Dr. Ernst Muldašev - U potrazi za gradom Bogova

U PREDE LIMA ŠAMBALE
dugo nakon toga periodično zastajati, padati na zemlju i dugo
patiti od oštrog bola u predelu solarnog pleksusa. Takođe nisam
znao da ćemo po izlasku iz Grada Bogova upravo na ovom
mestu postaviti šator i da ću se čitavu noć previjati od bola
osećajući da sa tim divljim bolom iz mene izlazi sva negativna
energija koja se nakupila tokom života. I te ću noći, kao nešto
najdraže, privijati uz sebe mape sa crtežima građevina Grada
Bogova.
Nisam znao da ću ipak ostati živ i da ću početi da pišem
knjigu „U potrazi za Gradom Bogova", koja se sastoji od nekoliko
tomova. A moje pamćenje, koje će preživeti mučenje kondenzovanog
vremena Doline Smrti, pomno će me snabdeti informacijama
ne samo o svakom koraku te ekspedicije, već i o
svakoj misli koja se tamo pojavi.
A tada, uoči pohoda u Grad Bogova, i dalje sam ležao sa
rukama pod glavom. Tibetski vetiar je zviždao. U duši sam se
osećao mirno i dobro. A pored mene su spavali momci - članovi
tibetske ekspedicije.
Sergej Anatolevič Seliverstov je mirno spavao. On bi povremeno
micao usnama; sigurno je sanjao ružičaste snove - o optimizmu
i romantici, koji su bili karakteristični za njega.
Ravil Šamilevič Mirhajdarov se sklupčao u krug. Jednom
rukom je držao kameru koju je oprezno stavio pod jastuk.
Rafael Gajazovič Jusupov je spavao, gurajući nos u grudi
Sergeja Seliverstova i stavivši na njega svoju levu ruku. On kao
da je i u snu vukao Seliverstova na zemlju, ne dajući mu da „uzleti"
u njegovim romantičnim težnjama.
Ruke koje sam stavio pod glavu gotovo su mi potpuno utrnule.
Izvukao sam ih i okrenuo se na stranu. A napolju je zavijao
tibetski vetar. Nisam se više nadao da ću zaspati, naprosto sam
čekao sutrašnji dan - dan kada ćemo še spremiti da stupimo na
tlo legendarnog Grada Bogova.
12