Ruso i vladavina opšte volje - komunikacija

prema Rusou, zakonodavac „treba da èoveku oduzme njegove sopstvene
snage da bi mu podario druge koje su mu strane i kojima on ne
mo`edaseslu`i bez tuðe pomoæi. Ukoliko se te prirodne snage više
umrtve i unište, utoliko su steèene snage veæe i trajnije i utoliko je
društveni poredak èvršæi i savršeniji; tako da tek kad svaki graðanin
nije ništa i mo`e nešto da uèini samo pomoæu svih drugih, i kad je
snaga koju je stekla celina jednaka zbiru ili veæa od zbira prirodnih
snaga svih pojedinaca, mo`e se reæi da je zakonodavstvo stiglo do
najviše taèke savršenstva koju mo`e dostiæi.“ 6
Ukazujuæi na neliberalni i totalitarni karakter Rusoove politièke
filozofije, Rusoovi kritièari nisu prelazili preko teškoæa tumaèenja
kojima obiluje njegovo delo. Oni nisu odricali da je Rusoovo delo
protivreèno i da zato nije uvek tako lako osporiti objašnjenja koja se
razlikuju od njihovih. Još je Konstan smatrao da je Ruso, uvodeæi u
svoju politièku filozofiju shvatanje o neogranièenom narodnom suverenitetu,
bio zastrašen velièinom vlasti koju je stvorio, pa je pokušao
da opasnost koja je nerazdvojno povezana sa neogranièenim
suverenitetom spreèi jednim sredstvom koje bi uèinilo nemoguænim
vršenje samoga suvereniteta. Istakavši da se narodni suverenitet ne
mo`e otuðiti, ustupiti, ni zastupati, Ruso je stvarno pokazao, smatra
Konstan, da se on ne mo`e ni vršiti. 7
Skreæuæi pa`nju na dvosmislenost i višeznaènost Rusoove politièke
misli, kritièari ipak ostaju dosledni stavu da kod Rusoa kolektivizam,
odnosno totalitarizam odnosi prevagu nad individualizmom.
Rusoov društveni ugovor je zato sušta suprotnost Lokovom. 8 Dok
Lokov društveni ugovor potvrðuje i jamèi prava pojedinaca, Rusoov
ih negira. Kod Loka dr`ava štiti ljudska prava, a njena vlast je ogranièena.
Kod Rusoa su ljudska prava podreðena društvu, a vlast nad
pojedincima i manjinama je neogranièena. U Rusoovoj dr`avi ne samo
da se ne mo`e više govoriti o pravima manjina, veæ ne postoji
moguænost manjina. Lokov društveni ugovor je zato povelja individualizma;
Rusoov društveni ugovor je izraz krajnjeg kolektivizma.
6
7
8
Društveni ugovor, II, 7.
Konstan, Naèela politike, str. 5.
Vidi Ernest Barker, „Introduction“ u Social Contract: Essays by Locke, Hume,
Rousseau, Oxford, Oxford University Press, 1971.
92