II. Problem prihvatljivih definicija - komunikacija

eligijskih organizacija. Prvi se pojam moe u tom kontekstu posmatrati
kao fiziološki aspekt desakralizacije, a drugi kao patološki
aspekt iste pojave (Grumeli, 1997:49). Sekularizacija je, kao sekularizam,
za navedene pisce, jedna sveobuhvatna ideologija koja religijskim
institucijama odrièe svaku formativnu ulogu u društvu (šire i
podsticajno o ovoj razlici u Ðorðeviæ, 1994:18-19).
– Sekularizacija je transpozicija religijskih verovanja i institucija.
Institucijama, ponašanju i saznanju ne pridaje se više boanski
karakter nego se prenose na teren èovekovog stvaralaštva i odgovornosti.Transpozicija
se vrši od sakralnog na èisto ljudski kontekst.
Kulminacija ove vrste procesa sekularizacije bila bi potpuno antropologizovana
religija i društvo koje je preuzelo sve funkcije koje su
ranije pripadale religijskim institucijama. Glavna teškoæa je u identifikovanju
samog procesa prenosa i ostataka. U tom kontekstu i pitanje
– da li se recimo marksizam moe posmatrati kao transponovanje
judeo-hrišæanstva, ili se tu više radi samo o prenosu nekih elemenata,
ili još preciznije, tek nekih funkcija? Lakoæa takvih identifikovanja
elegantno ide prema smelim generalizacijama, ali je problem
daleko veæi kad je u pitanju konkretna analiza navedenih fenomena.
– Sekularizacija je desakralizacija sveta. Svet (èovek i priroda)
postaju predmet racionalno-kauzalnog objašnjenja i manipulacije,
postepeno gubeæi nekadašnji sakralni karakter. Kulminacija sekularizacije
bilo bi potpuno „racionalno“ društvo bez natprirodnog i mistiènog.
Veberova teorija „odèaravanja“ prirode (i sveta) dobar je
primer za navedeno shvatanje sekularizacije prema kojoj racionalizacija
društvenog ivota, kao ireverzibilan proces, vodi do društva
kao samodovoljnog kauzalnog sistema veza. Buduænost religije u
procesu ovako shvaæene sekularizacije se vidi dvojako: neki je vide
u nestajanju religije ukoliko ona treba da propoveda „svetost“ i „duhovnost“,
a drugi u njenom opstanku zato što je èovek „nepopravljivo
religiozan“ pa je samo trenutno ili privremeno potisnuo religiju
(sveto) u podsvest u meðuvremenu traeæi (i nalazeæi) njene nove
izraajne forme. Glavna teškoæa je u tome što postoje religije koje
inherentno desakralizuju svet. Najpre, takva je religija judaizam,
koja za razliku od imanentistièkih religija radikalno transcendira
tvorca koji svet predaje èovekovoj vladavini. U samoj monoteistiè-
84