Ruso i vladavina opÅ¡te volje - komunikacija

More documents

Recommendations

Info

kritièari Rusoa. Iako, naèelno, Rusoovi razlozi u prilog neposrednoj nasuprot predstavnièkoj demokratiji izgledaju, po njima, prihvatljivi, sama Rusoova zamisao o neposrednoj demokratiji je neostvarljiva. Njegovo shvatanje nije realno. Moderna dràva postaje sve veæa i sloènija, a društva poput onih u èijim se okvirima kretala Rusoova uobrazilja postaju sve reða. Kritièari Rusoa ni ovde nisu u pravu. Rusoova slika idealnog društva nije lišena realizma. Naprotiv, Ruso je bio i te kako svestan pretnji koje se kriju u modernom društvu. On je bio svestan toga da u velikim dràvama graðani ne mogu sami da donose zakone; bio je svestan da se njegov ideal moè ostvariti samo u malim dràvama. Ruso je uviðao da se postojeæe dràve ne samo ne mogu smanjiti veæ i da preovlaðuje tendencija u pravcu uveæanja dràva. On je samo poricao da je ova tendencija dobra. Smatrajuæi da je nejednakost u velikim dràvama neizbe`na, on je istovremeno drào da je sloboda tu ozbiljno ugroèna. Jer, po njemu, „sloboda je utoliko manja, ukoliko je dràva veæa.“ 14 Ruso je verovao da narod moè obezbediti vršenje svojih prava ako dràva nije suviše velika. U velikoj dràvi, po njemu, vlada ima ne samo manje snage i hitrine u nadgledanju izvršenja zakona veæ i narod ima manje ljubavi za otad`binu, koja je u njegovim oèima kao èitav svet, i za sugraðane koji su za njega veæinom stranci. Tamo gde su ljudi jedni drugima stranci i gde pokazuju malo interesovanja za javne poslove, privatni interesi stoje nad opštim; tamo ne moè doæi do izraàja opšta volja. Tu graðani donošenje zakona prepuštaju svojim predstavnicima, odrièuæi se tako svoje slobode. Podvlaèeæi da dobro ureðena dràva ne sme biti prevelika, da bi graðani u njoj mogli sami da donose zakone i da neposredno odluèuju, Ruso, meðutim, upuæuje i na èinjenicu da takva dràva ne sme biti ni premala za samoodrànje, jer svi narodi teè da se uveæaju na raèun svojih suseda, a to predstavlja opasnost naroèito za male narode. Iznoseæi tako razloge za uveæanje dràve i protiv njega, Ruso u skladu sa svojim shvatanjem dobro ureðene dràve daje prednost drugoj grupi razloga, koji su unutrašnji i apsolutni, nad prvom grupom razloga, 14 96 Društveni ugovor, III, 1.
koji su spoljni i relativni. „Zdravo i èvrsto ureðeno društvo prva je stvar koju treba traìti; i treba više raèunati na snagu koja se raða iz dobre uprave negoli na sredstva koja pruà veliko prostranstvo.“ 15 Kao i Monteskje pre njega, Ruso je bio svestan preimuæstava malih dràva nad velikim. Monteskje je u Duhu zakona pisao da u velikim republikama postoje velika bogatstva i samim tim malo umerenosti u duhovima; preovlaðuju posebni interesi, a opšte dobro zavisi od sluèaja. U velikoj republici pojedinac oseæa da moè biti sreæan, velik, slavan bez svoje otad`bine; u svojoj nabeðenoj velièini, on se uzdiè nad ruševinama republike. U maloj republici, pak, javno dobro se bolje oseæa, bolje poznaje, bliè je svakom graðaninu. 16 Ponavljajuæi stalno da narod ne moè da obezbedi ostvarivanje svojih prava ako dràva nije mala, kao i to da postoji bojazan da, ako je mala, bude podjarmljena, Ruso je obeæavao u Društvenom ugovoru da æe pokazati kako se moè spojiti spoljna moæ jedne velike dràve sa dobrim ureðenjem jedne male dràve, mada o ovome u njegovim radovima kasnije ne postoji nikakav zapis. Ukazujuæi, ipak, na moguænost da se moæ velike dràve moè spojiti sa dobrim ureðenjem male dràve, Ruso je bio na tragu Monteskjeovog rešenja: konfederacija je takva vrsta republike koja je u stanju da oèuva svoju velièinu a da se njena unutrašnjost ne iskvari. 17 Sve u svemu, ne moè se Rusou prebacivati da njegove zamisli o dobro ureðenom društvu nisu realne. Jer, Ruso nigde ne tvrdi da je njegov ideal lako ostvarljiv. Naprotiv, on piše da prava demokratija nikada nije postojala niti æe postojati, da je neprirodno da veliki broj ljudi upravlja nad malim brojem njih, da je demokratija zamisliva kao vlada bogova, a ne ljudi. Osim toga, mnogi narodi nisu mogli da podnesu dobre zakone, a oni koji su mogli da ih podnesu imali su ih samo kratko vreme. Stanje je, prema Rusou, utoliko teè što je veæina naroda, kao i ljudi, poslušna samo u mladosti, a kada ostari ne mo- è se više menjati i popravljati. 18 15 Isto, II, 9. 16 Montesquieu, L’esprit des lois, Paris, Garnier Frères, n. d., knj. VIII, gl. 1. 17 Isto, IX, 1. 18 Doduše, Ruso je ovde upuæivao na blagotvorno dejstvo revolucija i graðanskih ratova, koje omoguæuje narodima da se oslobode stega prošlosti i zapoènu sve iz 97
Page 1 and 2: Ruso i vladavina opšte volje I Spo
Page 3 and 4: nije iznošenje sopstvenog stava ve
Page 5 and 6: II Kritike Rusoa zapoèinju pojmom
Page 7: zakonu, ljudi se ne pokoravaju drug
Page 11 and 12: nih i socijalnih privrènosti i pos
Page 13 and 14: io da ova zajednica postane sveobuh
Page 15 and 16: Prema Dèmsu Medisonu, jednom od pi

Ruso i vladavina opÅ¡te volje - komunikacija

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?