Ruso i vladavina opšte volje - komunikacija

Ruso i vladavina opšte volje
I
Sporovi o znaèenju politièke filozofije @an-@ak Rusoa nisu nikada
prestali da gube na svojoj `estini. Da li je Ruso bio individualista
ili kolektivista, liberal ili preteèa totalitarizma, veèito je pitanje
svih rasprava o njemu. Meðu najveæim politièkim misliocima malo
je onih èije je delo toliko protivreèno, a na koje se pozivalo toliko
razlièitih politièkih struja i pokreta, kao što je to sluèaj sa Rusoovom
politièkom filozofijom. Sâm Ruso je priznavao da ono što piše ne
mo`e da se izrazi na logièki strog i jasan naèin, kako su to èinili filozofi
prosveæenosti. Rusoov odgovor na pitanja koja je on sam s
razlogom smatrao slo`enima bio je isto tako slo`en. Osim toga, lutanjima
i zabunama Rusoovih tumaèa mnogo je doprineo i Rusoov naèin
izlaganja i dokazivanja pomoæu politièkih paradoksa, poèev od
onog osnovnog paradoksa da veèiti problem pojedinca i dr`ave, slobode
i prinude, pokuša da reši uspostavljanjem identiteta izmeðu
onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja.
Pitanje da li je Ruso predstavnik individualizma ili totalitarizma
postavlja se u vezi sa problemom opšte volje. Kada su jakobinci prihvatili
i primenili Rusoovu ideju opšte volje i primenili je u Francuskoj
revoluciji, poèelo je upozoravanje na pretnje slobodi sadr`ane u
Rusoovoj odbrani opšte volje. Jedan od prvih kritièara Rusoove ideje
o vladavini opšte volje, Ben`amen Konstan, u svome spisu Naèela
politike, objavljenom 1815. godine, video je u Rusoovom društvenom
ugovoru, na koji se toliko èesto pozivalo u ime slobode, najstraš-
89

nije oruðe svakog despotizma. Prema mišljenju Konstanovom, inaèe
tipiènom shvatanju klasiènog liberalizma, Rusoova pogreška le`i u
zalaganju za neogranièeni narodni suverenitet. Ma u èijim rukama
bio, u rukama jednog èoveka, nekolicine ili svih, neogranièeni suverenitet
predstavlja zlo. Zato i ne treba svaljivati krivicu na nosioce
vlasti (monarhiju, aristokratiju ili demokratiju), veæ na sistem neogranièene
vlasti. Treba, mislio je Konstan, ustati protiv samog oru`ja, a
ne protiv ruke koja ga dr`i. Jer, ima tereta preteških za ljudske ruke.
Pogreška Rusoova (a i drugih pobornika ideje o narodnom suverenitetu)
jeste u tome što je, videæi da jedan èovek ili mali broj ljudi koji
ima veliku vlast mo`e da uèini mnogo zla, usmerio svoje napade na
nosioce vlasti a ne na samu vlast. Umesto da se zala`e za ogranièenje
vlasti, Ruso se zalagao za to da se vlast poveri celom narodu. 1
Prema savremenim kritièarima, Rusoova politièka filozofija ne
samo da obuhvata neke moguænosti protivne slobodi, veæ u njoj
treba tra`iti klice nekih modernih nedemokratskih re`ima i pokreta
kakve predstavljaju razlièiti oblici totalitarizma. Prema Talmonu, 2
totalitarizam nije bitno nov. Iako je totalitarizam kao sistem vlasti i
represije pokazao svoje pravo lice i ispoljio najèudovišnije razmere
u 20. veku, njegovo idejno poreklo je starije. Da stvar bude slo`enija,
iz istih idejnih pretpostavki iz kojih se uoèi Francuske revolucije zaèela
ideja o liberalnoj demokratiji, razvilo se i totalitaristièko shvatanje
o ureðenju društva. Talmon smatra da su u Rusoovom politièkom
uèenju sadr`ane glavne pretpostavke modernog totalitarizma. Ruso
je, dakle, jedan od duhovnih oèeva totalitarizma, veli Talmon.
U èemu su totalitarna obele`ja Rusoove politièke filozofije? Prema
Rusoovim kritièarima, opšta volja ima status platonske ideje.
Shvaæena ili ne, opšta volja postoji, a ljudski razum treba da je otkrije.
Glasanje u narodnim skupštinama zato i ne predstavlja izbor, veæ jedino
utvrðivanje da li je dati zakonski predlog u saglasnosti sa opštom
voljom ili nije. Opšta volja predstavlja nešto što postoji pre našeg izbora
i uprkos izboru koji æemo uèiniti. Cilj izbora, odnosno glasanja,
1
2
B. Konstan, Naèela politike. O ministarskoj odgovornosti, Beograd, Dr`avna
štamparija, 1883, str. 1-12.
J. L. Talmon, The Origins of Totalitarian Democracy, London, Sphere Books,
1970, str. 38-49.
90

nije iznošenje sopstvenog stava veæ povinovanje opštoj volji. U Rusoovoj
idealnoj dr`avi dominira jedno zajednièko „ja“ (moi commun), a
svrha je glasanja da se to zajednièko „ja“ izrazi i tako spreèi svaka
moguænost oèuvanja posebnosti, odnosno protivljenja. Pošto ima
ovakvo znaèenje, opšta volja mogla bi se nazvati i totalnom voljom. 3
Ako je svrha izbora na podruèju politike saobra`avanje zahtevima
opšte volje, onda je sloboda sposobnost da se odbace pojedinaèni i
posebni interesi i strasti koji se ispreèuju na putu ka opštoj volji. Stoga
ljudi treba da se obrazuju i pripreme da `ele ono što je opšta volja.
Drugim reèima, mora se iskoreniti ljudski egoizam, odnosno izmeniti
sama ljudska priroda. Opšta volja mo`e da ovlada samo tamo gde je
èovek ustupio mesto graðaninu i promenio svoju prirodu, identifikujuæi
se u potpunosti sa politièkom zajednicom kojoj pripada. Kako da
ljudski razum otkrije opštu volju, kako da se obezbedi od iskušenja
koja dolaze od pojedinaènih volja i interesa? Ruso se pita: „Kako bi
mogla slepa gomila, koja èesto ne zna šta hoæe jer retko zna šta je za
nju dobro, da sprovede sama od sebe tako veliko i tako teško delo kao
što je sistem donošenja zakona?“ 4 Odgovor na ovo pitanje on nalazi u
delovanju zakonodavca, lica koje se usuðuje da preduzme postavljanje
osnovnih ustanova jednog naroda, ne vladajuæi nad ljudima (kao
što su to èinili Solon i Likurg), i koje je kadro da izmeni ljudsku prirodu,
pretvarajuæi svakog pojedinca u deo veæe celine.
Prema Rusoovim kritièarima, uvoðenje zakonodavca kao i ustanove
cenzorstva i graðanske religije, najpouzdaniji su dokazi Rusoovog
totalitarizma. Nagoveštavajuæi ovakvim shvatanjem opšte volje
moderne totalitarne re`ime i razloge kojima se slu`e njihovi nosioci,
Ruso svojim tumaèenjem uloge zakonodavca najavljuje i obrazla`e
potrebu za harizmatskim voðom kakav se sreæe u totalitarnim re`imima
20. veka, a njegovi nazori o cenzorstvu i graðanskoj religiji
zametak su savremene prakse kontrole misli (thought control). 5 Jer,
3
4
5
Lester Crocker, „Rousseau et la voie du totalitarisme“, Rousseau et la philosophie
politique, Paris, Presses universitaires de France, 1965, str. 113.
@an-@ak Ruso, Društveni ugovor. O poreklu i osnovima nejednakosti meðu ljudima,
Beograd, Prosveta, 1949, knj. II, gl. 6.
Crocker, „Rousseau et la voie du totalitarisme“, Rousseau et la philosophie politique,
str. 120-121.
91

prema Rusou, zakonodavac „treba da èoveku oduzme njegove sopstvene
snage da bi mu podario druge koje su mu strane i kojima on ne
mo`edaseslu`i bez tuðe pomoæi. Ukoliko se te prirodne snage više
umrtve i unište, utoliko su steèene snage veæe i trajnije i utoliko je
društveni poredak èvršæi i savršeniji; tako da tek kad svaki graðanin
nije ništa i mo`e nešto da uèini samo pomoæu svih drugih, i kad je
snaga koju je stekla celina jednaka zbiru ili veæa od zbira prirodnih
snaga svih pojedinaca, mo`e se reæi da je zakonodavstvo stiglo do
najviše taèke savršenstva koju mo`e dostiæi.“ 6
Ukazujuæi na neliberalni i totalitarni karakter Rusoove politièke
filozofije, Rusoovi kritièari nisu prelazili preko teškoæa tumaèenja
kojima obiluje njegovo delo. Oni nisu odricali da je Rusoovo delo
protivreèno i da zato nije uvek tako lako osporiti objašnjenja koja se
razlikuju od njihovih. Još je Konstan smatrao da je Ruso, uvodeæi u
svoju politièku filozofiju shvatanje o neogranièenom narodnom suverenitetu,
bio zastrašen velièinom vlasti koju je stvorio, pa je pokušao
da opasnost koja je nerazdvojno povezana sa neogranièenim
suverenitetom spreèi jednim sredstvom koje bi uèinilo nemoguænim
vršenje samoga suvereniteta. Istakavši da se narodni suverenitet ne
mo`e otuðiti, ustupiti, ni zastupati, Ruso je stvarno pokazao, smatra
Konstan, da se on ne mo`e ni vršiti. 7
Skreæuæi pa`nju na dvosmislenost i višeznaènost Rusoove politièke
misli, kritièari ipak ostaju dosledni stavu da kod Rusoa kolektivizam,
odnosno totalitarizam odnosi prevagu nad individualizmom.
Rusoov društveni ugovor je zato sušta suprotnost Lokovom. 8 Dok
Lokov društveni ugovor potvrðuje i jamèi prava pojedinaca, Rusoov
ih negira. Kod Loka dr`ava štiti ljudska prava, a njena vlast je ogranièena.
Kod Rusoa su ljudska prava podreðena društvu, a vlast nad
pojedincima i manjinama je neogranièena. U Rusoovoj dr`avi ne samo
da se ne mo`e više govoriti o pravima manjina, veæ ne postoji
moguænost manjina. Lokov društveni ugovor je zato povelja individualizma;
Rusoov društveni ugovor je izraz krajnjeg kolektivizma.
6
7
8
Društveni ugovor, II, 7.
Konstan, Naèela politike, str. 5.
Vidi Ernest Barker, „Introduction“ u Social Contract: Essays by Locke, Hume,
Rousseau, Oxford, Oxford University Press, 1971.
92

II
Kritike Rusoa zapoèinju pojmom opšte volje. Da bi se odgovorilo
na pitanje da li je Ruso predstavnik liberalizma ili totalitarizma, da
li su zamerke Rusoovih kritièara opravdane ili ne, treba se osvrnuti
na njegovo shvatanje opšte volje.
Vladavina opšte volje, prema Rusou, pouzdan je znak da je jedno
društvo dobro ureðeno. Dobro ureðeno društvo je ono u kome vlada
opšta volja. Susreæuæi se sa pojmom opšte volje u logici, pravu i teologiji,
Ruso je ovom pojmu dao jedno u osnovi moralno znaèenje. 9
Opšta volja kod Rusoa predstavlja volju koja dolazi do izra`aja onda
kada su èlanovi jednoga društva u stanju da se odreknu drugih svojih
naklonosti i posvete se društvu, onda kada su u stanju da se oslobode
svih sklonosti i da svoje pojedinaène ili posebne interese podrede
opštem dobru. Merilo legitimnosti jedne vlade jeste da li ona sledi
opštu volju. To Ruso izrièito tvrdi u svojoj Raspravi o politièkoj ekonomiji:
„Prva i najva`nija maksima legitimne odnosno narodne vlade,
to æe reæi one èiji je cilj opšte dobro, jeste dakle, kao što sam rekao, da
u potpunosti sledi opštu volju. Opšta volja, koja uvek te`i zaštiti i blagostanju
svih i svakog dela, i koja je izvor zakona, jeste... pravilo na
osnovu koga se utvrðuje šta je pravedno a šta nepravedno.“ 10
Opšta volja nema nièeg zajednièkog sa voljom svih (volonté de
tous), koja prihvatajuæi i pretpostavljajuæi samo zbir pojedinaènih
volja ima u vidu samo opšti interes. Za razliku od pojedinaènih volja
koje te`e privilegijama, opšta volja te`i jednakosti; ona je merilo pravednosti.
Utoliko ona ima, kako su Rusoovi kritièari zapa`ali, obele-
`ja jednog metafizièkog stanja. U Rusoovoj politièkoj filozofiji
opšta volja treba da popuni onu prazninu koja je nastala napuštanjem
ideje prirodnog prava. U opštoj volji kao zajednièkom „ja“, osloboðenom
pojedinaènih strasti, Ruso je našao zamenu za transcendentno
prirodno pravo. 11
9
Vidi Bertrand de Jouvenel, „Essai sur la politique de Rousseau“ u Jean-Jacques
Rousseau, Du contrat social, Paris, Pluriel, 1978, str. 101-107.
10
J. J. Rousseau, „Discours sur l’économie politique“, Ecrits politiques, Paris,
Union générale d’éditions, 1972, str. 36.
11
Kosta Èavoški, „Demokratski poredak i sloboda“, Filozofske studije 1973, str. 24-25.
93

Vladavina opšte volje kao obele`je dobro ureðenog društva,
prema Rusou, znaèi da su javni poslovi postali glavna briga graðana.
U društvu u kojem vlada opšta volja graðani ne plaæaju vojsku, niti
imenuju predstavnike da sami ne bi morali da se bave javnim poslovima.
„U istinski slobodnoj zemlji graðani sve rade svojim mišicama,
a ništa novcem; daleko od toga da plaæaju da se oslobode svojih
du`nosti, oni bi plaæali da ih lièno ispune.“ 12 U dobro ureðenoj dr`avi
javni poslovi stoje iznad privatnih. Krug privatnih poslova se sve
više su`ava, jer uèestvujuæi sve više u opštem blagostanju, graðani
tra`e sve manji deo blagostanja u pojedinaènim nastojanjima. Ruso
ovde, naravno, ima za uzor grèki polis u kome je glavna briga naroda
bila njegova sloboda.
Prema Rusou, mora se ispuniti više pretpostavki da bi moglo da
se ka`e da u jednom društvu vlada opšta volja. Meðu ovim pretpostavkama
posebno su va`ne dve: prvo, da sami graðani donose zakone
ne prepuštajuæi taj posao predstavnicima i, drugo, da lica koja
donose zakone to ne èine kao èlanovi posebnih grupa veæ kao pripadnici
celog društva.
Tako dolazimo do prve pretpostavke dobro ureðenog društva. U
dobro ureðenom društvu narod izra`ava opštu volju posredstvom zakona.
Baš zato što se zakonima izra`ava opšta volja, graðani moraju
sami donositi zakone, a ne ostavljati da to èine njihovi predstavnici.
Opšta volja, prema Rusou, ne mo`e se ni otuðiti ni predstavljati. Narod
zato zakone mo`e da donosi samo kada je okupljen u skupštinu.
Izuzev izvornog ugovora o ustanovljavanju graðanskog društva, koji
po svojoj prirodi tra`i saglasnost svih, sve ostale odluke narod okupljen
u skupštinu donosi veæinom glasova koja izra`ava opštu volju;
kada veæina, meðutim, poène da protivreèi nalozima opšte volje,
njene odluke gube legitimnost.
Samo tamo gde svi uèestvuju u donošenju zakona, smatrao je
Ruso, graðani razumeju potrebu za njima i interese i gledišta koji se
njima usklaðuju. U ovakvim sredinama jedna grupa ljudi ne nameæe
svoju volju drugoj, veæ se zakonima, u kojima je sadr`ana opšta
volja, pokoravaju svi. Ovakva društva se razlikuju od onih u kojima
jedna grupa ljudi nameæe svoju volju drugoj. Pokoravajuæi se
12
94
Društveni ugovor, III, 15

zakonu, ljudi se ne pokoravaju drugim ljudima. U ovakvim društvima
vladaju zakoni, a ne ljudi.
Zala`uæi se za takav oblik dr`avnog ureðenja koji stoji u znaku
neposredne demokratije, Ruso je bio svestan da se moderne dr`ave
veoma razlikuju od uzora grèkog polisa. Slabljenje ljubavi prema
zemlji, bujanje privatnih interesa, ogromnost dr`ava, osvajanja, zloupotrebe
vlada, doprineli su da se doðe na misao da poslanici treba
da predstavljaju narod u skupštinama. U modernim dr`avama ljude
sve više prestaje da zanima šta se dogaða u skupštini, jer su zaokupljeni
privatnim poslovima. Ovaj nemar graðana za javne poslove,
njihova spremnost da imenuju poslanike i da se posvete svojim liènim
interesovanjima, nagoveštava dubinu krize moderne dr`ave.
Tamo gde graðani odgovaraju da ih se ne tièu dr`avni poslovi, dr`ava
je na rubu propasti. I grubo se varaju takvi narodi kada misle da su
slobodni. Oni su slobodni samo dok biraju svoje poslanike, a èim su
ovi izabrani oni su robovi. Sam naèin korišæenja slobode pokazuje da
ovakvi narodi i zaslu`uju da izgube slobodu. Dok su Grci po cenu
ropstva bili slobodni, moderni narodi nemaju robova, ali su sami robovi.
Od trenutka kada jedan narod izabere svoje poslanike, on prestaje
da bude slobodan; on prestaje da postoji.
Dovde je teško ne slo`iti se sa Rusoovom kritikom predstavnièke
demokratije. Ruso, u stvari, podvlaèi da je suština dobro ureðenog
društva u donošenju najva`nijih odluka kroz raspravu izmeðu ljudi
kojih se te odluke tièu. Ukoliko ljudi ne uèestvuju u njihovom donošenju,
ni u diskusiji koja im prethodi, oni ne razumeju znaèenje odluka
koje u njihovoj svesti poprimaju heteronomni karakter.
Predstavnièka demokratija, prema Rusou, zato sama sebi protivreèi:
ona zahteva od nekolicine onih koji su vladanje uèinili svojim pozivom
da odgovaraju masi nezainteresovanih i neupuæenih biraèa. 13
Poveravajuæi svojim predstavnicima da donose zakone umesto njih,
graðani se odrièu svojih najva`nijih politièkih prava i du`nosti. Oni
se odrièu vlasti koju jedino oni sami mogu da vrše na pravi naèin. Birajuæi
nekoga ko æe ostvarivati zakonodavno pravo mesto njih, oni se
odrièu toga prava. Ovde se, meðutim, javljaju svojim prigovorima
13
John Plamenatz, Man and Society, London, Longmans, 1963, knj. I, str. 400.
95

kritièari Rusoa. Iako, naèelno, Rusoovi razlozi u prilog neposrednoj
nasuprot predstavnièkoj demokratiji izgledaju, po njima, prihvatljivi,
sama Rusoova zamisao o neposrednoj demokratiji je neostvarljiva.
Njegovo shvatanje nije realno. Moderna dr`ava postaje sve veæa i
slo`enija, a društva poput onih u èijim se okvirima kretala Rusoova
uobrazilja postaju sve reða.
Kritièari Rusoa ni ovde nisu u pravu. Rusoova slika idealnog
društva nije lišena realizma. Naprotiv, Ruso je bio i te kako svestan
pretnji koje se kriju u modernom društvu. On je bio svestan toga da u
velikim dr`avama graðani ne mogu sami da donose zakone; bio je
svestan da se njegov ideal mo`e ostvariti samo u malim dr`avama.
Ruso je uviðao da se postojeæe dr`ave ne samo ne mogu smanjiti veæ
i da preovlaðuje tendencija u pravcu uveæanja dr`ava. On je samo
poricao da je ova tendencija dobra. Smatrajuæi da je nejednakost u
velikim dr`avama neizbe`na, on je istovremeno dr`ao da je sloboda
tu ozbiljno ugro`ena. Jer, po njemu, „sloboda je utoliko manja, ukoliko
je dr`ava veæa.“ 14
Ruso je verovao da narod mo`e obezbediti vršenje svojih prava
ako dr`ava nije suviše velika. U velikoj dr`avi, po njemu, vlada ima
ne samo manje snage i hitrine u nadgledanju izvršenja zakona veæ i
narod ima manje ljubavi za otad`binu, koja je u njegovim oèima kao
èitav svet, i za sugraðane koji su za njega veæinom stranci. Tamo gde
su ljudi jedni drugima stranci i gde pokazuju malo interesovanja za
javne poslove, privatni interesi stoje nad opštim; tamo ne mo`e doæi
do izra`aja opšta volja. Tu graðani donošenje zakona prepuštaju svojim
predstavnicima, odrièuæi se tako svoje slobode. Podvlaèeæi da
dobro ureðena dr`ava ne sme biti prevelika, da bi graðani u njoj
mogli sami da donose zakone i da neposredno odluèuju, Ruso, meðutim,
upuæuje i na èinjenicu da takva dr`ava ne sme biti ni premala
za samoodr`anje, jer svi narodi te`e da se uveæaju na raèun svojih suseda,
a to predstavlja opasnost naroèito za male narode. Iznoseæi
tako razloge za uveæanje dr`ave i protiv njega, Ruso u skladu sa svojim
shvatanjem dobro ureðene dr`ave daje prednost drugoj grupi
razloga, koji su unutrašnji i apsolutni, nad prvom grupom razloga,
14
96
Društveni ugovor, III, 1.

koji su spoljni i relativni. „Zdravo i èvrsto ureðeno društvo prva je
stvar koju treba tra`iti; i treba više raèunati na snagu koja se raða iz
dobre uprave negoli na sredstva koja pru`a veliko prostranstvo.“ 15
Kao i Monteskje pre njega, Ruso je bio svestan preimuæstava
malih dr`ava nad velikim. Monteskje je u Duhu zakona pisao da u velikim
republikama postoje velika bogatstva i samim tim malo umerenosti
u duhovima; preovlaðuju posebni interesi, a opšte dobro zavisi
od sluèaja. U velikoj republici pojedinac oseæa da mo`e biti sreæan,
velik, slavan bez svoje otad`bine; u svojoj nabeðenoj velièini, on se
uzdi`e nad ruševinama republike. U maloj republici, pak, javno
dobro se bolje oseæa, bolje poznaje, bli`e je svakom graðaninu. 16
Ponavljajuæi stalno da narod ne mo`e da obezbedi ostvarivanje
svojih prava ako dr`ava nije mala, kao i to da postoji bojazan da, ako
je mala, bude podjarmljena, Ruso je obeæavao u Društvenom ugovoru
da æe pokazati kako se mo`e spojiti spoljna moæ jedne velike dr`ave
sa dobrim ureðenjem jedne male dr`ave, mada o ovome u njegovim
radovima kasnije ne postoji nikakav zapis. Ukazujuæi, ipak, na moguænost
da se moæ velike dr`ave mo`e spojiti sa dobrim ureðenjem
male dr`ave, Ruso je bio na tragu Monteskjeovog rešenja: konfederacija
je takva vrsta republike koja je u stanju da oèuva svoju velièinu a
da se njena unutrašnjost ne iskvari. 17
Sve u svemu, ne mo`e se Rusou prebacivati da njegove zamisli o
dobro ureðenom društvu nisu realne. Jer, Ruso nigde ne tvrdi da je
njegov ideal lako ostvarljiv. Naprotiv, on piše da prava demokratija
nikada nije postojala niti æe postojati, da je neprirodno da veliki broj
ljudi upravlja nad malim brojem njih, da je demokratija zamisliva
kao vlada bogova, a ne ljudi. Osim toga, mnogi narodi nisu mogli da
podnesu dobre zakone, a oni koji su mogli da ih podnesu imali su ih
samo kratko vreme. Stanje je, prema Rusou, utoliko te`e što je veæina
naroda, kao i ljudi, poslušna samo u mladosti, a kada ostari ne mo-
`e se više menjati i popravljati. 18
15
Isto, II, 9.
16
Montesquieu, L’esprit des lois, Paris, Garnier Frères, n. d., knj. VIII, gl. 1.
17
Isto, IX, 1.
18
Doduše, Ruso je ovde upuæivao na blagotvorno dejstvo revolucija i graðanskih
ratova, koje omoguæuje narodima da se oslobode stega prošlosti i zapoènu sve iz
97

Ukazujuæi na teškoæe uspostavljanja takvog društvenog ureðenja
u kojem bi graðani uèestvovali u donošenju zakona, Ruso u svojim
razmatranjima nije bio stešnjen okvirima siæušnih politièkih
zajednica. Podvlaèeæi da demokratska vlada odgovara malim dr`avama,
aristokratska srednjim, a monarhija velikim, Ruso je smatrao
da je najbolji oblik vladavine, koji je još moguæno ostvariti, izborna
aristokratija u kojoj vlada manji broj ljudi koje narod bira i kontroliše.
Za Rusoa valjanost jednog društvenog ureðenja ne dolazi toliko
od broja onih koji uèestvuju u odluèivanju, kako su to njegovi kritièari
èesto pogrešno zakljuèivali, veæ zavisi od predanosti graðana
javnim stvarima, od brige koju posveæuju dr`avnim poslovima, od
njihovog poistoveæivanja sa zajednicom kojoj pripadaju.
Ali, valja reæi nešto i o drugoj pretpostavci dobro ureðenog
društva, prema Rusou. Da bi se moglo kazati da je jedno društvo dobro
ureðeno, da u njemu vlada opšta volja, nije dovoljno samo da u
donošenju zakona uèestvuju svi, veæ je neophodno da oni koji donose
zakone kao izraz opšte volje to èine kao graðani, a ne kao èlanovi
posebnih grupa. Ovaj drugi uslov dobro ureðenog društva Ruso formuliše
na sledeæi naèin: „Va`no je, dakle, da bi se dobio izra`aj opšte
volje, da nema drugih društvenih grupacija u dr`avi i da svaki graðanin
izra`ava samo svoje mišljenje.“ Tamo, pak, gde ovaj uslov nije
ispunjen, „stvaraju se frakcije, posebne grupacije na raèun one opšte
volje, svaka od ovih grupacija postaje opšta u odnosu na njene èlanove,
a pojedinaèna u odnosu na dr`avu.“ 19 Tamo gde se posebni interesi
uzdi`u iznad opštih, gde se „najpodliji interes drsko kiti svetim
nazivom opšteg dobra“ postoji samo iluzorna zajednica.
Lako je uoèiti da je drugi uslov dobro ureðenog društva tesno
povezan sa prvim. Da bi moglo da se govori o vladavini opšte volje
potrebno je da se pojedinci u potpunosti posvete dr`avi, da u svakom
èoveku preovlada graðanin, da se graðani oslobode razlièitih privat-
19
98
poèetka: „Kao što neke bolesti poremete ljudski mozak, te mu oduzmu seæanje na
prošlost, isto tako i u ivotu drava ima burnih vremena u kojima revolucije proizvedu
na narodima ono što izvesne krize proizvedu na pojedincima; u kojima
strah od prošlosti zamenjuje zaborav, i u kojima drava, zapaljena graðanskim ratovima,
vaskrsava tako reæi iz svog pepela i povraæa snagu mladosti otruæi se iz
naruèja smrti.“ Društveni ugovor, II, 8.
Isto, II, 3.

nih i socijalnih privr`enosti i posvete se javnim poslovima. Drugim
reèima, Rusoovo idealno društveno ureðenje pretpostavlja nepostojanje
posebnih društvenih grupa, manjih od dr`ave. I ova pretpostavka,
kao i prethodna, mo`e se ostvariti samo u malim, odnosno ne
preterano velikim društvenim zajednicama.
Na raèun Rusoovog suprotstavljanja delovanju u`ih grupa u idealno
ureðenoj dr`avi, njegovi kritièari imaju dve zamerke. Prvo, Ruso
nije bio svestan da su stranke i stranèarenje u slobodnim vladama neizbe`ni.
Èak je i @eneva, grad koji se pribli`avao Rusoovom idealu
dobro ureðene dr`ave, stalno bila razdirana sukobima aristokratske i
demokratske stranke, što je i dovelo do toga da aristokratska stranka
progoni pisca Društvenog ugovora i Emila i da se javno spaljuju njegovi
spisi. Drugo, delovanje organizovanih grupa u politièkom `ivotu
ne mo`e se spreèiti, izuzev po cenu gušenja slobode. Prava sloboda
graðana je u izboru, a gde se mo`e govoriti o izboru ako ne tamo gde
postoje razlièiti programi koje iznose razlièite stranke? Ljudsko društvo
je pluralistièko, a ne monistièko, kakvim bi Ruso `eleo da ga vidi.
D`ems Medison je zato u Federalistièkim spisima sasvim umesno
uzeo da su stranke neizbe`ne, za razliku od Rusoa koji je smatrao da
se delovanje stranaka u politièkom `ivotu mo`e izbeæi. Medison je
tako, prema mišljenju jednog od Rusoovih kritièara, postavio Društveni
ugovor naglavce. Jer, dok je Ruso smatrao da se stranke moraju
izbeæi u dobro ureðenoj dr`avi i da zato nije potrebno stvarati ustanove
koje bi obuzdavale njihovo dejstvo, Medison je verovao da se od
delovanja stranaka nije moguæe saèuvati i da je zato neophodno izgraditi
ustanove koje bi obuzdavale njihovo dejstvo. 20
Šta je Ruso imao na umu kada se zalagao za to da lica koja donose
zakone to èine kao pojedinci, a ne kao èlanovi posebnih grupa? 21
On je smatrao da graðane manje dele pojedinaèni interesi od interesa
posebnih društvenih grupa. Tamo gde nema posebnih organizovanih
grupa, pojedinac mora sopstveni interes da predstavi kao opšti da bi
u politièkim stvarima privukao druge pojedince. Ali je njegov pokušaj
uzaludan ako druge ljude ne ubedi da je ono za šta se zala`e iu
20
21
Vidi Robert Dahl, After the Revolution: Authority in a Good Society, New Haven,
Yale University Press, 1970, str. 82-83.
Plamenatz, Man and Society, knj. I, str. 396-399.
99

njihovom interesu. Pošto ovde ne mo`e da se osloni na pristalice, on
mora svoj interes zaista da prilagodi zajednièkom interesu. Tako i
sam sve više biva ubeðen u ono što predstavlja zajednièki interes.
Umesto diskusije u`ih grupa koja vodi razdorima, neslaganju i nametanju
jedne volje drugoj, ovako zamišljen proces odluèivanja pretvara
se u zajednièko traganje za istinom.
Drugaèije stoje stvari u sredinama u kojima postoje posebne
grupe. Tu se opisani proces odvija u okviru pojedinih grupa. Grupe
su jaèe i upornije od pojedinaca. Zato se i proces usklaðivanja opštih
i posebnih interesa odvija te`e, odnosno tu se opšti interesi podreðuju
posebnim interesima.
Ukazujuæi na štetnost delovanja ovakvih grupa, Ruso nije poricao
da u svakom društvu postoje raznovrsni interesi. Ali, on je dr`ao
da treba izbeæi organizovanje tih interesa. Pro`eto razlikama u interesima,
jedno društvo mo`e ostati homogeno samo izvan podele koju
izazivaju organizovane grupe. Ovo se, naravno, mo`e ostvariti jedino
u malim dr`avama koje nisu sastavljene od više manjih zajednica.
Da Rusoovo gledanje nije nerealno vidi se i po tome što on smatra
da je, ako veæ u nekim društvima postoje organizovane grupe,
bolje da ima više malih nego nekoliko velikih grupa, a takoðe je po-
`eljno i da nejednakost izmeðu njih bude što manja. Savez veæeg
broja malih grupa po pravilu je nestabilniji i slabiji od saveza nekoliko
velikih grupa, koji je u stanju da tlaèi, pa èak i da iskljuèi iz odluèivanja
manjinu, i da tako potpuno nametne društvu svoje posebne
interese i volju.
III
Rusoova razmatranja vladavine opšte volje, odnosno dobro ureðenog
društva, pripadaju onome polu u razvitku politièke filozofije
koji, poèev od Platona, naglasak stavlja na monizam politièke zajednice.
22 Kao i za Platona, za Rusoa bi se moglo reæi da je njegov ideal
22
100
Robert Nisbet, The Social Philosophers: Community and Conflict in Western
Thought, London, Heinemann, 1974, str. 148.

io da ova zajednica postane sveobuhvatna – ne zajednica zajednicâ,
veæ zajednica ljudi osloboðenih od svih društvenih veza. Kritikujuæi
društvo èije ustanove, od porodice i škole do crkve i dr`ave, razvijaju
privilegije i nejednakost izmeðu ljudi, Ruso je u dr`avi u kojoj se svi
pokoravaju samo zakonima koje sami donose, u dr`avi u kojoj je
ostvarena vladavina opšte volje, video onaj pravi izlaz – ostvarenje
ljudske slobode. Zato ne treba kriviti Rusoa da nije mario za pitanje
slobode pojedinca. Ono èime je Ruso bio opsednut bilo je upravo pitanje
slobode pojedinca, ali pitanje slobode od društva a ne slobode
od dr`ave. Sloboda pojedinca za Rusoa se sastojala u nezavisnosti od
drugih pojedinaca, ali i u apsolutnoj zavisnosti od najšire zajednice,
dr`ave. A, prema Rusou, svakako, zaviseæi od jedne bezliène celine
ona ne zavisi ni od koga. Najzad, u takvoj jednoj sredini pojedinac se
pokorava jedino zakonima u èijem je donošenju i sam uèestvovao i u
kojima je otelovljena opšta volja, odnosno ono što je pravedno. Mo-
`e li se reæi da se nije zanimao za problem ljudske slobode mislilac
koji je `udeo za takvim oblikom udru`ivanja koji bi „branio i štitio
svojom zajednièkom snagom liènost i dobra svakog èlana društva, i
kroz koji bi svako, udru`en sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako
ostao isto toliko slobodan kao i pre“? 23
Meðutim, isto tako je teško osporiti da je Ruso, u svojoj zaokupljenosti
problemom slobode, ponudio jedno rešenje odnosa izmeðu
pojdinca i zajednice koje je bilo dvosmisleno i komplikovano. Ovo
potvrðuju polemike oko Rusoovog shvatanja opšte volje i radikalno
razlièita tumaèenja njegove politièke filozofije. Rešenja koja je Ruso
ponudio stalno dovode u pitanje slobodu pojedinca, stalno tra`e podreðivanje
pojedinca vlasti zajednice. Daleko od toga da je rešenje
ovog problema bilo nadohvat ruke Rusou. I utoliko su neke zamerke
Rusoovih kritièara umesne.
Kritiku Rusoove politièke filozofije karakteriše više slabosti. Ta
kritika ne haje za Rusoov odnos prema tradiciji politièke filozofije.
Rusoova razmatranja, meðutim, pro`eta su antièkim politièkim iskustvom
i ishode iz njega. Za razliku od tipiènih predstavnika liberalizma,
Ruso nije pošao od toga da odgovarajuæim ustanovama popravi
23
Društveni ugovor, I,6.
101

postojeæi poredak stvari, veæ je, duboko nezadovoljan društvom kakvo
je bilo, tra`io radikalnija rešenja nadahnut idejom grèkog polisa.
Zato se i njegovo delo mora tumaèiti imajuæi stalno u vidu antièke
uzore, a posebno Platonova gledanja na odnos pojedinca i zajednice.
Zanemarujuæi idejne uzore Društvenog ugovora, Rusoovi kritièari
su pogrešili utoliko što su u svojoj kritici pošli od nekih modernih
zamisli i iskustava i pokušali da u okvirima ovih ocenjuju
Rusoove poglede. Polazeæi od nedovoljno jasnog i preciznog pojma
totalitarizma oni podvode Rusoovu politièku filozofiju pod jedan takav
pojam i na osnovu toga donose svoj sud o njoj. 24 Stavljajuæi naglasak
na pojedina mesta i paradokse u Rusoovim radovima, oni
gube iz vida celinu dela i društveno-istorijski i duhovni kontekst u
kome su ti radovi nastali. Ma šta mi mislili, totalitarizam predstavlja
modernu politièku pojavu, pojavu koja pripada 20. veku. Totalitarizam
jeste oblik autokratije, ali se zahvaljujuæi nizu èinilaca, a naroèito
modernoj tehnologiji i sredstvima manipulacije, veoma razlikuje
od starijih, pa i nekih savremenih oblika autokratije i autoritarizma.
Zato ni pokušaj Rusoovih kritièara da pojam totalitarizma koriste u
analizi i ocenjivanju Rusoove politièke filozofije nema opravdanja.
Rusoova ideja vladavine opšte volje, na posletku, stavlja nas
pred još jednu nedoumicu. Ako se Rusou ne mo`e prebacivati da nije
bio svestan teškoæa, pa mo`da èak i neostvarljivosti zamisli o odluèivanju
svih u homogenim, malim politièkim zajednicama, ipak se
mo`emo upitati kakav je smisao njegovog velièanja neposredne demokratije
u vreme kada je postajalo jasno da je pravac razvoja moderne
dr`ave suprotan. Nije neobièno što su veæ krajem 18. veka
pisci Federalistièkih spisa, koji su uèestvovali u stvaranju i odbrani
prve prostrane moderne demokratske dr`ave, najodluènije odbacili
pomisao da je demokratija još moguæna u siæušnim, samodovoljnim
politièkim zajednicama. Njihovo je gledište sasvim suprotno Rusoovom.
Dok Ruso tvrdi da manje politièke zajednice pru`aju najpovoljnije
uslove za dobro ureðene dr`ave, u Federalistièkim spisima
se iznosi da samo prostrane, razvijene i po svom sastavu slo`ene dr-
`ave mogu da budu dobro ureðene.
24
102
Vidi Carl Friedrich, „Law and Dictatorship in the ‘Social Contract’“, Rousseau et
la philosophie politique, str. 77-81.

Prema D`emsu Medisonu, jednom od pisaca Federalistièkih
spisa, Amerika je prva pokazala da se i na velikom podruèju mo`e
uvesti demokratska vlada, ali samo ako je predstavnièkog karaktera.
Poredeæi stare oblike neposredne demokratije sa modernom predstavnièkom
demokratijom, Medison je davao prednost ovoj drugoj,
podvlaèeæi da baš zato što predstavnièku demokratiju obele`ava
veæa teritorija i veæi broj graðana, postoji manja opasnost od tiranije
veæine, pojave svojstvene demokratskoj vladi. Tamo gde je društvo
veæe, tamo gde su pripadnici jedne zajednice zaposeli veæu teritoriju,
sam sastav društva je slo`eniji i ta slo`enost društvenog sastava dovodi
do stalnog sukobljavanja razlièitih, promenljivih društvenih
grupa od kojih nijedna nije u stanju da zadobije veæinu i nametne
svoju volju društvu. 25
Federalistièki spisi su tako jedno od prvih velikih dela politièke
filozofije u kojima se iznosi da su male politièke zajednice stvar prošlosti,
a da je demokratija u modernim, velikim i slo`enim dr`avama
moguæna samo ako je utemeljena na predstavnièkom naèelu. Ruso je
opet jedan od poslednjih velikih zastupnika klasiène ideje da jedna
dr`ava mo`e biti dobro ureðena samo ako nije suviše velika. Ako se
svet savremene politike kretao u pravcu ocena iz Federalistièkih spisa
aneDruštvenog ugovora, onda se mo`e postaviti pitanje kakav je
sada smisao Rusoovih snova o idealnom društvenom ureðenju.
Ovo pitanje koje postavljaju mnogi Rusoovi kritièari zasniva se,
meðutim, na jednom površnom objašnjenju Rusoovog dela. Jer,
Društveni ugovor nije, kako Rusoovi kritièari iznose, optimistièki
opis dr`ave koja treba da nastane veæ, kako je to uverljivo pokazao
Bertran de @uvenel, razmatranje o politièkom propadanju postojeæih
dr`ava. Ruso ne pokazuje kako se velike i slo`ene dr`ave mogu pretvoriti
u demokratske zajednice, veæ kako brojnost i slo`enost tih
dr`ava vodi stalnoj centralizaciji i jaèanju dr`avne vlasti. Glavna odlika
Društvenog ugovora je zato pesimizam, a ne odsustvo realizma.
26 Ruso je u svom pesimizmu shvatao da u modernim, velikim
25
26
Alexander Hamilton, James Madison, John Jay, The Federalist Papers, New
York, The New American Library, 1961, No. 10, 14, 51.
Bertrand de Jouvenel, „Rousseau“ u Western Political Philosophers, ed. Maurice
Cranston, London, The Bodley Head, 1964, str. 65-79.
103

dr`avama pod uticajem materijalnog napretka èoveku sve više izmièe
kontrola nad sopstvenom društvenom i politièkom sredinom, da
èovek postaje sve sitniji i usamljeniji u toj sredini, da se pojedinac
gubi u masi. Jasnije i pre mnogih drugih, pisac Društvenog ugovora
upozorio je kuda ide moderno društvo.
104