Ruso i vladavina opÅ¡te volje - komunikacija

More documents

Recommendations

Info

njihovom interesu. Pošto ovde ne moè da se osloni na pristalice, on mora svoj interes zaista da prilagodi zajednièkom interesu. Tako i sam sve više biva ubeðen u ono što predstavlja zajednièki interes. Umesto diskusije uìh grupa koja vodi razdorima, neslaganju i nametanju jedne volje drugoj, ovako zamišljen proces odluèivanja pretvara se u zajednièko traganje za istinom. Drugaèije stoje stvari u sredinama u kojima postoje posebne grupe. Tu se opisani proces odvija u okviru pojedinih grupa. Grupe su jaèe i upornije od pojedinaca. Zato se i proces usklaðivanja opštih i posebnih interesa odvija teè, odnosno tu se opšti interesi podreðuju posebnim interesima. Ukazujuæi na štetnost delovanja ovakvih grupa, Ruso nije poricao da u svakom društvu postoje raznovrsni interesi. Ali, on je drào da treba izbeæi organizovanje tih interesa. Proèto razlikama u interesima, jedno društvo moè ostati homogeno samo izvan podele koju izazivaju organizovane grupe. Ovo se, naravno, moè ostvariti jedino u malim dràvama koje nisu sastavljene od više manjih zajednica. Da Rusoovo gledanje nije nerealno vidi se i po tome što on smatra da je, ako veæ u nekim društvima postoje organizovane grupe, bolje da ima više malih nego nekoliko velikih grupa, a takoðe je po- èljno i da nejednakost izmeðu njih bude što manja. Savez veæeg broja malih grupa po pravilu je nestabilniji i slabiji od saveza nekoliko velikih grupa, koji je u stanju da tlaèi, pa èak i da iskljuèi iz odluèivanja manjinu, i da tako potpuno nametne društvu svoje posebne interese i volju. III Rusoova razmatranja vladavine opšte volje, odnosno dobro ureðenog društva, pripadaju onome polu u razvitku politièke filozofije koji, poèev od Platona, naglasak stavlja na monizam politièke zajednice. 22 Kao i za Platona, za Rusoa bi se moglo reæi da je njegov ideal 22 100 Robert Nisbet, The Social Philosophers: Community and Conflict in Western Thought, London, Heinemann, 1974, str. 148.
io da ova zajednica postane sveobuhvatna – ne zajednica zajednicâ, veæ zajednica ljudi osloboðenih od svih društvenih veza. Kritikujuæi društvo èije ustanove, od porodice i škole do crkve i dràve, razvijaju privilegije i nejednakost izmeðu ljudi, Ruso je u dràvi u kojoj se svi pokoravaju samo zakonima koje sami donose, u dràvi u kojoj je ostvarena vladavina opšte volje, video onaj pravi izlaz – ostvarenje ljudske slobode. Zato ne treba kriviti Rusoa da nije mario za pitanje slobode pojedinca. Ono èime je Ruso bio opsednut bilo je upravo pitanje slobode pojedinca, ali pitanje slobode od društva a ne slobode od dràve. Sloboda pojedinca za Rusoa se sastojala u nezavisnosti od drugih pojedinaca, ali i u apsolutnoj zavisnosti od najšire zajednice, dràve. A, prema Rusou, svakako, zaviseæi od jedne bezliène celine ona ne zavisi ni od koga. Najzad, u takvoj jednoj sredini pojedinac se pokorava jedino zakonima u èijem je donošenju i sam uèestvovao i u kojima je otelovljena opšta volja, odnosno ono što je pravedno. Mo- è li se reæi da se nije zanimao za problem ljudske slobode mislilac koji je ùdeo za takvim oblikom udruìvanja koji bi „branio i štitio svojom zajednièkom snagom liènost i dobra svakog èlana društva, i kroz koji bi svako, udruèn sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre“? 23 Meðutim, isto tako je teško osporiti da je Ruso, u svojoj zaokupljenosti problemom slobode, ponudio jedno rešenje odnosa izmeðu pojdinca i zajednice koje je bilo dvosmisleno i komplikovano. Ovo potvrðuju polemike oko Rusoovog shvatanja opšte volje i radikalno razlièita tumaèenja njegove politièke filozofije. Rešenja koja je Ruso ponudio stalno dovode u pitanje slobodu pojedinca, stalno traè podreðivanje pojedinca vlasti zajednice. Daleko od toga da je rešenje ovog problema bilo nadohvat ruke Rusou. I utoliko su neke zamerke Rusoovih kritièara umesne. Kritiku Rusoove politièke filozofije karakteriše više slabosti. Ta kritika ne haje za Rusoov odnos prema tradiciji politièke filozofije. Rusoova razmatranja, meðutim, proèta su antièkim politièkim iskustvom i ishode iz njega. Za razliku od tipiènih predstavnika liberalizma, Ruso nije pošao od toga da odgovarajuæim ustanovama popravi 23 Društveni ugovor, I,6. 101
Page 1 and 2: Ruso i vladavina opšte volje I Spo
Page 3 and 4: nije iznošenje sopstvenog stava ve
Page 5 and 6: II Kritike Rusoa zapoèinju pojmom
Page 7 and 8: zakonu, ljudi se ne pokoravaju drug
Page 9 and 10: koji su spoljni i relativni. „Zdr
Page 11: nih i socijalnih privrènosti i pos
Page 15 and 16: Prema Dèmsu Medisonu, jednom od pi

Ruso i vladavina opÅ¡te volje - komunikacija

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?