Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka - ISAC Fund

je usledio dramatičan zaokret – rušenje dinastije Romanov (dotadašnjeg pokrovitelja Srbije). A potom i
nestanak, kroz revolucionarne preobražaje i Građanski rat, 1917-1920, i same Ruske imperije. Ideološke
isključivosti i radikalizam, uticali su na odluku kralja Aleksandra (inače ruskog đaka) i Nikole Pašića, da sa
novom, komunističkom tvorevinom, SSSR, prekinu bilo kakav politički kontakt.
Intenziviranje odnosa, ali u potpuno drugačijem međunarodnom kontekstu, drugog svetskog rata,
trijumfa SSSR, širenja sovjetske imperije na Istočnu Evropu i pobede komunista u Građanskom ratu u
Jugoslaviji, usledilo je od 1944. godine. To je predstavljalo novi snažan i dubok zaokret u međusobnim
odnosima, koji su građeni u okvirima komunističke ideologije i posmatrani i ocenjivani iz te vizure. No,
ubrzo, već 1948. godine, došlo je do sukoba Broza i Staljina i novog radikalnog preloma u odnosima. Od
najbližih saveznika, Jugoslavija i SSSR su postali ogorčeni protivnici u okviru komunističkog sveta.
Kraj 20. veka doneo je nove potrese, iskušenja i izazove. Obe države prošle su kroz traumatično zajedničko
iskustvo „pada komunizma“, 1985-1991, kada su se raspale obe federacije, sovjetska i jugoslovenska.
Jeljcinova Rusija, iako poražena u Hladnom ratu, nastavila je po inerciji da se ponaša kao velika sila (tražeći
svoje mesto u posthladnoratovskom svetu), a Miloševićeva Srbija je tokom „ratova za jugoslovensko
nasleđe“, veoma često upirala svoje poglede ka „matuški Rusiji“, očekujući pomoć – ili preciznije, očekujući
da će se sučeljavanje Rusije i Zapada obnoviti i da će SRJ ponovo zauzeti svoje „udobno“ mesto između
dva suprotstavljena bloka. Tih godina Rusija se trudila da učestvuje u odlučivanju o ratnim pitanjima
u bivšoj Jugoslaviji, ali njen angažman i moć nisu zadovoljavali nerealne ambicije srpskog političkog
rukovodstva (koje se i inače prečesto vezivalo za ruske političke marginalce, pa je neke od njih i finansijski
pomagalo u nadi da će doći na vlast), što je stalno izazivalo nova razočarenja (pogotovo tokom i posle
NATO bombardovanja Srbije 1999. godine).
Političke promene u Srbiji, 5. oktobra 2000. godine, donele su nove promene u međusobnim odnosima.
U velikoj meri i zbog Miloševićevih nerealnih očekivanja od Rusije, a delom i zbog ruske odluke da
se „povuče“ sa Balkana, odnosi prvih godina 21. veka, su naglo zahladneli (toliko, da predsednik SRJ
Koštunica u junu 2001. godine napravio diplomatski gaf ne dočekavši ruskog predsednika Putina na
aerodromu, prilikom njegove prve posete Srbiji nakon oktobarskih promena 2000. godine, već ga je
čekao u zgradi SIV-a).
* * *
Od početka 18. veka, generalna percepcija Rusije na ovim prostorima, uveliko je zavisila od međusobnih
političkih odnosa. Pre tog vremena, u periodu 15-18. veka, u percepciji Rusiji među Srbima dominirala je
bazično religiozna ideja o Moskvi kao „Trećem Rimu“ (čije je elemente moguće prepoznati i u potonjim
vremenima). Nakon Bečkog rata, obraćanja srpskih velikodostojnika caru Petru Velikom i nakon seoba Srba
u Rusiju, tokom 18. veka, među srpskim stanovništvom dominirala je predstava o „velikom pravoslavnom
caru“, kao zaštitniku Srba, dok su srpski putnici doživljavali Rusiju, usled velikog broja Srba koji su se tamo
preselili, kao svoju „treću domovinu“.
Devetnaesti vek je doneo predstavu o Rusiji, kao predvodniku probuđenog slovenstva. Istina, i u tom
vremenu bilo je uzdržani i stavova prožetih skepticizmom, kada je u pitanju Rusija 25 . Ali je politički preokret
1878. godine, doneo prve začetke rusofobije u srpskom društvu. Naredni, 20. vek, visoko ideologizovan
zbog pobede komunista u Rusiji – doneo je dve krajnosti, ideološki bliski srpski komunisti videli su u
Rusiji predvodnika obespravljenih i poniženih, a njeni protivnici, krvavu komunističku despotiju.
Prelom 1948. godine, ponovo je doneo jednu važnu novinu u percepciji Rusije (SSSR). Od tog doba, domaći
komunisti su vodili – nikada do kraja ne dovedenu – borbu protiv sovjetskih, oko toga ko je pravoverni
naslednik i tumač Marksa i Lenjina. Tu „borba“, koju je slikovito opisao M.S. Gorbačov, nakon susreta sa
Miloševićem, kroz konstataciju „on me je dva sata ubeđivao kako treba da vodim Rusiju“ – prerasla je u
jedan, naracionalan i arogantan manir, da su ovdašnji političari i intelektualci „navikli“ da „vode“ rusku
25) Uporediti npr. Jakov Ignjatović, „Šovinizam ruski u Srba“, u: J. Ignjatović, , Publicistički spisi. Knj. 2, Novi Sad, Priština 1989, 67-82.
16 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka