Ruso i vladavina opÅ¡te volje - komunikacija

More documents

Recommendations

Info

Ukazujuæi na teškoæe uspostavljanja takvog društvenog ureðenja u kojem bi graðani uèestvovali u donošenju zakona, Ruso u svojim razmatranjima nije bio stešnjen okvirima siæušnih politièkih zajednica. Podvlaèeæi da demokratska vlada odgovara malim dràvama, aristokratska srednjim, a monarhija velikim, Ruso je smatrao da je najbolji oblik vladavine, koji je još moguæno ostvariti, izborna aristokratija u kojoj vlada manji broj ljudi koje narod bira i kontroliše. Za Rusoa valjanost jednog društvenog ureðenja ne dolazi toliko od broja onih koji uèestvuju u odluèivanju, kako su to njegovi kritièari èesto pogrešno zakljuèivali, veæ zavisi od predanosti graðana javnim stvarima, od brige koju posveæuju dràvnim poslovima, od njihovog poistoveæivanja sa zajednicom kojoj pripadaju. Ali, valja reæi nešto i o drugoj pretpostavci dobro ureðenog društva, prema Rusou. Da bi se moglo kazati da je jedno društvo dobro ureðeno, da u njemu vlada opšta volja, nije dovoljno samo da u donošenju zakona uèestvuju svi, veæ je neophodno da oni koji donose zakone kao izraz opšte volje to èine kao graðani, a ne kao èlanovi posebnih grupa. Ovaj drugi uslov dobro ureðenog društva Ruso formuliše na sledeæi naèin: „Va`no je, dakle, da bi se dobio izraàj opšte volje, da nema drugih društvenih grupacija u dràvi i da svaki graðanin izraàva samo svoje mišljenje.“ Tamo, pak, gde ovaj uslov nije ispunjen, „stvaraju se frakcije, posebne grupacije na raèun one opšte volje, svaka od ovih grupacija postaje opšta u odnosu na njene èlanove, a pojedinaèna u odnosu na dràvu.“ 19 Tamo gde se posebni interesi uzdiù iznad opštih, gde se „najpodliji interes drsko kiti svetim nazivom opšteg dobra“ postoji samo iluzorna zajednica. Lako je uoèiti da je drugi uslov dobro ureðenog društva tesno povezan sa prvim. Da bi moglo da se govori o vladavini opšte volje potrebno je da se pojedinci u potpunosti posvete dràvi, da u svakom èoveku preovlada graðanin, da se graðani oslobode razlièitih privat- 19 98 poèetka: „Kao što neke bolesti poremete ljudski mozak, te mu oduzmu seæanje na prošlost, isto tako i u ivotu drava ima burnih vremena u kojima revolucije proizvedu na narodima ono što izvesne krize proizvedu na pojedincima; u kojima strah od prošlosti zamenjuje zaborav, i u kojima drava, zapaljena graðanskim ratovima, vaskrsava tako reæi iz svog pepela i povraæa snagu mladosti otruæi se iz naruèja smrti.“ Društveni ugovor, II, 8. Isto, II, 3.
nih i socijalnih privrènosti i posvete se javnim poslovima. Drugim reèima, Rusoovo idealno društveno ureðenje pretpostavlja nepostojanje posebnih društvenih grupa, manjih od dràve. I ova pretpostavka, kao i prethodna, moè se ostvariti samo u malim, odnosno ne preterano velikim društvenim zajednicama. Na raèun Rusoovog suprotstavljanja delovanju uìh grupa u idealno ureðenoj dràvi, njegovi kritièari imaju dve zamerke. Prvo, Ruso nije bio svestan da su stranke i stranèarenje u slobodnim vladama neizbe`ni. Èak je i @eneva, grad koji se pribliàvao Rusoovom idealu dobro ureðene dràve, stalno bila razdirana sukobima aristokratske i demokratske stranke, što je i dovelo do toga da aristokratska stranka progoni pisca Društvenog ugovora i Emila i da se javno spaljuju njegovi spisi. Drugo, delovanje organizovanih grupa u politièkom ìvotu ne moè se spreèiti, izuzev po cenu gušenja slobode. Prava sloboda graðana je u izboru, a gde se moè govoriti o izboru ako ne tamo gde postoje razlièiti programi koje iznose razlièite stranke? Ljudsko društvo je pluralistièko, a ne monistièko, kakvim bi Ruso èleo da ga vidi. Dèms Medison je zato u Federalistièkim spisima sasvim umesno uzeo da su stranke neizbe`ne, za razliku od Rusoa koji je smatrao da se delovanje stranaka u politièkom ìvotu moè izbeæi. Medison je tako, prema mišljenju jednog od Rusoovih kritièara, postavio Društveni ugovor naglavce. Jer, dok je Ruso smatrao da se stranke moraju izbeæi u dobro ureðenoj dràvi i da zato nije potrebno stvarati ustanove koje bi obuzdavale njihovo dejstvo, Medison je verovao da se od delovanja stranaka nije moguæe saèuvati i da je zato neophodno izgraditi ustanove koje bi obuzdavale njihovo dejstvo. 20 Šta je Ruso imao na umu kada se zalagao za to da lica koja donose zakone to èine kao pojedinci, a ne kao èlanovi posebnih grupa? 21 On je smatrao da graðane manje dele pojedinaèni interesi od interesa posebnih društvenih grupa. Tamo gde nema posebnih organizovanih grupa, pojedinac mora sopstveni interes da predstavi kao opšti da bi u politièkim stvarima privukao druge pojedince. Ali je njegov pokušaj uzaludan ako druge ljude ne ubedi da je ono za šta se zalaè iu 20 21 Vidi Robert Dahl, After the Revolution: Authority in a Good Society, New Haven, Yale University Press, 1970, str. 82-83. Plamenatz, Man and Society, knj. I, str. 396-399. 99
Page 1 and 2: Ruso i vladavina opšte volje I Spo
Page 3 and 4: nije iznošenje sopstvenog stava ve
Page 5 and 6: II Kritike Rusoa zapoèinju pojmom
Page 7 and 8: zakonu, ljudi se ne pokoravaju drug
Page 9: koji su spoljni i relativni. „Zdr
Page 13 and 14: io da ova zajednica postane sveobuh
Page 15 and 16: Prema Dèmsu Medisonu, jednom od pi

Ruso i vladavina opÅ¡te volje - komunikacija

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?