Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka - ISAC Fund

U sličnom kontekstu može se, sa druge strane, razmišljati i o produkciji srpske masovne kulture i
nemogućnosti da ona nađe svoje mesto u ruskom medijskom prostoru. S tom razlikom što je, kvantitativno
posmatrano, srpska produkcija neuporedivo manja čak i od ruske (da se o američkoj ili latinoameričkim
i ne govori), te je na „tržištu“ masovne kulture u neuporedivo lošijem položaju u odnosu na ponude
razvijenijih industrija masovne kulture. A kada je reč o sadržaju srpske produkcije, tek za njega se može
konstatovati da je zatvoren u kulturni kod koji može biti prepoznat, gotovo isključivo, u srpskoj sredini,
i ređe na postjugoslovenskom prostoru. Kulturni kod snažno obeležen dominantnom kvazi-ruralnom
samorecepcijom srpske masovne kulture i društva, koje se neretko „diči“ činjenicom da su turbo-folk i
kvazi-ruralni sadržaji (festival trube u Guči, odnosno brojni teleserijali o selu i ruralnom mentalitetu: Stižu
dolari, Selo gori a baba se češlja, Moj rođak sa sela, Bela lađa i sl.) – glavni „kulturni eksportni brendovi“
Srbije. To se možda može razumeti ako se eksport odnosi isključivo na postjugoslovenski prostor, i retko
na prostor Balkana – ali o mogućnosti neke šire, evropske ili svetske percepcije tih sadržaja teško da može
biti i pomisli.
U tom smislu „žal“ za većim prisustvom ruske kulture u prostoru srpske masovne kulture, odnosno srpske
u ruskoj, gotovo da je deplasiran. Naravno, može se diskutovati o tome koliko su procesi globalizacije
ili koka-kolonizacije „dobri“, a koliko „loši“ (čak se veoma lako možemo saglasiti o njihovim, nesumnjivo,
lošim stranama) – ali mi ih ne možemo niti sprečiti, niti preokrenuti. Oni su, jednostavno, stvarnost u kojoj
žive današnji naraštaji, i u okviru koje će, po svemu sudeći, živeti budući naraštaji. Njihovo odbacivanje,
žigosanje i anatemisanje, svakako ne može pomoći njihovom razumevanju, a upravo je njihovo
razumevanje potrebno da bi se promišljali okviri i realne mogućnosti savremene i pretpostavljene buduće
rusko-srpske duhovne i kulturne saradnje.
U sličnom diskursu može se razmišljati i o gubljenju / povećanju interesa za učenje ruskog jezika u srpskoj
sredini. Jednostavno, interes za učenje jezika prirodno opada u meri u kojoj međusobni kontakti dve
države i dve ekonomije slabe. A ti kontakti su, u vremenu tranzicije, bitno manji u odnosu na razdoblje
socijalizma. Jednostavno, kada (i ako) bude više Rusa u srpskoj sredini, kada (i ako) Rusi budu imali interes
(privredni, turistički ili lični – npr. ako im se omogući da kupuju zemljište i kuće), prirodno će se povećati
interes za učenje ruskog jezika. Bez tog impulsa teško je očekivati neko dramatičnije poboljšanje.
Najzad, kada je reč o kulturi „remek-dela“, o elitnoj kulturi – teško bi se moglo reći da je situacija loša. Pre
bi se moglo konstatovati da je zadovoljavajuća. No, prilično je složeno proceniti da li je – u meri u kojoj
kulturna razmena postoji, i u kojoj se održava – iscrpljen sav potencijal rusko-srpske kulturne saradnje. No,
ono što je očigledno, i što se već i površnom analizom može uočiti, da je veći deo ove razmene ostvaren (i
da se kontakati održavaju), ili u potpunosti van, ili uz minimalnu institucionalnu podršku. Čini se kao da u
institucijama koje se bave ovim pitanjima, ne postoji previše izražen interes za uspostavljanje, održavanje
i negovanje kulturnih veza i kontakta. I čini se da je upravo to segment međusobnih rusko-srpskih veza, u
okviru koga se može razmišljati o proširivanju i produbljivanju međusobne kulturne saradnje.
Prostor duhovnosti
Pitanje duhovnih, religioznih i crkvenih srpsko-ruskih veza i kontakta u velikoj meri je međuzavisno i
prožeto sa kompleksom pitanja vezanih za srpsko-rusku kulturnu saradnju i razmenu.
Duhovne veze ruskog i srpskog naroda takođe imaju dugu istoriju – one uostalom i predstavljaju prve
ozbiljnije rusko-srpske kontakte, još u Srednjem veku. Naročito bliske i razgranate bile su u periodu od
16. do kraja „dugog“ 19. veka. Dok su tokom 20. veka duhovne veze dva naroda i dve crkve prolazile kroz
različite turbulencije (u velikoj meri povezane sa dva autoritarna, ateistička režima koji su vladali u Rusiji
i Srbiji tokom većeg dela tog veka), ali su i pored toga bile ispunjene brojnim kontaktima, međusobnim
prožimanjima i uticajima. To se pre svega odnosi na period između dva svetska rata, kada je u Srbiji
boravio veliki broj ruskih izbeglica, kada je sa blagoslovom SPC, na njenim teritorijama delovala RPZC,
vreme koje su obeležili bliski i brojni kontakti ruskih i srpskih duhovnika, sveštenika, monaha i vernika (i
kada su, primera radi, uticaji ruskih monaha i monahinja bili ključni za obnovu ugašene tradicije ženskog
monaštva u okrilju SPC).
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 189