Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka - ISAC Fund

Odnos Predsednik – Premijer
Odluka Vladimira Putina da napusti poziciju predsednika, i ustupi mesto šefa države Dmitriju Medvedevu,
nije mogla da ne utiče na raspodelu političkih snaga. Sa formalne tačke gledišta, ruski ustav daje široke
mogućnosti za preraspodelu ovlašćenja između predsednika i premijera. Na primer, taj osnovni zakon
ne određuje jasno ko kontoliše rad ministarstava sile – da li šef države ili šef vlade (njihova potčinjenost
predsedniku utvrđena je federalnim zakonom „o Vladi“, koji je, u slučaju potrebe, lako promeniti).
Nominalno, predsednik može da smeni premijera, ali to je teško zamisliti u praksi, s obzirom da
parlamentarnu većinu ima Jedinstvena Rusija koju vodi Putin. Formalno gledano, predsednik ima dovoljno
mogućnosti za akciju i u ovom slučaju, ali ne izgleda kao da je spreman da se njima koristi.
Odnosi među Putinom i Medvedevom su pretrpeli dve krize. Prva kriza se desila u leto 2008.god.
Rasteća ljubomora Putina ka Medvedevu se završila rusko – gruzinskim ratom koji je dozvolio Putinu da
demonstrira kako upravo on vlada situacijom. U podršku ovome stavu, postojala je čitava serija signala
koji su ukazivali na to da je upravo Putin doneo osnovne odluke. Indirektno je to potvrđivala i francuska
štampa koja je prenela da je Nikola Sarkozi ubeđivao upravo Putina da ne dopusti napad na Tbilisi. Osim
toga, potonja međunarodna izolacija Rusije (niko nije očekivao da će ona biti tako kratkotrajna) bila je
gubitak za Medvedeva, koji je imao određeni kredit poverenja kod zapadnih partnera Rusije. Nije slučajno
to što je, prema podacima istraživanja javnog mnjenja Levada centra iz februara 2009.god., 34% građana
Rusije bilo ubeđeno da je realna vlast u Rusiji u rukama Putina (pre godinu dana tako je mislilo 20%), 12%
da pripada Medvedevu (u 2008.god. tako je mislilo 23%), a u rukama obojice podjednako – 50% (u 2008.
god. tako je mislilo 41%). Osim toga, premijer je preuzeo na sebe donošenje mnogih ključnih rešenja u
vezi sa finansijskom podrškom krupnih preduzeća u uslovima ekonomske krize.
Medvedev nije bio posebno protiv toga. Prećutno je pristao na ulogu političara broj dva i čak je dao
razloga glasinama o ostavci i zameni sebe Putinom. Međutim, početkom 2009.god., situacija se ponovo
promenila. Eksperti su sve češće počeli da govore o tenzijama u odnosima između dva najviša činovnika.
Cela serija koraka (rezultat rusko – ukrajinskog konflikta sa gasom, objavljivanje poternice za biznismenom
Jevgenijem Čičvarkinom) počela je da se tumači, u okruženju Medvedeva, kao izrazito neprijateljska.
Kao odgovor na to, Medvedev je ozbiljno pojačao kritiku Vlade u svojim nastupima i preduzeo čitav niz
koraka, koje je javnost tumačila kao znak nastupanja dugo očekivanog „opuštanja kontrole“. Sama kriza
sve češće se tumačila od strane Medvedeva kao šansa za širenje sopstvene samostalnosti, a u medijima
su se sve češće počeli imenovati kandidati za zamenu premijera. Međutim, potencijal za interakciju
Medvedeva i Putina nije iscrpljen: oni potpuno mogu da regulišu nesuglasice. Osim toga, nije isključeno
da je provociranje Medvedeva ,u stranu samostalnosti, zamka Vladimira Putina koji teži da konačno
dezavuiše težnju Medvedeva ka samostalnosti.
Uticajne grupe u ruskoj vlasti
Kao u vreme Borisa Jeljcina, tako i u vreme Vladimira Putina, osnovna intriga u ruskoj politici jeste
borba između različitih elitnih klanova i grupa koja nije javna. Kao pravilo, grupe su ujedinjene ličnom
bliskošću njenih učesnika, postojanjem zajedničkih iskustava u radu i zajedničkih poslovnih interesa.
Ponekad, među tim grupama postoje zajednički pogledi na politički ili ekonomski kurs, ali taj faktor nije
principijelan za njih.
Tokom mandata Vladimira Putina, šef države nije ulazio u bilo kakav konkretni klan i nastupao je kao
arbitar među njima. Sada je situacija unekoliko drugačija. Budući da nema snažne ljudske resurse,
Dmitrij Medvedev neizbežno nastupa kao ujedinjujuća osnova jednog od klanova, gde ulazi grupa
njegovih najbližih ljudi (ministar pravde Aleksandar Konovalov, šef Višeg arbitražnog suda Anton Ivanov,
opunomoćeni predstavnik predsednika na Uralu Nikolaj Viničenko). Ta grupa jača zahvaljujući bliskosti s
Medvedevovm i još nizom uticajnih biznismena i činovnika (šef Gazprominvestholdinga Ališer Usmanov,
bivši šef administracije predsednika Aleksandar Vološin, sekretar za štampu predsednika Natalija
Timakova). Neki eksperti ubrajaju u ovu grupu prvog zamenika šefa administracije predsednika Vladislava
Surkova i ekonomskog savetnika predsednika Arkadija Dvorkoviča. Naravno, unutar pomenutog klana
50 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka