Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka - ISAC Fund

je u tome što je Rusija za vreme Jeljcina u mnogo slučajeva postupala na određeni način zbog svoje
nemoći, a ne u skladu sa svojim namerama i strategijama. Međutim, neki od planova koji su stvoreni za
vreme Jeljcinove administracije implementirani su kasnije i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici. Veoma je
važno posmatrati balans između negativnih i pozitivnih elemenata ruske spoljne politike, kao i između
reaktivnih i proaktivnih elemenata iste. Meni izgleda da je ruska spoljna politika bila mnogo više reaktivna
nego proaktivna, kao u slučaju ovih ideja koje se tiču evropske bezbednosti. I u mnogim slučajevima to
je bila reakcija na postupke koji su shvatani kao poniženje bivše supersile koja je izgubila svoj status. A
to je ključan razlog za nacionalni konsenzus oko kursa spoljne politike. Postoji jako osećanje poniženja
kod većine Rusa u vezi sa činjenicom da zemlja koja je nekad imala veoma značajnu međunarodnu ulogu
danas nema taj značaj. I to je razlog zašto podržavaju povratak Rusije na svetsku scenu.
Od raspada SSSR-a antiamerikanizam je bio karakteristika četiri perioda, od kojih su dva vezana za Srbiju.
Jedan se desio 1999. godine, a drugi kada je došlo do tzv. rešenja za Kosovo. To ne znači da Srbija igra
značajnu ulogu u ruskoj spoljnoj politici, ali predstavlja veoma dobar indikator ruskih odnosa sa Zapadom
uopšte.
Kada govorimo o Kosovu, treba da se osvrnemo i na događaje od prošlog leta na Kavkazu, u kojima su sve
strane izgubile. Ruska politika u odnosu na Kosovo više je nego pragmatična. Nema sumnje da je rusko
priznanje Abhazije i Južne Osetije bilo takođe pragmatično. U svakom slučaju, ti potezi su stavili Rusiju u
veoma komplikovanu poziciju, pogotovu u odnosu na sopstvene probleme i odnose među republikama.
Danas se priča o povratku 90-ih i perioda veće samostalnosti (republika) – što se dešava ukoliko centralna
vlast slabi. Rusija se suočava sa izazovima vlastitoj suverenosti u kavkaskim republikama, i naći će se
u veoma komplikovanoj poziciji zbog presedana Kosova, ali i Abhazije i Južne Osetije. Nažalost, ruska
spoljna politika se može objasniti kao crno-bela ili pro ili antizapadna. Ona bi, pre svega, trebalo da bude
proruska, nego ili prozapadna ili antizapadna. S vremena na vreme može se čuti od različitih eksperata
da je za vreme Jeljcina ruska spoljna politika bila previše prozapadna, dok je za vreme Putina previše
antizapadna. Izgleda da u oba slučaja ona nije bila dovoljno proruska, iako bi trebalo da bude takva.
I poslednje pitanje koje se da postaviti je koliko je ešalonska ruska spoljna politika Nažalost, iako postoji
nacionalni konsenzus, spoljna politika se ne zasniva na različitim vrstama veza i kontakata, već na vladinim
odlukama. Čak i u slučaju srpsko-ruskih odnosa kontakti i interakcija na nivou običnih građana mogli bi
da budu dosta aktivniji, i nadam se da neće biti toliko ispolitizovani kao što su bili u prošlosti. Mnogo
puta su ti odnosi bili privatizovani od strane nacionalističkih snaga u zemlji. Postoji ogromni potencijal za
razvoj spoljne politike, ali ne one prevashodno zasnovane na vladi ili spoljne politike kao takve, već one
koja je zasnovana na kontaktima između ruskih državljana i drugih građana, drugih Evropljana.
Odnosi Rusije i Srbije na početku XXI veka 79