Број 128-129 - Српско књижевно друштво

ПОГЛЕДИ
Дра га на Бе ле сли јин
ИМЕ ВЕ ТРА
Де јан Алек сић, Је ди но ве тар - једно читање
Пред чи та о цем се, оту да, с пра вом за мео траг, он ни је ка дар да
иза бе ре јед но ту ма че ње; да не што и ра за бе ре све мо гу ће
ин тер пре та ци је за вр шног сти ха, до њих при сти же тек на кра ју,
на кон што се већ од лу чио за ко зна ко ли ко дру гих мо гућ но сти.
На слов тре ба да ис пре ме ћу је иде је, а не да их те ра у ред.
Ум бер то Еко
Та ле нат ко ји не ве лик број пи са ца за де цу и од ра сле ис -
по ља ва у ло мље њу, ве зи ва њу и раз ве зи ва њу сти хо ва, у
ла ком хо ду по пре де ли ма зва ним не при ко сно ве ност об ли -
ка, у игри речима, демонстрирао је суверено Дејан Алексић
већ пр вом пе снич ком књи гом Пот пу ни го вор (1995). То -
ком 16–17 го ди на пе сни ко ва ња мо тив ски бре ви јар Алек -
сићев није показивао много отклона од реверзибилне игре
ап стра хо ва ња и кон кре ти за ци је, од по у ну тра шње ња би ћа,
а основ ни, миљ ко ви ћев ско-хри сти ћев ско-ра до ви ћев ски (у
најбољем смислу речи баштињења традиције) елементи пое
зи је, то „бде ње над зна ком про сто ра“ (Ма ли ал бум иско -
ни), нису се умногоме мењали у правцу осамостаљивања од
ре спек та бил не сим бо ли стич ке по ро ди це. То, да ље, је сте
била поезија у есенцијалном смислу, поезија музикалности,
кат кад и на зор-сен тен ци о зно сти, по е зи ја све сно ма ни ри -
стич ка, али и ре чи та и кон цеп ту ал но осми шље на. Већ ци -
клус Ку ле од жи вог пе ска из књи ге Доказивање сенке (1996)
уне ће из ве сну про за и ди за ци ју пи сма, иако ин сиг ни је пе -
сничке запитаности и потраге за непролазним у непрекидним
од ла га њи ма до чи та ва ња че ти ри еле мен та, и да ље
ефективно демонстрирају неке од стихованих форми, нпр.
со не ти Три рон де ла за ока ма ње не ру ке и При ђи успа ва ној
води. Зато ће пренапрегнутост између ефемерног и свагдашњег,
из ме ђу Да нас и Су тра (че сто упра во кроз пер спек -
ти ву про жи вље ног Ју че) с јед не стра не, и За у век с дру ге, с
на ро чи том уви ђав но шћу пре ма дис крет но за сту пље ним
ко лек тив ним, на ци о нал но-вер ским зна ме њи ма, кул ми ни -
ра ти у књи зи Сваг да шњи час (2000), чи ја про грам ска пе -
сма, По хва ла не ре че ном, син те ти зу је стил ску и ко му ни ка -
ци о ну пре на прег ну тост пра по стој би не го во ра и сми сла,
по тен ци ра ња зна ков не дис ло ци ра но сти, ауто ре то ри ке и
одложеног сазнајног процеса са одликама дубоке скептично
сти: „Та ко ја, уздан сви ме што по ме нух – / Ко што лик
ко ји над во дом се на же/ Свим во да ма је за на век од ра жен –
/ Ни штен ствар но шћу што у го вор кре ну,/ Ства ран сам са -
мо оним што не ка жем.“//
Четврта песничка књига, Собна митологија (2003), уве -
шће мотиве мртве природе, инсталирати а донекле и фетиши
зи ра ти – иако је бла го па ти ни зи ра на по е зи ја Де ја на
Алек си ћа по све уда ље на од аван гард них стре мље ња – сва -
кодневне појаве и знана лица, предмете за практичну приме
ну. Она је ва жан пе сни ков им пре си о ни стич ки по мак,
који ће даље разрадити управо збирка Једино ветар. Тематизована
стварност, од које субјект зазире (Мртва природа
са одсуством чуда), која „граматички клија“ (Столице старе
вер но), ко ја је „увек свр ше на, без ви шка“ (Лу бе ни ца),
раз бо ле ће и вре ме (Соб на ми то ло ги ја) и дик ти ра ти, као
ни ка да ра ни је, а по себ но у пе сма ма Им пе ри ја про ле ћа и
Апо сто ли из јав ног ко му нал ног, три јум фал ни удар са да -
шњи це, све у на по ри ма да се она ове ко ве чи, или ба рем
про ду жи, па чак ка да је и афа зи ја, би ло пе снич ка, би ло по -
све људска, њена махнита последица. Са једнаким прециозно-сен
тен ци о зним ма ром пе ва ће Алек сић у књи зи По сле
(2005) и о феномену градње, неимарства и његовим нуспоја
ва ма, о над ре а ли стич ко-мон се ле ов ско-ма ри ћев ској 1 ин -
ста ла ци ји јед ног, и то не би ло ко јег цве та (у пе сми Каф ки -
јанско испијање вечерње кафе читамо: „Цело поподне, преко
ве сти о зло чи ну,/ Мрав је те глио ла ти цу ру же.“//), или
пак о чи ну ве ша ња ка пу та као о бо рав ку у ли ми нал ном
под руч ју – ап неи из ме ђу два уди са ја, си гур ног и не из ве -
сног, из ме ђу ми то пе је и пре зен та, из ме ђу го то вих он то ло -
шких ка те го ри ја, из ме ђу ка мер ног про сто ра и ули це (Ве -
шати капут). Поетику тих „брзих дана“ наставиће унеколи
ко и књи га Довољно (2008), ко ја је, опет, ре флек си ју над -
ре ди ла при зо ри ма и сце на ма, па ће та ко не ке од кључ них
песама ове збирке (Довољно, De profundis, Оно што но сиш)
по но во за пи ња ти о ре кон струк ци ју сми сла у вре мен скопро
стор ном ко ви тла цу или уло го ва ти ме лан хо лич ну
тран ссим бо ли стич ку по тра гу за хај де ге ри јан ском ку ћом
је зи ка (Дом, Оп шта ме ста, По сту пак).
Чи та ју ћи књи гу Је ди но ве тар (2011) при зи вам ра ни ја
знамења поетике Дејана Алексића, поетике не само „наизглед
ми нор них и ба нал них ства ри“ (Т. Бра јо вић), већ пре
свега оживљавања простора и његове симбиозе са човеком,
али и мутних и каткад неизбрушених потрага за квинтесенцијом,
управо кроз ново и ново преиспитивање четири елемен
та: во де, ва тре, зе мље и ва зду ха. Док је у ра ни јим Алек -
сићевим књигама вода успавана (Приђи успаваној води, Доказивање
сенке) виђена као „нагота тела“ (Мо је те ло се се -
ћа, Соб на ми то ло ги ја), „од го нет ка фор ме“ (Хо до ча шће, у
три препознавања, Свагдашњи час), кат кад као ки ша (све
збир ке), пе до ло шко-се ди мен то ло шко-ми не ро ло шка свој -
ства поезије изложиће песме Свака руина (После), Со (Собна
митологија); пе сма Довољно (Довољно) заступаће земљу,
а Прелид (Доказивање сенке) ка мен; до тле, пак, у Елизијском
квартету (Доказивање сенке) „само вода и ватра/ разумеју
за гр љај“, а миљ ко ви ћев ско свој ство ва тре је сте и очу ва ње
(Три рондела за обневиделе руке, Доказивање сенке).
/48/ КЊИЖЕВНИ МАГАЗИН/бр.128-129