Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka - ISAC Fund

(83%), 4 su bila domaća (starija SFRJ, i novija srpska produkcija), 2 britanska i po jedan italijanski i kineski.
Istoga dana bile su prikazane 102 epizode različitih TV serija, što je, ne računajući reprizne termine, činilo
dodatnih 68 sati programa. Od tog broja bilo je prikazano 60 američkih serija (59%), 14 latinoameričkih
– meksičkih, kolumbijskih i dr. (14%), 7 britanskih (7%), 5 domaćih – SFRJ/Srbija (5%), 5 hrvatskih – mada
se jedna od njih prikazivala paralelno na dve ili tri televizije (5%), 3 italijanske i 3 australijske, 2 španske i
po jedna turska, nemačka i kineska. Da bi stekla potpunija slika o karakteru ukupnog programa, trebalo
bi dodati da preostali program popunjava ogromna količina animiranih filmova (minimum 40 epizoda
– bez repriznih termina – pretežno američkih i dalekoistočnih), brojnih rijaliti-šou-a (uostalom urađenih
gotovo isključivo prema preuzetom zapadnom modelu i obrascu), zatim prenosa i odloženih snimaka
sportskih događaja (najmanje 15 fudbalskih utakmica, 5 košarkaških, 3 hokejaške, 10-tak automobilskih
trka itd.), i nesaglediva količina spotova popularne muzike i priloga iz sveta mode i džet-seta. Naravno,
u tako uobličenom medijskom hiper-realnom vremenu nije se našlo mesta ni za jedan ruski film, ili TV
serijal.
Dakle, od analiziranih 768 sati emitovanog programa na 32 kanala (od ukupno preko 1.700 sati, na
75 televizijskih kanala tokom 24 časa) – gotovo 300 sati programa, 11. marta 2010. godine, isključivo
se, pojednostavljeno posmatrano, svodilo na promociju / širenje jednog, u većoj ili manjoj meri
unifikovanog, kulturnog koda popularne, masovne kulture – američkog, sa supkulturnim supstratima u
vidu latinoameričkih i dalekoistočnih „sapunica“.
Kakvi se zaključci, na osnovu iznetih činjenica mogu doneti
Na prvom mestu, kada se radi o sferi masovne kulture, sasvim je razumljivo da se teško može očekivati
ikakva radikalna promena. Jednostavno, mora se imati u vidu da živimo u eri globalizacije, eri kokakolonizacije
(kako je slikovito definisao Reinhold Wagnleitner 6 ), holivudizacije..., kulturnog prostora
i društvenog života u celini. Da živimo u vremenu snažnog i neshvatljivo masovnog nagomilavanja „u
vis“ svih vrsta informacija (T.H. Eriksen 7 ), pa i sadržaja masovne kulture, kakav nije zapamćen u istoriji
čovečanstva. Da se danas, tokom samo 24 sata, savremeni čovek suoči sa više informacija, no što su ih
ljudi 8. ili 9. veka percipirali za čitav vek. Da živimo u eri u kojoj, kako je briljantno definisao A. Bartoševič,
„umetnost predstavlja tek preludijum za koktel i PR“. U takvoj globalnoj hiper-realnosti masovnih medija,
apsolutnu prevlast imaju sadržaji američke masovne kulture. Iz jednostavnog razloga – jer se radi o
produktima najveće svetske industrije masovne kulture (u doslovnom značenju tog pojma). Industrije
kojoj po kvantitetu ne može parirati niti jedna druga produkcija masovne kulture (ni dalekoistočne, ni
latinoameričke, ni kineska, ni indijska). Pojednostavljeno rečeno, niti jedna kultura u svetu, izuzev američke
industrije masovne kulture, nije u stanju da proizvede takvu količinu filmova da bi se popunila dnevna
“norma” jednog kablovskog operatora u Srbiji od, prosečno, 70 sati filmskog programa emitovanog tokom
24 časa. Tako posmatrano, celokupna godišnja ruska savremena filmska produkcija, bila bi “iscrpljena” za
manje od sedam dana.
Imajući sve to u vidu, jasno je zašto ni jedan od velikih ruskih filmskih hitova poslednjih godina, tzv.
blockbuster-a, poput filmova 9 рота, Стиляги, Обитаемый остров, Адмирал, Однокалссники i dr., ili
sve brojnijih ruskih telenovela, koje se snimaju više sezona, kakve su primera radi Бригада, Колдовская
любовь, Солдаты, Не родись красивой, Моя pрекрасная няня, Счастливие вместе, Татьянин день,
Сpальный район, Маргоша, След Саламандры i sl., nemaju realnu mogućnost da se izbore za svoje
mesto u srpskom medijskom prostoru, u konkurenciji američkih, pa čak ni latinoameričkih teleserijala.
Posebno pitanje može se otvoriti kada je reč o samim sadržajima ovih filmova i telenovela, koje su – iako
u izvesnoj meri ponavljaju opšte klišee i obrasce američkih uzora – u velikoj meri namenjene gotovo
isključivo ruskom (i postsovjetskom) gledaocu, i u tom smislu sadrže jedan prilično zatvoren kulturni kod,
prilično udaljen od ovdašnjih konzumenata sadržaja masovne kulture. Koliko je bitno otvoreniji kulturni
kod važan za percepciju ponuđenih sadržaja, potvrđuje i primer dečijeg animiranog serijala Смешарики,
urađenog u dovoljno univerzalnom kulturnom obrascu, da je mogao biti široko prihvaćen među mlađom
populacijom u Srbiji. No, to otvara sasvim drugu dimenziju problema.
6) R.Wagnleitner, Coca-Colonization and the Cold War: The Cultural Mission of the United States in Austria After the Second World
War, North Carolina 1994.
7) Tomas Hiland Eriksen, Tiranija trenutka: Brzo i sporo vreme u informacionom društvu, Beograd 2003.
188 Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka