско-сербских переговоров на высшем уровне. Dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/transcripts/5782 

11) Vidi Dr. Vladimir Voronkov, The European Security Treaty After Corfu, str. 2 www.crep.ch/en/pdf/09-07-13+Voronkov+article_ 

ENG.pdf 


koja olako menja svoju spoljnu politiku. Ona razmišlja u decenijama na jednom prostoru i konjukturne 

promene srpske spoljne politike, izazvane traumatičnom epizodom sa Kosovom, ne mogu momentalno 

da izazovu rusku reakciju, ali mogu da uvere kako ruske tako i zapadne lidere da je Srbija nedosledna. 

Zaključak 

Od početka rešavanja pitanja statusa Kosova, a naročito od proglašenja njegove nezavisnosti, u obe 

zemlje je porastao entuzijazam u vezi sa međusobnom saradnjom. Intenziviranje parlamentarnih 

kontakata, uključujući i Sporazum o parlamentarnoj saradnji koji je bio potpisan u oktobru 2009.g, 

nagrade istaknutim pojedincima, i slično, doveli su do atmosfere kako povećanih očekivanja od Rusije 

u Srbiji tako i do ruskih očekivanja da će Srbija imati više razumevanja za neke njene spoljnopolitičke 

prioritete. Ta očekivanja se nisu, međutim pretvorila u snažniju političku saradnju. Najvidljiviji primer 

toga je odbijanje Srbije da podrži novi Ugovor o bezbednosti u Evropi. Uprkos očekivanjima i retorici, u 

realnosti je malo elemenata za snažnije povezivanje između Rusije i Srbije. 

Dva su osnovna zadatka pred političkim elitama u Srbiji: pre svega, razumevanje spoljno – političkih 

prioriteta Rusije, njenog mesta i uloge u savremenom svetu i, drugo, adekvatno sagledati mesto Srbije u 

toj ruskoj viziji. Tim putem i redosledom mogli bi se pravilno proceniti da li se Srbija uklapa ili ne u takvu 

viziju te, samim time, koje su granice približavanja Rusije i Srbije. 


Istorijski i politički aspekti 

odnosa Rusije i Srbije 



Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije 

u srpskoj javnosti 

Prof. dr Miroslav Jovanović 1 

Krajem 2008. i početkom 2009. godine u srpskoj javnosti su vođene ostrašćene debate u vezi sa 

potpisivanjem naftno-gasnog aranžmana sa Rusijom i prodajom NIS-a. Slične, pomalo histerične, debate 

vođene su tokom proleća 2007. godine oko pitanja mogućeg ruskog veta u SB UN, povodom odlučivanja 

o budućem statusu Kosova 2 . 

Ta dva događaja – uz čitav niz drugih pokazatelja – jasno svedoče da je savremena srpska javnost izuzetno 

fokusirana na Rusiju, događaje vezane za Rusiju i na savremene (ali i istorijske) rusko-srpske odnose i veze. 

Dva diskursa Rusije 

I tokom ovih poslednjih događaja srpska javnost se ponovo, po ko zna koji put, prilično jasno polarizovala. 

Posmatrano u krajnostima srpske javne scene, na jednoj strani su, apologete Rusije, koje u Rusiji vide 

„zaštitnicu“, „starijeg brata“ ili „spas“ za Srbiju, srpski narod, pravoslavni duh i sl. Ta strana spektra veoma 

često se vezuje za Tomislava Nikolića, kratkovekog predsednika Skupštine Srbije (u maju 2007), koji se tada 

„proslavio“ neumesnom i nespretnom izjavom o Srbiji kao „ruskoj guberniji“, od koje se kasnije odricao 3 . 

Na toj strani se nalaze i intelektualci poput Veselina Đuretića, koji se javno zalažu za „konfederaciju Rusija 

– srpske zemlje, kao jedini spas za srpstvo“ 4 i koji, kao i Nikolić u svoje vreme, nude Rusiji vojnu bazu 

na Kopaoniku 5 . Poput Radomira Smiljanića, koji je osnovao Udruženje srpsko-ruskih klubova „Putin“ u 

Srbiji 6 , i takođe se zalaže „ako Bog da, da ostvarimo naš cilj i da postanemo deo Ruske federacije“ 7 . Ili, 

pak, Save Živanova, koji naglašava da „Treba težiti da se Rusija upozna i utoliko će se više voleti“ 8 . 

Na drugoj strani imaginarnog fronta, nalaze se oni koji na Rusiju gledaju, sa podozrenjem, kao na 

„izvorište svih zala“ kojeg se treba kloniti, jer, smatraju, Rusija teži i uvek je težila da okupira i kolonizuje 

Srbiju. Pri tom Rusiju, savremenu rusku politiku, kao i ulogu V.V. Putina ili D.A. Medvedeva, u ruskoj i 

svetskoj politici ocenjuju pod – teško je oteti se utisku – snažnim uticajem zapadnih stereotipa, sa jedva 

prikrivenom zluradom kritičnošću i sklonošću ka nadmenom deljenju lekcija o demokratiji i ljudskim 

pravima. Među brojnim negativnim, nimalo umesnim, a neretko i nipodaštavajućim izjavama o Rusiji 

i aktuelnim ruskim političarima, svakako se izdvajaju stavovi predsednika LDP-a Čedomira Jovanovića, 

1) Prof. dr. Miroslav Jovanović je profesor je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i saradnik ISAC fonda na projektu Praćenje ruskosrpskih 

odnosa. 

2) Uporediti npr. „Antonijević: Rusija neće popustiti“, Glas javnosti, 6.6.2007 (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/06/srpski/P07060503.shtml); 

Slobodan Samardžić: SAD ne odlučuju o nezavisnosti Kosova – „Amerikanci prave račun bez krčmara“, Glas 

javnosti, 12.6.2007 (http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/06/12/srpski/T07061101.shtml); Rezolucija iz dva koraka ili ruski 

veto, Danas, 11/06/2007 (http://www.danas.rs/vesti/politika/rezolucija_iz_dva_koraka_ili_ruski_veto.56.htmlnews_id=113394); 

Srbija i Rusija brane Kosovo, Press online, 06.06.2007 (http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.htmlview=story&id=12804); 

Ruska podrška Srbiji za Kosovo, Politika online, 10.06.2007 (http://www.politika.rs/rubrike/Svet/t30993.sr.html); 

3) “EU otima i ponižava, Rusija pomaže”, INTERVJU: Tomislav Nikolić, Politika online, 10.06.2007 (http://www.politika.rs/rubrike/ 

Politika/t27907.sr.html) 

4) INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Konfederacija Rusija – srpske zemlje - jedini spas za srpstvo, Glas javnosti, 09.5.2008 

(http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-09-05-2008/konfederacija-rusija-srpske-zemlje-jedini-spas-za-srpstvo) 

5) Nikolić: Ruska baza na Kopaoniku ili Pasuljanskim livadama, Blic online, 19.12.2007 

(http://www.blic.rs/politika.phpid=23853); INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Ruska baza pravi ravnotežu, Glas javnosti, 

07.7.2008 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnosti-07-07-2008/ruska-baza-pravi-ravnotezu) 

6) Intervju Radomir Smiljanić, pisac, o svoja tri nova romana spremna za štampu, Odupreti se zloduhu vremena, Glas javnosti, 

30.6.2008 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/kultura/glas-javnosti-30-06-2008/odupreti-se-zloduhu-vremena) 

7) INTERVJU - Radomir Smiljanić, o svom novom književnom projektu „Trilogija rasula“, Samo nas Rusija može spasti, Glas javnosti, 

7.11.2007 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-07-11-2007/samo-nas-rusija-moze-spasti) 

8) “Treba težiti da se Rusija upozna i utoliko će se više voljeti”, Radio Svetigora 2008 (http://www.svetigora.org/node/3155) 


poput onog da potpisivanje ugovora o prodaji NIS-a predstavlja „kolonizaciju Srbije do koje dolazi kroz 

realizaciju energetskog sporazuma sa Rusijom“ 9 , odnosno da „Vrlo dobro znamo zašto smo klekli pred 

Rusijom. Klekli smo zbog Kosova“ 10 . Takođe i Vesne Pešić „Znate, Rusija je priznala kakvu Srbiju ona hoće, 

a ja ne isključujem da je ovom izjavom priznala da je sama učestvovala u ubistvu Zorana Đinđića“ 11 . A na 

toj strani spektra se nalaze i javni delatnici poput, Petra Lukovića, koji za ugovor o prodaji NIS-a tvrdi da je 

„najsramniji ugovor u novijoj srpskoj istoriji“ i da je „Boris Tadić, voljenoj Rusiji poklonio Naftnu industriju 

Srbije (NIS) pod takvim ponižavajućim uslovima prema kojima je i nemačka kapitulacija u Prvom 

svetskom ratu izgledala časno“ 12 . Zatim Vladimira Gligorova, koji govoreći o savremenoj Rusiji zaključuje 

da „autokratski režim teži da se sukobima nameće demokratskim zemljama, posebno ako one nemaju 

značajnu vojnu moć, bar ne takvu kakvom raspolaže Rusija“ 13 . Ili poput Nikole Samardžića, među čijim 

brojnim izjavama o savremenoj Rusiji i Vladimiru Putinu, prečesto izrečenih sa velikom dozom arogancije, 

se izdvajaju one o Putinu. „On je jedan KGB-ovski doušnik neobrazovani, koji lupeta s vremena na vreme. 

Ja ne bih preterivao u isticanju neke njegove uloge i njegovih sposobnosti, mislim da ih on nema...“ 14 . Dok 

EU zamera na popustljivoj politici prema Putinu i Rusiji, zaključujući: „Ali, šta se dešava sa EU-om! Oni ne 

mogu da se izbore sa jednim prosečnim, primitivnim KGB-ovcem kakav je Vladimir Putin!“ 15 .Naravno, u 

srpskoj javnosti ima i onih autora koji se trude da daju što je moguće uravnoteženiju sliku o Rusiji 16 , ali je 

činjenica da su međusobno isključivi pro & contra stavovi, nabijeni emocijama i, stoga, politički veoma 

kurentni u unutar političkim borbama u Srbiji, mnogo prisutniji i imaju znatno veću snagu u društvu 

kojem se stalno nameću imperativne odluke u ključu ili/ili (što se lepo uklapa u priču o „dve Srbije“ – 

zapravo dve marginalne političke i ideološke grupe u Srbiji, koje agresivnim javnim nastupom stvaraju 

privid da je Srbija ideološki i politički oštro raspolućena i da je jedina njena perspektiva, zapravo, izbor 

za jednu od te dve mogućnosti – što, naravno, ni na koji način ne odgovora stvarnom stanju stvari, već 

isključivo agresivnim i logoreičnim zagovornicima te pojednostavljene podele). Ti međusobno isključivi 

diskursi mogu se tumačiti na više nivoa: 

1. na nivou različitih političkih „kodova“ koji odražavaju dve suprotstavljene političke / ideološke pozicije 

(u tom smislu oni se mogu „čitati“ i tumačiti i kao pozicija „prve“, odnosno „druge“ Srbije, i kao „ruska“, 

odnosno „američka“ / „zapadna“ vizija Rusije i ruske politike u srpskom društvu, odnosno proruske i 

proameričke / prozapadne političke pozicije); 

2. na nivou dominantna društvenih stereotipa / mitova – koji su već dva veka prisutni u srpskoj kulturi i 

koji su postali deo kolektivnog mentaliteta (koji odražavaju davnašnju podeljenost srpskog društva na 

rusofile i rusofobe, koja se može pratiti, u kontinuitetu, najmanje od 1878); 

3. na nivou različitih slojeva istorijskog pamćenja i ideološkog nasleđa: romantičarskog, komunističkog, 

staljinističkog...; 

Činjenica da u srpskom javnom govoru preovlađuju dva diskursa koji, u velikoj meri, predstavljaju ili 

nekulturno dodvoravanje ili nekulturno nipodaštavanje i omalovažavanje Rusije, tj. da su u javnosti 

najglasniji zagovornici primitivnog, neumesnog rusofilstva, odnosno primitivne, arogantne rusofobije, 

jasno pokazuje da je iz srpskog javnog diskursa u velikoj meri potisnuto racionalno sagledavanje 

međusobnih odnosa. 

Potiskivanje racionalnog i dominacija emotivnog odnosa prema politici je jedna od ozbiljnih konstanti, 

ali i mana srpskog političkog mentaliteta. No, njegova praktična posledica – u ovom konkretnom 

9) Čedomir Jovanović, predsednik LDP, Taoci političkih ambicija, Poligraf 24.12.2008 (http://b92.fm/channel/Poligraf/28928. 

html) 

10) Transkript govora Čedomira Jovanovića u Skupštini Srbije na sednici o potvrđivanju energetskog sporazuma sa Rusijom, 

Skupština Srbije, 05.09.2008. (http://www.ldp.rs/vesti.84.htmlnewsId=1693) 

11) Država protiv Srbije, Intervju za list Dani, 05.03.2008 (http://www.ldp.rs/vesti.84.htmlnewsId=1225) 

12) Petar Luković & Tomislav Marković, Tadić, ruski Deda Mraz: Elementarno, dragi Borise!, Elektronske Novine, Objavljeno: Sre, 

24. 12. 2008. 16:59 (http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.phpid=20537) 

13) Ruski problem - Vladimir Gligorov, Peščanik, 17.08.2008 (http://www.pescanik.net/content/view/1849/1060/) 

14) Tangenta srca, Peščanik, 14.09.2006 (http://www.pescanik.net/content/view/1206/206/) 

15) Nikola Samardžić, Srbija prva treba priznati nezavisno Kosovo, Nezavisni magazin BH Dani, Broj 553 - 18.01.2008 (http://www. 

zokster.net/drupal/node/814) 

16) Poput tekstova Petra Popovića i Slobodana Samardžije u listu Politika, ili u svoje vreme Dragoslava Rančića u NIN-u. 


slučaju – znači da dominacija dva diskursa u srpskom javnom govoru: od ekstremnog rusofilstva, do 

ekstremne rusofobije – ukazuje na dominaciju emotivnog (voleti vs. mrzeti) i potiskivanje racionalnog u 

sagledavanju složenog pitanja kompleksnih rusko-srpskih odnosa (kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti). 

Pri tom, iako su oba pristupa u osnovi iracionalna, bez obzira na pozitivne ili negativne predznake kojima 

operišu, i bazirana na subjektivnom sagledavanju ruske politike ili rusko-srpskih odnosa – u međusobnim 

rasprama, obe strane tvrde da je njihov stav „objektivan“ a druga strana se optužuje za „emotivan“ pristup. 

Naravno, to ne treba posebno ni dokazivati, radikalno pozitivne odnosno negativne percepcije Rusije, 

ruskih političara ili Rusa u srpskoj javnosti, malo toga ili gotovo ništa ne govore o samoj Rusiji. Te apologetske 

ili nipodaštavajuće predstave, zapravo pokazuju da srpsku javnost i društvene elite – fokusirane na same 

sebe – zapravo i ne interesuje stvarna, realna slika i informacija o Rusiji i onome što se u njoj događa. 

One govore o nama i našem poimanju sveta oko sebe, o mitološkom poimanju iskustva srpsko-ruskih 

odnosa tokom poslednjih decenija i vekova, o našoj sklonosti ka stereotipnim predstavama kada je reč 

o „drugom“, u ovom slučaju Rusima i Rusiji. Transponovane u prošlost ove predstave nude sliku Rusije 

koja je samu sebe, tj. svoju imperiju podnela kao žrtvu, da bi „zaštitila“ Srbiju 1914 17 , odnosno o Rusiji 

koja je „izdala“ Srbiju 1878, zaključivši San-Stefanski mirovni ugovor i stvorivši Veliku Bugarsku 18 . Na taj 

način, Rusija se zapravo preobraća u simbol koji ima upotrebnu vrednost isključivo u srpskom političkom 

govoru i ideološkim borbama. 

Veliki problem – kada je reč o potiskivanju racionalnog i dominaciji emotivnog, zasnovanog na stereotipima 

i mitovima, sagledavanja srpsko-ruskih odnosa – predstavlja činjenica da isticanje iracionalnog diskursa 

(voleti vs. mrzeti Rusiju) nameće srpskoj javnosti (i veoma često srpskoj politici) krajnje veštački izbor – 

u vidu imperativne dileme/odluke: ili Evropa ili Rusija, odnosno na metafizičkom nivou odluke između 

Istoka i Zapada 19 . Što pojačava i inače prenaglašene sklonosti prisutne u srpskoj politici i javnosti ka 

nekakvom stalnom nametanju donošenja imperativnih političkih odluka, ka stalnom razvrstavanju 

srpskog društva, javnih ličnosti i političara na „naše“ i „njihove“. Takve podele u malom i nerazvijenom 

društvu i zemlji kakva je Srbija predstavljaju veliko opterećenje, onemogućavajući profilisanje racionalne 

spoljne politike. 

Do koje se mere srpsko-ruski odnosi percepiraju emotivno može pokazati i činjenica da u Srbiji veliki 

broj naučnika i publicista smatra za nužno i oportuno da se javno oglasi i analizira srpsko-ruske odnose, 

savremenu rusku politiku ili političare. Ukupan broj tekstova objavljenih u štampi i na internetu, teško da 

se može i prebrojati. A o kolikoj i kakvoj produkciji je reč, dovoljno je podsetiti da je u poslednjih 10-tak 

godina objavljeno najmanje 30 knjiga o savremenoj Rusiji 20 . (Pri tom, u istom periodu nije objavljeno ni 

približno toliko knjiga domaćih autora o SAD i drugim zapadnim zemljama). U velikom broju slučajeva 

reč je o radovima sa unapred postavljenom hipotezom (mahom glorifikacija Putina i Rusije), što pokazuju 

i sami naslovi: „Vladimir Putin i Vaskrs Rusije“ (2001), „uspon Rusije“ (2002), „Zapad ili Rusija“ (2004), „novi 

put Rusije“ (2005). 

17) Tema nedelje: Buđenje Rusije, Sava Živanov, Politika online, 18.02.2007 (http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Budjenje-Rusije/t20106.sr.html) 

18) Uporedi npr.: Dubravka Stojanović, Srbi i Rusi, Blic online, 15.01.2009 (http://www.blic.rs/temadana.phpid=74306 

19) Bez obzira na dvoumljenja u daljoj ili skoroj prošlosti između “istočnog” i “zapadnog prolaza” (Borislav Pekić) i na strahovanja 

od, i otpora prema “vesternizaciji”, orijentacija na evropski Zapad (a ne na Istok) donosila je napredak i modernizaciju u svim 

oblastima. (Ljiljana J. Baćević, Srbi i Evropa, Beograd 2001, 7) 

20) B. Gvozdenović, Rusija, zemlja iznad zemlje : sećanje: kao juče, Beograd 2002; V. Đurić Vladimir Putin i vaskrs Rusije, Beograd 

2001; V.Đurić, Vladimir Putin i Vaskrs Rusije. Deo 2: Na polovini puta, Beograd 2004; V.Đurić, Putinizam: istorija, teorija, praksa, Beograd 

2008; Lj.Milinčić, Vladimir Putin: Moja bitka za Kosovo, Beograd 2007; D.Milićević Priče iz Rusije, Beograd 2002; Đ.Milošević, 

Vreme stida i zločina, Novi Sad 2006; Đ.Milošević Rusija na raskršću, Novi Sad 2003; P.Rak, Nacionalistička internacionala, Beograd 

2002; J.Salević, Male ruske priče, Beograd 2004; A.Uzelac Deca Putina, Beograd 2005; J.Kurjak, O.Popović-Obradović, M.Šuković, 

Rusija, Srbija, Crna Gora, Beograd 2000; J.Kurjak, Političke promene u Rusiji 1990–1996, Beograd 2000; Z.Milošević, Rusko 

pitanje danas, Beograd 2006; D.Mirović, Zapad ili Rusija, Beograd 2004; Ruska politika na Balkanu : zbornik radova(Uredila Jelica 

Kurjak), Beograd 1999; V.Vereš, Srbija i Rusija - realnost i zablude, Beograd 2000; S.Živanov, Rusija u vreme Jeljcina - društveni 

procesi i političko organizovanje (1990-1999), Beograd 2002; S.Živanov, Rusija na prelomu vekova - poslednja decenija Ruskog 

carstva od završetka Krimskog do početka Prvog svetskog rata (1855 - 1914), Beograd 2002; S.Živanov, Pad ruskog carstva. 1-2, 

Beograd 2007; S.Živanov, Rusija i raskol Evrope: odnosi između evropskih sila pred Prvi svetski rat : od Berlinskog kongresa do 

početka rata (1878-1914), Beograd 2005; N.B. Popović, Srbija i carska Rusija, Beograd 2007; D.Petrović, Geopolitika postsovjetskog 

prostora, Beograd, Novi Sad, 2008; D.Petrović, Rusija na početku XXI veka. Geopolitička analiza, Novi Sad, Beograd 2007; 

D.Petrović, Demografska obeležja savremene Rusije, Beograd 2007; i dr. 


Kada je reč o domaćim autorima, fascinira činjenica da svoje „mišljenje“ u najvećem broju slučajeva iznose 

ljudi koji ne samo da nemaju neka specijalna znanja o Rusiji, o nijansama ruske politike ili ruske stvarnosti, 

niti se Rusijom bave na bilo koji način (istraživački, analitički...) – već često ne znaju ni najosnovnije činjenice 

o savremenoj Rusiji ili ruskoj istoriji 21 . Oni, po pravilu, svoj stav baziraju na impresionizmu utemeljenom 

u emotivnom doživljaju i Rusije, i srpsko-ruskih odnosa (čini mi se..., mislim da..., to me podseća na...) – a 

zaključke izvode na osnovu utilitarnosti iznetih stavova u unutrašnjoj srpskoj politici. 

Poseban problem ovakvog pristupa ogleda se u činjenici da autori na taj način ne prezentiraju srpskoj 

javnosti objektivnu informaciju o Rusiji, već u „priču“ o Rusiji, zapravo u ruski kontekst vrše „učitavanje“ 

srpske politike i srpskih projektovanih želja. To „učitavanje“ se može prepoznati u ogromnom broju radova. 

Ipak, posebno su karakteristični u tom pogledu knjiga Ljubinke Miličić „Putin: Moja borba za Kosovo“ 22 

– koja već samim naslovom sugeriše da je tadašnji ruski predsednik rešio ne da vodi rusku politiku ili da 

se bori za ruske interese, već da se „bori za Kosovo“, poput srednjovekovnog krstaša. Ili pak razmatranje 

Slobodana Antonića koji, na marginama knjige Vinka Đurića, pokušava da objasni formiranje „putinizma“ 

kao ideologije „patriotske“ elite, kojoj „učitava“ čitav niz izuzetno pozitivnih društvenih osobina, koje ljudi 

koji žive u savremenoj Rusiji ni na koji način i nikakvim čarobnim štapićem ne mogu prepoznati, poput: 

toga da je treće načelo „putinizma“ napredak za sve, ne samo za bogate, tvrdnje da „putinovci“ (istina ni 

približno nije objašnjeno šta se podrazumeva pod tim pojmovima) nisu korumpirani, što je posledica 

tradicionalnog morala, da je načelo „putinizma“ kvalitetno patriotsko obrazovanje… Svakako, sledi 

neizbežna konstatacija, da Srbija, iako nije tako velika i moćna kao Rusija i stoga ne može doslovno da 

prekopira putinizam, neizbežno mora naučiti koliko je važna posvećena, moralna i patriotska elita 23 . 

I čemu to vodi – srpski javni diskurs je u 99% slučajeva preplavljen tekstovima ili izjavama koje se jasno 

svrstavaju u jednu od dve mitološke matrice: u onu o Rusiji kao „zaštitnici“, odnosno u onu o Rusiji kao 

„izvorištu svih zala“. Na taj način – „učitavanjem“ savremenih srpskih političkih potreba – Rusija u srpskom 

javnom diskursu postaje svojevrstan politički kod. Koji opet, po pravilu služi razvrstavanju na „naše“ i 

„njihove“. 

Emotivan odnos i potiskivanje racionalnog takođe se iskazuje i kroz jasno uočljiv „doživljaj“ Rusije (ruske 

politike, kulture, društva). Najveći broj autora, kada piše o Rusiji doživljava je kao ravnu sebi, tj. Srbiji – i u 

toj ravni, sa obe strane, autori podučavaju Rusiju (kako bi trebalo da „pravilnije“ vodi politiku da bi zaštitila 

Srbiju, odnosno šta i kako „mora“ učiniti u npr. zaštiti ljudskih prava i sl. – kao da je Srbija priznati svetski 

lider u toj oblasti). 

U tom smislu karakteristično je da u oba dominirajuća diskursa preovladava samorecepcija Srbije kao 

jednake u odnosu na Rusiju (uostalom kao i u odnosu na druge „velike“ države, Nemačku, Britaniju, 

Francusku...), koja je zapravo sasvim iluzorna 24 . 

Za razliku od Srbije – Rusi i rusko društvo Srbiju i srpski narod doživljavaju krajnje racionalno (ukoliko ima 

emotivnog i iracionalnog odnosa, on se može uočiti u odnosu prema Crnoj Gori, dok se kod starijih može 

uočiti specifičan odnos prema Jugoslaviji). 

21) Neki od njih ne umeju čak ni da ispravno napišu ime ruskog predsednika Jeljcina u originalu (D. Petrović, Rusija na početku 

XXI veka. Geopolitička analiza, Novi Sad-Beograd 2007, str. 577.), odnosno tvrde da ni ne žele da posete Rusiju, jer „Ne putujem 

u zemlje u kojima su ljudi nejednaki, pretežno siromašni, nesrećni, lišeni osnovnih prava i perspektive u demokratiji i kulturi 

napretka, razvoja i trpeljivosti“ (Nikola Samardžić, Mesec u Sibiru, Peščanik, 24.02.2009 (http://www.pescanik.net/content/ 

view/2737/78/)) 

22) Lj. Milinčić, Vladimir Putin: Moja bitka za Kosovo, Beograd 2007 

23) Slobodan Antonić, “Putinizam” – ideja patriotske elite, NSPM, četvrtak, 05. februar 2009 (http://www.nspm.rs/prikazi/ 

qputinizamq-ideja-patriotske-elite.html); Pri tom Slobodan Antonić, verovatno, misli na onu elitu, čiji je jedan od najistaknutijih 

predstavnika Sergej Polonski, ostao poznat po frazi „ko nema milijardu, može da ide u d..e“ (Sneslo bašnю, Эkspress gazeta online, 

Opublikovano 22 Oktяbrя 2008g. (http://eg.ru/daily/politics/11366/print/) 

24) Dovoljno je navesti samo nekoliko podataka: Srbija se prostire na 88.361 km² - a Moskva i Moskovska oblast na 47.000 km²; 

Srbija ima 7.479.437 stanovnika (sa Kosovom – 8.116.552), a Moskva 10.126.424 (sa Moskovskom oblašću 16.744.962 stanovnika); 

London ima 8.278.251 u urbanoj zoni, odnosno 13.063.441 žitelja u „širem“ Londonu), a Pariz (10.142.977 u urbanoj zoni, odnosno 

12.067.000 u gradu sa okolinom); Novi Sad, drugi po veličini grad u Srbiji ima 191.000 stanovnika (na široj teritoriji grada ukupno 

298.139), dok jedan moskovski rejon, Čertanovo – ima 341.633 stanovnika, itd. 


Istorijski okvir rusko-srpskih odnosa i percepcije Rusije 

Složeni trovekovni odnosi Rusije i Srbije, u kojima je bilo i saradnje i pokroviteljstva, ali i sučeljavanja 

i nesklada, teško se mogu objasniti i još teže razumeti, ako se o njima razmišlja u pojednostavljenim 

crno-belim stereotipnim kategorijama o „matuški“, „dobroj zaštitnici“, odnosno „zloj, despotizmu i tiraniji 

sklonoj“ Rusiji. Ipak, jedno je sigurno, kad god su se, u protekla tri veka, donosile odluke o sudbini Srbije 

i srpskog naroda, Rusija se uvek na ovaj ili onaj način, trudila da učestvuje u tom odlučivanju, po pravilu 

štiteći svoje vitalne interese (kako u vreme Petra Velikog, kada su mu se Srbi obratili za zaštitu od Turaka 

sa jedne i unijaćenja sa druge strane, tako i danas, kada je na dnevnom redu međunarodne zajednice 

rešavanje pitanja konačnog statusa Kosova). 

Ukoliko se posmatraju generalni trendovi razvoja uzajamnih srpsko-ruskih odnosa tokom tri veka, jasno 

se uočavaju periodi bliske saradnje, pokroviteljstva, zaštite, ali i sukoba i sučeljavanja, takođe se ističe 

nekoliko ključnih tačaka i događaja. 

Intenzivni srpsko-ruski odnosi u modernom dobu počeli su se razvijati još od kraja 17. veka (mada je 

pojedinačnih kontakata bilo i ranije, još od srednjeg veka), kada su se srpski narodni prvaci, predvođeni 

patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem, obratili ruskom caru Petru I Velikom za pomoć radi oslobođenja 

od turske vlasti i kada je Rusija Petra Velikog odlučila da povede aktivniju politiku na Balkanu (što je, uz 

ostale reforme i promene epohe Petra I, označilo početak njene odlučnije borbe za svoje mesto među 

vodećim evropskim državama). 

Tokom 18. veka, međusobne odnose karakterisala je činjenica da su se Srbi obraćali Rusiji najčešće sa 

molbom ili da vojno, politički, prosvetno, kulturno, duhovno i finansijski pomogne njihovu borbu za 

oslobođenje od Turaka, odnosno – pošto je srpski narod, nakon Bečkog rata i seobe pod patrijarhom 

Arsenijem III, živeo podeljen u dve države Austriji i Turskoj – da ih zaštiti od katoličkog pritiska i pokušaja 

unijaćenja na teritorijama pod Habzburškom i mletačkom vlašću. Bilo je to vreme i masovnih seoba 

Srba iz Habzburške imperije u Rusiju, 1724. i 1747. godine, potaknuto svakako i osećanjem političke, 

kulturne i duhovne bliskosti. Tokom tog veka Rusija je uspela, boreći se sa Habzburzima za politički uticaj 

na ovom prostoru, da se nametne kao pokrovitelj pravoslavnih balkanskih naroda, te je 1774. godine, 

prilikom zaključivanja mira u Kučuk-Kajnardžiju, za sebe izborila ulogu pokrovitelja pravoslavnih naroda 

na Balkanu. 

Na početku „dugog“ 19. veka Srbi su, još tokom Prvog srpskog ustanka (1804-1813), jasno pokazali da 

očekuju suštinsku podršku od Rusije. Bilo da je reč o ustaničkoj deputaciju, predvođenoj protom Matejom 

Nenadovićem, koja je još krajem 1804, poslata u Peterburg da od Rusije zvanično zatraži pomoć, ili o 

političkim projektima Mitropolita Stefana Stratimirovića, i Jovana Jovanovića, episkopa bačkog, koji su se 

obraćali ruskom caru Aleksandru I, nudeći mu da Rusija uspostavi neku vrstu protektorata nad Srbijom. 

No, tokom ustanka došlo je i do prvih sukoba i razilaženja između Karađorđa i ruskog predstavnika 

Rodofinikina. 

Ulogu zaštitnice, garanta i pokrovitelja Srba u Turskoj (koju je preuzela prilikom potpisivanja Bukureškog 

mira sa Turskom, 1812), Rusija je imala tokom većeg dela 19. veka, iako njena politika nije uvek i u 

potpunosti zadovoljavala srpske nade i očekivanja. 

Period ruskog pokroviteljstva potrajao je do velikog političkog preokreta u uzajamnim odnosima 1878. 

godine, kada je, nakon San-Stefanskog mira, a kasnije i Berlinskog kongresa (na kome je Srbija stekla 

nezavisnost), došlo do prvog radikalnog razlaza srpske i ruske politike. Tada je Rusija političke ambicije 

na Balkanu usmerila ka Bugarskoj, dok je Srbiju voljno prepustila austrijskoj sferi uticaja. To zahlađenje u 

odnosima, i svakako srpsko razočarenje ruskom politikom, prevladano je tek nakon povratka na presto 

dinastije Karađorđević 1903. godine (koja je bila u bliskim odnosima sa ruskim carskim domom), i 

učvršćivanja na vlasti radikala Nikole Pašića. 

Tokom 20. veka u nekoliko navrata dolazilo je do radikalnih preokreta u rusko-srpskim odnosima. Najpre 

je, nakon povratka Srbije politici oslonca na Rusiju, u vreme izbijanja Prvog svetskog rata, 1914, Rusija 

Nikolaja II dala bezrezervnu podršku Srbiji, izloženoj austro-ugarskom ultimatumu i pritiscima. No, uskoro 


je usledio dramatičan zaokret – rušenje dinastije Romanov (dotadašnjeg pokrovitelja Srbije). A potom i 

nestanak, kroz revolucionarne preobražaje i Građanski rat, 1917-1920, i same Ruske imperije. Ideološke 

isključivosti i radikalizam, uticali su na odluku kralja Aleksandra (inače ruskog đaka) i Nikole Pašića, da sa 

novom, komunističkom tvorevinom, SSSR, prekinu bilo kakav politički kontakt. 

Intenziviranje odnosa, ali u potpuno drugačijem međunarodnom kontekstu, drugog svetskog rata, 

trijumfa SSSR, širenja sovjetske imperije na Istočnu Evropu i pobede komunista u Građanskom ratu u 

Jugoslaviji, usledilo je od 1944. godine. To je predstavljalo novi snažan i dubok zaokret u međusobnim 

odnosima, koji su građeni u okvirima komunističke ideologije i posmatrani i ocenjivani iz te vizure. No, 

ubrzo, već 1948. godine, došlo je do sukoba Broza i Staljina i novog radikalnog preloma u odnosima. Od 

najbližih saveznika, Jugoslavija i SSSR su postali ogorčeni protivnici u okviru komunističkog sveta. 

Kraj 20. veka doneo je nove potrese, iskušenja i izazove. Obe države prošle su kroz traumatično zajedničko 

iskustvo „pada komunizma“, 1985-1991, kada su se raspale obe federacije, sovjetska i jugoslovenska. 

Jeljcinova Rusija, iako poražena u Hladnom ratu, nastavila je po inerciji da se ponaša kao velika sila (tražeći 

svoje mesto u posthladnoratovskom svetu), a Miloševićeva Srbija je tokom „ratova za jugoslovensko 

nasleđe“, veoma često upirala svoje poglede ka „matuški Rusiji“, očekujući pomoć – ili preciznije, očekujući 

da će se sučeljavanje Rusije i Zapada obnoviti i da će SRJ ponovo zauzeti svoje „udobno“ mesto između 

dva suprotstavljena bloka. Tih godina Rusija se trudila da učestvuje u odlučivanju o ratnim pitanjima 

u bivšoj Jugoslaviji, ali njen angažman i moć nisu zadovoljavali nerealne ambicije srpskog političkog 

rukovodstva (koje se i inače prečesto vezivalo za ruske političke marginalce, pa je neke od njih i finansijski 

pomagalo u nadi da će doći na vlast), što je stalno izazivalo nova razočarenja (pogotovo tokom i posle 

NATO bombardovanja Srbije 1999. godine). 

Političke promene u Srbiji, 5. oktobra 2000. godine, donele su nove promene u međusobnim odnosima. 

U velikoj meri i zbog Miloševićevih nerealnih očekivanja od Rusije, a delom i zbog ruske odluke da 

se „povuče“ sa Balkana, odnosi prvih godina 21. veka, su naglo zahladneli (toliko, da predsednik SRJ 

Koštunica u junu 2001. godine napravio diplomatski gaf ne dočekavši ruskog predsednika Putina na 

aerodromu, prilikom njegove prve posete Srbiji nakon oktobarskih promena 2000. godine, već ga je 

čekao u zgradi SIV-a). 

* * * 

Od početka 18. veka, generalna percepcija Rusije na ovim prostorima, uveliko je zavisila od međusobnih 

političkih odnosa. Pre tog vremena, u periodu 15-18. veka, u percepciji Rusiji među Srbima dominirala je 

bazično religiozna ideja o Moskvi kao „Trećem Rimu“ (čije je elemente moguće prepoznati i u potonjim 

vremenima). Nakon Bečkog rata, obraćanja srpskih velikodostojnika caru Petru Velikom i nakon seoba Srba 

u Rusiju, tokom 18. veka, među srpskim stanovništvom dominirala je predstava o „velikom pravoslavnom 

caru“, kao zaštitniku Srba, dok su srpski putnici doživljavali Rusiju, usled velikog broja Srba koji su se tamo 

preselili, kao svoju „treću domovinu“. 

Devetnaesti vek je doneo predstavu o Rusiji, kao predvodniku probuđenog slovenstva. Istina, i u tom 

vremenu bilo je uzdržani i stavova prožetih skepticizmom, kada je u pitanju Rusija 25 . Ali je politički preokret 

1878. godine, doneo prve začetke rusofobije u srpskom društvu. Naredni, 20. vek, visoko ideologizovan 

zbog pobede komunista u Rusiji – doneo je dve krajnosti, ideološki bliski srpski komunisti videli su u 

Rusiji predvodnika obespravljenih i poniženih, a njeni protivnici, krvavu komunističku despotiju. 

Prelom 1948. godine, ponovo je doneo jednu važnu novinu u percepciji Rusije (SSSR). Od tog doba, domaći 

komunisti su vodili – nikada do kraja ne dovedenu – borbu protiv sovjetskih, oko toga ko je pravoverni 

naslednik i tumač Marksa i Lenjina. Tu „borba“, koju je slikovito opisao M.S. Gorbačov, nakon susreta sa 

Miloševićem, kroz konstataciju „on me je dva sata ubeđivao kako treba da vodim Rusiju“ – prerasla je u 

jedan, naracionalan i arogantan manir, da su ovdašnji političari i intelektualci „navikli“ da „vode“ rusku 

25) Uporediti npr. Jakov Ignjatović, „Šovinizam ruski u Srba“, u: J. Ignjatović, , Publicistički spisi. Knj. 2, Novi Sad, Priština 1989, 67-82. 


politiku 26 , a na da se usklađuju sa njom. Otuda je, tokom 1990-tih, tako često Milošević nalazio podršku 

u krugu ruskih političkih marginalaca, i otuda su usledila brojna, duboka razočarenja ruskom politikom 

tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije i tokom NATO bombardovanja. 

Savremena dilema: Srbija – EU vs. Srbija – Rusija 

Po mom mišljenju jedinstvena mogućnost koja danas stoji pred Srbijom je – I RUSIJA I EU. Druga varijanta 

u savremenoj srpskoj politici jednostavno nije moguća. Sa jedne strane, ukoliko svi susedi Srbije uđu 

u EU i NATO, čemu svi teže, a neki se tamo već i nalaze – potpuno je iluzorno tražiti perspektive Srbije 

van EU. Rusija, sa svoje strane, niti hoće, niti ekonomski može zameniti EU, u takvim pretpostavljenim 

okolnostima. Sa druge strane, svaka ozbiljna politička snaga u Srbiji (koja pretenduje da vrši vlast, u bližoj 

ili daljoj budućnosti) jednostavno mora računati sa „ruskim faktorom“ u svom političkom delovanju. I to, 

čak, ne toliko u međunarodnim odnosima (konkretno u odnosima prema Rusiji ili EU) – već pre svega 

u unutrašnje političkim odnosima. Jer, potpuno napuštanje svakog ozbiljnijeg političkog kontakta sa 

Rusijom, zauzimanje oštrog antiruskog stava i izražena antiruska (rusofobska) retorika, usled niza faktora 

(istorijskih odnosa, kolektivnog mentaliteta i sećanja, do bombardovanja NATO 1999 i samoproglašenja 

nezavisnosti Kosova 2008), nedvosmisleno bi otvorila ogroman prostor za one političke snage koje bi (ili 

to već čine, često jeftinom propagandnom retorikom), vrlo lako zauzele taj prostor i nametnule se kao 

veoma ozbiljna (odlučujuća) politička snaga u Srbiji. 

26) „Srbi se uporno suprostavljaju i brane otadžbinu. A Rusija spava. Branimo i Rusiju, istovremeno se trudeći da je probudimo“ 

(Vojislav Šešelj, „Srpski narod i novi svetski poredak“, Novi svetski poredak, (http://www.antiglobalizam.com/lang=cyr&str=nsp) 

„Nerealno je ako Rusija i dalje bude išla linijom potisnute istorijske i tradicionalne svesti, ako i dalje bude sledila put „diplomatske 

ekvidistance“ i mešala babe i žabe na tlu prethodne Jugoslavije. Zbog ovoga se i danas sa ogorčenjem kritikuju Srbi, 

dok se „hrvatski junaci pod Staljingradom“ i dalje protiv Srba upotrebljavaju, kao što je to radio Tito. (...) Otuda i ona podvala 

priznanja nezavisnosti Crne Gore predsedniku Putinu, iako je ovaj na vreme rešenje za dve srpske celine video u Srpskoj Federaciji. 

Procviliće ruska Rusija ako se uskoro u Boki, u učilištu Petra Velikog, susretne sa NATO bazama... (INTERVJU: Veselin Đuretić, 

istoričar, Konfederacija Rusija – srpske zemlje - jedini spas za srpstvo, Glas javnosti, 09.5.2008 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/ 

glas-javnosti-09-05-2008/konfederacija-rusija-srpske-zemlje-jedini-spas-za-srpstvo)) 



Mitovi o Rusiji i dinamika razvoja ruskih 

spoljnopolitičkih odnosa na Zapadnom Balkanu 

Aleksej Timofejev 1 

Apstrakt: U radu se posmatra dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih interesa na zapadnom Balkanu i mitovi 

o tim interesima prisutnim na ex-jugoslovenskom prostoru. Autor je pokušao da izdvoji niz faza u kojima su se 

ruski interesi na Balkanu menjali u zavisnosti od unutrašnjih prilika u Rusiji i njenog položaja u svetu. Mešanje 

ruskih stavova iz različitih razdoblja i predstava o nekom spoljnopolitičkom kotinuitetu ruske politike na Balkanu, 

predstavljaju jedan od fakotra u stvaranju mitova zastupljenih u „rusofilskim“ i „rusofobnim“ krugovima srpskog 

društva.Tradicionalne srpske predstave o Rusima počele su da se formiraju pre početka 19. veka. Veze između 

srpskih manastira i Moskve (dolazak knjiga, ikona i odredjene finansijske pomoći) bile su jedini oblik ruskog 

prisustva na Balkanu u 15,16 i 17. veku. U 18. veku, Rusija je postala mesto ciljane imigracije dela srpskog 

stanovništva iz austrijskih predela. Usled rusko- turskih ratova u 18. i 19. veku, dolazi do aktivnog mešanja 

Rusije u događaje na Balkanu. Sve ovo davalo je sliku Rusije kao „zaštitnika Srba“, što je i vodilo stvaranju 

stereotipa. Usled intenziviranja predstave o „Rusima kao zaštitnicima Srba“, kod dela stanovništva došlo je 

do formiranja suprotnih stavova. Naivna vera u to da Rusija „uvek brani Srbe“, i ekstrapolacija pojma „majke“ 

na jednu inostranu državu veoma često su vodile ekzaltiranim, nerealnim očekivanjima i „zahtevima“ 2 . Usled 

sudara realnosti sa zacrtanom slikom, dolazilo je do frustracija i „pada ideala“, te su se sipmatije pretvarale u 

fobije. Određenu ulogu u stvaranju negativne mitološke konstrukcije vezane za Rusiju odigralo je i uključivanje 

srpske elite u evropske kulturne tokove u obliku poslovnih ili školskih veza sa Bečom i Parizom. Uz akademska 

znanja i određene radne navike, dolazilo je do upijanja lokalnih stereotipa, a time i do prihvatanja lokalnih 

„geopolitičkih koncepata“ kod jednog dela srpskog građanstva. Na taj način, dolazi do određene podele Srba 

po pitanju „rusofilije“ ili „rusofobije“. Simpatije i fobije smanjile su se donekle nestankonm Carske Rusije nakon 

1917, kada je veći značaj dobila „desna“ ili „leva“ orijentacija nego li ljubav prema „zapadu“ ili „istoku“. 

Situacija je počela da se transformiše 30-tih godina jačanjem ekstremnog nacionalizma u Nemačkoj i 

jačanjem Nemačke kao snažne države uopšte. Kritika jugoslovenskog centralizma s desne strane, kod 

Hrvata i Bošnjaka, počela je da dobija mnogo masovniji karakter nego ista kritika sa ekstremno levih 

pozicija. Najzad, ovaj trend dostigao je svoj vrhunac za vreme Drugog svetskog rata. Stvaranjem NDH, 

kao države koja je ostvarila državotvorne tendencije značajnog dela Hrvata i dela Bošnjaka, došlo je do 

čitavog spleta okolnosti – od „inspirisanog iz Moskve“ partizanskog ustanka, sve do učešća Hrvatske 

legije u pešadijskim i „zrakoplovnim“ operacijama na Istočnom frontu. Sve u svemu, ovo je vodilo jačanju 

negativnih predrasuda u vezi sa SSSR- om i Rusijom. Kao i za vreme Prvog svetskog rata, masovna 

propaganda i ratne okolnosti nisu mogle da ne ostave traga na masovnoj svesti pojedinaca. S druge 

strane, većina Srba i Crnogoraca našla se u teškim okolnostima zbog okupacije, od gubitka državnosti pa 

sve do genocida. Usled toga, opet dolazi do revitalizacije slike o Rusiji kao „zaštitnici“. Ova revitalizacija 

išla je paralelno sa daljim razvojem koncepta „Rusije kao protivnika srpskog blagostanja“ kod određenih 

delova društva. Usled komplikovanog i vešeslojnog građanskog rata u Jugoslaviji, različite frome 

imaginarnih prestava o Rusiji nijansirale su se do pojave posebnih „proruskih i prosovjetskih stereotipa“, 

„antisovjetskih i u isto vreme i antiruskih koncepata“, „antisovjetskih i u isto vreme rusofilskih“ pa čak i 

„antiruskih i u isto vreme prokomunističkih stavova“. Ova podeljenost srpskog građanskog društva, uz 

određene premutacije, doživela je naše doba. 

U većini zemalja bivše Jugoslavije, vladajuće elite, pa i širi društveni slojevi, uspeli su da prepoznaju u 

Rusiji ne političkog protivnika ili saveznika već ekonomskog partnera, čije tržište i investicioni potencijali 

mogu da se iskoriste na uzajamnu korist, bez ikakvih političkih konsekvenci i uplitanja tradicionalnih 

mitova i stereotipa, i bez odstupanja od čvrste evroatlanske orijentacije. Na ovaj put u poslednje vreme, 

1) Mr Aleksej Timofejev je doktorant Filozofskog fakulteta u Beogradu i radi na Institutu za noviju istoriju Srbije. 

2) Ровински П.А., Записи о Србији : 1868-1869 : (из путникових бележака), Нови Сад, 1994; Русские о Сербии и сербах. Под. 

ред.Шемякин А.Л., Спб., 2006 


ima priliku da izađe i Srbija, u kojoj se pak i danas oseća, u odnosu prema Rusima i Rusiji, teret čvrstih 

mitoloških konstrukcija vezanih za fobije ili simpatije pojedinaca, njegove familije i okruženja. Formule: 

„otac me stavio u krilo i pričao o Rusiji“ ili „deda mi je zavetovao da se čuvam Rusa“, i danas mogu da se 

čuju u neformalnim razgovorima iz usta brojnih stanovnika Srbije. 

U „simpatijama“ i „fobijama“ naroda Zapadnog Balkana vezanim za Rusiju možemo da izdvojimo 

glavnu liniju zabluda – predstavu o nekom „trajnom ruskom odnosu prema Balkanu“. Istorijski gledano, 

jedva možemo da govorimo o nekom apsolutnom kontinuitetu ruske spoljne politike na Balkanu ili u 

Jugoistočnoj Evropi. Logičnije je da se izdvoji niz posebnih manje povezanih razdoblja u ruskoj spoljnoj 

politici kada je dolazilo do neprekidnog praćenja nekih pojedinačnih zacrtanih kurseva. 

Prvo razdoblje ruske politike na Balkanu. Uslovne granice tog razdoblja možemo da povučemo: od 

uspostavljanja ruske države nakon tatarske najezde u 15. veku , do sredine 18. veka. U to doba, istočna 

granica Turskog carstva ležala je duboko na istoku, na području savremene Ukrajine. Zbog toga je 

prirodno da su se svi pravoslavni narodi pod vlašću „bezbožnih agarjana“ posmatrali kao jedna daleka i 

malo poznata periferija pravoslavnog sveta u dubokoj pozadini susedne neprijateljske islamske carevine. 

Pomoć, u obliku crkvenih predmeta, odeće i dozvola na prikupljanje novca u Rusiji, davala se u to doba 

Srbima i Crnogorcima na osnovu konfesionalne bliskosti. Jezička srodnost mogla je da da samo tehnička 

olakšanja u komunikaciji, ali nije se uzimala u obzir u slučaju donošenja nekih odluka. Pomoć, koja se u 

to doba pružala pravoslavnom stanovništvu Balkana od strane ruskih crkvenih krugova, nije prevazilazila 

granice konfesionalne solidarnosti i humanitarne aktivnosti, i nije imala neku dublju državnu osnovu. 

Drugo razdoblje ruske spoljne politike na Balkanu. Dolaskom na vlast Ekaterine II (1762—1796), dolazi do 

promene u balkanskoj politici Rusije. Dolazi do formulacije ruskih državnih interesa na Balkanu. Nakon 

prvog rusko-turskog rata iz doba Ekaterenie (1768—1774), došlo je do potpisivanja mirovnog ugovora u 

Kučuk-Kajnardži. Ovde je Rusija po prvi put zatražila, a Porta priznala, eksluzivno pravo Rusije na „zaštitu 

pravoslavnih naroda pod vlašću Porte“, što je pružilo Rusiji mogućnost da se meša u unutrašnje prilike 

u Porti u toku čitavog sledećeg veka. Do još većih promena došlo je u toku sledećeg rusko-turskog rata 

(1787—1792). Tada je, uz podršku svog savetnika i građanskog supruga Grirorija Potemkina, Ekaterina 

II lansirala takozvani „grčki projekat“. Ovde moramo da pomenemo da je „grčki“ u ruskom jeziku sve do 

kraja 18. veka značio „balkanski“, a same Grke Rusi su nazivali „Jelenima“ po grčkom samonazivu. Zato je i 

ovaj „grčki projekat“ u stvari označavao „balkanski“ projekat. Dakle, radilo se o projektu podele evropske 

Turske na dva dela, između Austrije i Rusije. Istočni deo Balkana sa Carigradom morao je da se pretvori 

u neku „obnovljenu Vizantijsku imperiju“ vazalnu prema Rusiji i sa unukom Ekaterine Konstantinom na 

čelu. Nacrt predloga o podeli bio je iznesen i u pregovorima sa Austrijom 1789. godine. Međutim, usled 

smrti naklonjenog ovoj ideji Jozefa II (1790), promotera ove ideje, Grigorija Potemkina (1791) i same 

Jekaterine (1796), ovaj projekat bio je prekinut, a sam rat, iako pobedonosan, nije doneo nekih promena 

na političkoj mapi Balkana. Interesantno je da je Zapadni Balkan bio ostavljen van ruske interesne sfere 

čak i u najspektakularnijem obliku ruskih ekspanzionističkih apetita ocrtanom u „grčkom projektu“. 

Logika rusko-turskih ratova vodila je tome da je uskoro, u toku narednog rusko-turskog rata (1806— 

1812), došlo i do kopnenog dolaska ruskih trupa na granice Zapadnog Balkana. Ovi događaji poklopili su 

se sa Prvim srpskim usntakom. Već u ovom prvom dodiru možemo da naziremo „modus vivendi“ koji će 

pratiti ponašanje Rusije u zapadnom delu Balkanskog polustorva, a pre svega u Srbiji, od tada pa nadalje. 

Moskva nema ambicija da uključi ovaj prostor u sastav Imperije. Zvučale su molbe rukovodilaca ustanka 

za uključivanje Srbije u sastav „Ruske imperije“ motivisane nadom da će ovo povećati zainteresovanost 

Rusije za sudbinu Srba 3 . Međutim, Rusija nije imala ambiciju da uključi u svoj sastav ratobornu i 

siromašnu pokrajinu u centru Balkanskog poluostrova, opkoljenu sa svih strana snažnjim i ne baš 

prijateljski raspoloženim imperijama. Rusija je videla u Srbima samo „pravoslavne hrišćane“ i maksimum 

koji je mogla da ponudi bila ja briga o njihovom statusu u okviru strane imperije. Ova briga bila je 

drugorazredno pitanje u slučaju kada bi došlo do direktne pretnje po interese same Rusije. Bukureški 

mir (1812), Akermanski ugovor (1826) i Adrijanopoljski mir (1829) dosledno su , između drugih zahteva 

Rusije, fiksirali obavezu Turske da čuva pravo Srba na autonomiju. I Turska, pod pretnjom ruskog oružja, 

3) Moramo da pomenemo da su se ovi kontakti ostvarivali paralelno uz kontakte sa Francuskom i Austrijom koje su dobijale 

slične ponude. 


svaki put je prava Srba na autonomiju morala da prizna. Definitivno, ovaj put bio je završen 1878, kada je 

Turska morala da prizna nezavisnost Srbije. Međutim, i 1878. na kraju ovog puta, kao i 1812. na početku 

ovog puta, interesi Imperije imali su primat, i, ako su interesi Srba ili nekih drugih „štićenika“ dolazili sa 

njima u konflikt, morali su da budu potisnuti. Uostalom, ova logika odnosa velikih sila i njihovih malih 

saveznika tipična je u svim vremenima. 

Veoma je teško da čvrsto odredimo šta je bilo u osnovi ove „odbrane pravoslavnih hrišćana“, i to ne samo 

Srba, već i Grka, Bugara, Crnogoraca i dr. Da li se ovde radilo samo o perfidnom načinu slablenja Turske 

(a kasnije i Austrije) Veoma je verovatno da je ova motivacija imala dominantni značaj. Ne možemo 

da tvrdimo, čak i u slučaju istočnog dela Balkanskog poluostrova, da se radilo o potencijalnoj pripremi 

tla za neku dalju ekspanziju. Valahija i Bugarska u 18. i 19. veku, u različito vreme, nalazile su se u ulozi 

teritorija pod privremenom ruskom okupacijom. Međutim, nikad ni u jednom ruskom ili stranom arhivu 

nije pronađen dokumenat koji bi pokazivao želju Rusije za trajnošću ove okupacije. Ruska okupaciona 

administracija na Balkanu nikada nije gradila veće vojne objekte, utvrđenja ili pruge (kao što je Rusija 

radila naprimer na Kavkazu) , što nam daje mogućnost da negiramo ovu drugu predpostavku. Kao treću 

moguću motivaciju možemo da iznesemo i to da je Rusija, sve do sloma imperije 1917, predstavljala 

ne samo apsolutnu monarhiju već i neku vrstu „pravoslavne teokratije“. Uloga pravoslavne crkve bila je 

izuzetno velika, kao i nivo religijske motivacije ne samo kod širih društvenih slojeva već i kod vladajućih 

krugova Rusije. Rusiju carskog doba mogli bismo da uporedimo sa nekom vrstom savremene Saudijske 

Arabije, zemlje koja pruža podršku istovernicima u svetu ne samo zbog ekomskih i političkih već i zbog 

iracionalnih verskih motivacija. 

Drugo razdoblje ruske politike na Balkanu završilo se potpunim neuspehom, ako bismo ga posmatrali 

kao pokušaj ekspanzije. Međutim, ako ga posmatramo kao pokušaj stvaranja nezavisnih pravoslavnih 

država na Balkanu, prijateljskih prema Rusiji, moramo da kažemo da su ovi ciljevi bili skoro potpuno 

ostvareni. Događaji Prvog balkanskog rata, kada su nekadašnji „štićenici“ Rusije presudili osmanskoj 

dominaciji u Evropi, mogu da se posmatraju kao trijumf ove politike. Još jedna od osobina ruske politike 

tog doba na Balkanu bila je skoro potpuno odsustvo ekonomskog pokrića odnosa Rusije prema Balkanu. 

Trgovinski presek rusko-srpskih, rusko-bugarskih, rusko-crnogorskih i rusko-grčkih odnosa i njegova 

uloga u privrednom balansu ovih zemalja bila je isto tako zanemarljiva početkom dvadesetog kao 

i krajem osamnaestog veka. Jedino težnja Rusije da kontroliše moreuze Bosfor i Dardanele može se 

donekle povezati sa ekonomskim interesima. 

Treće razdoblje ruske spoljne politike na Balkanu. Nakon revolucije i građanskog rata 1917-1921. godine, 

Rusija nestaje sa političke karte sveta i država dobija naziv-skraćenicu – SSSR. Nova država koja je bila 

formirana sprovodi svoju apsolutno nepovezanu sa prethodnim periodom politiku na Balkanu. Kao 

primer ove potpuno drugačije politike, možemo da navedemo sovjetsku ratnu pomoć Turskoj u borbi 

protiv Grka, koju je mlada sovjetska država pružala Ataturku u oružju i vojnim specijalistima za vreme 

grčko-turskog rata (1919-1922) . 

Ovu politiku trećeg „sovjetskog“ doba moramo da podelimo na nekoliko podrazdoblja, jer se sovjetska 

spoljna politika u to doba, pa i prema Zapadnom Balkanu, nekoliko puta menjala i to temeljno. 

Prvo takvo podrazdoblje povezano je sa radom Kominterne – međunarodne organizacije sa centrom u 

Moskvi i sa željom da se ostvari neka „svetska revolucija“. Usled političkih promena, došlo je do potpunog 

sloma u tradicionim shvatanjima širih ruskih društvenih slojeva o Balkanu i balkanskim narodima. Kritika 

svega što je radio „prokleti carizam“ dovela je i do poptunog negiranja svih koraka i veza koje su uspele da 

se uspostave između Rusije i pravoslavnih naroda Balkanskog poluostrva. Tome je doprinela i hajka protiv 

akademske slavistike ,promena kadra u diplomatiji i vladajućoj birokratiji uopšte. Bitnu ulogu u ovom 

svesnom uspavljivanju svesti naroda o postojanju Balkana imala je i relativno povoljna klima po ruske 

političke emigrante i vatrene neprijatelje boljševika, koja se formirala u zemljama Balkana, a pre svega 

u Jugoslaviji i Bugarskoj, u međuratnom razdoblju. Jugoslavija je prednjačila u tome, a čak nije imala 

ni diplomatske odnose sa SSSR-om sve do 1940. godine. Pozicija Kominterne nije bila nimalo mekša. 

„Jugoslavija – tamnica naroda“, a „velikosrpski šovinisti – ugnjetači potlačenih Makedonaca, Hrvata, 

Albanaca, Crnogoraca, Mađara, Nemaca i Italjiana“. Kasnije, usled dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj 


,i jačanja vlasti Staljina u SSSR-u, Kominterna je umekšala svoju oštrinu. Došlo je i do korekcije stavova 

o Jugoslaviji. Kominterna više nije iznosila tvrdnje o veštačkoj versajskoj tvorevini, već samo o potrebi 

za federalizacijom Jugoslavije kao države. Posle izbijanja Drugog svetskog rata, bili su uspostavljeni i 

sovjetsko-jugoslovenski odnosi (u leto 1940.). Međutim, ovo otopljavanje odnosa nije značilo i prekid 

sovjetskih pokušaja da se po svaku cenu odgodi Hitlerov neizbežan napad na SSSR. Neutralnost SSSR-a 

nije bila prekinuta ni nakon munjevitog uništavanja Jugoslavije od strane Vermahta. Usled napada 

Nemačke na SSSR, došlo je do aktivizacije kadrova KPJ posebno pripremljenjih u školama i kursevima 

Kominterne i početka partizanskog rata, koji se pretvorio u Građanski rat. 

Drugo kratko ali veoma bitno podrazdoblje sovjetske spoljne politike na Zapadnom Balkanu počelo je u 

jesen 1944, usled dolaska u Srbiju sovjetskih trupa koje su oslobodile Srbiju od Nemaca. Instalirali su u 

Beogradu okrutnu partizansku vlast. Od tada, pa do 1948,na vlasti u Jugoslaviji nalazio se jedan prema 

Moskvi vazalni režim. Koreni ovog stanja ležali su u ranijim dogovorima između Staljina, Ruzvelta i 

Čerčila. Međutim, ovde opet mora da se izdvoji relativno mali značaj zapadnobalkanskog regiona na 

mapi moskovskih interesa. Veoma je indikativna lakoća sa kojom je Staljin prihvatio Čerčilovo „fiftififti“ 

u definisanju budućnosti Jugoslavije. Manje je poznato, ali nakon uvida u otvorene sovjetske 

arhive očigledno, kako lako je Staljin odustao od Jugoslavije nakon konflikta 1948. Iako granične čarke 

i provokacije nisu bili zanemarljive, Moskva pak nikada nije ozbiljno razmatrala opciju vojno-policijskog 

povratka Jugoslavije pod svoju kontrolu. Bilo bi pogrešno smatrati zanemrljivim ovo kratko ali veoma 

intenzivno doba sovjetskog sizereniteta u Jugoslaviji za unutrašnje prilike u zemlji. Tragovi ovih kontakta 

ostali su uočljivi u Srbiji sve do kraja 90-tih godina, na najrazličitijim nivoima: od izgleda oficirskih vojnih 

knjižica, do udžbenika istorije Starog Veka. Ovo kratko podrazdoblje zanimljivo je i po tome što je po 

prvi put došlo do pokušaja određene ekonomske ekspanzije Moskve na Zapadnom Balkanu. Doduše, 

u uslovima komandno-administrativne socijalističke privrede, ova ekspanzija imala je relativno nasilan 

karakter. Prvi i poslednji put u istoriji ruskih i sovjetskih akcija na području zapadnog Balkana, došlo je i 

do snažne kulturne ekspanzije, koja je, za razliku od ekonomskih pokušaja, ostavila u kasnijem vremenu 

nešto više tragova. 

Od pogoršavanja odnosa 1948, pa sve do pada SSSR-a, možemo da izdvojimo treće podrazdoblje u politici 

SSSR-a prema Jugoslaviji. Odnosi između Moskve i Beograda tog doba bazirali su se na blokovskoj podeli 

u kojoj Jugoslavija nije bila na strani SSSR-a (na primer za vreme Mađarske krize 1956, Čehoslovačke krize 

1968, za vreme događaja u Afganistanu i Poljskoj). Indikativno je to da se u vojnim pravilima i vežbama 

JNA spremala da brani zemlju i od plavih strelica nacrtanih sa zapadne strane zemlje i od crvenih strelica 

uperenih sa istoka. Tek sedamdesetih godina, sa popuštanjem osećaja ugroženosti kod jugoslovenskog 

establišmenta, došlo je do jačanja sovjetsko-jugoslovenskih ekonomskih i kulturnih veza. Međutim, ovo 

jačanje nije imalo dominantan karakter i u svakom slučaju imalo je sekundarni karakter, ne samo za SSSR 

već i za Jugoslaviju, ekonomski i kulturno vezanu za zemlje Zapadne Evrope, pre svega Nemačku. Veoma 

indikativna je statistika srpskog izvoza i uvoza za 1991. godinu. Izvoz SFRJ 1991. vredeo je 13,8 mlrd USD 

(deo Srbije - 4,5 mlrd USD), a uvoz - 14,8 mlrd USD (Srbija - 5,2 mlrd USD). Osnovni potraživač srpskog 

izvoza bila je Nemačka (1,1 mlrd USD) i tek nakon nje - SSSR (0,8 mlrd USD) 4 . Nemačka je bila i glavni 

izvoznik robe u Srbiju (1,9 mlrd USD) u poređenju sa 0,7 mlrd USD sovjetske robe. U kulturnom kontaktu, 

moderna produkcija kulture SSSR-a (muzika i film), iako prisutna u Jugoslaviji, nije mogla da se takmiči 

sa modernom zapadnoevropskom i američkom kulturnom ekspanzijom koja je potpuno poplavila 

socijalističku Jugoslaviju. 

Četvrto razdoblje ruske spoljne politike na Balkanu. Usled pada komunističke ideologije i nestanka SSSR i 

SFRJ, došlo je do novog zaokreta u istoriji ruske spoljne politike na Balkanu. Ovo poslednje savremeno 

razdoblje ruskih spoljno političkih mera na Balkanu zaslužuje jedno posebno istraživanje 5 . Možemo 

da iznesemo nekolikoglavnihsmernica ove politike. Rusija od 1991, pa sve do danas nema posebnih, 

zvaničnih političkih ciljeva na Balkanu. Sve od 1991. do 2009, Rusija nijednom nije personificirala svoje 

saveznike u političkim elitama ni u jednoj zemlji Zapadnog Balkana. Investicija ruskih tajkuna u značajne 

4) Ekonomske sankcije i li vojno mešanje Nezavisimaya gazeta 18 juna 1992.g. (Экономические санкции или военное 

вмешательство//Независимая газ. - 1992. - 18 июня). 

5) Vidi naprimer relativno staro, ali metodološki ispravno Rusija na Balkanu (Россия на Балканах. Науч. доклады / Моск. Центр 

Карнеги; Вып. 8, Москва, 1996). 


lokalne medije u zemljama Zapadnog Balkana skoro da nije ni bilo. Ni u Srbiji, niti u Crnoj Gori, da ne 

govorimo već o drugim zemljama Zapadnog Balkana, nijedna novina ili TV stanica nije se pretvorila u 

dosledan glasnik nekog „posebnog ruskog pogleda“, iako postoje više primera „markiranih“ medija druge 

orijentacije u svim zemljama regiona. 

Jedinstveni slučaj doslednog ispoljavanja posebnog stava od strane ruske zvanične politike za sada jeste 

primer statusa Kosova. Ipak, i sad, kao i devedesetih godina, osnovni vidljiv cilj nije neki realni rezultat 

u samom regionu, već potreba ispoljavanja određene „spoljnopolitičke poruke“ partnerima na velikoj i 

dalekoj od Balkana političkoj pozornici. Devedesetih,poruka je zvučala kao: „mir po svaku cenu“, a ove 

decenije: „mir ali bi bilo dobro da nas poštujete“. Danas se Balkan nalazi van ruske definisane interesne 

političke sfere i ovde su prisutni samo ekonomski interesi Rusije, mahom vezani za privatne poslovne 

projekte, bez veće državne podrške. Jedini izuzetak jesu projekti vezani za energetski sektor. Bez obzira 

na sav značaj po region, i bez obzira na snažnu rusku institucionalnu potporu, i ovi projekti nisu usmereni 

na postignuće nekih većih rezultata u regionu, već su u značajnijoj meri upućeni na postizanje određenih 

ekonomskih ciljeva Rusije u EU. Teško je govoriti o nekom iole bitnom kulturnom prisustvu Rusije u 

regionu. Nivo aktivnosti ruskih kulturnih centara daleko zaostaje za sličnim američkim, nemačkim, 

španskim i francuskim insitucijama. Čak i masovno prisustvo ruskih turista u Crnoj Gori slabo se oseća van 

hotelijersko-ugostiteljskih objekata namenjenih dočeku gostiju iz Rusije. Rusija, nastala posle raspada 

SSSR-a, definitivno je prihvatila na Zapadnom Balkanu ulogu krupne i razvijene države koja ima svoje 

ekonomske interese, ali nema ambicija ili kapaciteta velike sile. Višekratnim ponavljanjem da nema 

ništa protiv evropskih integracija Srbije (ili drugih zemalja regiona), Rusija je težila da pokaže odsustvo 

nekih vlastitih političkih ambicija u regionu. Ni atlanske integracije regiona savremena zvanična Rusija 

nijednom nije kritikovala dosledno i čvrsto kao što je imala priliku da kritikuje težnju ka pristupanju NATO 

bivših sovjetskih republika. Spada u domen mitova i navodna prisnost ruskih veza sa Srbijom. Odnosi 

sa Crnom Gorom, Bosnom i Hrvatskom nisu gori, ako nisu bolji, od onih koji su se uspostavili između 

Moskve i Beograda. O tome veoma dobro svedoče ne samo izjave ruskih ambasadora u ovim zemljama 

već i isti nivo viznih olakšica koje su dobili u Rusiji državljani ne samo Srbije već i Hrvatske, Crne Gore ili 

Bosne . Ponekad odnosi drugih ,,eks-Yu» republika sa Rusijom imaju čak i veću prisnost nego na ruskosrpskoj 

relaciji. U tom kontekstu možemo da pomenemo pozitivniju klimu za ruske investicije u Crnoj 

Gori, hrvatsko priznanje svojih državljana ruskog porekla zvaničnom nacionalnom manjinom i neke 

druge pojave. 

Generalno gledano, bilo bi pogrešno tvrditi da je postojala neka stalna i neprekidna politika Moskve na 

Balkanu. Međutim, isto tako bilo bi preterano tvrditi da nova razdoblja u ruskoj politici na Balkanu nisu 

imala nikakvih veza sa prethodnim razdobljima. Četiri izdvojena razdoblja u ruskoj spoljnoj politici na 

Balkanu donosila su veoma bitne promene. Mešanje ruskih spoljnopolitičkih interesa u zapadnom delu 

Balkanskog poluostrva iz različitih razdoblja, vodilo je i vodi stvaranju različitih „rusofilskih“ i „rusofobskih“ 

mitova. Još jedan izvor ovih mitova jesu brojne „teorije zavera“: o navodnoj umešanosti Rusije u državne 

udare u Srbiji, 29. maja 1903. ili 27. marta 1941, o tome da „Tito nije bio Hrvat već ruski enkevedejac“ ili 

o tome da je „pokojni S.Milošević bio saveznik zvanične Rusije“. U najmodernije „teorije zavere“ spada 

navodna želja Rusije da dobije neku vojnu bazu u Crnoj Gori ili u Srbiji. Ove vanekonomske teorije i 

objašnjenja stvaraju jedan specifičan odnos prema krupnim ruskim investicijama u Srbiji. Simptomatično 

je i apokaliptično prikazivanje u srpskim medijima zahlađenja odnosa između SAD-a i Rusije, pri kraju 

mandata prethodnog predsednika SAD-a, kao nekog uvoda u nuklearni Armagedon. Ove „teorije zavere“ 

dobijaju različitu obojenost u zavisnosti od toga da li analitičar, novinar ili obični govornik u kafani deli 

„fobije“ ili „filije“ prema Rusiji. Ni jedno, ni drugo ne pomaže stabilizaciji Zapadnog Balkana kao jedne 

evropske regije koja ranije ili kasnije mora da prođe put evroatlanske integracije do kraja. Na kraju krajeva, 

ovi mitovi ne služe niti interesima EU niti interesima Rusije u zemljama Zapadnog Balkana. U okviru ovih 

mitova nema mesta za racionalno razmišljanje, ni za viziju globalne i veoma čvrsto uzajamno povezane 

savremene svetske privrede. 



Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj 


Uvod 

Sa jednim od tri 2 , odnosno četiri 3 , stuba svoje spoljne politike – Ruskom Federacijom, Srbija ima 

intenzivne odnose od 2007. godine. Najvidljiviji aspekt bilateralnih odnosa, pored gradnje Južnog 

toka, odnosno celokupne saradnje u energetici, jeste zajednički pogled na pitanje statusa Autonomne 

Pokrajine Kosova i Metohije. Ovo pitanje je pokrenulo i druga pitanja značajna sa aspekta međunarodnog 

prava i međunarodnih odnosa. Na primer, od avgustovske krize u Gruziji 2008. godine, Srbija se nijednom 

nije pridružila Evropskoj uniji u njenoj poziciji na sednicama Stalnog saveta OEBS-a. 4 Isto tako, Srbija 

je glasala protiv rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o pravu izbeglica (interno raseljenih 

lica) na povratak u Abhaziju. 5 Pored toga, Srbija se sa „simpatijama“ 6 , odnosno „razumevanjem“, 7 odnosi 

prema inicijativi ruskog predsednika Medvedeva o zaključenju novog Ugovora o bezbednosti u Evropi. 

Ove usklađene pozicije govore o tome da postoji jasna koordinacija, razumevanje, pa čak i strategija 

zajedničkih nastupa na međunarodnom nivou, između vlasti Republike Srbije i Ruske Federacije, kako po 

pitanju statusa Kosova tako i po drugim međunarodnim pitanjima. 8 Ovu intenzivnu političku saradnju 

svakako treba posmatrati u kontekstu integracija Srbije u njen „prvi stub“ – Evropsku uniju. Na primer, u 

Izveštaju o napretku za 2008. godinu 9 , Evropska komisija je jasno rekla da u sprovođenju naftno-gasnog 

aranžmana sa Rusijom Srbija mora da pazi da se poštuju odredbe Ugovora o energetskoj zajednici, koji je 

deo evropskih integracionih procesa Srbije. 10 Ovo je jasan signal da Evropa od Srbije očekuje ponašanje 

u skladu sa pravilima „kluba“ u koji Srbija želi da uđe, odnosno da ona nije protiv saradnje sa Rusijom sve 

dok je ta saradnja u okviru evropskih pravila. 

Opšti zaključak je da je ovaj „ruski stub“ srpske spoljne politike sve jači. Iako se njegova čvrstoća još uvek 

ne može uporediti sa čvrstoćom stuba koji se zove Evropska unija, s obzirom na to da, prema podacima 

Republičkog statističkog zavoda Srbije, više od polovine ukupne spoljnotrgovinske robne razmene Srbije 

1) Žarko N. Petrović, Mst, je direktor istraživanja ISAC Fonda. Godine 2008. i 2009. autor je bio politički savetnik u Misiji OEBS-a u Gruziji 

(do prestanka aktivnosti te misije). Stavovi izneti u ovom tekstu su isključivo autorovi, zasnovani na javnim podacima, i ne odražavaju 

stavove Republike Srbije, OEBS-a kao organizacije ili bilo koje druge njene države učesnice. 

44) Evropska unija, Sjedinjene Američke Države i Ruska Federacija čine „tri stuba“ na kojima počiva srpska spoljna politika Ova tri 

stuba, i ranije pomenuta u istupanjima srpskih zvaničnika, bili su poslednji put jasno formulisani u obraćanju predsednika Tadića 

srpskim ambasadorima u januaru 2009. godine. Tadić: „EU najvažniji cilj“ 12. januar 2009, dostupno na: http://www.b92.net/info/ 

vesti/index.phpyyyy=2009&mm=01&dd=12&nav_category=11&version=print 

3) Prilikom poslednje posete predsednika Tadića Kini, on je govorio o tome da je i Kina jedan od stubova srpske spoljne politike. 

Intervju predsednika Republike Srbije Borisa Tadića „Politici“, Tadić: Kina strateški partner Srbije, dostupno na: http://www.politika. 

rs/rubrike/Politika/Tadic-Kina-strateshki-partner-Srbije.lt.html 

4) EU ima zajednički stav u vezi sa pitanjima gruzijsko-ruskog sukoba u avgustu 2008. godine. i predsedavajuća država EU iznosi 

taj stav na sednicama Stalnog saveta OEBS-a u Beču. Susedi Srbije, Crna Gora i Makedonija, redovno se pridružuju stavu EU. 

5) Rezolucija Generalne skupštine UN GA/10708, 15. maj 2008, dostupno na: http://www.un.org/News/Press/docs//2008/ 

ga10708.doc.htm 

6) Intervju stalnog predstavnika Rusije u OEBS-u, V.I. Voronkova, Rosijskaja gazeta, 20. avgust 2008, dostupno na: http://www. 

mid.ru/Brp_4.nsf/arh/62547841B1A28DDCC32574AB0055AC1BOpenDocument 

7) Stenogram izjava i odgovora na pitanja medija Ministra spoljnih poslova Rusije S.V. Lavrova na zajedničkoj pres konferenciji 

o rezultatima pregovora s ministrom spoljnih poslova Srbije, V. Jeremićem, Moskva 20. februara 2009. godine. (Стенограмма 

выступления и ответов на вопросы СМИ Министра иностранных дел России С.В.Лаврова на совместной прессконференции 

по итогам переговоров с Министром иностранных дел Сербии В.Еремичем, Москва, 20 февраля 2009 года), 

dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/B38351266782BAE6C32575670037ABC8 

8) Video konferencije za štampu ministara Lavrova i Jeremića, gde je ministar Jeremić govorio o ovoj strategiji, dostupno na: 

http://www.mid.ru/brp_4.nsf/clndrOpenView&query=21.2.2009&Lang=%D0%D3%D1%D1%CA%C8%C9 

9) Brussels, 05.11.2008, SEC(2008) 2698 final, dostupan na: 

http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/press_corner/key-documents/reports_nov_2008/serbia_progress_report_en.pdf 

10) Ugovor je potpisan 25. oktobra 2005. godine u Atini, ratifikovan je od strane nadležnog organa RS 19. jula 2006. godine, a 

stupio je na snagu 1. jula 2006. godine. Službeni glasnik RS, broj 62/2006 od 19/07/2006 


otpada na EU 11 , on dobija i na snazi i na značaju. Naime, od 2004. godine naovamo vrednost trgovinske 

razmene sa Rusijom je u konstantnom porastu. Srbija najviše uvozi iz Rusije, u vrednosti od gotovo 

milijardu dolara godišnje, i to su uglavnom rezultati uvoza energenata. Sa druge strane, u Rusiju izvozi 

uglavnom lekove, poluproizvode i nešto hrane. 12 

U ovom pregledu biće analizirana pitanja vezana za rusku podršku Srbiji u vezi sa pitanjem statusa Kosova 

i povratnu spregu koju Rusija očekuje od Srbije na političkom i ekonomskom planu. 

Pregled se neće baviti ekonomskim pitanjima posebno, ali će ih dotaći kako bi ukazao na njihov značaj 

u sklopu političkih odnosa. Osnovna teza je da je politička saradnja, odnosno „strateško partnerstvo“ 

između Rusije i Srbije, onako kako je postavljeno, za Srbiju nepovoljno, jer ne uzima u dovoljnoj meri u 

obzir prioritete evropskih integracija Srbije. Pored toga, politika Srbije prema Rusiji, postavljena na ovaj 

način pre svega zbog ruske podrške statusu Kosova, mora da uzme u obzir činjenicu da ruska podrška 

u vezi sa pitanjem statusa Kosova nema odlučujući uticaj na rešenje ovog pitanja. Takođe, činjenica da 

Rusija ima različit stav u odnosu na gruzijske provincije, od onog koji ona ima u vezi sa Kosovom, baca 

senku na politiku podrške principu teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Usled toga, može se reći 

da bi, u okviru spoljno-političkih prioriteta Srbije, integracija u EU trebalo da ima centralno mesto, dok je 

saradnja sa Rusijom bilateralno pitanje, koje integraciju ne bi smelo da ugrožava ni u jednom trenutku. 

Prava mera saradnje između Srbije i Rusije je „praktična – dvostrana saradnja“ 13 , koja ne sme da ugrozi 

evropsku perspektivu Srbije. Ovaj pregled nema, međutim, nameru da sugeriše da postoji plan Rusije 

da omete evropske integracije Srbije, niti da sugeriše da je bilo koja analizirana akcija Rusije nelegitimna 

sa stanovišta ruskih interesa – onakvih kakve ih vidi samo rusko rukovodstvo. Naprotiv, pregled teži da 

pokaže da je odgovornost na srpskom rukovodstvu da ruske inicijative, one koje oslikavaju ruske interese, 

treba prihvatati samo ukoliko one ne štete evropskim integracijama Srbije. 

Kvalitativni pomak u rusko-srpskim odnosima početkom 2009. godine 

Često se ističe da je kvalitativni pomak u bilateralnim odnosima između dve zemlje nastao kada je 25. 

januara 2008. godine u Moskvi potpisan Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije 

o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede. Srpska strana je, međutim, ratifikovala ovaj sporazum tek 10. 

septembra 2008. godine, zakonom koji je na snagu stupio osam dana kasnije. Ovaj sporazum je svoj život 

započeo tek prilikom posete predsednika Tadića Moskvi u decembru 2008. godine. 

Strateško partnerstvo u energetskoj sferi, koje je najavljeno u januaru 2008. prilikom potpisivanja sporazuma, 

u julu iste godine, prilikom posete ministra Vuka Jeremića Moskvi, vratilo se u „praktičnu dvostranu 

saradnju“. 14 To bi se možda moglo pripisati ruskim nedoumicama u vezi sa zastojem u ratifikaciji Naftnogasnog 

sporazuma iz januara 2008. godine. Sastanak Borisa Tadića i Sergeja Lavrova u Njujorku, pred 

zasedanje Generalne skupštine UN u septembru 2008, i ruska aktivna podrška izglasavanju rezolucije 

ovog tela, kojom se traži savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u vezi sa jednostranim 

proglašenjem nezavisnosti Kosova, ipak su unapredili ovu saradnju. Prilikom decembarske posete 

predsednika Tadića Moskvi oba predsednika su javno, pred svoj sastanak, pomenula «strateške odnose» 

između Srbije i Rusije. 15 Posle ove posete postalo je jasno da vlasti Srbije imaju ozbiljne namere u pogledu 

naftno-gasnog aranžmana i da su „tvrde“ po pitanju nepristanka na promenu statusa Kosova. Ovom 

posetom je, dakle, zaista utrt put strateškim odnosima između dve zemlje, ali tek pošto su oba ova pitanja 

jasno utvrđena i zacrtana u odnosima između dve zemlje. 

11) Republički zavod za statistiku, podaci dostupni na: http://webrzs.stat.gov.rs/axd/index1.phpSifraVesti=356&Link= 

12) ibid http://webrzs.stat.gov.rs/axd/spoljna/index1.php 

13) Intervju Zvaničnog predstavnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova Andreja Nesterenko u vezi sa predstojećom posetom 

ministra spoljnih poslova Srbije V. Jeremića, 16 jul 2008, na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/6319B2237D5 

B4F40C325748800295D18OpenDocument 

14) ibid 

15) Početak sastanka s predsednikom Srbije Tadićem, 24. decembra 2008. godine, na ruskom jeziku dostupno na http://www. 

kremlin.ru/text/appears/2008/12/210958.shtml 


Prilikom posete ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića Rusiji, 20. februara 2009, ministar spoljnih 

poslova Rusije Sergej Lavrov je na konferenciji za štampu posle razgovora opisao stanje odnosa između 

Srbije i Rusije kao obostranu zainteresovanost za građenje strateškog partnerstva. Pre Jeremićeve posete 

Moskvi, 19. februara 2009, zvanični predstavnik Ministarstva spoljnih poslova Rusije Andrej Nesterenko 

rekao je da je radna poseta u skladu sa dogovorom o produženju intenzivnih rusko-srpskih kontakata na 

visokom političkom nivou u cilju razvoja projekata dvostrane saradnje, koordinacije pristupa i diplomatskih 

napora u međunarodnim problemima. 16 Ovi su, prema Nesterenku, upravljeni na pravljenje strateškog 

partnerstva. Ruska podrška srpskoj politici u vezi sa pitanjem statusa Kosova i strategija zajedničkih 

nastupa na međunarodnom planu podrazumevaju i zajedničke nastupe u vezi i sa drugim pitanjima na 

međunarodnom planu. Na primer, prilikom posete ministra Jeremića Moskvi, 20. februara 2009, ministar 

Lavrov se zahvalio srpskom kolegi na zainteresovanom pristupu Srbije ruskoj inicijativi o zaključenju novog 

Ugovora o bezbednosti u Evropi. 17 Prilikom njihovog razgovora na neformalnom Ministarskom savetu 

na Krfu, potvrđena je obostrana spremnost Rusije i Srbije ka tesnoj koordinaciji napora po ključnim 

međunarodnim pitanjima, uključujući problem Kosova. 18 

Međutim, pre prolećne posete ministra Jeremića, ruski zvaničnici i kada su govorili o strateškom 

partnerstvu između Rusije i Srbije, govorili su o strateškom partnerstvu u energetskoj sferi (istina, koristeći 

nekoliko različitih termina). Pitanje je, dakle, šta je to što je strateško partnerstvo u gorivno-energetskoj sferi 19 

pretvorilo u strateško partnerstvo između Rusije i Srbije U izjavama ruskih zvaničnika prilikom ove radne 

posete srpskog ministra nije više bilo prethodnog kvalifikativa „strateškog partnerstva u energetici“, koji 

je određivao stanje odnosa između Srbije i Rusije do tada. Taj kvalifikativ je postojao i tokom razgovora 

između Lavrova i Jeremića na Ministarskom savetu u Helsinkiju 20 i prilikom prethodnih kontakata između 

ruskih i srpskih zvaničnika. 21 Na posletku, poseta predsednika Medvedeva Srbiji, najavljena za 20. 

oktobar 2009. kao prvorazredan politički događaj, takođe je usmerena na to da se utvrde orijentiri za dalje 

učvršćivanje strateškog partnerstva. 22 

Odnosi između Rusije i Srbije su se u 2009. intenzivirali i podigli na nivo na kojem nisu bili decenijama. 

Kontakti i saradnja postoje u privredi, ekonomiji i u vojno-političkoj sferi. Potpisivanjem sporazuma o 

izgradnji srpskog dela gasovoda „Južni tok“ i prodajom NIS-a, te planovima za izgradnju i osavremenjivanje 

podzemnog skladišta gasa „Banatski dvor“, uz sve ocene da je reč o političkim dogovorima, ova saradnja 

je uobličena na način da oslika ne samo srpske interese u vezi sa Kosovom, već i mnoge ruske interese. 

Istovremeno, drugi primeri takođe govore u prilog ovoj oceni. Lista proizvoda na koje se ne plaća ili se 

plaća manja carina u Ugovoru o slobodnoj trgovini je proširena. 23 Pored Moskovske banke očekuje se 

ulazak većih ruskih banaka u Srbiju, kao što je Gazprom banka, što će olakšati uslove za širenje ruskog 

16) Intervju zvaničnog predstavnika ruskog Ministarstva spoljnih poslova Andreja Nesterenka u vezi sa predstojećom posetom 

ministra spoljnih poslova Srbije V. Jeremića, 19 februara 2009.godine, na ruskom jeziku dostupno na http://www.mid.ru/Brp_4. 

nsf/arh/342FA6A377E5EA48C3257562004EDC0AOpenDocument 

17) Stenogram izjava i odgovora na pitanja medija ministra spoljnih poslova Rusije, Sergeja Lavrova, na zajedničkoj konferenciji 

za štampu sa ministrom spoljnih poslova Srbije ,Vukom Jeremićem, na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/ 

B38351266782BAE6C32575670037ABC8 

18) O razgovoru ministara Lavrova i Jeremića na Krfu, 29. juna 2009. godine na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/Brp_4. 

nsf/arh/4E76296504640C9AC32575E4004E07F9OpenDocument 

19) Predsednik Rusije Vladimir Putin, prilikom potpisivanja Naftno-gasnog sporazuma 25. januara 2008. godine, dostupno na na 

ruskom jeziku: http://www.kremlin.ru/appears/2008/01/25/2006_type63377type63380_158116.shtml 

20) Razgovor između Lavrova i Jeremića u Helsinkiju, dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/B1C55C0E- 

C386A565C32575150068BCC6 

21) Lavrov – Tadić, 25. septembra 2008. godine u Njujorku na zasedanju GS UN, O sastanku ministra Lavrova sa Tadićem, 

dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/7CE4EDBF6A43E661C32574CF002059C3OpenDocument (). 

22) Telefonski razgovor između predsednika Medvedeva i Tadića, dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/sdocs/ 

news.shtmlday=5&month=08&year=2009&Submit.x=3&Submit.y=6&value_from=&value_to=&date=&stype=&dayRequired=no 

&day_enable=true# 

23) Ratifikovan Sl. list SRJ - Međunarodni ugovori”, br. 1/2001. U skladu sa članom 4. stav 2. Sporazuma između Savezne vlade 

Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Ruske Federacije o slobodnoj trgovini između Savezne Republike Jugoslavije i Ruske 

Federacije, kojim je predviđeno da će strane ugovornice svake godine usaglašavati izuzetke iz režima predviđenog u članu 1 

ovog sporazuma, koji će se primenjivati na osnovu bilateralnih protokola, koje potpisuju strane ugovornice u skladu sa zakonodavstvom 

svojih država, na sedmom zasedanju Radne grupe za unapređenje trgovinsko - ekonomske saradnje i usavršavanje 

mehanizama trgovine između Republike Srbije i Ruske Federacije, dana 3. aprila 2009. godine u Beogradu je potpisan Protokol 

o izuzecima iz režima slobodne trgovine, za koji nije pravno jasno da li podleže novoj ratifikaciji ili će se primenjivati direktno na 

osnovu potpisa članova Radne grupe. 


iznisa u Srbiji. Srbija je od Rusije zatražila kredit od milijardu američkih dolara, koji se razmatra, a za koji 

se smatra da će biti odobren. 24 Pored toga, posle dugogodišnjeg odlaganja, trebalo bi da počne remont 

Hidroelektrane Đerdap I, koji bi trebalo da sprovede ruska kompanija Silovije Mašini. Od aprila 2009. 

godine ruski inženjeri rade na uklanjanju bombi zaostalih iz vremena NATO bombardovanja. 25 Takođe, 

sprovodi se remont oružja i vojne opreme Vojske Srbije, koja je uglavnom ruskog porekla. 

Nameće se zaključak da Rusi nisu do kraja 2008. i ratifikacije Naftno-gasnog sporazuma govorili o 

strateškom partnerstvu na isti način na koji su to počeli da čine posle ratifikacije. Takođe, niz prethodno 

spomenutih promena je usledio tek pošto su Srbija i Rusija utvrdile osnove svog strateškog partnerstva, 

koji nisu mogli da budu samo trgovina, investicije i saradnja po pitanju statusa Kosova, jer je to nešto što 

interesuje pre svega Srbiju. Potrebno je bilo naći u osnovi za strateško partnerstvo i ono za šta je Rusija 

zainteresovana. Rusija je jasno rekla da to uključuje i saradnju u naftno-gasnoj sferi, pod uslovima koji su 

na kraju i dogovoreni, i saradnju na međunarodnom polju. 26 Od tog vremena se zaista može govoriti o 

strateškom partnerstvu. 

Trenutno se, dakle, mogu izdvojiti tri odrednice strateškog partnerstva između Rusije i Srbije: (1) ruska 

podrška srpskoj politici u vezi sa statusom Kosova; (2) koordinacija stavova dveju država u odnosu 

na druga međunarodna pitanja; (3) nesmetana realizacija strateških ekonomskih projekata kao što je 

projekat Južni tok i celokupni naftno-gasni aranžman između Rusije i Srbije. 

Pitanje statusa Kosova: ruska pozicija 

Od početka razgovora o statusu Kosova, Rusija je bila na stanovištu da se rešenje mora naći uz saglasnost 

obe strane, bez „veštačkih rokova“. 27 Proglašenje nezavisnosti je usledilo kada je postalo jasno da Rusija 

neće popustiti i da samostalnost Kosova neće dobiti verifikaciju u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. 

Kremlj je uvek isticao podršku politici Srbije u odbrani principa teritorijalnog integriteta i suvereniteta. 

Ova podrška je, međutim, u Srbiji često bila tumačena kao podrška i odbrana Srbije, što nikada nije 

bila namera ruskih zvaničnika. Ruska pozicija po pitanju statusa Kosova je precizna: Rusija brani princip 

suvereniteta i teritorijalnog integriteta, a ne Srbiju kao državu. U odbrani principa, Rusija podržava 

sadašnju srpsku politiku u odnosu na status Kosova, ali ne vrši odbranu Srbije. Bilo bi teško zamisliti 

situaciju u kojoj bi Rusija pružila bilo kakvu političku ili vojnu pomoć ukoliko bi Srbija pokušala da svoj 

teritorijalni integritet na Kosovu brani vojno, ili da ga brani na intenzivnijem političkom nivou (na primer,. 

ekonomskim sankcijama u odnosu na Kosovo). 

Rusija je još sredinom 2003. godine povukla svoje trupe sa Kosova, uz obrazloženje da bi dalje prisustvo 

vojnika samo bilo opravdanje za razvoj koji se kreće u pravcu koji Rusija smatra pogrešnim. 28 Ovaj stav 

je Rusiju oslobodio odgovornosti da praktično bude uključena u pitanja vezana za status Kosova i 

život manjina, a smanjio Rusiji troškove te operacije. Rusija se povukla na nivo rasprave o principima 

u međunarodnim telima i bilateralnim i multilateralnim forumima. Ovaj potez je učinjen još pre nego 

što je formulisana politika u vezi sa opcijama za budući status Kosova i pre nego što je utvrđen okvir za 

nezavisnost Kosova, što je usledilo posle nasilja 17. marta 2004. godine. Tada je, naime, izmenjen dotadašnji 

pristup standardi pre statusa u pravac koji je od tog pristupa napravio više slogan nego politiku. 29 

24) Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Konuzin, dostupno na: http://www.b92.net/info/vesti/index. 

phpyyyy=2009&mm=08&dd=06&nav_category=11&nav_id=375064 

25) Prema podacima ruskog Ministarstva za vanredne situacije, od 6. aprila do 12. avgusta specijalisti iz Centra za spasilačke 

operacije sa posebnim rizikom ovog ministarstva, ispitano je 539 413m2 teritorije, a planira se rad na još 418 000. Nađeno je 177 

eksplozivnih naprava, Dostupno na na ruskom jeziku na: http://www.mchs.gov.ru/portal_news/detail.phpID=22992 

26) Još prilikom posete Beogradu, 9. oktobra 2007, Aleksej Miler, prvi čovek Gazproma, rekao je da su „sve naše poslovne saradnje 

deo jednog složenog projekta, tj. naše učešće u privatizaciji NIS-a smatramo delom strateške saraadnje sa Srbijom“. „Vreme“, 

18. oktobar 2007. 

27) Russia opposes artificial deadlines for Kosovo settlement, Ria Novosti 17:2521/06/2007. Dostupno na: http://en.rian.ru/russia/20070621/67606516.html 

28) Izjave za štampu i odgovori na pitanja o rezultatima sastanka s predsednikom Vlade Srbije, Vojislavom Koštunicom. Tekst na 

ruskom dostupan na: http://www.kremlin.ru/text/appears/2004/06/65300.shtml 

29) Izveštaj Kai Eide-a, Sveukupni pregled situacije na Kosovu. Dostupan na: http://www.ico-kos.org/id=6 


Ipak, Rusija je zadržala kancelariju u Prištini i aktivnu saradnju sa UNMIK-om, kao i nekoliko policajaca 

koji su radili u sastavu UNMIK policije. Takođe, Rusija je bila uključena u konsultacije u vezi sa konačnim 

statusom Kosova. Međutim, njen stav da se strane moraju dogovoriti bez rokova nije naišao na podršku 

među državama transatlantske zajednice, pre svega u Vašingtonu. Od početka utvrđivanja nezavisnosti 

Kosova, Rusija je davala određenu diplomatsku podršku Srbiji, koja je vremenom rasla, što je i dovelo 

do odlaganja proglašenja nezavisnosti za neko kratko vreme. Ruska pozicija je sve vreme bila tumačena 

neophodnošću uvažavanja međunarodnog prava, Helsinškog završnog akta iz 1975. i principima 

suvereniteta i teritorijalnog integriteta. 

Međutim, Rusija je do avgusta 2008. prikriveno, a od tada i otvoreno, imala potpuno obrnuti pristup 

u slučajevima gruzijskih provincija, Abhazije i Južne Osetije. Naime, posle vojne intervencije 8 – 12. 

avgusta i poraza gruzijskih snaga koje su ušle u Južnu Osetiju, kao i njihovog izbacivanja iz Kodorskog 

klanca u Abhaziji, Rusija je 26. avgusta 2008. priznala ove dve gruzijske oblasti kao nezavisne države. 

Čineći to, Rusija je istakla da je Gruzija počinila zločin verolomnim napadom na Chinvali, 30 čime je sama 

okončala svoj teritorijalni integritet. 31 Pored toga, Gruzija je napala Južnu Osetiju dok su trajali pregovori 

pod međunarodnim okriljem (za razliku od Srbije). Ruski argumenti za priznanje ovih dveju provincija 

jesu da je to način da se obezbedi sigurnost ovih „republika“. Takođe, mnogi argumenti Rusije u prilog 

nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije, mutatis mutandis, argumenti su država transatlanske zajednice u 

slučaju Kosova, što je jedna vrsta odgovora Rusije na ignorisanje u slučaju Kosova. Suočena sa optužbama 

da je nedosledna u svojem tumačenju i primeni međunarodnog prava, s obzirom na to da je po pitanju 

Kosova imala sasvim drugačiji stav, Rusija je formulisala da je tačno da se slučajevi Kosova i Abhazije i 

Južne Osetije ne mogu uporediti, jer Srbija nije napala Kosovo kao Gruzija Južnu Osetiju, te je slučaj Južne 

Osetije sui generis, a ne slučaj Kosova. 32 Rečima predsednika Medvedeva: 

Naše kolege su mi govorile više nego jednom da je slučaj Kosova jedinstven slučaj, kao što pravnici kažu casus 

sui generis. U redu, ako je taj slučaj jedinstven, onda je i ovaj slučaj [Gruzije] takođe jedinstven. 33 

Dva različita slučaja ili dva standarda za iste slučajeve: Kosovo i gruzijske provincije 

Abhazija i Južna Osetija 

Rusko rukovodstvo je sve vreme pravilo paralele između slučaja Kosova i odmetnutih gruzijskih 

provincija. Za Rusiju, pitanje statusa Kosova i jednostrano proglašenje nezavisnosti priznato od većine 

članica transatlanske zajednice bilo je presedan, koji važi i za Abhaziju i Južnu Osetiju. Mnoge države 

post-sovjetskog prostora, kao što su Ukrajina, Azerbejdžan, Gruzija, Moldavija, zemlje Centralne Azije, 

ne pomišljaju da priznaju Kosovo, ali ni Južnu Osetiju ili Abhaziju. Ovakav stav je suprotan nastojanjima 

transatlantske zajednice da dokaže da je slučaj Kosovo sui generis, jedinstven, koji se ne može primeniti 

na druge konflikte. 34 Upravo je ovaj stav, tretiranja Kosova kao sui generis slučaja, odnosno zanemarivanje 

stava Rusije u poslednjih desetak godina u odnosu na Kosovo, ono što je motivisalo Rusiju da stvori novi 

sui generis slučaj u Abhaziji i Južnoj Osetiji. 

30) Istupanje ambasadora D.E. Tarabina, po posebnim zadacima Ministarstva spoljnih poslova Rusije, na zasedanju prve radne 

sesije EKOB OEBS, 23. jun 2009. godine „Pristupi i rad OEBS u oblasti ranog upozoravanja, sprečavanja i regulisanja konflikata, 

kriznog regulisanja i postkonfliktnoj rehabilitaciji, Beč, 23. juna 2009. godine na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/Brp_4. 

nsf/arh/CE6A9D086155121CC32575E00055A9EAOpenDocument 

31) Vidi takođe Objavu Ministarstva spoljnih poslova Rusije, od 25. avgusta 2009. Godine, na ruskom dostupno na: http://www. 

mid.ru/brp_4.nsf/0/4107A0E2642142ABC325761D0022E2AA 

32) Sergej Lavrov, Licem u lice sa Amerikom: Između nekonfrontacije i konvergencije, Žurnal „Profil“, br. 38, oktobar 2008, na 

ruskom jeziku dostupna na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/B3C8684DEA14B242C32574E1002FD07BOpenDocument 

33) Medvedev brani rešenje o dve republike (Медведев отстаивает решение о двух республиках), http://news.bbc.co.uk/hi/ 

russian/russia/newsid_7583000/7583005.stm 

34) Vidi Bruno Coppieters, The Recognition of Kosovo: Exceptional but not Unique, Readings in European Security, Centre for 

European Policy Studies, International Institute for Security Studies, Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces & 

Geneva Centre for Security Policy.2009. 


Odbijanje Rusije da prizna Kosovo i diplomatska i politička podrška Srbiji, uz istovremenu diplomatsku, 

političku, ekonomsku podršku gruzijskim provincijama čije je većinsko stanovništvo, poput kosovskih 

Albanaca, posle oružanih sukoba tražilo nezavisnost od Gruzije, postavlja pitanja konzistentnosti ruske 

politike u odnosu na etničke konflikte. Ukoliko se uporede slike iz ove dve provincije, dobiće se pomešan 

rezultat. I pored toga što postoji niz sličnosti između njih i Kosova, na koje se Rusija poziva, postoji i niz 

razlika, na koje se opet pozivaju zapadne zemlje. Na kraju ostaje malo suštine, izuzev toga da su realni 

interesi prevladali nad principima i pravom. 

Međutim, potrebno je uporediti i interese, kako transatlantske zajednice za priznanje nezavisnosti Kosova, 

tako i Rusije za priznanje Abhazije i Južne Osetije. Samo tada će se dobiti potpuna slika razvoja i rezultata 

ovih događaja koji su obeležili početak 21. veka. 

Rat u Abhaziji 1992 – 1993. godine je, prema podacima Međunarodne krizne grupe, odneo oko osam 

hiljada života. 35 Završen je 1994. godine Moskovskim ugovorom, koji je uspostavio razdvajanje zaraćenih 

strana i politički format za pregovore. Od 1994. godine počeli su pregovori pod pokroviteljstvom UN-a, 

koji su trajali do maja 2009. godine, kada su se završili potpunim neuspehom i kada se Misija Odeljenja 

za mirovne operacije UN u Abhaziji, Gruziji, završila njenim povlačenjem. Iako i dalje postoji pregovorni 

format, kroz takozvani “Ženevski proces“, između Gruzije, Rusije, Abhazije i Južne Osetije, koji se bavi 

bezbednošću i povratkom raseljenih lica, Ujedinjene nacije više nemaju misiju na terenu. Od samog 

početka Rusija je imala mirovni kontigent u takozvanoj zoni konflikta između Abhazije i Gruzije, koji je 

bio pod mandatom mirovnih operacija Zajednice nezavisnih država (ZND) i koji su podržavale Ujedinjene 

nacije. Do 2007. godine Abhazija je bila potpuno integrisana u ekonomski sistem Rusije i od nje zavisna. 

Rusija je počela da deli svoje pasoše stanovnicima Abhazije i, do 2007. godine, gotovo svi stanovnici 

negruzinske nacionalnosti . dobili su ruske pasoše. Rusija se dva meseca posle proglašenja nezavisnosti 

Kosova, 6 marta 2008. godine,. i zvanično povukla iz sankcija koje su ZND uspostavile nad Abhazijom 1996. 

i uspostavila formalne veze između Rusije i de fakto vlasti Abhazije (i Južne Osetije) 36 . Istovremeno, valja 

napomenuti da je Abhazija sve vreme uživala podršku neformalnih krugova u Rusiji, ali i zvaničnih, kao što 

je bila politička i ekonomska podrška grada Moskve pod vođstvom dugogodišnjeg gradonačelnika Jurija 

Lužkova. Rusija je, na primer, gotovo sve vreme isplaćivala penzije stanovnicima Abhazije. Ove činjenice 

su uticale na to da Gruzija, ali i neke zemlje transatlantske zajednice, od 2004. godine ne smatraju Rusiju 

za poštenog posrednika, već za stranu u konfliktu. 

U sukobima u Abhaziji raseljeno je, prema podacima Međunarodne krizne grupe, oko 239000 stanovnika 

Abhazije, mahom Gruzina, koji su do sukoba činili etničku većinu u toj autonomnoj regiji i ukupno oko 

46% svih stanovnika Abhazije. De fakto vlasti u Abhaziji su 1999. godine dozvolile ograničeni povratak 

Gruzina u Galsku regiju, na granici sa Gruzijom (oko 45 000–50 000 ljudi), ali su sve vreme ostali na 

stanovištu da se većini Gruzina ne može dozvoliti povratak, jer bi se ratna katastrofa iz 1992. godine 

ponovila 37 . Priznanje Abhazije desilo se uprkos činjenici da je više od polovine stanovništva bilo izgnano 

iz Abhazije (46% Gruzina i još nekoliko procenata pripadnika drugih nacionalnosti, koji su odmah po 

izbijanju prvog sukoba izbegli). 

Događaji u Južnoj Osetiji nisu se suštinski razlikovali od događaja u Abhaziji. Sukob 1991– 1992. godine 

ostavio je, doduše, manje žrtve – oko 1000 ubijenih. Međunarodni okvir za pregovore od 1993. godine 

bio je pod okriljem Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. U okviru takozvane Zajedničke 

kontrolne komisije, tela sastavljenog od predstavnika Ruske Federacije, Gruzije, vlasti Južne Osetije i vlasti 

Severne Osetije, nikakvog suštinskog pomaka u pregovorima nije bilo za sve vreme „zamrznutosti“ ovog 

konflikta. Ruska Federacija je i u ovom kraju imala svoje trupe, takođe pod okriljem mandata ZND. 

35) Izveštaj „Abhazija danas“, dostupan na: http://www.crisisgroup.org/home/index.cfmid=4377&l=1 

36) Izjava za medije ruskog Ministarstva spoljnih poslova: http://www.ln.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/79C58F476CAEC4E8C3257404005 

8934COpenDocument 

37) Iintervju De fakto predsednika Abhazije Sergeja Bagapša. Dostupno na ruskom na: http://www.apsny.ru/apsnynews/apsnynews.phpmode=more&more=13626 


Kada su propali svi pokušaji gruzijskih vlasti da promene pregovorni format u kojem je Rusija dominirala 

i u kojem nije bilo perspektive dobijanja rezultata u korist teritorijalnog integriteta Gruzije 38 , predsednik 

Saakašvili se odlučio na vojnu akciju. Vojna akcija završila se neuspehom, uz velika pitanja koja se tiču 

vođenja rata na svim stranama, a pogotovo na strani trupa koje su pripadale neformalnim vlastima Južne 

Osetije. Sukob se završio posredovanjem francuskog predsednika Sarkozija i dogovorom o principima 

obustave vatre i početka novog pregovornog procesa. Ovi principi nikada nisu potpisani u istovetnoj 

varijanti od strane Rusije i Gruzije, ali su na terenu imali praktičan efekat zaustavljanja sukoba i ruskog 

napredovanja unutar Gruzije. Do 10. oktobra 2008. godine ruske snage su se povukle iz gotovo svih 

delova Gruzije van Južne Osetije. I u ovom slučaju, gruzinsko stanovništvo je potpuno proterano iz Južne 

Osetije, a njihova imovina je mahom uništena 39 . 

Bez obzira na to da li će se slučajevi Kosova, Abhazije i Južne Osetije smatrati za precedent ili ne, činjenica 

je da između ovih slučajeva postoje kako velike sličnosti, tako i ogromne razlike. U oba konflikta Rusija je 

do avgusta 2008. godine podržavala princip teritorijalne celovitosti Gruzije i glasala za svaku rezoluciju 

Saveta bezbednosti UN i svako rešenje Stalnog saveta OEBS-a koji su tu celovitost potvrđivali. U praksi 

je Rusija pomagala stanovnike ovih dveju gruzijskih rejona, prvenstveno davanjem državljanstva Ruske 

Federacije, što je anuliralo bilo kakvu potrebu ovih ljudi da budu deo Gruzije ili idu u Tbilisi. Rusija je davala 

i praktičnu podršku u vidu novca, trgovine, otvorenih i poluotvorenih granica i slično. Ovaj dvostruki 

kolosek Rusija je pravdala humanitarnim razlozima i potrebom da se pomogne stanovnicima ovih regija, 

koje je tvrdoglava politika Tbilisija stavljala u neizdrživ položaj. 

Oba ova konflikta u Gruziji treba posmatrati u kontekstu potrebe Rusije da zadrži svoj uticaj na Južnom 

Kavkazu. Stremljenjem i eventualnim ulaskom Gruzije u NATO, ruske vojne snage u Jermeniji bi ostale 

izolovane. Osim toga, alternativni putevi za prevoz energenata, nafte i gasa iz Prikaspijskog regiona i iz 

Centralne Azije, postali bi otvoreni i slobodni od mogućeg ruskog uticaja. Posle sukoba iz avgusta 2008. 

godine i jednodušne podrške Gruziji, koju su u manjoj ili većoj meri dale države transatlantske zajednice, 

Gruzija je jasno stavila do znanja da će se povući iz ZND, čime bi nestao mandat ruskih snaga u Abhaziji i 

Južnoj Osetiji. Rusija se odlučila na priznanje nezavisnosti delimično i zbog toga što je, usled pomenutih 

realpolitičkih argumenata, bilo potrebno sačuvati tamo prisustvo vojske, a time i uticaj u ovim regijama. 

Od tada ruski vojnici u ovim dvema oblastima borave na osnovu sporazuma koji je Rusija zaključila sa 

njima po priznanju njihove nezavisnosti. Interesi Rusije su, dakle, jasno prevladali nad principijelnim 

interesom čuvanja i zaštite teritorijalnog integriteta svake zemlje. 

Posle priznanja nezavisnosti Kosova, autonomne oblasti suverene zemlje, Rusija je zauzela stanovište da 

je pojam državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta sada sasvim relativizovan. Pri tom se ispoljila 

bojazan da bi slabljenje načela suvereniteta moglo negativno da se odrazi na teritorijalnu celovitost Rusije, 

imajući u vidu probleme na Severnom Kavkazu. 40 Zbog toga, u ruskoj percepciji međunarodnih odnosa 

jedina opcija bila je demonstracija sile. Ovo je, između ostalog, i jedan od glavnih razloga zbog čega se 

Rusija tako intenzivno protivi širenju NATO pakta, koji doživljava ne direktno kao vojnu pretnju, koliko kao 

nešto što politički itekako sužava opcije, uključujući i opciju sile, u slučaju nestabilnih severnokavkaskih 

republika Čečenije, Ingušetije, Dagestana, pa i drugih republika. U njima postoje nasilni elementi, pa i 

teroristi, koji zagovaraju nezavisnost od Rusije, a NATO na nestabilnom delu ruskih granica ipak je nešto 

sasvim drugačije od NATO-a na, za Rusiju stabilnim, baltičkim granicama. 

Ruski odgovor na priznanje nezavisnosti Kosova, promišljen i konzistentan do avgusta 2008. godine, do 

kada je Rusija imala jaku principijelnu poziciju zasnovanu na međunarodnom pravu i praksi, relativizovana 

je promenom politike Kremlja. Njeno moralno visoko mesto je poljuljano a, samim tim, i njena mogućnost 

da utiče na bilo koga i ubeđuje u potrebu poštovanja principa teritorijalnog integriteta i suvereniteta 

Srbije u odnosu na slučaj Kosova. Čak i najbliži ruski partneri u Šangajskoj organizaciji za saradnju i 

38) Gruzija se od prve polovine 2007. zalagala za promenu pregovornog formata po principu 2+2+2, OEBS i EU + Rusija i Gruzija 

+ vlasti Južne Osetije i paralelne Privremene uprave Južne Osetije lojalne vladi u Tbilisiju. 

39) Podrobne informacije o događajima se mogu naći na sajtu Human Rights Watch-a: http://www.hrw.org/en/europecentralasia/georgia, 

i Amnesty International-a http://www.amnesty.org/en/region/georgia 

40) Za informacije o situaciji i sukobu na Severnom Kavkazu vidi: http://www.kavkaz-uzel.ru/articles/139142, takođe, Gregory 

Shvedov, Caucasus – Confrontation or Cooperation, Prvi izveštaj u okviru projekta praćenje rusko – srpskih odnosa, http://www. 

isac-fund.org/publishing.php#analysis 


Organizaciji ugovora o kolektivnoj bezbednosti, koje uključuju neke od najbližih ruskih saveznica, kao 

što su Belorusija, Kazahstan, Kirgistan i Jermenija, nisu sledili putem Rusije i nisu priznali Abhaziju i Južnu 

Osetiju. Godinu dana posle avgustovskih događaja, samostalnost tih provincija nije priznao niko izuzev 

Nikaragve, mada sa neizvesnim unutrašnjim posledicama za ovu zemlju. 

Učinak i posledice 

Uprkos najavi Vašingtona da želi da «resetuje» odnose sa Rusijom i zamrzavanju perspektive članstva 

Gruzije i Ukrajine u NATO, pitanje Kosova, Južne Osetije i Abhazije tamo je gde je i bilo, bez ikakve 

perspektive za promenu. U suštini, Rusija je, sledeći realpolitik principe, intervencijom u Gruziji povukla 

neke „crvene linije“, sprečila integraciju Gruzije i Ukrajine u NATO pakt i problematizovala mogućnost 

alternativnih puteva snabdevanja energentima preko Gruzije. Čineći ovo, izgleda da Rusija sledi svoju 

ranije definisanu doktrinu privilegovanih interesa. 41 

S druge strane, priznanje nezavisnosti Kosova podržao je znatan broj država, ali ne i većina članica 

Ujedinjenih nacija. Ipak, za podršku otcepljenju Kosova opredelile su se mnoge države u čije 

integracione procese Srbija želi da se uključi. Interes ovih država za priznanje Kosova, i pored očiglednih 

stremljenja SAD da zadrže svoj uticaj u jugoistočnoj Evropi putem razvijanja najboljih mogućih odnosa sa 

demografski najmlađom nacijom u Evropi – Albancima, ipak, primarno leži u stabilnosti ovog dela Evrope 

i potrebi da se ovaj deo Evrope integriše u Evropsku uniju, što je u saglasnosti sa stremljenjem većine 

građana Srbije. 42 Samim tim, razlozi za dejstva transatlantske zajednice i Rusije u vezi sa pitanjima statusa 

Kosova i gruzijskih provincija Abhazije i Južne Osetije suštinski se razlikuju. Dok ruski razlozi za priznanje 

gruzijskih provincija podrazumevaju interese Rusije, razlozi transatlantske zajednice teže, istina s mnogo 

protivrečnosti, nalaženju opšteg interesa. 

Može se zaključiti da ruska politika u odnosu na Kosovo ima barem dve strane. Sa jedne strane, to je 

politička i diplomatska podrška Srbiji – državi sa kojom Rusija tradicionalno ima dobre odnose i u kojoj 

je Rusija, a posebno ruski narod, popularna, usled tradicionalnih i često mitskih predstava o prijateljstvu, 

panslavizmu i pravoslavlju. Samim tim, Rusija dobija mogućnost da posle čitave decenije od demokratskih 

promena u Srbiji svoje poslovne interese i svoje političke interese uspešno brani u jugoistočnoj Evropi, 

posebno u Srbiji. 43 Istovremeno, ako se pogleda spektar odnosa između Rusije i transatlantske zajednice, 

vidi se spisak problema i nesporazuma, kod kojih je pitanje Kosova i gruzijskih provincija samo jedno, 

dosta nisko kotirano pitanje. I ruski i zvaničnici iz transatlantske zajednice znaju da je pitanje razoružanja, 

Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, energetske bezbednosti i regulisanje pitanja 

nuklearnih programa Irana i Severne Koreje, te stabilizacija Avganistana, za šta je sve potrebna saradnja 

Rusije, daleko važnija od pitanja ovih teritorija. 

Samim tim, moguće je govoriti o „podršci“ Rusije Srbiji, ali ne i o „odbrani Srbije od strane Rusije“. Ta 

podrška, iako prisutna, uslovna je i relativna. Uslovna je budući da se Rusija zalaže za pravni način rešenja 

teritorijalnih i etničkih konflikata na evroatlantskom prostranstvu, osim u slučaju kada su vitalni ruski 

interesi ozbiljno ugroženi, kada je, kako je Kremlj pokazao u Gruziji, moguće od ovih principa odstupiti 

sledeći primer transatlantske zajednice u vezi sa Kosovom. Ovaj pristup Rusije je daleko od trenutne 

pozicije koju Srbija ima da „nikada neće priznati Kosovo“. Rusija šalje poruku da je nezavisnost Kosova 

od Srbije moguća uz odgovarajuće uslove, na primer, ako su oni pravno definisani u novom Ugovoru 

o bezbednosti u Evropi, za šta se Rusija zalaže u okviru svoje inicijative za zaključenje novog Ugovora o 

41) U intervjuu ruskom Prvom kanalu 31. avgusta 2008. godine predsednik Medvedev rekao je da Rusija ima regione privilegovanih 

interesa, kao i druge zemlje sa državama sa kojima ima tradicionalno priateljske i specijalne odnose. Ti regioni se ne graniče 

nužno sa Rusijom. Na ruskom dostupno na: http://www.kremlin.ru/appears/2008/08/31/1917_type63374type63379_205991. 

shtml 

42) Izveštaj Međunarodne krizne grupe, Breaking the Kosovo Stalemate: Europe’s Responsibility Europe Report N°185 21 August 

2007 http://www.crisisgroup.org/home/index.cfmid=5018&CFID=13514066&CFTOKEN=32288909 

43) Vidi Pavel Kandelj, «Балканизация» Европы vs «европеизация» Балкан, 15-06-2008, “Россия в глобальной политике”. № 

3, Май - Июнь 2008, П.Е. Кандель – к. и. н., ведущий научный сотрудник Института Европы РАН. 


ezbednosti u Evropi. 44 Samim tim, rusko insistiranje na sporazumnom rešenju pitanja statusa Kosova 

je samo privremeni diplomatski stav, do momenta kada se ovi pravni stavovi usaglase, sa ili bez srpske 

podrške. Takođe, podrška je relativna jer je Rusija svojom akcijom u ogledalu Kosova Gruziji priznala da 

makar i ne bilo pravno obavezujućih i definisanih principa u slučaju postojanja određenih odgovarajućih 

uslova, kao što su u gruzijskom slučaju napad od strane centralnih vlasti, princip suvereniteta i teritorijalnog 

integriteta može relativizovati i čak anulirati, a pravu abhaskog i osetinskog naroda na samoopredeljenje 

može se dati prioritet. Naime, već posle potpisivanja ukaza o priznanju, predsednik Medvedev je rekao 

da Rusija poštuje sve principe Helsinškog završnog akta, čiji III i IV princip podrazumevaju teritorijalni 

integritet država, a VIII princip jednakih prava i samoopredeljenja naroda: 45 

Noću, 8. avgusta 2008. godine, u Tbilisiju su napravili svoj izbor: Saakašvili je izabrao genocid (...) Narodi Južne 

Osetije i Abhazije su se više puta izjašnjavali na referendumima podržavajući nezavisnost svojih republika. 

(...) 

S obzirom na nastalu situaciju, neophodno je doneti rešenje. Uzimajući u obzir slobodnu izjavu volje osetinskog 

i abhaskog naroda, rukovodeći se odredbama Statuta Ujedinjenih nacija, Deklaraciji iz 1970. godine o 

principima međunarodnog prava koji se tiču prijateljskih odnosa između država, Helsinškim završnim 

aktom KEBS-a iz 1975. godine i drugim osnovnim međunarodnim dokumentima, ja sam potpisao Ukaz o 

priznanju nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije od strane Ruske Federacije.(...) To je jedina mogućnost kako bi 

se sačuvali životi ljudi. 

Osim toga, ruska zvanična politika je tvrdila da je priznanje nezavisnosti jedini način na koji se može 

obezbediti čvrsta bezbednost ovih republika, implicitno dajući još jedan argument u korist priznanja 

nezavisnosti određenih teritorija u svetu. 46 

Koristeći, dakle, mutatis mutandis iste argumente kao i članice transatlantske zajednice u vezi sa statusom 

Kosova, predsednik Medvedev je napravio recipročan odgovor na priznanje nezavisnosti srpske pokrajine. 

Nedavna izjava premijera Rusije Vladimira Putina vodi još očiglednijem zaključku: 

Međunarodni pravni subjektivitet Abhazije i Južne Osetije nastupa u momentu njihovog priznanja od strane 

makar i jednog od subjekata međunarodnih odnosa (...) Samim tim, priznanje Rusije je dovoljno (...) S moralnoetičke 

tačke gledišta, u potpunosti je osnovano poređenje Kosova, precedenta Kosova, sa Abhazijom i Južnom 

Osetijom. Nikakve razlike u suštini nema. I ovde i tamo postoje etnički konflikti, i ovde i tamo je bilo kršenja 

zakona. 47 

Jasno je da je Rusija, sledeći svoje realpolitik interese, priznala Abhaziju i Južnu Osetiju. Učinila je to koristeći 

iste argumente kao i države transatlantske zajednice. Čineći to, međutim, ona je relativizovala principe 

na koje se pozivala do tada u vezi sa Kosovom. Takođe, ona je nastavila relativizaciju i međunarodnog 

prava i principe iz Helsinškog završnog akta, što dalje razvodnjava bilo kakvu diskusiju u vezi sa statusom 

Kosova. Naposletku, predlažući zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi i uključujući drugi 

princip jedinstvenog rešenja etničkih konflikata u taj predlog, Rusija je poručila da na prošlost treba 

staviti tačku, ostaviti status quo i definisati pravila za budućnost. 

Ruska inicijativa za zaključenje novog Ugovora o bezbednosti u Evropi 

Inicijativu da se zaključi novi Ugovor o bezbednosti u Evropu lansirao je predsednik Medvedev u 

Berlinu 5. juna 2008, a zatim na Svetskom forumu o politici u Evijanu 8. oktobra 2008. godine. On je 

44) Pogledati drugi princip predsednika Medvedeva na konferenciji o svetskoj politici u Evijanu, Francuska. http://www.kremlin. 

ru/eng/text/speeches/2008/10/08/2159_type82912type82914_207457.shtml 

45) Dostupan na: http://www.osce.org/search/displayMode=3&lsi=1&q=helsinki+final+act&GO=GO 

46) Izjava za medije Ministarstva spoljnih poslova Rusije, 25. avgusta 2009. godine, na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/ 

brp_4.nsf/0/4107A0E2642142ABC325761D0022E2AA 

47) ITAR Tass, susret između premijera Rusije Putina i predsednika Južne Osetije Kokojtija, dostupno na: http://www.itar-tass. 

com/level2.htmlNewsID=14271740&PageNum=0 , takođe http://news.mail.ru/politics/2853710 Pogledati i vest sa RTS-a, 

dostupnu na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/Srbija/116721/Putin+o+Kosovu+i+Abhaziji.html 


tada predstavio osnovne principe tog novog Ugovora. 48 Isprva maglovita ideja je poprimila konture u 

oktobru, kada je Medvedev pristao, posle konsultacija sa francuskim predsednikom Sarkozijem, da se o 

ovoj inicijativi raspravlja u okviru OEBS-a. Bez obzira na principe, „korpe“ i istoriju OEBS-a, 49 Rusija tvrdi da 

ono što je potrebno promeniti u evropskoj saradnji, jesu u stvari garancije takozvane tvrde bezbednosti 

(hard security), imajući u vidu da je to ono što je zakazalo u avgustu 2008. godine. 

Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Aleksandar Gruško, na Forumu za bezbednost i saradnju 

OEBS-a 18. februara 2009. godine u Beču, istakao je značaj donošenja pravnoobavezujućeg dokumenta 

u čijoj pripremi bi, pored država članica i organizacija poput NATO, EU i OEBS, učestvovale i Organizacija 

ugovora o kolektivnoj bezbednosti (eng: CSTO, ruski: ОДКБ) i Zajednice nezavisnih država (ZND). Ovaj 

ugovor bi se, prema Gruškou, odnosio samo na «čvrsta» bezbednosna pitanja i ne bi se bavio pitanjima 

«ljudske dimenzije bezbednosti» (slobodni izbori i ljudska prava) ili ekonomskim i ekološkim pitanjima, 

isključujući time druge dve „korpe“ OEBS-a. Ovim je Rusija formulisala svoje prioritete na međunarodnom 

nivou. 

Medvedev je u ovu inicijativu uključio i potrebu za usaglašavanjem principa na osnovu kojih bi se regulisali 

etnički i teritorijalni konflikti na evroazijskom prostranstvu (drugi princip iz govora D.A. Medvedeva na 

Svetskom forumu o politici u Evijanu, 8. oktobra 2008). 50 

Na Ministarskom savetu u decembru 2008. godine, ministar Lavrov je tokom neformalnog ručka izložio 

potrebu za novim Ugovorom o evropskoj bezbednosti i ponovio principe koje je predsednik Medvedev 

istakao u Evijanu. U predvečerje neformalnog Ministarskog samita na grčkom ostrvu Krfu, on je govorio u 

Beču na godišnjoj konferenciji OEBS-a, „Osvrt na probleme u oblasti bezbednosti“, 23. juna 2009. godine. 51 

Govoreći o atmosferi koja traži promenu čvrstog sistema bezbednosti, Lavrov je rekao da je posle raspada 

hladnog rata nestao razlog za podeljen evroatlantski prostor, koji se, po njegovom mišljenju, stvarao 

postepenim otkidanjem zalogaja teritorije bivšeg Varšavskog pakta i približavanjem ruskim granicama. 

Govoreći o principima koje bi novi ugovor trebalo da ima, Lavrov je ponovio principe koje je istakao 

predsednik Medvedev u Evijanu, s tim što je neke proširio. Prvom principu, koji se između ostalog odnosio 

na savesno ispunjenje međunarodnih obaveza i poštovanje „političke nezavisnosti država“, Lavrov je 

dodao nemešanje u unutrašnje poslove država. Ovim je Lavrov istakao nezadovoljstvo inicijativom EU 

za uspostavljanjem „Istočnog partnerstva“ 52 , odnosno širenje uticaja EU, po mišljenju Rusije, na ruske 

neposredne susede i države za koje Rusija smatra da ulaze u njen region privilegovanih interesa. Pored 

48) Govor Medvedeva na svetskom forumu o politici, Evian, France. Dostupno na: 

http://www.kremlin.ru/eng/text/speeches/2008/10/08/2159_type82912type82914_207457.shtml 

49) Tri „korpe“ OEBS-a su: političko-vojna dimenzija bezbednosti (prva), ekonomska dimenzija bezbe dnosti i dimenzija životne 

sredine (druga) i ljudska dimenzija bezbednosti (treća). 

50) Prvo: potvrdi bezbednost evroatlantskog prostora, poštovanje međunarodnog prava, suvereniteta, teritorijalnog integriteta 

i političke nezavisnosti država, kao i poštovanje svih drugih principa koji proističu iz Statuta Organizacije Ujedinjenih nacija. 

Drugo: ugovor bi trebalo da je garancija jedinstvenog tumačenja i poštovanja u ugovoru jasno potvrđenog principa nedopustivost 

primene sile ili pretnje upotrebnom sile u međunarodnim odnosima, da obezbedi jedinstveni pristup prevenciji i mirnom 

rešenju konflikata na evro-atlanskom prostranstvu, sa akcentom na nepristrasnom pregovornom rešenju, uz poštovanje mišljenja 

svih strana i bezuslovnom poštovanju mehanizama održavanju mira. Treće: obezbeđenje jednake bezbednosti, koja se objašnjava 

trima „ne“ 1) ne obezbeđivati svoju bezbednost na uštrb bezbednosti drugoga; 2) ne dozvoliti radnje (preduzete od strane vojnih 

saveza ili koalicija) koje potkopavaju jedinstvo zajedničkog bezbednosnog prostora; 3) ne razvijati vojne saveze koji mogu da 

prete bezbednosti drugih stana ugovornica. Pri tome, prema predsedniku Medvedevu, danas je neophodno koncentrisati se 

na vojno-politička pitanja, s obzirom na to da su takozvana čvrsta bezbednosna pitanja (hard security) ona koja danas igraju 

ključnu ulogu i s obzirom na to da upravo ona danas trpe deficit kontrolnih mehanizama. Četvrto: ugovorom je važno potvrditi 

da nijedna država i nijedna međunarodna organizacija ne mogu imati ekskluzivno pravo na održavanje mira i stabilnosti u Evropi. 

Peto: bilo bi celishodno ustanoviti osnovne parametre kontrola nad naoružanjem i „razumnu dovoljnost“ u vojnoj industriji, a 

takođe i nov kvalitet, procedure i mehanizme saradnje na pitanjima kao što su nerasprostranjenje, trgovina drogom i terorizam. 

Uz to, potrebno bi bilo oceniti koliko su nekada napravljene strukture do sada bile adekvatne. Predsednik Medvedev je podvukao 

da on ni u kojoj meri ne predlaže da se ruši ili slabi ono što je do sada napravljeno, već harmoničniji rad na osnovu jedinstvenih 

pravila. Dostupno na: 

http://www.kremlin.ru/eng/text/speeches/2008/10/08/2159_type82912type82914_207457.shtml 

51) Pun tekst govora na ruskom jeziku: Izazovi čvrstoj bezbednosti na evroatlantskom prostoru, uloga OEBS-a u stvaranju 

pouzdanog i efikasnog bezbednosnog sistema. (вызовы жесткой безопасности в евро-атлантике роль обсе в создании 

устойчивой и эффективной системыбезопасности).Dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/aded9c34ee795d- 

2bc32575de003decd1 

52) Russia’s Lavrov Lashes Eu Over New ‘Eastern Partnership’ 22 March 2009, dostupno na: http://www.eubusiness.com/newseu/1237635122.1/ 


toga, Lavrov je spomenuo i neophodnost da se poštuje pravo svake države na neutralnost, što može da se 

odnosi i na Srbiju i njenu proklamovanu vojnu neutralnost. 53 Na posletku, Lavrov je istakao četvrti princip, 

prema kome nijedan vojni savez ne može imati ekskluzivno pravo na održavanje mira i stabilnosti na 

evroatlanskom prostoru, što je jasna referenca na NATO. Poput svoga zamenika Gruškoa u Beču, Lavrov 

je istakao potrebu za jedinstvenim pristupom rešenja konflikata, posredno poredeći Kosovo i Abhaziju i 

Južnu Osetiju. Na kraju svog nastupa, Lavrov je bio jasan. Ukoliko ova vizija saradnje na evroatlantskom 

prostoru u oblasti bezbednosti ne bude realizovana, preti „perspektiva punoj renacionalizaciji ili 

privatizaciji vojno-političke bezbednosti, sa svim proističućim neželjenim posledicama“. Ovaj stav 

jasno oslikava rusku poziciju, kao i dugoročne perspektive OEBS-a, a time i rusku viziju bezbednosti na 

evroatlantskom prostranstvu, koja je u političkom smislu usko vezana za proces OEBS-a. 

Predsedavajuća OEBS-om Grčka prihvatila je da sazove neformalni Ministarski savet, prvi takve vrste, na 

grčkom ostrvu Krfu, 27. i 28. juna 2009. godine. Ovaj događaj, koji je okupio ministre spoljnih poslova 

gotovo svih članica OEBS-a, pružio je priliku Rusiji da dalje razradi svoju inicijativu. Reakcije sa ovog 

sastanka su uzdržane. Ako se uzme u obzir da je do sastavljanja Helsinškog završnog akta prošlo nekoliko 

godina od Brežnjevljeve inicijative i mnoštvo sastanaka u raznim forumima i formatima, nije čudo što 

je za sada situacija još nejasna. Ministarka spoljnih poslova Grčke Dora Bakojanis (Dora Bakoyannis) u 

uvodnom izlaganju je rekla da učesnici tek treba da se dogovore o „cilju, sadržaju i okviru dijaloga“, što 

očito znači da je ovaj proces tek u početnoj fazi. 54 Ekspertski komentari se slažu da je ova inicijativa pre 

svega uperena na zaustavljanje širenja NATO i učvršćivanja ruske uloge u evropskim bezbednosnim 

pitanjima. 55 

Srbija i ruska inicijativa 

Još je 20. avgusta 2008. u intervjuu «Rosijskoj gazeti» (dakle, svega dva i po meseca od prve pomene ove 

inicijative) vršilac dužnosti predstavnika Rusije pri OEBS-u Vladimir Voronkov rekao da se Srbija, zajedno 

sa članicama Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, 

Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan) odnosi prema inicijativi sa simpatijama. 56 Ovaj ugovor je pomenut i 

prilikom posete ministra Jeremića Moskvi, kada je Lavrov izrazio zahvalnost za, istina u tom trenutku 

samo zainteresovan, pristup Srbije ovoj inicijativi. 57 

Za Srbiju je ova inicijativa dvostruko važna. Pre svega, pitanja bezbednosti koja ova inicijativa pokreće 

za Srbiju, kao članicu međunarodne zajednice i državu sa perspektivom članstva u Evropskoj uniji, jesu 

važna. Međutim, u trenutnoj situaciji je neobično važan drugi princip predsednika Medvedeva. On glasi: 

Ugovor bi trebalo da dâ garancije jedinstvenog tumačenja i poštovanja u Ugovoru jasno potvrđenog principa 

nedopustivosti primene sile ili pretnje upotrebnom sile u međunarodnim odnosima, da obezbedi jedinstveni 

pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evro-atlantskom prostranstvu, sa akcentom na 

nepristrasnom pregovornom rešenju, uz poštovanje mišljenja svih strana i bezuslovno poštovanje 

mehanizama održavanja mira; 

Simpatije Srbije za ovaj Ugovor i naizgled preslikana srpska pozicija povodom Kosova, u principu broj dva 

predsednika Medvedeva, lako bi se mogli shvatiti kao podrška Srbiji u njenom nastojanju da se putem 

53) Paragraph 6 of the Resolution of the National Assembly of the Republic of Serbia on the Protection of Sovereignity, Teritorial 

Integrity and Constitutional Order of the Republic of Serbia, (Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, 

teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka republike srbije (Official Gazette of the Republic of Serbia “Sl. glasnik RS”, br. 

125/2007); 

54) Sunday 28th June 2009 - Plenary Session Minister Bakoyannis Opening Remarks, dostupno na: http://www.osce.org/cio/ 

item_1_38493.html 

55) Vidi, na pimer,. Michael Emerson, The Struggle for a Civilised Wider European Order, Elements for European Securitz Strategz, 

CEPS Working Document No. 307/October 2008, dostupno na http://shop.ceps.eu/BookDetail.phpitem_id=1752 

56) Stalni predstavnika Rusije u OEBS-u, V.I. Voronkov, Rosijskaja gazeta, 20. avgust 2008. Dostupno na: http://www.mid.ru/ 

Brp_4.nsf/arh/62547841B1A28DDCC32574AB0055AC1BOpenDocument 

57) O radnoj poseti ministra spoljnih poslova Srbije Jeremića Rusiji, na ruskom dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/ 

CACB23E641F8901CC325756300440DA7 


pregovora dođe do rešenja pitanja konačnog statusa Kosova. Međutim, ova inicijativa se mora posmatrati 

u kontekstu drugih, sličnih, akcija Rusije na međunarodnom planu. 

Rusija u prvi plan na međunarodnom nivou ne iznosi slučajeve Kosova, Abhazije i Južne Osetije, već pitanje 

principa, koji dolaze do izražaja u sklopu nastojanja da se reši svaki od ovih slučajeva. Baveći se ovim 

pitanjima na principijelnom nivou, Rusija ističe nedoslednost transatlantske zajednice koja ima jedne 

standarde u slučaju Kosova, a sasvim druge u slučaju gruzinskih provincija. Međutim, iako Rusija ponavlja 

podršku principijelnom stavu Srbije, pitanje Kosova nije, na primer, našlo mesta u Medvedevljevom 

govoru posle sastanka sa američkim predsednikom Obamom, dok je ovaj vrlo jasno istakao podršku 

SAD teritorijalnom integritetu Gruzije. 58 Rusija je mnogo puta ponovila da je pitanje gruzijskih provincija 

rešeno. Samim tim, može se zaključiti da je drugi princip inicijative za zaključenje novog Ugovora 

o bezbednosti u Evropi više pokušaj da se nađe način kako da se tretiraju ostali teritorijalni konflikti, 

Pridnestrovlje i Nagorno Karabah (ne i Čečenija), na post-sovjetskom prostranstvu, nego pokušaj da se 

vreme vrati unazad i ponovo, na osnovu tih principa, otvori pitanje statusa Kosova i gruzijskih provincija. 

Srpska spoljna politika nema veliki broj opcija na raspolaganju u vezi sa ovom inicijativom. Kao zemlja 

kandidat za članstvo u EU, Srbija neće imati mogućnost da, u skladu sa sopstvenim nahođenjem, bira koje 

će zahteve u oblasti spoljne i bezbednosne politike EU prihvatiti, a u odnosu na koje će imati sopstveni 

stav. Od države kandidata se očekuje da prati Uniju u ovoj oblasti. Čak iako EU ne bude imala jedinstvenu 

politiku u odnosu na ovu inicijativu, nije realno očekivati preveliku razliku u stavovima. Napredak Srbije 

ka članstvu u EU, kao što se to pokazalo u slučaju holandskog odbijanja ratifikacije Ugovora o stabilizaciji 

i pridruživanju, zavisi od svih država članica EU, uključujući i one koje bi bile najradikalnije u svom stavu 

prema ovoj inicijativi. Samim tim, Srbija bi trebalo oprezno da nastupa na ovom frontu. 

Predlog novog Ugovora o evropskoj bezbednosti još uvek je sporan i njegova sudbina je neizvesna. 

Jasno je, međutim, da on oslikava jedan veliki deo trenutnog spora između Rusije i zemalja transatlantske 

zajednice, pre svega u vezi sa širenjem NATO-a. Iako postoji načelno raspoloženje na Zapadu da se ruskim 

zahtevima unekoliko izađe u susret, pitanje je do koje mere. Ukoliko ovaj predlog Srbiju stavi u situaciju da, 

zbog strateškog partnerstva sa Rusijom, aktivno podržava ovakve ruske predloge i inicijative, to se može 

negativno odraziti na evropsku perspektivu Srbije. Međutim, podrška ovakvim inicijativama ne mora da 

bude problem za Srbiju, ukoliko ova inicijativa ne bude predstavljala problem u odnosima između Rusije 

i EU. Ali, ukoliko EU zemlje budu imale zajednički stav, koji je različit ili suprotan ruskom, kako je to često 

slučaj u okviru OEBS-u, Srbija nema prostor za nezavisnu i neutralnu poziciju. 

Naposletku, pitanje je da li je Rusija ovu inicijativu pokrenula zbog toga što je bezbednost na evropskom 

kontinentu stvarno ugrožena, ili da bi zaustavila širenje NATO i američki uticaj u istočnoj Evropi i 

koliko-toliko dobila priznanje, makar i prećutno, evropskih partnera da Rusija u bliskom susedstvu ima 

privilegovane interese. Ona nije u predložene principe ovog novog Ugovora stavila pitanje rešenja 

zamrznutih etničkih konflikata zato što stvarno ima probleme sa njima, već da bi legalizovala svoje 

priznanje Abhazije i Južne Osetije i da bi sprečila eventualne neželjene akcije transatlantske zajednice u 

ostalim zamrznutim konfliktima u Pridnestrovlju (između zvaničnih vlasti u Moldaviji i rusko-ukrajinske 

manjine) i u Nagorno Karabahu (između Azerbejdžana i Jermenije). Samim tim, ova inicijativa ima malo 

izgleda da donese nešto novo u pogledu pitanja statusa Kosova. 

Srbija svoju podršku diplomatskim inicijativama Rusije, uključujući i ovu najpoznatiju o zaključenju novog 

Ugovora o bezbednosti u Evropi, mora da posmatra u kontekstu prioriteta svojih evropskih integracija. 

U ovom kontekstu, Srbija nema onu slobodu akcije koju, u principu, od nje Rusija očekuje, na isti način 

na koji očekuje da države članice Saveta Rusija – NATO u tom savetu nastupaju u svojstvu država, a ne 

članica bloka. U tom kontekstu, strateško partnerstvo sa Rusijom, koje uključuje podršku Srbije ovakvim 

inicijativama, ima malo izgleda na uspeh ukoliko Srbija ostane pri tome da je vrhunski prioritet pristupanje 

Evropskoj uniji. 

58) Zajednička konferencija za štampu sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, Barakom Obamom, o rezultatima ruskoameričkih 

pregovora, 6. jul 2009. godine, dostupno na ruskom jeziku: http://www.kremlin.ru/transcripts/4733 


Nesmetana realizacija strateških ekonomskih projekata 

Ruska strana je bila nemalo iznenađena odugovlačenjem ratifikacije naftno-gasnog aranžmana tokom 

2008. godine. S obzirom na to da je u decembru 2008. stavljena tačka na nedoumice oko toga da li će 

Srbija ispuniti svoje obaveze iz međudržavnog ugovora od 25. januara 2008. godine, ovaj deo dogovora 

je smatran za ispunjen. 59 

Trvenja koja postoje između ruske i srpske strane u vezi sa mnogim ekonomskim sporazumima nisu nova. 

Lukoil-ova kupovina Beopetrola 2000. godine takođe nije prošla bez problema. 60 Takođe, na remont 

Đerdapa I, koji je deo rešenja klirinškog duga Rusije iz vremena Sovjetskog saveza prema Srbiji, čeka se već 

nekoliko godina, što usled krivice srpske, što ruske strane, uz nadu da će konačno početi u 2009. godini. 61 

Problemi ruskih preduzeća i investitora vezanih za poslovanje u Srbiji nedavno su zaslužili pažnju i samog 

ambasadora Konuzina, doduše u konstruktivnom maniru. 62 Za sve ove probleme pogrešno bi bilo 

optuživati samo jednu stranu. Koliko je postojalo nesavesnih postupaka na srpskoj strani, toliko je bilo i 

brzopletih poteza sa ruske strane, koja prilikom kupovine preduzeća u Srbiji ne sprovodi dužnu pažnju, 

pravnu i finansijsku reviziju stanja i poslovanja preduzeća, na način na koji to čine zapadne kompanije. 63 

Postavlja se pitanje kako treba da se rešavaju ekonomski problemi između dve zemlje, posebno 

u slučajevima kada se radi o ogromnim infrastrukturnim projektima, kao što je puštanje u promet 

gasovoda Južni tok sa planiranih 63 milijarde m 3 gasa, od čega bi barem 20 milijardi m 3 trebalo da 

bude transportovano kroz Srbiju. Ekonomski gledano, ovaj gasovod bi bio od velike koristi za Srbiju. 

Ruska strana uvek ističe značaj i razvoj naftno-gasnog aranžmana. Drugim rečima, celokupnost ovog 

aranžmana je nešto iza čega stoji čitava ruska država i tu, sa srpske strane, ne bi smelo da bude bilo kakvih 

problema u realizaciji. Ipak, pitanja koja se postavljaju, počev od pravnih problema koji mogu nastati u 

vezi sa eksproprijacijom zemljišta, radnim sporovima i uopšte sa svim stvarima koje nisu vezane za državu 

Srbiju, već za treća lica koja bi učestvovala u projektu izgradnje Južnog toka, nisu zanemarljiva. Ona bi 

mogla da se pojave isto kao i druga ekonomska pitanja i pitanja životne sredine. Ruska Federacija je 

potpisivanjem Memoranduma o izgradnji gasovoda Južni tok u Sočiju, 64 međutim, jasno postavila rokove 

kada bi Južni tok trebalo da bude stavljen u pogon – kraj 2015. godine. Samim tim, odlaganja zasnovana 

na problemima u Srbiji nisu prihvatljiva. Od Srbije se očekuje da sva pitanja u unutrašnjem sistemu reši, 

i to na način koji nikako ne ugrožava napredak ovog projekta. Na primer, u članu 9 Memoranduma o 

razumevanju između Gazprom eksport d.o.o i Srbijagas-a podrazumeva se dobijanje izuzetka od pravila 

100% regulisanog pristupa trećih strana kapacitetima Banatskog dvora, a takođe i bilo koje druge neophodne 

dozvole kako bi se Gazprom eksportu obezbedilo nesmetano pravo korišćenja svih kapaciteta. Jasno je da 

je na srpskoj strani da obezbedi sve ove dozvole. Srbijagas takođe jemči da nema ničega što bi moglo 

zasmetati, otežati ili zakomplikovati mogućnosti realizacije projekta Banatskog dvora. 

Takođe, prisutni su i problemi vezani za pravila EU koje bi Srbija morala da poštuje, konkretno Ugovora 

o osnivanju energetske zajednice. 65 Ovaj ugovor jasno podrazumeva transparentne odnose, unifikaciju 

tržišta, pospešivanje konkurencije i učvršćivanje zaštite životne sredine. Izveštaj o napretku Srbije je jasno 

pokazao da Evropa itekako gleda pažljivo na sporazume koje Srbija pravi, kada je Evropska komisija rekla 

da Srbija mora da pazi da naftno-gasni sporazum bude u skladu sa Ugovorom o osnivanju energetske 

59) Naftno – gasni sporazum – potpisana dokumenta, http://www.srbija.gov.rs./vesti/specijal.phpid=100983 

60) Srpski energetski sektor – stanje i rusko – srpski energetski odnosi danas 

Dr. Zorana Mihajlović Milanović, Prvi izveštaj u okviru projekta „Praćenje rusko – srpskih odnosa“, str. 39, dostupno na: http:// 

www.isac-fund.org/lat/publishing.php#analize 

61) B92 Remont HE Đerdap kasni osam godina, 14. avgust 2008, dostupno na: http://www.b92.net/info/komentari.phpnav_ 

id=313438 

62) Konuzin: Veliki napredak u saradnji, dostupno na: http://www.b92.net/biz/vesti/srbija. 

phpyyyy=2009&mm=08&dd=05&nav_id=374922 

63) Razgovor autora sa jednim od ruskih službenika srpskog preduzeća koje je kupljeno od strane ruskog partnera. 

64) Potpisan u ruskom gradu Sočiju, 15 maja 2009.g., između Gazproma, i parntera italijanske kompanije ENI, Srbijagas-a, grčke 

kompanije DESFA Corporation, i bugarske kompanije: Bulgarian Energy Holding. Vidi Vladimir Socor, Jamestown Foundation, 

Eurasia Daily Monitor, http://www.jamestown.org/single/no_cache=1&tx_ttnews[tt_news]=35043 

65) Ugovor o osnivanju energetske zajednice potpisan je u Atini 25.10.2005. Na snagu je stupio 01. juna 2006.godine. Srbija 

ga je ratifikovala 19. jula 2006. godine. Ovo je prvi dokument u oblasti energetike koji ima obavezujući status, potpisan između 

zemalja Jugoistočne Evrope i EU. 


zajednice. 66 Iako mnoge zemlje EU učestvuju u projektu Južnog toka, situacija i snaga i politički uticaj 

države koja je već u EU i Srbije koja još uvek nije ni kandidat za članstvo ne može se porediti. Rusija 

je, međutim, jasna u svom stavu da je nesmetana realizacija strateških infrastrukturnih projekata deo 

strateškog partnerstva između Rusije i Srbije. Samim tim,, na Srbiji je da nađe način kako, ali realizacija 

mora da se postigne i gas mora da teče Južnim tokom, naravno, ukoliko ga bude, što još uvek nije izvesna 

činjenica. 

Zaključci 

Suštinski problem Rusije je njena rastuća izolovanost. 67 

Strateško partnerstvo između Ruske Federacije i Republike Srbije, dakle, ima tri odrednice: rusku 

podršku srpskoj politici u vezi sa statusom Kosova; koordinaciju stavova dveju država u odnosu na druga 

međunarodna pitanja; nesmetanu realizaciju strateških ekonomskih projekata, kao što je projekat Južni 

tok i celokupni naftno-gasni aranžman između Rusije i Srbije, a takođe i drugih projekata koji postoje ili 

mogu da budu dogovoreni. 

Integracija Srbije u EU uživa ogromnu podršku građana 68 i samim tim bi trebalo da ima centralno mesto 

u spoljnoj politici Srbije. Saradnja sa Rusijom je bilateralno pitanje, koje integraciju ne bi smelo da ometa. 

Prava mera saradnje između Srbije i Rusije je praktična, dvostrana saradnja, u pitanjima koja ne mogu 

da naškode evropskoj perspektivi Srbije. U ta pitanja ne spadaju ruska podrška srpskoj politici u vezi 

sa statusom Kosova, niti srpska podrška ruskim diplomatskim inicijativama, kao što je inicijativa za 

zaključivanje Ugovora o bezbednosti u Evropi, jer oba ta pitanja mogu da škode integraciji Srbije u EU. 

Ministar Jeremić je u Moskvi 20. februara 2009. godine najavio još jedan veliki strateški infrastrukturni 

projekat. 69 Do današnjeg dana nije postalo jasno šta je ministar Jeremić imao na umu. Nagađanja 

stručne javnosti su da je u pitanju prodaja Elektroprivrede Srbije (EPS), i / ili gradnja metroa u Beogradu. 

Najavljena poseta predsednika Medevedeva sa sobom nosi sadržaj koji je bitan za Srbiju. Ovo je već 

najavljeno praktičnim instrukcijama datim ministarstvima i departmanima koje pripremaju posetu. 70 

Predsednik ne dolazi u Srbiju samo da obeleži 20. oktobar 1944, dan kada je Crvena armija zajedno sa 

partizanskim jedinicama isterala nacističke okupatore iz Beograda, već će ta poseta imati vrlo konkretan 

sadržaj. Uzimajući u obzir da je u Rusiji predsednik odgovoran za spoljnu politiku, Medvedevu je važno 

da, pored simboličnog obeležavanja slavnog dana iz istorije Crvene armije, omogući dodatan, konkretan, 

zamah odnosima između Rusije i Srbije i time sebi upiše dodatni spoljnopolitički poen u ruskoj unutrašnjoj 

politici. 71 

U pripremanju posete na srpskoj strani, kao i u razvoju saradnje, makar ona bila i strateško partnerstvo 

sa Rusijom, potrebno je imati na umu rusko viđenje ovog strateškog partnerstva. Ambasador Rusije 

Konuzin je u svom govoru na Okruglom stolu ISAC Fonda u Beogradu još 21. aprila 2009. ukazao da Srbija 

za Rusiju, kao strateški partner, ima „relativan karakter“, a „po mišljenju mnogih Srba, Rusija jeste strateški 

partner Srbiji“, mada ne stavljaju svi isto značenje šta je Rusija kao strateški partner“. 72 Drugim rečima, 

Rusija je mnogo važnija Srbiji nego obrnuto i potrebno je, pre svega, da Srbi razumeju šta znači strateško 

66) Brussels, 05.11.2008, SEC(2008) 2698 final, dostupan na: 

http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/press_corner/key-documents/reports_nov_2008/serbia_progress_report_en.pdf 

67) Dmitrij Trenin, rusko izdanje časopisa „Spoljna politika“ dostupno na: http://www.globalaffairs.ru/articles/0/9044.html 

68) Na referendumu bi 79 odsto izašlih podržalo članstvo u EU, četvrtak, 18 jun 2009.godine, dostupno na: http://www.seio. 

sr.gov.yu/code/navigate.aspId=104 

69) Video konferencije za štampu ministara Lavrova i Jeremića, dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/clndrOpenView&q 

uery=21.2.2009&Lang=%D0%D3%D1%D1%CA%C8%C9 

70) Telefonski razgovor Dmitrija Medvedeva s predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Dostupno na: http://www.kremlin.ru/ 

sdocs/news.shtmlday=5&month=08&year=2009&Submit.x=3&Submit.y=6&value_from=&value_to=&date=&stype=&dayRequir 

ed=no&day_enable=true# 

71) Mihail Vinogradov, Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst, Treći izveštaj u okviru projekta Praćenje 

rusko-srpskih odnosa, strana 15, dostupan na: http://www.isac-fund.org/publishing.php#analysis 

72) O jedinstvenoj ruskoj politici prema Balkanu ili o fazama ove politike od 1992. do danas, dostupno na: http://www.isacfund.org/video/007.html 


partnerstvo sa Rusijom. Teško je ne saglasiti se sa ovim stavom Ambasadora Konuzina. Građanima Srbije i 

srpskim elitama je neophodno da razumeju šta znači strateško partnerstvo sa Rusijom i koju cenu ono sa 

sobom nosi. Izbor Rusije kao strateškog partnera je legitiman politički izbor, ali samo ako je zasnovan na 

informisanom konsenzusu u srpskom društvu. 

Samim tim, za poziciju Srbije strateško partnerstvo sa Rusijom, kako je postavljeno, nije povoljno na 

dugi rok, jer može da naškodi njenim evropskim integracijama. Međutim, u implementaciji zajedničkih 

projekata, odnosno u razvijanju praktične, dvostrane saradnje, Srbija može da razvije uzajamno korisne 

odnose, ukoliko neprestano ima na umu prioritete svojih evropskih integracija. U tom slučaju, ekonomska 

saradnja koja je zasnovana na transparentnim pravnim pravilima, kako srpskim unutrašnjim, tako i 

evropskim, može da doprinese kako dobrobiti Srbije, tako i razvoju kvalitetnih i održivih odnosa između 

Srbije i Rusije. 

Preporuke 

1. Podrška Rusije oko pitanja statusa Kosova nema odlučujući značaj u rešavanju tog pitanja, kako 

zbog realne pozicije Rusije u međunarodnim odnosima, tako i zbog njene politike u vezi sa gruzijskim 

provincijama Abhazijom i Južnom Osetijom. Samim tim, trebalo bi smanjiti značaj ruske podrške ovom 

pitanju u unutrašnjoj politici u Srbiji i sprečiti stvaranje slike da ruska podrška igra značajniju ulogu u 

rešenju ovog pitanja. Ovu podršku ne bi trebalo uzimati u obzir prilikom sklapanja bilateralnih ekonomskih 

i drugih aranžmana na državnom nivou između Rusije i Srbije. 

2. Srbija nema slobodu akcije u spoljnoj i bezbednosnoj politici u međunarodnim odnosima, ukoliko 

teži integraciji u EU. Samim tim, podrška Srbije politici ili inicijativama, kao što je inicijativa za zaključenje 

novog Ugovora o bezbednosti u Evropi, ne bi trebalo da se daje izolovano od stava većine u EU, jer bi takva 

politika mogla Srbiju lako da dovede u konflikt sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. 

3. Bez obzira na značaj strateških ekonomskih projekata, kao što je projekat izgradnje gasovoda Južni 

tok, Srbija mora da vodi računa o svojim pravnim i političkim obavezama, a posebno obavezama na koje 

joj Evropska komisija skreće pažnju – obaveza da se poštuje Ugovor o energetskoj zajednici! Politike i 

međudržavni ugovori koji su u suprotnosti sa ovim odredbama mogu u perspektivi, bez obzira na učešće 

drugih država koje su već članice EU, da dovedu Srbiju u položaj da bira između energetske bezbednosti, 

koju bi Rusija obezbedila, i integracija u EU. Politika koja ima za cilj da obezbedi energetsku bezbednost 

Srbije ne može se voditi izolovano od drugih politika i političkih prioriteta, kao što je prioritet integracije 

u EU. 



Nekoliko pogleda 

na savremenu Rusiju 



Ekonomska kriza u Rusiji i 

njeni efekti na unutrašnju i spoljnu politiku 

Nikolaj Petrov 1 

Politička dimenzija krize 

Ekonomska kriza koju Rusija sada preživljava ima dvojaku prirodu. Ona je globalna ali i domaća ekonomska 

kriza, kojoj je katalizator bila ona globalna. Model ruskog ekonomskog razvoja, zasnovan na izvlačenju 

prirodnih resursa, približava se logičnom kraju. Nesposobnost Rusije da održi brzi rast ekonomije samo 

je pitanje vremena. 

Iako politička kriza i reformisanje ruskog političkog sistema, kao posledica te krize, izgledaju neizbežnim, 

masovni socijalni nemiri verovatno nisu ono što će do toga dovesti. Prema sociolozima, potrebno je oko 

godinu dana da se gubitak posla i nemogućnost da se zadrži ustaljeni način življenja pretvori u politički 

protest. Sistemska margina sigurnosti, usled ovog faktora, prenosi se daleko iza 2009.god., s obzirom na 

postojeće ogromne finansijske rezerve koje mogu da obezbede određene socijalne garantije. 

Najveća pretnja stabilnosti povezana je, pre svega, sa ekstremno neefikasnim menadžmentom koji može 

da izazove lokalni kolaps i nemogućnost da spreči ekspanziju lokalne krize na nivo države; osim toga, i sa 

intenziviranjem borbi klanova elite u situaciji kada se resursi smanjuju i kada slabi sposobnost da osoba 

na vrhu drži elite pod kontrolom. Prema tome, najverovatniji scenario je pojava političke krize ne direktno 

iz ekonomske, već iz borbi elita i krize menadžmenta. 

U uslovima ekonomske krize koja se produbljuje, neizbežno je da će se broj javnih konflikata u regionima 

povećavati. Pravo pitanje jeste pitanje njihovog dometa, gde oni mogu da budu ograničeni, tj. 

lokalizovani. U neposrednoj prošlosti, Kremlj je dao prednost poslušnim funkcionerima koji su popunili 

pozicije gubernatora, zanemarujući kandidate sa dokazanim sposobnostima za vođstvo. Ako bi sutra 

ovi gubernatori morali da se obrate ljutoj gomili koja se protivi vlastima, većina njih ne bi bila dorasla 

tom izazovu. Postoje ljudi koji bi mogli da se nose sa ovom turbulentnom situacijom. Većina njih jesu 

iskusni političari iz Jeljcinove ere, koji su preživeli demonstracije i proteste kasnih 1980-tih i ranih 1990- 

tih. Međutim, danas, njihov broj ne prelazi desetinu. 

Kriza čini slabosti političkih i menadžerskih sistema vidljivijim i suštinskim , i povećava cenu greške. 

Osnove previše upravljane demokratije 

Previše upravljana demokratija (PUD), koja je bila sagrađena u Putinovoj Rusiji, jeste kompleksni 

ešalonski sistem, koji omogućava vlastima da eliminišu javnu kontrolu i izbegnu javnu odgovornost, u 

isto vreme čuvajući privid poštovanja demokratskih procedura. Postoje tri nivoa kontrole u sistemu PUD 

koji uključuju upravljanje akterima, institucijama i pravilima igre. Osnovni elementi Putinovog PUD su: 

(1) snažan predsednički sistem upravljanja, na uštrb svih drugih institucija i aktera, uključujući oba doma 

Parlamenta, sudstvo kao i poslovne i regionalne elite; (2) državna kontrola medija, koja se koristi da utvrdi 

javno mnjenje kroz dozirane i flitrirane poruke; (3) kontrolisane izbore koji više ne služe kao mehanizam 

u kojem učešće uzima javnost, već služe da bi se odluke koje elite donose legitimisale; 

Oslabljene institucije ne mogu više da ispune svoju ulogu u okviru sistema. Njih postepeno zamenjuju 

„substituti“ koji su potpuno kontrolisani od strane predsednika i nemaju nezavistan izvor legitimizacije. 

1) Nikolaj Petrov je Stariji konsultant i istraživač u Moskovskom centru Karnegi, gde je i član Naučnog saveta. 


Kremlj je, vođen potrebom olakšavanja praktičnog menadžmenta, uništio sistem kontrole i balansa koji je 

tada još uvek, iako ne savršeno, ipak funkcionisao. Sistem koji je nastao kao rezultat toga bio je sveden 

na čisto mehaničku konfiguraciju, 2 kojoj nedostaje fleksibilnost u pogledu reakcije na promenu situacije 

i nije sposoban na samoprilagođavanje i samorazvoj. 

Konfiguracija vlasti je veoma rigidna i mehanička. Budući da nema sistem kontrole i balansa koji bi 

pomogao da se prilagodi permanentno menjajućoj spoljnjoj sredini, niti dozvoljava fleksibilnost na 

glavnim „zglobovima“, stalno ima potrebu za ručnim upravljanjem i podešavanjem. Kao rezultat toga, 

makro menadžeri sistem, koji je jako malobrojan, mora da se nosi sa različitim urgentnim problemima 

. Posebni interesi dominiraju nad opštim, i taktika ima prednost u odnosu na strategiju. Kao posledica 

toga, niski kvalitet učinka pogoršan je nedostatkom transparentnosti i bezbrojnim administrativnim 

konfliktim koji sprečavaju slobodan i brz protok informacija. 

Usled gore pomenutih razloga, PUD je ne samo neefikasan i samim tim vrlo skup već njegova neefikasnost 

vremenom raste. Bilo u Rusiji ili Venecueli, ovo čini da takav sistem snažno zavisi od stalnog povećanja 

novčanih priliva koji bi nadomestili rastuću neefikasnost. Sistem, prema tome, nije samodovoljan i zavisi 

od spoljnih faktora kao što je cena nafte ili gasa. 

Mehanizam menadžmenta je previše primitivan u poređenju sa veoma komplikovanim predmetom 

kojim se pretvara da upravlja. Sporedni efekti, a posebno, ako ne i isključivo, najneposredniji uzimaju se 

u obzir i mogu lako da prevagnu nad željenim rezultatom. (Postoji nedostatak analize uspeha i troškova 

tog uspeha kako na stadijumu donošenja odluke, tako i na stadijumu pošto je odluka doneta, što čini 

mnoge odluke neefektivnim ili čak kontraproduktivnim. Menadžment demokratije iz jednog centra, 

koji ne uzima u obzir regionalne različitosti, donosi različite rezultate, koji mogu da dovedu do željenih 

konsekvenci u nekim slučajevima, međutim, do sasvim neželjenih u nekim drugim slučajevima. To je 

još jedna ozbiljna protivrečnost PUD-a koja se nalazi između nedeljive vlasti i rigidnog centralizma u 

upravljanju i različitih reakcija u društvu, koje se umnogome razlikuju prema regionalnim, urbano – 

ruralnim, statusnim, etničkim i drugim linijama. 

Previše uprošćeni PUD sistem, zasnovan na vertikalnom lancu komande, ne samo da nema odgovarajuće 

teže i protivteže već nema ni siguran mehanizam koji ga onemogućava da se nosi sa velikim sistemskim 

krizama koje nastaju kao rezultat loše planiranih, neizbalansiranih ili prosto neadekvatnih odluka. PUD je 

progresivno uništio ili oslabio sigurne mehanizme kao što su: 

− Slobodni i nezavisni mediji; 

− Parlament koji predstavlja interese glavnih socio-političkih i regionalnih grupa; ozbiljne diskusije o 

najvećim reformskim planovima; 

− Priliku za društvo da izrazi svoje preference putem manje – više slobodnih i fer izbora u kojima su 

oslikane različite nacionalno važne stvari , kao i putem referenduma o najvažnijim pitanjima; 

− Gubernatore koji su izabarani narodnom voljom i kojima je dat fiksan mandat , pa su samim tim 

odgovorni svojim glasačima; 

− Dovoljno NVO, uključujući i think-tankove i organizacije koje prate događaje, a koji su sposobni da, u 

isto vreme, obezbede i nezavisno preispitivanje vladinih planova i odluka, ali i da uzbune kako vlasti tako 

i društvo u slučaju da odluke predstavljaju pretnju. 

PUD je tehnološki najprefinjeniji kada se primenjuje na izbore. Sistem se oslanja na sledeće elemente: 

nedopustivo visoke pragove za učešće, koji uključuju finansijske i direktne administrativne takse za 

učešće, kao i brojne prepreke; izmanipulisan izbor kandidata; jako regulisan pristup k medijima; isti 

akter koji ustanovljava pravila učestvuje na izborima i ima vlast da nadgleda da li su pravila poštovana. 

Jednom, kada se nepravilnost nađe, represivne mere odmah slede. Izborne komisije rade sve to što je 

gore navedeno, a same su kontrolisane od strane centra, policijskih i bezbednosnih organa i sudova koji 

2) Kada je institute menjao substitutima, Putin im nije ostavio mesta za manevarski prostor ili bilo kakvu slobodu akcije, i 

samim tim čvorovi sistema su povezani na veoma rigidan način. 


svi rade u dogovoru jedni sa drugima. U odsustvu transparentne i javne kontrole, akter koji postavlja 

pravila slobodan je da ih promeni u svako doba, ukoliko postojeća pravila ne donesu potreban rezultat. 

Konačni rezultat je mreža „mina“ koje su stvorene u samom izbornom sistemu. 3 Osnovna protivrečnost 

PUD-a sastoji se u tome da se ne može obezbediti unapred određeni rezultat izbora i, u isto vreme, 

zadržati demokratski dekor. To čini model PUD-a nestabilnim i čini da on neizbežno skreće u stranu: ili sve 

jačeg upravljanja ili u stranu demokratije. Drugim rečima, da bi se unapredio PUD model, koji nikako da 

donese željeni rezultat, Vlada mora ili da poveća upravljanje, ili da dozvoli više demokratije. 

Isključivanjem političkih snaga i bezbrojnih građana, čije interese oni predstavljaju, iz učešća u (a) 

izborima, (b) procesu donošenja odluka koje slede, PUD sistem ne samo da podriva samog sebe, u smislu 

legitimiteta i efikasnosti, već i pretvara potencijalnu sistemsku opoziciju u anti-sistemsku opoziciju. Cena 

eliminisanja svakodnevne građanske kontrole vlasti i zapušavanja kanala kojim bi se para puštala može 

biti eksplozija kadra da uništi čitav sistem. 

Zasnovan na ličnosti onog ko ostaje na vrhu, pre nego na balansu institucija, PUD sistem je potencijalno 

veoma nestabilan. To predstavlja ogroman politički rizik, posebno kada sistem, kao ogromna vrteška, 

gubi momentum kako se prenos vlasti na glavnoj političkoj funkciji približava... 

PUD ne može samog sebe da reprodukuje. Samim tim, zahteva manuelno upravljanje, konstantne 

intervencije spolja. Kombinacija nedostataka komandnog sistema i nedostataka demokratskog sistema 

traži ogroman i komplikovan blok za nadgledanje. U suprotnom, postoji jako iskušenje za elitu srednjeg 

sloja da počne previše da upravlja izborima i zloupotrebi postojeće prilike u svoju korist. Upravo taj 

rastući blok za nadgledanje, koji bi trebalo da nadomesti opadajuću javnost i transparentnost, postavlja 

dodatan teren na sistem i čini ga čak i još manje fleksibilnim. 

Lični karakter sadašnjeg ruskog političkog režima i slabost svih drugih institucija, izuzev institucije 

predsednika, čini da je popularnost Putina - Medvedeva 4 od vitalnog značaja za sistem. To je jedina baza 

za relativnu političku sigurnost, udica na kojoj se drži čitav politički sistem. Za razliku od 1998.god., kada 

je sistem preživeo veoma nepopularnog predsednika usled snage Gornjeg i Donjeg doma Federalnog 

Parlamenta, ništa sada ne bi moglo da nadomesti nedostatak poverenja u lidera. Upravo zato je ne samo 

sam Putin već i cela politička klasa zainteresovana za držanje Putinovog rejtinga na visokom nivou, što 

postaje sve komplikovanije usled krize i opadajućeg ekonomskog prosperiteta. 

Kako se vlasti nose sa krizom 

Vlada se nosi sa ekonomskom krizom na reaktivan način, ponašajući se kao vatrogasac. Njena dejstva 

izgledaju uglavnom logično, iako u mnogim slučajevima kasne. Ono što je, po mom mišljenju, još važnije 

jeste nedostatak odgovarajućih akcija u političkoj sferi i u sferi menadžmenta. 

Predsednik Medevedev je u svom obraćanju o stanju nacije kritikovao sistem na veoma oštar način: 

„Državna birokratija je, baš kao i pre 20 godina, vođena istim nepoverenjem ka slobodnom pojedincu 

i aktivnosti. Birokratija periodično pravi noćnu moru biznisu, kako nešto ne bi bilo učinjeno pogrešno, 

preuzima kontrolu nad masovnim medijima, kako nešto ne bi bilo učinjeno pogrešno, meša se u izborni 

proces, kako pogrešna osoba ne bi bila izabrana, pritiska sudove, kako pogrešna osoba ne bi bila osuđena 

itd“. 

3) To su: skupljanje potpisa i njihova provera, izveštaji kandidata o njihovim profitima i vlasništvu, količina i tehnički detalji 

o finansiranju kampanje, pravila agitacije. Postoji šou u predgrađu Petrograda, gde deca trče na popločanom terenu, a mlaz 

fontane se može pojaviti bilo kad i pod bilo kojom od ploča, i niko ne zna gde i kada. Postoji neprimetni, stari čovek koji zna i 

koji sedi sa strane paleći ovaj ili onaj mlaz fontane s vremena na vreme. Nešto slično se dešava sa pomenutim minama: pravila 

su ustanovljena na takav način da ih svaki kandidat može prekršiti bilo kad bilo gde. Vlasti gledaju kroz prste na ova kršenja do 

određenog momenta, ali, u svako doba, spremni su da kazne kandidata koji im nije po volji, potpuno legalno. Prema tome, tu se 

radi o selektivnoj primeni prava. 

4) Iako je objavljena popularnost Medvedeva prilično visoka, ipak je par procenata niža od Putinove. Činjenica da oscilira na 

apsolutno isti način kao i Putinova ukazuje na to da je reč, zapravo, o popularnosti jednog lidera, pri čemu je Medvedevljeva 

samo odraz Putinove. 


Dijagnoza koju je predsednik učinio izgleda dobra, međutim, lek koji je prepisao je apsolutno neadekvatan. 

Medvedevljev politički paket uključuje dekorativne izmene koje se tiču političkih partija i sastava oba 

doma Parlamenta. Oni nemaju ništa zajedničko sa stvarnim problemima sa kojima se sistem suočava, 

uključujući ekstremno slabu podelu vlasti, i vertikalno i horizontalno, nedostatak povratne informacije 

između vlasti i društva, skoro potpuno odsustvo predstavljanja grupnih interesa regionalnih i socijalnih 

grupa. 

Postoje dve škole mišljenja: konzervatori, „čuvari“, koji misle da Rusija treba da sačeka još malo pre nego 

što kriza prođe i situacija pre krize se vrati i „činitelji“ koji traže momentalne strateške akcije, ne samo za 

suprtstavljanje krizi već i za pripremu države na život posle krize. Ne samo da su potonji malobrojniji 

već su i oni podeljeni u dva tabora: „statisti“ odnosno zagovornici „trećeg puta“, koji su za izolacionizam 

i ekonomski nacionalizam i „liberali“ koji traže institucionalne reforme i širu saradnju sa Zapadom. Pošto 

su ovi liberali manjina u manjini, šanse za promenu kursa ne izgledaju relane u sadašnjim okolnostima 

(„liberalni činitelji“ su u manjini među „činiteljima“ koji su za uzvrat manjina u odnosu na „čuvare“). 

Ko može da profitira od krize 

Među pozitivnim posledicama krize može se pomenuti nemogućnost da se nastavi sa paternalističkim 

modelom i u država – građanin i u centar – regioni odnosima. Prema tome, iako i građanstvo i regioni 

sada pate od krize, mogu u rezultatu da izvuku korist iz nje. 

Regionalni izbori 1. marta bili su prvi koje je Rusija imala tokom krize. Kako je „borba interpretacija“ 

rezlutata izbora u punom zamahu, skoro svaka politička partija tvrdi da je pobedila. Lideri partije 

„Jedinstvena Rusija“ objavljuju činjenicu kako je partija pobedila, čak i pod teškim ekonomskim uslovima 

u svih devet regionalnih parlamenata, gde su izbori održani. Njihovi protivnici ističu da je Jedinstvena 

Rusija imala ne samo mnogo lošiji učinak u svim regionima u poređenju sa izborima za državnu Dumu 

2007.god. već je i ozbiljno izgubila svugde gde je postojao makar i najmanji zračak kompeticije. 

Gubici partije u očima javnosti verovatno su manje važni od gubitka značaja među regionalnim političkim 

elitama. Najveće nazadovanje Jedinstvene Rusije desilo se ne samo u velikim gradovima, gde postoji 

velika i manje podložna kontroli populacija glasača, već i među kavkaskim republikama. Jedinstvena 

Rusija je u proseku izguvila oko 10 procenata svoje uobičajene glasačke baze, ali u Kabardino – Balkariji 

i Karačevo – Čerkeziji 5 , gubici su bili 25 posto. Ovo ukazuje na kraj monopola Jedinstvene Rusije među 

regionalnim administrativnim elitama u regionima. 

Slika postaje još interesantnija i raznovrsnija na nivou opština. To je mesto gde lični uticaj kandidata 

igra veću ulogu, a rigidna državna kontrola političke mašinerije nije toliko vidljiva. Jedinstvena Rusija je 

pobedila u Novosibirsku, Čeljabinsku, Čiti, Birobidžanu i Blagovešensku, gde su dotadašnji gradonačelnici 

bili ponovo izabrani uz veliku podršku. U gradovima gde je drugi krug izbora bio potreban – Smolensku, 

Murmansku, Petropavlovsk-Kamčatski i Tomsku, dotadašnji gradonačelnici iz Jedinstvene Rusije su 

ili izgubili u prvom krugu, ili imaju dobre šanse da izgube u drugom krugu kada opozicioni glasači 

konsoliduju snage dajući podršku jednom kandidatu. U Tveru, Komunistička partija je pobedila jasno i 

ima duplo više glasova u gradskom parlamentu nego Jedinstvena Rusija. Jedinstvena Rusija nije uspela 

da dostigne 40-procentnu zastupljenost u gradskom parlamentu u Brijansku, Ulan – Ude-u i Toljatiju. U 

Toljatiju, drugo mesto je otišlo opozicionom pokretu „Decembar“, koji uključuje predstavnike iz „Jabloka“ 

i Pravoe Delo. 

Ne samo partije koje su učestvovale već i ceo izborni sistem prošao je test uspešnosti u kriznoj situaciji. Iako 

se zemlja još uvek itekako bori sa prevazilaženjem ekonomske krize, ušla je u novi period političke aktivnosti. 

Slabost Jedinstvene Rusije, koja se jasno videla tokom izbora 1. marta, samo ce se povećavati tokom vremena. 

Ovde su neumoljivi brojevi izbornih rezultata od manjeg značaja od rastućeg političkog rivalstva unutar partije, 

nesporazuma između partijskih regionalnih i federalnih vođa i konflikta između Jedinstvene Rusije i lokalnih 

5) Etničke republike Ruske Federacije. 


političkih elita koji su isplivavali na površinu čak i tokom poslednjih izbora pre dve godine. Jedinstvena Rusija 

se postepeno transformiše iz monolitne birokratije, pod strogom kontrolom Kremlja, u nešto što podseća na 

stvarnu političku stranku. Za kratko vreme, Jedinstvena Rusija bi mogla da izgubi svoj status dominantne 

partije. 

Kremlj se suočava sa još jednim problemom od strane lojalnih „opozicionih partija“ u Dumi. Kako budu 

dobijali sve više podrške glasača, njihova lojalnost Kremlju će iščezavati. Sa druge strane, trenutno protestno 

raspoloženje mu verovatno neće obezbediti značajnu, dugoročnu podršku u sistemu u kome dominira 

Jedinstvena Rusija i njene spin – off partije u Dumi. 

Stvarna liberalizacija partije i izbornog sistema je neizbežna i mora da zameni sadašnji, samo dekorativni 

sistem pod predsednikom Dmitrijem Medvedevim. Ako Kremlj ne preduzme konkretne korake u tom pravcu 

do sledećih izbora, rastući pritisak kod nezadovoljnih glasača ,koji nemaju prostora da ispolje svoju ljutnju, 

jednostavno će razneti poklopac tog lonca. 

Kriza i spoljna politika 

Prema Fjodoru Lukjanovu 6 , osnovna paradigma ruske spoljne politike nikada se nije promenila, iako je 

bilo promena u putanji vezanoj za fluktuacije u balansu sila, kako stvarnih, tako i percipiranih od strane 

Kremlja. Odnosi sa Zapadom, koji nisu zasnovani na zajedničkoj ideologiji, izgledaju kao ,,okozaoko» 

i mogu da budu opisani kao ciklično gore- dole, sa prosečnim trajanjem ciklusa od oko četiri godine. 

Godine 2008, rat u Gruziji označio je dno trenutnog ciklusa i sledeći vrhunac treba očekivati u 2010.god. 

Kriza još uvek nije dovela do revizije koncepata ni spoljne, niti unutrašnje politike. Procep između socijalno 

– ekonomske situacije koja se menja i kursa spoljne politike povećava se. Mislim da je strateška greška 

napravljena ne samo u avgustu 2008.god. već i ranije, počevši od Putinovog govora u Minhenu 2007.god., 

kada je nova „oštra“ doktrina spoljne politike predstavljena, ali vreme koje je izabrano za to predstavljanje ju 

je učinilo čak duplom greškom. Međutim, kako je predstavljena u medijima kao „Rusija koja ustaje sa kolena“, 

dobila je značajnu javnu podršku i dovela je do povećanja popularnosti Putin-Medvedeva. Kriza u celom svetu 

promenila je politički dnevni red i bacila u senku događaje u Gruziji, šaljući političkoj eliti u Rusiji pogrešnu 

poruku. Događaji iz januara 2009.god., u vezi sa rusko – ukrajinskim gasnim ratom, to jako dobro ilustruju. 

Može se videti promena u ruskoj politici u pogledu „bliskog susedstva“ koje se smatra za „zonu ruskih 

privilegovanih interesa“. Kremlj je odbacio merkantilni pristup iz 2005 – 2008.god., koji je bio uzet 

posleNarandžaste revolucije, i odlučio da kapitalizuje rusku relativnu finansijsku prednost, sa ciljem da povrati 

svoj uticaj u post – sovjetskom prostoru dajući zajmove Jermeniji, Kirgistanu, Moldaviji i čak i Ukrajini. 

Revizija ruske spoljne politike je teško moguća pre nego što ruskim političkim elitama postane potpuno 

jasno da je „zlatno doba“ petro-blaga i ambicija „energetske supersile“ završena. Rusija ne pati jedina zbog 

krize, već i sve druge države takođe pate. To je dalo „čuvarima“ razlog da misle da će za godinu i nešto kriza 

biti završena, cene sirovina će se ponovo vratiti na nivo pre krize i da će oni moći da nastave sa spoljnim i 

unutrašnjim političkim konceptima koji su dobili svoj konačni oblik u 2007.god. Biće potrebno neko vreme da 

se shvati da ne samo što će kriza trajati dugo vremena i što će oporavak ekonomije zahtevati još više vremena 

već će i će i izlaz za Rusiju biti vrlo različit od ulaska. 

Zaključak 

Ne bih očekivao nikakvih suštinskih promena pre jeseni 2009.god., kada će se verovatno osetiti prvi znaci 

političkog mamurluka među ruskim elitama. Ta ista mreža finansijske sigurnosti, koja spašava obične Ruse 

ozbiljnih patnji koje su rezultat krize, omogućava Vladi da izvrši sve socijalne obaveze i time održi sva 

ranija obećanja, sada sprečava Vladu da donese ozbiljne odluke uključujući preispitivanje i reviziju kako 

6) Prezentacija od 12. marta 2009.godine. 


domaćih, tako i spoljno- političkih koncepata koji su u srži problema upravo zbog krize. Veliki akumulisani 

finansijski resursi motivišu politiku elitu da odloži komplikovane odluke u ovim sferama putem kupovine 

skupih odlaganja. Problem leži u tome što je vreme koje je već kupljeno protraćeno na premišljanja o 

promenama u ruskoj poziciji u svetu u krizi i posle krize, a postoji potreba da modernizuje svoje spoljne 

i unutrašnje- političke doktrine kao i čitav upravljački i politički sistem, kako bi se odgovorilo novim 

izazovima. Međutim, postoje samo dve moguće osnovne opcije: ili ubrzana politička evolucija, u slučaju 

da je sistem sposoban da je iznese kako bi preživeo, ili dolazak do dna, koji bi bio praćen pojavom novog 

sistema. I kako vreme prolazi, sve je manje prostora za manevrisanje. 


Vlast u Rusiji: Sistem donošenja odluka i društveni kontekst 

Mikhail Vinogradov 1 

Ocenjujući političku situaciju u Rusiji, neophodno je izdvojiti šest osnovnih faktora koji uslovljavaju 

donošenje najvažnijih političkih odluka: 

1. Najveći deo političkih i javnih institucija (uključujući Parlament i političke partije), nemaju veliku ulogu 

u političkom životu i samo formalno donose odluke koja su predsednik i premijer već doneli. 

2. Interakcija između predsednika Dmitrija Medvedeva i premijera Vladimira Putina ima protivrečan 

karakter. Bez obzira na dobre lične odnose, Medvedevu i Putinu je sve teže da pređu preko nesuglasica 

koja se pojavljuju. 

3. Sistem donošenja odluka često se određuje odnosom snaga između vodećih uticajnih grupa, mada 

većina njih nema jasne političke poglede. 

4. Donošenje spoljnopolitičkih odluka je koncentrisano u rukama predsednika i premijera. Uloga drugih 

institucija (uključujući i Ministarstvo spoljnih poslova) nije velika. Pri tome, donošenje tih odluka često je 

diktirano unutrašnjom političkom konjukturom. 

5. Bez obzira na ekonomski krizu, javnost ne pokazuje većeg interesovanja za politiku. Držeći kontrolu 

nad televizijom i sprečavajući pojavu opozicionih pokreta, ruska vlast prilično efektivno upravlja dnevnim 

redom. 

6. Uloga političkih eksperata u sistemu donošenja rešenja se smanjila. U poslednje vreme se preduzimaju 

pokušaji povećanja uloge eksperata ali, sve u svemu, oni, kao i Parlament i političke partije, samo 

odobravaju odluke već donete od strane činovnika, a ne učestvuju u njihovoj razradi. 

Uloga javnih institucija 

Uloge javnih i političkih institucija, uključujući Parlament i političke partije, značajno su devalvirale kao 

rezultat promena koje su nastale tokom mandata Vladimira Putina. Parlament je faktički bio skrajnut 

od učešća u donošenju političkih odluka i u svome radu potčinjen administraciji predsednika. Što se 

tiče političkih partija, tokom poslednjih osam godina, dominantnu poziciju dobila je partija Jedinstvena 

Rusija (Единная Россия), čiji je formalni lider Vladimir Putin. Ona je dobila i većinu na federalnom i na 

regionalnom nivou. Međutim, Jedinstvena Rusij“ nije postala instrument kontrole političkih elita i centrom 

donošenja odluka. U suštini, ulazak u partiju olakšao je prolazak u parlamente na svim nivoima, ali ne 

nalaže neke ozbiljne obaveze pred bilo kakvim grupama. 

Još dve partije: Pravedna Rusija i Pravoe Delo, formalno su bliske vlasti, samo što nemaju takav nivo uticaja 

kakav ima Jedinstvena Rusija. 

Ozbiljan pad uloge izbora u političkom životu Rusije posledica je pomenutih promena. Najznačajniji 

događaji u političkom životu nisu kampanje za izbore (čiji su rezultati obično predvidivi), već konkurencija 

između neformalnih uticajnih grupa. Poslednjih godina su upravo one vodile glavnu borbu za državne 

resurse (alokaciju budžetskih sredstava, kontrolu nad državnim kompanijama i korporacijama, stvaranje 

preferencija za biznis koji je pod njihovom kontrolom) u vreme kada je Parlament samo formalno 

potvrđivao odluke koje je izvršna vlast već donela, ne pokazujući značajan uticaj na njihov sadržaj. 

1) Mihkail Vinogradov je Predsednik fonda „Peterburgska politika“ iz Moskve. 


Odnos Predsednik – Premijer 

Odluka Vladimira Putina da napusti poziciju predsednika, i ustupi mesto šefa države Dmitriju Medvedevu, 

nije mogla da ne utiče na raspodelu političkih snaga. Sa formalne tačke gledišta, ruski ustav daje široke 

mogućnosti za preraspodelu ovlašćenja između predsednika i premijera. Na primer, taj osnovni zakon 

ne određuje jasno ko kontoliše rad ministarstava sile – da li šef države ili šef vlade (njihova potčinjenost 

predsedniku utvrđena je federalnim zakonom „o Vladi“, koji je, u slučaju potrebe, lako promeniti). 

Nominalno, predsednik može da smeni premijera, ali to je teško zamisliti u praksi, s obzirom da 

parlamentarnu većinu ima Jedinstvena Rusija koju vodi Putin. Formalno gledano, predsednik ima dovoljno 

mogućnosti za akciju i u ovom slučaju, ali ne izgleda kao da je spreman da se njima koristi. 

Odnosi među Putinom i Medvedevom su pretrpeli dve krize. Prva kriza se desila u leto 2008.god. 

Rasteća ljubomora Putina ka Medvedevu se završila rusko – gruzinskim ratom koji je dozvolio Putinu da 

demonstrira kako upravo on vlada situacijom. U podršku ovome stavu, postojala je čitava serija signala 

koji su ukazivali na to da je upravo Putin doneo osnovne odluke. Indirektno je to potvrđivala i francuska 

štampa koja je prenela da je Nikola Sarkozi ubeđivao upravo Putina da ne dopusti napad na Tbilisi. Osim 

toga, potonja međunarodna izolacija Rusije (niko nije očekivao da će ona biti tako kratkotrajna) bila je 

gubitak za Medvedeva, koji je imao određeni kredit poverenja kod zapadnih partnera Rusije. Nije slučajno 

to što je, prema podacima istraživanja javnog mnjenja Levada centra iz februara 2009.god., 34% građana 

Rusije bilo ubeđeno da je realna vlast u Rusiji u rukama Putina (pre godinu dana tako je mislilo 20%), 12% 

da pripada Medvedevu (u 2008.god. tako je mislilo 23%), a u rukama obojice podjednako – 50% (u 2008. 

god. tako je mislilo 41%). Osim toga, premijer je preuzeo na sebe donošenje mnogih ključnih rešenja u 

vezi sa finansijskom podrškom krupnih preduzeća u uslovima ekonomske krize. 

Medvedev nije bio posebno protiv toga. Prećutno je pristao na ulogu političara broj dva i čak je dao 

razloga glasinama o ostavci i zameni sebe Putinom. Međutim, početkom 2009.god., situacija se ponovo 

promenila. Eksperti su sve češće počeli da govore o tenzijama u odnosima između dva najviša činovnika. 

Cela serija koraka (rezultat rusko – ukrajinskog konflikta sa gasom, objavljivanje poternice za biznismenom 

Jevgenijem Čičvarkinom) počela je da se tumači, u okruženju Medvedeva, kao izrazito neprijateljska. 

Kao odgovor na to, Medvedev je ozbiljno pojačao kritiku Vlade u svojim nastupima i preduzeo čitav niz 

koraka, koje je javnost tumačila kao znak nastupanja dugo očekivanog „opuštanja kontrole“. Sama kriza 

sve češće se tumačila od strane Medvedeva kao šansa za širenje sopstvene samostalnosti, a u medijima 

su se sve češće počeli imenovati kandidati za zamenu premijera. Međutim, potencijal za interakciju 

Medvedeva i Putina nije iscrpljen: oni potpuno mogu da regulišu nesuglasice. Osim toga, nije isključeno 

da je provociranje Medvedeva ,u stranu samostalnosti, zamka Vladimira Putina koji teži da konačno 

dezavuiše težnju Medvedeva ka samostalnosti. 

Uticajne grupe u ruskoj vlasti 

Kao u vreme Borisa Jeljcina, tako i u vreme Vladimira Putina, osnovna intriga u ruskoj politici jeste 

borba između različitih elitnih klanova i grupa koja nije javna. Kao pravilo, grupe su ujedinjene ličnom 

bliskošću njenih učesnika, postojanjem zajedničkih iskustava u radu i zajedničkih poslovnih interesa. 

Ponekad, među tim grupama postoje zajednički pogledi na politički ili ekonomski kurs, ali taj faktor nije 

principijelan za njih. 

Tokom mandata Vladimira Putina, šef države nije ulazio u bilo kakav konkretni klan i nastupao je kao 

arbitar među njima. Sada je situacija unekoliko drugačija. Budući da nema snažne ljudske resurse, 

Dmitrij Medvedev neizbežno nastupa kao ujedinjujuća osnova jednog od klanova, gde ulazi grupa 

njegovih najbližih ljudi (ministar pravde Aleksandar Konovalov, šef Višeg arbitražnog suda Anton Ivanov, 

opunomoćeni predstavnik predsednika na Uralu Nikolaj Viničenko). Ta grupa jača zahvaljujući bliskosti s 

Medvedevovm i još nizom uticajnih biznismena i činovnika (šef Gazprominvestholdinga Ališer Usmanov, 

bivši šef administracije predsednika Aleksandar Vološin, sekretar za štampu predsednika Natalija 

Timakova). Neki eksperti ubrajaju u ovu grupu prvog zamenika šefa administracije predsednika Vladislava 

Surkova i ekonomskog savetnika predsednika Arkadija Dvorkoviča. Naravno, unutar pomenutog klana 


postoji oštra borba (posebno oko ličnosti Surkova), ali tokom godine Medvedevljevog mandata njegova 

komanda je ostala relativno cela. 

U ekonomskoj sferi moguće je istaći dve ključne grupe: oko zamenika premijera Igora Sečina i Alekseja 

Kudrina. Sečin je moćan činovnik koji se tokom Putinovog mandata oslanjao na organe javnog reda. U 

poslednje vreme je promenio sferu svog osnovnog interesovanja, i sada se, pre svega, bavi naftom i drugim 

granama energetike. U rukama Sečina je kontrola nad državnom kompanijom Rosnjeft i Ministarstvom 

energetike. Nivo ličnih ambicija Sečina unekoliko se smanjila, međutim, u „uticajnu grupu“ koju on vodi 

ulaze i takve autoritativne figure kao što je predsednik Državne Dume Boris Grizlov, predsednik Istražnog 

komiteta pri Državnom tužilaštvu Aleksandar Bastrikin, šef kompanije Rosnjeft Sergej Bogdančikov. Neki 

eksperti u vezu sa ovom Sečinovom grupom dovode i prvog zamenika premijera Viktora Zubkova (koji je 

bio premijer 2007 – 2008) i njegovog zeta, ministra odbrane Anatolija Serdjukova. 

Druga grupa je ujedinjena oko ministra finansija Alekseja Kudrina. Među njenim najuticajnim 

predstavnicima je predsednik Centralne banke Sergei Ignjatijev i predstavnici niza ekonomskih 

državnih organa. Osnovni zadatak Kudrina je zaštita budžetskih sredstava (u tom smislu i napunjenog 

Stabilizacionog fonda) od napada lobista. Danas se Stabilizacioni fond sastoji iz Rezervnog fonda (136 

milijardi dolara) i Fonda nacionalnog blagostanja (83 milijarde dolara). U 2009. predlaže se potrošnja 55% 

sredstava Rezervnog fonda i 19% sredstava Fonda nacionalnog blagostanja za pokrivanje budžetskog 

deficita. 

Grupe Sečina i Kudrina ne treba bez rezerve pripisivati „putinskom“ ili „medvedevskom“ taboru. Sočin 

je „genetski“ blisak Putinu, ali, u slučaju potrebe, uspostavlja odnose i sa predsednikom. Dugogodišnji 

bliski saradnik Putina je i Kudrin. Međutim, značaj pozicije ministra finansija, zajedno sa političkom 

podrškom jednog od „veterana“ ruske politike Anatolija Čubajsa (koji je uspeo da nađe zajednički jezik sa 

Medvedevom), dozvolio je Kudrinu da ne bude u sredini konfrontacije dva tabora. 

Relativno novi i usko „putinski centar gravitacije“ je rukovodstvo kabineta vlade sa šefom vice premijerom 

Sergejem Sobjanjinom koji aktivno unapređuje svoje ljude na visoke pozicije. Kao i ranije, ozbiljne pozicije 

ima grupa Sergeja Čemezova, šef kompanije Rossiyskie tehnologii, koji je uspeo da proguta veliki broj 

ruskih kompanija uključujući i one koje su proizvodile naoružanje. Konačno, „lična garda“ Putina je kao i 

ranije društvo Gasprom koju vodi Aleksej Miler. 

Druge grupe, koje su imale moć tokom mandata Vladimira Putina, u poslednje vreme smanjile su nivo 

svog političkog nametanja. Ranije uticajne figure (npr. šef Ruskih pruga Vladimir Jakunjin, biznismen Jurij 

Kovaljčuk, bivša glava Službe za borbu s narkoticima Viktor Čerkesov) za sada su na periferiji. To važi i 

za niz „oligarha“. Roman Abramovič i Oleg Deripaska sada se fokusiraju na probleme spasa sopstvenog 

biznisa. 

Težina nekada superuticajnih ministarstava sile u poslednje vreme je pala. Raniji „teškaši“ (Igor Sečin, bivši 

direktor FSB Nikolaj Patrušev) su se, iz raznih razloga, udaljili od aktivnog učešća u rukovođenju snažnim 

blokom. Šefovi Ministarstva unutrašnjih poslova i Tužilaštva, Rašid Nurgalijev i Jurij Čajka, prihvaćeni su 

kao privremene i nedovoljno uticajne figure. 


Informacija o grupnoj pripadnosti najuticajnijih ruskih političara: 

Predsednik 

Dmitrij Medvedev 

Osnova mu je status predsednika i njegova sopstvena 

uticajna grupa. 

Premijer Vladimir Putin Nastupa kao arbitar u borbi različitih uticajna grupa. 

Šef administracije predsednika 

Prvi zamenik šefa administracije 

predsednika 

Prvi zamenik premijera 

Sergej Nariškin 

Vladislav Surkov 

Igor Šuvalov 

Ima iskustvo u radu kako sa D. Medvedevom, tako i sa V. 

Putinom. Relativno je pasivni činovnik. 

U poslednje vreme zbližava se sa D. Medvedevom, 

međutim, drugi saradnici predsednika ga prihvataju 

krajnje negativno. 

U okviru Vlade vodi borbu sa ekonomskom krizom. 

Politički nije samostalan. Čuju se različiti scenariji o 

njegovoj karijere, od skore ostavke 

do premijerstva; 

Prvi zamenik premijer Viktor Zubkov Nivo političkih ambicija je relativno nizak; 

Zamenik premijera, inistar finansija 

Zamenik premijer 

Zamenik premijera Rukovodilac 

aparata Vlade 

Aleksej Kudrin 

Igor Sečin 

Sergej Sobjanin 

U uslovima borbe za budžetna sredstva nalazi se pod 

jakim napadom lobista. Ipak, ima veliki potencijal za 

preživljavanje i relatvnu samostalnost. 

Uticajna figura zahvaljujući kako ličnim vezama unutar 

elite, tako i kontroli nad značajnim delom energetskog 

sektora. 

Bavi se jačanjem aparata Vlade u interesu V. Putina. 

Zamenik premijera Aleksandar Žukov Uticaj postepeno slabi. 

Zamenik premijera 

Ministar inostranih poslova 

Ministar odbrane 

Ministar unutrašnjih poslova 

Dmitrij Kozak 

Sergej Lavrov 

Anatolij Serdjukov 

Rašid Nurgalijev 

Bio je jedna od najvidljivijih ličnosti u okruženju V. Putina, 

ali, usled sukobljivosti karaktera, postepeno je skrajnut 

na periferiju. 

Uticaj opada usled drugorazrednog značaja Ministarstva 

inostranih poslova 

Čovek V. Zubkova. Uspeo je da dobije zavidan autorite 

unutar elite, ali nije mnogo popularan u Armiji. 

Čovek N. Patruševa. Smatraju ga za privremenog čoveka 

na čelu Ministarstva unutrašnjih poslova. 

Ministar pravde Aleksandar Konovalov Čovek D. Medvedeva 

Direktor Federalne službe 

bezbednosti (FSB) 

Aleksandar Bortnikov 

Bio je uzdignut u prvi plan uz učešće I. Sečina. Pokušava 

da ne pokaže političku samostalnost. 

Predsednik Centralne banke Sergej Ignjatijev Čovek A. Kudrina. 

Sekretar Saveta bezbednosti 

Predsednik Državne Dume, 

Predsednik Visokog saveta partije 

Jedinstvena Rusija 

Predsednik Saveta federacije i 

Predsednik partije Pravedna Rusija 

Nikolaj Patrušev 

Boris Grizlov 

Sergej Mironov 

Posle odlaska sa mesta direktora Federalne službe 

bezbednosti uticaj se smanjio. 

Čovek I. Sečina i N. Patruševa. 

Relativno autonomna no malo uticajna ličnost. 

Predsednik Gazproma Aleksej Miler Gazprom faktički lično kontroliše Putin 

Direktor Gosnanotehnologija 

Anatolij Čubajs 

Iskusni politički „teškaš“. Ima sređene odnose i sa V. Putinom i 

D. Medvedevom i s A. Kudrinom. U budućnosti je moguće da 

ode u stranu Medvedeva. 


Mehanizam razrade spoljnopolitičkih odlukа 

U suštini, donošenje spoljnopolitičkih odluka ograničeno je na predsednika i premijera. Uloga Ministarstva 

spoljnih poslova je relativno mala. Taj posao je na Upravi spoljne politike administracije predsednika i 

njenom povereniku Sergeju Prihodko-u. U leto 2008.god., pojavila su se očekivanja da će takav centar 

da se pojavi i u Vladi, koji bi vodio Jurij Ušakov, ali on nije pokazao veliku aktivnost. Uloga pomenutih 

struktura svodi se na pripremu projekata koje predsednik ili premijer mogu da prihvate ili odbiju. Osim 

toga, svoje spoljnopolitičke projekte mogu da predlažu i druge strukture (npr. Gazprom). 

U pogledu raspodele funkcija između Putina i Medvedeva, tu situacija nije sasvim jasna. Postoji tačka 

gledišta koja identifikuje meke korake u spoljnoj politici sa Medvedevom, a tvrde sa Putinom. Predsedniku 

i premijeru delimično je koristan taj stereotip, mada njegova tačnost izaziva sumnju, bez obzira na to što 

je očigledno da je Medvedevu potrebna podrška međunarodnih partnera Rusije (pre svega Zapadnih). S 

velikom uslovnošću može se reći da Putin češće učestvuje u donošenju odluka koja se tiču međunarodne 

energetske saradnje kao i politike Rusije u većini zemalja Zajednice nezavisnih država. Sam Medvedev 

više se bavi odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama, zapadnoevropskim državama i učestvuje u 

formatima G8 i G20. 

Uzimajući u obzir da ruski ustav nedovoljno jasno razgraničava funkcije (formalno to je sfera uticaja 

predsednika, mada postoje široke mogućnosti za manevar), može se očekivati da će se nejasnost ovde 

održati. Sve u svemu, pobeda Baraka Obame na izborima za predsednika Sjedinjenih Država okreće ruske 

vlasti ka ponovnom uspostavljanju odnosa sa Zapadom. Međutim, taj proces će se menjati s periodičnim 

bljescima patriotske aktivnosti (u tom smislu i na Balkanu), a takođe i „energetskim ratovima“ (mada se 

značaj energetike za sada verovatno smanjuje). Pri tom, treba imati u vidu da ruska politička elita ima 

velike probleme prilikom razrade dugoročne spoljnopolitičke strategije. Često dejstva na međunarodnoj 

areni nose verovatnije propagandni karakter (mobilizacija sopstvenih građana na borbu s Ukrajinom 

i Estonijom, demonstracija nesaglasnosti sa Zapadom u vezi sa pitanjem Kosova), koji ne samo da ne 

donose osetljive koristi već i otažavaju realizaciju drugih međunarodnih projekata. Na primer, žestoka 

kritika vlasti Estonije u vezi sa spomenikom Sovjestkom vojniku je isprovocirala Taljin da podigne ekološke 

proteste u vezi sa građenjem Severno evropskog gasovoda, i napravila pretnju realizaciji ovog krajnje 

važnog projekta za Rusku Federaciju. 

Javno mnjenje 

Ekonomska kriza postala je ozbiljni izazov kako za odnose između uticajnih grupa, tako i za razradu 

ekonomske politike, ali i stanje javnog mnjenja. Kriza može, bez sumnje, izazvati ozbiljne političke 

promene, ali takvih promena, do sada, nije bilo. Međutim, nije bilo ni ozbiljnih promena u javnom životu. 

Ni jedna opoziciona snaga, Komunistička partija Ruske Federacije, Liberalno Demokratska partija Rusije, 

Pravedna Rusija, Pravoe Delo ili Solidarnost nije napravili ozbiljne pokušaje da iskoristi smanjenu podršku 

koju ima vlast kod građana, radi rasta sopstvene popularnosti. Velike akcije protesta u Vladivostoku, 

Blagovešensku i Krasnojarsku imale su stihijski karakter i nisu bile organizovane od strane neke partije. 

Na prošlim izborima,1. marta, u devet regionalnih parlamenata prvo mesto zauzela je Jedinstvena Rusija 

(mada su na izborima za gradonačelnike nekih gradova pobedili opozicioni kandidati). 

Podaci socioloških istraživanja o podršci vlastima u uslovima ekonomske krize u nekoj meri se razlikuju. 

Po podacima fonda Javno mnjenje, početkom marta, Medvedevu je verovalo 52% intervjuisanih (pre 

nekog vremena taj pokazatelj bi bio viši i činio bi 56%, ali u svakom slučaju je veći od nivoa podrške 

Medvedevu u momentu predsedničkih izbora – 45%). Nivo poverenja Putinu je stabilan i nalazi se na 

nivou 65 – 70%. Ostaje nizak nivo podrške opozicionim partijama. Za Jedinstvenu Rusiju, po podacima 

fonda Javno mnjenje, spremno je da glasa 53%, za Komuniste 9%, za Pravednu Rusiju ,sa predsednikom 

Gornjeg doma parlamenta Sergejem Mironovim na čelu, 5%, nivo podrške liberalnim Jabloka i Pravoe 

Delo je 1%. 


Na taj način, trenutno vlast ima mogućnost da ne dopusti prerastanje protestnog raspoloženja u rast 

popularnosti opozicije. Međutim, nije isključeno da će u slučaju dalje destabilizacije situacije vlast morati 

da traži „krive“ na koje će da padne odgovornost za krizu. U februaru 2009.god., u ulogu tih „krivih“ stavljeni 

su guverneri – lideri četiri ruska regiona koji su bili otpušteni. Nije isključeno (mada je manje verovatno) da 

će objektima kritike vlasti postati i krupni biznismeni ili pojedini ministri. U slučaju ozbiljnog pogoršanja 

socijalne situacije, moguć je rast nezadovoljstva građana predsednikom, premijerom, partijom Jedinstvena 

Rusija. Međutim, srdžba građana još uvek nije praćena potragom alternativnih političkih programa ili 

snažnih lidera. Osim toga, građani nemaju jasnu tražnju za alternativnim ekonomskim kursom, a diskusije 

o tome u medijima gotovo da i nema. Slab interes javnosti za alternativama ,u sprezi sa niskim interesom 

građana za politiku uopšte, za rusku vlast je šansa da preživi ekonomsku krizu bez obziljne destabilizacije. 

Osim toga, vlast uspeva da u punom obimu isplati socijalna plaćanja (penzije, dodatke itd.) i izbegne 

ozbiljna kašnjenja u plaćanju plata kako u državnim, tako i u privatnim preduzećima. 

Još jedna varijanta za širenje podrške građana vlasti je imitacija spoljne pretnje od strane neke države 

(SAD, Ukrajina, Gruzija, Estonija, Poljska itd.). Po pravilu, borba sa takvom pretnjom dovodi do velike 

društvene podrške vlastima. Ali, takav rast podrške obično se vidi tek tokom jednog, dva meseca. Vlast 

nije spremna da ide previše daleko u međunarodnoj konfrontaciji, a za narod su sve aktuelnije socijalne 

parole i pokušaj da se povećaju zarade. Zbog toga je efektivnost korišćenja imidža „snažne države“ 

ograničena, a „patriotske“ kampanje nisu moguće češće od dva do tri puta godišnje. 

Uticaj eksperata 

Tokom poslednjih godina, uticaj eksperata na donošenje političkih odluka se znatno snizila u Rusiji. 

Procedura razrade odluka nema javni karakter. Najveću bliskost vlasti, po pravilu, imaju ne autori ideja 

koje se mogu realizovati, već oni politikolozi i sociolozi koji najaktivnije učestvuju u popularizaciji već 

donetih odluka 

Moguće je istaći tri kategorije ruskih eksperata s tačke gledišta njihovog javnog odnosa prema činidbama 

vlasti. Prvu grupu čine politikolozi i sociolozi koji javno istupaju sa podrškom većini činidaba vlasti. U 

ovu grupu spadaju Aleksej Arbatov, Vitalij Ivanov, Sergej Markov, Andranik Migranjan, Vjačeslav Nikonov, 

Dmitrij Orlov, Gleb Pavlovski, Valerij Vadejev, Valerij Fjodorov i Aleksej Česnakov. 

U ,,neutralnu» kategoriju mogu se ubrojitii eksperti koji imaju neutralnu poziciju. U većini slučajeva oni 

nastupaju s kritikom vlasti, i malo su potrebni kao „popularizatori“ donetih odluka. U tu grupu spadaju 

Dmitrij Badovski, Igor Bunjin, Jevgenij Gontmaher, Sergej Karaganov, Fjodor Lukjanov, Boris Makarenko, 

Aleksej Malašenko, Jevgenij Minčenko, Dmitrij Oreškin, Nikolaj Petrov, Andrej Rjabov i Dmitrij Trenjin. 

Na posletku, radikalnu kategoriju predstavljaju ,,za sebe» eksperti koji u svakom slučaju učestvuju u 

opozicionim pokretima ili koji istupaju sa žestokim ispadima u odnosu na Vladimira Putina ili Dmitrija 

Medvedeva. Najpoznatiji među njima su Mihail Deljagin, Vladimir Miov, Andrej Piontkovski, Vladimir 

Pribilovski, Mark Urnov i Ljilja Ševcova. 

U poslednje vreme, predsednik je stavio do znanja da je spreman na aktivniju interakciju sa „neutralnom“ 

kategorijom eksperata. To je uslovljeno kako očiglednom potrebom vlasti za idejama u vezi sa borbom s 

ekonomskom krizom, tako i neophodnošću korekcije mehanizma javne propagande, kako bi se izbegao 

dalji rast protestnog raspoloženja. 

Zaključak 

Prognozirajući razvoj događaja u 2009. godini, moguće je pretpostaviti da će se u spoljnoj politici produžiti 

kurs ka regulisanju nesporazuma zapadnoevropskim zemljama i Sjedinjenim Državama. Prepreka na tom 

putu ostaće politika na postsovjetskom prostoru: neregulisani konflikt sa Gruzijom, predstojeći izbori za 

predsednika Ukrajine u decembru, želja da se iskoristi kriza za učvršćivanje ekonomskih pozicija Rusije 


u zemljama bivšeg SSSR-a , izazivaće periodične nalete emocija i pogoršavati odnose Ruske Federacije i 

zapadnih partnera. Istovremeno, kako pokazuje spor o sudbini vojne baze u Kirgiziji, Moskva i Vašington 

su spremni na civilizovanu „trgovinu“ o ključnim strateškim problemima regiona. 

U untrašnjoj politici, tendencija ka „olabljivanju“ može da dobije dalji razvoj. Ali, taj proces neće biti 

postepen i, uzimajući u obzir nedostatak konsenzusa unutar vlasti, biće periodično praćen kratkoročnim 

pokušajima „zamrzavanja“ političkih sloboda. Bez obzira na protivrečnosti između različitih tabora u 

okviru vlasti, ne treba očekivati raskol unutar nje. Ali, u perspektivi takav raskol može postati moguć ako 

se desi suštinsko pogoršanje ekonomske konjukture. 

U socijalno ekonomskoj sferi, „rezerve stabilnosti“ će verovatno biti minimalne do jeseni. Najverovatnije, 

opozicija neće moći da iskoristi krizu za rast sopstvene popularnosti. Međutim, ako se produži pogoršanje 

ekonomske situacije, vlastima će biti sve teže da se suprotstave padu poverenja u njih same od strane 

naroda. U tom slučaju, napori vlasti koncentrisaće se na zaustavljanje konsolidacije opozicionih snaga. 

Verovatnost drugog scenarija razvoja političkog pluralizma i značajnog širenja političkih sloboda tokom 

2009. godine za sada nije više od 20 – 25%. 



Sloboda izražavanja u Rusiji 

Ruski masovni mediji: Sloboda, cenzura ili samokontrola 

Dr Olga Sadovskaja Aleksandrovna 1 

Danas, kako u Rusiji tako i u inostranstvu, postoje dva oprečna viđenja situacije povodom zaštite prava 

na slobodno izražavanje u Rusiji i, kao i uvek, jedno je optimistično i zvanično, a drugo pesimistično i 

opoziciono. 

Prema stanovištu ruske Vlade, ona brižljivo i delotvorno štiti slobodu građana da prime bilo koju 

informaciju i štiti medije u njihovom naporu da bilo koje informacije prenesu građanima. Prema izjavi 

Ruske delegacije na Trinaestom sastanku o primeni ljudske dimenzije OEBS-a, Ruski mediji su slobodni, 

nezavisni i objektivni i, prema tome, nepristrasni u pokrivanju događaja kako u zemlji tako i u inostranstvu. 

Kao podršku takvoj tvrdnji delegacija je pružila statističke podatke, prema kojima postoji 92,850 

registrovanih medija u Rusiji. Postojećih 150 televizijskih kanala opslužuje više od tri hiljade privatnih i 

svega četiri stotine državnih TV kompanija, što, prema stanovištu Ruske Vlade, govori o visokom stepenu 

nezavisnosti u informisanju građana. Osim toga, broj aktivnih Internet korisnika je u stalnom porastu i 

vodi smanjivanju interesovanja za štampane medije, od kojih značajan segment delom finansira ruska 

Vlada. Sve u svemu, statistike Vlade treba da ubede stranog posmatrača da ništa i niko ne ugrožava 

slobodu izražavanja u Rusiji. 

Sa druge strane, zastupnici opozicionog stanovišta tvrde da sloboda izražavanja u Rusiji praktično više 

ne postoji i da Vlada ima potpunu kontrolu nad svim radio stanicama, TV kanalima i medijskim izdanjima. 

Štaviše, nedavno je Vlada počela da napada poslednja uporišta slobode izražavanja kao što su blogovi, 

analitički materijali i lični stavovi čitalaca na Internetu. Prema većini predstavnika opozicionih stranaka 

i nevladinih organizacija koji rade na ovom polju, sloboda izražavanja je u Rusiji skoro nestala tokom 

poslednjih nekoliko godina i situacija se naglo pogoršala od 2000-te godine. Za one koji se bave ovim 

pitanjima slučajevi zabrane ili pokušaji zabrane izdavanja novina, koje su izražavale opozicione stavove 

su dobro poznati. Na primer, 2002. godine pokušana je zabrana izdavanja jednog od najvećih opozicionih 

glasila „Novaya Gazeta“, kada je Mezprombank tužio list tražeći značajnu sumu novca od tog lista. Ipak, 

ovaj pokušaj je propao i list je preživeo. U februaru 2003.g. “Noviye Izvestiya” – list koji je izražavao oštru 

kritiku vlasti je zabranjen. Često se, kao primer kršenja prava na slobodu izražavanja u Rusiji mogu 

navesti slučajevi podizanja optužnica protiv novinara zbog kritičkih publikacija protiv vlasti. Jedan od 

njih je čuveni, kako u Rusiji tako i u inostranstvu, slučaj Stanislava Dmitrijevskog, istoričara, javne ličnosti 

i glavnog urednika sada zabranjenog lista “Pravo-zashita”, koji je uslovno osuđen na tri godine zatvora 

zbog objavljivanja obraćanja ruskom narodu Ičkerija Zakajeva, potpredsednika Vlade Republike Čečenije, 

i obraćanja Evropskom Parlamentu Aslana Mashadova, Predsednika Republike Čečenije. Smatrano je da 

ovo objavljivanje izaziva međuetničku mržnju. Suđenje Dmitrijevskom je sprovedeno uz kršenje principa 

jednakosti stranaka u procesu, većina dokumenata je bila falsifikovana a skoro niko od svedoka odbrane 

nije pozvan, uprkos zahtevima i žalbama od strane advokata odbrane. 

Nesumnjivo, ovi upečatljivi primeri kršenja slobode izražavanja novinara i slobode građana da dobiju 

informacije su ubedljiviji od suvih statistika vlasti o Internet korisnicima. Ipak, konkretni primeri koji su 

izabrani za određenu svrhu neće odraziti celu sliku, i statistike takođe mogu biti upotrebljene i za i protiv. 

U principu, sloboda izražavanja nije više termin nejasnog značenja za obične ljude u Rusiji. Većina 

građana Rusije veoma dobro zna da je cenzura zabranjena, sloboda medija garantovana, i da je pravo 

svake osobe da traži, prima, izražava, stvara i prenosi informacije slobodno na svaki zakonom dozvoljen 

1) Dr. Olga Sadovskaja Aleksandrovna je zamenik direktora međuregionalne organizacije “Komitet protiv torture“, sa sedištem u 

Nižnjem Novgorodu i stručnjak za pitanja međunarodne zaštite ljudskih prava. 


način zaštićeno. Ipak, oni koji bi hteli da traže i pronose informacije koje smatraju važnim, će se suočiti 

sa drugim izazovom, kombinacijom svima jasnih reči „zabrana propisanom zakonom“! Zvanično, zaista, 

cenzura je u Rusiji zabranjena – ne postoji vlast, čija je dozvola potrebna za objavljivanje informacija 

na TV kanalu ili za objavljivanje članka u štampanom izdanju. Međutim, važno je obratiti pažnju na to 

da prema dva Federalna Zakona („O masovnim medijima“i „O borbi protiv ekstremističkih aktivnosti“), 

članci, intervjui, TV programi i ostali novinarski radovi mogu lako biti smatrani ekstremističke (izazivanje 

socijalne, etničke, rasne, verske mržnje, podsticanje nasilne promene vlasti itd.) ili, u nekim slučajevima, 

pornografskim iako zapravo nisu takve. Ruska jurisprudencija je već imala mnogo primera kada su zbog 

kritike vlasti oni koji su joj bili suprotstavljeni smatrani ekstremistima i bili osuđivani na različite zatvorske 

kazne, efektivno ili uslovno, uz zabranu njihovih novinskih izdanja. Jedan od njih je gorepomenuti 

slučaj Dmitrijevskog. Štaviše, nejasni termini ovih zakona dozvoljavaju krivičnu osudu branilaca i 

kolega gorepomenutih pojedinaca. Nejasna i fluidna interpretacija termina „ekstremistička aktivnost“ 2 

dozvoljava da se takvom smatra svaki po vlasti nepovoljan akt ili izjava. Drugi problematičan pravni akt 

je pravilo koje obavezuje javne organizacije da se ograde od ekstremističkih izjava koje daju njihovi 

predstavnici. Drugim rečima, ako jedan od lidera organizacije, uključujući tu i medije učini „javnu izjavu 

kojom podstiče na izvršenje ekstremističke aktivnosti, bez preciziranja da je to njegovo ili njeno lično 

mišljenje“, to udruženje ili organizacija „je obavezno da se od takve izjave ogradi, javno u roku od pet 

dana od dana kada je izjava učinjena“. Ista obaveza je nametnuta i u slučajevima kada je pomenuti lider 

organizacije osuđen presudom suda za „zločin ekstremističkog karaktera“. Prema tome „ako odnosna 

građanska, verska ili druga organizacija ne učini takvo javno odricanje, to će biti smatrano kao dokaz da 

je njena aktivnost ekstremistička“. 

Stoga, Vlada poseduje jedinstveni instrument kombinaciju dva federalna zakona zajedno sa navedenim 

članom Krivičnog Zakona, koje može koristiti selektivno protiv određenih pojedinaca i medija. 

Vlada takođe poseduje preventivni mehanizam u obliku upozorenja. Na primer, u 2007.g. Federalna 

služba nadzora nad masovnim komunikacijama i vezama je izdala 74 upozorenja ruskim medijima za 

kršenje člana 4. (širenje ekstremističkog materijala) Zakona „O masovnim medijima“. Interesantno je 

da se prema Vladinom stavu ovaj broj upozorenja ne može smatrati progonom nepoželjnih novinara, 

obzirom na veliki broj masovnih medija u zemlji. Ipak, treba proceniti, ne količinu, nego samu validnost 

izdatih upozorenja, koja je osporena od strane ruskih aktivista za zaštitu ljudskih prava, međunarodnih 

eksperata i ruskih advokata. Premda je većina izdatih upozorenja bila bez osnova, nisu bili odbijeni. U 

slučaju ponovljenog upozorenja, vlasti mogu razmatrati zabranu organizacije, a dostupnost preventivnih 

upozorenja može efikasno podržati ustanovljavanje krivičnog postupka prema publikaciji koju vlasti 

smatraju ekstremističkom. 

Takođe je nemoguće ne pomenuti činjenicu da je od 1993. više od 200 novinara ubijeno u Rusiji. Uz 

retke izuzetke, profesionalna aktivnost preminulih, koji su kritikovali unutrašnju ili spoljnu politiku Vlade 

ili njenu praksu sprovođenja zakona, je bila pravi razlog njihove smrti. Većina ubistava još nije istražena. 

Ovo ne pokazuje samo nedostatak profesionalizma vlasti koje sprovode zakone, već takođe pokazuje 

2) Ekstremistička aktivnosti (ekstremizam): 

Nasilna promena osnova ustavnog uređenja i kršenje integriteta Ruske federacije; 

Javno zagovaranje terorizma i drugih terorističkih aktivnosti; podsticanje socijalne, rasne, etničke ili verske mržnje; propagiranje 

isključivosti, superiornosti ili inferiornosti čoveka na osnovu socijalnog, rasnog, etničkog, verskog ili jezičkog porekla ili stava 

prema religiji; kršenje prava, sloboda i zakonitog interesa čoveka i građanina zavisno od njegovog ili njenog socijalnog, rasnog, 

etničkog, verskog ili jezičkog porekla ili stava prema religiji; sprečavanje korišćenja prava građana da biraju i budu birani na 

izborima, učešća na referendumu ili povreda tajnosti glasanja uz korišćenje ili pretnju nasiljem; 

Sprečavanje zakonitih radnji državnih organa, organa lokalne samouprave, izbornih komisija, javnih i verskih udruženja ili drugih 

organizacija uz korišćenje ili pretnju nasiljem; 

Činjenje prekršaja koji su navedeni pod „e“ u članu 63. Krivičnog Zakonika Ruske federacije; propagiranje ili javno isticanje 

nacističkih znamenja ili simbola ili znamenja i simbola koji podsećaju na nacistička znamenja i simbole do mere koja izaziva 

zabunu; javno podsticanje na činjenje gorepomenutih radnji ili javno širenje očigledno ekstremističkog materijala, kao i njegovo 

pravljenje i čuvanje radi masovnog propagiranja; javno ili očigledno lažno optuživanje osoba koje su na zvaničnoj dužnosti u 

Ruskoj Federaciji ili na zvaničnoj službi u delu Ruske Federacije, za njihovo postupanje tokom izvršavanja njihovih dužnosti da 

su izvršavali kažnjiva dela navedena u ovom članu; organizacija i pripremanje gorepomenutih akata; i takođe podsticanje na njihovo 

preduzimanje; finansiranje ili druga pomoć u organizaciji i pripremanju gorepomenutih akata uključujući pružanje obuke, 

poligrafske i materijalne i tehničke baze, telefonskih i drugih oblika komunikacija ili pružanje IT usluga; http://www.consultant.ru/ 

online/base/req=doc;base=LAW;n=76617 


da Vlada nije zainteresovana da štiti novinare od napada. Svakako, niko ne može tvrditi da je likvidacija 

opozicionih novinara izvršena od strane vlasti, ali isto tako niko ne može poreći da je država imala obavezu 

da ih štiti. 

Prema izveštajima Reportera Bez Granica 3 – međunarodnoj organizaciji koja između ostalog nadzire 

zaštitu prava na slobodno izražavanje – fizičko nasilje i ekonomske kazne, koje se odnose na novinare i 

masovne medije, su najrealnije pretnje slobodi izražavanja u Rusiji. Nekoliko nezavisnih medijskih izdanja 

je zabranjeno kao rezultat neopravdanih poreskih prijava. Počevši od 2007.g. Rossiyskaya Gazeta (zvanične 

novine Vlade Ruske Federacije) redovno objavljuje listu zvanično zabranjenih materijala u Rusiji koji su 

proglašeni ekstremističkim od strane suda. Lista uključuje štampana izdanja, muzičke albume i filmove, 

i napravljena je na osnovu sudskih odluka. Prva lista je objavljena 14. jula 2007.g. i u početku je sadržala 

14 stavki. Do 18. juna 2008. već je sadržala 151 stavku. Ovo je učinjeno u skladu sa Federalnim Zakonom 

„O borbi protiv ekstremističkih aktivnosti“ koji navodi da se federalna lista ekstremističkih materijala 

ima objavljivati redovno u mas-medijima. Ovo stvara situaciju da masovni mediji moraju uvesti interna 

pravila samoregulacije, tj. cenzuru, kako bi nastavili svoje aktivnosti. Kao rezultat, dobijamo medije koji 

umesto da šire informacije, propagiraju jednu određenu tačku gledišta Vlade. O prijemu informacija se 

može govoriti kada čovek ima mogućnost da se upozna sa različitim mišljenjima u vezi sa određenim 

događajem i može da formira svoje sopstveno mišljenje. Sa druge strane, propaganda je poruka, čak iako 

je izjavljena samo nekoliko puta i to od strane različitih lica ali koja sadrži samo jedan stav o događaju. 

Takođe, propaganda nije ograničena samo na državne medije, kojima je ovo uobičajeni posao, već je 

mogu činiti i načelno gledano nezavisni TV kanali i medijska izdanja. Danas se u Rusiji može primetiti 

fenomen „pro-vladinog samocenzurisanja“. Informacija, pre objavljivanja na nevladinim kanalima 

prolazi ne spoljnu nego unutrašnju cenzuru, čija je svrha da budu emitovane samo one informacije koje 

odgovaraju vlasti. Drugim rečima, svrha je ispuniti očekivanja i ne biti primećen. 

Ovaj fenomen može da objasni očigledno nazadovanje novinarstva u Rusiji što stvara još više uslova 

koji podstiču instituciju samocenzure određenog izdanja ili kanala. Međutim, nemoguće je adekvatno 

proceniti da li su gore navedeni faktori jedini razlozi samocenzure ili je ona nastala takođe i iz želje za 

stvaranjem većeg profita emitovanjem popularnijih zabavnih programa. 

U isto vreme, Internet ostaje relativno nesputana zona gde postoji stvarna prilika za širenje i primanje 

bilo kakvih informacija. Postoje izolovani slučajevi pritiska na blogere koji izražavaju oštru kritiku prema 

postojećem režimu, ali nedovoljno da bi se tvrdilo da je sloboda izražavanja ugrožena i na Internetu. 

Za razliku od drugih post-Sovjetskih zemalja, u Rusiji nema prepreka za stvaranje i pristup sajtovima 

sa gledištima drugačijim od zvaničnih. Internet korisnici mogu dobiti informacije o slučajevima Ane 

Politkovske, Dmitry Kholodova, Paul Khlebnikova i o drugim ubijenim novinarima ili da pristupe člancima 

stranih izdanja i vestima stranih TV kanala. Međutim, Internet korisnik u ovom slučaju informacije mora 

tražiti samostalno što ponekad predstavlja gubitak vremena. Ovo svakako predstavlja niži nivo pristupa 

informacijama od dobijanja informacija preko televizije. U mnogim slučajevima korisnici nemaju 

mogućnost da razumeju informaciju jer nije dostupna na ruskom jeziku i ne može se naći u drugim 

izvorima. Pored toga, važno je primetiti da i pored tvrdnji državnih statistika koje tvrde da postoji 30 

miliona kompjutera povezanih na Internet u Rusiji, samo mali deo populacije ima pristup alternativnim 

informacijama preko ovog izvora. 

Neophodno je primetiti da je jedan od glavnih preduslova slobode izražavanja da svaka osoba ima 

slobodan pristup informacijama ako ih želi. To znači da neko ne treba da ulaže trud da bi saznao 

informacije sa različitim stavovima o istom događaju – one treba da budu pružene od strane medija, 

kako privatnih tako i državnih. Internet ne treba da bude jedini izvor različitih informacija i obaveza je 

države da to garantuje. 

Stoga, postoje dva glavna problema sa slobodom izražavanja u Rusiji danas. Prvo, i pored prava na 

slobodno izražavanje mišljenja, nema načina za saopštavanje različitih informacija društvu. Drugo, čak 

iako neko uspe da iskaže nezavisno mišljenje i da se obrati široj publici, nema garancije da ova radnja 

neće biti smatrana ekstremističkom ili da neće biti ograničena na neki drugi način. Sa druge strane, tačno 

3) http://www.rsf.org/ 


je takođe da više nema „gvozdene zavese“ u Rusiji, i da svako može naći bilo kakve informacije o bilo kom 

političkom, poslovnom, kulturnom ili drugom pitanju u slučaju potrebe. Međutim, činjenica da traženje 

informacija zahteva napore za nalaženje istih, pokazuje ograničen pristup informacijama običnom 

korisniku. 

Treba primetiti da sloboda izražavanja nije i nikad neće biti apsolutna, zbog toga što će uvek imati 

svoje neprijatelje i nedostatke u vidu mogućnosti zloupotreba. Sloboda izražavanja izgleda podseća na 

horizont – savršenu liniju koja se vidi ali se ne može dosegnuti. To je ideal koji se ne može ostvariti ali koji 

treba pratiti zato što njegov izostanak može značiti degradaciju društva i kontrolu države nad društvom. 

U današnje vreme Rusija je stala i polako, ali sigurno, se kreće unazad i precrtava slobode izražavanja sa 

liste zajamčenih prava i sloboda. Međutim, to nije samo krivica Vlade već i u mnogo čemu samog društva 

koje je, zauzeto rešavanjem sopstvenih ekonomskih problema prestalo da obraća pažnju na to šta vidi 

i čuje, što za rezultat ima nemogućnost uticaja na sadržaj informacija. Očigledno, nedostatak težnje ka 

zaštiti slobode izražavanja i zaštiti slobode pristupa informacijama od strane društva govori o njegovoj 

nezrelosti i preokupiranosti praktičnijim problemima, često finansijskog karaktera. Takođe, nedostatak 

težnje države ka zaštiti slobode izražavanja pokazuje da ona ima nešto da sakrije od svojih građana. 

Sada je moguće sa uverenošću reći da zvanične vlasti neće zaštititi slobodu izražavanja u Rusiji svojom 

inicijativom, ali se takođe može konstatovati i to da realne mogućnosti za zaštitu postoje i da u odsustvu 

volje države, društvo samo mora rešiti ovaj problem, radi svoje sopstvene koristi. 


Energetsko ekonomski odnosi Rusije, suseda 

i Evropske unije – energetska zavisnost i/ili međuzavisnost 

Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović 1 

Globalna ekonomska kriza je rezultirala i ozbiljnim strukturnim problemima, što nosi sa sobom 

usporavanje globalnog ekonomskog “output-a” (u 2009.godini, projektuje se njegov rast od samo 0,93% 

(WB), ili 0% (IMF), do 3,01% u 2010.godini). Činjenica da je Kongres SAD odobrio jednogodišnje trošenje, 

u iznosu koji je nezapamćen još od II svetskog rata, govori o ,,danku” globalne krize (1 trillion US$), sa još 

uvek neizvesnim ishodom i dinamikom. 

U zemljama u razvoju i nerazvijenim, projektuje se rast od oko 4,45% (2009) i 6,06% (2010). Sa druge 

strane, razvijene zemlje će se susresti sa sporijim rastom od 0,15% (2009) i 2,04% (2010). I Svetska banka 

je u 2009. godini projektovala realnu cenu za barel nafte od 56,67$. 

Koliko je veliki pad u oblasti energetike pokazuje i pad u ostvarenom 

GDP sektora energetike u II kvartalu 2008. od 1,7%, što je pad u odnosu 

na I kvartal kada je beležio rast od 5,3% . 

Svetska finansijska kriza, koja je započela kao resursna a potom kreditna i finasijska, itekako utiče na 

odnose velikih energetskih sila, poput Rusije i njenih potrošača, u prvom redu Evropske Unije. Dodatno 

su značajni odnosi Rusije i njenih susednih država, bilo da su u pitanju odnosi sa zemljama Centralne 

Azije (Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan), ili zemljama Kavkaza (Jermenija, 

Azerbedžan i Gruzija) i/ili odnosi sa zemljama Istočne Evrope (Belorusija, Moldavija, Ukrajina). 

Odnosi Rusije i Evropske unije igraju veoma važnu ulogu u energetskoj politici i izvoznim tržištima. 

Najveće ruske energetske kompanije dobile su kredite za investicije, a na bazi dugoročnih ugovora sa 

zemljama EU. Ove zemlje (sa Nemačkom unutar njih) napravile su bilateralne ugovore sa Gazpromom 

na rok od 35 godina. Takva vrsta ,,ugovora u četiri oka”, prema mišljenju mnogih svetskih analitičara, kao 

i Evropske komisije, može ugroziti slobodno tržište i princip fleksibilnosti na njemu. Zbog toga je danas 

energetska sigurnost energetski siromašne, Evropske Unije ugrožena. 

Još 1991.godine, EU je preuzela inicijativu za promovisanje energetske kooperacije unutar zemalja članica 

i diverifikaciju energetske ponude. Principi su inkorporirani u Deklaraciji o Energetskoj povelji. 2 

Iako svesna značaja koherentne energetske politike, svaka zemlja EU pojedinačno gradi svoje odnose sa 

Rusijom. Nemačka i Italija najveći su uvoznici ruskog gasa, i pojedinačno dogovaraju svoje energetske 

ugovore. Bilateralni dogovori oko izgradnje Južnog toka, između zemalja potencijalnih trazitera sa 

1) Zorana Mihajlović – Milanović je Savetnik ISAC fonda za pitanja energije i energetske bezbednosti iz Beograda. 

2) Deklaracija o energetskom ugovoru 1991.g. Ugovorne odredbe se fokusiraju na četiri široke oblasti: zaštita stranih investicija, 

zasnovanih na produženju nacionalnog tretmana ili naj povlašćenije nacije tretmana (koji god da je povoljniji) i zaštitu protiv 

ključnih nekomercijalnih rizika; 

Ne diskriminacioni uslovi za trgovinu energetskim materijalima, proizvodima i opremom vezanom za energiju zasnovanoj na 

pravilima Svetske trgovinske organizacije, i odredbe koje osiguravaju pouzdan prekogranični tranzit i protok energije kroz cevovode, 

mreže i druge vidove transporta; 

Rešavanje sporova između država učesnica i, u slučaju investicija, između investitora i domaćih država; 

Promocija energetske efikasnosti i pokušaja da se minimizira uticaj an životnu sredinu proizvodnje i upotrebe energije. 


Gazpromom, jesu jedan od primera i umanjenja moći pregovora. Ruska zvanična energetska strategija 

poručuje da je energetska bezbenosti najvažniji element u ruskoj nacionalnoj sigurnosti! 

Iako je svojim prvim akcionim planovima sprovođenja ciljeva energetske politike (još iz 1997.godine) EU 

okrenuta kako liberalizaciji, otvaranju tržišta, jedinstvu unutrašnjeg, tako i solidarnosti između zemalja 

članica i bezbednosti ponude nafte, gasa i električne energije, do danas se ovaj princip nije primenio. Ni 

jedna zemlja nije spremna da se odrekne bilateralnih ugovora sa ruskim Gazpromom, objašnjavajući 

takav stav različitošću u stepenu gasne i/ili naftne zavisnosti od Rusije. 

Evropska zavisnost od ruskog monopola na gas Gazproma može biti veća pretnja 

regionu od vremena bivše armije Sovjetskog saveza. 

(2006, Tracan Basescu, predsednik Rumunije u govoru u Jamestown fondaciji u Vašingtonu) 

Energetska bezbednost EU moguća je samo uz: diverzifikaciju izvora i ruta energetske ponude, jačanje i 

širenje mreže zemalja članica, kao i porast transparentnosti ponude i solidarnosti između zemalja članica. 

Sa druge strane, strah Rusije u ovoj oblasti odnosi se na potencijalnu mogućnost zemalja Centralne Azije 

da obave transport energetskih resursa kroz Rusiju, odnosno njene gasovode i naftovode, a da prethodno 

ne naprave dogovor sa Moskvom. Problemi koji su danas vrlo aktuelizovani u ruskom energetskom 

sektoru tiču se: 

- dovoljnosti energetskih potencijala, imajući u vidu porast tražnje za energentima, kao i dugogodišnje 

nedovoljne investicije u gasnu i naftnu infrastrukturu u Rusiji, 

- potencijalne mogućnosti zastoja i/ili prekida u isporukama, a kao odraz ekonomsko političkih pritisaka 

najvećeg snabdevača Evrope gasom, ruskog Gazproma, 

- mogućnosti izolacije “upstream” zemalja od Evrope, a od strane Rusije održavanjem gotovo 

monopolističke kontrole gasovoda od Kaspijskog regiona do Evrope. Evropa će teško doći do nafte i gasa 

iz ovog regiona, a da prethodno ne napravi dogovor sa Moskvom. 

- ozbiljnog problema pada efikasnosti u modernizaciji i izgradnji novih kapaciteta, a zbog visokog 

stepena korupcije u ruskom energetskom sektoru, čime se direktno utiče na onemogućavanje definisanja 

zajedničke energetske politike EU. Indeks percepcije korupcije u Rusiji 2008.godine iznosio je 2.1 (10.0 

najmanja korupcija), čime je Rusija zauzela 147. mesto na svetskoj lestvici. Indeks sklonosti davanja mita 

ruskih kompanija u inostranstvu je 5.9, i od posmatranih 30 zemalja, nalazi se na 22 mestu. 

- 

Tabela 1. Rangiranje odabranih zemalja prema indeksu percepcije koruprcije 2008. godine 

Odabrana zemlja Rang (iznos) Odabrana zemlja Rang (iznos) 

Estonija 27 (6.6) Ukrajina 134 (2.5) 

Letonija 52 (5.0) Rusija 147 (2.1) 

Litvanija 58 (4.6) Belorusija 151 (2.0) 

Turska 58 (4.6) Azerbedžan 158 (1.9) 

Gruzija 67 (39) Kirgistan 166 (1.8) 

Bugarska 72 (3.6) Turkmenistan 166 (1.8) 

Jermenija 109 (2.9) Uzbekistan 166 (1.8) 

Izvor: Transparency International godišnji izveštaj za 2008.g. 


Već duže vreme postoji jasna volja EU da diverzifikuje snabdevača gasa, odnosno da smanji uticaj 

Rusije. Jedan od glavnih aduta Evrope jeste izgradnja Nabuko gasovoda. On je prilika da se diverzifikuje 

snabdevač, jer bi gas dolazio iz Kaspijskog basena i Bliskog istoka. 

Problem sa kojim se Nabuko suočava tiče se izvora snabdevanja gasom. Zemlje kao Kazahstan, 

Turkmenistan, Azerbejdžan, Egipat i Irak su u raznim vremenima smatrani potencijalnim snabdevačima. 

Ipak, ni jedna od njih nije se eksplicitno pokazala zainteresovanom da snabdeva evropsko tržište. 

Azerbejdžan (uz malu pomoć Iraka) bi mogao da snabdeva ovaj gasovod, kao i tri centralne azijske 

države (Kazahstan, Turkmenistan i Uzbekistan), koje raspolažu dovoljnim rezervama gasa. Moguća 

alternativa pravca snabdevanja jeste i Iran (koji je na 3. mestu po bogatstvu gasom, iza Rusije i Katara). 

Ipak, uloga Irana i njegovi planovi po tom pitanju nisu jasni ni danas. Dodatno, potencijalni problem 

izaziva i ponašanje Turske, koja je bitan tranzitni koridor, kako za Nabuko, tako i za BTC/BTE gasovode 

(unutar Konzorcijuma formiranog radi izgradnje Nabuko gasovoda, turska državna kompanija je akcionar 

sa 16.7%). Turska blokira progres i pregovore oko ovog gasovoda, iza čega svakako stoje razlozi političke 

prirode vezani za članstvo ove zemlje u EU. 

Gasna krize januara 2009.godine, kojom je 80% potrošača ruskog gasa bilo talac loše energetske politike 

i narušenih ekonomsko političkih odnosa, dodatno je potencirala potrebu za bržom izgradnjom Nabuko 

gasovoda. EU vidi šansu u postojanju dva gasna polja u Turkmenistanu, a u vlasništvu britanske kompanije. 

Potencijalne rezerve procenjene su kao jedne od pet najvećih na svetu (The South Yolotan-Osman Gas 

polje, i Zashlar polje) 3 . 

Ne treba izgubiti iz vida činjenicu da planirani Nabuko gasovod može inicijalno da snabdeva samo oko 

1% evropskog tražnje, a do 2018.godine između 3 i 4%. 

Ja iskreno verujem da puno ujedinjenje našeg kontinenta ne može nikad biti 

dostignuto dok Rusija, kao najveća evropska država, ne postane deo evropskog 

procesa... Danas gradeći nezavisne demokrateske države, mi delimo iste vrednosti i 

principe na kojima počiva većinski evropski narod. 

Pismo ruskog predsednika Vladimira Putina povodom 50godišnjice postojanja EU (2007) 

EU uvozi 57% gasa, od kog iznosa je 41% iz Rusije (24% je domaća proizvodnja, i 18% iz Alžira). Gas je 

25% energetskih poreba EU, koja godišnje troši oko 505 mlrd m 3 ovog energenta 4 . Domaća proizvodnja 

opada, jer su naftna polja u Norveškoj i Baltičkom moru dosta iscrpljena. 

Tabela 2. Evropska unija - Uvoz energenata iz Rusije, mil € 

2003 % 2004 % 2007 % 

Energija 49993 60,8 75798 67,3 94632 65,8 

Izvor: EUMonitor, 2009 

Za četiri godine, od 2003. do 2007.godine, udeo uvoza energije EU u ukupnom uvozu iz Rusije povećao 

se za 5%, dok se uvoz energije povećao za 89%. 

3) Otuda i poseta predsednika Tukmenistana Nemačkoj, ali i Briselu i US. Proizvodnja je moguća, postepeno na 70 mlrd m3 

godišnje. U ovom momentu Turkemenistan prodaje sam svoj gas Rusiji oko 50 mlrd m3 godišnje, i nešto malo Iranu. Postoje 

planovi za izvoz u Kinu i Evropu, upravo za Nabuko gasovod. 

4) Nafta oko 37%, i 18% ugalj i 14,3% nuklearna energija . 


Međuzavisnost Rusije i Evropske Unije je jaka. Rusija je jedan od glavnih trgovinskih partnera EU. EU sa 

Rusijom, kao glavnim partnerom, ima 51,5% trgovine 2007.godine. Ona je takođe i jedan od najvažnijih 

investitora u Rusiji, jer blizu 75% stranih direktnih investicija u Rusiji dolaze iz EU članica. U trgovini 

dobrima EU za 1,61x više uvozi iz Rusije, nego što u nju izvozi. Strane direktne investicije EU ka Rusiji su 

17x više nego Rusije ka EU. U trgovini uslugama, izvoz usluga EU u Rusiju je za 1,56x veći nego EU uvoz 

usluga u Rusiju. 

Iako je svima jasno, pa i samoj Evropi, da Rusija koristi energiju i svoje izvore kao političko oružje, tražnja 

za gasom u Evropi raste, zbog čega se opravdano sumnja da postojeći ruski izvori neće biti dovoljni. Zbog 

toga se razmišlja o iranskim izvorima, ali to na drugoj strani rađa određene rezerve u odnosima sa SAD, 

koje teško mogu da pomire način i ophođenje Rusije u ovim odnosima, i/ili da potpomognu rešavanju 

problema skučenosti energetske politike Evrope. Na prvi pogled, interes ruske kompanije u prodaji gasa, 

kao i svih ostalih u svetu, jeste maksimiziranje profita. Na drugi pogled, Rusija ovim putem demonstrira 

svoju „energetsku moć“ nad grupacijom zemalja koje nemaju dovoljne količine energije. 

Razlog za zabrinutost SAD leži u strahu da dolazi do smanjenja njenog uticaja na Evropu, a vodi povećanju 

uticaja Rusije na Evropu. Strategija Rusije je dosta jasna. Ona će, svakako zatvorenom energetskom 

ponudom i visokim cenama gasa obezbediti sebi određene političke ustupke. Pored toga, koristi i koristiće 

postojeći nedostatak energetske ponude, ili druge ekonomske slabosti u zemljama potrošačima energije, 

da kupi ili preuzme sredstva u energetskom sektorima tih zemalja, sa ciljem da koristi ta sredstsva kao 

politički uticaj. Rusko energetsko „blagostanje“ i snaga potpomognuti su ruskom spoljnom politikom u 

delu odnosa sa SAD, kao i evropskim interesima. U odnosima sa svojim susedima, kao i EU i SAD, Rusija 

je prilično dogmatistički nastrojena, upravo onako kako raste njen uticaj. Razlozi za ovakvo ponašanje 

mogu se izvući iz reakcija na pojedine događajie u oblasti energetike. 

Rusko - Ukrajinski odnosi i/ili nesporazumi 

Kasne 2005.godine, Rusija je upozorila vladu u Kijevu da će za njih cena ruskog gasa bitno porasti. Ukrajina 

je protestvovala optuživši Rusiju da pokušava da destabilizuje pro-zapadnu vladu Victora Juščenka. 

Ruska konfrontacija sa Ukrajinom, preko cene gasa u januaru 2006.godine, dovela je do smanjenja 

i ukidanja isporuke Kijevu, sa ciljem „da ne naškodi Evropi“, izrodila se u svetsku gasnu krizu. Nekoliko 

sati, koliko je gasovod bio zatvoren, nekoliko zemalja u Evropi (uključujući Austriju, Poljsku, Slovačku 

i Nemačku) prijavile su opadanje pritiska u gasovodima od 15-40%. Situacija se ponovila i tri godine 

kasnije (2008/2009). Ono zbog čega je ova prva gasna kriza značajna jeste činjenica da se po prvi put 

odrazila na sigurnost snabdevanja Zapadne Evrope. Iako je Gazprom danima povećavao isporuke, kako 

potrošači u Evropi ne bi osetili prekide, to nije bilo dovoljno. Ukrajina je nastavila da koristi upravo taj gas, 

pa reakcija Gazproma nije dala pozitivne efekte. 

Upravo tada, u gasnoj krizi, počelo se razmišljati o pouzdanosti Rusije kao snabdevača energentima 5 . 

Rusko-Ukrajinska gasna kriza okarakterisana je kao buđenje Evrope i prvi veliki udar na energetsku 

stabilnost. Pitanja, poput onih koji se donose na pouzdanost Rusije kao snabdevača, kao i onih koji se 

tiču mogućnosti da Moskva koristiti svoju energetsku moć kao buduće političko oružje 6 , postala su 

primarna. 

5) Analiza javnog mnjenja je pokazal da 58% Amerikanca i 59% Evropljana „izražava sumnju oko uloge Rusije kao energetskog 

snabdevača“ ’ The German Marchall Funds Transatlantic trends 2007) 

6) The Russian-Ukrainian Gas Crisis of January 2006, John Than Stern Oxford Institute for Energy Studies, January 2006 


Odnosi Rusije i Ukrajine aktuelni su još od 1991.godine, jer 4/5 

Gazpromovog izvoza, koji je primarni izvor prihoda ove kompanije, 

upravo „idu“ preko Ukrajine. Ukrajinska industrija, toplovodna mreža, 

funkcionisanje sektora domaćinstava projektovani su da koristi jeftin 

ruski gas. Danas, dvadeset godina kasnije, Ukrajina je zavisna od ruskog 

i turkmenistanskog gasa, po cenama koje ova zemlja teško podnosi. 

Primera radi, cena ruskog gasa u Ukrajini za sektor industrije, u odnosu 

na cenu gasa u Rusiji za ovaj sektor, je 63% bila viša 2008, sa projekcijom 

da u 2009. godini bude viša za 72%! 

Dodatno, potrošnja gasa u Ukrajini smanjena je (2008/2003) za blizu 9%, a cena gasa povećana za 259% 

(2008/2003). Kada se tome dodaju projekcije da će kroz ukrajinski tranzitni pravac do 2012.godine biti 

transportovano manje gasa za oko 10%, onda je jasno da će se ova zemlja suočiti sa teškom ekonomskom, 

kao i energetskom krizom. 

Tabela 3 - Rusko Ukrajinska trovina gasom (+/- %) 

UVOZ 2008/2003 TRANZIT 2008/2003 

Ukrajina – potrošnja + 12,6 % Obim transporta ka Evropi +0,5% 

Ukrajina – uvoz -17,4 % Obim transporta ka ZND -82,1% 

Ukrajina – proizvodnja + 6,7 % Cena tranzita +55,9% 

Ukupna vrednost uvoza + 197,2 % Vrednost usluga tranzita +48,6% 

Ukrajina proizvodi oko 25% gasa za pokrivanje sopstvenih potreba, zbog čega uvozi najveći deo iz 

Turkmenistana i Rusije. Nabavljeni gas iz Turkmenistana „putuje“ preko 3000km do Ukrajine Centralno 

Azijskim gasovodom, koji kontroliše Gazprom, odnosno ruska vlada. 

Govoreći o pravim uzrocima krize, jedni su mišljenja da je to bio način da se uputi poruka biračima 

u Ukrajiini za koga treba da glasaju i kome da budu bliži. Drugi, pak, da je Gazprom zaista bio vođen 

ekonomskim interesima u maksimizaciji cena gasa i minimizaciji transportnih taksi koje plaća za gas, kako 

bi došao do evropskih potrošača. Kao i da iza svega stoje lični interesi dela menadžmenta Gazproma, 

bazirajući se na kompleksnosti dogovora između Gazproma i ukrajinske državne kompanije za naftu i gas 

NAK Naftohaz Ukraine , da se nabavka i plaćanje gasa obavi preko „misteriozne“ posredničke kompanije 

Ros UkrEnergo. 

Potpuno je sigurno da su svi razlozi u igri, i da je svaki tačan. Treba podsetiti da je ova posrednička firma 

50% u vlsništvu Gazproma, i da je njeno poslovanje bilo pod velikom aferom i istragom nakon Ruži časte 

revolucije u Ukrajini, a zbog nerazjašnjenih vlasničkih i svih drugih poslova. Čelnici Gazproma su istragu 

nazivali lov u mutnom 7 . Ipak, upravo ta kompanija ima ekskluzivitet u snabdevanju Ukrajine turkenistanskim 

gasom od januara 2006.godine. Dobivši sva prava na budući celokupni uvoz gasa, ona je ulazeći 

u “joint venture” sa državnom kompanijom Naftogaz postala snabdevač mreže od preko 50 miliona ljudi 

i vitalne rute uvoza gasa ka EU. 

Ponavljanjem konflikta na ulazu u 2009.godinu, koji je na mnogo drastičniji način osetila čitava Evropa, 

još je više dalo podstreka ideji izgradnje zaobilaznih gasovoda Severni i Južni tok. 

7) Od samog osnivanja 2004.godineRosUkrEnergo, ovu kompaniju prate velike kontroverze, posebno u delu koji se odnosi na 

vlasnišvo, odnosno misteriju ko čini 50% koje za te tajne vlasnike drže-predstavljaju Raiffeisen Investment i njena čerka ’ Austria 

Raiffeisen Zentrabank. vlasništva ove kompanije. 


Gasovod Severni tok 

Bilateralnim sporazumom Nemačke i Rusije postavljene su osnove izgradnje gasovoda kroz Baltičko 

more (od Rusije do Nemačke). Poljska i Litvanija su se suprotstavile najglašavajući da Nemačka nema 

nameru da koordinira svoju strategiju gasovoda unutar Evrope, kao i da takav sporazum može uticati na 

energetsku i bezbedonosnu politiku Baltičkih zemalja i Poljske. Upravo je ovaj dogovor Rusije i Nemačke 

probudio mnoge sumnje kako u Evropi, tako i u SAD. Posebno su glasni bili oni koji su objašnjavali da 

gasovod može omogućiti Gazpromu da zaustavi dotok gasa Poljskoj, kroz koju ide Yamal gasovod do 

Nemačke 8 . 

Nadalje, izgradnja ovog gasovoda jeste mogućnost i način da Ruska država, preko kompanije Gazprom, 

podeli Evropu, odvajajući, na jednoj strani, zemlje koje nisu gasno zavisne (poput Francuske i Velike 

Britanije), od onih koje to jesu (Nemačke koja je četvrti najveći potrošač gasa u svetu) i onih koje su 

nekada pripadale bivšem sovjetskom bloku. 

Optimistički Severni tok jeste samo dopuna postojećem gasovodnom sistemu, jer tražnja za gasom ima 

uzlazni trend. Novom Energetskom politikom EU, do 2020.godine, projektuje se rast primarne energetske 

tražnje za gasom od 27,3-36,6% (u zavisnosti od kretanja cena nafte), dok će u isto vreme, proizvodnja 

gasa unutar EU pasti od 43-46,8%. Uvoz gasa ostvariće rast od 13,3%, zbog čega će gasna uvozna zavisnost 

EU-27 u 2020. godini, u odnosu na 2005.god. porasti na 73,1%. 

Ovo je ozbijan i ekonomski i politički rizik, jer su predviđenost i efikasnost tržišta električne energije i 

gasa neophodni za dugoročne investicije kako za korisnike, tako i za konkurenciju. Nestabilnost cena bilo 

nafte / gasa i efekti nestabilnosti direktno se odražavaju na ekonomiju EU. Onog momenta kada cena 

barela nafte dostigne 100US$/bbl, energetski račun EU za uvezenu naftu njenih 27 članica je oko 170 

mlrd €, a godišnji rast za svakog građanina je 350€. 

Kontrolisani od strane Rusije 

Nisu kontrolisani od Rusije 

Distributivni drugi 

Infrastr oblik ponude 

PLANIRANI 

U IZGRADNJI 

Rusko – Beloruski odnosi 

Pored Ukrajine, Belorusija obezbeđuje tranzit ruskog gasa kroz tri rute. Najstarija od njih, izgrađena u 

sovjetsko vreme, jeste ruta gasovoda Northern Light Pipeline, kojim se gas pomera ka Ukrajini i ukršta 

sa drugim ruskim i centralno azijskim rutama snabdevanja. Najbitniji Yamal Pipeline transportuje gas iz 

Zapadnog Sibira ka Poljskoj. Ovo je perspektivan gasovod, imajući u vidu izvore njegovog snabdevanja, 

pa ga Gazprom smatra strateškim projektom i planira njegovo proširenje. 

8) The Yamal Pipeline dugačak 4196km, spaja naftna polja u Zapadnom Isbiru sa Nemačkom. Započet 1992.godine 

međudržavnim sporazumima Rusije-Belorusije-Poljske. Prvi gas do Nemačke krenuo 1997.godine. Kapacitet gasovoda je 33 mlrd 

m3. 


Značaj Belorusije ogleda se u efikasnoj opciji zaobilaženja Ukrajine. Gasovodi u Belorusiji su vlasništvo 

državne kompanije „Beltransgas“. Iako se kroz Belorusiju prolazi značajan gasovod, tranzitne takse koje 

Belorusija ostvaruje su niske u odnosu na međunarodne standarde 9 . Zavisnost od Rusije je očigledna i 

visoka, što je pokazala i gasna kriza u 2007.godini, koja je rezultirala preuzimanjem kontrolnog paketa 

akcija u Beloruskom gasovodnom monopolu (BelTranzGaz) u zamenu za dogovorenu cenu gasa 

(100US$/1000m 3 ). Iako je prekogranično investiranje uvek poželjno, u slučaju Rusije ka ZND zemljama i 

EU može biti i „strateška manipulacija“. 

Rusko – Bugarski odnosi 

Imajući u vidu strateški značaj izgradnje Južnog toka, kojim će se omogućiti povećanje prihoda od 

izvoza gasa za rusku kompaniju, ali i dominacija u snabdevanju Evrope i zemalja Balkana, postavši 

čvorište budućeg gasovoda, Bugarska je dodatno postala značajna za Rusiju. Ova zemlja je značajna i za 

snabdevanje ruskog gasa ka Turskoj, Grčkoj i Makedoniji. Kroz nju se danas prelazi oko 13,5mlrd m 3 , sa 

planom proširenja izgradnjom Gasovod Južni potok. Iako raniji pregovori Gazproma i Bugarske nisu bili 

laki, postignut sporazum o izgradnji Južnog toka, u delu koji će proći kroz Bugarsku, može se smatrati 

veoma uspešnim sa stanovišta Bugarske. Pored povoljnog odnosa u budućoj zajedničkoj kompaniji, 

zaduženoj za gasovod, dogovorena je izgradnja nuklearne elektrane, kao i naftovoda AMBo Burgusa- 

Aleksondropulos. 

Rusko – Gruzijski odnosi 

Gruzija je specifično važna zemlja za tranzit ruskog gasa ka Jermeniji. Poseban značaj ona će imati na 

relaciji istok – zapad, kod The South Caucasus Pipeline (SCP, kapaciteta 7 mlrd m 3 ), koji će se snabdevati 

Turska sa gasnog polja (Azeri Shah Deniz field). Koliko su odnosi između Rusije i Gruzije narušeni govori 

i incident iz 2006.godine, kada je Rusija optužena da je izvršila diverziju nad gasovodom u Gurziji, kako 

bi ova zemlja prodala svoju gasnu mrežu (january 2006, predsednik Gruzije Mihail Saakašvili). Gruzija 

zadovoljava najveći deo energetskih gasnih potreba azerbejdžanskim gasom, i gasom iz Irana, naročito 

od momenta (2005.god.) , kada je Rusija podigla cenu gasa po 1000m 3 (110US$). Ipak, narušeni energetski 

i ekonomski odnosi samo su rezultat duboko narušenih političkih odnosa. Rezultat ovakvih relacija jeste 

narušavanje energetske stabilnosti regiona, i pouzdanosti Rusije kao snabdevača energentima. 

Tabela 4 - Prodaja baltičkim zemljama i ZND zemljama ruskog gasa (mlrd m 3 ) 

2006 2007 

% od domaće potrošnje 

gasa 

Ukrajina 2085 2240 66 

Belorusija 724 763 98 

Baltičke zemlje 173 243 78 

Azerbejdžan 141 0 35 

Gruzija 64 36 100 

Source: Energy Information Administration, http://www.eia.doe.gov/emeu/cabs/Russia/pdf.pdf 

9) U 2004., kao i 2005.godini dogovoreno je da Gazprom snabdedva Beltragas sa 10,2mlrd m3 gasa po ceni od 

46,68$/1000m3, i tranzitnom taksom od 0,75$/100km na Ukrajinskom tranzitu, i 0,46$/100km na Yamal ruti!! Sama cena gasa 

je već 2004.godine bila bitno viša nego 2003.godine za 55% (bila 30,10$/1000m3). Yamal je ruta za snabdevanje Eu zemalja, 

dugačka 575 km kroz Belorusiju, pa je ukupna tranzitna tarifa na Poljskoj granici 2,64$/1000m3 


Rusija – Baltičke zemlje 

Za razliku od ostalih bivših sovjetskih republika, zemlje poput Litvanije, Letonije i Estonije, često danas 

nazvane Baltičke zemlje, brže su se razvijale, ostvarivši visoke stope privrednog rasta (7% 2006.g), sa 

uspostavljenom tržišnom ekonomijom. Iako nisu niti veliki proizvođači, niti potrošači, one su bitan 

tranzitni koridor za protok ruske nafte. Kroz samo tri bitne luke (Luka Ventspills – Letonija, Luka Butinge 

– Litvanija, Luka Primorsk) transportuje se dnevno oko pola miliona barela nafte, od 2002.godine. Cilj 

ovih zemalja je odavno, a posebno poslednjih godina, da se brže uključe u energetsko tržište Evrope, 

počev od njihove elektroenergetske mreže koja je zastarela, vezana za Rusiju, čime su gotovo izopšteni 

iz evropskog sistema, do gasne mreže. Usled toga, region će se uključiti na Nordijsko tržište električne 

energije, kao što se između Finske i Estonije postavlja Balticonnector gasovod. Za raliku od ostalih bivših 

sovjetskih zemalja, baltičke zemlje su svake godine sve manje zavisne od Rusije, čime se moć uticaja na 

ovom delu smanjuje. 

Kada se imaju u vodu specifičnosti energetsko- ekonomskih odnosa u Evropi i Rusiji, kao i buduće potrebe 

za dodatnim količinama energije, postavlja se pitanje: da li ima prostora za bolje odnose Rusije i Evropske 

Unije Jedan i jedni način da EU diverzifikuje rute i snabdevače jeste ustanovljenje tzv.istočno-zapadnog 

koridora, od Kaspijskog regiona do Evrope, zaobilazeći i Rusiju i Iran. 

SAD i EU imaju u osnovi različita mišljanja o ruskoj ulozi u evropskoj energetskoj sigurnosti. Većina 

EU zemalja, svesna svoje energetske bezbednosti, ima cilj da dođe do potrebnih količina gasa iz svih 

raspoloživih izvora, makar oni bili i dalje dominantno ruski. Sa druge strane, SAD svojim pristupom 

fokusirane su na smanjenje energetske zavisnosti od Rusije kao snabdevača, pre nego na obezbeđenje 

potrebne ponude Evropi. SAD planiraju da mnogo više eksploatišu kavskasku naftu, praveći tako 

put ka Evropi, i stvaraju nove ponude gasa od Azerbejdžana i Centralne Azije (primarno Kazahstan i 

Turkmenistan), kao i transport za Tursku kroz novi gasovod ispod Kaspijskog mora (The Trans-Caspian 

Pipeline TCP). Jednom, kada gas dođe do Turske, može biti slat ka Evropi kroz drugi planirani gasovod 

Nabuko (31mlrd m 3 godišnje). 

Zaključna razmatranja 

Planirana izgradnja gasovoda Severni i Južni tok će povećati udeo potrošnje ruskog gasa u zemljama 

njihove rute uključujući i Nemačku (Severni tok), kao i Bugarsku, Mađarsku, Srbiju, Sloveniju i Austriju 

(Južni tok), ali će pružiti mogućnost zaobilaženja postojećih ruta tranzitnih zemalja (Ukrajina, Belorusija i 

Poljska). Kako god nazvali takvu mogućnost: „energetska bezbednost“ ili „energija kao specijalno oružje“, 

Gazprom će imati mogućnost da ukine, smanji ili prekida dotoke gasa ovim „problematičnim“ zemaljama. 

Koliko je to bitno za ovu kompaniju, govori i njena rešenost da pravi gasovode uprkos kako strateškim 

nedoumicama, tako i veoma visokoj ceni njihove izgradnje (posebno za Severni tok). Pored potencijalne 

opasnosti po zemlje tranzitere, jasan je cilj koji treba da onemogući bilo koga drugog da se pojavi 

na evropskom gasnom tržištu. Dodatno, Gazprom će izbeći i plaćanje tranzitnih taksi koje su najveće 

pojedinačni i skupi troškovi. Ali će izbeći i troškove vezane sa političkim rizikom, radeći biznis u Ukrajini, 

Belorusiji i Poljskoj. 

Evropska Komisija je tehnički pozdravila izgradnju Severnog toka, kao što se nije bunila ni protiv 

izgradnje Južnog. Ova dva gasovoda će transportovati dodatnih 85mlrd m 3 gasa godišnje ka Evropi, što 

je rešavanje projektovanog rasta tražnje. Dodatno, zemlja koja je najveći uvoznik ruskog gasa, Nemačka, 

biće nezavisna u odnosu na rusko-ukrajinske i/ili rusko-beloruske gasne nesporazume. 

Dijalog između Rusije i Evrope, kako zemalja članica EU, tako i onih koje će to tek biti, mora postojati, s tim 

da će do određenih promena sigurno doći, posebno u delu većeg i intenzivnijeg angažovanja Evropske 

komisije u delu podrške jedinstvenom gasnom tržištu Evrope. Ovo će sigurno dovesti do drastičnijih 

mera i obaveza prema zemljama koje imaju direktnije odnose sa Rusijom, a najveće su i najjače u EU 

(Francuska, Nemačka, Italija). Pored toga, gotovo je nezamislivo dalje funkcionisanje bez jasno formiranog 


zajedničkog regulatornog okvira, čime bi EU bila izopštena i sačuvana iz svih mogućih budućih političko 

energetskih šokova (direktno kroz ustanovljenje The European Network of Transmission System Operators for 

Gas (ENTSOG), i The Agency for the Cooperation fo Energy regulators (ACER)). Formiranje regulatorne mreže 

Jugoistočne Evrope ništa manje nije važno, a moguće je upravo iniciranom izgradnjom interkonektivne 

gasne mreže (The New European Transmission System NETS). 

Diversifikacija treba da se odvija kako u delu povećanja konkurencije na evropskom gasnom tržištu, 

dobijanju energije iz novih izvora, tako i promovisanju zapadnih investicija u Centralnoj Aziji. 

Bibliografija 

2006., Security Implication of Russian energy Policy, Keith Smith Policy Brief, Centre for European Policy 

Studies 

1994., Energy Treaty Declaration 

Global Witness, “It’s a Gas – Funny Business in Turkmen-Ukraine Gas Trade” (April 2006), available • e at 

www. 

globalwitness.org/reports/show.php/en.00088.html (accessed May 15, 2006). 

Gregory V. Krasnov, and Josef C. Brada, “Implicit Subsidies in Russian–Ukrainian Energy Trade,” Europe-Asia 

Studies 49, No. 5, July 1997, pp. 825–844. 

Gregory V. Krasnov, and Josef C. Brada, “Implicit Subsidies in Russian–Ukrainian Energy Trade,” Europe-Asia 

Studies 49, No. 5, July 1997, pp. 825–844. 

Simon Pirani, “Ukraine’s gas sector.” (Oxford Institute of Energy Studies, June 2007) Available at http:// 

www. 

oxfordenergy.org/pdfs/NG21.pdf 



Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC fonda 

posvećenom rusko-srpskim odnosima 21. iv 2009. godine 

Dr Modest Kolerov 1 

Prva tema: Savremena Rusija, njeni susedi i region(i) privilegovanih interesa 

O savremenoj Rusiji 

U kakvom novom svetu živi Rusija Rusija živi u svetu u kome je nova globalna ekonomija umrla. U 

poslednjih 20 godina Rusija ima posla sa susedima koji se rukovode principima ne samo ekonomskog, već 

i političkog nacionalizma. Ako posmatramo sa praktične tačke gledišta, Rusija postoji kao centralizovana 

država tek poslednjih osam, devet godina. Često se zaboravlja da je Rusija realno višenacionalna 

federativna država, a mogućnosti federalnog centra u odnosu na mnoge federativne države i regione 

u velikoj meri su ograničene. Osim toga, državna statistika ne unosi u statistiku pravilno srednji i mali 

biznis, a to je 40% privrede. I zbog toga, kada govorimo o stepenu liberalnosti ruske privrede, moramo 

da damo ozbiljna pojašnjenja. Državni kapitalizam, čak i u periodu apogeje svog razvoja, nikada nije 

predstavljao više od polovine privrede. Ne treba zaboraviti da je u ruskoj političkoj misli već više od 

sto godina prisutna predstava o tome da je unutrašnja politika Rusije jasno odvojena od spoljne. Kada 

slušamo izjave da Rusija treba da se modernizuje, da joj predstoji liberalizacija, danas, u doba krize, niko 

ne može da odredi po kom modelu će se to odvijati. Danas, ekonomski nacionalizam odnosno okretanje 

ka unutrašnjoj tražnji, postao je trend čak u celoj Evropi. (...) 

U poslednje vreme, posle krize, unutrašnja ruska politika se nažalost donekle vraća na 90-e godine. Brojni 

su slučajevi da centar ponovo ne može da se izbori sa regionalnim i nacionalnim vlastima. Partijski sistem 

u Rusiji već odavno odgovara onome što se već desilo u Evropi – političkih partija XIX veka više nema. To 

su ili političke grupe, ili klubovi, ili organizovane izborne grupe. Takođe je važno da spoljna politika nije 

ono sveto pismo kojim se rukovodi država. U Rusiji spoljnu politiku vodi predsednik, a ne Ministarstvo 

inostranih poslova i njegova koncepcija spoljne politike. (…) Nova koncepcija spoljne politike koju je 

prošlog leta odredio predsednik zaostaje 10 godina za realnošću. Tek prošle godine Rusija je priznala 

da treba da štiti svoje nacionalne interese tako što će štititi nacionalne interese svojih suseda kao 

privilegovane, a upravo to je već radila u poslednjih 10 godina. To nije imperijalizam, to je minimalna 

odbrana sopstvene kuće na sopstvenim granicama. 

Još jedan tipski faktor koji postoji u Rusiji jeste da većina komercijalnih projekata koja se realizuje napolju 

ne zavisi od unutrašnje politike. Ono što se još odvija u Rusiji, posebno sada u vreme krize, su unutrašnje 

diskusije gde se sa jedne strane pojavljuju birokratski, vladajući demokratski liberali, sa druge demokratski 

suverenisti, a sa treće birokratske prozapadne snage. 

Važno je spomenuti i da se državna televizija odavno pretvorila u sredstvo masovnog kulta i psihoterapije. 

Ali postoji i opozicioni centralni kanal. Opoziciono je 90% štampanih medija, kao i 90% internet medija. 

Auditorijum interneta jednak je auditorijumu novina. A na televiziji naše bake verovatno gledaju meksičke 

serije, a ne politiku. Tako da problem nije u tome da li postoji ili ne postoji autoritarni režim. Problem je u 

tome što se ispostavilo da Rusija, kao i svi drugi u svetu, nije spremna za globalnu krizu. Najprogresivnije 

grane privrede koje su prošle investicionu kapitalizaciju na zapadu - prve su stradale. I zbog toga se danas 

dešava prirodna orijentacija prema unutrašnjoj tražnji koja nema nikakvog političkog smisla. Očekuju 

nas sa velikom verovatnoćom konflikti na Kavkazu i Srednjoj Aziji. Bankrot baltičkih zemalja je već 

realnost. Ispred sebe imamo situaciju da će se Moldavija pripojiti Rumuniji itd. To je važnije nego bilo koja 

spoljnopolitička koncepcija. U toj situaciji osnovno što Srbija treba da očekuje od Rusije jeste da Rusija 

1) Dr Modest Kolerov je glavni urednik agencije REGNUM iz Moskve. 


potvrdi svoje investicione i energetske projekte. No, energetski složena situacija Rusije sa Ukrajinom čini 

da energetski projekti na Balkanu nemaju alternativu. 

Posebno je značajan problem Kosova. (…) Za razumevanje stava Rusije u vezi sa Kosovom treba da se 

uzmu o obzir sledeće činjenice. Ponašanje Rusije u vezi sa Kosovom nije bio planirani program dejstava. 

Njen stav prema Kosovu bio je više moralni nego pragmatični. Ruska elita je bila intelektualno pripremljena 

za pojavu problema Kosova, i o tome svedoče brojne knjige iz kojih se vidi da su slični problemi bili 

proučeni, kao što su problem Katalonije, Kurdistana, Zapadne Sahare itd. 

Ako ne polazimo od praznih formula o modernizaciji, konačna prognoza biće pesimistična a to je polazno 

stanovište Rusiji. Pred nama je degradacija, ekonomska i politička. Tamo gde postoji degradacija, tamo 

postoji i eksplozija nacionalizma i unutrašnjih konflikata. Rusija i Rusi nemaju izbora osim da budu jaki. 

Osnovni problem je u tome koliko će država imati novca (novca koji postoji) kako bi se održao raniji 

socijalni nivo. O tome može slobodno da se pročita u neslobodnim ruskim medijima. 

O regionima privilegovanih interesa 

Rusija faktički nema granicu sa Kazahstanom niti sa zemljama Srednje Azije. U tom smislu, Rusija je 

potpuno bez zaštite od terorizma i od narko-trafikinga iz Avganistana. Rusija je prihvatila oko 10 miliona 

gastarbajtera iz okolnih stranih država. Ona je postala osnovno tranzitno čvorište u privredi i ekonomiji 

tih okolnih država. I zbog toga privilegovani interesi jesu zona tranzita, migracija i bezbednosti. Sam 

termin okolne, susedne države (backyard) dolazi iz američke Monroove doktrine. Ta doktrina je živa i 

danas i implementacija te doktrine se uklapa u novu globalnu koncepciju od Kosova do Kine. Taj isti 

koncept postoji i u političkom jeziku Španije, Nemačke i Francuske. Sa esencijalne tačke gledišta new 

neighbourhoodi eastern partnership predstavlja takođe zonu privilegovanih interesa Evropske unije (dalje 

u tekstu EU). Razlika je samo u tome što zemlje istočnog partnerstva neće donositi političke odluke, već 

isključivo delegirati svoj politički suverenitet u zapadno partnerstvo. Vojna kontrola NATO nad vojskom 

Ukrajine i Gruzije je već činjenica. Zbog toga stupanje Srbije kao ostrva u EU i NATO nema alternativu. S 

druge strane, stupanje u EU Srbiji ne garantuje teritorijalnu celovitost. I to je takođe pesimistična realnost. 

Druga tema: Rusija na Balkanu. Srbija i ruski interesi na Balkanu. 

Trebalo bi dati i jedno dopunsko viđenje o zapadnom diskursu, percepcijama i stereotipima događaja 

na Balkanu, a koje nije u konfliktu sa ovim što je izrečeno . Bez ikakve sumnje, u razvoj odnosa Srbije 

i Rusije utkani su i nasleđe Ćirila i Metodija i pravoslavlja, kao i sve što se događalo u poslednjih sto, 

stopedeset godina. Međutim, to je samo polovina istine. U odnosu na Srbiju, ruska diplomatija i spoljna 

politika imale su, normalno, prekide u razvoju i bile su umnogome istorijski uslovljene. Ali u poslednjih 

150 godina politika Rusije prema Srbiji iza sebe je uvek imala realni opštenacionalni konsenzus. Politika 

nije uvek bila dosledna tom konsenzusu, ponekad je bila i u konfliktu sa njim, ali je iza te politike uvek 

stajao konsenzus i to je činjenica. Iz istorije XIX veka se zna koliko je bilo teško ruskim dobrovoljcima koji 

su se vraćali iz ratova na Balkanu da se prilagode životu u miru, posle još jednog u nizu oslobodilačkih 

ratova. Sa tačke gledišta javnosti (…), dolazak Putina na vlast bio je rezultat šoka zbog onoga što je Rusija 

preživela pre toga, kao i događaja u vezi sa Kosovom. Za većinu ruskog stanovništva bilo je jasno da je 

Srbija samo početak, i da to isto može da se dogodi i sa Rusijom ako ne stane na noge. I to je očigledna 

istorijska činjenica. 

Sa kontekstualne tačke gledišta mi i dalje živimo u kontekstu raspada Otomanske, Austrougarske i Ruske 

imperije sa početka XX veka. Mi se nalazimo unutar te eksplozije koja nije završena, a konfiguracija koja 

će se formirati posle te eksplozije još nije poznata. 

Pre nego što završim, napraviću malu digresiju u vezi sa onim što su srpske kolege rekle u vezi sa evropskom 

perspektivom. U zvaničnim dokumentima Evropske unije Srbija ne samo da nema status kandidata nego 


nema ni status potencijalnog kandidata, dok Kosovo ima. Rusiji nije potreban agent uticaja unutar EU, 

nije joj potreban posrednik sa EU. Rusija i EU su u direktnoj komunikaciji. To je roba koju Rusija ne može 

da kupi. 

A što se tiče perspektive situacije na Balkanu, potpuno je moguće da se približavamo novim konfliktima 

i novim nemirima. I u tim novim konfliktima Rusija ne samo što će moći, već će i biti dužna da pomogne 

zbog toga što to odgovara njenim nacionalnim interesima. 



Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC fonda 

posvećenom rusko-srpskim odnosima 21. iv 2009. godine 

Dr Nikolaj Petrov 1 

Prva tema: Savremena Rusija, njeni susedi i region(i) privilegovanih interesa 

Savremena Rusija 

(o pojednostavljenoj predstavi Rusije na Zapadu) 

Kondoliza Rajs je 18. septembra 2008. godine u Fondu German Marshall istakla da je Rusija zemlja koja 

postaje sve više autoritarna u unutrašnjim poslovima, i sve agresivnija u spoljnoj politici. Trebalo bi 

naglasiti da postoji jedna razumljiva veza između ruske spoljne i unutrašnje politike. (...) Odgovor ćemo 

dati pomoću osvrta na proces donošenja odluka i političku organizaciju u Rusiji. Tokom osam godina 

Putinovog predsedničkog mandata konstantno su slabile, korak po korak, državne institucije, osim same 

predsedničke funkcije. Funkcije institucija preuzela su različita tela koja nemaju nikakvu nezavisnost i 

legitimnost, što je veoma važno kako za unutrašnju tako i za spoljnu politiku Rusije. Takođe, odnos 

između centralne vlasti i regiona bi se mogao opisati kao klatno koje se neprestano kreće. Za vreme 

predsednika Jeljcina ovo klatno je otišlo predaleko u pravcu regiona. Tako da je bio potreban Putin da 

ponovo uspostavi centralnu vlast. Međutim, on je izabrao najlakši način da to uradi. Pošto je uživao veliku 

popularnost, te je odabrao da ne pokušava da igra različite igre sa parlamentom, različitim političkim 

partijama i različitim institucijam, već da učvrsti svoju predsedničku moć, što je dovelo do slabljenja 

institucija. Ako se osvrnemo na osam godina Putinove vlasti, vidljivo je da su postojale dve veoma 

različite faze: prva, veoma efikasna faza, koja je trajala do 2003. godine tokom koje je državni centar 

obnovio svoju moć i smanjio autonomiju regiona koji su počeli da liče na nezavisne srednjevekovne 

kraljevine (…); i druga, kada je krajem Putinovog prvog mandata klatno nastavilo da ide u smeru koji je 

vremenom postao pogrešan. Rusija danas izgleda kao previše centralizovana i previše unitarna država. 

Ne postoji sistem mehanizama kontrole i balansa u odnosu prema regionima, kao ni prema različitim 

socijalnim grupama. Vladimir Putin je oslabio sigurnosne mehanizme. Rusija, kao politički sistem, imala 

je te mehanizme oličene u parlamentu koji se mogao suprotstaviti vladi, zatim u slobodnim medijima i 

regionalnim vladama koje su nekad bile birane i koje su mogle da se suprotstave namerama federalnih 

vlasti. Nepostojanje sigurnosnih sistema, kao i mehanizama provera i balansa, dovelo je do neefikasnosti 

u upravljanju, što za vreme ekonomskog prosperiteta nije bilo toliko bitno. Ovo se desilo zbog toga što 

su finansijski prilivi zamagljivali neefikasnost i usvajanje ponekad čak i nerazumnih odluka, koje su se 

donosile bez obzira na reakcije iz regiona. Sada to više nije slučaj. U doba krize vreme teče mnogo brže, 

što je onemogućilo sistem kvazi mehanizama provere i balansa koji je prestao da funkcioniše kako treba. 

Kako je taj sistem funkcionisao za vreme Putina Konačne odluke su se odlagale što je duže moguće, 

omogućavajući različitim učesnicima u procesu da dopru do predsednika koji je donosio krajnju odluku. 

Neke odluke nisu donošene mesecima, što je omogućavalo postizanje balansa između različitih klanova 

i slojeva interesa. Ovo više nije moguće, pošto se odluke moraju donositi u kratkom vremenskom roku, 

što mogućnost postizanja balansa između različitih interesnih grupa čini još težom nego što je to 

bilo pre. Dakle, nameće se zaključak da unutar interne političke mašinerije u Rusiji raste neefikasnost. 

Njena modernizacija i veća sofisticiranost su nužni kako bi mogla da odgovori na menjanje okruženja. 

To naravno podrazumeva uvođenje elemenata političkog takmičenja, što se i dešava, mada ne toliko 

brzo koliko treba. Potrebno je ponovo uspostaviti neke elemente federalizma koji su nestali. Pitanje je 

da li ovaj sistem ima dovoljno vremena da se modernizuje, inače će biti nemoguće da se nosi sa svim 

izazovima sa kojima se danas suočava. (...) Problem je više vezan za sferu upravljanja i političku sferu, dok 

1) Nikolaj Petrov je Stariji konsultant i istraživač u Moskovskom centru Karnegi, gde je i član Naučnog saveta. 


u ekonomskoj sferi vlada deluje prilično aktivno. (...) Najverovatnije da dokle god ima zaliha novca, neće 

postojati razlozi za vladu da promisli rezultate spoljne politike primenjene tokom prošle godine. 

Raste jaz između unutrašnje politike i spoljnopolitičkih koncepata sa jedne strane i svakodnevnog 

okruženja vezanog za ekonomsku krizu. To je lako dokazati u unutrašnjoj politici gde su stvoreni veoma 

restriktivni sistem političkih partija, te veoma težak izborni sistem – pre krize oni nisu smatrani za 

neefikasne. Danas oni stvaraju veoma razumljive probleme. U Rusiji zvanično postoji samo šest političkih 

partija, od kojih četiri imaju svoje predstavnike u parlamentu, i sve četiri su lojalne Kremlju. Za vreme krize 

upravo izbori vrše mnogo više funkcija od jedine koju imaju u današnjem političkom sistemu Rusije, a 

koja se svodi na davanje legitimnosti vlasti. Na izborima bi trebalo kreirati i radnu agendu za novu vladu, 

zatim se vrši provera podrške političkom kursu koji je prethodna vlada utvrdila, promoviše se politička 

utakmica, i na kraju ispušta se pritisak koji je stvoren u prethodnom periodu. To je jedna veoma važna 

funkcija izbora u vreme krize. Po meni, promene i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici su skoro neizbežne, 

ali smatram da ne treba očekivati promene sve dok se novac iz tzv. sigurnosne rezerve, a koji je bio 

akumuliran tokom prethodnih pet godina ne potroši. Dakle, politička elita nije bila spremna za reformu 

pre krize, dok je trenutno zauzeta reakcijom na samu krizu. To nas navodi na zaključak da dokle god kriza 

traje ne postoji nada da će se desiti revizija spoljne i unutrašnje politike. 

Postoji nada da će ubrzo da se završi, ali niko ne zna ko će se na kraju naći u relativno pobedničkoj situaciji 

(koji sloj političke elite, prim. prev.). Tako da bih opisao situaciju unutar vlasti kao balans između tzv. 

čuvara i delatnika. Čuvari smatraju da treba sačekati trenutak kada će biti dovoljno novca za reformu, te 

da nije potrebno modernizovati politički sistem, niti revidirati spoljnu politiku pre kraja krize. Delatnici sa 

druge strane, koji su u manjini, smatraju da ozbiljne korake u tom pravcu treba preuzeti odmah, pre nego 

što država ostane bez novca, kako bi pripremili državu za još veću krizu. Dakle oni smatraju da će se kriza 

produžiti i da ne postoje šanse da će se sa njenim krajem situacija vratiti na staro, tamo gde je bila pre 

početka krize. Ovaj zaključak je veoma bitan. 

Bez obzira koliko će još kriza da traje, očekivanja da će sve biti kao i pre su pogrešna. Tim pre što se 

Rusija suočava i sa dve druge krize koje su u senci velikih ekonomskih problema. Jedna je povezana sa 

usvajanjem novog ekonomskog modela – neposredno pre krize je postalo jasno da je period ekonomskog 

oporavka i razvoja zaustavljen i da je potrebno kreirati novu ekonomsku strategiju. Strategija koja je 

bila usvojena 2007. godine se zasnivala na veoma skupim i ogromnim državnim operacijama, kao i na 

promociji industrijske modernizacije koja je bila slična onoj u SSSR-u tokom 40-ih i 50-ih godina. U to 

vreme postojali su veliki projekti kao što je sovjetski svemirski program (...). Zahvaljujući činjenici da su u 

ovih nekoliko projekata uloženi ogromni napori došlo je i do veoma značajnog napretka u tim oblastima. 

Ovaj koncept je pogrešan. Pošto se desila kriza on nije došao do izražaja, tako da u ovom trenutku nema 

aktivnog dijaloga o budućnosti ruske ekonomije. (…) 

Trebalo bi dodatno pojasniti ranije spomenutu premisu o čuvarima i delatnicima. Čuvari su u većini. To je 

razlog što se vlada ponaša više kao vatrogasac bez ijednog pokušaja da se revidira politika. Nažalost, nije 

verovatno da će kada ponestane novca i kada se uveća relativna politička težina delatnika, vlada pomeriti 

više ka liberalnom smeru. Suštinski, delatnici se dele na dve skupine. Postoje delatnici koji pozitivno 

gledaju na izolaciju i koji favorizuju ekonomski nacionalizam, te ističu premisu da je za pobedu Rusiji 

potrebno da se izoluje od ostatka sveta. Njihova proporcija među delatnicima je daleko veća od liberala, 

koji podržavaju globalizacione procese i poboljšanje odnosa Rusije sa ostatkom sveta. Nažalost, liberalni 

delatnici su i dalje manjina unutar manjine. Stoga, možemo da se nadamo da se ova kriza neće previše 

brzo razvijati, kako bi politički režim imao vremena da se modernizuje iznutra, a da će za isto to vreme 

liberali, koji su trenutno u dvostrukoj manjini, povećati svoj značaj. 

Region(i) privilegovanih interesa 

Uobičajno je da postoje dve karakteristike koje se odnose na same ruske poteze u spoljnoj politici, kao i u 

načinu na koji se gleda na ove poteze. Jedna se povezuje sa nekom vrstom imperijalističkih namera. Druga 

je povezana sa činjenicom da se Rusija nakon osam godina neprekinutog rasta našla u mnogo snažnijoj 


poziciji, te da smatra da njena uloga u međunarodnim odnosima ne odgovara njenoj moći i ambicijama. 

Naravno, normalno je da drugi učesnici nisu srećni sa ruskim pretenzijama za većom ulogom, te se to 

odnosi i na zonu privilegovanih interesa. Pre nego što je NATO počeo da se širi, postojala je ideja da se 

uspostavi nekakav balans, koju su sovjetski i kasnije ruski lideri dogovarali sa Zapadom. Bio je predviđen 

nestanak Varšavskog pakta, dok se NATO ne bi širio na druge države, posebno ne na bivše članice 

prethodno spomenute bivše vojne alijanse. To se nije desilo, i neko vreme Rusija je posmatrala NATO kako 

se približava njenim granicama. Iako su donošene različite deklaracije o transformaciji NATO iz vojnog 

saveza ka nekoj vrsti organizacije koja promoviše demokratiju, to nikad nije ozbiljno prihvaćeno niti od 

strane javnosti u Rusiji, niti od strane njenih vojnih zvaničnika. Stoga možemo posmatrati Deklaraciju o 

zoni privilegovanih interesa pre svega kao reakciju na događaje u evropskoj politici i na one poteze za koje 

se smatra da nisu veoma prijateljski prema Rusiji. (…) Ovom deklaracijom se ističe da postoje zemlje gde 

Rusija ne može da prihvati da se njeni interesi ne uzimaju u obzir prilikom donošenja odluka. (…) Treba 

da imamo na umu da je nemoguće sedeti skrštenih ruku a da jedna zemlja tretira ceo svet kao svoju zonu 

privilegovanih interesa. Rusija možda više nije supersila, ali je i dalje velika evropska sila, te je nemoguće 

da ona ne reaguje i na neki način ne prisili druge učesnike u igri da prihvate njen nacionalni interes. 

Rusija i njeni susedi 

(o zoni privilegovanih interesa, o Ukrajini i njenom spoljnopolitičkom kursu, o kritičkoj re-evaluaciji 

sovjetske prošlosti) 

(...)Postoji problem koji je povezan sa činjenicom da je Rusija (slično kao i Srbija) ostatak jedne velike 

države, velike imperije. Svi ostali delovi te velike imperije imaju mogućnost da eksploatišu antiruske 

sentimente u cilju konstruisanja vlastitih nacionalnih identiteta. Ovo je prilično razumljivo, te u Ukrajini, 

ako želite da izgradite ukrajinsku državnost, vi nužno morate da se suprotstavljate Rusiji (...). Dakle, 

Rusija je u jednoj veoma nezahvalnoj poziciji. To je jedini deo bivšeg SSSR-a koji ne može da eksploatiše 

antiimperijalističke sentimente, antiruske sentimente. I to je problem koji bi se mogao opisati kao 

nedostatak proruskih političkih elita u zemljama Zone privilegovanih interesa. To možemo lako ilustrovati 

na primeru ukrajinskih elita. Pogledajte sve ukrajinske predsednike – da bi izgradili sopstvenu državnost 

morali su da se suprotstavljaju Rusiji. To je razlog zašto je Kučma, koji nije znao ukrajinski pre stupanja na 

vlast, svoj mandat završio na antiruskim pozicijama. Tako da je to veoma kontroverzna pozicija za Rusiju. 

Posle Narandžaste revolucije Putin je rekao Juščenku da se Kremlj nije mešao u unutrašnje stvari Ukrajine 

i da nije podržavao antivladine snage niti u jednoj zemlji. Ono što nije spomenuo jeste da Rusija nema 

mogućnost da podržava antivladine snage, zbog toga što i ne postoje proruske antivladine snage. Rusija 

može da optužuje Lukašenka da igra na različitim stranama i da ponekad zauzima antiruske pozicije, ali 

za Rusiju ne postoji drugi izbor. Rusija treba da podržava Lukašenka zato što bi bilo koji drugi lider bio 

više antiruski nastrojen nego što bi to Lukašenko ikada bio. U budućnosti će verovatno biti drugačije, 

ali u ovom trenutku kada predstavnici Rusije govore o Zoni privilegovanih interesa, oni ne samo da se 

suočavaju sa protivljenjem Zapada već i sa većinom političkih elita zemalja koje se mogu smatrati da 

pripadaju toj Zoni. 

Za razliku od ostalih postsovjetskih država, Rusija se nije vrednosno odredila prema vlastitoj prošlosti, 

što drugima omogućava da je posmatraju kao državu u kojoj su ostale očuvane stare sovjetske prakse 

unutar nove ruske vlasti. To predstavlja problem. Da se osvrnemo na „ukrajinsku glad“ (tzv. Holodmor 

1932-33 prim.prev.). Ruska pozicija je prema ovom događaju prilično razumljiva – to nije bio genocid 

nad Ukrajincima, nego genocid nad svim građanima SSSR-a. Ali Rusija se nije potrudila da dâ jasno i 

razumljivo objašnjenje ovog svog stava. I umesto da ga daju, odgovor ruskih vlasti je bio da ne učestvuju 

na komemorativnim svečanostima u Ukrajini posvećenim ovom istorijskom događaju. Ruski predstavnici 

su izgubili propagandni rat (...). Ruske vlasti treba kritikovati zbog neodlučnosti da stave jasno do znanja 

da je nasleđe SSSR-a zapravo naše zajedničko nasleđe, i da ga treba razdvojiti od moderne Rusije. (....) 

U Rusije je protraćen pravi momenat da se kritički odredi prema prošlosti, a koji se desio početkom 90- 

ih. Danas je to nemoguće uraditi, pre svega zato što se različite političke opcije različito odnose prema 


Staljinu i njegovom dobu, da li ga treba okriviti zbog njegovih dela ili ga treba veličati kao pobedničkog 

i slavnog vođu SSSR-a. 

O vrednostima Rusije i Zapada 

(o vrednosnim razlikama Rusije i Zapada, o postojanju ruske meke moći) 

Pitanje ko su pobednici a ko gubitnici Hladnog rata i dalje je otvoreno. U početku se nametalo shvatanje 

da je SSSR izgubio, i to u ideološkom smislu – te bi stoga Rusija mogla da posmatra sebe ne kao gubitnika 

već možda i kao pobednika. Međutim, tokom vremena se pod udruženim uticajem Zapada i ruske političke 

elite nametnulo mišljenje da je Rusija u stvari izgubila u Hladnom ratu, te da bi zato trebalo da se ponaša 

na drugačiji način. Ovakav stav je postao veoma raširen i čak i danas se može čuti u diskusijama. Postoje 

mnogi slučajevi u skorašnjoj istoriji da su ruske vlasti optuživale Zapad za licemeran odnos. Najočigledniji 

je primer Kosova, ali postoji još mnogo drugih. Bile su organizovane mnoge debate da li Rusi dele iste 

vrednosti sa ostalim Evropljanima, ili su od njih različiti zbog misteriozne „ruske duše“. Potrebno je istaći 

da postoji mnogo socioloških istraživanja koja pokazuju da su suštinske vrednosti iste. Čak, na primer, 

u nekim vrednosnim određenjima Poljska je mnogo različitija od Zapadne Evrope nego Rusija. Jedina 

prava razlika (između Rusije i Evrope) tiče se vrednosnog određenja prema ulozi pojedinca i ulozi države. 

U ruskoj tradiciji, država znači mnogo više od pojedinca, i to je razlog na osnovu kojeg se ruske vrednosti 

mogu smatrati različitim od evropskih. Dakle tu postoji percepcija o tome šta predstavlja država, a koja 

je zasnovana na većinskom stavu ruskih građana, i koja se veoma razlikuje od evropske percepcije. To je 

posledica ruske istorije i ne može biti promenjeno za kratak vremenski period. No, ono se ipak polako 

menja i možemo da primetimo da je mlada generacija u Rusiji potpuno identična mladoj generaciji svuda 

na svetu (...). 

Prethodno navedeno nas dovodi do značenja meke moći. Odnosno, zašto je Rusija toliko neefikasna u 

upotrebi meke moći Izgleda da postoji puno objašnjenja, a jedno od njih je da meka moć daje rezultate 

tek posle dužeg perioda primene. Ona dakle zahteva strateško promišljanje, određenu stabilnost političkih 

elita i njihovu sposobnost da stvore strategiju delovanja. Sve donedavno u Rusiji nije postojala mogućnost 

za strateško razmišljanje, pre svega zbog komplikovanog političkog razvoja. U ruskim strukturama vlasti 

tokom 90-ih niko ne može da razmišlja o interesima koji prevazilaze okvire bliske budućnosti, pre svega 

zato što su se borili za svoje trenutne, kao i interese u bliskoj budućnosti. To je razlog zašto je Rusija 

veoma loš igrač kada je reč o mekoj moći. Donekle bi se moglo objasniti činjenicom da Rusija nikad nije 

bila dovoljno umešna da investira u instrumente meke moći, mada se neki od njih mogu nazreti za vreme 

Staljina. Kasnije, on se potpuno oslonio na tvrdu moć, najviše zbog toga što ova vrsta moći daje rezultate 

u kratkom vremenskom roku. Dakle, ako razmišljate strateški i ako investirate u budućnost, onda ste 

sposobni za razvijanje meke moći. A ako ne, onda ne postoje načini da je stvorite. Odnedavno, izgleda da 

se neki elementi meke moći ponovo pojavljuju, i iako ne izgleda da mogu da učine neku razliku nasuprot 

tvrdoj moći, siguran sam da će biti mnogo više razvijeni u budućnosti, te da će ruska politika i samim tim 

postati više sofisticirana. 

Druga tema: Rusija na Balkanu. Srbija i ruski interesi na Balkanu. 

(O jedinstvenoj politici Rusije ka Srbiji i/ili o fazama te politike od 1992. godine do danas, o ruskom 

predlogu novog ugovora o bezbednosti u Evropi) 

Spoljna politika je jedna od retkih oblasti gde je nacionalni konsenzus praktično očigledan, i to je lako 

primetiti ukoliko pogledamo na rejtinge različitih poteza Vladimira Putina tokom drugog predsedničkog 

mandata. Postoji jedan očigledan kontinuitet Jeljcinove i Putinove spoljne politike (...), i najveća razlika 


je u tome što je Rusija za vreme Jeljcina u mnogo slučajeva postupala na određeni način zbog svoje 

nemoći, a ne u skladu sa svojim namerama i strategijama. Međutim, neki od planova koji su stvoreni za 

vreme Jeljcinove administracije implementirani su kasnije i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. Veoma je 

važno posmatrati balans između negativnih i pozitivnih elemenata ruske spoljne politike, kao i između 

reaktivnih i proaktivnih elemenata iste. Meni izgleda da je ruska spoljna politika bila mnogo više reaktivna 

nego proaktivna, kao u slučaju ovih ideja koje se tiču evropske bezbednosti. I u mnogim slučajevima to 

je bila reakcija na postupke koji su shvatani kao poniženje bivše supersile koja je izgubila svoj status. A 

to je ključan razlog za nacionalni konsenzus oko kursa spoljne politike. Postoji jako osećanje poniženja 

kod većine Rusa u vezi sa činjenicom da zemlja koja je nekad imala veoma značajnu međunarodnu ulogu 

danas nema taj značaj. I to je razlog zašto podržavaju povratak Rusije na svetsku scenu. 

Od raspada SSSR-a antiamerikanizam je bio karakteristika četiri perioda, od kojih su dva vezana za Srbiju. 

Jedan se desio 1999. godine, a drugi kada je došlo do tzv. rešenja za Kosovo. To ne znači da Srbija igra 

značajnu ulogu u ruskoj spoljnoj politici, ali predstavlja veoma dobar indikator ruskih odnosa sa Zapadom 

uopšte. 

Kada govorimo o Kosovu, treba da se osvrnemo i na događaje od prošlog leta na Kavkazu, u kojima su sve 

strane izgubile. Ruska politika u odnosu na Kosovo više je nego pragmatična. Nema sumnje da je rusko 

priznanje Abhazije i Južne Osetije bilo takođe pragmatično. U svakom slučaju, ti potezi su stavili Rusiju u 

veoma komplikovanu poziciju, pogotovu u odnosu na sopstvene probleme i odnose među republikama. 

Danas se priča o povratku 90-ih i perioda veće samostalnosti (republika) – što se dešava ukoliko centralna 

vlast slabi. Rusija se suočava sa izazovima vlastitoj suverenosti u kavkaskim republikama, i naći će se 

u veoma komplikovanoj poziciji zbog presedana Kosova, ali i Abhazije i Južne Osetije. Nažalost, ruska 

spoljna politika se može objasniti kao crno-bela ili pro ili antizapadna. Ona bi, pre svega, trebalo da bude 

proruska, nego ili prozapadna ili antizapadna. S vremena na vreme može se čuti od različitih eksperata 

da je za vreme Jeljcina ruska spoljna politika bila previše prozapadna, dok je za vreme Putina previše 

antizapadna. Izgleda da u oba slučaja ona nije bila dovoljno proruska, iako bi trebalo da bude takva. 

I poslednje pitanje koje se da postaviti je koliko je ešalonska ruska spoljna politika Nažalost, iako postoji 

nacionalni konsenzus, spoljna politika se ne zasniva na različitim vrstama veza i kontakata, već na vladinim 

odlukama. Čak i u slučaju srpsko-ruskih odnosa kontakti i interakcija na nivou običnih građana mogli bi 

da budu dosta aktivniji, i nadam se da neće biti toliko ispolitizovani kao što su bili u prošlosti. Mnogo 

puta su ti odnosi bili privatizovani od strane nacionalističkih snaga u zemlji. Postoji ogromni potencijal za 

razvoj spoljne politike, ali ne one prevashodno zasnovane na vladi ili spoljne politike kao takve, već one 

koja je zasnovana na kontaktima između ruskih državljana i drugih građana, drugih Evropljana. 



Bezbednosni okvir u Evroaziji 



Rusija i Zapad: Revizionizam ili status quo 

Dr Andrei Zagorski 1 

Rezime 

Dve godine nakon objavljivanja Putinove oštre Minhenske strategije, njen bilans je ostao izrazito dvojak. 

Oni koji veruju da se isplatila oštra politika ukazuju na to da je Rusija opet faktor u međunarodnoj politici, 

dok SAD i njeni evropski saveznici teže ka tome da ponovo uključe Moskvu, odrede zajednička rešenja za 

kontroverzne teme i učvrste saradnju sa Rusijom u vezi sa pitanjima od zajedničkog interesa. 

Gruzijski rat iz 2008. godine nije suštinski izmenio ovu strategiju. Nastavak razgovora o novom sporazumu 

sa Evropskom unijom krajem 2008.g., bez ikakvih ustupaka od strane Rusije kao i rad Saveta Rusija – NATO 

početkom 2009.g., služe kao primer da su EU i NATO nastavile posao kao i obično sa Rusijom, uključujući 

tu i razgovor o novom Ugovoru o kontroli nuklearnog naoružanja i razgovor o Evropskoj protivraketnoj 

odbrani. Odlaganje pristupa Ukrajine ili Gruzije NATO se smatra naročitim uspehom ruske politike. 

Sa druge strane, oštra politika koju je primenjivala Moskva nije rešila nijedno od pitanja koja je Putin 

postavio. Proširenje NATO-a na bivši Sovjetski savez za sada je stavljeno na čekanje, ali se više postavlja 

pitanje kada i kako nego da li uopšte. Protivraketna odbrana u Evropi je predmet razgovora. Ishod ovog 

procesa još uvek otvoren, iako se očekuju izvesna usporavanja u implementaciji projekta. Ratifikacija 

Usklađenog Sporazuma o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi iz 1990.g. (CFE) je trenutno 

mnogo manje izvesna nego što je to bila pre nego što je Rusija privremeno prestala sa primenom tog 

sporazuma. Mnogo bitnija je, međutim, činjenica da Moskva nije ili je slabo napredovala oko dobijanja 

garancija da će SAD prihvatiti njene zahteve da se zamrzne status quo u njenom neposrednom susedstvu. 

Moskva uglavnom nije uspela da izvuče korist iz očekivanog razilaženja politika pojedinačnih zapadnih 

zemalja. Godina 2009.g, smatra se ključnom za određivanje konačnog bilansa Minhenske strategije. 

Uvod 

Nakon vrhunca u 2002 – 2003.g., odnosi Rusije sa Zapadom od 2004. i 2005. g, počeli su postepeno da 

se pogoršavaju. Sve agresivnija politika Ruske Federacije, koja se fokusirala na geopolitički definisan 

nacionalni interes, bila je umnogome podgrejana sumnjom da Zapad, a naročito SAD, sledi revizionističku 

politiku u neposrednoj okolini Rusije podržavajući, ako ne i podstičući promenu režima u Ukrajini, Gruziji 

i, navodno, i u drugim državama naslednicama Sovjetskog saveza, uključujući i Rusiju. Od tada se Moskva 

umešala u raznorazne sporove sa SAD i jednim brojem njenih saveznica, posebno to u vezi sa nezavisnošću 

Kosova, planova za dalje NATO proširenje (naročito u pogledu Ukrajine i Gruzije), zanemarivanje kontrole 

naoružanja od strane Bušove administracije i predviđenih razmeštanja protivraketnih sistema SAD-a u 

Češkoj i Poljskoj. Ti planovi su viđeni kao dalje zadiranje u shvatanje status quo- a od strane Rusije koji se 

pojavio nakon završetka Hladnog rata. 

Suočena sa sve lošijim odnosima sa Evropskom unijom, Moskva je morala da bira između dve osnovne 

političke opcije. Mogla je ili da teži obnavljanju dobrih odnosa sa EU, značajno poboljšavajući odnose sa 

državama članicama sa kojima ima nesuglasice, ili, odbijajući kompromise, mogla je da teži da nadvlada 

kritičare Rusije u okviru Unije, učvršćujući svoje partnerstvo sa članicama EU sa kojima je uspostavila 

blisko partnerstvo tokom proteklih godina. Moskva se očigledno bila opredelila za tu drugu opciju. 2 

1) Dr Andrej Zagorski je glavni istraživač i profesor na Državnom institutu za međunarodne odnose u Moskvi (MGIMO Univerzitet). 

2) Pogledati članak Ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova koji je objavio dnevnik »Izvestiya« 3. jula 2007: http://www.mid. 

ru/brp_4.nsf/2fee282eb6df40e643256999005e6e8c/6cab521da8730cb2c325730d00254ab0OpenDocument (10 July 2007). 


U svetlu ove situacije tadašnji ruski predsednik (od 2008. – premijer) Vladimir Putin izrekao je oštar govor 

na 43. Minhenskoj konferenciji o bezbednosnoj politici 10. februara 2007.g., 3 koja je najavila promenu u 

ruskoj politici. Od tada se na Rusiju gledalo kao na ponovo rođenu regionalnu ili čak globalnu silu, koja 

se vraća svetskoj politici nakon perioda slabosti. Analitičari su Putinov govor u Minhenu tumačili čak i 

kao nagoveštaj da Rusija sve više postaje revizionistička snaga nezadovoljna „postignutim sporazumima, 

i dogovorima koji su postignuti u proteklih dvadeset godina, dok je Rusija navodno bila preslaba da 

efikasno odbrani svoje interese.“ 4 

Reakcija Zapada na novu rusku politiku bila je dvostruka. On nije imao potrebu da ispunjava svaki zahtev 

Moskve i time umanji svoje političke mogućnosti. Zapad takođe nije hteo ni da zalazi u neku vrstu 

konfrontacija sa Rusijom. Umesto toga i SAD i njeni evropski saveznici težili su da temeljno poboljšaju 

komunikaciju sa Moskvom i da je ponovo aktiviraju na političkom nivou. Dok su bili spremni da pronađu 

kompromis u vezi sa ovim pitanjima koja nisu bila centralna za politiku Zapada, nisu bili spremni da 

prave, sa druge strane, nepotreban kompromis oko pitanja koja su glavna za njih. 

O tome šta predstavljaju najbitnija pitanja a šta ne, bilo je očigledno različitih mišljenja, kao i o tome šta 

je osnovni interes SAD-a i pojedinačnih evropskih nacija. Ovo je pokrenulo debatu oko toga koliko Zapad 

može i koliko bi trebalo da se povinuje ruskim interesima i da time ohrabri nadu u Moskvi da može da 

iskoristi razlike između SAD-a i određenog broja njenih evropskih saveznica. 

Bilans Putinove Minhenske strategije ostaje, međutim, dvojak. Ubedio je vlade Zapada da pokažu 

razumevanje za Moskvu. U isto vreme Kremlj se pokazao kao nesposoban da unese razdor između 

evropskih saveznika i SAD i da postigne ijedan od svojih deklarisanih ciljeva. Postoje velika očekivanja 

da se ponovnim pokretanjem odnosa između SAD-a i Rusije pod novom vladom SAD-a može doprineti 

menjanju ovog bilansa u narednim mesecima. Ukoliko se ovo očekivanje ne ispuni, neuspeh Minhenske 

strategije postao bi očigledan. 

Rusija i SAD 

Odnos između SAD-a i Rusije proteklih godina je uglavnom bio obeležen sve većim jazom između 

blještave retorike i slabog sadržaja 5 . Glavni pokretači koji su podsticali saradnju bili su, uglavnom, u 

oblasti bezbednosti i oblasti energije. 6 Međutim, čak je i tu zajednički interes bio prilično neznatan, kao 

što se pokazalo na primeru rasprave oko iranskog nuklearnog dosijea, ili ograničene saradnje u vezi sa 

Avganistanom. Osim toga, saradnja između ove dve zemlje nije podstaknuta nijednim jačim ekonomskim 

interesom. Međusobna trgovina je ostala relativno slabo razvijena (pogledati sliku 1), iako veći deo stranih 

investicija u Rusiji potiče iz SAD-a. Trgovina između SAD-a i Rusije rasla je faktorom 2,5 u poslednjih 

dvanaest godina, znatno sporije nego ruska trgovina sa drugim delovima sveta, naročito sa Evropskom 

unijom, Kinom ili Japanom. U 2007. godini udeo SAD-a u ukupnom spoljnotrgovinskom prometu Rusije 

opao je na 57% nivoa na kojem je bio 1995.g. 

3) Engleski tekst pogledati na: 

http://www.securityconference.de/konferenzen/rede.phpsprache=en&id=179. 

4) Stephen Sestanovich, Russian-American Relations: Problems and Prospects. Prepared Testimony before the House Foreign 

Affairs Committee, 17. maj 2007.g. 

Dostupno na: http://www.cfr.org/publication/13354/russianamerican_relations.html (skinuto 05. marta 2009.). Pogledati takođe: 

Andrei Zagorski, Moskau will das Verhältnis zum Westen neu verhandeln, in: Russland Analysen, br. 141, 6.07.2007, str. 2–6 

(takođe dostupno na http://www.russlandanalysen.de). 

5) Andrew Kuchins, Vyacheslav Nikonov, Dmitri Trenin, U.S.-Russian Relations: The Case for an Upgrade. – Moscow: Moscow 

Carnegie Center, 2005, str. 1. 

6) Ibidem. 


Slika 1: Udeo SAD-a u spoljnoj trgovini Rusije, 1995 – 2007.g. u % 

Izračunato na osnovu podataka Ruske državne agencije za statistiku: http://www.gks.ru (23.11.2008.) 

Istovremeno u Moskvi se pojačavao strah oko razgovora o proširenju NATO-a na post – sovjetski prostor, 

a naročito oko odobravanja akcionog plana za prijem Ukrajine i Gruzije u članstvo u NATO – MAP 

(Membership Action Plan). Moskva se oštro protivila predviđenom razmeštanju protivraketne odbrane 

SAD-a u Evropi i insistirala je da se bilo kakva protivraketna odbrana vrši ili u vidu zajedničkog poduhvata 

sa Rusijom, ili da se uopšte ne vrši. Kasnije u 2007.g., Moskva je suspendovala CFE sve dok NATO države 

ne ratifikuju adaptirani Sporazum iz 1999.g. i garantuju da će mu članice Alijanse koji još nisu potpisnice 

CFE-a (naročito baltičke zemlje), pristupiti. Ukazujući na planove SAD-a oko otvaranja baza u Bugarskoj i 

Rumuniji, Moskva je težila ka ponovnom ugovaranju tj. preradi CFE-a. Odnosi između Rusije i SAD su se i 

dalje komplikovali kroz spor oko sudbine Sporazuma START-1, koji je dopuštao transparentno smanjenje 

ruskog i američkog nuklearnog arsenala i koji ističe u decembru 2009. 7 

Kao podršku svojim zahtevima, Moskva je težila da dobije podršku svojih evropskih partnera koji su bili 

zabrinuti unilateralizmom Bušove politike, njegovim zanemarivanjem kontrole naoružanja, i opasnosti 

uvoza u NATO konflikta sa Rusijom, ukoliko bi se ubrzao prijem Ukrajine i Gruzije u Alijansu. Naročito 

Nemačka i Francuska, ali i Italija, Mađarska ili Holandija i Grčka su težile da izbegnu konflikt sa Rusijom u 

vezi sa pitanjem proširenja, a delile su sa Rusijom zabrinutost oko održavanja režima kontrole glavnog 

oružja, a naročito CFE-a. 

Moskva je uspela da postigne nekoliko taktičkih prednosti u svojoj politici, ali je očigledno da na kraju 

nije uspela da ostvari svoje zahteve. Samit NATO-a koji je održan u Bukureštu početkom aprila 2008.g., 

pokazao je konsolidaciju Alijanse koja se godinu dana pre toga sve više činila podeljenom oko pitanja 

koja su dolazila iz Moskve. Odluke koje su donete u Bukureštu ali i pre tog sastanka, u velikoj meri su 

najavljivale neuspeh Putinove Minhenske strategije. 

Iako NATO nije uspeo da postigne konsenzus u vezi priključenja Ukrajine i Gruzije MAP-u, Alijansa se 

obavezala na politiku otvorenih vrata za obe zemlje, eksplicitno im nudeći članstvo u budućnosti. U jesen 

2008.g., nakon rata u Gruziji i sve većih domaćih političkih sporova u Ukrajini, odlučila je da se više ne 

fokusira na pitanje odobravanja MAP-a u pogledu bilo koje od ovih zemalja, već da umesto toga nastavi 

da ih priprema za prijem na bazi godišnjeg akcionog plana. Iako je to još uvek podložno konsenzusu u 

okviru Alijanse, članstvo Ukrajine i Gruzije sada više predstavlja pitanje kada nego da li. 

Samit [NATO 2008.g. prim prev] u Bukureštu je takođe podržao planove za razmeštanje protivraketne 

odbrane SAD-a u Evropi, 8 stavljajući time tačku na nadanja Moskve o podeli Alijanse po tom pitanju. 

7) Za više informacija pogledati: Andrei Zagorski, Russia and the US: The Kabuki Dancing Over, u: Russian Foreign Policy. The 

EU–Russia Centre Review, tačka osam. – Brussels: The EU–Russia Centre, Oktobar 2008, str. 102–110. 

8) “Proliferacija balističkih projektila predstavlja sve veću pretnju snagama, teritorijama i stanovništvu Alijanse. Protivraketna 

odbrana predstavlja deo šireg odgovora na ovu pretnju. Mi stoga prepoznajemo znatni doprinos zaštiti Saveznika od 

dalekometnih balističkih raketa, koja će biti pružena planiranim angažovanjem protivraketne odbrane SAD koja je bazirana u 

Evropi. Tražimo načine da to povežemo sa postojećim naporima protivraketne odbrane NATO-a kao način da se osigura da će to 

biti sastavni deo bilo koje buduće široke protivraketne strukture NATO-a. Uzimajući u obzir princip nerazdeljivosti bezbednosti 

Alijanse kao i solidarnosti NATO-a, od Saveta u stalnom zasedanju tražimo da razvije mogućnosti za sveobuhvatnu protivraketnu 

strukturu kako bi se proširila pokrivenost svih teritorija i populacija Alijanse koje inače nisu pokrivene sistemom SAD-a 

tokom razmatranja na našem Samitu 2009. i da to uključi u bilo koje svoje buduće odluke“. Videti tačku 37 Deklaracije samita u 

Bukureštu od 03. aprila 2008, dostupno i na: http://www.nato.int/docu/pr/2008/p08-049e.html (06.04.2008). 


NATO države su 28. marta 2008.g. takođe izdale sporazumni odgovor nudeći Rusiji kooperativni pristup 

kod rešavanja spora oko CFE-a, ukoliko se Moskva vrati na obaveze iz tog režima. Istovremeno su 

konsolidacija ruskih protektorata u Abhaziji i Južnoj Osetiji i utvrđenje ruskih vojnih baza u njima nakon 

rata u Gruziji dalje narušile prvobitnu rusku nadu oko ponovne revizije CFE režima. 

Time Putin, na kraju svog predsedničkog mandata, nije uspeo da sprovede svoju Minhensku agendu. 

Takođe, on nije uspeo u poslednjem pokušaju da Buša navede na veću predusretljivost prilikom 

njihovog sastanka 5. i 6. aprila 2008.g., u južnom ruskom gradu Sočiju. Strateška okvirna deklaracija 

koja je potpisana na sastanku 9 podrazumeva spisak od 7 strana sa tačkama dnevnog reda, postojećim 

sporovima i obećanjem Moskve da dalje razmatra kooperativna rešenja koja SAD nudi od 2007.g. Bilo je 

očigledno da će, uprkos stalnim konsultacijama, Moskva odlučiti da sačeka dok se ne učvrsti nova vlada 

u Vašingtonu, uz neodređeno očekivanje da se može postići bolji dogovori sa Obamom. 

I dalje je, međutim, otvoreno da li će se ova očekivanja isplatiti. Obamina administracija je u Moskvi 

dobila kolebljivo priznanje za njenu deklarisanu otvorenost za ponovno angažovanje Rusije, da obrati 

više pažnje na kontrolu naoružanja, i da ponovo proceni razmeštanje protivraketne odbrane u Evropi 

i približavanje Ukrajine i Gruzije NATO-u u dugoročnijem procesu. Otvoreno je, dakle, i pitanje da li će 

se rešenja Obamine administracije, koja bi mogla biti ponuđena Rusiji, bitno razlikovati od onih koje je 

nudila Bušova vlada 10 Kao što su prvi koraci nove administracije pokazali, njena se politika u pogledu 

spornih tačaka sa Moskvom nije znatno udaljila od prethodne vlade SAD-a. 11 

Kao što su prvi pokušaji pokazali, novo započinjanje razgovora između Moskve i Vašingtona je sve osim 

lako. Ni nezvanično ponuđena ideja o daljem smanjivanju nuklearnih bojevih glava na po 1.000 za SAD 

i Rusiju, niti ponuda da se razmeštanje protivraketne odbrane u centralno-istočnoj Evropi uslovi bližom 

saradnjom Moskve i ublažvanjem stava u vezi sa iranskim nuklearnim programom, nisu probudile 

entuzijazam kod Moskve. Sastanak između Hilari Klinton i Sergeja Lavrova u Ženevi 6. marta 2009.g. nije 

najavio neki vidni napredak. 

Rusija i Evropska unija 

Između 2000.g. i 2008.g., u periodu izvanrednog privrednog rasta u Rusiji, njeni ekonomski odnosi sa 

Evropskom unijom bili su odlični i pored niza trgovinskih nesuglasica. U isto vreme, a naročito počev 

od 2006.g., politički odnosi su bili sve više zategnuti. Nakon sastanka na samitu u blizini ruskog grada 

Samare, u maju 2007.g., mnogi su počeli da govore o otvorenoj krizi tih odnosa. Jaz koji se otvorio između 

Rusije i Evropske unije nastavio je da se produbljuje nakon rata u Gruziji 2008.g. i gasne krize između 

Rusije i Ukrajine početkom 2009.g. 

Obe strane su priznale da je obostrani odnos izrazito značajan za njih, ali da su takođe spoznale opasnost 

od njegovog pogoršanja. Ruski ministar inostranih poslova, Sergej Lavrov, naglasio je da je „Evropska 

unija naš najznačajniji ekonomski i politički partner. […][Evropska unija] je naš direktni sused, najveća 

svetska ekonomska zajednica, prioritetno tržište za Rusiju, izvor investicija i novog know-how“. 12 Bivši 

komesar za trgovinu EU Peter Mandelson ponovio je ovu procenu da „u dvadeset prvom veku naš stalni 

9) Deklaraciju na engleskom pogledati pod: Text of the US-Russia Strategic Framework Declaration. The Associated Press, 

nedelja, 06. april 2008. Dostupno: http://www.iht.com/articles/ap/2008/04/06/america/US-Russia-Text.php (poslednji put skinuto 

04.03.2009). 

10) U vezi pokušaja SAD-a da umiri ruske brige u pogledu protivraketne odbrane u Evropi pogledati, između ostalog: Andrei Zagorski, 

Die Kontroverse über amerikanische Raketenabwehr in Europa: Lösungsversuche in der Sackgasse, u: US-Raketenabwehr 

und russische Reaktionen. Reihe Studien der Sozialwissenschaftlichen Schriftenreihe des Internationalen Instituts für Liberale 

Politik. – Wien: IILP, decembar 2007. – str. 18–24. 

11) Neue Töne im transatlantischen Dialog. Grosse Konstanz bei den grundlegenden Interessen der USA, u: Neue Zürcher Zeitung, 

09.03.2009, str. 1, 2. 

12) Lavrovova izjava pred Ruskom unijom preduzetnika 06. jula 2007: 

http://www.mid.ru/brp_4.nsf/2fee282eb6df40e643256999005e6e8c/3d2b7fb9bc6eb410c32573100048f24aOpen Document 

(10. jula 2007). 


cilj mora, po mom mišljenju, da bude duboko partnerstvo, zasnovano na dalekosežnim ekonomskim 

intergracijama koje obuhvataju evropski kontinent – uključujući i Rusiju”. 13 

Ovom zaključku se, međutim, suprotstavila generalna trezvena procena političkih odnosa. Mandelson je 

priznao da oni prolaze kroz tešku fazu i da predstavljaju „jedan od najvećih i najkomplikovanijih izazova 

u evropskoj politici i spoljnoj politici“ jer sadrži „nivo nesporazuma ili čak nepoverenja koje nismo videli 

još od kraja Hladnog rata“. 

Sergej Lavrov je odgovorio Mandelsonu 14 izražavajući brigu da „su naši odnosi oduvek bili i da će ostati 

komplikovani u vremenu koje nam predstoji“. Iz ruske perspektive proširenje EU u 2004.g. i 2007.g. je 

za posledicu imalo unošenje anti-ruskog raspoloženja koje ima duboke korene kod određenog broja 

novih država članica, kao što su Poljska i Baltičke države. 15 Počev od 2006.g, partnerstvo sa EU je u okviru 

Evropske unije u senci sporova oko njegovih osnovnih principa, kao i niza sporova koji uključuju Rusiju i 

pojedinačne članice EU, kao što su Estonija, Litvanija, Poljska ili Velika Britanija 16 . Zatim je dalje pogoršano 

ratom u Gruziji iz 2008.g. i sporom sa Ukrajinom. 

Sporne tačke sa Evropskom unijom uključuju inter alia, energetsku saradnju u svetlu rastućih briga oko 

obezbeđenja energetskog snabdevanja iz Rusije i značajne zavisnosti Evrope od ruskog gasa. 

Ruska politika prema njenim susednim državama predstavlja temu rastuće zabrinutosti unutar EU, 

naročito u svetlu uključivanja ovih država u okvire Evropske politike susedstva (ENP). 

Sve više autoritativna vlast u Rusiji ostaje druga oblast razmimoilaženja koja sputava viziju strateškog 

partnerstva zasnovanog na zajedničkim vrednostima. 

Ruska rasprava o Evropskoj uniji je sve više pod uticajem teorije zavere koji tvrdi da EU ulazi u geopolitičko 

takmičenje sa Ruskom Federacijom u zajedničkom susedstvu i cinično sledi sebične ciljeve na račun 

Rusije. 

Sva ova pitanja su snažno uticala na prvobitnu odluku Rusije i EU da učvrste svoje “strateško partnerstvo” 

novim sporazumom koji bi zamenio Sporazum o partnerstvu i saradnji iz 1994.g. U međuvremenu su 

Rusija i EU protsto suočene sa izazovom vraćanja konstruktivnom partnerstvu, više nego određivanjem 

šta bi njihovo strateško partnerstvo moglo da znači u daljoj budućnosti. 

Ovakav sled događaja je naterao Moskvu da primeni oštriju politiku, naročito nakon neuspeha EU u 

novembru 2006.g., da postigne saglasnost u vezi mandata za pregovore o novom ugovoru. Bez odluke 

EU, Moskva se okrenula ka pojačanom bilateralnom dijalogu sa „prijateljski nastrojenim“ članicama, kao 

što su Nemačka, Francuska, Italija, Austrija, Grčka i Mađarska, težeći da skrajne kritičare Moskve u okviru 

Evropske unije i da im ne dozvoli reviziju prethodne politike Evropske unije u pogledu Rusije. 

Razgovor između Rusije i EU kao da se oporavljao u 2008.g. Nakon 18 meseci internih nesuglasica Evropska 

unija je najzad odobrila mandat za pregovore sa Rusijom. Pregovori su konačno pokrenuti u leto. 17 

Suspendovani u septembru 2008.g. od strane EU zbog krize u Gruziji, nastavljeni su u novembru [iste 

godine], pokazujući time postepeno posao kao i obično u odnosima sa Rusijom. Razgovori su, međutim, 

nastavljeni sa kompleksnijom pozadinom nego što je to bio slučaj kada su započeti. U okviru Evropske 

unije se koalicija entuzijasta i skeptika oko Rusije nije značajno promenila. Međutim, za entuzijaste je 

postalo mnogo teže da nadglasaju skeptike. 

13) EU i Rusija: naš zajednički politički izazov. Govor Petera Mandelsona, Bolonja, 20. april 2007. 

14) Sergej Lavrov u Izvestiya 3. jula 2007, pogledati napomenu 2. 

15) Ova analiza se pojavila u izjavi ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova 06. jula 2007. Pogledati fusnotu 12. 

16) Za rezime ovih sporova pogledati: Cornelius Ochmann, Andrei Zagorski, Breaking the stalemate: The EU and Russia in 2008, 

u: Spotlight Europe (The Bertelsmann Stiftung), br. 2008/1, januar 2008. Pogledati takođe: Mark Leonard, Nicu Popescu, A Power 

Audit of EU-Russia Relations, London: The European Council on Foreign Relations, 2007; The bilateral relations of EU member 

states with Russia, Brussels: EU-Russia Centre Review, izdanje V, oktobar 2007. 

17) Pogledati između ostalog., Prospects for a new EU–Russia Agreement, in: Spotlight Europe, br. 2008/08, jul 2008. 


Zaključak 

Bilans Minhenske strategije ostaje pomešan. 

Oni koji su verovali da se oštra politika isplatila ističu da je Rusija opet značajan faktor, kao što je prikazano 

pokušajima SAD-a i njenih evropskih saveznika da ponovo uključe Rusiju, odrede zajednička rešenja, 

i osiguraju rusku saradnju u pogledu pitanja od zajedničkih interesa, kao što su Avganistan ili odnos 

prema iranskom nuklearnom dosijeu. 

Rat u Gruziji nije značajno promenio ovu politiku Zapada. Ponovno pokretanje razgovora u vezi sa novim 

sporazumom sa Evropskom unijom i radom Saveta Rusija – NATO služi kao primer da su EU, NATO i SAD 

nastavili po starom sa Rusijom. 

Nova vlada SAD-a teži ka ponovnom angažovanju Rusije i posebno je otvorena za dogovor oko kontrole 

nuklearnog nauružanja. Ona proverava druge oblasti politike uključujući proširenje NATO-a i evropsku 

protivraketnu odbranu. Kao poseban uspeh ruske politike smatra se odlaganje pristupa Ukrajine i Gruzije 

u NATO MAP-u. 

Pokretanje razgovora o novom sporazumu sa Evropskom unijom „bez ikakvih ustupaka“ Rusije u pogledu 

njenih sporova sa pojedinačnim državama članicama, kao da potvrđuje da je politika „preglasavanja“ 

„novajlija“ u Evropskoj uniji angažovanjem „ruskih prijatelja“ imala uspeha, čekajući na ishode tih 

razgovora i ratifikaciju rezultirajućeg sporazuma. 

Sa druge strane oštra politika koju je primenjivala Moskva nije rešila nijedno od pitanja koja je Putin 

postavio. Proširenje NATO-a na bivši Sovjetski Savez za sada je stavljeno na čekanje, ali se politika otvorenih 

vrata Alijanse nije uzela u ponovno razmatranje. Protivraketna odbrana u Evropi je predmet razmatranja 

ali su ishodi tog procesa još uvek otvoreni, iako se očekuju izvesna usporavanja kod implementacije 

projekta. Ratifikacija adaptiranog CFE sporazuma je sada mnogo manje izvesna nego što je to bila pre 

nego što je Rusija suspendovala sporazum iz 1990.g. 

Međutim, mnogo je značajnije da Moskva nije postigla nikakav ili je postigla slab uspeh oko dobijanja 

garancija da će SAD prihvatiti njene zahteve da se zamrzne status quo u njenom neposrednom susedstvu. 

Moskva u velikoj meri nije uspela da izvuče korist iz očekivanog razilaženja politika pojedinačnih zapadnih 

zemalja. I pored preostalih razlika, očuvanje jedinstva NATO-a i EU pokazalo se kao mnogo veća vrednost 

za njegove članove nego ispunjavanje ruskih zahteva. 

Godina 2009. smatra se ključnom za određivanje konačnog bilansa Minhenske strategije. Razne diskusije 

predstoje u ovoj godini uključujući i one u vezi sa protivraketnom odbranom, kontrolom nuklearnog ili 

konvencionalnog oružja. Najveći broj ovih odluka zavisi od ishoda političke procene Obamine vlade na 

koje Moskva jedva može da ima uticaja. Ukoliko bilans Minhenske strategije ostane i dalje slab kao što je 

to trenutno, rašće i potreba da se ponovo razmotri. Ovo je naročito tačno ako se uzme u obzir ekonomska 

kriza koja primorava Rusiju, SAD i Evropsku uniju da bliže sarađuju i da izbegavaju sukobe. 


Postavljanje agende 

Ruski pogledi na tekuće odnose između Rusije i Zapada 

Dr Endrju Monagan 1 

Nedavno rusko pojavljivanje na međunarodnoj sceni okarakterisano je kao kontradiktorno i kontroverzno. 

Istovremeno, samouverena ali i nesigurna ruska politika spoljnih poslova i bezbednosti karakterisana 

je osećanjem stalne slabosti i ranjivosti, ali istovremeno obnovljenom snagom. Moskva samu sebe 

predstavlja kao uzor i internacionalni stub koji teži da privuče partnere, ali i dalje nastavlja sa politikom koja 

odbija potencijalne partnere. Protekli meseci su, naravno, obeleženi i internacionalnom kontroverzom 

oko konflikta između Rusije i Gruzije, priznavanjem Abhazije i Južne Osetije od strane Moskve i spora oko 

gasa između Rusije i Ukrajine. 2 

Ovaj rad istražuje razvoj događaja u 2008.g. i početkom 2009. godine i posledice tih protivrečnosti za 

ruske odnose sa Zapadom. Rad će prvo obraditi poglede Moskve na međunarodne poslove, pre nego što 

ukratko prikaže zamisao o ulozi Rusije u međunarodnim poslovima i njene predloge za internacionalne 

reforme, fokusirajući se naročito na novi evropski koncept bezbednosti. Nakon toga se okreće određenim 

ograničenjima sa kojima se Moskva suočila u svojoj ambicioznoj agendi pre nego što istraži osnove 

odnosa između Rusije i Zapada i odgovore Zapada na predloge koje je Moskva dala. 

Vreme promena: 

Moskve percipira da međunarodni odnosi prolaze kroz znatne promene, uz praktičan uticaj SAD-a koji se 

umanjuje, unoseći sa sobom i privlačnost anglo-saksonskog modela u pogledu ekonomskog i političkog 

vođstva i anglo-saksonskih „vrednosti“. Ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, primetio je u junu 

2008.g. da su međunarodni odnosi dostigli neku vrstu „kraja istorije“, pri čemu se novi pristup koji su 

usvojile države (uključujući Rusiju) bazira na ideji takmičenja oko toga da se postane „istinski globalan“ 

i poprimi civilizacijska dimenzija. Moć i uticaj, argumentirao je, postaju sve više difuzni, a potreba za 

kolektivnim vođstvom među jednakim je sve urgentnija. Takođe, on tvrdi da je u toku jedan prirodni 

proces formiranja „novog međunarodnog koncepta – političkog i finansijsko-ekonomskog - koji će 

udovoljiti novoj realnosti“. 3 

Lavrovove izjave kao da reflektuju konsenzus koji je nastao u Moskvi, čije je oblikovanje naglašavao tadašnji 

predsednik Putin u svom govoru na Minhenskoj konferenciji o politici bezbednosti u februaru 2007. Ovaj 

govor, iako u mnogo čemu predstavlja ponavljanje stalnih percepcija i briga Moskve, služi kao razvođe 

zapadnih pogleda na Rusiju i podvlači promenu pristupa Moskve prema međunarodnim odnosima, u 

pravcu aktivnije politike inostranih poslova, koja postavlja kreativne ideje kako bi postigla rezultate. 4 

Ova aktivna agenda uključila je predlaganje specifičnih inicijativa, kao što su zajedničko rukovođenje 

radarskom stanicom u Gabali (kao alternativa SAD-u za razvijanje sistema raketne odbrane u Poljskoj i 

1) Dr. Andrew Monaghan je savetnik na istraživanjima Odeljenja za istraživanja pri Odbrambenom Koledžu NATO. Stavovi izneti u 

ovom tekstu su isključivo autorovi, i ne odražavaju nužno stavove Severnoatlantske alijanse ili odbrambenog koledža NATO. 

2) Ovi značajni događaju su kompleksni i sporni ali se njihova detaljna analiza nalazi van oblasti ovog rada. I pored toga se 

pojavio značajan deo literature koja ih istražuje. Korisne početne tačke su: Whither Georgia The Impact of Russian Actions Since 

August 2008, Chatham House Seminar Summary, dec. 2008.g., dostupna na: 

http://www.chathamhouse.org.uk/research/russia_eurasia/papers/view/-/id/693/; Roberts, J. Russia and the ZND: Energy relations 

in the Wake of the Russia-Ukraine Gas Crisis. Paris: EUISS, feb.2009; Pirani, S, J. Stern & K. Yafimova. The Russo-Ukrainian Gas 

Dispute of January 2009: a comprehensive assessment. Oxford Institute for Energy Studies Paper, NG27. februar 2009. g. http:// 

www.oxfordenergy.org/pdfs/NG27.pdf 

3) Lavrov, S. “Russia and the World in the 21st Century”, Russia in Global Affairs, br.3, jul-sept. 2008. 

4) Kosachov, K. “Russia and the West: Where the differences lie”, Russia in Global Affairs, br.4, okt.-dec. 2007. 


Češkoj Republici) i dosta drugih širih ideja, kao što je reformisanje međunarodnih struktura. Dakle, ovo je 

svet koji se menja, a u kojem Moskva smatra da ima ulogu u formiranju događaja i predlaganju ideja koje 

bi doprinosile radikalnim reformama međunarodnih političkih i ekonomskih sistema. I zaista, Moskva će, 

prema izjavi predsednika Medvedeva, „insistirati“ na tome. 5 

Takođe, izgleda da viši funkcioneri vide opasnosti za ruske interese – čak i za samu Rusiju – naročito od 

strane Zapada. Optužbe da su unilateralne akcije od strane SAD-a destabilizovale međunarodne odnose, 

stvarajući uslove u kojima terorizam može da cveta i u kojima dolazi do širenja oružja za masovno 

uništenje, dopunjene su izjavama da je Zapad podržavao političke pokrete koje su destabilizovale države 

na granicama sa Rusijom i da su čak isprovocirale rat na jugu Kavkaza u avgustu 2008.g. Ovaj konflikt je 

bio „izgovor“, naveo je predsednik Dmitri Medvedev, da brodovi NATO-a uđu u Crno more i da se ubrzaju 

planovi oko utvrđivanja američkog sistema protivraketne odbrane u Evropi. „Moramo da pokrenemo 

mehanizam koji može da blokira pogrešne, sebične i ponekad jednostavno opasne odluke koje donose 

pojedini članovi međunarodne zajednice“, tvrdio je predsednik Medvedev, dodavši da nema smisla da 

se prikriva činjenica da je konflikt delimično podstaknut „sujetom američke vlade koja je zatvorila uši 

za kritiku i preferirala unilateralne odluke“. Na ove optužbe Moskva sada dodaje kritiku na ulogu SAD-a 

u međunarodnoj ekonomskoj krizi i recesiji koja se širi, prouzrokujući time štetu samom sebi i drugima 

(uključujući i Rusiju). 6 

Ovo je dakle svet u kojem Moskva mora da gleda svoje interese, tvrde ruski funkcioneri – delom 

podržavajući međunarodno pravo i zajedničke strukture ali i delujući unilateralno kako bi odbranili 

interese Rusije kada su oni ugroženi. Medvedev je izjavio da Rusija „mora da koristi međunarodno pravo i 

da deluje u okviru međunarodnih organizacija kao što je UN […] ali […] moramo da damo čvrst odgovor, 

vojni odgovor na pretnje ukoliko je to potrebno, jer je to jedini način koji garantuje suverenitet naše 

zemlje”. 7 Ako su u prošlosti uspeli pokušaji „da se Rusija stavi na svoje mesto“, danas je to „jednostavno 

neprihvatljivo“, navodi predsednik, pošto Moskva ima sposobnost da se suprotstavi, istakne i odbrani 

svoju agendu. 8 

Dakle, ako Moskva veruje u to da može da formira međunarodne događaje, ona takođe vidi svet u kojem 

Moskva mora da reaguje na akcije i uticaj drugih aktera – Medvedev je naglasio da su vojna akcija u 

Gruzuji, primera radi, ali i ponovno naoružanje odgovori na akcije koje su preduzeli drugi (uključujući 

SAD i NATO), i tvrdi da su ovo situacije koje su nametnute Moskvi. 9 

Rusija u svetu: 

Strateški horizonti Moskve su se stoga znatno proširili u „post-minhenskom“ svetu, nakon što je prihvatila ulogu regionalne 

moći na globalnom horizontu. Ruske vlasti često izjavljuju da je Rusija postala snažnija i uspešnija – transformacija praćena vraćanjem 

na odgovarajuće mesto u svetskim poslovima i promena u načinu ophođenja drugih prema ovoj zemlji.10 Ovaj status se zasniva na 

znatnoj ekonomskoj snazi koja je nastala iz izvoza energije. Sa povećanjem cene nafte, ogromne ruske rezerve nafte i gasa postale 

su stub ekonomije koja je odslikvala rapidni rast iznad ostalih novostvorenih tržišta.11 

Jedan bitan aspekat ovog „odgovarajućeg mesta“ u međunarodnim odnosima je da Moskva teži da se 

sama postavi kao validan „centar vrednosti“ – predstavljajući legitimitet sopstvenih vrednosti i težeći 

da se suprotstavi uticaju Zapada, Moskva pokušava da bude politički, ekonomski i kulturno atraktivnija. 

Moskva pokušava da izgradi raznolikost međupovezanih mreža, u kojim bi Rusija predstavljala 

evroazijski centar za bezbednost, koji se odražava u Organizaciji sporazuma o zajedničkoj bezbednosti 

5) Ibid. 

6) Medvedev, D. Address to the Federal Assembly of the Russian Federation, 5 nov. 2008. www.kremlin.ru 

7) Medvedev, D. interview with Russian Television Channels, 24 Dec. 2008. www.kremlin.ru 

8) Ibid. 

9) Medvedev, Address to the Federal Assembly; pogledati takođe npr. “Russia’s Medvedev Claims NATO Expanding to Russia’s 

borders”, RIA Novosti, 17 mart 2009.g. 

10) Medvedev, D. Speech 11 Dec. 2007. www.medvedev2008.ru 

11) O dubljoj diskusiji o ruskoj ekonomiji, pogledati npr, Hanson, P. “The Russian Economic Puzzle: Going Forwards, Backwards 

or Sideways”, International Affairs, Vol.83, No.5. 2007; Cooper, J. “Russia and the Economic Crisis”, The World Today, Vol.64, br.11, 

nov. 2008. 


(CSTO), ekonomijama kroz razvoj Evroazijske ekonomske zajednice (EvrAzEZ) i utvrđivanju Rusije kao 

internacionalnog finansijskog i transportnog centra u jezgru šire zone rublje. Osim toga bi Moskva 

predstavljala politički centar, nudeći koncept „suverene demokratije“. Moskva se kao takva nada da će 

privući srednje razvijene države, naročito – ali ne isključivo - na prostoru bivšeg Sovjetskog saveza. Taj 

model bi predstavljao alternativu prodornom modelu ekonomskog i socijalnog razvoja koji nudi EU, 

koji pretpostavlja široke i skupe ekonomske i socijalne reforme. 12 Ovo je, prema tome, svesna paralela 

zapadnim demokratskim organizacijama – koje Moskva naziva „demokratija mesijanizma“ Zapada. 

Predlozi Moskve za novi internacionalni koncept – određivanje agende 

U ovom kontekstu viši ruski funkcioneri su predložili reformisanje međunarodne arhitekture. Deo ovih 

predloga je prvi javno izneo predsednik Medvedev u junu 2008, koji su bili praćeni javnim diskusijama 

visokog profila u oktobru u Evijanu i u decembru na OEBS-ovom Ministarskom savetu ministara spoljnih 

poslova u Helsinkiju. Predlozi odražavaju tvrdnju Moskve da trenutni koncept podseća na “način 

razmišljanja blokova za vreme Hladnog rata” i da nije sposoban da se suoči sa opasnostima i izazovima 

ovog veka, već da njegovo trajno postojanje stvara novu nestabilnost deleći evropsku bezbednost. 

Predlozi su formulisani prema glavnim načelima ruske politike inostranih poslova. Oni uključuju jasnu 

potvrdu osnovnih načela bezbednosti, uključujući poštovanje međunarodnog prava i suverenitet, 

teritorijalni integritet i političku nezavisnost, odbijanje korišćenja sile u međunarodnim odnosima, 

utvrđivanje simetrične bezbednosti, odbijanje jedne države ili organizacije koja bi imala ekskluzivno 

pravo da održava mir i bezbednost u Evropi i da utvrđuje osnovne parametre kontrole naoružanjA i 

nove opasnosti kao što je širenje oružja za masovno uništenje, terorizma i trgovine drogama. Ova načela 

uključuju tri negacije: nepromovisanje sopstvene bezbednosti na račun drugih, nevršenje akcija u 

okviru Alijanse u zajedničkoj zoni bezbednosti i nestvaranje vojnih alijansi na račun bezbednosti drugih 

potpisnika. 

Moskva je nakon toga koncipirala predloge za dramatičnu promenu svetskog ekonomskog poretka. 

Njeni predlozi podrazumevaju reformu internacionalnih finansijskih instituta, sprovođenje rigoroznije 

finansijske discipline i spoljne finansijske kontrole za najveće države i utvrđivanje novih nadnacionalnih 

čvrstih valuta koje kontroliše Međunrodni monetarni fond (IMF) ili drugi finansijski centar. 13 Ovi predlozi 

su bili uručeni G20 za debatu na samitu u aprilu. 

Prepreke za agendu Moskve: 

Čak iako postoji širok konsenzus koji se razvio u Moskvi, precizniji ciljevi izvan njega ostaju slabo definisani. 

Naročito u definisanju toga šta su nacionalni interesi Rusije pojedinačno i-ili praktično. U suštini, ciljevi 

jedva da idu dalje od sprečavanja spoljnih mešanja u poslove Rusije. Agenda Moskve takođe deluje 

kontradiktorno – iako teži da bude atraktivna partnerima koji su njeni istomišljenici, ona podjednako teži 

da sprovede sopstvene interese Rusije. Ovo ukazuje na to da sa jedne strane partneri mogu biti u obavezi 

da ispune interese Moskve ukoliko je to neophodno, ali i da Moskva može da ne bude voljna da pomogne 

partnerima u nečemu što bi moglo negativno da se odrazi na interese Rusije. Predlozi za novi koncept 

evropske bezbednosti su, u vreme pisanja ovog teksta, u istoj meri nerazvijeni, i sastoje se od tri stranice 

nejasno definisanih ideja. 

Štaviše, dok je Moskva na mnogo načina jasno povećavala svoju snagu stvarajući velike finansijske 

rezerve, takođe se suočila sa brojnim unutrašnjim teškoćama i njena sposobnost projekcije svoje snage je 

ostala ograničena. Iako su ruski vojni izdaci porasli, razlog za to je dugo i ozbiljno neinvestiranje i nemar. 

To je pored ostalog dovelo do degeneracije ključnih kvalifikacija i tehničkog kapaciteta. Dakle, iako je 

12) O diskusiji u vezi s tim, pogledati Karaganov, S. “A New Epoch of Confrontation”, Russia in Global Affairs, vol. 5, br. 4, okt.-dec. 

2007. 

13) Pogledati predloge Rusije sa samita u Londonu (april 2009), 16 mar. 2009. www.kremlin.ru 


pobeda ruske vojske nad Gruzijom demonstrirala ruski vojni kapacitet, takođe je otkrila i slabo stanje 

njenih oružanih snaga i potrebu za značajnom reformom. 14 

Rusija se podjednako suočila sa raznim unutrašnjim ekonomskim problemima. Dok se rast Rusije 

zasnivao na velikim rezervama energenata, neefikasno rukovođenje i ograničeni razvoj novih projekata 

su narušavali rast ovog ključnog sektora ruske ekonomije. Rusija je, prema tome, trenutno uhvaćena u 

duplu zamku: cene nafte su niske i time utiču na širi ekonomski rast. Međutim, kada opet budu porasle, 

ruska proizvodnja će se usled nedostatka investicija suočiti sa uskim grlom. I zaista, i sama Rusija je 

suočena sa mogućnošću manjka gasa, nafte i struje. 15 Na duže staze je Rusija suočena sa posledicom 

velikog demografskog pada i deficitom radne snage. Domaći problemi uključuju dakle razne stadijume 

korupcije i balast ogromne birokratije koji narušavaju efikasnost i guše ekonomski rast i razvoj. 16 

Sve ove prepreke sprečavaju Rusiju u tome da implementira svoju agendu, i sve su otežane širokom 

međunarodnom finansijskom i ekonomskom krizom. Poslovi Rusije su ozbiljno pali pod uticaj krize, a 

vlada je potrošila znatnu sumu svojih rezervi pokušavajući da balansira rublju. 17 Dok su ruske finansijske 

rezerve ostale velike i uprkos višim ruskim organima prema kojima će Rusija nastaviti sa sprovođenjem 

svojih ciljeva, postoje dve posledice finansijske krize za Moskvu. Kao prvo, kao što je priznato od strane 

ruske vlade, pogoršali su se izgledi za utemeljivanje rublje kao internacionalne rezervne valute i Rusije kao 

središta zone rublje. Kao drugo, kriza je imala bitne domaće posledice stvarajući tešku ekonomsku klimu 

sa sve većim brojem nezaposlenih i manjim platama, stvarajući brige o domaćoj političkoj i socijalnoj 

stabilnosti i odvraćajući pažnju od značajnih projekata inostrane politike. 

Osim toga su nakon rata između Rusije i Gruzije i gasnog spora odnosi sa Zapadom su postali kompleksniji. 

Opšte gledano je transatlantska zajednica podeljena u pogledu svog odnosa prema Rusiji – neke države 

su više a neke manje naklonjene ruskoj agendi. Rat između Rusije i Gruzije dalje je doprineo ovoj podeli, 

ali je doveo i do obustave odnosa između NATO i Rusije i do obustave pregovora između EU i Rusije o 

novom sporazumu o partnerstvu. Ove tenzije su pojačane nestašicama gasa u Evropi koji je predstavljao 

ishod rusko – ukrajinskog konflikta oko gasa u januaru. 

Pregovori oko sporazuma između EU i Rusije ponovo su započeti u decembru 2008.g. i odnosi između 

NATO-a i Rusije su formalno ponovo započeti u martu 2009.g., ali je rat u Gruziji naglasio niz protivrečnosti 

u odnosu Rusije i Zapada. Ovo uključuje konceptualni i praktični pristup. Praktično su neke države poput 

Francuske, Italije i Španije težile da se upuste u odnos sa Rusijom i dale su javnu podršku predlozima 

Moskve oko novog koncepta. 18 

Međutim kao što je već pomenuto, mnoge države, uključujući i one pozitivno nakolonjene, primetile su 

da im nedostaju najbitniji elementi. Naročito je važno da je namera Moskve da učestvuje u postojećim 

organizacijama, naročito Organizaciji za evropsku saradnju i bezbednost (OEBS) i Severnoatlantski pakt 

(NATO) i da se fokusira na agendu političko-vojne bezbednosti. Fokus odgovora od Zapada bio je ipak 

stavljanje diskusije u format OEBS-a i težnja da se održi postojeći koncept, uključujući NATO, a da osnova 

šire definicije bezbednosti uključi i ljudsku dimenziju. Pristup Zapada koji je bio uopšteno pozitivan se 

suštinski dosta razlikovao od agende Moskve – iako su akteri Zapada prepoznali ograničenja i nedostatke 

trenutnog koncepta, svaka praktična diskusija mora se održi na osnovu onoga što već postoji. Pored 

toga postoje i značajne konceptualne razlike. Primera radi, poglede Moskve na to da trenutni koncept 

odražava “inerciju” sistema Hladnog rata negiraju mnogi na Zapadu koji vide značajnu transformaciju na 

kontinentu nakon završetka Hladnog rata. 

Ove razlike su se skupile i pokazale u konfliktu u Južnom Kavkazu u avgustu 2008. i nakon toga 

priznavanjem Južne Osetije i Abhazija od strane Moskve. Rusija je tvrdila da je odbijanje ovog priznavanja 

14) O skorijoj diskusiji o ovome pogledati McDermott, R. “Russia’s Armed Forces: the Power of Illusion”, Russie.NEI.Visions, br.37, 

mar. 2009. 

15) Monaghan, A. Stakhanov to the Rescue Russian coal and the Troubled Emergence of a Russian Energy Strategy, ARAG rad 

07/34. Swindon: Defence Academy of the UK, Nov. 2007. 

16) Diskusiju o ovome pogledati u izveštajima ruskih medija, naročito u listu Vedomosti i Gazeta, npr. od 19. i 20. marta 2009..g 

17) Diskusiju o ekonomskim problemima sa kojima se suočava Rusija, pogledati Hanson i Cooper, op. cit. 

18) Više o diskusiji u pogledu predloga Moskve oko novog evropskog koncepta bezbednosti pogledati od ovog autora Russia’s 

“Big Idea”: “Helsinki 2” and the Reform of Euro-Atlantic Security, NDC report, 3 dec. 2008. 


od strane Zapada odslikavalo duple standarde imajući u vidu priznavanje Kosova od strane Zapada. 

Zapad je međutim težio da naglasi svoju podršku za gruzijski teritorijalni integritet. 19 Osim toga su mnogi 

sa Zapada ukazali na to da ruske akcije ne samo da pogoršavaju slučaj Moskve oko suprotstavljanja 

priznavanja Kosova, nego i da odslikavaju protivrečnosti u ruskim političkim načelima odbijanja korišćenja 

sile i poštovanja suvereniteta. Ukratko, iako postoji interes Zapada u predlozima Rusije, postoje i brojne 

razlike koje ograničavaju stepen do kojeg će Zapad ići da bi zadovoljio Rusiju. 

Zaključci 

Moskva predlaže ambicioznu ali loše definisanu agendu. Ona se suočava sa mnogim preprekama prilikom 

njene implementacije. Iako postoje evropske države koje su spremne da razmotre predloge Moskve za 

debatu oko postojeće arhitekture, sami predlozi nisu detaljno razrađeni; postoje takođe i oni koji ukazuju 

na brojne kontradikcije naročito u pogledu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Budući da je, dakle, 

agenda Moskve bitna, podvlačeći i evoluciju velike kohezije u ruskom strateškom načinu razmišljanja 

i nameru Moskve da bude obavezan igrač u međunarodnim odnosima, ovo predstavlja sami početak 

dugog procesa jedne debate i diskusije o spornim tačkama. Osim toga postoji mnogo zapadnih država 

i naravno organizacija kao što su EU, OSCE i NATO koje ne samo da su potvrdile svoje namere da zadrže 

trenutni okvir, nego i imaju potpuno drugačiji pristup agendi. 

Ne postoji „novi Hladni rat“ kao što se to često tvrdi: etablirani su i brojni mehanizmi kroz koje se grade 

odnosi, kao i značajne ekonomske i energetske međuzavisnosti. Ove glavne razlike u agendi podstiču, 

međutim, negativnu priču u odnosima, i mada to nije ireverzibilno, ove kontradikcije se teško mogu 

prevazići brzo i bez fokusiranog, dinamičnog liderstva koje bi ih prevazišlo. 

19) Postoji veće odstupanje u ovom pristupu. Dok je Zapad težio da dobije međunarodno priznanje za nezavisnost Kosova i 

isto tako sugerisao da neuspeh Moskve oko dobijanja internacionalne podrške za priznavanje Južne Osetije i Abhazije predstavlja 

grešku u ruskoj politici, ruski funcioneri su navodili da ona ne teži dobijanju međunarodne podrške za njeno priznavanje, i 

umesto toga fokusiraju njene argumente na potrebu zaštite ovih entiteta i pružanje vojne pomoći u tu svrhu. 



Rusija, Srbija i NATO 

Srđan Gligorijević 1 

Uvod 

Srbija je, zvanično, pristupila programu Partnerstvo za mir (i Savetu evroatlantskog partnerstva) 14. decembra 

2006. godine, mnogo kasnije od većine država u tranziciji, iz Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope. 

Na primer, 14 godina kasnije od Rusije. Razlozi za odlaganje formalnog uključivanja Srbije u institucije 

evroatlantskog partnerstva su višestruki: izdržljivost autoritarnog anti-zapadnog režima tokom 90-tih 

godina prošlog veka, složeno nasleđe decenije oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji (uz jasne obaveze 

prema Haškom tribunalu), jedinstveno i bolno iskustvo koje je Srbija doživela sa vazdušnom kampanjom 

NATO 1999.godine, kao i izvestan nedostatak podrške od strane nekih država članica Severnoatlantske 

alijanse. Međutim, temeljnije definisanje dalje pozicije prema ubedljivijem približavanju Srbije Alijansi, i 

u dogledno vreme članstvu u njoj, van svake sumnje predstavlja jedan od glavnih izazova srpske spoljne 

i bezbedonosne politike, na početku 21. veka. 

Pored iscrpljujućeg bombardovanja Srbije (i Crne Gore) od strane NATO, u proleće 1999. godine, koji 

trenutno predstavlja glavni kamen spoticanja blagonaklonijeg pristupa Srbije prema NATO, sadašnja 

nevoljna atmosfera u Srbiji, u vezi sa Alijansom, takođe je posledica i pogrešnih ideoloških shvatanja, 

emotivnog rasuđivanja, očiglednog nepoznavanja prirode, strukture i transformacije NATO, neshvatanja 

savremenih međunarodnih odnosa, kao i iracionalnog razmišljanja. Jedna od najprisutnijih pogrešnih 

predstava, naročito podržavana od strane nekih konzervativnih političkih krugova u Srbiji, je da bi snažnija 

saradnja sa NATO, i kasnije članstvo u njemu, poremetili odnose Srbije sa Rusijom. Osim toga, u Srbiji 

postoji preovlađujuća predrasuda da je odnos Rusije i NATO oduvek bio u najvećoj meri neprijateljski i, 

samim tim, uskraćen za bilo kakav vidljivi oblik saradnje ili vrednijeg dostignuća. 

Uprkos mnogim prisutnim poteškoćama, kao i dosadašnjim dvama ozbiljnim zastojima (1999. godine, i 

neposredno nakon rata u Gruziji 2008. godine), odnosi Rusije i NATO razvijali su se u brojnim vidovima, 

podstaknuti podudarnim interesima i zajedničkim izazovima. Iako su, na nivou visoke politike, značajne 

političke razlike uticale na te odnose, saradnju Rusije i NATO obeležila su zadivljujuća praktična dostignuća 

i pragmatični pristup nizu odbrambenih i bezbednosnih pitanja. Mnoga od tih dostignuća mogla bi da 

predstavljaju dobar temelj za promišljanje dalje politike Srbije prema NATO, a neki od ustanovljenih i 

proverenih oblika saradnje između Rusije i NATO mogli bi da posluže kao uzori i smernice za delotvornije 

povezivanje Srbije sa Severnoatlantskom alijansom. 

Rusija i NATO: pragmatičan odnos 

Rusija je razvijala svoje odnose sa NATO, od 1991. godine. Skoro deceniju nakon osamostaljenja Ruske 

Federacije, pitanja vezana za NATO bila su u samom središtu pažnje ruske spoljne politike. 2 Svoj današnji 

stav prema NATO, Rusija je ukratko iznela u nedavno objavljenom Spoljnopolitičkom konceptu (u julu 

2008. godine). U njemu je navedena jasna tvrdnja da “sa stanovišta realne procene uloge NATO, Rusija 

smatra važnim obezbeđivanje progresivnog razvoja međusobnog delovanja u okviru Saveta Rusija-NATO 

u interesu obezbeđivanja predvidljivosti i stabilnosti u evroatlantskom regionu”. 3 

1) Mr Srđan Gligorijević je Direktor analitike ISAC fonda 

2) Dmitri Trenin, NATO and Russia: Sobering thoughts and practical suggestions, in NATO Review, Summer 2007, NATO HQ, 

dostupno na: http://www.nato.int/docu/review/2007/issue2/english/art1.html 

3) The Foreign Policy Concept of the Russian Federation, President of Russia, Official Web Portal, dostupno na: http://www. 

kremlin.ru/eng/text/docs/2008/07/204750.shtml 


Saradnja između Rusije i NATO zvanično je počela 20. decembra 1991. godine, na prvom sastanku Saveta 

za severnoatlantsku saradnju (NACC). Interesantno je da je tokom tog sastanka Sovjetski savez prestao 

da postoji. Nekoliko godina kasnije, 1994. godine, Rusija je pristupila programu Partnerstvo za mir, a 

već 1996. godine ruski vojnici angažovani su u Bosni i Hercegovini, rame uz rame sa svojim kolegama 

iz Alijanse, u mirovnoj operaciji IFOR, pod vođstvom NATO. Naredni važan korak ka uspostavljanju bliže 

saradnje između Rusije i NATO napravljen je u Parizu, 27. maja 1997. godine, kada je potpisan Osnivački 

akt o uzajamnim odnosima, saradnji i bezbednosti između NATO i Ruske Federacije. Osnivački akt je 

odražavao promenu bezbednosnog okruženja u Evropi i isticao posvećenost Rusije i NATO zajedničkom 

izgrađivanju trajnog mira u evroatlantskom regionu. Tom prilikom, ustanovljen je novi forum, pod 

nazivom Stalni zajednički savet. 

Ovaj Savet je ustanovio okvir za saradnju, izgradnju poverenja i dogovaranje o bezbednosnim pitanjima 

od zajedničkog interesa, između Alijanse i Rusije. Savet se redovno sastajao na nivou ambasadora, kao i 

na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane, a po potrebi, i na nivou šefova država i vlada. 

Uspešna saradnja između Rusije i NATO došla je do izražaja tokom primene Dejtonskog mirovnog 

sporazuma i stabilizacije Bosne i Hercegovine. Osim toga, ruska misija pri NATO ustanovljena je u martu 

1998. godine. Ipak, različiti stavovi NATO i Rusije o načinu rešavanja krize na Kosovu i Metohiji, 1999. 

godine, i čvrsto rusko protivljenje bombardovanju Srbije (i Crne Gore) doveli su do povlačenja Rusije 

iz Stalnog zajedničkog saveta, uzrokujući, na taj način, zastoj u radu ovog tela. Međutim, saradnja se 

nastavila kroz nekoliko zajedničkih aktivnosti, uključujući i učešće Rusije u mirovnoj misiji SFOR, u Bosni 

i Hercegovini. Konačno, nakon vrlo aktivne diplomatske uloge u završnoj fazi Kosovske krize, Rusija je 

učestvovala sa svojim jedinicama u misiji KFOR, od juna 1999. godine. 

Uskoro nakon toga, krenulo se sa oživljavanjem ruske saradnje sa NATO, čemu je doprinelo nekoliko 

značajnih događaja. Na primer, istog dana (12. avgusta 2000. godine) kada se desila nesreća na ruskoj 

podmornici Kursk, NATO je ponudio pomoć u spasavanju posade. Osim toga, neposredno nakon 

terorističkih napada 9. septembra 2001. godine, Rusija je otvorila svoj vazdušni prostor za koalicione snage 

koje su bile angažovane u Afganistanu za borbu protiv Talibana, i takođe stavila je na raspolaganje važne 

obaveštajne podatke, kao doprinos borbi protiv terorizma. U februaru 2001. godine, NATO je, u Moskvi, 

otvorio Kancelariju za informacije, čija je svrha bila da poboljša uzajamno poverenje i razumevanje, kao i 

da informiše rusku javnost o aktivnostima Alijanse i saradnji Rusije i NATO. U skladu sa povoljnim razvojem 

međusobnih odnosa, uspostavljen je Savet NATO-Rusija, tokom Samita NATO-Rusija, u Rimu, maja 2002. 

godine. 

Savet NATO-Rusija čini 26 država članica NATO i Rusija, kao forum koji unapređuje mogućnosti za 

međusobni dijalog i delovanje u oblastima od zajedničkog interesa, zamenjujući Stalni zajednički savet. 

Najvažnija odlika Stalnog saveta je ta da je međusobna saradnja ustanovljena na principu jednakosti i 

konsenzusu između svih 27 država učesnica, što je suštinska razlika u odnosu na prethodni okvir Stalnog 

zajedničkog saveta, koji je delovalo prema formuli NATO+1. 

Savet NATO-Rusija sastaje se na različitim nivoima: jednom mesečno na nivou ambasadora, dva puta 

godišnje na ministarskom nivou, a kada je potrebno, na nivou šefova država i vlada. Pored toga, jednom 

mesečno, sastaju se vojni predstavnici, a dva puta godišnje susreti se odvijaju na nivou načelnika 

generalštabova. Sastancima Saveta NATO-Rusija predsedava generalni sekretar NATO. U okviru Saveta 

NATO-Rusija, posebno su se razvijale neke oblasti saradnje: borba protiv terorizma, sprečavanje širenja 

oružja za masovno uništenje, unapređenje interoperabilnosti, upravljanje krizama, kontrola naoružanja, 

protivraketna zaštita zone operacije, reforma sistema odbrane, civilna zaštita i naučna saradnja. 4 

Skoro istovremeno sa pokretanjem rada Saveta NATO-Rusija, 2002. godine, u Moskvi je otvorena NATO 

Vojna kancelarija za vezu, sa ciljem povezivanja Vojnog komiteta NATO i Ministarstva odbrane Rusije. 

Te iste godine, zajednički NATO-Rusija centar za prekvalifikaciju počeo je sa radom, pomažući višku 

vojnog kadra u Rusiji pri povratku u civilni život. Takođe, 2003. godine, uspostavljena je posebna direktna 

4) Robert E. Hunter et al., NATO and Russia: Bridge-Building for 21st Century, White Paper, RAND and Institute for US and 

Canada, Santa Monica, 2002, 37str.. 


telefonska linija između kancelarija generalnog sekretara NATO i ministra odbrane Ruske federacije. U 

međuvremenu, Rusija je povukla svoj kontingent, raspoređen u mirovnim misijama na Balkanu. Tokom 

posete generalnog sekretara NATO, Jap de Hop Shefera, Moskvi, u aprilu 2004. godine, potpisani su 

sporazumi o uspostavljanju vojnih kancelarija Rusije u obe strategijske komande Alijanse. Iste godine, 

Savet NATO-Rusija usvojio je Akcioni plan protiv terorizma, koji je uključivao konkretne inicijative za 

sprečavanje, borbu i ublažavanje posledica terorističkih napada. Osim toga, 2005. godine, ministri spoljnih 

poslova Saveta NATO-Rusija pokrenuli su pilot-projekat obuke avganistanskog i cenralnoazijskog osoblja 

za borbu protiv narkotika . 

Rusija se, 2006. godine, učešćem fregate Pitliviy, aktivno pridružila antiterorističkoj operaciji u Mediteranu, 

Aktivno nastojanje, koja se odvija pod vođstvom NATO. Tokom 2007. godine, ruska Duma je ratifikovala 

Sporazum o statusu snaga u okviru programa Partnerstvo za mir (poznat kao PfP SOFA), a još jedna ruska 

fregata Ladniy bila je uključena u operaciju Aktivno nastojanje. Takođe, u aprilu 2008. godine, Rusija i NATO 

potpisali su dokument kojim se omogućava tranzit kopnenim putem preko ruske teritorije za ne-vojnu 

opremu namenjenu NATO operaciji ISAF, u Afganistanu. Povremeno, održavane su zajedničke vežbe u 

oblastima kao što je reagovanje na elementarne nepogode, protivraketna zaštita zone operacije, kao i 

potraga i spašavanje na moru. Međutim, kao posledica sukoba u Gruziji, u avgustu 2008. godine, vojna 

saradnja između Rusije i NATO ponovo se našla u zastoju. 

Srbija i NATO: Neobičan dnevni red 

Po svemu sudeći, Srbija još uvek nije donela jasnu političku odluku da se značajnije približi NATO. O 

tom pitanju vlada potpuna ravnodušnost, a Vlada se ne trudi da među građanima nađe podršku za 

približavanje NATO. Podrška javnosti za članstvo Srbije u NATO, prema istraživanju Medium Gallup-a, 

obavljenom u jesen 2007. godina, je 28% ispitanih, dok se čak 55% protivi članstvu u NATO. 5 Pored toga, 

u Srbiji su učestale zvanične izjave o navodnoj neutralnosti države, koja nalazi svoje opravdanje u jednoj 

neobavezujućoj rezoluciji Narodne Skupštine o Zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog 

poretka Republike Srbije, usvojenoj krajem decembra 2007. godine. 6 Povodeći se nedostatkom javne 

podrške za dalje približavanje Alijansi, ni jedna od glavnih političkih partija u Srbiji nema na dnevnom 

redu članstvo u NATO. Bez obzira na to, Srbija je postepeno gradila svoju saradnju sa Alijansom, pre 

i posle pristupa programu Partnerstvo za mir. Međutim, ova saradnja još uvek se odvija uz oklevanje, 

samoograničenja i bez entuzijazma. Kao posledica toga, Srbija koristi samo delić raspoloživih mogućnosti 

koji Alijansa nudi državama partnerima. U poređenju sa drugim državama članicama Partnerstva za mir, 

Srbija daleko zaostaje u stvaranju opipljivijeg odnosa sa Alijansom. 

Prekretnica u uspostavljanju saradnje između Srbije i NATO desila se nakon demokratskih promena u 

Beogradu, u oktobru 2000. godine, i jasnog opredeljenja nove Vlade Srbije da radi zajedno sa Alijansom 

u cilju pronalaženja mirnog rešenja krize koja je nastala kao rezultat albanske pobune na jugu Srbije, dva 

meseca kasnije. Od tog trenutka nadalje, posete visokih civilnih i vojnih zvaničnika Vlade Srbije sedištu 

NATO i Komandi združenih snaga (u Napulju) odvijale su se često i redovno. Štaviše, 4. marta 2001. godine, 

na vrhuncu napora za uspostavljanje poverenja i saradnje u dogovoru sa NATO, snagama bezbednosti 

Republike Srbije dozvoljeno je da uđu u Kopnenu zonu bezbednosti, koja se u širini od pet kilometara 

proteže duž administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, a uspostavljena je nakon bombardovanja 

1999. godine. Osim toga, u Vazdušnoj zoni bezbednosti takođe je primenjeno fazno smanjenje. 

Nadalje, vazdušne linije preko Srbije (i Crne Gore) za potrebe misija pod vođstvom NATO u regionu, 

prevashodno SFOR i KFOR, uspostavljene su 20. decembra 2002. godine. Ministar spoljnih poslova Državne 

zajednice Srbija i Crna Gora, Goran Svilanović zvanično je zatražio prijem u program Partnerstvo za mir, 

19. juna 2003. godine. Poseta Lorda Robertsona, tadašnjeg generalnog sekretara NATO Beogradu, 26 

5) Javno mnjenje Srbije o evro-atlantskim integracijama, Medium Gallup, dostupno na: http://www.atlanticcouncil.org.yu/ 

6) Rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike 

Srbije donetu 26 decembra 2007, dostupnu na: http://www.parlament.sr.gov.yu/ 


novembra 2003. godine, na njegovom oproštajnom putovanju kroz zemlje bivše Jugoslavije nesumnjivo 

je bila istorijski pomak napred. 

Istinski izazov i veoma važan trenutak za dalje odnose između Srbije i NATO predstavljalo je izbijanje 

nasilja na Kosovu i Metohiji, 17. marta 2004. godini. Iznenađeni, u prvom trenutku, žestinom nasrtaja 

ekstremnih albanskih grupa, KFOR nije reagovao dovoljno brzo na te snažne napade na srpske enklave. 

Zahvaljujući odgovornoj akciji tri ključna čoveka u NATO (Jap de Hop Shefera, generalnog sekretara; 

generala Džejmsa Džonsa, vrhovnog savezničkog komandanta snaga u Evropi, kao i admirala Gregorija 

Džonsona, komandanta združenih snaga u Napulju) situacija se u velikoj meri stabilizovala, nakon slanja 

rezervnih snaga, kao pojačanja već prisutnim trupama na Kosovu (u tom trenutku, oko 18,500 vojnika). 

U cilju prevazilaženja institucionalnih prepreka u saradnji sa Srbijom, izazvanih kašnjenjem u njenom 

pristupanju programu Partnerstvo za mir, NATO je pokrenuo Prilagođeni program saradnje, u junu 2003. 

godine, koji je omogućio Srbiji da učestvuje u određenim aktivnostima Partnerstva za mir. Ove aktivnosti, 

u najvećoj meri, odnosile su se na obrazovanje i obuku. Prilagođeni program saradnje odvijao se tokom 

tri godišnja ciklusa. U međuvremenu, Srbija (i Crna Gora) je zaključila sa NATO, Sporazum o tranzitnim 

aranžmanima, 18. jula 2005. godine, čiji je cilj bio da logističi unapredi pristup ka operacijama NATO na 

Zapadnom Balkanu, kao i vezu između njih samih. 

Najdelotvorniji pozitivni korak koji je Alijansa načinila prema Srbiji, u smislu podrške reformi sistema 

odbrane, bilo je uspostavljanje Grupe za reformu odbrane, na inicijativu Kraljevine Norveške. Ta Grupa 

je osmišljena kao zajedničko telo Ministarstva odbrane Srbije (i Crne Gore) i NATO, a odobrio ju je 

Severnoatlantski savet. Grupa za reformu odbrane počela je sa aktivnostima u februaru 2006. godine. 

Grupom kopredsedavaju šef Direkcije za planiranje snaga NATO, i pomoćnik ministra odbrane Republike 

Srbije za politiku odbrane. Aktivnost DRG je organizovana kroz plenarne sastanke i šesnaest radnih 

stolova. 

Konačno, Srbija je pozvana da pristupi Partnerstvu za mir i Savetu evroatlantskog partnerstva, na NATO 

samitu u Rigi, u novembru 2006. godine, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, i Crnom Gorom. Ceremonija 

potpisivanja Okvirnog dokumenta održana je u sedištu Alijanse, u Briselu, 14. decembra 2006. godine. 

Odmah nakon toga, NATO je otvorio svoju vojnu kancelariju za vezu pri Ministarstvu odbrane Srbije, 

18. decembra 2006. godine. Cilj otvaranja NATO vojne kancelarije za vezu u Beogradu je da bude spona 

između Alijanse i vojnih institucija Republike Srbije, u vezi sa praktičnim pitanjima primene Sporazuma o 

tranzitnim aranžmanima. Takođe, NATO vojna kancelarija za vezu podržava aktivnosti Srbije u programu 

Partnerstvo za mir, kao i rad Grupe za reformu odbrane. 

Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, predstavio je Prezentacioni dokument, u sedištu NATO, 

5. septembra 2007. godine, devet meseci nakon što je Srbija bila pozvana da se priključi programu 

Partnerstvo za mir. Za razliku od Prezentacionih dokumenata ostalih država Zapadnog Balkana, ovaj koji 

je predstavila Srbija, ne sadrži jasno izraženu nameru države da postane članica NATO. 

Naročito važno za dalje korake u pogledu unapređenja odnosa Srbije sa Alijansom, bilo je potpisivanje 

Sporazuma o bezbednosti informacija sa NATO, od strane Dragana Šutanovca, ministra odbrane 

Republike Srbije, i Jap de Hop Shefera, generalnog sekretara Alijanse, 1. oktobra 2008. godine, u sedištu 

NATO. Štaviše, ovom prilikom, ministar Šutanovac se obratio Severnoatlanskom savetu. Potpisivanjem 

Sporazuma o bezbednosti informacija sa NATO, Srbija je otklonila značajnu prepreku u svojoj saradnji sa 

Alijansom, koja je otežavala formalnu i dinamičniju evroatlansku integraciju Srbije. 

Nažalost, kao posledica odluke ministara odbrane država članica NATO, donete na sastanku 12.-13. juna 

2008. godine, da podrže nove zadatke NATO na Kosovu i Metohiji, koji podrazumevaju pomoć u izgradnji 

Kosovskih bezbednosnih snaga, Vojska Srbije je prekinula sastanake na visokom nivou sa KFOR. 7 

7) General Opening remarks by NATO Secretary General, Jaap de Hoop Scheffer, Meeting of the North Atlantic Council with 

non-NATO KFOR contributing nations, NATO HQ, 12 June 2008, http://www.nato.int/docu/speech/2008/s080612a.html; General 

Ponos in Ground Safety Zone, Serbian MoD, 28 August 2008, http://www.mod.gov.yu/novi_eng.phpaction=fullnews&id=1065 


Odnosi Rusija-NATO: Neke pouke za Srbiju 

Iako Rusija i NATO, do sada, nisu razvili čvrsto strateško partnerstvo, bez sumnje su razvili zavidno 

pragmatično partnerstvo. Sasvim sigurno, iskustva iz skoro dve decenije dugog procesa građenja odnosa 

Rusije sa Severnoatlanskom alijansom mogu biti, u velikoj meri, veoma korisna za unapređenje odnosa 

Srbije sa NATO. 

Neko može da se nađe u zabludi potcenjujući dostignuća Stalnog zajedničkog saveta i Saveta NATO- 

Rusija, kao i celokupne saradnje između Rusije i Alijanse. Međutim, kao što je gore pomenuto, postoji 

bogata istorija ovog odnosa. Štaviše, ostaje činjenica da bi bez Stalnog zajedničkog saveta i Saveta NATO- 

Rusija, odnosi između ova dva činioca, tokom poslednjih sedamnaest godina, bili manje predvidljiivi, 

manje usmeravani i manje kooperativni. Stoga, rezultat bi, u svakom slučaju, trebalo oceniti kao pozitivan. 

Sa svoje strane, Srbija bi trebalo ozbiljno da razmotri konstruktivne i praktične aspekte saradnje Rusije 

i NATO, i uzme u obzir dragocena dostignuća iz dosadašnjeg odnosa Rusije i NATO, primenjujući ih na 

odgovarajući način, u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima. U svom odnosu prema NATO, Srbija 

bi trebalo mnogo da radi kako bi dostigla nivo i opseg saradnje koji je Rusija dostigla sa Alijansom, do 

sada. 

Uopšteno gledano, bilo bi korisno za Srbiju da usvoji pristup umnogome primenjivan u odnosima Rusije 

prema NATO: pažljivo se odnositi prema preuzetim obavezama i postavljenim ciljevima saradnje, trudeći 

se da suštinske teškoće i prepreke budu značajno umanjene, a da praktična saradnja bude razvijena u 

najvećoj mogućoj meri, gde god je to moguće. Uprkos činjenici da je Srbija razvila široku saradnju sa 

NATO, i dalje postoji prostor za unapređenje, čemu bi neka iskustva Rusije bila naročito korisna. 

Rusija je bila jedna od vodećih država ne-članica NATO koje su dale konkretan doprinos mirovnim 

operacijama pod vođstvom NATO, pridružujući se misiji IFOR u Bosni i Hercegovini, od 1996. godine, 

i produžujući učešće u SFOR misiji, sve do 2003. godine. 8 Nakon raspoređivanja misije KFOR, takođe 

pod vođstvom NATO, na Kosovu i Metohiji, juna 1999. godine, Rusija je svojim kontigentom značajno 

doprinela delovanju te misije, sve do povlačenja 2003. godine. 

Pored toga, Rusija je bila prva država ne-članica NATO koja se pridružila operaciji zajedničke odbrane, 

uspotavljenoj na osnovu člana 5. Severnoatlantske povelje, kada je 2006. godine ruska fregata Pitliviy 

učestvovala u pomorskoj protivterorističkoj operaciji Aktivno nastojanje, u Mediteranu. Još jedna ruska 

fregata, Ladniy, uključena je u ovu operaciju, 2007. godine. 

Srbija se još uvek drži veoma uzdržano u pogledu učešća u mirovnim operacijama. Njeno učešće u UN 

mirovnim misijama je upadljivo simbolično, s obzirom da u njima učestvuje tek sa nekoliko posmatrača 

u Liberiji i Obali slonovače, kao i šestočlanim medicinskim timom, u Demokratskoj Republici Kongo. Za 

razliku od ostalih država članica Partnerstva za mir, Srbija još uvek nije prepoznala važnost doprinosa 

mirovnim operacijama, kao izuzetnom spoljnopolitičkom sredstvu. Samim tim, Srbija ostaje jedna od 

retkih država Partnerstva za mir koja do sada nije učestvovala ni sa posmatračima, ni sa trupama u nekoj 

operaciji pod vođstvom NATO. 

Rusija je otvorila svoju misiju pri NATO, u martu 1998. godine. Deset godina kasnije, Srbija još uvek nema 

uspostavljenu misiju pri NATO. Informacija o odluci Vlade Srbije da otvori misiju pri NATO, objavljena je 

3. novembra 2008. godine. 9 Međutim, između ovog početnog koraka i istinskog početka rada misije 

proći će izvesno vreme, uz još nekoliko uslova koji će morati biti ispunjeni. Na primer, Srbija još uvek nije 

potpisala Sporazum o statusu misija i predstavnika trećih država pri NATO. Odlaganje operacionalizacije 

misije Srbije pri NATO stavlja Srbiju u veoma nepovoljan položaj, u trenutku kad bi joj bio neophodan 

otvoren i direktan kanal za komunikaciju sa Alijansom, o velikom broju pitanja koja se tiču njenog 

nacionalnog interesa. 

8) Paul Fritch, The NATO-Russia partnership: More Than Meets the Eye, in NATO Review, Summer 2007, NATO HQ,Dostupno na: 

http://www.nato.int/docu/review/2007/issue2/english/analysis1.html 

9) Web-stranica Ministarstva spoljnih poslova Srbije, 3 November 2008, http://www.mfa.gov.yu/Bilteni/Engleski/b031108_e. 

html#N2 


Iako je NATO otvorio svoju vojnu kancelariju za vezu u Beogradu, u decembru 2006. godine, sa mandatom 

da se bavi isključivo vojnim temama, naročito delikatni odnosi između Srbije i Alijanse zahtevaju veće 

napore javne diplomatije, koji bi mogli biti ostvareni kroz neki mogući civilni deo vojne kancelarije za 

vezu, ili kroz posebnu celinu po ugledu na NATO kancelariju za informacije u Moskvi. Kao i u Moskvi, svrha 

takvog rada bila bi da unapredi međusobno poverenje i razumevanje između Srbije i Alijanse, kao i da 

pomogne informisanju javnosti u Srbiji o temama koje se odnose na NATO 

Iako je Rusija već uspostavila svoje vojne kancelarije u obe strategijske komande Alijanse (u Monsu i 

Norfolku) i uputila svoje vojno osoblje u neka tela Partnerstva za mir, Srbija još uvek nije odredila svoje 

vojno osoblje ni na jedno od mesta u integrisanoj komandnoj strukturi ili institucijama Alijanse, koja 

su dostupna državama Partnerstva za mir. Ovo je slučaj i sa Višim kursom u NATO koledžu u Rimu. To 

je vrhunski šestomesečni kurs namenjen polaznicima koje očekuje imenovanje na istaknute položaje u 

civilnoj i vojnoj strukturi NATO, kao i na dužnosti u vezi sa NATO u nacionalnim ministarstvima odbrane i 

spoljnih poslova. Rusija je redovno slala svoje polaznike na taj kurs, dok Srbija, iako pozivana, to do sada 

nije učinila. Tako, ona ostaje jedina država članica Partnerstva za mir koja nije imala svog polaznika na 

Višem kursu NATO koledža. 

Ruska Duma je, 2007. godine, ratifikovala Ugovor o stausu snaga u programu Partnerstvo za mir (poznatiji 

kao PfP SOFA), koji omogućava izvođenje zajedničkih vežbi i obuke, u okviru programa Partnerstva za mir. 

Srbija još uvek nije potpisala ovaj važni ugovor. 

Zaključak 

Bezbednosno okruženje Srbije i njene unutrašnje političke i bezbedonosne prilike ne dozvoljavaju joj da 

ostane van glavnog toka evroatlanskih integracija. Jedini razumni put Srbije leži u saradnji, uzajamnom 

razumevanju i uključivanju u širu evroatlansku zajednicu. Štagod da se desi, Srbija i region ne mogu da 

izbegnu svoju evroatlansku budućnost. Mogu samo ići ka tom cilju sporije ili brže. Nedavni događaji na 

Južnom Kavkazu, koji su ocrtali jasnija strateška određenja u evroatlanskoj zoni, uz jasnu evroatlansku 

orijentaciju svih suseda Srbije, ističu neophodnost i važnost uobličavanja nove politike odnosa Srbije 

prema glavnim evroatlanskim institucijama. Imajući to u vidu, Srbija bi trebalo da se ugleda na Rusiju kao 

državu koja je gradila specifične odnose sa NATO, rukovodeći se konkretnom korišću za svoje nacionalne 

interese. U toj nameri, Srbija može da upotrebljava i prilagođava svojim potrebama i mogućnostima, ideje, 

koncepte, pristup, kao i iskustva koje je Rusija do sada koristila i unapređivala. Istovremeno, potrebno je 

podići svest u Srbiji o dostignućima, obimu i intenzitetu saradnje Rusije sa NATO. Uz to, postoji potreba za 

objašnjavanjem činjenice da približavanje i moguće članstvo Srbije u NATO ni na koji način ne može biti 

štetno za Rusiju. Za te napore, kao i za celu evroatlantsku integraciju države, Srbiji su potrebni temeljno 

informisani donosioci odluka, koji bi trebalo da čine hrabrije korake i povedu, a ne kao do sada, slede 

prilično iskrivljeno javno mnjenje. 


Ruska vizija bezbednosti u Evropi i Srbija 


Odmeren stav Srbije u vezi sa inicijativom ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva za zaključenje novog Ugovora 

o bezbednosti u Evropi je korak u pravcu ispunjenja kriterijuma za članstvo Srbije u Evropskoj uniji (EU). Krfski 

proces je definisao teme za unapređivanje evropske bezbednosti koje šire diskusiju o pitanju bezbednosti Evrope 

izvan onoga što je predsednik Medvedev prvobitno hteo da postigne i o čemu nacrt ovog Ugovora, objavljen 

29. novembra 2009. godine, govori. Samim tim, oprezna i odmerena politka Srbije u vezi sa ovom inicijativom je 

pravilan izbor, s obzirom na to da Srbija ima (ili će uskoro imati) i pravnu i političku obavezu da prati Zajedničku 

spoljnu i bezbednosnu politiku EU. Ostale zemlje kandidati i potencijalni kandidati za članstvo u EU iz susedstva 

Srbije ovu pravno-političku obavezu poštuju odavno. EU je formulisala stav u vezi sa ovom inicijativom i čitavim 

Krfskim procesom u okviru kojeg se inicijativa formuliše i razvija. Pridruživanjem zajedničkom stavu EU iznetom od 

strane švedskog Predsedništva na Ministarskom savetu u Atini, Srbija je takođe počela da ispunjava tu obavezu. 

Time je Srbija značajno umanjila argumente skeptika u vezi sa proširenjem EU na Zapadni Balkan koji su zabrinuto 

posmatrali strateško partnerstvo između Rusije i Srbije. I pored ruske težnje da o ovoj inicijativi države odlučuju 

pojedinačno, Srbija, kao ni ostale države EU nema prostor za privatizaciju pitanja međunarodne bezbednosti. 

Istovremeno, bezbednosni izazovi za Rusiju nisu isti kao bezbednosni izazovi za Srbiju. Ruska inicijativa cilja na to 

da poboljša rusku bezbednost. Jedino zajedničkim pristupom sa ostalim zemljama EU Srbija može da odgovari 

bezbednosnim izazovima Srbije. 

Kontekst srpske pozicije 

Srbija je počela da formuliše odmerenu politiku u vezi sa inicijativom predsednika Rusije Dmitrija 

Medvedeva za zaključenje Ugovora o bezbednosti u Evropi. Prilikom zajedničke konferencije za štampu 

20. oktobra 2009. u Beogradu, predsednik Tadić je rekao da Srbija ostaje otvorena za sve buduće inicijative 

u tom kontekstu [kontekstu inicijative – prim. au.] 2 Ovaj stav je daleko od očekivanja Rusije da će Srbija 

otvoreno podržati ovu inicijativu. Ta očekivanja Rusije nisu bila neopravdana. Još u avgustu 2008. 

godine, u jeku najveće krize u odnosima između Rusije i zapadnih zemalja – krize u Gruziji – Srbija se sa 

simpatijama 3 odnosila prema inicijativi ruskog predsednika Medvedeva o zaključenju novog Ugovora 

o bezbednosti u Evropi. Ovaj ugovor pomenut je i prilikom februarske posete ministra Jeremića Moskvi, 

kada je ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov izrazio zahvalnost za zainteresovan pristup Srbije 

ovoj inicijativi. 4 Rusija u formatu svojh odnosa sa zapadnim partnerima teži bilateralnim odnosima sa 

pojedinačnim državama, pre nego odnosima sa savezima država (EU i NATO). Na primer, prilikom stvaranja 

Saveta Rusija–NATO 2002. godine, dogovoreno je da je to savet država članica NATO i Rusije – dakle, ne 

1) Žarko N. Petrović je direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove, ISAC fond, i bivši politički savetnik u Misiji 

OEBS-a u Gruziji. Ovaj tekst predstavlja lične stavove autora. 

2) Izjave za štampu po završetku rusko-srpskih pregovora na najvišem nivou 20. oktobra 2009. godine. (Заявления для прессы 

по итогам российско-сербских переговоров на высшем уровне. Dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/transcripts/5782 

3) Intervju stalnog predstavnika Rusije u OEBS-u, V.I. Voronkova, Rossijskaja gazeta, 20. avgust 2008, vršilac dužnosti predstavnika 

Rusije pri OEBS-u Vladimir Voronkov rekao je da se Srbija, zajedno sa članicama Organizacije ugovora o kolektivnoj 

bezbednosti (Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan) odnosi prema inicijativi sa simpatijama, 

dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/62547841B1A28DDCC32574AB0055AC1BOpenDocument 

4) Stenogram izjava i odgovora na pitanja medija Ministra spoljnih poslova Rusije S.V. Lavrova na zajedničkoj pres konferenciji 

o rezultatima pregovora s ministrom spoljnih poslova Srbije, V. Jeremićem, Moskva 20. februara 2009. godine. (Стенограмма 

выступления и ответов на вопросы СМИ Министра иностранных дел России С.В.Лаврова на совместной прессконференции 

по итогам переговоров с Министром иностранных дел Сербии В.Еремичем, Москва, 20 февраля 2009 года), 

dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/B38351266782BAE6C32575670037ABC8 


jedinstvenog NATO-a kao vojno-političkog saveza. 5 U govoru pred narodnim poslanicima Republike 

Srbije, 20. oktobra 2009, predsednik Rusije, Medvedev, doslovce je rekao: 

Za Rusiju je, naravno, glavno da novi (...) članovi Evropske unije razvijaju dobre odnose sa Ruskom Federacijojm 

kako članstvo u Evropskoj uniji ne bi nanosilo štetu (...) i kako bi doprinosilo razvoju tesnog međusobnog 

razumevanja. To se, naravno, u potpunosti odnosi i na Srbiju. 6 

Ako se uzme u obzir činjenica da nacrt novog Ugovora o bezbednosti u Evropi 7 podrazumeva ratifikaciju 

barem 25 država članica OEBS-a, onda je jasno da je Rusiji bitno da svaka pojedinačna država, pa i Srbija, 

ima pozitivan stav prema ovoj inicijativi. Štaviše, jedno od obrazloženja ove inicijative je da državama koje 

ne pripadaju NATO, EU ili Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti potreban jedan ovakav ugovor 

– a Srbija je svakako jedna od tih država. 8 Osim toga, strategija zajedničkih nastupa na međunarodnom 

planu, koju Srbija i Rusija imaju u vezi sa pitanjem Kosova 9 davala je izvesni osnov ruskoj strani da 

očekuje recipročnu predusretljivost Srbije u vezi sa pitanjem koje je od vrhunskog značaja za Rusiju – 

bezbednost u Evropi. 

Međutim, odmerena politika Srbije u vezi sa ovom inicijativom je njen pravilan izbor. Kao država koja 

želi da postane kandidat za članstvo u EU, Srbija nema i ne bi trebalo da ima opcije za vođenje nezavisne 

spoljne politike u tako važnom segmentu kao što je međunarodna bezbednost. 10 Naime, u članu 10 

Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU (SSP) govori se o tome da će politički dijalog između Srbije 

i EU biti razvijan i da će doprineti uspostavljanju bliskih veza solidarnosti i novih formi saradnje između 

strana uključujući: 

Zajedničke poglede na bezbednost i stabilnost u Evropi, uključujući stvari koje su pokrivene Zajedničkom 

spoljnom i bezbednosnom politikom EU. 

Iako SSP nije još stupio na snagu, član 10 SSP-a podrazumeva deo srži političkog dijaloga između Srbije 

i EU. Samim tim, u skladu sa članom 18 Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine, Srbija ima 

obavezu da se Ugovor ne liši svog predmeta i svog cilja pre nego što stupi na snagu. 

Osim toga, i pored podrške ovoj inicijativi od strane svih država Organizacije Ugovora o kolektivnoj 

bezbednosti, 11 Rusiji je potrebno još mnogo glasova država članica OEBS-a da bi ova inicijativa zaživela. 

Podrška Srbije ne bi značajnije doprinela njenom usvajanju, s obzirom na to da pomenute države i Srbija 

čine svega osam od pedeset šest država koje bi trebalo da se pozitivno izjasne o ovoj inicijativi. Potreba 

Rusije za jednim ovakvim dokumentom može biti nesporna. No, na prvom mestu postavlja se pitanje šta 

bi bila dodata vrednost postojanja ovakvog ugovora za bezbednost Srbije u kontekstu njenog stremljenja 

ka evropskim i evroatlantskim integracijama. 

5) Doslovce na engleskom:... to bring together NATO member states and Russia to identify and pursue opportunities for joint action 

at twenty, we hereby establish the NATO-Russia Council. In the framework of the NATO-Russia Council, NATO member states and Russia 

will work as equal partners in areas of common interest..., NATO-Russia Relations: A New Quality, Declaration by Heads of State and 

Government of NATO Member States and the Russian Federation, 28 May. 2002, dostupno na: http://www.nato.int/cps/en/SID- 

AD1BF205-ED37B58E/natolive/official_texts_19572.htm 

6) Govor u Narodnoj skupštini Srbije, 20. oktobra 2009. godine, (Выступление в Народной скупщине Сербии, 20 октября 

2009 года), na ruskom jeziku dostupno na: http://news.kremlin.ru/news/5783 

7) http://eng.kremlin.ru/text/docs/2009/11/223072.shtml 

8) Vidi Dr. Vladimir Voronkov, The European Security Treaty After Corfu, str. 2 www.crep.ch/en/pdf/09-07-13+Voronkov+article_ 

ENG.pdf 

9) O ovoj strategiji govorio je ministar Jeremić na zajedničkoj konferenciji za štampu sa ministrom Sergejem Lavrovom 20. 

februara 2009, dostupno na: http://media.mid.ru/video/video_list.html 

10) Pogledati član 10 stav 1. tačka d. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Srbije, dostupan na: http://www. 

delscg.ec.europa.eu/code/navigate.phpId=534, kao i član 18 Bečke konvencije o ugovornom pravu, (Uredba o ratifikaciji Bečke 

konvencije o ugovornom pravu (“Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi”, br. 30/72). 

11) Pored Rusije u ovoj organizaciji članice su i: Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Tadžikistan. 


Osvrt na ruske bezbednosne nedoumice 

Rusija je najveća država na svetu čiji interesi ne mogu da se posmatraju samo u evropskom 

integracionističkom i postmodernom kontekstu. Ona je etnički i religiozno heterogena zemlja što je 

čini podložnom centrifugalnim tendencijama. Osim toga, čuveno i pomalo mitski kvalitetno sovjetsko 

obrazovanje, više je pogodno sovjetskom, nego modernom vremenu. Relativno nizak stepen modernog 

i vrhunskog obrazovanja utiče (slično kao i u Srbiji!) na to kako ruske elite posmatraju svet. One danas 

svet percipiraju u dimenzijama nacionalnog interesa, suvereniteta i sfera interesa. Trideset prvog avgusta 

2008, u intervjuu ruskom Prvom kanalu, predsednik Medvedev je rekao da Rusija kao i sve zemlje ima svoj 

region privilegovanih interesa. 12 O privilegovanim interesima govorio je i ministar spoljnih poslova Rusije 

Sergej Lavrov kada je kritikovao inicijativu EU za stvaranje Istočnog partnerstva za neke države bivšeg 

SSSR-a, koje je video kao širenju sfere uticaja [tj. privilegovanih interesa EU – prim. au.] 13 

Ideološka pobeda liberalne demokratije nad socijalizmom/komunizmom redefinisala je prioritete 

transatlantske zajednice. Idealizam je preovlađivao nad realizmom a spoljna politika zapadnih zemalja je, 

barem devedesetih godina 20. veka, sve više tvrdila da se zasniva na vrednostima liberalne, predstavničke 

i kompetetivne demokratije, vladavini prava i poštovanju ljudskih prava. Već posle prvog vrednosnog 

izazova u Bosni, zapadne zemlje su odlučile da zanemare protivljenje Rusije vojnoj akciji protiv bosanskih 

Srba i u februaru 1994. sprovedu ograničene napade na njihove oružane položaje. Slična politika stavljanja 

sopstvenih vrednosti iznad postojećeg međunarodnog prava, vođena je i od početka krize na Kosovu 

uključujući i bombardovanje Jugoslavije, bez odobrenja Rusije, što je izazvalo žestoko protivljenje Rusije. 

Rusija je brzo prevazišla svoje žestoko protivljenje bombardovanju Jugoslavije 1999, što zbog potrebe 

saradnje sa Zapadom u rešenju svoje unutrašnje ekonomske situacije, što zbog problema koje je Milošević 

Rusiji stvarao kako u bilateralnim odnosima između Rusije i Srbije, tako i u odnosima Rusije sa Zapadom. 

Bombardovanje Jugoslavije je, međutim, ostavilo dubok trag na rusku percepciju sopstvene bezbednosti 

i ta NATO akcija obeležava rusko poimanje bezbednosnih pitanja na evroatlantskom prostoru do današnjih 

dana. Ta akcija, takođe, oslikava srž razloga ruskog protivljenja širenju NATO. Sledeća vojna akcija, ovoga 

puta samo Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije u Iraku 2003. godine, koja je bila otvoreno 

zasnovana samo na interesima, a ne na vrednostima, ozbiljno je promenila osećanje bezbednosti u Rusiji. 

Ovaj unilateralizam je u ruskoj percepciji predstavljao direktan izazov nacionalnim interesima Rusije. 

Razlog tome, prema ruskom mišljenju, leži u činjenici da je takva unilateralna akcija ostala bez ikakve 

međunarodne reakcije – izuzev nekoliko skromnih izjava i akcija u okviru Saveta Evrope. 14 Samim tim, 

za Rusiju je jedini način da se efikasno zaštiti od ovakvog unilateralizma bilo povećanje sopstvene snage. 

Izuzev perioda odličnih odnosa neposredno posle terorističkih napada 11. septembra 2001. i intenzivirane 

saradnje u borbi protiv terorizma, period 1999–2005. godine obeležen je nizom nesporazuma između 

Rusije i zapadnih zemalja, koji su dalje produbili osećanje ugroženosti u Rusiji. Godine 2002. SAD su se 

povukle iz Sporazuma o protivbalističkim raketama iz 1972. Godine 2003, 2004. i 2005. bile su obeležene 

posebnim fenomenom obojenih revolucija u kojima je većina u ruskoj političkoj eliti videla pretnju za 

sopstvene nacionalne interese, s obzirom na to da su percipirale da nove političke elite u tim zemljama 

slede zapadni kurs na uštrb odnosa sa Rusijom i suprotno interesima Rusije. Dolazak na vlast prozapadnih 

elita u Gruziji (2003), Ukrajini (2004) i pokušaj promene suštine vlasti u Kirgistanu (2005), u Rusiji 

percipirani su kao ideološka borba i širenje sopstvene sfere uticaja onda kada je Rusija ideologiju bila 

napustila. 15 Naravno, za potrebe analize stanja međunarodne bezbednosti koje se fokusira na percepciju 

u raznim državama, neophodno je po strani ostaviti legitimnost takvih odluka novih političkih elita u tim 

državama koje imaju legitimno pravo da same biraju svoju spoljnopolitički kurs. 

12) Intervju Dmitrija Medvedeva televizijskim kanalima: Prvom kanalu, Rusija i NTV kanalu, 31. avgusta 2008. godine, Soči 

http://eng.kremlin.ru/speeches/2008/08/31/1850_type82912type82916_206003.shtml 

13) Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Jermenija, Gruzija i Azerbejdžan su države učesnice „Istočnog partnerstva“. Lavrov je kritikovao 

ovu inicijativu Poljske i Švedske i njeno usvajanje na Samitu EU kao širenje sfere interesa EU. Russia’s Lavrov lashes EU 

over new ‘Eastern Partnership’, 21 March 2009, http://www.eubusiness.com/news-eu/1237635122.1/ 

14) The concept of preventive war and its consequences for international relations, 8 June 2007, Doc. 11293, dostupno na: 

http://assembly.coe.int/Mainf.asplink=/Documents/WorkingDocs/Doc07/EDOC11293.htm 

15) Sergej Kara-Murza, Revolucije na izvoz (Револуции на экспорт) Eksmo Algoritm Knjiga, 2006. 


Nadalje, problemi oko ratifikacije i stupanja na snagu izmenjenog Sporazuma o konvencionalnim 

snagama u Evropi i odbijanje razgovora o isticanju Ugovora START I o ograničenju nuklearnih bojevih 

glava i projektila od strane tadašnje američke administracije, dodatno su povećali ruske brige. Planovi za 

postavljanje trećeg pozicionog mesta globalne protivraketne odbrane, radara u Češkoj i raketa u Poljskoj, 

navodno za odbranu od raketa Irana i Severne Koreje, kao i retorika koja je jasno govorila o tome da je 

članstvo Ukrajine i Gruzije u NATO-u nešto što je izvesno, dovelo je do konkretne ruske akcije. Desetog 

februara 2007. godine, predsednik Rusije Vladimir Putin održao je svoj čuveni Minhenski govor, 16 koji je 

označio povratak odnosa između Rusije i država transatlantske zajednice u stanje latentnog sukoba. U 

decembru 2007. Rusija je suspendovala Ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi i zauzela je jako 

aktivnu i konfrontacionu retoriku u vezi sa protivraketnim štitom i širenjem NATO-a na Ukrajinu i Gruziju. 

Razgovori i konačno priznanje nezavisnosti Kosova, suprotno željama Rusije, još su više odaljili političke 

platforme Rusije i većine u transatlantskoj zajednici. Događaji i rat u Gruziji u leto 2008. doveli su do 

suspenzije pregovora o novom Ugovoru o partnerstvu i saradnji između EU i Rusije i suspenziju rada 

Saveta Rusija–NATO, kao i niz bilateralnih posledica između Rusije i zemalja transatlantske zajednice – što 

je svelo odnose između Rusije i transatlantske zajednice na najniži nivo od kraja Hladnog rata. 

Pomenuti problemi mogu se sumirati u dva osnovna pitanja: pitanje unilateralizma SAD i njenih najbližih 

saveznika 17 i pitanje širenja i globalizacije ambicija i uloge NATO. 18 Njih, međutim, ne treba posmatrati 

izolovano od opšte bezbednosne situacije u Evroaziji. Jasno je da je unilateralizam, koji je preovlađivao 

tokom mandata predsednika Buša za Rusiju, predstavljao negaciju dogovorenih principa opšte i 

kooperativne bezbednosti. 19 Ipak, šire gledano, mogu se izdvojiti dve osnovne odrednice bezbednosne 

situacije u Evroaziji: (1) usled širenja NATO-a na gotovo sve zemlje Istočne Evrope i neke zemlje bivšeg 

SSSR-a, bezbednosna klima se promenila. Dok se smanjenje tenzija i poboljšanje bezbednosne klime 

oseća u svim zemljama koje su u NATO-u ili u kojima je NATO prisutan, to nije slučaj na postsovjetskom 

prostoru. Pomenuti problemi doprinose toj promenjenoj klimi koju Rusija doživljava na svoju štetu. Uzevši 

u obzirom da NATO ne uključuje Rusiju i da Savet Rusija–NATO ne funkcioniše na način kako bi to Rusija 

htela, ona se oseća prinuđenom da ponovo, kao u vreme Hladnog rata, svoju bezbednost i svoj nacionalni 

interes definiše geopolitički, 20 te da ponovo promoviše ideju sfera privilegovanih interesa i uticaja; (2) s 

obzirom na to da Rusija percipira da je klima bezbednosti u oblasti tzv. hard security promenjena na njenu 

štetu, ona pokušava da vodi proaktivnu politiku u ovoj sferi – prvi put od kraja Hladnog rata, a možda 

čak i prvi put od stvaranja KEBS-a 1975. godine. U suštini, Rusija ne doživljava NATO kao egzistencijalnu 

pretnju, već kao političkog suparnika koji sužava i broj i opseg vojno-političkih opcija na ruskom 

raspolaganju. NATO u pribaltičkim državama, ma kako nepoželjan, nije ni izbliza tako veliki problem kao 

NATO na nestabilnim ruskim granicama između Severnog i Južnog Kavkaza ili u Ukrajini. Globalizacija 

uloge NATO-a i na vrednostima zasnovana politika NATO-a i njegovih članica značajno umanjuju Rusiji 

tako omiljene realpolitičke opcije, u kojima su pravila igre jasna i nisu podložna različitim tumačenjima i 

vrednosnim interpretacijama. Zbog toga, Rusija oseća da mora da pokaže inicijativu kako bi realpolitiku 

ponovo oživela. 

16) Govor predsednika Putina na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, http://www.securityconference.de/Conference- 

2007.268.0.html&L=1 

17) Izazovi čvrstoj bezbednosti na evroatlantskom prostoru, uloga OEBS-a u stvaranju pouzdanog i efikasnog bezbednosnog 

sistema. (вызовы жесткой безопасности в евро-атлантике роль обсе в создании устойчивой и эффективной 

системыбезопасности).Dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/aded9c34ee795d2bc32575de003decd1 

18) Govor zamenika ministra spoljnih poslova Rusije A.V. Gruško na zajedničkom zasedanju Foruma za saradnju u oblasti 

bezbednosti i Stalnog saveta OEBS-a, Beč, 18. februara 2009. godine (Выступление заместителя Министра иностранных дел 

России А.В.Грушко на совместном заседании Форума по сотрудничеству в области безопасности и Постоянного совета 

ОБСЕ, Вена, 18 февраля 2009 года) dostupno na ruskom jeziku na: http://www.mid.ru/Brp_4.nsf/arh/4B31D15B1DFBDAE6C3257 

561005D0285OpenDocument: 

19) Vidi Istanbulsku povelju, Istanbulski dokument 1999. godine, January 2000, PCOEW389, dostupan na: www.osce.org/ 

item/4051.html 

20) O tome koliko su uspešno geopolitički definisani nacionalni interesi vidi: Dr Andrej Zagorski „Rusija i Zapad: revizionizam ili 

status quo“, Centar za međunarodne i bezbednosne poslove, str 9, dostupan na: http://www.isac-fund.org/download/Pracenje_ 

rusko-srpskih_odnosa-4.pdf 


Istovremeno, najavljeno resetovanje 21 odnosa između Rusije i SAD dalo je polovične rezultate. I pored 

približavanja stavova predsednika Obame i Medvedeva u vezi sa iranskim nuklearnim programom 

i saradnje na problemima u Avganistanu te (još uvek ne potpuno jasne) promene planova za sistem 

protivraketne odbrane u Evropi, kao i zamrzavanje razgovora o ulasku Ukrajine i Gruzije u NATO, nijedno 

otvoreno pitanje na dnevnom redu između Rusije i SAD nije do kraja rešeno. Oba predsednika su se 

dogovorila da zaključe novi Ugovor koji bi došao kao zamena za START I ugovor, što je u interesu obe 

zemlje. Petog decembra 2009. stari START I je istekao a novi Ugovor još nije zaključen. Međutim, i pored 

velike razlike u stavovima može se pretpostaviti da će strane povodom ovog pitanja naći zajednički jezik 

u bliskoj budućnosti. 

Nova inicijativa 

Petog juna 2008. u Berlinu, ruski predsednik Dmitrij Medvedev lansirao je svoju ideju o novom Ugovoru o 

bezbednosti u Evropi. Tom prilikom predsednik Medvedev govorio je o Evropskom samitu gde bi učešće 

uzele sve evropske države. 22 Ovo su analitičari procenili kao pokušaj stvaranja podele između Evrope i 

Severne Amerike. 23 Ideja bezbednosti u Evropi koja ne uključuje SAD odmah je odbačena. 24 Novi predlog 

ne predviđa ljudska prava kao element bezbednosti. On teži uspostavljanju u Evropi onog balansa koji 

Rusija vidi kao narušenog usled širenja NATO i postavljanja američkog protivraketnog štita. 25 Inicijativa 

je od samog početka koristila termine jedinstvena, kooperativna i nedeljiva bezbednost, u pokušaju da 

dokaže da su upravo ti pojmovi, ranije definisani Završnim aktom iz Helsinkija i drugim dokumentima iz 

okvira OEBS-a, izgubili na svojoj važnosti. Osim toga, Rusija insistira da se o ovoj inicijativi raspravlja u više 

različitih foruma, kao što su Savet Rusija–NATO, EU–Rusija samit i bilateralni razgovori. Međutim, rasprava 

izvan OEBS-a o ovoj inicijativi je za mnoge zapadne države neprihvatljiva. Prema nekim izveštajima, desio 

se nesporazum na liniji Rusija–Kanada, kada je na pripremnom sastanku za sednicu poslednjeg Saveta 

Rusija–NATO (4. decembra), a prvog zvaničnog posle krize u Gruziji 2008. godine, Rusija pokušala da na 

dnevni red ovog foruma stavi raspravu o novoj inicijativi predsednika Medvedeva. 26 Iako je nesporazum 

bio brzo rešen i iako je Rusija pokrenula ovo pitanje na Savetu, izgleda da države članice ovog foruma 

neće duplirati posao OEBS-a raspravom o ovoj inicijativi. 27 

21) Američki potpredsednik Joseph Biden je u svom govoru u Minhenu na 45. godišnjoj konferenciji o bezbednosti, dve godine 

posle čuvenog govora Vladimira Putina objavio potrebu da se pritisne „reset“ dugme. Govor dostupan na: http://www.securityconference.de/Joseph-R-Biden.234.0.html&L=1 

Sedmog marta 2009. godine, državni sekretar SAD Hilari Klinton i ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov objavili su u 

Ženevi „resetovanje“ odnosa između SAD i Rusije. Tom prilikom je nastao problem u prevodu jer je američka strana englesku reč 

rese na ruski jezik prevela kao peregruska, što znači prenaprezanje tj. preopterećenje, dok je prava reč perezagruska http://news. 

bbc.co.uk/2/hi/7930047.stm 

22) Govor na sastanku sa nemačkim političkim, parlamentarnim i građanskim liderima, 5 jun 2008. godine, Berlin (Speech 

at Meeting with German Political, Parliamentary and Civic Leaders, June 5, 2008, Berlin) http://eng.kremlin.ru/speeches/2008/06/05/2203_type82912type82914type84779_202153.shtml 

23) Boby Lo, Medvedev and the New European Security Architecture, Centre for Eruopean Reform, Policy Brief, strana 3.dostupan 

na: www.cer.org.uk/pdf/pbrief_medvedev_july09.pdf, 

24) Predsednik Francuske Nikola Sarkozi prilikom susreta sa predsednikom Medvedevim u Evijanu na Svetskom forumu o politici 

8. oktobra 2008. godine vrlo jasno je istakao da se o reformi bezbednosti mora razgovarati u okviru OEBS-a tj. u formatu koji 

uključuje SAD., vidi: World Policy Conference – Speech by M. Nicolas Sarkozy, President of the Republic, http://www.ambafranceuk.org/President-Sarkozy-s-World-Policy.html 

25) Govor Predsednika Medvedeva u Evianu “World Policy Conference”, 8. oktobra 2008, http://www.kremlin.ru/appears/2008/10/08/1619_type63374type63377type82634_207422.shtml 

26) Interfax 1 decembar 2009. godine, http://www.interfax.ru/politics/news.aspid=112666&sw=%D0%EE%E3%EE%E7%E 

8%ED&bd=2&bm=11&by=2009&ed=2&em=12&ey=2009&secid=0&mp=1&p=1; NATO usporila inicijativu Medvedeva (НАТО 

притормозила инициативу Медведева), http://www.ng.ru/world/2009-12-02/1_nato.html 

27) Sastanak Severnoatlantskog saveta na nivou ministara spoljnih poslova održan u sedištu NATO-a u Briselu 4. decembra 

2009. godine, izjava za štampu, (Meeting of the North Atlantic Council at the level of Foreign Ministers held at NATO Headquarters, 

Brussels) dostupna na: http://www.nato.int/cps/en/natolive/news_59699.htmmode=pressrelease 

NATO–Rusija, veoma ograničena renesansa (НАТО–Россия: сильно ограниченный ренессанс) http://www.rian.ru/analytics/20091204/197028730.html, 

NATO je prvo zastrašio, ali je posle sve potpisao dostupno na: http://www.kommersant.ru/doc. 

aspxDocsID=1287688&NodesID=5 vidi takođe vest AFP-a, http://www.google.com/hostednews/afp/article/ALeqM5iQ8CKg- 

DrHQ3P0nRcAc281RfYTgQ 


Predsednik Medvedev je ideju prvi put konkretizovao na Svetskoj konferenciji o politici u Evijanu 

(Francuska), 8. oktobra 2008. godine. Konkretizacija je uključivala pet principa. Prvi princip znači 

poštovanje međunarodnog prava, suvereniteta, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti država. 

Drugi princip novog Ugovora trebalo bi da garantuje jedinstveno tumačenje i poštovanje principa 

nedopustivosti primene sile ili pretnje upotrebom sile u međunarodnim odnosima i da obezbedi 

jedinstveni pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evroatlantskom prostranstvu. Treći princip bi 

trebalo da obezbedi jednaku bezbednost, koju objašnjavaju tri ne: 1) ne obezbeđivati svoju bezbednost 

na uštrb bezbednosti drugoga; 2) ne dozvoliti radnje (preduzete od strane vojnih saveza ili koalicija) 

koje potkopavaju jedinstvo zajedničkog bezbednosnog prostora; 3) ne razvijati vojne saveze koji mogu 

da prete bezbednosti drugih strana ugovornica. Četvrtim principom bi se potvrdilo da nijedna država i 

nijedna međunarodna organizacija ne mogu imati ekskluzivno pravo na održavanje mira i stabilnosti u 

Evropi, a peti se odnosi na kontrolu naoružanja, nerasprostranjavanje oružja, trgovinu drogom i terorizam. 

Uz to, potrebno bi bilo oceniti koliko su nekada napravljene strukture do sada bile adekvatne. 

Inicijativa je brzo dobila pažnju. Već na Ministarskom savetu OEBS-a u Helsinkiju, u decembru 2008. 

godine, tokom neformalnog ručka, ministar Lavrov je dobio priliku da izloži potrebu za novim Ugovorom 

o evropskoj bezbednosti. Njegov zamenik Aleksandar Gruško, je na Forumu za bezbednost i saradnju 

OEBS-a 18. februara 2009. godine u Beču, istakao neophodnost međusobne saradnje, kao i primere kada 

je ta saradnja zakazala. On je istakao između ostalog, neprimenjivanje sile, poštovanje suvereniteta, 

integriteta granica i teritorijalnu celovitost, te privrženost mirnim sredstvima regulisanja konflikata i 

kontrolu nad oružjem kao prioritetna pitanja koja su oslabila vojnim operacijama na Balkanu, priznanjem 

Kosova i katastrofom na Kavkazu. Gruško se fokusirao samo na čvrsta bezbednosna pitanja (hard security) 

i nije se bavio pitanjima ljudske dimenzije bezbednosti (slobodni izbori, demokratske institucije, ljudska 

prava i vladavina prava) niti ekonomskim i ekološkim pitanjima, isključujući time druge dve korpe OEBS-a. 

Time je Rusija jasno formulisala svoje prioritete međunarodne saradnje. 

Ovom inicijativom Rusija je jasno stavila do znanja dve stvari. Pre svega, ona nije zadovoljna širenjem 

i globalizacijom uloge NATO-a, s obzirom na to da njime dominiraju SAD, čiji unilateralizam Rusija 

doživljava kao pretnju. Ono što je, međutim, važnije je da je ovom inicijativom Rusija jasno istakla da su 

joj bitna vojno-politička pitanja bezbednosti i da su pitanja vrednosti, oivičena u trećoj korpi OEBS-a – 

ljudska dimenzija bezbednosti, pitanja koja podrazumevaju promociju i zaštitu ljudskih prava i slobodne 

izbore, nešto što Rusiju zanima daleko manje. Štaviše, u svom obraćanju Federalnom parlamentu Ruske 

Federacije oktobra 2008. godine, predsednik Medvedev je istakao i određene, posebne, ruske vrednosti, 

koje ne moraju nužno da se poklapaju sa zapadnim vrednostima. 28 

U predvečerje Ministarskog saveta OEBS-a u Atini, 29. novembra 2009, na internet – sajtu predsednika Rusije 

objavljen je nacrt Ugovora o bezbednosti u Evropi. Nacrt teži da izgradi efektivne mehanizme saradnje koji 

bi trebalo da reše izazove i pretnje u sferi bezbednosti. Pozivajući se na pet već postojećih međunarodnih 

dokumenata, 29 nacrt uspostavlja kooperativnu bezbednost na principima nedeljive, jednake i zajedničke 

bezbednosti. 30 Srž nacrta izgleda da leži u članu 2 koji u prvom stavu određuje da država potpisnica 

neće preduzeti, učestvovati ili podržati akcije ili aktivnosti koje značajno utiču na bezbednost druge države 

potpisnice ili država potpisnica, dok u drugom stavu ustanovljava obavezu država koje su članice vojnih 

saveza, koalicija ili organizacija da obezbede da takvi savezi, koalicije ili organizacije poštuju principe iz 

pomenutih pet dokumenata i prvog člana nacrta. Poslednji, treći stav drugog člana nacrta ustanovljava 

obavezu država da ne daju svoju teritoriju ili da ne koriste teritoriju druge države potpisnice za planiranje 

ili izvršenje oružanog napada protiv bilo koje druge države potpisnice ili bilo koje druge akcije koja 

značajno utiče na bezbednost države ili država potpisnica. Osim toga, nacrt podrazumeva proceduru 

u slučaju da se pojave pitanja u vezi sa odredbama Ugovora ili nesaglasnost ili sporovi o tumačenju. 

Nacrt dalje uspostavlja mehanizam: (1) konsultacija između država potpisnica; (2) konferencija država 

28) Obraćanje Federalnom Parlamentu Ruske Federacije, 5. novembra 2008. godine (Послание Федеральному Собранию 

Российской Федерации, 5 ноября 2008 года), dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/transcripts/1968 

29) Povelju UN, Deklaraciju o principima međunarodnog prava koji se tiču prijateljskih odnosa i saradnje između država u skladu 

sa Poveljom UN (1970. godine), Helsinški završni akt (1975. godine), Deklaraciju iz Manile o mirnom rešavanju međunarodnih 

sporova (1982) i Povelju o bezbednosti u Evropi (1999. godine). 

30) Na ruskom jeziku: (ненанесения ущерба безопасности друг друга), u engleskom prevodu undiminished; 


potpisnica; i (3) vanrednu konferenciju. Konsultacije su sada formalan način kojim se pokreće mehanizam 

u slučaju da jedna država potpisnica proceni da postoji kršenje ili pretnja kršenja Ugovora (od strane samo 

države potpisnice – ne i treće države ili nedržavnih aktera). Ukoliko barem dve države zatraže, depozitar 

Ugovora će zakazati konferenciju država potpisnica. Konferencija će imati kvorum ako prisustvuju dve 

trećine država potpisnica a odluke konferencije će biti donete konsenzusom i biće obavezujuće. Treba 

odmah napomenuti da će ovaj Ugovor stupiti na snagu po isteku deset dana od dana deponovanja 

dvadeset pete ratifikacije države potpisnice ili međunarodne organizacije. Vanredna konferencija bi bila 

sazivana samo u slučaju oružanog napada ili pretnje oružanim napadom. Ona bi imala kvorum ukoliko bi 

prisustvovale četiri petine država potpisnica i odlučivala bi po principu „konsenzus minus jedan“, (dakle 

glas one države koja je napala ili koja preti napadom ne bi se uzeo u obzir). Nacrt takođe ostavlja na snazi 

postojeće ugovore koje su države potpisnice ranije potpisale, ostavlja sistem i mehanizam UN po strani i 

ostavlja pravo država potpisnica na neutralitet. 

Već i površna analiza nacrta, međutim, ukazuje na nekoliko njegovih karakteristika: pre svega, u nacrtu 

mesto nije našao jedinstveni pristup prevenciji i mirnom rešenju konflikata na evroatlantskom 

prostranstvu, kao ni pitanja u vezi sa kontrolom naoružanja, nerasprostranjivanjem oružja, trgovinom 

drogom i terorizmom. Osim toga, jasno je da ovaj nacrt, ovakav kakav je, u fokus stavlja dve ruske 

brige: (1) unilateralizam pojedinačnih država koji, prema ovom nacrtu, biva značajno smanjen; (2) iako 

se u nacrtu ne govori izričito o širenju vojnih saveza, odnosno širenju NATO-a, ta dejstva bi se mogla 

posmatrati u sklopu formulacije aktivnosti koje značajno utiču na bezbednost...iz člana 2, stav 2,a samim tim 

podležu proceduri iz nacrta. Nadalje, (3) relativno mali broj ratifikacija neophodan za stupanje Ugovora 

na snagu može se tumačiti kao nastavak pokušaja Rusije da države odlučuju pojedinačno, a ne u sklopu 

vojno-političkih saveza ili u sklopu EU. Sa 25 ratifikacija dobija se izvesna kritična masa dovoljna za 

političku težinu. Istovremeno, procedura za pristupanje Ugovoru bila bi teža kasnije – 180 dana od dana 

pristupanja i to samo ako nema prigovora pristupanju te države. Takođe, (4) nacrt predviđa da bi Ugovor 

mogle da potpišu i međunarodne organizacije, i to NATO, EU, OEBS (za čiji se pravni subjektivitet Rusija 

odavno zalaže, ali koja još uvek ne bi mogla da potpiše ovaj Ugovor u sadašnjem obliku njenog pravnog 

subjektiviteta), Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO) i Zajednica nezavisnih država 

(ZND). Ovo podrazumeva, bez svake sumnje, pokušaj ostvarenja ruske davnašnje želje da izjednači značaj 

njenih sopstvenih integracionih projekata (CSTO, ZND) koji su zašli u izvesne probleme u vezi sa svrhom 

svog postojanja i unutrašnjom koherentnošću između država članica. Naposletku, insistiranje na pravno 

obavezujućim odlukama konferencije i vanredne konferencije je ono što Rusiju najviše interesuje. Ona vidi 

dosadašnji sistem kao sistem političkih obaveza koji nedovoljno čvrsto garantuje principe bezbednosti, 

što bi, pretpostavka je, pravna obaveza kvalitativno promenila. 31 

Inicijativa je skromnija od principa i mišljenja koje su do sada ruski zvaničnici predstavljali u javnosti. 

Njenih 14 članova fokusiraju se na čvrsta pitanja bezbednosti, širenje NATO-a i sprečavanje unilateralizma 

pojedinačnih država. Primetno je odsustvo pokušaja regulisanja etničkih konflikata na evroatlantskom 

prostranstvu, nešto što je krasilo većinu nastupa ruskih zvaničnika do objavljivanja nacrta ove inicijative. 

Ovo odsustvo se može dvojako tumačiti: ili je Rusija izgubila interes za pravno regulisanje etničkih i 

teritorijalnih konflikata, šaljući time poruku da je za nju pitanje Abhazije i Južne Osetije rešeno (pa time i 

Kosova), ili Rusija šalje poruku da za nju pitanja teritorijalnih i etničkih konflikata više ne spadaju u čvrsta 

pitanja bezbednosti (hard security). Ukoliko je potonja interpretacija tačna, onda postojećiteritorijalni i 

etnički konflikti (Nagorno Karabakh i Pridnestrovlje) i mogući teritorijalno-etnički konflikti (Krim u Ukrajini) 

ne bi ušli u raspravu o pitanjima bezbednosti. Time već tri države (Azerbejdžan, Moldavija i donekle 

Ukrajina) dobijaju nacrt Ugovora koji uopšte ne dotiče najznačajnije pitanje njihove bezbednosti. 

Naposletku, pitanje je šta ova inicijativa donosi novo međunarodnoj bezbednosti izuzev pravno 

obavezujućeg karaktera odluke konferencije i vanredne konferencije i stavljanja na istu ravan 

međunarodnih organizacija na evroatlantskom prostranstvu. Kada se uporede sa stavovima Stalnog 

saveta OEBS-a u Beču–koji je sličan forum za diskusiju–stavovi konferencije i vanredne konferencije se 

ne bi suštinski razlikovali. Na kraju krajeva, većina od pet dokumenata na koje se inicijativa poziva, a 

31) Govor predsednika Medvedeva na Univerzitetu u Helsinkiju i odgovori na pitanja publike, 20. april, 2009. godine, dostupan 

na: http://eng.kremlin.ru/speeches/2009/04/20/1919_type82912type82914type84779_215323.shtml 


posebno Povelja UN, već ima obavezujući karakter i nejasno je kako bi obavezujući karakter Ugovora ili 

odluka tela u sklopu ove inicijative bio kvalitativno drugačiji od obaveza koje proističu iz tih dokumenata. 

Krfski proces 

Predsedavajuća OEBS-om, Grčka, organizovala je neformalni Ministarski savet na ostrvu Krfu, 27. i 28. 

juna 2009. Ovaj događaj, prvi takve vrste, pružio je priliku Rusiji da dalje predstavi svoju inicijativu. 

Neformalni samit lansirao je Krfski proces, koji bi trebalo da razradi ovu inicijativu. Međutim, Dora 

Bakojanis, tadašnja ministarka spoljnih poslova Grčke, već je u uvodnom izlaganju rekla da učesnici 

tek treba da se dogovore o cilju, sadržaju i okviru dijaloga, što je očito značilo da je ovaj proces bio u 

vrlo početnoj fazi. 32 Govoreći u predvečerje tog neformalnog saveta u Beču na godišnjoj konferenciji 

OEBS-a, Osvrt na probleme u oblasti bezbednosti, 23. juna 2009. godine 33 o atmosferi koja traži promenu 

čvrstog sistema bezbednosti, ministar Lavrov istakao je da je posle raspada Hladnog rata nestao razlog za 

podeljen evroatlantski prostor, koji se, po njegovom mišljenju, stvarao postepenim otkidanjem zalogaja 

teritorije bivšeg Varšavskog pakta i približavanjem ruskim granicama. Lavrov je ponovio principe koje je 

istakao predsednik Medvedev u Evijanu, s tim što je neke proširio. Prvom principu, koji se između ostalog 

odnosio na savesno ispunjenje međunarodnih obaveza i poštovanje političke nezavisnosti država, Lavrov 

je dodao nemešanje u unutrašnje poslove država i ponovo je posredno uporedio Kosovo sa Abhazijom i 

Južnom Osetijom, više kako bi istakao nedoslednost Zapada, nego da traži reviziju postojećeg stanja. Na 

kraju svog nastupa, Lavrov je bio jasan: ukoliko ova vizija saradnje na evroatlanskom prostoru u oblasti 

bezbednosti ne bude realizovana, preti perspektiva punoj renacionalizaciji ili privatizaciji vojno-političke 

bezbednosti, sa svim proističućim neželjenim posledicama. 

Zapadni komentatori slažu se da je ova inicijativa pre svega uperena na zaustavljanje širenja NATO-a i 

učvršćivanja ruske uloge u evropskim bezbednosnim pitanjima. 34 Rusija nikada nije pristala da raspravu 

o novoj inicijativi vodi isključivo u okviru OEBS-a. 35 Štaviše, ruski predstavnici ovu temu pokreću i u 

okviru Saveta Rusija–NATO, i u okviru bilateralnih kontakta i u okviru EU–Rusija samita. Ranija pozicija EU, 

istaknuta 18. februara 2009. godine u Beču je da je OEBS mesto na kome EU želi da se o ovoj inicijativi 

raspravlja. 36 Češko Predsedništvo EU takođe je istaklo da su u današnjem sistemu bezbednosti sve tri 

dimenzije OEBS-a podjednako važne. Potvrđujući posvećenost Helsinškom završnom aktu i Pariškoj 

povelji, tadašnje EU predsedništvo istaklo je da će se u debati jačanje bezbednosti EU voditi sopstvenom 

strategijom bezbednosti. Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora, Makednonija, kao i Turska, Island, 

Lihtenštajn, Ukrajina i Moldavija pridružile su se ovoj izjavi EU. Srbija nije! Ministarka spoljnih poslova 

Grčke - predsedavajuće OEBS-om, istakla je tih dana da je potrebno žuriti polako i da bezbednost traži 

političko-vojnu saradnju između država, vođenje zdravih ekonomija i zaštitu životne sredine kao i zaštitu 

ljudskih prava i osnovnih sloboda. 37 

Jedna od pozitivnih posledica inicijative je nova tema i novi zamah za OEBS, koji se suočava sa sve većim 

ćorsokakom u svom delovanju. Stavovi Rusije, pa i nekih drugih postsovjetskih država su da se OEBS 

fokusirao na prostor istočno od Beča i da radi mahom na širenju zapadnih ideja, bez obzira na lokalne 

prilike, vrednosti i nijanse. Zatim, do Ministarskog saveta u Atini 1–2. decembra 2009. godine, bilo je deset 

neformalnih diskusija na nivou ambasadora u Beču, koje su se fokusirale na bezbednosne izazove iz sve tri 

32) Sunday 28th June 2009 - Plenary Session Minister Bakoyannis Opening Remarks, dostupno na: http://www.osce.org/cio/ 

item_1_38493.html 

33) Pun tekst govora na ruskom jeziku: Izazovi čvrstoj bezbednosti na evroatlantskom prostoru, uloga OEBS-a u stvaranju 

pouzdanog i efikasnog bezbednosnog sistema. (вызовы жесткой безопасности в евро-атлантике роль обсе в создании 

устойчивой и эффективной системыбезопасности).Dostupno na: http://www.mid.ru/brp_4.nsf/0/aded9c34ee795d- 

2bc32575de003decd1 

34) Vidi, na pimer,. Michael Emerson, The Struggle for a Civilised Wider European Order, Elements for European Security Strategy, 

CEPS Working Document No. 307/October 2008, dostupno na: http://shop.ceps.eu/BookDetail.phpitem_id=1752 

35) Dov Lynch, stariji savetnik generalnog sekretara OEBS-a, The EU – Russia Centre Review, dvanaesto izdanje, Russia, the OSCE 

and European Security, November 2009, strana 6. dostupno na: http://www.eu-russiacentre.org/reviews 

36) Češko predsedništvo EU, FSC-PC.DEL/8/09, 18. februara 2009. godine, 

37) Uvodni govor predsedavajuće OEBS-om, njene ekselencije ministarke spoljnih poslova Grčke gđe Dore Bakojanis na zimskom 

zasedanju Parlamentarne skupštine OEBS-a, Beč 19. februar 2009. godine, CIO.GAL/25/09, 19 February 2009. 


dimenzije. 38 Budućnost inicijative nije jasna, ali se smatra da bi trebalo da se fokusira na otvorenu diskusiju 

u okviru OEBS-a, da postoji u okviru sve tri dimenzije OEBS-a i da ne sme da preurani sa predviđanjem 

rezultata. Rusija nije zadovoljna progresom. Na 595. sednici OEBS-ovog Foruma za bezbednost i saradnju, 

18. novembra 2009. godine, države organizacije CSTO, podržale su rusku inicijativu. 39 

Tema Krfskog procesa i nove bezbednosne arhitekture u Evropi bila je dominantna na ministarskom 

savetu OEBS-a 1–2. decembra u Atini. Nastup Rusije bio je obeležen već objavljenom inicijativom, koja je 

bila dostavljena svim predsednicima i svim sekretarijatima međunarodnih organizacija koje su uključene 

u raspravu o inicijativi svega nekoliko dana pre Ministarskog saveta. Samim tim, o ruskom nacrtu suštinski 

se nije ni raspravljalo, koliko se raspravljalo o principima, s obzirom na to da su sve zapadne zemlje 

odbijale razgovor o inicijativi dostavljenoj neposredno pre saveta. 

Rusku poziciju izložio je ministar Lavrov. 40 Tvrdeći da promene u OEBS-u kasne on je istakao potrebu 

za balansom u radu OEBS-a. Lavrov se nije fokusirao toliko na sadržaj inicijative, koliko na potrebu za 

njenim ozbiljnim razmatranjem u budućnosti. Iako je Lavrov podržao ostale dimenzije OEBS-a, dimenziju 

ekonomije i životne sredine i ljudsku dimenziju, istakao je, naročito u vezi sa ovom poslednjom, 

da se ona ne sme razvijati u vakuumu gde se ne uzimaju u obzir aktivnosti drugih međunarodnih 

organizacija kao što su Savet za ljudska prava i Savet Evrope. On je istakao potrebu za pregovorima oko 

bezbednosnih mera i mera za povećanje poverenja iz Bečkog dokumenta, potrebu za oživljavanjem 

Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi i potrebu za prevencijom i rešenjem konflikata, 

transnacionalne pretnje, uključujući terorizam i organizovani kriminal i trgovinu drogom. U njegovom 

govoru nije bilo mesta za energetiku. Pristup Rusije su u manjoj ili većoj meri ponovo podržale članice 

Organizacija Ugovora o kolektivnoj bezbednosti. 

Zajedničku poziciju EU iznelo je švedsko Predsedništvo. Ističući potrebu za sveobuhvatnom, nedeljivom 

i uključujućom bezbednošću, kao i dosadašnji bezbednosni učinak širenja EU u Evropi, Predsedništvo je 

istaklo da dijalog u okviru Krfskog procesa ima potencijal kada je zasnovan na dogovorenim principima 

OEBS-a. EU je posvećena konstruktivnom radu sa svim državama kako bi se postigao suštinski i balansirani 

cilj bez kompromisa u vezi sa osnovnim principima. EU je istakla potrebu za formulisanjem stvarnih pretnji 

bezbednosti u Evropi i pet tema koje bi trebalo da daju stratešku orijentaciju za te stvarne pretnje: (1) 

jačanje prevencije i rešenja konflikata; (2) jačanje odgovora na transnacionalne pretnje i izazove; (3) načini 

za unapređenje ljudskih prava, fundamentalnih sloboda, demokratije i vladavine prava; (4) kontrola 

naoružanja i mere bezbednosti i podizanja nivoa poverenja; (5) načini kako da se poprave nedostaci u 

primeni postojećih OEBS-ovih obaveza u okviru sve tri dimenzije OEBS-a. U okviru ovih principa, EU je 

istakla potrebu za radom na Ugovoru o konvencionalnim snagama u Evropi, postojećim teritorijalnim 

i etničkim konfliktima u Moldaviji, Gruziji i Azerbejdžanu, podržala je suverenitet i teritorijalni integritet 

Gruzije. Na posletku, EU je podržala autonomni rad Kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava 

(ODIHR) i predstavnika za slobodu medija. Srbija se pridružila izjavi EU. 

Iako su sve države pozdravile Krfski proces i istakle njegovu važnost, one ga razumeju drugačije. Za Rusiju i 

njoj najbliže pomenute države, ovaj proces bi trebalo da dovede do rešenja pitanja deficita i fragmentacije 

bezbednosti, 41 dok za zapadne države on ima šire značenje. Pre svega, zapadne države ovaj proces 

doživljavaju kao ne previše hitan, tj. bez konkretnih rokova (open-ended). 42 Osim toga, većina zemalja 

ističe da je on usmeren na povećavanje poverenja između država, implicitno u kontekstu rusko-gruzijskog 

38) Dov Lynch, Stariji savetnik generalnog sekretara OEBS-a, The EU – Russia Centre Review, dvanaesto izdanje, Russia, the OSCE 

and European Security, November 2009, strana 12. dostupno na: http://www.eu-russiacentre.org/reviews 

39) FSC.JOUR/601, Organization for Security and Co-operation in Europe 18 November 2009, dostupno na: http://www.osce. 

org/fsc/documents.html 

40) Govor g. Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova Ruske Federacije na sedamnaestom sastanku Ministarskog saveta OEBSa, 

1. decembra 2009. godine u Atini, MC.DEL/19/09, 1 December 2009, dostupan na: http://www.osce.org/conferences/mc_2009. 

htmlpage=documents&session_id=542 

41) Pogledati izjavu beloruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Martinova, MC.DEL/35/09, dostupno na: http://www.osce. 

org/conferences/mc_2009.htmlpage=documents&session_id=543 

42) Vidi izjave ministara spoljnih poslova Rumunije (MC.DEL/32/09) i Estonije (MC.DEL/44/09), dostupno na: http://www.osce. 

org/conferences/mc_2009.htmlpage=documents&session_id=543 


ata 2008. i ruske suspenzije Ugovora o konvencionalnim snagama u Evropi. 43 Najveći broj zapadnih 

zemalja je u vezi sa Krfskim procesom istakao sledeće: (1) OEBS je jedini tj. prirodni forum za raspravu 

o ovoj inicijativi; (2) ljudska dimenzija bezbednosti ne sme biti zanemarena a promocija i poštovanje 

ljudskih prava uključene su u sve rasprave o bezbednosti; (3) neodvojivi deo bezbednosti u Evropi je 

prevencija i rešavanje teritorijalnih i etničkih konflikata; (4) celokupna diskusija o evropskoj bezbednosti 

trebalo bi da se razvija kao dodatak postojećim helsinškim obavezama, a ne kao njihova alternativa; (5) 

Ugovor o konvencionalnim snagama u Evropi trebalo bi ponovo da oživi (Ujedinjeno kraljevstvo je čak 

izdvojilo Rusiju kao zemlju koja krši svoje obaveze iz tog Ugovora). Francuska, 44 Nemačka 45 i Finska 46 

imale su konkretne konstruktivne predloge kako da Krfski proces nastavi putem na kojem se nalazi. 

Kanada je istakla da proces treba da teži širim horizontima i fokusira se na najvažnija bezbedonosna 

pitanja uključujući nove transnacionalne pretnje i pretnje izvan OEBS regiona; SAD su istakle potrebu za 

nastavljanjem napora kako bi se prilagodili novim izazovima i pretnjama evropske bezbednsoti kao i 

pravo država da biraju svoje sopstvene saveze i bezbednsone strukture i potrebu da zemlja domaćin da 

saglasnost za boravak stranih trupa na njenoj teritoriji, što je jasna insinuacija na situaciju u vezi sa ruskim 

trupama u Moldaviji (Pridnestrovlju) i Gruziji (Abhazija i Južna Osetija). 47 Ujedinjeno Kraljevstvo istaklo je 

neširenje nuklearnog oružja kao temu evropske bezbednosti i napravilo je paralelu između toga da se 

ono nikada nije osećalo bezbednije i činjenice da istinska percepcija u Rusiji, bilo da je tačna ili netačna, 

govori o tome da postojeće evropske strukture ne zadovoljavaju ruske potrebe, ali i da mnoge druge 

zemlje učesnice OEBS-a, npr. u Centralnoj ili Jugoistočnoj Evropi i na Kavkazu takođe osećaju jedan stepen 

neizvesnosti u vezi sa svojom bezbednošću. 48 Poljska je istakla da je neophodno fokusirati se na postojeće 

bezbednosne mehanizme Evrope koji su već potvrdili svoju efikasnost, dok je Krfski proces odgovarajući okvir 

za razgovor o novim idejama u vezi sa evropskom bezbednošću. 49 Nekoliko država, uključujući i SAD, istakle 

su energiju kao važan faktor evropske bezbednosti. 

U ministarskoj deklaraciji o Krfskom procesu OEBS-a, 50 istaknuto je da je Krfski proces već doveo do 

unapređenja kvaliteta bezbednosti i doprineo revitalizaciji političkog dijaloga u OEBS-u od Vankuvera do 

Vladivostoka. Ovaj proces bi trebalo da bude zasnovan na principima jednakosti, partnerstva, saradnje, 

uključivosti i transparentnosti. Odluka br. 1/09 o nastavku i produbljivanju Krfskog procesa 51 određuje 

da će se budući dijalog fokusirati na: (1) postojeće OEBS-ove norme, principe i obaveze; (2) ulogu 

OEBS-a u ranom upozoravanju, prevenciji i rešavanju konflikata, upravljanju krizama i rehabilitaciji posle 

konflikata; (3) ulogu kontrole naoružanja i mere bezbednosti i povećanje poverenja; (4) transnacionalne 

i multidimenzionalne pretnje i izazove; (5) ekonomska pitanja i izazove za životnu sredinu; (6) ljudska 

prava i osnovne slobode, kao i demokratiju i vladavinu prava; (7) povećavanje efikasnosti OEBS-a; (8) 

interakcija sa drugim organizacijama i institucijama na osnovu Platforme o kooperativnoj bezbednosti 

iz 1999. godine i drugih pitanja koja bi države mogle da smatraju važnim. Prvi sledeći izveštaj o Krfskom 

procesu očekuje se krajem juna meseca 2010. godine, kada će predsedavajući dostaviti na dalje 

razmatranje predloge država učesnica OEBS-a u okviru Krfskog procesa nazajedničkom sastanku Stalnog 

saveta OEBS-a i Foruma za bezbednost i saradnju. 

Rezultati Ministarskog saveta u Atini za Rusiju su polovični. Iako je jasno da će Krfski proces biti nastavljen, 

teme iz Odluke 1/09 idu mnogo dalje i od onoga što je Rusija nameravala i od onoga što ruski nacrt 

novog ugovora predviđa. Isticanje široke lepeze problema od strane zapadnih država jasno govori o 

43) Npr. izjava Rumijane Dželeve, ministarke spoljnih poslova Bugarske, (MC.DEL/15/09), dostupna na: http://www.osce.org/ 

conferences/mc_2009.htmlpage=documents&session_id=542 

44) (MC.DEL/17/09) dostupno na: http://www.osce.org/conferences/mc_2009.htmlpage=documents&session_id=542 

45) Izjava Werner Hoyer-a državnog ministra u saveznom ministarstvu spoljnih poslova, (MC.DEL/74/09), http://www.osce.org/ 

conferences/mc_2009.htmlpage=documents&session_id=543 

46) (MC.DEL/38/09) http://www.osce.org/conferences/mc_2009.htmlpage=documents&session_id=543 



49) Izjava državnog podsekretara u ministarstvo spoljnih poslova Poljske, Grazyna Bernatowity, (MC.DEL/31/09) dostupno na: 

http://www.osce.org/conferences/mc_2009.htmlpage=documents&session_id=543 

50) „Reconfirm-Review-Reinvigorate Security and Co-operation from 

Vancouver to Vladivostok„ MC.DOC/1/09, 2 December 2009 

51) MC.DEL/1/09, 2. decembar 2009. godine, dostupno na: http://www.osce.org/conferences/mc_2009. 



tome da nema govora o mogućnosti vraćanja na geopolitičku prirodu međunarodnih odnosa u Evroaziji. 

Insistiranje na ljudskoj dimenziji bezbednosti i na novim izazovima, kao i na revitalizaciji Ugovora o 

konvencionalnim snagama u Evropi, te čak i na energetskoj bezbednosti, izgleda više kao preuzimanje 

inicijative od strane zapadnih zemalja da iskoriste Krfski proces za snažniju aktivnost OEBS-a, aktivniju 

interakciju sa Rusijom nego na situaciju u kojoj se Rusiji izlazi u susret. Pitanje regulisanje konflikata koje je 

bilo sadržano u drugom principu iz Evijana prešlo je u dnevni red zapadnih zemalja, dok u ruskom nacrtu 

novog Ugovora nije našlo mesta. Naposletku, dok je niz država, uključujući i EU, švedsko Predsedništvo, 

ponovo podržao teritorijalni integritet Gruzije, ministar Lavrov ni jednom rečju nije pomenuo Kosovo 

iz čega se može zaključiti da pitanje Kosova ne predstavlja deo ruske inicijative za zaključenje novog 

Ugovora o bezbednosti u Evropi. Istovremeno, odbijajući da o novom Ugovoru raspravlja samo u okviru 

OEBS-a tj. u okviru Krfskog procesa, Rusija poručuje da su za nju ovaj proces i samo zaključivanje novog 

Ugovora dva podudarna ali ipak odvojena procesa. 52 

Srbija i ruska inicijativa 

Posle početnih simpatija odnosno zainteresovanosti za ovu inicijativu, Srbija je počela da vodi odmerenu 

politiku. Pomenuta izjava predsednika Tadića distancirala je politiku Srbije u odnosu na ovu inicijativu – 

barem dok se ista ne bude iskristalisala i dok Rusija sa ostalim državama transatlantske zajednice ne dođe 

do kakvog-takvog zajedničkog stava. 

Istovremeno, Srbija se pridružila, zajedno sa svojim susedima, uvodnoj 53 i zaključnoj 54 izjavi švedskog 

Predsedništva EU na Ministarskom savetu u Atini, što je svakako korak napred u odnosu na prethodni 

Ministarski savet u Helsinkiju, kada je Srbija ostala jedina država u regionu koja se nije pridružila završnoj 

izjavi francuskog EU Predsedništva. 55 Odmerenost krasi i izjavu ministra Jeremića na Ministarskom 

savetu. 56 Podržavajući Krfski proces, Jeremić je govorio o nekonzistentnosti promene osnovnih principa 

i zajedničkih vrednosti na prostoru OEBS-a, u kontekstu unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova 

– ne pominjući izričito rusku inicijativu. Ističući potrebu za iskrenim dijalogom o pojačanju bezbednosti 

on nije predlagao konkretne teme, kao drugi ministri, poručujući time da Srbija (izuzev pitanja Kosova) 

podržava ono što je švedsko EU Predsedništvo reklo u izjavama kojima se Srbija pridružila. 

Proces pregovaranja pre potpisivanja Helsinškog završnog akta bio je proces od oko 2400 sastanaka. Nije 

teško pretpostaviti da je i ova inicijativa još uvek daleko od realizacije. Ruskoj strani se, međutim, žuri. 

Ona ne želi da dalje živi u neizvesnosti oko pitanja sopstvene bezbednosti. Zbog toga traži saveznike u 

pojedinačnim državama, a posebno državama koje ne streme članstvu u NATO, kao što je Srbija. Osim 

toga, ruska poziciija od početka lobiranja za ovu ideju je bila da je ovakav ugovor nešto što je potrebno 

zemljama koje ne pripadaju i ne žele da pripadaju ni jednom bloku. Naposletku, ruska pozicija i jeste 

da države treba pojedinačno da razmišljaju i odlučuju o ovoj inicijativi, a ne kao pripadnice bilo kakvih 

blokova. To je upravo ono što je teško zamislivo jer ni NATO zemlje niti članice EU ne mogu da privatizuju 

jedno tako važno zajedničko pitanje kao što je bezbednost u Evropi, makar iz čisto normativnih razloga, 

s obzirom na obavezujuće norme donete u okviru NATO i EU. 

Međutim, ruski uticaj u Srbiji jača i dalje. On se ogleda kako u ruskoj podršci srpskoj politici u vezi sa 

pitanjem statusa Kosova, tako i u deklarisanoj nameri da pomogne Srbiji da postane regionalni lider u 

52) Dr. Vladimir Voronkov, The European Security Treaty After Corfu, str. 5 www.crep.ch/en/pdf/09-07-13+Voronkov+article_ENG. 

pdf 

53) Statement by H.E. Mr. Carl BILDT, Minister of Foreign Affairs, Sweden/EU, http://www.osce.org/conferences/mc_2009. 


54) Swedish Presidency of the European Union - EU Closing Statement, http://www.osce.org/conferences/mc_2009. 


55) Statement by The European Union at the Closing Session of the Sixteenth Meeting of the OSCE Ministerial Council, 

MC.DEL/80/08, 5 December 2008, dostupno na: http://www.osce.org/conferences/mc_2008.htmlpage=documents&session_ 

id=343 

56) Obraćanje sedamnaestom sastanku Ministarskog saveta Organizacije za bezbednost i saradnju u Evropi, Nj. e. Vuk Jeremić, 

ministar spoljnih poslova Republike Srbije , Atina, 2. decembra 2009. godine, MC.DEL/54/09, http://www.osce.org/conferences/ 

mc_2009.htmlpage=documents&session_id=544 


oblasti proizvodnje energije. 57 Osim toga, ruska podrška srpskoj poziciji u Bosni u vezi sa butmirskim 

procesom daje dodatan zamah ruskom uticaju na Zapadnom Balkanu. Ovaj uticaj se lako može pretvoriti 

u politički kapital koji može da bude investiran u slučajevima kada ruska strana proceni da je ta investicija 

njen vrhunski nacionalni interes. To do sada nije bio slučaj, ali se takav scenario ne može isključiti. 

Srbija bi, usled svoje vojne neutralnosti, na prvi pogled, mogla da podrži ovu inicijativu. To bi svakako 

doprinelo da se kreditni aranžmani sa Rusijom završe brže nego što je to sada slučaj. Podrška Srbije ovoj 

inicijativi, bi, međutim, Srbiju stavila u položaj preko puta stola sa EU – a pored Rusije. Tu trenutno sede 

još Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Tadžikistan. Uz svo poštovanje ovih država, ni 

jedna od njih ne teži ulasku u EU niti ima šansu za to. 

Postoji razlika u ruskom pristupu bezbednosti i načinu njenog unapređivanja i položaja Srbije i njenih 

bezbednosnih izazova. Srbija, izuzev pitanja Kosova (i eventualno situacije u BiH) deli bezbedonosne 

pretnje i izazove sa ostalim državama u regionu. Iako i za Srbiju i za Rusiju postoji zajednički problem 

koji se ogleda u realnom ili zamišljenom unilateralizmu pojedinih država, drugi osnovni bezbednosni 

problem Rusije – pitanje širenja NATO na Ukrajinu i Gruziju ima malo posledica za Srbiju,budući da je ona 

okružena NATO zemljama. Samim tim, politika Srbije morala bi da uzme u obzir saradnju sa EU i NATOom, 

naročito imajući u vidu da Strategija odbrane Republike Srbije izričito govori o tome da Srbija ne 

smatra neprijateljem nijednu državu niti savez. 58 Osim toga, u srpskoj javnosti, odavno postoji rasprava 

o tome treba li Srbiji NATO ili ne. Postoji stav da Srbija ne bi trebalo da se bavi izbacivanjem Rusije iz 

Centralne Azije i sličnim akcijama NATO. 59 Slična logika može se primeniti i na ovu inicijativu, s obzirom 

na to da bi podrškom inicijativi Srbija podržavala u pretežnoj meri rusku bezbednost, po cenu trvenja sa 

zemljama u čije društvo želi da uđe – EU zemljama. 

Za razliku od prošlogodišnjeg ministarskog saveta OEBS-a u Helsinkiju, na ovogodišnjem u Atini 1-2 

decembra 2009. Srbija se dva puta pridružila zajedničkom stavu EU koje je dalo švedsko predsedništvo. 

Ovo pridruživanje je pravilan izbor srpskog rukovodstva i predstavlja korak u pravcu ispunjenja obaveze 

Srbije iz člana 10. Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju. 

Zaključak 

Odgovoran stav srpskog rukovodstva u vezi sa ovom inicijativom ima dalekosežne posledice. Sa jedne 

strane, Srbija jasno poručuje skepticima u vezi sa proširenjem u Evropi da Srbija ne ulazi u rusku sferu 

uticaja, ma kako dobri odnosi i visok nivo bilateralne saradnje bio između Srbije i Rusije. Sa druge strane, 

Srbija daje primer odmerene politike evroskepticima u Srbiji, posebno onima koji zagovaraju približavanje 

ili čak integraciju sa Rusijom i prebacuje na njih teret dokazivanja da je približavanje ili integracija sa 

Rusijom nešto što je za Srbiju dobro. Naposletku, predsednik Tadić u jeku približavanja Srbije i Rusije i 

stvaranju strateškog partnerstva (u energetici) povlači jasne granice. Rusija zna ili bi morala da zna da 

Srbija nema opciju da vodi nezavisnu politiku i daje podršku ovakvoj inicijativi. Prema tome, uzimajući 

u obzir težnju Srbije evropskim (što Rusija barem retorički podržava) 60 i evroatlanskim integracijama 

(Partnerstvo za mir), Rusija ne bi trebalo da shvati nedostatak srpske podrške kao nešto što je usmereno 

protiv nje ili protiv dobre bilateralne saradnje između Rusije i Srbije. Bez obzira na to što Rusija ima niz 

legitimnih žalbi na situaciju u međunarodnoj bezbednosti, Srbija nije ta zemlja koja joj može značajnije 

pomoći u unapređivanju te situacije. Ona može samo da bude i verovatno će i biti konstruktivan bilateralni 

i multilateralni partner, ali nikada ne izlazeći iz okvira prioriteta EU integracija. 

57) U ovom kontekstu vidi izjavu ambasadora Ruske Federacije Aleksandra Konuzina, Rusi bi da grade nuklearku u Srbiji, 30. 

novembar 2009. godine, dostupna na: http://www.b92.net/biz/komentari.phpnav_id=395464 

58) Strategija odbrane Republike Srbije, Beograd, april 2009. dostupna na: http://www.mod.gov.rs/lat/dokumenta/strategije/ 

strategije.php 

59) Boško Mijatović, NATO (op-ed), dostupno na: http://www.politika.rs/pogledi/Bosko-Mijatovic/NATO.sr.html 

60) Govor predsednika Medvedeva u Narodnoj skupštini Republike Srbije. (Выступление в Народной скупщине Сербии), 20. 

oktobra 2009. godine, Dostupno na ruskom jeziku na: http://www.kremlin.ru/news/5783 


Govor ministra Jeremića u Atini kojim je podvukao ko-sponzorstvo Srbije nacrtu ministarske deklaracije 

o 65-godišnjici završetka Drugog svetskog rata je dobar primer pamćenja prošlosti što je i za Rusiju i 

za Srbiju važno. Uz dobru ekonomsku i kulturnu saradnju, to predstavlja pravu meru približavanja i 

koordinacije između Srbije i Rusije. 



Uloga Rusije u obezbeđivanju 

održive energetske bezbednosti 

regiona Jugoistočne Evrope 



Perspektive saradnje između Jugoistočne Evrope 

i Rusije u obezbeđivanju dugoročne energetske 

bezbednosti kontinenta 

Dr Igor Tomberg 1 

2009. godina – godina krize – unela ja kardinalne promene u već, kako je to izgledalo, formiranu predstavu 

o tržištu nafte i gasa koja se činila pozitivnom. Novogodišnji «gasni rat» između Rusije i Ukrajine potvrdio 

je negativnu tradiciju jer je, još jedanput, demonstrirao slabost današnje konstrukcije energetskog 

tržišta. Pobednika nije bilo, ali su zato gubitke pretrpeli svi – i isporučilac, i tranziter, i potrošači. Zaključci 

i ocene konflikta, kao i njegove posledice, u osnovi su dijametralno suprotni, i to je izraženo u kasnijim 

postupcima i izjavama učesnika na tržištu. Stvara se tisak da na gasnom frontu Rusija vodi rat «protiv svih». 

Taj antagonizam ne predstavlja ništa novo, ali ako je ranije bilo moguće smatrati da je on «diskuzivnopozicioni», 

danas nezadovoljstvo zbog stavova i postupaka Moskve poprima nekakav histerični karakter. 

Takav politički kontekst, kao i ceo niz događaja u poslednje vreme bezuslovno utiču na perspektive 

energetske bezbednosti Evrope, posebno u uslovima kada se realnost svetskih tržišta nafte i gasa naglo 

promenila. 

Novi energetski poredak 

Jedan od simptoma globalne krize u sferi energetike jeste činjenica da najveća iskušenja čekaju svetsku 

energetiku tek posle njenog kraja. I danas se u Rusiji ponovo razmatraju ustaljeni stavovi, čak i strategije, 

kako bi se mogle predvideti realije vremena posle krize i kako bi se obavile pripreme za nove paradigme 

svetskog energetskog tržišta. 

Počev od sedamdesetih godina prošlog veka celokupna strategija energetskog tržišta bila je zasnovana 

na ideji stalnog porasta potrošnje. Međutim, sadašnja kriza demonstrirala je suprotnu tendenciju i to 

ne samo u narednim godinama, već i u daljoj perspektivi za mnoga tržišta. Tržišta su se suočila sa brzim 

i širokim smanjenjem tražnje goriva i energije, a pri tome, kako pokazuju analize, zaokret globalne 

tendencije bio je pripreman odavno, a kriza, pošto se vremenski poklopila, postala je snažan katalizator 

dubljih razloga za stvaranje novog stanja energetskog tržišta. 

Treba priznati da politika razvijenih zemalja u oblasti štednje energenata i razvoja alternativnih izvora 

energije postepeno počinje da daje rezultate. Smanjenje udela proizvodnja koje zahtevaju veliki utrošak 

energije u strukturi privrede, stalno povećanje standarda energetske efikasnosti uz trajnu ekonomsku 

stagnaciju već dovodi do smanjenja čak apsolutnih obima tražnje. Važno je da se u zemljama Organizacije 

za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) novi standardi u vezi sa energetskim kapacitetima uvode na nivou 

normativa. A normativi i dalje važe čak i kada su cene energetskih resursa najniže, kada o konkurentnosti 

alternativnih izvora energije ne treba ni govoriti. Kao rezultat dobijamo smanjenje utroška energije u 

privredi, a u doglednoj perspektivi i smanjenje tempa rasta (ili čak apsolutnih) obima tražnje energenata 

u zemljama OECD. Na taj način čak delimično ispunjenje zadataka postavljenih u okviru energetskog 

plana Baraka Obame i evropskog programa «20-20-20», dovešće do stagnacije tražnje nafte i gasa u SAD 

i Evropi već u srednjoročnoj perspektivi. 

1) Dr Igor Tomberg je Stariji savetnik – istraživač pri Centru za istraživanje energetike, Instituta svetske ekonomije i međunarodnih 

odnosa Ruske akademije nauka i profesor na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO). 


Ako se tome doda koncepcija bezbednosti isporuka koja preovladava u razvijenim zemljama, težnja 

ka diverzifikaciji izvora uvoza, kao i podržavanje povećanja sopstvene eksploatacije, praktično će se 

neizbežno ispostaviti da su obimi uvoza nafte i gasa u razvijene zemlje znatno niži nego što se prognoziralo 

poslednjih godina. 

U Gazpromu se oseća napetost 

Početkom ove godine smanjenje tražnje na glavnim tržištima osetio je u potpunosti ruski gasni 

monopolista Gazprom. Pokazatelji kompanije su minus 20,8 odsto u eksploataciji za četiri meseca 

i dvostruko smanjenje izvoza. Osnovni razlog za neuspeh je smanjenje tražnje kako unutar zemlje (za 

3,7% u februaru), tako i mnogo ozbiljnije – daleko van njenih granica. I bez obzira na to što prognoze 

Gazproma pretpostavljaju smanjenje isporuka Evropi za svega 5% godišnje, podaci iz prvih meseci, kao 

ni statistika rasta tražnje gasa u Evropi, ne predstavljaju osnovu za takav optimizam. 

Ako se uz to uzme u obzir prognozirani pad cena gasa sa prosečnog nivoa od oko 400 dolara za hiljadu 

kubnih metara prošle godine na 210 do 230 dolara sredinom ove godine, finansijske perspektive ruskog 

monopola na gas nisu vedre. Zanično planirani obim smanjenja zarade Gazproma od izvoza u Evropu 

iznosi za sada oko dvadeset devet milijardi dolara. 

Ali, pri tome paradoksalno je jačanje uzajamne zavisnosti Evrope i Rusije u isporukama gasa. Sredinom 

avgusta ove godine Međunarodna energetska agencija (MEA) objavila je sveže podatke o potrošnji gasa 

u EU za maj. Tražnja goriva se smanjuje, konstatuje MEA: ako je u prvom kvartalu pad u odnosu na nivo 

iz 2008. godine iznosio 5%, prema rezultatima za period januar-maj iznosi već minus 8,5 odsto (samo u 

maju tražnja je smanjena za 14% dо 31,3 milijarde kubnih metara). U isto vreme pad tražnje pomogao je 

Gazpromu da obnovi udeo na evropskom tržištu: u I kvartalu on je iznosio svega 16% (dok je godinu dana 

ranije bio 23%), a u maju već 32%, kako se vidi iz podataka MEA. 

U Gazpromu su uvereni u to da se ne događa ništa što je posebno dramatično – kompanija će povećati 

izvoz u drugom polugodištu: u Evropi će popunjavati rezerve gasa u rezervoarima i setiće se glavnog 

principa iz njihovih ugovora sa Gazpromom – «uzmi ili plaćaj». Ali, ipak će se, prema godišnjim rezultatima, 

izvoz smanjiti u poređenju sa 2008. godinom za 10,5 % dо 142,3 milijarde kubnih metara za Evropu i 

Tursku, kako glase zvanične prognoze Gazproma. 

Gazprom istiskuju iz Evrope 

U poslednje vreme odvijaju se promene u geografskoj strukturi evropskog uvoza gasa koje nisu povoljne 

za ruske izvoznike gasa. U januaru su nedostaci u isporukama ruskog goriva kompenzovani povećanjem 

uvoza iz Norveške, Alžira i Libije. Obimi dodatnih isporuka konkurenata nisu bili naročito veliki: prekid 

ukrajinskog tranzita evropski uvoznici dočekali su sa rezervoarima napunjenim «do vrha». Ipak, sama ta 

činjenica prihvaćena je u Briselu sa oduševljenjem, kao rezultat politike diverzifikacije, a za Gazprom čak 

i privremeno smanjenje udela na tržištu teško da je u sadašnjim uslovima poželjno. 

Jedan od vodećih eksperata ruske gasne privrede, zamenik portparola Državne dume i predsednik 

Ruskog gasnog društva, Valerij Jazev, smatra da se danas «odvija kontinuirani rad na istiskivanju Rusije i 

Gazproma iz Evrope». Ova izjava data je na konferenciji za štampu 21. aprila ove godine. 

Zvaničnici Evropske unije zaista iskazuju bojazan od politizovanog ruskog monopoliste, ali očigledni su i 

objektivni procesi kriznog perioda koji potkrepljuju težnju Evropljana da diverzifikuju izvore snabdevanja 

zbog veće energetske bezbednosti u izjavama Brisela. 

Uopšte, tema energetske bezbednosti, prema tome koliko se često pominje i koliko intezivno se o njoj 

diskutuje u Evropi, može, verovatno, da konkuriše temi globalne finansijske krize i njenih posledica. Kada 

se uzme u obzir ukupna situacija u ekonomiji – smanjenje tražnje goriva i pad njegove cene, tako velika 


pažnja izaziva nedoumice. Sasvim je očigledno da Brisel rešava dvostruki zadatak: da odvuče pažnju sa 

realnih problema u vezi sa krizom i ne uvek uspešnih pokušaja da se ona prevaziđe, a da pri tome postavi 

temelje za budućnost, kada tražnja i cene energenata počnu da se povećavaju i pozicije isporučilaca 

(uključujući i Rusiju) budu objektivno jače. 

Politički projekti gasovoda na jugu Evrope 

Rastuće protivurečnosti između Rusije i zemalja potrošača njenog goriva primetne su ne samo u sferi 

političke ili pravne «nadgradnje», već i u konkretnim projektima organizacije snabdevanja gasom. Pitanja 

u vezi sa polaganjem gasovoda, uslovima tranzita goriva po svom značaju već su praktično prevazišla 

ranije uobičajene probleme u vezi sa smanjenjem naoružanja ili postavljanjem raketa. Nova geopolitička 

„igra cevovoda“ privlači sve više učesnika, nudi sve više projekata i, koliko god da je paradoksalno, često 

stavlja u drugi plan i devalvira jedinstveni objektivni cilj – energetsko obezbeđenje ekonomskog razvoja. 

Ovakav zaključak je očigledan ako se analizira ponašanje učesnika. Evropljani u svom već skoro 

manijakalnom insistiranju na diverzifikaciji izvora isporuka pokušavaju da nametnu Gazpromu svoja 

pravila igre, a ta pravila su za Gazprom očigledno neinteresantna i diskriminaciona. Očigledni su pokušaji 

da se istisne ruski isporučilac koji obezbeđuje jednu četvrtinu uvoza. I gde je tu energetska bezbednost 

Projekat gasovoda Nabuko obično se predstavlja kao ozbiljna pretnja ruskom izvozu gasa. Pretpostavlja 

se da će njime u Evropu preko Male Azije poteći iranski i turkmenski gas. Evropska unija ima nameru 

da na taj način smanji energetsku zavisnost od Rusije. Prema mišljenju nezavisnih eksperata, Južni tok i 

Nabuko nisu samo konkurenti, već se međusobno isključuju zato što će potrebe za gasom u zemljama 

Evropske unije u perspektivi, kako je već bilo navedeno, biti znatno manje od obima isporuka koje su u 

ponudi. 

Zvanični stav ruskih vlasti je da dva projekta gasovoda na jugu Evrope nisu konkurenti.. «Što više 

mogućnosti bude za isporuku gasa potrošačima, to bolje» – izjavio je potpredsednik Vlade Igor Sečin, 

koji je nadležan za kompleks energetike i goriva. To mišljenje poklapa se sa stavom evropskih zemalja 

koje su spremne da podrže oba projekta. U isto vreme trka koja se u poslednje vreme zaoštrila – koji će 

od projekata biti pušten brže – ne samo da ne odgovara tako uzdržanom stavu, već i šteti normalnom 

procesu priprema tačnih ekonomskih proračuna efikasnosti i konkurentnosti. 

Razgovori o tome kako su ti projekti jedan drugome konkurencija i da je zato neophodno po svaku cenu 

preteći Južni tok apsolutno su neumesni zato što se za Gazprom u vezi sa aktiviranjem gasovoda Nabuko 

ne događa ništa strašno. Druga stvar je da je za Gazprom taktički važno da nastavi sa pritiskom na ključne 

zemlje u vezi sa realizacijom Južnog toka. U tom slučaju on može da stekne odmah nekoliko prednosti 

– sa jedne strane da ubrza samu izgradnju, a sa druge, koliko god to bilo paradoksalno, da se izbori za 

učestvovanje u projektu Nabuko pod uslovima koji su za sam Gazprom povoljni. Pošto dobije pristup 

do Nabuka, Gazprom će samo pojačati svoje prisustvo u istom Kaspijskom regionu Centralne Azije, i na 

evropskom tržištu (o čemu će kasnije biti reči). 

Pretpostavlja se da će gasovod Južni tok proći po dnu Crnog mora iz Novorosijska do bugarske luke 

Varna. Dalje će dve njegove grane proći preko Balkanskog poluostrva u Italiju i Austriju mada njihove 

tačne trase za sada nisu utvrđene. Prema planovima, projekat treba da počne sa radom 2013. godine. 

Propusna moć gasovoda treba da iznosi šezdeset tri milijarde kubnih metara gasa godišnje. Ukupni obim 

investicije u projekat procenjuje se na dvadeset pet milijardi evra. 

Memorandum o uzajamnom razumevanju u vezi sa realizacijom projekta između italijanske kompanije 

ENI i Gazproma potpisan je 23. juna 2007. godine u Rimu. Zatim se 8. januara 2008. godine projektu Južni 

tok priključila Bugarska, 21. januara Vlada Srbije i Gazprom potpisali su paket sporazuma koji sadrži učešće 

Srbije u projektu. Rusija i Mađarska potpisale su sporazum o saradnji pri realizaciji projekta 28. februara. 

Najzad, 29. aprila projektu se priključila Grčka. Danas se u fazi usaglašavanja nalazi nacrt odgovarajućeg 

sporazuma sa Slovenijom, a u planu je potpisivanje međuvladinog sporazuma sa Austrijom. 


Može da se dogodi da se projektu priključe druge zemlje, ali njihovo učešće ticaće se samo mreže 

gasovoda na kopnu. Onaj deo koji će proći po dnu Crnog mora pripadaće Gazpromu i italijanskom ENI u 

jednakim udelima – 50 odsto prema 50 odsto. 

Projekat Nabuko pretpostavlja transport prirodnog gasa u evropske zemlje, tako što će obići Rusiju – 

preko Azerbejdžana, Gruzije, Turske, Bugarske, Mađarske, Rumunije i Austrije. Pri tome on treba da bude 

nastavak već postojećeg gasovoda Baku – Tbilisi – Erzurum. Početak izgradnje novog gasovoda planira 

se u 2010. godini, a početak isporuka gasa tim gasovodom planira se od 2014. godine. Njegov kapacitet 

je trideset jedna milijarda kubnih metara, a vrednost izgradnje je osam milijardi evra. 

Dva događaja iz jula i avgusta 2009. godine još su više zaoštrila političku borbu oko konkurentskih 

projekata snabdevanja juga Evrope – evropskog Nabuka i rusko-italijanskog Južnog toka. 

U Ankari je 13. jula potpisan međuvladin sporazum u vezi sa projektom Nabuko. Potpisali su ga premijeri 

Turske, Austrije i Mađarske i ministri energetike Bugarske i Rumunije. 

Indikativno je da su u ceremoniji potpisivanja sporazuma uzeli učešće samo predstavnici zemalja 

koje će biti tranzitne, ali ne i isporučioci. Uzbekistan, Kazahstan, Turkmenija, tim pre Iran, nisu preuzeli 

nikakve formalne obaveze u vezi sa punjenjem gasovoda Nabuko. Osim toga, krajem juna Gazprom je sa 

Državnom naftnom kompanijom Azerbejdžana potpisao sporazum o kupovini azerbejdžanskog gasa u 

perspektivi. Posle toga Baku objektivno ne može da se smatra ozbiljnim učesnikom projekta. Upravo gas 

sa azerbejdžanskog nalazišta Šah-Deniz trebalo je da postane izvor punjenja prve faze gasovoda Nabuko 

(deset milijardi kubnih metara). 

U poslednje vreme govori se o Turkmenistanu kao glavnom potencijalnom isporučiocu. Turkmenistan je 

sumnjivo iskoristio eksploziju koja se svojevremeno dogodila na gasovodu i sada već govori o ponovnom 

razmatranju svoje politike u vezi sa gasom. Predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov podržao je projekat 

Evropske unije – gasovod Nabuko – koji će omogućiti stvaranje novih trasa za isporuku gasa. «Pitanje 

suverenog prava izbora trase isporuka energenata direktno je povezano sa formiranjem njihovih cena», 

izjavio je Berdimuhamedov. To u prevodu znači da je Ašhabad spreman da gas proda onome ko više plati. 

Iako Gazprom ne želi da kupuje gas po ceni koja odgovara turkmenistanskoj strani, Ašhabad je rešen 

da razmotri sheme i uslove isporuka svojih energenata na Zapad, uključujući Gazprom. Mogući pravci 

isporuka su Evropa preko gasovoda Nabuko, Kina i Iran. 

Teško da će Moskva dozvoliti Ašhabadu da učestvuje u puštanju gasovoda Nabuko u rad, a Turkmenistan 

za sada nema kud sa svojim gasom. Malo povećanje isporuka Iranu neće rešiti problem, a ono je 

ograničeno diskusijama povodom cene, iako su se avgusta ove godine strane dogovorile o izgradnji 

dodatnih kapaciteta gasovoda i povećanju obima kupovine turkmenistanskog gasa od strane Irana sa 

osam milijardi na dvadeset milijardi kubnih metara godišnje. Brzo puštanje u rad gasovoda prema Kini 

teško da je moguće zbog finansijskih i resursnih normi, kao i zbog nepostojanja formule cene. Ovakva 

situacija trajaće minimum dve-tri godine. Formalno, planira se da cev proradi sledeće godine, ali za protok 

značajnih obima ona neće biti spremna pre 2012, 2013. godine. 

U realnosti, pretnje Turkmenije da će promeniti svoju politiku u vezi sa gasom ili da će pokušati da 

„odigra na evropsku kartu“ Kremlj naročito ne uzbuđuju. Kao prvo, zbog toga što ideja da se Nabuko 

obezbedi resursom za račun turkmenistanskog gasa u principu ne može da se realizuje u sledećih deset 

godina. Za početak izgradnje gasovoda prvo treba da se odredi pravni status Kaspijskog mora i njegovog 

dna – a to već mnogo godina ne uspevaju da urade države koje imaju izlaz na Kaspijsko more (Rusija, 

Iran, Azerbejdžan, Kazahstan i Turkmenija). Pokušaj da se gasovod postavi po dnu Kaspijskog mora 

ignorišući interese ostalih zemalja u potpunosti može da izazove naglu reakciju – posebno Irana, koji 

ne isključuje upotrebu sile na slične pokušaje. Moskva, takođe, zbog jačanja svog uticaja na Kaspijskom 

moru, ne isključuje čak ni mogućnost upotrebe sile. Kako se navodi u Strategiji nacionalne bezbednosti 

Ruske Federacije do 2020. godine borba za resurse na Kaspijskom moru u potpunosti može da izazove 

„poremećaje odnosa snaga koji postoji u blizini granica Ruske Federacije». U toj situaciji, kako je rečeno u 

strategiji, Rusija mora da ojača svoje vojno prisustvo u regionu. Rusija i Iran zbog toga mogu jednostavno 

da blokiraju proces određivanja pravnog statusa Kaspijskog mora. U poslednje vreme poklapanje interesa 


Moskve i Teherana dobija i praktičnu potporu: početkom avgusta oni su prvi put na Kaspijskom moru 

održali zajedničku vojnu vežbu uz učešće oko 30 brodova. 

Dalje, u Turkmenistanu ne postoji infrastruktura za transport energenata sa zapadnih nalazišta do obala 

Kaspijskog mora. Pokušaji turkmenistanskog rukovodstva da je izgradi za ruski novac nisu urodili plodom. 

I najzad, evropsko poslovno društvo nije spremno za velika ulaganja u Turkmenistanu zato što ne veruje 

u bajkovite rezerve gasa u toj zemlji. 

Drugi važan događaj koji je imao uticaj na raspored snaga u gasnoj konfrontaciji kod južnih granica Evrope 

bila je poseta predsednika Vlade Rusije, Vladimira Putina i novi sporazumi sa Turskom u sferi energetike. 

Prema tim sporazumima Gazprom dobija dozvolu za vršenje seizmičkih i ekoloških istraživanja u isključivoj 

ekonomskoj zoni Turske, a takođe i preliminarnu saglasnost za izgradnju gasovoda Južni tok. Podrška 

Turske omogućava da se značajno ojačaju pozicije Južnog toka. U isto vreme, izgradnja cevovoda kroz 

turske vode omogućava da se odabere trasa između Rumunije i Bugarske, koja se u poslednje vreme nije 

naročito pozitivno izjašnjavala o ruskim projektima. 

U isto vreme, ni sudbina projekta Južni tok, kome su ruski predstavnici privrženi, i to podvlače svuda gde 

je to moguće, za sada nije sasvim očigledna. 

Prema preliminarnim proračunima, vrednost izgradnje gasovoda Nabuko iznosiće osam milijardi evra, a 

Južnog toka je, ako se računa varijanta kapaciteta od šezdeset tri milijarde kubnih metara, dvadeset pet 

milijardi evra.. Uz to, posle posete Vladimira Putina Ankari, Turska je počela da se pogađa oko celog niza 

ustupaka u svoju korist, koji će, u slučaju da ih Rusija prihvati, dovesti do poskupljenja Južnog toka. 

U uslovima kada padaju i cene i tražnja, zarada kompanije od izvoza u 2009. godini prema prognozama 

Ministarstva finansija, Ministarstva ekonomije i samog Gazproma može da se smanji u poređenju sa 2008. 

godinom za najmanje dvadeset devet milijardi američkih dolara. Pri tome, čisti dug koncerna, prema 

procenama, sada je veći od četrdeset sedam milijardi dolara. Osim toga, gasovodni program koncerna ne 

odgovara smanjenju tražnje gasa, kao ni smanjenju njegove eksploatacije u Rusiji. Ukupni izvoz ruskog 

gasa u zemlje koje su daleko od njenih granica iznosio je 2008. godine 158,4 milijarde kubnih metara, 

pri čemu je neiskorišćeni kapacitet u cevima premašio trideset sedam milijardi kubnih metara, ili 19% 

nominalne propusne moći. Podsetićemo da su u prvom kvartalu 2009. godine isporuke Evropi smanjene 

za 50%, a zvanično planirani obim smanjenja evropske zarade iznosi oko dvadeset devet milijardi dolara. 

To znači da najbliže perspektive infrastrukturnih ambicija monopoliste nisu blistave. 

Slabljenje političke podrške Južnog toka u Evropskoj uniji zajedno sa finansijskim teškoćama Gazproma 

može ozbiljno da zakoči realizaciju ovog projekta. Zato nije slučajno što je na samitu o gasu u Sofiji 

ministar energetike Ruske Federacije Sergej Šmatko u svom govoru pomerio puštanje projekta u rad za 

2015. godinu. 

U međuvremenu Gazprom je obnovio razmatranje projekta «Plavi tok 2» –proširenje kapaciteta 

postojećeg cevovoda sa ciljem realizacije na tržištima Izraela, Libana i celog tog regiona. Ne sme se 

isključiti mogućnost da se radi o nastojanju da se razmotre i druge varijante stabilnog snabdevanja 

gasom Južne Evrope. Ipak, realnost svetske ekonomske krize može da unese korekcije i u, reklo bi se, 

najčvršće političke projekte koji su najosmišljeniji. 

Ni ideja priključenja Ruske Federacije tom istom gasovodu Nabuko ne predstavlja izuzetak. Tim pre što su 

se pozivi Gazpromu da uzme učešće u tom projektu kao isporučilac više puta ponavljali. Premijer Turske, 

Redžep Tajip Erdogan, u svom govoru na ceremoniji potpisivanja sporazuma u Ankari izrazio je nadu da 

će Rusija, kao i Iran, učestvovati u realizaciji gasovoda Nabuko: «Mi se zalažemo za to da se Iran priključi 

projektu kada se steknu uslovi, a takođe se nadamo i učešću Rusije u njemu. Čak je i gore pomenuti 

Ričard Morningstar izrekao slatkorečivo priznanje: „Mi želimo da Rusija učestvuje u projektu kao partner, 

i možemo da joj damo ponudu o isporuci gasa u okviru gasovoda Nabuko“. 

Jedan od mogućih scenarija razvoja događaja je spajanje svih hipotetičkih južnih gasovoda u jedinstveni 

projekat pod uslovnim nazivom «Južni koridor». I bez obzira na to što sve strane sada očigledno insistiraju 

na zaštiti sopstvenih predloga, nema smisla potpuno isključiti i takvu varijantu. 


Teoretska perspektiva da se Nabuko može puniti ruskim gasom uvek je sadržala mogućnosti fine 

političke igre, interesantnih poteza i promena, a moguće je, i materijalnu dobit. Analizirajući perspektive 

širenja gasovoda Plavi tok nevoljno privlači pažnju njegovo presecanje sa trasom gasovoda Nabuko kod 

Ankare. Mogućnost manevrisanja obimima povećava se i zarad nastavka Plavog toka ka jugu, prema 

Siriji i Izraelu, na primer. Presecanja sa evropskim gasovodom mogla bi da budu odlučujući argument u 

konkurenciji Gazproma za izvoz azerbejdžanskog gasa. Moglo bi se računati na podršku Evropljana i u 

složenim pregovorima sa Turskom u vezi sa uslovima tranzita (a ne preprodaje) ruskog gasa. 

U toj varijanti postoji i potencijalna mogućnost „otsecanja“ Irana od evropskog tržišta radi zamene 

iranskog gasa za ruski (ili za gas iz srednje Azije). Važan geopolitički zadatak Gazproma uvek je bio da 

usmeri gorivo potencijalnog konkurenta na Istok. Moskva nije slučajno uvek pružala podršku ne samo 

projektu „Mir“ gasovodu Iran – Pakistan – Indija, već je spremna da učestvuje u tako egzotičnom početku 

kao što je transavganistanski gasovod, koji će u perspektivi turkmenistanski gas odvesti u pravcu istoka. 

Poseta Vladimira Putina Ankari demonstrirala je pojavu određene fleksibilnosti u politici Moskve. Kao 

dodatni bonus za dozvolu izgradnje Južnog toka Turska je od Rusije dobila principijelnu saglasnost 

da razmotri mogućnost uticaja na realizaciju projekta naftovoda Samsun–Džejhan. Turska je više puta 

pozivala Rusiju da učestvuje u tom projektu, koji treba da spoji crnomorsku luku Samsun i sredozemnu 

luku Džejhan i da omogući transport nafte trasom koja obilazi Bosfor i Dardanele na Crnom moru. 

Operatori projekta su turski holding Calik Energy i italijanska kompanija Eni. Pri tome odluka Rusije o 

mogućem učešću u ovom projektu nimalo neće smanjiti interesovanje ruskih kompanija za realizaciju 

projekta „Burgas-Aleksandropolis“ za isporuku ruske nafte u Evropu. Na taj način Rusija, isto kao i Turska, 

može da postane učesnik u dva faktički konkurentska projekta – moguća korist pobedila je političke 

preference. 

Uz pitanje «pouzdanosti isporuka» 

Evropska unija iznosi svoju ideju o diverzifikaciji isporuka skoro isključivo kao sredstvo za povećanje 

energetske bezbednosti, pošto Rusija, navodno, nije pouzdani isporučilac i prevelika zavisnost Evrope 

od Moskve ugrožava tu bezbednost. U «prizemnijoj» varijanti tu misao često prate sumnje evropskih 

analitičara u sposobnost Rusije da obezbedi gorivo za rastuće potrebe privrede Evropske unije. 

Istina, tokom poslednje godine ova misao očigledno se ne iznosi više tako glasno. Pre svega, primećuje 

se smanjenje utroška energenata u Evropi zbog krize, i to smanjenje, kao što je već rečeno, uticalo je 

na izvozne isporuke Gazproma. To je koštalo kompaniju ne samo smanjenja eksploatacije za skoro 20 

procenata, već i smanjenja prodaje u Centralnoj Aziji i kod ruskih «nezavisnih» proizvođača gasa. 

Ali postoje i dalje perspektive koje takođe za ruske isporučioce gasa ne obećavaju povećanje tražnje u 

Evropi. Prognoze potrošnje gasa u toj zoni stalno se smanjuju. U poslednjoj deceniji procene tražnje za 

2020. bile su smanjene za sto osamdeset milijardi kubnih metara, i za sto trideset pet milijardi kubnih 

metara smanjili su se prognozirani obimi uvoza. Osnovni razlog je nova energetska politika zemalja 

Evropske unije, usmerena ka manjem utrošku energije u privredi i ka razvoju alternativnih izvora energije. 

I mada mnogi u Evropi evropske planove u tim oblastima ocenjuju kao ne sasvim realne, maglovitost 

perspektiva postaje već realna, a ne mitska pretnja za energetsku bezbednost. Ako se uzme u obzir dužina 

investicionog ciklusa u energetici i potreba da se blagovremeno izgradi transportna infrastruktura, odluke 

je neophodno donositi danas, u uslovima ozbiljnih budžetskih ograničenja i krajnje visoke nedefinisanosti 

spoljnih uslova. 

Nedefinisanost u procenama tražnje i odsustvo želje da se razmotre pitanja obezbeđenja „bezbednosti 

isporučioca“ u Moskvi izazivaju nezadovoljstvo, i to nije slučajno. „Nova energetska strategija EU“, koja je 

objavljena novembra 2008. godine i koja pretpostavlja smanjenje specifične tražnje energetskih resursa 

za 20 % i odgovarajući pad izvoza gasa, u Moskvi je naišla na veoma jasnu reakciju: „Evropa mora da 

odluči da li joj je potreban gas koji se kroz cevovod isporučuje u obimima koji su ponuđeni, ili joj on nije 

potreban. Ako joj nije potreban, mi nećemo graditi cevovod, već fabrike za prevođenje gasa u tečno 


stanje i slaćemo ga na svetska tržišta“ – izjavio je Vladimir Putin posle pregovora sa premijerom Finske M. 

Vanhanenom i time je započeo još jednu u nizu diskusija o izboru modela razvoja izvoza gasa. 

Zbog toga je u savremenim uslovima realno postaviti pitanje ne o tome da li će Rusija uspeti da popuni 

postojeće gasovode i one koji se planiraju, već o tome da li Evropa po obimu predstavlja dovoljno i 

pouzdano tržište za ruski gas i kolike su garancije za ogromne gubitke koji se od Rusije zahtevaju za 

obezbeđenje snabdevanja EU gasom 

Zaključak 

Stabilnost tranzita ruskog gasa kroz teritoriju Ukrajine nastavlja da izaziva sumnje kod evropskih 

potrošača, pa čak i kod isporučioca – Gazproma. U zoni najvećeg rizika, kao i prošle zime, nalaze se zemlje 

Jugoistočne Evrope, koje praktično nemaju izvore isporuke gasa koji predstavljaju alternativu tranzitnom 

toku kroz ukrajinsku teritoriju. Faktički, svi napori Moskve da organizuje trase za isporuku goriva u pravcu 

juga Evrope, koje su alternativne ukrajinskim, usmereni su ka maksimalnom isključenju tranzitnih rizika 

i garantovanom obezbeđenju energetske bezbednosti potrošača. Prevelika, često do nivoa histerije, 

politizacija tih uglavnom tehničkih i finansijskih problema izaziva nervozu i nerazumevanje u Rusiji i ima 

negativan uticaj na stabilnost tržišta i cena. 

U današnje vreme zbog pada proizvodnje usled krize mi imamo „tržište prodavca“, a posledica toga su 

pokušaji pritiska na Rusiju koja je prodavac nafte i naftnih derivata. Ali, ta situacija je privremena: neizbežni 

izlaz iz krize i zatim neminovno povećanje tražnje i cena promeniće situaciju do njene suprotnosti. Evropa 

nije jedino tržište i potpuno je moguće da kriza otvara mogućnost i čak diktira potrebu da se prekine 

monopsonija u izvozu nafte i gasa kako za račun osvajanja novih tržišta, tako i za račun razvoja grane 

proizvodnje LNG. U čitavom nizu slučajeva iza nadobudnih izjava potencijalnih budućih isporučilaca – 

Turkmenistana, Azerbejdžana, Irana i drugih, kao i njihovih apologeta iz grupe evropskih potrošača ne 

stoje ni realne rezerve, niti mogućnosti njihove eksploatacije i transporta u bliskoj budućnosti. 



Nulta opcija u virtuelnoj trci gasovoda: Rusija i EU bi trebalo 

da smanje ambicije u oblasti energetike 

Dr Pavel K. Baev 1 

Uvod 

U proleće i leto 2009. godine bili smo svedoci spektakularnog, povremeno čak grotesknog, takmičenja 

između Rusije i EU u obezbeđivanju novih tokova gasa u Jugoistočnoj Evropi. Konferencije u Sofiji i Pragu, 

sponzorisane od strane EU, podudarile su se sa skupom u Sočiju, koji je sazvao premijer Vladimir Putin, kao 

i sa bilateralnim razgovorima u Moskvi i Bakuu, koje su vodili predsednici Dmitri Medvedev, Ilham Alijev 

i Gurbangulu Berdimuhamedov 2 . Generalni direktor Gazproma, Aleksej Miler, samouvereno je tvrdio na 

godišnjoj skupštini održanoj krajem juna da će gasovod Južni tok činiti 35% ruskog izvoza gasa u Evropu 

2015. Godine. Nekoliko nedelja kasnije, uz veliku pompu, u Ankari je potpisan međuvladin sporazum o 

gasovodu Nabuko, posle čega je u avgustu usledio rusko-turski energetski sporazum. 3 

Zvanično, Evropska unija nema ništa protiv uključivanja gasovoda Južni tok u svoju viziju «južnog 

koridora», a Rusija je izjavila da je ravnodušna prema projektu Nabuko. Putin je dao samo jedan mali 

savet: «Pre nego što se ulože milijarde dolara u cev koja će biti zakopana u zemlju, trebalo bi videti gde 

će ići gas koji će prolaziti kroz tu cev.» 4 Kako stvari stoje sada, sredinom 2009. godine, čini se da će 

oba projekta biti sprovedena, u cilju otvaranja dvaju paralelnih tokova gasa prema tržištima Jugoistočne 

Evrope do sredine sledeće decenije. 

Međutim, ni EU ni Rusija nisu uzele u obzir uticaj sve veće recesije, koja je već sada snažna i potencijalno 

razarajuća i usled koje su najpreciznije energetske prognoze iz razdoblja od 2006. do 2008. godine postale 

izrazito besmislene. Ovakvo poricanje realnosti možemo razumeti kao psihološki odgovor preraslih i 

relativno uspešnih birokratija koje su iznenada izgubile sigurnost i pravac. Međutim, jasno je da će vrlo 

brzo i EU i Rusija morati da se suoče sa vrlo neprijatnom stvarnošću i da, u skladu sa tim, smanje svoje 

ambicije u oblasti energetike. 5 Sasvim je moguće da ni projekat Nabuko, ni projekat Južni tok neće 

preživeti ovu «korekciju», a u ovom radu ćemo sagledati moguće sprovođenje i posledice takve «nulte 

opcije». 

Krhke osnove i besmisleno planiranje 

Poslovi u vezi sa gasom trebalo bi da se razlikuju od promenljivog naftnog tržišta svojom većom stabilnošću, 

obezbeđenom dugoročnim ugovorima i materijalizovanom u sistemu cevovoda, koji proizvođače i 

potrošače drži u stalnoj i čvrstoj vezi. Ipak, u drugoj polovini prve decenije 21. veka, ovaj posao postaje 

sve turbulentniji i sada sve ključne osnove deluju uznemirujuće nesigurno. Upravo je „svađa oko gasa“ 

1) Dr Pavel K. Baev je profesor i istraživač Međunarodnog instituta za istraživanje mira, Oslo, Norveška. Autor se zahvaljuje na podršci 

u istraživanju ruske politike u oblasti energetike, koju je dobio od Norveškog saveta za istraživanje. 

2) Uravnoteženu analizu možete pronaći u: Timothy Krysiek & Katherine Hardin: Uslovi za saradnju Evolucija cevovoda Četvrtog 

koridora i Južnog toka (Conditions for Cooperation The Evolution of the Fourth Corridor Pipelines and the South Stream), Izveštaj 

CERA, april 2009. Dobru analizu iz ruskog ugla pružio je Mihail Zigar u Ratu tokova, Kommersant-Vlast, 18.5.2009. 

3) Ed Crooks: Nema prijatelja, već samo partnera u realnoj politici oko gasovoda (No Friends, Only Partners in Pipeline Realpolitik), 

Financial Times, 6.8.2009. 

4) Na zajedničkoj konferenciji za štampu sa italijanskim premijerom Silvijom Berluskonijem, 15.5.2009. 

vidi (http://premier.gov.ru/eng/visits/ru/106/2876.html). 

5) Ova analiza se zasniva na radu Pavela Baeva: Takmičenje projekata za kaspijske energetske puteve: Rusija i EU se suočavaju sa 

ograničenjima stvarnosti (Competing Designs for Caspian Energy Highways: Russia and the EU Face Reality Checks), PONARS Eurasia 

Memo 55, Vašington: Univerzitet Džordžtaun (Georgetown University), maj 2009. 


između Rusije i Ukrajine u januaru 2006. otvorila oči mnogim evropskim potrošačima, koji su morali da 

konstatuju da su nevolje u vezi sa tranzitom samo deo kompleksnog problema, skrivenog u ključnim 

aranžmanima šokantno niske transparentnosti. 6 

Nakon ove mini krize visoke rezonantnosti EU je usredsredila brigu na sposobnost Gazproma da isporuči 

adekvatne količine u sledećoj deceniji, jer moćna kompanija očigledno nije dovoljno investirala u svoju 

osnovnu imovinu, dok je potražnja u Rusiji ubrzano rasla. 7 Paralelno sa brigama oko ispolitizovanog 

ponašanja Gazproma, javili su se i zahtevi za smanjenjem emisija gasa i ekološkom svešću, uprkos činjenici 

da je prirodni gas jedan od najčistijih izvora energije. Tako je moćni lobi, koji je zagovarao „diverzifikaciju“, 

ispleo mnogobrojne mreže oko Brisela. Njegova aktivnost bila je fokusirana na set uputstava poznatih 

kao „20-20-20“. Ta uputstva elaborirana su u većem broju dokumenata, uključujući Energetsku bezbednost 

i akcioni plan solidarnosti iz novembra 2008. godine, koji predviđa da će, na nivou cena nafte blizu 100 

američkih dolara po barelu, uvoz gasa u EU 2020. godine biti niži za 3-5% u odnosu na 2005. 8 

Gazprom je bio veoma uznemiren zbog ovog namernog kršenja njihovog omiljenog principa 

„bezbednosti potražnje“, ali su bili skloni da to tumače kao trijumf nerealnog „ekološkog“ razmišljanja. 

Povećali su investicije u razvoj ogromnog naftnog polja Bovanenkovskoje na Jamalu [poluostrvo na 

severu Rusije prim prev], ali je njihov glavni odgovor „političkim fobijama“ EU bio negovanje partnerstava 

sa velikim evropskim energetskim kompanijama. Među njima su i E.ON i ENI, koje su, imajući svoje 

razloge za sabotiranje planova Komisije za liberalizaciju, mogle da mobilišu efikasnu podršku svojih 

„matičnih država“. Mogla je to biti pobednička strategija da „rat oko gasa“ nije u januaru 2009. godine 

naneo dodatnu štetu poslovnoj reputaciji Gazproma i izazvao u prvom kvartalu zapanjujući pad od 40% 

u obimu izvoza u EU. 9 Miler i ostali čelnici Gazproma pokušavaju da na lice navuku masku optimizma i 

tvrde da će se tok vratiti u normalu u drugoj polovini godine, ali morali bi uzeti u obzir i stav da je predlog 

o smanjenoj potražnji u EU sve ozbiljniji. 

Sigurno postoje razne varijacije između potpunog iznosa za EU i njenih opštih recepata. Na primer, za 

Španiju diverzifikacija znači dobijanje pristupa ruskom gasu kroz cevi. Jasno je da je u Jugoistočnoj Evropi 

potrošnja energije značajno niža od EU proseka (uostalom, nekoliko zemalja ove regije nisu ni članice 

Evropske unije), a ciljevi razvoja koji bi doveli do izjednačavanja mogu biti postignuti samo stvaranjem 

novih industrijskih korisnika, uz širenje sektora usluga i turizma. Ovo tržište, međutim, ima visoku 

elastičnost cena, a to stvara dilemu „bazara gasa“ za proizvođače i potrošače. Prvi mogu da lansiraju 

skupe projekte, kao što je Južni tok čiji je cilj da nadoknadi troškove isporučujući velike količine gasa po 

visokim cenama, dok drugi mogu te isporuke da koriste samo ukoliko su cene razumno niske. Očigledna 

pretpostavka Gazproma da je „era jeftinih fosilnih tečnih goriva prošla“ nalazi na vrlo malo kupaca na 

Balkanu. 

Može li Ukrajina postati prihvatljiva alternativa 

Jedan argument koji često nedostaje u debatama o Južnom koridoru jeste taj da bi njegovo otvaranje 

neizbežno umanjilo ulogu Ukrajine u energetskim i političkim pitanjima Evrope. I zaista, najnoviji 

ruski plan za Južni tok ima za cilj kapacitet od 63 bcm, što bi ostavilo svega oko 40-45% izvoza u EU 

preko ukrajinske teritorije. Sadašnjim sporazumom između Moskve i Ankare, putanja gasovoda preko 

ekskluzivne ekonomske zone Turske u Crnom moru zavisi od postavljanja drugog stuba cevovoda Plavi 

6) Jedan od novijih primera je odluka Evropske komisije da nametne visoke novčane kazne najznačajnijim nemačkim i 

francuskim kompanijama za formiranje kartela. Vidi: Antitrust: Komisija kažnjava E.ON i GDF Suez sa po €553 miliona za učešće na 

tržištima gasa Francuske i Nemačke, Brisel, IP/09/1099, 8.7.2009. (http://ec.europa.eu/competition/index_en.html). 

7) Vidi rad Nadežde Viktor (Nadejda Victor): Ruska gasna kriza: preteći nedostatak predstavlja težak izbor (Russia’s Gas Crunch: 

Looming Shortfall Poses a Tough Choice), Vašington Post (Washington Post), 6.4.2006. 

8) Proniciljivu analizu dao je Pierre Noël: Beyond Dependence: How To Deal With 

Russian GaS, Policy Brief 9, European Council on Foreign Relations, novembar 2008. 

9) Kratku procenu štete možete videti kod Elene Mazneve: Tržište je izgubljeno, Vedomosti, 16.6.2009. 


tok, kojim se njegov kapacitet povećava na 24 bcm. To bi smanjilo tranzit preko Ukrajine za još 5%, dok bi 

cevovod Severni tok preko Baltičkog mora takođe smanjio tranzit za najmanje 10%. 10 

Namera Gazproma (i Putina) da smanje ukrajinsku kontrolu izvoza nikad nije bila pod sumnjom, ali ono 

što je manje očigledno jeste anti-ukrajinski profil projekta Nabuko. Prvi stub (planiranog kapaciteta od 

10-15 bcm) mogao bi imati pre svega političko-psihološki efekat. Međutim, puni kapacitet od 30-35 bcm 

predstavljao bi značajan dovod gasa iz još uvek neodređenih (ali definitno neruskih) izvora. Zajedno 

sa povećanjem uvoza tečnog prirodnog gasa, ovim planom bi se smanjio udeo uvoza gasa u EU preko 

ukrajinske teritorije, možda i do nivoa ispod 30%,. 11 Nije uopšte nemoguće da i projekat Nabuko i projekat 

Južni tok postanu stvarnost, što bi u svakom smislu izbrisalo Ukrajinu sa evropske gasno-političke mape. 

Na ovoj mapi jedan od glavnih faktora će postati Turska, koja teži da ne bude samo tranzitna zemlja, već 

i da koncentrisanjem glavnih tokova gasa i razvojem kapaciteta za trgovinu postane „gasno čvorište“,. 

Uopšte nije sigurno da bi za EU, a naročito za države Jugoistočne Evrope, ovo „gasno čvorište“ predstavljalo 

bolji aranžman od sadašnje „učestalo konfliktne“ situacije. Jer Turska je, u istoj meri kao i Ukrajina, sklona 

da izvuče maksimum komercijalnih i političkih dobitaka iz kontrole nad glavnim gasovodima. Ekonomska 

situacija u ovoj zemlji nije ništa manje opasna, a problemi recesije utiču i na ponašanje vlade. Takođe, 

postoji i dodatna komplikacija: EU je zaustavila, možda čak i zauvek, prijem Turske u članstvo. Stoga 

frustracija proizašla iz truda koji nije urodio plodom može da navede tursku političku elitu da pritisne 

evropske interese, kako bi ih podsetila na neispunjena obećanja. 12 

Pokušavajući da nastavi razvitak projekta Nabuko, Evropska komisija je svesna i nimalo oduševljena 

mogućim jačanjem energetskog profila Turske. Otuda blic razgovori sa ukrajinskim vlastima o 

modernizovanju gasne infrastrukture proleća 2009. godine, čiji je rezultat bila zajednička deklaracija, 

koja je Moskvu toliko uznemirila da nije mogla pružiti razumnu reakciju. 13 Gazprom, bolje od bilo koga, 

razume hitnu potrebu za poboljšanjem cevovoda i pumpi u Ukrajini, koje su još od sovjetskih vremena 

u veoma lošem stanju. Putin i Miler su, međutim, kategorički protiv davanja novca Kijevu u tu svrhu, bez 

obzira na bilo kakva obećanja o stvaranju nezavisnog i transparentnog operatora. Njihov glavni plan je 

da smanje kontrolu ukrajinske države nad gasnom infrastrukturom na čisto simboličan udeo u vlasništvu, 

a da Gazprom postane stvarni rukovodilac, možda u partnerstvu sa E.ON i nekoliko drugih evropskih 

„prvaka“. 

Ove „zle“ namere, koje vode do krađe „dragulja u kruni“ potpuno su neprihvatljive za ukrajinske vlasti, 

ali su oni takođe veoma zabrinuti zbog eventualnog gubljenja tranzitnih privilegija. Teško je potpuno 

se složiti sa premijerkom Julijom Timošenko, koja je na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu rekla 

novinarima da je „sada pokretati pitanje o zaobilaženju Ukrajine putem alternativnih gasovoda besmislena 

ideja“. 14 Ova uskogruda izjava ipak sadrži i izvesan smisao, jer je ukrajinska opcija daleko najrazumnija 

kada je reč o uštedi. Evropska komisija je obećala da će izdvojiti dve i po milijarde evra za modernizaciju 

ukrajinske gasne infrastrukture, što bi moglo biti manje od polovine ukupnih troškova. Ali kapacitet ovog 

sistema cevovoda može se onda proširiti na 150 bcm, dok je preliminarna procena troškova za prvi stub 

projekta Nabuko oko osam milijardi evra, a račun za Južni tok može da dostigne dvadeset milijardi evra. 15 

Upravo sitne čarke između elitnih grupa čine glavnu prepreku EU da ozbiljno razmotri ukrajinsku opciju. 

10) O ruskim perspektivama, videti rad Natalije Grib: Južna bujica, Komersant, 18.5.2009; Ali Alijev (Ali Aliyev): Spoljni cevovod, 

Ekspert, 15.5.2009. 

11) Dobro uređenu zbirku tekstova o ovoj temi pronaći ćete u knjizi koju je uredila Katinka Bariš (Katinka Barysch): Cevovodi, 

politika i moć: Budućnost energetskih odnosa EU i Rusije (Pipelines, Politics and Power: The Future of EU-Russia Energy Relations), 

London: CER, 2008. 

12) “Politički korektnu” procenu politike gasa Turske dao je evropski komesar za proširenje Oli Ren (Olli Rehn) u svom govoru: 

Turska kao energetsko čvorište za Evropu - perspektive i izazovi, 4.3.2009. (http://www.europa-eu-un.org/articles/en/article_8535_ 

en.htm); oštriju analizu ćete pronaći kod Katinke Bariš: Uloga Turske u evropskoj energetskoj bezbednosti, CER esej, London, decembar 

2007. (http://www.cer.org.uk/pdf.essay_turkey_energy_12dec07.pdf) 

13) Povodom ovih razgovora, vidi članak Alena Rajlija (Alan Riley): Gasni sporazum između EU i Ukrajine nije nerealan san (EU- 

Ukraine Gas Deal Is No Pipe Dream), Wall Street Journal, 22.4.2009; povodom ruske reakcije, videti rad Alija Alijeva: Ljutita Rusija, 

Ekspert, 24.3.2009. 

14) Izjavu možete pročitati na njenom blogu: Julija Timošenko na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, 7.2.2009. (http://www. 

tymoshenko.com.ua/ukr/news/first/7020/). 

15) Vidi članak: Onaj koji plaća za gasovod vodi igru (He Who Pays for the Pipeline Calls the Tune), The Economist, 16.7.2009. 


Međutim, postoji šansa da predsednički izbori zakazani za 17. januar 2010. godine učine da se lakše 

upravlja Ukrajinom, dok bi sasvim verovatan odlazak Viktora Juščenka iz političke arene uklonio glavni 

izvor iritacije za Rusiju. 

Rusija razmatra odnose sa Gazpromom – ne radi se o tome „šta ako“ 

Prirodni gas zauzima središnje mesto u ruskoj spoljnoj politici ne samo zbog posebnog kvaliteta ovog 

izvora energije, kojim Rusija obiluje u velikoj meri (čak iako je do njega teško doći), i koji ga čini tako 

vrednim za Evropu, već to i posledica posebnog učešća ruskih vlasti u visoko monopolizovanim poslovima 

u vezi sa gasom, koji su započeli u ranoj Putinovoj „eri“ i razvili se dо sadašnjе, velike, mešavine različitih 

interesa, tako da je nemoguće utvrditi da li Gazprom Kremlju postavlja ciljeve ili mu služi kao sredstvo. 16 

Rekonfiguracija ruskog sistema moći usled uzdizanja Dmitrija Medvedeva na vrhunsku poziciju nije 

se mnogo promenila u tom smislu, jer se vladajući dijumvirat i dalje blisko poistovećuje sa planovima 

Gazproma, kao što i dalje sa entuzijazmom lobira za svaki posao. 

Ova simbioza bez presedana je važan izvor snage za Gazprom, povećavši njegovu moć prodiranja na 

evropska tržišta, ali je takođe uplašila mnoge države i organe EU, koji su postali skloni da ovo prodiranje 

smatraju neprijateljskim preuzimanjem. Taktičke prednosti su na taj način prerasle u strateški hendikep, 

tako da se sada svaki politički problem koji Moskva ima u evropskim odnosima, poput recimo zastoja u 

pregovorima o novom Sporazumu o partnerstvu i saradnji, negativno odražava na poslovanje sa gasom. 

Ovaj efekat možda je manje upečatljiv u poslovima sa Turskom. Međutim, teško da bi, bez ponovne 

procene putanje Rusije nakon rata sa Gruzijom, došlo do mobilizacije političkih i birokratskih nastojanja 

u EU oko projekta Nabuko, što srednjoročno može da ozbiljno oslabi pozicije Gazproma na tržištima 

Jugoistočne Evrope. 17 

Ovo ujedinjavanje Kremlja i Gazproma, međutim, nema stalni karakter, a sve dublja recesija već 

predstavlja izazov za ovu vezu, zbog činjenice da se interesi ruske države ne podudaraju potpuno sa 

interesima Gazproma. Mora se odustati od plana za povećanje domaćih cena gasa na nivo cena izvoza, a 

sve veći deficit u državnom budžetu primorava Ministarstvo finansija da traži ozbiljno povećanje poreza 

za Gazprom. 18 Nagli pad prihoda i dobiti prouzrokovao je smanjenje od 15%, a možda čak i do 25%, u 

investicionom programu Gazproma u 2009. godini, dok će se 2010. dostupni resursi još smanjivati. 19 

Zdravo ekonomsko rasuđivanje diktira stavljanje u stranu, ako ne i potpuno odustajanje od plana za 

izuzetno skup projekat Južni tok, koji samo tvrdoglava politička volja može održavati u ovako nemogućoj 

situaciji. 

Putin može ostati vezan za ovaj gasovod bez obzira na sve, ali njegova politička budućnost se ne 

može uzeti zdravo za gotovo u ekonomskom i društvenom okruženju tako drastično izmenjenom u 

poređenju sa „zlatnim godinama“ prosperiteta, za koji se sa velikom sigurnošću obećavalo da će trajati 

do 2020. godine. 20 Suviše centralizovani politički režim, zasnovan na distribuciji naftnih prihoda koji 

ravnomerno rastu, očigledno je nadživeo svoju svrhu, a oporavak Rusije iz razarajuće recesije zavisio bi 

od usvajanja fleksibilnijih i efikasnijih političkih mehanizama. 21 Karakter ovakve transfiguracije ne može 

se blagovremeno uočiti u ovom trenutku (a i besmisleno je spekulisati o Putinovim ličnim izborima i 

opcijama). Takođe, paralele sa prethodnom krizom iz perioda od 1989. do 1992. godine nisu mnogo 

korisne, ali mogu dati mali uvid u vezu između dubine ekonomske krize i obima političke revolucije. 

16) Relevantnu analizu možete pronaći u knjizi koju su uredili Svante E. Cornell & Niklas Nilsson: Evropska energetska bezbednost: 

Dominacija Gazproma i alternativni kaspijski izvori (Europe’s Energy Security: Gazprom’s Dominance and Caspian Supply Alternatives), 

Vašington DC: Univerzitet Johns Hopkins (Johns Hopkins University), 2008. 

17) Vidi: Matvej Ganapolski: Cena reči, Ežednevni žurnal, 16.7.2009. (http://ej.ru/a=note&id=9285) 

18) O povećanju poreza za Gazprom, vidi: Dmitri Butrin: Rezervni monopol, Komersant, 2.7.2009. 

19) O investicionim perspektivama Gazproma, vidi: Petr Nereba: Smanjenja se obavljaju na poslovan način, Komersant, 14. jul 

2009. 

20) Vidi: Pavel Baev: Deset godina na vrhu: Putin drži foto sesiju i posećuje Tursku, Eurasia Daily Monitor, 10.8.2009. 

21) Zdravu analizu ove transformacije pružio je Nikolaj Petroy u predavanju: Ruski politički mehanizmi I kriza, Bilingua, 25.6.2009. 

(http://www.polit.ru/lectures/2009/06/25/crisis.html). 


Sasvim je moguće da bi Rusija izbegla bilo kakav veliki politički kolaps i izvukla korist iz „blage“ evolucije 

političkog sistema. Međutim, postoji malo razloga za verovanje da bi tokom te evolucije Gazprom uspeo 

da sačuva jedinstveni pristup i vezu sa političkom vlašću. Bez ovakvog pokroviteljstva, poslovno carstvo 

Gazproma prvo bi se raspalo na marginama (na primer izbacivanjem Gazprom-Media), zatim bi otišlo 

nekoliko samostalnih jedinica (kao što su Gazprom-Bank i Gazprom-Neft) i na kraju bi transport morao da 

se odvoji u posebnu kompaniju. 22 Takva demonopolizacija, koja bi sledila skicu plana reforme Gazproma 

od početka 2003. godine, trajala bi nekoliko godina. Ali, ako se počne ubedljivo, EU bi mogla da izvrši 

ponovnu procenu rizika energetske bezbednosti i to bi moglo da rezultira zaustavljanjem njenih planova 

za Južni koridor, uključujući i nesrećni gasovod Nabuko. 

Zaključci 

Još uvek se ne može u potpunosti izmeriti kumulativni uticaj jednog prekida trenda (naglog pada, za 

kojim je usledila nesigurna stabilizacija cena nafte) i dva bitna događaja (rusko-gruzijskog rata i ruskoukrajinskog 

„rat oko gasa“) na energetsku bezbednost u Jugoistočnoj Evropi. Međutim, čini se mogućim 

da su neposredne lekcije naučene od strane EU i Rusije, usredsređenih na izgradnju gasovoda Nabuko, 

odnosno Južni tok, u ozbiljnoj meri pogrešno protumačene. Glavni nedostaci ovih lekcija odnose se na 

resurse i rizike. EU je pretpostavila da je deset do dvanaest milijardi evra prihvatljiva cena za projekat koji 

nema garantovane izvore snabdevanja, kao i da je moguće upravljati rizikom otuđenja Rusije, koja je i 

dalje glavni izvor gasa. Rusija je bila uverena (ili, bolje rečeno, Putin) da bi trebalo potrošiti, a ne uložiti, 

dvadesetpet milijardi evra za projekat koji nikad ne bi pokrio troškove i da podrivanje platnog bilansa 

Ukrajine ne bi predstavljalo rizik već dobru priliku. 

Držeći se pozitivnog razmišljanja o aktuelnoj krizi i njenoj bliskoj budućnosti (a ne o periodu nakon 

krize), nadali bismo se da bi se ove lekcije mogle opovrgnuti ponovnom procenom troškova, pre nego 

suočavanjem sa rizicima. I zaista, Rusija teško da može da ostane u stanju poricanja i posle 2009. godine, 

jer je prava mera budžetskog deficita priznata, a potreba za trošenjem akumuliranih finansijskih rezervi 

počinje da prevazilazi njihovu stvarnu veličinu. Problem za EU ne leži toliko u traženju načina prikupljanja 

sredstava za lansiranje projekta Nabuko, koliko u sakupljanju i donošenju „spasonosnog paketa“ za 

Ukrajinu, koja nastoji da plaća svoje mesečne račune za gas Rusiji i može biti primorana da izjavi suvereno 

pravo na neispunjavanje obaveza neposredno pre predsedničkih izbora. Mada je za političke lidere važno 

da obezbede utehu, oni moraju biti svesni da ponavljanje fraze „sve će proći“ dovodi do nerazumnog 

poricanja. EU i Rusija će na kraju izaći iz krize, ali se neće vratiti u status quo ante. 

22) Iscrpna analiza pitanja Gazproma može se pronaći kod Borisa Nemcova i Vladimira Milova: Putin i Gazprom, Nezavisni 

ekspertski izveštaj, Moskva 2008. (http://www.milov.info/2008/08/putin-i-gazprom). 



Procena posvećenosti Rusije izgradnji Južnog toka 

do 2015. godine 

Dr Andraš Deak 1 

U poređenju sa njegovim zapadnim takmacima, Nabukom i ITGI-em (Interkonektor Turska-Grčka-Italija), 

slučaj Južnog toka izgleda prosto. Nabuko se, na primer, susreće sa određenim brojem značajnih poteškoća, 

koje u najvećoj meri skoro da i ne postoje u ruskom projektu: on obuhvata nekoliko relativno malih 

energetskih kompanija bez značajnog tržišnog portfolija ili imovine, a sputan je nerešenim pitanjima 

vođstva, uprkos svoj moralnoj i finansijskoj podršci SAD i EU. Tranzit kroz Tursku – sa svim ekonomskim i 

političkim pitanjima – biće tvrd orah u budućnosti, a koordinacija velikog broja različitih i često suprotnih 

interesa čini bilo kakvu prognozu roka za završetak radova veoma teškom. 

U svetlu ovoga, Južni tok izgleda kao jasan projekat. Njegova realizacija zavisi skoro isključivo od Gazproma. 

Uz snažan status dobavljača i ogromnog portfolija evropskog tržišta, kompanija stvarno nema razloga da 

se mnogo brine o nalaženju dodatnih količina gasa ili potražnje, kao ni da brine o izbegavanju najvećih 

tržišta na tom putu. Moskva ima jaku pregovaračku poziciju u odnosu na male tranzitne države. Prema 

tome, nasuprot Nabuko projektu, realizacija Južnog toka je „pitanje jednog aktera“, dok ruska upornost i 

mogućnosti igraju gotovo odlučuju ulogu. 

Izazovi i sumnje 

Južni tok ima kratku, ali spektakularnu, istoriju. Juna 2007. godine ENI i Gazprom su potpisali memorandum 

o projektu, dok je Putin predstavio ideju balkanskim liderima u Zagrebu nekoliko dana pre toga. 

Međudržavni ugovori su bili potpisani sa Bugarskom, Srbijom i Mađarskom u januaru i februaru 2008. 

Godine. U 2009. godini projekat je prešao u sledeću fazu: većina studija o izvodljivosti bi trebalo da 

bude završena do kraja godine, čime se otvara mogućnost za potpisivanje obavezujućih ugovora. Posle 

nekoliko promena originalnog plana, zamišljeno je da Južni tok ima kapacitet od šezdesettri milijarde 

metara kubnih, a prema polu-zvaničnim procenama Gazproma, njegova izgradnja bi trebalo da košta 

dvadesetpet milijardi evra. Ruski politički lideri, Putin i zvaničnici Gazproma nekoliko puta su izjavili da će 

mreža biti u pogonu do kraja 2015. godine. 

Brzina i zamajac projekta su zaista zapanjujući. Nadimak „munjevita cev“, koji se koristi u nezvaničnom 

evropskom slengu, apsolutno je odgovarajući, posebno u poređenju sa sporim progresom drugih sličnih 

projekata u regionu. Moskva zaista izgleda odlučna i ambiciozna, zainteresovana da ima novi, ogromni 

tranzitni koridor u doglednoj budućnosti. Uprkos ovim utiscima, postoji ipak malo prostora za skepsu. 

Kritičari, uopšteno gledano, ukazuju na dva značajna tipa pitanja, koja mogu da predstavljaju pretnju 

projektu. 

A) Prvi tip pitanja bavi se izvodljivošću, a to se opet naslanja na prethodno i uopštenije pitanje o 

kredibilitetu Gazpromovih rokova. Bili smo svedoci, na primer, velikog potcenjivanja kompleksnosti i 

rizika projekta Severni tok, što je prouzrokovalo, blago govoreći, značajno kašnjenje u izgradnji. Za polje 

Shtokman, koje je bilo prioritetan projekat pre nekoliko godina, bilo je obećano da će biti povezano na 

sistem gasovoda već 2013. godine, što je čak i prema mišljenju nekih partnerskih kompanija bio nerealan 

rok,. 2 Razvoj polja Bovanenkovskoye, glavnog projekta na poluostrvu Jamal, još uvek je teško proceniti 

1) Dr Andraš Deak (Andreás Deak) je direktor istraživanja Centra za studije proširenja EU, Centralno-evropskog univerziteta. 

„Truba na trillion”, Vedomosti, 06.02.09. 

2) Predstavnik Statoil Hydro, vlasnik 24% projekta, je javno izrazio sumnju u ovaj rok. Vidi: “Credit Crisis May Delay Shtokman 

Project” http://www.rigzone.com/news/article.aspa_id=70459 


usled nedovoljno informacija o njegovom napretku. Tehnološki zaostaci i kašnjenja su uobičajeni 

fenomen u industriji, ali ruski monopol možda ima previše optimističan pogleda na svoj potencijal za 

gradnju i sposobnost koordinacije. Ovi rizici u odnosu na ruska obećanja su spoljni. To znači da se oni 

ne odnose na ruske ambicije da se sagradi nova infrastruktura, već na implementaciju toga. Gazprom će 

možda loše voditi ove projekte, ali to ne dovodi u pitanje njegovu volju da izgradi ove mreže. 

U pogledu prethodnog poređenja, Južni tok nije manje kompleksan od svojih takmaca. Na potezu od 

skoro 900 km od Rusije do Bugarske, cev mora biti položena na ekstremnu dubinu od 2000 metara, što 

je već na samoj granici naših tehnoloških mogućnosti. Gazprom jednostavno nema inžinjerskih veština 

i znanja da sam radi u takvim uslovima. Štaviše, morska zona ima nerešen pravni status. S obzirom na to 

da nije podeljena između priobalnih država, rešenje morskog dela gasovoda dobija političke i pravne 

konotacije sa, između ostalih, Ukrajinom, jednim od glavnih protivnika projekta. Takođe, skoro da 

ništa nije urađeno u smislu dobijanja odobrenja za operativnu proceduru pred Evropskom komisijom. 

Neki uslovi koji su postavljeni, na primer u međudržavnom ugovoru sa Mađarskom, nisu usaglašeni sa 

pravom EU, što pretpostavlja dugačak proces odobrenja u Briselu. Čak iako odbijanje od strane evropskih 

regulatnornih tela nije mnogo verovatno, ozbiljni ustupci će morati da budu učinjeni od strane Gazproma 

kako bi pravna rešenja gasovoda bila usklađena sa komunitarnim pravom. Svi ti rizici moćiće stvarno da 

budu ispitani tek pošto studija izvodljivosti bude završena, a pregovori o posebnim pitanjima započnu. 

Postavljanje rokova u tako promenljivim uslovima izgleda kao politički ili taktički korak. Ne slučajno, 

Moskva je već pomerila rok za konačnu realizaciju sa 2013. godine na 2015. godinu, što dodatno,ruši njen 

kredibilitet. 

B) Ipak, prave brige u vezi sa rokovima za završetak Južnog toka jesu, „unutrašnja“ ruska razmatranja 

ovog projekta. Nije sasvim jasno do koje mere su ruski politički krugovi i, što je još važnije sam Gazprom, 

posvećeni realizaciji gasovoda u ovom vremenskom okviru. Kritičari često dovode u pitanje neke ruske 

izjave po različitim osnovama, kojima se ističu ogromni troškovi gradnje, već postojeći kapacitet tranzita 

kroz Ukrajinu i nestabilna politička i strateška razmatranja. Uzimati bilo koje od ovih razmatranja kao 

argument za sumnju u kredibilitet ruskih planova, ipak je stranputica. Originalna inicijativa je bila 

zasnovana na jednom broju različitih stimulusa, ciljeva i ponekad pristupa. Da bi se napravila validna 

procena, moraju se uzeti najvažnija razmatranja i analizirati se u njihovom sopstvenom kontekstu. 

Međutim, pre nego što se krene u tu stranu, trebalo bi uočiti dve važne stvari. Prvo, sigurno je da je 

dugoročni ruski interes da sagradi novu mrežu na datom „južnom“ pravcu. Ruska frustracija u vezi sa 

postojećim tranzitnim putevima je neverovatno visoka. Kao što smo videli u slučaju BTS mreže naftovoda 

i naftnog terminala u Primorsku, svi novi sistemi bi trebalo da budu izgrađeni uz minimalne tranzitne 

rizike. Prema tome, sumnje bi trebalo tumačiti kao skepsu prema predstavljenom roku, a ne prema celom 

projektu kao takvom. Istovremeno, gasovodi Severnog i Južnog toka stvoriće za tranzit 2015. godine 

ukupni dodatni kapacitet od 118 milijardi m 3 gasa, čime će skoro udvostručiti trenutni ruski kapacitet u 

tom pravcu (141,6 milijardi m 3 je prošlo kroz Ukrajinu i Belorusiju u 2007. godini). Prema tome, čak iako 

prihvatimo rusku želju da ne pravi nove gasovode kroz problematične tranzitne zemlje, može se iskazati 

legitimna zabrinutost u vezi sa obimom poduhvata koji može da promeni sliku celog tranzita energije 

kroz Istočnu Evropu. 3 Kredibilitet je pitanje od posebnog značaja za male balkanske i centralno-evropske 

države učesnice, koje su često potpuno zavisne od tranzita preko Ukrajine. Diverzifikacija snabdevanja je 

veliki prioritet za njih. Ako Južni tok ne bude spreman na vreme, odnosno ako pretrpi značajna odlaganja, 

ove zemlje bi mogle da naprave drugačije investicione odluke, kako bi se nosile sa svojom zavisnošću. 

Rok je ono što je važno. 

Drugo, politika Rusije da propagira buduće planove za cevovode u regionu jeftina je i profitabilna politika. 

U slučaju Srbije, tokom kupovine NIS-a od strane Gazpromnefta, Južni tok je bio ključni argument u prilog 

relativno male cene. U ovom slučaju, obećanje brze implementacije Južnog toka bio je ključan instrument 

3) Maximum Russian exports to Europe are projected at 200 bcm in 2015. Baltic, Finnish and most of the Turkish exports go 

through separate pipelines, while the CIS member Moldova gets its demand via Ukraine. This means, that total capacity needed 

via Belarus and Ukraine do not exceed 170-175 bcm. Calculations on the basis: Jonathan Stern: “The Russian Gas Balance to 2015: 

difficult years ahead”, in: “Russian and CIS Gas Markets and Their Impact on Europe”, Simon Pirani (ed.), Oxford Institute for Energy 

Studies, Oxford, 2009, pp. 54-93. 


u ubeđivanju Beograda. Ustvari, suočena sa sličnim ponašanjem Amerikanaca, Moskva nije imala drugih 

opcija,. SAD su takođe propagirale Nabuko kao prihvatljivu srednjeročnu opciju u regionu, bez bilo kakve 

stvarne poslovne obaveze. Koristeći Južni tok kao adut za pregovore, Moskva je već prikupila stvarne 

dobiti, čineći istovremeno samo ograničene obaveze za izgradnju istog. Postoji očigledna asimetrija 

između ruskog profita i dosadašnjih troškova, a u stvarnosti, politička uveravanja budućih tranzitnih 

zemalja samo neznatno povećavaju šansu da će Južni tok biti završen do 2015. godine. 

Uopšteno govoreći, postoje tri glavnа unutrašnja“ ruska zapažanja u vezi sa projektom Južnog toka koja 

su vredna pažnje.: prvo, gradnja nove velike infrastrukture je najlakši, ako ne i jedini, način za Gazprom da 

dobije imovinu u Evropi; drugo, Rusi bi želeli da se otarase nepouzdanog tranzitnog puta kroz Ukrajinu; 

treće, Gazprom bi želeo da sačuva svoju kontrolu nad evropskim tržištima u odnosu na svog rivala Nabuko 

i projekat ITGI. 

Važno je shvatiti da će procena projekta Južni tok vrlo zavisiti od toga koji je od ova tri stimulansa najjači 

u svom uticaju na Gazpromove buduće korake. Ako bi se, na primer, Gazprom fokusirao prvenstveno na 

sticanje nove infrastrukture u ovim zemljama, mogao bi da odabere da gotovo isključivo prati sopstveni 

plan napretka realizacije. U ovom slučaju bez pretnje da će propustiti priliku, Gazprom ne bi morao da žuri 

da troši mnogo novca na tržišta koja je ionako već obezbedio. U isto vreme, ukrajinski tranzit je svakako 

glavobolja za Gazprom. Najveći planovi napretka razvoja Južnog toka su se do sada obično pojavljivali u 

vezi sa eskalacijom odnosa između Kijeva i Moskve. Ako prihvatimo ovo pitanje kao važan stimulans iza 

ruskih dejstava, stvorićemo logičnu vezu između Južnog toka i ukrajinskog tranzita. U ovom slučaju, malo 

verovatan pozitivan razvoj događaja u vezi sa ukrajinskim tranzitom mogao bi da značajno smanji rusku 

želju da se kreće unapred sa projektom Južnog toka. Na posletku, geografska struktura Južnog toka je 

gotovo identična sa Nabuko-ITGI mrežom., U oba slučaja oslanjali bi se, makar i delimično, na centralnoazijske 

kapacitete, sugerišući da se oni mogu smatrati za konkurentne projekte. Teško je zamisliti da 

bi Nabuko na primer, čak i sa procenjenim kapacitetom od samo 10 milijardi m 3 (i mogućnosti za još 

20 milijardi m 3 ), ostavio dovoljno mesta za još jedan gasovod. Gradnja jedne od ovih dveju mreža bi, u 

najmanju ruku, značila odlaganje druge. 

Moguće strategije Gazproma 

Politika „nove imovine“. Vertikalna integracija i sticanje evropske imovine bio je važan cilj Gazproma još 

od njegovog osnivanja ranih devedesetih. Međutim, unutrašnje slabosti i nepovoljan bilans na tržištima 

gasa otežali su ostvarenje ovih ciljeva. Pošto je konsolidovao domaću situaciju, menadžment Milera je 

mogao da se stvarno vrati ovom zadatku tek 2004. I 2005. godine. 

Postoje u osnovi samo dva načina da se dođe bliže evropskim potrošačima. Jedan način je ponovno 

pregovaranje oko Gazpromovih dugoročnih ugovora o snabdevanju. Budući da imaju vremenski okvir 

na 20 do 25 godina, ovi ugovori definišu gotovo svaki važan aspekt veze između Gazproma i evropskih 

kompanija, uključujući cenu, količinu i mesta trgovine. Za Gazprom, jedina mogućnost da lako promeni 

uslove u svoju korist, jesu retki ponovni pregovori o ovim pravnim okvirima. Od 2006. godine većina 

evropskih kompanija je produžila svoje ugovore na dodatnih 20 do 30 godina. Ovi uključuju, između 

ostalog, dostavu Nemačkoj, Austriji, Češkoj Republici, Italiji i većini balkanskih država. Novi element 

ovih ugovora je da su oni dozvolili Gazpromu da uđe na lokalna tržišta. Kompanije „čuvari“ i nacionalni 

zaštitnici kao što su ENI ili OMV, garantovali su da mali deo nacionalnog tržišta bude snabdevan direktno 

od strane Gazproma ili od strane akcionarskih društava. Sve zajedno, međutim, ovo je bio relativno 

skroman ustupak od strane Evropljana – definitivno nedovoljan za rusku kompaniju – dok je potpisivanje 

dugoročnih ugovora o snabdevanju zatvorilo mogućnost za Gazprom da dobije dalje koncesije za 

sledećih 20 do 25 godina. 

Gazprom ima lošu istoriju učešća u privatizaciji postojećih istočnoevropskih gasnih mreža, i pati od svih 

stega i prepreka koje su uzrokovane njegovim statusom monopoliste. Nova infrastruktura, međutim, 

posebno u slučaju skupog čuvanja gasa i prateće infrastrukture gasovoda, mogla bi biti efektivno 

sagrađena uz uključivanje Rusije. Gazpromovo prisustvo obezbeđuje značajne garancije za investitore, u 


smislu pitanja o snabdevanju i maksimalnom obrtu. Tipični postojeći primeri Gazpromovog učešća jesu 

primeri evolucije uloge ove kompanije na nemačkom tržištu od 1993. godine, zamena imovine Severnog 

toka i gradnja austrijskog skladišta u Hajdahu. Zapadne kompanije koje učestvuju u zajedničkim projektima 

mogu da budu uverene u to da Rusi više vole da koriste zajedničke objekte, obezbeđujući maksimalne 

profite za sve partnere. Pored prospekta finansijske dobiti partneri u Južnom toku imaju još jedan razlog 

da dopuste Gazpromu da dođe na njihovo domaće tržište, a to je: veća sigurnost snabdevanja. Većini ovih 

zemalja nedostaju značajan kapacitet za tranzit, industrijske osnove i fondovi da izgradi jeftine skladišne 

kapacitete. Sa izuzetkom Mađarske, nijedan od partnera nije odlučio da izgradi skladišta iz budžetnih 

sredstava. Uvek je jeftinije i sigurnije da se takve odluke naprave zajedno sa Gazpromom. Južni tok ne bi 

bio izvodljiv bez jasnih garancija Gazproma da će ovu novu mrežu i koristiti. Međutim, imajući imovinu 

Gazproma na svojoj teritoriji, ove zemlje će biti u boljoj poziciji u pregovorima sa ruskim monopolom i 

moći će da obezbede domaću nabavku. 

Sa ruske tačke gledišta, gradnja evropskog dela Južnog toka na kopnu relativno je mali i pogodan 

poduhvat. Dva kraka mreže ne bi koštala više od pet milijardi evra (ili čak i mnogo manje) i Gazprom ima 

dobre šanse da obezbedi većinu građevinskih narudžbina. U zamenu za finansiranje sopstvenog dela od 

dve do dve i po milijarde evra, Gazprom bi mogao da dobije direktan pristup i postane dominantan igrač 

na lokalnim tržištima. Nikada ne bi mogao da kupi postojeću infrastrukturu po tako niskoj ceni. Centralno 

pitanje za Gazprom jesu vankopneni deo i deo kroz rusku teritoriju, koji bi činili najveći deo ukupnih 

troškova projekta. Formalno, ne postoje pravne veze između ovih elemenata. Južni tok je sačinjen od šest 

nacionalnih delova, bez bilo kakve veze između njih, izuzev Putinovih obećanja. On se u ovome veoma 

razlikuje od projekta Nabuko, gde je ceo gasovod izgrađen u okviru jedne kompanije i regulatornog 

okvira. Moskva gradi mrežu prateći staru logiku nezavisnih nacionalnih gasovoda, što maksimizira njenu 

pregovaračku poziciju. Logično, Gazprom bi mogao da podeli implementaciju svake sekcije. Kopneni 

kapaciteti bi mogli lako da budu sagrađeni i snabdeveni po ugovorenih 10+10 milijardi m 3 nivoa iz starog, 

postojećeg sistema Progress kroz Ukrajinu. Skupi vankopneni deo gradnje mogao bi početi, a kašnjenja 

bi bila, makar pravno gledano, prihvatljiva. Ova konstrukcija bi donela neke gubitke, usled duže tranzitne 

rute iz Ukrajine do Bugarske i potom nazad na sever, 4 ali u zamenu za to Gazprom bi dobio značajnu 

fleksibilnost u ugovornom sistemu Južnog toka. Ako Gazprom pratio ovu logiku, rok od 2015. godine ima 

malo više kredibiliteta u odnosu na kopneni, gde kompanija ima više stvarnih obaveza, nego u odnosu 

na vankopneni deo, gde su neka zakašnjenja mnogo verovatnija. 

Realizacija projekta putem ovog scenarija bi unapredila bezbednost snabdevanja za većinu država 

učesnica. Međutim, kako bi se pojasnili i skicirali mogući rezultati tokom faze gradnje, za male zemlje 

partnere bilo bi uputno da harmonizuju svoje politike u odnosu na projekat. Pregovaranje samo sa i kroz 

Moskvu, i nedostatak multilateralnog okvira, luksuz je koji se u tako skupom i kompleksnom projektu ne 

može dozvoliti. Obavezujući rok u multilateralnom okviru je mnogo sigurniji od bilateralnih obavezivanja 

i političkih obećanja. 

4) Gazpromova aktivnost je pokazala neke znake koji nagoveštavaju da ovaj scenario ostavlja otvorenim. Budući da je zakupio 

rumunske i bugarske tranzitne kapacitete za još 20 do 25 godina, ozbiljno ispituje oslobađanje ovog potencijala putem gradnje 

novog kraka gasovoda Plavi tok ka Turskoj. Ruski monopol još uvek insistira na renovaciji i mogućem proširenju, posebno južnog 

dela ukrajinskog sistema. 


Karta 1 – Infrastruktura izvoza gasa u Tursku 

Izvor : Vašingtonski institut za politiku na Bliskom istoku (The Washington Institute for Near East Policy), 2006 

Strategija ukrajinskog tranzita. Ukrajinski, i u manjoj meri beloruski, tranzit već nekoliko godina je najveći 

izazov za Gazprom. Uprkos svim naporima tokom poslednje dve decenije, 70% celokupnog izvoza gasa 

u Zapadnu Evropu još uvek teče kroz ovu zemlju, što predstavlja neugodnu zavisnost ruskog liderstva i 

prouzrokuje ogromne finansijske gubitke za Gazprom. Smanjenje zavisnosti i gubitaka može se dostići 

samo putem konsolidacije ukrajinske gasne industrije prema ruskim uslovima ili prosto putem isključenja 

ove zemlje iz vertikalnih lanaca. Prva opcija ima visoke političke torškove i troškove prestiža, kako je i 

pokazano tokom dva „gasna rata“ 2006. i 2009. godine, iako bi čak i ovi troškovi mogli da se pokažu kao 

vrlo relativni ako bi se u obzir uzela astronomska cena gradnje alternativnog sistema. Štaviše, ukrajinska 

mreža gasovoda nudi ne samo najjeftiniju tranzitnu rutu u tehničkom smislu, već takođe poseduje i 

jedinstveni kapacitet od 34 milijarde m 3 za gas, koji bi teško mogao da se zameni čak i dugoročno gledano. 

Prethodnih godina, Moskva je nameravala da podrži potpuno isključivanje Ukrajine iz svog lanca izvoza. 

Slično govoreći i ovog puta, realistično je misliti da je pravi cilj Kremlja da oslabi ukrajinsku pregovaračku 

poziciju i smanji sopstvenu zavisnost putem gradnje alternativnih kanala izvoza na Zapad. Neki od ovih 

zadataka, međutim, mogli bi možda već biti dostignuti gradnjom Severnog toka, gde bi značajan deo 

kapaciteta (možda 20 do 30 milijardi m 3 ) mogao da bude iskorišćen za svrhu diverzifikacije tranzita. 

Značajno pitanje u pogledu napora Gazproma ka diverzifikaciji jeste da li će alternativni kapacitet 

dovoljno omekšati poziciju Kijeva, kako bi se dostigao dogovor, i do kada se to može postići U tom smislu, 

promenljiva politička situacija u Ukrajini stavlja Gazprom u zaista nezgodan položaj. U ugovorima iz 2009. 

godine, Gazprom je pristao na pravne i finansijske obaveze da koristi barem 110 milijardi m 3 kapaciteta 

ukrajinskog tranzita u narednih jedanaest godina. Ovo pokazuje da Moskva nije stvarno računala da će 

druge, nove, tranzitne rute biti dostupne u ovom periodu – iako ovo može da bude samo pesimistička 

pratpostavka i neka vrsta polise osiguranja za Gazprom. Ono što izgleda realnije jeste pretpostavka da 

Mosvka nije odustala od sticanja imovine ukrajinskog tranzitnog sistema, koji bi, ukoliko bi se ostvario, 

stvorio vrlo negativnu perspektivu za Južni tok. Što je bolja situacija sa ukrajinskim tranzitom, manji je 

pritisak na Gazprom da krene napred sa Južnim tokom. U tom kontekstu važno je primetiti da je, uprkos 

svoj brutalnosti rusko-ukrajinskih odnosa, Gazprom mirno napredovao u postizanju dogovora u vezi 

sa putevima tranzita. Prinudio je Kijev da potpiše gotovo zapadnjački ugovor za snabdevanje i uspeo 

je u izolovanju Ukrajine u odnosu na ovo pitanje na Zapadu. Moskva je triumfovala u dogovorima sa 

Belorusijom, a, otpisivanje mogućnosti sličnog ishoda sa Ukrajinom, makar i kratkoročno, može da bude 


ozbiljna greška. Rok 2015. godine za Južni tok je mogao da bude taktički potez nadolazećeg ogoljenog 

konflikta između dve strane. 

Rivalska strategija. Sumnja da će Južni tok biti napravljen kao rivalski Nabuko i ITGI je široko rasprostranjena 

među zapadnim analitičarima, iako je redovno demantovana od strane Gazproma. Prema tim optužbama, 

ciljne zalihe gasa u rivalske projekte će dolaziti uglavnom iz istih, centralnoazijskih izvora i prolaziće 

kroz iste države. Jedina osnovna razlika bi bila ta što bi gas prodavala jedna tranzitna kompanija sama 

(Gazprom), što bi dodatno povećalo njen uticaj na ovim tržištima. Prema takvim mišljenjima analitičara, 

jedini cilj Moskve je da spreči gradnju zapadnih gasovoda i sačuva svoj monopol kako na strani ponude, 

tako i na strani potražnje. 5 Štaviše, kontrolišući masu gasovodnih sistema na Balkanu, Gazprom bi čak 

mogao da utiče na iračko ili iransko snabdevanje Evrope. 

Sve u svemu, izgleda da je Gazpromova osnovna filozofija u pogledu gasne industrije da pojača sve 

izložene strahove. Logika „onaj ko ima cev ima i gas“ prisutna је u svim investicijama Gazproma. Međutim, 

Južni tok je planiran da bude izgrađen u državama koje prate obavezna pravila konkurencije EU. U njima 

bi kapaciteti gasovoda trebalo da budu otvoreni za sve dobavljače. Gazprom može da zatraži izuzetak 

u Briselu, ali značajni deo gasovoda bi ipak trebalo da bude ponuđen i trećim licima. Čak i ako pravila 

nisu savršena, to znači da imati imovinu u pravnom licu može samo da poveća kontrolu nad njegovim 

kapacitetom, ali to ne obezbeđuje potpuni autoritet. Ukoliko Generalni direktorat EU za zaštitu 

konkurencije primeni pravna sredstva u odnosu na Južni tok i prinudi učesnike da poštuju i potpuno 

primene Direktivu o gasu, Gazprom neće biti jedini koji će koristiti gasovod. Radni, online kapacitet i 

veza sa turskom mrežom 2015. godine olakšali bi izvoze sa Bliskog istoka i Kaspijskog basena u Evropu, 

izbegavajući na taj način Gazpromov saldo. Gazprom se može nadati na nesavršenosti u regulatornom 

okviru, ali mnogo će zavisiti od nacionalnih i evropskih regulatornih tela u odlučivanju kako će Južni tok 

u stvarnosti funkcionisati. 

U ovom kontekstu, „rivalska interpretacija“ možda ima neke logičke osnove, ali neće stvoriti crnobelu 

situaciju. Ustvari, relativno rani završetak Južnog toka će pomoći Evropi da ustanovi ugovore sa 

alternativnim dobavljačima. Ako Gazprom stvarno želi da zaustavi Nabuko, najbolje mesto za mešanje 

je Turska. Turska potrošnja se oslanja na rusku nabavku i ta zemlja se još uvek nije pridružila Evropskoj 

energetskoj zajednici. Budući da ima jako rastuću tražnju za gasom, Moskva ima mnogo veći uticaj 

nad Ankarom nego nad drugim državama Nabukoa. Neka vrsta zajedničkog upravljanja snabdevanja 

koje dolazi sa Bliskog istoka i iz Kaspijskog basena mnogo je realističniji scenario, nego onaj po kome 

će Gazprom sačuvati pun kapacitet kontrole nad Južnim tokom. Uz ponudu da Južni tok bude kanal za 

tranzit i garancije pouzdanog snabdevanja Ankare, Gazprom bi mogao da traži deo gasnog tranzita kroz 

Tursku. Prateći ovaj tok misli, gradnja Južnog toka bi mogla da bude zamišljena kao rival konkurentskim 

zapadnim projektima, ali bi bilo greška karakterisati ovo kao odlučujući odnos. U suštini, međutim, 

„logika takmičenja“ čini pouzdanost roka 2015. godine slabijom, jer takođe pretpostavlja da će zavisnost 

od projekta Nabuko rasti tokom narednih godina. 

Zaključak 

S obzirom na to da smo već stavili neke znakove pitanja iza pouzdanosti roka 2015. godine, moramo da 

se zapitamo sada zašto bi Moskva predstavila tako blizak datum kao rok. Najverovatniji odgovor je neka 

vrsta tumarajući-usput-efekta. Imajući bezbroj dobrih argumenata da izgradi nove tranzitne koridore za 

budućnost i trpeći snažnu gasovodnu konkurenciju na Balkanu, Rusi su morali da načine potez. Njihovo 

uključivanje, međutim, nije moglo da dobije stvarni kredibilitet bez roka izgradnje. Obavezivanje Moskve 

na Južni tok nije bilo rezultat odgovornog planiranja unapred, već postepen proces u kojem je političko 

„guranje“ igralo značajnu ulogu. Nije Gazpromov menadžer bio taj koji je davao izjave o skorom završetku, 

već najviši politički lider zemlje. Iako se moglo misliti da je ovo kredibilnije obećanje, u stvarnosti je ono 

manje pouzdano. Političari imaju tendenciju da budu više nestrpljivi u stvarima vezanim za energetiku 

5) Toby Vogel: “Will South Stream push EU off course”, u: European Voice, 30.04.08. http://www.europeanvoice.com/article/ 

imported/will-south-stream-push-eu-off-course-/60547.aspx 


nego sama industrija. Kada je Gazprom uspeo da odloži prvobitni rok za 2013. godinu, verovatno je morao 

da se gorko bori protiv toga da sledeći rokovi ne budu postavljeni pre 2015.godine,. Rani rok ustvari 

pogoršava pregovaračku poziciju Gazproma suočenog sa problemom u vezi sa projektom u Austriji, 

nesaglasnostima oko kapaciteta sa ENI-em i značajnim finansijskim stegama, i može da se pretvori u 

glavobolju za kompaniju u budućnosti. Putin nije taj koji će da bude odgovoran za bilo kakve neuspehe 

pri ostvarivanju plana, već Gazprom. 



Ruski energetski interesi u Jugoistočnoj Evropi 

Dr Konstantin Simonov 1 

Glavni energetski izazovi u regionu 

Dijalog o energetici između Rusije i zemalja Jugoistočne Evrope razvija se na prilično nekonzistentan i 

komplikovan način. S jedne strane, postoje očigledne pozitivne stvari koje unapređuju našu saradnju. 

Zadržale su se određene ekonomske veze između Rusije i bivših socijalističkih zemalja: u nizu slučajeva 

postoje kulturne i etničke veze koje olakšavaju implementaciju modela saradnje. S druge strane, elita 

tih država je opterećena različitim istorijskim kompleksima, kojima se najaktivnije promovišu teze o 

»ruskoj pretnji« u Evropi. Čak i u Srbiji, religiozno, kulturno, istorijski i jezički vrlo bliskoj Rusiji, postoje 

vrlo uticajne snage koje zagovaraju tvrd stav prema Moskvi. Rusija i takozvana »evropska opcija«, koju 

su izabrale zemlje regiona, u međusobnoj su suprotnosti. Prema našem mišljenju, dilema »Evropa ili 

Rusija« je pogrešna. Ipak, očigledno je da sećanje na »velikog brata« prilično snažno sprečava saradnju 

između Rusije i zemalja koje često percipiraju ruske investicije i nove projekte kao korake ka ponovnom 

uspostavljanju sovjetskog carstva. 

Kao rezultat toga, ispostavlja se da su zemlje u Jugoistočnoj Evropi spremne za ideje koje se često čuju u 

Briselu, a odnose se na diverzifikaciju isporučilaca i umanjenje energetske zavisnosti od Ruske Federacije. 

Štaviše, takva zavisnost je posebno snažna u Jugoistočnoj Evropi. Ranije je to viđeno kao prednost (pored 

toga, ovaj region je bliži Rusiji nego Francuska i Nemačka, što znači jeftiniji gas zbog kraćeg transporta). 

Sada se to, međutim, smatra ozbiljnom političkom pretnjom, jer Rusija ostaje monopolistički snabdevač 

energetskih resursa. Međutim, sada dolazi svakodnevno pitanje – koliko brzo će Brisel biti sposoban 

da obezbedi isporuke alternativnih izvora ugljovodonika regionu Štaviše, nekim delovima Albanije, 

južne Srbije i Kosova potrebno je proširenje gasovoda, dok Makedonija uopšte nema infrastrukturu 

snabdevanja gasom. 

Dakle, kako bi trebalo oceniti rusku energetsku politiku u regionu Prema balkanskim mas-medijima, 

dominantna pozicija ruskih kompanija u Jugoistočnoj Evropi nije slučajnost, nego dugoročna politička 

strategija. Postoji, takođe, mišljenje da su tokom protekle decenije ruske firme sistematski ostvarivale 

svoje planove koje podržava novo rukovodstvo Rusije, kako bi se stekle političke poluge uticaja kroz 

energetski sektor. Veruje se da ruske kompanije šire svoj uticaj u regionu tako što kupuju postojeće firme, 

a kada taj pristup ne funkcioniše, osnivaju sopstvena preduzeća. To je bio prilično skup proces, ali sa 

ciljem da se postepeno proširi njihov uticaj. U međuvremenu su neke države u regionu već pristupile EU, 

dok su druge spremne za to. Zaključak je da će Rusija upotrebiti Jugoistočnu Evropu kao mostobran za 

političku ofanzivu protiv EU. 

Osim toga, te zemlje je najviše pogodio januarski rat gasom između Rusije i Ukrajine. Stara Evropa ima 

dobro razvijen sistem podzemnih skladišta gasa koja su iskorišćena da se upumpaju znante količine 

ruskog gasa u 1. kvartalu 2008. Kao rezultat toga, Nemačka, Francuska, Italija i Austrija bile su dobro 

pripremljene za zatvaranje dotoka gasa; za to vreme je Istočna Evropa bila najpogođenija. Kao posledica 

toga, zemlje u ovom regionu su se našle u prilično jedinstvenoj situaciji. Za evropsku birokratiju one 

su simbol ruske energetske perfidnosti. Ali, Brisel više voli da im pruži samo verbalnu podršku. Sistem 

podzemnih objekata skladištenja gasa se ne razvija, a region neće zaista dobiti skoro validne izvore kao 

alternativu gasu, ako ih uopšte dobije. Ne sme se zaboraviti da će usled umanjenja proizvodnje gasa u 

Evropi, udeo uvoznog gasa naglo porasti. Prema procenama Međunarodne agencije za energiju, 2030. 

godine će udeo uvoznog gasa porasti na 85% u gasnom saldu EU. To znači da će Nabuko i drugi projekti 

služiti samo da nadoknade smanjenje proizvodnje gasa u staroj Evropi. Istočna Evropa je potrebna samo 

kao svedok pretnje energetske zavisnosti od Rusije. Ali taj region neće dobiti punu podršku Brisela za 

1) Dr Konstantin Simonov je generalni direktor Fondacije za bezbednost nacionalne energije iz Moskve. 


zaštitu svoje energetske bezbednosti. Zbog toga su zemlje u Istočnoj Evropi suočene sa teškom dilemom: 

ili da pokušaju da normalizuju saradnju sa Rusijom, ili da je i dalje demonizuju na zahtev Brisela, a da pri 

tome zauzvrat ne dobiju validna alternativna rešenja. 

Ruske kompanije u sektoru nafte i prerade nafte Jugoistočne Evrope: 

da li stvari stoje tako strašno 

Aktivna ekspanzija ruskog poslovanja u Istočnu Evropu počela je sa naftnom industrijom. Rusi su želeli 

da dobiju naknadna (downstream) sredstva u Evropi, i to je bilo moguće samo u njenom istočnom delu 

– mogućnosti da se kupe takva sredstva u Evropi su davno minimizirane iz političkih razloga. Prozor 

mogućnosti je bio otvoren; štaviše, tim zemljama je preko bio potreban novac. Razmotrimo: da li je 

iskustvo saradnje u naftnoj industriji bilo pozitivno ili negativno i da li su ruske kompanije ispale tako 

strašne. 

Udeo ruske nafte na tržištu regiona je prilično znatan. U Mađarskoj iznosi 98% tržišta, 90% u Bugarskoj, 

80% u Srbiji i 40% u Grčkoj. Osim toga, ruske kompanije poseduju niz rafinerija nafte i benzinskih pumpi. 

Međutim, to dugo nije brinulo ni stanovništvo ni političku elitu. Ekspanzija se nastavila, ali to je prolazilo 

prilično mirno. U međuvremenu, ruske korporacije su stekle kontrolu nad vrlo interesantnim sredstvima. 

Najaktivnija kompanija u regionu je LUKOIL, apsolutni lider među ruskim naftnim firmama u pogledu 

eksploracije tržišta maloprodaje u inostranstvu. 

Decembra 2006. ConocoPhilips je prodao 376 benzinskih pumpi LUKOIL-u. Oni su poslovali pod brendom 

Jet i bili su locirani u šest zemalja, uključujući 30 u Mađarskoj i 14 u Slovačkoj. Kasnije, u aprilu 2008, LUKOIL 

je od Petrol Holding-a kupio 75 benzinskih pumpi u Bugarskoj i skladište nafte blizu Sofije. Vrednost posla 

je bila 237 miliona evra: 156,1 milion evra za benzinske pumpe (ca. 2,1 milion evra po benzinskoj pumpi) 

i 80,9 miliona evra za skladište. U Bugarskoj kompanija ima ca. 74% udela u trištu veleprodaje naftnih 

proizvoda. Stoga LUKOIL poseduje 562 benzinske pumpe u Bugarskoj. 

LUKOIL poseduje naftnu rafineriju u Burgasu (Neftochim Bourgas); ruska firma je kupila kontrolni udeo 

oktobra 1999. za 101 milion evra. Početkom 2005. naftna kompanija je povećala svoj udeo u rafineriji 

Burgas na 93,16% nakon što je kupila 22,05% pogona na osnovu ponude. Rafinerija proizvodi bezolovni 

benzin, dizel i petrohemijske proizvode koji odgovaraju evropskim standardima kvaliteta. Rafinerija 

prerađuje ca. 6–7 miliona tona nafte godišnje. 

Neftochim Burgas je jedina rafinerija nafte u Bugarskoj. Ona proizvodi ca. 80% automobilskog goriva koje 

se potroši u Bugarskoj; istovremeno, izveze se jedna trećina naftnih proizvoda koje proizvede Neftochim 

Burgas. 

Važno je što je posao sa LUKOIL-om rezultirao rastom investicija u preduzeću. Naftna kompanija nastavlja 

sa proširenjem rafinerije za čiji se kapacitet očekuje da će porasti. Godine 2007. u rafineriji je puštena u 

rad jedinica za isomerizaciju; jedinica za prečišćavanje hidriranjem kapaciteta 1,7 miliona tona godišnje 

je trenutno u finalnoj fazi izgradnje. Osim toga, proširuje se kapacitet katalitičke drobilice na 2 miliona 

tona godišnje. Godine 2011. rafinerija u Burgasu biće sposobna da preradi 10 miliona tona u poređenju 

sa sadašnjih 8,8 miliona tona godišnje. 

Udeo LUKOIL-a u rumunskom tržištu iznosi ca. 22%. Ruska naftna kompanija poseduje lanac od preko 

300 benzinskih pumpi u toj zemlji, kao i Petrotel-LUKOIL rafineriju u Ploiestiju sa kapacitetom od 2,4 

miliona tona nafte godišnje. Ruski vlasnik je obezbedio investicije u preduzeću. Godine 2007. pušten 

je u rad i turbogenerator sa kapacitetom od 24 megavata; kao rezultat toga, kombinovani kapacitet 

grejne stanice objekta dostigao je 61 megavat. Prvi stepen renoviranja grejne stanice je završen. Ukupno, 

projekat renoviranja predviđa izgradnju kotla kapaciteta grejanja od 245 megavata u 2. kvartalu 2009. 

koji će koristiti naftni koks kao gorivo. 


U glavnom gradu Crne Gore, Podgorici, LUKOIL je kupio šest benzinskih pumpi koje su pripadale Roksped 

Petrol-u koji je od 2005. godine aktivno sarađivao sa ogrankom LUKOIL-a u Srbiji, LUKOIL Beopetrolom. 

Ruska naftna firma je platila 26,5 miliona evra za kupovinu, što je bilo 4,5 miliona evra po benzinskoj 

pumpi. Prema evropskim standardima, to je bila visoka cena, jer u Evropi jedna benzinska pumpa košta 

prosečno ca. između 1 i 2 miliona evra. 

U Hrvatskoj je LUKOIL kupio EUROPA-MIL. Ova firma je posedovala pet benzinskih pumpi u Zagrebu i 

Splitu i pet parcela za izgradnju benzinskih pumpi. Prosečna dnevna prodaja na jednoj benzinskoj pumpi 

EUROPA-MIL iznosila je 11 miliona tona naftnih proizvoda, u poređenju sa prosečno 7,9 miliona tona na 

LUKOIL pumpi 2007. godine. 

Pored benzinskih pumpi EUROPA-MIL poseduje sopstveni železnički terminal za naftne proizvode sa 

kapacitetom skladištenja od 8.000 m³ blizu Vukovara na Dunavu. (Novembra 2006. kompanija je započela 

izgradnju male fabrike za proizvodnju biogoriva sa projektovanim kapacitetom od 35.000 tona na osnovu 

tog terminala.) Kao rezultat toga, LUKOIL je dobio mogućnost da prodaje naftne proizvode praktično u 

celoj zemlji. 

Prvobitno, terminal u Vukovaru nije imao dozvolu za rečni transport i pretovar. Dobijanje te dozvole je 

bio uslov koji je LUKOIL postavio vlasnicima firme EUROPA-MIL pre kupovine. Tako ruska firma može da 

koristi rečne tankere i da isporučuje naftne proizvode duž Dunava. LUKOIL poseduje 180 benzinskih 

pumpi u Srbiji i šest u Makedoniji. 

Vredi napomenuti da nije bilo ozbiljnog skandala u vezi sa aktivnostima LUKOIL-a. Kompanija nije 

percipirana kao instrument uticaja Kremlja. Iako je LUKOIL započeo svoju strategiju dominacije na tržištu 

1998. godine, malo posmatrača je smatralo politiku ruske naftne firme pretnjom. To je, verovatno, zbog 

toga što je LUKOIL privatna kompanija. Osim toga, američki koncern ConocoPhilips ima 20% udela u njoj. 

Stav prema kompanijama koje direktno kontroliše ruska vlada u međuvremenu se potpuno promenio. 

Međutim, one su takođe započele da aktivno posluju u Srbiji i Bosni i Hercegovini. To se odnosi na 

Zarubezhneft, kao i na ogranak Gazprom-a, Gazprom Neft. 

Kompanija Zarubezhneft ima sredstva na tržištu u Republici Srpskoj (delu Bosne i Hercegovine). Ona 

poseduje rafineriju nafte u Bosanskom Brodu sa godišnjim kapacitetom od 4,2 miliona tona, kao i Fabriku 

za proizvodnju motornih ulja „Modriča“ sa kapacitetom proizvodnje do 70.000 tona motornog ulja 

godišnje i 78 benzinskih pumpi. Godine 2009. ruska firma planira da poveća broj svojih benzinskih pumpi 

na Balkanu na ca. 150. Ubuduće, prema šefu Zarubezhneft-a Nikolaju Bruniču, kompanija će povećati 

broj sopstvenih benzinskih pumpi na Balkanu na 300 nakon što se pusti u rad druga faza rafinerije nafte 

u Bosanskom Brodu, koja će omogućiti da rafinerija poveća svoj kapacitet prerade sa 1,2 miliona na 4,2 

miliona tona nafte godišnje u 2010. i 2011. godini. 

U februaru 2009. Gazprom Neft je konačno završio kupovinu 51% udela u srpskom NIS-u, dok je Gazprom 

sa svoje strane obećao da će sprovesti ogranak glavnog gasovoda Južni tok kroz ovu zemlju i izgraditi 

podzemno skladište gasa blizu Novog Sada. NIS-TNG – ogranak za proizvodnju tečnog naftnog gasa 

Naftne industrije Srbije, naftna je kompanija koja je angažovana u rafinisanju nafte i prodaji naftnih 

proizvoda, kao i proizvodnji ugljovodonika u Srbiji i Angoli. Obim proizvodnje NIS-a iznosi ca. 1 milion 

tona nafte godišnje. 

Kompanija poseduje rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu sa kombinovanim kapacitetom od 7,3 

miliona tona godišnje. NIS poseduje sopstvenu prodajnu mrežu (ca. 500 benzinskih pumpi) i vodeći je 

isporučilac naftnih proizvoda na srpskom tržištu jer proizvodi ca. 85% naftnih proizvoda koji se potroše 

u zemlji. 

Transakcija je započeta krajem 2007. godine i nastavljena preko godinu dana. Rusija je platila 400 miliona 

evra, i dala saglasnost za investiciju dodatnih 550 miliona evra do 2012. godine. 


Te transakcije su izvršene na mnogo dramatičniji način nego kupovine LUKOIL-a. Bilo je optužbi da se 

pokušava stvaranje zone ruskih interesa, i sumnjalo se da u pozadini stoji »energetska vlast Moskve«. Ali, 

postoje tri tačke koje treba izdvojiti. 

Prvo, te optužbe omogućuju da se iscenka više koristi od ruskih kompanija, što počinje plaćanjem neke 

vrste poreza. Tako zemlje Istočne Evrope počinju da naplaćuju više od ruskih firmi. Te zemlje koriste ideju 

ruske pretnje u komercijalne svrhe, a ne iz straha. Na primer, Gazprom Neft je platio dosta visoku cenu za 

srpska sredstva nakon političkog cenkanja koje je uticalo na njen rast. 

Drugo, lokalne kompanije moraju da se takmiče protiv ruskih firmi koje dolaze na tržište, a nisu uvek u 

stanju da to izdrže. U tom slučaju one pribegavaju političkim optužbama. Posebno je kupovina Bosanskog 

Broda od strane Zarubezhneft-a ozbiljno uzdrmala pozicije naftne kompanije INA. INA je isporučivala 

većinu svojih proizvoda ovom tržištu, ali na osnovu dogovora ruska kompanija je mogla da prodaje 

gorivo po mnogo nižoj ceni nego što je to činila hrvatska firma. Kao rezultat toga, INA je čak morala da 

transportuje svoje gorivo u Italiju kako bi ga uništila u specijalnim pogonima, što je rezultiralo značajnim 

finansijskim gubicima. 

Treće, prilično je teška adaptacija ruskih kompanija novom kapitalu; ali to nije zbog političkih neslaganja. 

Razmotrimo situaciju u vezi sa Gazprom Neft-om i njenim srpskim kapitalom. 

U ovom slučaju postoji kolizija između dva sistema menadžmenta koja nema veze sa politikom. Otvoreno 

govoreći, u Južnoj Evropi postoji vrlo specifična radna etika – ljudi su navikli da rade bez mnogo napora 

i da budu prilično dobro nagrađeni. Svaki pokušaj da se nateraju da rade više i efikasnije rezultira 

ogorčenjem. S druge strane, ruski vrhunski menadžeri su navikli na velike plate i bonuse, i ako moraju da 

umanje troškove svojih preduzeća, to neće učiniti o sopstvenom trošku. Jasno je da dolazak novih mladih 

menadžera u Naftnu industriju Srbije iz Gazprom Neft-a, koji su utvrdili vrlo povoljne finansijske uslove 

za svoj rad i na svaki mogući način demonstriraju da su elita, svesno držeći srpske radnike na razdaljini, 

često ima za posledicu razumljivo ogorčenje radnika preduzeća. Ali taj konflikt nema nikakve veze sa 

upotrebom ozloglašenog energetskog oružja protiv Srbije. 

Stoga iza političkih objašnjenja često stoje ekonomski interesi. Ali negativna pozadina je već stvorena. 

Kao rezultat toga, bilo koja ruska kupovina rezultira vrlo negativnom reakcijom u regionu, čak i kada je 

kupac privatna kompanija. Svaka transakcija se posmatra kao rast ruskog političkog uticaja. Jasan primer 

je kupovina udela u mađarskom MOL-u od strane Surgutneftegas-a. Reakcija Mađarske na tu transakciju 

živo pokazuje kako su se odnosi sa Jugoistočnom Evropom pogoršali. 

Krajem marta 2009. Surgutneftegas, četvrti po veličini ruski proizvođač nafte i gasa, potpisao je 

ugovor o kupovini paketa akcija od 21,2% u mađarskom Magyar Olaj-es Gazipari Nyilvanosan Mukodo 

Reszvenytarsasag (MOL) od austrijske OMV grupe. Transakcija je iznosila 1,4 milijarde evra. Surgutneftegas 

je privatna kompanija, iako ima prilično netransparentnu vlasničku strukturu o kojoj kruži dosta glasina. 

Istovremeno, kompanija i njen šef Vladimir Bogdanov uživaju veliki autoritet u ruskoj naftnoj industriji. 

Ugovor je zaključen 29. i 30. marta 2009, na vrhuncu političke krize koja je rezultirala ostavkom mađarskog 

predsednika vlade Ferenc-a Gyurscany-ja. Gordon Bajnai, koji je zamenio Gyurscany-ja, osudio je kasnije 

tu transakciju. Izjava mađarskog ministra inostranih poslova Peter-a Balazs-a, data u intervjuu za EuroActiv 

Hungary, vrlo je demonstrativna u tom pogledu: »Problem u slučaju MOL-a jeste što ne znamo ko stoji iza 

toga. Ruske metode su zasnovane na vizantijskoj tradiciji, ne na protestantskoj etici. Teško je pregovarati 

sa predstavnicima takve kulture«. 

Evropski parlamentarac koji zastupa Mađarsku, Andras Gyurk, u pismenoj formi je ispitao kod Evropske 

komisije da li ona smatra da je prodaja akcija MOL-a Surgutneftegas-u u skladu sa evropskim principima 

transparentnosti. 

Sledeći komentar hrvatskog stručnjaka, koji je ostao anoniman, objavljen je u novinama Javno: »Pristup 

ruskog Surgutneftegas-a vlasničkoj strukturi mađarske naftne kompanije MOL je kulminacija decenijskih 

pokušaja ruskih kompanija da osvoje tržišta Jugoistočne Evrope. Oni već igraju dominantnu ulogu na 

mnogim tržištima, ali nisu imali uspeha u Mađarskoj i Hrvatskoj. Ali sada, nakon što su kupili udeo u 


MOL-u i tako ušli u vlasničku strukturu hrvatske INA-e, ruska firma priprema teren za sticanje kontrole nad 

energetskim tržištima Jugoistočne Evrope, od Slovenije do Bugarske. Dominacija na tim tržištima je jedan 

od ruskih dugoročnih strateških ciljeva; zato se u bliskoj budućnosti može očekivati porast političkog 

pritiska Moskve na mađarsku i hrvatsku vladu«. 

Kao rezultat toga, Surgutneftegas je postao značajan akcionar u MOL-u, ali još nije upravljao kompanijom. 

Surgutneftegas je čak optuživan zbog podmuklih planova da osujeti izgradnju Nabuka, što je prilično 

kontroverzna izjava – kapital MOL-a nije dovoljan da bi se osujetio taj projekat. Kompaniji Surgutneftegas 

je odbijena registracija u registru akcionara; kao rezultat toga, kompaniji nije bilo dozvoljeno da prisustvuje 

skupštini akcionara 23. aprila. 

Gasni projekti: diverzifikacija isporuka neće rešiti sve energetske probleme u regionu 

Pitanje gasa je čak više politizovano, i nakon januarskog gasnog rata imeđu Rusije i Ukrajine, koji je najviše 

pogodio jugoistočni deo Evrope, ono je prilično dramatično i o njemu se aktivno razgovara. Mnogi 

političari u regionu požurili su da donesu zaključak: da li je neophodno da se umanji uticaj Rusije po 

svaku cenu. U međuvremenu će biti prilično teško da se to učini. Dovoljno je analizirati sledeću statistiku: 

2007. godina 2008. godina 

Mađarska 7,5 (udeo 70%) 8,9 

Rumunija 4,5 (udeo 20-25%) 4,2 

Bugarska 2,8 (94%) 2,9 

Grčka 3,1 (80%) 2,8 

Srbija 2,1 2,2 

Hrvatska 1,1 1,2 

Slovenija 0,6 (50%) 0,6 

Bosna i Hercegovina 0,3 0,3 

Makedonija 0,1 0,1 

Obim isporuka nije tako veliki u poređenju sa Zapadnom Evropom. Međutim, zavisnost od Rusije je 

znatna. Zato zemlje u ovom regionu živo podržavaju zahteve za diverzifikaciju isporuka, računajući 

posebno na projekat Nabuko. Ali, zemlje Jugoistočne Evrope često zaboravljaju da su uglavnom deo 

Evrope, i zato bi problem gasne ravnoteže trebalo primeniti na celu Evropu generalno, a ne odvojeno 

na njene južne, istočne, severne i zapadne delove. I ovde nastupaju glavni problemi. Pre svega, to je pad 

proizvodnje gasa u Evropi. 

To znači da Nabuko niti će spasiti Evropu od ruskog gasa, niti će pokriti smanjenje sopstvene proizvodnje 

gasa Evropske Unije. Za sada gasna ravnoteža Evropske Unije nije pogođena. Udeo uvezenog gasa u EU 

za poslednjih 20 godina već je napomenut. To znači da je zadatak postavljen pogrešno. Evropa mora 

hitno da potraži dodatne, a ne alternativne izvore isporuka. Trebalo bi da razmišlja o tome da dobije nov 

gas, a ne o diverzifikaciji. Samo se čini da je to jedna te ista stvar. U stvari, sa političke tačke gledišta, to 

su potpuno različiti pristupi. Prvi pristup znači da je glavni zadatak Evrope da se oslobodi zavisnosti od 

Rusije. Drugi pristup, koji Evropa treba da sledi, jeste da neprijatelj nije Rusija, nego rastući deficit gasa. 

Zbog toga se zadatak ne sastoji u tome da se smanji potrošnja ruskog gasa, nego da se nađu mogućnosti 

da se dobije gas od drugih zemalja, jer samo ruski gas neće zadovoljiti potrebe EU za ovim energentom. 

Osim toga, jako se preteruje u isticanju zavisnosti od ruskog gasa. Udeo Rusije na evropskom tržištu gasa 


je retko premašivao 25%; u prvom kvartalu 2009. Norveška je čak premašila udeo Rusije. Međutim, u EU 

se niko nije bunio zbog norveške pretnje. 

Ideje o energetskoj efikasnosti i razvoju obnovljivih izvora energije posebno su popularne u Evropi 

tokom poslednje godine; te ideje se odslikavaju u konceptu 20-20-20. Sve u svemu, pravac je ispravan. 

Ali ti grandiozni izgledi novih vrsta energije, koje Evropa zamišlja, jako podsećaju na planove izgradnje 

komunizma u Sovjetskom Savezu u nekoj određenoj godini. Strategija 20-20-20 je nerealistična, imajući 

u vidu zamišljeni period. To znači da će potražnja gasa u Evropi biti prilično velika. 

U stvari, to je glavni problem Nabuka. Čak i ako se ovaj gasovod izgradi, neće rešiti evropske probleme 

snabdevanja gasom. Njegov kapacitet je isuviše mali – samo 31 milijarda m³. Svi drugi aspekti koje ruska 

strana voli da naglasi, u stvari su sekundarni, iako su osnovani. To su aspekti u vezi sa bazom resursa, 

bezbednosti tranzita i neminovno rastućom ulogom Turske, koja zasigurno neće zadovoljiti sve zemlje 

na jugu Evrope. 

Planirano je da prva linija gasovoda isporuči gas iz Azerbejdžana (oko 7–8 milijardi m³ godišnje), Iraka 

(7–8 milijardi) i Egipta (ca. 1–2 milijarde). Ali, čak i ako započne druga faza Shakh Deniz nalazišta u 

Azerbejdžanu u punom kapacitetu i ako Baku na kraju odbije da proda velike količine gasa Gazprom-u, 

malo je verovatno da će Azerbejdžan sâm napuniti Nabukovu prvu liniju. To će akcionare Nabuka učiniti 

vrlo zavisnim od Iraka. Igra postaje isuviše riskantna jer niko nema dugoročno razumevanje razvoja 

situacije u Iraku, kao i toga i da li će nivo političke stabilnosti u toj zemlji biti dovoljan za rad gasovoda. 

Dugoročno će biti neophodno da se pregovara sa Irakom, ali je teško predvideti razvoj događaja u toj 

državi. 

Nabuko i Južni koridor 

Izvor: Nabuko Gas pipeline GmbH 

Rusija predlaže jedan drugi projekat – Južni tok. On se smatra konkurentom Nabuka, imajući u vidu stav 

EU po tom pitanju. Kao rezulta toga, situacija je najopasnija – Evropa je na ivici gasnog deficita, i u takvoj 

situaciji je svaki gasovod za nju koristan. Ali, umesto toga, Južni tok i Nabuko su međusobno suprotstavljeni 

i konkurencija između njih se teško može nazvati zdravom. Kao rezultat toga, svaki projekat je usmeren 

protiv konkurenta, pre nego ka unapređenju sopstvenih prednosti. Nažalost, ovo se odnosi i na politiku 

Rusije. Međutim, u svakom slučaju takvi razvoji samo povećavaju energetske rizike za Evropu. 

Štaviše, u Istočnoj Evropi postoji paradoksalna situacija. Južni tok i Nabuko počinju da konkurišu za 

tranzitne rute; neke zemlje svhataju da imaju dobru priliku da dobiju koncesije od oba projekta. Kao 

rezulta toga, interesi individualnih zemalja počinju da odnose prevagu nad zdravim evropskim interesima. 


Južni tok 

Izvor: Izvor: Gazprom 

Za sada nacije Istočne Evrope pokušavaju da stave Rusiju pod pritisak zbog Nabuka. Ali, kasnije se situacija 

može preokrenuti. Posebno novi predsednik vlade Bugarske Boiko Borisov, lider GERB partije koji je 

pobedio na poslednjim izborima, istakao je neophodnost da se suspenduju pregovori sa Rusijom oko 

projekta Južnog toka. On je to rekao uprkos činjenici da je bugarski predsednik Georgi Purvanov potpisao 

sporazum o učešću u Južnom toku juna 2007. koji je parlament ratifikovao jula 2008. Štaviše, Rusija je 

preferirala opciju Bugarske nego opciju Turske i Rumunije, što će omogućiti Bugarskoj mogućnost da 

zaradi preko 300 miliona evra od tranzitnih taksi godišnje. 

Sasvim je moguće da je to samo ucenjivanje koje će, međutim, zahtevati dodatne troškove sa ruske 

strane kako bi se obezbedila lojalnost novog rukovodstva Bugarske. Slična je situacija u vezi sa Srbijom. 

Generalni direktor Srbijagasa Dušan Bajatović izjavio je da će njegova zemlja učestvovati u Nabuku 

ukoliko se dâ odgovarajući predlog. I to uprkos činjenici da se Beograd u Moskvi shvata još uvek kao 

saveznik Rusije na Balkanu, a od Srbije se očekuje da bude glavni korisnik (proporcionalno svojoj veličini 

i stanovništvu) implementacije projekta Južnog toka. 

Logika Bugarske i Srbije je vrlo jednostavna – one shvataju da je ruski premijer Vladimir Putin već umešan 

u bitku oko gasovoda na jugu Evrope i da želi da pobedi po svaku cenu. U takvoj situaciji tranzitna zemlja 

može stvarno da se cenka za određena sredstva ili beneficije od ruskog premijera. Međutim, za bogatstvo 

Rusije i Gazprom-a, politika ispunjavanja zadatka po svaku cenu može da se ispostavi prilično opasnom. 

Za Putina je vrlo važno da postigne cilj i pokaže da je bilo kako je on hteo. To je skopčano sa greškama, ali 

u takvoj situaciji Evropa neće imati koristi, nego će izgubiti iz istog razloga – u uslovima dolazećeg manjka 

gasa, važno je da se ostvari maksimalni broj realističnih projekata. Štaviše, postavljanje gasovoda je dug 

i skup proces. 

Osim toga, Putin može da reaguje na ucenjivanje tako što će promeniti rutu Južnog toka. Putin je 6. 

avgusta potpisao sa Turskom protokol o saradnji u sektoru gasa, prema kojem Turska treba da dozvoli 

Rusiji da izvrši geodetske radove u svojim teritorijalnim vodama u okviru projekta Južnog toka. To, možda, 

znači da će se ubuduće Moskva vratiti ideji Plavog toka – 2. Južni tok je, u stvari, zamenio Plavi tok – 2 pre 

nekog vremena, i sada može da se dogodi obrnuto. Ali, malo je verovatno da će to biti od koristi Rusiji i 

zemljama u Jugoistočnoj Evropi. 

Glavni zaključci 

Rusija je zainteresovana za jačanje svog prisustva u energetskom sektoru Jugoistočne Evrope. Ali to ne 

treba shvatiti kao pretnju Evropi ili politički motivisan korak. Najveći isporučilac i najveći potrošač trebalo 

bi da prekinu svoje političke optužbe i da što pre započnu aktivniju ekonomsku saradnju. Rusija i zemlje 


Jugoistočne Evrope imaju pozitivno iskustvo direktnih investicija u projekte prerade nafte, ali tokom 

poslednjih nekoliko meseci svaki potez, čak i privatnih ruskih kompanija, posmatra se u političkom svetlu. 

Takav pristup može blokirati rast kapitalnih investicija u energetskom sektoru regiona, što će pre svega 

loše uticati na zemlje Jugoistočne Evrope. 

Sa svoje strane, Rusija bi trebalo da se usredsredi na poboljšanje transparentnosti svojih poslova. To se, 

uglavnom, odnosi na industriju gasa. U regionu je bilo nekoliko skandala u vezi sa sistemom prodaje 

gasa. Posebno je krajem oktobra 2008. pokrenuto pitanje poslovanja posrednika u gasnim transakcijama 

između Rusije i Jugoslavije. Yugorosgaz, kojeg kontroliše Gazprom, dobio je godišnji honorar u ukupnom 

iznosu od 35 miliona evra (honorar od 5% od ukupnog obima isporuka). To je rezultiralo ostavkom šefa 

Srbijagasa Saše Ilića. 

Kasnije su Gazprom i Srbija postigli sporazum o nizu dodatnih dokumenata u okviru međuvladinog 

sporazuma o saradnji u energetskom sektoru. Strane su se dogovorile da Srbijagas poveća svoj udeo u 

mešovitom preduzeću Yugorosgaz sa 25% na 49%, a da Gazprom zadrži 51%. 

Bugarska je zabrinuta zbog jednog drugog posrednika – Overgas Holding Ink. To je mešovito preduzeće 

Gazprom-a i Overgas Holding AD, osnovano 1995. na bazi pariteta. Udeo Gazprom-a je 50%, i udeo 

Overgas Holding AD takođe 50%. Kompanija je angažovana oko izgradnje i održavanja tranzita i glavnog 

gasovoda u Bugarskoj, i učestvuje u prodaji gasa u toj zemlji. Bugarska je postavila pitanje eliminacije 

posrednika, ali Gazprom insistira da se on zadrži za sada. 

Čini se da će institucija posrednika postepeno nestati u budućnosti, što bi trebalo da poveća poverenje 

između strana. Bila bi optimalna sledeća strategija: Rusija bi poboljšala transparentnost svog poslovanja 

u Evropi, dok bi Evropljani smanjili nivo politizacije. Mislim da je najrazumniji način da se povrati zdrav 

razum u saradnji između Rusije i Jugoistočne Evrope ekonomizacija našeg energetskog dijaloga. To je 

razlog zbog čega bi greške koje se čine trenutno mogle dosta da koštaju obe strane. 


Ruska energetska politika i Balkan 

Milan Simurdić 1 

Osnovne postavke ruske spoljne energetske politike 

Ukoliko spoljnu politiku posmatramo kao svojevrsni produžetak unutrašnje politike, onda nam taj postulat 

može značajno olakšati analizu ruske spoljne energetske politike, uključujući njenu implementaciju u 

regionu Balkana. 2 Predmet ovog prikaza biće prirodni gas, uz povremene osvrte na naftu, kao neizbežnu 

„drugu stranu medalje“ ruske energetske politike. Prethodno, nekoliko napomena o gasu. Za razliku od 

nafte, kojom se trguje na svetskom „spot“ tržištu, gas se do krajnjih korisnika uglavnom transportuje 

gasovodima. Gasovodi se često protežu preko nekoliko država, sa različitim političkim i ekonomskim 

uređenjima. To ih čini „osetljivom“ robom, podložnom raznim uticajima (političkim, ekonomskim, 

geografskim itd.) duž celog lanca - od proizvođača, preko tranzitnih država do potrošača. Rečju, gas je 

izraženo „geopolitička“ roba. 3 Sve je prisutnija ocena da je „geopolitika energetskih odnosa zamenila ili 

apsorbovala tradicionalnu geopolitiku vojnih balansa“. 4 

Prirodni gas smatra se gorivom budućnosti, kako zbog obimnih rezervi tako i usled ekološke prihvatljivosti. 

Sagorevanje gasa proizvodi oko 40 % manje štetnih gasova od uglja i 30 % manje nego nafta. Pošto se 

klimatske promene polako probijaju u vrh svetske politike, to je dodatni argument što se gas označava 

kao gorivo budućnosti. Procene govore da će gas biti najbrže rastući izvor primarne energije u svetu: 

narednih godina po značaju i zastupljenosti prevazići će ugalj, a do 2050. i naftu. Gas je više od običnog 

energenta. Veoma je tražen i profitabilan u hemijskoj i metalnoj industriji, a pogotovo za proizvodnju 

struje. 5 

Kako bi odgovorili na ovako ambicioznu temu uzećemo u obzir nekoliko elemenata: osnove ruske 

energetske politike, povezanost sa spoljnopolitičkom koncepcijom i strategijom nacionalne bezbednosti. 

Taj okvir ćemo potom preneti u region Balkana, u period od poslednje dve godine, od kada je Rusija 

pokrenula projekat izgradnje gasovoda Južni tok. To nas dovodi i do energetske politike EU koja se 

susreće sa ruskom energetskom politikom, ne samo na izvorima gasa, već i u tranzitnim državama i na 

Balkanu. Pošto su gasovodi dugotrajni i složeni projekti, neizbežno ćemo skrenuti temu do izvora gasa. 

Ponudićemo na kraju i osnovne zaključke i prognoze. 

1) Milan Simurdić je predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji i bivši ambasador SR Jugoslavije i Srbije i 

Crne Gore u Hrvatskoj (2001 – 2005). 

2) O značaju gasa i nafte za Rusiju najbolje govore podaci da iz tog sektora dolazi skoro četvrtina BDP, bezmalo dve trećine 

prihoda od izvoza i polovina prihoda državnog budžeta. Vidi: „Cevovodi, politika i moć“, Centar za evropsku reformu, London, 

prevod na srpski jezik, Evropski pokret u Srbiji, Beograd, 2009, str. 3. 

3) Definicija geopolitike koju imamo u vidu je ona koju su dali J. Barnes, M.H.Hayes, A.M.Jaffe i D.G.Victor u uvodu knjige 

Natural Gas and Geopolitics-from 1970 to 2040, Cambridge University Press, Cambridge, 2006. Prema njima, radi se o uticaju 

geografskih, kulturnih, demografskih, ekonomskih i tehnoloških faktora na politički diskurs među akterima na međunarodnoj 

sceni. „Ono što je važno u ovoj definiciji je relativna, ali i zajednička dobit iz moguće saradnje“, kažu autori i ističu da države koje 

se odlučuju da uvezu velike količine gasa stavljaju bezbednost svojih energetskih sistema delimično u ruke drugih. To, zauzvrat, 

daje i isporučiocima i korisnicima gasa udeo u unutrašnjoj političkoj stabilnosti druge strane. Dakle, „to je ono što podrazumevamo 

pod „geopolitikom gasa“- ne samo beskrajna trku za globalnom pozicijom, već i velike političke akcije vlada, investitora i 

drugih ključnih protagonista koji odlučuju koji će se gasni projekti izgraditi, kako će se deliti dobit i kako će se upravljati rizicima 

zavisnosti od međunarodne trgovine gasom“. 

4) Dimitri Trenin, Geopolitika energije u odnosima Rusija-EU, Cevovodi, politika i moć, Centar za evropsku reformu, London, 


5) Svetske rezerve gasa koncentrisane su u relativno malom broju država: svega pet država kontroliše 67 odsto svetskih rezervi 

gasa - Rusija, Iran, Katar, Saudijska Arabija i Emirati. Rusija poseduje 27 odsto rezervi gasa, a sa Iranom zajedno kontroliše polovinu 

potvrđenih svetskih rezervi. Moskva će zasigurno ostati glavni svetski proizvođač gasa u narednim decenijama. Poređenja 

radi, SAD poseduju 3 odsto svetskih rezervi. Rezerve su na mestima udaljenim od budućih mesta najveće tražnje - SAD, EU, Kine, 

Indije, Brazila. Zbog toga se procenjuje da će rastuća uloga gasa sve više uticati na odnose proizvođača i potrošača, a time i na 

svetsku političku scenu. Oko 80 odsto svetskih rezervi gasa, ali i nafte, nalazi se u vlasništvu i pod kontrolom država izvoznica i 

njihovih energetskih kompanija. 


Polazišta aktuelne ruske energetske politike definisana su u dokumentu „Ruska energetska strategija 

do 2020.“, koji je usvojen 2003. 6 godine. Polazna konstatacija je da „Rusija poseduje velike energetske 

resurse – na teritoriji nalazi se jedna trećina svetskih rezervi gasa, jedna destina rezervi nafte, jedna petina 

rezervi uglja i 14 % rezervi uranijuma, ali i snažan energetski kompleks koji je temelj ekonomskog razvoja 

i instrument unutrašnje i spoljne politike“. Energetska politika treba da bude usmerena na promenu 

od snabdevača sirovinama ka aktivnom učesniku na globalnom tržištu, što je zadatak od „strateškog 

značaja“. To obezbeđuje energetsku bezbednost Rusije i ona ostaje „stabilan i pouzdan partner 

evropskih država i cele svetske zajednice“. 7 Strategija identifikuje Evropu i Aziju kao primarna tržišta 

za rusku spoljnu energetsku politiku formulacijom da „strateškim interesima Rusije odgovara formiranje 

zajedničke energetske politike, kao i energetske i transportne infrastrukture u regionima Evrope i Azije, 

uz obezbeđenje nediskriminirajućeg tranzita energije“. Država će „podsticati učešće ruskih kompanija u 

razvoju i realizaciji velikih međunarodnih projekata u transportu gasa i nafte prema Zapadu i Istoku“, stoji 

u dokumentu. Pažnju privlači i sledeći deo: „ Problemi tranzita za Rusiju, koja ima jedinstvenu geografsku 

i geopolitičku poziciju, imaju posebno značenje... Tržište Centralne i Zapadne Evrope će biti jedno od 

najvećih tržišta u narednih 20 godina“. 

Ruska koncepcija spoljne politike iz 2008. o energiji govori šturo. Međutim, ona postavlja značajne 

zadatke pred rusku diplomatiju: „ jačanje strateškog partnerstva sa vodećim proizvođačima energetskih 

resursa, razvoj aktivnog dijaloga sa državama potrošačima i tranzitnim državama (...) mere za održavanje 

pouzdanog energetskog snabdevanja praćene odgovarajućim aktivnostima usmerenim na stabilnost 

tražnje i bezbednost tranzita“. Vredi izdvojiti i zadatak posvećivanja posebne pažnje proizvođačima 

energije na Bliskom istoku što je od „strateškog značaja za ruske nacionalne interese“. 8 U odnosu na 

prethodnu strategiju nacionalne bezbednosti, energija dobija izraženije mesto u novom tekstu i to u 

dva aspekta: kao resurs i kao bezbednosno pitanje. Energija je predstavljena kao instrument moći koji 

jača poziciju Moskve u međunarodnim poslovima i obezbeđuje resurse za strateško odvraćanje. 9 Dakle, 

u punoj meri važe reči tadašnjeg predsednika Putina koji je 2005. rekao da „Rusija nema druge oblasti 

u kojoj može da bude lider“ jer poseduje konkurentne, prirodne i tehnološke prednosti koje je mogu 

postaviti na vodeće mesto u globalnom energetskom sektoru. Istom prilikom, na sastanku Nacionalnog 

saveta za bezbednost, rekao je i da je „energija najvažnija sila svetskog ekonomskog napretka. Tako je 

oduvek bilo, tako će biti i u budućnosti“. 10 

Gasprom predstavlja oličenje ruske energetske spoljne politike. 11 Reč je o kompaniji u većinskom 

državnom vlasništvu. 12 Nastala je iz sovjetskog Ministarstva za gas i po osnovnoj zamisli trebalo je da 

objedini sisteme za eksploataciju i prenos gasa u Rusiji, Ukrajini i Belorusiji. Kontroliše 80 % ruskih rezervi 

gasa i celu infrastrukturu za gas, odnosno transportnu tj. tranzitnu mrežu gasovoda. 13 Gasprom nije 

privatizovan na isti način kao naftna privreda. Iako nema spora oko ocene namera Gasproma da kontroliše 

ceo gasovodni lanac od izvora, preko tranzita, do kupaca na stranim tržištima, mišljenja o pozadini te 

politike se razlikuju. Prema jednima, Gasprom nije odustao od namere da kontroliše celokupni sistem 

za distribuciju gasa, pogotovo u Centralnoj i Istočnoj Evropi. 14 Jer, ko kontroliše gasovode, kontroliše i 

6) Summary of Energy Strategy of Russia for the Period up to 2020, vidi na: ec.europa.eu/energy/russia/events/doc/2003_strategy_2020.en.pdf 

7) Za razliku od potrošača za kog energetska bezbednost označava stabilno, pouzdano i po prihvatljivim cenama snabdevanje 

energentima (naftom i gasom), za proizvođača to znači stabilnu i predvidiljivu tražnju i cene koje opravdavaju po pravilu velike 

iznose koji se ulažu u istraživanje, proizvodnju i transport energije. (Napomena autora.) 

8) The Foreign Policy of the Russian Federation, 12.07.2008, vidi na www.kremlin.ru 

9) Russian Analytical Digest, No.62, 18.6.2009,http://www.res.ethz.ch/analysis/rad/index.cfm 

10) Russia: Is Georgian Gas Crisis Evidence of Moscow’s New Energy Strategy, RFE/RL, 23.01.2006,http://www.rferl.org/content/ 

article/1064978.html) 

11) Ovogodišnja Forbes lista postavlja Gasprom na 22. mesto od 500 najuspešnijih svetskih kompanija; na prvom mestu je 

takođe energetska kompanija Royal Dutch Shell. 

12) Moscow Times je 27.5. izvestila da je pre godinu dana Gasprom bio na trećem mestu liste najvećih svetskih kompanija sa 

tržišnom kapitalizacijom od trista pedeset milijardi dolara. Ove godine pao je na 40. mesto sa kapitalizacijom od sto dvadeset 

milijardi dolara 

13) Gasprom kontroliše skoro 160 000 km gasovoda, sa 218 kompresorskih stanica i 25 podzemnih skladišta. Sistem je 2008. 

primio sedamsto četrnaest milijardi metara kubnih gasa, http://eng.gazpromquestions.ru/index.phpid=6 

14) Vidi: Gazprom’s Expansion in the EU-Co-operation or Domination, Agota Loskot-Strachota, Center for Eastern Studies, Warsaw, 

2008, http://www.isn.ethz.ch/isn/Digital-Library 


kupca. 15 Tome su suprotstavljene ocene da „Gasprom, kao i Rusija, želi da zaradi novac, da bude snažan, 

bogat i poštovan“. Gaspromovi potezi pogrešno se tumače kao sredstvo neke političke strategije: „energija 

jeste politički posao, ali je, u celini uzevši, biznis“. 16 

Dominantna reč iz navedenih dokumenata upravo je „tranzit“. On je od ključnog značaja za rusku spoljnu 

energetsku politiku. Za Rusiju je podjednako važno da zadrži, kako tranzitni monopol, tako i presudni 

uticaj u energetici postsovjetskog prostora, u strateškom „bliskom susedstvu“. Rusija bi da spreči, u 

slučaju gasa, ponavljanje onoga što se dogodilo sa naftom: izgradnje naftovoda BTC, koji je kaspijsku 

naftu doveo do Mediterana van ruske teritorije. 17 

Ruska energetska politika i Balkan 

Ruska energetska politika na Balkanu može se posmatrati kao deo nadmetanja za pristup, kontrolu i 

uticaj u poslovima sa gasom i naftom, pogotovo u Kaspijskom basenu i Centralnoj Aziji. 18 Jer, Balkan 

predstavlja poslednju etapu u dopremanju nafte i gasa iz tog regiona na putu prema, u slučaju gasa i 

gasovoda, evropskom tržištu, odnosno kada je reč o nafti do luka koje je odnose na svetsko tržište. Taj 

region sve se više dovodi u vezu sa „novom velikom igrom“, tj. savremenom replikom borbe za uticaj 

imperijalne Britanije i carske Rusije iz XIX veka. 19 Na stranu istorijske paralele, stavovi današnjih aktera, a 

njihov broj sve je veći, suprotstavljeni su na nekoliko linija podele. Raspad Sovjetskog Saveza otvorio je 

mogućnost ulaska stranih kompanija u naftom i gasom bogati Kaspijski region i Centralnu Aziju. SAD su 

formulisale strategiju „koridora Istok-Zapad“, koja bi preko Crnog mora, Kavkaza i Kaspijskog mora dovela 

do otvaranja ovog prostora za eksploataciju i tranzit energenata. U suštini, EU podržava ovaj koncept i 

nastoji da se samostalno pojavi na tamošnjim energetskim izvorima, nudeći koncept „Novog puta svile“. 20 

Na isti region sa povećanim angažovanjem računa i Kina koja je uspela da sklopi dugoročne ugovore o 

kupovinama nafte i gasa sa Kazahstanom i Turkmenistanom. Rusija na sve ovo gleda sa podozrenjem 

i reaguje nastojanjem da očuva primat iz sovjetskog doba, kako kada je reč o pristupu izvorima, tako 

i kada je reč o tranzitu gasa i nafte koji želi da u što većoj meri usmeri preko svoje teritotorije. „ Ruska 

energetska strategija zasnovana je na principu što dužeg zadržavanja kontrole nad resursima u Centralnoj 

Aziji, a uključuje kontrolu nad proizvodnjom i tranzitom energije, kao i sticanje udela u infrastrukturi i u 

energetskim kompanijama u Evropi“, ocena je iz jedne studije ruskog nastupa u tom regionu. 21 

Začeci aktuelnog ruskog energetskog interesa u našem regionu sežu u sovjetski period, u sedamdesete 

godine prošlog veka, kada se odvijala brza i obimna gasifikacija u SSSR-u i državama SEV-a. Na to je 

uticao i prvi naftni embargo nakon arapsko-izraelskog sukoba 1973. i okretanje evropskih potrošača 

snabdevanju naftom iz SSSR-a, ali i do tada nedovoljno zastupljenom energentu - gasu. U to vreme gas 

je, preko Mađarske, stigao i do Jugoslavije. 22 Raspad SSSR –a i promene u državama Saveta za uzajamnu 

ekonomsku pomoć neko vreme zaustavile su širenje gasnih poslova. Vreme raspada Jugoslavije i ratnih 

sukoba bilo je vreme kada su poslovi sa gasom na Balkanu obustavljeni. Ipak, još je 1996. formirano 

zajedničko rusko-srpsko preduzeće Jugorosgas, a 2006. Srbiji je ponuđeno učešće u projektu Plavi tok II, 

koji je bio preteča sada aktuelnog projekta Južni tok. 

15) Roman Kupchinsky, Russia: Does Gazprom Have a master Pipeline Plan, RFE/RL, 30.1.2006. http://www.rferl.org/content/ 

article/1065233.html 

16) Dimitri Trenin, Geopolitika energije u odnosima Rusija-EU,„Cevovodi, politika i moć“, Centar za evropsku reformu, London, 


17) Bitno je imati u vidu da je Rusiji izuzetno važno da sačuva Iran, sa drugim najvećim rezervama gasa na svetu, pod svojim 

uticajem i što duže van dosega evropskih kupaca. Strateško gasno partnerstvo sa Teheranom omogućava Moskvi da koketira sa, 

za sada, samo idejom formiranja „OPEC za gas“, odnosno sa idejom kartelizacije gasa. 

18) Milan Simurdić, „Geopolitika prirodnog gasa“, feljton, Ekonomist magazin, Beograd, mart-maj 2008, brojevi 409-415. 

19) Detaljnije u knjizi Lutz Kleveman, The New Great Game - Blood and Oil in Central Asia, Atlantic Books, London, 2003. 

20) Deklaracija sa Praškog samita EU, maj 2009, dostupna na www.eu2009.cz 

21) Europe’s Energy Security, Gazprom’s Dominance and Caspian Supply Alternatives, Central Asia-Caucasus Institute&Silk Road 

Studies Program, Washington D.C. Stokholm, 2008, http://www.isdp.eu/files/publications/books/Job5_EnergySecurity.pdf 

22) U zapadne delove Jugoslavije - Sloveniju i Hrvatsku - dospeo je preko Austrije, a ne gasovodom duž teritorije Jugoslavije 


Aktuelnu fazu ruske energetske politike u regionu oličava projekat gasovoda Južni tok. Lansiran je kao 

rusko- italijanski projekat kompanija Gasprom i Eni, neposredno pre energetskog samita u Zagrebu 

2007. 23 Na tom skupu ruski predsednik Putin ovako je obrazložio rusku energetsku politiku na Balkanu: 

„Strateški cilj koji realizujemo je osiguranje pouzdanog snabdevanja energijom za sve države u regionu... 

naša politika uzima u obzir uključenje balkanskih država u proces evropskih integracija, pa smo spremni 

da naše odnose razvijamo u saradnji sa EU“. Istakao je da su „ruski odnosi sa partnerima na Balkanu 

tradicionalno zasnovani na međusobnim simpatijama, zajedničkim duhovnim tradicijama, bliskosti 

jezika i kultura i zajedničkoj istoriji“. Da se radi o celovito osmišljenom, regionalnom pristupu potvrđuju 

reči Putina da je „od interesa razvoj gasne mreže u Makedoniji i proširenje gasne mreže na Albaniju, južnu 

Srbiju i Kosovo“. 24 Usledili su brojni kontakti i potpisivanje osnovnih ugovora o izgradnji gasovoda Južni 

tok sa državama na potencijalnoj trasi. 25 Na njenom severnom kraku sa Srbijom i Mađarskom, dok su u 

toku pregovori sa Austrijom i Slovenijom. Na južnom kraku sa Bugarskom i Grčkom. Za sada se radi o 

preliminarnim, neobavezujućim dokumentima jer će konačna studija izvodljivosti biti okončana krajem 

2010. Primetno je zalaganje ruske diplomatije da se na gasovod priključi što više država. 

Projekat gasovoda Južni tok dočekan je brojnim komentrima. Većina analiza ističe da je prioritetna 

tranzitna funkcija regiona, ali sve više se navodi i značaj balkanskog tržišta. U suštini, prisutni su, kako 

geopolitički, tako i ekonomski razlozi. Tako,recimo, ima ocena da je Moskva svesna nastojanja Evrope da 

diverzifikuje snabdevanje gasom, pa teži da konsoliduje svoju poziciju u balkanskim državama, pre svega 

na njihovom energetskom tržištu, jer se radi o budućim članicama EU. 26 U tom kontekstu, ukazuje se da 

se „Balkan već dugo percipira kao region od posebnog ruskog interesa i teško da će se toga osloboditi 

u bliskoj budućnosti“. 27 Izdvaja se i stav da „Rusija želi da proširi svoj uticaj kako bi napravila protivtežu 

orijentaciji balkanskih država prema NATO-u i EU. Ruski energetski interesi osnovno su sredstvo jačanja 

ruskog uticaja u regionu Balkana i Jugoistočne Evrope. Oni su deo energetske strategije prema EU, sa 

gasovodom Južni tok i naftovodom Burgas-Aleksandropuli kao glavnim projektima“. 28 Ruska energetska 

politika susreće se na Balkanu sa dva aspekta energetske politike EU. Prvo, značajan deo balkanskih 

aktera već je u članstvu EU (Grčka, Rumunija, Bugarska) i primenjuje zajedničku energetsku politiku EU, 

koja je još uvek prevashodno nadležnost država članica. Brisel pojačava angažovanje na dva plana: na 

prvom kroz jačanje regulative za unutrašnje tržište i bolju povezanost gasovodne infrastrukture, a na 

drugom kroz intenzivnu spoljnu energetsku politiku radi pronalaženje novih izvora snabdevanja. Drugo, 

i one balkanske države koje nisu u članstvu Unije praktično su akteri procesa stabilizacije i pridruživanja 

sa otvorenom perspektivom članstva. Istovremeno, članstvom u Energetskoj zajednici one su faktički 

integrisane u unutrašnje energetsko tržište Evropske unije. Preuzele su obavezu da primenjuju propise 

EU u oblastima gasa i struje. To znači da se u regionu Balkana ruska energetska politika susreće sa EU 

koja ima ambiciju da širi svoje propise i na rusko blisko susedstvo 29 kroz „izvoz“ svoje regulative i širenje 

važenja pravila unutrašnjeg tržišta, čime jača svoju energetsku bezbednost. 

Za oba aktera prioritetan je tranzitni značaj regiona. U slučaju Rusije radi se o alternativi prevelikoj 

zavisnosti (oko 80 %) od tranzita preko Ukrajine, dok se za EU radi o nastojanju da se smanji zavisnost od 

ruskog gasa (prosečno 25 % potrošnje i oko 40 % uvoza gasa) i formiranju od Rusije nezavisnih pravca 

snabdevanja. Nadmetanje oličava utakmica dva projekta - Južni tok i Nabuko. Bez obzira na odmerene 

zvanične izjave dve strane, prema kojima oni nisu međusobno suprotstavljeni, retorika posmatrača 

i analitičara liči na „rat gasovoda“. Grubo govoreći, Južni tok verovatno može da računa na dovoljno 

gasa, ali i na neizvestan plasman. Takođe, cela trasa na južnom i severnom kraku od Bugarske još nije 

sklopljena. Nabuko ima kupce ali, u ovoj fazi, ne i dovoljno gasa. Računa na snažnu podršku SAD. EU 

23) Može biti zanimljivo istaći da je formiranje Gasproma rađeno po modelu upravo italijanskog energetskog koncerna Eni. Vidi 

tekst u ruskom Komersantu, 30.8.2008. na http://www.kommersant.com/p845604/Gazprom_Business_Gas/ 

24) Govor Putina na energetskom samitu u Zagrebu, 24.6.2007, dostupan na www.kremlin.ru 

25) Opširnije o Južnom toku na www.gazprom.ru 

26) Nicolo Sartori, Russia’s Energy Strategies in the Balkans, Interns Yearbook, Analytica, Skopje, 2009, str. 48. http://www.analyticamk.org/files/Yearbook_2008.pdf 

27) Peter Bonin, The last reserve of the imagined Great Power-On the significance of the Balkans for Russian political and economic 

actors, New Balkan Politics, br.3, 2002 

28) Vidi: Dr Mark A Smith,Russian Energy Interest in the Balkans, Defence Academy of the United Kongdom, 2008, http://www. 

da.mod.uk/colleges/arag/document-listings/balkan/08(07)MAS.pdf/view 

29) Milan Simurdić, Partnerstvo umesto proširenja, Danas, Beograd, 31.5.2009. 


poseduje značajnu polugu uticaja preko regulative tržišta za gas sa kojom Južni tok tek treba da se 

sučeli. Protiv oba projekta je ekonomska i finansijska kriza, ali i pad tražnje gasa. 30 U suštini radi se o 

dva pristupa energetici. U slučaju Rusije, čiji gasovodi skoro isključivo vode na Zapad, orijentacija je na 

vertikalno integrisane, monopolske kompanije poput Gasproma, dok EU zagovara liberalizaciju tržišta, 

antimonopolsku regulativu i konkurentnost. 31 

Uočljiva je užurbana gasovodna diplomatija duž celog energetskog lanca, pogotovo oko projekata Južni 

tok i Nabuko. Izgradnja gasovoda sadrži četiri faze: konceptualnu, političku, komercijalnu i fazu izgradnje. 

Oba projekta nalaze se na sredini između političke i komercijalne faze. Sada se „prelamaju stvari“- 

konačna studija izvodljivosti za Južni tok stiže sledeće godine, kada stiže i finansijski okvir za Nabuko. 

Kada se pogleda najšira slika, sasvim je moguće da resetovanje odnosa Vašingtona i Moskve zahvati i ovu 

temu i odgovori na pitanje da li je energetska bezbednost pitanje saradnje ili nadmetanja. To potvrđuje 

Bela kuća najavom razgovora o saradnji u energetici, pogotovo o diverzifikaciji snabdevanja van Rusije 

i regiona na način koji ne uključuje „igru nulte sume“. 32 Deo odgovora mogao bi da bude relativno brzo 

poznat, što ne znači da će globalna energetska jednačina i njen regionalni, balkanski deo biti brzo rešeni. 

Zaključci, prognoze 

Ruska energetska strategija na Balkanu sastavni je deo ukupnog spoljnopolitičkog nastupa Rusije 

u regionu - „prvi ešalon“ nastupa. Ruski energetski interesi i planovi koincidiraju sa približavanjem 

regiona EU. Države Balkana već su u članstvu EU ili su indirektno, preko Energetske zajednice, sektorski 

integrisane u Evropsku uniju. Energetika je u samoj srži odnosa Rusija-EU, to znači da je Balkan deo 

institucionalizovanog energetskog dijaloga Rusije i EU, na strani Brisela. Taj proces tek je u začetku i 

može se očekivati da će Rusija nastojati da, pre pune integracije regiona u Uniju, maksimalno pojača 

svoje prisustvo. Ovaj dijalog ne odvija se u vakuumu, na njega u značajnoj meri utiču kretanja u svetskim 

poslovima. U tom dijalogu ima elementa i saradnje i nadmetanja. Proces ima dve dimenzije: političku 

i ekonomsku, koje su isprepletene, međusobno se dopunjuju i dinamično smenjuju - čas nadvladava 

politika, pa i geopolitika, čas ekonomija. Ono što je za jednu stranu politika, za drugu može biti ekonomija 

i obrnuto. Energetska bezbednost postala je deo strategije nacionalne bezbednosti, kako Rusije, tako i EU, 

što dodatno povećava značaj teme. Nepodeljeno je razmišljanje da su EU i Rusija energetski međuzavisne 

i da je to dugoročno jedan od suštinskih faktora u njihovim odnosima. Odvojeno je pitanje da li Rusija 

dovoljno ulaže u nove izvore gasa i transportnu mrežu. Naime, među kupcima u EU provejava bojazan da 

u uslovima stalnog rasta domaće potrošnje i niskih investicija u nova nalazišta u dogledno vreme može 

doći do značajnog smanjenja količina ruskog gasa za izvoz. Potrebna je nova formula za međusobnu 

zavisnost – Rusiji su potrebna finansijska sredstva i tehnologija, kupcima u EU ruski gas. 

Ekonomska i finansijska kriza, praćena padom tražnje gasa može na kraći, pa i srednji, rok da utiče na 

spoljnu energetsku politiku Rusije. Sukcesivne gasne krize na relaciji Moskva-Kijev narušavaju poverenje 

u pouzdanost ruskih isporuka gasa. Na geopolitiku gasa negativno se odrazio sukob u Gruziji 2008. 

Projekti koji nose veću meru geopolitike u odnosu na ekonomske kriterijume mogli bi da čekaju na 

povoljnije vreme za rešavanje. Međutim, jednom zacrtane trase gasovoda i naftovoda žive sopstveni 

život nezavisno od realizacije i mogu značajno da utiču na politiku svih aktera. 

Nastavak nadmetanja gasovoda i naftovoda na Balkanu u konceptu „igre nulte sume“ (zero sum-game) 

ne donosi održivo rešenje. Potrebne su obostrano dobitne kombinacine (win-win) – komplementarni, 

a ne konkurentni, međusobno isključivi projekti. I za Srbiju, uz poželjnu izgradnju Južnog toka, prioritet 

30) Milan Simurdić, Takmaci ili saradnici, Danas, Beograd, 06.07.2009. 

31) U studiji Evropskog saveta za spoljne odnose „How to Deal with Russia Gas“ autor Pierre Noel iznosi da se od 1980. uvoz 

ruskog (sovjetskog) gasa u Evropu zapravo prepolovio, sa 80% na 40 %. Ruski gas sada predstavlja samo 6,5 % primarnog 

energetskog snabdevanja EU, što je skoro nepormenjen procenat već 20 godina. Tako će, tvrdi ovaj autor, ostati u u bliskoj 

budućnosti. Problem, tvrdi Noel, nije zavisnost već podele u EU, pa je pravi odgovor u jačanju unutrašnjeg tržišta za gas u EU. 

Studija dostupna na www.ecfr.org 

32) Obama to Press Kremlin on Energy, The Moscow Times, 03.07.2009,http://www.themoscowtimes.com/article/600/42/379258.htm 


su različiti izvori i pravci dopremanja gasa. Ne bi trebalo sumnjati da je široka i razgranata gasovodna 

infrastruktura u regiona zapravo u funkciji stabilizacije regiona. Jednom izgrađeni gasovodi, pogotovo u 

regulisanom okruženju, sa predvidljivim i transparentnim pravilima igre, doprinose stabilnosti. 

14.07.2009. 


Srpski energetski sektor – stanje i rusko-srpski odnosi 

Dr. Zorana Mihajlović Milanović 1 

Srbija i njen energetski sektor se nalazi na putu od istoka ka zapadu, u centralnom delu regiona Jugois točne 

Evrope. Region Jugoistočne Evrope (Albanija, Bugarska, BiH, Hrvatska, Makedonija, Rumunija, Srbi ja, 

Crna Gora, UNMIK-Kosovo) se nalazi na raskrsnici svih bitnih tranzitno energetskih koridora, čineći ve zu 

na relaciji istok – zapad mnogo efikasnijom i ekonomičnijom. Iako je od 90-tih godina prolazio kroz te žak 

period karakterisan krupnim ekonomskim i političkim promenama, često kulminiranim sukobima, građan 

skim i verskim ratovima, veći deo regiona od sredine 90-tih godina kreće na put oporavka i uzlaznog 

tren da razvoja. Danas su zemlje ovog regiona u završnim fazama ili su prošle kroz promene, realokaciju 

i res trukturiranje kapitalnih sektora, posebno energetskih. U Srbiji se tek u naredne dve godine očekuju 

ista dešavanja. 

Budući da je energetika regiona na prekretnici, kako zbog novog razvojno-investicionog ciklusa, i novog 

mo dela poslovanja na tržišnom i profitabilnom principu, dešavanja u srpskom sektoru, direktno će uticati 

na energetsku sliku regiona. Ubrzan razvoj ovog regiona, rast GDP uslovio je i rast tražnje za energijom, i 

to po prosečnoj stopi od 1% (1991-2001). Kombinacija smanjenja raspoloživosti kapaciteta (dotrajalosti) i 

po većanja tražnje za energijom, rezultirala je od 2001. godine deficitom u obezbeđenju dovoljnih količina 

ener gije. Samo do 2012. godine, do kada će prosečna godišnja stopa rasta energije biti 2,3% (2002 – 2012), u 

ovom regionu treba da bude izgrađeno 4500 MW novih energetskih kapaciteta (ili oko 5 milijardi evra investi 

cija), a do 2025.godine 15000 MW novih, i 11500 MW revitalizovanih kapaciteta (procenjenih investicija na 

35 milijardi evra). Upravo zbog nedostatka novih kapaciteta, i investicija, koliko god imao dobar strateški 

po ložaj, region JI Evrope je potencijalno usko grlo protoka energije. Potreba za organizovanim, brzim i zajed 

ničkim rešavanjem problema rezultirala je inicijativom Evropske Unije, i prihvatanjem te inicijative od 

stra ne zemalja regiona Jugoistočne Evrope o kreiranju i potpisivanju Ugovora o uspostavljanju Energetske 

za jednice zemalja Jugoistočne Evrope (potpisan u Atini 25.10.2005., ratifikovan od strane EU i na snagu 

stu pio 01. juna 2006.godine). Ovo je prvi dokument u oblasti energetike koji ima obavezujući status, potpi 

san između zemalja JIE i EU. Ratifikovanjem Ugovora u parlamentima zemalja potpisnica ozvaničena je 

obaveza kreiranja (EU i 9 zemalja partnera) zakonodavnog okvira za uspostavljanje jedinstvenog integrisa 

nog energetskog tržišta. Ciljevi Energetske zajednice zemalja JIE su: stvaranje uslova i animacija ulaska 

novih investicija u energetski sektor (posebno električne energije i gasa), kako bi mreža bila sigurna, 

kreiranje jedinstvenog tržišta električne energije (dozvoljavajući prekograničnu trgovinu i vezu sa tržištem 

EU), povećanje bezbednosti ponude, i jačanje uslova za nesmetanu zaštitu životne sredine u relaciji sa 

energetskom ponudom regiona. 

Ukupna energetska ponuda i potrošnja Zajednice za energetiku JIE (Mt oe)* 

Energetska ponuda Domaća proizvodnja Neto uvoz Uvozna zavisnost,% Finalna potrošnja 

Albanija 2,4 1,2 1,2 51 2,1 

BiH 5 3,3 1,6 32 3 

Hrvatska 8,9 3,8 5,2 58 7,1 

Makedonija 2,7 1,5 1,2 45 1,7 

Crna Gora 1 0,6 0,4 40 0,8 

Srbija 16,7 11,4 5,3 41 9,7 

1) Doc Dr Zorana Mihajlović – Milanović je Savetnik za pitanja energetike i energetske bezbednosti ISAC Fonda i predavač na Univerzitetu 

“Megatrend” 


nastavak tabele sa prethodne strane 

Kosovo-UNMIK 2 1,2 0,8 40 1 

Bugarska 18,9 10,2 9,1 48 9 

Rumunija 39,6 28,7 12 30 26,1 

Ukupno 97,2 61,9 36,8 38 60,5 

*t oe – tona ekvivalentne nafte (tone of oil equivalent), jedinica za energiju, kao količina energije realizovana kroz sagorevanje jedne tone sirove nafte 

Izvor: Energy in the Western Balkans, IEA, 2008 

Razvoj ovog energetskog tržišta je koordinisan od strane Evropske komisije, čime su energetski sektori 

ovog regiona „jednom nogom“ u Evropskoj Uniji. 

Srbija je članica Energetske zajednice, što je potvrdila ratifikacijom Ugovora o osnivanju (jul 2006, Sl.glasnik 

RS 62/06), odnosno usvajanjem Zakona o ratifikaciji Ugovora o uspostavljanju Energetske zajednice. 

U energetskoj ponudi Regiona, Srbija učestvuje sa 17.2%, a u finalnoj potrošnji 16%. Posmatrano prema 

tipu energetskog izvora, Srbija se izdvaja sa učešćem uglja (30%), dok je na drugom mestu po ponudi 

hidroenergija (23%), a na četvrtom po ponudi sirova nafta (23.4%). 

Upravo zbog toga, izazovi koji su pred Srbijom nisu ništa manji, a odgovornost političkog i ekonomskog 

establišmenta je uvećana. 

Od demokratskih promena u Srbiji (2000) u oblasti energetike nije se mnogo učinilo. Pored Zakona 

o energetici, donetog čak četiri godine kasnije (2004), Strategije razvoja energetike Srbije do 2015. 

godine (2005), i Programa njenog ostvarenja (čak 2007), osnivanja Agencija (regulatorne i za energetsku 

efikasnost), suštinski, na razvoju, restrukturiranju i podizanju efikasnosti, nije učinjeno gotovo ništa. 

Pored toga, zbog neusaglašenosti sa evropskim direktivama, zakon o energetici je u procesu izmena, 

a Strategija razvoja energetike je zastarela. Država je u većem delu energetskog sektora Srbije više bila 

maćeha nego majka, posebno u oblasti poslovanja javnih preduzeća, koja su i dalje visoko neefikasna i 

većinom u gubitku (procenjeni gubitak JP Elektroprivreda Srbije za 2008.godinu je 20 milijardi dinara ili 

oko 240 miliona evra). U periodu od 2000-2008.godine cena električne energije se u Srbiji povećala za 

540%, dok je rast plata u Srbiji bio ispod 100%. I pored toga, gubici se gomilaju, potrošnja energije raste 

(za 9% i 23% u periodima 2008/2002., i 2015/2008), a novi objekti se ne grade. Kapitalni energetski objekti 

su izgrađeni do sredine 80tih godina, od kada nastaje period dezinvestiranja, koji traje i danas. Građani 

Srbije su kroz povećanje cena električne energije, prethodnih godina finansirali neefikasnost, i korupciju 

unutar EPS-a, umesto da su finansirali nove elektroenergetske objekte. 

Pogubno delovanje države vidljivo je i na primeru preduzeća Naftna industrija Srbije. Da bi se tržište 

nafte i naftnih derivata stavilo pod kontrolu, odnosno pružila prilika NIS-u da uposli svoje prerađivačke 

kapaciteta i modernizuje rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, država je 2001. godine posebnom uredbom 

regulisala uslove i način uvoza i preradu nafte, odnosno derivate nafte (Službeni glasnik RS 92/2007). 

Uredbom o uslovima i načinu uvoza i prerade nafte, zabranjen je uvoz osnovnih derivata nafte osim u 


slučajevima kada je ugrožena stabilnost u snabdevanju domaćeg tržišta, kada je NIS-u dozvoljavano da 

izvrši interventni uvoz. Da bi se obezbedile dodatne investicije, cena prerade bila je daleko viša nego u 

regionu. NIS je na taj način već osam godina subvencioniran sa 160 miliona evra godišnje. Ako se zna 

da je i pored toga, NIS danas “na početku”, bez tehnološki modernih rafinerija, bez investicija, stariji osam 

godina, da je kvalitet derivata u Srbiji lošiji nego u Evropi, kao i da su potrebne investicije u NIS danas oko 

1.2 milijardi evra, onda je jasno da je novac završio u kanalima korupcije. Za proteklih osam godina NIS je 

mogao izgraditi još jednu modernu rafineriju, učestvovati kao investitor u naftnim privredama u regionu 

i biti istinski lider. 

Pored toga, u prvim godinama od 2000-te, država nije imala jasnu strategiju restrukturiranja i vlasničke 

transformacije NIS, zbog čega se dešavalo da poslovodne garniture ovog preduzeća, uz blagoslov 

svojih političkih lidera, krenu u privatizaciju delova NIS-a, direktnim pogodbama. Potpisivanjem raznih 

memoranduma o saradnji, ugovora o dugoročnoj kooperaciji, strateški partneri su iskazivali svoje 

interesovanje, a poslovodstva su pokušavala da bez javnosti transformišu delove NIS-a (po nekoliko puta). 

Da bi se ovo stanje rešilo, država je smogla snage i 2005 godine javnim pozivom izabrala privatizacionog 

savetnika za NIS (Merrill Lynch i Raiffesen International AG). Iako je savetnik predočio strategiju privatizacije, 

putem javnog tendera, postepeno u 3.faze, i iako je tu strategiju Vlada Srbije usvojila, samo 

nekoliko meseci kasnije, Vlada se opredelila za prodaju NIS-a direktnom pogodbom, u većinskom paketu 

akcija (51%). Takvo ponašanje ne samo da je poraz sopstvene Vlade, nego je pokazalo da nema jasnog 

stava niti strategije razvoja energetskog sektora. Pored toga ovo je bio jasan signal investitorima, da i 

odluke Vlade mogu “preko noći” da se menjaju, a da za tako šta ne postoji jasno obrazloženje. 

Uopšte odsustvo javnih poziva i tendera, direktni pregovori, porast korupcije u bazičnim granama 

naročito energetici su ozbiljne prepreke i otežavajući faktori budućeg razvoja energetike ne samo Srbije 

već i regiona. Rezultat je postojanje neefikasnog sektora, bez potrebnih investicija i ambijenta da se one 

privuku i realizuju. 

Energetski sektor Srbije – stanje 2008. godine 

Srbija je energetski siromašna zemlja. Rezerve kvalitetnih energenata nafte i gasa su simbolične i čine 

manje od 1% u ukupnom bilansu rezervi Srbije, dok preostalih 99% čine energetske rezerve uglja, u 

kojima dominira niskokalorični ugalj lignit. 

Rezerve fosilnih goriva u Srbiji, Mt oe 

eksploatacione 

geološke 

Ugalj, sa Kosovom 2.741 3.883 

Nafta i gas 20 60 

Ukupno 2.761 3.943 

Ukupno bez Kosova 773 1.091 

Izvor: Strategija razvoja energetike Srbije do 21015. godine 

Pored energetsko – resursnog siromaštva, bilans Srbije ukazuje na tendenciju povećanja energetske 

zavisnosti, kako primarne energije (nafte, gasa, uglja), tako i sekundarne (električne energije). Ukupna 

energetska uvozna zavisnost je još od 2004.godine viša od one koja je projektovana za 2015.godinu 

(35,9% do 38,4%, u zavisnosti od scenarija usporenog ili dinamičkog ekonomskog razvoja). U 2008.godini 

uvozna zavisnost je 42%. 


Potrošnja finalne energije će porasti do 2015.g za 22%, prosečno godišnje 3-5%, dok će u isto vreme 

domaća proizvodnja primarne energije ostvariti sporiji rast (od 20%), prosečno godišnje 1,75%. Sektorski 

bilansi pokazuju da će do 2015.godine najviše rasti uvoz električne energije (329%), uglja (142%), 

prirodnog gasa (43%) i nafte (14%). 

Projekcija finalne potrošnje (2015/2006) po energentima pokazuje najviši rast potrošnje gasa od 156% i 

uglja od 77%, ali i rast potrošnje nafte (29%) i električne energije (22%)., 

Gas će u Srbiji biti veoma tražen energent. Njegova šira upotreba je proklamovana kao jedan od prioriteta 

Strategije razvoja energetike, a operativno predočena Nacionalnim akcionim planom, kojima se planira 

gasifikacija najmanje 400 hiljada domaćinstva i povećanje upotrebe gasa u proizvodnji električne energije 

(za preko 300%). Upravo zbog toga projekti koji se sprovode u ovom sektoru moraju biti sprovedeni na 

javan i pregledan način, putem tendera i javnih poziva. 

Ranjivost, nedovoljne investicije i odsustvo svake kontrole realizacije strategija rodilo je puno problema 

– kritičnih tačaka u srpskom energetskom sektoru: 


Kritične tačke energetskog sektora Srbije – 2008.godina 

Gasni sektor 

Naftni sektor 

1. Niske rezerve domaćeg gasa (9% srpske potrošnje, uvoz 

91%), 

2. Rast finalne potrošnje gasa za 57%, uvoza 73% (za 

period 2015/2003), 

3. Rast gubitaka u prenosu i distribuciji gasa za 69% 

(2015/2003) 

4. Nerazvijena gasna infrastruktura:1. jedan pravac dotoka 

gasa (Rusija – Ukrajina – Mađarska (Horgoš) – Srbija), 2. 

disproporcija u razvijenosti distributivne mreže i stepenu 

gasifikacije severnog (95%) i centralno-južnog dela zemlje 

(ispod 45%) 

5. Disparitet u cenama energenata koji izaziva oscilacije u 

potrošnji i upotrebi gasa 

6. Netransparentne procedure i realizacija projekta 

gasifikacije Srbije, 

7. Gubitak statusa nabavke gasa direktno od proizvođača 

(Ruska Federacija), a uvođenja posrednika u nabavku, 

8. Ugrožena energetska stabilnost zbog ne-operativnosti 

podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru, 

potencijalnog kapaciteta 850 mil m3 godišnje 

1. Rezerve sirove nafte procenjene na najmanje 40tak 

godina (50 mil t oe), 

2. Domaća proizvodnja nafte zadovoljava 20% srpske 

potrošnje 

3. Rast finalne potrošnje nafte za 27%, uvoza 15% (za 

period 2015/2003), 

4. Projekcija potrošnje motornih goriva od 72% 

(2026/2007) 

5. Zastarela infrastruktura i tehnologija – posebno u 

oblasti rafinerijske prerade, 

6. Niska iskorišćenost kapaciteta od rafinerijske prerade 

od samo 46,5%, usled tehnološke zastarelosti (Pančevo i 

Novi Sad), 

7. Nedovoljno investiranje u domaća istraživanja i 

proizvodnju nafte, kao i koncesije u inostranstvu, 

8. Nedostatak fer konkurencije i odnosa između privatnih 

prodavaca naftnim derivatima, 

9. Neiskorišćenje uljnih škriljaca kao načina dobijanja 

sintetičke nafte. Procenjene rezerve 2 milijarde tona, iz 

kojih je moguće dobiti oko 200 miliona t nafte, 

10. Monopol i favorizovanje državne kompanije NIS, kako 

kroz postojanje Uredbe o zabrani uvoza derivata, tako i 

kroz dozvole za eventualni interventni uvoz derivata, 

11. Disparitet između kvaliteta i cene naftnih derivata 

u Srbiji (kvalitet na najnižem nivou u Evropi, a cena na 

najvišem) 

Elektroenergetski sektor 

Obnovljivi izvori energije, i toplotna energija 

1. Rast finalne potrošnje električne energije od 22%, a uvoza 

od preko 400% (za period 2015/2003) 

2. Dominacija niskokaloričnog uglja lignita u proizvodnji 

električne energije, 

3. Viši gubici u prenosu i distribuciji električne energije (za 

samo četiri godine 2008/2002., godina porasli za 64%), u 

odnosu na region, 

4. Nemogućnost raspolaganja energetskim potencijalom 

uglja Kosovsko Metohijskog basena, kao i elektroenergetskih 

objekata (termoelektrana, kopovi uglja, distributivna mreža) 

na teritoriji Kosova i Metohije, od 1999.godine (rezerve uglja 

Kosovskog basena zauzimaju 2.mestu u Evropi, i 5. mesto u 

svetu) 

5. Zastoj u izgradnji elektroenergetske infrastrukture više od 

18 godina, 

6. Monopolski položaj Elektroprivredne delatnosti, koji 

direktno utiče na rast troškova i cena, i dezinvestiranje 

7. Nezainteresovanost države da se ustanovi i razvija tržište 

električne energije, bez obzira na to što bi to povoljno 

delovalo na konkurentnost cele privrede 

1. Neiskorišćenost potencijala obnovljivih izvora energije 

procenjenog na 3,83 miliona t oe godišnje 

2. Struktura energetskog potencijala OIE ukazuje na 

dominaciju potencijala biomase (63%), sunčeve (16,7%), 

potencijala u malim vodotocima (10,4%), geotermalni izvori 

(5,2%) i vetru (5%), 

3. Nedostatak zakonske i podzakonske procedure u 

ovoj oblasti (Uredba o statusu povlašćenih proizvođača, 

podsticajne mere, izmene i dopune zakona o energetici, 

Uredba o minimalnom udelu električne energije 

proizvedene iz OIE i kogeneracije) 

4. Nepostojanje zakona o racionalnoj upotrebi energije i 

podsticajnih mera države, i Fonda za energetsku efikasnost 

5. Nemogućnost kontrole javnih komunalnih preduzeća 

koja se bave proizvodnjom i prenosom toplotne energije, 

a koja su pod ingerencijom lokalnih samouprava, iako 

direktno utiču na energetski bilans zemlje, 

6. Nepostojanje strategije razvoja i upotrebe 

kogenerativnih postrojenja koja bi u isto vreme proizvodila 

toplotnu i električnu energiju i time podigla energetsku 

efikasnost i obezbedila dovoljno energenata 


U situaciji u kojoj se danas nalazi energetski sektor Srbije, za promene koje su neminovne, a koje se odnose 

na restrukturiranje, privatizaciju kao i poštovanje direktiva Evropske Unije iz ove oblasti sa jedne strane, i 

održavanja energetske stabilnosti zemlje sa druge, neophodna je potpuna transparentnost i otvorenost 

procesa. Ukoliko toga nema, a sve su naznake da će toga biti manje, onda će monopol države Srbije, koji 

postoji u energetskom sektoru biti zamenjen monopolom druge države i njenih nekoliko preduzeća. 

Na taj način ne samo da će biti ugroženi svi principi tržišne ekonomije, već će to postati ograničavajući 

faktor razvoja energetskog i svih ostalih sektora u zemlji. To je dodatno i signal regionu i potencijalnim 

investitorima o nesigurnosti njihovih ulaganja. 

Imajući u vidu bogatstvo Ruske Federacije gasom, kao i decenijsku oslonjenost Srbije ka ovom dobavljaču, 

nije nelogično da energetski sektor i na dalje nastavi nabavku od ove zemlje. Ono što jeste neobično 

jeste da se gotovo ceo energetski sektor bez tenderske procedure, direktnim pogodbama (sporazumima 

o strateškom partnerstvu) prepušta ruskim kompanijama. Odgovornost je svakako na srpskoj strani, 

koja nije jasnije definisala pravce, kriterijuma i načine razvoja energetike, koja je čak bila u stanju da ne 

poštuje ni sopstvenu odluku (Vlada Srbije – odluka o načinu vlasničke transformacije NIS-a), ili koja je 

zbog sopstvenog nečinjenja izgubila partnerski odnos u kompaniji Jugorosgaz, a koja je od 2007.godine 

posrednik za nabavku gasa za Srbiju. 

Možda najveća odgovornost leži u svesnom obmanjivanju javnosti, od strane političkog establišmenta, 

koji putem pretnji i ucena i stvaranjem straha u javnosti od ugrožene energetske stabilnosti odnosno 

zastoja u energetskoj ponudi, opravdava svoje postupke netransparentne rasprodaje energetskog 

sektora Srbije. 

Istorijski, ruski kapital je u Srbiju ušao pre četiri decenije učestvujući u montaži današnjih 6 (od 12) turbina 

HE Đerdap 1. Do danas one su isporučile potrošačima preko 200 milijardi kWh energije, čime je njihov 

radni vek završen. Problemi vezano za otpočinjanje revitalizacije blokova na HE su ozbiljni, postoje već 

nekoliko godina i prete energetskoj stabilnosti regiona. Od 2001.godine traju pregovori o otpočinjanju 

ovog posla (poslovi ugovoreni 2002.godine sa ruskom kompanijom OAO „Silovije mašini“ Moskva, vredan 

100,7 miliona dolara), a za dug koji ruska strana ima prema Srbiji. Stalne promene uslova sa ruske strane, 

odlažu i potpisivanje ugovora ali i početak radova. 

Na dalje, nakon 2000.g, kupovinom 79,5% kapitala, ruska naftna kompanija LukOil postaje vlasnik 

kompanije koja se bavi trgovinom naftnim derivatima Beopetrol, za 207 mil evra (117 mil evra + 85 mil 

evra projektovane investicije u periodu do 5 godina + 5 mil evra za socijalni program). Na žalost, obećane 

investicije LukOil Beopetrol nije izvršio, pravdajući se nepotpunom dokumentacijom oko vlasništva nad 

pumpama – bez obzira što je za taj problem znao prilikom kupovine. Uvažavajući opravdanje, Agencija 

za privatizaciju je zbog neizvršenih investicija lišila srpski budžet dodatnih 30 miliona evra na konto 

ugovorne kazne! 

Kontinuiran odnos sa ruskom stranom traje jedino u nabavci gasa. Srbija ugovara potrebne nabavke 

prirodnog gasa od ruskog Gasproma (Gazexporta), na godišnjem nivou. Međutim dešavanja poslednjih 

godina u ovoj oblasti, rezultirali su ozbiljnu aferu, u koju je prema spekulacijama medija i javnosti upleten 

politički vrh. 

Ova kompanija je na volšeban način promenila svoju vlasničku strukturu, rezultirano većinskim učešćem 

stranih partnera (25% JP Srbijagas, 25% Centrex Beč, i 50% Gazprom). Postojanje zajedničke kompanije 

JugorosGaz na teritoriji Srbije, sa sobom je donelo obilje problema, koji će se tek osetiti u vremenu koje 

dolazi: 

1. Osnovano državnim sporazumom 1966. godine, kao a.d., sa 50:50% učešća srpske i ruske strane, a 

radi gasifikacije Srbije, izgradnje magistralnog gasovoda Niš-Dimitrovgrad i trgovine gasom. Do 2001. 

u partnerstvu sa srpskom stranom izgrađena deonica Niš-Pojate (MG 9), koja je ujedno i deonica 

magistralnog gasovoda MG 10 Niš Dimitrovgrad. 

2. Gubitkom partnerskog učešća u ovom preduzeću, sopstvenim nečinjenjem, Srbija gubi mogućnost 

ravnopravnog statusa kako u vlasništvu magistralne deonice, tako i budućoj gasifikaciji istočne i južne 

Srbije 


3. Dobijanjem statusa preduzeća koje obavlja poslove od opšteg interesa, januara 2007.godine (od 

strane tadašnjeg tehničkog ministra u Vladi Srbije), JRG postaje paralelno preduzeće javnom preduzeću 

Srbijagas. Srbija je na taj način, bez procedure i kriterijuma, i bez postojanja lojalne konkurencije, a pre 

svega bez strategije o vlasničkoj transformaciji gasne delatnosti, uvela na „mala vrata“ konkurenta u 

najprofitabilniji deo gasnog biznisa. 

Od 2007.godine (01. 01. 2007), JRG je posrednik u nabavci gasa za Srbiju (godišnja potrebna količina gasa 

se kreće od oko 2,3 milijardi m3, a profit koji ovo posredničko preduzeće na taj način ostvaruje je oko 30 

miliona evra godišnje. Iako se u srpskim medijima još od 2006.godine govori o postojećim i potencijalnim 

problemima sa JRG, tek je donošenjem odluke o poskupljenju gasa (oktobar 2008.g), među opozicionim 

političkim partijama u Skupštini, i javnosti se ovaj problem nanovo otvorio. Ovog puta se očekuje rasplet 

nakon istraživanja i rada jedinica Privrednog kriminala i Republičkog tužioca. 

Pored trenutno otvorene afere oko posrednika gasa, u Srbiji se politička koplja ukrštaju, mnogo više 

sa ciljem skupljanja dodatnih političkih poena, nego radi primene jasnih i zdravo razumskih mišljenja 

vezano za Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i 

gasne privrede (potpisan i ratifikovan u Moskvi, u januaru a u Beogradu u septembru 2008.godine). 

Uzimajući u obzir aktuelne zakone u Srbiji u kojima se regulišu uslovi i način obavljanja predmetnih 

energetskih delatnosti, aranžman sa Ruskom Federacijom je u suprotnosti sa njima (kao i sa acquis 

communnantare EU). Bez obzira što Srbija još uvek nije u obavezi da primeni sve relevantne zakone EU, 

opredeljenost Srbije ka putu u EU, potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji, kao i Ugovora o energetskoj 

zajednici zemalja JI Evrope, morao je biti valjan razlog da se u aranžman na ovakav način ne ulazi. Sa 

druge strane, upravo je položaj Srbije i njen korak do EU jedan od razloga ruske strane, čime ona bez 

obaveze poštovanja mnogih pravila i standarda EU, ulazi na prostor EU, sa još jedne „nepokrivene“ rute. 

Ovaj dokument je za Srbiju, u odnosu na sve ostale koje je RF sklopila sa drugim zemljama, a vezano za 

izgradnju gasovoda Južni tok, daleko najnepovoljniji. Najveći problem jeste status tzv.“vezane trgovine“, 

po kojoj Srbija prodaje direktnom pogodbom NIS, a za uzvrat dobija krak gasovoda. Čak i kada bi se 

zanemarila činjenica postojanja ovakvog najprimitivnijeg načina poslovanja (trampa – feudalizam), 

ostaje veliki broj nerešenih pitanja i problema. 

1/ Samo prolaskom magistralnog kraka gasovoda moguće je obezbediti gasnu energetsku stabilnost, 

prihode od tranzitiranja gasa i dugoročnu geostratešku poziciju Srbije. Pretpostavljeni kapacitet 

Sporazumom od „minimum 10 milijardi m3 godišnje“ (član 4), ne samo da nije dovoljan, već ne 

predstavlja magistralni krak. Ako se zna da je 2006.godine potpisan Memorandum o razumevanju između 

Gazexporta i Ministarstva energetike Srbije radi izgradnje transportnog gasovoda preko teritorije Srbije 

(prema granici sa Hrvatskom) dužine 400 km, i kapaciteta između 18 do 20 milijardi m3 godišnje, onda 

uslovi iz Sporazuma iz 2008. godine ukazuju na smanjenje zainteresovanosti ruske strane za prolazak 

magistralnog kraka kroz Srbiju. Imajući u vidu da će gasovod Južni tok ukupno imati kapacitet između 30- 

33 milijardi m3/godišnje, srpski magistralni krak bi trebalo realno da ima min. 15 milijardi m3/godišnje. 

2/ U gasnom delu Sporazuma se pretpostavlja i rešavanje izgradnje podzemnog skladišta gasa Banatski 

Dvor, ali nedovoljnog kapaciteta od 300 mil. m3 godišnje. Skladište gasa je od izuzetnog značaja jer 

se njime obezbeđuje energetska stabilnost, kako pokrivanjem potrošnje u pikovima potražnje, tako i 

pri drugim mogućim poremećajima ponude gasa. Da je Srbija imala operativnu I fazu ovog skladišta u 

vreme gasnog rata između Rusije i Ukrajine (zima 2005/2006), ne bi imala za 50% smanjen dotok gasa, 

zaustavljenih 184 privredna subjekta i ozbiljne probleme u energetskom sektoru. 

Ovo skladište gasa prema svim procenama i strategijama može i treba da bude regionalno, sa odavno 

projektovanim kapacitetom od 800 do 860 mil. m3 gasa godišnje. Imajući u vidu da je strateški partner 

zainteresovan za ovo skladište ali tako što će razviti samo polovinu mogućeg kapaciteta, onda je pitanje 

postojanja „magistralnog“ kraka gasovoda kroz Srbiju „na dugom štapu“. 

3/ Pitanje osnivačkog i samim tim upravljačkog udela/kapitala u budućoj kompaniji zaduženoj za poslove 

sa gasom odražava mišljenje ruske strane o srpskom partneru, i inferiornost i nesposobnost srpske. Ruski 

partner će biti vlasnik većinskog (51%) a Srbijagas manjinskog udela (49%) novoosnovane kompanije. 


Ni u jednom sporazumu, ni sa ijednom drugom zemljom ruski partner nije većinski vlasnik već ima 

partnerski odnos (50% : 50%). 

Izgradnja i korišćenje gasovoda za transport gasa se planira bez jasno definisanih zakonom propisanih 

obaveza, a koje treba da se odnose na: uslove obavljanja delatnosti od opšteg interesa (transport prirodnog 

gasa i upravljanje transportnim sistemom). Transport i upravljanje magistralnim gasovodom (gasovod 

visokog pritiska) je od vitalnog značaja za svaku zemlju, i on po svojoj vrsti jeste prirodni monopol (i 

mora biti regulisan). Ovi uslovi su jasno definisani Zakonom o energetici, Zakonom o ratifikaciji Ugovora 

o uspostavljanju Energetske zajednice, direktivom 2003/55/EC (O Zajedničkim pravilima za unutrašnje 

tržište prirodnog gasa). 

Iako je jasno da će studija kompletnog gasovoda Južni tok biti gotova tek posle 2009.godine, kojom će 

se znati pojedinosti kapaciteta i ruta gasovoda, zabrinjava pritisak ruske strane, i odobravanje srpske, 

za zaključenjem kupoprodajnog ugovora o vlasničkoj transformaciji NIS-a. Pregovaranje vezano za NIS 

obuhvata nekoliko veoma važnih delova i detalja. 

1/ Cena po kojoj se prodaje NIS i sa kojom se dosta spekuliše u javnosti (400 mil evra) je samo jedan od 

elemenata, ali nikako prioritetan. NISu su potrebne ogromne investicije, koje se procenjuju na najmanje 

1 milijardu evra, pa naznaka „minimum 500 miliona evra“ (Protokol) nije precizna, niti dovoljna. 

Dogovorena prodaja (između dve strane) u slučaju rafinerija je suprotna zakonu, i opšte prihvaćenim 

tržišnim pravilima. One se prodaju – daju na upravljanje, bez jasno definisanih obaveza vezanih za 

očuvanje životne sredine, kvaliteta derivata i obaveza razvoja, unapređenja i održavanja proizvodnih 

postrojenja (što bi bila obaveza posebno imajući u vidu Program ostvarenja strategije energetike Srbije 

do 2015.godine). 

2/ Pitanje istraživanja i proizvodnje domaće nafte i gasa se posebno ne tretira u Protokolu, a od presudne 

je važnosti za dostizanje određenog stepena energetske sigurnosti zemlje. Domaća nafta pokriva 20% 

srpskih potreba, a gas oko 10%. Ne postoji ni jedan razlog da srpska strana prodaje pravo na eksploataciju 

svojih domaćin resursa. Srpska nafta je dobrog kvaliteta i nisko sumporna (ispod 0,5% sumpora) i najvećim 

delom pripada grupi lake nafte sa više belih komponenti (benzini i dizeli). Ne treba napominjati da su sa 

ekološke strane lake nafte sa niskim sadržajem sumpora (ispod 0,5%) pogodnije za rafinerijsku preradu. 

Rezervi domaće nafte ima za još najmanje 40 godina, dok su procenjene geološke rezerve 3x veće od 

bilansnih, što ukazuje na potrebu daljih istraživanja. Pored toga, Srbija je bogata jednom vrstom vrlo 

kvalitetne naftenske nafte, retke sirovine pogodne za proizvodnju kvalitetnih ulja i maziva. Sa godišnjom 

proizvodnjom ove nafte i njenom preradom (u ulje za transformatore, i naftenska bazna ulja) Naftagas 

bi mogao da ostvari dodatnih 1 milijardi dolara godišnje (cena naftenskog baznog ulja je 1000 – 1250 

evra/t, a ulja za transformatore 1600 – 1800 evra/t). 

Kako je NIS kompanija koja raspolaže sa svim segmentima naftne privrede – sistem primarne energije 

(proizvodnja sirove nafte i gasa, uvoz nafte), sistem transformacije primarne energije (obrada sirove 

nafte u rafinerijama) i sistem finalne energije (potrošnja finalne energije za energetske i neenergetske 

svrhe), neophodno je Ugovorom precizirati visinu investicija po određenim segmentima, kao i dinamiku 

ulaganja. Programi i projekti modernizacije moraju obuhvatiti: ulaganja u širenje istraživanja na teritoriji 

Srbije, ulaganje u raspoložive proizvodne kapacitete za istraživanje i proizvodnju nafte, podizanje 

tehnološkog nivoa radi proizvodnje evro dizela i benzina, tehnološkog razvoja rafinerija, podizanja 

tehničko tehnološke pouzdanosti procesnih i vanprocesnih postrojenja, ulaganja u oblasti zaštite životne 

sredine 

3/ Protokol o prodaji NIS-a ni jednom rečju ne tretira ekološke standarde, što je morao biti „znak za 

uzbunu“. Naime, ruska strana Sporazumom predviđa i da 2012.godine zadrži monopol na uvoz nafte, 

kao i moratorijum na evropske ekološke standarde. Ako neko treba da ima monopol na uvoz nafte, onda 

vlasnička transformacija NIS-a nije ni potrebna. NIS danas ima monopol na uvoz nafte, pa tu promene 

nema. Mnogo ozbiljniji problem jeste pitanje ekologije. Država Srbija se bar koliko toliko trudi da poboljša 

stanje u ovoj oblasti, što je izuzetno teško bez dodatnih investicija. Ali ukoliko strateški partner traži 

moratorijum, onda on jasno pokazuje nevoljnost da se bavi ekologijom. Srbiji ne treba ni jedan jedini 


arel nafte, niti litar evro dizela, ako će to da dovede do povećanja smrtnosti od kancera pluća dece u 

npr. Pančevu. 

Bez obzira što svaki privredni subjekt podleže srpskim zakonima o zaštiti životne sredine, imajući u vidu 

tešku ekološku situaciju u Pančevu, budući Ugovor mora sadržati odredbe koje će obavezati dodatno 

strateškog partnera da koristi i primeni najnovije energetske, ekološke i ekonomski efikasne tehnologije. 

Jedino je to garancija. U suprotnom, to može značiti da naftna privreda neće dobiti savremenu i tehnološki 

moderne a samim tim i efikasnu opremu. U situaciji kada je energetska efikasnost Srbije za 5 puta niža u 

odnosu na svetski prosek, i čak 8 puta u odnosu na prosek zemalja OECD, prirodan je zahtev države da svi 

koji ulažu donose nove i moderne tehnologije. 

4/ Pitanje opstanka Uredbe o zabrani uvoza derivata koja se planira da opstane „najmanje dve godine“ je 

neobičan zahtev (Uredba o zabrani uvoza derivata ne može važiti duže od 31.12.2010.godine, jer postoje 

određene obaveze koje je Srbija prihvatila potpisivanjem Ugovora o energetici zemalja JI Evrope, a koji 

je ratifikovan jula 2006). Opstankom Uredbe, i nakon potpisivanja Ugovora, Srbija štiti rusku privatnu 

kompaniju! 

Svako potpisivanje i zaključivanje kupoprodajnog ugovora o prodaji NIS-a je rizično ukoliko nema 

Studije izvodljivosti za gasovod Južni tok, ili pismene garancije da će magistralni krak tačno određenog 

kapaciteta gasovoda (potrebnog kapaciteta) proći kroz Srbiju. 



Energetski sporazum Srbije i Rusije, dve strane medalje 

Anatolij Pomorcev 1 

Krajem 2008. godine Vlade Srbije i Rusije, su nakon više meseci iscrpljujućih pregovora, konačno postigle 

dogovor o svim tačkama međudržavnog energetskog sporazuma, koji je potpisan još 25. januara 2008. 

godine. 

U skladu sa postignutim dogovorom, ruska strana će u skorije vreme postati vlasnik 51% akcija srpskog 

naftnog giganta NIS. Za kontrolu nad NIS-om, novi vlasnik, kompanija «Gasprom njeft» će izdvojiti 400 

miliona evra u vidu jednokratne isplate u budžet Srbije, a do 2012. godine investirala u modernizaciju 

postrojenja NIS još 547 miliona evra. Za uzvrat, ruski vlasnik će, između ostalog, dobiti dve rafinerije 

u Pančevu i Novom Sadu, čiji je godišnji kapacitet prerade 4,073 miliona tona sirove nafte. 2 Nakon 

modernizacije proizvodnih pogona dve rafinerije, njihov ukupan kapacitet proizvodnje može biti 

povećan do nivoa od 7 miliona tona sirove nafte godišnje. Prema rečima predstavnika «Gasprom njeft-a», 

koji ne poseduje pogone za preradu nafte, ulaganja u modernizaciju NIS je jedan od prioriteta. Osim 

toga, ozbiljan interes za rusku stranu predstavlja razgranat prodajni sistem NIS. 3 Međutim, suština 

energetskog dogovora nije u naftnom, već u gasnom segmentu tog dokumenta. Prema Ugovoru, ruska 

strana čiji interes zastupa kompanija Gasprom, uzima na sebe obavezu izgradnje srpskog dela gasovoda 

«Južni tok» i skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Treba napomenuti da su želju da se priključe «Južnom 

toku», izrazile i Bugarska, Grčka, Italija, Mađarska, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Austrija i Slovenija. 

Bez obzira na to što su vlada i Parlament Srbije pozitivno ocenili energetski sporazum, potpisan u januaru 

2008 godine, u srpskoj javnosti su stalno pominjani negativni aspekti ovog dokumenta. U datoj situaciji 

poželjno je podrobno analizirati sve vrline i mane ovog sporazuma, kako bi se stvorila njegova objektivna 

slika. 

Naftni deo 

Jedan od glavnih argumenata protivnika realizacije ugovora je teza o «nepravedno niskoj ceni NIS-a», 

koja počiva na proceni tržišne vrednosti 100% akcija NISa, koju je sprovela agencija Deloitte u junu 

2008 godine. Prema toj proceni, vrednost NIS na 30.06.2008. bila je 2,2 milijardi evra. 4 Na osnovu ove 

procene stvara se slika da je prodaja NIS-a za 400 miliona evra štetna po srpski budžet (koji je navodno na 

gubitku od 1,8 milijardi evra) i dugoročni ekonomski interes Srbije. Pri tome učesnici diskusije ignorišu 

nekoliko činjenica, koje pobijaju njihovu tezu. Kao prvo, 400 miliona evra je cena koja je ponuđena za 

samo 51% akcija NIS. Dakle, ako uzmemo u obzir ovu procenu Deloitte-a, 51% akcija ne bi mogao koštati 

više od 1,1 milijardi evra. Kao drugo, treba imati u vidu da je data procena izvršena pre nastupanja «vruće 

faze» ekonomske krize, u doba kada je cena nafte a samim tim i kapitalizacija svake naftne kompanije 

nalik NIS-u, bila na najvišem nivou. Od tada se situacija radikalno promenila – cena nafte je pala 5 puta, 

shodno tome pala je i cena naftnih kompanija. 5 Prema tome svako pozivanje na procenu iz juna 2008.g. 

jednostavno gubi svaki smisao. Osim toga, izostavlja se činjenica da je «Gasprom njeft» obavezan da uloži 

547 miliona evra u modernizaciju pogona NIS-a, kao i da preuzme dugove NISa u iznosu manjem od 10 

miliona evra. Bitno je spomenuti, da dogovor precizira da ruska strana mora uložiti ovu sumu, bez obzira 

1) Anatolij Pomorcev je analitičar i novinar lista РБК Daily iz Moskve. 

2) Zvanični podaci NIS iz 2004 godine, http://www.nis.rs/ 

3) 500 pumpi na teritoriji Srbije i Crne Gore, godišnji promet do 2,5 miliona tona naftnih derivata – zvanični podaci NIS iz 2004 

godine, www.nis.rs 

4) http://www.media.srbija.sr.gov.yu/medsrp/dokumenti/nis_izvestaj_trzisna_vrednost.pdf 

5) na primer, akcije LUKOIL su u periodu od 14. septembra do 15 novembra 2008. godine izgubile 49% svoje tržišne vrednosti, 

http://www.lenta.ru/articles/2008/11/19/compare/ 


na posledice ekonomske krize. Ako ovaj aspekt ugovora ne bude ispoštovan do kraja 2012. godine, srpska 

strana dobija mogućnost poništavanja celokupnog ugovora o kupoprodaji NIS-a. 

Sledeći u nizu argumenata protivnika energetskog aranžmana je navodni gubitak kontrole nad 

nacionalnom naftnom kompanijom i njenom nepokretnom imovinom, u koju ulaze i nalazišta nafte 

i gasa na teritoriji Srbije. Prema konačnom dogovoru Moskve i Beograda, srpska strana će zadržati 

značajan uticaj na proces donošenja odluka na nivou kompanije, preko svojih predstavnika u nadzornom 

i upravnom odboru, kao i niz menadžerskih pozicija. Šta više, bez saglasnosti srpske strane, nemoguće je 

donošenje odluka strateškog karaktera (sve dok Beograd kontroliše 10% akcija). 

Tokom pregovora, srpska strana je izborila i značajne socijalne garancije. Ugovor o prodaji NIS-a, prema 

rečima srpskih zvaničnika, garantuje da do 2012. godine neće biti otpuštanja osoblja, plate će biti u skladu 

sa inflacijom i ekonomskom situacijom u zemlji, a otpremnina za radnike koji će dobrovoljno napustiti 

firmu iznosiće 750 evra po godini radnog staža, što je najveći iznos otpremnine u istoriji srpske privatizacije. 

Srpska strana je sa manje uspeha prošla u ekološkom segmentu pregovora. Dakle, ruska strana je izrazila 

spremnost da investira u obnovu ekološke zaštite rafinerija, do 60 miliona evra, ali srpska vlada je pristala 

da kompenzuje ekološku štetu u iznosu od 25% novčanog iznosa kupoprodajnog ugovora (100 miliona 

evra). Uzimajući u obzir da se ekološki incidenti na području rafinerija dešavaju relativno često, možemo 

da konstatujemo da će Vlada Srbije morati samostalno da eliminiše njihove posledice. 

Iz gore navedenog proizlazi zaključak da prodaja NIS-a donosi srpskoj strani više dobrog nego lošeg. Srpski 

budžet formiran u situaciji svetske ekonomske krize, dobija 400 miliona evra u kešu, i još 547 miliona evra 

će tokom 3 godine garantovano biti uloženo u modernizaciju zastarelih pogona srpskih rafinerija. Nakon 

završetka programa modernizacije, srpske rafinerije će biti u stanju da proizvode gorivo po standardima 

EU. Povećanje obima proizvodnje, pružiće Srbiji mogućnost da postane izvoznik naftnih derivata po prvi 

put u njenoj modernoj istoriji. Relativno negativnim, može se smatrati privremeno smanjenje kapaciteta 

prerade nafte, zbog neophodnih radova na modernizaciji pogona i opreme. 

Ruska strana dobija na korišćenje razgranatu prodajnu mrežu i moćnu bazu proizvodnje naftnih derivata, 

koja, ipak, zahteva ulaganja zarad modernizacije. «Gasprom njeft» dobija mogućnost prerade svoje nafte 

na teritoriji Evrope, što po svemu sudeći može biti iskorišćeno kao odskočna daska za dalji prodor na 

evropsko tržište. Treba napomenuti da ruske naftne kompanije već imaju pozitivno iskustvo poslovanja u 

regionu. Misli se na rafinerije u Bugarskoj (vlasništvo kompanije LUKOIL), i u Republici Srpskoj (vlasništvo 

kompanije «ZARUBEŽNJEFT»). Nema nikakvih naznaka da «Gasprom njeft», treća po veličina naftna 

kompanija Rusije, neće uspeti da pretvori NIS u moderan i efektivan holding. 

Gasni deo 

Prema postignutom dogovoru, preko teritorije Srbije će prolaziti deo gasovoda «Južni tok» dug 400 

km. Osim toga, koncern «Gasprom» moraće da finansira i sprovodi radove na izgradnji skladišta gasa u 

Banatskom Dvoru. Studija izvodljivosti gasovoda i mapa njegovog puta (prema poslednjoj informaciji) 

će biti gotovi do 2010. godine, a strategija izgradnje skladišta gasa – do 2009.g., posle čega će se početi 

sa gradnjom ova dva objekta. Treba reći da krovni ugovor potpisan u decembru 2008.g. ne sadrži u svom 

tekstu precizne finansijske i ekonomske garancije, što ne daje Beogradu u ovom trenutku mogućnost 

obraćanja međunarodnoj arbitraži u slučaju nepoštovanju ugovora. Ali, ovaj dokument, kao i Sporazum 

potpisan u januaru 2008.g. sadrži više političkih garancija, iza kojih stoje autoriteti tadašnjeg i sadašnjeg 

predsednika Ruske Federacije, Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva. Znajući specifičan sistem ruske 

vlasti, možemo da tvrdimo da garancije takve vrste imaju veću težinu od bilo kojih klasičnih ekonomskih 

ili finansijskih. Bez obzira na to, formalne garancije ruske strane biće date nakon završetka studije 

izvodljivosti u 2010. godini. 

Smatramo neosnovanim i tvrdnje o mogućem odustajanju Rusije od izgradnje «Južnog toka». Treba 

napomenuti da osim Srbije u datom projektu učestvuju i Italija, Bugarska, Grčka i Mađarska, a interesovanje 


pokazuju i Austrija, Bosna i Hercegovina, Slovenija i Hrvatska. 6 Dakle, realizacija ovog projekta nije 

vezana samo za Srbiju, te, samim tim, odustajanje Moskve od obaveza prema Beogradu bi označio krah 

kompletnog projekta i poništavanje mnogo značajnijih obaveza, a u sadašnjim uslovima verovatnoća 

toga je jednaka nuli. Posle modernizacije skladišta gasa Banatski Dvor, kapacitet istog biće 300 miliona 

kubika gasa, što će pružiti Srbiji mogućnost formiranja operativnih zaliha, za slučaj prekida dotoka gasa 

tokom vanrednih situacija. Radni obim skladišta iznosi 10% ukupne godišnje potrošnje gasa u Srbiji i ta 

količina daje mogućnost stabilnog snabdevanja potrošača u određenom vremenskom roku. 

Očigledno je, da će sklapanje gasnog aranžmana imati nekoliko pozitivnih posledica za Srbiju, od kojih 

je prva otvaranje više hiljada radnih mesta. Ukupna finansijska težina projekata po izgradnji srpskog dela 

«Južnog toka» i skladišta gasa procenjuje se najmanje na 2 milijarde evra. Obzirom na to da će najmanje 

pola izvođača radova biti srpske firme, dolazimo do pretpostavke da će najmanje 1 milijarda evra, tokom 

nekoliko godina, biti ubrizgana direktno u srpsku ekonomiju. Ruske firme, koje će raditi na području 

Srbije, će takođe trošiti na njenoj teritoriji značajna finansijska sredstva, a gradnja gasovoda će zahtevati 

i modernizaciju, između ostalog, i putne infrastrukture Srbije. 

Početak rada gasovoda, planiran najkasnije do 31 decembra 2015 godine, obezbediće neprekidno 

snabdevanje Srbije gasom iz «prve ruke», pružajući Beogradu mogućnost da se odrekne usluga mađarske 

kompanije MOL, koja tranzit ruskog gasa srpskoj strani naplaćuje do 70 miliona dolara godišnije. 7 Šta 

više, sa početkom eksploatacije gasovoda Srbija i sama dobija ulogu tranzitne zemlje, imajući na umu da 

vlastite potrebe Srbije ne prelaze granicu od 3 milijarde kubika gasa godišnje, najmanji mogući kapacitet 

srpskog dela «Južnog toka» definisan je brojkom od 10 milijardi kubika gasa godišnje. Prema tome, 

tranzit dodatnih 7 milijardi kubika gasa potrošačima u EU i regionu bi mogao donositi budžetu Srbije do 

150 miliona evra godišnje. 

Prema mišljenju bivšeg ministra energetike Srbije Aleksandra Popovića, relativno jeftin ruski gas bi mogao 

odigrati podsticajnu ulogu za srpsku industriju, čiji je razvoj bio usporen zbog nedostatka energenata. 

Dodatni impuls dobiće i projekat razvoja gasne mreže u centralnoj i južnoj Srbiji, što će se pozitivno 

odraziti na životni standard lokalnog stanovništva. Ne treba zanemariti i politički efekat početka rada 

gasovoda - «Južni tok» pretvara Srbiju u ozbiljnog regionalnog igrača i daje Beogradu status energetskog 

centra Balkanske regije. Pretpostavka da će Brisel, zbog zbližavanja Srbije i Rusije, da se «naljuti» na 

Beograd, ne izgleda verodostojno: Poznato je da u gradnji «Južnog toka» učestvuje više, zemalja EU, te 

konačni potrošači ruskog gasa u Italiji i Austriji neće puno razmišljati o tome, preko kojih zemalja njima 

stiže gas. Prema procenama analitičara «Gasprom-a», u narednih 5 godina EU će potrošiti oko 200 milijardi 

kubika gasa, a projekti «Gasprom-a» u koji spada i «Južni tok», doprineće zadovoljavanju datih potreba. 

Treba napomenuti da obim proizvodnje gasa na izvorima «Gasprom-a» neprekidno raste – od 512 milijardi 

kubika u 2001 godini do 548,6 milijardi u 2007. Dakle, teza o tome da «Gasprom» 2015 godine neće imati 

dovoljno gasa da napuni «Južni tok» izgleda neutemeljena – tokom poslednjih par godina ruski koncern 

je započeo eksploataciju 9 novih gasnih polja, čiji se ukupni kapacitet procenjuje na 195,7 milijardi kubnih 

metara gasa godišnje, a 2015 godine ukupna proizvodnja gasa će dostići 610-615 milijardi kubika. 8 

Zaključak 

Očigledno je da će energetski sporazum potpisan između Rusije i Srbije u decembru 2008 godine 

pozitivno odraziti na srpsku ekonomiju. Naftna industrija Srbije, nad kojom kontrolu Beograd neće 

izgubiti, će dobiti neophodne investicije i mogućnost da zauzme mesto ključnog igrača na regionalnom 

tržištu naftnih derivata. Vlada Srbije će dobiti 400 miliona eura jednokratne isplate za akcije, rešiće pitanje 

modernizacije NIS i obezbediće radnicima datog preduzeća određene socijalne garancije. Izgradnja 

gasovoda i skladišta gasa garantovaće Srbiji određeni nivo energetske bezbednosti, uvećaće njen politički 

6) http://top.rbc.ru/economics/29/04/2008/162134.shtml 

7) http://www.danas.rs/vesti/ekonomija/tranzit_ruskog_gasa_donosi_zaradu_od_70_ miliona_dolara.4.htmlnews_ 

id=148828 

8) http://www.gazprom.ru/articles/article20015.shtml 


i ekonomski potencijal, što je veoma bitno u svetlu intenzivnog dijaloga o pridruživanju Srbije EU. Rusija, 

će sa svoje strane, dobiti proizvodne kapacitete u jednoj od evropskih zemalja i ojačaće svoje ekonomsko 

prisustvo u strateškom regionu Evrope. 


Energetska bezbednost zemalja Jugoistočne Evrope 

u svetlu ruske energetske politike 

Dr Zorana Z. Mihajlović Milanović 1 

„Kako danas stoje stvari, ako ne promenimo svoj energetski sistem na radikalan način u narednih deset 

godina, ’točkovi će otpasti’“. 

IEA, Fath Birol Chief Economist, 2008 

Energetska bezbednost, privredni razvoj i efikasnost zaštite životne sredine već dugo su osnovni i 

uzajamno povezani ciljevi zbog kojih danas nijedna nacionalna ekonomija ne može konstatovati da je 

„energetski bezbedna“. Ono što se može zaključiti jeste bipolarnost – jedni imaju puteve dolaska do 

energije uz sve višu i teško održivu političku cenu, a drugi ogromne zalihe energetskih resursa pomoću 

kojih žele da diktiraju budući globalni razvoj. 

U cilju obezbeđenja energije za naftne i gasne kompanije, gasovodne i naftovodne infrastrukture, 

proizvođače, distributere i druge u energetskom biznisu, otvaraju se nove mogućnosti, ali i novi i visoki 

rizici. Ipak, ni posle više od 30 godina od prve energetske krize nije rešena najvažnija jednačina globalnog 

sveta – obezbeđenje dovoljnih količina energije, na ekonomski, energetski i ekološki prihvatljiv način! 

Pored legende da se nakon devet meseci od najvećeg „blackouta“ (prekida u napajanju strujom) u New 

Yorku (1977), broj novorođenih povećao za 35%, sve drugo daleko je od romantičnog. Opljačkane radnje, 

odžepareni građani... i procenjena šteta na oko trista miliona dolara, ali i prvi put jasno prepoznatljiv strah 

od nedostupnosti i nedovoljnosti energije. Strah postoji i danas. I te davne 1977. i 2009. godine, nakon 

druge gasne krize, jasno je da je energija uslov održivosti modernog društva. 

Energetske krize i ratovi nisu iza nas. Oni traju i direktno utiču na energetsku i nacionalnu bezbednost 

putem smanjenja energetske efikasnosti, niže ponude, rasta cena i duboke geopolitičke tenzije. U 

energetskim krizama i ratovima nema pobednika - svi su gubitnici. 

Smanjenje proizvodnje u zemljama potrošačima (koje utiče na povećanje njihove uvozne zavisnosti), 

nedostatak investicije u energetsku infrastrukturu 2 , političke nesigurnosti i sukobi direktno utiču na nivo 

energetske bezbednosti regiona i sveta 3 , smanjenje intenzivnosti i usporenost u realizaciji energetskih 

politika regiona. Primera radi, rešenje za EU u vezi sa njenom gasnom sigurnošću je poznato, i tiče se 

potrebe za diverzifikacijom (koja je više u domenu priče, nego realnosti), ali i saradnje EU radi definisanja i 

realizacije jedinstvene energetske politike. Jasno je da bez jedinstvene politike, nema i neće biti sigurnosti 

snabdevanja, a danas se živi u konstantnoj energetskoj krizi. To što su prva i druga gasna kriza obeležene 

početnim danima 2006. i 2009, godine ne znači da su toliko i trajale. Trajale su i pre toga, a traju i danas. 

Jasno je da nije moguće ostvariti razvoj ukoliko se ponuda i tražnja energije ne susretnu, pa mišljenje 

da su zemlje imaoci energetskih resursa u boljoj poziciji ne odgovara realnosti. Hoće li Rusija, na primer, 

imati koristi ili štete od toga što će zatvoriti gas Evropi 4 Može li sa sobom poneti milijardama vredne i 

1) Doc Dr Zorana Mihajlović – Milanović je Savetnik za pitanja energetike i energetske bezbednosti ISAC Fonda i predavač na Univerzitetu 

“Megatrend” 

2) Procene Međunarodne agencije za energetiku (IEA) su da postoji potreba za ulaganjem oko dvadeset triliona dolarado 2025. 

godine u energetsku infrastrukturu. 

3) Rat u Iraku (zbog kojeg će decenije biti potrebne da se proizvodnja vrati na predratni nivo), sukobi u Ekvatorijalnoj Africi, 

duboko poremećeni odnosi snabdevača-proizvođača i potrošača, političkim interesima vođeno smanjenje/povećanje dotoka 

energetskih sirovina poput nafte i gasa. 

4) Samo u toku trajanja druge gasne krize Gazprom je dnevno gubio dvesta miliona američkih dolara. 


hiljadama kilometara dugačke gasovode – naftovode Šta bi se desilo sa ekonomijom Rusije kada bi se 

budžet ove zemlje smanjio za 50%, ukoliko bi zemlje EU prestale da koriste i plaćaju gas 5 

Poznato je da od ukupnog izvoza gasa iz Rusije 94% ide ka evropskim zemaljama. U Evropi, ruski gas 

čini 38% evropskog uvoza. Projekcije budućnosti opominju i jedne i druge, i o budućnosti se danas 

mora voditi računa. Potrebe za uvozom gasa u EU (u 2030-oj) biće povećane za 5-6 puta, u odnosu na 

njenu proizvodnju gasa. Neke zemlje Evrope imaju znatan udeo u uvozu gasa iz Rusije, poput Nemačke i 

Italije, pa ne čudi njihova primarna okrenutost bilateralnim dogovorima sa Rusijom, a na uštrb evropske 

jedinstvenosti. Poslednjih godina Gazprom zaključuje ugovore sa Eni (Italija), Gaz de France (Francuska), 

Gasunie (Holandija), Basf (Nemačka), E.On Ruhrgas (Nemačka). Očajnički želeći pristup energiji, i, naravno, 

profit, evropske kompanije igraju jedna protiv druge, kako bi dobile što bolje uslove i prednosti. Ako neka 

i ne bi htela da prihvati pravila Moskve, konkurent će na ista brzo pristati (ostavljajući prvu kompaniju bez 

ičega). Dodatno, ovakva ekonomska i energetska međuzavisnost i te kako utiče na spoljnu politiku EU jer 

umanjuje njenu mogućnost uticaja i podrške ključnim alijansama u Evropi i Aziji, posebno balkanskim 

zemljama, zemljama Centralne Evrope, i Azije, kao što su Ukrajina, Gruzija, Azerbejdžan, Kazahstan i 

Turkmenistan, koje su glavne tranzitno-proizvođačke zemlje. Ruski gas takođe čini 98-100% potrošnje u 

Belorusiji, Estoniji, Finskoj, Gruziji, Letoniji i Moldaviji. 

Oko jedne četvrtine snabdevenosti EU dolazi od jedne kompanije – ruskog Gazproma – od čega se 

80% isporučuje jednom rutom, kroz Ukrajinu, koja je kritična tačka transporta, posebno za Rusiju 6 . 

Raspadom SSSR-a, Evropa se suočila sa postojanjem dualnog monopola: monopola Rusije u količini 

odnosno volumenu gasa i nafte, i monopolom Ukrajine nad transportnim rutama. To svakako umanjuje 

manevarski prostor EU, koja je dodatno i energetski siromašna. 

Energetske nestašice električne energije EU će biti u mogućnosti da reši ponovnom renesansom nuklearne 

energije i delimično energijom iz obnovljivih izvora energije, ali problemi koji postoje sa naftom i gasom 

neće ići tom brzinom. Tečni naftni gas, biodizeli i biogoriva jesu opcije za koje je potrebno mnogo ulaganja 

i moći će samo delom da zadovolje energetsku tražnju, a rezultati se mogu očekivati tek u decenijama 

koje dolaze. 

Kako je za „tango potrebno dvoje“, svako zaoštravanje ili poboljšavanje odnosa na relaciji EU-Rusija 

rezultira ugrožavanjem ili stabilnošću snabdevanja evropskih potrošača. Ukoliko dobavljač gasa odbije 

da obezbedi gas ili ga ponudi po nerazumno visokoj ceni, potrošač nije u stanju da reaguje i okrene 

se drugom izvoru u kratkom periodu (potrošač neće imati drugu mogućnost nego da prihvati uslove 

ponuđača ili da nastavi „bez gasa“ što nije prihvatljivo). Sa druge strane, ako se dogovorno sklope 

5) U januaru i februaru 2009.godine tranzit gasa preko Ukrajine smanjen je za 50%. Kroz Ukrajinu je prošlo jedanaest milijardi 

m³ gasa što je 53,2% manje nego u istim mesecima 2008. godine. Osnovni razlog jeste smanjenje potrošnje u Evropi, usled velike 

krize, ali ovaj pad prihoda će se i te kako odraziti na budžet i ekonomiju Rusije. U prvoj polovini 2009. godine Gazprom će od 

prodaje gasa zemljama van CIS-a zarađivati 36-42% manje nego u istom periodu 2008. godine (dvanaest milijardi dolara ). 

6) Relacije između Rusije i Ukrajine počele su da se hlade od izbora u Ukrajini 2004. godine, kada je pobedio prozapadni „pro- 

Nato“ političar Victor Yushcenko, pa je i sigurnost isporuke dovedena u pitanje. IEA analitičar (Tom Gold) rekao je: „It is difficult to 

remove politics from anything to do with Ukraine and Russia“. Dok je Ukrajinu vodio proruski političar nije bilo ovakvih problema, 

a cena gasa prema ovoj zemlji takođe je, kao i danas, bila ne-konkurentna, tačnije tada je smatrana prijateljskom. 


sporazumi o izgradnji velikih infrastrukturnih projekata, a potom promena vlade dovede to moratorijuma 

na iste, onda je poruka jednako loša kao u situaciji „političkog“ smanjenja dotoka gasa određenoj zemlji. 

Rešenje za EU jeste jasan odnos i dogovor sa ruskom stranom u vezi sa svim pitanjima u ovoj oblasti, 

uključujući i ona vezana za izgradnju novih gasovoda i naftovoda. Ništa manje značajni jesu odnosi sa 

tranzitnim zemljama, kao na primer zemljama Jugositočne Evrope. One su karika bez koje nije moguće 

uspostaviti kvalitetnu saradnju u odnosima Rusija–EU, EU–Rusija. Potpisivanjem Ugovora o energetici 

zemalja Jugositočne Evrope, ove zemlje postale su korak bliže EU. Imajući u vidu njihovu dugogodišnju 

političku i ekonomsku vezanost za bivši SSSR, kao i jak uticaj i nasleđe tog perioda, formiranje Energetske 

zajednice ogroman je korak za te zemlje i politički uspeh, odnosno dobitak za EU. 

Region Jugoistočne Evrope čini populacija od pedest pet miliona stanovnika, smeštenih u čak devet 

zemalja, i bruto društveni proizvod u 2008. godini od četiri stotine sedamnaest milijardi dolara.Iako je 

broj stanovnika približno jednak broju stanovnika Italije ili Francuske, bez energetski razvijenih zemalja 

Jugoistočne Evrope, energetski rezultatza EU bile bi nestašice energije i energenata, a za Rusiju pad 

efikasnosti. Upravo je u tome komparativna prednost celog regiona, posebno zemalja kao što su Srbija, 

Bosna i Kosovo. 

Ukoliko ove zemlje ne budu političke stabilne i investiciono zadovoljene, komparativna prednost dobrog 

geostrateškog položaja koju imaju, pretvoriće se u svoju suprotnost. Postaće usko grlo razvoja, ne 

toliko njih samih, koliko celog regiona. Samo do 2012. godine ovom regionu potrebno je 440 MW novih 

elektroenergetskih kapaciteta. Dalja ulaganja se do 2020. godine procenjuju na čak trideset milijardi evra. 

Tabela 1. Planirani proizvodni infrastrukturni energetski kapaciteti do 2012. godine u regionu Jugoistočne 

Evrope, MW 

termo hidro nuklearni ukupno 

Albanija 578 243 821 

BiH 677 913 1590 

Bugarska 2100 -129 -109 1862 

Hrvatska 807 146 953 

Makedonija 10 694 704 

Crna Gora 210 150 360 

Rumunija -3594 194 800 -2600 

Srbija 602 152 754 

Region 

1390 

31,3% 

2363 

53,2% 

691 

15,5% 

4444 


Mnogo je kritičnih tačaka budućeg energetskog statusa regiona. One najvažnije odnose se na sledeće: 

1. Nedovoljnost energetskih kapaciteta (49,5GW) osnovni je uzrok prekida u napajanju. Devastiranje 

infrastrukture dovelo je do potrebe za novih 4500MW, odnosno do potreba ulaganja oko pet milijardi 

evra do 2012. godine, 

2. Prosečna godišnja stopa rasta tražnje za energijom procenjuje se na 2,3% (sa 1714 na 2194TWh) do 

2012. godine (što je duplo više u odnosu na prethodnu deceniju), 

3. Investiciona klima je i dalje u većem broju zemalja nedovoljno pogodna za investitore, posebno sa 

stanovišta njihove zaštite (politika, zakonodavstvo, regulativa, tarifne reforme), 

4. Sektorski, najveći potrošači energije su domaćinstva, što ukazuje na nedovoljan razvoj industrije, ali i 

na sigurni rast tražnje za energijom u godinama koje dolaze, 

5. Proizvodnja gasa i nafte je limitirana zbog oskudice u rezervama. Zapadni Balkan veomaje zavisan od 

uvoza fosilnih energetskih izvora van regiona, 

6. Energetska intenzivnost 7 je visoka, i preko 2,5 puta viša nego u regionu EU. 

Iako su vlade zemalja Jugoistočne Evrope, koje su početkom 2000. godine izrazile spremnost za 

restrukturiranjem sektora i uspostavljanjem tržišta energije, potpisale Ugovor o energetici 8 , mnoge 

aktivnosti ne odvijaju se brzinom kojom bi trebalo, što se direktno odražava na smanjen priliv investicija, 

odnosno usporavanje izgradnje novih kapaciteta. 

Mogućnosti za investiranje u ovom regionu ima mnogo, ali će one ostati samo „potencijalne“ ukoliko 

u ovim zemljama odredbe Ugovora o energetici zemalja Jugoistočne Evrope ne budu intenzivnije, a 

direktive Evropske unije se ne budu striktno primenjivale. 

Strateški energetski ciljevi regiona Jugoistočne Evrope ne mogu da odstupaju od strateških ciljeva 

EU u delu koji se tiče bezbednosti ponude, prihvatljivih i očekivanih cena energenata (koje podstiču 

konkurentnost, a ne monopolizam), kao i ekološke i energetske održivosti. Trenutno stanje u regionu 

daleko je od ovih postulata: energetska bezbednost je u padu, cene električne energije, gasa i derivata 

nafte niti su očekivane niti su konkurentne, a udeo ugljenika u energetskim izvorima u proizvodnji 

energenata stalno raste. Solucije koje stoje pred ovim zemljama na dugi rok su jasne: povećanje udela 

obnovljivih izvora u energetskom miksu i povećenje proizvodnje biogoriva, podizanje globalnog 

7) Energetska intenzivnost jeste prosečna količina energije potrebna za proizvodnju jedne jedinice bruto društvenog dohotka. 

8) Ugovor o uspostavljanju Energetske zajednice zemalja Jugoistočne Evrope potpisan je u Atini 25.10.2005, a ratifikovan od 

strane EU i na snagu stupio 1. juna 2006. godine. Ovo je prvi dokument u oblasti energetike koji ima obavezujući status, potpisan 

između zemalja Jugoistočne Evrope i EU. Ratifikovanjem Ugovora u parlamentima zemalja potpisnica ozvaničena je obaveza 

kreiranja (EU i 9 zemalja partnera) zakonodavnog okvira za uspostavljanje jedinstvenog integrisanog energetskog tržišta. 

Ciljevi Energetske zajednice zemalja Jugoistočne Evrope su stvaranje uslova za ulazak novih investicija u energetski sektor, kao 

i otvaranje tržišta energije ovih zemalja u skladu sa direktivama EU, uz jačanje uslova za nesmetanu zaštitu životne sredine u 

realaciji sa energetskom ponudom regiona. 


partnerstva ovih zemalja i EU, ulaganje u energetske tehnologije 9 – posebno u fosilne izvore sa niskim 

procentom ugljendioksida i energetsku efikasnost. 

Tabela 2. Kretanje proizvodnje električne energije 2007/2005., % 

BiH Bugarska Hrvatska Grčka Makedonija Rumunija Srbija+CG 

Uk.proizvodnja 

el.energije 

-6,5 -13,8 -1,8 +4,0 -6,3 +2,8 -1,5 

Iz TE 17,8 5,4 28,7 9,8 0,3 -3,4 8,0 

Iz HE -33,3 -47,5 -31,8 -40,5 -28,8 -21,5 -19,3 

Iz NE -27,0 37,4 

Geografski, lokacija između energetskih resursa bogatih (Rusija, Kaspijskih region, Bliski istok) i glavnih 

energetskiih potrošača Zapadne i Centralne Evrope čini region geopolitički atraktivnim,a energetski i 

ekonomski značajnim. Šansu koja stoji pred Jugoistočnom Evropom da postane najveći „hub“ za tranzit 

gasa od Bliskog istoka, Centralne Azije i Kaspijskog regiona do potrošača EU moguće je realizovati samo 

uz dobro razvijenu infrastrukturu. 

Tabela 3. Rang indeksa ekonomskih sloboda i percepcije korupcije u zemljama Jugoistočne Evrope i Rusiji 

Zemlja 

Rang indeksa 

ekonomskih 

sloboda 2009 

Rang indeksa 

percepcije 

korupcije 2008 

Zemlja 

Rang indeksa 

ekonomskih 

sloboda 2009 

Rang indeksa 

percepcije 

korupcije 2008 

Bugarska 56 72 Albanija 62 85 

Rumunija 65 70 Turska 75 58 

Makedonija 78 72 Crna Gora 94 85 

Srbija 109 85 Hrvatska 116 62 

BiH 134 92 Rusija 146 147 

Potrebno je još mnogo uraditi da bi ovaj region mogao da zadovolji stalno rastuću tražnju za energentima, 

posebno gasom. Koliko mogućnosti za proizvodnju električne energije postoje, toliko mogućnosti i stanje 

rezervi gasa i nafte ukazuju da je ovaj region bio i jeste zavisan od uvoza. Visoki udeo ruskog gasa u uvozu 

imaju Litvanija, Letonija, Mađarska i Slovačka. Pored toga, zemlje poput Litvanije, Estonije, Bugarske i 

Poljske korsite gas u velikom obimu u petrohemijskoj industriji. Ako ga nema, te fabrike prosto moraju 

biti zatvorene, a petrohemisjki proizvodi uvezeni. 

Osnovne karakteristike gasne privrede regiona posebno se ogledaju u nedostatsku skladišta, nepostojećoj 

ili nerazvijenoj gasovodnoj mreži, niskoj upotrebi gasa, ali visokoj zavisnosti od jednog dobavljača (Rusije). 

Iako su se zemlje Jugoistočne Evrope opredelile za reformu gasne privrede, promene su mnogo sporije 

nego što se zahtevalo i očekivalo. Koliko je gas na „tankoj“ niti u ovom regionu, govore i dve gasne krize, 

a posebno druga (januara 2009), koju su ove zemlje i te kako osetile. Snabdevanje upravo Rumunije, 

Bugarske, Srbije, Grčke, Makedonije i Hrvatske bilo je ozbiljno ugroženo. 

9) Godišnje investicije EU u energetske tehnologije su oko jednu milijardu evra u periodu 2007-20123.godine. 


Tabela 4. Udeo gasa u energetskom miksu svake zemlje regiona i odnos uvezenog gasa iz Rusije u odnosu na 

ukuponu potrošnju gasa u Jugoistočnoj Evropi, % 

Bugarska Grčka Rumunija Hrvatska Srbija BiH Makedonija 

Udeo gasa u energetskom miksu 14 9 35 27 12 7 4 

Uvoz gasa iz Rusije u komparaciji sa 

ukupnom potrošnjom 

87 80 35 39 88 100 100 

Kod većine zemalja gas primarno dolazi iz Rusije preko Ukrajine. Dve zemlje (Rumunija i Hrvatska) imaju 

značajnije učešće domaćeg gasa, a druge dve (Bugarska i Srbija) raspolažu domaćim gasom, ali u manjim 

količinama. Kako je region spona u snabdevanju gasom od Rusije ka EU, to su strateški ciljevi ovih zemalja 

i ciljevi buduće investicione politike: 

1. Rast upotrebe gasa (bilo u proizvodnji električne energije, bilo u potrošnji domaćinstava, grejanje 

i hlađenje), 

2. Jačanje regionalne integracije kako bi se na najmanju moguću meru sveli eventualni prekidi u 

napajanju (kako u pogledu investiranja u gasnu infrastrukturu tako i u pogledu razvoja tržišta), i 

3. Ulaganje u gasna skladišta i interkonektivne mreže. 

Prosečna godišnja stopa rasta tražnje za gasom u regionu Jugoistočne Evrope biće 2,6% ali sa velikim 

varijacijama u zavisnosti od zemlje do zemlje. Potrebe za gasom dovešće do rasta projektovane tražnje 

do 2025. godine za 72% (i to sa 26,2 milijarde m³ 2005. godine na četrdest pet milijardi m³ u 2025. godini). 

Nedostatak u ponudi gasa, koji će se u tom periodu stvoriti biće povećan za čak 96%. 

Najviše prosečne stope rasta tražnje za gasom ostvariće upravo one zemlje koje su trenutno u regionu 

mali potrošači gasa, i samim tim nedovoljno gasifikovane – Albanija i Bosna i Hercegovina. Sa druge 

strane, nedostatak dovoljne ponude gasa (gap supply) beležiće, Bugarska, Hrvatska i Srbija uključujući i 

Kosovo. 

Tabela 5. Tražnja za gasom i supply gap zemalja Jugoistočne Evrope 

Rumunija Bugarska Srbija Hrvatska BiH Makedonija Albanija Kosovo CG 

Prosečna godišnja stopa rasta tražnje 

za gasom 

1,7 3,2 1,9 1,0 6,1 3,8 10,2 15,5 1,0 

2025/2015, supply gap% +92 +106,6 +140 +233 +83 +57 +42,8 +200 +16,6 

Tržište Jugoistočne Evrope relativno je malo u uslovima sadašnje i buduće potrošnje gasa, zbog čega je 

ulaganje u razvojnu energetsku infrastrukturu još izazovnije. Ukoliko se gas bude nabavljao po razumnim 

cenama, može se očekivati da ekonomska i profitna strana investicija budu bolje. 

Veći broj zemalja regiona ima jednog uvoznika i jednu prenosu kompaniju za gas, sa izuzetkom, na primer, 

Srbije koja ima Jugorosgaz, koji je prenosna kompanija za jug, a Srbijagas za sever i centralni deo zemlje. 

BiH koja koliko god da je geografski mala, ali mala i po količinama gasa koje troši, ima čak tri prenosne 

kompanije. Sa druge strane, stanje i trend u regionu ukazuju na veći broj distributivnih kompanija. 


Tabela 6. Gasni sektor regiona 

Tržište Uvoznici Prenosne kompanije Distributivne kompanije 

Rumunija Romgaz Transgaz 

Distrigaz Nort 

Distrigaz Sud 

Dr.male- dist.komp. 

Bugarska Bulgargaz Bulgargaz Veliki broj 

Srbija 

Jugorosgaz 

Srbijagas 

Jugorosgaz 

Srbijagas 

JRG 

Mnoge 

lokalne dis.kom 

Hrvatska INA Plinacro Veliki broj 

BiH 

Energoinvest 

Gaspromet Pale 

Sarajevogas Lukovica 

BH gas Sarajevo 

Zvornik Stan 

Sarajvogas Sarajevo 

Sarajevogas Lukavica 

Visokogas 

Makedonija Makpetrol GAMA 

Kako gas dolazi od jednog dobavljača – izvora, jasno da izvori i potencijalne rute snabdevanja gasom 

ovog regiona uključuju pored ruskog gasa (kroz postojeće i/ili nove rute) i kaspijski (Nabuko i/ili drugi), 

ali i gas južnih izvora (Iran, Irak, Egipat). Dodatni način ublažavanja nedostatka gasa sigurno je i širenje 

upotrebe tečnog naftnog gasa (koji bi mogao biti isporučen Mediteranom iz Severne Afrike – Egipta, 

Libije i Alžira.) 

Potencijalni regionalni projekti snabdevanja EU kojim će se pokrivati buduća tražnja Jugoistočne Evrope 

odnose se kako na one koji će crpeti ruski gas, tako i na one koji će upumpavati kaspijski gas. Neće biti 

moguće izgraditi sve gasovode, pre svega zbog stepena isplativosti investicija, niti izgraditi i konkurente 

konkurenata (Nabuko i Južni tok). 

Tabela 7. Potencijalni glavni regionalni projekti 

Glavni gasovod gas Tranzitne zemlje kompanije 

TGI Turska-Grčka-Italija kaspijski Turska, Grčka i Italija 

Edison (Italija), DEPA 

(Grčka), i Botas (Turska) 

TAP Trans Adriatic Gas kaspijski i/ili ruski Turska, Grčka, Albanija i Italija EGL (Švajcarska) 

IAP Ionina Adriatic Pipeline 

kaspijski 

Turska, Grčka, Makedonija, Kosovo, 

CG, BiH, Hrvatska, Slovenija, Italija 

EGL (Švajcarska) 

Plinacro, Hrvatska 

Nabuko 

kaspijski 

Turska, Bugarska, Rumunija, 

Mađarska, Austrija 

Botas (Turska), Bulgargaz 

(Bugarska), Transgaz 

(Rumunija), Mol (Mađarska), 

i OMV (Austrija) 

GUEU White Stream Gruzija- 

Ukrajina-EU 

kaspijski, 

Azerbejdžan 

Gruzija-Rumunija ili Gruzija- 

Ukrajina-Rumunija, ili Gruzija- 

Hrvatska-Poljska 

GUEU Inc, privatni 

konzorcijum registrovan u 

SAD 

Blue Line, Blue stream II 

ruski, Turkmenistan 

preko Rusije 

Bugarska, Srbija, BiH, Hrvatska 

Gazprom 

South Stream, Nord Stream 

ruski, Turkmenistan 

preko Rusije 

Bugarska, Rumunija, Mađarska 

Gazprom 


Zaključak 

Da bi se situacija rešila i da bi evropski potrošači bili zasigurno snabdeveni u godinama koje dolaze nisu 

dovoljne samo direktive 10 , poput nove koja se odnosi na povećanje bezbednosti snabdevanja gasom u 

EU, promene strateških planova. Neophodno je postizanje dogovora između glavnih aktera, na prvom 

nivou EU i Rusije, a potom zemalja tranzitera,kao što su to zemlje Jugoistočne Evrope, i zemalja koje bi 

bile dodatni mogući snabdevači iz Kaspijskog regiona. 

Ono što je svima zajedničko jeste obezbeđenje dovoljne ponude na ekonomski i energetski realnim 

osnovama. Od zrelosti vladara iz senke – politike i njenih intersa – zavisiće i dinamika izgradnje gasovoda/ 

naftovoda. 

10) Nova Direktiva EU o bezbdnosti snabdevanja gasom (jul 2009), kojom se zemlje članice obavezuju da preuzmu mnoge 

aktivnosti kako bi sprečile moguće prekide u napajanju gasom. Do marta 2014.godine, one treba ili da obezbede dovoljne kapacitete 

skladišta gasa ili diverzifikuju svoju energetsku ponudu i da mogu da izdrže minimum 60 dana prekida u dotoku gasa. Do 

31.03.2001.godine definisaće se Plan za hitne situacije, a do istog datuma 2014. godine zemlje članice treba da potvrde da imaju 

potrebnu gasnu infrastrukturu, a prema zahtevu Direktive. 


Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda 

posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X 2009. godine 

Dr. Igor Tomberg 1 

(...) Sledeće izlaganje pružiće jednu širu perspektivu na situaciju sa gasom u Rusiji. (...) Situacija u vezi 

sa trgovinom gasom nije optimistična, a taj zaključak se temelji na nekoliko sledećih činjenica. Položaj 

Gazproma u Evropi, iako se poboljšava, u ovom momentu uopšte nije zavidan. Ruski planovi za 

trgovinu gasom koji datiraju s početka 2008. godine, u vreme pre krize bili su postavljeni veoma visoko, 

sa predviđenim visokim obimom trgovine. To je bio ruski odgovor na sumnje Evropljana da je Rusija 

sposobna da isporuči dovoljne količine gasa evropskom tržištu. Ali od prošlog septembra situacija se 

potpuno preokrenula. Potražnja za ruskim gasom je dramatično opala, u prvoj polovini godine čak za 

40-45%. U to vreme, zemlje članice Evropske unije (dalje u tekstu EU) su se u potpunosti oslonile na svoja 

skladišta gasa koja su skoro ispraznila. (...) U ovom trenutku situacija se značajno popravila pošto se ta ista 

skladišta sada moraju napuniti. Sledeći problem su uzmi ili plati ugovori. Za rusku stranu, najinteresantnija 

je svakako sigurnost potražnje. A ova sigurnost je u Evropi prilično labava imajući u vidu ogromne 

investicije Gazproma, kao što su gasna polja u Jamalu, veliki gasovodi unutar i izvan zemlje. 

Gasovodi Severni tok i Južni tok su veoma skupi projekti. Bez sigurnosti potražnje, pitanje je da li je bolje 

sačuvati taj novac i sačekati. U tom smislu, treba uputiti na rusku energetsku strategiju do 2030. godine 

- planovi za izvoz gasa sada su mnogo skromniji i rezervisaniji. Gazprom i država su početkom 2009. 

godine analizirali situaciju, izmenili planove i usporili dotadašnji tempo. 

Osnovno pitanje je gasovod Južni tok, budući da suma od 25 milijardi dolara, u ovom trenutku, predstavlja 

popriličan novac za Gazprom. Ruska poslovica kaže, sedam puta meri i jedanput seci. Treba biti siguran da 

će Gazprom više od sedam puta izmeriti, što je i razlog za pesimizam oko izgradnje Južnog toka u sledećem 

periodu. Možda kasnije, ukoliko bi to i dalje bilo politički opravdano i vezano sa ruskim interesima u 

regionu. Možda će gasovod biti konstruisan u nešto drugačijoj formi. (...) Političko takmičenje između 

Nabuka i Južnog toka nije veoma racionalno. Postoji prostor za ostvarivanje kombinacije ova dva projekta. 

(...) Nabuko je planiran kao takozvani kolektivni gasovod: 5 milijardi kubnog metra gasa bi dolazilo iz 

Azerbejdžana, 5 milijardi kubnog metra iz Iraka, nešto gasa iz Irana itd. Pitanje je zašto se ne bi uzeo ruski 

gas Gazprom nije bio u pravu kada je odbio ovu mogućnost. (…) 

Kapacitet gasovoda Plavi tok I i II je negde oko 25 do 30 milijardi kubnih metara, što predstavlja priličnu 

količinu. Turska sama za sebe sigurno ne može da prihvati toliku količinu gasa, pa je plan bio da se deo 

isporuči u Siriju, Jordan i Izrael. Ali totalni kapacitet ovog tržišta je oko 5-6 milijardi kubnog metra gasa. 

Pitanje je gde će da ide ostatak gasa Ovo daje povoda za sumnju da je predviđeno da se Plavi tok II i 

Nabuko na neki način spoje. Veoma interesantna politička odluka za oba regiona. (…) Na taj način bi 

bio rešen problem Irana, pošto pri ruskoj gasnoj strategiji iranski gas treba da se šalje na istok. Rusiji i 

Gazpromu ne treba iranski gas u Evropi, pošto bi to oštetilo tržište. 

Trenutna situacija na gasnom tržištu je veoma čudna. Gasni ugovori su sklopljeni na dug period, a nivo 

cena varira od slučaja do slučaja, što uglavnom iznosi oko 300 dolara (za 1000 m 3) (….). I tu je problem sa 

uzmi ili plati ugovorima. Na prvom mestu Turska, a zatim i neki drugi veliki Gazpromovi kupci pokušavaju 

da poreknu ili čak izbegnu ovaj princip – ali bez istog principa Gazprom ne bi bio u prilici da snabdeva ove 

zemlje sa dovoljno gasa. Tu se stvorila jedna interesantna situacija. Rusija ne uzima gas iz Turkmenistana 

– a i ona treba da uzme ili da plati, što je Gazprom odbio. (…) A zašto bismo onda uzeli novac od Zapadne 

Evrope ili od Turske 

1) Dr Igor Tomberg je Stariji savetnik – istraživač pri Centru za istraživanje energetike, Instituta svetske ekonomije i međunarodnih 

odnosa Ruske akademije nauka i profesor na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO) 


Trebalo bi spomenuti da je Rusija razvila novu energetsku strategiju. Stara energetska strategija bila 

je apsolutno netačna, i u stvarnosti mnoga predviđanja i projekcije u toj strategiji bila su apsolutno 

besmislena. Napokon, to je promenjeno najviše aktivnošću akademskih institucija, ali i uz pomoć 

Gazproma i velikih naftnih kompanija. Napravili su strategiju za sledećih 20-30 godina, koja čeka na 

potvrdu Vlade Ruske federacije. (…). Prema ovom dokumentu potražnja za naftom će do 2030. opasti 

za 6,4%, ali će udeo u snabdevanju Evrope opasti još više, dok će u pravcu istoka rasti. Dakle, po ovoj 

projekciji, ruske zalihe goriva će neizbežno postati orijentisane ka regionu Azija – Pacifik, u koji ulaze 

Kina, Južna Koreja, Japan i druge zemlje. Ovo je ruska verzija diversifikacije, i ona će se desiti.. Izvoz gasa 

u Aziju - Pacifik će biti oko 20% ukupnog izvoza, dok je u ovom trenutku neznatan. (...) Investicije koje ova 

strategija predviđa iznose manje-više 2000 milijardi dolara u energetskom sektoru. Ova suma je prilično 

velika za 20 godina investiranja. Oko 600 milijardi dolara bi se uložilo i u gasnu i u naftnu industriju, dok bi 

se do 800 milijardi dolara uložilo u sektor električne energije. Takođe, izvoz gasa bi trebalo da se poveća za 

45-53%, a ukupni izvoz gasa za 350-370 milijardi kubnog metra. Kao što je već istaknuto, 20% izvoza biće 

namenjeno regionu Azija - Pacifik. Tečni prirodni gas predstavljaće oko 14-15% ukupnog izvoza gasa. (...) 

Planovi su, dakle, prilično veliki i oni uključuju trećinu tržišta za 30 godina. (...) 

Postoje i pozitivne vesti, a to je da je Gazprom početkom oktobra objavio da je u trećem kvartalu nivo 

prodatog gasa na evropskom tržištu dostigao nivo od pre krize – 1,35 milijardi kubnog metra svakog dana. 

U svakom slučaju ova kompanija neće uspeti da ispuni svoje prethodne planove. Ukupna proizvodnja 

Gazproma će biti možda za 40-45 milijardi kubnog metra manja nego u 2008. godini, dakle, negde oko 

490 milijardi m 3 . A sledeće godine će biti oko 540 milijardi m 3 . 

(…) 

Treba istaći jednu činjenicu koja se tiče međunarodne trgovine. Situacija u bivšoj Jugoslaviji me veoma 

podseća na situaciju u bivšem SSSR-u. U poslednje vreme Rusija ponovo pokušava da uspostavi sve one 

pokidane veze sa svojim susednim državama koje su nekad bile članice SSSR-a. Poslednji primer toga je 

obnavljanje rusko-turkmenistanskih veza – stari gasovod koji je bio uništen sada je popravljen. Možda će 

i trgovinske veze ponovo biti uspostavljene, a možda i ne. (…) 

Kada govorimo o integraciji, ne mogu se složiti da je međunarodno prisustvo uvek pozitivno. Na 

primer, tokom pripremanja Beloveškog ugovora, kojim je utvrđen način dezintegracije SSSR-a, jedno od 

glavnih pitanja je bilo pravo vlasništva nad ukrajinskim gasnim sistemom. Dogovoreno je da će se ovo 

pitanje raspraviti sledeće godine, sa naznakama da će svi sovjetski sistemi za transport gasa, uključujući 

i ukrajinski, preći pod rusko vlasništvo. Ovaj problem je i dalje aktuelan, a uticaj Brisela na njega nije 

veoma pozitivan. Ukrajinski sistem za transport gasa je postao neka vrsta političkog džokera. Za mene 

je potpuno negativna odluka EU od prošle godine da ponudi Ukrajini rekonstrukciju njenog gasnog 

sistema bez Rusije. To je, pre svega, tehnička stvar a ne politička. Gazprom se nikad neće složiti da prodaje 

gas na rusko-ukrajinskoj granici. 


Uvodno izlaganje na III okruglom stolu ISAC Fonda 

posvećenom rusko-srpskim odnosima 19. X 2009. godine 

Dr. Pavel K. Baev 1 

(…) Fokus sledećeg izlaganja biće prevashodno vezan za gas, ne toliko što je to vrsta goriva jedinstvene 

efikasnosti, nego što je to pre svega veoma ispolitizovana vrsta goriva. (…) Početkom ove godine održan 

je niz seminara, konferencija i samita na ovu temu, da bi ista odjednom nestala iz fokusa javnosti – kao 

da su problemi o kojima je bilo reči nestali. No, ništa nije rešeno – sva pitanja su i dalje otvorena, a sama 

agenda diskusije je svedena na dve konkurentske opcije: projekte gasovoda Južni tok i Nabuko. U stvari, 

na stolu su četiri opcije. Jedna od njih je veoma sigurna i definitivno će ostati na stolu bez obzira na 

sve, a to je ukrajinska opcija, odnosno modernizacija gasovoda koji prolaze kroz Ukrajinu. To naravno 

nije opcija koja ne podrazumeva velike troškove, ali je definitivno jeftinija nego sve ostale. Druga opcija, 

Južni tok, podrazumeva da ruski gas obilazi Ukrajinu i ide ispod Crnog mora direktno u EU. Treća opcija 

ne uključuje ruski gas, projektom Nabuko predviđeno je da gas dolazi preko Turske u EU. I četvrta opcija, 

Plavi tok II, na koju ću se osvrnuti kasnije, predviđa konstrukciju gasovoda koji ide preko Crnog mora u 

Tursku. Diskusija o svim ovim opcijama je zastala, i to ne zbog slepe ulice do koje se stiglo u pregovorima, 

nego prvenstveno zbog toga što nijedna strana nije bila u mogućnosti da se obaveže. Pogotovo što zastoj 

nema veze sa ličnim sujetama – razlozi su mnogo dublji. Ako pogledamo šta se dešava u Rusiji, videćemo 

da je situacija prilično čudna. U jednom danu premijer Putin je diskutovao o projektu Južni tok. Nedugo 

potom odveo je grupu zapadnih zvaničnika u Jamal, ističući da prirodni tečni gas predstavlja budućnost 

i da je to projekat koji treba da bude glavni cilj. Sledeće nedelje on je otišao u Kinu, sada ističući da glavni 

cilj treba da bude izvoz gasa u Kinu. Sveukupno gledajući, to je veoma loš način za vođenje poslovne 

politike. Ono što je nužno i što svi očekujemo, to je stabilnost i predvidljivost. Tržište gasa mnogo je 

manje turbulentno, i samim tim mnogo stabilnije od tržišta nafte. Neki govore da je do odlaganja došlo 

zbog Bugarske. Nova vlada u Bugarskoj je odlučila da joj treba vremena da promisli sve opcije i da se 

vrednosno odredi prema svim ugovorima koji su bili potpisani. Reakcija svih ostalih učesnika je bila da 

Bugarska može i treba da uzme koliko god vremena joj treba, pre svega što takav razvoj situacije može 

da se iskoristi kao opravdanje za nedonošenje odluka. (…) Glavni razlozi za ovu neodlučnost su povezani 

sa novim neizvesnostima na tržištu gasa, i pri tom ne mislim na cene. Nepredvidljivost cena je oduvek 

postojala i ostaće faktor na koji se ne može sa sigurnošću računati. Ukoliko neko pokuša da stavi „prst“ na 

to, opeći će ga. 

S tim u vezi, treba sačiniti listu glavnih neizvesnosti. Na strani potražnje postoje dve glavne neizvesnosti. 

Jedna je sigurno povezana sa krizom. Mi nemamo načina da znamo da li je kriza gotova, a po mom 

mišljenju nije. Kakav će oporavak biti, kakve ćemo lekcije iz toga naučiti i kako će to uticati na potražnju, 

niko ne može da kaže. U toj krizi smo i dalje, i oporavak, ukoliko ga uopšte ima, veoma je krhk. Druga 

neizvesnost na strani potražnje vezana je za klimatske promene. U Evropskoj uniji je doneta Direktiva 

20-20-20. Inače, već neko vreme u Evropi postoji veoma snažan zamajac da se smanji potrošnja fosilnih 

goriva. Sa ekonomske strane gledišta, ovo je potpuna besmislica. S druge strane, ukoliko želite da 

investirate u nešto što bi moglo, a i ne mora nužno, da ima efekat kroz 50 godina, onda ne govorimo o 

racionalnom izboru. A politika se u suštini ne zasniva na racionalnom izboru, već pre svega na težnji da 

se osećamo dobro. Ako je to cilj koji EU želi – da se oseća dobro, onda taj cilj mora da se uzme za ozbiljno, 

bez obzira na slabo ekonomsko opravdanje. 

Na strani ponude ima mnogo više neizvesnosti nego na strani potražnje, moguće je nabrojati najmanje 

pet. Prva neizvesnost, koja je veoma kompleksna, je Rusija. Postoje pre svega tehničke nepoznanice oko 

odlaganja ulaganja u Jamal, Štokman i druga velika gasna polja. Ove nepoznanice su pre svega vezane za 

1) Dr Pavel K. Baev je profesor i istraživač Međunarodnog instituta za istraživanje mira, Oslo, Norveška. Autor se zahvaljuje na podršci 

u istraživanju ruske politike u oblasti energetike, koju je dobio od Norveškog saveta za istraživanje. 


Gazprom, koji je ogromna kompanija, ali neverovatno neefikasna i neekonomična, i koja očigledno nije 

sposobna da samostalno izvede projekte ove veličine. Tu je i politička strana nepoznanice, zato što je kriza 

pogodila Rusiju sa izuzetnom oštrinom, koja će svakako imati uticaja na njenu političku budućnost. Ne 

treba odmah povlačiti paralelu sa 1991. godinom, ali nam tadašnja dešavanja mogu dati neku osnovu za 

predviđanje mogućeg obima političke krize. (…). Druga neizvesnost na strani ponude je Ukrajina, gde je 

problem više vezan za sam tranzit gasa. Ova zemlja se u poslednjih nekoliko godina pokazala kao prilično 

nestabilna, veoma nepouzdana i teška za saradnju – dakle, tu je i neizvesnost. Sledeća neizvesnost je 

Turkmenistan. Niko ne može sa sigurnošću da zna koliko rezervi postoji, kako ćemo do njih doći i u kom 

pravcu će sama zemlja da krene. Četvrta neizvesnost je Irak. (…) Poslednja neizvesnost je vezana za 

Iran. U poslednjih dvadeset godina globalno energetsko tržište bilo je ozbiljno ugroženo zato što dva 

glavna snabdevača (misli se na Iran i Irak prim. prev.), koji imaju rezerve nafte duplo veće nego u Rusiji, 

nisu funkcionisala normalno. Ta nestabilnost je izazvala velike turbulencije na globalnom energetskom 

tržištu. Ako Irak ili Iran postanu stabilniji i pouzdaniji, i samim tim pogodniji za eksploataciju, situacija bi 

se dramatično promenila. Ne samo po pitanju cena, već i po pitanju dostupnih količina, što bi omogućilo 

veću predvidljivost u budućnosti. 

Prethodno smo naveli dve neizvesnosti na strani potražnje i pet neizvesnosti na strani ponude. Na 

osnovu toga, prosta računica nam kaže da postoji najmanje 128 različitih mogućih budućnosti. Takav 

izbor bi bio možda lak za računar, ali ne i za ljudski um. Lako možemo da izaberemo između tri izbora, 

možda bi nam bilo malo teže oko četiri, dok bi pet već predstavljalo problem. Stodvadeset i osam izbora 

je praktično nemoguć zadatak. Uz manji intelektualni napor možemo da smanjimo broj izbora – ukoliko 

predvidimo da će Irak ostati manje-više kakav jeste, i ako odstranimo Iran, smatrajući da će i on nastaviti 

da bude u sličnom položaju. Nadalje, ako Turkmenistan ostavimo po strani, baš zbog toga što je potpuna 

nepoznanica – to nas i dalje ostavlja sa 16 različitih budućnosti. I kad njih bolje pogledamo, verovatno jedna 

od ovih 16 budućnosti podrazumeva onu u kojoj bi Južni tok mogao biti izgrađen. Takođe, dve opcije bi 

podrazumevale gradnju Nabuka, pošto i Rusija i EU u ovom momentu veoma ozbiljno razmišljaju o tome 

šta je isplativo. Kriza je doprinela da svaka zemlja preispituje svoje kapacitete i sopstvenu budućnost, 

a Rusija to čini više od svih. Pre godinu dana ruski zvaničnici su izjavili da će dati dve milijarde dolara 

Islandu. Prošle nedelje, Island je dobio čvrst negativan odgovor iz Moskve za kredit od pola milijarde. A 

Ukrajini je dat drugi negativan odgovor na kredit od 5 milijardi. Rusija dakle ozbiljno razmišlja o tome šta 

je isplativo. (…) 

Ova diskusija će se nastaviti, i malo je verovatno da će sutrašnja Medvedevljeva poseta (Srbiji prim.prev.) 

malo šta promeniti. (…) Ono što će verovatno uticati na budućnost su dva događaja koja su pred nama. 

Prvi su izbori u Ukrajini. Postoji šansa (…) da će zemlja ponovo postati „upravljiva“. Naravno, ekonomska 

situacija se neće čudesno popraviti, ali značajna je i sama mogućnost da će se rusko-ukrajinski odnosi 

razvijati nabolje. No, to ne možemo predvideti u ovom trenutku. Takođe, švedska odluka o projektu 

Severni tok bi takođe napravila veliki iskorak. Iako ne bi direktno uticala na tok događaja na jugu, uticaj 

ove odluke bi svejedno bio veoma snažan. Premijer Vladimir Putin je investirao mnogo od svog ličnog 

kredibiliteta u taj gasovod koji bi išao dnom Baltičkog mora. On lično želi da se ovaj projekat realizuje, 

što stavlja Švedsku u veoma nezgodnu poziciju. Ova država nema nikakav interes da odobri projekat 

gasovoda. Ipak, ona oseća pritisak od strane nekih zemalja Evrope, zato što je projekat veoma važan za 

evropsku energetsku sigurnost. (…) 

Nije veoma verovatno da će sva „jaja“ biti stavljena u „korpu“ Ukrajine. Razum nalaže da je potrebno da 

postoji druga opcija na jugu, a po nekima najracionalnija opcija je da se ruski gas koji bi stizao u Tursku 

preko Plavog toka II poveže na novi gasovod ka Evropi. Naravno, taj gasovod onda ne bi trebalo nazvati 

Nabuko, zato što se sva ideologija koja stoji iza ovog projekta pre svega protivi ruskom gasu. (…). 

(…) 

Postoji stav da je energija osnova civilizacije. Da, ovo je veoma bitna perspektiva, pogotovo u kontekstu sa 

evropskom opsesijom za energetskim izvorima koji izgledaju dobro, a to su zeleni energetski izvori – vetar 

i sunce. U suštini, to stvara Evropu nekonkurentnom na civilizacijskom nivou. S tim u vezi, nije tačan stav o 

EU i Rusiji i njihovim filozofijama zasnovanim na postmodernizmu (EU) i geopolitici (Rusija). Tačno je da je 


geopolitika uticajna na odluke u Rusije, ali takođe postoji i mnogo čistog komercijalnog rezonovanja koje 

direktno utiče na rusku spoljnu politiku. Takođe, nije tačno da je postmodernizam preovlađujući pravac 

u EU – nacionalizam je takođe uticajan. Kako su oba trenda prisutna u obe države/bloka, mogli bismo 

da pretpostavimo da u pitanjima energetike postoji perspektiva koja se bazira na ponudi i potražnji. Ali, 

postoji i druga perspektiva, a to je suprotstavljenost težnji zasnovanih na komercijalnim odnosima i težnji 

zasnovanih na bezbednosti. I nije tačno da za Evropu važi jedno, a za Rusiju drugo. Obe dimenzije su 

prisutne kod oba igrača. 

Ako govorimo o pitanju transporta gasa i Ukrajine, smatram da bi novi ukrajinsko-ruski gasni rat mogao 

da vrati Nabuko u žižu pažnje. (…) U tom slučaju Nabuko bi bio atraktivniji nego ikada ranije. 



Saradnja u oblasti kulture 

i religije između Srbije i Rusije 



U senci gasa i politike: 

kulturni i duhovni kontakti, veze i saradnja Srbije i Rusije 

Prof. dr. Miroslav Jovanović 1 

Kada se danas govori o srpsko-ruskim odnosima, kako prošlim, tako i savremenim, akcenat se, gotovo 

po pravilu, stavlja na političke veze. No, istorija međusobnih odnosa nedvosmisleno pokazuje da su 

podjednako značajne, ako ne i značajnije, bile kulturne, umetničke, duhovne, religiozne i crkvene veze 

dva naroda (svakako i naučne veze, ali one – zbog svoje mnogostrane specifičnosti, prevazilaze okvire 

jednog opšteg pregleda). 

U istorijskoj ravni te veze, kontakti i uticaji mogu se pratiti od, Srednjeg veka, kontakta Stefana Nemanje 

sa ruskim monasima i često spominjanog, susreta Rastka Nemanjića sa ruskim monahom, koji je srpskog 

princa „sklonio“ da primi monaški postrig u ruskom manastiru Sv. Pantelejmona, na Svetoj Gori, krajem 

12. veka, i, svakako neopravdano zaboravljenog, srpskog monaha Lazara koji je projektovao prvi časovnik 

u moskovskom Kremlju, početkom 15. veka. Preko srpskih (južnoslovenskih) uticaja na rusku kulturu i 

pismenost, primera radi tokom 15. veka, odnosno materijalne i kulturne pomoći srpskim manastirima 

i crkvi, koju su srpski monasi i sveštenici dobijali prilikom brojnih poseta Rusiji od 16. do kraja 18. veka, 

kao i kulturne i prosvetne pomoći koju je početkom 18. veka srpski narod u Habzburškoj monarhiji dobio 

od ruskih imperatora. Do, primera radi, međusobnih veza i kontakta i snažnog međusobnog prožimanja 

i uočljivog kulturnog, umetničkog, naučnog i duhovnog uticaja koji su u srpskoj sredini ostavile brojne 

ruske izbeglice, našavši početkom dvadesetih godina 20. veka prijem u srpskoj sredini, nakon izgona i 

egzila iz Domovine. Najzad, i do brojnih savremenih veza, kontakta i uticaja koje su u dve sredini ostavili 

veliki umetnici, poput Milorada Pavića, Konstantina Kostjukova, Nikite Mihalkova ili Emira Kusturice. 

Brojni, raznovrsni i bogati sadržaji viševekovnih kontakta, uticaja, saradnje, kulturne i duhovne razmene 

srpskog i ruskog naroda, Srbije i Rusije, formirali su specifičan i prepoznatljiv prostor kulturnog i duhovnog 

dodira, prožimanja i preplitanja. On je prepoznatljiv posebno u srpskoj sredini, mada bi se teško moglo 

reći da je i u ruskoj zanemarljiv. 

Na žalost, često se dešava da se čak i ti bogati i raznoznačni sadržaji i aspekti međusobne kulturne i 

duhovne razmene dva naroda, u javnom diskursu krajnje pojednostavljeno ili apsolutizuju i glorifikuju, ili 

pak negiraju i odbacuju – čime se svode isključivo na pojednostavljene crno-bele simbole, pogodne za 

upotrebu u dnevnopolitičkim razmiricama. 

Iz tog razloga svedoci smo zanimljive pojave. Naime, dok se za sferu politike i političkih odnosa, slobodno 

može reći da ima malo stručnjaka koji ih dobro razumeju i pouzdano mogu da tumače savremenu politiku 

Rusije/Srbije, a (pre)mnogo onih koji „imaju mišljenje“, iako nemaju mnogo (ili čak uopšte) znanja o 

savremenom političkom stanju ili međusobnim odnosima, njihovoj istoriji, ali zato imaju snažno izraženu 

ambiciju da ih, uprkos nepoznavanja, javno tumače i svoje „mišljenje“ promovišu. Dok se, za ekonomsku 

(i, još uže, energetsku) sferu rusko-srpskih odnosa slobodno može konstatovati da ima srazmerno malo 

stručnjaka koji ta pitanja suštinski razumeju, i da je još manje njih spremno da se, povodom ekonomskih 

odnosa ili energetske saradnje, javno oglašava – svesno i voljno prepuštajući javne debate intelektualcima 

„opšte prakse“, koji „imaju mišljenje“ o gotovo svim aktuelnim pitanjima, pa i problemu rusko-srpske 

ekonomske i energetske saradnje. Nasuprot tome, za sferu duhovnosti i kulture se, sa sigurnošću, može 

konstatovati da ima dosta stručnjaka koji se izuzetno dobro razumeju u pitanja međusobne kulturne i 

duhovne saradnje, međusobnog (u)poznavanja i afirmacije. Reč je o ljudima koji su ne samo posmatrači 

i pasivni korisnici, već i aktivni učesnici u navedenim procesima. Koji su decenijama činili i zaista mnogo 

1) Prof. dr. Miroslav Jovanović je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i savetnik ISAC fonda na projektu Praćenje rusko-srpskih 

odnosa. 


učinili na uspostavljanju i održavanju kulturnih i duhovnih kontakta, na afirmaciji kulturnih i duhovnih 

vrednosti jedne sredine u drugoj i na afirmaciji kulturnih i duhovnih vrednosti vlastite sredine van granica 

svoje zemlje. Ali, da paradoks bude potpun, oni, za razliku od intelektualaca „opšte prakse“, veoma retko 

dobijaju priliku da u javnoj sferi govore o savremenim rusko-srpskim odnosima, pa čak i o problemima 

sa kojima se suočavaju. A, što je posebno važno, podjednako retko mogu računati na sistemsku 

institucionalnu podršku svom radu. 

Sferu rusko-srpskih kulturnih i duhovnih veza, karakteriše još jedna, specifična pojava. U javnosti se 

često mogu čuti krajnje pojednostavljeni stavovi, ispunjeni specifičnom vrstom emotivnog naboja: 

da savremene srpsko-ruske kulturne i duhovne veze nisu na nivou tradicionalnih, istorijskih kontakta 

i veza dva naroda; da je učenje ruskog jezika, i generalni interes za ruski jezik, među srpskom decom 

i roditeljima, u dramatičnom opadanju; da je neophodno učiniti dodatne napore da se dva naroda – 

istorijski, sudbinski i duhovno upućena jedna na drugi – detaljnije i sveobuhvatnije „upoznaju“; da je 

neophodno da se kulturna dostignuća jedne sredine promovišu u drugoj... Posledično, stiče se utisak 

da su međusobni kulturni i duhovni odnosi i razmena gotovo u potpunosti „zamrli“, da su nedovoljni 

i neuočljivi, i da je, stoga, neizostavno potrebno učiniti napor da se prošire i prodube veze, kontakti i 

neguje međusobno (u)poznavanje... 

Površno posmatrano – na nivou dnevne impresije medijskih prostora – zaključak da su međusobne veze, 

kontakti i međusobna recepcija prilično slabi i nerazvijeni (u svakom slučaju nedovoljni u odnosu na 

bogatu istoriju međusobnih odnosa i saradnje i na visoke domete ruske, odnosno srpske kulture), možda 

bi se mogao i razumeti. 

No, veoma često nije najjasnije na kakvim osnovama se zasniva ta svedena, isključiva, crno-bela impresija 

o nedovoljnosti savremenih srpsko-ruskih kulturnih i duhovnih veza, kontakta, preplitanja i prožimanja. 

Da li je reč o nasleđu tradicionalne, emotivne percepcije međusobnih veza i kontakta (oličenim u 

rusofilstvu / srbofilstvu – ako se o takvom nečem može govoriti u ruskoj sredini). Da li se radi o osećaju 

političke bliskosti, utkanom u kolektivni mentalitet, izgrađivanom tokom 20. veka na veoma različitim i 

difuznim osnovama (na, stereotipnog tumačenim, vezama dve države i naroda u vreme Prvog svetskog 

rata, odnosno političkoj i ideološkoj bliskosti vladajućih režima u vremenu Hladnog rata). Najzad, da li je 

reč o refleksiji savremenih političkih projekcija o saveznicima i neprijateljima, o „nama“ i „njima“, o „istoku“ 

i „zapadu“, duhovnoj jednovernosti, srodnosti... 

Ili je, ipak, reč o realnoj projekciji savremenih mogućnosti, kulturnih potreba i budućeg razvoja u obe 

sredine 

Navedene dileme su još izraženije, ukoliko se ima u vidu činjenica da i savremeno srpsko, podjednako 

koliko i rusko društvo, žive u vremenu opšte političke, privredne, ali i kulturne globalizacije – što dodatno 

podvlači dilemu čime je potkrepljen taj emotivni žal, ali i kakvi su stvarni sadržaji i perspektive savremene 

srpsko-ruske duhovne i kulturne saradnje. 

Pokušajmo, u tom pravcu, da postavimo nekoliko pitanja i ponudimo nekoliko mogućih okvira za 

razmišljanje. 

Prostor kulture 

Ukoliko želimo da se racionalno odnosimo prema stvarnosti u kojoj živimo, da je suštinski razumemo – a 

ne da je tumačimo emotivno, ili na nivou svedenih dnevnopolitičkih simbola – ako želimo da problemski 

analiziramo i kontekstualizujemo savremene kulturne odnose i veze, percepciju ruske kulture u srpskoj 

sredini, i srpske u ruskoj, moramo imati u vidu nekoliko činjenica. Na prvom mestu, neophodno je tačno 

razgraničiti šta se sve može podrazumevati pod pojmovima kultura, kulturna saradnja, razmena, percepcija 

i sl. Jer upravo od tog određenja umnogome i zavisi generalno razumevanje savremenih srpsko-ruskih 

kulturnih odnosa i saradnje. 

Da li je reč o generalnoj percepciji kulture, shvaćene (pojednostavljeno rečeno) u diskursu kulture „remekdela“ 

(elitne kulture). Ili je pak reč o znatno širem diskursu, koji obuhvata i masovnu kulturu, podjednako 

koliko i kulturu „remek-dela“. Zatim, da li je reč o kontekstu u kome se kulturni kontakt svodi isključivo 


na percepciju elitne kulture, ili je reč o znatno širem okviru razumevanja kulture – shvaćene kao mreže 

značenja koja određuje jedno društvo i na okupu drži sve njegove članove, kao proizvodnja, širenje, 

prostor, usvajanje... Najzad, da li se razmišlja isključivo o percepciji kulture u kulturnim institucijama tzv. 

„visoke kulture“, ili je pak reč o prisustvu ruske kulture u srpskim (odnosno srpske u ruskim) medijima i 

javnosti uopšte. 

Neophodno je imati jasan i uravnotežen odnos prema svim navedenim pojmovima, da bi se razmatranje 

savremenih srpsko-ruskih kulturnih veza i odnosa izmestilo iz čisto impresionističkog diskursa. 

Naime, svako ko prati napore na promovisanju ruske kulture u srpskoj sredini (ili, obratno, srpske u ruskoj) 

mora konstatovati da veze, i to ne tako slabe, već izuzetno sadržajne, zapravo postoje. Za pažljivog, 

zainteresovanog i objektivnog posmatrača, više je nego uočljivo da se – ako se analizira srpsko-ruska 

kulturna razmena sadržaja elitne kulture – teško mogu naći utemeljene osnove za izraženo nezadovoljstvo 

karakterom i kvalitetom odnosa i saradnje. Naprotiv. 

Slobodno se može konstatovati da je savremena ruska kulturna produkcija prisutna i jasno uočljiva u 

srpskoj sredini. Za to je dovoljno navesti tek nekoliko upečatljivih primera. U poslednjih nekoliko godina, 

pa i tokom proteklih par decenija, srpski čitaoci mogli su se upoznati sa prevodima dela gotovo svih 

najznačajnijih savremenih ruskih pisaca – Viktor Peljevin, Ljudmila Ulicka, Boris Akunjin, Viktor Jerofejev, 

Vladimir Sorokin... U isto vreme, jasno je uočljivo stalno prisustvo klasičnih ostvarenja ruske kulture u 

srpskoj kulturnoj sredini: dela Dostojevskog, Tolstoja, Bulgakova, Čehova, Puškina i dr., stalno se, i iznova, 

objavljuju. U prevodu su postala dostupna i dela niza značajnih stvaralaca, poput Konstantina Leontjeva, 

Nine Berberove, Gajta Gazdanova, Sergeja Dovlatova, Venedikta Jerofejeva (da spomenem samo neke). 

Objavljen je i niz važnih dela istaknutih ruskih mislilaca, iz perioda tzv. ruskog “srebrnog veka” - Berđajeva, 

Vl. Solovjeva, Danilevskog, Trubeckog, Tihomirova, Franka, Uspenskog, Višeslavceva, Fjodorova... Sa druge 

strane, srpski gledaoci su imali priliku da se na festivalima (ređe u bioskopskoj distribuciji ili posredstvom 

televizije), upoznaju sa najznačajnijim filmskim ostvarenjima ruske kinematografije – Nikita Mihalkov, 

Aleksej Balabanov, Karen Šahnazarov, Stanislav Govoruhin i dr. Takođe, srpska publika mogla je da čuje 

niz najistaknutijih svetskih muzičkih virtuoza i dirigenata, poteklih iz ruske muzičke tradicije i škole, da 

vidi veliki broj najistaknutijih baletskih zvezda Baljšog teatra, da čuje čuvene ruske horove... Najzad, srpski 

gledaoci imali su prilike da vide neke od najvrednijih ostvarenja u domenu TV serija, poput Moskovske 

sage ili Štićenice („Favoritka“), kao i niz kvalitetnih savremenih ruskih dokumentarnih serijala u okviru 

projekta „Kriminalna Rusija“. 

Zaključak o tome da se teško može iskazati nezadovoljstvo, kada je reč o prisustvu elitne ruske kulture 

u srpskoj sredini, jasno potvrđuje čak i površna kvantitativna analiza. Na osnovu nekoliko pokazatelja 

(izračunatih ad hoc, za potrebe ovog priloga), jasno se može ilustrovati i potkrepiti tvrdnja da položaj 

i percepcija ruske elitne kulture u savremenoj Srbiji, nije ni u kakvom podređenom ili diskriminisanom 

položaju u odnosu na druge velike svetske kulture. 

Primera radi, analiza ukupne izdavačke produkcije knjiga u Srbiji tokom 2009. godine, pokazuje da je 

– od ukupno 23.034 naslova monografskih izdanja objavljenih tokom godine – knjiga prevedenih sa 

nekog od svetskih jezika ukupno bilo 4.697 (20%) 2 . Među prevodima, najveći broj je sa engleskog jezika 

(američkih, britanskih, australijskih, ali i autora iz drugih zemalja) – 1.741 knjiga (37%). Dok su prevodi sa 

ostalih jezika znatno ređi – sa francuskog 335 knjiga (7,1%), sa ruskog 237 knjiga (5% ukupne produkcije 

prevoda), sa italijanskog 205 (4,4%), sa nemačkog 192 knjige (4,1%), sa španskog 82 knjige (1,7%), i sa svih 

ostalih jezika po manje od jednog procenta – primera radi, sa japanskog 30 knjiga (0,6%), mađarskog 29, 

norveškog 23 (0,5%), rumunskog 14, kineskog 9 knjiga (0,2%) itd. 

Takođe, ako se analizira program Beogradske filharmonije u sezoni 2009/2010, lako se može uočiti da 

je među 26 gostujućih dirigenata sa svih kontinenata, troje (12%) poreklom iz Rusije/SSSR, i da je steklo 

2) Analiza izvršena na osnovu podataka dobijenih preko sistema za pretragu baza podataka COBISS, Narodne biblioteke Srbije. 

Dobijeni podaci, iz kojih su isključena periodična izdanja, ne predstavljaju apsolutne, već približne vrednosti – kako zbog karaktera 

samog pretraživača COBISS, tako i zbog sistema unosa i prezentacije unetih podataka. Ali kako podaci ne pretenduju na 

iscrpnost, već su u funkciji ilustracije iznetih stavova i zaključaka, dobijene vrednosti se mogu koristiti kao okvirni pokazatelji . 


obrazovanje u vodećim ruskim konzervatorijima. Odnosno da je od 30 gostujućih solista u istoj sezoni 7 

(23%) poreklom iz Rusije ili sa prostora bivšeg SSSR, poteklih iz ruske muzičke tradicije i škole. 

U isto vreme, analiza programa dva poslednja beogradska filmska festivala FEST-a, za 2009. i 2010. godinu, 

jasno pokazuje da ruska kinematografija nije bila ni najmanje diskriminisana ili zapostavljena. Naprotiv. Od 

ukupno 132 filma nove produkcije prikazanih u 2009. i 2010. godine, u zvaničnim programima FEST-a, 85 

su činili filmovi nacionalnih produkcija a 47 koprodukcijska ostvarenja dve ili više zemalja. Među filmovima 

zasebnih nacionalnih kinematografija, najviše je prikazano iz nacionalne produkcije SAD, ukupno za dve 

godine 14 filmova (16%), što se moglo i predvideti (ali ni približno u meri u kojoj se to moglo očekivati). 

Na drugom mestu po zastupljenosti su bili filmovi francuske nacionalne kinematografije, ukupno 8 (9%), 

a na trećem iz ruske kinematografije, ukupno 6 filmova (7%), Odnosno, isto onoliko filmova sa koliko 

je bila predstavljena i srpska kinematografija (6). A zatim sledi južnokorejska produkcija – sa 5 filmova, 

italijanska – 4, austrijska – 4, indijska – 4, japanska – 3, hrvatska – 3, odnosno, ukrajinska, grčka, brazilska, 

iranska, češka, švedska, poljska, meksička, albanska, jermenska ili gruzijska, koje su u ove dve godine bile 

zastupljene sa jednim filmom. 

Najzad, kurioziteta radi, treba navesti i činjenicu da je u čitanci za Prvi razred osnovne škole, jednog od 

ovlašćenih izdavača (Kreativni centar), od ukupno 31 autora, na čijim tekstovima deca u Srbiji stiču prva 

(sa)znanja o srpskom jeziku i književnosti, 26 domaćih i 5 stranih. Od stranih autora, reč je o tekstovima 

jednog Danca, Hansa-Kristijana Andersena i čak četvorice ruskih književnika: Lava Tolstoja, Vladimira 

Sutejeva, Korneja Čukovskog i Semjona Kogana (čak 80% od stranih autora, odnosno 13% od ukupnog 

broja autora). 

Imajući pred sobom ove podatke, teško je odbraniti tezu da su prisustvo, percepcija i promocija ruskih 

kulturnih vrednosti u srpskoj sredini zanemarljivi, u opadanju ili marginalizovani. Pogotovo ako se tome 

doda i produkcija specijalizovanog časopisa za rusku književnost i kulturu, „Ruskog almanaha“, koji već 

14 godina opstaje u srpskoj kulturi zahvaljujući samopregornom radu braće Paunković ili delatnost male 

izdavačke kuće „Logos“, Vladimira Medenice, sa impozantnom produkcijom nekih od najznačajnijih 

mislilaca i autora ruske kulture 19. i 20. veka. Zatim delatnost niza kulturnih ustanova, poput Jugoslovenske 

kinoteke, ili pojedinih pozorišnih kuća, koje razvijaju svestranu saradnju sa ruskim kulturnim delatnicima 

i institucijama. U tom pogledu značajan prostor za prezentaciju kulturnih sadržaja otvaraju i sajt Rastko 

(Projekat Rastko-Rusija) 3 , u internet prostoru, odnosno, u najavi, novopokrenuti, izuzetno luksuzni 

(najblaže rečeno), specijalizovani časopis „Rusija danas“, u sferi štampanih medija. 

Svakako, navedene ilustrativne analize – odmah se možemo saglasiti – akcenat stavljaju pre svega na 

spoljašnji, više formalni, kvantifikativni okvir čitavog problema. Sveobuhvatnija, sadržinska analiza, bez 

sumnje, bitno bi proširila analitičke okvire i mogućnosti, razumevanja i tumačenja čitavog problema. No, 

teško da bi i ona bitno promenila zaključke o generalnim trendovima prezentacije i moguće percepcije 

ruske kulture „remek-dela“ u srpskoj sredini. 

Sa druge strane zamišljene linije razmene – kada je reč o prisustvu, percepciji i promociji srpskih kulturnih 

vrednosti u ruskoj kulturnoj sredini – mora se konstatovati da je srpska kultura u mnogo manjem stepenu 

prisutna u savremenoj Rusiji, no što je to ruska u Srbiji. No, to je i logično s obzirom na odnos veličine dve 

zemlje i kvantitet dve kulturne produkcije. Ipak, može se slobodno konstatovati da je u savremenoj ruskoj 

kulturi uočljivo prisustvo i percepcija najistaknutijih dometa srpske elitne kulture, poput dela Milorada 

Pavića, u književnosti ili Emira Kusturice, u kinematografiji. 

Sasvim je, međutim, drugačija situacija kada je reč o promociji kulture „remek-dela“ u srpskoj javnosti 

i medijima, odnosno o prezentaciji produkcije i sadržaja ruske masovne kulture u srpskom medijskom 

prostoru i srpskoj masovnoj kulturi, i obratno, srpske u ruskom medijskom prostoru. Jednostavno, 

prosečan srpski konzument masovne kulture nikada nije čuo za neku od savremenih ruskih estradnih 

zvezda, poput Filipa Kirkorova, Anželike Varum, Timatija, Zemfire, Dime Bilana i dr., podjednako kao što ni 

ranije nije imao nikakvog pojma o čuvenim ruskim estradnim umetnicima, poput Ale Pugačove ili Josifa 

Kobzona, ili pak o “bardovima” Visockom, Okudžavi, Galiču i drugima. A mladi u Srbiji, u svoje vreme, nisu 

3) http://www.rastko.rs/rastko-ru/ 


imali nikakve, ni približne predstave, o čuvenim ruskim rok grupama i izvođačima poput Akvarijuma, 

Nautilus Pompilusa, Alise, DDT, Aleksandra Bašlačova, Nolja, Graždanskaje oborone, Janke Djagiljeve, 

Instrukcije po viživaniju... Posmatrano iz tog diskursa, zaista se mora konstatovati da je prisustvo ruske 

kulture u srpskoj sredini jedva vidljivo (ako je uopšte uočljivo), a srpske u ruskoj praktično i ne postoji 

(uprkos „slavnoj“ tradiciji i urbanim legendama o čuvenim, gotovo mitološkim, gostovanjima naših 

estradnih umetnika, Đorđa Marijanovića, Radmile Karaklajić, 7. mladih i dr. u SSSR, 60-tih i 70-tih godina 

20. veka). 

A upravo taj aspekt, svakodnevne percepcije kulturnih sadržaja u hiper-realnosti medija masovne 

komunikacije – preplavljenih popularnom kulturom i njenim brojnim i različitim supkulturnim 

derivatima – čini mogućom i realnom impresiju o nedovoljnoj zastupljenosti (u nekim tumačenjima, čak i 

diskriminaciji) ruske kulture u srpskoj sredini. 

Naime, impresija o nedovoljnoj zastupljenosti ruske kulture u srpskoj približava se, ili se čak i podudara, 

sa egzaktnim podacima do kojih se može doći, čak i površnom ad hoc analizom televizijskog prostora. 

Istina, analiza televizijskog programa kao osnovnog medijskog prostora prezentacije i percepcije sadržaja 

masovne kulture, odnosno filmova i TV serijala (telenovele, „sapunske opere“...), kao osnovnih formi 

prezentacije i recepcije sadržaja masovne kulture – može se dovesti u pitanje kao prilično pojednostavljen 

pristup, imajući u vidu sve veći značaj interneta, upravo kao prostora prezentacije i razmene sadržaja 

masovne kulture. Ali takva vrsta analize ipak daje najpogodnije parametre za tumačenje čitavog fenomena, 

iz nekoliko razloga. Prvo, upravo televizijski program (pogotovo kada je reč o ubedljivo najvećem broju 

pripadnika srednje i starije generacije) čini apsolutno dominantan medij percepcije sadržaja masovne 

kulture. Drugo, s obzirom na niz karakteristika televizije kao medija, moguće je i dalje je posmatrati kao 

najpogodnije sredstvo za prenošenje određenog kulturnog koda, u smislu niza semantičkih značenja 

koja određuju jedan društveni i kulturni model. 

Jer, upravo televizijski program – iako se možemo složiti sa davnašnjom ocenom Entoni Gidensa da je 

„televizija stalni tok, ali je televizijski program - zbrka“ – odlično reprezentuje upravo mrežu značenja koja 

se prenose i promovišu, prostor širenja, usvajanja i prožimanja kulturnih kodova i obrazaca. I kako izgleda 

taj prostor 

Za potrebe ovog pregleda analiziran je program jednog kablovskog operatora u Beogradu (SBB), koji 

u osnovnoj ponudi ima 75 kanala, tokom jednog dana (24 časa). Za analizu je svesno izabran jedan 

sasvim običan radni dan, četvrtak 11. mart 2010. godine 4 . Analiza je bila fokusirana na program 32 

televizijska kanala koji emituju filmove i TV serije na srpskom jeziku (od kojih je, realno, mogao biti 

analiziran program 29 televizijskih kanala 5 ). Preostala 43 kanala imaju dominantno drugačije sadržaje – 

emituju ili kolažne programe isključivo na stranim jezicima (4), na nemačkom, francuskom, španskom i 

italijanskom – što ih čini gotovo apsolutno nedostupnim prosečnom srpskom gledaocu; ili predstavljaju 

isključivo informativne kanale (4), ili su programski profilisani isključivo u odnosu na jednoobrazan 

sadržaj: sport (9), muzika (5), putovanja i životinje (3), dokumentarni (8), dečji (7), moda i džet-set (2) 

ili propagandni program (1). I evo čime su ispunjeni vreme i prostor, kada je reč o produkciji masovne 

kulture u prostoru srpskih medija masovne komunikacije (imajući u vidu pre svega filmska ostvarenja i 

televizijske serije). Srpski gledaoci su na 32 analizirana kanala, tokom 24 časa, 11. marta, mogli gledati 

47 filmova (ne računajući njihove reprizne termine, uglavnom tokom noći), ili približno 70 sati filmskog 

programa. Među filmovima prikazanim toga dana, 39 su bili savremene ili starije američke produkcije 

4) Prilikom analize akcenat je stavljen isključivo na analizu filmske i produkcije TV serija, i to samo prvog prikazivanja, a ne i 

njihovog repriziranja, mahom u noćnim i ranim jutarnjim terminima, što je gotovo pravilo na svim televizijama. Analizom nisu bili 

obuhvaćeni dečiji kanali i produkcija animiranih filmova – iako su vrlo znakoviti – iz razloga što informacije o programima nisu 

lako, a često uopšte dostupne (izvestan broj televizija uopšte nema svoje internet sajtove, a veliki broj televizija na svojim internet 

sajtovima, podjednako kao i u štampanim medijima, ne daje čak ni najosnovnije podatke o emitovanom programu – naslov 

filma u originalu, ime reditelja, zemlju produkcije i sl.). Sadržaj muzičkih kanala bilo je fizički nemoguće analizirati sinhrono, u 

realnom vremenu, a u programskim šemama nema preciznijih, niti bilo kakvih podataka o sadržini reprodukovane muzike. Iz 

sličnih razloga nisu analizirani kanali koji se bave modom i džet-setom. Mada se upravo sadržaji ovih kanala (animirani filmovi, 

popularna muzika, moda i „svet slavnih“) umnogome predstavljaju obrasce širenja i prenošenja određenih kulturnih kodova 

karakterističnih za globalnu masovnu kulturu. 

5) U tri navedena slučaja ( jedan je ART TV), program nije mogao biti analiziran, pošto bilo kakvi precizniji podaci o sadržaju programa, 

jednostavno uopšte nisu dostupni u bilo kom obliku, na samoj televiziji, u štampi ili na internetu. 


(83%), 4 su bila domaća (starija SFRJ, i novija srpska produkcija), 2 britanska i po jedan italijanski i kineski. 

Istoga dana bile su prikazane 102 epizode različitih TV serija, što je, ne računajući reprizne termine, činilo 

dodatnih 68 sati programa. Od tog broja bilo je prikazano 60 američkih serija (59%), 14 latinoameričkih 

– meksičkih, kolumbijskih i dr. (14%), 7 britanskih (7%), 5 domaćih – SFRJ/Srbija (5%), 5 hrvatskih – mada 

se jedna od njih prikazivala paralelno na dve ili tri televizije (5%), 3 italijanske i 3 australijske, 2 španske i 

po jedna turska, nemačka i kineska. Da bi stekla potpunija slika o karakteru ukupnog programa, trebalo 

bi dodati da preostali program popunjava ogromna količina animiranih filmova (minimum 40 epizoda 

– bez repriznih termina – pretežno američkih i dalekoistočnih), brojnih rijaliti-šou-a (uostalom urađenih 

gotovo isključivo prema preuzetom zapadnom modelu i obrascu), zatim prenosa i odloženih snimaka 

sportskih događaja (najmanje 15 fudbalskih utakmica, 5 košarkaških, 3 hokejaške, 10-tak automobilskih 

trka itd.), i nesaglediva količina spotova popularne muzike i priloga iz sveta mode i džet-seta. Naravno, 

u tako uobličenom medijskom hiper-realnom vremenu nije se našlo mesta ni za jedan ruski film, ili TV 

serijal. 

Dakle, od analiziranih 768 sati emitovanog programa na 32 kanala (od ukupno preko 1.700 sati, na 

75 televizijskih kanala tokom 24 časa) – gotovo 300 sati programa, 11. marta 2010. godine, isključivo 

se, pojednostavljeno posmatrano, svodilo na promociju / širenje jednog, u većoj ili manjoj meri 

unifikovanog, kulturnog koda popularne, masovne kulture – američkog, sa supkulturnim supstratima u 

vidu latinoameričkih i dalekoistočnih „sapunica“. 

Kakvi se zaključci, na osnovu iznetih činjenica mogu doneti 

Na prvom mestu, kada se radi o sferi masovne kulture, sasvim je razumljivo da se teško može očekivati 

ikakva radikalna promena. Jednostavno, mora se imati u vidu da živimo u eri globalizacije, eri kokakolonizacije 

(kako je slikovito definisao Reinhold Wagnleitner 6 ), holivudizacije..., kulturnog prostora 

i društvenog života u celini. Da živimo u vremenu snažnog i neshvatljivo masovnog nagomilavanja „u 

vis“ svih vrsta informacija (T.H. Eriksen 7 ), pa i sadržaja masovne kulture, kakav nije zapamćen u istoriji 

čovečanstva. Da se danas, tokom samo 24 sata, savremeni čovek suoči sa više informacija, no što su ih 

ljudi 8. ili 9. veka percipirali za čitav vek. Da živimo u eri u kojoj, kako je briljantno definisao A. Bartoševič, 

„umetnost predstavlja tek preludijum za koktel i PR“. U takvoj globalnoj hiper-realnosti masovnih medija, 

apsolutnu prevlast imaju sadržaji američke masovne kulture. Iz jednostavnog razloga – jer se radi o 

produktima najveće svetske industrije masovne kulture (u doslovnom značenju tog pojma). Industrije 

kojoj po kvantitetu ne može parirati niti jedna druga produkcija masovne kulture (ni dalekoistočne, ni 

latinoameričke, ni kineska, ni indijska). Pojednostavljeno rečeno, niti jedna kultura u svetu, izuzev američke 

industrije masovne kulture, nije u stanju da proizvede takvu količinu filmova da bi se popunila dnevna 

“norma” jednog kablovskog operatora u Srbiji od, prosečno, 70 sati filmskog programa emitovanog tokom 

24 časa. Tako posmatrano, celokupna godišnja ruska savremena filmska produkcija, bila bi “iscrpljena” za 

manje od sedam dana. 

Imajući sve to u vidu, jasno je zašto ni jedan od velikih ruskih filmskih hitova poslednjih godina, tzv. 

blockbuster-a, poput filmova 9 рота, Стиляги, Обитаемый остров, Адмирал, Однокалссники i dr., ili 

sve brojnijih ruskih telenovela, koje se snimaju više sezona, kakve su primera radi Бригада, Колдовская 

любовь, Солдаты, Не родись красивой, Моя pрекрасная няня, Счастливие вместе, Татьянин день, 

Сpальный район, Маргоша, След Саламандры i sl., nemaju realnu mogućnost da se izbore za svoje 

mesto u srpskom medijskom prostoru, u konkurenciji američkih, pa čak ni latinoameričkih teleserijala. 

Posebno pitanje može se otvoriti kada je reč o samim sadržajima ovih filmova i telenovela, koje su – iako 

u izvesnoj meri ponavljaju opšte klišee i obrasce američkih uzora – u velikoj meri namenjene gotovo 

isključivo ruskom (i postsovjetskom) gledaocu, i u tom smislu sadrže jedan prilično zatvoren kulturni kod, 

prilično udaljen od ovdašnjih konzumenata sadržaja masovne kulture. Koliko je bitno otvoreniji kulturni 

kod važan za percepciju ponuđenih sadržaja, potvrđuje i primer dečijeg animiranog serijala Смешарики, 

urađenog u dovoljno univerzalnom kulturnom obrascu, da je mogao biti široko prihvaćen među mlađom 

populacijom u Srbiji. No, to otvara sasvim drugu dimenziju problema. 

6) R.Wagnleitner, Coca-Colonization and the Cold War: The Cultural Mission of the United States in Austria After the Second World 

War, North Carolina 1994. 

7) Tomas Hiland Eriksen, Tiranija trenutka: Brzo i sporo vreme u informacionom društvu, Beograd 2003. 


U sličnom kontekstu može se, sa druge strane, razmišljati i o produkciji srpske masovne kulture i 

nemogućnosti da ona nađe svoje mesto u ruskom medijskom prostoru. S tom razlikom što je, kvantitativno 

posmatrano, srpska produkcija neuporedivo manja čak i od ruske (da se o američkoj ili latinoameričkim 

i ne govori), te je na „tržištu“ masovne kulture u neuporedivo lošijem položaju u odnosu na ponude 

razvijenijih industrija masovne kulture. A kada je reč o sadržaju srpske produkcije, tek za njega se može 

konstatovati da je zatvoren u kulturni kod koji može biti prepoznat, gotovo isključivo, u srpskoj sredini, 

i ređe na postjugoslovenskom prostoru. Kulturni kod snažno obeležen dominantnom kvazi-ruralnom 

samorecepcijom srpske masovne kulture i društva, koje se neretko „diči“ činjenicom da su turbo-folk i 

kvazi-ruralni sadržaji (festival trube u Guči, odnosno brojni teleserijali o selu i ruralnom mentalitetu: Stižu 

dolari, Selo gori a baba se češlja, Moj rođak sa sela, Bela lađa i sl.) – glavni „kulturni eksportni brendovi“ 

Srbije. To se možda može razumeti ako se eksport odnosi isključivo na postjugoslovenski prostor, i retko 

na prostor Balkana – ali o mogućnosti neke šire, evropske ili svetske percepcije tih sadržaja teško da može 

biti i pomisli. 

U tom smislu „žal“ za većim prisustvom ruske kulture u prostoru srpske masovne kulture, odnosno srpske 

u ruskoj, gotovo da je deplasiran. Naravno, može se diskutovati o tome koliko su procesi globalizacije 

ili koka-kolonizacije „dobri“, a koliko „loši“ (čak se veoma lako možemo saglasiti o njihovim, nesumnjivo, 

lošim stranama) – ali mi ih ne možemo niti sprečiti, niti preokrenuti. Oni su, jednostavno, stvarnost u kojoj 

žive današnji naraštaji, i u okviru koje će, po svemu sudeći, živeti budući naraštaji. Njihovo odbacivanje, 

žigosanje i anatemisanje, svakako ne može pomoći njihovom razumevanju, a upravo je njihovo 

razumevanje potrebno da bi se promišljali okviri i realne mogućnosti savremene i pretpostavljene buduće 

rusko-srpske duhovne i kulturne saradnje. 

U sličnom diskursu može se razmišljati i o gubljenju / povećanju interesa za učenje ruskog jezika u srpskoj 

sredini. Jednostavno, interes za učenje jezika prirodno opada u meri u kojoj međusobni kontakti dve 

države i dve ekonomije slabe. A ti kontakti su, u vremenu tranzicije, bitno manji u odnosu na razdoblje 

socijalizma. Jednostavno, kada (i ako) bude više Rusa u srpskoj sredini, kada (i ako) Rusi budu imali interes 

(privredni, turistički ili lični – npr. ako im se omogući da kupuju zemljište i kuće), prirodno će se povećati 

interes za učenje ruskog jezika. Bez tog impulsa teško je očekivati neko dramatičnije poboljšanje. 

Najzad, kada je reč o kulturi „remek-dela“, o elitnoj kulturi – teško bi se moglo reći da je situacija loša. Pre 

bi se moglo konstatovati da je zadovoljavajuća. No, prilično je složeno proceniti da li je – u meri u kojoj 

kulturna razmena postoji, i u kojoj se održava – iscrpljen sav potencijal rusko-srpske kulturne saradnje. No, 

ono što je očigledno, i što se već i površnom analizom može uočiti, da je veći deo ove razmene ostvaren (i 

da se kontakati održavaju), ili u potpunosti van, ili uz minimalnu institucionalnu podršku. Čini se kao da u 

institucijama koje se bave ovim pitanjima, ne postoji previše izražen interes za uspostavljanje, održavanje 

i negovanje kulturnih veza i kontakta. I čini se da je upravo to segment međusobnih rusko-srpskih veza, u 

okviru koga se može razmišljati o proširivanju i produbljivanju međusobne kulturne saradnje. 

Prostor duhovnosti 

Pitanje duhovnih, religioznih i crkvenih srpsko-ruskih veza i kontakta u velikoj meri je međuzavisno i 

prožeto sa kompleksom pitanja vezanih za srpsko-rusku kulturnu saradnju i razmenu. 

Duhovne veze ruskog i srpskog naroda takođe imaju dugu istoriju – one uostalom i predstavljaju prve 

ozbiljnije rusko-srpske kontakte, još u Srednjem veku. Naročito bliske i razgranate bile su u periodu od 

16. do kraja „dugog“ 19. veka. Dok su tokom 20. veka duhovne veze dva naroda i dve crkve prolazile kroz 

različite turbulencije (u velikoj meri povezane sa dva autoritarna, ateistička režima koji su vladali u Rusiji 

i Srbiji tokom većeg dela tog veka), ali su i pored toga bile ispunjene brojnim kontaktima, međusobnim 

prožimanjima i uticajima. To se pre svega odnosi na period između dva svetska rata, kada je u Srbiji 

boravio veliki broj ruskih izbeglica, kada je sa blagoslovom SPC, na njenim teritorijama delovala RPZC, 

vreme koje su obeležili bliski i brojni kontakti ruskih i srpskih duhovnika, sveštenika, monaha i vernika (i 

kada su, primera radi, uticaji ruskih monaha i monahinja bili ključni za obnovu ugašene tradicije ženskog 

monaštva u okrilju SPC). 


No, kada se govori o savremenim odnosima, na prvom mestu treba imati u vidu njihovu kompleksnost, i 

što je još značajnije višeznačnost i slojevitost same simbolike međusobnih veza dva pravoslavna naroda 

i dve pravoslavne, sestrinske crkve. Naravno da se u tim odnosima, i još više simbolici, snažno odražavaju 

tradicije međusobnih veza i prožimanja – ali, uprkos tome, ona ne čini jedini sadržaj savremenih veza i 

odnosa. Naprotiv. 

Pitanja duhovnosti i religioznosti, koje se tako snažno nametnulo i u Rusiji i u Srbiji nakon sloma 

komunističkih režima u dve zemlje, početkom devedesetih godina 20. veka, ne iscrpljuje se, niti se može 

iscrpsti samo pitanjem položaja crkve (RPC i SPC) u društvu, odnosno međusobnim odnosima crkava. 

Mada međusobni odnosi dve crkve čine značajan, u institucionalnom pogledu možda i ključan, aspekt 

međusobnih odnosa – u opštem kontekstu duhovnih veza dva naroda, veoma su značajna i pitanja 

religioznosti, vere, pokloničkog poštovanja svetinja, opšte verske samorecepcije stanovništva, kao važne 

sastavnice identiteta u oba društva... 

Naravno, uvek postoji opasnost da se te složene i višeznačne veze emotivno, pojednostavljeno percipiraju 

i tumače. Takav pristup neretko u sebi krije opasnost da se zapadne u prilično mistična (ponekad i 

mistifikatorska) tumačenja prema kojima „jednovernost“ i „jednoplemenost“ – u jednoj metafizičkoj, 

vanvremenskoj ravni – prilično pojednostavljeno, preobraćaju u zaključke o istovrsnosti vere, religioznosti 

i duhovnosti. Da bi se, na tako svedenoj osnovi, izvodili dalekosežni zaključci. Poput zaključka đakona 

Andreja Savostiškog: „[Evropa] je mrtva. Evropa je materijalni raj a duhovni ad (...) Evropa je napravila svoj 

izbor, Evropa ne ide sa Gospodom i ka Gospodu, ona živi bez Boga, a Srbija je sa Bogom (...)” 8 ... 

U takvim slučajevima, nikada nije izlišno podsetiti na jedno izuzetno slikovito poređenje dve verske 

prakse, koje je još 1928. godine – na osnovu iskustva međusobnog kontakta – zabeležila Zinaida Hipijus: 

„Srpsko pravoslavlje nije u potpunosti identično sa ruskim pravoslavljem. Niže ili više, lošije ili bolje - to je 

sad drugo pitanje, ali nije isto: životnije je i narodnije, prostije i što je najvažnije - veselije je“ 9 . 

Dakle, kada je reč o percepciji savremenih rusko srpskih duhovnih veza, i njih karakteriše gotovo identičan 

krug pitanja, dilema, problema i generalnih trendova koji se nameću i kada se analiziraju savremeni 

kulturni odnosi. 

Naime, evidentno je da veze, kontakti, prožimanja i saradnja, nesumnjivo postoje, da su izuzetno sadržajni 

i bogati. Počev od samih crkvenih veza, preko razgranate delatnosti ruskog podvorja u Beogradu (Srbiji), 

odnosno srpskog podvorja u Moskvi (Rusiji). Zatim školovanja budućih srpskih sveštenika i teologa u 

ruskim duhovnim seminarijama i akademijama. Do veoma razvijenih palomničkih putovanja srpskih 

vernika u Rusiju i posete ruskih svetinja 10 , ali i čestih poseta i obilazaka monaha i ruskih vernika svetinjama 

SPC, poput palomničkih tura С Вятки (koje se organizuju od 2006. godine sa blagoslovom mitropolita 

Vjatskog i Slobodskog Hrisanfa 11 . Odnosno pomoći koju savremena ruska država daje, primera radi 

obnovi srpskih crkvenih i duhovnih svetinja na Kosovu i Metohiji 12 . 

8) „PORT ARTURSKA IKONA MAJKE BOŽIJE U SRBIJI“ 

(http://www.manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/port_arturska_ikona_majke_boije_u_srbiji/) 

9) З.Н.Гиппиус, “Письмо о Югославии “, в: За Свободу, Варшава, (А САНУ, 14386, 2541.) 

10) Primera radi, jedno takvo 12-dnevno palomničko putovanje i obilazak svetinja Rusije, koje u organizaciji Eparhije Bačke treba 

da se održi u maju 2010. godine, podrazumeva obilazak: 09.05 Moskva. Obilazak Trojice-Sergijeve Lavre. Poklonjenje moštima Sv. 

Sergija Radonješkog; 10.05 Murom-Divjejev. Obilazak Svjato-Trojickog i Blagoveštanskog manastira i hrama Sv. Nikolaja. Dolazak 

u Serafimo- Divjejevski manastir. Poklonjenje moštima Sv. Serafima Sarovskog i čudotvornoj ikoni Umilenije; 11.05 Divjejev- 

Vladimir-Moskva. Obilazak Uspenskog sabora (čestice moštiju Sv. Aleksandra Nevskog, mošti Sv. Kneza Andreja Bogoljubskog, 

čudotvorne ikone Vladimirska, Bogoljubska, freske prep. Andreja Rubljova). Manastiri Svjato-Uspenski Kneginjin, Svjato Bogoljubov. 

Hram Pokrova na Nerli, itd. (http://www.eparhija-backa.rs/putovanja/svetinje-rusije-0) 

11) Uporedi: „Паломничество в Сербию“ (http://www.rusk.ru/analitika/2009/12/17/palomnichestvo_v_serbiyu/); 

„Паломничество в Сербию и Черногорию“ (http://www.svyatky.ru/vpechatleniya/vpp2/); 

12) Reč je o projektu, definisanom tokom 2008. godine, prema kome je Rusija, na inicijativu tadašnjeg predsednika Vladimira Putina, 

izrazila spremnost da učestvuje sa oko 2 miliona dolara, i različitim drugim vidovima tehničke i ekspertske pomoći, u obnovi 

i zaštiti srpskih duhovnih svetinja na Kosovu – 

Pećke patrijaršije Gračanice, Visokih Dečana, Bogorodice Ljeviške... (http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/ 

Dru%C5%A1tvo/465371/Rusija+obnavlja+srpske+svetinje+na+Kosmetu; http://www.rtv.co.rs/sr_lat/drustvo/rusija-obnavljasvetinje-na-kosovu_60096.html, 

takođe i: http://zabelezi.com/category/Vesti/rusija-obnavlja-srpske-svetinje-na-kosmetu/) 


No, kada je reč o generalnoj percepciji duhovne saradnje, mora se – kao i u slučaju kulture – konstatovati 

da je ona slabo (praktično nikako) zastupljena u hiper-realnosti medija masovne kulture. To, posledično, 

čitavo polje duhovnosti, kao uostalom i kulture (uključujući i gotovo sve napore za produbljivanje, 

proširenje i održavanje visokog nivoa kontakta, saradnje i prožimanja) u velikoj meri ostavlja na marginama 

javnog diskursa. 

Najzad, kada je reč o duhovnosti, takođe se može postaviti pitanje institucionalne podrške. Ali svakako 

na drugačiji način – pošto sama crkva, kao institucija, u velikoj meri pokriva i rešava niz najvažnijih 

organizaciona pitanja. 

* * * 

Najzad, bilo da je reč o kulturnim ili duhovnim (uostalom, podjednako koliko i naučnim) srpsko-ruskim 

vezama i kontaktima, međusobnim uticajima i prožimanjima – mogao bi se izvesti jedan, generalan 

zaključak. Veze i kontakti, nesumnjivo, postoje. Obeležene su relativno bogatom razmenom i brojnim, 

različitim sadržajima. No, realnost i rezultati te kulturne, duhovne (ili naučne) razmene, saradnje i 

prožimanja, gotovo po pravilu teško su vidljivi u javnom diskursu, u prostoru hiper-realnosti masovnih 

medija. U toj hiper-realnosti, kojom dominiraju produkti industrijalizovane masovne kulture, nema 

previše (a često nema uopšte) mesta za prezentaciju za drugačije sadržaje. Pri tom, taj hiper-realni prostor 

mas-medija je, po prirodi, takav da će bilo kakva politička izjava, stav ili gest, odnosno realizovan, ili tek 

nagovešten ekonomski projekat – potisnuti u duboku senku bilo koje kulturno, duhovno ili naučno 

pregnuće (bez obzira na njihov realan značaj). 



Ruski/sovjetski kulturni uticaj u Srbiji/Jugoslaviji 

u XX i XXI veku 

Goran Miloradović 1 

U ovoj kratkoj analizi ruskog kulturnog uticaja u Jugoslaviji/Srbiji polazi se od pretpostavke da je sfera 

kulture usko povezana sa sferom politike i ideologije. Iz toga proističe značaj proučavanja kulturnih relacija: 

one mogu biti pokazatelj odnosa među državama i narodima jer su određene političkim potrebama i 

ideološkim modelima. Da bi se skicirali rusko-srpski odnosi ovde će biti korišćena tri indikatora: gledanost 

sovjetskog/ruskog filma u Jugoslaviji/Srbiji, prevođenje ruske literature na srpski jezik, i učenje ruskog 

jezika u Jugoslaviji/Srbiji. Akcenat će biti na današnjoj situaciji. 

Prvo pitanje koje bi trebalo postaviti jeste da li je uopšte moguće govoriti o rusko-srpskim kulturnim 

odnosima u dvadesetom veku, tj. od 1918. do 1991. godine. 2 U tom periodu paralelno postoje sovjetska 

i jugoslovenska država, a njihove međunarodne uloge se ne poklapaju sa prethodnim i kasnijim ulogama 

Rusije i Srbije. S obzirom da je kulturna saradnja povezana i uslovljena političkim odnosima, treba imati 

u vidu da su politika i ideologija Sovjetskog Saveza i Jugoslavije različite od politika i ideologija Rusije i 

Srbije. Utoliko su rusko-srpski kulturni odnosi, s jedne strane, pojam iz dublje prošlosti i mogu se pratiti 

počev od XVI veka do kraja Prvog svetskog rata, a s druge strane su sasvim nov fenomen i mogu se pratiti 

tek tokom poslednje dve decenije. 3 

Jugoslavija je formirana na mirovnoj konferenciji u Parizu, voljom sila pobednica. Njena uloga bila je da 

sprečava reviziju posleratnog uređenja Evrope i da bude prepreka mogućem širenju sovjetske države i 

njene ideologije na Zapad. To je bitno drugačija funkcija od uloge koju je do 1918. godine imala Srbija 

kao prijateljska država i, povremeno, štićenik Ruske Carevine. 

Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija izazvali su prekid kulturne saradnje nove države Jugoslavije sa 

Sovjetskom Rusijom. Dotadašnji odnosi preneti su na predstavnike ruske emigracije, usled nemirenja 

jugoslovenskih vlasti sa novim stanjem. Ruski emigranti bili su svojevrsni nastavljači tradicionalnih 

veza. To potvrđuje činjenica da su ruski književnici, likovni umetnici i arhitekte, koji su našli pribežište 

u Jugoslaviji, bili su uglavnom okrenuti tradicionalnim umetničkim formama, dok su jedino pozorišni 

umetnici bili skloni da prate moderne tokove u pozorištu. 4 Odnos jugoslovenskih vlasti, a pre svega srpske 

političke elite, prema ruskim izbeglicama predstavlja indikator dubine razlika u odnosu na vrednosti koje 

je pretstavljala sovjetska država, pa i na njenu kulturu. 

Nasuprot vrlo razvijenoj kulturnoj delatnosti ruske emigracije, kulturna razmena sa Sovjetskim Savezom 

je u Kraljevini Jugoslaviji smatrana za mogući kanal neprijateljske propagande, pa je energično suzbijana 

i kontrolisana. Takav odnos proizlazio je, osim iz ideoloških razlika u odnosu na sovjetsku vlast, i iz 

međunarodne političke funkcije Jugoslavije kao dela „francuskog sistema“ bezbednosti u Evropi. 

Prvi znaci popuštanja cenzure javili su se sredinom tridesetih godina. Tada je u Jugoslaviji prvi put 

dopušteno prikazivanje sovjetskih filmova zabavnog karaktera, u kojima je cenzurisana svaka ideološka 

poruka. Uzrok promene odnosa prema sovjetskom filmu je pojava nacističke pretnje u Evropi. Za sezonu 

1934/35. godine otkupljeno je osam sovjetskih filmova, od kojih je cenzura dozvolila da se prikazuje 

1) Dr Goran Miloradović je istoričar i saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. 

2) Navedeni vremenski okvir se u istorijskoj nauci smatra zaokruženom celinom za koju se uobičajio izraz „kratki dvadeseti vek“ i 

ne poklapa se sa kalendarskim dvadesetim vekom. 

3) O počecima te saradnje vidi: Moskva–Srbija, Beograd–Rusija: dokumenta i materijali, Tom I, Društvene i političke veze (grupa 

autora), Beograd/Moskva 2009. 

4) Jovanović, Miroslav, Ruska emigracija na Balkanu 1920–1940, Beograd 2006, str. 409–442. 


šest 5 , a za sezonu 1935/36. godina naručeno je još sedam filmova u kojima nije bilo političkog sadržaja. 6 

Tome su naruku išli i sami Sovjeti, koji su snimali gotovo isključivo vesele i zabavne filmove, bez ikakve 

propagande. 7 Poslednja je distribuirana komedija Volga-Volga (Grigorij Aleksandrov, 1938), septembra 

1940. godine. 8 Tome je prethodilo hitno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa SSSR-om usled pogoršanja 

međunarodnih okolnosti, a posebno zbog pada Francuske maja 1940 godine. 9 

Sredinom 1940. godine grupa jugoslovenskih intelektualaca je pokušala da osnuje Društvo prijatelja 

Sovjetskog Saveza. Verovatno su smatrali da klima pogoduje poboljšanju odnosa sa SSSR-om. Inicijator 

je bio dr Ivan Ribar iz Demokratske stranke. Međutim, taj predlog su jugoslovenske vlasti odbile. Trend 

porasta kulturne saradnje potpuno je prekinut 1941. godine, kada je Jugoslavija okupirana od sila 

Osovine, a Sovjetski Savez napadnut i delimično okupiran. 

Obnova saradnje je počela još pre završetka Drugog svetskog rata. Prva muzička priredba u oslobođenom 

Beogradu oktobra 1944. organizovana je u Narodnom pozorištu, od strane pripadnika Crvene armije. 

Sledila su brojna gostovanja sovjetskih umetnika i drugih intelektualaca u Jugoslaviji kao i jugoslovenskih 

u SSSR-u. Već 14. januara 1945. godine u Beogradu je konstituisano Društvo za kulturnu saradnju 

Jugoslavije sa SSSR-om. Među 59 osnivača našli su se brojni poznati intelektualci, komunisti i rusofili. 10 

Do kraja 1946. godine Društvo je uključivalo preko 15.000 članova, imalo 80 lokalnih odbora i izdavalo 

luksuzni časopis Jugoslavija-SSSR. 11 Međutim, usled izbijanja sukoba između Jugoslavije i SSSR-a 1948. 

godine već tokom proleća 1949. godine aktivnosti Društva su u celoj zemlji svedene na nulu. 

Razlog zaokreta leži u tome što je socijalistička Jugoslavija posle Drugog svetskog rata imala istu 

međunarodno-političku funkciju koju je imala i Kraljevina Jugoslavija u međuratnom periodu. Iako je 

poredak u obnovljenoj državi bio staljinistički, ona je postala prepreka širenju sovjetskog uticaja na Zapad 

i katalizator nezadovoljstva u Istočnoj Evropi. Privlačna slika uspešnog socijalizma sa višim životnim 

standardom, koju je Jugoslavija nudila, ugrožavala je lojalnost članica socijalističkog lagera. Glavni kanal 

uticaja Jugoslavije na druge socijalističke države bila je kultura. 

Film kao izuzetno popularan i sugestivan medij ujedno je i pouzdan indikator političkog uticaja. Sovjetski 

filmovi su 1945. činili 62%, a od 1946. do 1950. godine više od polovine repertoara jugoslovenskih 

bioskopa, ali su 1951. usled sukoba sa SSSR-om, potpuno uklonjeni. Ponovo se pojavljuju 1955. godine, 

ali samo kao margina filmskog programa (2,32%), a primat preuzimaju holivudska i zapadnoevropska 

produkcija. Ipak, sa popravljanjem političkih odnosa i sovjetski film se postepeno oporavljao, tako da je 

do 1964. godine činio oko 14% filmskog repertoara u Jugoslaviji. 12 

Ali sredinom 1960-ih godina značaj filmskog medija i u Jugoslaviji počinje da opada, ustupajući glavnu reč 

televiziji, tako da je i taj oporavak sovjetske kinematografije na jugoslovenskom tržištu krajnje relativan. 

5) Škrabalo, Ivo, 101 godina filma u Hrvatskoj 1896.–1997:Pregled povijesti hrvatske kinematografije, Zagreb 1998, str. 101; Mikac, 

Marijan, „Ruski filmovi kod nas“, u: Nova Evropa, , knj. XXVIII, br. 3, marta 1935, str. 88–89 ; Ostojić, Stevo, „Rat, revolucija, ekran, 

Zagreb 1977, str. 12. 

6) Ostojić, Stevo, „Rat, revolucija, ekran, Zagreb 1977, str. 13–14. 

7) Mikac, Marijan, „Novi ruski filmovi“, u: Nova Evropa, knj. XXVIII, br. 8, avgusta 1935, str. 267. U vreme prve petoletke, kada se 

masovno gladovalo (1932–33. godine) i kada su posle ubistva Kirova (1934) vršene sistemske pripreme za period terora, sovjetska 

filmska produkcija je apolitičnim i veselim temama nastojala da ublaži nezadovoljstvo stanovništva i prikrije stvarno stanje u 

zemlji. Geler, Mihail; Nekrič, Aleksandar, Utopija na vlasti. Istorija Sovjetskog Saveza, Podgorica 2000, str. 243, 247–249. 

8) Vidi: Dnevnik Online, 2. II 2002. http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/02-09-2002/Strane/servisi.htm, (29.09.2008). 

9) Jugoslavija je i pre toga menjala odnos prema SSSR-u. Vidi knjigu u izdanju Nolita, završenu maja 1940: Dragović, Vuk, SSSR. 

Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, Beograd 1940. 

10) Najpoznatiji su: Antun Augustinčić, Isidora Sekulić, Raša Plaović, Radoš Novaković, Lojze Dolinar, dr Ivan Ribar, dr Siniša 

Stanković, Sreten Stojanović, dr Pavle Savić, Milovan Đilas, Rodoljub Čolaković, Radovan Zogović, Marko Ristić, Božidar Maslarić, 

dr Vladislav Ribnikar, Đuro Salaj, Oskar Danon, Rato Dugonjić, Boris Ziherl, Bane Andreev, Jara Ribnikar, Moša Pijade i Leposava 

Nešić-Pijade. GARF, fond R-5283 (VOKS), op.17, d. 530, l. 15. Kopije Zapisnika sa sastanka osnivača i Smernica utvrđenih na sastanku 

Akcionog odbora 1. februara 1945, koje je Povereništvo unutrašnjih poslova NKOJ-a potvrdilo svojim rešenjem br. 212/45, 

od 10. II 1945. godine. 

11) „Rad Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije sa SSSR“, u: Jugoslavija–SSSR, 14, decembar 1946, str. 39 (iz izveštaja sa Prve 

skupštine društva). 

12) Jugoslavija 1945–1964. Statistički pregled, Beograd 1965, стр. 328. 


Krajem XX i početkom XXI veka ruski film predstavlja zanemarljiv deo filmskog repertoara u Srbiji. 

Analizom ponude nekoliko najbolje snabdevenih mreža video klubova u Beogradu i Srbiji (Žabac, 7200 

naslova; Moro, 6300 naslova; Lav, 10800 naslova), utvrđeno je da se njihova ponuda sovjetskih/ruskih 

filmova svodi na vrlo uzak repertoar od 20-ak filmova, računajući tu i koprodukcije. Pri tom, ni jedan video 

klub nije imao sve te filmove: Žabac – 10; Moro –13; Lav –16. 

Ti filmovi se po vremenu nastanka mogu podeliti u tri kategorije: 

1. Sovjetska produkcija iz 1950-ih i 1960-ih godina 

2. Ruska produkcija iz 1990-ih 

3. Ruska produkcija iz 2000-ih 

Odgovor na pitanje zašto je tako malo ruskih/sovjetskih filmova na repertoaru u Srbiji i zbog čega su u 

pitanju upravo ti filmovi može se dati posle analize strukture tih filmova. 

Sovjetsko filmovi uglavnom su ekranizacija klasičnih dela ruske književnosti. Javlja se ukupno šest takvih 

naslova: 

Ana Karenjina i Rat i mir Lava Tolstoja 

Idiot, Braća Karamazovi i Zločin i kazna Fjodora Dostojevskog 

Tihi Don Mihaila Šolohova 

Razlog interesovanja za te filmove leži u tome što se književna dela po kojima su nastali nalaze u sastavu 

obavezne lektire za srednje škole u Srbiji. Zbog njihove obimnosti i niske čitalačke kulture većeg dela 

omladine u Srbiji ustalio se običaj da se umesto čitanja pogledaju sovjetski filmovi, koji za razliku od 

američke prerade istih dela vrlo verno prenose sadržaj knjiga. Izuzetak predstavlja film Aleksa Dundić iz 

1958. godine koji je još uvek aktuelan jer je u pitanju koprodukcija sa Jugoslavijom, u kojoj igraju i brojni 

srpski glumci, a tema je vezana delimično i za srpsku istoriju. 13 Najzad, tri sasvim različita filma iz tog 

vremena nalaze se na tržištu usled nesumnjivog kvaliteta koji je izdržao probu vremena: Rubljov, Moskva 

suzama ne veruje i Pokajanje. 

Filmovi iz devedesetih specifični su pre svega zato što su u pitanju skoro isključivo koprodukcije Rusije sa 

jednom ili više Evropskih država. Tri su filmovi Nikite Mihalkova (Urga, Varljivo sunce i Sibirski berberin), a 

jedan Reži Varne-a (Istok-Zapad). Izuzetak je jedino Brat (1997), koji najavljuje blage promene iz naredne 

decenije. 

Očito je da su, osim političke volje, bogata produkcija i reklama presudni faktori koji utiču na gledanost 

filma svuda gde su gledaoci naviknuti na holivudski standard, pa je tako i u Srbiji. Posledica toga je da 

je američki film na jugoslovenskom tržištu bio prisutan sa 4,66% 1945. godine, sa preko 39,65% 55 i 

20,20% 1964. godine 14 , da bi na početku XXI veka dosegao uticaj od oko 80%. Takvo stanje uporedivo je 

sa situacijom između dva svetska rata, kada je američki film skoro potpuno dominirao u Jugoslaviji. 

Da i ruski film, kada je urađen u bogatijoj produkciji i malo bolje reklamiran, može da nađe publiku u Srbiji, 

pokazuje nekoliko filmova sa početka XXI veka: Brat 2, Noćna straža, Dnevna straža, Borba sa senkama, 

Povratak, Mongol. 

13) Druga sovjetsko-jugoslovenska koprodukcija je film U planinama Jugoslavije (Abram Rom, 1946). 

14) Jugoslavija 1945–1964. Statistički pregled, Beograd 1965, str. 328. 


Tabela 1: Sovjetski/ruski filmovi u video klubovima u Srbiji 

NASLOV FILMA REŽISER PRODUKCIJA GOD. 

Aleksa Dundić Leonid Lukov SSSR, Jugoslavija 1958 

Idiot Ivan Pirjev SSSR 1958 

Tihi Don 1–3 Sergej Gerasimov SSSR 1958 

Ana Karenjina 1–2 Aleksandar Zarhi SSSR 1967 

Rat i mir 1–4 

(samo prva tri dela u 

opticaju) 

Sergej Bondarčuk SSSR 1968 

Zločin i kazna 1–2 Lav Kulidžanov SSSR 1969 

Braća Karamazovi 1–3 Ivan Pirjev SSSR 1969 

Rubljov 1–2 Andrej Tarkovski SSSR 1969 

Moskva suzama ne veruje Vladimir Menjšov SSSR 1979 

Pokajanje Tengiz Abuladze SSSR 1984 

Urga Nikita Mihalkov Rusija, Francuska 1992 

Varljivo sunce Nikita Mihalkov Rusija, Francuska 1994 

Sibirski berberin Nikita Mihalkov Rusija, Francuska, Italija, 

Češka 

Istok-Zapad Reži Varne Francuska, Rusija, Bugarska, 

Španija, Ukrajina 

1999 

1999 

Brat Aleksej Balabanov Rusija 1997 

Brat 2 Aleksej Balabanov Rusija, SAD 2000 

Povratak Andrej Zvjagincev Rusija 2003 

Noćna straža Timur Bekmanbetov Rusija 2004 

Borba sa senkama Aleksej Sidorov Rusija 2005 

Dnevna straža Timur Bekmambetov Rusija 2006 

Mongol Sergej Bodrov st. Rusija, Nemačka, 

Kazahstan, Mongolija 

2007 

Sledeći pokazatelj ruskog kulturnog uticaja u Srbiji je prevođenje literature. Analizom prevoda sa pet 

najrasprostranjenijih evropskih jezika na srpski jezik tokom 90-ih i 2000-ih u uzajamnom katalogu 

biblioteka Srbije (COBISS) 15 , dobija se sledeća slika: 

Tabela 2: Učestalost prevođenja sa pet najrasprostranjenijih jezika na srpski 

JEZIK 1990/1999 2000/2009 + % 

italijanski 709 1728 1019 143,72 

engleski 9440 17126 7686 81,42 

francuski 2412 3500 1088 45,11 

nemački 2039 2519 480 23,54 

ruski 2573 2908 335 13,02 

15) U pitanju je aktivna baza podataka u kojoj se podaci svakodnevno ažuriraju, te se stoga navedeni podaci postepeno menjaju 

i treba ih uzeti sa dozom rezerve. 


Tokom poslednje decenije XX veka (1990–1999. godine) u katalogu Narodne biblioteke Srbije (NBS) našlo 

se 926 naslova prevoda sa ruskog. 16 Izdvajaju se dve posebno brojne i jasno definisane celine: 

Beletristika 380 naslova ili 41%. 

Teologija, mistika, konzervativna filozofija, crkvena literatura 112 naslova ili 12,10%. 

Tabela 3: Beletristika objavljena tokom 1990-ih 

AUTOR BROJ NASLOVA RASPON TIRAŽA 

Fjodor Dostojevski 51 1.000–10.000 

Aleksandar Puškin 23 

1.000–15.000 

(Bajka o ribaru i ribici) 

Nikolaj Gogolj 16 500–5.000 

Lav Tolstoj 14 500–5.000 

Anton Čehov 10 1.000–3.000 

Mihail Šolohov 8 2.500–5.000 

Mihail Bulgakov 7 

1.000–1.500 

(5 H Majstor i Margarita) 

Sergej Jesenjin 7 500–6.000 

Vladimir Nabokov 7 1.000 

Danil Harms 7 500–5.000 

Marina Cvetajeva 7 500–3.000 

Aleksandar Beljajev 6 

10.000–20.000 

(5 H Zvezda kec) 

Eduard Limonov 6 2.000 

Aleksandar Solženjicin 5 500–2.000 

Po broju prevednih naslova približila si im se i dva naučnika: 

Pavel Rovinski (etnograf) 7 nepoznati tiraži 

Lav Vigotski (psiholog) 6 1.500 

Tabela 4: Teologija, mistika, konzervativna filozofija, crkvena literatura objavljena tokom 1990-ih 

autor broj naslova raspon tiraža 

Nikolaj Berđajev 22 500–1.000 

Mihail Epštejn 7 1.000 

Pavel Florenski 6 500–2.500 

Vladimir Solovjov 6 300–500 

Sergej Bulgakov 5 300–700 

Nikolaj Fjodorov 3 500–600 

Georgije Florovski 1 1.000 

16) Uzeta su u obzir i preštampavanja ranijih prevoda. Pobrojane su sve bibliografske jedinice, od višetomnih monografija do 

pojedinačnih kratkih tekstova štampanih u časopisima. Podaci u katalogu NBS takođe se ažuriraju i postepeno dopunjuju. 


Takvi sadržaji se objavljuju vrlo često u časopisu za veru i kulturu Istočnik. 

Tokom prve decenije XXI veka u katalogu Narodne biblioteke Srbije (NBS) našlo se 2176 naslova prevoda 

sa ruskog. 17 Dve prethodno definisane celine ponovo su jasno uočljive, i obe su doživele drastičan porast: 

Beletristika 1070 naslova ili 49,20%. 

Teologija, mistika, konzervativna filozofija, crkvena literatura 516 naslova ili 23,71%. 

Tabela 5 Beletristika objavljena tokom 2000-ih 


Fjodor Dostojevski 98 500–1000 (Večni muž, Braća Karamazovi – 50.000) 

Lav Tolstoj 45 500–5.000 (Ana Karenjina – 130.000) 

Aleksandar Puškin 40 500–5.000 (Bajka o caru Saltanu–15.000) 

Anton Čehov 37 500–2.000 

Nikolaj Gogolj 32 500–1.000 (Mrtve duše – 50.000) 

Aleksandar Genis 27 1.000 

Sergej Jesenjin 25 500–2.000 

Boris Akunjin (Grigoriй Čhartišvili) 22 1000–2.000 (4 H Azazel ) 

Mihail Bulgakov 19 500–1.000 

Mihail Šolohov 18 1000–7.000 (samo Tihi Don) 

Viktor Peljevin 15 700–1.000 

Ljudmila Ulicka 12 500–2.000 (Providne priče – 15.000!) 

Vladimir Sutejev 12 2.000 (12 H Bajke i sličice) 

Josif Brodski 11 500 (mahom u časopisima) 

Boris Pasternak 11 1.000–5.000 (Doktor Živago – 35.000) 

Ivan Bunjin 10 1.000–8.000 

Aleksandar Solženjicin 10 1000–3.000 

Danil Harms 9 500–1.000 

Aleksandar Zinovjev 9 500–1.000 

Nina Berberova 8 2.000 

Ivan Turgenjev 7 1.000–2.000 

Čingiz Ajtmatov 7 500 

Nikolaj Afanasjev 7 1.000 

Gajto Gazdanov 7 1.000 

Vladimir Nabokov 7 500–1.000 

Vladimir Vojnovič 6 1.000 

Vladimir Sorokin 6 500–1.000 

Jurij Poljakov 5 500–1.000 

Valentin Černih 1 500–1.000 Moskva suzama ne veruje (1980) 7 izdanja za 4 

godine 2006-2009 

17) Uzeta su u obzir i preštampavanja ranijih prevoda. Pobrojane su sve bibliografske jedinice, od višetomnih monografija do 

pojedinačnih pesama štampanih u časopisima. 


Tabela 6: Teologija, mistika, konzervativna filozofija, crkvena literatura objavljena tokom 2000-ih 


Nikolaj Berđajev 23 500–1.000 

Ignatij Brjančaninov 12 500 

Teofan Zatvornik 10 500–2.000 

Jovan Kronštatski (sveti) 10 500 

Vladimir Solovjov 9 500–1.000 

Pavel Florenski 8 500–1.000 

Georgije Florovski 8 500–1.000 

Aleksandar Šmeman 8 500–3.000 

Boris Višeslavcev 7 500 

Georgije Gurđijev 7 500–1.000 

Sergej Bulgakov 5 500 

Averkije (džordanvilski arhiepiskop) 5 500–1.000 

Novi fenomen je pojava literature iz oblasti alternativne medicine: 

Genadij Malahov nadrilekar, 

TV voditelj 

37 500 

Alternativna medicina 24 500–1.000 

Bioenergija 17 500–1.000 

Specifikum za sebe je renesansa šahovske literature, slabo izražene ‘90-ih: tokom 2000-ih štampano je čak 

66 naslova. 

Treba pomenutu i da u izdanju Književnog društva Pismo iz Zemuna od 1992. godine izlazi specijalizovani 

časopis Ruski almanah koji u prevodu na srpski objavljuje izbor iz savremene ruske literature. Za 19 godina 

izašlo je četrnaest brojeva, a glavni urednik je Zorislav Paunković. Uglavnom je reč o prvom pojavljivanju 

dela ruskih autora na srpskom jeziku. Čitav niz ruskih pisaca i intelektualaca postao je dostupan srpskom 

čitaocu zahvaljujući tom časopisu: Dovlatov, Peljevin, Dobičin, Baškirceva, Vaclav Nižinski, Gazdanov, Danil 

Andrejev, Arsenij Tarkovski, Solženjicin, Averincev, a od starijih Konstantin Leontjev, Leonid Andrejev, 

Vasilij Rozanov, Aleksej Losev, Mihail Bakunjin i niz drugih. Ukupno više od stotinu najistaknutijih ruskih 

stvaralaca, uključujući i za srpskog čitaoca tako izuzetne i retke sadržaje kao što je ruska rok-poezija 

Jegora Ljetova i Romana Neumojeva. 

Poslednji indikator ruskog/sovjetskog uticaja u Jugoslaviji/Srbiji u HH veku je učenje ruskog jezika. 

Ruski je kao obavezan strani jezik u osnovne i srednje škole u Srbiji uveden 1946. godine, ali je ukinut 

po izbijanju sukoba sa SSSR-om 1948. godine. Vraćen je u nastavu nekoliko godina kasnije, ali mu je 

popularnost naglo opala i sredinom pedesetih bio je „gotovo na izdisaju“. 18 

Prema jednoj sovjetskoj analizi, prvih godina posle rata u Jugoslaviji se u svim srednjim školama i na 

fakultetima predavao ruski jezik, ponekad kao drugi, a ponekad kao jedini živi strani jezik. Međutim, 

18) „Učenje ruskog jezika - nekad i sad“, RTV sreda, 10. decembar 2008. Naslovi.net 

http://www.naslovi.net/2008-12-10/rtv/ucenje-ruskog-jezika-nekad-i-sad/951860 Intervju sa predsednikom Slavističkog društva 

Srbije prof. dr Bogoljubom Stankovićem; Beta, „Raste interesovanje za učenje ruskog jezika u Srbiji“, u: Blic, 13. 10. 2008, http:// 

www.blic.rs/Vesti/Drustvo/60777/Raste-interesovanje-za-ucenje-ruskog-jezika-u-Srbiji. Intervju sa Jelenom Ginić, sekretarem 

Slavističkog društva Srbije. 


utvrđeno je da na fakultetima na „[...] jednog predavača [...] dolazi 150–200 studenata. Jasno je da 

je značaj nastave ruskog jezika na taj način sveden na nulu. Posebno su se tokom 1948–49. godine 

univerzitetske vlasti trudile da raznim manevrima otežaju predavanje ruskog jezika u visokom školstvu. 

[...] U beogradskim gimnazijama tri četvrtine predavača je prošlo samo ubrzane kurseve ruskog jezika i 

često znaju manje od svojih učenika. Nije redak slučaj da na molbu samog učitelja na času čita, prevodi 

i čak tumači učenik ruskog porekla. Predavači te kategorije [...] pišu na tabli primere na nekakvom 

fantastičnom rusko-srpskom jeziku. [...]“ 19 Nije to bila osobenost samo škole. Na tek nešto malo manje 

fantastičnom „srpsko-ruskom jeziku“ bili su štampani i neki tekstovi „prevedeni“ sa ruskog u časopisu 

Jugoslavija–SSSR, glasilu Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom. 20 Jasno je da 

ranije nezamisliva masovnost učenja ruskog jezika pod ovakvim okolnostima nije mogla da ostavi dublji 

trag u kulturi, iako je takvu politiku obrazovanja forsirala vlast. 

Promena međunarodne pozicije zemlje početkom pedesetih godina dovela je i do preorijentacije u 

učenju stranih jezika. Do početka sedamdesetih godina u 70–80% škola u Beogradu roditelji su za svoju 

decu kao nastavni predmet birala pre svega engleski jezik, zapostavljajući ruski, nemački i francuski. 

Jedan pažljivi i obavešteni posmatrač je konstatovao da „[...] Apsolutna dominacija engleskog ravna je 

nekadašnjoj apsolutnoj dominaciji ruskog, a u oba slučaja pokazivala se apsolutna zavisnost režima od 

jednog ili drugog političkog (ideološkog) sistema, sa ekonomskim, kulturnim i drugim izvorima. [...]“ 21 

Obe jednostranosti u ponudi učenja stranih jezika, i one u korist ruskog i one u korist engleskog, bile 

su posledica odluke države i odraz njene međunarodne pozicije. Neformalni otpor ruskom jeziku posle 

rata vodili su stari, predratni kadrovi u obrazovanju, koji su time izražavali svoj stav prema komunističkoj 

ideologiji, a masovno prihvatanje engleskog godina otkriva stav ljudi rođenih u socijalizmu prema 

polovima koje su činile dve ideologije. 

Međutim, početkom sedamdesetih godina XX veka, zbog razvoja sovjetske nauke i tehnologije, ruski 

jezik je ponovo postao popularan. Tada je prijemni ispit za učenje ruskog jezika na Filološkom fakultetu 

u Beogradu polagalo po 300 studenata godišnje. Krajem 90-ih i početkom 2000-ih za prijemni ispit za 

studije ruskog se prijavljivalo dvadesetak studenata (15 puta manje!), a taj broj se u septembru povećavao 

jedino zahvaljujući onima koji nisu uspeli da upišu studije drugih stranih jezika. Tek 2008. godine prvi put 

je, posle više od jedne decenije, interesovanje studenata za ruski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu 

bilo toliko da je broj prijavljenih (106) gotovo dvostruko premašio broj slobodnih mesta na katedri (59). 

Međutim, u privatnim školama i na institutima za strane jezike ruski se i dalje veoma retko predaje. Prema 

podacima Slavističkog društva Srbije, danas se ruskim u određenoj meri služi oko 15 odsto populacije u 

Srbiji, ali su to, najčešće, pripadnici starijih generacija. 22 

Početkom 2000-ih znatan broj profesora ruskog jezika je izgubio radno mesto, ali se u poslednjih godinudve 

deo profesora ruskog vraća u učionice, tako da je 2008. godine u Srbiji bilo oko 500 aktivnih nastavnika 

i profesora ruskog jezika, nasuprot sedamdesetih i osamdesetih godina kada ih je u Srbiji bilo oko 2.000. 23 

19) ГАРФ, Ф5283, Оп.17, Д.556, л. 75. Постановка народного образования в Югославии (Справка), 20. IV 1949, экз. Nо 1. U 

pitanju je detaljna analiza celokupnog obrazovnog sistema u Jugoslaviji na 46 gusto kucanih stranica. 

20) Tako se može пročiтaтi, nпr: „Počeo je da daje пlodove gibrid od ukršтavanja jabuke i kruške dobijen naučnom saradnicom T. 

A. Gorškovom“, i sl. Vidi: „Novi radovi mičurinaca“, u: Jugoslavija–SSSR br. 1, novembar 1945, sтr. 44. 

21) Krsтić, Dragan, Psihološke beleške 1974–1975, Beograd 1992, sтr. 368–369. Krsтić je bio član državne komisije za uvođenje 

sтranih jezika u osnovne škole, тako da je imao uvid u sтaтisтičke пodaтke, пonašanje пredsтavnika režima i пonašanje rodiтelja. 












Zaključak 

Ruski/sovjetski kulturni uticaj u Srbiji/Jugoslaviji tokom XX veka bio je tesno vezan sa zbivanjima na 

međunarodnoj političkoj sceni, a posebno sa međusobnim odnosima dveju država. Generalno, bolji su 

bili odnosi Rusije i Srbije nego Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. 

Periodi porasta sovjetskog kulturnog uticaja u Jugoslaviji bili su kratkotrajni, politički uslovljeni, i bez 

dubljih i dalekosežnijih efekata. Sovjetski uticaj za vreme socijalističke Jugoslavije pre bi se mogao svrstati 

u sferu modernog mita nego činjenica. U Jugoslaviji su dominirali zapadni uticaji, pre svega američki. 

Sfera kultirnih odnosa bila je, osim politikom, određena i ideologijom. I najniži i najviši stepen ruskog/ 

sovjetskog kulturnog uticaja u Srbiji/Jugoslaviji bio je određen pre svega političkim trenutkom i 

ideološkim potrebama. 

Prekid svih odnosa Jugoslavije sa sovjetskom Rusijom posle Prvog svetskog rata, pa i kulturnih, bio je 

izraz ideološkog neprihvatanja komunizma. 

Nagli i masivni porast sovjetskog uticaja posle Drugog svetskog rata bio je posledica promene ideološkog 

modela u Jugoslaviji, a prekid tog uticaja je posledica političkog zaokreta Jugoslavije ka Zapadu, početkom 

1950-ih godina. 

Nestanak socijalističkih federacija, SSSR-a i Jugoslavije, doneo je i promenu ideologije u Rusiji i Srbiji, tj. 

okretanje tradicionalnim vrednostima, konzervativizmu i religioznosti. Utoliko se može govoriti o početku 

obnove kulturne saradnje, odnosno ruskog kulturnog uticaja u Srbiji. 


CIP - Каталогизација у публикацији 

Народна библиотека Србије, Београд 

327(497.11:470)”19/20”(082) 

327.56:351.88(4+5)(082) 

351.824.11(470)(082) 

ODNOSI Srbije i Rusije na početku XXI veka : [zbornik radova] / 

[priredio Žarko N. Petrović]. - Beograd : #ISAC fond - International 

and Security Affairs Centre = Centar za međunarodne i bezbednosne 

poslove, 2010 (Beograd : Colorgrafx). - 201 str. : graf. prikazi ; 21 cm 

Tiraž 500. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. 

ISBN 978-86-86383-12-9 

a) Безбедност (политика) - Евроазија - Зборници 

b) Русија - Србија - 20-21в - Зборници 

c) Русија - Енергетска политика - Зборници 

COBISS.SR-ID 179363084

Odnosi Rusije i Srbije na poÄetku XXI veka - ISAC Fund

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?

Odnosi Rusije i Srbije na poÄetku XXI veka - ISAC Fund