Razgovor sa novinarima<strong>Taboo</strong> nedeljnik započeo je serijurazgovora sa uglednim novinarimakoji se bave ekonomskim problemimai privredom i čiji je autoritetneosporan. Vladimir Harak, ugledniekonomski komentator u novosadskomDnevniku, Milan Ćulibrk,glavni urednik i urednik ekonomskerubrike nedeljnika Ekonom:east, iRuža Ćirković, dragoceno peronedeljnika NIN i kolumnistkinjadnevnika Danas, do sada su govorilio svojim viđenjima stanja uprivredi Srbije i o uzrocima specifičnihproblema kada su u pitanjunjena privreda i slika o njoj; o problemimaizvoza i unapređenja prodaje,o svom viđenju odnosamedija i privrede. Uglednim novinarimakoji imaju šta da kažu sadase pridružio i Mijat Lakićević,dugogodišnji ekonomski komentatornekadašnjeg vodećeg ekonomskognedeljnika na prostorimaJugoslavije – Ekonomske politike,urednik sjajnog priloga Novac udnevnim novinama Blic, a sadaurednik NIN-a.Mijat LakićevićU medijima i agencijamanedostaje znanjaPoslovni ljudi nisu na pravi način orijentisani na informacije na osnovukojih treba da donesu poslovnu odluku • Malo se piše o marketingu jer jedosta straha od zameranja a toj oblasti bi se trebalo pristupiti kritički •Privredne komore su ranije bile kvalitetnije nego danasMnogo se govori o povećanju izvoza.Međutim, u našim medijima najmanje sepriča o problemima sa kojima se susrećenpr. jedan direktor preduzeća. Šta izvoziti,kome, gde, pod kojim uslovima? Zbog čegaje to tako?Problem je sa jedne strane sam nivo medijai njihova usmerenost. Za tu problematiku10potrebni su specijalizovani mediji ili makarspecijalizovani delovi medija, ali i odgovarajućačitalačka publika. Publika u poslovnojzajednici, među poslovnim ljudima, ali i međuonima koji kreiraju ekonomsku politiku iprivredni ambijent.Ništa od toga nije kod nas na zadovoljavajućemnivou, a skoro da bih mogao i da kažemda ne znam šta je gore. Mediji su vrloširoko postavljeni danas. Sa jedne strane,vode borbu za tržište, tj. za opstanak jer sumnogi od njih u privatnim rukama. Morajuda budu profitabilni ili makar da ne rade sagubitkom. Zbog toga oni tragaju za čitaocimagde god mogu i ne mogu, čak i kada bihteli, da se usmere npr. ka toj poslovnoj za-
Razgovor sa novinarimajednici, pa da tako imate medije koji se bavesamo biznisom i poslovnim ljudima. Sa drugestrane, i našim poslovnim ljudima kao danisu potrebni takvi mediji. Oni informacije obiznisu najčešće dobijaju u kafani i od nekihdrugih ljudi sličnih sebi, ili u direktnom kontaktusa državom. Nisu na pravi način orijentisanina informacije na osnovu kojihtreba da donesu poslovnu odluku. Tu mislimna informacije koje su dostupne svima. Naravno,informacije iz medija nisu dovoljne dase krene u posao već su više osnova zaneko istraživanje uz pomoć kojeg se moguotkriti potencijali za posao. Kada ovo kažem,mislim na informacije koje su dostupnesvima ali su samo neki uspeli da ih na pravinačin iskoriste i opredele se za neki biznis.Sama država je takođe upetljana u poslovnekrugove i dilove. Ona pravi poslovnu politikukoja odgovara pojedinim ljudima, pojedinimfirmama i granama. Ona ne radi dovoljno natome da postavi egzaktna pravila igre već točini vrlo selektivno. Najpoznatija svetskaekonomska novina Ekonomist više je političkanovina nego ekonomska jer poslovneljude pre svega interesuje ambijent i sigurnostza posao. Tu čitalac dobija neophodneinformacije i tu se sve završava. Dalje onsam traži prostor za svoj biznis.Urednici su pod pritiskommenadžmentaDanas svi mediji priznaju da bez prihodaod oglašavanja ne bi mogli da opstanu.Štampani mediji žive od tiraža i prodajeoglasnog prostora. Elektronski, izuzevJS RTS (a i on priznaje da bez tih 40 odstou ukupnim prihodima ne bi „preživeo”),skoro isključivo. Zar nije onda u interesumedija da prate tržište marketinških uslugai utiču na njegov razvoj od kojeg direktnozavisi njihova egzistencija?Trebalo bi da bude, ali ta objektivna situacija,o kojoj sam govorio odgovarajući naprvo pitanje, ne pogoduje tom nekom čistomprofesionalnom odnosu i profesionalnomprilazu poslu. Mediji imaju velikih subjektivnihproblema. Nedostaje im adekvatnoznanje i kadrovi. Kada bi bilo više ljudikoji poznaju tu materiju, mogao bi da senapravi proizvod koji bi bio usmeren kanekoj ciljnoj grupi kojoj bi on mogao i da seprodaje. Podjednako je važno i jedno i drugo,i napraviti i prodati. Danas imamo mnogomedija i mnogo novinara a njihovo znanjeje nedopustivo nisko, i to čak ne bih rekaoda je taj problem toliko kod novinara kolikokod urednika. I urednici su, sa druge strane,pod pritiskom menadžmenta i zbog toga sečesto gubi kvalitet.Oko 96.000 privrednih subjekata podneloje završni račun o poslovanju za prošlugodinu. Tvrdim, a nisam jedini, da u Srbijinema 100 preduzeća tržišno orijentisanih iu kojima menadžment vlada tržišnim mehanizmima.Nema 50 uglednih direktoramarketinga čija se reč sluša kao što sesluša reč tehničkog ili finansijskog direktora.Nije li to onda fantastičan milje danovinari ukazuju na taj problem kako bidoprineli ekonomskoj stabilizaciji društva?Naravno, ali je ključno pitanje zbog čega dotoga ne dolazi. Kao što sam rekao, na svimnivoima nedostaje znanja. I kod ljudi koji sebave marketingom. Često ljudi zaposleni naposlovima prodaje i vremena kao oglasnogprostora, ne znaju šta prodaju, ne znaju daobjasne klijentu zašto bi za njega bilo dobroda se npr. oglasi u tim i tim novinama ili dase pretplati na određene novine. Sa drugestrane, i u preduzećima na tim poslovimarade prilično neobučeni ljudi. I u marketinškimi pi-ar agencijama je isti slučaj. Čestosu to ljudi koji samo gledaju rejting ili tiraž(ne kažu koji – štampani ili prodati!) i samoih to zanima. To je njihovo najveće znanje.Nekada čak neće ni da daju oglas u novinamau kojima je jeftiniji oglasni prostorzbog toga što je njihova lična provizija, kojaje najčešće 20 odsto, manja pa protežirajumedije koji više daju.Nismo uspeli da pišemoo marketinškim kampanjamaU Srbiji je sve više agencija za planiranje izakup oglasnog prostora. Ni mi u redakcijine uspevamo da spoznamo po kojim kriterijumima,osim rejtinga, neko nekome prodajenešto. Zazire se od merljivosti efekataoglašavanja da bi se dokazalo da je medijskiplan bio adekvatan poslovnom cilju.Nije li to dobra tema za urednike?Tu je problem pronaći ljude koji poznaju tutematiku da bi o njoj pisali, ali i menadžerei direktore koji bi za to bili zainteresovani.Ima mnogo personalnih veza između kompanijakoje nisu vođene samo poslovnim interesima.Mnogo je straha od zameranja jerbi se marketingu trebalo pristupiti kritički.Nema novinara koji bi o tome mogli da pišu.Potrebno je da ih pronađete i obučite. Sadruge strane, niko iz marketinških ili pi-aragencija neće kritički da govori kako se nebi zamerili jedni drugima.Ja sam želeo, kada sam svojevremeno pokrenuododatak „Novac”, da analiziramomarketinške akcije. Da pratimo njihovu uspešnosti efekte koje su proizvele. Da pišemoo tome koliko je kampanja koštala išta je oglašivač njome dobio. To je neki minimum.Međutim, to nisam mogao da realizujem.Devedesetih godina, kada se kretalo u tranziciju,smatrali smo, ovde u Srbiji, da ćemobiti u prednosti u odnosu na zemlje u okruženjujer smo bili bliski sa zapadom. Našiljudi poslovali su tamo i imali su zapadnaiskustva. Međutim, mi smo zapravo u tomperiodu izgubili vreme i danas nemamo adekvatneljude za određene poslove. Ovde sesada ne razmišlja na duži rok. Prave se planoviza narednih godinu-dve. Niko više nepravi dugoročne planove.Naš komorski mehanizam i dalje je produženaruka vlasti a ne privrede, i ne umeda se izbori za jasne elementemakroekonomskog privređivanja. Čini seda je povezanost komorskog mehanizma idržave danas veća nego ikada, što je kontraproduktivno.Komore su danas gotovo potpuno propale.Bez obzira na tu jednopartijsku vezu koja jepostojala pre 30 godina, ona je bila kvalitetnijanego danas jer su ljudi koji su vodili komore,tu ne mislim samo na predsednika jersu tada u njima postojala i tzv. opšta udruženja,na čija čela su dolazili ljudi sa 20-30godina iskustva u vođenju velikih preduzeća,imali, pre svega, profesionalni i lični ugleda samim tim je i njihov uticaj bio veći.Toga sada nema. Više se i ne zna ko je načelu tih udruženja i sve se svelo na činovništvokoje je manje profesionalno spremnoi orijentisano. Ranije ste u komori moglida nađete podatke koje god poželite. Bilo jesjajnih analiza proizvodnje i privrednih tokovakoje su rađene na svakih nekolikomeseci. Svaka grana ih je radila. To je zamedije bio jedan veoma bogat rudnik. Danastoga skoro da i nema.Sada imamo i nekoliko udruženja poslovnihljudi, preduzetnika, tako da postoji nekavrsta konkurencije zbog čega je i taj uticajrascepkan. Ipak, ono što je ključno, i što jeglavni problem, jeste to što Srbija danasnema industriju. Komoru ne mogu da činebanke ili turističke organizacije, tj. sektor usluga.Komora je industrija, a mi je nemamoni u jednom segmentu. Kada nemate industriju,nemate jake ljude. Koliko znam,učešće industrije u bruto društvenom proizvoduzemlje u 2009. godini jeste 13 odsto.To je veoma maloRazgovarali:Žozef Lončar i Petar Stakić11
Change language