Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka - ISAC Fund

poziciji, te da smatra da njena uloga u međunarodnim odnosima ne odgovara njenoj moći i ambicijama.
Naravno, normalno je da drugi učesnici nisu srećni sa ruskim pretenzijama za većom ulogom, te se to
odnosi i na zonu privilegovanih interesa. Pre nego što je NATO počeo da se širi, postojala je ideja da se
uspostavi nekakav balans, koju su sovjetski i kasnije ruski lideri dogovarali sa Zapadom. Bio je predviđen
nestanak Varšavskog pakta, dok se NATO ne bi širio na druge države, posebno ne na bivše članice
prethodno spomenute bivše vojne alijanse. To se nije desilo, i neko vreme Rusija je posmatrala NATO kako
se približava njenim granicama. Iako su donošene različite deklaracije o transformaciji NATO iz vojnog
saveza ka nekoj vrsti organizacije koja promoviše demokratiju, to nikad nije ozbiljno prihvaćeno niti od
strane javnosti u Rusiji, niti od strane njenih vojnih zvaničnika. Stoga možemo posmatrati Deklaraciju o
zoni privilegovanih interesa pre svega kao reakciju na događaje u evropskoj politici i na one poteze za koje
se smatra da nisu veoma prijateljski prema Rusiji. (…) Ovom deklaracijom se ističe da postoje zemlje gde
Rusija ne može da prihvati da se njeni interesi ne uzimaju u obzir prilikom donošenja odluka. (…) Treba
da imamo na umu da je nemoguće sedeti skrštenih ruku a da jedna zemlja tretira ceo svet kao svoju zonu
privilegovanih interesa. Rusija možda više nije supersila, ali je i dalje velika evropska sila, te je nemoguće
da ona ne reaguje i na neki način ne prisili druge učesnike u igri da prihvate njen nacionalni interes.
Rusija i njeni susedi
(o zoni privilegovanih interesa, o Ukrajini i njenom spoljnopolitičkom kursu, o kritičkoj re-evaluaciji
sovjetske prošlosti)
(...)Postoji problem koji je povezan sa činjenicom da je Rusija (slično kao i Srbija) ostatak jedne velike
države, velike imperije. Svi ostali delovi te velike imperije imaju mogućnost da eksploatišu antiruske
sentimente u cilju konstruisanja vlastitih nacionalnih identiteta. Ovo je prilično razumljivo, te u Ukrajini,
ako želite da izgradite ukrajinsku državnost, vi nužno morate da se suprotstavljate Rusiji (...). Dakle,
Rusija je u jednoj veoma nezahvalnoj poziciji. To je jedini deo bivšeg SSSR-a koji ne može da eksploatiše
antiimperijalističke sentimente, antiruske sentimente. I to je problem koji bi se mogao opisati kao
nedostatak proruskih političkih elita u zemljama Zone privilegovanih interesa. To možemo lako ilustrovati
na primeru ukrajinskih elita. Pogledajte sve ukrajinske predsednike – da bi izgradili sopstvenu državnost
morali su da se suprotstavljaju Rusiji. To je razlog zašto je Kučma, koji nije znao ukrajinski pre stupanja na
vlast, svoj mandat završio na antiruskim pozicijama. Tako da je to veoma kontroverzna pozicija za Rusiju.
Posle Narandžaste revolucije Putin je rekao Juščenku da se Kremlj nije mešao u unutrašnje stvari Ukrajine
i da nije podržavao antivladine snage niti u jednoj zemlji. Ono što nije spomenuo jeste da Rusija nema
mogućnost da podržava antivladine snage, zbog toga što i ne postoje proruske antivladine snage. Rusija
može da optužuje Lukašenka da igra na različitim stranama i da ponekad zauzima antiruske pozicije, ali
za Rusiju ne postoji drugi izbor. Rusija treba da podržava Lukašenka zato što bi bilo koji drugi lider bio
više antiruski nastrojen nego što bi to Lukašenko ikada bio. U budućnosti će verovatno biti drugačije,
ali u ovom trenutku kada predstavnici Rusije govore o Zoni privilegovanih interesa, oni ne samo da se
suočavaju sa protivljenjem Zapada već i sa većinom političkih elita zemalja koje se mogu smatrati da
pripadaju toj Zoni.
Za razliku od ostalih postsovjetskih država, Rusija se nije vrednosno odredila prema vlastitoj prošlosti,
što drugima omogućava da je posmatraju kao državu u kojoj su ostale očuvane stare sovjetske prakse
unutar nove ruske vlasti. To predstavlja problem. Da se osvrnemo na „ukrajinsku glad“ (tzv. Holodmor
1932-33 prim.prev.). Ruska pozicija je prema ovom događaju prilično razumljiva – to nije bio genocid
nad Ukrajincima, nego genocid nad svim građanima SSSR-a. Ali Rusija se nije potrudila da dâ jasno i
razumljivo objašnjenje ovog svog stava. I umesto da ga daju, odgovor ruskih vlasti je bio da ne učestvuju
na komemorativnim svečanostima u Ukrajini posvećenim ovom istorijskom događaju. Ruski predstavnici
su izgubili propagandni rat (...). Ruske vlasti treba kritikovati zbog neodlučnosti da stave jasno do znanja
da je nasleđe SSSR-a zapravo naše zajedničko nasleđe, i da ga treba razdvojiti od moderne Rusije. (....)
U Rusije je protraćen pravi momenat da se kritički odredi prema prošlosti, a koji se desio početkom 90-
ih. Danas je to nemoguće uraditi, pre svega zato što se različite političke opcije različito odnose prema
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 77