Dr. Ernst Muldašev - U potrazi za gradom Bogova

U PREDE LIMA ŠAMBALE
Nisam imao nikakvo oružje osim noža. Nož sam čvrsto
držao u ruci. Nisam se usuđivao da se sagnem da uzmem kamen,
bojeći se da neću uspeti da reagujem ako me psi napadnu.
Dva fotoaparata su se klatila na uzici, ometajući mi koordinaciju
pokreta. Ranac mi se valjao po zemlji. Vlažni vetar je listao
stranice dnevnika koji je ležao pored njega.
Osećao sam da psi pokušavaju da me iscrpu. Uskoro sam,
pokušavajući da ih odbijem, zaista i počeo da posustajem. Tada
sam skinuo kapu i bacio je pred sebe. Jedan pas se instinktivno
ustremio ka njoj. Rizikujući da me ostali ujedu otpozadi, pojurio
sam ka tom psu i ugrabivši pogodan trenutak, iz sve snage ga
šutnuo u njušku. Kao u usporenom filmu, primetio sam kako moja
tvrda planinarska čizma ulazi pravo u gubicu tog zlobnog stvorenja
lomeći kosti. Zaglušujući krik razlegao se tibetanskom visoravni.
Hitro sam se okrenuo. Druga dva psa, prekinuvši lajanje,
zaustavili su se i kezeći zube počeli da me gledaju. Povređeni
pas je nastavio da žalosno skiči, okrećući se u mestu.
Hitro sam se sagnuo, dohvatio veliki kamen i bacio ga prema
dvama psima koji su ćutali. Psi su se udaljili deset metara
i ponovo, kao sablasti, nastavili da gledaju u mene. Povređeni
pas, povodeći se, dao se u bekstvo.
Sa dostojanstvom koje je ličilo na dostojanstvo snažnije
životinje, nehajno sam podigao bačenu kapu, dnevnik, ranac i
ponosno počeo da se udaljavam u stranu, tako da je izgledalo
kao da se prema tim divljim psima odnosim kao prema nekim
pitomim hrčcima ili zečevima.
Išao sam sve dalje i dalje, nažalost se udaljavajući i od logora,
a dva preostala psa su nastavila da me ćuteći gledaju, nalik na sablasti.
Kada sam se udaljio na pristojnu razdaljinu, otpozadi se
razlegao urlik. Okrenuo sam se i video kako su dva sablasna psa
pojurila u stranu, i dotrčavši do ranjenog brata, stali pred njega.
- Auuu - skiknuo je povređeni pas, shvativši, očigledno, surovost
vučjih zakona.
20