Dr. Ernst Muldašev - U potrazi za gradom Bogova
Dr. Ernst Muldašev je tipični naučni istraživač na području biokemije ljudskih tkiva, liječnik i prvi koji je uspješno izvršio transplantaciju oka. Ali sudbina ga je odvela i dalje u istraživanje porijekla ljudskog roda pa je vodio ekspedicije na Tibet , na Kajlaš, u potrazi za zemljom Bogova, prema pričama starih spisa i posvećenih budističkih i drugih istočnjačkih svećenika , tibetanskih lama. Knjiga je zanimljivo i razumljivo pisana i za obične ljude koji vole putopise kao i za specijaliste s tog područja..
Dr. Ernst Muldašev je tipični naučni istraživač na području biokemije ljudskih tkiva, liječnik i prvi koji je uspješno izvršio transplantaciju oka. Ali sudbina ga je odvela i dalje u istraživanje porijekla ljudskog roda pa je vodio ekspedicije na Tibet , na Kajlaš, u potrazi za zemljom Bogova, prema pričama starih spisa i posvećenih budističkih i drugih istočnjačkih svećenika , tibetanskih lama. Knjiga je zanimljivo i razumljivo pisana i za obične ljude koji vole putopise kao i za specijaliste s tog područja..
- No tags were found...
You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
U <strong>potrazi</strong><br />
<strong>za</strong> <strong>gradom</strong> bogova<br />
<strong>Dr</strong> <strong>Ernst</strong> <strong>Muldašev</strong><br />
Hema-Kheya-N eye<br />
Beograd, 2009.
Tom 3<br />
U predelima Šambale<br />
Predaovor autora 9<br />
Glava 1. Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong> 13<br />
Glava 2. Čovek koji čita 43<br />
Glava 3. Zvono 53<br />
Glava 4. Kakav je Kajlaš? 61<br />
Glava 5. Mali Kajlaš - čuvar kamena Šantđmani 91<br />
Glava 6. Ko je gradio Grad <strong>Bogova</strong>? 101<br />
Glava 7. Bibliteka među stenama 121<br />
Glava 8.<br />
Dom Srećnog Kamena.<br />
Glavno Ogledalo Vremena 139<br />
Glava 9. Vrata Šambale 161<br />
Glava 10. Kameni laser 189<br />
Glava 11. Kosmičko ogledalo Kajlaša 209<br />
Glava 12. Dvorci bez prozora i vrata 217<br />
Glava 13. Kamena ogledala Grada <strong>Bogova</strong> 227<br />
Glava 14. Crna strana Kajlaša 235<br />
Glava 15. U Dolini Smrti 245<br />
Glava 16. Srce vode 319<br />
Glava 17. Milarepina pećina 329<br />
Glava 18. Svuda piramide, piramide, piramide... 395<br />
Glava 19. Kula Šambale 419<br />
Glava 20. Ka Mestu Gladnog Đavola 453<br />
Glava 21. Kući 503<br />
Epilog 527
U <strong>potrazi</strong><br />
<strong>za</strong> <strong>gradom</strong> bogova<br />
Tom 3<br />
U predelima Sambale
<strong>Ernst</strong> Rifgatovič <strong>Muldašev</strong><br />
Doktor medicinskih nauka, profesor univerziteta,<br />
direktor Sverusijskog centra <strong>za</strong> očnu i plastičnu<br />
kirurgiju (Ufa), hirurg višeg reda, uvaženi konsultant<br />
univerziteta u Luisvilu (SAD), inostrani<br />
član Američke akademije oftamologa, diplomirani<br />
oftalmolog Meksika, član Internacionalne<br />
akademije nauka, majstor sporta u sportskom<br />
planinarenju, trostruki šampion SSSR-a.<br />
E. R. <strong>Muldašev</strong> je izumitelj hirurškogbiomaterijala „aloplanta", pomoću<br />
koga je postalo moguće lečiti bolesti koje su se smatrale neizlečivim (atrofija<br />
očnog nerva, dijabetička retinopatija, pigmentni retinitis i dr). Otkriće<br />
„aloplanta" otvorilo je mogućnosti <strong>za</strong> regenerativnu hirurgiju, tj. hirurgiju<br />
usmerenu na „gajenje" čovekovih sopstvenih tkiva.<br />
E. R. <strong>Muldašev</strong> je značajni ruski naučnik svetskog glasa. On je razradio<br />
više od 70 novih očnih i plastičnih operacija, razradio i pustio u<br />
proizvodnju 58 oblika „aloplanta". Objavio je oko 300 naučnih radova<br />
u ruskoj i inostranoj periodici i ima 52 patenta u Rusiji, SAD, Nemačkoj,<br />
Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji. Njegovi radovi dobijali su zlatne medalje<br />
na međunarodnim izložbama. U preko 40 zemalja održao je predavanja i<br />
pokazne operacije. On svake godine obavi 300-400 složenih operacija.<br />
Interes ovog naučnika <strong>za</strong> probleme porekla čovečanstva nije slučajan.<br />
Pošto je naučnik širokih pogleda, E. R. <strong>Muldašev</strong> je počeo da razmišlja o medicinskoj<br />
problematici ljudske energetike na filozofskom i opšteljudskom<br />
planu, štose u krajnjem ishodu pretvorilo u naučno istraživanje tajanstvenih<br />
pitanja porekla čovečanstva. Ali, iz te filozofske i sen<strong>za</strong>cionalne<br />
rasprave već su načitijeni direktni praktični <strong>za</strong>ključci, koji su uticali na<br />
formiranje principa novihmetoda lečenja.<br />
E. R. <strong>Muldašev</strong> misli originalno i zna da jednostavnim ipristupačnim<br />
jezikom izloži složene naučne probleme. Knjiga „Od koga smo potekli" napisana<br />
je umetničkim stilom, premda je u suštini duboko naučna. Ova<br />
knjiga je interesantna kako <strong>za</strong> široki krug čitalaca, tako i <strong>za</strong> specijaliste.<br />
R. T. Nigmatulin<br />
doktor medicinskih nauka, profesor univerziteta
Predgovor autora<br />
Prošla je 1999. godina. Ruska ekspedicija na Tibet se nastavila.<br />
Postavili smo logor na prilazima legendarnom Gradu <strong>Bogova</strong>.<br />
Noću sam se iznenada probudio. Ležao sam u šatoru, postavivši<br />
ruke pod glavu i čudio se kako mi mo<strong>za</strong>k lako i jasno radi.<br />
- Eh, kada bi tako radio danju, a ne noću - pomislio sam<br />
zlovoljno.<br />
Brzo, kao da se vreme skratilo, misli su prolazile kroz glavu.<br />
Te misli kao da su prelistavale stranice knjige o organizovanju<br />
i odvijanju ove ekspedicije na Tibet.<br />
- A uopšte, interesantno je kako mi se javila pomisao o Gradu<br />
<strong>Bogova</strong> - <strong>za</strong>čudio sam se.<br />
Shvatao sam da mi je ta misao došla nekako niotkuda, ali mi<br />
se tako učvrstila u glavi da sam, uprkos tome što sam negodovao<br />
i škrgutao zubima što ne mogu da nađem izvor legende o<br />
Gradu <strong>Bogova</strong>, organizovao ekspediciju da potražimo taj fantomski<br />
grad pod nebom.<br />
Donekle me je umirivalo to što me je poduhvat istraživanja<br />
piramida i drevnih spomenika na Zemlji doveo do uvida da<br />
svetski sistem piramida i spomenika davne prošlosti počinje<br />
od svete planine Kajlaš, a naš šator se sada upravo nalazio nedaleko<br />
od nje; u šatoru sam ležao ja, podmetnuvši ruke pod glavu.<br />
Doveo sam ekspediciju dovde, nadajući se da ćemo uz svetu<br />
planinu Kajlaš naći i Grad <strong>Bogova</strong>. Ali, hoćemo li ga naći?<br />
- Eh, hoćemo li ga naći? - prošaputao sam, znajući da<br />
ćemo se prekosutra uputiti ka mestu na kome bi, po našim<br />
proračunima, trebalo da bude Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
Kao san su izgledali nedavni doživljaji u Nepalu i na Tibetu.<br />
Sve što se dešavalo ovde, daleko od domovine, sada, dok sam<br />
ležao u šatoru sa rukama pod glavom, izgledalo mi je kao fantastika,<br />
čista fantastika. Moj ruski um odbijao je da poveruje<br />
u ono o čemu su govorile nepalske i tibetske lame. Taj prizem-<br />
9
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
ni um nije hteo da pojmi da<br />
čuda <strong>za</strong>ista postoje na svetu<br />
i da lamama, koji na sebi<br />
nose breme prošlosti, ništa<br />
ne znači fantaziranje, da oni<br />
naprosto hoće da svi ljudi,<br />
računajući i nas - nadmene<br />
Evropljane - poverujemo u<br />
to da su na Zemlji pre nas<br />
postojale velike civili<strong>za</strong>cije<br />
i da najbolji sinovi i kćeri<br />
tih drevnih civili<strong>za</strong>cija nisu<br />
nestali sa lica Zemlje, već da do dan-danas žive u prekrasnoj<br />
Šambali i<strong>za</strong> eterične barijere paralelnog sveta. A takođe, da i<br />
Carstvo Mrtvih živi <strong>za</strong>jedno sa njima - Carstvo Živih Mrtvih.<br />
- Zlatne ploče Harata - proletela mi je kroz glavu patetična<br />
misao, podsećajući na to daje sve počelo<br />
ovde sa legendarnom <strong>za</strong>gonetkom<br />
Harata.<br />
Setio šam se nepalskih stupa, vozila<br />
drevnih naroda, kamena Santamani, <strong>za</strong>gonetne<br />
svetlosti na nebu, očiju koje je<br />
na nebu video Seliverstov, <strong>za</strong>gonetnog<br />
kruga, Jezera Demona i smesta shvatio<br />
da sva ta gomila <strong>za</strong>gonetki ne može biti<br />
slučajnost. I<strong>za</strong> toga stoji Nešto. I sve se<br />
svodilo na to da je to Nešto - Sambala, u<br />
čije smo predele mi hteli da <strong>za</strong>đemo.<br />
U potpunosti sam uviđao da ako to Nešto <strong>za</strong>ista postoji - mi se<br />
sada nalazimo na dva koraka od Njegove Oblasti. Žudeo sam da<br />
se sretnem sa Njim, strasno sam žudeo da se bar na trenutak susretnem<br />
sa Velikim Ujedinjenim Umom svih zemaljskih Ljudskih<br />
Rasa - Umom Sambale. Maštao sam o tome, iako sam znao da<br />
10
Predgovor autora<br />
moj ništavno slabi um nije baš interesantan <strong>za</strong> njih, <strong>za</strong> nevidljive<br />
ljude Sambale, koji su nekada davno, davno, nakon Vaseljenskog<br />
Potopa, ponovo stvorili nas - savremene ljude - baš ovde, u njihovom<br />
glavnom staništu, Gradu <strong>Bogova</strong>.<br />
Shvatao sam da me nikad neće pustiti u<br />
podzemni svet i da mi nikad neće dopustiti<br />
da stupim u Carstvo Mrtvih, <strong>za</strong>to što<br />
moja radoznalost nema velikog značaja.<br />
Ali sam ipak hteo da vidim legendarna<br />
vrata Sambale, ipak... Hteo sam da nađem<br />
mitsku Dolinu Smrti, da osetim dah Gospodara<br />
Smrti, Jame. Hteo sam... Ali, još<br />
nisam znao da li <strong>za</strong>ista postoji Grad <strong>Bogova</strong><br />
- nadzemni deo Sambale!<br />
Ležao sam u šatoru sa rukama pod glavom. Napolju je <strong>za</strong>vijao<br />
i besneo planinski tibetski vetar. Čekao sam jutro i brinuo<br />
se kako će se odigrati predstojeći susret sa Gradom <strong>Bogova</strong>.<br />
Još nisam znao da ne samo da ćemo naći Grad <strong>Bogova</strong>, nego<br />
i da ćemo se iščuđavati, štaviše, beskrajno diviti neverovatnim<br />
tehnološkim moćima Sambale, koje<br />
su omogućile da se sagradi taj čudesni<br />
Grad, koji se sastoji od kolosalnih piramida<br />
i spomenika. Pa iako ćemo uspeti<br />
da uđemo u Grad <strong>Bogova</strong>, nećemo<br />
moći da shvatimo namenu tog Grada.<br />
Mislićemo, misliti i misliti o toj temi,<br />
ali tek po <strong>za</strong>vršetku ekspedicije, u Ufi,<br />
nakon što <strong>za</strong>vršimo pipavi posao izrade<br />
mape i sheme Grada <strong>Bogova</strong>, uspećemo<br />
da postavimo hipotezu o njegovoj nameni,<br />
i reč „matrica" će sinuti posebno jarkim bojama.<br />
Još nisam znao da će Dolina Smrti kondenzovanim vremenom<br />
tako prodrmati svaku moju ćeliju i svaki molekul, da ću<br />
11
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
dugo nakon toga periodično <strong>za</strong>stajati, padati na zemlju i dugo<br />
patiti od oštrog bola u predelu solarnog pleksusa. Takođe nisam<br />
znao da ćemo po izlasku iz Grada <strong>Bogova</strong> upravo na ovom<br />
mestu postaviti šator i da ću se čitavu noć previjati od bola<br />
osećajući da sa tim divljim bolom iz mene izlazi sva negativna<br />
energija koja se nakupila tokom života. I te ću noći, kao nešto<br />
najdraže, privijati uz sebe mape sa crtežima građevina Grada<br />
<strong>Bogova</strong>.<br />
Nisam znao da ću ipak ostati živ i da ću početi da pišem<br />
knjigu „U <strong>potrazi</strong> <strong>za</strong> Gradom <strong>Bogova</strong>", koja se sastoji od nekoliko<br />
tomova. A moje pamćenje, koje će preživeti mučenje kondenzovanog<br />
vremena Doline Smrti, pomno će me snabdeti informacijama<br />
ne samo o svakom koraku te ekspedicije, već i o<br />
svakoj misli koja se tamo pojavi.<br />
A tada, uoči pohoda u Grad <strong>Bogova</strong>, i dalje sam ležao sa<br />
rukama pod glavom. Tibetski vetiar je zviždao. U duši sam se<br />
osećao mirno i dobro. A pored mene su spavali momci - članovi<br />
tibetske ekspedicije.<br />
Sergej Anatolevič Seliverstov je mirno spavao. On bi povremeno<br />
micao usnama; sigurno je sanjao ružičaste snove - o optimizmu<br />
i romantici, koji su bili karakteristični <strong>za</strong> njega.<br />
Ravil Šamilevič Mirhajdarov se sklupčao u krug. Jednom<br />
rukom je držao kameru koju je oprezno stavio pod jastuk.<br />
Rafael Gajazovič Jusupov je spavao, gurajući nos u grudi<br />
Sergeja Seliverstova i stavivši na njega svoju levu ruku. On kao<br />
da je i u snu vukao Seliverstova na zemlju, ne dajući mu da „uzleti"<br />
u njegovim romantičnim težnjama.<br />
Ruke koje sam stavio pod glavu gotovo su mi potpuno utrnule.<br />
Izvukao sam ih i okrenuo se na stranu. A napolju je <strong>za</strong>vijao<br />
tibetski vetar. Nisam se više nadao da ću <strong>za</strong>spati, naprosto sam<br />
čekao sutrašnji dan - dan kada ćemo še spremiti da stupimo na<br />
tlo legendarnog Grada <strong>Bogova</strong>.<br />
12
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
_________________ Dava Teniing, šerpas<br />
Posvećeno uspomeni<br />
na Nikolaja Konstantinoviča Reriha<br />
Glava 1<br />
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Moj prijatelj Sergej Anatolevič Seliverstov je tovario jaka.<br />
- Samo da bude dobro vreme, samo da bude dobro vreme<br />
- govorio sam u sebi, dok sam pomagao da naše rance natovarimo<br />
na jakove koje smo iznajmili od lokalnih pastira da bismo<br />
<strong>za</strong>šli u dubine tibetskih planina u oblasti svete planine Kajlaš.<br />
Uporno su nam savetovali da idemo sa lakim rančevima, <strong>za</strong>to<br />
što će se putovanje odvijati na visinama od 5000 do 6000 metara,<br />
a na takvim visinama<br />
veći tereti mogu<br />
da veoma uspore brzinu<br />
hoda. Ali jakovi, po<br />
tvrdnjama Tibetanaca,<br />
mogli su ne samo da<br />
lako nose veliki teret,<br />
već i da dobro hodaju<br />
kamenim terenima, pa<br />
čak i da se veru po liticama<br />
koje se krune.<br />
13
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Svi da rastovarite jakove! Obratite pažnju koji ranac povezujete<br />
sa kojim na leđima jaka, da teret ne bi prete<strong>za</strong>o na jednu<br />
stranu - rekao je vodič Tatu. - Sutra moramo da krenemo<br />
rano, čim svane. Jakove ćemo natovariti još po noći. Goniči će<br />
dovesti jakove ovamo već u šest ujutru.<br />
Podigao sam glavu i još jednom pogledao crne oblake koji su<br />
su okruživali oblast svetog Kajlaša.<br />
- Eh! - rekao sam ozlovoljeno. - Juče uveče Kajlaš se video,<br />
a danas su ga opet obavili oblaci. A da ne bude nevremena? Ako<br />
ne bude lepo vreme, ništa nećemo videti! Ništa! Nećemo videti<br />
Grad <strong>Bogova</strong>, koji bi trebalo da bude ovde, u oblasti Kajlaša.<br />
Tada će čitava eskpedicija biti u<strong>za</strong>ludna! Eh!<br />
Vidim li ja to piramidu?<br />
Ophrvan takvim mislima, seo sam na humku i <strong>za</strong>gledao se u<br />
pravcu Kajlaša. U rukama mi je bila karta po kojoj sam tačno<br />
mogao da odredim položaj Kajlaša, skrivenog oblacima. Zatim<br />
je moj pogled skliznuo po padinama i smesta se, na <strong>za</strong>padu<br />
od Kajlaša, <strong>za</strong>ustavio na jednom neobično pravilnom obliku.<br />
Pažljivo sam se <strong>za</strong>gledao. Srce mi je ubr<strong>za</strong>no <strong>za</strong>kucalo.<br />
- Ono nije planina! Ono je piramida! - glasno sam rekao sam<br />
sebi, skočivši od uzbuđenja.<br />
Grčevitim pokretom sam dograbio foto-aparat i maksimalno<br />
zumirajući prizor nekoliko puta fotografisao piramidalnu<br />
planinu. Potom sam posegnuo u ranac, dohvatio svesku i počeo<br />
da skiciram tu piramidalnu planinu, koja se jasno ocrtavala na<br />
po<strong>za</strong>dini niskog gorja.<br />
- lito vidiš! - govorio sam, glupo mičući usnama i sećajući se<br />
kako su mi u Nepalu dva-tri puta u glavu došle misli da se legendarni<br />
Grad <strong>Bogova</strong> mora sastojati od veoma starih piramida,<br />
raspoređenih oko glavne piramide - svete planine Kajlaša.<br />
Setio sam se takođe da je u Katmanduu, dok sam prolazio<br />
između stubova kompleksa Svajambanata, raspoređenih oko glav-<br />
14
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Crtež prve piramidalne planine koju smo videli<br />
Ona je orijentisana 30 0 (<strong>za</strong>padni otklon) od mestagde mi stojimo i<br />
postrance okrenuta prema Kajlašu (podaci ne sasvim tačni, veoma<br />
je daleko) dobro je <strong>za</strong>klonjena (bela je u snegu)<br />
ne stupe, u meni uporno tinjala misao da kompleks Svajambanata<br />
simbolizuje kompleks Kajlaša. Tada sam i pažljivo prebrajao sve<br />
stupe kompleksa Svajambanata - bilo ih je tačno 108.<br />
Završivši skiciranje, skliznuo sam sa humke i pružio se po<br />
retkoj travi. Bilo je veoma hladno. Duvao je ledeni vetar.<br />
- Zar nije oko Kajlaša raspoređeno 108 piramidalnih konstrukcija?<br />
- iznenada sam pomislio. - Zar nije ova planina preda<br />
mnom jedna od mnogobrojnih piramida?<br />
Izmerio sam rastojanje do piramide koju smo videli, uzeo<br />
sve neophodne azimute i uneo njen položaj na mapu. Potom<br />
sam hitro pošao u logor i čim sam stigao, povikao:<br />
- Rafaele Gajazoviču! Ravile! Izlazite iz šatora! Dajte digitalni<br />
aparat i spremite notbuk!<br />
Ponovo smo pošli do humke na kojoj sam malopre sedeo i<br />
nekoliko puta fotografisali piramidalnu planinu digitalnim apa-<br />
15
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
ratom. Zamolio sam drugove da<br />
prikažu sliku na ekranu kompjutera,<br />
uveličaju je i načine<br />
konture, da bih se uverio u njen<br />
piramidalni oblik.<br />
Rafael Jusupov je vrlo brzo<br />
načinio konture.<br />
- Liči na<br />
piramidu, liči,<br />
jel da! - uzviknuo<br />
sam.<br />
- Ali, ako je<br />
to piramida,<br />
onda je<br />
veoma stara<br />
- pogledajte,<br />
na uveličanom snimku vidna su oštećenja. Snežni pokrivač koji<br />
je pokriva ne dopušta da se dobro pogledaju bočne površine!<br />
Je li to piramida? Možda nam se naprosto čini da trougaona<br />
planina izgleda kao piramida? Možda vidimo ono što želimo?<br />
Sumnje su mi se kovitlale u glavi kao vihor. U grlu mi se javila<br />
teška neurotična knedla. Sa žaljenjem sam priznao svoju detinjastu<br />
i... svakako neosnovanu fantaziju i počeo da je mrzim.<br />
- Ja, ja, ja... glupi fantasta, doveo sam ovamo čitavu ekspediciju<br />
- mislio sam u tom trenutku, stežući kompas u rukama.<br />
- Lako je fantazirati sedeći u udobnom kabinetu. A stvarnost<br />
je već surovija, njoj uvek trebaju dokazi! A gde su dokazi?<br />
Samo ovaj rasplinut kompjuterski snimak? A oblaci? Ovi prokleti<br />
crni oblaci! Oni ne samo da su <strong>za</strong>klonili sveti Kajlaš, oni će<br />
uskoro <strong>za</strong>kloniti i ovu relativno nisko postavljenu piramidu. Je<br />
li to uopšte piramida?<br />
Ježeći se od zime, <strong>za</strong>palio sam cigaretu od nervoze.<br />
Rafael i Ravil su ćutali.<br />
16
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
- Kad bi bar nešto rekli! Rekli bi da sam budala i <strong>za</strong>nesenjak<br />
- pomislio sam. - Neće ništa da kažu, ja sam im šef na poslu.<br />
Potrudio sam se da voljnim naporom uklonim sumnje i<br />
počnem da analiziram hipotezu da se u oblasti svete planine<br />
Kajlaš nalazi čitav kompleks veoma starih piramidalnih konstrukcija,<br />
koje u celini čine Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
- A možda se to i može i potvrditi - nekako žalosno i ravnodušno<br />
sam prošaptao sam sebi. - Možda je ova piramidalna planina tek<br />
početak? Možda je ona prva lasta? Možda nakon nje počinju da<br />
se prostiru sve nove i nove piramidalne konstrukcije?!<br />
Počeo sam da prebiram po glavi sve pretpostavke koje su<br />
nas dovele ovamo - na daleki i surovi Tibet - da baš ovde<br />
tražimo legendarni Grad <strong>Bogova</strong>. Misli su počele da se vrte u<br />
analitičkom kolopletu. Ali, odnekud je iz dubina'svesti lagano<br />
isplivalo pitanje koje me je mučilo - kakva je namena Grada<br />
<strong>Bogova</strong>? To pitanje je prekinulo tok analitičkih misli i počelo<br />
da traži bilo kakav, makar i spekulativan, makar i hipotetički,<br />
makar i fantastični odgovor. Napregnuo sam se, nastojeći da<br />
uključim sav potencijal svoga mozga, ali odgovora nije bilo.<br />
Knedla razočaranja i ljutnje na samog sebe opet se javila u grlu.<br />
Obuzela me je vrućina.<br />
Tada nisam znao da još dugo, dugo neću moći da nađem<br />
odgovor na to pitanje. A taj odgovor će se poka<strong>za</strong>ti toliko<br />
neočekivano neobičnim, da ću dugo sedeti sa glupo raširenim<br />
rukama, razmišljajući o svrsi postojanja ljudske zlobe na Zemlji,<br />
a baš kao odgovor na postojanje zlobe je i sagrađen taj nebeski<br />
„grad" - Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
Tupo sam vrteo glavom, da bih odugovlačio, i onda upitao<br />
prijatelje:<br />
- Momci, kolika je po vašem mišljenju visina ove piramidalne<br />
planine?<br />
- Čega? Govori glasnije! Ništa se ne čuje od vetra... - trgao se<br />
Rafael Jusupov.<br />
17
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Kažem, kolika je visina te<br />
piramidalne planine?<br />
- Aha... - Rafael je počeo da<br />
pažljivo gleda. - Prilično je visoka.<br />
Do nje ima... hm... dvadeset<br />
kilometara, tako je, a ona se<br />
visoko izdiže iznad lanca. Da, i<br />
mije ne vidimo do osnove.<br />
- Da li je viša od Keopsove<br />
piramide, koja je visoka 146<br />
metara?<br />
- Ja mislim da je viša.<br />
Pomislio sam da je ta piramidalna<br />
planina kao kamičak u<br />
poredenju sa svetim Kajlašem<br />
koji je... koji je... verovatno i<br />
sam piramidalna konstrukcija koju su sagradili drevni narodi.<br />
- Očigledno je veoma stara ta piramidalna planina? - poka<strong>za</strong>o<br />
sam prstom na nju.<br />
- Šta? - opet me nije čuo Rafael Jusupov. - Govori glasnije,<br />
kažem ti, vetar užasno duva.<br />
- Da li je stara ta planina? - viknuo sam.<br />
- Ko bi ga znao.. Da bi se to saznalo, do piramidalne planine<br />
morali bi da dođu specijalisti geolozi da bi...<br />
- Geologa među nama nema - prekinuo je Ravil Rafaela Jusupova.<br />
- Sefe, hoćemo li da idemo do te piramidalne planine?<br />
- Naravno da nećemo - odgovorio sam, nastojeći da se oduprem<br />
osećanju tuge koje je naviralo naizgled niotkuda. - Ići<br />
ćemo planiranom maršrutom.<br />
- U redu.<br />
- Interesantno, kako je bila sagrađena ta piramida? Da li je, na<br />
kraju krajeva, to piramida a rie prirodna planina? - promrmljao<br />
sam sebi u bradu.<br />
18
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
- Hoćeš li govoriti glasnije ili ne? - uzjogunio se Rafael<br />
Jusupov.<br />
- Gajaziču, skini kapu sa ušiju - posavetovao ga je Ravil.<br />
- Sta? - upitao je opet Rafael Jusupov.<br />
Sumnje me nisu napuštale. Još nisam znao da ćemo uskoro<br />
videti ogromne piramidalne konstrukcije raznih oblika i da će<br />
one polako, sasvim postepeno, razvejati sumnje da <strong>za</strong>ista vidimo<br />
Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
- Momci, idite u logor! Ja ću još malo da budem ovde. Izgleda<br />
da se oblaci podižu. Ostavite mi digitalni foto-aparat - rekao<br />
sam.<br />
Ponovo sam seo na moju omiljenu humku. Imao sam osećaj<br />
kao da me humka odozdo greje. Pažljivo sam prelazio pogledom<br />
od jednog planinskog prevoja do drugog, nastojeći da nađem<br />
još neku piramidalnu planinu. Već sam počeo da očajavam, kada<br />
se iznenada moj pogled <strong>za</strong>ustavio na nekim čudnim trakama<br />
nedaleko od prve piramidalne planine, površinama nalik<br />
na trake koje su počele da izranjaju iz oblaka koji su se podi<strong>za</strong>li.<br />
Pažljivo sam pogledao - trake su bile <strong>za</strong>ista čudne. Ali je vrh<br />
planine bio pokriven oblacima.<br />
Divlji psi<br />
Čekao sam, nadajući se da će se oblaci podići i otkriti tu planinu sa<br />
trakama. U tom trenutku se otpo<strong>za</strong>di <strong>za</strong>čulo krckanje suve trave.<br />
Instinktivno sam se trgao i okrenuo. Pas strašnog izgleda, koji se<br />
pojavio niotkuda, stojao je i iskeženih zuba gledao u mene.<br />
Ustao sam, okrenuo se licem ka psu i počeo da ga ćuteći gledam.<br />
Pas nije izdržao ljudski pogled i <strong>za</strong>lajavši, skočio je na mene. Uspeo<br />
sam da ga šutnem nogom, ali je pas, udaljivši se, počeo da kruži<br />
oko mene, dok su njegov lavež i režanje odjekivali po okolini.<br />
Odnekuda su izronilajoš dvavelika psa, koji su <strong>za</strong>jedno saprvim<br />
počeli da trče u krug oko mene, nastojeći da mi se prikradu otpo<strong>za</strong>di<br />
u ujedu me <strong>za</strong> nogu. Jedva sam uspevao da se odbranim.<br />
19
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Nisam imao nikakvo oružje osim noža. Nož sam čvrsto<br />
držao u ruci. Nisam se usuđivao da se sagnem da uzmem kamen,<br />
bojeći se da neću uspeti da reagujem ako me psi napadnu.<br />
Dva fotoaparata su se klatila na uzici, ometajući mi koordinaciju<br />
pokreta. Ranac mi se valjao po zemlji. Vlažni vetar je listao<br />
stranice dnevnika koji je ležao pored njega.<br />
Osećao sam da psi pokušavaju da me iscrpu. Uskoro sam,<br />
pokušavajući da ih odbijem, <strong>za</strong>ista i počeo da posustajem. Tada<br />
sam skinuo kapu i bacio je pred sebe. Jedan pas se instinktivno<br />
ustremio ka njoj. Rizikujući da me ostali ujedu otpo<strong>za</strong>di, pojurio<br />
sam ka tom psu i ugrabivši pogodan trenutak, iz sve snage ga<br />
šutnuo u njušku. Kao u usporenom filmu, primetio sam kako moja<br />
tvrda planinarska čizma ulazi pravo u gubicu tog zlobnog stvorenja<br />
lomeći kosti. Zaglušujući krik razlegao se tibetanskom visoravni.<br />
Hitro sam se okrenuo. <strong>Dr</strong>uga dva psa, prekinuvši lajanje,<br />
<strong>za</strong>ustavili su se i kezeći zube počeli da me gledaju. Povređeni<br />
pas je nastavio da žalosno skiči, okrećući se u mestu.<br />
Hitro sam se sagnuo, dohvatio veliki kamen i bacio ga prema<br />
dvama psima koji su ćutali. Psi su se udaljili deset metara<br />
i ponovo, kao sablasti, nastavili da gledaju u mene. Povređeni<br />
pas, povodeći se, dao se u bekstvo.<br />
Sa dostojanstvom koje je ličilo na dostojanstvo snažnije<br />
životinje, nehajno sam podigao bačenu kapu, dnevnik, ranac i<br />
ponosno počeo da se udaljavam u stranu, tako da je izgledalo<br />
kao da se prema tim divljim psima odnosim kao prema nekim<br />
pitomim hrčcima ili zečevima.<br />
Išao sam sve dalje i dalje, nažalost se udaljavajući i od logora,<br />
a dva preostala psa su nastavila da me ćuteći gledaju, nalik na sablasti.<br />
Kada sam se udaljio na pristojnu razdaljinu, otpo<strong>za</strong>di se<br />
razlegao urlik. Okrenuo sam se i video kako su dva sablasna psa<br />
pojurila u stranu, i dotrčavši do ranjenog brata, stali pred njega.<br />
- Auuu - skiknuo je povređeni pas, shvativši, očigledno, surovost<br />
vučjih <strong>za</strong>kona.<br />
20
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Uskoro se sve izmešalo u režeće klupko.<br />
Okrenuo sam se i pošao dalje. Zašavši <strong>za</strong> brežuljak, ponovo<br />
sam našao suvu humku, seo na nju, orijentisao se uz pomoć<br />
kompasa i počeo da pogledom pretražujem neobične površine<br />
na koje sam malopre usmerio pažnju. Ali, iznutra nikako nisam<br />
mogao da se saberem, u grudima mi je srce jako kucalo.<br />
Stalno sam se osvrtao, bojeći se novog naleta oblaka. Tek kad<br />
sam popušio treću cigaretu <strong>za</strong> redom, uspelo mi je da se misaono<br />
odvojim od malopređašnje „pseće vrteške".<br />
Još jedna piramida?!<br />
Ponovo sam počeo da posmatram nagnutu planinu. Nakon<br />
nekog vremena sam uzbuđeno rekao sebi:<br />
- To nisu nagnute površine. To je iz oblaka izronila stepenasta<br />
piramida.<br />
Dosta se dobro videlo da ta „planina" ima pravilni piramidalni<br />
oblik sa <strong>za</strong>rubljenim vrhom. Iako je južnu stranu „planine"<br />
prekrivao nanos snega, u celini su se jasno slagale površine<br />
poredane kao stepenici.<br />
Hitro sam nacrtao tu piramidalnu planinu, bojeći se da će je<br />
ponovo prekriti oblaci, a nakon toga sam je fotografisao običnim<br />
i digitalnim foto-aparatom. Video sam takođe da se pored te piramidalne<br />
planine, iako dosta dalje, nalazi još jedna piramidalna<br />
konstrukcija, ali drugačijeg oblika i manjih dimenzija. Dvogledom<br />
se videlo da je ona prilično <strong>za</strong>trpana snegom, ali su se dovoljno<br />
jasno videle strane i cilindrična izbočina na vrhu. Nacrtao sam i tu<br />
konstrukciju, ne misleći da ona ima neke veze sa piramidama.<br />
Sada ću poći malo unapred i reći da se nakon detaljne kompjuterske<br />
obrade u gradskim uslovima poka<strong>za</strong>lo da se i ova poslednja<br />
konstrukcija, po svemu sudeći, može protumačiti kao<br />
„piramidalna planina", mada su neke sumnje ostale.<br />
Završivši crtanje i fotografisanje, nastavio sam da posmatram<br />
drugu piramidalnu planinu, koja se videla dovoljno do-<br />
21
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
bro. Ona je veoma ličila na stepenaste piramide, koje sam više<br />
puta viđao u Latinskoj Americi. Ali, u poređenju sa njima, ova<br />
planina je bila neuporedivo viša i po dimenzijama je očigledno<br />
nadmašivala i veliku Keopsovu piramidu u Egiptu.<br />
Počeo sam da ozbiljno razmišljam da bi sutra, možda, bilo<br />
bolje da ne pođemo po utvrđenoj maršruti, već da krenemo<br />
da istražimo piramidalne planine koje smo videli, kako bismo<br />
izveli neophodna merenja, popeli se na njihov vrh i slično. U<br />
tom slučaju mogli bismo prilično verodostojno da potvrdimo<br />
da smo pronašli nove, dotad nepoznate piramide. Tačni azimuti,<br />
koje sam izmerio, omogućavali su nam da nađemo te piramidalne<br />
planine po bilo kakvom vremenu.<br />
Crtež druge piramidalne planine. Pored nje se vidi još jedna<br />
planina, koja podseća na piramidalnu konstrukciju (br. 114)<br />
22
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
<strong>Dr</strong>uga piramidalna planina. Originalni snimak<br />
i snimak nakon kompjuterske obrade.<br />
- Šta da radimo? Šta da radimo, a? - počeo sam da se pitam,<br />
obuzet duševnom pometnjom.<br />
Ali u dubini duše nadao sam se da će nas vreme poslužiti i da<br />
ćemo u okolini svete planine Kajlaš videti još mnogo neobičnih<br />
piramida. A legendarna Dolina Smrti? A Ogledalo Kralja Smrti<br />
- Jame? A kapija Sambale? A tajanstvena Milarepina pećina?<br />
- Ne! Idemo utvrđenom maršrutom! - odlučno sam rekao<br />
sam sebi, ponovo se prisetivši da je glavni cilj ekspedicije potraga<br />
<strong>za</strong> Gradom <strong>Bogova</strong>, a ne posmatranje i detaljno opisivanje<br />
novih piramida.<br />
Iznenada se zrak <strong>za</strong>lazećeg Sunca probio iz gustih crnih<br />
oblaka i osvetlio deo pej<strong>za</strong>ža malo na istoku od prvih piramidalnih<br />
planina koje smo videli. I u tom zraku hladnog sumraka<br />
ocrtala se još jedna piramidalna konstrukcija.<br />
- Privida li mi se to? - pomislio sam i nehotice. - Da li naprosto<br />
vidim ono što bih želeo da vidim?<br />
Bojeći se da oblaci ponovo ne pokriju tu konstrukciju, nacrtao<br />
sam je onoliko brzo koliko sam mogao. Ali kad sam pošao<br />
23
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Crtež treće piramidalne planine<br />
da je fotografišem, tamni oblaci su progutali taj nesrećni zrak<br />
Sunca, pafe to uticalo na kvalitet fotografije.<br />
- Do vraga, trebalo je da prvo fotografišem! - izgrdio sam<br />
samog sebe.<br />
Tačno sam video da je i ta neobična planina imala oštri piramidalni<br />
vrh, postavljen na osnovu nalik na četvorostranu piramidalnu<br />
kupolu.<br />
- Vidi ti kakva raznovrsnost piramidalnih konstrukcija! Nijedna<br />
se ne ponavlja! - prošaputao sam. - A <strong>za</strong>što je to tako?<br />
Brzo se smrkavalo. Prema kompasu sam odredio azimut ka<br />
našem logoru i tu sam se prisetio da će me put voditi pored<br />
mesta gde su me napali podivljali psi. Namrštio sam se i rešio<br />
da idem okolnim putem, odstupivši od <strong>za</strong>datog azimuta isprva<br />
30o na <strong>za</strong>pad, a nakon pola puta, 30° na istok. Bilo mi je jasno<br />
da će mi tako biti teže da nađem logor, ali su psi na mene ostavili<br />
i suviše neprijatan utisak.<br />
24
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Hodao sam, orijentisući se po kompasu. Misli su mi se vrtele<br />
oko piramidalnih planina koje sam video, trudeći se da shvatim<br />
kakva im je namena.<br />
- Zašto su drevni narodi gradili piramide - stalno sam se<br />
iznova pitao i na to pitanje nisam nalazio odgovor.<br />
Duševna pometnja, koja se javljala zbog odsustva bilo<br />
kakvog iole prihvatljivog odgovora, još se pojačala kada sam<br />
porazmislio o nameni Grada <strong>Bogova</strong>, koji se, sasvim moguće...<br />
sasvim moguće, sastoji upravo od piramida.<br />
Originalna fotografija i kompjuterski<br />
trodimenzionalni model treće piramidalne planine<br />
(sam vrh je <strong>za</strong>klonjen oblacima u prolazu)<br />
- Uzgred, treba skrenuti <strong>za</strong> 30° na istok - prošaputao sam i<br />
promenio pravac hoda.<br />
Potpuno se smrklo. Do logora je, po mojim proračunima,<br />
ostalo oko kilometar i po.<br />
- Auuuu - <strong>za</strong>čulo se <strong>za</strong>vijanje.<br />
- Idi dođavola - opsovao sam i zgrabio nož, nastavljajući<br />
istim putem.<br />
- Auuuu - <strong>za</strong>čulo se negde iz blizine.<br />
Da se ohrabrim, počeo sam da na svoj način pevam jednu<br />
pesmu Borisa Mojsejeva, „Crni somot od kiše se skvasio, ali<br />
25
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
skitnici pomaže Bog". Bilo mi je neprijatno i da pomislim da ću,<br />
ako sam se prevario u azimutu i ako promašim logor, morati<br />
da prespavam na ledenoj tibetanskoj poljani, na temperaturi<br />
oko minus 10, okružen podivljalim psima. O, kako sam tada<br />
priželjkivao prostu rusku logorsku vatru!<br />
Silazeći sa brežuljka, spotakao sam se o humku i prostro po<br />
zemlji.<br />
- Grrrr - <strong>za</strong>čulo se režanje u blizini.<br />
Trnci su mi pošli kičmom. Psi su videli mene, ali ja nisam<br />
video njih. Ponovo sam <strong>za</strong>pevao pesmu Borisa Mojsejeva,<br />
izigravajući nehajnog i samouverenog junaka.<br />
Tad se iznenada levo od pravca moga hoda pojavi raketa<br />
- drugovi su mi signalizirali.<br />
Brzo sam ispravio azimut i uskoro stigao do logora.<br />
- Auuu - čulo se tamo negde u daljini.<br />
<strong>Dr</strong>ugovi su me sačekali. Sa uzdahom olakšanja sam se<br />
uvukao u šator.<br />
- Sutra ćemo sigurno ponovo videti piramide - rekao sam<br />
sam sebi, mezeći nakon gutljaja razblaženog alkohola.<br />
Hodamo po Zemlji <strong>Bogova</strong><br />
Ujutru, kad sam promolio glavu iz šatora, video sam da je Sergej<br />
Seliverstov već vešto natovario jaka. Jak je blago mukao, ali<br />
se nije opirao. Natovarivši jaka, Sergej Seliverstov je povikao:<br />
- Uh! Uspelo je!<br />
Svanulo je. Duvao je snažan <strong>za</strong>padni vetar. Mi smo pošli na<br />
sever, presekavši ravnu dolinu ispred svete planine.<br />
- Ovaj vetar bi trebalo da rastera oblake sa Kajlaša i njemu<br />
bliskih planina - pomislio sam.<br />
Poredani u guščijem poretku, išli smo sa lakim rančevima.<br />
Jakovi su <strong>za</strong>jedno sa goničima išli kraj nas.<br />
- Kako je hladno, o! Koliko već hodam, a ne mogu da se <strong>za</strong>grejem<br />
- čuo sam glas Rafaela Jusupova koji je išao i<strong>za</strong> mene.<br />
26
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Ravnomerno koračajući, sećao sam se reći iz knjige Anagirike<br />
Govinde, koju sam čitao u hramu lame Kecuna Zangija,<br />
periodički se naginjući kroz prozor, kako bih smirio svoju ne<br />
baš uzvišenu strast prema pušenju. Anagirika Govinda je,<br />
govoreći o dolini kojom smo mi išli, pisao da će hodočasnik koji<br />
dođe dovde stati u Predvorju Večnog i videti Zemlju <strong>Bogova</strong>.<br />
Okrenuo sam se i rekao:<br />
- Momci! Mi, tako reći, hodamo Zemljom <strong>Bogova</strong>! Tako piše<br />
kod Anagirike Govinde.<br />
-Aha...<br />
Sa <strong>za</strong>nimanjem sam gledao u zrake svetlosti koji su se probijali<br />
kroz oblake koji, <strong>za</strong>kačivši se <strong>za</strong> planinski masiv u predelu<br />
svete'planine Kajlaš, nikako nisu hteli da se raziđu. Ali, osećao<br />
sam da će jak <strong>za</strong>padni vetar uskoro razvejati te oblake.<br />
- Sigurno su - razmišljao sam, koračajući sa malim sivim<br />
sportsko-turističkim ruksakom - piramide oko svetog Kajlaša<br />
(ako ih, na kraju krajeva, ima!) raspoređene na nekoliko nivoa<br />
različite visine. Kada je oblačno, moguće je videti samo niže<br />
nivoe piramida, a kad se razvedri, videće se i piramide koje su<br />
smeštene više.<br />
Počeo sam da prelazim očima oblasti u podnožju planina, ne<br />
gledajući svetlost iz oblaka. Uskoro mi je u oči upala neobična<br />
planina, koja se jasno isticala na po<strong>za</strong>dini tibetskih brda. Naglo<br />
sam stao. Jak, koji je išao uporedo sa nama, takođe je stao,<br />
<strong>za</strong>klonivši tu planinu. Zakoračio sam nekoliko koraka unapred,<br />
da bih mogao da je vidim. I jak je takođe krenuo napred, pa<br />
stao, <strong>za</strong>klonivši opet planinu. Opet sam krenuo nekoliko koraka<br />
napred, da pogledam ispred jaka, ali je on opet krenuo<br />
napred <strong>za</strong>klonivši tu neobičnu planinu.<br />
- Dokle ćeš mi <strong>za</strong>klanjati pogled, marvo! - od srca sam<br />
opsovao.<br />
- Šefe, on neće da ti tamo gledaš - izreče svoju pretpostavku<br />
Seliverstov.<br />
27
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Dozvao sam goniče i vodiča Tatua. Nakon živahnog razgovora<br />
medu njima, Tatu je objasnio da taj jak smatra mene<br />
goničem, pa <strong>za</strong>to staje svaki put kad stanem i ja, to jest, „gonič".<br />
Tako su ga učili od detinjstva.<br />
-1 šta ja da radim?! - upitao sam, zbunjen.<br />
Posavetovavši se sa goničima, Tatu odgovori da treba <strong>za</strong>stati<br />
na mestima gde raste trava. Tada će jak početi da pase travu<br />
i prestati da podražava kretanje... „goniča".<br />
- Ali, mi se <strong>za</strong>ustavljamo onda kad vidimo planine<br />
koje liče na piramide, a ne onda kad vidimo gde raste trava <strong>za</strong><br />
jaka! - naljutio se Seliverstov.<br />
Tatu se opet posavetovao sa goničima.<br />
- Taman kad hoćete da stanete, treba da smesta pođete una<strong>za</strong>d<br />
- rekao je.<br />
- Ne razumem - podupro je podbradak Seliverstrov.<br />
- Pa... - smeo se Tatu - ako se <strong>za</strong>ustavite i smesta načinite<br />
nekoliko koraka na<strong>za</strong>d, jak će ostati u mestu, a na<strong>za</strong>d neće ići.<br />
Jak je, shvatate li, pametna životinja, on će ići samo napred, a<br />
nikako na<strong>za</strong>d- kako bi sačuvao snagu.<br />
- Aha ~ rekoh i krenuh una<strong>za</strong>d.<br />
Uzevši svesku, počeo sam da crtam neobičnu planinu koja<br />
je podsećala na piramidu. Seliverstov i Ravil su je fotografisali.<br />
Jak je kao ukopan stajao u mestu.<br />
- Interesantno - progovorio je Ravil - kao da je ta neobična planina<br />
nekako optočena spreda, to jest sa naše strane, dok izgleda<br />
da bočne strane nisu obrađivane. Jednostrana piramida, šta li?<br />
- Ne treba isključiti ni mogućnost - rekao je Rafael Jusupov<br />
- da su bočne strane piramidalne konstrukcije doživele veće<br />
ra<strong>za</strong>ranje. Obratite pažnju da je <strong>za</strong>padna strana više razorena<br />
nego južna; ovde na Tibetu je <strong>za</strong>padna ruža vetrova.<br />
Kod mene je ta neobična planina i<strong>za</strong>zivala sumnju u to da<br />
li spada u piramide, i suviše je bila kitnjasta i ekstravagantna.<br />
Iscrpljujuće pitanje o ulozi piramida nije mi davalo mira, nije<br />
28
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Crtež neobične planine koja podseća na piramidu (br. 5)<br />
dopuštalo da se primeni logička metoda naučne analize. Ostalo<br />
nam je samo da savesno nacrtamo detalje i fotografišemo,<br />
nadajući se da će fotografije uspeti.<br />
Uglavisumisevrteliodlomciizliteraturekojisugovoriliodome<br />
kako neki delovi DNK i belančevine kolagena imaju piramidal-
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Fotografije neobične planine (br. 5) koja podseća na<br />
piramidu (u originalu i nakon kompjuterske obrade)<br />
Dok smo hodali, naš „rođeni jak" je išao uporedo na nekoliko<br />
koraka i<strong>za</strong> mene, dopuštajući mi da gledam u stranu. Nismo<br />
prošli ni dvesta metara, kada smo gotovo smesta ugledali<br />
jasnu piramidalnu konstrukciju, čija pripadnost porodici<br />
piramida nije i<strong>za</strong>zivala nikakvu sumnju. Svi smo stali. Jak je<br />
prišao sam i takođe stao, već po navici <strong>za</strong>klonivši piramidalnu<br />
planinu.<br />
- Idi dođavola, moram da se vraćam na<strong>za</strong>d! - opsovah ga ja.<br />
Vrativši se una<strong>za</strong>d, nacrtao sam tu piramidalnu konstrukciju:<br />
ona je imala oblik <strong>za</strong>rubljene piramide sa jednim<br />
veoma izraženim stepenikom. I konačno, treba reći da je ta<br />
piramidalna planina bila ogromna, daleko veća od Keopsove<br />
piramide.<br />
- Gle ti piramide, kakva je to gromada! - uzviknuo je Seliverstov.<br />
- Možda da joj priđemo i pregledamo je kako treba?<br />
- Dalje to više nećemo videti! - odazvao se Ravil.<br />
30
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Crtež piramidalne planine (br. 7)<br />
- Jasno se vidi da na gornjoj površini te piramidalne planine<br />
leži sneg kao okrugla kapa. To govori da se vrh piramide nalazi<br />
na visini većoj od 6000 metara - primetio je Rafael Jusupov. -<br />
Na Tibetu se u ovo doba godine sneg ne pojavljuje na visinama<br />
manjim od 6000 metara.<br />
Predložio sam da pođemo malo ka <strong>za</strong>padu da bismo i<strong>za</strong> grebena<br />
videli <strong>za</strong>klonjenu istočnu stranu piramide. Tek što smo<br />
31
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
krenuli u stranu, „naš" jak je krenu <strong>za</strong> nama, dok su ostala tri<br />
jaka išla <strong>za</strong>jedno sa pravim goničima.<br />
- Šefe, imaš uspeha kod jakova - sa <strong>za</strong>višću je prokomentarisao<br />
Sergej Anatolevič.<br />
Kada smo uspeli da pogledamo i<strong>za</strong> grebena, videli smo da<br />
od te piramidalne planine polazi nekakva dugačka konstrukcija<br />
koja se <strong>za</strong>vršava simetričnom izbočinom sa stepenicama. Unutar<br />
te dugačke konstrukcije još se <strong>za</strong>držao poluprovidni oblak<br />
jutarnje magle, kroz koji se video taj luk. Bilo mi je jasno da je<br />
magla znatno smanjila kvalitet snimka.<br />
- Čudna kombinacija! Kao nekakva savijena piramida spojena<br />
sa ogledalom vremena - rekoh ja sam sebi.<br />
- Sta? - odazva se Rafael Jusupov.<br />
- Imam utisak kao da je ta neobična piramida spojena sa<br />
ogledalom vremena - rekoh naglašavajući svaki slog, pošto sam<br />
primetio da je Rafaelu Jusupovu kapa opet pokrila uši.<br />
U tom trenutku još nisam znao da ćemo uskoro naići na<br />
takve ogromne udubljene strukture, da će pojam „sažimanje<br />
vremena" postati <strong>za</strong> nas opipljiv, a ime genijalnog ruskog<br />
naučnika Nikolaja Kozirceva neće nam silaziti sa usana. U<br />
svojoj zbunjenosti ćemo osećati da verovatno postoji nekakav<br />
Svemogući Razum, koji pomoću šapata intuicije uvodi u svest<br />
nekolicine ljudi koje je odabrao potpuno neverovatne ideje,<br />
koje se ne slažu sa vladajućim predstavama u nauci i <strong>za</strong> koje<br />
nema realnih doka<strong>za</strong>t. Da je samo neko od naučnika koji su<br />
kritikovali Kozirceva zbog njegove ideje o sažimanju vremena<br />
uz pomoć konkavnih ogledala mogao da zna da su takva<br />
ogledala već napravili drevni narodi u Gradu <strong>Bogova</strong>: visoko<br />
iznad oblaka!<br />
- Počeo sam da shvatam da on više ne <strong>za</strong>klanja pogled - primetio<br />
je Selivestrov, osvrćući se <strong>za</strong> životinjom.<br />
Nastavili smo napred po planiranoj maršruti. Očekivao sam<br />
pojavu novih piramidalnih konstrukcija.<br />
32
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Fotografija piramidalne planine hr. 7<br />
(u originalu i nakon kompjuterske obrade)<br />
- A šta se ono stepenasto pojavljuje iz oblaka? - uskliknuo je<br />
Seliverstov. - Jak ne <strong>za</strong>klanja, on je zdesna.<br />
- Gde?<br />
- Eno je... stepenasta piramida.<br />
- Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest - izbrojao sam stepenike.<br />
- Nesumnjivo izgleda kao prava stepenasta piramida. Slikajte,<br />
ja ću je nacrtati.<br />
- Šefe, <strong>za</strong>klanja je oblak! - povikao je Seliverstov. - Eh, već je<br />
pokrio, slikao sam oblak.<br />
- Mmm da - rekao sam, držeći u rukama svesku. - Šta<br />
možemo, ovu piramidu nacrtaću po sećanju. Ali, kažem vam,<br />
ogromna je, veća od svih koje smo videli. Nije pokrivena snegom,<br />
što znači da nije na velikoj visini. A stepenice su veoma<br />
jasne! Eh! Na sreću, uspeo sam da joj odredim azimut pomoću<br />
kompasa, pa je možemo locirati.<br />
33
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Pa dobro, - počeo je da nas umiruje Ravil - nismo uspeli da<br />
fotografišemo ovu piramidu, pa šta možemo. Imam osećaj da<br />
ih ovde ima mnogo.<br />
- Ne piramidu, već piramidalnu planinu, ili građevinu<br />
sličnu piramidi. Treba biti pažljiviji u korišćenju naučnih termina<br />
- poučno je primetio Rafael Jusupov. - Tek treba doka<strong>za</strong>ti<br />
da je ta konstrukcija prava piramida. Piramide, ako je<br />
suditi po široko poznatim egipatskim piramidama, jesu drevne<br />
građevine piramidalnog oblika koje su sastavljene od kamenih<br />
blokova.<br />
- A <strong>za</strong>što vi, Rafaele Gajazoviču, smatrate da piramide obavezno<br />
moraju biti sazidane od kamenih blokova? - umešao<br />
se u razgovor Seliverstov. - Zašto piramida ne bi mogla biti<br />
načinjena klesanjem prirodne planine? U Egiptu planina nema,<br />
pa su <strong>za</strong>to morali da prave piramide slaganjem kamenih<br />
blokova, a ovde na Tibetu planina ima na sve strane - kakvog<br />
smisla ima obrađivati kamene blokove i slagati ih, jednostavnije<br />
je obraditi planinu. Kod piramide je glavni njen oblik, a ne<br />
sadržina. Upravo oblik prelama prostor.<br />
i - Ne prelama, već <strong>za</strong>krivljuje - opet je ispravio Rafael<br />
Jusupov.<br />
- Uzgred, veoma staru spravu <strong>za</strong> obradu planina smo već<br />
videli u Katmanduu - dobacio je Ravil. - - Ko zna, možda je<br />
ona doletela ovamo i obrađivala planine, pretvarajući ih u<br />
piramide.<br />
- Hteo bih da dodam - upao je u reč Rafael Jusupovič - da me<br />
zbunjuju raznovrsne forme piramidalnih konstrukcija. Ponovljivost<br />
ovog ili onog faktora u nauci je znak verodostojnosti.<br />
- Ne slažem se, ne slažem se - odbrusio je Seliverstov. - Kada<br />
smo u Katmanduu proučavali kompleks Svajambanata, koji<br />
možemo smatrati simbolom... hm... piramidalnog kompleksa<br />
svete planine Kajlaš, svi smo obratili pažnju na raznolikost malih<br />
stupa - nijedan od 108 primeraka se nije ponovio. A male<br />
34
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Crtež i fotografija nakon kompjuterske obrade<br />
(pravljenje kontura) piramidalne planine br. 7<br />
duguljastom konstrukcijom (br. 110)<br />
35
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
stupe Svajambanata možemo smatrati simbolima piramida<br />
koje ulaze u sastav.... Grada <strong>Bogova</strong>, to jest, kompleksa piramida<br />
planine Kajlaš.<br />
® - Razne piramide različito <strong>za</strong>krivljuju prostor - progovorio<br />
je Ravil. - Samo, čemu to služi?<br />
- Pogledajte! - povikao sam ja, poka<strong>za</strong>vši na visoki snegom<br />
pokriveni planinski greben - eno još jedne piramide! Pojavila<br />
se u rupi između oblaka.<br />
- Ne piramida, već piramidalna planina - imitirao je Seliverstov<br />
Jusupova.<br />
- Ej, fotografišite je! - povikao sam hvatajući se <strong>za</strong> foto-aparat.<br />
- Zakloniće je oblaci. Eh... nestala je, nismo uspeli da je<br />
slikamo, đavo je odneo, ne mogu da nacrtam. Nisam uspeo da<br />
dobro <strong>za</strong>pazim oblik da bih mogao da nacrtam po sećanju.<br />
- Meni izgleda da je to bila mala piramida, čiju ti je fotografi?<br />
fiju pokazivao monah Arun - rekao je Seliverstov svoju pretpostavku.<br />
- Ta fotografija je dugo stojala na tvom stolu i ja sam je<br />
dobro <strong>za</strong>pamtio.<br />
- Može biti, može biti... - rekao sam, sećajući se priče mo-<br />
0 naha Aruna, koji je išao na hodočašće na svetu planinu Kajlaš i<br />
video ovde, na grebenu, oblik sličan <strong>za</strong>rubljenoj piramidi. - Pa<br />
i liči... na fotografiju monaha Aruna. Istina, rakurs je donekle<br />
drugačiji, a i mi smo dalje od nje.<br />
Koračajući dalje uporedo sa jakom, ponovo sam pomislio<br />
kako mi <strong>za</strong>pravo koračamo takozvanom Zemljom <strong>Bogova</strong>, koju<br />
© je opisao Anagirika Govinda. Pale su mi na um njegove reći o<br />
tome da se hodočasnik ovda nalazi okružen nevidljivim saputnicima<br />
- duhovnom braćom, koja takođe idu da se poklone ovoj<br />
planini u čijem se materijalnom obliku otkriva superstruktura<br />
P nečeg većeg i nedostupnog. Ponovo su mi promakle misli o paralelnim<br />
svetovima a naročito o tome da su sveti Kajlaš i čitav<br />
njegov kompleks bili istovremeno sagrađeni u nekoliko paralelnih<br />
svetova.<br />
36
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Crtež piramidalne<br />
konstrukcije br. 8<br />
(konstrukciju je<br />
<strong>za</strong>klonio oblak,<br />
crtana je<br />
po sećanju)<br />
Kada smo <strong>za</strong>stali da nešto pojedemo, pogledao sam Ravila<br />
i vodiča Tatua, koje sam fotografisao. Učinilo mi se da pored<br />
njih stoje dva nevidljiva saputnika iz paralelnog sveta.<br />
Prilazeći planinama, počeli smo da se ravnomerno uspinjemo<br />
na oniže brdo. Jaki <strong>za</strong>padni vetar je odneo teške oblake sa<br />
kompleksa Kajlaša, pa se ponegde pojavilo plavo nebo. Sam<br />
Kajlaš je bio <strong>za</strong>klonjen brežuljkom. Kada smo ga pogledali,<br />
pošto smo se popeli na vrh brda, <strong>za</strong>nemeli smo.<br />
- O! - samo je toliko mogao da kaže Selivestrov.<br />
Sa naše strane, poredane u red, uzdi<strong>za</strong>le su se tri ogromne piramide.<br />
One su se toliko izdvajale od okolnih tibetskih planina da se<br />
više nisu mogle nazvati „konstrukcijama sličnim piramidama".<br />
- Vidi se, drevne piramide - progovorio je Rafael Jusupov.<br />
- Erozija vetra je ponegde razorila stepenike, ali se oni ipak<br />
37
w<br />
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Fotografija piramidalnog oblika na grebenu koju je načinio<br />
monah Arun u oblasti Kajlaša.<br />
Crtež piramidalnih konstrukcija br. 11,12 i 13<br />
38<br />
k
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
Fotografija kompleksa piramida br. 11,12 i 13 u originalu i posle<br />
kompjuterske obrade (dodatka kontura)<br />
dobro slažu. Sve tri piramide se međusobno razlikuju, ali ipak<br />
imaju <strong>za</strong>jednički stil konstrukcije i gradnje.<br />
Fotografisali smo te piramide.<br />
- Momci, da se popnem na uzvisinu da pogledam dole, da<br />
vidim osnove piramida - u ushićenju predložih ja i tu se prekidoh.<br />
- Pa i onda, kakvog to ima smisla? Nama je važno da utvrdimo<br />
činjenicu da na Tibetu ima piramida. A ako pođem tamo,<br />
izgubićemo oko dva sata, vreme će se pokvariti i nećemo videti,<br />
dao Bog, nove piramide.<br />
- Mi ćemo biti prvi koji su otkrili piramide na Tibetu! -<br />
ushićeno je podigao prst Ravil.<br />
39
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Mi imamo drugi cilj - da nađemo Grad <strong>Bogova</strong> - ozbiljno je<br />
primetio Sergej Seliverstov. - mada... on tek počinje ovde... taj<br />
Grad, koji se sastoji od piramida. Interesantno, čemu li služi?<br />
Sa kakvim je ciljem...<br />
- Momci - prekinuo sam Seliverstova, osećajući kako mi je<br />
knedla nelagode usled nerešenosti tog pitanja opet stala u grlu<br />
- potrčaću po padini brega da iz nekoliko rakursa nacrtam te<br />
piramide. Da bi se i treća piramida koliko-toliko videla i<strong>za</strong> padine<br />
brda, treba otići malo ulevo i uvis, da bih je pogledao.<br />
- Hajde.<br />
Iskreno rečeno, nije se moglo trčati po padini. Ravil i ja smo<br />
jedva disali pri brzom hodu; bili smo na oko 5000 metara visine!<br />
Cesto bih prilegao na zemlju da bih crtao - tako je bilo udobnije.<br />
Crteži su ispali prilično dobro. Pomislio sam da bi nadalje<br />
trebalo primeniti metod crtanja piramidalnih konstrukcija na<br />
horizontu iz raznih rakursa, budući da se crteži razlikuju od<br />
fotografija po tome što je na njima moguće predstaviti veličinu<br />
konstrukcije.<br />
Dok sam ja crtao, Ravil je netremice gledao na severoistok,<br />
- Šefe, šta je ono tamo? - upitao je.<br />
- Čekaj da <strong>za</strong>vršim crtež.<br />
Pošto sam <strong>za</strong>vršio crtež, pogledao sam u pravcu u kome je<br />
pokazivao Ravil. I<strong>za</strong> brda je jedva izvirivala nekakva kriva cev,<br />
postavljena na površini ravnoj kao sto.<br />
- Pogledaj pri maksimalnom uvećanju video-kamere.<br />
Uvećanje video-kamere veće je nego kod dvogleda.<br />
Pokušavši da to učini, Ravil je ljutito priznao:<br />
- Ne može nikako! <strong>Dr</strong>hte mi ruke. Neophodan je stativ.<br />
- A šta je tamo?<br />
- Čak podseća na čoveka.<br />
- Na šta? - <strong>za</strong>prepastio sam se.<br />
- Kao da tamo čovek sedi - Ravilu se raširiše oči.<br />
- Brzo dole, k drugovima! Uzećemo stativ i vratiti se ova-<br />
40
Prve piramide Grada <strong>Bogova</strong><br />
mo. Popečemo se još više na<br />
brdo, da bolje pogledamo. To<br />
može biti kip...<br />
- Čiji?<br />
- Čoveka koji čita.<br />
Ravilove oči se još više<br />
raširiše.<br />
41
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 2<br />
Čovek koji čita<br />
Kada smo stigli do Rafaela Jusupova i Sergeja Anatoleviča Seliverstova<br />
koji su nas čekali, uzbuđeno sam rekao:<br />
- Izgleda da smo videli statuu Čoveka koji čita. Treba<br />
snimiti kamerom pri najvećem uvećanju, a <strong>za</strong> to nam treba<br />
stativ.<br />
- A ispod statue Čoveka koji čita nalaze se glavne zlatne<br />
ploče Lamurijanaca na kojima su <strong>za</strong>pisana „prava znanja", koja<br />
mogu da iz korena promene život čovečanstva - retorički je<br />
izrekao Seliverstov.<br />
- A gde su ostali jakovi? Samo je naš „rođeni" jak desno -<br />
počeo sam da se osvrćem oko sebe.<br />
- Oni su sa goničima pošli napred po maršruti i čekaće nas u<br />
dolini reke - odgovorio je Rafael Jusupov.<br />
- Uopšte - naljutio sam se - prilikom ekspedicija se ne treba<br />
razdvajati. Ali šta možemo. Pođimo svi tamo gde smo malopre<br />
bili Ravil i ja.<br />
43
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Crtež Čoveka koji čita<br />
Kada smo se popeli na vrh uz padinu, u glavi su mi se javili<br />
le reči „starog čoveka" iz pećine i Astamana, da statua Čoveka<br />
koji čita privlači k sebi oblake i retko ko može da je vidi. Setio<br />
sam se da „stari čovek", koji je kao hodočasnik išao na Kajlaš,<br />
nije uspeo da vidi statuu Čoveka koji čita.<br />
- Šefe, ideš prebrzo. Ni jak ne uspeva da te stigne - čuo sam<br />
glas Seliverstova.<br />
- Bojim se da oblaci ne <strong>za</strong>klone statuu Čoveka koji čita - odgovorio<br />
sam.<br />
44
Čovek koji čita<br />
Zar to nije Čovek koji čita?<br />
Kad smo došli do odgovarajućeg mesta, postavili smo stativ<br />
i načinili snimak sa maksimalnim uvećanjem, posle čega sam<br />
počeo da crtam, posmatrajući obj ektiv kamere. Videlo se potpuno<br />
jasno da je to ogromna statua čoveka, koji sedi u položaju<br />
Bude. Nažalost, uslovi vidljivosti i visoke planine, u kojima<br />
su sve nijanse crni i slabo vidljivi polutonovi, nisu dopustili<br />
da razgledamo detalje statue. Ipak se videlo da je ta ogromna<br />
statua nagnuta<br />
napred, kao da taj<br />
ogromni čovek čita<br />
knjigu koja mu<br />
leži na kolenima.<br />
Statua je bila postavljena<br />
na postolju<br />
sa više stepenika,<br />
a postolje<br />
je verovatno stajalo<br />
na vrhu stepenaste<br />
piramide,<br />
smeštene na visini<br />
ne manjoj<br />
od 6000 metara.<br />
Statua je gledala<br />
licem ka istoku.<br />
Rastojanje od nas do statue bilo je oko 25-30km. Dimenzije<br />
statue smo procenili da su otprilike kao desetospratne do<br />
dvanaestospratne zgrade.<br />
o<br />
Pogledavši u objektiv kamere, Seliverstov je tiho rekao:<br />
- Taj čovek sedi licem prema istoku. Kao i egipatska Sfinga,<br />
koja gleda ka istoku. Ja bih ovoga čoveka nazvao tibetanskom<br />
sfingom.<br />
45
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Grešite, Sergeju Anatoleviču! Sfinga je drugačija: njena<br />
glava je čovečija, telo lavlje, a ovde vidimo statuu normalnog<br />
čoveka koji sedi, koji čita... knjigu - reče Ravil.<br />
- A ko je Sfinga? - neočekivano je upitao Seliverstov. - Hteo<br />
bih da te pitam, Ravile - ko je Sfinga? Naravno, ne znaš?<br />
- Pa... ne znam.<br />
- Odgovoriću - Seliverstov je ponosno podigao glavu - Sfinga<br />
je Zagonetka Vekova. Je li jasno?<br />
- Ne baš.<br />
- Sve Zagonetke Vekova gledaju na istok. Kud gleda egipatska<br />
Sfinga? Na istok. Kuda gleda čovek koji čita? Ka istoku. I šta se iz<br />
toga može <strong>za</strong>ključiti? - Seliverstov je lukavo namignuo Ravilu.<br />
-Šta?<br />
- Svi <strong>za</strong>gonetni drevni spomenici, koji gledaju na istok nazivaju<br />
se Sfingama.<br />
- A <strong>za</strong>što? - sumnjičavo je progunđao Rafaël Jusupov.<br />
- Zato - Seliverstov uzbuđeno skide kapu - što na istoku postoji<br />
nešto. Egipatska Sfinga ne gleda naprosto na istok, ona<br />
gleda na Grad <strong>Bogova</strong>, gde se nalazi statua Čoveka koji čita,<br />
koja simbolizuje skladište drevnih znanja, <strong>za</strong>pisanih na zlatnim<br />
pločama Lemurijânifca. A Čovek koji čita takođe gleda licem ka<br />
Istoku, to jest, tamo gde se nalazi Tihi Okean, gde se nekad nalazila<br />
drevna Lemurija - zemlja najrazvijenije civili<strong>za</strong>cije u istoriji<br />
naše planete, čija znanja nisu iščezla, nego se, pošto su <strong>za</strong>pisana<br />
na zlatnim pločama, čuvaju <strong>za</strong> pametnije i bolje generacije nego<br />
što je naša. Čovek koji čita gleda licem na istok da bi poka<strong>za</strong>o<br />
otkud su došla ta znanja. Tako, egipatska Sfinga gleda Čoveka<br />
koji čita, a Čovek koji čita gleda tajanstvenu Lemuriju.<br />
- A <strong>za</strong>što si nazvao Čoveka koji čita - tibetanskom Sfingom?<br />
- namrštio se Rafaël Jusupov.<br />
- Sfinga - Seliverstov je napravio pauzu - sfinga je simbol<br />
Mudrosti, a <strong>za</strong>r Čovek koji čita na otelovljuje Mudrost? Otelovljuje.<br />
Zato sam ga i nazvao - „tibetanskom sfingom".<br />
46
Čovek koji čita<br />
- Aaaa - uglas su odgovorili Rafael i Ravil.<br />
- A meni - ubacio sam se u razgovor - ne izlazi iz glave razgovor<br />
sa čuvarima tajanstvene pećine Harati u Nepalu. Asta- O<br />
man i „stariji čovek" tvrdili su da se u pećini Harati čuvaju lemurijanske<br />
„zlatne ploče". Ali, oni su takođe rekli da se glavne<br />
zlatne ploče, na kojima su <strong>za</strong>pisana Glavna Znanja iz starih<br />
vremena, nalaze na Tibetu u oblasti planine Kajlaš i da je to<br />
mesto obeleženo statuom Čoveka koji čita.<br />
- Dakle, gospodo - Seliverstov je svečano podigao ruku i<br />
poka<strong>za</strong>o ka Čoveku koji čita - izvolite videti glavno mesto na<br />
kome su sačuvana drevna znanja na Zemlji.<br />
- „Stariji čovek" mi je takođe govorio - nastavio sam - da<br />
se tu, u blizini statue Čoveka koji čita, nala^idr.Ugi ulaz u pod- jj<br />
zemlje Kajlaša i da <strong>za</strong> poslednjih 2000 godina niko tu nije ušao.<br />
Interesantno, kako on može...<br />
- Oblaci se približavaju statui - prekinuo me je Ravil,<br />
pogledavši u displej video-kamere.<br />
- Interesantno je, da li ih statua privlači k sebi, kako tvrdi q<br />
„stariji čovek", progovorio je Rafael Jusupov.<br />
- Ravile! Daj da pogledam displej. Uključi, molim te, videokameru<br />
- <strong>za</strong>molio sam.<br />
• Na displeju se videlo kako se oblaci polako približavaju statui<br />
Čoveka koji čita i počinju da je postepeno <strong>za</strong>klanjaju.<br />
- Zaista ih privlači, da li? - promrmljao sam.<br />
On čita rukama...<br />
Oblaci su <strong>za</strong>klonili Sunce, i u tom trenutku smo videli kako su<br />
planinske crne nijanse na statui počele da blede, pojavili su<br />
se polutonovi, a <strong>za</strong>jedno sa njima su se pojavili i neki detalji<br />
statue. Čoveka koji čita. To stanje potrajalo je samo nekoliko<br />
sekundi, ali ja sam mogao da se svojim očima uverim da Čovek<br />
koji čita, sedeći u položaju Bude, ne drži na kolenima knjigu.<br />
47
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Ne! Na njegovim kolenima nije ležala knjiga! Na njegovim kolenima<br />
je ležala velika ploča! A Čovek koji čita je sedeo, položivši<br />
ruku na tu ploču!<br />
jo - On čita ploču rukama!! - uzviknuo sam, sa očajanjem<br />
gledajući kako oblaci prekrivaju statuu.<br />
Poći ću unapred i reći da je naknadna kompjuterska obrada video-<strong>za</strong>pisa<br />
koje smo dobili potvrdila činjenicu da Čovek koji čita<br />
<strong>za</strong>ista drži na kolenima ploču, položivši na nju dlanove ruku.<br />
Oblaci su se <strong>za</strong>kačili <strong>za</strong> statuu Čoveka koji čita i nikako nisu<br />
hteli da se maknu sa nje.<br />
- Kako je dobro ispalo što smo uspeli da vidimo tu legendarnu<br />
statuu - uzdahnuo sam. - Sigurno je Bog pomogao! Ravile,<br />
molim te, Boga radi, čuvaj tu video-kasetu kao oči u glavi.<br />
- Naravno, naravno šefe.<br />
- Interesantno je - nastavio sam - što... kako sam ja video...<br />
kako je meni izgledalo, Čovek koji čita „čita" zlatnu ploču<br />
položivši na nju dlanove ruku. Mehani<strong>za</strong>m takvog „čitanja" nam<br />
teško može biti shvatljiv, ali očigledno je da je on postojao...<br />
i moguće, da će postojati. Uzgred, „stariji čovek", govoreći o<br />
zlatnim pločama u pećini Harati, rekao je da njih takođe čitaju<br />
rukama: kroz ruke informacija tako reći sama ulazi u mo<strong>za</strong>k.<br />
- Ne treba isključiti ni mogućnost da su drevni ljudi imali veoma<br />
velike ekstransensorne sposobnosti, tako da je karakter pisma<br />
mogao da bude potpuno drugačiji - dodao je Rafael Jusupov.<br />
- Na primer, sasvim je moguće da se <strong>za</strong>pis na zlatnim pločama<br />
stvarao pomoću biopolja, koje ističe iz čovekovih ruku i fiksira<br />
se unutar ploče na atomskom nivou. Čitanje takve informacije<br />
ostvarivalo se, očigledno, takođe pomoću biopolja čoveka. Zato<br />
se teško možemo nadati da ćemo na pločama Lemurijanaca<br />
moći da vidimo slova na kakva smo navikli, ili bar hijeroglife.<br />
q - Saputnik Nikolaja Reriha na eskpedicijama, Osendovski, u<br />
svojim knjigama <strong>za</strong>pisao je priču jednog tibetanskog lame o tome<br />
kako su u jednoj skrivenoj pećini posvećeni ljudi čitali zlat-<br />
48
o<br />
ne ploče, približavajući ih glavi<br />
- primetio sam.<br />
- Da, moguće je <strong>za</strong>misliti<br />
i takav način čitanja zlatnih<br />
ploča, pošto biopolje izlazi kako<br />
iz ruku, tako i iz glave - objasnio<br />
je Rafael Jusupov. - Ali, ja<br />
mislim da je „čitanje" rukama<br />
osnovni način dobijanja informacija<br />
sa zlatnih ploča. Ne drži<br />
u<strong>za</strong>lud Čovek koji čita ruke na<br />
ploči, umesto da primiče ploču<br />
glavi. A ovde... a ovde se nalaze<br />
najvažnije zlatne ploče na<br />
svetu.<br />
- Eh! Kako bih ih rado pogledao!<br />
- <strong>za</strong>čuo se uzdah<br />
Seliverstova.<br />
Čovek koji čita<br />
Niko neće prići Čoveku koji čita<br />
- Ha! - odgovorio je Jusupov. - Misliš da su one složene u hrpe<br />
pored statue Čoveka koji čita? Glavne zlatne ploče se sigurno<br />
nalaze duboko pod zemljom unutar ili ispod piramida, na vrhu<br />
na kome stoji statua.<br />
- U vezi sa tim, opet su mi na pamet pale reči „starijeg čoveka",<br />
da postoje tri ula<strong>za</strong> u podzemlje Kajlaša. <strong>Dr</strong>ugi od njih nalazi se<br />
pored statue Čoveka koji čita. Sećam se da je on govorio da već<br />
2000 godina niko nije ušao u podzemlje Kajlaša kroz drugi ulaz.<br />
Svakog čoveka, koji pokuša da priđe drugom ulazu, čeka smrt.<br />
Ogledalo Kralja Smrti, Jame, ubija neposlušne. Čudno je to...<br />
- Zašto?<br />
- Stvar je u tome - nastavio sam ja - što se Ogledalo Kralja Smrti,<br />
Jame, koje je očigledno u stanju da ubije čoveka pomoću kon-<br />
49
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
denzovanog vremena, nalazi, po mojim pretpostavkama, prilično<br />
daleko od statue Čoveka koji čita. Na kraju krajeva, put do statue<br />
Čoveka koji čita (na primer, odavde) ne prolazi kroz Dolinu Smrti,<br />
koja je pove<strong>za</strong>na sa Ogledalom Kralja Smrti Jame. Zašto je onda<br />
„stariji čovek" govorio da neposlušne ubija Jamino Ogledalo?<br />
- Šefe, pokaži gde bi po tvojim proračunima trebalo da se<br />
nalazi Dolina Smrti i Ogledalo Jame - <strong>za</strong>molio je Ravil.<br />
- Evo, ovde bi trebalo da bude to ogledalo - poka<strong>za</strong>o sam<br />
prstom kartu - a statua Čoveka koji čita je evo ovde. One su<br />
udaljene nekih 15 kilometara.<br />
- M... da - promrljao<br />
je Ravil.<br />
- Evo kako meni<br />
izgleda - počeo sam<br />
da razmišljam. - Ljudi<br />
koji žele da uđu u<br />
podnožje Kajlaša kroz<br />
drugi ulaz, moraju da<br />
prođu kroz Sud Savesti<br />
pred Ogledalom Cara<br />
Smrti Jame, to jest, da<br />
uđu u Dolinu Smrti.<br />
Najverovatnije je da je<br />
po nepisanim <strong>za</strong>konima<br />
Tibeta Sud Savesti<br />
obave<strong>za</strong>n uslov, koji<br />
pravi izbor ubijajući<br />
nedostojne. Ali, ukoliko<br />
čovek prođe kroz<br />
Sud Savesti Jame, i nakon toga priđe statui Čoveka koji čita,<br />
tamo ga čeka drugi ispit.<br />
- Kakav? Valjda nije takav kao u pećini Harati!? - živo je reagovao<br />
Ravil.<br />
50
- Ako tu pećinu, Ravile, čuva<br />
Harati - po pretpostavci, Lemurijanac<br />
u stanju samadija, čiji je<br />
duh u stanju da čita misli ljudi<br />
koji prilaze pećini i postavlja<br />
neprolazne psihoenergetske<br />
barijere <strong>za</strong> njih, onda možeš da<br />
<strong>za</strong>misliš kakav ispit čeka čoveka<br />
tamo gde se nalaze glavne zlatne<br />
ploče Lemurijanaca! Taj test<br />
psihoenergetskom barijerom je<br />
mnogo moćniji i pušta kroz drugi<br />
ulaz, ispod statue Čoveka koji<br />
čita, samo kristalno čiste, gotovo<br />
bogolike ljude. A takvih među<br />
nama, savremenim ljudima,<br />
nažalost nema. Zato u poslednjih<br />
2000 godina niko nije ušao<br />
kroz drugi ulaz - krasnorečivo<br />
sam predstavio situaciju.<br />
- Ko bi ga znao, sve je moguće<br />
- instinktivno se strese Rafael Jusupov.<br />
- Ko zna - energično sam nastavio ja - sasvim je moguće da<br />
ispod statue Čoveka koji čita u prekrasnom podzemlju, <strong>za</strong>jedno<br />
sa glavnim zlanim pločama, miruju u stanju samadija 10-12<br />
metara velika tela mnogih i mnogih Lemurijanaca, čiji ne<strong>za</strong>mislivo<br />
moćni duh ne lenstvuje, nego aktivno živi, analizirajući<br />
misli ljudi koji posećuju oblast svete planine i strogo, veoma<br />
strogo, procenjuje njihovu duhovnost. Jer njima, Lemurijancima,<br />
koje mi nazivamo mrtvima, povereno je da čuvaju glavna<br />
znanja, kad god se rodi civli<strong>za</strong>cija na našoj planeti. Carstvo Mrtvih<br />
čuva Glavna Znanja planete.<br />
51
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Skladište znanja<br />
- A eto, Atlantiđani, tačnije jedan od Atlantidana, uspeo je da<br />
priđe glavnim zlatnim pločama Lemurijanaca, nakon čega...<br />
nakon čega je počeo procvat atlantiđanske civili<strong>za</strong>cije - primetio<br />
je Seliverstov.<br />
- I među nama, Arijevcima, jednom će se, bilo kada, u dalekoj<br />
budućnosti, kada se smire užasne sile <strong>za</strong>visti i pohlepe,<br />
konačno pojaviti čovek koji će uspeti da priđe glavnim zlatnim<br />
pločama Lemurijanaca - skladištu zemaljskih znanja - tiho<br />
sam rekao ja. - Ali, kada će to biti? Eh!<br />
Nastala je tišina. Svi smo gledali ka statui Čoveka koji čita, <strong>za</strong><br />
koju su se <strong>za</strong>kačili oblaci bez nade da će se razići. Ali, podnožje<br />
piramide se videlo dovoljno dobro.<br />
- Pogledajte, „naš" jak takođe gleda ka Čoveku koji čita -<br />
prekinuo je tišinu Ravil.<br />
Silazeći dole, još sam se jednom osvrnuo da pogledam ka<br />
legendarnoj statui Čoveka koji čita. I<strong>za</strong> jaka <strong>za</strong>čuo sam glas<br />
Seliverstova:<br />
- Glavno skladište<br />
znanja je tamo, gospodo!<br />
- A u osnovi tih glavnih<br />
znanja leže magijske<br />
formule - dobacio sam<br />
ja, ne osvrćući se.<br />
Shvatao sam da nema<br />
smisla pokušavati da se<br />
dokopamo drugog ula<strong>za</strong><br />
- <strong>za</strong> to još nije došlo<br />
vreme.<br />
A doživljaji? Biće ih<br />
još mnogo...<br />
52
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.: Dava Teniing, še<br />
Glava 3<br />
Zvono<br />
Zajedno sa našim jakom silazili smo niz brežuljak, idući u<br />
dolinu.<br />
- Hajde, hajde, dragi! - govorio je Sergej Anatolevič, idući<br />
uporedo sa jakom.<br />
Kada smo se spustili u dolinu, meni se smesta učinila da je<br />
zdesna promaklo nešto poznato.<br />
- Prividelo mi se, šta li? - pomislio sam, pošto nisam bio u<br />
stanju da shvatim šta sam to video, pa sam se <strong>za</strong>ustavio da bih<br />
pogledao tuda.<br />
I jak je takođe stao, kao ukopan. Ja sam se, kako smo se dogovorili,<br />
vratio nekoliko koraka una<strong>za</strong>d i počeo da gledam kroz<br />
prostor između jaka i Seliverstova.<br />
- Sagni se, Sergeju Anatoleviču! Nije ti otac staklore<strong>za</strong>c! -<br />
povikao sam.<br />
Gledao sam i gledao tamo. Ali tamo, na tom mestu, bili -su<br />
samo oblaci.<br />
53
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Naporom volje sam pokrenuo svoju podsvest shvatajući da<br />
je ona reagovala brže od svesti. Čak sam se naduvao, kao ćuran.<br />
Postepeno su se negde unutra pojavili nekakvi obrisi, potom su<br />
počeli da se konkretizuju i na kraju je u mojoj mašti iznikao<br />
srednjevekovni <strong>za</strong>mak, ali prirodni <strong>za</strong>mak - sa čvrstim zidinama<br />
i zvonima. Nešto pravoslavno izbijalo je iz tog <strong>za</strong>mka.<br />
- Ljudi, jeste li videli, eno tamo, srednjovekovni <strong>za</strong>mak? -<br />
upitao sam, poka<strong>za</strong>vši rukom.<br />
- Šta pričaš, šefe?<br />
Ja sam stajao i nastavljao da gledam u prorez između tibetskih<br />
bregova. Posle nekoliko minuta <strong>za</strong>čuo sam glas<br />
Seliverstova:<br />
- Šefe, možda da krenemo...? Evo jak vuče, ovde nema trave.<br />
Pesak i kamen.<br />
- Sad ćemo, sad ćemo...<br />
Ote<strong>za</strong>o sam, očekujući ni sam ne znam šta.<br />
- Vidi ti, moja vera u podsvest nije nestala. Ovde se, podsvest,<br />
čini mi se, još više izoštrila.<br />
Kameno zvono<br />
U tom trenutku, oblaci su se razišli i u prorezu među bregovima,<br />
kao iz bajke, pojavilo se prirodno zvono ne<strong>za</strong>mislivo velikih<br />
razmera.. Imali smo osećaj daje to zvono bilo „načinjeno"<br />
pomoću kamenore<strong>za</strong>čkog struga, cilindrično, sa okruglim<br />
vrhom. Njegov vrh je imao dva stupnja, nakon čega je dolazilo<br />
konusno proširenje sa skladnim prelazom u cilindar.<br />
- Kameno zvono! - povikao sam. - Eno ga!<br />
Svi su navalili da fotografišu. Ravil je uzeo video-kameru, i<br />
pogledavši displej, takođe povikao:<br />
- Ima dva zvona!<br />
Svi smo napregnuli vid i već smo i golim okom mogli da vidimo,<br />
malo dalje od prvog „zvona", vrh istog takvog, drugog „zvona".<br />
54
Zvono<br />
Crtež „zvona" sa propratnim konstrukcijama.<br />
Crtajući, gledao sam svaki detalj. Postepeno, oko je počelo<br />
da sa leve strane zvona ra<strong>za</strong>znaje i nekakvu drugu konstrukciju,<br />
koja im je bila pripojena.<br />
- Ne mogu da shvatim, dve neobične piramide, koje prelaze<br />
u nekakvu dugačku konstrukciju - prošaputao sam, mrmljajući<br />
usnama koje su se smr<strong>za</strong>vale. - Eh, kad bih imao orlovo oko, do<br />
vraga! Sumaglica smeta.<br />
Iako sam dobro pogledao tu konstrukciju pridruženu jasno<br />
vidljivim „zvonima", nije mi potpuno uspelo da je nacrtam.<br />
Meni je izgledalo da se ogromni kameni luk pri krajevima<br />
približava dvema stepenastim piramidama.<br />
- Kakva složena konstrukcija! .- uzviknuo sam, gledajući<br />
svoj crtež. - Zanimljivo, čemu li služi?<br />
- Van svake sumnje - <strong>za</strong>krivljuje prostor - odazvao se Rafael<br />
Jusupovič.<br />
55
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
"Zvono" i prateće konstrukcije (fotografija u originalu i nakon<br />
kompjuterske obrade - 3D model)<br />
- Uzgred - primetio sam ja - ova konstrukcija, sigurno, utiče<br />
na vreme - dugački deo veoma podseća na Kozirjevljevo ogledalo<br />
vremena.<br />
- Evo šta bih ja hteo da znam - podigao je glavu Seliverstov,<br />
- čemu je ovde bilo nužno <strong>za</strong>krivljavati prostor i menjati protok<br />
vremena? Zašto je to bilo nužno drevnim narodima?<br />
Niko nije odgovorio na pitanje Seliverstova.<br />
56
Zvono<br />
Zvuk zvona<br />
U tom trenutku sam mislio o tome da su drevni naučnici,<br />
očigledno, imali znanja o prostoru kao fizičkoj stvarnosti. Pored<br />
toga su, očigledno, umeli da objektivno proučavaju prostor<br />
fiksirajući sve njegove krivine i znali do čega dovodi određeni<br />
karakter njegovog <strong>za</strong>krivljenja. Ti drevni naučnici su, verovatno,<br />
imali i aparaturu <strong>za</strong> proučavanje vremena i mogli su da<br />
utiču na njegov tok, gradnjom divovskih kamenih naprava koje<br />
<strong>za</strong>krivljuju prostor.<br />
U tom trenutku sam već na potpuno <strong>za</strong>dovoljavajući način<br />
shvatao da materija predstavlja <strong>za</strong>krivljen prostor, u kome je<br />
<strong>za</strong>ustavljeno vreme, a da je energija takođe <strong>za</strong>krivljeni prostor,<br />
ali u kome vreme teče. Shvatao sam da su ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>,<br />
drevni naučnici uz pomoć čudesnih kamenih konstrukcija<br />
stvarali neke materije i neke oblike energije. Ali kakve? Sa<br />
kakvim ciljem?<br />
Nije mi dala mira misao da<br />
je ovde bilo načinjeno nešto<br />
grandiozno i veličanstveno.<br />
Ali šta? Ili... ko?<br />
^ Seo sam na tibetski pesak i<br />
osetio se malenim, malenim.<br />
- Šta znače, na primer, ta<br />
zvona? - <strong>za</strong>bavio sam se pitanjem.<br />
- Nisu ih valjda pravili<br />
radi lepote? Moguće je<br />
pretpostaviti da „zvona" savijaju<br />
prostor u oblik... zvona...<br />
ali <strong>za</strong>što je to potrebno<br />
- radi pravljenja „materija<br />
nalik na zvono" ili „energije nalik na zvono", nečeg takvog? A<br />
<strong>za</strong>što je „zvono" tako ogromno? Zar nisu dimenzije atoma...<br />
57
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
A možda sva zvona na svetu potiču odavde - iz Grada <strong>Bogova</strong>?<br />
Na kraju, potpuno sam se <strong>za</strong>petljao u svojim razmišljanjima.<br />
Ovo sveto mesto, gde smo voljom sudbine imali čast da se<br />
nađemo, bilo je obavijeno <strong>za</strong>gonetkom prošlosti od ne<strong>za</strong>mislivog<br />
značaja. Iznutra sam osećao da ja - prosti „trodimenzionalni"<br />
Rus sa neprivlačnim tatarskim prezimenom <strong>Muldašev</strong><br />
- ne mogu da shvatim <strong>za</strong>misli drevnih naroda, da ne mogu<br />
da uvidim dubinu njihovih znanja i ne mogu da umom pojmim<br />
tehnološke principe koje su oni primenjivali. Bilo mi je<br />
dozvoljeno samo da bacim pogled na legendarni Grad <strong>Bogova</strong><br />
i... da postavljam hipoteze o njegovoj nameni.<br />
Tada, sedeći na tibetskom pesku, nisam znao da ćemo uskoro,<br />
kroz neko vreme, mi - ruski naučnici - svi <strong>za</strong>jedno pomalo shvatiti<br />
<strong>za</strong>misao drevnih, i da će nam od tog uvida postati strašno.<br />
- Šefe, čuj - <strong>za</strong>čuh glas Ravila Mirhajdarova.<br />
58
Zvono<br />
Okrenuo sam se i pogledao Ravila, koji je gledao „zvona".<br />
- Čini mi se da je postojanje zvona u svim religijama proi<strong>za</strong>šlo<br />
odavde, iz Grada <strong>Bogova</strong>, i da su zvona načinjena upravo kao<br />
kopije ovih tibetskih „zvona" - Ravil je poka<strong>za</strong>o rukom - Zvono,<br />
kako meni izgleda, nije samo jedan od instrumenata <strong>za</strong><br />
proizvođenje zvuka, kakvih na svetu ima mnoštvo, već je pre<br />
svega geometrijsko telo koje na odgovarajući način <strong>za</strong>krivljuje<br />
prostor i <strong>za</strong>hvaljujući tome sakuplja oko sebe one suptilne<br />
energije koje i<strong>za</strong>zivaju kod ljudi osećanja približavanja Bogu i<br />
potvrđivanja Boga. Sa zvukom koji izlazi iz zvona, te suptilne<br />
energije se šire i tako reći zovu ljude onom glavnom - Bogu.<br />
- Verovatno si u pravu - rekao sam, ustajući iz peska.<br />
- A kad bi ušao u oblast ove dugačke konstrukcije, koja je<br />
najverovatnije, ogledalo vremena, čovek bi sigurno u trenutku<br />
proživeo svoj život i pretvorio se u prah - primetio je<br />
Seliverstov.<br />
- Grad <strong>Bogova</strong> sazidan je samo <strong>za</strong> posvećenike - uzdahnuo<br />
je Ravil.<br />
- Idemo - <strong>za</strong>povedio sam.<br />
59
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 4<br />
Kakav je Kajlaš?<br />
Uskoro, pošto smo sišli sa brežuljka, pred nama se otkrio sveti<br />
Kajlaš.<br />
- Evo ga! - rekao je Rafael Jusupov.<br />
- Vreme nam ide naruku! Pojavilo se plavo nebo - primetio<br />
je Seliverstov. - Promena oblačnosti, uopšte.<br />
- Serjoža! Serjoža! - povikao je Seliverstova Rafael Jusupov.<br />
- Slikaj me sa svetom planinom u po<strong>za</strong>dini!<br />
- Hajde. Samo se vrati malo na<strong>za</strong>d, jak te <strong>za</strong>klanja.<br />
- Važi.<br />
Ja sam gledao vrh svete planine Kajlaš, koji se uzdi<strong>za</strong>o iznad<br />
padine. Pokriven snegom, on je svetlucao na po<strong>za</strong>dini plavog<br />
neba. Nešto magično je provejavalo od svete planine.<br />
- Središte tantričkih sila na Zemlju - primetio sam <strong>za</strong> sebe.<br />
A potom, promenivši karakter svog mišljenja u delatni,<br />
sakupio sam drugove i počeo da izdajem naređenje.<br />
61
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Do mraka je ostalo oko tri<br />
i po sata. Odavde se ne vidi ceo<br />
Kajlaš, već samo njegov vrh.<br />
Predlažem da se podelimo. Sergej<br />
Anatolević i Rafael poći će s<br />
jakovima, goničima i vodičem, da<br />
postave logor. Eno njih! - poka<strong>za</strong>o<br />
sam rukom. - A ja i Ravil poći<br />
ćemo u dolinu, da bismo dobili<br />
širok pogled na Kajlaš, a potom<br />
ćemo poći na istok, da bismo pogledali<br />
jugoistočnu stranu svete<br />
planine. Hajde da uradimo tako,<br />
jer je vreme lepo! Najverovatnije<br />
ćemo se vratiti po mraku. Ja sam<br />
već uzeo azimut mesta našeg logora.<br />
Ne <strong>za</strong>boravite da u mraku<br />
upalite lampu i da ispalite poneku raketu. U redu?<br />
- Važi.<br />
- Ravile, idemo! Nema mnogo vremena. Uzgred, dajte<br />
čokoladu!<br />
Seliverstov je počeo da pretura po rancu.<br />
- Evo, uzmi.<br />
- Hvala.<br />
Ravil i ja smo prešli samo nekoliko koraka, kad se „naš" jak<br />
okrenuo i pošao <strong>za</strong> nama.<br />
- Ma nosi se.... - jedino je što sam mogao da kažem.<br />
- Slušajte! Ti, Sergeju Anatoleviču, idi napred isto tako ravno<br />
kao i on - Rafael Jusupov je poka<strong>za</strong>o na mene. - A ti i Ravil<br />
nam se pridružite otpo<strong>za</strong>di, pa se nakon četristo-petsto metara<br />
polako izgubite. Ako jak i primeti da vas nema, on će poći<br />
pored onoga ko ide napred, odnosno, prihvatiće Seliverstova<br />
kao svog goniča umesto <strong>Muldašev</strong>a.<br />
62
Kakav je Kajlaš?<br />
Najveličanstvenija piramida na svetu<br />
Taj eksperiment je uspeo, i Ravil i ja smo, pošto smo takoreći<br />
„zbrisali", hitro koračali ka istoku. Nakon šest kilometara <strong>za</strong>ustavili<br />
smo se na mestu odakle se sveti Kajlaš najveličanstvenije<br />
video. U poređenju sa njim tibetski bregovi izgledali su neugledno<br />
i kuso. Kajlaš je podsećao na grandioznu, neobičnu stepenastu<br />
piramidu. Nije bilo skoro ni najmanj e sumnj e da ta kolosalna<br />
po razmerama<br />
piramidalna<br />
konstrukcija<br />
visine 6666<br />
metara predstavlja<br />
tvorevinu<br />
ljudskih<br />
ruku... ili... Planinski<br />
vrhovi u<br />
njegovoj okolini<br />
sa banalnim<br />
vrhovima i klisurama<br />
kao da<br />
su još više isticali veštačko poreklo svetog Kajlaša.<br />
- Šefe, to nije prirodna planina, to je piramida - tiho je rekao<br />
Ravil, nastavljajući da gleda Kajlaš. - Pa, teško da bi se ljudi<br />
klanjali nekoj običnoj planini, pa da je i najlepša, opevana pesmama<br />
i slavljena u mitovima. Ne! Ljudi se klanjaju najvećoj<br />
piramidi na svetu.<br />
- Dobro si rekao. Svaka čast. Samo...<br />
-Šta?<br />
- Samo, <strong>za</strong>što se ljudi ne klanjaju piramidama Egipta i Meksika...<br />
A hodočasnici iz čitavog sveta smatraju daje videti svetu<br />
piramidu Kajlaš ovde, na Tibetu, ne samo vrhunska čast, nego<br />
i početak novog duhovnog života. Zašto - a?<br />
- ? ? ?<br />
63
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Meni, meni - počeo sam da <strong>za</strong>muckujem - izgleda da je sa<br />
ovom piramidom pove<strong>za</strong>n pojam života, života... čoveka.<br />
Misli su ponovo počele da mi se kovitlaju u glavi. Pokušao<br />
sam da nađem bilo kakvo objašnjenje veze svetog Kajlaša sa<br />
ljudskim životom na Zemlji, ali... postepeno su se moje misli<br />
preobrazile u banalni haos koji me je nervirao. Protresao sam<br />
glavom da bih se izbavio od te zbrke i ponovo sam počeo da<br />
gledam Kajlaš.<br />
- Pogledaj, Ravile, čini mi se da se stepenice na piramidi<br />
Kajlaša bolje vide odavde, sa jugoistočne strane, nego sa<br />
jugo<strong>za</strong>padne.<br />
- Da, reklo bi se.<br />
- Sa čime bi to moglo biti pove<strong>za</strong>no? Snežna kapa, koja prekriva<br />
Kajlaš, trebalo bi da bude podjednaka. Da li tu utiču odsjaji?<br />
Potpuna <strong>za</strong>gonetka<br />
- Ta planina - slegnuo je ramenima Ravil - potpuna je <strong>za</strong>gonetka!<br />
Tantričke sile, čije je središte ta <strong>za</strong>gonetna planina,<br />
možda se, na neki način nepoznat <strong>za</strong> nas, ovde očigledno pokazuju.<br />
Možda... Ko zna? Ko zna?<br />
Shvatao sam da ovde, na ovom svetom mestu, ne samo da<br />
srećemo <strong>za</strong>gonetku <strong>za</strong> <strong>za</strong>gonetkom, nego se i nalazimo usred<br />
potpune <strong>za</strong>gonetke. Pošto sam naučnik, navikao sam da „odgonetam"<br />
naučne <strong>za</strong>gonetke, i to je postalo neka vrsta sastavnog<br />
delà moga bića. Ali, ovde je sve bilo drugačije. Tačnije,<br />
ovdašnja tibetska <strong>za</strong>gonetka imala je drugačiji karakter - ona<br />
je bila neverovatno veličanstvna i grandiozna, i takoreći, ispod<br />
svoje površine pokazivala da potiče od samog Boga.<br />
Razgledajući sveti Kajlaš, setio sam se reci iz knjige Anagirike<br />
Govinđe o tome da osa, koja spaja mnogoborojne svetove<br />
prolazi kroz ovu planinu (ili... piramidu?). Setio sam se takođe<br />
i reči Bonpo-lame, da je kompleks Kajlaša sagrađen uz pomoć<br />
64
Kakav je Kajlaš?<br />
snage pet elemenata. Tu sam sebi predstavio da ta osa koja<br />
spaja paralelne svetove i jeste legendarna energija pet elemenata,<br />
odnosno jedinstvena energija paralelnih svetova, nazvana<br />
u religijama životnom silom. A ta energija upravlja pre svega<br />
osećanjima, takvim osećanjima koja nas obuzimaju u trenutku<br />
i u sekundi, ali koja su, <strong>za</strong> razliku od naših osećanja, kristalno<br />
čista i o<strong>za</strong>rena pravom Ljubavlju prema Bogu.<br />
U potpunosti sam shvatao da je peti element našeg trodimenzionalnog<br />
sveta - Čovek (to jest, vi i ja) nedovoljno sposoban,<br />
zbog niskog potencijala čistih osećanja, da učestvuje<br />
u izgradnji energije pet elemenata. Ali, ipak sam shvatao da,<br />
verovatno, paralelni svetovi pomažu jedan drugom,; i da je<br />
neki četvorodimenzionalni čovek, koji je nekad davno došao<br />
u naš trodimenzionalni svet iz Sambale ili iz paralelnog sveta,<br />
moguće samim sobom nadoknadio nedostajući peti element<br />
- Coveka, nakon čega je čudotvorna sila pet elemenata proradila<br />
ovde, u oblasti „Večnog Kontinenta", obrađujući planine<br />
i pretvarajući ih u čudesne po složenosti piramide i ogledala<br />
vremena. Nešto veoma i veoma važno sagrađeno je ovde! Ali<br />
šta? To nisam znao.<br />
- Šefe, treba da krenemo - čuo sam Ravilov glas.<br />
- Idemo, idemo - protresao sam glavom, kako bih se oslobodio<br />
od misli koje su me opsedale.<br />
Isklesano lice Kajlaša<br />
Krenuvši na<strong>za</strong>d na <strong>za</strong>pad, <strong>za</strong>ustavili smo se tačno naspram svete<br />
planine. Iz tog položaja se videlo kako se Kajlaš veličanstveno,<br />
ali nekako neprirodno, izdiže nad tibetskim planinama. Veoma<br />
je dobro bila vidljiva njegova stepenasta konstrukcija i zbog<br />
nečega načinjena središnja brazda.<br />
- Zašto je bila potrebna ta brazda? - beznadežno sam mislio,<br />
i na kraju nisam našao odgovor.<br />
65
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Pogled na svetu planinu Kajlaš sa juga<br />
Dalje smo nastavili da se udaljujemo na jug, penjući se po<br />
padini i udaljujući se od svete planine, znajući da će se pri<br />
tome našem pogledu otkriti njena osnova, koja je iz blizine<br />
<strong>za</strong>klonjena planinama. Udaljivši se kilometar od našeg prethodnog<br />
položaja, <strong>za</strong>pazili smo da se nakon stepenika u podnožju<br />
pojavio strmi prekid koji je takođe imao polukružni oblik<br />
karakterističan <strong>za</strong> jugoistočni deo Kajlaša.<br />
Udaljivši se još kilometar na jug, videli smo da je taj prekid<br />
postao još dublji i njegovo dno je postalo vidljivo. Ravil je postavio<br />
video-kameru na stativ, pa smo pri velikom uvećanju<br />
objektiva počeli da razgledamo tu strminu i dno klanca.<br />
- Kakva ravna litica, a! Kao da je taj deo planine odre<strong>za</strong>n<br />
nožem - prokomentarisao je Ravil.<br />
- Da, kao da jeste - složio sam se pogledavši displej. - Samo<br />
središnja brazda preseca liticu. Uzgred...<br />
-Šta?<br />
- Vodič Engle<strong>za</strong> Tima, po imenu Gelu...<br />
- Onaj koji je imao mnogo vašiju koje su mu izlazile iz kose i<br />
gmi<strong>za</strong>le po crvenoj traci?<br />
- E taj. Eto, taj Gelu je govorio da stepenice Kajlaša vode<br />
čoveka u ponor, a ponor je tako dubok da ima dugo da se pada.<br />
66
Kakav je Kajlaš?<br />
Verovatno je on mislio na ovu<br />
provaliju - rekao sam, <strong>za</strong>lepivši<br />
oko <strong>za</strong> displej.<br />
- Ima da se pada ... - Ravil<br />
je premerio pogledom<br />
- sedamsto metara, a možda i<br />
kilometar.<br />
- A ja sam, evo, pogledao<br />
vrh Kajlaša - nastavio sam ja,<br />
ne odvajajući oko od displeja -<br />
i ne mogu da shvatim postoji<br />
li na njemu ravna površina ili<br />
ne. Vodič Gelu je govorio da na<br />
vrhu svete planine postoji ravna<br />
površina, ali na njoj ne mogu<br />
da sede ljudi, tamo mogu da<br />
sede samo Bogovi. Čak je i bogolike jogije Milarepu i Bonpoa<br />
planina zbacila odande.<br />
- Ako je verovati vašljivom i nepismenom čoveku - posumnjao<br />
je Ravil.<br />
- Nije stvar u vašima - usprotivio sam se. - Taj čovek je govorio<br />
da je od detinjstva slušao tibetanske legende. A legende<br />
imaju u sebi stara znanja, one se retko varaju, Ravile!<br />
-A...<br />
- Hajde da pažljivo razgledamo vrh Kajlaša gledajući ga iz<br />
raznih položaja - sa juga, <strong>za</strong>pada, severa i istoka. Ne isključujem<br />
da ćemo možda moći da izvedemo matematičku rekonstrukciju<br />
vrha planine i razjasnimo - ima li tamo ravne površine ili ne.<br />
- A <strong>za</strong>što je to potrebno? - uzjogunio se Ravil.<br />
- Ne znam - natmureno sam odgovorio.<br />
U tom trenutku nisam znao da će nam <strong>za</strong>ista uspeti da sprovedemu<br />
tu matematičku rekonstrukciju i da otkrijemo da na<br />
površini Kajlaša postoji potpuno ravna kvadratna površina, a<br />
67
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
razmišljanje o toj površini nas je približilo razumevanju tajni<br />
brodova drevnih naroda.<br />
A tada sam nastavio da posmatram displej video-kamere.<br />
- Čudan pesak i šljunak se vide ispod padine jugoistočne<br />
strane Kajlaša.<br />
- Šefe, daj da ja pogledam u kameru.<br />
- Evo.<br />
- Zaista se šljunak i pesak vide ispod padine, kao opiljci posle<br />
testerenja drveta - <strong>za</strong>čudio se Ravil.<br />
- Eto! - povikao sam ja. - U tome i jeste stvar! Taj kameni<br />
prah je preostao nakon obrade planine kojim joj je dat piramidalni<br />
oblik.<br />
- Zanimljivo, da li su Kajlaš obrađivali pomoću onog čudnog<br />
aparata koji smo videli u hramu Svajambanat? - uzbudio se<br />
Ravil.<br />
- Moguće je, moguće - procedio sam.<br />
Još nisam znao da ćemo ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>, videti još<br />
\ jedan aparat starih naroda, daleko moćniji, pomoću koga su,<br />
očigledno, i obrađivane planine.<br />
Brazda koja deli<br />
A sada, presamitivši se nad dsiplejem, gledao sam taj kameni<br />
prah. Potom se moja pažnja opet vratila na središnju vertikalnu<br />
brazdu Kajlaša.<br />
- Zašto je ona načinjena - stalno sam iznova mislio, ne<br />
skidajući pogleda sa te brazde.<br />
Potom sam se okrenuo, uzeo mapu i orijentisao projekciju<br />
vertikalne brazde Kajlaša na jug. Ispalo je da projekcija te brazde<br />
prolazi tačno preko uske prevlake između jezera Manasarovar<br />
i Rakšas, to jest, kao da deli ta dva jezera. Odmah sam se setio<br />
reči monaha Tlenurpa iz manastira Ču-Gompa o tome da je<br />
i£)Kajlašem nekada upravljao Bog demona, koji je načinio jezero<br />
68
Kakav je Kajlaš?<br />
demona Rakšas. A 2300 godina pre toga dobri bog po imenu<br />
Tiuku Toče načinio je sveto jezero Manasarovar.<br />
- Da li je ova brazda crta<br />
koja deli Dobro i Zlo? - pomislio<br />
sam, lagano se namrštivši<br />
od ezoteričnosti svoje misli.<br />
Dalje je moj pogled, koji<br />
je pratio azimut vertikalne<br />
projekcije brazde Kajlaša na<br />
jug, prošao pored jezera Manasarovar<br />
i Rakšas i uputio se<br />
dalje, došavši do masiva planine<br />
Gurla-Mandata, koja se po<br />
tibetanskom predanju takođe<br />
smatra svetom. Ali, taj azimut<br />
nije vodio na vrh planine<br />
Gurla-Mandata, koja je visoka<br />
7728 metara, već na tačku prelaska te planine u drugi planinski<br />
masiv, postavljen na istoku.<br />
Napregavši pogled iz sve snage <strong>za</strong>gledao sam se u tu snegom<br />
pokrivenu tačku prevoja i... bez posebnog čuđenja opazio<br />
na njoj konstrukciju koja je podsećala na neveliku dvostepenu<br />
piramidu, apsolutno pravilnog oblika. Ta piramida je imala<br />
69<br />
uzvišenje na vrhu, sa <strong>za</strong>pada<br />
je bila <strong>za</strong>suta snegom i stojala<br />
je na nekakvom čisto belom<br />
kvadratu, oivičenom crnom<br />
cik-cak linijom. Dugo sam posmatrao<br />
taj beli kvadrat, ali nisam<br />
shvatio odakle on potiče;<br />
nešto slično snegu, a unutar<br />
kvadrata je on beo. Zašto?<br />
Neshvatljivo.
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Fotografija piramidalne konstrukcije u oblasti planine<br />
Gurla-Mandata u originalu i posle kompjuterske obrade<br />
- Piramida je veoma daleko. Odavde nekoliko desetina kilometara.<br />
Detalji nisu vidljivi. Beli kvadrat je veoma <strong>za</strong>nimljiv<br />
- promrmljao sam sebi u bradu.<br />
- Ta piramida i nije tako mala. Otprilike kao Keopsova piramida;<br />
gledamo je iz velike daljine - <strong>za</strong>gledavši se u displej<br />
reče Ravil. - Ali, među tibetanskim divovima od piramida, ona<br />
<strong>za</strong>pravo i nije velika.<br />
- Da.<br />
- Slušaj, šefe! Zanimljivo, a <strong>za</strong>što je trebalo da se ovde napravi<br />
toliko divovskih piramida? Kakav je smisao? Okreni<br />
se, pogledaj Kajlaš - to je naprosto divovska piramida... to<br />
je... natpiramida, ili superpiramida! Zašto su potrebne tolike<br />
dimenzije?<br />
- Ne znam, Ravile. Ali... ali osećam da je gradnja drevnog<br />
Grada <strong>Bogova</strong> imala smisao <strong>za</strong> čitavu Zemlju. Ovaj čudni Grad<br />
su izgradili sa nekim veoma važnim i veličanstvenim ciljem.<br />
Neko vreme smo postojali ćuteći, a onda sam rekao:<br />
70
Kakav je Kajlaš?<br />
- Hajde da još pođemo na jug po vrhu padine kilometar ili<br />
dva - hteo bih da bolje pogledam samo dno padine Kajlaša...<br />
možda tamo postoji piramida. Istina je, uskoro će veće, a pojavila<br />
se i nekakva sumaglica. Idemo brže, treba požuriti.<br />
Šta se nalazi na dnu padine Kajlaša?<br />
Prešavši ta dva kilometra, opet smo postavili video-kameru na<br />
stativ i počeli da posmatramo displej. Kajlaš je već bio daleko, ali<br />
se dno strme padine svete planine, iako u sumaglici, videlo dovoljno<br />
dobro. Osim toga, pažnju su privlačila dva obronka planine<br />
Kajlaš: <strong>za</strong>padni obronak se <strong>za</strong>vršavao nečim nalik na ogromni<br />
kameni stub, na čijem se vrhu videla malena piramida, a istočni<br />
obronak je bio veoma dugačak - ne manje od 2-3 kilometra.<br />
Našavši ravan kamen i namestivši se na njemu, poduhvatio<br />
sam se crtanja svega toga. Na kraju, crtao sam dovoljno<br />
shematično tako da sam mogao da misaono docrtam one delove<br />
koji su bili pokriveni snegom ili urušeni ili su se slabo videli<br />
kroz sumaglicu. Naravno, shematizujući proces crtanja, mogao<br />
sam da ponegde i pogrešim, pa čak i da pobrkam neku pravilnu<br />
planinsku izbočinu sa piramidom, ali mogu da sa sigurnošću<br />
kažem da nigde i nikada nisam fantazirao. Nije ni bilo nikakvog<br />
smisla da se fantazira - taj čudni Grad <strong>Bogova</strong> ionako je bio<br />
pun čudesa.<br />
U procesu crtanja tri objekta ispod padine piramide Kajlaša<br />
<strong>za</strong>pazio sam da se tu nalazi nešto nalik terasi na kojoj stoje dve<br />
stepenaste piramide. Jedna od njih, manja, koju sam obeležio<br />
brojem „100" 1 imala je <strong>za</strong>rubljen vrh i dve vertikalno odre<strong>za</strong>ne<br />
strane.<br />
1 Molim da mi čitalac oprosti <strong>za</strong> nedoslednu numeraciju piramidalnih konstrukcija<br />
koje sam video u Gradu <strong>Bogova</strong>. Do toga je došlo <strong>za</strong>to što sam se premišljao i mnoge crteže<br />
dovršavao nakon ponovnog gledanja fotografija i video-snimaka. Zato ta „nedoslednost"<br />
odražava stvarnu doslednost čitavog mog rada.<br />
71
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Pogled na Sveti Kajlaš sa juga (izdaleka). Crtež<br />
<strong>Dr</strong>uga, veća, (broj 99) imala je oštar vrh i četiri strane.<br />
Malo jugoistočnje, na jednoj sličnoj, nižoj terasi, stojala"<br />
je još jedna piramida (broj 101), koja je na vrhu imala debeli<br />
cilindrični ispust.<br />
Potom sam počeo da sa pažnjom posmatram <strong>za</strong>padni i<br />
istočni obronak Kajlaša.<br />
- Ravile! Čini mi se da nam je vodič Tatu govorio da ima dva<br />
Kajlaša - Veliki i Mali. Je li tako? - upitao sam.<br />
- Tačno se sećam da je to govorio. Već dugo tražim pogledom<br />
Mali Kajlaš - nabrao je usredsređeno obrve Ravil.<br />
- Takođe se sećam - nastavio sam ja - da se Mali Kajlaš, po<br />
Tatuovim recima, nalazi na visokom kamenom stubu na <strong>za</strong>padnoj<br />
strani Velikog Kajlaša i da je to <strong>za</strong>pravo mala, jedva vidljiva<br />
piramida. Tatu je takođe rekao da uloga Malog Kajlaša nije<br />
ništa manje od uloge Velikog.<br />
- Da, da. Mene je <strong>za</strong>panjila ta tvrdnja da je uloga Malog<br />
Kajlaša toliko velika - odazva se Ravil.<br />
- E pa, pogledaj - <strong>za</strong>padna padina planine Kajlaš <strong>za</strong>vršava<br />
se cilindričnim stubom na čijem je vrhu mala piramida, koja,<br />
72
Kakav je Kajlaš?<br />
kako meni izgleda,<br />
i jeste Mali Kajlaš.<br />
Daleko je, istina, ali<br />
hajde da priđemo<br />
bliže i uverimo se da<br />
li je <strong>za</strong>ista tako.<br />
Nacrtao sam shematski<br />
pretpostavljeni<br />
Mali Kajlaš<br />
(broj 4) i na kraju<br />
Veliki Kajlaš (br. 98)<br />
Istočni obronak<br />
Velikog Kajlaša (broj<br />
103) imao je ugnut<br />
oblik nalazio se na<br />
istom nivou kao i<br />
pretpostavljeni Mali<br />
Kajlaš. Interesantnno<br />
je bilo to što se na<br />
tom obronku takođe<br />
nalazila vertikalna<br />
brazda (br. 102),<br />
identična centralnoj brazdi Velikog Kajlaša.<br />
- Opet brazda! Zašto? Sta to ona ovde deli? - upitao sam se.<br />
Na tom istočnom obronku takođe sam obratio pažnju na<br />
najperiferniju izbočinu (104) i dugo je gledao u objektivu videokamere<br />
i kroz dvogled. Nešto se zloslutno krilo u toj izbočini.<br />
- Možda je to sama „sekira Karme" o kojoj je pisao Anagirika<br />
Govinda? - pomislih, ne nalazeći odgovor.<br />
Još nekoliko minuta sam posmatrao istočni obronak Velikog<br />
Kajlaša. U meni se odnekud javilo osećanje unutrašnje uznemirenosti,<br />
koje je postepeno prerastalo u strah. Prevazilazeći to<br />
podsvesno stanje odakle su navirala navedena osećanja, počeo<br />
73
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
sam da crtam istočni obronak<br />
Velikog Kajlaša. Tada nisam<br />
znao da crtam <strong>za</strong>dnju stranu<br />
Ogledala Kralja Smrti Jame.<br />
Kada sam <strong>za</strong>vršio crtanje,<br />
brzim korakom uputili smo se<br />
na severo<strong>za</strong>pad, ne skidajući<br />
pogled sa Kajlaša. Sveti Kajlaš<br />
se čas krio i<strong>za</strong> bregova, čas<br />
pojavljivao ponovo, svaki put<br />
nas <strong>za</strong>prepepašćujući svojom<br />
veličinom.<br />
Koliko je ovde piramida!<br />
Uskoro nam se otvorio pogled na čitavu grupu piramidalnih<br />
konstrukcija, postavljenih na jugu od Kajlaša.<br />
- Koliko je ovde piramida! - povikao je Ravil.<br />
- Imam osećaj da se ovde piramide nadovezuju jedna na drugu.<br />
Ovo je neki konglomerat piramida - dodao sam.<br />
- Uzgred, ova grupa piramida nalazi se dalje od Kajlaša nego<br />
grupa koju smo upravo crtali.<br />
- Veoma stare piramide, na mnogim mestima oštećene -<br />
uzdahnuo je Ravil. - Kakva raznovrsnost oblika! Nijedan...<br />
- Hajde da crtamo i fotografišemo. Uskoro će veče - prekinuo<br />
sam ga. - Ti snimaj video-kamerom i fotografiši. Ja ću trčati po<br />
brežuljcima da hih mogao da na crtežu prikažem množinu piramida.<br />
Na fotografiji to neće moći. Samo crtež to dopušta.<br />
- Kako da ne... trčaćeš na visini od skoro 5GG0 metara...<br />
„Pretrčavši" nekoliko bregova, <strong>za</strong>vršio sam prvi crtež.<br />
- Uh - uzdahnuo sam.<br />
Postalo je očigledno da je klupko oblaka koji su se pojavili<br />
počelo da baca crne senke na piramidalne konstrukcije koje<br />
74
Kakav je Kajlaš?<br />
sam upravo nacrtao. Zato se teško moglo očekivati da će fotografija<br />
i video-snimak biti dobrog kvaliteta. Foto i video-tehnika<br />
teško može da se „probije" kroz crne senke visokih planina,<br />
a ljudsko oko to može, opažajući pravilne detalje neobičnih<br />
planina pokrivenih crnom senkom.<br />
Od svega što sam nacrtao, najviše me je <strong>za</strong>interesovala<br />
neobična konstrukcija koju sam u dnevniku obeležio brojem<br />
„92". Bila je to konstrukcija sa širokim stepenicama koje se<br />
penju na vrh i <strong>za</strong>vršavaju trouglastom „krovom".<br />
Crtež kompleksa piramidalnih konstrukcija na jugu<br />
od planine Kajlaš<br />
- Interesantno, šta bi mogao da znači prostor iskrivljen na<br />
taj način? Kakvu su to materiju pravili drevni narodi, iskrivivši<br />
prostor u takav oblik i <strong>za</strong>ustavivši vreme u njemu? Ako su drevni<br />
narodi na taj način načinili neki molekul, <strong>za</strong>što je on u svom<br />
prvobitnom obliku imao tako divovske razmere? Zar nemaju<br />
molekuli u svojoj osnovi piramidalne oblike i razlikuju se jedan<br />
od drugog po obliku <strong>za</strong>krivljenog prostora - razmišljao sam ja,<br />
češući se po potiljku.<br />
75
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Sleva, na <strong>za</strong>padu od konstrukcije<br />
„92" videle su se dve<br />
piramidalne konstrukcije<br />
(„89" i „90") između kojih<br />
se nalazio običan tibetski<br />
breg sa neprirodno šiljatim<br />
vrhom. Piramidalna konstrukcija<br />
„89" bila je prilično<br />
ruinirana, ali su se dovoljno<br />
jasno uočavale njene odlike<br />
stepenaste piramide na čijoj<br />
su se gornjoj površini nalazile<br />
nekakve naprave, koje bi<br />
se uz određeni stepen mašte<br />
mogli <strong>za</strong>misliti kao predajnici<br />
nekakvih energija. Konstrukcija<br />
„90" je, očigledno, imala oblik stepenaste dvostrane piramide<br />
sa jasnim središnjim prorezom na najvišem stepeniku.<br />
Ekser<br />
... Ali, više od svega me je <strong>za</strong>interesovao obični tibetski breg sa<br />
neprirodno oštrim vrhom Da bolje pogledam taj breg, popeo<br />
sam se na uzvisinu i odatle jasno video da na vrhu tog brda<br />
stoji - cilindrični „ekser".<br />
- Ravile! Dođi ovamo! Ponesi video-kameru i dvogled! - povikao<br />
sam.<br />
Kada je Ravil dodao, poka<strong>za</strong>o sam na „ekser" i upitao ga:<br />
- Šta ti misliš, šta je ono?<br />
- Podseća na marker - promrmljao je on. - Ponekad turisti i<br />
mesni žitelji obeležavaju tačke, slažući ih od kamenih markera.<br />
- Ako je to marker - nasmejao sam se ja - kolikih li je onda<br />
razmera? Po mojoj proceni, veličina „eksera" nije ništa manja<br />
76
Kakav je Kajlaš?<br />
Fotografija piramidalnih konstrukcija br. 89 i 90 u originalu i<br />
nakon kompjuterske obrade (3D modeliranja)<br />
Crtež „eksera" (br. 113) <strong>za</strong>jedno sa piramidalnim konstrukcijama<br />
br. 89 i 90<br />
77
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
od visine dvospratne-trospratne<br />
zgrade. Složiti od<br />
kamena marker takvih dimenzija...<br />
raspao bi se.<br />
Kakav je Kajlaš?<br />
korišćen metod obrade prirodnih planina, kao i metod ukla- O<br />
panja ogromnih kamenih blokova ili formiranja proizvoljnih<br />
kamenih konstrukcija na nekom udaljenom mestu i njihovog<br />
prenosa na potrebno mesto. Ali, kako se to radilo? I sa kakvim<br />
ciljem? To nisam znao.<br />
Počeo sam opet da posmatram „ekser" dvogledom.<br />
- Ravile! Na „ekseru" ima nekakav kljun. Zanimljivo je, kuda<br />
je on usmeren? Hajde da odredimo po kompasu i karti!<br />
Pošto sam pet minuta pratio kompas, uzviknuo sam:<br />
- Kljun „eksera" upravljen je prema Malom Kajlašu. Kažem o<br />
ti da u tom Malom Kajlašu nečeg ima, nije džabe vodič Tatu<br />
govorio da po značaju on ne <strong>za</strong>ostaje <strong>za</strong> Velikim Kajlašom.<br />
To su drevne piramide, a ne<br />
rezultat delovanja vode i vetra!<br />
Znao sam da ćemo uskoro poći ka Malom Kajlašu i da ćemo<br />
moći da ga dobro pogledamo. A dotle je trebalo da nacrtamo i<br />
fotografišemo piramidalnu konstrukciju koja se uka<strong>za</strong>la pogledu<br />
na istoku od pomenute konstrukcije broj 92.<br />
- Evo crtam običnu piramidalnu konstrukciju i obeležavam<br />
je brojem 93 - mrmljao sam sebi u bradu - i verujem da je ona<br />
veštačka tvorevina, a ne rezultat delovanja vetra i vode. Na<br />
crtežu prikazujem jednu stranu konstrukcije <strong>za</strong> drugom, i meni<br />
ispada nešto što jako liči na piramidu, ali sa nekakvim raznolikim<br />
piramidalnim konstrukcijama na „krovu". Šta znače te<br />
konstrukcije na „krovu"? Čemu one služe? Zašto su egipatske<br />
piramide jednostavne, lakonske, i u mnogo čemu nalik jedna<br />
na drugu, a ovde, na Tibetu, sve piramidalne konstrukcije su do<br />
neverovatnosti raznolike, a ta raznolikost ne izražava se toliko<br />
u varijacijama samog oblika piramide, već i u mnogobrojnosti<br />
detalja, koji dopunjuju same „drevne piramide"? Ne vidim da q<br />
se ponovio ijedan oblik! Zašto su u Egiptu, u kompleksu Gize,<br />
Kefrenova, Keopsova i Mikerina piramida nalik jedna na drugu<br />
79
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
i razlikuju se samo po dimenzijama? A ovde nema ponavljanja,<br />
nema nikakvih ponavljanja! Jedino ako nisam nacrtao kitnjaste<br />
tvorevine vetra, a Ravile?<br />
- U kompleksu Svajambanat u Katmanduu među malim piramidama<br />
nema ponavljanja oblika, one su sve raznih oblika<br />
- pogledao me je Ravil pravo u oči. - A ti si, šefe, sam rekao,<br />
tačnije pretpostavljao, da kompleks stupa Svajambanata simbolizuje<br />
kompleks piramida Kajlaša. Ovde mi, rekao bih, crtamo<br />
ono što su simbolično predstavljale male stupe Svajambanata.<br />
Ako je verovati toj pretpostavci, ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>,<br />
takođe ne bi smelo biti ponavljanja oblika piramida. A to, naprotiv,<br />
potvrđuje...<br />
- Da - promrmljao sam.<br />
- Hajde da još jednom pogledamo tu piramidu br. 93 - sa<br />
žarom je nastavio Ravil - ima li ikakve sumnje? Jasno se sve<br />
vidi - prava piramida! Čak su se i stepenici dobro očuvali i vide<br />
se u obliku pruga. Da nije možda vetar načinio te stepenike!?<br />
- Naravno da nije - opet sam promrmljao.<br />
- A pored se vidi još jedna piramida - takođe stepenasta. I<br />
na „krovu" ima nekih naprava, ali malo drugačijih. Uporedi je<br />
sa običnim...<br />
- Obeležio sam tu piramidalnu konstrukciju brojem 94 -<br />
prekinuo sam ga.<br />
- Dakle, ako uporedimo piramidalnu konstrukciju br. 94 sa<br />
običnim tibetskim bregovima, jasno se vidi da je ona sasvim<br />
drugačija, ona je - veštačka. Mislim da će se odande dobro videti<br />
- Ravil je poka<strong>za</strong>o rukom prema bregu.<br />
Udaljivši se 200 metara, on me pozva. Uzevši pod ruku svesku,<br />
pođoh <strong>za</strong> njim.<br />
- Gledaj, vrh piramide 94 se vidi između dva tibetska brega.<br />
Tibetski bregovi su rezultat delovanja vetra, a piramidalna<br />
konstrukcija - nečijeg rada! Ponavljam još jednom - rezultat<br />
nečijeg rada! Ali čijeg? Ne znam - rekao je Ravil.<br />
80
Kakav je Kajlaš?<br />
Crtež piramidalnih konstrukcija br. 93 i 94<br />
Fotografija piramidalnih konstrukcija br. 93 i 94 u originalu<br />
i nakon 3D modelovanja<br />
81
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Poređenje piramidalne konstrukcije br. 94<br />
sa običnim tibetskim bregovima (original)<br />
- Da - opet progovorih ja.<br />
Završio sam crtež. Kroz glavu mi je prošla misao.<br />
O - Materija je piramidalna. A raznovrsnost materije određuje<br />
se raznovrsnošću oblika piramidalnih konstrukcija... koje stvaraju<br />
materiju.<br />
Zdesna od piramidalne konstrukcije br. 94 videla se još<br />
jedna konstrukcija. Ne čudeći se više toliko njenom čudnom<br />
obliku, koji je predstavljao kombinaciju trapeziodnih i trouglastih<br />
elemenata, brzo sam je nacrtao (broj 95).<br />
Trebalo je požuriti. Smrkavalo se. A do našeg logora bilo je<br />
još daleko. Brzim korakom pošli smo na <strong>za</strong>pad. Nakon dva kilometra,<br />
Ravil je povikao:<br />
- Šefe! Eno tamo se vidi ceo kompleks! Podseća na neku drevnu<br />
građevinu. Veoma je runiran... ali je drugačiji.<br />
Dok je Ravil fotografisao i snimao video-kamerom, ja sam se<br />
„promuvao" po obližnjim bregovima da bih stekao jasniju predstavu<br />
i nacrtao prizor. Bilo je očigledno da najviši breg ispred<br />
Kajlaša ima tragove neke davne mehaničke obrade. Tragovi te,<br />
da tako kažemo, obrade, pri pažljivom posmatranju ocrtavali<br />
82
Kakav je Kajlaš?<br />
Piramidalna konstrukcija br. 95.<br />
Crtež, fotografija u originalu i nakon 3D modelovanja<br />
su strukture koje su veoma ličile na dve ogromne stepenaste<br />
piramide. Na vrhu jedne od njih (br. 14) prilično jasno se videlo<br />
nešto što je ličilo na tri okrugle ploče postavljene jedna na<br />
drugu, a na vrhu druge piramide (br. 17) bili su vidljivi mnogobrojni<br />
stubići, ili drevne figure koje je neko načinio.<br />
- Ovo je sve staro, veoma staro - rekoh ja samom sebi - teško<br />
je reći da li je to sve veštačkog porekla ili naprosto prirodna varijacija<br />
planina.<br />
83
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Crtež piramidalnih konstrukcija br. 14 i br. 17 i „kulice" (br. 16).<br />
Vidi se i Mali Kajlaš (br. 4)<br />
Kulica<br />
Ali, usred svega toga jasno se videla „kulica" (broj 16) koja je bila<br />
cilindričnog oblika. Sam cilindar bio je beo, jasno se izdvajajući<br />
na po<strong>za</strong>dini sivo-braon stepenica. Na vrhu cilindra bile su postavljene<br />
četiri okrugle tamnobraon ploče, čije su se dimenzije<br />
smanjivale idući pema vrhu. Prema parametrima orijentacije,<br />
visina „kulice" nije bila manja od trospratne zgrade.<br />
84
Kakav je Kajlaš?<br />
Prilikom posmatranja „kulice" u meni se sve i više stvarao<br />
utisak da ona nije načinjena od kamena, već od nekog drugpg<br />
materijala, moguće od metala. Nije bilo sumnje da je „kulica"<br />
veštačka tvorevina.<br />
„Kulica" je stojala na visokoj kamenoj građevini, nalik na<br />
stepenastu piramidu, koja se nalazila na nešto manjoj visini od<br />
odavde dobro vidljivog pretpostavljenog Malog Kajlaša, koji je<br />
imao oblik tipične piramide.<br />
Slika piramidalnih konstrukcija 14 i 17 (original i nakon 3D<br />
modelovanja). Vidljiva je „kulica" (br 16)<br />
- Do mesta gde stoji „kulica" veoma je teško doći, čak i <strong>za</strong><br />
iskusnog alpinistu. Zato, teško je pretpostaviti da su tu „kulicu"<br />
načinili ljudi - promrmljao sam sebi u bradu.<br />
85
U PREDELIMA ŠAMBALE
Kakav je Kajlaš?<br />
- Šta? - nije me čuo Ravil.<br />
- Pogledaj „kulicu" kroz okular video-kamere! Imam osečaj<br />
da ona nije načinjena od kamena, već od nekog drugog materijala.<br />
Stoji kao strano telo usred kamenih građevina. Teško<br />
da su je načinili lokalni Tibetanci - to mesto je nepristupačno<br />
i <strong>za</strong> alpiniste.<br />
Ravil se odvojio od displeja video-kamere, i izbečivši oči,<br />
rekao:<br />
- Tako nešto još nisam video. Podseća na nekakvu spravu.<br />
- A sećaš li se „eksera" koji smo nedavno videli? - odgovorio<br />
sam. - On je takođe cilindričan i sličnih je dmenzija, iako mu je<br />
vrh drugačiji - u obliku kljuna. Možda ni „ekser" nije načinjen<br />
od kamena? Dok smo gledali bio je u senci oblaka i teško je<br />
bilo ra<strong>za</strong>znati kakve je boje. Kaži, Ravile, <strong>za</strong> šta su tu potrebni<br />
„kulica" i „ekser"?<br />
- Kao da štrče periskopi neke podmornice... - osmehnuo se<br />
Ravil.<br />
- Eto, eto - osmehnuo sam se. - Ako imamo u vidu legende<br />
Istoka o postojanju podzemnog sveta, baš ovde, u ovoj oblasti<br />
Tibeta, može se pretpostaviti da ljudi iz podzemlja posmatraju<br />
površinu Zemlje pomoću nekakvih aparata.<br />
- Hajde da ih pogledamo - <strong>za</strong>mišljeno progovori Ravil.<br />
- To ne treba da radimo. Naša radoznalost ne vredi mnogo<br />
- odbrusio sam. - Idemo! Već se smrkava.<br />
Potkovica<br />
Išli smo, ne skidajući pogled sa Kajlaša. Iznenada na po<strong>za</strong>dini<br />
belog snega Kajlaša videh neku čudnu tvorevinu, koja je<br />
podsećala na potkovicu, a bila dimenzija četvorospratnice.<br />
- Sta je ono? - rekao sam i stao. - Tamo stoji nekakva čudna<br />
potkovica, kao da ju je neko postavio na vrhu planine. Pitanje<br />
je da li je to planinska stena. Štaviše, na sredini „potkovice"<br />
87
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Crtež „potkovice" (br. 25) <strong>za</strong>jedno sa neobičnim strukturama<br />
br. 15,19, 21, 24, 26, 27, 28 i 29<br />
kroz dvogled jasno vidim otvor, na čijim stranama postoje<br />
nekakve izbočine, nalik na oči, a na vrhu otvora postoji još jedna<br />
izbočina u obliku kapljice koja podseća... na treće oko! Snimaj<br />
video-kamerom, Ravile, već se smrkava!<br />
Ravil je počeo da snima, a potom, odvojivši se od kamere,<br />
progunđao:<br />
- Đavo da ga nosi! Kako pada veče, pojavljuju se nekakvi odblesci.<br />
Bojim se da neće uspeti.<br />
Počeo sam revnosno da crtam. Nacrtao sam skice ne samo<br />
„potkovice" (br. 25), nego i pretpostavljenog Malog Kajlaša<br />
(br. 7) a takođe i čudnu monumenalnu konstrukciju (br. 15)<br />
nekog neobičnog konglomerata planinskih struktura, i dve,<br />
pretpostavljam, galerije na kojima je bilo poredano nešto što<br />
su bile ili uspravne planinske stene, ili figure koje je neko da-<br />
88
Kakav je Kajlaš?<br />
vno načinio (br. 29 i br. 26). U trenutku sam na donjoj galeriji<br />
ugledao poluizbrisano čovečije lice, ali je na njega, kao <strong>za</strong><br />
pakost, pala tamna planinska senka.<br />
Završivši skiciranje, ponovo sam se <strong>za</strong>gledao u „potkovicu".<br />
Ona je <strong>za</strong>ista privlačila pogled.<br />
- Sta ti misliš, Ravile, čemu služi ta potkovica? - upitao sam.<br />
Fotografije „potkovice" na po<strong>za</strong>dini Kajlaša i 3 D model<br />
- Najverovatnije da je to nekakva antena - odgovorio je on.<br />
- Kamena antena drevnih naroda - deklarativno rekoh.<br />
Do logora je ostalo tri kilometra. Mračilo se. Ali, sam Kajlaš<br />
89
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
je bio dobro osvetljen večernjim suncem. Ravil i ja smo se pentrali<br />
po bregovima da nađemo položaj sa koga bi se jasno video<br />
pretpostavljeni Mali Kajlaš.<br />
90
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 6<br />
Mali Kajlaš<br />
- čuvar kamena Šantamani<br />
Intuitivno sam već verovao da je ta lepa snegom pokrivema<br />
piramida na <strong>za</strong>padnom obronku Velikog Kajlaša <strong>za</strong>ista sam taj<br />
<strong>za</strong>gonetni Mali Kajlaš. U dubini podsvesti sam osećao da je u<br />
tom Malom Kajlašu sakrivena neka veoma velika tajna drevne<br />
prošlosti. Nije u<strong>za</strong>lud vodič Tatu govorio da po značaju Mali<br />
Kajlaš ne <strong>za</strong>ostaje <strong>za</strong> Velikim Kajlašem. Nevelika klasična piramida<br />
Malog Kajlaša, pokrivena snegom, privlačila je sebi - kao<br />
da hoće da kaže: „Ja sam čudo!"<br />
Piramida na tri stuba<br />
Naj<strong>za</strong>d smo našli položaj sa koga se Mali Kajlaš video veoma<br />
dobro. Po dimenzijama, piramida Malog Kajlaša je kao zgrada<br />
od 15 do 17 spratova. Ona stoji na osnovi koju čine nešto nalik<br />
na tri kamena stuba slivena u jedno. Sa tog mesta se video<br />
91
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Mali i Veliki Kajlaš<br />
svaki deo osnove, ali sam se sećao da je meni i Ravilu, dok smo<br />
posmatrali dno strme padine Kajlaša, izgledalo da je visina tih<br />
stubova bar 600 do 800 metara.<br />
Beloj piramidi Malog Kajlaša, čiji je snežni pokrivač svetlucao,<br />
moglo se prići samo iz vazduha... ili spuštanjem po veoma<br />
strmoj padini sa vrha Velikog Kajlaša. Ali, ja sam znao da<br />
se penjanje na Veliki Kajlaš smatra velikim svetogrđem i da<br />
čovek koji bi pokušao takav uspon ne samo da bi bio osuđen na<br />
pogibiju, već bi bio i žestoko<br />
kažnjen na Onom Svetu. Kroz<br />
glavu su mi promakle Geluove<br />
reči: „Na vrhu Kajlaša mogu<br />
da sede samo Bogovi".<br />
Nisam imao nikakve sumnje<br />
u strogo piramidalni oblik<br />
Malog Kajlaša, bez obzira što<br />
je bio pokriven snegom. Bilo je<br />
jasno da Mali Kajlaš ne može<br />
biti prirodna kamena stena,<br />
već da predstavlja veštačku piramidalnu<br />
građevinu.<br />
92
Mali Kajlaš - čuvar kamena Šantamani<br />
Čak i ako primimo k znanju činjenicu da je Mali Kajlaš<br />
veštačka piramida, ipak se javlja pitanje - kako je ta piramida<br />
mogla biti načinjena na tako nepristupačnom mestu? Sva<br />
dosadašnja objašnjenja o gradnji piramida radom robova, koji<br />
nisu znali <strong>za</strong> točak, koja su raširena među egiptolozima, padaju<br />
u vodu u ovom slučaju, jer se nijedan rob ne bi mogao popeti<br />
na <strong>za</strong>ravan na kojoj stoji piramida Malog Kajlaša, a da i ne govorimo<br />
o tome da se tu podižu kameni blokovi: <strong>za</strong>r nije visina<br />
kamenih stubova (600-800 metara) jednaka visini tri najviša<br />
oblakodera na svetu postavljenih jedan na drugi?<br />
- Nešto veoma važno je sakriveno u tom Malom Kajlašu. Nije<br />
on u<strong>za</strong>lud sagrađen na tako nepristupačnom mestu - pomislio<br />
sam. - A najverovatnije je to mesto i bilo posebno načinjeno da<br />
učini piramidu Malog Kajlaša potpuno nedostupnom.<br />
Obuzet takvim mislima, prešao sam na drugi breg da odatle<br />
još jednom pogledam Mali Kajlaš, i savršeno neočekivano i <strong>za</strong><br />
sebe samog, ponovo ugledao „kulicu".<br />
- Ravile! Dođi ovamo! - povikao sam. - Ponesi video-kameru<br />
sa stativom.<br />
Iz tog položaja smo snimili „kulicu" na fonu Malog Kajlaša,<br />
iako se već mračilo i teško da bismo mogli da očekujemo dobar<br />
kvalitet snimaka. Ali, ja sam jako želeo da dobijem makar i veoma<br />
loš snimak „kulice" <strong>za</strong>jedno sa Malim Kajlašem.<br />
- Izgleda kao da iz „kulice" nadgledaju Mali Kajlaš iz... podzemnog<br />
sveta. Najverovatnije <strong>za</strong>to što je uloga Malog Kajlaša<br />
veoma, veoma velika - javila mi se misao.<br />
Sao sam na tibetski pesak i pognuo glavu <strong>za</strong>dubljen u misli<br />
ezoteričke prirode, sećajući se priča nepalskih lama i pročitane<br />
literature. Već sam znao da ezoterijska nauka i istočne religije<br />
saglasno govore o postojanju podzemnog sveta, u kome žive<br />
najsavršeniji ljudi, koji nadgledaju nas - obične ljude - ali vrše uticaj<br />
na nas samo u izuzetnim situacijama, delujući pre svega na tok<br />
i karakter naših misli. Oni nas na neki način usmeravaju, ali ne<br />
93
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Mali Kajlaš postavljen na nedostupnom mestu<br />
upravljaju nama, sveto se držeći božanskog postulata da je čovek<br />
O samousavršavajući princip. Ali, kako nas oni posmatraju iz dubina<br />
podzemlja? I kako utiču na tok i karakter naših misli u prelomnim<br />
trenucima istorije? Pomoću kakvih mehani<strong>za</strong>ma oni to čine?<br />
U početku je moje razmišljanje počelo da analizira savremena<br />
dostignuća nauke i tehnike, kao što su sateliti i kompjuteri...<br />
a potom, uverivši se u jalovost takvog pristupa, prebacio<br />
94
Mali Kajlaš - čuvar kamena Šantamani<br />
Izgleda kao da iz „kulice" nadgledaju Mali Kajlaš<br />
sam se na analizu ezoteričkih znanja, pokušavajući da nađem<br />
bilo kakvo, čak i fantastično i neverovatno objašnjenje.<br />
- Bolje je i fantazirati nego povlađivati tim egiptolozima koji<br />
bi hteli da sva čuda Egipta objasne pomoću „bron<strong>za</strong>nih dleta i<br />
ruku nepismenih robova" - šapatom sam rekao sam sebi.<br />
Bilo mi je potpuno jasno da u tom Gradu ispod neba, koji se<br />
sastoji od piramida i drugih neobičnih konstrukcija, ne treba misliti<br />
na uobičajen način. Ovde nam se pred očima poka<strong>za</strong>la bajka,<br />
ne bajka koju smo slušali od svojih baba i dedova, već bajka koju<br />
su od usta do usta, kao Najveću Tajnu, prenosili lame i gurui,<br />
ne znajući ni sami potpuno njenu duboku suštinu i samo bi ponekad,<br />
možda jednom u životu, dolazili ovamo da vide, naprosto<br />
vide, bajkoviti Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
- Kakve sam mitove, kakve epove, kakve legende čuo? - revnosno<br />
sam stao da se prisećam, nadajući se da ću naći bilo<br />
kakvu analogiju sa postojanjem divne piramide Malog Kajlaša<br />
na tako nepristupačnom mestu.<br />
- Šefe, idemo. Već se gotovo smrklo - čuo sam Ravilov glas.<br />
- Evo, evo... Skupi stvari.<br />
95
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Mesto gde se čuva kamen Šantamani?<br />
Moje misli su se opet <strong>za</strong>vrtele u besomučnom kolopletu. I na<br />
kraju, negde iz dubine je odjeknulo.<br />
- Mali Kajlaš je legendarni kamen Šantamani - sigurno, bez<br />
termina „moguće" ili „verovatno" - rekao sam. - Ili... mesto<br />
gde se čuva sveti kamen Šantamani!?<br />
Koračajući ka logoru, razmišljao sam kako je malo verovatno<br />
da bi drevni narodi postavili na tako nedostupnom mestu (posebno<br />
izgrađenom nedostupnom mestu!) nešto manje dragoceno<br />
i važno. Sećao sam se da su lame pričale Nikolaju Rerihu da<br />
je kamen Šantamani doneo na zemlju krilati konj Lung-Ta i da<br />
je on postavljen na kuli Šambale i da ponekad, u određenim vremenskim<br />
periodima, svetli, a svetli tako da se ta svetlost vidi<br />
stotinama kilometara unaokolo. Ja nisam imao nikakvog razloga<br />
da poričem da veličanstveni Kajlaš i jeste Kula Šambale - sve<br />
legende koje sam proučio govorile su o tome.<br />
- A evo, sasvim nedavno hodočasnici su videli svetlost. Zar ne<br />
svetli Mali Kajlaš? - pomislio sam. - A čemu to služi? Nije li se<br />
naša ekspedicija poklopila sa nekim posebnim periodom vremena<br />
koji karakteriše svetlucanje kamena Šantamani?<br />
Potom mi se javila misao da bi kamen Šantamani na Malom<br />
Kajlašu mogao da rastopi sneg ako bi <strong>za</strong>svetleo, ali sam<br />
se odmah setio da ta svetlost možda nema toplotni efekat, a<br />
da bi se emitovanje <strong>za</strong> nas potpuno nepoznatih oblika energije<br />
moglo smatrati efektom svetlucanja. Samo, čemu je bilo nužno<br />
svetlucanje? To nisam znao... a teško da ću i saznati.<br />
- Šta je to kamen Šantamani? - uzviknuo sam u sebi, bodro<br />
koračajući u tami - Zar nema kamen Šantamani piramidalni<br />
oblik, a njegove razmere odgovaraju razmerama Malog Kajlaša?<br />
A šta ako bismo uspeli da razgrnemo sneg koji pokriva piramidu<br />
Malog Kajlaša - <strong>za</strong>r ne bismo pod snegom videli sam taj legendarni<br />
kamen? Zanimljivo, kakve li je on boje? Od kakvog materijala je<br />
načinjen? Kakva je sila pohranjena u njemu? Kako se ta sila ispolja-<br />
96
Mali Kajlaš - čuvar kamena Šantamani<br />
va i na šta deluje? Zar ne<br />
posmatraju iz „kulice"<br />
stalno u kakvom je stanju<br />
kamen Šantamani? Zašto<br />
je taj kamen donet na<br />
Zemlju?<br />
Čak sam i <strong>za</strong>stao,<br />
protresavši glavom, kako<br />
bih se izbavio od te salve<br />
pitanja, koja nisu imala naprosto hipotetički, nego i bajkoviti karakter.<br />
Ali, uz sve to sam shvatao da u stvarnom svetu postoji nešto<br />
što prevazilazi okvire našeg poimanja i uvida, na primer - Grad <strong>Bogova</strong>,<br />
u čijoj oblasti se upravo nalazimo. Nekim šestim čulom sam<br />
osečao, tačnije rečeno, sa velikim stepenom verovatnoće pretpostavljao,<br />
da bi kamen Šantamani mogao biti onaj mehani<strong>za</strong>m (ili,<br />
neki silikonski oblik života?) pomoću koga mnogoliki ljudi podzemne<br />
Šambale mogu da čitaju misli ljudi koji žive na površini<br />
Zemlje, to jest moje i vaše, a takođe mogu da utiču na karakter i<br />
tok tih misli u nekom važnom istorij skom periodu.<br />
- Ravile! A evo sad je kraj 1999. godine. Uskoro nastupa drugi<br />
milenijum. Ukratko, prelomni period! I svetlucanje Kajlaša<br />
samo što se odigralo... - rekoh ja, okrenuvši se <strong>za</strong>dihan od brzog<br />
hoda na visini od oko 5000 metara.<br />
- Nije to sve bez razloga...<br />
-Da...<br />
Sasvim se smrklo. Periodično sam palio lampu, da bih pogledao<br />
kompas. Azimut je već trebalo da nas dovede u logor, ali<br />
logora još nije bilo.<br />
- Seliverstov je obećao da će upaliti svetiljku! Šta taj radi!?<br />
- nervozno sam rekao.<br />
- Slušaj, šefe, ispred nas i sleva je nešto <strong>za</strong>groktalo. Zar to nije<br />
jak? Ali, <strong>za</strong>što Sergej Anatolevič ne svetli? Zar ne treba već uveče<br />
da ih natovare? - čuo sam otpo<strong>za</strong>di ne<strong>za</strong>dovoljni Ravilov glas.<br />
97
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Gde sleva?<br />
- Eno tamo - Ravil je poka<strong>za</strong>o rukom.<br />
Popravio sam azimut i ponovo smo pošli. Iznenada su se napred<br />
jasno ra<strong>za</strong>znali topot i graktanje.<br />
- To je jak - sa olakšanjem sam odahnuo. - Ali, koliko smo se<br />
udaljili od logora? Hajde da vičemo.<br />
- Aaaa - razleglo se po tibetskim uvalama, narušavajući mir<br />
Grada <strong>Bogova</strong>.<br />
- Ou! Ou! Ou! - <strong>za</strong>čuo se povik u odgovor, u čijoj sam boji<br />
ra<strong>za</strong>znao glas Seliverstova.<br />
Kada smo prišli logoru, ljutito sam upitao:<br />
- Zašto niste upalili svetla, somovi?<br />
- Pa sve vreme držimo upaljena svetla!<br />
- Nije se videlo!<br />
- Kako se nije videlo, kako se nije videlo... - zbunjeno je<br />
promrmljao Seliverstov provirujući i<strong>za</strong> jaka.<br />
- Jeste li videli našu lampu?<br />
- Ne.<br />
- Pa kako to? Sve vreme smo je držali upaljenu? - <strong>za</strong>čudio<br />
sam se.<br />
- Ma nije se videlo nikakvo svetio, sve vreme sam se mr<strong>za</strong>o<br />
napolju - takođe se <strong>za</strong>čudio Seliverstov.<br />
- Čudno, veoma čudno... Dobro je što nije bilo divljih pasa!<br />
- rekao sam.<br />
U šatoru je gorela gasna lampa. Sergej Anatolevič i Rafael<br />
Jusupov nalili su meni i Ravilu malo razblaženog alkohola i<br />
spremili vruću supu iz kineskih kesica.<br />
- Ukusno? - upitao je Rafael Gajazovič.<br />
- Ne baš... - progunđao je Ravil.<br />
- Jeste li videlo mnogo interesantnih stvari? - progovorio je<br />
Seliverstov.<br />
- Veoma! - odsekao sam.<br />
Na ležaju pored gasne lampe ležao je naš vodič i dremao.<br />
98
Mali Kajlaš - čuvar kamena Šantamani<br />
Primakavši mu se, oprezno, kako ga ne bih polio kineskom supom,<br />
taknuo sam ga po ramenu i rekao:<br />
- Tatu, izvini molim te! Da li je ona mala piramida na tri stuba<br />
<strong>za</strong>padne padine Kajlaša - Mali Kajlaš?<br />
- Kakva, kakva? - trgao se Tatu.<br />
- Ravile! Pokaži-de mu na video-kameri!<br />
Nekoliko minuta Ravil i Tatu su posmatrali snimljene videomaterijale<br />
na displeju kamere.<br />
- Da! To je Mali Kajlaš! - odlučno reče Tatu.<br />
- Kaži, je li on uvek pokriven snegom? - upitao sam. - Čudno<br />
je to što se po visini Mali Kajlaš nalazi tamo gde je sneg samo<br />
mestimično, u pegama, a on je pokriven debelim slojem, kao<br />
na znatno većim visinama.<br />
- Mali Kajlaš je uvek pokriven snegom - dostojanstveno je<br />
odgovorio Tatu. - Čak i kada je veoma toplo leto i kada čak i<br />
na Velikom Kajlašu ostane malo snega, sneg na Malom Kajlašu<br />
ostaje kao i uvek. Okolo je crni kamen, a na Malom Kajlašu beli<br />
se snežna kapa.<br />
- A <strong>za</strong>što je tako? Da li se Mali Kajlaš sam hladi?<br />
- Ne znam.<br />
- Tatu, da li si čuo nešto o kamenu Šantamani? - pogledao<br />
sam ga u oči.<br />
- Da, a <strong>za</strong>što? - namrštio se Tatu.<br />
- Zar nije Mali Kajlaš taj legendarni kamen Šantamani? Ili...<br />
možda je taj kamen smešten unutar piramide Malog Kajlaša?<br />
- Ja sam mali čovek da bih to znao<br />
- oborivši pogled reče Tatu. - Ali ja<br />
tačno znam da po značaju Mali Kajlaš<br />
ne <strong>za</strong>ostaje <strong>za</strong> Velikim Kajlašem.<br />
- To je, sigurno, pove<strong>za</strong>no sa<br />
Šambalom - rekoh sebi u bradu.<br />
U tom trenutku još nisam znao da<br />
će nas naša razmišljanja dovesti do<br />
99
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
uvida da je upravo u unutrašnjosti Malog Kajlaša skriven glavni<br />
kameni program života na Zemlji, ostvaren... u Gradu <strong>Bogova</strong>.<br />
Ujutru nas je čekao oštar mraz. Fotografisali smo se sa ruskom<br />
<strong>za</strong>stavom sa Kajlašem u po<strong>za</strong>dini.<br />
Nakon zbora, okupio sam grupu i rekao:<br />
- Sinoć sam video crtež lica na jednoj od stena, ljudskog lica,<br />
ali jedva. Sad pažljivo posmatraite, jasno?<br />
Ruska ekspedicija u Gradu <strong>Bogova</strong><br />
100
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
_<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 6<br />
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
Karavan jakova i goniča pošao je napred. Mi smo išli po dnu<br />
veoma lepog kanjona. Odsustvo „našeg" jaka koji nam je stalno<br />
<strong>za</strong>klanjao pogled radovalo je sve. Samo je Sergej Seliverstov<br />
izgledao malo <strong>za</strong>brinut.<br />
Polako sam hodao i bacao pogled na okolne stene. Ali, crteža<br />
lica nije bilo. Sinoć sam <strong>za</strong>pazio mesto na kome sam. ga video,<br />
ali se nisam tačno sećao.<br />
- Eno tamo, tamo bi trebalo da bude... Ne, tamo... - govorio<br />
sam. - A možda mi se učinilo. Već je bilo tamno.<br />
Na kraju sam pobednički povikao:<br />
- Eno tog lica!<br />
- Gde? - upita Selivestrov.<br />
- Pa eno tamo! Vidiš galeriju, bilo da su to stene, bilo drevne<br />
figure, koje su sada razrušene. Na najvišem delu niskog kamenog<br />
stuba vidi se poluizbrisano ljudsko lice. Vidiš li, Sergeju<br />
Anatoleviču?<br />
101
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Ne. Gde je to lice?<br />
- Pa eno ga! Eno! - poka<strong>za</strong>o sam kažiprstom.<br />
Kameni portret<br />
- Jedna polovina lica je uništena, ali je druga dovoljno dobro<br />
očuvana. Vide se usta, nos, podbradak i jedno oko. Čak se vidi<br />
i jedno uvo.<br />
- Aha! - uzviknuo je Seliverstov. - Eno ga, vidi se! A ja<br />
sam gledao na drugo mesto. To lice ostavlja utisak! To je lice<br />
muževnog čoveka, pravog Atlantidanina! To nije neki savremeni<br />
momak koji živi u ružičastom svetu.<br />
- Prirodne varijacije raselina u kamenu ponekad mogu da<br />
formiraju čudne oblike, koji imitiraju crte nekih predmeta koji<br />
su nam poznati - skeptično je primetio Rafael Jusupov.<br />
- To je lice, nije predmet - odvratio je Seliverstov.<br />
- Kakva razlika - predmet ili lice - Rafael Jusupov se uzjogunio<br />
- važna je činjenica što pukotine u kamenu mogu da<br />
slučajno poprime oblik ovog ili drugog...<br />
- Predmeta - možda. Ali lica - ne - parirao mu je<br />
Seliverstov.<br />
Reljef ljudskog lica (?) na jednoj od tibetskih stena u oblasti<br />
. Grada <strong>Bogova</strong>. Fotografija u originalu<br />
i nakon kompjuterskog dodavanja kontrasta<br />
102
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
- Zašto si ti, Sergeju Anatoleviču,<br />
toliko ubeđen?<br />
- Zato što to lice... pogledaj, pogledaj<br />
- Seliverstov je poka<strong>za</strong>o prstom - ima<br />
izraz, izraz muževnosti i moći. Jesi li<br />
video predmet sa izrazom muževnosti<br />
i moći? Naravno da nisi. A lice može<br />
da ima takav izraz, jer je ono duhom<br />
nadahnut rad vajara. Zato skulpture<br />
ljudske figure ili... lice imaju duhovni<br />
pečat, koji čovek, koji ih gleda...<br />
- Šta gleda, lice?<br />
- Da, njega! - nastavio je Seliverstov,<br />
gledajući lice Rafaela Jusupova. - Ali... ako čovek gleda<br />
lice... to jest, tu kamenu skulpturu, on će obavezno osetiti element<br />
duhovnosti, koji se skulptor potrudio da unese u njega.<br />
Mi ne samo da vidimo, mi i osećamo tu skulpturu. Dok sam boravio<br />
u Peterburgu, nisam samo posmatrao skulpture, nastojao<br />
sam i da ih osetim.<br />
- A <strong>za</strong>što si poredio izraz toga lica sa savremenim momcima<br />
u ružičastom? - Rafael Jusupov je iskosa pogledao Seliverstova.<br />
- Eto tako. Naprosto sam tim poređenjem hteo da naglasim<br />
muževnost izra<strong>za</strong> tog kamenog lica.<br />
- Polovine lica - precizirao je Rafael Jusupov.<br />
- Pa, u čemu je razlika? - nakostrešio se Sergej Anatolevič<br />
- Ako se jedna polovina lica izbrisala, druga čuva njegov opšti<br />
izraz... izraz lica.<br />
- Da, naravno. Gak i polovina lica može preneti njegove<br />
ružičaste nijanse - pecnuo gaje Rafael.<br />
- Zašto ružičaste nijanse? - nije se predavao Seliverstov. - Ja<br />
hoću da kažem, da reljef lica načinjen na kamenu...<br />
- Polovine lica - još jednom je naglasio Rafael Jusupov.<br />
- Da, da... reljefu polovine lica na kamenu udahnut je duh...<br />
103
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Ma ne prekidaj me stalno! -<br />
naljutio se Seliverstov.<br />
- Dobro, dobro.<br />
- Ja hoću da kažem - ponovo<br />
je sabrao misli Seliverstov - da<br />
muževnost izra<strong>za</strong> lica tog čoveka<br />
ne podseća na izraz lica savremenog<br />
čoveka.<br />
- Koji živi u ružičastom - nije<br />
mogao da se uzdrži da ga opet ne<br />
bočne Rafael Jusupov.<br />
- Ja hoću da kažem - Seliverstov<br />
strogo pogleda Jusupova<br />
- da je izraz lica koje je isklesano<br />
ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>, potpuno<br />
drugačiji nego izraz lica savremenog<br />
čoveka. A kakav <strong>za</strong>ključak<br />
možemo da izvučemo iz toga? A?<br />
- Kakav?<br />
- Pa da je u kamenu isklesano<br />
lice pripadnika prethodne civili<strong>za</strong>cije<br />
- naj<strong>za</strong>d izreče svoju glavnu<br />
ideju Seliverstov.<br />
Crtajući izraz tog lica i slušajući<br />
taj razgovor, mislio sam kako raznolikost<br />
planinskih stena može da podražava čovečije lice. Ali,<br />
može biti i da su nekad, u veoma davnoj prošlosti, na tim stenama<br />
bili uklesani reljefi lica, figure i mnogo šta drugo, a da je<br />
danas, nakon hiljada i hiljada godina, ostao reljef samo jednog<br />
lica, tačnije - polovine lica. Vetar i voda učinili su svoje.<br />
Shvatao sam daje nemoguće u potpunosti odbaciti hipotezu o<br />
postojanju „umetničkog prika<strong>za</strong>" ljudskog lica ovde, u legendarnom<br />
Gradu <strong>Bogova</strong>, koji se sastoji od skupa čudesnih piramida,<br />
104
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
spomenika i kamenih ogledala. Reklo mi se da su nekad davno sve<br />
te piramidalne konstrukcije bile išarane raznobojnim ornamentima<br />
i freskama, sa čijom lepotom ne bi moglo da se uporedi ništa<br />
na svetu... I te kako je vredelo analizirati prikaz lica na steni.<br />
- Kojoj od pet rasa koje su postojale na Zemlji pripada to<br />
lice? - upitao sam sam sebe.<br />
Na osnovu rezultata ekspedicije na Himalaje 1996. godine,<br />
kada smo se u potpunosti bavili rekonstrukcijom spoljašnjeg<br />
izgleda ljudi prethodnih civili<strong>za</strong>cija, mogu da kažem da ovaj<br />
prikaz lica na steni pripada čoveku naše arijevske rase, ili pak<br />
nama prethodne atlantiđanske rase. Znao sam po čemu se<br />
razlikuju crte Atlantiđana, ali stepen ruiniranosti reljefa nije<br />
dopuštao da se konkretno odgovori na ovo pitanje, a tvrdnja<br />
Seliverstova o neizbežnom muževnom izrazu lica Atlantiđana,<br />
kako meni izgleda, nije mogla da se održi.<br />
- Šteta, velika šteta - negodovao sam iznutra, uviđajući<br />
da reljef ovog lica najverovatnije predstavlja jednog od graditelja<br />
Grada <strong>Bogova</strong>, a odgovoriti na pitanje - da li je predstavljen<br />
Atlantiđanin ili Arijevac - moglo bi se ukoliko se postavi<br />
priličan broj hipote<strong>za</strong> o starosti ovih građevina, kao i o tehnologijama<br />
koje su primenjivali graditelji, i što je najvažnije, o<br />
svrsi Grada <strong>Bogova</strong>.<br />
Još jednom sam prešao pogledom po tibetskim stenama,<br />
ubacio svesku u ranac i naredio:<br />
- Idemo!<br />
Spomenik Gonpo-Pang<br />
Bili smo dobro raspoloženi, a ja sam nekako osećao da ćemo<br />
uskoro, sa ovim ili onim stepenom verovatnoće, moći da odgovorimo<br />
na to pitanje.<br />
Ravnomernim korakom smo išli po Gradu <strong>Bogova</strong>. I<strong>za</strong> krivine<br />
je polako, kao na filmu, počela da izranja nekakva ogromna<br />
egzotična konstrukcija, visoka oko 800 metara, koja se izrazito<br />
105
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
razlikovala ne samo od običnih tibetskih planina, već i od svega<br />
drugog što smo dosad videli ovde, u srcu Tibeta.<br />
- Šta je ovo?! - već skoro kao po navici sam uzviknuo.<br />
- Podseća na nekakvu latinoameričku piramidu - rekao je<br />
Seliverstov.<br />
„Latinoamerički" spomenik br. 15 (spomenik Gonpo-Pang)<br />
natibetskim planinama<br />
Meni se to poređenje zbog nečega svidelo, iako nikakvih analogija<br />
sa latinoameričkim piramidama, koje sam lično video, nije bilo;<br />
ali je egzotičnost tog spomenika trebalo naglasiti bilo kakvim ne<br />
manje egzotičnim nazivom, a <strong>za</strong> Rusa, koji živi u snegom pokrivenim<br />
gradovima, sama reč „Latinska Amerika" izgleda kao vrhunac<br />
egzotike. Ja još nisam znao da mi gledamo legendarni spomenik<br />
Gonpo-Pang, kome se klanjaju hodočasnici, izgovarajući molitvu:<br />
„0 veliki Bože Vremena, oprosti mi moje grehe!" Tada, takođe, još<br />
nisam znao da će nas predstojeća detaljna anali<strong>za</strong> tog spomenika<br />
dovesti do <strong>za</strong>ključka o postojanju „vremenskog tela" u čoveku.<br />
Zar nisu ovde prika<strong>za</strong>ni ljudi?<br />
A tada sam se odvojio od grupe i počeo da se vesto verem po<br />
bregovima, kako bih načinio crtež iz maksimalnog broja rakursa.<br />
Ali, dok sam crtao, na „lationameričkom" monumentu <strong>za</strong>pazio<br />
sam nešto nalik na prikaze ljudskih figura.<br />
106
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
Crtež „latinoameričkog" spomenika br. 15<br />
(spomenika Gonpo-Pang)<br />
- Brzo dajte dvogled ovamo! - povikao sam.<br />
Legao sam, naslonio dvogled na kamen i počeo da sa pažnjom<br />
razgledam ono što je bilo naslikano na tom monumentu.<br />
- Liči na četiri ljudske figure. Na jednoj od njih, najvećoj,<br />
na leđima se vidi mali čovečuljak - da li se razmnožava pupljenjem?<br />
A ono dvoje liče na ljude koji sede u položaju Bude,<br />
što je karakteristično <strong>za</strong> fenomen samadija. A šta je ono<br />
- leteći tanjir, nešto takvo? Šta su ta četiri kružića nacrtana<br />
pored „letećeg tanjira"? A šta znači ona petlja nacrtana na vrhu<br />
spomenika? Šta je ono, kao neke stepenice koje se spuštaju sa<br />
<strong>za</strong>padne strane spomenika? Kao da je u podnožju sagrađena i<br />
jedna stepenasta piramida - govorio sam ja, crtajući.<br />
Zamislio sam da je, verovatno, taj spomenik bio neobično<br />
lep i da je sijao raznim bojama, pokazujući kao na panou elemente<br />
lanca formiranja života na Zemlji.<br />
107
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Fotografija reljefa na „latinoameričkom" spomeniku u originalu<br />
i nakon kompjuterske 3-D obrade<br />
Bilo mi je potpuno jasno da je i „slobodan rad vetra" mogao<br />
da načini to „umetničko delo" koje sam upravo nacrtao. Ali,<br />
nisam imao prava da se upuštam u sumnje. Kao naučnik, bio<br />
sam dužan da analiziram ono što sam video, tim pre što takav<br />
grandio<strong>za</strong>n spomenik, po logici stvari, nije mogao a da na sebi<br />
nema fresaka i sličnih umetničkih tvorevina drevnih naroda.<br />
- Počećemo od toga što ćemo analizirati smisao reljefa četiri ljudske<br />
figure - rekao sam sebi. Sta bi to moglo da bude? Sta? Sta?<br />
Seo sam, <strong>za</strong>ustavivši rad svojih moždanih vijuga.<br />
108
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
Grad <strong>Bogova</strong> gradili su ljudi Četiri Rase<br />
- To je... to je... to znači da su u izgradnji Grada <strong>Bogova</strong> učestvovali<br />
ljudi četiri Korenske Ljudske rase! - uzviknuo sam u sebi. - T6<br />
jest, Grad <strong>Bogova</strong> su <strong>za</strong>jedno gradili anđeloliki ljudi, ljudi nalik<br />
na seni, Lemurijanci i Atlantiđani. Najbolji od najboljih iz svake<br />
Korenske Rase, očigledno, sklonili su se u Šambali i tu stvorili visokoindustrijalizovanu<br />
raznoliku <strong>za</strong>jednicu, sposobnu da sagradi<br />
naj<strong>za</strong>gonetniju građevinu na Zemlji - Grad <strong>Bogova</strong>. Samo... sa<br />
kojim ciljem su ga sagradili?<br />
Takođe je bilo potpuno očigledno da u redovima pretpostavljenih<br />
graditelja Grada <strong>Bogova</strong><br />
nema pete Korenske Ljudske<br />
Rase - Arijevaca, to jest, nas.<br />
Preleteo sam pogledom divovski<br />
„latinoamerički" spomenik<br />
i shvatio da nikakvim<br />
našim, čakninajsavremenijim<br />
„arijevskim" metodama, ne bi<br />
bilo moguće načiniti takvu<br />
građevinu, a iz te perspektive<br />
je odsustvo Arijevaca u redovima<br />
pretpostavljenih graditelja<br />
moglo biti opravdano.<br />
Sto bi se reklo - samo bi smetali.<br />
A i hipote<strong>za</strong>, koju smo izneli<br />
odavno - da je arijevska<br />
rasa bila ponovo klonirana<br />
ovde, od „semena ranih Arijevaca"<br />
koji su nastradali u vreme sveopšteg potopa, govorila je u<br />
korist pretpostavke da je Grad <strong>Bogova</strong> sagradila družina prethodnih<br />
Ljudskih Rasa, sklonjenih u tajanstvenoj Šambali.<br />
- Zar mi sad nismo u predelu Šambale? Ona je verovatno<br />
ovde, pod nama - i nehotice pomislih.<br />
109
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Što se tiče vremena gradnje Grada <strong>Bogova</strong>, iz svega rečenog<br />
bi logički proizilazilo da je on sagrađen najverovatnije u doba<br />
civili<strong>za</strong>cije Atlantiđana, to jest, u periodu kada je živela Četvrta<br />
Korenska Ljudska Rasa. A Atlantiđani, kao što piše Elena Blavacka,<br />
većinom su nastradali pre 850.000 godina, kada se desio<br />
Veliki Sveopšti Potop, koji je bio i<strong>za</strong>zvan, kako mi pretpostavljamo,<br />
pomeranjem Zemljine ose <strong>za</strong> 6666 kilometara.<br />
Odatle bi sledilo da je Grad <strong>Bogova</strong> bio sagrađen veoma, veoma<br />
davno, ili pre Sveopšteg Potopa, kada je cvetala civli<strong>za</strong>cija<br />
Atlantiđana, a najverovatnije odmah posle njega, kada su se najbolji<br />
od Atlantiđana spasli, prešavši da žive u prelepoj Šambali. Naravno,<br />
svestan sam da je datiranje „pre 850.000 godina" teško doka<strong>za</strong>ti,<br />
ali naprosto nisam mogao da odvojim vreme gradnje Grada <strong>Bogova</strong><br />
od tog datuma; opsedala me je misao daje Grad <strong>Bogova</strong> sigurno<br />
načinjen u vezi sa nekim izuzetno značajnim zbivanjem - a koje<br />
zbivanje može biti značajnije <strong>za</strong> život na Zemlji nego pomeranje<br />
ose planete sa posledičnim apokaliptičnim dešavanjima?<br />
- Ako je verovati pretpostavci da je Grad <strong>Bogova</strong> izgrađen<br />
u tako dalekoj prošlosti, kao što je to 850.000 godina pre nas,<br />
onda možemo samo da <strong>za</strong>nemimo pred kvalitetom građevina<br />
starih naroda: <strong>za</strong>r se nisu monumenti i piramide sačuvali do<br />
današnjeg dana - primetih <strong>za</strong> sebe.<br />
Na osnovu knjiga Elene Blavacke znao sam da se odigrao još<br />
i Mali Potop, koji se desio pre otpilike 13.000 godina, i<strong>za</strong>zvan<br />
udarom komete Tifona u Zemlju. Ali sam intuitivno osećao da<br />
je verovatniji datum 850.000 godina pre nas, iako <strong>za</strong> to nisam<br />
imao nikakvih doka<strong>za</strong>.<br />
- Eh, kad bih znao namenu Grada <strong>Bogova</strong>, mogao bih da odgovorim<br />
na pitanje o njegovoj starosti - pomislio sam u sebi.<br />
Ali, namenu Grada <strong>Bogova</strong> nisam znao. Neće proći još mnogo<br />
vremena, a mi, grupa naučnika iz Ufe, moći ćemo da odgovorimo<br />
na to pitanje, ali ćemo o tome, dragi čitaoci, govoriti u<br />
narednom tomu ove knjige.<br />
110
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
Jedino dete Šambale<br />
Potom sam obratio pažnju na figuru prvoga od četiri prika<strong>za</strong> na<br />
„latinoameričkom" monumentu - sa njegovih pleća kao da je pupilo<br />
malo dete. To, „kao daje pupelo", naravno, nije me <strong>za</strong>dovoljavalo<br />
i ponovo me je uvlačilo u oblast slatke sumnje, ali se moglo,<br />
po strani od kvaliteta te slike, pretpostaviti da je ovde prika<strong>za</strong>n<br />
proces razmnožavanja anđelolikih ljudi pupljenjem, o čemu je u<br />
svojoj „Tajnoj doktrini" pisala Elena Blavacka. Po Blavackoj, i ljudi<br />
nalik na senke razmnožavali su se pupljenjem i deobom, ali druga<br />
po redu figura (pretpostavljeni čovek nalik na sen) nije na fresci<br />
imao nikakvih znakova pupljenja ili deobe. Kod treće i četvrte figure<br />
zdesna u tom nizu (pretpostavljeni Lemurijanac i Atlantiđanin)<br />
nije bilo nikakvih „pretenzija" što se tiče pupljenja, jer se, po Blavackoj,<br />
kod njih već razvio polni način razmnožavanja.<br />
- Ali <strong>za</strong>što, <strong>za</strong>što druga figura zdesna (to jest čovek nalik na<br />
sen) nije „<strong>za</strong>hvaćen pupljenjem", dok je prva figura (anđeloliki<br />
čovek) „<strong>za</strong>hvaćen"? - cepidlačio sam. - Zašto?<br />
Čak sam na trenutak osetio umor od neprekidnog svrdlanja<br />
toga „<strong>za</strong>što", tim pre što nije bilo nikakvog razloga da se to pitanje<br />
toliko revnosno razmatra, a još je i kvalitet prika<strong>za</strong> figura<br />
Dete kao daje „pupilo" iz najkrupnije figure<br />
na latinameričkom monumentu<br />
111
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
ljudi na spomeniku<br />
i<strong>za</strong>zivao unutrašnju<br />
pometnju koja je išla<br />
naruku sumnji. Ali, iz<br />
dubine duše je nešto<br />
uporno podsticalo to<br />
„<strong>za</strong>što?", kao da se<br />
u njemu krije <strong>za</strong>gonetka<br />
Grada <strong>Bogova</strong>.<br />
Još jednom sam<br />
pogledao niz od<br />
četiri figure i učinilo<br />
mi se da svi oni učestvuju u pojavi jednog jedinog, <strong>za</strong> sve, deteta<br />
- malog anđelčića, koji pupi iz anđelolikog čoveka Šambale.<br />
- Jedino dete Sambale? Ponovo rođeni ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>,<br />
anđelćić? Šta je to - novi hologramski (ili anđeloliki) oblik života,<br />
stvoren ovde?! - šapatom sam izgovorio.<br />
Prisetio sam se da je ili Astaman Bindačarija, ili „stariji<br />
čovek", pomenuo neke „nove anđele" koji su na neki način pove<strong>za</strong>ni<br />
sa svetim Kajlašom. Maksimalno sam napregao um, ali<br />
nikakvih razumnih analogija nisam mogao da nađem.<br />
- Da li je Šambala ovde stvorila „novog anđela" ili tako nešto?<br />
- pomislih i nehotice.<br />
U tom trenutku nisam shvatao da će se ta pomisao poka<strong>za</strong>ti<br />
veoma važnom i da će se ponovo pojaviti, ali na drugom kvalitativnom<br />
nivou.<br />
I stanovnici Carstva Mrtvih<br />
gradili su Grad <strong>Bogova</strong><br />
Pošto sam proanalizirao figure ljudi koji su bili prika<strong>za</strong>ni<br />
u redu, počeo sam da razmišljam o dvema siluetama koje<br />
podsećaju na ljude koji sede u položaju Bude, takođe prika<strong>za</strong>ne<br />
112
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
na „latinoameričkom" monumentu. Bilo je potpuno očigledno<br />
da je ovde prika<strong>za</strong>n samadi - samokonzervacija ljudskog tela,<br />
pošto upravo u toj pozi ljudi ulaze u stanje samadija i čuvaju<br />
svoja tela na hiljade i milione godina, čineći tako Genofond<br />
čovečanstva. Setio sam se priča lama o Carstvu Mrtvih i <strong>za</strong>mislio<br />
kako negde pod zemljom postoji Grad Mrtvih - prestonica<br />
Podzemnog Carstva Mrtvih, gde tela najboljih sinova i kćeri<br />
raznih ljudskih civili<strong>za</strong>cija borave u miru i spolja podsećaju<br />
na mrtva tela, ali u tom čudesnom carstvu sve vrvi od života<br />
- duhovnog života, života koji nije opterećen telom.<br />
Meni je bila potpuno jasna uloga Genofonda čovečanstva, (ili<br />
Carstva Mrtvih) i shvatao sam da bi u slučaju globalne katastrofe<br />
i propasti čovečanstva „mrtva tela"<br />
oživela, to jest i<strong>za</strong>šla iz stanja samadija<br />
i obnovila telesni život na našoj<br />
planeti. Ali me je ipak, negde u dubini<br />
duše, kopkala misao da Carstvo<br />
Mrtvih ne igra samo ulogu „rezervne<br />
<strong>za</strong>lihe ljudskih tela" već da predstavlja<br />
i poseban oblik zemaljskog<br />
života, koji je takođe neophodan radi<br />
uspostavljanja ravnoteže života<br />
na planeti Zemlji, kao i svetog jedinstva<br />
Zemaljskog Čoveka sa podzemnom<br />
Sambalom.<br />
- Verovatno su i stanovnici Carstva<br />
Mrtvih takođe učestvovali u<br />
građenju Grada <strong>Bogova</strong> - nisu u<strong>za</strong>lud<br />
na tom monumentu prika<strong>za</strong>ni ljudi u samadiju, gde su, kao<br />
na spomen-ploči, uklesani graditelji Grada <strong>Bogova</strong><br />
Dunuo je hladan vetar. Naježio sam se, stavio kapuljaču na<br />
glavu i seo na kamen, osećajući čak i kroz planinarske pantalone<br />
njegovu hladnoću.<br />
113
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Hladno ne znači i mrtvo - primetio sam, nastavljajući da<br />
razmišljam o carstvu mrtvih. - Čudno zvuči, <strong>za</strong>r ne? Mrtvi su<br />
gradili Grad <strong>Bogova</strong>! A kako su to učinili - da li su oživeli svoja<br />
tela ili su koristili samo energiju Duha?<br />
Tada nisam imao predstavu o tome da su stari Vavilonjani predstavljali<br />
svet u obliku njegova tri sastavna dela: života na površini<br />
Zemlje, života u podzemnoj Šambali i života u Carstvu Mrtvih. 2<br />
A tada me je mučilo pitanje koje je isplivalo takoreći niotkuda<br />
- kako su Mrtvi gradili Grad <strong>Bogova</strong>? Iz knjiga Blavacke sam<br />
znao da u samadiju oslobođeni Duh čoveka živi na Onom svetu,<br />
ali je pove<strong>za</strong>n sa naizgled mrtvim telom takozvanom „srebrnom<br />
niti", <strong>za</strong>hvaljujući kojoj duh nikad ne napušta svoje telo.<br />
U fraktalnom prostoru Onoga sveta taj Duh može da putuje po<br />
raznim prostornim dimenzijama, a da ipak ostane „ prive<strong>za</strong>n"<br />
<strong>za</strong> svoje konzervirano trodimenzionalno telo.<br />
- Putovati po paralelnim svetovima... putovati po paralelnim<br />
svetovima - ponavljao sam stalno iznova, dok mi nije sinulo. - O<br />
Bože, pa to je tako jednostavno! Verovatno je sve sasvim jednostavno<br />
- Duh oslobođen od tela u stanju je da uđe u druge dimenzije<br />
prostora i da tamo, u nepoznatom i <strong>za</strong> nas nevidljivom<br />
paralelnom svetu, pokrene peti element - nama nepoznatog<br />
„paralelnog" čoveka koji poima „energetsku" mudrost Ljubavi<br />
prema Bogu - da bi pomogao našem trodimenzionalnom svetu,<br />
u kome se nalazi njegovo konzervisano trodimenzionalno telo,<br />
da bi pokrenuo čudotvornu energiju pet elemenata. Nije u<strong>za</strong>lud<br />
Bonpo-lama govorio da je Grad <strong>Bogova</strong> bio sagrađen pomoću<br />
energije pet elemenata. Ljudi iz Carstva Mrtvih pomogli su da<br />
se mobilizuje ta energija, jer jedino Mrtvi znaju gde i u kakvom<br />
paralelnom svetu postoje kristalno čisti ljudi, koji su u stanju<br />
da pomoću Ljubavi prema Bogu pokrenu energiju pet elemenata,<br />
da bi pomogli nama - opterećenim zlom, <strong>za</strong>višću i pohlepom<br />
- tako što su sagradili Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
2 Vavilonjani su živeli između Tigra i Eufrata na teritoriji današnjeg Iraka.<br />
114
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
Zadnjica mi se gotovo gotovo smrzla na hladnom kamenu na<br />
kome sam ja, obični trodimenzionalni čovek, i dalje sedeo. Ustao<br />
sam i ponovo se usredsredio na monument koji sam lično nezgrapno<br />
nazvao „latinoameričkim". Moj napregnuti pogled učinio<br />
mi se glupavim. Zavrteo sam glavom, kao da sam hteo da postanem<br />
pametniji - ali mi to nije uspelo, Imao sam kakvu-takvu<br />
sposobnost da konstatujem veličanstvenost ustrojstva ovog<br />
sveta, ali nisam imao nikakvu mogućnost da utičem na njega.<br />
- A <strong>za</strong>r nisu mrtvi mogli, a mogu i dalje, da utiču na ustrojstvo<br />
sveta? - pomislio sam.<br />
Peti element paralelnog sveta<br />
Jak nalet vetra mi je iz ruku istrgao svesku. Pojurio sam <strong>za</strong><br />
njom, i dograbivši je ponovo u ruke, osetio radost - jednostavnu<br />
elementarnu trodimenzionalnu radost, poput radosti<br />
mačke kad uhvati miša.<br />
- Hajde da još proanaliziram - gotovo sam naglas rekao sebi.<br />
- Sta je ono tamo što visi, nalik na leteći tanjir? A pored njega<br />
još četiri kružića.<br />
Mislio sam i mislio o tome, shvatajući pri tom savršeno da<br />
moja razmišljanja imaju karakter „fantaziranja na slobodnu temu"<br />
i da će u svakom slučaju ostati bez doka<strong>za</strong>, tim pre što nisam<br />
mogao biti ubeđen da crteži na tom monumentu nisu „delo<br />
vetra". Ali, ko može da <strong>za</strong>brani čoveku, i to relativno primitivnom<br />
trodimenzionalnom čoveku, da misli! Zar Bog ne otkriva<br />
kakve-takve istine samo onim ljudima koji razmišljaju, čitavom<br />
dušom okrenuti sticanju znanja.<br />
Pretpostavka da je tu predstavljen „leteći tanjir" nije mi se<br />
sviđala. I<strong>za</strong>zivalo je sumnju to da bi mudri drevni ljudi uporedo<br />
sa prikazima takvog ranga, kao što su četiri Korenske Rase<br />
Čoveka i Carstvo Mrtvih, prika<strong>za</strong>li i svoje leteće naprave - čak<br />
ni mi, kad simbolički prikazujemo neke značajne istorijske periode,<br />
ne uključujemo u to crteže aviona.<br />
115
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Pomoću ova četiri kružića i ovala, unutar koga se takođe nalaze<br />
dva kružića, verovatno je prika<strong>za</strong>no nešto veoma značajno<br />
i veličanstveno - mislio sam. - Ali, šta?<br />
I tu mi se čak, bez ikakvog napora, javila pretpostavka da<br />
je na ovaj način, simbolički, bila prika<strong>za</strong>na energija pet elemenata<br />
pomoću kojih je, kako piše u tibetanskim tekstovima, bio<br />
sagrađen Grad <strong>Bogova</strong>. Moglo se <strong>za</strong>misliti da četiri kruga predstavljaju<br />
četiri elementa (vatra, voda, zemlja i vazduh), a da je<br />
peti element (čovek) bio donet u naš trodimenzionalni svet iz<br />
druge dimenzije pomoću iskrivljenog (u vidu ovala) prostora,<br />
da bi pokrenuo jedinstvenu energiju pet elemenata radi gradnje<br />
ovde - u našem trodimenzionalnom svetu. To jest, ovde,<br />
u naš svet, bio je prenet čovek iz paralelnog sveta, koji je, <strong>za</strong><br />
razliku od nas, u stanju da odigra ulogu petog elementa. Ali,<br />
<strong>za</strong>što su unutar ovala nacrtana dva kružića, a ne jedan (simbol<br />
petog elementa)? Počeo sam da razmišljam o tome i nisam<br />
našao nikakvo drugo objašnjenje osim da bi drugi krug unutar<br />
ovala mogao da predstavlja čoveka iz Carstva Mrtvih, bez čije<br />
pomoći se ne bi mogao pokrenuti peti element iz paralelnog<br />
sveta <strong>za</strong> potrebe našeg trodimenzionalnog sveta.<br />
Stajao sam na hladnom vetru osećajući u sebi nemo negodovanje<br />
što znam tako malo i što sam prisiljen da rasuđujem<br />
prevashovno spekulativno.<br />
- Zašto ja svo vreme i na svaki povod razmišljam i pokušavam<br />
da bez ikakvog praktičnog osnova uspostavljam analogije i donosim<br />
<strong>za</strong>ključke? - samokritično sam se upitao i nisam znao<br />
kako da sebi odgovorim.<br />
Tada nisam sasvim shvatao da <strong>za</strong>ključci do kojih se dođe intiutivno<br />
ili logički (<strong>za</strong>ključivanjem), mogu da se nagomilavaju,<br />
baš kao i realne činjenice. Oni se, kao i činjenice, mogu.redati<br />
u nizove, prosejavati kroz sito naučne analize i neočekivano<br />
dovesti do nekog praktično važnog <strong>za</strong>ključka koji se čovek, ako<br />
je naučnik, ne plašeći se uvredljivog prezira uglednih akade-<br />
116
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
mika, trudi da eksperimentalno<br />
proveri<br />
i dobivši pozitivan<br />
rezultat, smesta shvata<br />
da postoji Svet<br />
Misli i da čovek, kao<br />
istraživač, ne srne da<br />
nepromišljeno odbaci<br />
nijednu misao, čak ni<br />
krajnje fantastičnu,<br />
<strong>za</strong>to što je kolanje misli<br />
u našim glavama<br />
pove<strong>za</strong>no ne samo sa<br />
željom da se nečim <strong>za</strong>nimamo i <strong>za</strong>hvaljujući tome steknemo<br />
neki istaknutiji položaj u ljudskom društvu, nego je pove<strong>za</strong>no<br />
sa tim što smo i mi pomoću nama bliskog, a u isto vreme suptilnog<br />
Sveta Misli, pove<strong>za</strong>ni sa drugim varijantama razumnog<br />
života, bilo sa Sambalom, bilo sa Carstvom Mrtvih, bilo sa paralelnim<br />
svetovima, čije misaone sposobnosti poznaje jedino<br />
Onaj čija je misao neizmemo moćna, a to je Onaj ko je stvorio<br />
i njih i nas - <strong>za</strong>jedno.<br />
Ponovo sam seo na hladni kamen, naježio se i <strong>za</strong>mislio da je<br />
čudesna energija pet elemenata, pomoću koje je bilo načinjeno<br />
sve što nas okružuje u Gradu <strong>Bogova</strong>, verovatno, nekada u<br />
prozračnom mlazu izbijala iz oka petog elementa - čoveka iz<br />
paralelnog sveta, koji je došao da nam pomogne da sazidamo<br />
nešto izuzetno grandiozno, čija nam je svrha nepoznata.<br />
Na monumentu je iznad kružića i ovala bila dobro vidljiva<br />
nekakva ogromna petlja. Potrudio sam se da proanaliziram<br />
kakav je to crtež, da li je to prirodno slaganje raselina kamena,<br />
ali nisam uspeo. Odmahnuo sam rukom, shvatajući da nemam<br />
ni znanja ni misaonih sposobnosti da to shvatim.<br />
117
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Stepenice ka nebu<br />
Potom sam usmerio pažnju na nešto nalik na stepenice koje se<br />
spuštaju sa <strong>za</strong>padne strane „latinoameričkog" monumenta.<br />
- Zanimljivo, šta bi to moglo da znači? - upitao sam.<br />
- To su stepenice ka nebu! - bez i trunke sumnje odgovorio<br />
je Seliverstov.<br />
- Kuda, kuda stepenice? - bio je odlučan da razjasni Rafael<br />
Jusupov.<br />
- Ka nebu - izbacio je podbradak Seliverstov.<br />
- A šta tamo ima?<br />
- Nebo, šta bi drugo.<br />
Nastala je tišina.<br />
- U mnogim mitovima i legendama pominju se stepenice ka<br />
nebu - počeo je da objašnjava Seliverstov. - Opisuje se kako<br />
čovek po tim stepenicama može da se popne na nebo i vidi<br />
kakav je nebeski život. Niko od savremenih ljudi nije se peo na<br />
nebo, niko ga nije ni video.<br />
- Hoćeš da kažeš - namrštio se Rafael Jusupov - da mi vidimo<br />
prave stepenice koje vode ka nebu? A kako se, po tebi,<br />
može po njima popeti - one nisu vertikalne, a i padina od pola<br />
kilometra deli te stepenice od zemlje?<br />
- Pa u tome i jeste stvar - podigao je kažiprst Seliverstov<br />
- samo ljudi koji su sposobni da levitiraju, to jest, da podignu<br />
svoje telo iznad zemlje, mogu da se domognu stepenica ka nebu.<br />
Na primer, Vi, Rafaele Gajazoviču, ne možete da se domognete<br />
stepenica ka nebu, <strong>za</strong>to što Vam je levitacija nedostupna.<br />
Vi ste, Rafaele Gajazoviču, prizeman čovek.<br />
- Hoćeš da kažeš...<br />
- Hoću da kažem - Seliverstov nije dopustio Jusupovu da<br />
odgovori - da Vi nikad nećete moći da se odvojite od površine<br />
zemlje. Vi ste - površinski čovek.<br />
- Šta, šta? - bacio je ljutiti pogled Rafael Jusupov na Seliverstova.<br />
- Ja sam, dakle, prizeman i površan?<br />
118
Ko je zidao Grad <strong>Bogova</strong><br />
- Van svake sumnje - drsko<br />
je odgovorio Seliverstov.<br />
- Zar vi možete, Rafaele<br />
Gajazoviču, da letite?<br />
- Gde da letim?<br />
- Ne gde da letite, nego<br />
nad Zemljom da lebdite.<br />
Prizemni ljudi, izvinite, ne<br />
mogu da lebde u vazduhu, a<br />
<strong>za</strong>to ne mogu ni da „dolebde"<br />
do stepenica ka nebu.<br />
- A ti sam, Sergeju<br />
Anatoleviču, možeš da<br />
„dolebdiš"...?<br />
- Mogu - Seliverstov<br />
je ponosno pogledao<br />
Jusupova.<br />
- A kako to?<br />
- Moj Duh može da se<br />
uzdigne iznad zemlje i ...<br />
hm... da dolebdi do stepenica<br />
ka nebu, dok moje<br />
smrtno telo bude čekalo na<br />
zemlji da se moj Duh vrati<br />
u njega. Ja mogu da lebdim<br />
u mislima, a prizemni ljudi<br />
ne mogu, <strong>za</strong>to što lebdenjem smatraju samo telesno lebdenje.<br />
- I koliko često ti lebdiš? - sa osmehom ga upita Rafael<br />
Jusupov.<br />
- Kako? Telesno ili duhovno?<br />
-1 jedno i drugo.<br />
- Duhovno lebdim onda kad me posete uzvišene misli, a telesno<br />
ne mogu.<br />
119
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Razumljivo - nasmejao se Rafael Jusupov - kako bi tako veliko<br />
telo moglo da lebdi... telo koje sto tašaka može da pojede.<br />
- Nije stvar u tašcima, nego u snazi duha. Duh, ako je snažan,<br />
može da podigne bilo koje telo da lebdi.<br />
- Ali ne tvoje.<br />
- Može i moje.<br />
- Sergeju Anatoleviču, Rafaele Gajazoviču! Ako biste vi<br />
obojica odlebdeli i domogli se stepenica ka nebu, kuda biste se<br />
vi njima popeli? - <strong>za</strong>jedljivo upita Ravil<br />
- Bez sumnje, dospeli bismo u paralelni svet - odgovorio<br />
je Seliverstov. - Mesto ulaska u paralelni svet su, po mom<br />
mišljenju, stepenice ka nebu. Samo ljudi koji umeju da lebde<br />
mogu da uđu u paralelni svet, kako telesno, tako i duhovno.<br />
Stavio sam olovku, kompas i dvogled u torbu i rekao da treba<br />
da se krene. Poredavši se u guščijem poretku, krenuli smo<br />
po maršruti. Otpo<strong>za</strong>di se čulo:<br />
- Ne lebdimo, već nogama idemo.<br />
Koračajući i razmišljajući o ovome što smo videli, smesta<br />
sam shvatio da izuzetni prikaz lica čoveka na steni koji smo<br />
<strong>za</strong>pazili najverovatnije pripada Atlantiđaninu, <strong>za</strong>to što smo<br />
na „latinoameričkom" monumentu mi najverovatnije videli<br />
prikaze figura Četiri Korenske Rase, a Atlantiđani su, kao što<br />
je poznato, četvrta rasa.<br />
Sta<strong>za</strong> nas je dovela do malenog manastira, smeštenog na<br />
strmoj kamenitoj padini. Okretao sam glavu na sve strane,<br />
trudeći se da ne propustim ništa <strong>za</strong>nimljivo. Iznenada sam se<br />
spotakao i sa uzvikom pao, udarivši nosom o kamen. Prijatelji<br />
su mi pomogli da se podignem, počeli da pipkaju moj nos koji<br />
je brzo oticao i rekli mi kako sa tako velikim nosom izgledam<br />
surovo i egzotično.<br />
- Zanimljivo, kakvo li je lice Čoveka koji čita? - pomislio<br />
sam.<br />
120
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 7<br />
Biblioteka među stenama<br />
Išli smo prema malenom manastiru, smeštenom na <strong>za</strong>padnoj<br />
padini kanjona, visoko među stenama. Kad smo prišli manastiru,<br />
koji je bio nalik na keliju podvižnika, povikali smo:<br />
- Ima li koga tamo?<br />
U susret nam je i<strong>za</strong>šao čovek u šarenom džemperu i predstavio<br />
nam se, rekavši da je monah.<br />
Preko vodiča Tatua <strong>za</strong>molili<br />
smo ga <strong>za</strong> dozvolu da<br />
popričamo sa njim i da uđemo<br />
u manastir.<br />
- Dobro. Samo, u manastiru<br />
se može biti samo nekoliko<br />
minuta. A porazgovaraćemo<br />
na nekom drugom mestu - odgovorio<br />
je monah-podvižnik.<br />
- A <strong>za</strong>što?<br />
121
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Zato što je ovde mesto gde se čuvaju drevne knjige.<br />
Zgledali smo se u nedoumici.<br />
- <strong>Dr</strong>evne knjige ne vole nepoznate ljude - objasnio je<br />
monah.<br />
- Kako to?<br />
- Tako što drevne knjige osećaju ljudske misli.<br />
Ovde ne treba misliti!<br />
- Kako osećaju? - još jednom smo se zbunjeno zgledali.<br />
- Da - klimnuo je glavom monah - drevne knjige osećaju misli.<br />
Misli nepoznatih ljudi opasne su <strong>za</strong> drevne knjige, jer one<br />
mogu izmeniti <strong>za</strong>pise u tim knjigama.<br />
- A da se i ovde ne čuvaju zlatne ploče Lemurijanaca na kojima<br />
je <strong>za</strong>pisano istinito znanje? Iz priča „starijeg čoveka" sam<br />
shvatio daše na zlatnim pločama misao sama <strong>za</strong>pisivala i da se<br />
očitavala uz pomoć ruku - prošaptao mi je Ravil na uvo.<br />
- Da li su te knjige debele ili u obliku ploča? - upitah ja.<br />
- Debele, veoma debele - odgovorio je monah. - Debljih knjiga<br />
od njih nema.<br />
- Da li su te knjige napisane slovima ili bez slova?<br />
- Sanskritskim pismom.<br />
Skladište drevnih knjiga<br />
122
Biblioteka među stenama<br />
- Zar vi smatrate - obratio sam se monahu - da misli stranih<br />
ljudi mogu da izmene reci i slova u knjizi? To ne može biti.<br />
- Ne - mirno je odgovorio monah - reci i slova ostaće isti, ali<br />
će čovek, koji bude čitao knjigu, pogrešno shvatati tekst.<br />
Setio sam se istraživanja profesora Stepanova o tome kako<br />
svaka fotografija ima na sebi suptilni energetski otisak samog<br />
čoveka i <strong>za</strong>mislio da, shodno tome, i svaki <strong>za</strong>pis mora u sebi<br />
nositi otisak misli čoveka koji ga je pisao.<br />
- Znači tu unutra, u biblioteci drevnih knjiga, ne treba uopšte<br />
misliti? - upitao je ironično Rafael Jusupov, uškiljivši očima.<br />
- Da, tamo ne treba misliti.<br />
- Uopšte?<br />
- Uopšte.<br />
Ušli smo u biblioteku drevnih knjiga, trudeći sa da... hm...<br />
ne mislimo. Biblioteka je bila prilično velika soba, duž čija dva<br />
zida su bile načinjene visoke police <strong>za</strong> knjige, a na trećem zidu<br />
se nalazilo nešto nalik na oltar sa statuama bogova. U svakom<br />
odeljku stajale su po četiri debele knjige. Svaka od knjiga bila<br />
je debela oko 20cm i bila je pažljivo umotana u tkaninu žute,<br />
crvene ili jorgovan boje. Osećalo se da knjige davno niko nije<br />
dotakao.<br />
Ravil bezobrazno izvadi fotoaparat i hitro škljocnu, iako je<br />
znao da je u hramovima i manastirima fortografisanje po pravilu<br />
<strong>za</strong>branjeno.<br />
- Ne sme se, ne sme se to raditi! - povikao je monah.<br />
Ravil je pokajnički pognuo glavu, krijući <strong>za</strong>dovoljni osmeh.<br />
Kada smo i<strong>za</strong>šli iz skladišta drevnih knjiga, Rafael Jusupov<br />
je upitao Seliverstova:<br />
- Vi ste, Sergeju Anatoleviču, kako meni izgleda, o nečemu<br />
razmišljali.<br />
- Svakako ne o Vama, Rafaele Gajazoviču!<br />
Monah je predložio da pođemo do vrela na padini kanjona,<br />
da porazgovaramo. Oko pola kilometara probijali smo se<br />
123
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
između ogromnog oblog kamenja dok nismo stigli do izvora i<br />
seli na pljosnati kamen pokraj njega.<br />
- A što je trebalo da idemo toliko daleko da bismo razgovarali?<br />
- čudio se Seliverstov.<br />
- Da naše misli ne bi oštetile drevne knjige - objasnio je<br />
monah.<br />
Te knjige čitaju se jednom godišnje<br />
Ledeni vetar i hladan kamen nisu baš pogodovali dugom i<br />
srdačnom razgovoru. Ipak sam dohvatio svoju beležnicu i upitao<br />
monaha:<br />
- Da li ste Vi sami čitali te knjige?<br />
- Da, čitam ih svake godine.<br />
- Kako da to shvatim?<br />
- Tako da ih svake godine čitam po jedan dan.<br />
- A <strong>za</strong>što tako retko? Ja bih se načitao takvih knjiga.<br />
-I ja bih to hteo - mortah se promeškoljio - ali mi je dozvoljeno<br />
da ih čitam samo jedan dan godišnje.<br />
- Ko je tako naredio? - <strong>za</strong>čudio sam se ja.<br />
- Prethodni čuvar knjiga je rekao da samo jedan dan u godini<br />
imam pravo da otvorim te knjige i da ih čitam. Znam kog dana<br />
mije to dopušteno i sveto se toga držim. Taj datum čuvam kao<br />
veliku tajnu. Čuvar je rekao da tog dana moje misli neće uticati<br />
na knjige... i neće ih pokvariti.<br />
- A Vi znate sanskrit?<br />
- Da, naravno. Ali <strong>za</strong>boravlja se taj jezik kad se čita samo<br />
jednom godišnje.<br />
- Da li ste pročitali mnogo knjiga?<br />
- Ne. Knjige su veoma debele, a ja sam još mlad. Treba dugo<br />
živeti da bi se sve pročitale.<br />
- O čemu piše u knjigama koje ste uspeli da pročitate?<br />
- Sve knjige govore o svetom Kajlašu.<br />
124
Biblioteka među stenama<br />
- A o čemu konkretno? Da li biste mogli da sistematski<br />
izložite?<br />
Monah se <strong>za</strong>mislio i mislio je deset minuta. Sa <strong>za</strong>višću sam<br />
gledao prijatelje koji su ustali sa kamena i premeštali se sa noge<br />
na nogu, a ja sam morao da tiho sedim na kamenu i smr<strong>za</strong>vam<br />
<strong>za</strong>dnjicu. Naj<strong>za</strong>d je monah podigao glavu i rekao:<br />
- U drevnim knjigama opisuje se princip gradnje kompleksa<br />
Kajlaša, opisuje se Šambala i Carstvo Mrtvih.<br />
-I šta tu piše? - upitah ja načuljivši uši. - Ispričajte mi detaljnije,<br />
molim Vas.<br />
- Ali ja... ali ja... uznemirio se monah - čitam samo jednom<br />
godišnje, pa <strong>za</strong>to slabo znam.<br />
- Nije bitno, šta tamo piše?<br />
- Tamo piše - monah nabra obrve - da su čitav kompleks<br />
Kajlaša izgradili drevni narodi po principu mandale koja se<br />
naziva kala čakra. Priča se da je kala čakra glavna mandala<br />
čudotvornih sila koje se nazivaju tantra, a takođe se ukazuje<br />
da je glavni faktor sila tantre - vreme.<br />
- Šta? Vreme?! Ispričajte mi detaljnije o tome - <strong>za</strong>molio<br />
sam.<br />
- Pa... - zbunjeno se osmehnuo monah — znam samo to<br />
da kala čakra upravlja vremenom. A više... nisam uspeo da<br />
pročitam.<br />
O, kako su mi važne bile te reči! O kako tada ništa nisam<br />
znao! Tada nisam imao pojma da je glavno telo čoveka „vremensko<br />
telo", koje se pravilo ovde - <strong>za</strong> nove ljude.<br />
Kipovi prosvetljenih<br />
Hladnoća kamena na kome sam sedeo trgla me je iz obamrlosti.<br />
Promuklim glasom <strong>za</strong>molio sam monaha da nastavi svoju priču.<br />
- U knjigama piše - polagano reče monah - da je u prošlosti<br />
čitav taj Grad...<br />
125
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Grad <strong>Bogova</strong>? - nisam<br />
mogao da se uzdržim da ga ne<br />
prekinem pitanjem.<br />
- Mi ga malo drugačije zovemo...<br />
u knjigama piše da<br />
je u tom prekrasnom gradu,<br />
osim ogromnih građevina, bilo<br />
načinjeno oko hiljadu Statua<br />
Prosvetjenih, čiji se deo i danas<br />
može videti u obliku kamenih<br />
stubova ili drugih figura.<br />
Najčešće su poredani u grupe<br />
ili u poredak koji obrazuje kvadrat<br />
ili krug. Na nekim od njih<br />
su čak sačuvani i likovi...<br />
- Nego šta - <strong>za</strong>dovoljno graknuh ja, sećajući se da je jedno<br />
od naših objašnjenja postojanja grupa neobičnih stena bila<br />
pretpostavka da su to nekad bile umetničke figure.<br />
- Piše da su kipovi Prosvetljenih bili toliko lepi da su se<br />
njihovoj lepoti divili i bogovi.<br />
- A šta piše o Šambali... to jest, o zemlji Olmo-Longren?<br />
- Piše mnogo šta, ali nisam uspeo da pročitam - ja sam još<br />
mlad.<br />
- A šta piše o Carstvu Mrtvih?<br />
- I o tome piše mnogo šta, ali takođe nisam uspeo da<br />
pročitam. Ali... znam da nedaleko odavde postoji pećina koju<br />
je prethodni čuvar smatrao, jednim od ula<strong>za</strong> u Carstvo Mrtvih.<br />
- I mi možemo da tamo pođemo? - sa nevericom sam nabrao<br />
obrve.<br />
- Da... eno je tamo.
Biblioteka među stenama<br />
Još jedna samadi-pećina<br />
Nakon nekoliko stotina metara pentranja po padini sa krupnim<br />
kamenjem, monah nas je doveo do nevelike pećine.<br />
- Ovde treba malo posedeti, odmoriti se i početi da se<br />
razmišlja samo o dobrom; najbolje - o večnom. U pećinu ne<br />
treba ulaziti sa lošim mislima, pećini se to neće svideti - rekao<br />
je monah i seo na kamen.<br />
I mi smo seli na kamenje i počeli da ćutimo.<br />
- Ti, Sergeju Anatoleviču, misliš o dobrom? - kroz nekoliko<br />
minuta prekide tišinu Rafael Jusupov.<br />
- Da, o dobrom. A vi Rafaele Gajazoviču?<br />
- Isto o nečem dobrom...<br />
Kroz nekoliko minuta monah je ustao i poveo nas u pećinu.<br />
Na naše čuđenje, pećina se poka<strong>za</strong>la kao omalena jama.<br />
- Sumnjam da bi ova jama mogla da bude ulaz u Carstvo<br />
Mrtvih - ne<strong>za</strong>dovoljno sam rekao.<br />
- A ipak je tako! - osmehnuo se monah. - Ulaz je eno tamo<br />
gde se na svetlosti lampe vidi uski prorez-.-<br />
Obuzet instinktom istraživača, uvukao sam se u tu pukotinu,<br />
s mukom provlačeći telo. Poka<strong>za</strong>lo se da je to uski prolaz<br />
cik-cak oblika veoma neugodan <strong>za</strong> kretanje, a kamenje koje<br />
me je okruživalo bilo je mokro i kli<strong>za</strong>vo. Uskoro se pukotina<br />
potpuno suzila. Pred sobom, gotovo, na nivou tla, video sam<br />
otvor. Sagnuo sam se i primakao. <<br />
- Šefe, možda da se ne primičeš toliko otvoru? Meni se nešto<br />
kaže da ne treba - <strong>za</strong>čuo sam glas Ravila, koji se provlačio i<strong>za</strong><br />
mene sa video-kamerom<br />
- Ma kako da ne! - odgovorio sam nervozno, razljućen time<br />
što jedan od pretpostavljenih ula<strong>za</strong> u Carstvo Mrtvih nije<br />
ogromna lepa pećina sa tipičnom psihoenergetskom barijerom,<br />
već nekakva siva mračna jama.<br />
Otvor je bio veličine čovečije glave. Hrabro sam proturio<br />
kroz njega ruku sa lampom i potpuno se nagnuvši, pokušao<br />
127
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
da vidim bilo šta u tom otvoru. Glava mi je <strong>za</strong>pela <strong>za</strong> nekakav<br />
ispust, kičma mi je pritiskala oštar kamen, ne dajući mi da primaknem<br />
lice otvoru.<br />
Odjednom sam osetio kako mi uz ruku idu trnci i da ona<br />
počinje da se koči. Umalo da nisam ispustio lampu. Trgao sam<br />
ruku, nakon čega je obamrlost polako prošla. Tada sam, radi<br />
eksperimenta, gurnuo u otvor drugu ruku, sada bez lampe<br />
- obamrlost je nastupila gotovo smesta.<br />
- Ravile, ruka u otvoru obamire - promrmljao sam - Dobro je<br />
što nisam mogao da proturim glavu, jer bi mi mo<strong>za</strong>k obamro!<br />
Uznemirenost me je polako prolazila, ali ju je <strong>za</strong>menio<br />
nekakav neshvatljivi strah. Sa naporom sam se okrenuo u<br />
uskom prolazu i vratio se na<strong>za</strong>d. Dnevna svetlost mi je izgledala<br />
kao neizmerno blago.<br />
- A <strong>za</strong>što ruka koja se gurne u otvor obamire? - upitao sam<br />
monaha.<br />
- Zato što Vi, dragi naučnice, niste mislili samo o dobrom i<br />
večnom. Pećini se to nije svidelo - odgovorio je on.<br />
- Osećaj obamrlosti i<strong>za</strong>zivaju tantričke sile Kajlaša?<br />
- Da. One štite pećinu. Ali, Mrtvi upravljaju tantričkim<br />
silama.<br />
- Ima li tu mnogo Mrtvih?<br />
- Mnogo, veoma mnogo. Tamo je čitavo Carstvo Mrtvih -<br />
kao da se to samo po sebi podrazumeva rekao je monah.<br />
- Recite mi, dragi monaše, da li je ulaz u pećinu načinjen<br />
veštački?<br />
- Pre mnogo godina u pećini je došlo do obrušavanja koje je<br />
prekrilo deo ula<strong>za</strong>. Tada su monasi rešili da <strong>za</strong>zidaju čitav ulaz,<br />
da ljudi koji ulaze u pećinu ne bi umirali. Ostavili su samo mali<br />
otvor - objasnio je monah.<br />
- A od čega su ljudi umirali? Telo bi im potpuno obamrlo?<br />
- Da, ljudi bi prestali da osećaju svoje telo, a potom bi telo<br />
prestalo da ih sluša.<br />
128
Smesta su mi na um pale samadi-peđne koje smo susretali<br />
tokom ekspedicije. U svima njima delovale su nekakve čudne sile,<br />
to jest, delovala je takozvana psihoenergetska barijera koja ne<br />
dopušta čoveku da uđe u te tajne pećine. Interesantno je to što su te<br />
sile, koje na Istoku nazivaju tantričkim, u raznim pećinama imale<br />
različito delovanje na čoveka: u prvoj pećini osećalo se smenjivanje<br />
osećanja, koja su se sastojala od straha, ne<strong>za</strong>dovoljstva, glavobolje<br />
i slabosti, u drugoj - pećina se ponašala kao energetski vampir,<br />
kao da je „isisavala" čoveka, u trećoj (pećina Harati) - tantričke<br />
sile su oslepljivale čoveka, i na kraju, u četvrtoj pećini, to jest ovde,<br />
na Tibetu, tantričke sile i<strong>za</strong>zivale su osećaj obamrlosti.<br />
Takođe sam se setio da je jedna od samadi-pećina na Himalajima<br />
- ona koja je energetski „isisavala" čoveka 3 - bila takođe <strong>za</strong>zidana<br />
kamenjem nedaleko od ula<strong>za</strong> i tamo je takođe bio ostavljen<br />
mali otvor. Tada, na Himalajima, već sam shvatao da ljudi koji se<br />
nalaze u stanju samokonzervacije (samadi) mogu da ožive i da<br />
mogu potražiti izlaz na površinu. Sećam se da'me je zbunjivala<br />
izgradnja kamene pregrade, ali od monaha na to nisam dobio<br />
nikakav razuman odgovor, osim fraze - „kamen <strong>za</strong> njih nije prepreka".<br />
Zato sam i tibetanskog monaha upitao o tome.<br />
Pravi mrtvi<br />
Tibetanski monah je dugo mislio i tiho rekao:<br />
- Meni su pričali da je pre mnogo, mnogo godina u tom manastiru<br />
živeo monah koji je umeo da razgovara sa mrtvima...<br />
- Sa mrtvima iz Carstva Mrtvih?<br />
-Da.<br />
- A o čemu šu Bili? pričali?<br />
- Oni su pričali o tome - nabrao je obrve monah, sećajući se,<br />
očigledno, priče koju je čuo - kako ljudi koji su nastradali ovde<br />
na ulazu u ovu pećinu, to jest, koji su umrli ovde... to jest, ostali<br />
3 Uzgred, ovo je potvrđeno proučavanjem čovekove aure pomoću aparata Korotkova,<br />
koji koristi Kirlijanov efekat.<br />
129
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
mrtvi, nisu pravi Mrtvi. Pravi Mrtvi su tamo - u dubini. Pravi<br />
Mrtvi ne bi hteli da ljudi, koji iz strasne želje da se pridruže<br />
Carstvu Mrtvih, postanu nešto što nisu pravi Mrtvi.<br />
- Zato su pravi Mrtvi <strong>za</strong>povedili da se pećina <strong>za</strong>zida?<br />
- Da, sam taj monah, koji je živeo pre mnogo godina i umeo<br />
da razgovara sa Mrtvima, okupio je monahe i <strong>za</strong>tražio da pregrade<br />
tu pećinu. I mi periodično obnavljamo tu pregradu.<br />
- Da li je taj stari monah govorio o mrtvima u smislu „kamen<br />
<strong>za</strong> njih nije prepreka"? - upitao sam, sećajući se da se u<br />
prethodnim fa<strong>za</strong>ma ekspedicije ta fra<strong>za</strong> često upotrebljevala<br />
što se tiče samadi-pećina.<br />
- Ne znam, možda je govorio, a možda i nije - odgovorio je<br />
monah. - Ali znam da Mrtvi mogu da nam narede da uklonimo<br />
tu pregradu, a da mogu i sami da je uklone.<br />
- Znate li nešto o samadiju, to jest, samokonzerviranju<br />
tela?<br />
- Slušao sam o tome, ali slabo šta znam.<br />
- Da li je Carstvo Mrtvih - carstvo ljudi u stanju samadija?<br />
- Ne mogu da kažem, ali sam ubeđen da je Carstvo Mrtvih<br />
živo - ubeđeno reče monah. - A takođe znam i da je Carstvo<br />
Mrtvih jače od nas.<br />
- Meni izgleda da Carstvo Mrtvih predvodi čovek, čije<br />
je „mrtvo" telo ogromno - hitro sam pogledao monaha,<br />
pretpostavljajući da i ovde možda postoji drevni čovek tipa legendarnog<br />
Haratija.<br />
- Zašto Vi tako mislite? - upitao je monah.<br />
- Tako mi se kaže.<br />
- Tamo, u Carstvu Mrtvih, postoji car, ali njegovo ime nemam<br />
pravo da pominjem.<br />
- Da li je njegovo telo veliko?<br />
- Ne znam.<br />
Zaćutali smo. Ustao sam sa kamena, govoreći - „vrlo <strong>za</strong>nim-<br />
Ij ivo, vrlo <strong>za</strong>nimlj ivo...".'<br />
130
Biblioteka među stenama<br />
- Ovde postoji još jedan izvor. Priča se da voda, koja iz njega<br />
izvire, teče iz Carstva Mrtvih - iznenada reče monah.<br />
- Gde?!<br />
- Evo ovde, i<strong>za</strong> stene!<br />
Voda Dugovečnosti<br />
Došli smo do izvora. Naizgled je to bio obični planinski izvor,<br />
kakvih ima mnogo na Tibetu.<br />
- Voda iz tog izvora naziva se Vodom Dugovečnosti - poka<strong>za</strong>o<br />
je monah kažiprstom.<br />
- Dakle, ako neko pije vodu iz tog izvora, on će živeti dugo?<br />
- postavio sam prirodno pitanje.<br />
- Pa... - zbunio se monah.<br />
- Recite - upleo se u razgovor Rafael Jusupov - da li su monasi<br />
koji su službovali u ovom manastiru živeli duže od driigih ljudi?<br />
- Ne, ne duže, čak ponekad i kraće.<br />
- Pa čemu onda naziv „voda dugovečnosti"? - nije se smirivao<br />
Jusupov.<br />
- Rekao sam da taj izvor ističe iz onog mesta u podzemlju<br />
gde se nalazi Carstvo Mrtvih - sasvim se zbunio monah,<br />
- Pa šta?<br />
- Pa to da čovek koji pije tu vodu može da se pridruži Carstvu<br />
Mrtvih. A mrtvi „žive" veoma, veoma dugo.<br />
- Hiljade i milione godina?<br />
- uskliknuo sam ja, znajući iz<br />
priča lama da ljudi koji uđu<br />
u stanje samadija mogu da<br />
prožive hiljade i miliona godine<br />
očuvavši svoje telo u konzervisanom<br />
stanju.<br />
- Ja ne znam koliko godina<br />
mogu da „žive" Mrtvi, ali<br />
znam da mogu veoma dugo<br />
131
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- odgovorio je monah. - I ja sam pio vodu dugovečnosti, i ja<br />
hoću da se pridružim Carstvu Mrtvih.<br />
- A kako vi <strong>za</strong>mišljate proceduru kojom se postaje pravi Mrtvi?<br />
- ispitivački je pogledao monaha Rafael Jusupov. - Dakle,<br />
kako ćete postati Mrtav?<br />
- To je opisano u drevnim knjigama. Doći će vreme kada ću<br />
to pročitati - prozborio je monah.<br />
U tom trenutku sam se prisetio naše potrage <strong>za</strong> „mrtvom" i<br />
„živom" vodom u našoj trećoj himalajskoj ekspediciji, kada smo<br />
iz sasvim ozbiljnih religioznih izvora uspeli da shvatimo da jogiji,<br />
koji nastoje da uđu u stanje samadija, obavezno piju vodu iz<br />
posebnih izvora („mrtvu" vodu?), a da bi neki jogi i<strong>za</strong>šao iz samadija,<br />
njega treba da okrepi druga osoba i napoji ga drugom posebnom<br />
vrstom vode („živa" voda?). Čak smo i uspeli da nađemo<br />
te izvore,i donesemo vodu na laboratorijska ispitivanja; nakon<br />
ispitivanja smo se čudili tome što se delovanje te dve vrste vode<br />
na ćelijske kulture poka<strong>za</strong>lo kao dijametralno suprotno.<br />
- Verovatno da ovde teče „mrtva voda", to jest voda koja<br />
omogućava čovekovom telu da uđe u stanje samadija, kada telo<br />
izgleda kao mrtvo - pomislio sam i <strong>za</strong>mislio kako u Carstvu Mrtvih,<br />
verovatno, takođe teče ista takva voda - voda koja je prirodna<br />
<strong>za</strong> čudno podzemno Carstvo, u kome u nepomičnom stanju<br />
sede hiljade i hiljade ljudskih tela raznih rasa i civili<strong>za</strong>cija, a njihovi<br />
Duhovi vode dug, veoma dug i divan lebdeći život, pun utisaka i<br />
zbivanja, život na čiji značaj ukazuje činjenica da su krugu Mrtvih<br />
mogli da pristupe samo najbolji sinovi i kćeri zemaljskih ljudskih<br />
rasa, koji su i na površini zemlje umeli da žive sa čistom dušom.<br />
Mrtvi čuvaju drevna znanja<br />
Uzeli smo uzorak vode dugovečnosti i sa monahom pošli na<strong>za</strong>d<br />
ka manastiru. Prisetivši se da razgovor u okolini manastira<br />
može da „naruši mir" drevnih knjiga, <strong>za</strong>ustavio sam monaha na<br />
oko 250-300 metara od manastira da ga priupitam još nešto.<br />
132
Biblioteka među stenama<br />
- Koliko su stare drevne knjige? - upitao sam ga.<br />
- Dve hiljade godina. One su napisane na papirusu, a ne na<br />
hartiji. Prethodni čuvar knjiga je govorio da su ih pre 2000 godina<br />
prepisali iz još starijih knjiga.<br />
- Kažite, dragi monaše - načinio sam značajnu pauzu - da<br />
nisu te knjige prepisivane sa starih zlatnih ploča, na kojima se<br />
čuvaju glavna znanja starih naroda?<br />
- Sa zlatnih ploča? - monah me pogleda u oči, takođe<br />
<strong>za</strong>stavši. - Za to ne znam.<br />
- Da li ste nekad videli statuu Čoveka koji čita? - usredsređeno<br />
sam ga gledao u oči. ,<br />
- Ja... mnogo puta sam se trudio da je vidim, išao sam na<br />
mesto odakle se ona vidi, ali.nijednom nisam video tu legendarnu<br />
statuu - uvek je bila sakrivena oblacima.<br />
- Znate li da se ispod statue Čoveka koji čita čuvaju glavne<br />
zlatne ploče? - kao da sve znam, postavio sam provokativno<br />
pitanje, mada, naravno, ni sam uto nisam bio ubeđen.<br />
Monah me je usredsređeno posmatrao i osmehnuo se.<br />
- Niko ne može da dođe do tih zlatnih ploča - reče on.<br />
- Zašto?<br />
- Čuva ih Carstvo Mrtvih<br />
- Kako ono to čini?<br />
Monah nije odgovorio na moje pitanje.<br />
Bilo mi je potpuno jasno da teško da je iko ikada prepisao u<br />
knjige glavna znanja drevnih<br />
civili<strong>za</strong>cija, u koja su spadale<br />
i magične formule, i to <strong>za</strong>to<br />
da ne bi dopala u ruke podlih<br />
i vlastoljubivih ljudi; ali mi<br />
je nešto ipak govorilo da su<br />
izvor znanja koja su <strong>za</strong>pisana<br />
u ovim svetim knjigama upravo<br />
zlatne ploče Sambale.<br />
133
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Monument omogućuje knjigama dug život<br />
- A <strong>za</strong>što je manastir sazidan na tako nezgodnom mestu - na<br />
padini planine, usred kamenja? - <strong>za</strong>čulo se pitanje Seliverstova.<br />
- Ovo mesto nije slučajno i<strong>za</strong>brano - monah je s ljubavlju<br />
pogledao svoj manastir - stare knjige moraju se čuvati pored<br />
ula<strong>za</strong> u Carstvo Mrtvih... pored vode dugovečnosti... i...<br />
-I šta?<br />
- Pa... drevne knjige moraju da se čuvaju na onom mestu<br />
odakle istovremeno mogu da se vide dva najsvetija monumenta<br />
mandale kala čakre - Gonpo-Pang i Dom Srećnog Kamena<br />
- ti spomenici daju knjigama dug život.<br />
Na te monahove reči meni sinu misao da (ko zna?) ti monumenti<br />
mogu da izmene karakteristike vremena i da mandala kala<br />
čakre i jeste mandala vremena. I nikako ne bi trebalo isključiti<br />
mogućnost da i samo vreme jeste ne<strong>za</strong>mislivo složena, a možda<br />
i najsloženija energetska supstanca, koja je u stanju da po izboru<br />
uspostavi individualne karakteristike toka života određenog<br />
čoveka, određene ćelije, pa čak i određenog predmeta; a imao<br />
sam potpuno pouzdana svedočanstva o postojanju čoveka koji<br />
živi već 300 godina, i mnoga druga koja se ne uklapaju u običnu<br />
Na prvi pogled manastir se nalazio na nepogodnom<br />
i nepristupačnom mestu<br />
134
Biblioteka među stenama<br />
Ova dva monumenta obezbeđuju drevnim knjigama dug život<br />
ljudsku logiku. I ko bi mogao da kaže da izraz „monument<br />
obezbeđuje knjigama dug život" predstavlja puku fantaziju?<br />
- Pokažite nam gde su ta dva monumenta - <strong>za</strong>molio je<br />
Siliverstov.<br />
- Evo ih uzdižu se pred nama. Eno tamo - monah poka<strong>za</strong><br />
na „latinoamerički" monument, po imenu Gonpo-Pang koji se<br />
odavde nije baš dobro prepoznavao - a eno tamo i<strong>za</strong> toga monumenta<br />
onaj objekat koji liči na uglačanu pravouganu stenu i<br />
naziva se Dom Srećnog Kamena.<br />
Još jednom sam pogledao nama već dabro poznati monument<br />
Gonpo-Pang koji smo nazvali „latinoameričkim" i <strong>za</strong>čudio<br />
se kako iz ovog rakursa on izgleda drugačije; litica je sakrila figure,<br />
a oblik spomenika je dobio drugačije crte.<br />
- O kako složenu konstrukciju je imao taj spomenik - uzviknuo<br />
sam u sebi.<br />
-Ravil je počeo da snima video-kamerom ova dva spomenika<br />
i kada je okrenuo objektiv prema Domu Srećnog Kamena<br />
iznenada se okrete i prekri rukama oči.<br />
- Sta ti je? - prepao sam se.<br />
135
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Kada sam pogledao taj Dom kroz objektiv, oči su me oštro<br />
<strong>za</strong>bolele - rekao je on. - Sad bol kao da mi je uminuo. Čudan<br />
bol, kao da me je neko ubo nožem.<br />
Na Dom Srećnog Kamena gledajte s ljubavlju<br />
Pregledao sam Ravilove oči i ništa nisam našao osim lakog crvenila<br />
usled konjuktivitisa.<br />
- Čudan je taj Dom Srečnog Kamena - tiho je rekao monah<br />
- ponekad ne dopušta ni da ga gledaju. Ali <strong>za</strong>pamtite - ne sme<br />
se prići Domu Srećnog Kamena - tamo deluju posebne sile.<br />
- Koje pretvaraju ljude u starce? - upitah ja, setivši se priče<br />
lama o tom Domu i pretpostavljajući da do takvog efekta može<br />
dovesti sažeto vreme.<br />
- Nekoga Dom pretvori u starca, a nekoga ne - osmehnuo<br />
se monah - sve <strong>za</strong>visi od samog čoveka. Neko u tom kamenom<br />
domu nade veliku sreću, a neko nađe naprosto smrt... kroz<br />
muke umirućeg starca.<br />
Odjednom sam jasno i razgovetno,<br />
potpuno stvarno osetio<br />
značaj čovekovih misli, pa se čak<br />
i pobojao da mi se nekakva loša<br />
misao ne pojavi u svesti; u ovom<br />
čudnom Gradu <strong>Bogova</strong>, gde sam<br />
se nalazio, sve je bilo intenzivirano<br />
- i osećanja i misli i mnogo šta<br />
drugo. Čak je počelo da mi postaje<br />
jasno da se ljudska misao ovde nalazi<br />
takoreći na oštrici noža i da<br />
lako može prevagnuti na ovu ili<br />
onu stranu, gde se nalazi ili velika<br />
sreća, ili fatalni kraj.<br />
- Sreća je, verovatno, u tome<br />
da je kroz Dom moguće dospeti<br />
136
Biblioteka među stenama<br />
u prekrasni podzemni svet Šambale - rekao sam svoju pretpostavku,<br />
pogledavši monaha.<br />
- To ne znam, nisam još čitao - prostodušno je rekao monah.<br />
- Ali znam da na jednom od zidova Doma Srečnog Kamena<br />
postoji veliki kvadratni otvor, prekriven sa unutrašnje<br />
strane kamenom pločom. Ima još nekoliko malih otvora, koje<br />
je takođe moguće videti. Ali, ne sme se prići nijednom od tih<br />
otvora - čovek koji to uradi sigurno će navući na sebe tešku<br />
Božiju kaznu.<br />
- Vrata Šambale... <strong>za</strong>mišljeno rekoh ja. - Kada bismo znali<br />
magičnu formulu, ta vrata bi se mogla i otvoriti.<br />
- Pričali su mi o toj magičnoj formuli. Ali, niko ne može da<br />
je pročita, niko, ukoliko to nije Božija Volja. Samo veonia, veoma<br />
malom broju ljudi Bog daje mogućnost da saznaju magičnu<br />
formulu kojom se ulazi u Dom Srećnog Kamena i stiče Velika i<br />
Večna Sreća.<br />
Nakon što sam ćutao oko minut, upitah:<br />
- Jeste li bili u Dolini Smrti?<br />
- Ne, nisam.<br />
- Da li ste nešto čuli o dva kamena koja postoje u Dolini<br />
Smrti? Dakle, o onim kamenovima <strong>za</strong>jedno sa kojima ide sud<br />
Savesti Boga Smrti Jame?<br />
- Nešto sam čuo, ali malo znam o tome.<br />
Monah je na neko vreme ćutao, a potom, podigavši ruku,<br />
poka<strong>za</strong>o na monumente Gonpo-Pang i na Dom Srećnog Kamena<br />
i nežno, poluglasno rekao:<br />
- Svaki hodočasnik se klanja tim spomenicima.<br />
Monah je opet <strong>za</strong>ćutao. Nakon jednog minuta, ne podižući<br />
glavu, on reče:<br />
- Postoji još jedan, treći spomenik, kome se hodočasnici obavezno<br />
klanjaju. On je oko 15km odavde na sever. Mi ga zovemo<br />
šiljci Tšela Namsum.<br />
- Šiljci?<br />
137
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Da, šiljci, to jest, planinski<br />
vrhovi. Tamo se izdižu dva<br />
pljosnata i potpuno jednaka<br />
međusobno spojena vrha. To<br />
je sveti spomenik - spomenik<br />
koji otelotvoruje moć.<br />
-Moć?<br />
- Da, moć.<br />
Monah je izvadio iz torbice<br />
sredinu hleba i počeo da ga mesi<br />
prstima. Sredina hleba se u<br />
njegovim rukama postepeno pretvorila u piramidu, a potom<br />
u kupu.<br />
- Recite, šta je to? - upitao ga je Ravil.<br />
- Sveti oblik - odgovorio je monah.<br />
Oprostili smo se sa njim. Monah je dobacio <strong>za</strong> nama:<br />
- Na Dom Srećnog Kamena gledajte sa ljubavlju.<br />
138
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 8<br />
Dom Srećnog Kamena<br />
Glavno Ogledalo Vremena<br />
Ravnomerno smo koračali padinom, približavajući se Domu<br />
Srećnog Kamena. Iz glave mi nije izbijala misao koju je još u<br />
Nepalu izrekao monah Anga, da nas <strong>za</strong>gonetni Harati može<br />
odvesti tamo gde se ljudi pretvaraju u starce. Setio sam se<br />
takođe iska<strong>za</strong> „starijeg čoveka" da u oblasti Doma, koji je crvene<br />
boje, deluju tantričke sile koje ljude pretvaraju u starce. A da<br />
se pretvorim u starca - oprostite - nije mi se baš htelo.<br />
Iznutra mi je nešto <strong>za</strong>treperilo, nakon čega sam čak usporio<br />
hod. U glavi mi se javila pometnja.<br />
- A da nas tajanstveni Harati, koristeći se našom naučnom<br />
radoznalošću, ne <strong>za</strong>vede tamo gde se neminovno dešava da ljudi<br />
veoma brzo stare i pretvaraju se u prah - i nenamerno pomislih.<br />
A noge su nas brzo nosile prema crvenom Domu gde... hm...<br />
deluju tantričke sile koje pretvaraju...<br />
139
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Na Dom treba gledati sa ljubavlju - prošlo mi je kroz glavu.<br />
Shvatao sam daje Istok, a pogotovo Tibet, a pogotovo Grad <strong>Bogova</strong>,<br />
pun <strong>za</strong>gonetki i tajni nepoznatih nama, Evropljanima, i da<br />
naša evropska navika da mislimo da sve znamo i da se oholo odnosimo<br />
prema takvim pojmovima kao što je „gledati sa ljubavlju" nema<br />
opravdanja ovde, pogotovo ne u Gradu <strong>Bogova</strong>. Reč „greh" je tek<br />
počela da ulazi u moju svest nakon dugog ni<strong>za</strong> godina ateističkog<br />
vaspitanja u komunističkoj zemlji, suprotstavljajući se želji da se nepoznato<br />
spozna pomoću čisto materijalističkog eksperimenta, čak<br />
i ako bi taj eksperiment imao ponosno-fatalni kraj, gde bi naučnik<br />
svojom smrću doka<strong>za</strong>o ispravnost ove ili one hipoteze. Ali, u mislima<br />
mi se savršeno jasno ocrtavalo da bi smrt zbog radoznalosti i<br />
radi <strong>za</strong>dovoljenja radoznalosti uobraženih ljudi koji vode glavnu reč<br />
u svetu sa čašama viskija u rukama <strong>za</strong>ista bila greh, pogotovo što se<br />
suprotstavlja intuiciji koja učvršćuje i čuva život, a koju mi Evropljani<br />
nismo navikli da slušamo... i još, da Bog nije stvorio čoveka <strong>za</strong>to<br />
da bi ga drugi pominjali u razgovorima u kojima bi pričom o njegovoj<br />
„naučnoj smrti" ulepšavali dosadnu konver<strong>za</strong>ciju o kvalitetu<br />
francuskih vina. Ono što čovek jeste - to je nesvesno napredujući<br />
princip, to jest princip koji pre svega ima intuitivni pojam o Bogu<br />
koji gaje načinio i koji ga moli da duboko veruje u Čudo Stvaranja,<br />
u kome daleko od toga da je sve dostupno ljudskom saznanju i na<br />
čega se ne može naprosto gledati kao na nemoguće i fantastično,<br />
<strong>za</strong>to što je čovek dete Stvaranja, a ne Tvorac. Zato detinja vera, koja<br />
uveseljava nas odrasle, nije samo odraz toga što smo mi, ljudi, stvoreni,<br />
nego je i skrivena protivteža apsolutizmu sveznajućih sedih<br />
akademika, radi čijeg „uzvišenog" mišljenja naučnici-istraživači idu<br />
čak i u smrt - smrt koja nikome nije potrebna, i koja opet neće uspeti<br />
da ukloni veo sa Večnoga Čuda.<br />
Kakav monument!<br />
Koračajući polagano, <strong>za</strong>šli smo i<strong>za</strong> ugla i videli crveno-žuti Dom<br />
Srećnog Kamena. Srce mi je <strong>za</strong>kucalo. Povrativši se, procenio sam<br />
140
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
Dom Srećnog Kamena (u poređenju sa razmerama Ajfelove kule<br />
- 320m), originalna fotografija<br />
visinu Doma - nije bila manja od 800 metara, što je otprilike kao<br />
tri Ajfelove kule (320m), postavljene jedna na drugu. Zid Doma<br />
koji se video odavde, sa juga, bio je savršeno gladak; apsolutno<br />
vertikalan zid je negde na polovini visine Doma postajao blago nagnut,<br />
a blizu vrha je opet postajao vertikalan sa horizontalnim <strong>za</strong>obljenjem<br />
pri vrhu. Imali smo utisak da je Dom nekad bio pokriven<br />
slojem nekakvog rastvora čiji su se ostaci očuvali do dan-danas.<br />
Osim toga, izgledalo je da je gornji deo Doma bio sagrađen posebno<br />
i postavljen odozgo iz vazduha - jasna horizontalna linija koja je<br />
delila gornji vertikalni od donjeg kosog dela ukazivala je na to.<br />
141
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Kakav monument! - uzdahnuo je Selivestrov.<br />
- U tom slučaju ja mogu da konstatujem da Dom nipošto<br />
nije prirodna tvorevina, van svake sumnje - ovo je kolosalni<br />
spomenik iz drevnih vremena - progovorio je Rafael Jusupov.<br />
- Ovaj monument se naziva Dom Srećnog Kamena - dodao<br />
je Ravil.<br />
Počeo sam da skiciram, prelećući pogledom gore-dole po padini.<br />
Ali, jako sam želeo da pogledam sa bočnu severo<strong>za</strong>padnu<br />
stranu Doma - tamo, mislio sam, mora da se nalaze legendarna<br />
vrata koja vode u Šambalu. Prekinuo sam crtanje i pozvavši<br />
prijatelje pošao napred, sve se više i više primičući Domu Sretnog<br />
Kamena. Gledao sam samo napred ne okrećući, kao obično,<br />
glavu - i ne u<strong>za</strong>lud: zdesna se u svojoj punoj veličini, kako će se<br />
poka<strong>za</strong>ti, uzdi<strong>za</strong>lo Glavno Ogledalo Vremena.<br />
Da li su to ta vrata?<br />
Moj pogled, koji je bio prikovan <strong>za</strong> severo<strong>za</strong>padnu stranu Doma<br />
koja se postepeno otkrivala u hodu, uskoro je počeo da ra<strong>za</strong>znaje<br />
da ona ima ulubljeni vrh. Išao sam, pažljivo posmatrajući<br />
i naj<strong>za</strong>d video ono što sam očekivao... Srce mi je brže <strong>za</strong>kucalo<br />
- na donjoj strani toga Doma nalazio se otvor u obliku <strong>za</strong>rubljenog<br />
kvadrata, <strong>za</strong>tvoren iznutra kamenom pločom.<br />
- Zar nisu ovo legendarna vrata Šambale? - stegnutim glasom<br />
progovorih, žaustavivši se.<br />
- Jeste nekakva površ koju je neko isklesao na zidu Doma<br />
- <strong>za</strong>čuo sam glas Rafaela Jusupova.<br />
- To nije površ. Kakvog smisla ima klesati površ? Ako<br />
priđemo i kažemo „Se<strong>za</strong>me, otvori se" dno te površi će poći<br />
una<strong>za</strong>d i videćemo stepenice koje vode u Šambalu. - ubeđeno<br />
reče Seliverstov.<br />
Ravil je počeo da snima prizor, a ja sam se po<strong>za</strong>bavio crtanjem.<br />
Bilo je hladno. Smrznute ruke nisu me slušale. Vreme nam je, poput<br />
časovnika, bubnjalo u ušima.<br />
142
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
- Šefe, nije li vreme<br />
da krenemo? Izgleda<br />
mi da sam počeo da<br />
starim - <strong>za</strong>čuo sam hripavi<br />
glas Seliverstova.<br />
Završivši crtanje i<br />
snimanje, opet smo<br />
pošli na sever kako<br />
bismo bolje razgledali<br />
severo<strong>za</strong>padnu<br />
stranu Doma. Ta strana<br />
Doma izgledala je<br />
veličanstveno: ogromno<br />
konkavno (udubljeno)<br />
ogledalo sa dobro<br />
vidljivim pervazom<br />
uka<strong>za</strong>lo se isplivavši iz<br />
oblaka, a u osnovi se<br />
jasno videla kvadratna<br />
površ - upravo ona<br />
legendarna površina<br />
koju smo smatrali vratima<br />
Šambale.<br />
Stao sam i počeo da razmišljam.<br />
- Treba tokom naučnih razmišljanja makar pretpostaviti ulogu i<br />
namenu Doma Srećnog Kamena, treba makar pretpostaviti, makar<br />
pretpostaviti, makar postaviti hipotezu... - mrmljao sam ja.<br />
Ali, nikakve misli nisu dolazile u glavu. Čak sam počeo da se<br />
ljutim, osećajući zjapeću prazninu u svom mozgu.<br />
- Dakle, <strong>za</strong>što je, radi čega, načinjena ta ogromna udubljena<br />
površ od 800 metara? - sam sebi postavih mučno pitanje,<br />
nastojeći da pokrenem sav potencijal svog mozga... naravno,<br />
očekujući i šapat intuicije.<br />
143
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Ogromno konkavno „ogledalo" severo<strong>za</strong>padne strane<br />
Doma Srećnog Kamena, koje je izronilo iz oblaka<br />
Ali, moj um je tmurno ćutao, kao da ga je uhvatila misaona<br />
parali<strong>za</strong>, a šapata intuicije nije bilo.<br />
- Konkavno (udubljeno) ogledalo, udubljeno ogledalo vremena...<br />
<strong>za</strong>r nije baš udubljene površine koristio Nikolaj Kozirev<br />
da bi postigao,sažimanje vremena i učvrstio efekat ubr<strong>za</strong>nja<br />
protoka vremena - počeo sam na kraju da manje-više suvislo<br />
rasuđujem. - Odatle sledi da je udubljena (konkavna) površ<br />
severo<strong>za</strong>padne strane Doma Srećnog Kamena namenjena<br />
sažimanju vremena, kako bi vreme teklo brže. Kako je pametno<br />
načinjeno! Zar se ne nalaze legendarna „vrata Sambale" baš<br />
na tom delu severo<strong>za</strong>padnog zida Doma gde udubljena površ,<br />
to jest površ koja sažima vreme, prelazi u ravnu površinu koja,<br />
po logici, ne menja tok vremena.<br />
144
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
Odjednom sam čitavim telom osetio tibetsku hladnoću i <strong>za</strong>mislio<br />
da je tamo, unutar Doma Srećnog Kamena, sigurno toplo<br />
i udobno, da treba samo prići kvadratnim vratima i reći čarobno<br />
„Se<strong>za</strong>me otvori se", pa će se uka<strong>za</strong>ti stepenice koje vode naniže,<br />
u prekrasni svet Sambale, gde čoveka čekaju dobri i gostoprimljivi<br />
mnogoliki ljudi, koji će ga ogrejati ga, nahraniti i raspitati<br />
se o našem životu na površini Zemlje, posebno insistirajući na<br />
pitanju: „Zar Dobro još nije pobedilo Zlo?"<br />
- Čudno, a <strong>za</strong>što monasi i lame govore da se „vratima<br />
Šambale" ne sme prilaziti, da se ljudi tu pretvaraju u starce? Zar<br />
nije udubljeno ogledalo, koje sažima vreme, postavljeno znatno<br />
više, a žiža konkavne<br />
površi, u kojoj efekat<br />
sažetog vremena treba<br />
da bude najjači, nalazi<br />
se negde na nebu<br />
- prošla mi je misao<br />
kroz glavu. - Čudno...<br />
Veoma čudno.<br />
Ali da sam tada naprosto<br />
okrenuo glavu<br />
udesno, video bih Glavno<br />
Ogledalo Vremena,<br />
u čijoj oblasti delovanja<br />
se nalaze i „vrata<br />
Sambale". Ali u tom trenutku<br />
(<strong>za</strong>panjujuće!)<br />
ja nisam okrenuo glavu<br />
udesno, nego sam<br />
pomno gledao severo<strong>za</strong>padnu<br />
stranu Doma,<br />
<strong>za</strong>panjen veličinom<br />
njegove konstrukcije.<br />
Skica Doma Srećnog Kamen.<br />
Pogled sa <strong>za</strong>pada<br />
145
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Uzeo sam svesku i skicirao Dom srećnog kamena iz ovog<br />
položaja ali... ne okrenuvši ni tada glavu udesno.<br />
Zakrivljeni kameni list<br />
Završivši crtanje, okrenuo sam glavu ulevo i pokušao da pogledam<br />
Dom Srećnog Kamena sa severne strane. Nekakva čudna kamena<br />
izbočina učinila mi se interesantnom. Pošao sam na sever,<br />
ne skidajući pogled sa te kamene izbočine. Uskoro se preda mnom<br />
otkrila <strong>za</strong>nimljiva slika: pravo i<strong>za</strong> Doma stajala je kamena konstrukcija<br />
visine 350-400 metara koja je podsećala na savijeni list<br />
hartije postavljen uspravno na ivicu. Ali, taj „list" je bio načinjen<br />
od kamena, od tanke izvijene kamene ploče. Njegov kraj je bio<br />
iskr<strong>za</strong>n od starosti, ali se karakter konstrukcije video dosta jasno.<br />
- Još jedno, dodatno ogledalo vremena - konstatovao sam<br />
činjenicu - ali je u ovom slučaju stepen udubljenosti površine<br />
znatno veći. Ko zna, možda što je površina iskrivljenija, to više<br />
Skica neobične udubljene konstrukcije (br. 123) sa severne strane<br />
Doma Srećnog Kamena<br />
146
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
Udubljena konstrukcija sa severne strane Doma Srećnog Kamena<br />
sažima vreme i to se bliže nalazi fokus sažetog vremena. Zanimljivo,<br />
šta bi se desilo čoveku kad bi ušao unutar tog „udubljenog<br />
kamenog lista"? Kako bi na njega delovalo sažeto vreme?<br />
Ne tvrde u<strong>za</strong>lud lame i monasi da baš ovde postoje mesta gde<br />
se ljudi pretvaraju u starce!<br />
Dok sam crtao, do mene su pristigli ostali drugovi. Ravil je<br />
doneo video-kameru i počeo da posmatra otkriveni materijal.<br />
- Šefe, okreni se, pogledaj ovo - reče on.<br />
- Sad ću, sad ću, da dovršim crtež.<br />
Divovsko ogledalo<br />
Kroz nekoliko minuta pogledao sam u displej video-kamere i<br />
<strong>za</strong>nemeo - preda mnom je stojalo ogromno konkavno (udubljeno)<br />
ogledalo. Bilo je očigledno da ono počinje od monumenta<br />
Gonpo-Pang i spaja se sa Domom Srećnog Kamena.<br />
147
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Kako ga nisam video? - procedio sam ja. - Zar se nije ono,<br />
svo vreme dok smo išli, nalazilo sa moje desne strane a ja... nisam<br />
okrenuo glavu! Ja uvek, kad hoću, okrećem glavu! Ispalo je<br />
da i dok sam crtao Dom Srećnog Kamena sa dva različita mesta<br />
takođe nisam okrenuo glavu udesno da bih video to ogromno<br />
ogledalo. Trebalo je da samo malo okrenem glavu, a ja... nisam<br />
je okrenuo. Čudno! Veoma čudno!<br />
- Šefe - reče mi Seliverstov - sećaš li se, monah je govorio da<br />
Dom treba gledati sa ljubavlju? Ti si, video sam, gledao Dom sa<br />
ljubavlju i ushićenjem.<br />
- Da pa šta?<br />
- Pa to, što možda ogromno ogledalo takode hoće da se na<br />
njega gleda sa ljubavlju, a sva tvoja ljubav bila je upravljena samo<br />
na Dom. Eto i to ogromno ogledalo... - Seliverstov se zbunio.<br />
-Šta?<br />
- Ogromno ogledalo... odvraćalo ti je pažnju od sebe... okretalo<br />
glavu <strong>za</strong>ljubljenu u Dom na drugu stranu... možda je bilo<br />
ljubomorno. Uopšte, šefe, <strong>za</strong>ljubljen ništa nećeš razumeti!<br />
- Aha... a jeste li vi videli to ogromno ogledalo?<br />
- Ja nisam- odgovori Seliverstov.<br />
- Ni ja - složio se Rafael Jusupov.<br />
- A ja sam, kako je čudno, video to ogromno ogledalo tek na<br />
video-snimku! - izbečio je oči Ravil. - Nisam snimao naslepo,<br />
nisam snimio utvaru!<br />
- Zanimljivo... - počešao sam se po <strong>za</strong>tiljku. - Dakle... odavde,<br />
to ogromno ogledalo se ne vidi, ono bi trebalo daje ostalo<br />
i<strong>za</strong> prevoja! Hajde da se vratimo na<strong>za</strong>d, da ga pogledamo<br />
očima... stvarno.<br />
Krepko smo pošli po padini.<br />
- Pripremite se da gledate ogledalo s ljubavlju - <strong>za</strong>čuo se glas<br />
Seliverstova. - da se ogledalo ne razljuti i ne pretvori nas u<br />
starce. Vreme - ono, izgleda mi, može da se ljuti - posebno<br />
sažeto vreme!<br />
148
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
Kada smo se vratili i<strong>za</strong> prevoja, pred nama se u svoj lepoti<br />
uka<strong>za</strong>lo udubljeno kameno „ogledalo" ne<strong>za</strong>mislivih razmera.<br />
- Glavno Ogledalo Vremena - rekoh tiho.<br />
Svi smo stali. Neka nepojmljiva smesa ushićenja i straha<br />
pritiskala je dušu. Odmah sam počeo da crtam.<br />
- Zanimljivo, a da to ogledalo... hm... ne počne da utiče na<br />
nas? - <strong>za</strong>brinuo se Seliverstov. - Nikolaj Kozirev je doka<strong>za</strong>o<br />
da su konkavne površine u stanju da sažimaju vreme, a ova<br />
površina je tako velika, tako ogromna,,da je stepen sažimanja<br />
vremena verovatno toliki...<br />
- Uticaće - sarkastično se osmehnuo Rafael Jusupov.<br />
A potom, <strong>za</strong>škiljivši, dodade:<br />
- Pogledaj, Sergeju Anatoleviču, fokus konkavnog Ogledala<br />
nalazi se na nebu, a mi smo u sigurnoj zoni.<br />
- A ako se sažeto vreme reflektuje od oblaka i utiče na nas...<br />
- namrštio se Seliverstov.<br />
149
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Glavno Ogledalo Vremena (original)<br />
Približne razmere Glavnog Ogledala Vremena<br />
- Nije isključeno - hladnokrvno je odvratio Rafael Jusupov.<br />
-Aha...<br />
Dobro se videlo da Glavno Ogledalo Vremena (tako smo ga i<br />
počeli nazivati) počinje od monumenta Gonpo-Pang, obrazuje sa<br />
njim prav ugao i prostire se do Doma Srećnog Kamena, spajajući<br />
se sa njim opet pod pravim uglom. Visina Glavnog Ogledala iznosi<br />
oko 500-600 metara, širina - oko 1500 metara, a površina - oko 1<br />
kvadratni kilometar. Površina Ogledala bila je udubljena, savršeno<br />
150
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
glatka i izgledala je savršeno<br />
vertikalna.<br />
Sa foto-aparatom i sveskom<br />
<strong>za</strong> crtanje počeo sam da se motam<br />
po brežuljcima i bregovima,<br />
<strong>za</strong>dihavši se na toj visini od<br />
5000m. Hteo sam da snimim i<br />
nacrtam detalje Glavnog Ogledala<br />
Vremena.<br />
Postalo je jasno da od monumenta<br />
Gonpo-Pang ogledalo<br />
počinje od jedne kljunaste<br />
izbočine tog spomenika, a sa Domom Srećnog Kamena se spaja<br />
na nivou prelaska njegovog nižeg vertikalnog zida u nagnuti zid.<br />
U blizini mesta spajanja Ogledala sa Domom videla se i jedna<br />
pravougaona konstrukcija, koja se sastoji od dve vertikalne kamene<br />
ploče, postavljene pod pravim uglom jedna na drugu.<br />
- Sa kakvom svrhom je sve ovo bilo sazidano? Sa kakvim ciljem<br />
je obavljen ovaj kolosalni posao? Kako su stari narodi sve<br />
to uradili? - stalno sam se iznova pitao, ne nalazeći odgovor.<br />
Potpuna misaona pometnja u glavi koja je pratila moje jalove<br />
napore da nešto shvatim počela je da me nervira. Pored toga<br />
sam primetio da tokom tog jalovog procesa i nesvesno mrmljam<br />
sebi u bradu.<br />
- Dobro je što još i ne razgovaram sam sa sobom! -<br />
samokritično sam pomislio.<br />
Skrgućući zubima, počešao sam se po potiljku, iako tamo još<br />
nije bilo vašiju, i rekao:<br />
- Idemo, prići ćemo bliže Ogledalu.<br />
- Da ne upadnemo u zonu sažetog vremena?<br />
- Pazićemo.<br />
Pošli smo po padini, približavajući se Glavnom Ogledalu<br />
Vremena.<br />
151<br />
Kljunasta izbočina<br />
monumenta Gonpo-Pang<br />
od koje počinje<br />
Glavno Ogledalo Vremena
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Ravilu, koji je posmatrao<br />
Glavno Ogledalo Vremena,<br />
svaki oblik je svedočio da se treba<br />
diviti moći drevnih naroda<br />
- <strong>Muldašev</strong>, prestani da se<br />
nerviraš. Ovde je bitno imati<br />
hladnokrvan um.<br />
Došavši do nekakve malene<br />
ravne površine, stali<br />
smo. Ogromno Ogledalo<br />
kao da je visilo nad nama.<br />
Primetio sam kako Ravil, sa<br />
kamerom u ruci, posmatra<br />
Glavno Ogledalo Vremena.<br />
Sam njegov oblik i<strong>za</strong>zivao<br />
je divljenje prema misaonoj<br />
moći drevnih naroda.<br />
Još sam jednom prešao pogledom čitavu tu drevnu konstrukciju.<br />
U oči mi je još jednom upala činjenica sa su spomenici<br />
Gonpo-Pang i Dom Srečnog Kamena nekad bili pokriveni<br />
nečim nalik na malter, čiji su ostaci, u obliku preostalih fleka,<br />
jasno upadali u oči. Divljenje je i<strong>za</strong>zivao kvalitet tog „maltera"<br />
koji je mogao da se sačuva hiljadama godina... a ako smatramo<br />
da je čitav Grad <strong>Bogova</strong>, po jednoj od pretpostavki, načinjen<br />
približno pre 850.000 godina, onda...<br />
Bilo je očigledno da se na severo<strong>za</strong>padnoj udubljenoj strani<br />
Doma Srečnog Kamena „malter" potpuno sačuvao, dajući mu<br />
crveno-riđu boju, dok su na jugo<strong>za</strong>padnoj strani Doma ostali<br />
samo pojedini slojevi „maltera". Glavno Ogledalo Vremena bilo<br />
je potpuno golo (sasvim je moguće da ono i nije oblagano ,,malterom")<br />
a vrh monumenta Gonpo-Pang izgledao je kao da su se<br />
sa njega oljuštili <strong>za</strong>štitni slojevi „maltera".<br />
Kroz dvogled se sasvim jasno videla centralna kupasta<br />
izbočina na monumentu Gonpo-Pang - jasno se moglo videti<br />
da je ta kupasta izbočina načinjena od jednog kamenog monolita,<br />
ali je on bio <strong>za</strong>liven nekakvim „rastvorom" čiji su se ostaci<br />
do dan-danas sačuvali u osnovi kupe.<br />
152
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
- Zanimljivo, kako su to stari<br />
narodi „malterisali" monumente?<br />
Na takvim visinama skele se ne<br />
mogu napraviti, a da se to uradi<br />
viseći sa konopca koji ide sa prozora<br />
ne može se - <strong>za</strong>to što ovde prozora<br />
nema! Kako su to oni radili,<br />
da nisu leteli? - mislio sam.<br />
Kljunasti ispust monumenta<br />
Gonpo-Pang, od koga je počinjalo<br />
Glavno Ogledalo Vremena, na prvi<br />
pogled nije izgledao prekriven<br />
nikakvim „malterom", ali prilikom<br />
Sticali smo utisak daje<br />
središnja kupasta izbočina<br />
monumenta Gonpo-Pang bila<br />
<strong>za</strong>livena nekakvim ratvorom<br />
podrobnog razgledanja dvogledom bili su vidljivi ostaci „maltera".<br />
- Ali, <strong>za</strong>što stalno mislim o tom malteru - odjednom sam se<br />
naljutio na samog sebe. - Nema ničeg posebnog u tome što su drevni<br />
spomenici bili prekriveni slojem „maltera". Treba odgovoriti<br />
na pitanja kao što je - čemu je služio taj kljunasti ispust? Kakva je<br />
Očuvani „malter" na spomeniku Gonpo-Pang<br />
153
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
uloga centralnog kupastog uzvišenja? Čemu je služio monument<br />
Gonpo-Pang? Čemu je služilo Glavno Ogledalo Vremena?... Kakva<br />
je bila uloga Grada <strong>Bogova</strong>? - to bi moglo biti, moglo bi biti...<br />
Pognuo sam glavu, shvatajući da moj slabi trodimenzionalni<br />
um ne može da odgovori na ta pitanja. Tada mi se zbog nečega<br />
od te, ne baš ohrabrujuće misli, sećanje vratilo na davno <strong>za</strong>boravljenu<br />
jednostavnu dečiju radoznalost, kad dete, brišući nos<br />
koji curi, <strong>za</strong>viruje u motor očevog automobila i ništa ne razume,<br />
ali sa vedrinom u duši shvata da će jednom kad poraste lepe reči<br />
„karburator" ili „razvodna kapa" <strong>za</strong> njega dobiti smisao.<br />
Još jednom sam se osvrnuo na Glavno Ogledalo Vremena i<br />
iznenada sam <strong>za</strong> sebe <strong>za</strong>pevao refren poznate pesme ansambla<br />
„Ljube":<br />
O vreme, vreme, vremence<br />
Badava mi život ne prođe<br />
Tramvaj čiću „petice"<br />
U Čeremuške 4 vozi me.<br />
Javila mi se velika želja da još jednom otpevam taj refren, i to<br />
naglas, i to u Gradu <strong>Bogova</strong>. I to još ovde - pred Glavnim Ogledalom<br />
Vremena! Okrenuo sam se prema drugovima, otvorivši usta<br />
koliko sam mogao, sa usnama pobelelim od hladnoće, i <strong>za</strong>pevao:<br />
O vreme, vreme, vremence<br />
Badava mi život ne prođe<br />
Tramvajčiću „petice"<br />
U Čeremuške vozi me.<br />
- Ti, šefe, gledaš na fenomen vremena kao Nikolaj Rastorguev<br />
- primerio je Seliverstov, koji se dobro razumeo u savremenu<br />
rusku estradu.<br />
Olakšavši dušu, seo sam na hladni kamen, dohvatio svesku<br />
i navukavši platnene rukavice pokušao da <strong>za</strong>pišem misli, čak i<br />
smešne, koje mi se jave ovde - pred Glavnim Ogledalom Vremena.<br />
Čekao sam da mi se pojave misli.<br />
4 Čeremuške - poznato moskovsko mesto <strong>za</strong> <strong>za</strong>bavu, prim. prev.<br />
154
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
Pod pritiskom sažetog vremena<br />
Postepeno su mi se misli usredsredile na činjenicu da efekat<br />
sažimanja vremena koji se pojavio u eksperimentima Nikolaja Kozireva<br />
nije naprosto efekat ubr<strong>za</strong>nog proticanja vremena; sažeti<br />
karakter vremena, očigledno, predstavlja nekakvo posebno stanje<br />
vremena, kada dolazi do savršeno nepoznatih efekata. Ali kakvih?<br />
Na osnovu radova Nikolaja Aleksandroviča Kozireva sam znao<br />
da je on vreme <strong>za</strong>mišljao kao jedan poseban oblik energije koji<br />
prožima sve što postoji u svemiru. Iz radova njegovih nastavljača<br />
Vlaila Petroviča Kaznačejeva i Aleksandra Vasiljeviča Trofimova<br />
bilo mi je poznato da sažete energije vremena uz pomoć konkavnih<br />
(udubljenih površina) i<strong>za</strong>zivaju kod subjekata-ispitanika<br />
identične halucinacije: ti ljudi bi videli letelice tipa NLO i elemente<br />
života nekog tuđeg sveta. Sta su to, <strong>za</strong> ime sveta, videli ti subjekti<br />
u uslovima sažetog vremena? Odgovor na to pitanje nametao<br />
se sam po sebi - subjekti-ispitanici u uslovima sažetog vremena<br />
najverovatnije su videli elemente života paralelnih svetova.<br />
Tu sam se setio da mi je Bonpo-lama pričao da u oblasti svete<br />
planine Kajlaš postoje posebna mesta na kojima čovek, kao<br />
u ogledalu, vidi paralelne svetove i da čak može da vidi život<br />
u zemlji Omolongren (Sambala). Ali on je takođe primetio da<br />
običan čovek ne može da dođe do tog mesta, jer bi se pretvorio<br />
u pepeo, i da su samo „veliki ljudi" mogli da to učine, a da<br />
u današnje vreme samo veoma retki posebni ljudi mogu bez<br />
štete po svoje zdravlje da uđu u tu zonu i dive se životu prekrasne<br />
zemlje Omolongren ili paralelnih svetova.<br />
Podigao sam glavu, još jednom pogledavši na divovsku konstrukciju<br />
koju čine Dom Srećnog Kamena, Glavno Ogledalo<br />
Vremena i monument Gonpo-Pang i smesta jasno shvatio da<br />
su drevni narodi sagradili ovo mesto ne samo radi razmišljanja,<br />
nego i radi ulaska u paralelne svetove. Ogromno Glavno Ogledalo<br />
Vremena sigurno toliko sažima energiju vremena da ovo<br />
supersažeto vreme dobija novi kvalitet - ono na neki način<br />
155
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
utiče na prostor i prevodi čoveka u drugu prostornu dimenziju,<br />
ne samo tako što ga istiskuje iz njegovog sopstvenog<br />
trodimenzionalnog prostora, nego i menja sve supstance njegovog<br />
tela dajući im svojstva supstance koja odgovara paralelnom<br />
svetu. Supersažeto vreme se ne ponaša kao obično vreme,<br />
koja odbrojava sekunde, minute, časove i godine, supersažeto<br />
vreme se ponaša kao tvorac u stanju stvaralačkog impulsa, koji<br />
koristi sve osobine i sve mogućnosti misleće supstance koja<br />
se naziva Vreme. Ne piše se u<strong>za</strong>lud u spisima istočnih religija<br />
da Bog upravlja prevashodno dvema tvoračkim supstancama<br />
- Prostorom i Vremenom. I ne smatra tek tako savremena fizika<br />
da materija predstavlja <strong>za</strong>krivljeni prostor u kome je vreme<br />
<strong>za</strong>ustavljeno, a da je energija takođe <strong>za</strong>krivljeni prostor,<br />
ali u kome vreme teče. Prostor i vreme, kao što znamo, <strong>za</strong>ista<br />
predstavljaju osnov ustrojstva sveta, pa su <strong>za</strong>to oni - Prostor i<br />
Vreme - neverovatno složeni kako pojedinačno, tako i u svom<br />
Bogom određenom jedinstvu, a ta složenost, koja se sastoji iz<br />
genijalno jednostavnih „cigli", uspinje se ka samom Tvorcu.<br />
Glavno Ogledalo Vremena<br />
Mesto ulaska u paralelne svetove<br />
156
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
- Supersažeto vreme je posebno vreme, posebna vremenska<br />
osa, koja prolazi kroz sva Vremena i spaja u jedno sva Vremena<br />
svih paralelnih svetova - prošaputao sam. - Kod lame Anagirike<br />
Govinde jednostavno piše da kroz Svetu planinu Kajlaš<br />
prolazi osa koja spaja paralelne svetove - moguće je da je to<br />
osa sažetog vremena. <strong>Dr</strong>evni narodi, genijalni drevni narodi,<br />
znali su <strong>za</strong> to i načinili Glavno Ogledalo Vremena <strong>za</strong>mislivši ga<br />
tako da bi se sažeto vreme uskladilo sa Jednim Stožernim Vremenom,<br />
<strong>za</strong>hvaljujući kome čovek može da putuje po raznim<br />
svetovima - sažeto vreme će ga nositi, kao na krilima.<br />
Na kraju sam se smr<strong>za</strong>o i spakovavši svesku u koju sam pisao<br />
<strong>za</strong>pažanja, ustao i počeo da napregnuto posmatram Glavno<br />
Ogledalo Vremena. Živo sam <strong>za</strong>mislio kako su drevni narodi<br />
zidanjem ove konstrukcije stekli mogućnost da čovek uđe u<br />
Jedno Stožerno Vreme, a kroz njega - mogućnost da putuje po<br />
paralelnim svetovima.<br />
Ipak me je uznemiravala jedna protivrečnost. Zašto na mestu<br />
prelaska u paralelne svetove, koje su drevni narodi projektovali<br />
u obliku Glavnog Ogledala Vremena, po tvrđenju lama,<br />
telo može da ubr<strong>za</strong>no ostari?<br />
- Kako to? Kako to? - mislio sam ja.<br />
I smesta sam lako shvatio jednostavnu stvar - sažeto vreme,<br />
tim pre što ima „gustinu" Jednog Stožernog Vremena, istiskuje<br />
iz čoveka negativnu energiju, odnosno Zlo; ako je čovek kristalno<br />
čist i neopterećen Zlom, sažeto vreme neće pogubno delovati<br />
na njega i nosiće ga po raznim svetovima, ali ako je čovek<br />
prepun Zla, to zlo će, pod pritiskom sažetog vremena, početi da<br />
izlazi iz čoveka, smežuravajući svojom strašnom energijom živa<br />
tkiva pa čak ih i pretvarajući u pepeo. Ko zna, možda iskusni<br />
šamani i iscelitelji umeju da sažmu vreme svoje psihičke energije<br />
i pomoću njega isteruju iz čoveka zli princip koji stvara bolesti,<br />
princip čije se izbacivanje, kao što je poznato, izvodi pomoću<br />
patnji. Svima nam je dobro poznato da ljudi, koji u svoju dušu<br />
157
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
puste đavololikog „Zelenog zmaja", prilikom<br />
oslobađanja od njega stare - „zeleno<br />
zlo" koje se izbacuje uspeva da deluje<br />
na čoveka stvarajući veliku količinu bora i<br />
čineći lice bledim i nateklim. Čovek je Božije<br />
stvorenje, a zli princip koji uđe u njega mu<br />
je stran, i služi svom gazdi - Demonu, a ne<br />
Bogu, koji je sa Demonom u večnom ratu.<br />
- Samo <strong>za</strong> ljude sa Čistom Dušom je<br />
načinjena ta konstrukcija koja sažima vreme - pomislio sam.<br />
Samo je oni mogu koristiti, a ne mi...<br />
Iz sećanja mi je isplivao razgovor sa Bonpo-lamom, kada sam<br />
razmišljao o <strong>za</strong>gonetnom mehanizmu prelaska trodimenzionalnog<br />
ljudskog tela u četvorodimenzionalno i nikako nisam mogao<br />
da nađem nimalo <strong>za</strong>dovoljavajuće objašnjenje <strong>za</strong> to. Sećao sam se<br />
da mije Bonpo-lama odgovorio da čovek nikad ne može da potpuno<br />
razume <strong>za</strong>misao Tvorca. Ali, jednu <strong>za</strong>misao sam ja, reklo bi<br />
se, shvatio - Sažeto Vreme može pripasti samo čoveku sa Čistom<br />
Dušom i u paralelni svet može ući samo čovek sa Čistom Dušom.<br />
Opet sam uzeo iz ranca svesku da bih nešto <strong>za</strong>beležio.<br />
Prelistavši je, video sam mnoštvo piramidalnih konstrukcija<br />
koje sam u njoj nacrtao.<br />
- A <strong>za</strong>r se piramide ne smatraju kolektorima, to jest<br />
„skupljačima" suptilnih energija. Čitava zona Grada <strong>Bogova</strong> je<br />
zona koncentrisanih nama nepoznatih energija, računajući i<br />
čistu energiju Vremena - primetio sam <strong>za</strong> sebe.<br />
Protrljao sam promrzle ruke u rukavicama i <strong>za</strong>mislio Vreme<br />
kao živo biće - ono mi se poka<strong>za</strong>lo kao blisko, milo i paperjasto.<br />
U glavi su mi se opet počele pojavljivati reči poznate pesme:<br />
O vreme, vreme, vremence,<br />
Život mi u<strong>za</strong>lud ne prođe.<br />
Tramvaj čiću „petice"<br />
Vozi me u Čeremuške.<br />
158
Dom Srećnog Kamena. Glavno Ogledalo Vremena .<br />
A potom sam, ne obraćajući pažnju na hladnoću, počeo da<br />
razmišljam kako u ljudskom telu, očigledno, vreme teče različito:<br />
svaka ćelija, svaki organ, ima svoje vreme koje je izračunao i ustanovio<br />
Tvorac. Čak sam došao do <strong>za</strong>ključka da čovekposeduje „vremensko<br />
telo" - nevidljivo telo koje se sastoji od energije vremena.<br />
U tom trenutku, kada mi je planinska hladnoća konačno dodijala,<br />
nisam znao da će nas dalja anali<strong>za</strong> podataka koje smo sakupili<br />
ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>, dovesti do uverenja da „vremensko telo"<br />
postoji u stvarnosti i ga je čak moguće i indirektno proučavati;<br />
jezgro „vremenskog tela" je ljudsko oko. Ali o tome ćemo, dragi<br />
čitaoci, podrobnije govoriti u narednom tomu ove knjige.<br />
- Momci! - rekoh drugovima, poka<strong>za</strong>vši na Glavno Ogledalo<br />
Vremena. - Ako pođemo tamo, u trenutku ćemo ispariti, a<br />
čovek sa Čistom Dušom naprosto će postati nevidljiv, prešavši<br />
u paralelni svet.<br />
Promislivši još minut, dodao sam:<br />
- Verovatno, odande ovamo dolaze „leteći tanjiri", koji koriste<br />
sažeto vreme Glavnog Ogledala da bi ulazili i izlazili u paralelne<br />
svetove.<br />
159
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
U tom trenutku još nisam imao pojma da se Božija genijalnost<br />
sastoji u tome što On uvek i sve pravi sa dvostrukom<br />
svrhom, i da piloti iz paralelnog sveta koriste <strong>za</strong> prela<strong>za</strong>k u<br />
drugi svet nešto drugo, a to je ogromno oko Anđela. Ali o tome,<br />
kao što sam vam već obećao, govorićemo u sledećoj knjizi.<br />
- Pogledajte me! - <strong>za</strong>čuo se glas Seliverstova.<br />
Upiljili smo se u njega.<br />
- Da nisam ostario?<br />
- <strong>za</strong>brinuto je upitao..<br />
- Ne izgleda da jesi... -<br />
neubeđeno smo odgovorili.<br />
Zamolio sam Seliverstova<br />
i Rafaela Jusupova<br />
da siđu sa brega, doteraju<br />
naše jakove i pomognu da<br />
postavimo logor. Sergej<br />
Anatolevič je krenuo niz padinu<br />
ne osvrćući se na Rafaela Gajazoviča koji je <strong>za</strong>ostajao. A ja i<br />
Ravil smo resili da prođemo na sever, penjući se naviše po padini,<br />
da bismo izbli<strong>za</strong> razgledali „vrata Šambale".<br />
Pogledao sam Dom Srećnog Kamena, pogledom našao na<br />
njemu površinu „vrata" i pokušao da odredim njihov odnos<br />
prema Glavnom Ogledalu Vremena - bilo je sasvim jasno da su<br />
„vrata" u zoni delovanja Ogledala.<br />
- Onaj ko priđe „vratima Šambale" dospeće pod udar sažetog<br />
vremena. Samo pomoću ispita vremenom moguće je ući u<br />
Sambalu - pomislio sam.<br />
Iz nizine se čuo nekakav glas. Okrenuo sam se. Selivestrov,<br />
silazeći po kamenitoj padini, pevao je:<br />
O vreme, vreme, vremence,<br />
Život mi u<strong>za</strong>lud ne prođe.<br />
Tramvajčiću „petice"<br />
Vozi me u Čeremuške.<br />
160
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
: Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 9<br />
Ulaz u Šambalu<br />
Pentrajući se po padini, Ravil i ja smo išli ka „vratima Sambale". Stalno<br />
sam posmatrao niži nivo Glavnog Ogledala Vremena, nastojeći<br />
da ne dospem u zonu njegovog dejstva - bilo mi je savršeno jasno<br />
da u našem grešnom svetu Ravil i ja nismo mogli da ostanemo<br />
kristalno čisti i to me je rastuživalo. A tako sam želeo da prođem<br />
makar po rubu sažetog vremena, tako blizu da bi se, ako pružimo<br />
ruku, ono moglo osetiti! Ali, instinkt samoodržanja nije mi davao<br />
da to učinim i kao da je govorio, šaputao: ti, koji si rođen da budeš<br />
sve u svemu trodimenzionalni čovek još nisi evoluciono sazreo <strong>za</strong><br />
ula<strong>za</strong>k u Jedno Stožerno Vreme, ali ti lično, iskreno rekavši, nisi <strong>za</strong><br />
to kriv - naprosto ogromna količina zlih misli koje borave u našem<br />
zemaljskom trodimenzionalnom prostoru hrane tvoju Dušu negativnom<br />
ili zlom energijom, uprkos tome što im se suprotstavljaš,<br />
ne želeći da postaneš kao drugi - pohlepan, <strong>za</strong>vidan i koristoljubiv<br />
- kako ne bi i na samrtnoj postelji mislio o sefu sa novcem (koji ti<br />
više ne treba) kao o glavnom dostignuću svoga života.<br />
161
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Od napornog hodanja po kamenju, kao i od stalnog napora<br />
da se, grešan, ne nađem u zoni sažetog vremena, počeo sam da<br />
posustajem. Setio sam se reči Seliverstova o tome daje moguće<br />
lebdeti... ali ja nisam umeo da lebdim.<br />
- Evo odavde se dobro vide „vrata Šambale". Bliže mi grešni ne<br />
bi trebalo da prilazimo - promuklo sam rekao, hvatajući dah.<br />
- Da snimam?- takođe hripavo upita Ravi.<br />
„Ulaz" u Šambalu?<br />
- Da, ali glavno je - razmišljati.<br />
U glavi mi se javila misao, koja je nastala još pre ekspedicije,<br />
tamo u dalekoj Rusiji - da ćemo mi, romantični ufski naučnici,<br />
možda <strong>za</strong>ista naći vrata koja vode u podzemni Svet, gde su<br />
nakon Sveopšteg Potopa mnogoliki stanovnici Šambale klonirali<br />
novog čoveka, koji je bio sposoban da preživi u izmenjenim<br />
uslovima života na Zemlji - to jest, klonirali su mene i vas.<br />
I eto, ta „vrata" su bila pred nama! „Vrata" su bila ogromna<br />
- minimum 200x250 metara i odavde, pomalo iskosa, izgledala<br />
su romboidna. Dobro se videlo da je u zidu Doma Srećnog Kamena<br />
bila izrezbarena udubina dubine oko... trideset metara,<br />
162
Ulaz u Šambalu<br />
čiji je <strong>za</strong>dnji deo bila prilično ravna kamena ploča. Površina te<br />
ploče razlikovala se od zidova Dima: ako je zid Doma bio pokriven<br />
„malterom" (to se veoma dobro videlo), onda je površina te<br />
ploče, kako je izgledalo, nosila na sebi tragove obrade kamenog<br />
monolita. A nad tim „vratima", uzdižući se ka nebu, gordo se<br />
uzdi<strong>za</strong>o Dom Srećnoga Kamena.<br />
Obratio sam pažnju na „pesak" koji kao da je bio nasut<br />
duž čitave osnove Doma; ličio je na vodeni talog i nije bio<br />
karakterističan <strong>za</strong> ovdašnje planine (planine „Večnog Kontinenta"<br />
nikad nisu bile pod vodom!) Pokušao sam da odgonetnem<br />
odakle potiče taj pesak, nalik na morske sedimente, ali nisam<br />
mogao. Nisam znao da će nam sutra Bog poslati odgovor<br />
odakle ti „pseudomorski peskovi" na ovom mestu.<br />
Mokra leđa počela su da mi se smr<strong>za</strong>vaju. Savio sam se una<strong>za</strong>d,<br />
da bih odvojio mokar hladan veš od tela. U mislima mi se<br />
pojavio oblik stupe, nazvane „vrata Šambale", koju smo videli<br />
relativno skoro, na polasku ka svetoj planini Kajlaš. Setio sam<br />
se reci vodiča Tatua da ta stupa simbolizuje ogromna kamena<br />
vrata koja se otvaraju onima koji znaju magičnu formulu i koje<br />
propusti „srećni kamen".<br />
- Nas „srećni" kamen neće propustiti; u boljem slučaju^ intuitivno<br />
će nam reći: „Ne idite!", a u gorem slučaju pretvoriće nas u pepeo<br />
sažetim vremenom, ili će nas, možda, isterujući „naš rođeni"<br />
zli princip iz nas tako prodrmati i iscediti svaku našu ćeliju da će<br />
nas osuditi na preranu starost sa mukama bliskog kraja u bolovima.<br />
Mi smo rođeni grešnici... <strong>za</strong>sad - pomislio sam.<br />
i _<br />
Čista duša<br />
A iz te jasne misli koja mi se javila proi<strong>za</strong>šla je još jedna čudna<br />
misao o tome da među nama, trodimenzionalnim savremenim<br />
ljudima, nema, ili gotovo nema, ljudi sa Čistom Dušom - Dušom<br />
takvog stepena čistote koja dozvoljava čoveku da se uzdigne na<br />
drugi kvalitativni nivo, kada čovekova psihička energija postaje<br />
163
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
efikasno oruđe u rukama koje nisu opterećene zlim mislima uma i<br />
omogućava da se u stvarnosti ostvare ona čuda o kojima smo od<br />
detinjstva slušali u bajkama i legendama. Ljudi sa <strong>za</strong>ista Cistom<br />
Dušom najverovatnije dolaze u naš grešni svet iz prekrasne i<br />
čiste Šambale, gde su se istorijski i evoluciono okupljali najbolji<br />
od najboljih ljudi svih zemaljskih Korenskih Rasa. A Najbolji od<br />
Najboljih, ili oni koji su imali najviše dobrote, i<strong>za</strong>brani <strong>za</strong> život<br />
u Šambali, podvrgavaju se u tom čudesnom i neznanom svetu<br />
još i dopunskom pročišćenju, postajući članovi društva u kome<br />
uopšte nema zla. Kad počnu da žive u Šambali, oni osećaju da je<br />
svaka njihova ćelija, svaki molekul oslobođen pritiska negativne<br />
energije i da postaje čist, nakon čega bivši (Najbolji!) zemaljski<br />
čovek oseća daje postao sasvim drugačiji - on je postao božanski<br />
čovek, ili čovek od Boga, pošto je iz njegove duše u potpunosti<br />
i<strong>za</strong>šla suparnička đavolska energija čije je prisustvo dotle bilo<br />
određeno ustrojstvom čoveka kao samorazvijajućeg principa,<br />
kome je borba Dobra i Zla bila predviđena kao podsticaj koji<br />
vodi beskrajnom i Bogom <strong>za</strong>poveđenom napretku. Taj čovek<br />
(Najbolji!) počinje da shvata da se u Šambali taj <strong>za</strong>kon, koji se<br />
naziva jedinstvom i borbom Dobra i Zla, menja i da umesto njega<br />
dolazi drugi <strong>za</strong>kon, <strong>za</strong>kon Ciste Duše, kada pokretačka borba<br />
Dobra protiv Zla više nije neophodna, <strong>za</strong>to što se u ljudskoj<br />
duši <strong>za</strong>uvek učvršćuje drugi kriterijum - kriterijum božanskog<br />
poimanja života. Kad čovek postane svestan sebe kao čestice<br />
neprekidno napredujućeg i usložnjavajućeg sveta u kome je<br />
predodređen svetlošću obasjan put uspona ka samom Tvorcu,<br />
on ne može da ne napreduje i nema prava da ne napreduje. Pa<br />
i sam Tvorac neprekidno ide putem napretka, stvarajući razne<br />
svetove i osvajajući u i kroz naše živote još neosvojeno i još uspavano<br />
trodimenzionalno prostranstvo, da bi i relativno primitivne<br />
trodimenzionalne ljude uzdigao na novi nivo - nivo Ciste<br />
Duše, koja se sa tog nivoa može priključiti nivou svetova čistote<br />
isvetlosti.<br />
164
Ulaz u Šambalu<br />
Pognuo sam svoju trodimenzionalnu glavu i pomalo se rastužio,<br />
ali ne previše, ne bolno - shvatao sam da su meni, trodimenzionalnom<br />
čoveku, ostali snovi, najlepši ružičasti snovi, koji<br />
se usele u naša srca u vreme bezbrižnog detinjstva; ali da bismo<br />
ih ostvarili, potrebni su mnogi i mnogi životi sa beskrajnim nizom<br />
detinjstava, mladosti, ponosne zrelosti i žalosnog venjenja.<br />
Shvatao sam da jedino pomoću ni<strong>za</strong> etapa borbe sa zlom, koje se<br />
protežu kroz mnoge živote, čovek može da ojača svoju dušu da<br />
nikad više u nju ne pusti taštinu, pohlepu i oholost... da bi ostvario<br />
svoje najdublje snove - da postane Čovek sa Čistom Dušom.<br />
- Ta „vrata" i to „ogledalo" načinjeni su samo <strong>za</strong> ljude sa<br />
Čistom Dušom - primetio sam <strong>za</strong> sebe.<br />
Mrtvi<br />
Još jednom sam pogledao „vrata Sambale" i smesta osetio daje<br />
kroz ta vrata moguće ući ne samo u Šambalu, već i u Carstvo Mrtvih<br />
- carstvo ljudi u stanju Samadija,<br />
koji su se samokonzervirali.<br />
Setio sam se naše himalajske ekspedicije<br />
iz 1998. godina, kada smo<br />
proučavali jogine i kada smo, na<br />
naše čuđenje, shvatili da jogini nisu<br />
neka posebna kasta ljudi, već da<br />
se jogini pojavljuju na Zemlji spontano;<br />
neki najobičniji čovek počinje<br />
odjednom da čuje zov iz svoje duše,<br />
koji ga tera da se udalji od naseljenih<br />
mesta u neku daleku pećinu, i<br />
slušajući taj zov, on <strong>za</strong>ista i kreće<br />
Jogin<br />
tamo da bi se posvetio onome što<br />
mu naređuje nevidljivi Vodič. A taj Vodič, koga jogiji nazivaju<br />
Natčovekom, telepatski saopštava onome ko je i<strong>za</strong>bran <strong>za</strong> jogu<br />
vežbe <strong>za</strong> posti<strong>za</strong>nje takvog nivoa meditativnog prosvetljenja<br />
165
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
koje je u stanju da pročisti njegovu dušu. I tako, pročišćujući<br />
svoju dušu, jogin provodi u pećini mnogo, mnogo godina. I<br />
samo retkim joginima nevidljivi Vodič naloži da uzmu torbu,<br />
prihvate se askeze i pođu svetom Kajlašu, gde treba da nađu<br />
sveto mesto na kome se nalaze sveta vrata <strong>za</strong> ulaz u Carstvo<br />
Mrtvih. Ako jogin preživi teškoće putovanja po planinama, on<br />
dolazi do svetih vrata. U tom trenutku Vodič saopštava joginu<br />
dve svete mantre: prvu - da ga sila Kajlaša propusti do svetih<br />
vrata, a drugu - da se vrata otvore. IzgovorivŠi te mantre i<br />
shvatajući da je Vodič uklonio smrtonosne sile koje štite podzemlje,<br />
jogin vidi kako se na nepojmljiv način vrata otvaraju i<br />
sa ushićenjem u duši ulazi u podzemni svet.<br />
Po stepenicama on silazi sve dublje i dublje u zemlju, čudeći<br />
se kako je tu svetio, toplo i prijatno. Obuzimaju ga neverovatno<br />
uzvišena osećanja, među kojima se jasno izdvaja osećanje koje<br />
potiče od njegovog Vodiča - to osećanje koje mu izgleda blisko<br />
i poznato vodi jogina sve dalje i dalje. I<strong>za</strong> njega ostaju prekrasni<br />
vrtovi i gradovi Sambale, a jogin ide sve dalje i dalje napred dok<br />
ne stigne do svetog mesta gde nalazi mnoštvo Mrtvih, koji sede<br />
u položaju Bude. Jogin se provlači između mrtvih tela i oseća da<br />
Mrtvi<br />
ih se ne boji. Na kraju, on nalazi svog<br />
Vodiča i počinje da drhti pri pogledu<br />
na njegovo ogromno mrtvo telo,<br />
naspram koga on izgleda kao beba.<br />
Vodič, ne pomerivši se ni najmanje,<br />
misaono pokazuje joginu kuda treba<br />
da ide. Jogin poslušno sluša <strong>za</strong>povest,<br />
a potom seda u položaj Bude i<br />
počinje da meditira sa takvom snagom<br />
kakvu nije osetio nijednom tokom<br />
svih godina tokom kojih je bio<br />
i<strong>za</strong>bran <strong>za</strong> jogu. On smesta oseća<br />
kako njegovi udovi počinju da trnu,<br />
166
Ulaz u Šambalu<br />
a disanje postaje sve sporije i sporije. Na kraju disanje prestaje<br />
a telo postaje nalik na hladni kamen; očajna duševna bol ga<br />
prožima, tama pokriva sve unaokolo... iznenada, iz nekakve cevi<br />
izlazi mlaz plave svetlosti. Jogin, ni sam ne shvatajući kako,<br />
poleće u susret toj svetlosti i počinje da sa uživanjem lebdi u njoj,<br />
gledajući po želji prošlost i budućnost i videći oko sebe mnoštvo<br />
raznolikih ljudi čija lica radosno blistaju. A potom, <strong>za</strong>dovoljivši<br />
se letenjem i upoznavši se sa neobičnim ljudima, on primećuje<br />
kako se i<strong>za</strong> njega neprekinuta proteže srebrna nit, presijavajući<br />
se u bojama duge. On se <strong>za</strong>interesuje i počinje da leti duž te srebrne<br />
niti i iznenada, na njenom kraju, vidi svoje mrtvo telo, koje<br />
nepomično sedi na mestu koje mu je poka<strong>za</strong>o Vodič. I tek sad<br />
bivši jogin shvata da su ga primili u Carstvo Mrtvih i da je on,<br />
jogin, postao Mrtav. I od toga jogin oseća ogromnu radost, <strong>za</strong>to<br />
što su baš njemu Mrtvi podarili dugi život.<br />
Jogin okreće svoju već prozračnu glavi i vidi vrata kroz koja<br />
je ušao ovamo, u podzemni svet, i vidi svet iz koga je došao.<br />
Duboka <strong>za</strong>brinutost svrdla mu u duši, ali... tu mu njegov Vodič<br />
govori da se svet iz koga je došao naziva svetom iskušenika i da<br />
je taj svet, takođe, neophodan da bi iskušavao stare i... nove..<br />
(!) ljude i da će taj njegov bivši svet kad-tad postati bolji, a da<br />
bi on postao bolji, njega, bivšeg jogina, Glavni Zapovednik Carstva<br />
Mrtvih može ponovo poslati na<strong>za</strong>d, ali ovog puta u svojstvu<br />
proroka, nagnavši ga da ponovo uđe u svoje mrtvo telo i<br />
naredivši mu da ponovo otvori sveta vrata...<br />
Verovatno odavde izlaze Proroci<br />
Bacio sam pogled na „vrata" na zidu Doma Srećnog Kamena,<br />
okrenuo se Ravilu i rekao:<br />
- Verovatno tuda ulaze i odatle izlaze proroci. Ko zna, možda<br />
je to i tačno? Nije naše da sudimo o tome.<br />
Ravil je oćutao.<br />
167
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Verovatno odavde<br />
izlaze Proroci<br />
Okrenuo sam glavu, pogledao<br />
Glavno Ogledalo Vremena i još jednom<br />
<strong>za</strong>mislio da je Sambala ovde<br />
sazidala konstrukciju <strong>za</strong> prela<strong>za</strong>k<br />
Ljudi sa Čistom Dušom u paralalne<br />
svetove. Pomislio sam da je<br />
potpuno moguće da se tajanstveni<br />
ljudi paralelnih svetova takođe<br />
pojavljuju u našem trodimenzionalnom<br />
svetu i razgovaraju sa ljudima<br />
najboljeg društva na Zemlji<br />
- Šambale. A o čemu oni razgovaraju...<br />
nama, ljudima usamljenog<br />
sveta iskušenika, nije poznato.<br />
Usamljeni svet<br />
Reč „usamljeni" je bolno pogodila<br />
moju sujetu. U mojim mislima,<br />
uznemirenim pogledom na legendarni<br />
Grad <strong>Bogova</strong>, pojavili su se<br />
fantastični likovi ljudi iz paralelnog<br />
sveta, koji su se, pošto su već odavno<br />
prevazišli Zlo u svom svetu, istrgli<br />
iz stega „iskušavanja usamljenošću"<br />
i pomoću veličine Čiste Duše uspeli<br />
da steknu sposobnost da ulaze u Jedno<br />
Stožerno Vreme, a <strong>za</strong>hvaljujući tome su stekli sposobnost da<br />
putuju po paralelnim svetovima i da osećaju da pripadaju svemu<br />
što postoji i što je stvorio Tvorac. Tada su oni osetili jednu sasvim<br />
drugačiju sreću - Sreću učestvovanja u beskonačnom napretku<br />
Vasione, koja je <strong>za</strong>menila Sreću pobede nad Zlom; i samo se još<br />
negde u <strong>za</strong>bitim genetskim kutcima njihove svesti meškolji već<br />
<strong>za</strong>boravljena „sreća" - obogatiti se, osvetiti se i proslaviti se.<br />
168
Ulaz u Šambalu<br />
Okrenuo sam se i pogledao Ravila. Taj čisti i romantični<br />
čovek stojao je i neprekidno gledao<br />
negde u daljinu. On nije bio kriv<br />
što se oseća usamljenim.<br />
Misli su mi se opet vratile analizi<br />
mogućeg prelaska u paralelne svetove.<br />
Svom snagom sam nastojao da<br />
mentalno to makar malo razumem,<br />
ali nisam mogao. Nisam znao da će<br />
se kroz nekoliko godina odigrati naša<br />
ekspedicija u Egipat, koja će učiniti<br />
mnogo <strong>za</strong> naše poimanje paralelnih<br />
svetova i da će se nakon duge i mučne<br />
analize dobijenih činjenica roditi hipote<strong>za</strong><br />
da postoje dva načina ulaska u<br />
paralelne svetove - pomoću sažetog<br />
vremena i pomoću <strong>za</strong>krivljenog prostora<br />
četvorostranih piramida. A o<br />
tome ćemo, dragi čitaoci, govoriti kad<br />
počnem da pišem novu knjigu.<br />
- Šefe, potpuno sam se ukočio -<br />
<strong>za</strong>čuo sam Ravilov glas. - Hladnoća<br />
prodire do kostiju.<br />
-1 ja - odgovorio sam cvokoćući<br />
zubima. - Samo da još malo<br />
razmislim.<br />
Kada se „vrata" otvore<br />
Verovatno je da postoje dva<br />
puta ulaska u paralelni svet<br />
- pomoću sažetog vremena<br />
i pomoću sažetog<br />
prostora piramida<br />
Počeo sam da detaljno posmatram „Vrata Šambale". Videlo se da<br />
unutrašnja ploča (ako je to ploča) iznutra potpuno pokriva ulaz,<br />
koji je načinjen u obliku romboidnog izre<strong>za</strong> na zidu Doma Srećnog<br />
Kamena, a verovatno je da nekakav unutrašnji mehani<strong>za</strong>m glatko<br />
povlači tu ploču unutra, otvarajući ulaz. A taj mehani<strong>za</strong>m, ma<br />
169
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
koliko da to čudno zvuči savremenom čoveku, reaguje na izgovorenu<br />
mantru - onu mantru koji znaju ljudi Sambale i Carstva<br />
Mrtvih i koja se telepatski prenosi čoveku kome se dopusti da uđe<br />
u podzemni svet kroz ta „vrata". Zamislio sam ushićenje čoveka,<br />
izmučenog dugim putovanjem po<br />
visokim planinama Tibeta, koji je<br />
našao željena „vrata", kada, pošto<br />
je nekoliko puta rekao: „Se<strong>za</strong>me,<br />
otvori se", odjednom vidi kako se<br />
unutrašnja ploča „vrata" pomera, a<br />
potom sa škripanjem, dok se osipa<br />
vekovna prašina, otvara put u <strong>za</strong>gonetni,<br />
a istovremeno privlačni podzemni<br />
svet.<br />
- A <strong>za</strong>što su „vrata" morala da<br />
budu toliko ogromna? Da kroz njih<br />
ne izleću i letelice ljudi Sambale? Ko<br />
zna, možda je i tako, <strong>za</strong>r ne pretpostavljaju<br />
mnogi da su dobro poznati<br />
„leteći tanjiri" <strong>za</strong>pravo letelice<br />
Sambale? A i kombinacija Doma<br />
Srećnog Kamena, koji ima „vrata<br />
u Sambalu" sa Glavnim Ogledalom<br />
Vremena, kao da ukazuje na to da<br />
letelice nepoznatih ljudi ovde mogu<br />
i da prelaze u paralelne svetove<br />
Zamišljao sam kako se<br />
unutrašnja ploča vrata<br />
pokreće i sa škripom počinje<br />
da udaljava una<strong>za</strong>d,<br />
otvarajući put<br />
u podzemni svet<br />
(pod uticajem Glavnog Ogledala),<br />
a i da uleću u podzemni svet (kroz<br />
„vrata") - mislio sam, fantazirajući<br />
i cvokoćući zubima od hladnoće.<br />
Moje razmišljanje je prekinuo<br />
glas Ravila, koji se malo udaljio<br />
odatle:<br />
170
Ulaz u Šambalu<br />
- Šefe, dođi ovamo! Kao da vidim još dvoja „vrata Šambale".<br />
Jedva ispravivši odrvenele noge, pošao sam k Ravilu.<br />
Prišavši mu, procedih:<br />
- Joj što je hladno! Ne prestajem da cvokoćem. Gde su ti ta<br />
vrata?<br />
- Eno ih tamo, na jugo<strong>za</strong>padnom zidu Doma, vide se. Samo<br />
su manja, ali liče na „glavna vrata" kao da su im kopija, takođe<br />
imaju romboidni otvor, takođe ih iznutra pokriva ploča. Jedna<br />
„mala vrata" se odavde vide skoro potpuno, a druga samo izviruju<br />
i<strong>za</strong> kamena.<br />
Pogledao sam ka „malim vratima". Ona su <strong>za</strong>ista izgledala<br />
tako kako ih je opisao Ravil i takođe su se nalazila pod uticajem<br />
Glavnog Ogledala Vremena, i njima su mogli da priđu,<br />
očigledno, samo ljudi... sa Cistom Dušom. Dimenzije su im bile<br />
otprilike 60x50 metara. Teško da su ta „mala vrata" bila priro-<br />
Ko zna, možda je i tačno...<br />
171
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Na Domu Srećnog Kamena videli smo još dva romboidna otvora.<br />
Nisu li to „mala vrata Šambale"?<br />
dnog porekla, tim pre što se nalaze na zidu očigledno veštačke<br />
tvorevine - Doma Srećnog Kamena.<br />
Setio sam se našeg razgovora sa „starijim čovekom" -<br />
čuvarem pećine Harati. On je govorio da zna <strong>za</strong> tri ula<strong>za</strong> u podzemlje<br />
Kajlaša, ali je video samo jedan od njih - onaj koji se<br />
nalazi na zidu Doma Srećnog Kamena i izgleda kao romboidni<br />
otvor prekriven iznutra kamenom pločom.<br />
- Jedna, dvoje, troje - prebrojao sam „vrata" na Domu<br />
Srećnog Kamena i pomislio da su možda ta tri ula<strong>za</strong> u podzemlje,<br />
o kojima je govorio „stariji čovek", upravo ova troja vrata.<br />
Ali sam se potom setio da se tokom razgovora sa „starijim<br />
čovekom" razjasnilo da se drugi ulaz u podzemlje Kajlaša nalazi<br />
ispod statue Čoveka Koji Čita i da skoro 2000 godina niko<br />
nije ušao kroz taj ulaz, a da se treći ulaz, verovatno, nalazi na<br />
vrhu Svetog Kajlaša.<br />
Još jednom sam pogledao ta troja „vrata" koja vode u Dom<br />
Srećnog Kamena i shvatio da ula<strong>za</strong> u podzemni svet, moguće,<br />
172
Ulaz u Šambalu<br />
ima mnogo. Prisetio sam se reči Astamana Bindačarije, predstavnika<br />
posebnog roda čuvara pećine Harati, o tome kako je sam<br />
Harati došao tu, u svetu nepalsku pećinu, iz podzemlja Kajlaša<br />
i da se pećina Haratija nalazi daleko od obronaka Himalaja prema<br />
tibetskoj strani Svetog Kajlaša. A i <strong>za</strong> te himalajske Samadipećine,<br />
na koje smo naišli tokom naše ekspedicije, govorili su<br />
nam da predstavljaju ulaze u podzemni svet. Pa i tibetska pećina<br />
pored manastira u kome se čuvaju drevne knjige, po tvrđenju<br />
tamošnjeg monaha, služi kao ulaz u Carstvo Mrtvih...<br />
U mašti sam <strong>za</strong>mislio kako je taj ogromni podzemni svet,<br />
iako je pove<strong>za</strong>n sa površinom Zemlje, dobro <strong>za</strong>štićen od ljudi<br />
koji žive na površini, da mi, nerazumni divljaci, ne bismo<br />
narušili mir Živih i Mrtvih koji borave u podzemlju.<br />
- Zašto se ljudi iz podzemlja tako brižljivo štite od nas?<br />
Zašto je ta <strong>za</strong>štita tako raznovrsna i moćna? Zar smo mi toliko<br />
strašni? - pitao sam sam sebe, smr<strong>za</strong>vajući se nedaleko od jednog<br />
od tih ula<strong>za</strong> u podzemlje.<br />
Pet nivoa <strong>za</strong>štite podzemnog sveta<br />
Razmišljajući o toj temi, počeo sam da po glavi prebiram<br />
svedočanstva koja sam dobio od lama i monaha, nastojeći da<br />
ih sistematizujem. Došao sam do toga da može da postoji 5<br />
nivoa <strong>za</strong>štite podzemnog sveta.<br />
Prvi nivo možemo nazvati - <strong>za</strong>štita vremenom. Nije u<strong>za</strong>lud<br />
ulaz u podzemlje Grada <strong>Bogova</strong> postavljen pored ogledala vremena<br />
i izložen je uticaju sažetog vremena, sa svim posledicama<br />
koje odatle proizilaze po čoveka koji priđe ulazu.<br />
<strong>Dr</strong>ugi nivo <strong>za</strong>štite može se definisati kao <strong>za</strong>štita pomoću<br />
mantri; jedino poznavanje mantri omogućuje pristup podzemlju.<br />
Ali, nije samo stvar u tome da je tajna tih mantri duboko<br />
sakrivena, već misli čoveka, koji sazna ta mantre, potpadaju<br />
pod nevidljivi uticaj Gospodara Podzemlja, tako da bi i najmanje<br />
manipulisanje svetim mantrama bilo kažnjeno smrću. Nije u<strong>za</strong>-<br />
173
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Postoji 5 nivoa <strong>za</strong>štite<br />
podzemnog sveta<br />
lud Astaman Bindačarija pričao kako<br />
onaj koji izda tajnu svete mantre<br />
smesta umire, a onaj kome je ta tajna<br />
saopštena ili čitav život proživi u<br />
paničnom strahu od Gospodara Podzemlja<br />
(u datom slučaju od Haratija),<br />
ili takođe umire.<br />
Treći nivo je moguće nazvati barijerom<br />
koju stvaraju bestelesna<br />
ili anđelolika bića, od kojih se ona<br />
najpoznatija na Istoku nazivaju asurama.<br />
Ona različito deluju na čoveka:<br />
u jednom slučaju i<strong>za</strong>zivaju efekat<br />
energetskog vampirizma, u drugom<br />
- efekat obamrlosti, u trećem - osećaj<br />
nelagodnosti koji prelazi u telesnu slabost,<br />
u četvrtom - slepilo, i tako dalje.<br />
Astaman Bindačarija je takođe pričao<br />
da bestelesna bića takođe učestvuju u<br />
ceremoniji ulaska u podzemni svet, a<br />
u oblasti Kajlaša, gde je ljudi malo, ceremonija<br />
se odvija uz prisustvo samih<br />
anđela, a osim njih još i <strong>za</strong>gonetnih<br />
- novih anđela.<br />
Četvrti nivo je <strong>za</strong>štita koju<br />
obezbeđuju ljudi iz Carstva Mrtvih,<br />
među kojima se, očigledno, nalazi i<br />
hipotetički Gospodar Podzemlja. Iz<br />
priča lama i monaha se stiče utisak da<br />
Gospodar Podzemlja, najverovanije,<br />
ima izuzetno moćan Duh koji je u stanju da čita misli onih koji<br />
dođu u podzemlje, analizira ih, pa ako je neophodno, preduzima<br />
mere <strong>za</strong>štite, <strong>za</strong>ustavljajući pridošlicu, idući čak dotle i da<br />
174
Ulaz u Šambalu<br />
ga u trenutku usmrti. Nisu<br />
u<strong>za</strong>lud Astaman i „stariji<br />
čovek" stalno ponavljali<br />
- „Ako dopusti Harati!"<br />
Peti nivo <strong>za</strong>štite - to<br />
su tantričke sile koje prebivaju<br />
u podzemlju, i kojima,<br />
kako tvrdi Astaman<br />
Bindačarija, upravlja Sveta<br />
planina Kajlaš - centar<br />
tantričkih sila na Zemlji.<br />
To sile, po recima „starijeg<br />
čoveka", prijatne su <strong>za</strong> onoga<br />
kome se pristup dozvoli,<br />
ali <strong>za</strong> nezvanog gosta se<br />
pretvaraju u noćnu moru.<br />
U meni se javila želja da se skeptično postavim prema ovim<br />
hipotetičkim <strong>za</strong>mislima, ali sam brzo odbacio skepsu, prisetivši<br />
se da sam već triput lično osetio delovanje tih <strong>za</strong>štitnih sila podzemlja.<br />
Shvatao sam da podzemni svet treba da bude <strong>za</strong>štićen,<br />
ali nisam shvatao <strong>za</strong>što je potrebna tako snažna <strong>za</strong>štita.<br />
- Zašto? Zašto je potrebna tako snažna <strong>za</strong>štita? - mislio<br />
sam. - Zar smo mi, obični ljudi, tako strašni?<br />
I tog trenutka, kad sam se pred „vratima Šambale" toliko<br />
smr<strong>za</strong>o da sam poželeo da <strong>za</strong>spim, sinulo mi je.<br />
- Eh - uzviknuo sam, osetivši i da sam se malo <strong>za</strong>grejao.<br />
- Mi, obični ljudi, možemo da „<strong>za</strong>razimo" čisti podzemni svet<br />
negativnom ili zlom energijom, koja prožima čitavu našu zemnu<br />
utrobu. Za ljude iz podzemlja mi smo kao infekcija! Pustiti<br />
u podzemlje običnog čoveka značilo bi isto što i pustiti u kuću<br />
obolelog od kuge.<br />
175
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Naš „svet iskušenja"<br />
Čitavo telo mi je <strong>za</strong>drhtalo, a u toj drhtavici od hladnoće osetio<br />
sam i nervno-duševnu komponentu. Genetska nepravda me je<br />
pogodila u srce. Osećao sam da je negativna ili zla komponenta<br />
naših duša uslovljena time što smo prinuđeni da živimo u „svetu<br />
iskušenja", u kome se Bogom određeno načelo - da čovek<br />
bude samorazvijajući princip - ostvaruje <strong>za</strong>hvaljujući borbi<br />
Dobra sa Zlom, a naše duše prolaze kroz teška i ponižavajuća<br />
isušenja Zlom, da bi jednom... jednom počele da žive kao i čisti<br />
ljudi podzemlja... a sve to da bismo jednom <strong>za</strong>uvek <strong>za</strong>pamtili<br />
tu genetsku nepravdu i da bi u budućnosti ona, i pri najmanjoj<br />
pojavi Zla u budućim životima, praćena neprijatnošću isplivala<br />
na površinu duše, štiteći njenu prvobitnu čistotu.<br />
- Kako je genijalan Tvorac - koji je stvorio svet „iskušenja<br />
Zlom", da bi se u drugim svetovima živelo mirno, da bi drugi<br />
svetovi jasno videli kakva je cena iskušenja Zla! - pomislio sam.<br />
Pa ipak, osećaj „genetske uvrede" nije prolazio, posebno<br />
se usredsređujući na to da nas - Ljude - <strong>Dr</strong>ugi Ljudi smatraju<br />
nekakvim „prenosiocima <strong>za</strong>raze" koji svojom prljavom dušom<br />
mogu da „<strong>za</strong>raze" njihovo čisto podzemno društvo. Ali, ja sam već<br />
uviđao pozitivnu ulogu te genetske nepravde i shvatao da što ta<br />
uvreda bude više pogađala moju dušu, to će biti bolje <strong>za</strong> mene;<br />
to je <strong>za</strong>to da bi jednom - kroz mnogo života - ona mogla da sa<br />
neprijatnošću i težinom izroni iz duše, štiteći je od onoga sa čime<br />
se davno, pre mnogo života, mahnito borila dok je pokušavala da<br />
makar i malo, makar u bilo čemu, postigne pobedu Dobra.<br />
- Duboko ure<strong>za</strong>no sećanje na Zlo štiti Čisti Svet! - prošaptao<br />
sam odrvenelim usnama. - Čisti i veličanstveni ljudi podzemlja,<br />
bilo da su to Živi ili Mrtvi, nekada su, u osvit postojanja svojih<br />
duša, takođe prošli kroz iskušenje Zlom, da bi ga <strong>za</strong>uvek <strong>za</strong>pamtili<br />
i da ne bi dopustili da im zli princip ponovo uđe u dušu.<br />
Sasvim sam dobro shvatao da se taj „zli princip" ispoljava<br />
u nama kroz zle misli - one misli na kakve smo mi u našem<br />
176
Ulaz u Šambalu<br />
grešnom svetu navikli i koje<br />
smatramo prirodnim i samim<br />
po sebi razumljivim. Nama,<br />
predstavnicima grešnog<br />
„sveta iskušenja Zlom", teško<br />
je i da <strong>za</strong>mislimo da svi ljudi<br />
oko nas mogu da misle samo<br />
dobro; <strong>za</strong> nas neprijatne (a <strong>za</strong><br />
ljude iz podzemlja užasne!)<br />
misli ispunjene <strong>za</strong>višću,<br />
pohlepom, vlastoljubivošću,<br />
nama su sastavni deo postojanja,<br />
i bez njih je, ruku na<br />
srce, dosadno živeti, <strong>za</strong>to što<br />
smo mi i poslani u naš „svet<br />
iskušenja" da bismo se borili<br />
i borili protiv Zla. Sasvim je<br />
moguće da je <strong>za</strong> duše ljudi visokih<br />
i čistih svetova naš svet<br />
pakao, a ko zna, možda smo<br />
mi u ovaj svet došli odatle da<br />
bismo <strong>za</strong>uvek <strong>za</strong>pamtili šta<br />
Sećanje na Zlo štiti Čisti Svet<br />
je Zlo i da ga više ne bismo<br />
dopustili u sledećem životu.<br />
Verovatno je da je Bog posebno dopustio da u našim<br />
dušama postoji zli princip da bismo se, radi napretka, borili,<br />
borili i borili - neumorno se borili sa Zlom. I <strong>za</strong>to, verovatno,<br />
u našem svetu, bez obzira na materijalni napredak, zli princip<br />
u obliku prigušene <strong>za</strong>visti ili prljavog novca nastavlja da<br />
traje i traje i traje, <strong>za</strong>to što je suđeno da naš svet bude „svet<br />
iskušenja Zlom".<br />
Ali, dragi čitaoci, mi odlično shvatamo da se život posle<br />
smrti ne <strong>za</strong>vršava i da nas čekaju još mnogi i mnogi životi. A<br />
177
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Ko zna, možda je <strong>za</strong> duše ljudi<br />
visokih i čistih svetova<br />
naš svet - pakao?<br />
kako ćemo živeti u narednom<br />
životu i u kakvom će se svetu<br />
on odvijati, to <strong>za</strong>visi od toga<br />
kako ćemo se boriti protiv Zla<br />
u „svetu iskušenja" u kome<br />
imamo „čast" da živimo. Ako<br />
se svom snagom koju nam je<br />
Bog dao budemo trudili da nadvladamo<br />
Zlo i da uspostavimo<br />
princip Dobra, uveren sam da<br />
će naš sledeći život biti prekrasan;<br />
ali ako u svoju dušu pustimo<br />
<strong>za</strong>vist, pohlepu ili opakost,<br />
najverovatnije je da ćemo<br />
se opet naći u našem „svetu<br />
iskušenja", ali sad već kao, na<br />
primer, indijski prosjak, kome<br />
će svi govoriti da je ništak<br />
- što je i dobro, pošto ćemo u<br />
sledećem životu biti bogati.<br />
- Šefe, potpuno sam promr<strong>za</strong>o!<br />
Čini mi se da mi se od<br />
hladnoće već i kosti tresu -<br />
<strong>za</strong>čuo sam Ravila.<br />
-I ja sam se potpuno ukočio,<br />
ali... to je dobro u našem „svetu<br />
iskušenja" - odgovorio sam.<br />
Počeli smo da silazimo padinom,<br />
s mukom pokrećući odrvenele udove. Osvrnuo sam<br />
se i još jednom pogledao Dom Srećnog Kamena.<br />
- Ravile! Dom je verovatno iznutra pra<strong>za</strong>n - rekoh.<br />
Zaustavio sam se. Obasjan zracima večernjeg sunca, sa svetim<br />
Kajlašem u po<strong>za</strong>dini, Dom je izgledao grandiozno. Zami-<br />
178
Ulaz u Šambalu<br />
slio sam da je taj spomenik i načinjen tako da se u njemu nalazi<br />
ogromna šupljina u koju vode otvori nekoliko „vrata", a u<br />
toj šupljini, podeljenoj na spratove i osvetljenoj unutrašnjim<br />
osvetljenjem, nalaze se letelice Sambale, pomoću kojih<br />
naučnici Sambale izleću kroz „vrata" i lete po našem svetu,<br />
proučavajući nas, grešnike - da ne bismo više bili takvi.<br />
Zar Dom Srećnog Kamena nije šupalj?<br />
Zaželeo sam da to proverim, ali mi je bilo jasno da je to meni,<br />
običnom - štaviše, sasvim običnom čoveku - nemoguće. A<br />
hladnoća, užasna hladnoća našeg grešnog sveta potpuno je <strong>za</strong>ledila<br />
moje grešno telo podsećajući me da živim u žestokom<br />
„svetu iskušenja".<br />
Ćuteći sam krenuo napred, a Ravil <strong>za</strong> mnom. Umor i hladnoća<br />
su se jako osećali. Nikako nisam mogao da se <strong>za</strong>grejem.<br />
- Evo pred nama još jednog spomenika - primetio sam gotovo<br />
ravnodušno. - Treba ga nacrtati i fotografisati.<br />
- Naravno - reče Ravil.<br />
179
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Svom preostalom snagom počeo sam da mašem rukama, da bi<br />
se toplota od rada mišića bar malo raširila po telu, uzeo svesku i seo<br />
na mrsko hladni kamen da bih nacrtao prizor. Ruke u rukavicama<br />
slabo su me slušale. Završio sam crtež - loš crtež - a onda rekao:<br />
- Loše crtam, nepažljivo. Sutra ćemo se vratiti ovamo da ponovo<br />
nacrtamo.<br />
Spomenik preko puta Doma<br />
Treba reći da sam se narednog dana <strong>za</strong>ista vratio na to mesto i<br />
načinio novi crtež; tokom crtanja sam primetio da sam juče, zbog<br />
umora, propustio mnoštvo detalja tog neobičnog monumenta,<br />
zbog čega sam bio ne<strong>za</strong>dovoljan, jer sam shvatio da kvalitet mojih<br />
crteža <strong>za</strong>visi od mog stanja u tom svetu visokih planina, gde tako<br />
nedostaje kiseonika. Dobro<br />
sam video dasetamonumentalna<br />
konstrukcija sastoji od<br />
pet piramida, koje kao da su<br />
spojene zidom koji je meni<br />
izgledao tanak i ravan. A<br />
takođe mi je bilo sasvim jasno<br />
da o tim građevinama<br />
ništa ne shvatam, a što je<br />
najvažnije, ne mogu da odgovorim<br />
na pitanje: „Zašto<br />
su one sagrađene?"<br />
A onda (juče!) upravo<br />
kad sam crtao, smr<strong>za</strong>vajući<br />
<strong>za</strong>dnjicu na hladnom kamenu,<br />
obratio sam pažnju<br />
da je piramidalna konstrukcija<br />
označena brojem<br />
42, imala površinu nalik na<br />
ćirilično slovo ,,P", i da su to
Ulaz u Šambalu<br />
Crtež monumenta preko puta Doma SrećnogKamena<br />
(crtež načinjen sleđećeg dana)<br />
verovatno još jedna vrata koja vode u podzemlje - ali su veoma<br />
ličila na kameni poklopac koji se može odškrinuti.<br />
- Ravile? Može li kamen da se savija? - upitao sam, znajući<br />
unapred da ću dobiti odrečan odgovor.<br />
- Znam da može da se slomi - odgovorio je.<br />
- Eno tamo nekog crteža u obliku slova ćiriličnog slova ,,P"<br />
na kosoj strani monumenta, vidiš li?<br />
- Da, vidim.<br />
- Šta je to?<br />
- Ne znam.<br />
- Da nisu još jedna vrata u podzemlje?<br />
- Ko to zna? - umorno je pognuo glavu Ravil. - Veoma liči na<br />
poklopac, ali... poklopac se ne može odškrinuti, kamen se ne<br />
savija. Ali, ko zna, možda su ljudi podzemlja znali kako da savijaju<br />
kamen? Šefe, na osnovu rezultata prve ekspedicije, sam<br />
si rekao da kamen <strong>za</strong> njih - nije prepreka.<br />
181
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Fotografija konstrukcije preko puta Doma Srećnog Kamena<br />
u originalu i nakon kompjuterske 3D obrade<br />
Ustao sam sa kamena i vratio svesku u torbu. Potišteno smo<br />
okrenuli ka logoru. Smrkavalo se.<br />
Usput sam razmišljao o Sambali. Mislio sam da tamo, u tom<br />
podzemnom svetu, nema užasno hladnog vetra, da tamo ljudi<br />
mogu da lebde, umesto da s mukom pokreću neposlušne noge.<br />
Nekako mi se činilo da je specifičnost Šambale u tome što ona<br />
može da istovremeno živi u nekoliko paralelnih svetova i da<br />
deca Šambale mogu da kažu: „Tata! Premestiću se <strong>za</strong>čas u trodimenzionalni<br />
svet, tamo ću malo da se igram, a onda ću se vrati-<br />
182
Ulaz u Šambalu<br />
Staje to? Još jedna vrata ili crtež?<br />
ti svojoj četvorodimenzionalnoj kući. Obećavam da neću prelaziti<br />
u druge svetove. Igraću se samo u četvorodimenzionalnom<br />
svetu, odmah ovde i<strong>za</strong> pregrade. Ti možeš kad hoćeš da uđeš u<br />
četvorodimenzionalni svet i da me vidiš!"<br />
A Ravil i ja smo koračali kamenom padinom našeg trodimenzionalnog<br />
sveta.<br />
Iz šatora je izvirio Seliverstov i <strong>za</strong>čudio se:<br />
- Šta vam je, izgledate kao sablasti? Da nije na vas delovalo<br />
sažeto vreme?<br />
- Serjoža! Smrzli smo se kao psi! Naspite vrućeg čaja!<br />
-Evo, evo...<br />
Čaj sa suvim hlebom<br />
U šatoru su gorele dve sveće. Skinuli smo odeću <strong>za</strong> planinarenje.<br />
Preobukli smo se u suva i topla sportska odela, sa <strong>za</strong>dovoljstvom<br />
obuli vunene čarape i udenuli noge u visoke šiljate<br />
tatarske čizme - najudobniju obuću kojom se <strong>za</strong>menjuje planinarska.<br />
A potom smo posedali na prostirku na zemlji i počeli<br />
da pijemo vrući čaj iz tacni.<br />
183
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Pa, kakav je čaj? Nije se ohladio? - upitao je Seliverstov.<br />
- Ne, vruć je.<br />
- Nećeš šećera?<br />
- Bolje bez šećera...<br />
- Možda da naspem malo alkohola u čaj?<br />
- Ne treba...<br />
- Kažu da čaj sa alkoholom <strong>za</strong>greva...<br />
-Aha...<br />
- Pa, bar umoči prepečeni hleb u čaj.<br />
-Neće mi se...<br />
- Kažu da je nakvašen prepečeni hleb koristan...<br />
-Aha...<br />
- Da dodamo još čaja?<br />
- Može.<br />
- Da naspem do vrha?<br />
- Ne skroz.<br />
- Mi i Tatu smo se ovde u šatoru toliko <strong>za</strong>majali da smo ceo<br />
čajnik ispili. Gajazovič je celu okolinu logora namočio.<br />
-Aha...<br />
- Uzmi šećera. Kažu da je koristan u visokim planinama.<br />
- Ne mogu.<br />
- A prepečeni hleb?<br />
Osetio sam da mi se po telu počela razlivati dugo željena<br />
toplota. U meni se javio utisak da mi se mo<strong>za</strong>k takođe <strong>za</strong>ledio<br />
i da se sada postepeno otkravljuje. Obična zemaljska sreća -<br />
ugrejati se i najesti - počela je da mi sija iž očiju koje su oživele.<br />
A nakon kratkog vremena, to osećanje sreće je počelo da postaje<br />
sve jače i jače, to obično zemaljsko osećanje sreće, kao da<br />
je ispunilo čitav šator i počelo da ističe napolje da bi ispunilo<br />
čitavu okolinu... I čak se približilo sreći onih koji...<br />
- Ja obično pijem grickajući hleb - prekinuo je moje misli<br />
glas Seliverstova.<br />
- A ja umačem - dodao je Rafael Jusupov.<br />
184
Ulaz u Šambalu<br />
U mislima se odvojivši od tih razgovora, koji su pratili<br />
čajanku, ponovo sam počeo da razmišljam o banalnoj ljudskoj<br />
sreći i došao sam do <strong>za</strong>ključka da je sreća relativna. Setio sam<br />
se umetničkih filmova sa ne<strong>za</strong>dovoljnim licima svetskih ljudi<br />
kojima je sve u ovom životu tako dodijalo, tako dodijalo... i odmah<br />
sam <strong>za</strong>mislio srećnu fizionomiju osuđenika, koji sa slašću<br />
jede koru hleba nakon čitavog dana rada na sečenju stabala u<br />
oblasti u kojoj je minus četrdeset stepeni. Pomislio sam da je<br />
nivo sreće određen snagom kojom deluje iskušenje: bilo da je<br />
to borba <strong>za</strong> komad hleba, bilo da je borba <strong>za</strong> pravdu, bilo da je<br />
borba <strong>za</strong> voljenu, bilo da je borba <strong>za</strong> neku ideju - sreća je uvek<br />
podjednaka i razlikuje se samo snagom sa kojom se ispoljava.<br />
- Bez borbe, verovatno, i nema sreće - doneo sam <strong>za</strong>ključak<br />
u svom mozgu koji se još nije potpuno <strong>za</strong>grejao. .<br />
Ali, pri tom sam shvatao da je u naš „svet iskušenja" Bog postavio<br />
samo jedan oblik sreće - sreću koja sa dobija kao rezultat<br />
borbe; svi drugi oblici blagostanja, kao što su spokojnost,<br />
uživanje sladokusca, ili <strong>za</strong>dovoljstvo da se sedi na klozetskoj šolji<br />
sa novinama, nisu prava sreća, oni su samo nalik na sreću. Upravo<br />
<strong>za</strong>to naš svet i jeste „svet iskušenja" da bi ta iskušenja - velika<br />
i mala - presretala čoveka na svakom koraku i da bi nakon redovnog<br />
iskušenja on dobio mali dar - sreću, kako bi ušao u naredno<br />
iskušenje, da bi opet dobio narednu slast pobede. Ali, koliko<br />
samo često mi umesto sreće pobede osećamo gorčinu pora<strong>za</strong>,<br />
uviđajući da su sreća i tuga dve podjednako <strong>za</strong>stupljene suprotnosti.<br />
Element borbe ugrađen je u samu našu unutrašnjost, u<br />
kojoj podjednako (u nama samima) žive i Dobro i Zlo, <strong>za</strong>videći (u<br />
nama samima) jedno drugom i periodično se, čas jedno čas drugo,<br />
ispoljavajući, unoseći na taj način raznovrsnost u naš život<br />
- život „sveta iskušenja". I <strong>za</strong>to mi, Božija stvorenja, našavši se<br />
voljom sudbine ili karme u „svetu iskušenja", gde se u našu dušu<br />
u obliku iskušenja useljava zli princip, toliko poštujemo i obogotvorujemo<br />
one retke ljude iz kojih izbija duševna čistota; nas<br />
185
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
ti ljudi privlače i mi ih nikad ne <strong>za</strong>boravljamo, <strong>za</strong>to što su se oni<br />
usudili na najtežu borbu - borbu unutar svoje duše. A ljudi drugih<br />
svetova, koje nazivaju čistim...<br />
- Šefe, o čemu misliš? - <strong>za</strong>čuo se glas Seliverstova. - Da dolijem<br />
čaja?<br />
-Ne treba...<br />
- Dakle, o čemu misliš?<br />
- 0 sreći.<br />
- O sreći?<br />
-Da.<br />
- A šta ja po tebi sreća, šefe?<br />
- Pa... - <strong>za</strong>stao sam - sreća je, na primer, to što posle maltretiranja<br />
planinskom hladnoćom sedimo u toplom šatoru i pijemo<br />
vruć čaj sa prepečenim hlebom... I u našem svetu smo zbog<br />
ponečeg srećni.<br />
- A ti, Rafaele Gajazoviču, kako shvataš sreću? - nije puštao<br />
iz ruku inicijativu Seliverstov. - Možda je <strong>za</strong> tebe, neoženjenog,<br />
sreća u tome da se oženiš?<br />
- Da se oženim? - namrštio se Rafael Jusupov. - A kako ti<br />
shvataš sreću, da naučiš da levitiraš, ili nešto slično?<br />
- Ja sreću shvatam - <strong>za</strong>mislio se Seliverstov - shvatam tako<br />
da je to stanje kada je na duši dobro i lako, bez obzira što čovek,<br />
recimo, nema novca, nema... nekih drugih stvari. Ljudi puni para<br />
imaju vlast, ali nemaju sreće. Ali najnesrećniji ljudi - to su<br />
<strong>za</strong>vidljivci; njih u duši uvek grize zbog uviđanja svoje ništavnosti<br />
u odnosu na druge ljude. A ja, shvataš li, Rafaele Gajazoviču, ja...<br />
nisam pohlepan i nisam <strong>za</strong>vidan, ja sam... shvataš li, velikodušan<br />
momak. Mene ushićuje duševna širina. Ja mogu, shvataš li,<br />
Gajazoviču, svoju košulju strgnuti i dati drugom.<br />
- A kome treba pocepana košulja? Mogao bi čitavu...<br />
- Pa daću i čitavu košulju. Skinući sa sebe i dati, natopljenu<br />
mojim znojem...<br />
-Operi je...<br />
186
Ulaz u Šambalu<br />
- Pa dobro, opraću i daću je, pa i novu i netaknutu ću lako dati.<br />
- Samo košulju možeš da daš, a ništa više? - dokopao se<br />
svoje šanse Rafael Jusupov. - Košulja nije skupa.<br />
- Zato što je košulja veoma lična stvar, tvojim znojem....<br />
hm... natopljena.<br />
- A kome treba tvoj znoj?<br />
- Dakle... - obrecnu se Seliverstov - Košulja, koju si ti, Rafaele<br />
Gajazoviču, pretvorio u oznojan veš... Ja sve vreme, shvataš<br />
li, o principu govorim. A ako već pričamo o znoju...<br />
- O čemu?<br />
- O znoju - graknu Seliverstov. - Dakle, ako govorimo o<br />
znoju, to je znoj od rada. Ja o tome govorim, o znoju od rada,<br />
a ne o nekakvom...<br />
- Od toga znoj neće postati bolji...<br />
Rafael Gajazovič Jusupov i Sergej Anatolevič Seliverstov<br />
tokom razgovora<br />
Pomislio sam o tome koliko je znoja trebalo proliti dok smo<br />
mi, prosti ufski građani, došli do Grada <strong>Bogova</strong> gde smo osetili<br />
istinsku sreću ne <strong>za</strong>to što smo videli drevne spomenike od kojih<br />
ti se <strong>za</strong>vrti u glavi, već i <strong>za</strong>to što smo uspeli da prevaziđemo nepoverenje,<br />
podsmehe i razumne savete veoma, veoma razumnih<br />
i prizemnih ljudi. Shvatao sam da u tome i leži ona istinska<br />
sreća, koju je Bog odredio da bude „svetlost sveta" u mračnom<br />
187
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
„svetu iskušenja", u životu koji smo dužni boreći se (pre svega<br />
sa samim sobom) da dostojanstveno proživimo, da bismo<br />
u sledećem životu dospeli u drugi svet - svet Čistih Duša, u<br />
kome će nivo sreće biti toliki... toliki... da se prosto ne može<br />
opisati recima, pogotovo <strong>za</strong>to što ovde u igru ulazi jedna druga<br />
kategorija, koja se naziva „mašta".<br />
Svi smo se uvukli u vreće <strong>za</strong> spavanje. Dugo nisam mogao da <strong>za</strong>spim.<br />
Hor hrkača koji su činili Seliverstov i Rafael Jusupov počeo<br />
je da me <strong>za</strong>smejava: grandiozno-ričući zvuči, koje je proizvodio<br />
Jusupov, praćeni <strong>za</strong>vijajućim akordima Seliverstova, sa povremenim<br />
prekidima disanja, kada je izgledalo da je Seliverstov umro,<br />
da bi kroz nekoliko sekundi vaskrsao i proizveo takav akord da bi<br />
se od njega <strong>za</strong>tresao ne samo šator, već i čitav Tibet.<br />
Pogledao sam srećna lica momaka koji su hrkali, okrenuo<br />
se na stomak i <strong>za</strong>spao, verovatno dodavši ovom noćnom horu<br />
i svoj glas.<br />
188
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
: Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 10<br />
Kameni laser<br />
Ujutru me je probudio krik Seliverstova:<br />
- Šefe, ustaj! Monument... kao onaj... onaj o kome je govorio<br />
monah, vidljiv je. Taj monument liči na laser!<br />
Monument Tšela Nansum Piks<br />
- To je monument Tšela Nansum Piks - čuo sam glas Rafaela<br />
Jusupova.<br />
-Aha...-odgovorio je Seliverstov.<br />
I<strong>za</strong>šao sam iz šatora, protrljao pospane oči i upitao:<br />
- Gde?<br />
- Evo tu, pred nama - poka<strong>za</strong>o je prstom Seliverstov. - Vidiš,<br />
dve ogromne ploče sa šiljatim vrhom strše, a između njih je<br />
načinjeno nešto nalik na branu, koja ih spaja. Vidiš?<br />
- Vidim - odgovorih, budeći se.<br />
- Divan monument, <strong>za</strong>r ne?<br />
- Nego šta! - uskliknuh, konačno se probudivši.<br />
189
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Ja sam još juče opazio taj monument izdaleka - čuo se<br />
glas Ravila, koji se takođe probudio. - Dok si ti, šefe, sedeo<br />
i razmišljao u blizini Doma Srećnog Kamena, ja sam fotografisao<br />
a u po<strong>za</strong>dini je bio taj monument. Seliverstov je snimio<br />
digitalnom kamerom. Hoćeš li da vidiš na ekranu?<br />
- Hajde - odgovorih, ne skidajući pogled sa samog<br />
monumenta.<br />
Na displeju digitalne kamere video sam Ravilova leđa koja su<br />
<strong>za</strong>uzimala polovinu prostora, dok je sam monument tek izvirivao<br />
i<strong>za</strong> planina. Ali dobro se videlo da se vidljivi deo tog spomenika<br />
jasno izdvaja na fonu blagih padina tibetskih bregova.<br />
- Eh, Seliverstove! - progunđao sam, ne<strong>za</strong>dovoljan snimkom.<br />
- Dobro su ti ispala leđa na slici!<br />
Odvojivši pogled od ekrana digitalne kamere, podigao sam<br />
pogled na sam monument, koji se odlično video iz našeg logora,<br />
i počeo da ga pažljivo razgledam. „Ploča" koja je bila bliža<br />
nama izgledala je kao malo udubljeni poluovalni list sa kupastom<br />
izbočinom na vrhu. Taj konus se produžavao na dole i po<br />
srednjoj liniji „ploče" pretvarao se u izrez konusnog oblika koji<br />
glatko prelazi u udubljenu površinu. Oblik bliže „ploče" bio je<br />
elegantan i neobičan. Dobro se videla jasna granica između<br />
„ploče" i osnove monumenta; izgledalo je da ta „ploča" nije<br />
190
Kameni laser<br />
nastavak kamene osnove, već da izlazi negde iz unutrašnjosti<br />
te osnove. Odavala je utisak kao da „ploča" unutar kamene<br />
osnove prelazi u pokretnu konstrukciju koja omogućava da se<br />
„ploča" pokreće, kao kod zglobne konstrukcije.<br />
Zadnja „ploča" imala je isti oblik lista sa zupčastim krajevima.<br />
Ona je takođe bila na neki način postavljena u osnovu<br />
monumenta. Ali, <strong>za</strong> razliku od prednje „ploče", izgledalo je da<br />
je <strong>za</strong>dnja „ploča" čvrsto spojena i ne može da se kreće.<br />
Rastojanje među pločama iznosilo je oko 500 metara. Ploče<br />
su bile međusobno spojene dugačkom šiljatom pre<strong>gradom</strong>,<br />
koja je na dva mesta bila urušena. Ali, dok je deo urušenja koji<br />
se nalazi pored <strong>za</strong>dnje „ploče" bio jasno prirodnog porekla,<br />
klinasto udubljenje, koje se prote<strong>za</strong>lo branom uporedo sa prednjom<br />
pločom, moglo je da bude ne deo tog urušenja, već deo<br />
konstrukcije čitavog monumenta.<br />
- Kakav čudan monument, jel da? - progovorio sam. - Zanimljivo,<br />
čemu li služi?<br />
- Ne znam - tiho je odgovorio<br />
Ravil.<br />
- To je ogromni laser -<br />
ubeđeno je rekao Seliverstov.<br />
- Razumeš li, šefe, ja sam<br />
bivši vojni pilot i u tehniku se<br />
razumem.<br />
- Dodatak „bivši" baš ne<br />
podržava verodostojnost Vaše<br />
tvrdnje - primetio je Rafael<br />
Jusupov.<br />
- Kažem Vam, kažem Vam... Rafaele Gajazoviču - uzjogunio<br />
se Seliverstov, srdito gledajući Jusupova - ja nisam kriv što je<br />
Sovjetska Armija počela da se raspada, pa je profesiji vojnog pilota<br />
morao da se doda epitet „bivši". Ali, to nije uništilo moje<br />
znanje: u vojnoj školi smo detaljno proučavali lasere.<br />
191
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Crtež monumenta Tšela Nansum Piks.<br />
Staje to - da lije kameni laser?<br />
- A možda si ti, Sergeju Anatoleviču, imao trojku! - nastavio<br />
je <strong>za</strong>devanje Rafael Jusupov.<br />
- Ja? Stalno sam imao četvorke.<br />
- Za peticu, znači, nisi učio.<br />
- Nisam učio. Ali <strong>za</strong> četvorku sam uvek znao, <strong>za</strong> solidnu<br />
četvorku.<br />
192
Kameni laser<br />
- Pa dobro, onda - nasmešio se Jusupov. - Da čujemo Vašu varijantu<br />
„znanja <strong>za</strong> četvorku" o laserima i uporedimo je sa ovim<br />
spomenikom. Naravno, „znanje <strong>za</strong> peticu" bi bilo poželjnije.<br />
- Šefe! - <strong>za</strong>molio me je Seliverstov - ma šta je ovo? Čim<br />
hoću da razvijem misao, mene prekidaju i počinju razgovor o<br />
svakakvim glupostima tipa „petica" ili „četvorka". Zabrani Rafaelu<br />
Gajazoviču da me prekida!<br />
- Zabranjujem! - rekao sam, nasmejavši se. - Razmišljaj,<br />
Serjoža!<br />
- Da, da, da... počeo je da koncentriše misli Seliverstov - da,<br />
da...<br />
- Šta, tako ćemo stalno govoriti „da" - nije mogao da se<br />
uzdrži Rafael Jusupov.<br />
Seliverstov ga sa negodovanjem pogleda i reče:<br />
- Laser je ozbiljna stvar. Veoma ozbiljna...<br />
- Kod nas u očnoj hirurgiji se takođe primenjuje laser, i mi<br />
se pomalo razumemo u lasere i znamo da je laser - ozbiljna<br />
stvar - ponovo se ubacio u razgovor Jusupov.<br />
- Rafaele! Ma pusti Sergeja Anatoleviča da kaže - opomenuo<br />
sam Jusupova. - Nastavi, Serjoža.<br />
<strong>Dr</strong>evni laser?<br />
- Ako ćemo da o laseru govorimo.... hm... ozbiljno - Seliverstov<br />
iskosa pogleda Jusupova - može se reći da se laser sastoji od dva<br />
ogledala, a prostor između njih se naziva rezonatorom. Unutar<br />
rezonatora se nagomilava energija koja poprima karakter koherentnog<br />
zračenja, to jest, zračenja sa strogim održanjem faze oscilovanja.<br />
Jedno ogledalo u rezonatoru je uvek potpuno učvršćeno<br />
i ima osobinu stopostotnog odbijanja, dok je drugo ogledalo pokretno<br />
(da bi se podesilo na frekvenciju talasa) i pravi se od poluprovidnog<br />
materijala, to jest, materijala koji može ne samo da<br />
reflektuje zračenje, već i da ga, kad ono dostigne određeni intenzitet,<br />
propušta kroz sebe u vidu svetlosti. Svi laseri, bilo da su me-<br />
193
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
dicinski, bilo vojni, bilo industrijski, načinjeni su po tom principu.<br />
Nauka o laserima je, uzgred, veoma ozbiljna nauka....<br />
- Zašto sve to pričaš? - nije mogao da se udrži da ga ne prekine<br />
Rafael Jusupov.<br />
- Zato - Seliverstov mirno i značajno podiže prst - što je<br />
ovaj monument načinjen po svim principima konstrukcije lasera.<br />
Ovo je ogromni drevni laser - eto šta hoću da Vam kažem,<br />
Rafaele Gajazoviču!<br />
- Pa?<br />
- Nije „pa", nego „da".<br />
Ja se uopšte ne razumem u lasere. Bez obzira na to, razmišljanja<br />
Seliverstova nisu mi izgledala kao neverovatna i kao puka<br />
domišljanja. U stvarnosti su na monumentu Tšela Nansum Piks<br />
bila jasno vidljiva dva ogledala (ili „ploče"), a prostor između njih<br />
mogao se smatrati rezonatorom. Pri tome je izgledalo da je <strong>za</strong>dnje<br />
ogledalo potpuno učvršćeno (kako i treba da bude kod lasera), a velika<br />
je verovatnoća daje prednje ogledalo konstruisano kao pokretno,<br />
kako bi se laser podesio na koherentno zračenje. Još jednom<br />
sam pažljivo pogledao prednje ogledalo, obrativši pažnju na njegov<br />
oblik, i opet mi je izgledalo da se ono nastavlja unutar kamene<br />
osnove spomenika u obliku zglobne konstrukcije, koja omogućava<br />
pokretljivost prednjeg ogledala. Osim toga, jasno se videlo da su<br />
prednje i <strong>za</strong>dnje ogledalo izrađeni od različite vrste kamena: kamen<br />
na <strong>za</strong>dnjem ogledalu izgledao je kao crni granit, a na prednjem je<br />
imao osobine tamnobraon kamena manje gustine.<br />
- Zar ti ne izgleda, Sergeju Anatoleviču, da su prednje i <strong>za</strong>dnje<br />
ogledao izrađeni od različite vrste kamena? - upitao sam.<br />
- Van svake sumnje - odgovorio je on. - Zadnje ogledalo treba<br />
da bude načinjeno od takve vrste kamena koja omogućava<br />
stopostotno reflektovanje koherentnog zračenja, a prednje<br />
ogledalo treba da je od takvog materijala koji bi bilo propustljiv,<br />
tačnije polupropustljiv, <strong>za</strong> koherentno zračenje kad se<br />
dostigne određeni nivo energetskog naboja rezonatora.<br />
194
Kameni laser<br />
- To znači da laserski zrak<br />
treba da dolazi direktno iz<br />
kamena od koga je načinjeno<br />
prednje ogledalo, <strong>za</strong>r ne?<br />
- <strong>za</strong>čudio sam se.<br />
- Da, tako je.<br />
A brana između<br />
ogledala? Kako da nju<br />
objasnimo?<br />
- To je medijum <strong>za</strong> koherentno<br />
zračenje.<br />
- Kako da to shvatim?<br />
- Razumeš, razne vrste<br />
zračenja se različito prostiru<br />
u različitim sredinama.<br />
Koeficijent refrakcije<br />
vazduha i vakuuma je gotovo<br />
identičan, a koeficijent<br />
refrakcije kamena je sasvim<br />
Stekli smo utisak da prednje<br />
ogledalo gigantskog lasera prelazi u<br />
osnovu naprave pomoću neke vrste<br />
zglobne konstrukcije<br />
drugačiji. Zato će talasna dužina u kamenoj sredini biti znatno<br />
manja od talasne dužine u vazduhu - objasnio je Selivestrov.<br />
- Zar odatle ne proizilazi da se izborom vrste sredine (na primer,<br />
razne vrste kamena) od kojih je načinjena brana između<br />
ogledala može postići „uklapanje" talasne dužine tačno u razmak<br />
između ogledala, tako da se dobije savršeno koherentno<br />
zračenje? - izrekoh misao koja mi se javila u glavi.<br />
- Tako se i radi pri konstruisanju lasera: istovremeno se uzima u<br />
obzir rastojanje među ogledalima i koeficijent refrakcije sredine.<br />
- A šta bi mogao da znači onaj klinasti urez u brani? - poka<strong>za</strong>h<br />
prstom na spomenik.<br />
- Hm... - <strong>za</strong>mislio se Selivestrov - to je, možda, mesto <strong>za</strong><br />
punjenje rezonatora energije. Ali... šefe, ti ne možeš ni da<br />
<strong>za</strong>misliš...<br />
195
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Danas nema nikakvog oblika<br />
energije kojim bi se mogao napuniti<br />
rezonator lasera takvih dimenzija<br />
- Šta?<br />
- To da... - Seliverstovu<br />
se oči raširiše - da se napuni<br />
energijom laser takvih<br />
razmera, to...<br />
- Šta - to?<br />
- Nijedan savremeni<br />
oblik energije nije dovoljan<br />
da bi se napunio rezonator<br />
takvih razmera kako<br />
bi se dobilo koherentno<br />
zračenje. Zar su stari narodi<br />
mogli da napune energijom<br />
rezonator takvih razmera?<br />
Još jednom sam očima<br />
preleteo rastojanje između<br />
ogledala monumenta - ono nije bilo manje od 500 metara. Setio<br />
sam se da sam negde video kako radi rezonator običnog lasera,<br />
gde je plava struja koherentnog zračenja tekla i prelivala se, i kao<br />
da je <strong>za</strong>mirala u procepu između ogledala, koja su bila udaljena<br />
jedno od drugog - 1 santimetar. A ovde - 500 metara.<br />
Kao da mi je pročitao misli, Seliverstov je nastavio:<br />
- Dužina rezonatora lasera koji rade u spektru svetlosnog<br />
zračenja je otprilike lem. Ako se ne varam, maksimalna dužina<br />
rezonatora može da bude oko 2 metra. A ovde je - 500 metara!<br />
- Sergeju Anatoleviču! A možda ovaj drevni monument nije<br />
drevni laser? Možda je on nešto drugo? - posumnjao sam.<br />
Seliverstov se dugo <strong>za</strong>mislio, a potom ubeđenim glasom<br />
rekao:<br />
- Mislim da niko od nas ne sumnja ko je i na koji način načinio<br />
sve monumente ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>, osim.... - Seliverstov<br />
iskosa pogleda Jusupova - osim Rafaela Gajazoviča. - Osim toga,<br />
mi ne sumnjamo da se ni uz pomoć najsavremenije tehnike<br />
196
Kameni laser<br />
takvi monumenti, kao što su Dom Srećnog Kamena, ili... sam<br />
sveti Kajlaš, ne mogu sagraditi. Odatle sledi da su drevni ljudi<br />
<strong>za</strong> gradnju tih monumenata koristili aparate čiji nam je princip<br />
delovanja nerazumljiv... nego ćemo tek u dalekoj budućnosti mi<br />
moći da konstruišemo i upotrebimo slične aparate, onda kad<br />
čovečanstvo ovlada novim oblicima energije koji su u stanju da<br />
napune rezonator tako ogromnog lasera.<br />
- Energija pet elemenata - tiho rekoh.<br />
- Takođe je poznato - nastavio je Seliverstov - da što je rezonator<br />
lasera duži, to je zrak koji izlazi iz poluprozirnog prednjeg<br />
ogledala više frekvencije i moćniji. Pri dužini rezonatora<br />
od 500 metara, taj zrak treba da bude toliko visoke frekvencije<br />
i da ima takvu moć kojoj ne može da odoli nijedna planina.<br />
Kraće rečeno, uz pomoć zraka koji izlazi iz tako ogromnog lasera,<br />
moguće je, na primer, lako preseći planinu.<br />
- Verovatno su pomoću tog kamenog lasera drevni narodi<br />
oblikovali planine da bi... - umešao se u razgovor Ravil.<br />
- Ne prekidaj me! - povikao je na njega Seliverstov. - Ja ne<br />
mogu ništa da dokažem, ne mogu da potvrdim... ali mi se kaže<br />
da je taj laser radio u opsegu infrazvuka.<br />
- Čega? - upitah.<br />
Laserska <strong>za</strong>štita<br />
- Sasvim je moguće da je taj kameni laser radio i opsegu infrazvuka,<br />
u onom frekventnom opsegu koji pomorci nazivaju<br />
„glasom mora" i veoma ga se boje, <strong>za</strong>to što ti talasi mogu da<br />
i<strong>za</strong>zovu depresiju, posrtanje, pa čak i <strong>za</strong>ustavljanje srca.<br />
Ušao sam u šator, uzeo kompas i po<strong>za</strong>bavio se određivanjem<br />
pravca pretpostavljenog zraka, koji bi mogao da i<strong>za</strong>đe iz prednj<br />
eg ogledala tog kamenog lasera.<br />
- I eto! - povikao sam. - Zrak lasera usmeren je tačno ka<br />
„vratima Sambale". I još, i još...<br />
- Kuda je još usmeren?<br />
197
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Zrak gigantskog<br />
kamenog lasera<br />
usmeren je ka<br />
„vratima Šambale"<br />
i Malom Kajlašu<br />
(kamen Šantamani).<br />
Infrazvučna <strong>za</strong>štita?<br />
- Usmeren je još ka Malom Kajlašu, to jest... ka hipotetičnom<br />
kamenu Šantamani.<br />
- Ništa čudno! Infrazvučno lasersko zračenje štiti ulaz u<br />
Šambalu i legendarni kamen Šantamani! - raširio je oči Ravil.<br />
- Šesti nivo <strong>za</strong>štite! Niko ne može da tu priđe. Najvažniji elementi<br />
Grada <strong>Bogova</strong> <strong>za</strong>štićeni su smrtonosnim infrazvukom.<br />
- Ja ne mogu da tvrdim da je taj kameni laser radio... i da<br />
radi baš u frekventnom opsegu infrazvuka. Ja to samo pretpostavljam<br />
- zbunio se Seliverstov.<br />
- Ali logika, Sergeju Anatoleviču, logika govori da je Vaša<br />
pretpostavka najverovatnije tačna - ne nalaze se u<strong>za</strong>lud na<br />
pravcu pretpostavljenog laserskog zraka najčuvaniji delovi<br />
Grada <strong>Bogova</strong> - ucakljenih očiju izjavi Ravil.<br />
- Pa da - reče Seliverstov.<br />
Laserska obrada planina<br />
I ja sam bio veoma uzbuđen. Misli su mi u rojevima ulazile u glavu,<br />
a osećaj radosti, i<strong>za</strong>zvan uspešnim odgonetanjem jednog od<br />
fenomena Grada <strong>Bogova</strong>, prijatno mi je golicao nerve. Ali sam<br />
se ipak naterao i preusmerio delovanje mog misaonog aparata<br />
na mirno rasuđivanje. Počeo sam da razmišljam da je taj divovski<br />
kameni laser drevnih naroda, očigledno, imao dve funkcije<br />
- funkciju <strong>za</strong>štite najvažnijih delova Grada <strong>Bogova</strong> i funkciju<br />
mehaničke obrade planina kako bi se načinili ovi monumenti.<br />
198
Kameni laser<br />
Laserska obrada planina se, po svemu sudeći, primenjivala<br />
u periodu gradnje Grada <strong>Bogova</strong> kako bi se od prirodnih<br />
planina isklesali monumenti. Najverovatnije je da je izuzetno<br />
moćni laser obavljao najgrublji deo posla, kao što je srezivanje<br />
vrhova planina, odvajanje monumenata od planinskog lanca i<br />
slično. Ako, na primer, porazmislimo o gradnji doma Srećnog<br />
Kamena, koji ima oblik knjige veličine 800 metara postavljene<br />
vertikalno, može se <strong>za</strong>misliti koliko je bilo potrebno ukloniti<br />
planinske mase da bi se Dom odvojio od prirodnog grebena;<br />
potpuno je moguće da je <strong>za</strong> to upotrebljen isparavajući efekat<br />
lasera - u protivnom bi komadi obrađenog masiva popunili sav<br />
prostor između monumenata.<br />
Potpuno je opravdano bilo postaviti pitanje - koliko je kamenih<br />
lasera radilo u periodu kada je građen Grad <strong>Bogova</strong>?<br />
Poći ću malo unapred i reći da u Gradu <strong>Bogova</strong> nismo našli više<br />
nijednu konstrukciju koja bi ličila na kameni laser. Iz toga se<br />
moglo <strong>za</strong>ključiti da je ovde postojao samo jedan kameni laser.<br />
Ali, kako je laser mogao da dosegne monumente koji su bili<br />
<strong>za</strong>klonjeni planinama? Sasvim je moguće da se na vrhu najvišeg<br />
monumenta - svete planine Kajlaš - nalazilo dopunsko ogledalo<br />
na koje bi se usmeravao zrak ovog izuzetno moćnog lasera,<br />
a okretanje tog ogledala i njegov nagib su omogućavali da se<br />
pomoću reflektovanja moćnog laserskog zraka obrade planine<br />
Sasvim je<br />
moguće da se<br />
pri gradnji<br />
Grada <strong>Bogova</strong><br />
koristio<br />
isparavajući<br />
efekat lasera<br />
199
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Ko zna,<br />
možda je na<br />
vrhu Kajlaša<br />
stajalo<br />
ogledalo koje<br />
je reflektovalo<br />
zrake<br />
divovskog<br />
lasera<br />
koje okružuju Kajlaš i da se nepotrebne stene pretvore u paru.<br />
Sa mesta gde se nalazi divovski laser vrh Kajlaša se vidi savršeno<br />
dobro, pa ako bi tamo bilo postavljeno bilo kakvo ogledalo, laserski<br />
zrak bi mogao da bez ikakvih prepreka dopre direktno do<br />
njega. Ali radi toga je bilo neophodno da se prednje ogledalo kamenog<br />
lasera pomeri malo una<strong>za</strong>d, kako bi se zrak koji izlazi iz<br />
njega usmerio naviše, ka vrhu Kajlaša.<br />
Pogledao sam konstrukciju prednjeg ogledala kamenog lasera<br />
i još jednom pomislio da njegov donji deo, uronjen u osnovu,<br />
najverovatnije ima oblik zglobne konstrukcije, tako da prednje<br />
ogledalo može da promeni svoj položaj i usmeri zrak lasera<br />
tačno na ogledalo postavljeno na vrhu Kajlaša.<br />
I tako, moglo se pretpostaviti da je pomoću jednog izuzetno<br />
moćnog lasera koji bi delovao pomoću reflektujućeg ogledala,<br />
200
Kameni laser<br />
postavljenog na planini Kajlaš, koja po visini nadmašuje sve<br />
okolne planine, bilo moguće obraditi okolne planine, kako bi<br />
se konstruisali monumenti Grada <strong>Bogova</strong>. Takođe je sasvim<br />
moguće da su <strong>za</strong> obradu onih strana monumenata koje se ne<br />
vide sa Kajlaša bila primenjena dodatna reflektujuća ogledala,<br />
postavljena radi obrade monumenata.<br />
Razmišljajući o tehnologiji gradnje monumenata Grada <strong>Bogova</strong>,<br />
setio sam se „mašine drevnih naroda" koju sam video<br />
na postolju u hramu Svajambanat u Katmanduu i <strong>za</strong> koju se<br />
pričalo daje izneta iz tajanstvene pećine Haratija. Ta „mašina",<br />
po recima sveštenika tog hrama, Hirama, bila je namenjena da<br />
se „obraduju planine". Osim toga, telefonska konsultacija sa<br />
akademikom A. V. Akimovom potvrdila mi je tada, u Katmanduu,<br />
mogućnost da se takva „mašina" stavi u pogon pomoću<br />
mentalne (psihičke) energije čoveka, što se slagalo sa opisima<br />
u tibetanskim tekstovima o tome kako se ta mašina pokoravala<br />
ljudskim mislima i letela, vrteći se mahnitom brzinom, i tako<br />
klesala planine.<br />
U tom pogledu je bilo sasvim logično da se pretpostavi da<br />
se <strong>za</strong> konstrukciju monumenata Grada <strong>Bogova</strong> koristio ne samo<br />
izuzetno moćni laser, već i pomenuta „mašina drevnih".<br />
Očigledno su se pomoću lasera izvodili grubi radovi (uklanjanje<br />
kamenih blokova iz planinskih uzvisina, isparavanje zemljišta<br />
i si) a pomoću „mašine drevnih naroda" obavljala se dorada<br />
monumenata koji se grade.<br />
Nije se mogla isključiti ni mogućnost da se „mašina" koristila<br />
<strong>za</strong> pravljenje praznih prostora unutar monumenata, čije se<br />
postojanje moglo pretpostaviti, naročito unutar Doma Srećnog<br />
Kamena.<br />
Poći ću unapred i reći Vam, dragi čitaoče, da je u jednom od<br />
tumačenja Tibetanske knjige mrtvih (F. Fremantle,LuminousEmptiness,<br />
Boston & London 2001, str. 79) napisano daje sveta Vadžra<br />
(čiju smo umanjenu kopiju mi videli u obliku „mašine drevnih na-<br />
201
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
roda") bila oružje koje je raspolagalo<br />
neodoljivom silom i moći, a njegov<br />
naziv u doslovnom prevodu sa sanskrita<br />
znači „munja i dijamant".<br />
Pogledao sam u stranu ka „vratima<br />
Sambale" i ponovo obratio<br />
pažnju na šljunak i pesak, neprirodan<br />
<strong>za</strong> tibetske planine, koji je<br />
ležao u podnožju Doma.<br />
- Verovatno su taj šljunak i pesak<br />
nastali nakon dorade monumenta<br />
„mašinom drevnih naroda" - pomislio<br />
sam.<br />
Takođe sam uviđao da se radovi<br />
na „malterisanju" monumenata takođe nisu obavljali ručno, već<br />
da su i <strong>za</strong> to postojale posebne mašine i metodi. Setio sam se reči<br />
Astamana Bindačarije da je u pećini Harati sakriveno mnogo<br />
starih mašina i <strong>za</strong>mislio kakva se sve tehnička dostignuća kriju<br />
u podzemlju Kajlaša. Kad bi nam samo bila dostupna!<br />
Moćna <strong>za</strong>štita<br />
Isto tako, divovski kameni laser očigledno se nije koristio samo<br />
u periodu gradnje Grada <strong>Bogova</strong>. Sasvim je moguće da taj super-laser<br />
radi i danas, ali da radi u infrazvučnom režimu, štiteći<br />
202<br />
Uspeli smo da vidimo<br />
ovakve aparate drevnih<br />
Izuzetno moćna <strong>za</strong>štita<br />
„vrata Sambale"<br />
i kamena Santamani<br />
očigledno nije namenjena<br />
samo da ih štiti od nas,<br />
nerazumnih,<br />
već i od drugih,<br />
razumnijih oblika života
Kameni<br />
laser<br />
tim smrtonosnim frekvencijama dva glavna objekta Grada <strong>Bogova</strong><br />
- vrata Šambale i Mali Kajlaš (kamen Šantamani?).<br />
Još jednom sam u mislima nabrojao sredstva <strong>za</strong>štite „vrata<br />
Šambale" i kamena Šantamani (Malog Kajlaša); ona su i bez<br />
infrazvučnog zračenja bila dovoljno moćna. „Vrata Sambale"<br />
štite se energijom sažetog vremena, mogu se otvoriti samo ako<br />
se zna posebna mantra, <strong>za</strong> šta je nužno doći u telepatski kontakt<br />
sa Carstvom Mrtvih i tako dalje. Piramida Malog Kajlaša (u<br />
kojoj se, kako mislimo, krije legendarni kamen Šantamani) postavljena<br />
je na tri spojena kamena stuba visine 600-800 metara<br />
i potpuno je nedostupna, a pored nje se nalaze dve naprave koje<br />
vire iz stena („kulica" i „<strong>za</strong>vrtanj"), koje podsećaju na opremu <strong>za</strong><br />
posmatranje Malog Kajlaša iz podzemlja..,<br />
Tim pre je imala pravo na postojanje hipote<strong>za</strong> o dopunskoj<br />
infrazvučnoj <strong>za</strong>štiti, pošto je kameni laser bio uperen tačno na<br />
„vrata Šambale" i Mali Kajlaš.<br />
Još jednom sam pogledao piramidu Malog Kajlaša koja<br />
je svetlucala od snega i prisetio se svog <strong>za</strong>ključka da kamen<br />
Šantamani verovatno predstavlja čudesni aparat pomoću koga<br />
ljudi Šambale kontrolišu naše misli i mogu da deluju na njih.<br />
Zato je ova umnogostručena moćna <strong>za</strong>štita imala potpunog<br />
smisla - u rukama savremenog čoveka, poludivljeg u poređenju<br />
sa Šambalom, kamen Šantamani pretvorio bi se u oružje ne<strong>za</strong>mislive<br />
moći, kojim bi se moglo upravljati mislima ljudi i usmeriti<br />
ih, na primer, u slavu „sebe, voljenog".<br />
Pri svemu tome, nije me napuštala misao da je moćna<br />
<strong>za</strong>štita tih objekata Grada <strong>Bogova</strong> uperena ne samo protiv nas,<br />
nerazumnih, već i protiv drugih, razumnijih oblika života, čije<br />
postojanje tek počinjemo da naslućujemo, a možda čak ni ne<br />
naslućujemo. Samo Šambala zna kakav je svet Anđela i kakve<br />
sile kolaju tamo, i<strong>za</strong> nevidljivih zidina paralelnog sveta.<br />
- Šefe, goniči su već sakupili jakove, treba ih natovariti, a mi još nismo<br />
sklopili šatore! - tišinu je prekinuo duboki glas Seliverstova.<br />
203
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Dobro, dobro... - progovorio sam naj<strong>za</strong>d, pogledavšiposlednji<br />
put kameni laser.<br />
Graditeljska energija drevnih<br />
Ja praktično nisam sumnjao da se <strong>za</strong> energetsko napajanje divovskog<br />
rezonatora lasera koristila mentalna (ili psihička) energija<br />
drevnih ljudi. Već sam znao da se psihička energija, čiju moć<br />
slabo poznajemo, mobiliše pomoću mantri - onih melanholično<br />
izgovorenih zvukova i reči čiju tajnu jogiji ne odaju nikom, a<br />
najvažnije od njih se čuvaju kao veliko blago u samoj Sambali.<br />
Tehnologija mantri mogla bi se nazvati tehnologijom drevnih<br />
ljudi, čije smo plodove videli ovde - u Gradu <strong>Bogova</strong>.<br />
- Dakle, veoma je čudan bio život drevnih ljudi! - mislio sam.<br />
- Trebalo je samo izgovoriti <strong>za</strong>vetnu reč, pa bi se niotkuda pojavila<br />
kolosalna sila, kojom je običan (drevni) čovek mogao da<br />
upravlja po volji... Samo da se ne pojavi želja da se ta sila usmeri<br />
da bi udovoljila <strong>za</strong>visti ili osveti... a bez svete kontrole Savesti.<br />
Zamislio sam kako je na ovom istom mestu gde sad ja stojim<br />
nekada stojao drevni čovek, više od 10 metara visok, i posmatrao<br />
kameni laser. Nekako mi se govorilo da je njegov pogled bio usmeren<br />
upravo na kupastu izbočinu na prednjem ogledalu kamenog<br />
lasera, kako bi kroz nju uveo svoju psihičku energiju u rezonator<br />
lasera. Usmerivši svoj pogled tamo, drevni čovek bi počeo da<br />
koncentriše svoju pažnju na svoja osećanja, čineći da ona postanu<br />
laka, svetla i lebdeća, i što je najvažnije - ispunjena Ljubavlju prema<br />
Bogu. Postepeno bi drevni čovek počinjao da oseća da je čitav<br />
svet ispunjen osećanjima i da njegova lična osećanja ulaze u taj<br />
svet osećanja. Pomoću svojih osećanja drevni čovek bi počeo da<br />
analizira svet osećanja i naj<strong>za</strong>d bi u njemu našao ono što je tražio<br />
- u njemu su živela i cvetala osećanja Vode, osećanja Zemlje,<br />
osećanja Vatre i osećanja Vetra. Ta osećanja nisu baš ličila na njegova<br />
ljudska osećanja, ali su jasno postojala - ta čudna osećanja<br />
četiri elementa, pored njega. <strong>Dr</strong>evni čovek se potrudio da shvati<br />
204
Kameni<br />
laser<br />
osećanja Vode, potom Zemlje, potom Vatre, potom Vetra, ali su<br />
ona bila sasvim nenalik na ljudska osećanja, uprkos tome što su<br />
bila snažna i puna života... i nečeg veoma bliskog. <strong>Dr</strong>evni čovek bi<br />
potom počeo da koncentriše svoju pažnju na taj osećaj da su njemu<br />
tuđa osećanja Vode, Zemlje, Vatre i Vetra istovremeno i bliska,<br />
uviđajući da su sva ta osećanja srodna po Ljubavi prema Bogu koji<br />
je stvorio svet u čijoj osnovi stoje tih pet elemenata.<br />
Njemu, drevnom čoveku, uopšte nije bilo teško da se<br />
koncentriše na Ljubav prema Bogu, <strong>za</strong>to što ona ne samo da<br />
je prožimala čitavo njegovo biće, već je bila i osnov društva u<br />
kome je on živeo, u kome se Ljubav prema Bogu shvatala istovremeno<br />
i kao duhovni i kao energetski <strong>za</strong>kon sveta. On, drev=<br />
ni čovek, uopšte nije mogao da <strong>za</strong>misli da će u nekoj dalekoj<br />
budućnosti ljudi dobijati energiju od nafte i gasa, <strong>za</strong>to što se<br />
glavna energija nalazi u čovekovoj duši i treba je samo pokrenuti<br />
pomoću Ljubavi prema Bogu; <strong>za</strong> njega je bilo sasvim prirodno<br />
da voli Boga.<br />
Koncentrisavši se na svoju ljubav prema Bogu, drevni čovek<br />
bi počeo da očekuje ono što može da očekuje neko ko toliko<br />
voli Boga - počeo bi da čeka emocionalnu reakciju ostala četiri<br />
elementa, koji ne mogu da toliko vole Boga kao on. On je<br />
čekao, čekao, usmeravajući svoju koncentraciju na ljubav prema<br />
Bogu, i na kraju osetio da se čudno osećanje Ljubavi Vode<br />
odjednom spojilo sa njegovim osećanjem ljubavi; osetio bi da<br />
ga je snaga Vode podržala... tačnije, da je podržala njegovu ljubav<br />
prema Bogu. <strong>Dr</strong>evni čovek bi jedva izdržao tu silu, kada bi<br />
se njegovim ionako moćnim osećanjima pridružila ništa manje<br />
moćna osećanja Vode, ali bi uporno stojao na mestu, nastojeći<br />
da dosegne nivo sila pet elemenata. Ali, drugi elementi, kao da<br />
ga proveravaju, posmatrali bi kako će on podneti sjedinjenje sa<br />
Vodom. A drevni čovek bi stajao i sve više i više se koncentrisao<br />
na Ljubav prema Bogu, očekujući da na njegova osećanja odgovore<br />
još i Zemlja, Vatra i Vetar.<br />
205
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Energija osećanja Zemlje, koja bi se sjedinila sa njegovim<br />
osećanjima i osećanjem Vode, donela bi olakšanje, kao da<br />
podseća na jedinstvo čoveka sa Zemljom i njegovo telo bi počelo<br />
da lagano podrhtava od izliva energije osećanja. Sjedinjenje sa<br />
energijom osećanja Vatre bilo je nalik na blesak svetlosti, tako<br />
snažan da bi na trenutak drevni čovek izgubio iz vida kameni laser.<br />
Poslednje bi se pridružilo osećanje vetra, usled čega bi nastala<br />
strasna želja da se leti, da se leti tako da paralalni svetovi, koje<br />
bi načinio Onaj koga volimo, promiču kraj nas kao lepi pej<strong>za</strong>ži.<br />
Ali, drevni čovek, osetivši nerazdvojno jedinstvo sa čitavim<br />
svetom, fiksirao bi pogledom konusno ispupčenje kamenog lasera<br />
i izgovorio mantru koja se ne sme izgovarati ako čovek<br />
nije sjedinjen sa osećanjima Vode, Zemlje, Vatre i Vetra.<br />
- - usredsređeno bi rekao on, jedva otvarajući usta i<br />
ne skidajući pogled sa kupastog ispupčenja.<br />
Moćni tok energije u duginim bojama i<strong>za</strong>šao bi iz njegovih<br />
očiju i u trenu stigao do kupastog ispupčenja na prednjem ogledalu<br />
kamenog lasera, nakon čega bi prešao u rezonator lasera.<br />
Ubrzo bi drevni čovek video da je energija koja dolazi iz njega<br />
potpuno napunila rezonator i kao svetlucava buktinja smestila<br />
se.u prostor između ogledala lasera:<br />
Nakon toga bi se drevni čovek umirio - znao bi da je uspeo da<br />
snabde energijom kameni laser, nakon čega će njegovi drugovi,<br />
takođe graditelji Grada <strong>Bogova</strong>, podesiti prednje ogledalo lasera<br />
da „energetski zrak" padne tačno na reflektujuće ogledalo, postavljeno<br />
na vrhu Kajlaša, kojim će upravljati arhitekti, obrađujući<br />
planine njegovom energijom. On, drevni čovek, bio je ponosan<br />
što je uspeo da to učini - da stvori energiju pet elemenata.<br />
A energija pet elemenata bi tekla i tekla kroz njega, ne<br />
i<strong>za</strong>zivajući više nikakav unutrašnji napor; samo bi raznobojne<br />
vizije sprovodile tu energiju, vizije koje su poticale iz raznih paralelnih<br />
svetova. <strong>Dr</strong>evni čovek je shvatao da tako i treba da bude,<br />
pošto je energija pet elemenata jedinstvena energija paralelnih<br />
206
Kameni<br />
laser<br />
svetova, u kojima je<br />
Bog podelio svet na pet<br />
elemenata jedinstva<br />
- Vatru, Vodu, Zemlju,<br />
Vetar i Čoveka. <strong>Dr</strong>evni<br />
čovek je u duši osećao<br />
da je Božiji sin, jer je<br />
kroz njega tekla <strong>za</strong>ista<br />
božanstvena energija,<br />
ona energija koja je<br />
postojala pre nastanka<br />
svetova i koja je imala Energija pet elemenata<br />
prvobitnu čistotu. i<strong>za</strong>šla je iz očiju drevnog čoveka<br />
Pognuo sam glavu i<br />
na svojim nogama video prljave šiljate tatarske čizme.<br />
- Eh! Kako je samo važno težiti duševnoj čistoti! - uzviknuo<br />
sam u sebi.<br />
Pošto sam se preobukao u odeću <strong>za</strong> planinarenje, oprao sam<br />
zube, umio se hladnom vodom i počeo da pakujem ranac.<br />
- Zanimljivo, a pomoću koje energije kameni laser stalno radi<br />
u režimu infrazvuka? - postavio sam sebi prirodno pitanje.<br />
Ostavio sam pakovanje ranca, podigao glavu i video ogromnu<br />
piramidu Kajlaša. Okrenuo sam glavu i smesta video nekoliko<br />
piramidalnih spomenika.<br />
- Verovatno je da piramide koncentrišu kosmičku energiju, a<br />
ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>, sve je uređeno tako da se pomoću neke<br />
od piramidalnih konstrukcija sakupi onaj frekventni opseg<br />
energije koji će obezbediti stalno punjenje rezonatora kamenog<br />
lasera kako bi on postojano radio u infrazvučnom režimu sa ciljem<br />
<strong>za</strong>štite. Sigurno da postoje i predajnici, koji usmeravaju tu<br />
energiju na rezonatore kamenog lasera - pomislio sam.<br />
Još nisam znao da ću ovde uskoro videti mnoštvo kamenih<br />
konstrukcija koje liče na kamene antene ili ogledala,<br />
207
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
koje, očigledno, mogu<br />
da energiju piramida<br />
prenose do kamenog<br />
lasera.<br />
Pošto sam spakovao<br />
ranac, u duši su mi se<br />
odjednom pojavile sumnje<br />
da je naše znanje<br />
o laserima daleko od<br />
profesionalnog. Ali, da<br />
pođem unapred, dragi<br />
čitaoče, reći ću da sam se<br />
po okončanju ekspedicije<br />
„Njegova energija" je obrađivala planine<br />
detaljno konsultovao o „kamenom laseru" sa poznatim fizičarima<br />
- A. V. Akimovim, G. G. Tertišnovim i S. N. Kružkovim. Bilo je<br />
mnogo prepirki i plodonosnih diskusija. Izrečeno je mnogo ideja.<br />
Ali, u celini su se svi složili da ta konstrukcija liči na ogromni laser<br />
koji bi (hipotetički!) mogao da radi na mentalnu energiju. A Sergeja<br />
Nikolaeviča Kružkova - talentovanog inženjera - posebno je<br />
iznenadila konstrukcija prednjeg ogledala kamenog lasera, kojom<br />
Sergej Nikolaevič<br />
Kružkov<br />
je bio oduševljen.<br />
Opet mi se u glavi javila misao da<br />
taj kameni laser radi na božanstvenu<br />
energiju pet elemenata koja je drevnim<br />
narodima bila dostupna, pre svega<br />
<strong>za</strong>hvaljujući Čistoti Duše.<br />
Ne znam <strong>za</strong>što, prišao sam potoku,<br />
skinuo se do pojasa i dobro se umio<br />
hladnom vodom. A potom, obukavši<br />
se i malo se protresavši od hladnoće,<br />
pogledao sam Sveti Kajlaš.<br />
208
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 11<br />
Kosmičko ogledalo Kajlaša<br />
Sa ove strane Kajlaš je izgledao veličanstveno. Znao sam da se<br />
Kajlaš smatra središtem tantričkih sila naše planete, pa sam<br />
<strong>za</strong>to smatrao da se i mi, kao i Kajlaš, nalazimo u vlasti tih sila.<br />
Setio sam se reči „starijeg čoveka" da su njemu tantričke sile<br />
koje deluju u pećini Haratija prijatne i da se njemu ne izlazi odatle.<br />
Setio sam se i razmišljanja koja su prethodila ovoj ekspediciji<br />
o tome kako planine misle, što je upućivalo na <strong>za</strong>ključak<br />
da u planine treba ići sa čistom dušom, pa sam se okrenuo drugovima<br />
i upitao ih:<br />
- Recite iskreno, je li vam prijatno ovde kraj svete planine<br />
Kajlaša?<br />
Svi su ućutali, očigledno analizirajući svoje duševno stanje.<br />
Prvi se oglasio najotvoreniji, Seliverstov:<br />
- Ja se, šefe, ovde osećam slobodno i radosno. Dao bih poslednju<br />
košulju... - Seliverstov iskosa pogleda Rafaela Jusupoviča.<br />
- Na duši mi je ovde dobro. Samo... nešto me grize: onda kada<br />
209
U PREDE LIMA<br />
ŠAMBALE<br />
ste se ti i Ravil noću vratili u logor i niste videli svetiljku, ja sam<br />
<strong>za</strong>ista stajao sa svetiljkom, a nisam sedeo u šatoru....<br />
- Ma dobro, ne moraš to da pominješ.<br />
- Ne nagrću u<strong>za</strong>lud hodočasnici ovamo, ovde je dobro na<br />
duši - dodao je Ravil.<br />
Hteo-ne hteo, u meni se počeo stvarati utisak da nas je „planina<br />
pustila k sebi" i da i mi, slično kao i „stariji čovek", pošto<br />
imamo pristup, osećamo tantričke sile kao nešto prijatno <strong>za</strong><br />
nas. Opet su mi se u mislima javile reči „starijeg čoveka" koji<br />
je tvrdio da je Kajlaš živ i da tantričke sile, koje ovde obitavaju,<br />
predstavljaju misaonu energiju Kajlaša, koji vidi i analizira<br />
dušu svakog živog stvora koji se pojavi pred njim.<br />
- Baš je dobro što sam poslao u Moskvu kinooperatera Kvitkovskog,<br />
što ga nisam poveo ovamo. Postidela bi se... pred<br />
planinom... njegova pragmatična duša - pomislio sam.<br />
Natovarivši jakove, krenuli smo napred. Nisam skidao pogled<br />
sa <strong>za</strong>padne strane Kajlaša, tražeći mesto odakle će biti<br />
najbolji pogled. Seliverstov, koji se periodički osvrtao na teško<br />
natovarene jakove, pevušio je staru komunističku pesmicu:<br />
„Rođeni smo<br />
Da bajku pretvorimo u istinu<br />
Da savladamo prostranstvo i prostor...<br />
Dižući u visinu svoj poslušni avion..."<br />
Zapadna strana Kajlaša svetlucala je pod zracima Sunca. Sve<br />
smo fotografisali i snimali kamerom. A ja sam se pentrao po<br />
obližnjim bregovima, crtajući skice, da bih potom sve uneo u<br />
jedan obimni crtež. Bilo je prilično toplo, nije bilo jakog vetra.<br />
- Vidi, reklo bi se da je cela <strong>za</strong>padna strana Kajlaša pre svega<br />
udubljeno ogledalo i da se radi o veoma složenoj geometriji<br />
prošaputao sam <strong>za</strong> sebe, <strong>za</strong>vršavajući konačnu verziju crteža.<br />
Gornji deo <strong>za</strong>padne strane Kajlaša bio je oblika divovske stepenaste<br />
udubljene površine, nagnute pod uglom od oko 45° u<br />
odnosu na horizontalu. Nanosi snega videli su se na vrhu i sa<br />
210
Kosmičko ogledalo Kajlaša<br />
južne strane, ali se veoma<br />
jasno videla stepenasta konstrukcija.<br />
Ta ogromna stepenasta<br />
čaša imala je dimenzije<br />
minumum 700x700 metara.<br />
Prišao mi je Ravil i<br />
poka<strong>za</strong>vši prstom „čašu"<br />
koju sam crtao, rekao:<br />
Ovo izgleda kao<br />
kosmičko ogledalo...<br />
Htedoh da ga <strong>za</strong>pitam<br />
o nameni te „čaše", ali se<br />
prekidoh, shvativši da ni<br />
Ravil ni ja ne možemo ni<br />
približno, ni hipotetički,<br />
odgovoriti na to pitanje.<br />
U nižem delu je ta „čaša"<br />
Crtež <strong>za</strong>padne strane planine Kajlaš<br />
(ili „kosmičko ogledalo")<br />
bila jasno ograničena<br />
zupčastim i isto tako udubljenim ispustom, koji je na dnu prelazio<br />
u udubljenu strmu padinu visine otprilike 600 metara. A<br />
sa južne strane te strme padine, malo niže, video se Mali Kajlaš<br />
u obliku horizontalne oštrokrake piramide, postavljene na tri<br />
kamena stuba, visine minimalno 600 do 800 metara.<br />
U podnožju pomenute padine videla se takođe jedna<br />
udubljena stepenasta površina, ali ne tako^pfavilna kao na<br />
„kosmičkom ogledalu". Ta površina je u središtu imala ravnomerno<br />
uzvišenje, a na tri mesta nevelike konstrukcije ogledala,<br />
koje kao da su bile montirane na tim mestima. U početku mi je<br />
sve to izgledalo kao haos planinske padine, ali pošto sam pogledao<br />
prizor iz nekoliko različitih pozicija, shvatio sam da je<br />
to najverovatnije nekakva konstrukcija čija mi je <strong>za</strong>misao bila<br />
potpuno neshvatljiva.<br />
211
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Kosmičko ogledalo <strong>za</strong>padne strane Kajlaša<br />
(dimenzije u poređenju sa Ajfelovom kulom)<br />
- Verovatno je da je sve ovo načinjeno radi upravljanja suptilnim<br />
energijama - pomislio sam.<br />
Setio sam se da sam 1998. godine u gradu Rišikešu u Indiji<br />
u jednom od hramova imao u ruci knjigu pod nazivom „Energija<br />
svesti". Počeo sam da je listam, čudeći se sa svakom stranicom<br />
sve više: poka<strong>za</strong>lo se da je neko nekada podelio energiju<br />
čovekove svesti na više od 200 vidova energije, od kojih je<br />
svaka imala svoj naziv i bila opisana tako detaljno i sa takvom<br />
količinom šema i eksplikativnih crteža, daje teško bilo <strong>za</strong>misliti<br />
da je čitav taj kolosalni trud bio tek plod puke mašte. Upravnik<br />
hrama mi je objasnio da su tu knjigu, prevedenu sa sanskrita<br />
na engleski jezik, napisali u davnoj prošlosti naučnici jedne<br />
velike civili<strong>za</strong>cije koja je pre nas postojala na Zemlji.<br />
- <strong>Dr</strong>evni narodi su <strong>za</strong>snovali nauku o suptilnim energijama<br />
i shvatili da je pomoću konstrukcija različitih oblika moguće<br />
212
Kosmičko ogledalo Kajlaša<br />
upravljati tim energijama, čak do te mere da mogu uticati na<br />
ljudsku svest - tiho sam rekao.<br />
Još niže na padini <strong>za</strong>padne strane Kajlaša, iz raznih pozicija,<br />
mogla se videti još jedna dugačka udubljena padina, koja<br />
je imala tako pravilan oblik da nije bilo sumnje da je veštačkog<br />
porekla. Gornja površina te padine bila je nazubljena i kroz<br />
dvogled je izgledalo kao da se sastoji od jednog ili dva reda ili<br />
uspravnih stena, ili drevnih statua, istrošenih od vremena.<br />
- Kakvu li funkciju ima ta duguljasta konstrukcija? - upitao<br />
sam sam sebe i kiselo se osmehnuo, naravno, ne našavši odgovor.<br />
Ravil, koji je stojao pored mene, nakašljao se.<br />
- Šta je, Ravile? - upitao sam.<br />
- Evo šta mislim... - počeo je da govori, - ovo ogledalo hvata<br />
kosmičku energiju i... raspodeljuje je piramidama Grada <strong>Bogova</strong>,<br />
kako bi one nešto učinile pomoću te energije. Ali šta?<br />
- Ko zna, ko zna... - rekoh.<br />
- A <strong>za</strong>r ne bi to „kosmičko ogledalo Kajlaša" moglo da bude<br />
lokator, pomoću koga Sambala, koja je smeštena ispod Kajlaša,<br />
Original jedne fotografije i crtež <strong>za</strong>padne strane Kajlaša<br />
213
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Jedan oddelova duguljaste konstrukcije <strong>za</strong>padne strane Kajlaša.<br />
Originalna fotografija i crtež<br />
komunicira sa drugim svetovima? - nadahnuto je nastavio Ravil.<br />
- Tehnički nivo Šambale dopušta da se tako nešto napravi! A<br />
možda, možda... možda je pomoću tog ogledala moguće <strong>za</strong>jedno<br />
sa tokom kosmičke energije ući u kosmos, kako bi se licem u lice<br />
srelo sa inteligencijom drugih planeta?<br />
- Ko zna... - tmurno sam odgovorio.<br />
Obojica smo <strong>za</strong>ćutali, shvatajući da osim mašte nemamo<br />
nikakvog drugog sredstva da makar i malo shvatimo šta su<br />
to načinili drevni narodi. Trebalo je da prođe tri godine da bi-<br />
214
Kosmičko ogledalo Kajlaša<br />
smo Ravil i ja, analizirajući mapu i shemu Grada <strong>Bogova</strong>, došli<br />
do <strong>za</strong>ključka da je ta <strong>za</strong>padna strana, uključujući i pomenuto<br />
„kosmičko oglealo", načinjena da bi se upravljalo Vremenom,<br />
kako bi se načinio novi čovek. Ali o tome ćemo, dragi čitaoci, govoriti<br />
u narednom tomu ove knjige, i verujte da će to „putovanje<br />
u telo vremena" biti fascinantno.<br />
- Hm... hm... - promrmljao sam, prekidajući tišinu. - Evo šta<br />
bih rekao.<br />
- Šta?<br />
- Sećaš se daje „stariji čovek", onaj koji je išao u pećinu Harati,<br />
pričao da Harati može da čita ljudske misli i da <strong>za</strong>hvaljujući<br />
tome sve smesta vidi?<br />
- Sećam se.<br />
- Najverovatnije je da je Harati čovek iz Carstva Mrtvih.<br />
Znači, Carstvo Mrtvih čita naše misli. Nije li tako?<br />
- Tako je.<br />
- Osim toga - nastavio sam da razvijam svoju misao - „stariji<br />
čovek" je govorio nešto u smislu kao da je sam Kajlaš u stanju<br />
da čita misli ljudi koji ovamo dolaze. Je li tako?<br />
- Tako je.<br />
- I, na kraju, došli smo do <strong>za</strong>ključka da je kamen Šantamani,<br />
koji se čuva u piramidi Malog<br />
Kajlaša, takođe namenjen<br />
čitanju i analiziranju ljudskih<br />
misli.<br />
- Da.<br />
- Odatle sledi da smo ti i<br />
ja, Ravile, providni kao staklo.<br />
Sve o čemu mislimo sasvim<br />
je poznato tamo... Samo, <strong>za</strong>r<br />
smo ti i ja toliko strašni da bi<br />
neko traćio vreme na analizu<br />
naših misli?<br />
215
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Zle misli mogu da postanu „infekciona bomba"<br />
na ovom mestu stvaranja<br />
- . . . ?<br />
- Nismo - počeo sam da odgovaram na sopstveno pitanje<br />
- mi nismo toliko strašni. Ali, osim nas u nevidljivom obliku<br />
postoje i anđeli, duhovi, ljudi paralelnih svetova, ljudi sa drugih<br />
planeta... Oni takođe misle.<br />
Zapalio sam cigaretu.<br />
- Naše misli - ponovo sam progovorio - ovde čitaju ljudi<br />
Šambale (pomoću kamena Šantamani), ljudi Carstva Mrtvih i<br />
sam... kosmički... Kajlaš. Ali ono najvažnije, na šta oni, verovatno,<br />
obraćaju pažnju - jeste postojanje zlih ili negativnih misli u<br />
našim dušama, kojima ne sme biti dozvoljen pristup na ovo sveto<br />
mesto gde je, možda, načinjen... novi čovek. Zar nisu zle misli<br />
- faktor uništenja ili „infekciona bomba" <strong>za</strong> „mesto stvaranja"?<br />
Ponovo smo krenuli napred. Sunce je sijalo. Misli su nam<br />
bile radosne i svetle. Sve je u ovom svetu izgledalo prekrasno.<br />
- Šefe, vidim nekakav dvorac. Ali bez prozora i vrata - <strong>za</strong>čuo<br />
sam otpo<strong>za</strong>di Ravilov glas.<br />
216
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 12<br />
Dvorac bez prozora i vrata<br />
- Gde?<br />
- Evo tu, pred nama! Potpuno prirodan dvorac stoji... bez<br />
prozora i vrata. Osnova se samo malo urušila...<br />
- Oho! - uzviknuo sam.<br />
U glavi su mi se javile reči Anagirike Govinde, koje sam<br />
pročitao u hramu lame Ketsuna Zangpoa, o tome da kompleks<br />
Kajlaša liči na divovsku mandalu, sastavljenu od kombinacije<br />
mističnih figura. Sećao sam se takođe da je on govorio sledeče:<br />
„Zidovi kanjona podsećaju na građevine. Hodočasnik kao da je<br />
okružen divovskim hramovima...".<br />
Građevina koju smo videli bila je visoka oko 250 metara i<br />
sastojala se od kombinacija kula i strmih stena. Sve je to veoma<br />
ličilo na katoličku crkvu. Prozora i vrata uopšte nije bilo.<br />
- Čudno - rekao sam i počeo da crtam. - Sta bi to moglo da<br />
znači? Ali... svakako da ovo nije prirodna planina, već veštački<br />
načinjena građevina.<br />
217
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Fotografija (original i nakon 3D<br />
rekonstrukcije) i crtež neobičnog<br />
monumenta br. 115, koji liči na dvorac<br />
bez prozora i vrata<br />
Tek što smo se<br />
udaljili sto metara od<br />
tog mesta, kad smo<br />
videli još jednu konstrukciju,<br />
smeštenu na<br />
nešto višem mestu na<br />
padini. Ta konstrukcija<br />
imala je oblik udubljene<br />
površine sa malim<br />
stepenicama na kojima<br />
su se isticale mnogobrojne<br />
izbočine, nalik<br />
na male piramide.<br />
Južna, dobro vidljiva<br />
strana građevine, na<br />
vrhu i na dnu je bila<br />
krunisana dvama lepim<br />
uzvišenjima visine 70-<br />
80 metara. Donja uzvisina<br />
imala je pravougaoni<br />
oblik, a gornja<br />
je ličila na cilindričnu<br />
kamenu dršku štapa,<br />
postavljenu na uskoj<br />
osnovi. Sticao se utisak<br />
da je ta „drška štapa",<br />
teška sigurno stotine i<br />
hiljade tona, bila naknadno<br />
isklesana, podignuta i postavljena.<br />
- <strong>Dr</strong>evni graditelji su sigurno vladali antigravitacionim silama<br />
- pomislio sam.<br />
A malo dalje, u hodu, videli smo grandiozni veličanstveni<br />
„dvorac" savršeno fantastičnog oblika, koji je odavao utisak<br />
218
Dvorac bez prozora i vrata<br />
Fotografija (original i nakon kompjuterske obrade konturama)<br />
i crtež neobične konstrukcije br. 16<br />
nečeg sličnog „carstvu Kaščeja Besmrtnog". Tu analogiju je još<br />
više pojačavalo to što je na njega padala senka, pa je on izgledao<br />
zlokobno-crno na fonu svetlucavog Kajlaša.<br />
219
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Fotografija (original i nakon kompjuterske obrade konturama) i crtež<br />
monumentalnih konstrukcija, nalik na dvorce (br. 35,36,37 i 127)<br />
Taj „dvorac" se sastojao od dve prednje i dva <strong>za</strong>dnje kamene<br />
ploče (ili „ogledala") položene jedna na drugu, između kojih se<br />
nalazila masivna trapezoidna konstrukcija koja se otpo<strong>za</strong>di i<br />
na vrhu <strong>za</strong>vršavala kupastim ispustom. Visina tog dvorca bila<br />
je minimalno 500 metara.<br />
Fotografišući to, shvatao sam da će senka pogoršati kvalitet<br />
snimka. Ali su se <strong>za</strong>to okom, uprkos senci, mogli videti detalji<br />
i uneti u crtež.<br />
I<strong>za</strong> „dvorca", bliže Kajlašu, videla se neka ovalna tvorevina,<br />
koju sam isprva smatrao običnom planinom. Ali potom, osvrnuvši<br />
se i uporedivši tu ovalnu tvorevinu sa prirodnim tibetskim bregovima,<br />
shvatio sam da je i to takođe drevna građevina u vidu<br />
trostepenog ovalnog uzvišenja visine oko 350 metara.<br />
220
Dvorac bez prozora i vrata<br />
- Ali <strong>za</strong>što su gradili takve<br />
neverovatne monumentalne<br />
konstrukcije? - u<strong>za</strong>lud sam<br />
pitao samog sebe, znajući već<br />
da ne mogu da nađem nikakav<br />
odgovor.<br />
A potom, u naredna tri dana,<br />
naišli smo na još nekoliko<br />
„dvoraca bez prozora i vrata",<br />
<strong>za</strong> koje ću, dragi čitaoci, dopustiti<br />
sebi da vam ih pokažem i<br />
ukratko opišem. Znajte takođe<br />
da sam tokom fotografisanja<br />
i crtanja tih konstrukcija u<br />
obliku „dvoraca" sve vreme<br />
u sebi osećao unutrašnje negodovanje,<br />
pove<strong>za</strong>no sa tim Crtež „dvorca bez prozora i vrata"<br />
što ne razumem ništa od (br. 53) u Gradu <strong>Bogova</strong><br />
onoga što fotografišem i crtam;<br />
naprosto sam slepo obavljao svoj <strong>za</strong>datak u ovoj ekspediciji,<br />
<strong>za</strong>prepašćujući se veličanstvenošću uma drevnih. U menije tinjala<br />
jedino slaba nada da ćemo nekad u budućnosti moći da shvatimo<br />
bar nešto o tome.<br />
Fotografija (original i kompjuterska 3D obrada) monumenta br. 53<br />
u Gradu <strong>Bogova</strong><br />
221
U PREDE LIMA<br />
ŠAMBALE<br />
Crtež i fotografija monumenta u obliku kompleksa kupola<br />
(br. 38,39 i 40)<br />
Jedan od tih „dvoraca", podignut na vrhu tibetskog brega,<br />
predstavljao je složenu kombinaciju blago udubljenih površina,<br />
a na vrhu su mu bile postavljene piramida i kupola u obliku polulopte.<br />
Visina ovog monumenta bila je oko 150-200 metara.<br />
- Šta je to? - glupo sam upitao sam sebe.<br />
Naravno, nisam mogao da odgovorim na to pitanje, kao što<br />
ni većina ljudi ne može da odgovori na pitanje čemu su služili<br />
drevni monumenti.<br />
222
Dvorac bez prozora i vrata<br />
Crtež i fotografija (original i 3-D model)<br />
monumenta u obliku <strong>za</strong>mka (br. 49-52)<br />
<strong>Dr</strong>ugi „dvorac" bio je nalik na kompleks kupola sa dvema<br />
ogromnim vertikalnim pločama (oko 100x100 metara), postavljenim<br />
tačno pod pravim uglom jedna u odnosu na drugu.<br />
- Čemu služe te kamene kupole? Da sakupljaju određene<br />
oblike suptilne energije ili nešto slično? Kakva je uloga tih ploča,<br />
koje liče na ogledala? Kakvu energiju one reflektuju i kuda? - iz<br />
mene su izbijala pitanja, na koja, avaj, nisam imao odgovora.<br />
223
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Naredni monument, postavljen na vrhu jednog visokog tibetskog<br />
brda, podsećao je na starinski španski <strong>za</strong>mak. Donekle<br />
je bio nalik na piramidu, ali je ta piramida imala krajnje čudan<br />
nacrt: vertikalne bočne površine, reljefna udubljenja itd. Sa<br />
bočnih strana „<strong>za</strong>mka" stajale su dve kamene ploče; na vrhu jedne<br />
od njih mogle su se ra<strong>za</strong>znati četiri polurazrušene kupole.<br />
Još jedan monument koji smo videli u Gradu <strong>Bogova</strong><br />
podsećao je na spiralu koja se sužava idući ka vrhu. I naravno,<br />
taj monument, kao i većina drugih, spajao se sa pljosnatim<br />
konstrukcijama koje smo mi nazvali reflektujućim ogledalima.<br />
Crtajući taj monument, shvatio sam da se logički domišljam<br />
da dodam mnoge njegove delove, prekrivene snegom ili srušene<br />
Crtež i fotografija (original i posle kompjuterske obrade)<br />
monumenta u obliku spirale koja se sužava (br. 56-58)<br />
224
Dvorac bez prozora i vrata<br />
Skica i fotografija neobičnih konstrukcija pored spomenika<br />
Gompo-Pang (br. 118 i 119)<br />
od zuba vremena. Ali, to nije činilo ništa manje očiglednim<br />
da su drevni narodi, sa nekim neshvatljivim ciljem, u davnoj<br />
prošlosti, sagradili ovde divovsku kamenu spiralu.<br />
- Možda je to prototip DNK? - tiho reče Ravil, znajući da<br />
DNK ima spiralnu strukturu.<br />
I na kraju, u konstrukcije te vrste mogle su se ubrojati konstrukcije<br />
postavljene pored monumenta Gompo Pang. I<strong>za</strong><br />
njega se dobro videlo nešto što podseća na uski žleb na čiji se<br />
uzdignuti zidovi naslanjaju na stene, koje se spuštaju na dole<br />
225
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Bajka nije fantazija, bajka je istorija<br />
koja svedoči o <strong>za</strong>boravljenoj<br />
veličini čoveka<br />
sa polukružnog obronka<br />
monumenta Gompo Pang.<br />
Odmah i<strong>za</strong> njega je na istoku<br />
bila uočljiva struktura sa<br />
oštrim ivicama, na čijoj su<br />
se južnoj strani videla dva<br />
udubljenja u obliku saća.<br />
I<strong>za</strong> te strukture moglo se<br />
videti nešto nalik na dva<br />
„stepeništa" sa ukrašenim<br />
rukohvatima, koja se grandiozno<br />
spuštaju sa vrha<br />
okrugle kamene tvorevine.<br />
A i<strong>za</strong> njih, malo dalje na istoku, video se dvojni red ili stena, ili<br />
figura, i<strong>za</strong> kojih je počinjalo već pomenuto <strong>za</strong>padno ogledalo samog<br />
Kajlaša.<br />
Pri pogledu na te „žlebove", „saća", „stepenice" i sve ostalo,<br />
u mojoj glavi su počele da se komešaju misli o njihovoj nameni.<br />
Niotkuda mi je došla ideja da se uspostavi analogija sa građom<br />
ljudskog organizma, ali se ona odmah ugasila, <strong>za</strong>to što sam slabo<br />
poznavao prostomu strukturu čovekovih molekula. Pa ipak mi se<br />
ta ideja u dubini duše učinila <strong>za</strong>nimljivom i počela je da svrdla u<br />
glavi, mada nisam imao nikakve osnove da tvrdim da su drevni narodi<br />
pomoću gradnje raznovrsnih i neobičnih monumenata ovde<br />
stvarali čoveka. Jednostavno sam osećao bolno nesavršenstvo<br />
svog uma u poređenju sa mogućnostima drevnih naroda.<br />
Setih se rečenice Sergeja Seliverstova:<br />
- Svi smo slušali bajke o dvorcima bez prozora i vrata, a ovde<br />
ih vidimo svojim očima...<br />
Tada sam pomislio:<br />
- Bajka nije fantazija. Bajka je istorija koja svedoči o <strong>za</strong>boravljenoj<br />
veličini čoveka.<br />
226
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 13<br />
Kamena ogledala Grada <strong>Bogova</strong><br />
Što smo duže boravili u Gradu <strong>Bogova</strong>, to se više u meni stvarao<br />
utisak da je Grad <strong>Bogova</strong> nekakav neshvatljiv i grandio<strong>za</strong>n<br />
mehani<strong>za</strong>m, unutar koga se u strogom poretku kreću nama<br />
nepoznate energije. O tome su, <strong>za</strong>pravo, govorile kamene konstrukcije<br />
nalik na reflektujuće površine, kojima su bile opremljene<br />
mnoge monumentalne građevine Grada <strong>Bogova</strong>. Neke od<br />
njih ste Vi, dragi čitaoče, već videli na prethodnim fotografijama<br />
i crtežima, ali dopustite da vam predočim još nekoliko kamenih<br />
ogledala, da bih vam makar malo predstavio da je Grad<br />
<strong>Bogova</strong> bio sazidan radi regulisanja sinteze nekakvih energija<br />
sa ciljem da se... da se načini nešto veoma važno.<br />
O, kako su me mučile misli o energetskoj suštini čoveka! O,<br />
koliko sam malo tada shvatao! Tada nisam imao predstavu o<br />
tome da ljudsko telo ima dva suptilna obrasca: suptilno telo<br />
vremena i eteričnu matricu. Ali o tome ćemo, dragi čitaoci, govoriti<br />
u narednom poglavlju ove knjige.<br />
227
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Crtež monumenta br. 46, njegova originalna fotografija<br />
i fotografija nakon kompjuterske obrade dodatka kontura<br />
Jedna od tih kamenih naprava <strong>za</strong> reflektovanje bio je kompleks<br />
od pet udubljenih ogledala (br. 46), spojenih i postavljenih<br />
na moćnom postolju, nalik na sanduk. Svako od ogledala<br />
bilo je visoko otprilike kao četvorospratna zgrada. Taj kompleks<br />
ogledala nalazio se na vrhu nečeg što je bilo ili tibetski breg,<br />
ili polusrušena piramida. Ogledala su bila usmerena tačno na<br />
severo<strong>za</strong>pad.<br />
Ovaj monument u obliku ogledala videli smo kad se već<br />
počelo smrkavati. Ravil je počeo da ga revnosno fotografiše, a<br />
228
Kamena ogledala<br />
Grada <strong>Bogova</strong><br />
ja da revnosno crtam. Video sam da poslednje ogledalo u osnovi<br />
ima nekakvo udubljenje. Ono me je <strong>za</strong>interesovalo. Gotovo<br />
trčeći (na visini od 5000 metara!) uputili smo se oko brežuljka na<br />
kome je stajao monument, da bismo poslednje kameno ogledalo<br />
pogledali spreda, a ne sa strane. Na kraju mi je uspelo da razgledam<br />
poslednje ogledalo: uprkos polutami, u njegovoj osnovi<br />
se jasno videlo nešto slično onome što smo već videli na Domu<br />
Srećnog Kamena, „vrata Sambale", „<strong>za</strong>tvorena iznutra kamenom<br />
pločom". Visina tih „vrata" bila je oko tri metra. I opet su se ona<br />
nalazila na mestu na kome je, kako izgleda, vreme bilo sažeto.<br />
Pokušaj da fotografišemo ovaj monument u obliku ogledala<br />
iz ovog položaja nam nije uspeo - bilo je suviše tamno. Dodao<br />
sam „vrata" koja sam video na svoj crtež; oko je bilo bolje od<br />
foto-aparata.<br />
<strong>Dr</strong>ugi monument iz te serije bila je ogromna pravougaona<br />
ploča, veličine trospratnice, postavljena na vrhu kamenitog<br />
brega. Njena šira površina bila je orijentisana striktno pravcem<br />
sever-jug.<br />
Naredni monument iz serije „reflektujućih ogledala" takođe<br />
je ličio na ogromnu kamenu ploču veličine petospratnice, postavljenu<br />
na vrhu brda sa blagom padinom. Ta ploča je imala<br />
Originalna fotografija i crtež monumenta koji podseća<br />
na pravougaonu kamenu ploču<br />
229
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Crtež i fotografija (original i nakon kompjuterske obrade)<br />
monumenta nalik na trapez<br />
oblik ne sasvim pravilnog trape<strong>za</strong> sa otvorom na vrhu. Glatka<br />
površina ploče bila je okrenuta pravcem „<strong>za</strong>pad-istok".<br />
A jednom smo naišli na kameno ogledalo nalik na list drveta.<br />
Ali, sa dimenzijama 100x100 metara taj list je bio toliko<br />
tanak da smo mogli jedino da se čudimo kako se on tokom tolikih<br />
milenijuma nije raspao.<br />
Nekada su te „reflektujuće površine" bile postavljene u<br />
nizu, kao na primer u grupi monumenata na <strong>za</strong>padnoj strani<br />
Grada <strong>Bogova</strong>. Tri kamena ogledala, visine 70-80 metara,<br />
raspoređena jedno<br />
ispod drugog na visokoj<br />
padini, bila su<br />
kombinovana u istoj<br />
liniji sa piramidalnim<br />
konstrukcijama<br />
i jednom kupolom.<br />
Sva kamena ogledala<br />
bila su upravljena<br />
tačno prema <strong>za</strong>padu.<br />
Nailazili smo, takođe,<br />
posebno u Crtež kamenog ogledala nalik na list drveta<br />
<strong>za</strong>-<br />
230
Kamena ogledala<br />
Grada <strong>Bogova</strong><br />
Panoramski crtež i fotografija fragmenta (nakon kompjuterske<br />
obrade) kompleksa ogledalskih reflektujućih površina i monumenata<br />
na <strong>za</strong>padnom kraju Grada <strong>Bogova</strong><br />
padnom delu Grada <strong>Bogova</strong>, na nešto nalik na uglačane strane<br />
rečnih dolina, duž kojih smo išli. U početku mi je izgledalo<br />
da je vetar uglačao te kamene padine, ali sam potom shvatio<br />
da su uglačani delovi dolina najverovatnije i sami svojevrsna<br />
reflektujuća ogledala. Ali, kada sam to shvatio, bilo je već kasno<br />
- mnoge reflektujuće površine te vrste nisam nacrtao ni<br />
fotografisao. Sto bi se reklo, propustio sam.<br />
231
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Skica jednog od delova padine rečne doline koji su <strong>za</strong>ravnjeni<br />
kao ogledalo<br />
Ponekad su kamena ogledala <strong>za</strong>padne strane Grada <strong>Bogova</strong><br />
bila podignuta visoko iznad nivoa reka i bila su ili u vidu ravnih<br />
graničnika, ili u vidu obronaka bregova, ili ruševnih složenih<br />
piramidalnih konstrukcija.<br />
Ako ste Vi, dragi čitaoče, fizičar ili razmišljate kao fizičar, i ako<br />
Vas <strong>za</strong>interesuju kamena ogledala Grada <strong>Bogova</strong>, molim Vas da<br />
prelistate još jednom ovu knjigu i da obratite pažnju da su mnogi<br />
monumenti u ovom „gradu" visoko pod nebom snabdeveni<br />
ravnim ili udubljenim konstrukcijama koje verovatno reflektuju<br />
i regulišu nekakve oblike energije. Možda se Vama, dragi čitaoče,<br />
pojavi neka elegantna i originalna ideja, koja će vas u potpunosti<br />
obuzeti i navesti da se usprotivite bezbrojnoj masi konzervativaca<br />
i <strong>za</strong>vidljivaca i koja će jednom, makar i kroz mnogo,<br />
mnogo pokolenja postati osnova energetike ljudi budućnosti,<br />
potvrđujući princip da je čovek „mikrokosmos makrokosmosa".<br />
Razmislite, molim Vas, dragi čitaoče. Ima nečeg u tome...<br />
A tada, u Gradu <strong>Bogova</strong> pod nebom, stajao sam na jednoj<br />
padini i razmišljao o nama nepoznatim energijama, koje<br />
232
Kamena ogledala Grada <strong>Bogova</strong><br />
Crtež i fotografija (nakon kompjuterske obrade) reflektujućih<br />
ogledala, podignutih iznad nivoa reke<br />
se najverovatnije u strogom poretku i u skladu sa nekim genijalnim<br />
planom sa određenim ciljem kreću u oblasti tog Grada,<br />
stvarajući nešto... ili već stvorivši nešto. Shvatao sam da<br />
čovečanstvo, koga koči konzervativi<strong>za</strong>m i naftna industrija,<br />
još uvek veoma malo zna o tim energijama, ali sam sasvim jasno<br />
shvatao da je budućnost u ovladavanju tim novim oblicima<br />
energije. Pa drevni narodi su znali <strong>za</strong> njih! A čovečanstvo se<br />
razvija po spirali.<br />
233
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Ali, jedna misao mi nije davala mira - misao o energiji vremena.<br />
Ja sam se već potpuno udaljio od banalne predstave<br />
0 vremenu kao o otkucavanju časovnika i već sam uviđao da<br />
je Vreme najmoćnija od svih energija... i najinteligentnija od<br />
svih energija. Pa ću poći unapred i reći Vam, dragi čitaoče, da<br />
1 mojim i Vašim telima upravlja, tačnije ima rukovodeću ulogu<br />
u upravljanju njima, vremenska matrica ili vremensko telo<br />
- energija vremena <strong>za</strong>visna od prostora.<br />
- Sažeto vreme koje se unosi u oblast Grada <strong>Bogova</strong> verovatno<br />
se reguliše kamenim ogledalima. I <strong>za</strong>to, verovatno, nijedan<br />
od svetih monumenata Grada <strong>Bogova</strong> nije dostupan običnom<br />
čoveku - energija vremena bi ga spalila zbog... prisustva zlih<br />
misli u njegovoj duši - pomislio sam.<br />
Ja sam još bio pun snage i zdravlja. A preda mnom je stajala<br />
„crna" strana Kajlaša.<br />
234
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 14<br />
Crna strana Kajlaša<br />
- Koju boju najviše volite? - upitao je Rafaela Jusupova Sergej<br />
Anatolevič Seliverstov, kada smo se predveče udobno smestili<br />
na retkoj travi pored šatora postavljanog ispod severne strane<br />
Kajlaša, koju lame nazivaju „crnom" (duhovno crnom!) stranom.<br />
- Ciljaš li na crnu boju? - u nedoumici je podigao obrve<br />
Jusupov.<br />
- Ma ne. Naprosto sam primetio da u Ufi često nosite crnu<br />
košulju i crne pantalone. Čovek u crnom, što kažu - <strong>za</strong>kikotao<br />
se Seliverstov.<br />
- Razumeš li, crnu košulju ne treba prati svakog dana.; Ja<br />
sam neženja.<br />
- A ja sam perem! - ponosno podiže podbradak Seliverstov.<br />
- Pereš i crne košulje?<br />
- Ja ne nosim crne košulje. Pogotovo ne takve kao Vi<br />
- sa nekim glupavim damskim vezom na okovratniku i na<br />
manžetnama.<br />
235
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Zato ja ne nosim plave košulje - odgovorio je Rafael Jusupov.<br />
- A ti ih, Sergeju Anatoleviču, kako vidim, nosiš.<br />
- Boja košulje nije kriterijum seksualne orijentacije čoveka<br />
- značajno reče Seliverstov. Evo, Borja Mojsejev stalno u plavom<br />
odelu peva, ili u ružičastom, ili...<br />
- Šta podrazumevaš pod ružičastim...?<br />
- Ne valja kuditi talentovanog glumca. On oblači odeću one<br />
boja koja ga uzbuđuje, kako bi...<br />
- Znači, ti oblačiš plavu košulju kako bi... - <strong>za</strong>jedljivo se ubaci<br />
Jusupov.<br />
- Mani se jeftinih dosetki! Kad ima kreativni impuls, čovek<br />
obavezno ulazi u stanje uzbuđenja. A uzbuđenje slama sve<br />
prepreke i uslovljenosti kako bi otkrilo slojeve duhovne energije<br />
koja se naziva talenat. Talenat, Rafaele Gajazoviču, treba<br />
otvoriti...<br />
- Slično kao čir?<br />
- Ne kao čir, već kao sloj duhovne energije - ne zbunjujući se<br />
odgovorio j e Seliverstov. A da bi se otkrio sloj...<br />
-Šta? '<br />
- Sloj.<br />
-Aha.<br />
- Dakle, da bi se otkrio sloj energije talenta...<br />
- Kakve energije - dokopao se šanse Rafael Jusupov.<br />
- Energije talenta.<br />
-Aha...<br />
- Hoću da kažem - odbrusi Seliverstov - da radi otkrivanja<br />
sloja energije... hm... energije talenta... hm.... duhovne energije<br />
koja u sebi krije talenat...<br />
- Nisam shvatio, kakav sloj.<br />
- Ukratko, bez uzbuđenja nema talenta - odseče<br />
Seliverstov.<br />
- A kakvo uzbuđenje, po tebi, najbolje otkriva talenat? - upita<br />
Rafael Jusupov.<br />
236
Crna<br />
strana Kajlaša<br />
- Bilo kakvo! - odgovorio je Seliverstov. - Svako uzbuđenje<br />
može da otkrije talenat. Talenat imaju svi, ali ne umeju svi ljudi<br />
da se uzbude.<br />
- Znači glupi i bezizražajni ljudi su ljudi koji ne umeju da se<br />
uzbuđuju. Je li tako?<br />
- Tako je.<br />
- Znači ni u seksu...?<br />
-Da.<br />
- A kako se može uzbuditi?<br />
- Recimo pomoću neke boje - lukavo se osmehnu Seliverstov.<br />
- Na primer, boje posteljine? - takođe se lukavo osmehnu<br />
Rafael Jusupov.<br />
- Pa makar i boje posteljine. Ili boje zidova, ili...<br />
- Košulje?<br />
- I košulje ili... rublja.<br />
- I kakva je boja potrebna da bi se neko uzbudio?<br />
- Objasniću - uozbilji se Seliverstov. - Crna boja - to nije<br />
nikakva boja, to je boja koje nema. Zato, ako sve vreme ideš<br />
obučen u crno, nikoga nećeš uzbuditi.<br />
- Nije valjda?<br />
- Jeste. Izgledaš kao crna rupa.<br />
- Aha... A ako stalno nosiš samo belo?<br />
- Vidim da ste Vi, Rafaele Gajazoviču, stavili belu masku od gaze.<br />
Uzgred, zbog čega? Peščanih oluja ovde u planinama nema.<br />
- Navikao sam.<br />
- Sa tom belom maskom izgledate kao smrt.<br />
-Šta?<br />
- Kao smrt. Još sa crnim očima.<br />
- Preteruješ.<br />
- Bela boja - podiže kažiprst Seliverstov - to je spoj svih boja<br />
spektra. To jest, kao neka boja bez individualnosti. Čudno je što<br />
su komunisti i<strong>za</strong>brali kao simbol crvenu, a ne belu boju - kod<br />
njih je sve opšte. Dobro je što su Trockoga ubili cepinom, jer da<br />
237
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
je on došao na vlast, i žene bi postale opšta svojina. Zato Vi, Rafaele<br />
Gajazoviču, sa belom maskom izgledate ne kao individua,<br />
već kao opšta... tvorevina. Uzbuditi se pri pogledu na takvog...<br />
opšteg... čoveka, izvinite, prilično je teško. To je isto kao i uzbuditi<br />
se pri pogledu na gomilu ljudi; među nama, nažalost, <strong>za</strong><br />
razliku od jogija, nema onih koji mogu da vole čovečanstvo kao<br />
opštost; ljudi vole individualnosti...<br />
- I šta će tu boje?<br />
- Zato što svaki čovek voli neku svoju boju i uzbuđuje ga pogled<br />
na tu boju. Evo, na primer, šefa - Seliverstov poka<strong>za</strong> prstom<br />
na mene - uzbuđuje narandžasta boja, a mene uzbuđuje...<br />
- Kad vidiš plavo?<br />
- Ma ne, ja volim... roze.<br />
- Ha.<br />
- Molim, bez viceva. Roze boja - to je boja nežnosti, boja<br />
umiljatosti, boja zore... Svaki čovek je podešen na svoju individualnu<br />
talasnu dužinu i tu dužinu predstavlja upravo boja koja<br />
je čoveku omiljena, koja mu daje individualne osobine, baš one<br />
osobine koje iz njega izbijaju kad pogleda svoju omiljenu boju.<br />
- Onda ispada, Sergeju Anatoleviču, da si ti nežan i umiljat<br />
čovek - lukavo se osmehnu Rafael Jusupov.<br />
- Da. Zašto?<br />
- Ništa. Prosto ponekad...<br />
- Ponekad - to nije uvek - ponosno reče Seliverstov.<br />
- Pa dobro onda.<br />
- Fizičari tvrde - prisećajući se, Seliverstov <strong>za</strong>škilji očima -<br />
da postoji matrica organizma, koja se sastoji od suptilne energije<br />
postavljene u domenu suptilne energije...<br />
- Nije postavljena, već strukturisana u prostoru - prekinu ga<br />
Rafael Jusupov.<br />
- Neka bude i tako. U čemu je razlika? I tako, ta... strukturisana<br />
ili... postavljena u prostoru energija matrice ima tendenciju<br />
da se raspada na boje...<br />
238
Crna<br />
strana Kajlaša<br />
- Raspadaju se samo leševi - opet ga prekide Rafael Jusupov<br />
- u datom slučaju dolazi do difrakcije.<br />
- Ne prekidajte me! Ipak, ta matrica može da se razloži... -<br />
Seliverstov oprezno pogleda Jusupova - na dugine boje: crvenu,<br />
narandžastu, žutu, zelenu, plavu, tamnoplavu i ljubičastu,<br />
koje se sve razlikuju po talasnoj dužini. Crvena ima najveću<br />
talasnu dužinu, ljubičasta - najmanju. Ali glavna stvar je....<br />
-Šta?<br />
- To što ta matrica razložena na boje može da pod određenim<br />
uslovima počne da gradi materiju po principu prelaska žive<br />
energije u živu materiju.<br />
- A ko je to doka<strong>za</strong>o? - sumnjičavo upita Jusupov.<br />
- Ne sećam se ko. Razjasnilo se da je onaj deo matrice, koga<br />
karakteriše crveni spektar, u stanju da stvori najgrublja živa<br />
tkiva, a ljubičasti - najtananija.<br />
- Kao što si ti? - grubo se našali Jusupov.<br />
- Zato - ne zbunivši se nastavi Seliverstrov - boje imaju gradivni<br />
karakter. I tamo gde ima boja, tamo je život, a tamo gde<br />
nema boja - tamo nema života ili... tamo je Ništa. A Ništa nije<br />
naprosto smrt, Ništa - to je duhovna smrt. I šta se može odatle<br />
<strong>za</strong>ključiti?<br />
- Šta?<br />
- To da severna strana Kajlaša nije džabe nazvana Crnom Stranom.<br />
To je strana koja otelovljuje Ništa ili strašnu duhovnu smrt.<br />
Jogini, koji vladaju suptilno-energetskim znanjem, to znaju.<br />
- Ali... - u glasu Jusupova javila se skepsa.<br />
- Ali šta? Vi bi radije, Rafaele Gajazoviču, nosili crnu košulju<br />
sa damskim vezom - oštro odbrusi Seliverstov.<br />
- A ti - plavu - dobaci u odgovor Jusupov.<br />
<strong>Dr</strong>ugovi, okrenuvši glavu jedan od drugog i promrdavši malo<br />
nogama u planinarskim čizmama, počeše da gledaju u stranu.<br />
Shvatao sam da lame i jogiji ne nazivaju u<strong>za</strong>lud tu stranu<br />
Kajlaša Crnom Stranom. Tu se krilo nešto <strong>za</strong>gonetno i mračno.<br />
239
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Setio sam se da mi je lama Ketsun Zangpo ispričao legendu<br />
o grešnoj borbi dva božanstvena čoveka - jogija Milarepe i<br />
jogija Bonpoa - na vrhu Svetog Kajlaša, kada je jogi Milarepa<br />
uspeo da zbaci sa vrha Bonpo jogija na severnu stranu svete<br />
planine, čime je navukao na nju božiju odmazdu - demonske<br />
sile - nakon čega je severna strana Kajlaša „pocrnela".<br />
Podigao sam glavu i pogledao severnu stranu Kajlaša. Sneg<br />
na njoj je beličasto svetlucao i uopšte nije bila crna. Zamolio<br />
sam Sergeja Anatoleviča da mi pozira i fotografisao sam i njega<br />
i „crnu" stranu Kajlaša, nakon čega sam počeo da je crtam.<br />
Bilo je vidljivo da severna strana predstavlja gotovo vertikalnu<br />
padinu, možda veoma strmu padinu od 80-85°. Ta padina,<br />
prošarana nekakvim malo izbočenim trouglovima, ličila je na<br />
udubljenu čašu. Čak sam uspeo da pomoću kompasa izmerim<br />
lučnu krivinu pomenute „čaše": iznosila je oko 30°.<br />
Seo sam, pogledao vrh Kajlaša i primetio da ga pokriva<br />
snežna kapa, ispod koje se nalazila ravna horizontalna<br />
površina. Intenzivne i u tom trenutku zbunjujuće misli rodile<br />
su se u mojoj glavi, kao da su isticale značaj te ravne površine<br />
na vrhu Kajlaša.<br />
- Znači, na toj terasi<br />
su se borili jogi Milarepa<br />
i jogi Bonpo - pomislio<br />
sam, i odmah<br />
osetio apsurdnu neozbiljnost<br />
te misli.<br />
Tada još nisam znao<br />
da će nas naši detaljni<br />
i intenzivni proračuni<br />
Sergej Anatolevič Seliverstov<br />
i Rafael Jusupov nakon<br />
njihovog razgovora<br />
240<br />
nakon ekspedicije dovesti<br />
do <strong>za</strong>ključka da na<br />
vrhu Kajlaša stoji ravna<br />
kvadratna površina,
Crna strana Kajlaša<br />
čija anali<strong>za</strong> iz perspektive raznih i raznorodnih drevnih mitologija<br />
omogućava da se ustanovi legendarna ali... potpuno<br />
moguće (ko ga zna?) istorija preživljavanja čovečanstva tokom<br />
svemirskih kataklizmi.<br />
Crtež i originalna fotografija (sa Sergejom Seliverstovim)<br />
severne strane planine Kajlaš<br />
A u to vreme nismo imali ni predstave da je svetlucavi Kajlaš<br />
koji je stojao preda mnom bio izgrađen po sistemu legendarnih<br />
pet elemenata kao peti element, kao... Čovek. Ali, o tome... Molim<br />
Vas da mi oprostite, dragi čitaoče, što opet moram da napišem<br />
rečenicu ,,o tome ćete čitati u sledećem tomu ove knjige". Ipak,<br />
izgleda mi, nemam drugog izbora osim da Vas <strong>za</strong>molim, dragi<br />
čitaoče, da sačekate izla<strong>za</strong>k sledeće knjige, koju ću nadam se napisati,<br />
kako bih sumirao podatke o Gradu <strong>Bogova</strong>.<br />
Prohladno veče <strong>za</strong>menila je ledena tibetska noć. Naježio sam<br />
se. O, kako sam malo znao! Tada sam, sve u svemu, razmišljao<br />
da nije slučajno što na severnoj strani Kajlaša borave demonske<br />
ili crne sile, <strong>za</strong>to što je u našem trodimenzionalnom svetu<br />
„napredak" ustanovljen kao borba dobrih graditeljskih sila<br />
241
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
protiv tamnih negativnih sila, pri čemu negativne sile imaju<br />
ulogu neke vrste stimulatora. U glavi sam sumirao glavne tačke<br />
moje naučne karijere i smesta shvatio da bih se bez naučnih<br />
protivnika, <strong>za</strong>vidljivaca i zlobnika, verovatno ulenjio, ili što je<br />
još gore, počeo bih da smatram sebe genijalnim ili velikim.<br />
- Hvala vam, <strong>za</strong>vidljivci i zlobnici! - prošaputao sam. - Kako<br />
je dobro što postojite! Vi nosite na sebi teret unutrašnjeg negodovanja<br />
zbog svoje naučne nespobnosti, vi teško patite pri pogledu<br />
na uspehe naprednog naučnika kome <strong>za</strong>vidite, noćima ne<br />
spavate, smišljajući mu smrtnu osvetu... i sve to radi opšteg napretka,<br />
da biste ispunili svoju karmom predodređenu funkciju<br />
- da budete „stimulator" <strong>za</strong> onoga kome je Bog dao sposobnost<br />
da stvara. Vi, dragi <strong>za</strong>vidljivci, <strong>za</strong> njega ste merilo onoga što ne<br />
treba da bude... Ali takva je vaša karma: negde u prošlom životu<br />
ste toliko pakostili, da vam je Bog uredio <strong>za</strong> naredni život surovu<br />
kaznu - da vas čitav život muče žestoki naleti i nemo hroptanje<br />
sopstvene ništavnosti pri pogledu na čoveka koga je Bog nadario<br />
blistavim i sjajnim sposobnostima. Podsvest vam šapuće da ne<br />
živite pod „srećnom zvezdom", ali vas, dragi <strong>za</strong>vidljivče, takođe<br />
koriste na pametan i spretan način radi napretka... kao „pomenuti<br />
stimulator" ili kao „merilo tame". Hvala vam, dragi <strong>za</strong>vidljivci!<br />
Imate tešku ulogu u ovom našem grešnom svetu.<br />
Još jednom sam pogledao Kajlaš. Smrkavalo se. Na poslednjim<br />
zracima sunca Kajlaš je izgledao kao živ. Jasno sam osetio<br />
da je moj razum ništavno slab pred Njegovim Razumom.<br />
Ali, ja nisam <strong>za</strong>video Njemu, ja sam... bio iskreno oduševljen.<br />
- Eh! - uskliknuo sam u sebi, osetivši da su mi se obrve<br />
kao kod deteta nabrale oko nosa. - Eh, voleo bih da vidim<br />
četvorodimenzionalni ili petodimenzionalni Kajlaš! Zanimljivo,<br />
kako on u tom obliku izgleda? A kakav je, recimo,<br />
četvorodimenzionalni ili petodimenzionalni svet?<br />
Romantično sam <strong>za</strong>treptao osećajući slatkoću dečijeg<br />
oduševljenja. Čak sam i podigao štitnik svog kačketa da bih, po-<br />
242
Crna strana Kajlaša<br />
put pubertetlije, osetio sposobnost delovanja odraslog čoveka<br />
uz očuvano dečije oduševljenje svetom u kome i bubuljičavi<br />
mladić ponešto može... u tom svetu, novom <strong>za</strong> njega.<br />
- A možda, možda... - počeh da mrmorim u dubini duše - u<br />
tom četvorodimenzionalnom svetu nema <strong>za</strong>visti, nema zlobe?<br />
Možda je neophodnost stalnog, teškoćama praćenog napretka<br />
ugrađena u svest tajanstvenih četvorodimenzionalnih ljudi<br />
Shvatio sam da ću danas poći u Dolini Smrti<br />
243
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
kao prirodno stanje, slično tome kao što je nama ugrađena<br />
neophodnost da dišemo, jedemo ili hodamo? Možda tamo nema<br />
podlih i frustriranih <strong>za</strong>vidljivaca koji postoje samo da bi<br />
podstakli... nas? Baš mije žao tih <strong>za</strong>vidljivaca!<br />
Ujutro sam se probudio sa tugom u duši. Protrljao sam svoje<br />
nadute očne kapke i pošao da se umijem. Hladna voda me je<br />
probudila. U glavi su mi isplivale reči lame Ketsuna Zangpoa o<br />
tome da su crna i plava boja - boje usmerene na vodu. Istrljavši<br />
lice peškirom, več nalik na otrcanu krpu, pogledao sam vodu u<br />
potoku u kome sam se umivao, koji je tekao pored „crne" strane<br />
Kajlaša. Voda u tom potoku nije mi izgladala loše; potočić je<br />
veselo tekao, a voda je prštala na krupnom kamenju. Žubor je<br />
bio umiljat i prijatan. A u duši sam se osećao tužno.<br />
Prešao sam rukom preko omršavelog lica. Lice mi je bilo toplo.<br />
Na slepoočnici sam osetio kako mi pulsira arterija: ona je ritmično<br />
udarala podsećajući me da mojim žilama još uvek teče krv.<br />
Odložio sam u stranu ofucanu plastičnu torbicu sa priborom<br />
<strong>za</strong> higijenu i raskvašenim sapunom, stavio ruke u džepove<br />
jakne i <strong>za</strong>gledao se u neku tačku, okrenuvši leđa Kajlašu.<br />
- Stani tako, šefe! Fotografisaću te sa Kajlašom u po<strong>za</strong>dini!<br />
- povikao je Ravil.<br />
Pokušao sam da napravim veselo i odvažno lice, ali mi nije<br />
uspelo. Nešto me je iznutra pritiskalo i dovodilo u tužno stanje.<br />
Naporom volje pokušao sam da shvatim uzrok tuge, ali nisam<br />
mogao. A tuga je tištala i tištala moju dušu.<br />
Još jednom sam prešao rukom preko lica, osetio toplotu<br />
svoga tela i u trenutku jasno shvatio da ću danas ići u Dolinu<br />
Smrti.<br />
244
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 15<br />
U Dolini Smrti<br />
Došavši do šatora, počeo sam da tmurno pakujem svoj ranac.<br />
Pogled mi je pao na vreću <strong>za</strong> spavanje.<br />
- Dobra vreća, pufnasta, topla... bila je - pomislio sam.<br />
Potom mi je pogled prešao na moje iscepane planinarske čizme.<br />
- Potpuno su se pohabale. Verovatno ih poslednji put nosim<br />
- javila mi se misao.<br />
Ne znam <strong>za</strong>što, stavio sam pred sebe dlanove i počeo da ih posmatram.<br />
Moje ruke, koje se nisu odlikovale elegantnim oblikom<br />
kao ruke pijaniste ili manekena, izgledale su mi kao debele alatke<br />
nalik lopate, namgnjene <strong>za</strong> grub i naporan rad. Promrdao<br />
sam kratkim prstima sa prljavim noktima i <strong>za</strong>panjio sam se kako<br />
mi uopšte uspeva da glatko upravljam njima prilikom najpreciznijih<br />
očnih operacija, pa još i da <strong>za</strong>panjujem Amerikance „uspesima<br />
ruske hirurgije".<br />
- Dobro su mi poslužile ove ruke - opet sam pomislio u<br />
prošlom vremenu.<br />
245
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
U očekivanju Suda Savesti<br />
Podigao sam oči i <strong>za</strong>magljenim pogledom prešao tibetske planine<br />
koje su nas okruživale i snažno protresao glavom, kao da<br />
pokušavam da se izbavim od pridolazećih „misli u prošlom vremenu".<br />
Shvatao sam da će moj život danas procenjivati tajanstveni<br />
razum i da ću ja, običan čovek, po volji sudbine... a možda<br />
i po sopstvenoj volji strasno... a možda i bolno želeti da me ocene,<br />
postavivši me na granicu između života i smrti. Zeleo sam da<br />
<strong>za</strong>hvaljujući svojoj prošlosti uđem... ili ne uđem u budućnost.<br />
Stavio sam u ranac sveske <strong>za</strong> crtanje, olovke, gumicu, dvogled,<br />
kompas i mnogo šta drugo što je bilo neophodno ovde, u<br />
Gradu <strong>Bogova</strong>, visoko pod samim nebom. Ravil mi je prišao i<br />
dodao mi planinski paket <strong>za</strong>vijen u celofan.<br />
- Šta ima u tom paketu? - upitao sam.<br />
- Čokolada, suvo grožđe, cigare, pečenje, kobasica i slanina -<br />
najdeblja slanina, koju je sam Petrovič solio - odgovorio je on.<br />
Uzeo sam celofansku kesu sa hranom, uzeo je u svoje ogrubele<br />
ruke i nehajno ubacio u ranac.<br />
- Mmm... da - rekao sam.<br />
Misli su ponovo počele da mi se vrte oko legendi o Dolini<br />
Smrti. Meni, <strong>za</strong>hvaljujući trezvenosti koju posedujem, nije bilo<br />
jasno <strong>za</strong>što jogini dolaze ovamo da pogledaju u oči Kralja Smrti,<br />
koga nazivaju zvučnim imenom - Jama. Meni, stanovniku<br />
gradske periferije sa običnim seoskim poreklom, teško je bilo da<br />
poverujem da se kod nekih ljudi na našoj planeti u duši iznenada<br />
javlja zov da procene sebe suočivši se sa smrću i da bez straha i<br />
drhtanja stoje pred nepoznatim razumom u čije postojanje oni<br />
sveto veruju. Ti čudni ljudi ne boje se zemaljske smrti, oni se boje<br />
jedino toga da nekad u životu nisu nečim uprljali svoju savest.<br />
Oni, ljudi koji u planine dolaze bez debelih paketa sa čokoladom,<br />
suvim grožđem i slaninom, bez tuge i jada su u stanju da gledaju<br />
Smrti u lice, štaviše, raduju se tome da će njihovo telo početi da<br />
se pretvara u prah samo <strong>za</strong>to što je merilo o Dobru i Zlu u duši<br />
246
U Dolini Smrti<br />
- Savest - ocenila neki njihov postupak u životu negativno i presudila<br />
da je taj postupak u univer<strong>za</strong>lnom i večnom svetu, u kome<br />
vlada Vreme, narušio životodajni sklad Suštine.<br />
- Šefe, uzmi toalet-papir. Ovde u planinama „gasovi" se ne<br />
razlikuju od „sr..." - <strong>za</strong>čuo sam duboki glas Seliverstova.<br />
- Mmm... da - pružio sam ruku.<br />
Čvrsto pritegavši rančić, stavio sam ga na leđa i veštački bodrim<br />
glasom rekao:<br />
- Šta je bilo? Krećemo li?<br />
- Šefe, hajde da pre polaska pojedemo čokoladu - predložio<br />
je Seliverstov. - Danas idemo na visinu od 6000 metara. A<br />
čokolada daje energiju...<br />
Laganim, ravnomernim korakom penjali smo se po padini.<br />
- Vidi ti, kako se oseća razlika između 5000 i 5500 metara?<br />
- duboko udahnuvši progovorio je Rafael Jusupov tokom jedne<br />
od petominutnih pau<strong>za</strong>.<br />
Išli smo i išli napred. Ja sam tražio pogledom Ogledalo Kralja<br />
Smrti Jame. Znao sam da mora biti da ono deluje kao ogledalo<br />
koje sažima vreme i očekivao sam da izgleda kao ogromna udubljena<br />
kamena površina.<br />
Zapanjivalo me je to što je veliki ruski naučnik Nikolaj Kozirev,<br />
koji je proučavao efekat sažete energije vremena uz pomoć<br />
udubljenih konstrukcija, njih takođe nazivao „ogledalima",<br />
upravo onako kako je u tibetanskoj mitologiji rečju „ogledalo"<br />
bila nazvana konstrukcija koja pomaže Kralju Smrti Jami da<br />
sprovede kobni Sud Savesti.<br />
- Da nije Nikolaj Kozirev znao <strong>za</strong> Vladara Carstva Mrtvih<br />
- Jamu, da njemu nije bilo poznato da u dalekom Tibetu, u<br />
<strong>za</strong>gonetnom Gradu <strong>Bogova</strong> postoji konstrukcija koja se naziva<br />
ogledalom pomoću koga Kralj Jama sprovodi Sud Savesti,<br />
koristeći sažeto vreme?! - mislio sam.<br />
U poslednje vreme sam sve više i više verovao u moć podsvesti<br />
i bez obzira što nisam ni filozof ni neki slobodni misli-<br />
247
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
lac, već mi je bilo sasvim jasno da podsvest predstavlja drugu<br />
„tajnu suštinu" čoveka, da podsvest živi svoj život, uvlačeći u<br />
vrtlog svojih strasti i tebe samog i da samo ponekad dopušta<br />
da šapne tebi - nerazumnom - ponešto, dajući, na primer,<br />
neku šašavu misao punu nepojmljive unutrašnje energije koja<br />
će preokrenuti čitav tvoj svesni život sa njegovim dosadnim<br />
brigama o pripremanju hrane i <strong>za</strong>rađivanju novca.<br />
Već mi je bilo jasno da je Tvorac sa nekim ciljem stvorio <strong>za</strong><br />
čoveka dva sveta: jedan - svesni, sa do bola poznatim tokom<br />
misli ljudi koji žude <strong>za</strong> vlašću i novcem, i drugi - podsvesni,<br />
sa uznemirujućim pečatom tajanstvenosti. Bog je, nesumnjivo,<br />
odredio da se put napretka odvija postepenim procesom<br />
stapanja ta dva sveta u jednom čoveku, da bi taj čovek jednom,<br />
nakon mnogo, mnogo evolucionih etapa, mogao da oseti da je<br />
jedno sa samim sobom, što znači - jedno sa Bogom. A podsvest<br />
samo šapuće, ništa više od toga, jedino šapuće, budući da je ona<br />
božanski čista jedinica Razuma koja svedoči o božanskom poreklu<br />
čoveka, i <strong>za</strong>to nema prava da se spoji sa svešću „ogrezlom<br />
u duševnoj nečistoti". Mada... jednom će doći vreme, sigurno<br />
će doći, kada će ljudi postati... čistiji.<br />
Polaganim korakom penjali smo se<br />
uz padinu<br />
248<br />
- Verovatno je Nikolaju Kozirevu iz podsvesti došla misao<br />
da svoje udubljene konstrukcije nazove ogledalima - pomislio<br />
sam. - Tajanstvena<br />
podsvest je verovatno<br />
znala i zna <strong>za</strong> Kralja<br />
Smrti Jamu i znala je<br />
i zna <strong>za</strong> njegov instrument<br />
- Ogledalo Smrti.<br />
Podsvest obuhvata<br />
istovremeno i Život i<br />
Smrt, a ovu drugu smatra<br />
prelaskom u novu<br />
etapu Večnosti.
U Dolini Smrti<br />
Setio sam se da sam se nakon dugog perioda unutrašnjih sumnji<br />
i mučnih razmišljanja potpuno složio sa šašavom mišlju koja<br />
se pojavila niotkuda o tome da je Vreme misleća energetska supstanca<br />
koja je u stanju da procenjuje misli, dušu i karmu čoveka.<br />
Mene je, svakako, kao i sve druge ljude, sve vreme morila želja<br />
da uprostim sve u ovom životu i da uđem u blažene predele primitivizma<br />
i, naravno, da se prema Vremenu odnosim kao prema<br />
uspavljujućem kucanju časovnika. Ali su mi bolesnici, na hiljade<br />
beznadežno bolesnih, stalno pristi<strong>za</strong>li, pokrećući u dejstvo<br />
saosećanje. A od njega su mi u glavi počinjale da plešu misli, potom<br />
bi same od sebe nalazile neki nivo sistemati<strong>za</strong>cije i počinjale da<br />
se nemo kovitlaju na tom nivou, kao da traže nečiju pomoć da bi<br />
smanjile to mučno kovitlanje. Najčešće pomoći nije bilo, ali ponekad,<br />
uglavnom onda kad bi to kovitlanje dostiglo svoj vrhunac,<br />
javljala bi se draga šašava misao koja se, kao po pravilu, odlikovala<br />
neuporedivom neobičnošću, ali je i<strong>za</strong>zivala osećaj olakšanja.<br />
- Hvala ti, podsvesti! - govorio bih <strong>za</strong> sebe u tim trenucima.<br />
I kažem vam, dragi čitaoci, da su prilikom naučne analize<br />
ljudskih bolesti te šašave misli, koje dolaze iz podsvesti, bile<br />
najviše pove<strong>za</strong>ne sa Vremenom. Kao da mije podsvest šaputala<br />
da je Vreme glavni uzrok pojave bolesti.<br />
Postepeno, podstaknut šašavim mislima o Vremenu, počeo<br />
sam da shvatam da u ljudskom organizmu postoji <strong>za</strong>gonetna<br />
vremenska matrica, koja ne samo da reguliše vremenske parametre<br />
svih procesa koji se odvijaju u organizmu, već je u stanju<br />
i da misli i da stvara, ponekad postižući tokom vremena i takve<br />
čudesne stvari kao što je, na primer, samoizlečenje od raka, kada<br />
u obolelim ćelijama kao da se sažima vreme i kao da one<br />
brzo prožive svoj vek, ostare i umru.<br />
Tada još nisam znao da ću ubrzo posle te ekspedicije, uzrujan<br />
takvim i sličnim šašavim mislima, izvesti eksperiment da od<br />
„aloplanta" i tkiva davalaca u celini sastavim novo oko u očnoj<br />
duplji Kijevljanke Tamare Gorbačeve, i da ću petog dana nakon<br />
249
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
operacije, kada se pojavilo crveno svetlucanje „novoga" oka, sedeti<br />
sa rukama koje se tresu i glupo govoriti: „Vreme se saželo,<br />
je li se to vreme saželo? Krvni sudovi su izrasli u „novom" oku<br />
150 puta brže! Vreme je resilo da na taj način pomogne..."<br />
Ogledalo Kralja Smrti Jame<br />
A sada sam išao uz strmu padinu, teško dišući. Već sam gotovo<br />
verovao da je Vreme u stanju da razmišlja i da legenda o Ogledalu<br />
Kralja Smrti Jame nije bajka, nego stvarnost, ma koliko<br />
bila neverovatna, ma koliko bila neshvatljiva. Veoma sam se<br />
brinuo, od čega mi se prekidalo ionako teško disanje.<br />
Ogledalo Kralja Smrti Jame pojavilo se i<strong>za</strong> brega, čak nekako<br />
sasvim obično. Ne znam <strong>za</strong>što, ali nisam ga tako <strong>za</strong>mišljao. Izgledalo<br />
mi je logično da ono počinje od samog Kajlaša u obliku<br />
ogromne trokilometarske čaše koja se produžuje na istok. Stao<br />
sam. Svi drugovi, koji su išli <strong>za</strong> mnom, takođe su stali. Sa <strong>za</strong>nimanjem<br />
sam prešao okom tu ogromnu čašu pokrivenu snegom.<br />
Šašave i nešašave misli kovitlale su mi se po glavi. Ali jedna<br />
šašava misao, najjasnija i najsočnija, govorila mi je da gledam<br />
Ogledalo Kralja Smrti Jame.<br />
- Gospodine, ovde se ne sme <strong>za</strong>ustavljati - <strong>za</strong>čuo sam otpo<strong>za</strong>di<br />
glas vodiča Tatua.<br />
- Zašto? - upitao sam.<br />
- Tako govore naša predanja.<br />
- Zašto? - sa prizvukom nervoze sam upitao, misleći o<br />
sažetom vremenu.<br />
- Tako kažu - zbunio se Tatu, ne shvatajući moju nervozu.<br />
- Zašto? - tiho sam upitao i krenuo korak napred.<br />
- Hajde, fotografišite, uzgred... u sažetom vremenu - povikao<br />
sam i dograbio foto-aparat.<br />
- Gospodine, treba da idemo! - sa grčom u glasu reče Tatu.<br />
- Zašto?<br />
- Naša predanja govore da ovaj deo - tu Tatu poka<strong>za</strong> rukom na<br />
250
U Dolini Smrti<br />
Ogledalo Kralja Smrti Jame izgledalo je nekako sasvim prirodno<br />
Ogledalo Kralja Smrti Jame - treba proći veoma brzo, veoma...<br />
Pogledao sam u Tatuove tamnobraon oči i u njima video veliku<br />
uznemirenost čoveka koji živi u „zemlji čuda" i koji shvata<br />
da se čuda <strong>za</strong>ista događaju na svetu.<br />
- Tatu, ja ću ostati ovde. Treba da nacrtam ovo - poka<strong>za</strong>o<br />
sam rukom prema Ogledalu Kralja Smrti Jame.<br />
- Fotografije ćemo svakako imati!<br />
- Ja hoću da ostanem, Tatu.<br />
- Zašto? - upitao je, opet napeto.<br />
- Ja sam naučnik - pokušao sam da se opravdam, osećajući<br />
nepotrebni patos u toj frazi.<br />
- Vi svi idite i sačekajte tamo na vrhu, u redu? Ravile, ti ostani<br />
sa mnom, ti si... mlad.<br />
Svi se okretoše i brzim korakom pođoše uvis po padini. Ravil<br />
je počeo da raspakuje video-kameru.<br />
A ja sam se nadao. Nadao sam se da je Vreme <strong>za</strong>ista misleća<br />
supstanca i da će ono, Vreme, shvatiti mene... i Ravila.<br />
251
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Crtež i originalna fotografija Ogledala Kralja Smrti Jame<br />
Crtež sam načinio <strong>za</strong>ista brzo. Ispao je loše, ali sam <strong>za</strong>to precizno<br />
izmerio sve uglove i stepene. Dobro se videlo da severha<br />
(crna) strana Kajlaša oštrom ivicom pod pravim uglom prelazi u<br />
istočnu stranu, od koje počinje Ogledalo Kralja Smrti Jame, koje<br />
se u obliku luka produžava na istok. Sama udubljena površina<br />
252
U Dolini Smrti<br />
Ogledala bila je mestimično pokrivena snegom, ali se osećalo da<br />
je veoma ravna, čak kao ispolirana. Po sredini udubljene površine<br />
prolazila je kao neka horizontalna linija u obliku stepenika, koja<br />
je delila Ogledalo na dva jednaka dela. Na gornjoj ivici Ogledala<br />
bile su vidljive dve građevine u obliku piramide blagog nagiba i<br />
trapezoidne konstrukcije. Merenja su poka<strong>za</strong>la da je Ogledalo<br />
udubljeno pod uglom od 90° i usmereno pravo na sever.<br />
Crtajući Ogledalo Smrti osetio sam da su ovde na neki<br />
neobičan način osećanja izoštrena, da su konkretna i jasna kao<br />
nikada dotad i da su ta osećanja u stanju da iz dubine pamćenja<br />
istisnu takve nijanse i detalje nečega što je pročitano ili čuveno<br />
bilo kada, detalje kakvih se nikada ne bih ni setio.<br />
Straže Doline Smrti<br />
U glavi su mi jasno isplivali pasusi iz knjige Anagirike Govinde:<br />
„Hodočasnik prilazi mestu (na severu Kajlaša) odakle se vidi<br />
Ogledalo Kralja Smrti Jame. On se smešta među stenama i<br />
pojavljuje se pred sudom Jame - sudom sopstvene Savesti. On<br />
se seća svoje prošlosti".<br />
- Zar vreme, sažeto Ogledalom vremena, ne izvlači iz čoveka<br />
ono što je glavno - savest - i procenjuje je, rešavajući da li da<br />
ubije ili ne ubije tog čoveka? - počeo sam da filozofiram, ali sam<br />
se na vreme prekinuo; to nije bilo mesto <strong>za</strong> dokonu filozofiju.<br />
Rešio sam da pre svega napravim proračun kako bih našao<br />
one dve stena o kojima je pisao Anagirika Govinda. Pretpostavljao<br />
sam da se baš tamo nalazi Dolina Smrti, o kojoj sam tako<br />
mnogo slušao od jogija i lama.<br />
Osim toga, u sećanju su mi isplivali neki detalji na koje nisam<br />
obratio pažnju prilikom čitanja knjige. Odmah sam se setio<br />
da je autor pisao o dva četvorooka psa sa širokim nozdrvama,<br />
pored kojih putnik treba da prođe da bi „stigao do predaka, koji<br />
se vesele na sveopštoj gozbi sa Jamom". Setio sam se takođe da<br />
su ti psi pegavi, žute boje i da su baš oni kradljivci... života.<br />
253
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Dva pegava<br />
žuta kamena<br />
u obliku<br />
četvorookih<br />
pasa<br />
videće<br />
hodočasnik na<br />
ulazu u Dolinu<br />
Smrti<br />
- Tako dakle - isplivalo mi je u glavi - znači... znači, te dve stene,<br />
među kojima se smesti hodočasnik koji se podvrgava sudu<br />
savesti treba da liče na pse - četvorooke pegave žute pse! I baš<br />
tu, između tih stena koje liče na pse hodočasnik polaže na oltar<br />
svoj život, predajući se sudu Vladara Smrti Jame. Odatle sledi...<br />
U trenutku me je zbunio nepotrebni mistični tok misli, ali<br />
sam se potom opet naštimao na tu vibraciju i počeo da dalje<br />
razmišljam. Na moje čuđenje, sveža i jaka osećanja su mi pomagala,<br />
bilo da su talasom negodovanja koji izlazi iz dubine<br />
pokazivala da moja misao nije tačna, bilo da su odvažnim<br />
odušeljenjem pokazivala ispravnost mojih <strong>za</strong>ključivanja.<br />
- Odatle sledi - ponovio sam - da... da... da ulaz u Dolinu<br />
Smrti obeležavaju dva žuta pegava kamena, koja liče na<br />
četvorooke pse. A njih bi mogli naći. Ali kako?<br />
Misli su mi se opet <strong>za</strong>kovitlale u glavi. Za čuđenjem sam primetio<br />
da mi misli „plešu" po glavi sa nekom posebnom lakoćom,<br />
nalik na uvežbane osmehnute plesače, što se drastično razlikovalo<br />
od uobičajenog misaonog procesa, koji je podsećao na podigravanje<br />
sa poskakivanjem nekog debelog pevača.<br />
- Fokus! Treba naći fokus Ogledala Kralja Smrti Jame! -<br />
neočekivano sam uzviknuo u sebi. - To ogledalo ima udubljenu<br />
254
U Dolini Smrti<br />
površinu i verovatno nije teško da se pomoću kompasa odredi<br />
njegov fokus. Upravo tu, u fokusu, trebalo bi da se nalaze te<br />
dve stene koje liče na četvorooke pse.<br />
Talas raznih sumnji podigao se u mojoj duši, kao da mi nabija<br />
na nos činjenicu o potpunoj Aktivnosti mojih <strong>za</strong>ključaka. Ipak<br />
sam se pridigao, dograbivši kompas koji sam ugledao, i pozivajući<br />
u pomoć svo svoje višegodišnje planinarsko iskustvo orijentacije,<br />
počeo da određujem fokus Ogledala Kralja Smrti Jame.<br />
- Evo, evo... 45 stepeni... Evo još<br />
45 stepeni... presek im je eno tamo....<br />
Tačno! Tamo! I još tačnije... Eno tamo.<br />
Izmeriću azimut tog mesta gde je presek...<br />
Izmerio! Koliko stepeni? Aha...<br />
Izmeriću još jednom - šaputao sam.<br />
Pogledao sam Ravila Mirhajdarova.<br />
On me je ćuteći gledao. Ravil<br />
je shvatao da se spremam da idem u<br />
Dolinu Smrti.<br />
- Idemo na<strong>za</strong>d, nizbrdo. Dosta<br />
smo stojali pod dejstvom Ogledala<br />
Smrti! - rekoh.<br />
Pomoću kompasa sam<br />
pokušavao da odredim<br />
fokus Ogledala Kralja<br />
Smrti Jame<br />
U Dolinu Smrti se ide sam<br />
Bodro smo počeli da koračamo po padini. Osećao sam neobičnu<br />
lakoću u telo, imao sam želju da skakućem, ili kao u detinjstvu,<br />
da govorim „rrrrr..." imitirajući motorciklistu.<br />
- Zašto sam se toliko razveselio? - nehotice pomislih - ovo<br />
mesto uopšte nije <strong>za</strong> veselje!<br />
Silazeći nizbrdo, penjao sam se čas na jedan, čas na drugi breg,<br />
da bih načinio korekcije azimuta, koji bi trebalo da nas uskoro dovede<br />
do fokusa Ogledala Kralja Smrti Jame. Uskoro smo stigli do<br />
mesta na kome se Ogledalo u potpunosti sakrilo i<strong>za</strong> padine i po<br />
strukturi tog mesta sam shvatio da ću najveći deo puta ka tački<br />
255
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Ravil Mirhajdarov na Tibetu,<br />
u mestancetu nedaleko od<br />
Doline Smrti<br />
fokusa preći ne videći Ogledalo<br />
Smrti i da ću tek na kraju<br />
putanje i<strong>za</strong>ći i<strong>za</strong> brega i naći<br />
se pred njim na mestu gde<br />
bi trebalo da počinje Dolina<br />
Smrti. Zaista sam se spremao<br />
da idem tamo i zbog nečega<br />
me je to uveseljavalo.<br />
Stali smo. Udahnuo sam<br />
punim plućima razređeni<br />
planinski vazduh, glasno izbacio<br />
vazduh i sa <strong>za</strong>dovoljstvom<br />
upalio cigaretu.<br />
- Pred smrću ne možeš da<br />
se nadišeš - primetio sam u sebi.<br />
U duši mi se pojavila blaga<br />
tuga, ne pomračivši neobično<br />
ushićeno raspoloženje. Ali mi<br />
je ta lagana tuga prizvala iz sećanja i prenela reči, koje je jednom<br />
„stariji čovek" rekao o nama:<br />
- Ako ti Rusi budu poka<strong>za</strong>li previše veliko interesovanje, oni<br />
će umreti.<br />
Seo sam na kamen i još jednom sa <strong>za</strong>dovoljstvom povukao<br />
dim. A potom sam podigao glavu i pogledao Ravila koji je stajao<br />
kraj mene i rekao:<br />
- Poći ću sam, Ravile. Tako treba.<br />
- Šefe, ja ću poći sa tobom.<br />
- Ravile, ne raspravljaj se. Treba da idem sam <strong>za</strong>to što neću<br />
da rizikujem još i tvoj život, ali i <strong>za</strong>to što se tamo, u Dolinu<br />
Smrti, ide sam.<br />
- A društvo u planinama...<br />
Ustao sam, stavio ruku Ravilu na rame, pogladao pravo u<br />
njegove dobre muževne smeđe oči i sa naporom u glasu rekao:<br />
256
U Dolini Smrti<br />
- Ja krećem... A ti, Ravile, ne sedi tu, već se popni na onaj<br />
tamo brežuljak - tamo nećeš potpasti pod dejstvo Ogledala, a<br />
meni će biti lakše da te nađem na povratku. U redu?! Kontrolno<br />
vreme je - dva sata. A ako...<br />
-Šta ako?<br />
- Ako se ne vratim...<br />
- Šta tada? - Ravil me pogleda tupim pogledom.<br />
- Tada - gorko sam se osmehnuo - tada idi odavde i poteraj<br />
momke. K meni tamo ne idi.<br />
-Ali...<br />
- Ti već sve odlično shvataš, Ravile.<br />
- Da, shvatam...<br />
Tamo odakle se ne vraća<br />
Razdragano i veselo raspoloženje je nestalo. Srce je bučno<br />
kucalo. Kao talas, u glavi mi se javila olakšavajuća misao da<br />
možda Ogledalo Kralja Smrti Jame nije naprava <strong>za</strong> sažimanje<br />
vremena, već samo pravilni planinski krug, lep i bezopasan.<br />
Ali, smesta su mi se u glavi pojavile veličanstvene piramidalne<br />
građevine koje sam video ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong> i na nekom<br />
podsvesnom nivou sam odmah shvatio da su te raznovrsne piramide<br />
sagrađene radi koncentrisanja nama nepoznatih suptilnih<br />
energija, u koje spada i energija vremena. Stresao sam<br />
se od pomisli da <strong>za</strong> razliku od uobičajenih mesta, na kojima<br />
nikakva građevina, ma koliko da je ogromna, ne može da ozbiljno<br />
naškodi čoveku, ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>, gde su sve energije<br />
koncentrisane na ograničenom prostoru, konkavno Ogledalo<br />
Kralja Smrti Jame može da u sebe primi ogromni naboj<br />
energije vremena - sažetog mislećeg vremena, koje je u stanju<br />
da nepojamnom brzinom pročita i proanalizira čitav čovekov<br />
život, besciljno (ili ciljno) raspoređen na čitav onaj period<br />
koji mu je dao Bog. A povrh toga, Ogledalo Kralja Smrti Jame<br />
počinjalo je od najkolosalnije piramide Grada <strong>Bogova</strong> - Svetog
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Kajlaša, koji, van svake sumnje, može da napuni to ogledalo<br />
kolosalnom energijom.<br />
Koliko god da sam se trudio da nađem verodostojne dokaze<br />
da je Ogledalo Kralja Smrti Jame samo obični planinski venac,<br />
a Dolina Smrti - samo lepa legenda, nisam uspevao. Sve se uklapalo<br />
tako da potvrdi da je u legendama rečena čista istina i...<br />
da će uskoro moj život ocenjivati sažeta supstanca vremena.<br />
- Zar vredi dokazivati sopstvenom smrću da je sve ovo istina?<br />
- javila mi se tužna misao.<br />
Ali, nešto me je gonilo tamo. Silno gonilo.<br />
Podigao sam ruku sa kompasom i izmerio azimut tačke fokusa<br />
Ogledala Kralja Smrti Jame, pa mahnuvši Ravilu, pošao<br />
napred. Moji koraci su gromko odjekivali u tišini, a disanje je<br />
izgledalo hučno. Na svakih pređenih 50-60 metara korigovao<br />
sam pravac hoda prema kompasu, govoreći ,,e tako, e tako".<br />
Ulazio sam u Dolinu Smrti, odakle se ne vraća.<br />
Iznenada pred svojim nogama ugledah kost - pravu dugu<br />
ljudsku bedrenu kost.<br />
-Aha... - rekoh.<br />
Uskoro sam naišao još na jednu ljudsku kost - ovog puta<br />
lopaticu.<br />
- Aha... - opet rekoh.<br />
Setih se izra<strong>za</strong> na licu Rafaela Jusupova tokom jednog od<br />
naših razgovora u Dolini Smrti - ono je izražavalo sve što bi<br />
mogao da oseti čovek tokom duševno potresnog razgovora o<br />
tajnama smrti i smislu života.<br />
A ja sam hodao i hodao, prateći azimut. Oči su mi lutale po<br />
padinama, nastojeći da nađu dve stene koje bi trebalo da liče<br />
na četvorooke žute pegave pse. Sa uživanjem sam primetio da<br />
okolne stene imaju beličastu, sivu, rede crvenu boju, pa je nada<br />
da ću naći ta dva žuta pegava kamena bila potpuno realna.<br />
Sa svakim korakom napred sve više sam osećao da sam sam<br />
sebe uvalio u očajan <strong>za</strong>plet. Razumom sam dobro shvatao da<br />
258
U Dolini Smrti<br />
ovamo, u Dolinu<br />
Smrti, dolaze jogini<br />
i hodočasnici da<br />
umru, ili, možda,<br />
ako tako reši Kralj<br />
Smrti Jama, da<br />
ovde, pred licem<br />
Smrti, steknu nove<br />
osobine, koje<br />
im dopuštaju da<br />
pristupe Velikom<br />
Carstvu Mrtvih.<br />
Na osnovu priča<br />
jogija sam znao da<br />
njima Natčovek<br />
daruje posebne<br />
sposobnosti i vodi<br />
ih životnim putem<br />
koji se naziva<br />
„put čiste duše",<br />
pripremajući im<br />
posebnu ulogu u<br />
pročišćenju Sveta<br />
Misli običnih<br />
zemaljskih ljudi.<br />
Ulazio sam u Dolinu Smrti<br />
- tamo, odakle se ne vraća<br />
Dakle, ovde dolaze<br />
jogiji da bi stali<br />
pred Sud Savesti VeiiKoga j\ralja Smrti. Kud sam krenuo ja,<br />
običan čovek, pun duševnih protivrečnosti!<br />
Pitanje o ulozi <strong>za</strong>pleta u životu <strong>za</strong>kovitlalo se u mojoj glavi.<br />
Uhvatio sam sebe kako mislim kako u životu neprekidno<br />
pokrećem neke igre pa čak mislim da bi bez <strong>za</strong>pleta bilo dosadno<br />
živeti. Gotovo svi moji <strong>za</strong>pleti vrte se oko ljubavnih odno-<br />
259
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
sa među ljudima i ogledaju se u tome što stalno delujem kao<br />
provodadžija <strong>za</strong> razne ljude.<br />
Moja strast <strong>za</strong> provodadžisanjem bila je dobro poznata u<br />
našem centru <strong>za</strong> očnu hirurgiju gde sam generalni direktor; ta<br />
strast, uzgred rečeno, nije baš doprinosila mom autoritetu kao<br />
direktora.<br />
Posebna atmosfera nastaje kada ljudi, makar i sedokosi<br />
profesori sa izgledom monografske ozbiljnosti u glasu ili mlade<br />
medicinske sestre sa navikom da romantično obaraju oči<br />
počnu da se smeškaju i ispod oka gledaju jedni druge, ceneći<br />
svoga sagovornika ne više po hijerarhijskim kriterijumima na<br />
poslu, već po principu - „Vidi ti, <strong>za</strong>r nije on sjajna prilika, a?!"<br />
ili „Nikad nisam primetio da je ona toliko lepa!"<br />
A ako se provodažisanje sprovodi intenzivno, pa još i masovno,<br />
u čitavom kolektivu se budi instinkt da se na druge ljude<br />
ne gleda iz perspektive administrativnih uka<strong>za</strong>, već da se ljudi<br />
gledaju ispod oka, i izgovara pri susretu na nekom dugačkom<br />
hodniku slatka rečenica - „0, to ste vi!" - sa prizvukom tajanstvenosti<br />
ljubavi. Poznata novinarka Elena Masjuk nakon dva<br />
dana provedena u našem Centru, tokom kojih nas je posmatrala,<br />
rekla je da smo mi srećni jer živimo u atmosferi ljubavi.<br />
Uveren sam da su u tome veliku ulogu odigrali <strong>za</strong> nas već tradicionalni<br />
ljubavni <strong>za</strong>pleti i moja sklonost provodadžisanju.<br />
Najčešće sam nastojao da spajam ljude različitih doba, na primer<br />
muškarca sa devojkom od koje je... hm... od čije je majke 15<br />
godina stariji. I u tome postoji veliki smisao. Mladi ljudi, posebno<br />
devojke, po pravilu imaju kompleks inferiornosti, koji je i<strong>za</strong>zvan,<br />
na primer, bubuljicom na obrazu, kada im se, pošto je detaljno<br />
pogledaju ujutru u ogledalu život čini siv i nikakav, tako da uloga<br />
te bubuljice počinje da dobija vasionske razmere, iako stvar nije u<br />
bubuljici, već u tome što gledajući tu bubuljicu devojka gubi sjaj iz<br />
svojih očiju. Ja poljubim devojku upravo u tu bubuljicu i odmah<br />
počnem da govorim kako je taj i taj, sedokosi i čuven, pogledao<br />
260
U Dolini Smrti<br />
na nju sa velikom simpatijom... Tada dosadne misli o bubuljici<br />
prolaze, pojavljuje se romantični privlačni sjaj u očima kojima ona<br />
nagrađuje tog sedokosog i čuvenog kad se sretnu, već <strong>za</strong>boravivši<br />
na bubuljicu. A taj sedokosi i čuveni* naravno, lovi taj pogled i<br />
pod tim dugo očekivanim pogledom koji mu govori da njegovo<br />
vreme još nije prošlo, on, naravno, ne primećuje tu zlosrećnu<br />
bubuljicu. On, sedokos i čuven, odmah odgovara privlačnim pogledom<br />
na tu devojku, uskliknuvši „Ooo..."; raspoloženje mu se<br />
popravlja, kreativna aktivnost poboljšava i on počinje da stvara<br />
i postiže stvari koje ne mogu da ostave ravnodušnim nikoga,<br />
pa ni tu devojku privlačnog izgleda, kojoj je navika špansko selo.<br />
A devojka, slušajući ispovesti o naučnim otkrićima, pijući čaj<br />
i primećujući kako je umetnički stvorena situacija <strong>za</strong> taj susret,<br />
<strong>za</strong>ista se ushićuje, uzdiše i crveni se od ponosa što takav čovek...<br />
takav čovek sam deli sa njom svoje veliko otkriće. Ona, ta devojka,<br />
u tom trenutku potpuno <strong>za</strong>boravlja svoju bubuljicu i čak je lagano<br />
trlja. A potom oni počinju da se zbunjuju, bojeći se da će se kod<br />
njih pojaviti ljubav... neprirodna ljubav. Ali, oči nastavljaju da im<br />
sijaju, pa im se i život odvija u ružičastim nijansama. Na kraju bubuljica<br />
potpuno nestaje.<br />
Provodadžisanje pomaže da se ublaže razni sukobi na poslu.<br />
Na primer, jednom su dva lekara i jedna medicinska sestra<br />
odlučili da se dobro napiju. I stvarno su se i napili dobro, što je<br />
medicinsku sestru podstaklo da se otvori, tako da je u nastupu<br />
osećanja ispričala sve o sebi... Nakon te priče ona je naprosto<br />
pala u histeriju. Ta dva lekara, koji su se takođe dobro napili,<br />
pomešali su duševnu histeriju sa napadom nekakve bolesti i nisu<br />
mogli da smisle ništa pametnije nego da pozovu hitnu pomoć. U<br />
hitnoj pomoći je, naravno, stigao medicinski tehničar i strpao<br />
devojku u bolnicu iz koje je ona ujutru, kad ju je histerija prošla,<br />
pobegla. Načelnik odeljenja (uzgred, neoženjeni docent), čiji su<br />
podređeni bili ta dva lekara i medicinska sestra, kad je čuo <strong>za</strong><br />
to, rešio je da otpusti medicinsku sestru. Kada je čitava ta priča<br />
261
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
došla do mene, direktora, ja sam rešio da spasem medicinsku<br />
sestru i rekao načelniku odeljenja da je ona <strong>za</strong>pala u histeriju<br />
i da ju je medicinski tehničar strpao u bolnicu samo <strong>za</strong>to što je<br />
ona u<strong>za</strong>ludno <strong>za</strong>ljubljena baš u njega, načelnika. Načelnik se <strong>za</strong>panjio<br />
i prestao da insistira na otkazu. Tada sam rekao medicinskoj<br />
sestri da je načelnik u<strong>za</strong>ludno <strong>za</strong>ljubljen u nju i da, pošto<br />
nema odgovora od nje, namerava da je otpusti. Izgledalo je da<br />
će se sve normalizovati. Ali, da bih utvrdio uspeh, predložio sam<br />
medicinskoj sestri da pođe načelniku kući i da mu izrazi svoju<br />
privrženost. Naravno, medicinska sestra se složila. I tako, pozvao<br />
sam telefonom načelnika odeljenja i rekao da medicinska sestra,<br />
slomljena osećanjima, hoće da pođe k njemu da porazgovaraju<br />
nasamo. Načelnik se, naravno, rado složio. Sestra je <strong>za</strong>ista pošla<br />
k njemu i prespavala dve noći kod njega. Do neke posebne ljubavi<br />
nije došlo, ali se incident okončao. I dan danas se oni gledaju<br />
toplim pogledom, a možda se, krijući od mene, i sastaju.<br />
Sam vrhunac moje sklonosti ka provodadžisanju je što ponekad<br />
napola u šali <strong>za</strong>ključam neki par u sobu i kažem: „Dok se<br />
ne spanđate, ne otvaram". Obično bi taj par, našavši se u tako neprirodnom<br />
položaju, <strong>za</strong>počinjao međusobni razgovor o ljubavi i<br />
čak se i trudio da ispuni... nalog direktora, što sam ponekad mogao<br />
da vidim kroz ključaonicu. Ali glavna poenta je u tome što bi<br />
ljudi nakon te, na prvi pogled idiotske procedure <strong>za</strong>ključavanja,<br />
počeli da shvataju da nema potrebe da ih neko tera da vole i da je<br />
bolje da ih niko ne tera, nego da sami bacaju oko na kolege među<br />
kojima im i protiče život i da među njima potraže svoju ljubav i<br />
makar malo osete to privlačno osećanje koje se naziva Ljubav. A<br />
to je veoma važno, <strong>za</strong>to što naučnik sa romantičnim očima jeste<br />
naučnik koji intenzivno stvara, a atmosfera ljubavi koju on sam<br />
kreira svojim romantičnim izgledom mu ne dopušta da upadne<br />
u skeptičnost i da gunđa do kraja života.<br />
Ovaj postupak <strong>za</strong>ključavanja, <strong>za</strong> divno čudo, dopada se onima<br />
koje <strong>za</strong>ključam. Mada ponekad bude i problema. Jednom sam<br />
262
U Dolini Smrti<br />
<strong>za</strong>ključao dva predstavnika suprotnih polova u laboratoriji <strong>za</strong><br />
elektronsku mikroskopiju i otišao da poradim jedno 3 sata. Ali,<br />
uskoro mi je dotrčala laborantkinja, koju sam ostavio da pazi na<br />
bravu i rekla da <strong>za</strong>tvoreni predstavnik muškog pola jako lupa u<br />
vrata, pa još i viče. Smesta sam dotrčao i otključavši vrata video<br />
kako je „<strong>za</strong>tvorenik" kao metak izleteo iz laboratorije i nestao u<br />
hodniku, a da se „<strong>za</strong>tvorenica" slatko kikotala. Na kraju se razjasnilo<br />
da se „<strong>za</strong>tvoreniku" sve vreme jako išlo u WC, ali se nije<br />
usudio da upotrebi slivnik koji je bio na vidiku „<strong>za</strong>tvorenice", a<br />
nije nemoguće da mu je trebala i prava klozetska šolja.<br />
Pa ipak, bez obzira na povremene probleme, ovi provodažij ski<br />
<strong>za</strong>pleti i<strong>za</strong>zivaju opšte veselje, što je u principu pozitivna stvar.<br />
Ako je veselo, onda nije dosadno. A sama reč „veselo" nosi u<br />
sebi čitav spektar pozitivnih emocija i osećanja koja su osnova<br />
dobrog raspoloženja koje nam je toliko važno.<br />
Isto ako, ako ljude <strong>za</strong>molimo da nam objasne značenje reči<br />
„veselo", ogromnoj većini će biti teško da to učine i ličiće na nepismenog<br />
seljaka iz Turgenjevljevog romana „Lovčevi <strong>za</strong>pisi"<br />
koji strasno voli ribolov... Turgenjev opisuje kako taj seljak na<br />
rečnom čamcu sa ravnim dnom plovi noću po reci, pali baklje, i<br />
pri tom treperavom svetlu seljak vidi čitavo tajanstvo podvodnog<br />
sveta sa lelujavim rastinjem i ribama koje miruju na nekim<br />
mestima. Taj ribolov, pri kome se riba lovi i probada ostima,<br />
nije baš mnogo efikasan. Pa ipak seljak voli takav ribolov, pošto<br />
tajanstvenost podvodnog sveta kod njega, nepismenog seljaka,<br />
i<strong>za</strong>ziva gomilu neobjašnjivih osećanja. Ali ako tog seljaka upitaju<br />
<strong>za</strong>što on toliko voli ribolov ostima, pošto on nema baš<br />
neki rečnik i nije u stanju da izrazi svoja osećanja pri pogledu<br />
na podvodni svet, on odgovara prosto - „to je baš veselo!"<br />
Zapleti, koji su pove<strong>za</strong>ni sa pojmom „veselo" po mom<br />
mišljenju su neophodan atribut ljudskog ponašanja, jer ako nema<br />
veselih <strong>za</strong>pleta, <strong>za</strong>meniće ih dosađivanje. O, koliko sam dosadnih<br />
kolektiva video u svom životu! Ljudi u takvim kolektivima<br />
263
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
idu sa mrtvim ozbiljnim izrazom na licu i dan <strong>za</strong> danom žive u<br />
negativnosti. Kad bi samo imali privlačni sjaj u očima! Bolje bi<br />
im bilo da se upuštaju u vesele <strong>za</strong>plete, nego da se iz dubine duše<br />
dosađuju. Trebalo bi ih sve po<strong>za</strong>ključavati kao što ja radim...<br />
Ljudi su čudna bića. Oni obavezno treba da malo protračare<br />
i prospletkare. Bez toga im je dosadno. A dosada je opasna - to<br />
je odsustvo radosti. Tim pre što dosada, posebno ako ima privid<br />
snalažljivosti, čini čoveka ogorčenim i podstiče ga da pribegava<br />
svakakvim razonodama, čak i spletkarskim i otrovnim, ali<br />
<strong>za</strong>bavnim, da bi mu u život ušlo makar malo radosti, makar i<br />
otrovne... Ne postoji džabe izreka - „Hleba i igara". Zar mi ne<br />
posmatramo život kao film, a film treba da nas <strong>za</strong>bavi. Zato bih<br />
ja hteo da kažem: „Pravite <strong>za</strong>plete! Ali na dobro!"<br />
Ali, <strong>za</strong>plet koji najviše dodiruje dušu, sa kojim se sučava svaki<br />
čovek, to je princip ljubavi. I taj <strong>za</strong>plet je pove<strong>za</strong>n sa pitanjem<br />
- ko će prvi pozvati? Zbog nečega, kada se javi ljubav, to pitanje<br />
neizostavno lebdi nad svakim „sveže <strong>za</strong>ljubljenim". Svako se,<br />
sigurno, može setiti kako do bola poznati telefon ćuti i ćuti,<br />
a podići slušalicu i pozvati željeni broj - nema se snage. Zato,<br />
kad taj zloglasni telefon počne da poskakujući zvoni, „sveže<br />
<strong>za</strong>ljubljeni" bukvalno trči k njemu i podigavši slušalicu <strong>za</strong>čuje<br />
glas... starog prijatelja, koji bi hteo da popriča. Nakašljavajući<br />
se i upućujući telepatijom starom prijatelju misli da čitav taj<br />
razgovor sa nastupima sećanja na staro vreme nije na mestu,<br />
„sveže <strong>za</strong>ljubljeni", koji očekuje „sveže <strong>za</strong>ljubljenu", počinje da<br />
u glasu dobija takve tužne prizvuke da stari prijatelj na kraju<br />
kaže: „Vidim da danas nisi nešto raspoložen, pa ću pozvati sutra".<br />
Sa <strong>za</strong>dovoljstvom spustivši slušalicu, „sveže <strong>za</strong>ljubljeni"<br />
počinje da opet sa željnim osećanjima u duši očekuje poziv od<br />
„sveže <strong>za</strong>ljubljene" i dok čeka, počinje da u mašti stvara strašne<br />
slike njene ljubavne ekstaze sa tim i tim, trbonjom, i čak da<br />
je ubeđeno okrivljuje zbog njene pohotljive prirode i ubeđuje<br />
sebe da sada, kad telefon naj<strong>za</strong>d <strong>za</strong>zvoni, neće podići slušalicu,<br />
264
U Dolini Smrti<br />
predviđajući da će i ona <strong>za</strong>mišljati strašne slike njegove ljubavne<br />
veze sa njenom najboljom drugaricom.<br />
Ali, kada taj prokleti telefon opet <strong>za</strong>zvoni, on, „sveže <strong>za</strong>ljubljeni"<br />
kao muva bez glave leti k njemu i trudeći se da sakrije radost<br />
u glasu, važno kaže „Halo?" da bi u slušalici opet <strong>za</strong>čuo glas... već<br />
mrskog starog prijatelja koji je <strong>za</strong>boravio da pita da li....<br />
On, „sveže <strong>za</strong>ljubljeni", naravno, ne shvata da i ona, „sveže<br />
<strong>za</strong>ljubljena" isto tako gleda svoj telefon i takođe razgovara sa<br />
svojom mrskom starom prijateljicom i takođe <strong>za</strong>mišlja <strong>za</strong> nju<br />
ponižavajuće scene njegove animalne ljubavne ekstaze.<br />
Kakva se to čudna sklonost <strong>za</strong>pletima, koja je u samoj ljudskoj<br />
suštini, vidi u tim „telefonskim igrama"? Ali, najčudnije<br />
je to što je ono najsvetije - Ljubav - obavijeno genijalnim<br />
<strong>za</strong>pletom, da čak i u njoj - Svetoj Ljubavi - ne bi bilo mira i da bi<br />
oni koji rastržu dušu u senci „očekivanog telefona" uzbuđivali,<br />
uzbuđivali i još više uzbuđivali svoju krv. Zanimljivo, ali je Tvorac<br />
učinio tako da bi naš život kad se pogleda sa strane izgledao<br />
veselo i da bi podsećao na bioskop, da bi se makar i pomoću<br />
bioskopa uzbudila krv. O, kako je važna bura u duši! O kako je<br />
važno da u duši sve teče i vri! To kretanje i vrenje se i naziva<br />
životom, a mrtvilo je - puko vegetiranje. Pa i rečenica nepismenog<br />
seljaka „To je baš veselo!" - ima smisla.<br />
Takođe treba primetiti da „telefonski <strong>za</strong>plet <strong>za</strong> sveže <strong>za</strong>ljubljene"<br />
ima još jedan aspekt. A taj aspekt je pove<strong>za</strong>n sa tim što se<br />
upravo u tom periodu, kada se odvijaju „telefonske igre" određuje<br />
„prstna suština" nekog od dvoje „sveže <strong>za</strong>ljubljenih"; drugim<br />
recima, određuje se ko će koga „vrteti oko malog prsta" (voljenog<br />
ili voljenu). A da ga „vrte oko prsta", kao što je poznato, niko neće.<br />
Upravo <strong>za</strong>to izbezumljeni „sveže <strong>za</strong>ljubljeni" pogledaju ka telefonskom<br />
aparatu. I svako hoće da onog drugog „vrti oko malog<br />
prsta". Osećanje vlastoljublja je, nažalost, proželo suštinu savremenog<br />
čoveka, tako da čak i ovde, u onom što je sveto - u Ljubavi<br />
- ono izbija u prvi plan i izražava se u očekujućem pogledu iskosa<br />
265
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
na taj „prokleti" telefon. Pri pogledu na taj zlosrećni ljudski izum,<br />
na površinu izbija gordost. Ali, nije svemu kriv taj nesrećni telefonski<br />
aparat; očekujući poziv, „sveže <strong>za</strong>ljubljeni" je ubeđen da će<br />
njegov prvi korak, u obliku telefonskog poziva koji potiče od njega,<br />
biti protumačen ne kao iskrenost i hrabrost, već kao njegov<br />
prvi korak ka tome da ga „vrte oko malog prsta". On, taj prokleti<br />
„prst", stalno koči njegov ljubavni poriv, jer da vas vrte oko prsta,<br />
izvinite, nije ni prijatno ni prestižno/Tako se i odigrava <strong>za</strong>plet<br />
oko „telefona" i „malog prsta". A u tom <strong>za</strong>pletu, dragi čitaoče, postoji<br />
značajan smisao, jer dok se taj <strong>za</strong>plet odvija postoji i ljubav,<br />
a kad nekog počnu da „vrte oko prsta", ljubav prolazi a sam proces<br />
gašenja ljubavi zbog smanjenog interesovanja <strong>za</strong> onog koga<br />
možete da „vrtite oko malog prsta" (bilo daje muškarac ili žena)<br />
praćen je divljim svađama i uvredama, <strong>za</strong>to što vam je nemoguće<br />
da nekog volite dok vas taj „vrti oko prsta", a teško je voleti i onog<br />
ko pokorno dozvoljava da ga „vrte oko malog prsta".<br />
I samo ponekad, samo ponekad te misli o „vrtenju oko malog<br />
prsta" odlaze u drugi plan, i muškarac i žena nalaze takav način<br />
odnosa kad svako od njih „vrti oko malog prsta" onog drugog sar<br />
mo povremeno, kada žena smatra da muškarca može da vrti oko<br />
prsta u kuhinji, a muškarac ženu u takvim krupnim stvarima<br />
kao što je, na primer, ukucavanje eksera ili <strong>za</strong>rađivanje novca.<br />
Naš svet je još i suviše grešan da bi se odnosi polova odigravali<br />
bez borbe <strong>za</strong> dominaciju. Savremeni osećaj sreće sastoji se<br />
u tome da vas uopšte ne vrte oko malog prsta, ili da vas ne vrte<br />
dugo, ili da vas, još bolje, vrte samo povremeno. Ali, možda<br />
je onome koga vrte oko malog prsta u krajnjoj meri ugodno i<br />
lepo. A moguće je da tamo, u drugim svetovima, gde ćemo i mi,<br />
možda, dospeti, <strong>za</strong>hvaljujući svojoj smeloj iskrenosti u ovom<br />
svetu, uopšte niko nikog i ne vrti oko malog prsta.<br />
„Strah od potčinjavanja", po mom mišljenju, najčešće dovodi<br />
čoveka do samoće, iako treba reći da biti potčinjen ne znači biti<br />
u <strong>za</strong>tvoru i nije tako strašno. Ali, stvar je u tome što neki ljudi<br />
266
U Dolini Smrti<br />
uopšte ne podnose da ih vrte oko prsta i ni pod kakvim uslovima<br />
neće to da dopuste, čak ni nakratko. Ti su ljudi previše slobodni.<br />
Osećaj slobode im daje krila, a ograničenje slobode, a još više ,,vrtenje<br />
oko prsta", užasno ih ugnjetava. Ti slobodni ljudi će ponekad<br />
probati jedanput da dopuste da ih neko „vrti oko malog prsta",<br />
ali tom prilikom će primetiti nešto neprijatno - da je onaj ko ih<br />
vrti gluplji ili nesposobniji od njih. Zaustavivši se, ti posebno slobodni<br />
ljudi će početi da sravnjuju svoju slobodu sa mogućnošću<br />
da njima dominira neko ko je po sposobnostima ispod njih. Ti<br />
izuzetno slobodni ljudi ponekad i vežu svoj život <strong>za</strong> nekoga, ali<br />
samo onda kad taj drugi sa <strong>za</strong>dovoljstvom dopušta da ga oni vrte<br />
oko malog prsta, pa još to smatra i vrhuncem svoje sreće. Takvi<br />
izuzetno slobodoljubivi ljudi, na kraju krajeva, i ne vole onog koga<br />
vrte oko prsta, ali teše svoje samoljublje time da je bolje da to oni<br />
rade nekom drugom nego da to neko drugi radi njima. Pa ipak,<br />
najčešće se veoma teško nalaze oni koji bi dopustili da ih neko<br />
vrti oko prsta, a njihov pokušaj da to dopuste kao po pravilu se<br />
<strong>za</strong>vršava uvidom da druga osoba ne <strong>za</strong>služuje da joj se tako nešto<br />
dopusti. Nakon tih pokušaja, ostaje samo nema neprijatnost<br />
od života „pod papučom", a blagorodna sloboda se pokazuje još<br />
slađom i poželjnijom, i na kraju se rađa svest o veoma jednostavnoj<br />
i individualno pojmljivoj stvari, da nas Bog nije stvorio... hm...<br />
da nas neko vrti oko prsta i da nam je dato da osetimo, čak i da se<br />
naslađujemo, čudnim i <strong>za</strong>gonetnim stanjem, nazvanim Sloboda.<br />
A u tom pojmu - Sloboda - ima nečeg mističnog, a to mistično je<br />
pove<strong>za</strong>no sa tim da je u slobodu uključen element veoma visokog<br />
nivoa Ljubavi - ljubavi prema ljudima uopšte. Ne govore u<strong>za</strong>lud<br />
himalajski jogiji da je ljubav majke prema detetu jedan nivo ljubavi,<br />
ljubav muškarca prema ženi (i obrnuto) drugi, viši stepen ljubavi,<br />
ali je najviši stepen Ljubavi - ljubav prema ljudima uopšte...<br />
a novi Cisti Svet može se stvoriti samo onda kada ljudi nauče da<br />
vole tom <strong>za</strong> nas još čudnom ljubavlju - Ljubavlju prema svim ljudima.<br />
Ali, ta Velika Ljubav prema svim ljudima već živi među nama i<br />
267
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
ne uklapa se u banalnu ljudsku „psihologiju dominacije". Ta Velika<br />
Ljubav izgleda ružna i izgleda nam da od nje imamo samo nevolje,<br />
ali ona postoji, već postoji, i krst te Ljubavi Budućnosti nose na<br />
sebi neprivlačni sami ljudi koji tužno saginju glavu. Oni nose svoj<br />
krst - krst budućnosti.<br />
I <strong>za</strong>to nije lepo prigušeno se kikotati, ogovarajući u<br />
„porodičnom <strong>za</strong>tvoru", dok jedemo tanjir čorbe i salatu sa zelenim<br />
lukom, ženinu drugaricu, samicu. Ta samica je možda i<br />
srećnija od drugih jer je njoj dato ono što nije dato mnogim i<br />
mnogim, upravo ono što se može nazvati Radošću Budućnosti.<br />
Ljudi zbog nečega osuđuju samce i samice, dok beznadežnu<br />
ljubav usamljenog čoveka prema nedostupnom idealu, čak i<br />
ako je opipljiv, osuđuju posebno vatreno, govoreći „cccc..."<br />
Ti ljudi koji tako cokću ne shvataju da je ljubav samca prema<br />
<strong>za</strong>mišljenom idealu takođe oblik ljubavi, ali da znači voleti u<br />
budućem vremenu; a to buduće vreme će neizostavno doći, <strong>za</strong>to<br />
što čovek ne živi jedan život, već niz života.<br />
Voleti nešto <strong>za</strong>mišljeno - jeste čudno. Ali, ko zna, možda<br />
će u narednom životu taj usamljeni samac sa tužno oborenim<br />
pogledom naći svoju himeru - himeru iz prošlog života, i među<br />
njima će se roditi prekrasna ljubav, kojoj će <strong>za</strong>videti svi koji sede<br />
u „porodičnom <strong>za</strong>tvoru", koji će sada početi da se ushićuju<br />
tim ljudima <strong>za</strong> koje reč „himera" nikad nije bila prazna reč. A<br />
pre svega radovaće se deca, deca budućeg života.<br />
Deca uvek vole usamljene ljude. Deca osećaju da ti usamljenici,<br />
kojima <strong>za</strong>sijaju oči kad vide decu, žive u svetu snova i da usamljenici<br />
žele, žarko žele da vide samo ono najbolje što je moguće <strong>za</strong>misliti<br />
- to je njihov san. I verovatno je <strong>za</strong>to sve više i više oko nas<br />
majki-samica, koje rađaju dete ne obavezno iz ljubavi i ne obavezno<br />
od <strong>za</strong>mišljenog princa, nego naprosto da bi se družili sa njim<br />
- <strong>za</strong>mišljenim malim bićem i da bi u njega uložile svu svoju ljubav,<br />
koja može da izraste u nešto veoma veliko - Ljubav prema svim<br />
ljudima. I ne treba to osuđivati, jer apsolutno srećni mogu da bu-<br />
268
U Dolini Smrti<br />
du samo glupi ljudi, ali nemaju svi ljudi „sreću" da se rode glupi, pa<br />
pošto neće da Se povinuju tupavim i bezosećajnim pravilima savremenog<br />
društva koje je još daleko od savršenstva, oni nalaze svoju<br />
sreću u - Snovima. Biti samac - znači biti iskren prema svojim<br />
osećanjima i takvu osobu njena osećanja vode u budućnost.<br />
Bog je načinio veliki <strong>za</strong>plet - <strong>za</strong>plet života, u kome je svaka<br />
stvar višeznačna, pa je teško shvatiti šta je sreća a šta - nije.<br />
Zbog nečeg je Tvorac rešio da uradi upravo tako, a ne drugačije.<br />
Ali, meni izgleda da je glavna osobina <strong>za</strong>pleta koji je pokrenuo<br />
Bog to što se on ne odnosi na jedan život, već na niz čovekovih<br />
života. Kao da Bog šapuće da tvoja nesreća ili samaštvo u ovom<br />
životu nije konačni udes, da je sanjati i te kako blagorodno i da<br />
snovi imaju tendenciju da se ostvare u narednom životu. Zato se<br />
ne vredi posebno potresati ako nam nešto nije uspelo - u narednom<br />
životu biće bolje, ali će nam biti pomalo tužno bez tih ljudi<br />
koji su u prošlom životu bili blagorodni i čisti. Ali te ljude ćete<br />
obavezno susresti i vi ćete ih sigurno osetiti i sigurno poznati po<br />
nekoj srodnoj energiji koja zrači iz njih, makar i da pred vama<br />
stoji čovek nekog sasvim drugačijeg lika.<br />
Te misli su mi prolazile kroz glavu besomučnom brzinom,<br />
a njihova neverovatna jasnoća me je <strong>za</strong>prepašćivala. A ja sam<br />
išao i išao napred - u Dolinu Smrti. Na jednom delu sam se<br />
spotakao i ispustio kompas, ali sam ga podigao i opet pošao<br />
napred. Do tražene tačke fokusa Ogledala Kralja Smrti Jame,<br />
po mom računu, ostalo je nekih 100-150 metara.<br />
Zbog nečega nisam razmišljao o smrti, nisam išao tamo da<br />
bih umro. Jednostavno sam znao da je u mom životu <strong>za</strong>počeo<br />
novi <strong>za</strong>plet - igra sa smrću.<br />
Igra sa Smrću<br />
Pred nogama ugledah još jednu ljudsku kost. Malo sam usporio<br />
korak, ali... ponovo krenuh napred. Nadao sam se da misleća<br />
supstanca vremena... možda...<br />
269
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
U tom trenutku se i<strong>za</strong> brda pojavilo Ogledalo Kralja Smrti<br />
Jame. Zaustavio sam se od iznenađenja. Iz ovog ugla ono je,<br />
osvetljeno zracima Sunca, izgledalo posebno lepo.<br />
Došao sam do vrha brežuljka i počeo da se osvrćem, nastojeći<br />
da vidim te dve stene pegavo-žute boje, koje liče na četvorooke<br />
pse. Skinuo sam naočare i sa naporom izvadivši kraj duksa ispod<br />
jakne, obrisao sam ih. Primetio sam da mi ruke pomalo drhte.<br />
Preda mnom se prostirao sumorni pej<strong>za</strong>ž koji se sastojao od<br />
sivog i crnog kamenja. Iz tog kamenja zračila je smrt. A Ogledalo<br />
Kralja Smrti Jame je svetlucalo i prelivalo se duginim bojama,<br />
privlačeći k sebi stoprocentnu pažnju. Uhvatio sam sebe kako<br />
mislim da ne mogu da odvojim pogled od njega - ono me je<br />
vuklo i privlačilo k sebi.<br />
- Zar je smrt toliko lepa? - iznenada pomislih, uplašivši se i<br />
sam od takvog pitanja.<br />
Sa naporom volje spustivši pogled i opet videvši sumorno<br />
crno kamenje, prošaptah:<br />
- Ne, izuzetno lepa je - Savest!<br />
Misli su ponovo počele da mi kolaju kroz glavu, i ja sam shvatio<br />
da nije slučajno što se sud savesti odvija ovde, usred sumornog<br />
kamenja, a ne tamo - u blizini svetlucavog Ogledala Kralja...<br />
Smrti. Reč „smrt" mi nije imala veze sa tim velelepnim Ogledalom,<br />
ona je čak vređala njegovu veličinu. To nije bilo Ogledalo<br />
Kralja Smrti Jame, to je bilo Ogledalo Kralja Savesti Jame. Savest<br />
sigurno mora da j e lepa, samo lepa, veoma lepa....<br />
- Smrt je premeštena i<strong>za</strong> „Ogledala... Savesti" i nalazi se daleko<br />
od njega, u fokusu Ogledala. Savest ne mora da oseća blizinu<br />
grčeva Smrti, Savest mora da ostane lepa - pomislio sam.<br />
Setio sam se priče Tibetanca Tuktena o tome da se na severu<br />
Kajlaša, i<strong>za</strong> Doline Smrti, nalazi skrivena „rajska" pećina,<br />
u kojoj se materijalizuju sve čovekove misli: želiš da se pojavi<br />
hrana - i evo, ona se pojavljuje u trenutku, treba samo pomisliti:<br />
hoćeš još nešto - samo treba pomisliti... Shvatao sam da<br />
270
U Dolini Smrti<br />
je teško u to poverovati, ali sam jako želeo da verujem. Veoma<br />
sam želeo da se ponovo vratim u detinjstvo i da živim u tom<br />
sanjalačkom detinjstvu dugo-dugo, i da jako-jako verujem da<br />
se čovek jednom može naći u „zemlji čuda". A ta zemlja čuda je<br />
bila ovde - u Gradu <strong>Bogova</strong>.<br />
Još jednom sam pogledao Ogledalo Kralja Smrti Jame i natukao<br />
obod kačketa na čelo kako se Ogledalo ne bi videlo. Ponovo<br />
sam počeo da se osvrćem, pomno pretražujući pogledom<br />
svaki brežuljak. I tu, pravo pred sobom, videh žutu mrlju. Namerno<br />
polaganim i svečanim pokretom skidoh ranac, uzeh iz<br />
njega dvogled i pogledah tu mrlju - iz žute mrlje gledala su me<br />
četiri oka. Odvojih oči od dvogleda. Srce mi je besomučno lupalo.<br />
Usta su mi se osušila.<br />
Primećujući da su mi usled strepnje pokreti postali neprirodno<br />
polagani, podigao sam kompas i izmerio azimut žute mrlje;<br />
taj azimut se slagao sa azimutom po kome sam išao ovamo.<br />
- Vidi ti, proračun orijentacije nije me prevario - hripavim<br />
glasom rekoh i... pomalo <strong>za</strong>žalih zbog toga.<br />
Pogledavši malo sa strane, videh drugu žutu mrlju. Opet podigoh<br />
dvogled i... opet videh četiri oka koja su me gledala.<br />
- To su ta dva kamena nalik na pegavo-žute četvorooke pse<br />
- opet prohripah naglas.<br />
Pognuo sam glavu. Izgledalo mi je da lupanje mog srca ne<br />
čujem samo ja, već da se čuje po svim okolnim planinama.<br />
A potom sam podigao glavu, pogledao naviše ispod nisko<br />
spuštenog oboda kačketa i sa <strong>za</strong>hvalnošću pogledao Ogledalo<br />
Kralja Smrti Jame. Dug minut sam ga gledao i mislio njemu<br />
kao o... Ogledalu Savesti.<br />
Ponovo sam pogledom našao dve žute mrlje i ne skidajući<br />
oči sa njih pošao ka njima. Srce je nastavilo da mi besomučno<br />
udara, disanje mije bilo ubr<strong>za</strong>no. Kao munja su mi sevnule reči<br />
Anagirike Govinde:<br />
- Mnogi ovde nastradaju. /<br />
271
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Moj korak je resko odjekivao u planinskoj tišini. U tom trenutku<br />
nisam osećao ništa loše - ni grižu savesti, ni unutrašnje<br />
samobičevanje, ni strah. Preda mnom je bio samo jedan cilj<br />
- stići do tih pegavo-žutih kamenova i stati između njih, kako<br />
bi me ocenila energija sažetog vremena.<br />
Sa svakim korakom se smrtonosni <strong>za</strong>plet sve više približavao<br />
svom raspletu. Jasno, sa svim detaljima intonacije, iz sećanja<br />
su mi isplivale reći koje sam ja lično jednom izgovorio:<br />
- Najstrašnija je energija Savesti gurnute u <strong>za</strong>pećak. Njeno<br />
oslobađanje je kao erupcija i može da sagori telo u pepeo.<br />
Do <strong>za</strong>vetnih stena ostalo je samo nekoliko metara. Usporio<br />
sam korak. Sad se sasvim jasno videlo da te dve stene <strong>za</strong>ista liče<br />
na četvorooke pse. „Njuške" tih pasa bile su usmerene ka meni<br />
i činilo mi se da te njuške nisu iskežene, nego da se osmehuju.<br />
Svaka od stena bila je visoka oko metar i njihove pegavo-žute<br />
boje jasno su se izdvajale na po<strong>za</strong>dini crno-sivog kamenjara.<br />
Rastojanje među kamenovima bilo je oko metar i po.<br />
Potpuno sam usporio korak i <strong>za</strong>gledao se u jednu od „psećih<br />
njuški". Ne, ne bih rekao da je ta „njuška" bila mrska. Ona se<br />
smešila, veselo smešila. Ta njuška kao daje govorila da ovde, na<br />
ovom svetom mestu, ne može biti žalosti, nikako ne može biti<br />
žalosti, uopšte ne može biti žalosti <strong>za</strong>to što je žalost - sudbina<br />
slabih ljudi, a slabi ljudi ne treba da dolaze u Dolinu Smrti.<br />
Još pažljivije sam pogledao jednu od „psećih njuški". Jasno vidljiva<br />
četiri oka su buljila u mene. Shvatao sam da trodimenzionalna<br />
kamena tela tih pasa nisu glavna stvar, da njih dopunjuju značajniji<br />
energetski obrasci-tela, živi obrasci njihovih tela. I ko zna, možda<br />
jogiji koji ovamo dolaze i koji imaju sposobnost da vide suptilne<br />
energije <strong>za</strong>ista vide te pegave žute četvorooke „energetske" pse i<br />
„uživo" osećaju osmeh u pogledu svakog od četiri oka.<br />
Oba pegavo-žuta kamena su <strong>za</strong>ista podsećala na pse koji sede.<br />
Interesantno je bilo to što nigde u blizini nije bilo kamenja<br />
takve boje.<br />
272
U Dolini Smrti<br />
Prišavši tim kamenovima na rastojanje od metar, stao sam.<br />
Setio sam se divljih pasa koji su me napali još onda kada sam<br />
ugledao prve piramide Grada <strong>Bogova</strong>.<br />
- To nisu bili psi, to je smrt htela da me rastrgne - blesnula<br />
mi je mistička misao.<br />
Počeo sam da pružam ruku ka jednom od kamenova, ali sam<br />
je trgao. Kao da mi je struja prošla kroz ruku.<br />
Stojao sam tačno ispred kamenova. Još jednom sam ih pogledao,<br />
još jednom <strong>za</strong>mislio da to kamenje na suptilno-energetskom<br />
svetu jesu pegavo-riđi psi i kao da im se obraćam, tiho<br />
i nežno sam rekao:<br />
- Pozdravljam vas, ubrzivači života!<br />
Još jednom sam podigao glavu, još jednom pogledao svetlucavo<br />
Ogledalo Kralja Smrti Jame i... <strong>za</strong>koračio u prostor između<br />
pegavo-žutih kamenova.<br />
- Uh - tiho rekoh.<br />
Učinilo mi se da se taj uzdah „uh" proneo po svim uvalama<br />
<strong>Dr</strong>evnog Tibeta, odjekujući, odjekujući i odjekujući tim kratkim<br />
zvukom - „uh, uh, uh, uh, uh,".<br />
- Da li sam živeo čistim životom? - došlo mi je da kriknem.<br />
Iznenada sam osetio da je moj život počeo da se odvija preda<br />
mnom kao raznobojne slike koje hitro promiču, nalik na staru<br />
aluminijumsku tablu sa voznim redom na železničkoj stanici.<br />
Tada sam osetio da moja osećanja ne propuštaju nijednu sliku<br />
i da reaguju na svaku od njih, bilo da sa osećajem uživanja proprate<br />
jednu od njih, bilo da sa nemim gunđanjem ne<strong>za</strong>dovoljstva<br />
proprate neku drugu. Ali, ja sam se bojao da se ne pojavi<br />
osećanje negovodanja i osećanje revoltiranosti samim sobom...<br />
smrtonosno snažno osećanje negodovanja.<br />
Shvatio sam da je Kralj Smrti Jama počeo svoj čuveni Sud<br />
Savesti... nada mnom.<br />
A slike iz mog života su promicale i promicale preda mnom.<br />
Slike iz detinjstva su zbog nečega isplivavale posebno detaljno,<br />
273
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
do na prvi pogleda beznačajnih epizoda, na primer takvih kako<br />
sam plakao spotakavši se o koprive i<strong>za</strong> naše šupe...<br />
Živo mi je isplivala slika kako me je moja plavooka majka,<br />
tokom šetnje po obali reke Bele na praznik Sabantuj, usred<br />
gužve spasla iz vode kada sam počeo da se davim <strong>za</strong>to što sam<br />
hteo da pokažem svima moju veštinu plivanja.<br />
Osećanja koja su pratila slike iz mog detinjstva bila su<br />
praktično uvek slatka i čista.<br />
Slike iz moje mladosti su prolazile već manje detaljno,<br />
poka<strong>za</strong>vši samo nekoliko zbivanja iz tog perioda života.<br />
Zapanjujuće je bilo da tu nije bilo ključnih momenata kao što<br />
se <strong>za</strong>vršetak fakulteta ili odbrana doktorske disertacije. Ali, <strong>za</strong>to<br />
su mi često isplivavale slike kako sam se mučio, osluškujući<br />
svoju intuiciju. Neke od tih slika pratilo je lagano, slatko<br />
osećanje - ali neke je pratilo duboko gunđanje ne<strong>za</strong>dovoljstva<br />
koje je ponekad prelazilo, srećom veoma retko, u grizuće<br />
osećanje negodovanja sa jasnim osećanjem griže savesti.<br />
- Vidi ti, izgleda da je moguće pogaziti svoju savest i pred<br />
svojom intuicijom - pomislio sam. - O, sad mi je jasno kako je<br />
važno slušati intuiciju, da ne bismo ugušili svoju savest!<br />
Slike iz perioda zrelog života najčešće su bile pove<strong>za</strong>ne sa trenucima<br />
kada sam intuitivno, sa mukom, pronalazio nove metode<br />
lečenje bolesnih. Osećaj nemog negodovanja duše u tim<br />
trenucima sam osećao retko, sve je izgledalo prilično vedro. Čak<br />
sam došao do <strong>za</strong>ključka da sam u zrelim godinama bolje slušao<br />
svoju intuiciju nego u mladosti. Ali najslađa osećanja su mi i<strong>za</strong>zivale,<br />
čudno, slike trenutaka „naučnih batina" i slike kako sam<br />
se teško podi<strong>za</strong>o nakon što bi ugledni moskovski naučnici srušili<br />
sav naš „intuitivni rad" do temelja. Jasno mi se ure<strong>za</strong>o trenutak<br />
kada je Ministarstvo zdravlja Rusije potpisalo ukaz o izgradnji<br />
našeg Sverusijskog centra <strong>za</strong> očnu i plastičnu hirurgiju, i to je u<br />
osećanjima bilo primljeno kao... kao dostojanstvo intuicije, dostojanstvo<br />
nauke sagrađene na intuitivnoj osnovi.<br />
274
U Dolini Smrti<br />
Ponekad su se slike iz zrelog perioda života ticale ličnih odnosa<br />
prema raznim ljudima. Kao da sam očekivao da će se nemo<br />
negodovanje iz duše pojaviti kada bi iskrsla slika kako sam,<br />
razbesnevši se, vikao na nekog. Ne, te slike su bile praćene sasvim<br />
povoljnim osećanjima. Nemo negodovanje u duši se pojavljivalo<br />
onda kada bi mi se vratila slika kako sam se, uživljavajući<br />
se u ulogu profesora, ravnodušno odnosio prema nekom od<br />
neizlečivih pacijenata, <strong>za</strong>boravivši da im kažem makar nekoliko<br />
toplih reči i da im dam nadu u budućnost. Ali, pri pogledu na slike<br />
sa neizlečivim pacijentima, najčešće bi nicalo slatko osećanje i<br />
odmah potom bih video sebe kako se mučim u procesu naučnog<br />
istraživanja i osluškujem intuiciju.<br />
Interesantnim se poka<strong>za</strong>lo i to što je slatko osećanje pratilo<br />
one trenutke mog života kada bi me drugi ljudi izdali, ili,<br />
iskoristivši moju naivnost, iskoristili me i i<strong>za</strong> leđa mi govorili<br />
„Gle budale"! Veoma sam se tome <strong>za</strong>čudio, a potom sam shvatio<br />
da se nikad nisam spustio toliko nisko da se svetim.<br />
- Gle kako je važno ne svetiti se - promakla mi je misao.<br />
Ali najslađa osećanja pojavila bi se onda kad su promicale<br />
slike o mojoj ekspediciji na Himalaje. Sve te scene sa jogijima,<br />
samadi-pećinama, „živom i mrtvom" vodom i mnoge druge izgledale<br />
su mi toliko nestvarno svetle i čiste da bih počinjao da<br />
drhim od radosti. Javila mi se misao da sam u tom periodu<br />
života naj<strong>za</strong>d od prve shvatio pojam - Čista Duša.<br />
A potom bih ponovo počinjao da gledam sebe u „naučnim<br />
mukama". Ali, ta nauka je već bila drugačija, ona je bila<br />
nekako... pa, možda... čista i svetla, <strong>za</strong>to što sam, uključujući<br />
u analizu strogo naučne podatke, prestao da se plašim da koristim<br />
ezoterička svedočanstva i sasvim neobične rezultate<br />
himalajskih ekspedicija. Ali glavna stvar je bila sledeća: na<br />
neki čudan način sam shvatio da su moja osećanja počela da<br />
ispituju moje misli ne stideći se da u tom procesu primene<br />
magloviti pojam - Čista Duša.<br />
275
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Upravo se tada u meni pojavio duboki uvid da je baš detinjstvo<br />
onaj period na Zemlji kad pokušavamo da živimo po principima<br />
Onog Sveta, daje mladost period grešaka i prilagođavanja<br />
zemaljskim uslovima života, a zrele godine - ostvarenje samog<br />
sebe tokom života na Zemlji.<br />
Osećanja, koja su se kretala od slatkih iskustava do nemog<br />
negodovanja u duši, ipak kao da su mi pokazivala da griže<br />
Savesti, koje su se desile u prošlosti, mogu da se vrate, ili da<br />
se pojačaju nemim. negodovanjem, ili da se izbrišu slatkim<br />
osećanjima.<br />
- To i jeste pokajanje - pomislio sam - kada je dobrim delima<br />
ili dobrom mišlju moguće obrisati staru mrlju na savesti.<br />
Slike pove<strong>za</strong>ne sa himalajskom ekspedicijom promicale su<br />
posebno često, kao da podrobno pokazuju, na prvi pogled, malo<br />
značajne trenutke. Na primer, kako sam, spotakavši se, pao na<br />
zemlju udarivši se o kamen. Ali, nešto mi je govorilo da se upravo<br />
u tom trenutku u mom mozgu rodila <strong>za</strong> mene nova svest o<br />
stvarnosti, nakon čega sam video slike posvećene tom obrtu misli,<br />
kada bih negde stojao, gledao unaokolo, pa potom bilo ustao<br />
napola se uspravivši, bilo brzo pisao u svesku. Ali pri tome sam<br />
savršeno jasno pamtio (tačnije, bio svestan) toka misli koji mi<br />
se u to vreme odvijao u glavi. Iz perspektive novih dostignutih<br />
nivoa svesnosti o stvarnosti te prošle misli su mi izgledalo kao<br />
smešne i glupe, ali mi je neko jako unutrašnje osećanje govorilo<br />
da te „glupe varijante" misli nisu bile greške, nego su naprosto<br />
bile prelazna etapa kako bih na osnovu svoje gluposti, podstaknut<br />
time što je priznajem, shvatio da je teško shvatiti bilo šta<br />
pomoću gordosti. Ako čovek sam prizna svoju glupost, to mu<br />
pomaže da prevaziđe sopstvenu gordost.<br />
Uskoro mi je sinulo da Kralj Smrti Jama ne „gleda film"<br />
nečijeg života, već da prelistava čudesnu knjigu čovekovih misli,<br />
koje osim toga imaju i svoj vizuelni oblik u vidu pogleda na<br />
samog sebe sa strane u datom trenutku.<br />
276
U Dolini Smrti<br />
- To su hronike Akaše, to je čudesni nebeski kompjuter u<br />
kome su <strong>za</strong>pisane sve čovekove misli tokom njegovog života!<br />
- uzviknuo sam u sebi. - Jama, saževši vreme, ubr<strong>za</strong>no „prelistava<br />
fasciklu" čovekovog života u hronikama Akaše!<br />
Bio sam izbačen iz pameti kada sam shvatio da niko nijednu<br />
svoju misao ne može da sakrije i da čovek, <strong>za</strong>jedno sa svojim<br />
mislima, predstavlja otvorenu knjigu. A moje oduševljenje zbog<br />
moći „nebeskog kompjutera" Akaše još je pojačao uvid da neko<br />
(možda anđeli, a možda i još neko) ne samo da prate svaki tvoj<br />
korak i „snimaju svaki tvoj korak videom", već i spajaju „video<br />
snimke" tebe samog sa tokom tvojih misli u tom trenutku!<br />
- Kakva je samo moć smeštena u tom nebeskom kompjuteru!<br />
Da <strong>za</strong>piše sve moje misli i „snimi kamerom" čitav moj život,<br />
pa još i da poveže te stvari... Pa još isto to <strong>za</strong> sve ljude na Zemlji...<br />
Pa još i sve životinje i biljke... Pa još i vode... Pa još i... To je<br />
kompjuter!!! A koliko je grandio<strong>za</strong>n um Kralja Jame, koji može<br />
da radi sa tim kompjuterom! A koliko je tek super-grandio<strong>za</strong>n<br />
um Boga, koji vidi i analizira sve živo u čitavoj Vasioni!!! - divio<br />
sam se u sebi, <strong>za</strong>panjen malim značajem moje ličnosti.<br />
Tada sam počeo da shvatam da su u čoveku glavna ne njegova<br />
dela, već njegove misli.<br />
A slike iz mog života su promicale i promicale i promicale.<br />
Uskoro se pojavila naša tibetska ekspedicija. Pojavila su se do<br />
bola poznata lica Ravila, Seliverstova i Rafaela Jusupova, pa se<br />
čak pojavilo i moje lice, koje posmatra spor Seliverstova i Jusupova,<br />
pove<strong>za</strong>n sa tim što bi Seliverstov hteo da nauči da lebdi<br />
i hteo bi da „dolebdi" do „stepenica ka nebu". U tom trenutku<br />
sam osećao slatka osećanja, a reč „družina" dobijala je neko posebno<br />
uzvišeno značenje.<br />
Video sam Glavno Ogledalo Vremena i sebe kako drhtim od<br />
hladnoće. Štaviše, poka<strong>za</strong>lo mi se da ne drhtim od hladnoće, već<br />
od sreće. I ta osećanja ispunjena srećom kao da su se odjednom<br />
glatko skoncentrisala i izlila u misao da je Vreme - živa i misleća<br />
277
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
supstanca i da Vreme rešava mnogo šta u poretku sveta, da ima<br />
kolosalnu intelektualnu moć i da je u stanju da pomoću mehanizma<br />
starenja uništi ono što želi da uništi... ili da putem mladosti<br />
koja traje čitav život pruži nekom mogućnost da stvara i<br />
stvara i stvara u ime Večnoga i Suštinskog. I još mi je duboko<br />
unutra i takođe nekako srećno iznikla misao da sažeto vreme<br />
nije prosto fatalno ubr<strong>za</strong>vanje, već pre svega mogućnost da se<br />
ubr<strong>za</strong>no razmišlja i mogućnost da On - Veliki Razum po imenu<br />
Vreme - brže izvrši sudbinu ljudi. Zato nije toliko strašno naći se<br />
u zoni sažetog vremena, <strong>za</strong>to što je vreme pored toga još i veoma<br />
dobro, ali u toj prilici veoma pravedno. Večni intelekt Vremena<br />
ne smatra nekom velikom vrednošću jedan od života jednog od<br />
ljudskih bića. Vreme razmišlja u vasionskim razmerama, i pri<br />
tom obraća pažnju na svaki detalj i svaku „nijansu" uključujući<br />
i mehani<strong>za</strong>m prevremenog starenja samo u krajnjem slučaju, a<br />
oslanja se pre svega na poka<strong>za</strong>telje energije Savesti. A Kralj Smrti<br />
Jama je takođe Vreme, tačnije... Čovek Vremena.<br />
Naša tibetska ekspedicija se listala veoma podrobno. Promicale<br />
su piramide i monumenti, promicala su naša lica, a misli<br />
koje su se tada javljale kao da su se ponovo vraćale. Posebno<br />
se dugo <strong>za</strong>držala slika sa „Čovekom koji čita". I opet su svetla<br />
osećanja koja prate te tibetske prizore počela da se okreću i<br />
poprimaju karakter nekakvih osećajnih misli, koje su uskoro<br />
postale veoma jasne i omogućile mi da savršeno jasno shvatim<br />
da su prošlost, sadašnjost i budućnost tesno pove<strong>za</strong>ni i da<br />
Vreme može da promeni svoj smer, čak može da se vrati una<strong>za</strong>d,<br />
i tada će se posle nas - Arijevaca - na Zemlji opet pojaviti<br />
Atlantiđani, posle njih Lemurijanci i tako dalje.<br />
Ali, vreme retko čini tako; ono najčešće vraća prošlost u budućnost<br />
po spirali, kada se u nedrima postojeće ljudske rase na<br />
Zemlji pojave čudni ljudi čiji broj sve više raste, a njihov neobičan<br />
oblik, neznano <strong>za</strong>što, nama izgleda nepojmljivo poznat. Podsvesno<br />
sećanje nam šapuće da smo nekad davno, pre mnogo, mnogo života,<br />
278
U Dolini Smrti<br />
i mi sami bili slični njima i sada u tim čudnim ljudima prepoznajemo<br />
same sebe u prošlom, ali donekle drugačijem obliku. Te čudne<br />
ljude svo vreme nešto vuče u njihovu Otadžbinu - Tibet- tamo, gde<br />
se nalazi legendarni „Večni Kontinent" i gde je u drevnom Gradu<br />
<strong>Bogova</strong> sakriveno mesto gde se čuva prošlost, obeleženo statuom<br />
„Čoveka koji čita", pod <strong>za</strong>štitom Velike Šambale. Pre ili kasnije će<br />
neko od tih čudnih ljudi steći pristup u skladište Prošlosti i pri pogledu<br />
na drevne sprave i <strong>za</strong>pise na „zlatnim pločama" osetiti da mu<br />
oni izgledaju bliski i poznati, kao da je i on sam, pre veoma mnogo<br />
života, koristio takve sprave i unosio <strong>za</strong>pise na „zlatne ploče".<br />
Čudni čovek počinje da shvata da ne postoji apsolutna Prošlost, da<br />
je Prošlost relativna i da se ona vraća u Budućnosti, a daje skladište<br />
Prošlosti istovremeno i skladište Budućnosti. I tamo u skladištu<br />
Prošlosti, čudni čovek postaje svestan da je baš on živeo tamo u<br />
drevnoj Prošlosti i da je serenada njegovog života bila, i sada jeste, i<br />
biće, beskonačna, iako će nivo njegove svesti u raznim životima biti<br />
različit, budući da je potčinjen nekakvom mehanizmu regulacije<br />
grandiozne snage. Čudni čovek shvata da njegova podsvest čuva<br />
pravo sećanje na sve njegove prošle živote, koji počinju od doba<br />
anđela, pa počinje da se sa većim poverenjem odnosi prema intuitivnom<br />
šapatu podsvesti, u početku pomalo ne<strong>za</strong>dovoljan time što je<br />
njegovoj podsvesti dopušteno jedino da mu šapuće, a ne da govori<br />
direktnim i čvrstim glasom. Čudni čovek će takođe pomisliti i na<br />
to da će u dalekoj Budućnosti, kada se spirala Vremena još jednom<br />
vrati, ponovo nastupiti vremena, onakva vremena kakva su bila<br />
u doba Lemurijanaca, kada će podsvest promeniti svoj uobičajeni<br />
šapat u direktni dijalog sa svešću. I tek tada će čovek početi da vidi<br />
Prošlost i imaće direktni kontakt sa samim Tvorcem.<br />
Osetio sam da mi je usred tih misli koje su mi se na neshvatljiv<br />
način javile promakla misao o „novom čoveku" i on, taj „novi<br />
čovek", uka<strong>za</strong>o mi se kao leteći. Osećaj slatke sreće promenio<br />
se u lagani osećaj tuge. O, koliko mnogo stvari tada nisam<br />
znao! Nisam znao da novi čovek već postoji u stvarnosti.<br />
279
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
A potom, usred slika sa ekspedicije na Tibet koje su promicale,<br />
pojavile su se moje oči, oči Ravila, Seliverstova i Rafaela<br />
Jusupova... Čudno je bilo gledati u sopstvene oči... već u<br />
prošlosti... na po<strong>za</strong>dini ne baš blistave lepote moga lice. I u tim<br />
očima sam smesta pročitao čudnu misao, čudnu i očigledno ne<br />
moju misao: daje tim očima dopušteno da vide... dopušteno da<br />
vide... dopušteno. To „dopušteno da vide" se ponovilo mnogo<br />
puta i bučno mi odjeknulo u glavi.<br />
- Sta? Sta je dopušteno da vide? - gotovo da sam uzviknuo<br />
u sebi. A potom, sasvim prosto i lako, shvatio sam da je nama<br />
bilo dopušteno da vidimo... Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
- Ko nam je dopustio? - upitao sam u sebi.<br />
- Došlo je vreme... <strong>za</strong>to je i dopušteno - pojavio se misaoni<br />
odgovor.<br />
A potom su mi se misli <strong>za</strong>vrtele u horu, ko da su se oslobodile<br />
od mističkog naleta i ušavši u hijerarhiju logike, rekle mi da<br />
je uopšte mnogim hodočasnicima i jogijima bilo dopušteno da<br />
vide Grad <strong>Bogova</strong>, ali im zbog nečega nije bilo dato da shvate<br />
da su videli baš Njega - legendarni i veliki Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
Zatim sam ponovo video svoje oči i Ravilove oči - i u njima<br />
je bilo moguće prepoznati sreću, i te oči na smrznutim i vetrom<br />
osušenim licima su izražavale nešto kao kada... ne zna se kome...<br />
od sveg srca govorite „hvala".<br />
I na kraju, video sam sebe kako idem u Dolinu Smrti. Ja,<br />
koji ovde stojim, pobedio sam strah koji me je, kao i svakog<br />
čoveka, iskušavao pred susretom sa Nepoznatim, a još više pri<br />
susretu sa tajanstvenim Nepoznatim čije je ime - Smrt.<br />
A slike su promicale i promicale, pokazujući kako idem u<br />
pravcu dva <strong>za</strong>vetna kamena koja liče na četvorooke žute pegave<br />
pse. I usred tog straha pred susretom sa Nepoznatim,<br />
štaviše takvim nepoznatim kao što je... ja sam zbog nečega bio<br />
srećan, neznano <strong>za</strong>što - srećan! Osetio sam da nisam u<strong>za</strong>lud<br />
kompasom tražio ta dva kamena i došao ovamo. Nešto me<br />
280
U Dolini Smrti<br />
je ne<strong>za</strong>drživo vuklo ovamo. Misli, koje su prekrasno radile u<br />
sažetom vremenu, poka<strong>za</strong>le su mi da sam došao ovamo kako<br />
bih shvatio - šta je to ljudski život? I... kao da sam ponešto i<br />
shvatio... samo ponešto. A to „ponešto", kako su mi govorile<br />
misli, sastoji se u tome što sam shvatio moju spostvenu misiju<br />
u životu koju mi je Neko - verovatno Bog - odredio. Ali, kako<br />
je teško shvatiti tu misiju! Kako je teško postati je svestan! Zar<br />
se radi toga mora ići u Dolinu Smrti?<br />
O, ne! Nij e nužno ići na daleki Tibet i nij e nužno ići u duševnom<br />
maglom skrivenu Dolinu Smrti! Treba prosto slušati svoju intuiciju<br />
i njen skriveni šapat. A taj šapat, kako se kaže, zlata vredi. A<br />
kako ga retko mi slušamo! Mi kao da nećemo da slušamo šapat,<br />
već čujemo samo glasne reči. Ali šapat... zlata vredi.<br />
I tu sam shvatio da... da me je Bog stvorio pre svega da bih<br />
slušao svoju intuiciju, a ne da bih mahao rukama i micao nogama.<br />
Meni je čak postalo uvredljivo što moram da slušam i slušam taj<br />
nejasni šapat i... mučim se zbog toga da li postupam neispravno<br />
kad pustim na volju svojim rukama i nogama ili nekim drugim<br />
prirodnim instinktima, <strong>za</strong>to što pri „zvuku" tih prirodnih poriva<br />
taj šapat ne može da se čuje. Postao sam svestan da je meni propisano<br />
da pokrećem svoje ruke, noge, a pre svega glavu, u onom<br />
pravcu koji mi pokazuje sam taj šapat intuicije. Shvatio sam da<br />
sam ja najčešće i slušao taj šapat, praćen talasom osećanja pove<strong>za</strong>nih<br />
sa njim, ali da sam se ponekad koprcao, žestoko koprcao,<br />
svom snagom koprcao, predajući se želji da živim „prostonarodno"<br />
ili, da tako kažem, ,,ko sav normalan svet", kao što obično<br />
preporučuju na prostim svadbama sa idiotskim šaljivdžijom. A<br />
i<strong>za</strong> te želje da se živi ,,ko sav normalan svet", u senci vriskavih<br />
naloga šaljivdžije, protraćio sam toliko vremena, toliko vremena...<br />
O koliko sam vremena propustio, posebno u mladosti!<br />
Dok sam stojao između te dve stene pegavo-žute boje u Dolini<br />
Smrti, odjednom mi je postalo užasno od toga što sam u svom<br />
životu propustio toliko vremena, veoma mnogo vremena, <strong>za</strong>to što<br />
281
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
nisam slušao šapat intuicije, i izraz „živeti kao sav normalan svet"<br />
počeo je da mi izgleda mrsko. Griža savesti mi je stajala kao knedla<br />
u grlu i ja sam shvatio da me ovde, u Dolini Smrti, sustiže kazna<br />
samo zbog toga što sam nekada... protraćio vreme... ne poslušavši<br />
intuiciju koja mi je nalagala: „i tebe je, kao i druge, stvorio Bog i<br />
On je predodredio tvoju individualnu misiju o čemu, dragi moj,<br />
možeš da saznaš iz svojih osećanja i... iz tog šapata, koji ti se baš<br />
neće da slušaš, posebno nakon saveta svadbarskog šaljivdžije".<br />
Nisam znao samo jedno - kakvu ću kaznu dobiti... još nisam<br />
znao.<br />
A misli o mojoj misiji su se same od sebe razvijale i razvijale<br />
u mojoj glavi. Postalo mi je do bola žao što sam ispustio vreme<br />
koje mi je dato... posebno u mladosti. Kao neki talas olakšanja<br />
doneo mi je uvid da sam u zrelom dobu u mnogome nadoknadio<br />
vreme propušteno u mladosti, nakon što sam počeo da po intuiciji<br />
radim do tri-četiri sata noću. Ali sam osetio da ipak neću<br />
uspeti da nadoknadim to zlosrećno propušteno vreme. I od toga<br />
sam se osećao ogorčeno. Čekao sam kaznu Kralja Smrti Jame.<br />
Kroz glavu mije promakla misao o hodočasnicima koji dolaze<br />
ovamo, u Dolinu Smrti, da bi baš ovde, pred licem Smrti, naj<strong>za</strong>d<br />
shvatili smisao života. Zašto ti hodočasnici, koji baš i nisu mnogo<br />
pobožni, dolaze ovamo i <strong>za</strong>što mnogi od njih umiru ovde,<br />
spaljeni energijom Savesti koja izbije iz njih? Na postavljeno pitanje<br />
se odmah javio i odgovor - pobožnost nije i iskrenost pred<br />
Bogom, a pod ličnom pobožnošću čovek često skriva nešto što<br />
hoće da potisne u sebi samom, naučivši nekakve sumorne rituale<br />
sa prizvukom prezira prema čitavom čovečanstvu koje živi, da<br />
izvinete, punovrednim, sočnim i strasnim životom. I što se više<br />
oni, hodočasnici, boje ljudi, to više pažnje pridaju molitvama i<br />
ritualima. Oni odlaze podalje od ljudi, <strong>za</strong>tvarajući se u imaginarni<br />
svet nepoznatih rituala koje... teško da će iko ikad shvatiti.<br />
Taj imaginarni svet jeste svet plašljivih ljudi, onih koji se boje<br />
života. Tom svetu bi dobro pristajao simbol Zeca.<br />
282
U Dolini Smrti<br />
Ti „zečevi koji beže od života" žive u svetu gluvog negodovanja<br />
osećanja, koja se bune protiv pada Čoveka do nivoa Zeca,<br />
i čak se naviknu na to negodovanje kao što se ljudi koji žive na<br />
železničkoj stanici naviknu na tutnjavu vozova. Ali nešto ih nagri<strong>za</strong>,<br />
nagri<strong>za</strong> i nagri<strong>za</strong> iznutra. I na kraju, ne mogući da izdrži<br />
taj stalni i omrznuti škrgut u duši, hodočasnik, kako nalažu rituali,<br />
uzima torbu i štap u ruke, kreće na put i ide tamo kuda<br />
rituali kažu da treba ići. On ide, ide i ide, ne jedući gotovo ništa<br />
i ustručavajući se da se dovede u red čak i pred kamenom ili<br />
drvetom i na kraju, prateći rituale, nalazi Dolinu Smrti i... hrabro...<br />
sa zvukom „Om" ulazi na mesto gde smesta shvata da nije<br />
trebalo da dolazi ovamo, jer u slikama iz njegovog života koje<br />
mu promiču pred očima uopšte nema pobožnosti i svetosti, već<br />
se javlja samo gomila ljudi na čijoj po<strong>za</strong>dini izrasta simbolični<br />
lik Zeca. I tu hodočasnik primećuje da mu se ruke grče, da se<br />
bore na njima produbljuju i on sa užasom vidi da njegovo telo,<br />
raspadajući se, u ropcu pada na zemlju, dok on lebdi nad stenama<br />
naj<strong>za</strong>d shvativši sledeće: ako se u duši pojavi strašni znak<br />
- nemo negodovanje - onda njegov razlog treba tražiti u sebi samom,<br />
a ne <strong>za</strong>trpavati to nemo negodovanje pojanjem naučenih<br />
molitvi, i da se oslobođenje od tog nemog negodovanja postiže<br />
delovanjem, čak i pogrešnim, ali delovanjem ne u ime samog sebe,<br />
sa obeležjima zečjeg roda, nego u ime ljudi sa njihovim nepredvidljivim<br />
reakcijama i aktivnostima, jer je Bog odredio daje<br />
glavna vrednost čoveka ljubav (delatna ljubav!) prema čitavom<br />
čovečanstvu... a ne prema svim Zečevima; mada nisu baš svi<br />
hodočasnici takvi.<br />
- O kako je težak život Bog odredio čoveku! - pomislio sam<br />
- i... <strong>za</strong>što je Bog kao samu glavnu stvar postavio taj tihi šapat<br />
u samom čoveku, koji se ne sme prenebregnuti. A Bog je takođe<br />
odredio i napregnuti ritam života u kome, oprostite, ne sme da<br />
se traći vreme. Pa ni sam Bog ne traći vreme, već sve vreme<br />
stvara, stvara i stvara. A mi... mi smo Božija deca.<br />
283
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Osvrnuo sam se i svojim očima sa strane video sebe kako<br />
stojim između dva kamena pegavo žute boje. Podigao sam šapku<br />
kačketa i video ogledalo Kralja Smrti Jame. Pogledao sam svoje<br />
ruke - bile su smrznute i hladne. Spustio sam glavu i sa užasom<br />
video da stojim na ljudskim kostima. Tok slika se prekinuo.<br />
Okrenuo sam se, koraknuo i pošao na<strong>za</strong>d. Nešto sumorno<br />
me je tištalo u duši. Moje pohabane čizme su gromko udarale<br />
po kamenju, a ka<strong>za</strong>ljka kompasa me je naviknuto vodila ka mestu<br />
gde je ostao da me čeka Ravil.<br />
A to sumorno je sve više tištalo i tištalo dušu. Koračao sam, sa<br />
mukom koračao. Najednom mestu sam stao i uštinuo sam sebe.<br />
- Još sam živ - rekao sam naglas.<br />
Ali, nešto je <strong>za</strong>vijalo u mojoj duši. A potom se to <strong>za</strong>vijanje<br />
pojačalo i neočekivano pretvorilo u oštar bol u predelu želuca.<br />
- Joj - presamitio sam se od bola.<br />
Seo sam na kamen, i pokušavajući da ne obraćam pažnju<br />
na bol, počeo da gledam svoje ruke. Lice nisam mogao da pogledam<br />
jer, pošto nisam žensko, nisam nosio ogledalo. Zato<br />
je ovde, i<strong>za</strong> mene, postojalo jedno drugo ogledalo - Ogledalo<br />
Kralja Smrti Jame.<br />
Zagledao sam svaku boru na svojim rukama, plašeći se da<br />
ću videti znake da se one povećavaju. Očekivao sam njihovu<br />
pojavu i čak, zbog nečega, sa žudnjom to čekao. Nisam hteo...<br />
ali sam čekao. A bol, žestok bol u predelu želuca, kao da mi je<br />
davao signal.<br />
- A možda je to naprosto napad čira na želucu? I možda je<br />
legenda o Gradu <strong>Bogova</strong> i Dolini Smrti koja se nalazi u njemu<br />
samo izmišljotina? Možda sam sve ovo <strong>za</strong>mislio u svojoj mašti?<br />
- mislio sam.<br />
Ali u tom trenutku sam se setio monumenata Grada <strong>Bogova</strong>,<br />
<strong>za</strong>mislio ih onako kako sam ih video u stvarnosti i shvatio da je<br />
njih <strong>za</strong>ista neko sagradio uz pomoć nama nepoznatih energija<br />
i shvatio... da je legenda o Dolini Smrti - istina.<br />
284
U Dolini Smrti<br />
- To je istina! - hteo sam da viknem, ali mi bol u želucu nije<br />
dopustio.<br />
Pred očima su mi ponovo promakle slike piramida i monumenata<br />
Grada <strong>Bogova</strong>, ponovo me <strong>za</strong>panjujući svojom<br />
veličinom i opet mi pokazujući da su taj legendarni Grad <strong>Bogova</strong><br />
u davnoj prošlosti sagradili ljudi koji nisu sumnjali da čovek<br />
sa čistom dušom može da ovlada energijom pet elemenata,<br />
koja se pokreće u dejstvo Ljubavlju prema Bogu i da Vreme jeste<br />
inteligentna supstanca i to... veoma dobra supstanca.<br />
Te slike iz moga života koje su mi promicale pred očima dok<br />
sam stajao između dve pegave žute stene, pomoću osećanja<br />
koja su ih pratila, dovele su me do <strong>za</strong>ključka da sam u celini<br />
malo grešio u svom životu, jedino što sam u mladosti slabo<br />
slušao svoju intuiciju pa sam propustio mnogo vremena koje<br />
mi je dato <strong>za</strong> stvaralaštvo. Pomislio sam da sam potpuno nadoknadio<br />
vreme propušteno u mladosti neobuzdano intenzivnim<br />
radom u zrelim godinama. Međutim, poka<strong>za</strong>lo se da nisam.<br />
Tuga zbog propuštenog vremena mi je teško <strong>za</strong>vijala u duši<br />
i savršeno jasno se pretvorila u oštar bol u želucu. Shvatio sam<br />
da je ta bol ona kazna koju mi je odredio Kralj Smrti Jama -<br />
kazna <strong>za</strong> propušteno vreme.<br />
- O kako je strog Jama - rekoh, dok mi se dah prekidao od bola.<br />
- Zar se čovekov život ocenjuje tako strogo? Ja sam gubio vreme<br />
samo u periodu nerazumne mladosti! Zašto se ne bi oprostilo... i<br />
<strong>za</strong>što kažnjavati tako oštrim bolom? Zašto se nisam rodio kao glupan<br />
čiji <strong>za</strong>htevi nisu veliki? Zašto moja misija nije bila da radosno<br />
udaram krampom ili tovarim lopatom, nego da slušam taj nejasni<br />
šapat intuicije? Zašto mi Bog nije dao sreću da budem glupan?!<br />
A bol je postajala sve jača i jača i jača. Nisam mogao više da<br />
izdržim i uhvativši se rukama <strong>za</strong> stomak, svalio sam se na kamen,<br />
grčeći se od bola.<br />
- Oooo - stenjao sam, ležeći na kamenu pored izla<strong>za</strong> iz Doline<br />
Smrti.<br />
285
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Podigao sam glavu i pogledom koji se mutio pogledao unaokolo.<br />
Pored mene je ležala kost, ljudska kost.<br />
Još jednom sam pogledao svoje ruke, očekujući da na njima<br />
ugledam znake venjenja i raspadanja. Ali ih nije bilo... A ja sam<br />
hteo da umrem, počeo sam da to želim.<br />
- Ooooo - nastavio sam da stenjem. - Mladost me je <strong>za</strong>ludela!<br />
Pridigao sam se na lakat i još jednom pogledao svoje ruke.<br />
Prsti su mi bili svi u prljavštini; očigledno je da sam u očajanju<br />
grebao noktima majku-zemlju. Ali su mi ruke bile ružičaste,<br />
čak crvene - u njima je tekla krv.<br />
I tada sam shvatio da ne umirem, da se ne pretvaram u prah, već<br />
da sam kažnjen samo bolom, mada žestokim bolom. Kralj Smrti<br />
Jama mi je izrekao takvu presudu. On nije hteo da me uzme.<br />
Pridigao sam se na kolena i sagnuvši se položio glavu na<br />
zemlju i tako dugo stajao. Suze su mi tekle kvaseći zemlju.<br />
Plakao sam i ječao, ječao i plakao, ponekad brišući suze trljajući<br />
lice direktno o tibetsko kamenje i razmazujući prljavštinu po<br />
licu. Da ustanem nisam imao snage.<br />
Sa su<strong>za</strong>ma je došlo olakšanje. Počeo sam da jecam kao dete,<br />
samo povremeno, pri napadu bola, počevši da tiho <strong>za</strong>vijam i<br />
plačem, plačem i plačem.<br />
- Aaa - spontano sam jecao. - Aaaa!<br />
Naj<strong>za</strong>d sam sa naporom ustao na noge i sa nepojmljivim <strong>za</strong>dovoljstvom<br />
osećajući da stojim podigao kompas da odredim<br />
azimut mesta gde je trebalo da me čeka Ravil. Jedva da sam<br />
video iglu - kompas je bio sav <strong>za</strong>ma<strong>za</strong>n.<br />
- Evo ga, evo ga - odredivši azimut prošaptao sam usnama<br />
koje su pobelele od bola.<br />
Pljunuo sam na prst i pljuvačkom počeo da brišem prljavštinu<br />
sa stakla kompasa. Pljuvačka je bila topla.<br />
- Jesam li živ? - prošaptao sam - Hvala ti Kralju...<br />
Zakoračio sam napred. Noge su me slušale, mada slabo. Pošao<br />
sam po azimutu ka mestu gde me je čekao Ravil. Želudac me je<br />
286
U Dolini Smrti<br />
užasno boleo. Ali sam se nadao<br />
da će me Kralj Smrti Jama<br />
ostaviti ovde - na ovom<br />
svetu. Verovatno sam još potreban<br />
ovde.<br />
Na dvesta metara do<br />
brda na kome je trebalo<br />
da me čeka Ravil ponestalo<br />
mi je snage. Pošao sam<br />
četvoronoške. Tako sam i<br />
došao do Ravila - gotovo<br />
četvoronoške.<br />
Ravil je pojurio k meni.<br />
Gotovo četvoronoške<br />
došao sam do Ravila.<br />
Vraćao sam se iz Doline Smrti<br />
Uzeo me je pod ruku i pokušao da me podigne. A ja sam ga<br />
uhvatio <strong>za</strong> noge, <strong>za</strong>gnjurivši lice u njegova kolena i ne stideći<br />
se <strong>za</strong>jaukao.<br />
- Šta ti je šefe? - čuo sam Ravilov glas.<br />
- Jesam li živ?<br />
- Da - odgovorio je on zbunjeno.<br />
- Nisam ostario?<br />
- Nisi. Sasvim si normalan.<br />
Potom mi je Ravil dao tablete <strong>za</strong> želudac i nakupivši šaku<br />
vode negde ispod kamena dao mi da pijem.<br />
Kao da mi je postalo lakše. Široko sam otvorio oči i pogledao<br />
svet oko sebe. Snaga je počela da mi se vraća. Želudac me je<br />
boleo, ali više ne toliko jako.<br />
Ustao sam i polagano krenuo napred. Nešto mije krenulo u<br />
kolenu; prepao sam se, jer sam pomislio da su kosti počele da<br />
mi se raspadaju, a istrulele noge da padaju. Čak sam dodirnuo<br />
kolena - ona su bila tvrda i žestoko su bridela.<br />
To me je umirilo, pa sam koraknuo napred, i još jednom, još<br />
i još... i mirno se popeo na vrh brega.<br />
- Znači, idem! Znači, živ sam - rekao sam sebi.<br />
287
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
Bol<br />
A želudac me je boleo, jako boleo. Ali, na taj bol sam se već<br />
naučio; postao mi je navika i već sam ga prihvatao kao nešto<br />
prirodno. Čak mije bilo teško da <strong>za</strong>mislim stanje u kome nema<br />
tog bola od koga sam se grčio.<br />
Zajedno sa tim bolom sam se penjao i penjao uvis, sa radošću<br />
osećajući da ne umirem. Učinilo mi se čudno što ne umirem.<br />
Čak me je deprimiralo to što sam živ. Bio sam spreman da<br />
umrem, ali... još sam bio živ.<br />
Nakon nekog vremena, počeo sam da osluškujem svoj bol. Gn<br />
je bio iste prirode kao i kod mog obostranog čira na želucu, ali<br />
mnogo jači. Isto tako, taj bol je imao jednu neobičnu osobenost<br />
- on kao da nije dolazio iz želuca, nego negde iz duše, postepeno<br />
se prelivajući u predeo želuca. A u duši je nešto ječalo i plakalo,<br />
jako plakalo. Od toga čudnog plača u duši je i poticao bol.<br />
Pokušao sam da shvatim uzrok plača moje duše. To mi dugo<br />
nije uspelo. A <strong>za</strong>tim sam nekako neočekivano shvatio da je<br />
plač izlivanje negativne energije i da će nakon plača obavezno<br />
nastupiti olakšanje. Shvatio sam da negativna energija izlazi iz<br />
mene, da izlazi kroz taj oštar bol u želucu.<br />
Taj uvid mije doneo kakvo-takvo olakšanje. Počeo sam da smatram<br />
taj bol <strong>za</strong>služenom kaznom <strong>za</strong> to što sam gurnuo u <strong>za</strong>pećak<br />
svoju savest pred... svojom intuicijom. Ali, kroz taj bol mi se jasno<br />
uka<strong>za</strong>lo kakve bi patnje u Dolini Smrti doživeo, na primer, pohlepan<br />
čovek - njegovo bi telo sagorelo od užasnog bola, ali bi još<br />
neizmerno veće patnje doživeo njegov duh koji izlazi iz njegovog<br />
raspadajućeg tela. Kralj Smrti se poka<strong>za</strong>o kao žestok, ali opravdano<br />
žestok - u suprotnom, da nema te žestoke kazne, ljudi bi rađali<br />
decu sa pohlepnim, <strong>za</strong>vidnim ili opakim karakterom.<br />
Osetio sam sažaljenje prema tim ljudima, ali sam već znao<br />
da sažaljenje nije pobožno osećanje, već da je samo surogat<br />
pobožnog saosećanja, jer ne treba saosećati sa onim što mora<br />
biti kažnjeno - kažnjeno bilo ovde, bilo tamo, na Onom Svetu.<br />
288
U Dolini Smrti<br />
Uskoro sam ponovo ugledao Ogledalo Kralja Smrti Jame.<br />
Srce mi je jauknulo. A u duši mi je postalo tužno, tužno, tako<br />
tužno kako biva kad izgubiš nekog veoma bliskog... Čak sam<br />
se na kratko vreme <strong>za</strong>ustavio, sa čudnom čežnjom pogledavši<br />
Ogledalo i <strong>za</strong>mislivši čoveka po imenu - Vreme.<br />
- Šefe, ovde se ne treba <strong>za</strong>ustavljati. Tatu je rekao... - <strong>za</strong>čuh<br />
Ravilov glas.<br />
- Da, da, idem - tiho odgovorih.<br />
Na nogama polusavijenim od slabosti ponovo sam prošao<br />
kroz zonu dejstva Ogledala Kralja Smrti Jame.<br />
Osetio sam da mi se neće da odem odatle, Kralj Smrti ne<br />
samo da je bio žestok, nego kao da me je... mamio k sebi, da,<br />
kao da nije hteo da me pusti.<br />
- Smrt neće da me pusti - promakla mi je misao, i<strong>za</strong>zvavši<br />
žestoko pojačanje bola u želucu.<br />
Zastao sam, sagnuo se i <strong>za</strong>ječao. A potom sam podigao glavu,<br />
okrenuo se i ponovo pogledao Ogledalo Kralja Smrti Jame.<br />
Video sam da me ono posmatra... dobrim očima Smrti. Ogledalo<br />
kao da me je pratilo. A ja sam odlazio, da bih se ponovo vratio<br />
u naš prolazni svet, svet u kome ima tako mnogo duševne<br />
prljavštine. Nije mi se htelo<br />
da se vraćam u njega.<br />
Još jednom sam obratio<br />
pažnju na žestoki i već poznati<br />
bol u predelu želuca.<br />
Već sam jasno shvatao da se<br />
kroz taj bol moja duša čisti,<br />
izbacujući kroz taj „kanal<br />
bola" negativnu energiju<br />
koja se nakupila u'meni.<br />
- A ja hoću, tako hčću, da<br />
se još i još pročistim! - <strong>za</strong>malo<br />
što nisam povikao.<br />
289<br />
Dok su mi kolena klecala<br />
od slabosti, ponovo sam prošao<br />
kroz zonu delovanja<br />
Ogledala Kralja Smrti Jame
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
- Hoću, jako hoću da steknem ono o čemu govore sve religije<br />
sveta, hoću da steknem... Čistu Dušu!<br />
Taj pojam, po imenu Čista Duša, menije izgledao toliko primamljivo<br />
i slatko da se umalo nisam okrenuo unatrag da krenem na<strong>za</strong>d,<br />
da bih se opet vratio tim dvema stenama koje liče na četvorooke<br />
pegavo-žute pse, da opet stanem između njih i da se opet nađem<br />
pred pročišćujućim Sudom Savesti Kralja Smrti Jame.<br />
Ali, slabe noge su me nosile i nosile napred: svakako je trebalo<br />
da me te slabe noge donesu do našeg prolaznog sveta.<br />
Osećanje tuge me je potpuno obuzelo. Shvatao sam da u tom<br />
prolaznom svetu, kuda su me nosile moje slabe noge, pojam savesti,<br />
što bi se reklo, baš i nije na ceni. Čak sam poželeo da Svevišnji<br />
postroji sve ljude u red i da ih redom podvrgne Sudu Savesti Jame,<br />
postavivši ih između te dve stene nalik na pegave žute četvorooke<br />
pse, kako bi ti ljudi mog rodnog prolaznog sveta naj<strong>za</strong>d osetili šta<br />
je to Savest i kroz oštar bol ili kroz oštro sagledavanje pretvaranja<br />
sopstvenog tela u pepeo konačno shvatili da je Bog kao cilj ljudskog<br />
napretka odredio dosti<strong>za</strong>nje stanja koje se naziva - Čista Duša.<br />
Cena Savesti<br />
Koračajući, setio sam se jednog veoma bogatog čoveka koji mi je<br />
doveo svoju decu - ćerku i sina, neizlečivo bolesne od pigmentnog<br />
retinitisa (kokošijeg slepila). Taj čovek, koji me je molio da<br />
smislim nešto čudesno, smesta je <strong>za</strong>pazio moje sasvim pristojno<br />
hirurško odelo i upitao koliko košta. Zbunjeno sam ga pogledao<br />
i rekao da to odelo košta 2000 rubalja. U odgovor, on je<br />
mahnuo rukavom svog sakoa i rekao da on košta 2000 dolara<br />
(30 puta više), nagovestivši da ću i ja, ako budem smislio nešto<br />
čudesno, takođe ići u takvom sakou; ja sam slegao ramenima i<br />
sa <strong>za</strong>nimanjem pogledao njegov sako. On u meni nije i<strong>za</strong>zivao<br />
nikakva osećanja - obična siva izgužvana karirana tkanina.<br />
„Proučavanje sakoa", naravno, nije moglo mnogo da podstakne<br />
moj proces razmišljanja, tim pre što po prirodi nisam u stanju<br />
290
U Dolini Smrti<br />
ne samo da razlikujem skup materijal od jeftinog, nego ni da<br />
vidim rupu na sopstvenoj odeći. Jednostavno sam se namrštio i<br />
predložio veoma bogatom čoveku da ostavi decu na našoj klinici,<br />
da pokušamo da im hirurškim putem bar malo povratimo vid.<br />
„Malo povratiti vid" nije <strong>za</strong>dovoljavalo veoma bogatog čoveka.<br />
On je počeo da mi nagoveštava da će me, ako im vid bude bolji,<br />
odenuti i u pantalone slične cene. Zamislio sam kako ću, ako na<br />
mojoj ne baš skladnoj figuri budu visile još i takve karirane pantalone,<br />
u kojima zbog njihove bezobrazne cene ne smeš da dopustiš<br />
sebi da sedneš na prljavu klupu sa <strong>za</strong>lepljenom žvakom, postati<br />
rob svog preskupog odela i stalno ću se sećati cene po kojoj je nabavljeno.<br />
A i karirano je u meni i<strong>za</strong>zivalo asocijacije na tamnicu.<br />
Dakle, karirano odelo sam odbio. Tada mi je veoma bogati<br />
čovek predložio prugasto odelo. To me je još više podsetilo na<br />
tamnicu, pa sam ga sa negodovanjem pogledao, objasnivši da<br />
će se operacija odvijati kao eksperiment i da ja ne mogu da u<br />
potpunosti garantujem pozitivan ishod, čak i ako uz odelo dobijem<br />
još i čarape i gaće.<br />
A veoma bogati čovek me uopšte nije shvatao. On je, kako mi je<br />
izgledalo, već mislio o novom donjem rublju, koje ja nikad ne nosim,<br />
jer mi je i sama reč „duge gaće" nesimpatična. Pomislio sam<br />
da će mi taj čovek uskoro predložiti i da mi kupi skupe obojke.<br />
Na kraju je taj veoma bogati čovek, okanuvši se svojih jalovih<br />
pokušaja da me navuče na svoj ukus u pogledu odevanja,<br />
bez šale počeo da filozofira o umeću <strong>za</strong>rađivanja novca i o ulozi<br />
novca u posti<strong>za</strong>nju slobode ličnosti, pa rnu je iz gluposti promakla<br />
neoprezna rečenica kako oni, bogati ljudi, dobre lekare<br />
uvek kupe.<br />
- Slične stvari često moram da slušam od bogatih ljudi - razbesneo<br />
sam se. - Jedan naftni magnat čiji je sin imao slično<br />
oboljenje govorio mi je to isto!<br />
Sećam se kako mi se lice <strong>za</strong>crvenelo, a žila na vratu počela da<br />
pulsira. Ošinuo sam pogledom veoma bogatog čoveka i rekao<br />
291
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
da pravog lekara ne treba kupovati i da se pravi lekar razlikuje<br />
od običnog dobrog lekara po tome što on svakom bolesniku<br />
prilazi sa dušom i sa saosećanjem. Nažalost, nisam mogao da<br />
mu kažem da upravo novac sprečava čoveka da mu sam Bog<br />
kaže kako dijagnostikovati bolest i izlečiti je.<br />
Veoma bogati čovek je iz džepa izvadio svežanj dolara i rekao<br />
nešto kao: takvoj sumi svakako neću odoleti i smisliću sve što<br />
je neophodno <strong>za</strong> njegovu decu, koju on veoma voli.<br />
Jedva se suzdržavajući da ga grubo ne izbacim kroz vrata,<br />
preporučio sam mu da dođe <strong>za</strong> pola godine - možda će se dotle<br />
nešto smisliti. A svežanj dolara sam mu demonstrativno gurnuo<br />
na<strong>za</strong>d u unutrašnji džep njegovog fensi kockastog kaputa,<br />
dodirnuvši njegove znojave grudi.<br />
Veoma bogati čovek došao je kroz tri godine, kada su njegova<br />
deca već bila sasvim oslepela. Ovog puta je nosio prugasti<br />
sako. Naravno, ja sam se nasekirao što su došli toliko kasno,<br />
ali... šta da se radi! Veoma bogati čovek je počeo da se opravdava,<br />
govoreći kako su njegova deca navikla da provode zimu<br />
u Južnoj Africi, a leto - u južnoj Engleskoj i da ih je teško bilo<br />
dovući u hladnu Rusiju. On je čak rekao da je njihov dola<strong>za</strong>k<br />
u Rusiju, pa još i u <strong>za</strong>bačenu Ufu, moguće smatrati gotovo<br />
junaštvom i počašću <strong>za</strong> naš grad. Zato ja, doktor <strong>Muldašev</strong>,<br />
treba da se posebno postaram da se ne desi da su njegova deca<br />
džabe preduzela „opasni put" u „rodnu" Rusiju i da bi nakon<br />
toga otputovala u Južnu Afriku sa savršenim vidom. A što se<br />
tiče novaca, ne treba brinuti - svežanj dolara biće moj.<br />
Treba priznati da mi je u tom periodu uspelo da razradim<br />
novi metod lečenja pigmentnog retinitisa (kokošijeg slepila), pa<br />
je bilo šanse da bogataševa deca progledaju, ali samo šanse, a<br />
ne stoprocentne garancije. Pogledao sam bespomoćno raširene<br />
slepe dečije oči i postalo mi ih je žao - oni nisu bili krivi što im<br />
nisu objasnili koliko je lepa reč - Domovina. Oni nisu shvatali<br />
da čovekovu domovinu određuje Bog, koji sa Onoga Sveta šalje<br />
292
U Dolini Smrti<br />
dušu u telo deteta koje se rađa na ovom ili onom delu Zemljine<br />
kugle i da prekršiti Božiji nalog i nazvati sebe ne baš uvaženim<br />
imenom „emigrant" jeste greh, veoma veliki greh. A ko zna,<br />
možda sam taj pigmentni retinitis, čiji se oštećeni gen razvija u<br />
bolest u 50% slučajeva, i jeste kazna <strong>za</strong> greh što su prema svetoj<br />
reči Otadžbina počeli da se odnose kao prema praznoj reči,<br />
uzdajući se u bolju klimu južne obale Engleske ili Južne Afrike.<br />
Jedno od bogataševe dece, verovatno dečak, razjapivši<br />
smešno usta, <strong>za</strong>plakao je i počeo da se žali da mu je dojadilo<br />
da sedi ovde i da hoće da ga služavka Lurdis napoji svežim kokosovim<br />
mlekom. Ali, kokosove orahe nisam imao, a nije mi se<br />
htelo da šaljem nekoga u prodavnicu. Čekaonica mi je bila puna<br />
pacijenata. Da... i ovo nije zemlja u kojoj rastu kokosovi orasi<br />
- ovo je Rusija! Bolje da je dečko tražio pečenog krompira.<br />
I tu sam se setio kako je sam taj bogataš pre tri godina nadmeno<br />
rekao kako oni, bogataši, uvek kupe dobrog lekara. Mrko<br />
sam pogledao naduveni grudni džep njegovog fensi prugastog<br />
sakoa i sa <strong>za</strong>dovoljstvom rekao da ću prihvatiti da operišem<br />
njegovu decu, ali da ću ih operisati besplatno. Setio sam se da<br />
sam to isto već bio odgovorio i jednom naftnom bogatašu.<br />
Kao i kod naftnog bogataša, ovaj predlog je i<strong>za</strong>zvao efekat<br />
rasprskavajuće bombe. Bogataš je stao da prigovara kako <strong>za</strong><br />
svaki trud, pa čak i pokušaj, treba da se plati i da je on spreman<br />
da to učini. A ja sam se uzjogunio i insistirao na tome da<br />
ću njegovu decu operisati besplatno. Setio sam se devojčice iz<br />
Vologde sa kikama i crvenom mašnom koja je patila od istog<br />
oboljenja, setio sam se njenih slepih očiju, njenih roditelja,<br />
seljaka, sa žuljevitim rukama i njihovog pogleda punog nade<br />
kojim su me gledali, setio sam se besanih noći koje sam proveo<br />
razrađujući novi metod lečenja pigmentnog retinitisa <strong>za</strong>jedno<br />
sa ne baš dobro plaćenim kolegama naučnicima i shvatio da<br />
smo mi izmislili taj metod <strong>za</strong> nju i radi nje - <strong>za</strong> tu prostu seosku<br />
devojčicu sa crvenom mašnom koja verovatno nikad nije<br />
293
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
probala kokosov orah, već je jela uglavnom pečeni krompir iz<br />
svoje bašte, sa mirisom zemlje, ruske zemlje.<br />
Lupio sam pesnicom po stolu, mrko pogledao bogataša i tiho<br />
mu ponovio da ću operisati njegovu decu besplatno. Bogataš se<br />
uznemirio i oznojio. Uvideo je da ne vlada uvek novac svetom. Njegov<br />
otmeni sako se na jednom ramenu nekako naborao, čarape u<br />
njegovim cipelama i<strong>za</strong>branim po boji sakoa su se <strong>za</strong>ro<strong>za</strong>le i svukle,<br />
pokazujući pozu slabića, a desna ruka je izvukla iz džepa crvenu<br />
maramicu, vrednu jedno dvesta dolara, i obrisala čelo.<br />
Sažalio sam se na bogataša - čoveka bez Domovine. Čak sam<br />
se pobojao da će odvesti svoju decu i lišiti ih nade da okušaju<br />
sreću da vide svetlost dana. Bogataš ih je već lišio jedne sreće -<br />
Domovine - a sad ih <strong>za</strong>malo nije lišio i druge - Božije svetlosti.<br />
Opet sam se setio devojčice iz Vologde sa crvenom mašnom.<br />
Strašno mi se prijeo pečeni krompir. Pozvao sam sekretaricu i<br />
pred njima, pred porodicom ljudi bez Domovine, <strong>za</strong>molio je da<br />
mi ispeče malo krompira, ponudivši, uzgred, i njih.<br />
Bogataševe oči su se suzile. U njima sam video neprijateljstvo.<br />
On nije imao izbora - obišao je čitav svet sa svojom šlepom decom,<br />
neštedimice trošeći dolare koje je nekad izneo iz svoje bivše<br />
domovine - Rusije - i eto... sudbina ga je dovela na<strong>za</strong>d tamo gde<br />
ga je i poslao Bog, odredivši mu <strong>za</strong> domovinu tu zemlju iz koje je<br />
on, iskoristivši priliku, iznosio, iznosio i iznosio novac otimajući<br />
ga od običnih ljudi, dovodeći ih do toga da se hrane samo pečenim<br />
krompirom. Ali on je znao da u ovoj zemlji ne samo da peku krompir,<br />
nego i pronalaze, pronalaze i pronalaze neprekidno nove izume,<br />
ne misleći o novcu, već se rukovodeći onim što je potrebno<br />
ljudima uopšte, čak i onim koji u ovom trenutku lenčare u senci<br />
kokosovih palmi, sa slašću pomišljajući da će imati dovoljno novaca<br />
još <strong>za</strong> sto života. A na stolu tih pronala<strong>za</strong>ča koji svu svoju dušu<br />
ulažu u nauku <strong>za</strong> dobro svih ljudi, ukusno miriše pečeni krompir.<br />
Bogataš nadmeno podupre svoj podbradak, dunu vazduh kroz<br />
nos i naglo podigavši glavu, pogleda me u oči. U njegovim očima<br />
294
U Dolini Smrti<br />
nisam video ništa božansko, u njima je svetlucao drugi Bog - Tuđi<br />
Bog, <strong>za</strong> mene nepojmljiv i neprijatan. Je<strong>za</strong> mi je prošla kičmom.<br />
Ali, kroz naočare sam nastavio da mirno posmatram te tuđe oči.<br />
Bogataš je odveo svoju decu i nije mi dopustio da ih operišem<br />
- besplatno. Odveo ih je iz zemlje nade, iz njegove bivše Domovine,<br />
<strong>za</strong> koju je ružičasti krst nade postao svojevrsni simbol<br />
- simbol budućnosti.<br />
A kroz nekoliko godina sam saznao da je taj bogataš umro<br />
i da su ga sahranili tamo, u tuđoj zemlji, i moguće, na njegovom<br />
sprovodu su nosili jedino što je u životu <strong>za</strong>radio - sef sa<br />
novcem. Kakva je bila sudbina njegove dece, ne znam; moguće<br />
je da su ih tako slepe obmanuli, pa negde jedu sve drugo, samo<br />
ne pečene banane; a moguće je i da su sasvim dobro i da<br />
ih je služavka Lurdis odvikla da od toga da ih poji kokosovim<br />
mlekom i počela da im <strong>za</strong> jelo daje pečeni krompir.<br />
Razmišljanja o Tuđem Bogu<br />
- Tuđi Bog! Tuđi Bog! - počeo sam sa ponavljam u ritmu<br />
svojih koraka, penjući se po padini brda na visini od oko 5700<br />
metara.<br />
Sećanje na bogataša nije mi nipošto davalo snagu. Bilo mije<br />
žao njegove dece. Dah mi je sa šištanjem izlazio iz grudi, usta<br />
su mi se sasvim osušila, noge su mi klecale. Ali sam išao, sa<br />
mukom išao napred. A želudac me je boleo, boleo i boleo. Umirivala<br />
me je misao da sa tim bolom iz mene izlazi negativna<br />
energija i kao da sam se radovao tom bolu, oštrom bolu.<br />
Zaustavio sam se, pogledao Ravila i neočekivano i <strong>za</strong> samog<br />
sebe rekao:<br />
- Ravile! A <strong>za</strong>r ne postoji i drugi Bog - Tuđi Bog! Ali ovde, u<br />
Gradu <strong>Bogova</strong>, on nema moći. Ovde je on bespomoćan. Dolina<br />
Smrti ubija samo one u čijoj duši boravi taj sveprisutni Tuđi Bog.<br />
Veliki Jama čuva Grad <strong>Bogova</strong>, grad Pravih <strong>Bogova</strong>, ne puštajući<br />
ovamo Tuđeg Boga. Ogledala spaljuju Tuđeg Boga. Sažeto inte-<br />
295
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
ligentno vreme ne pušta Tuđeg Boga u podzemnu Šambalu, ne<br />
dopušta mu da uprlja veliki simbol „Čoveka koji čita".<br />
Ravil me je zbunjeno pogledao. Obojica smo se osmehnuli i<br />
ponovo pošli napred. U mom osmehu krila se grimasa bola.<br />
Misli o Tuđem Bogu nisu me napuštale. Odmah sam shvatio da<br />
je taj Tuđi Bog gord i da nije slabić. On je moćan, i što je najvažnije,<br />
sveprisutan - odmah prodire u dušu čoveka ako se on makar i malo<br />
udalji od svog Pravog Boga. A potom on, Tuđi Bog, ulazi u dušu<br />
počinjući da smišljeno i uporno preobraća čoveka u svoju veru<br />
- veru Tuđeg Boga. On se bori sa Pravim Bogom, tvrdoglavo se<br />
bori, bori se na život i smrt. Veoma je moćan taj Tuđi Bog.<br />
Tu sam smesta shvatio da bezbožništvo ne postoji, uopšte<br />
ne postoji. Zato atei<strong>za</strong>m, koji veliča čoveka kao vrhunac razvoja<br />
samostvorenih organskih materija, preko evolucionih etapa<br />
životinja i majmuna, nije naprosto greh koji stavlja čoveka na<br />
mesto Boga, već je vešta podvala Tuđeg Boga, podvala koja<br />
otvara u dušama ljudi prostor koji će biti lišen uticaja Pravog<br />
Tvorca i omogućiti Tuđem Bogu da se tu useli.<br />
Ta misao mi je sinula toliko oštro da mi je čak poremetila<br />
ritam hoda; <strong>za</strong>dihao sam se, dah je počeo da mi se prekida i sa<br />
šumom sam izdahnuo vazduh.<br />
- Kako to nisam shvatao? Kako nisam shvatao? - počeo<br />
sam da govori polušapatom, pokušavajući da dlanom otrem<br />
pljuvačku koja mi je curila izusta. - Kakva sam budala! Koliko<br />
godina imam, koliko sam godina proučavao atei<strong>za</strong>m, dobijajući<br />
trojke na tom ispitu, i nisam shvatao! Eh, kakva sam budala.<br />
Tek posle Doline Smrti sam shvatio, budala. Tek pošto sam pogledao<br />
smrti u oči...<br />
Povratio sam dah i ponovo pošao napred. Za čuđenjem sam<br />
primetio kako se bol u predelu želuca smanjio i gotovo prestao<br />
da me muči.<br />
A misli o Tuđem Bogu nastavile su da mi plešu i plešu u glavi.<br />
Iskreno sam se čudio kako ranije nikako nisam mogao da shva-<br />
296
U Dolini Smrti<br />
tim da bezbožništvo uopšte ne postoji, da ne postoji u najmanju<br />
ruku <strong>za</strong>to što Bog, koji je stvorio dušu i telo čoveka, ne samo da<br />
ih je pove<strong>za</strong>o čvrstom vezom, već ih je i nevidljivim nitima pove<strong>za</strong>o<br />
sa Sobom, ustanovivši jedinstvo Tvorevine. Ne kažu ljudi<br />
u<strong>za</strong>lud da je čovek delić Boga. Mene je ljutila tupavost ateizma,<br />
ta neverovatna tupavost filozofa i naučnika koji dokazuju i dokazuju<br />
da Bog ne postoji. Kad bi se ti „ateistički naučnici" makar<br />
na trenutak <strong>za</strong>mislili, na primer, o tome da se poznata naučna<br />
činjenica ćelijske nelokalnosti, gde svaka od milijardi ćelija ljudskog<br />
organizma trenutno saznaje <strong>za</strong> sudbinu svake druge ćelije,<br />
ne može objasniti ni na koji drugi način osim prisustvom neke<br />
misleće supstance koja ne samo da povezuje sve ćelije u celinu,<br />
već se i brine o svakoj ćeliji kao o svom detetu, onda bi ti<br />
„ateistički naučnici" mogli da prostom logikom pretpostave da<br />
se o toj mislećoj supstanci brine neka druga, više organizovana<br />
misleća supstanca, a da je nad njom još neka druga, pa još<br />
neka, sve do samoga... Boga. Onda bi drugovi ateisti prestali da<br />
streljaju pogledom pri najmanjem neslaganju u pogledu „doka<strong>za</strong>nog"<br />
nepostojanja Boga. Onda bi prestali da maltretiraju<br />
prave naučnike istraživače koji su, hteli to ili ne, u rezultatima<br />
svojih naučnih istraživanja dolazili do <strong>za</strong>ključka o postojanju<br />
Boga Tvorca i postajali vernici koji duboko veruju.<br />
Setio sam se očiju profesora ateizma na našem medicinskom<br />
institutu, kada mi je na ispitu sa <strong>za</strong>dovoljstvom dao trojku, iako<br />
sam ja, pošto hvala Bogu umem da dobro razmišljam, naučio svo<br />
to ateističko smeće. On je, očigledno, u mojim očima video loše<br />
sakriveno neprijateljstvo prema njemu - robu Tuđega Boga.<br />
Koračajući napred i u taktu izgovarajući jednostavne zvuke<br />
„uh, uh, uh", počeo sam čak i da opravdavam te „naučnike ateiste",<br />
shvatajući da njihov jezik ne pripada njima i da njihovim jezikom<br />
govori lukavi Tuđi Bog. A verovatno je i da se taj Tuđi Bog<br />
smeje budali ateisti kad on, namestivši svoj sako preporučeno<br />
sive boje, krene da dokazuje svima i svakome nešto čega u priro-<br />
297
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
di ne može biti ni slučajno. I ta budala ateist je Božije stvorenje,<br />
makar i neuspelo, kada se nekad <strong>za</strong>ljubi i dobivši „milo <strong>za</strong> drago"<br />
ne spava noćima, osećajući da ga duša boli, ali tu već, izbacivši<br />
slinavu donju usnu, počinje da misli u svojoj duši preusmerava<br />
na poznatu (ali u dubini duše omrznutu) misaonu šemu o ulozi<br />
organskih molekula, pa čak dolazi do takvog besmislenog<br />
<strong>za</strong>ključka da su njegovi (njega, koji je odbačen) organski molekuli<br />
nesaglasni sa njenim (nje, koja ga je odbacila) organskim<br />
molekulima, mada su u stvarnosti nesaglasne njihove duše koje<br />
su se predale različitim bogovima - Pravom i Tuđem.<br />
- Šefe, hajde da sednemo. Teško hodaš. Tek što si i<strong>za</strong>šao<br />
odande, iz Doline... - <strong>za</strong>čuo sam Ravilov glas.<br />
- Hajde - teško sam uzdahnuo. - Bol me je oslabio, ali<br />
slabost...<br />
Seo sam na kamen.<br />
- Tuđi Bog je veoma snažan. On koristi svaku priliku da se useli<br />
u čovekovu dušu. On zna da nije on stvorio čoveka, ali se trudi da<br />
ga obuzme, potpuno obuzme - pomislio sam, sedeći na kamenu.<br />
U glavi su mi se pojavila lica meni poznatih <strong>za</strong>vidnih, pohlepnih<br />
i neprijatnih ljudi, kao i lica meni poznatih alkoholičara i<br />
narkomana. Prebirajući sa naporom svakog od njih u sećanju,<br />
nastojao sam da se setim izra<strong>za</strong> u njihovim očima. To mi je<br />
uspelo; njihove oči su bile istovetne - staklene i tuđe. Taj pečat<br />
u očima je imao blago plačljivu nijansu, izražavajući neprirodnu<br />
servilnost pred onim koji im je... obuzeo dušu. Te tuđe stereotipne<br />
oči kao da su se izvinjavale što je njihov vlasnik dao svoju<br />
dušu Njemu - novom Tuđem Vladaru - i mučno, sa škrgutom,<br />
molile <strong>za</strong> milost prema sebi, robu, i kao da su nagoveštavale da<br />
svaki čovek može postati isto što i on - rob. Te stereotipne oči<br />
svojom žalošću su molile da se tom čoveku podari makar malo<br />
čiste energije, one energije koja ga je rodila i bez koje mu je<br />
loše, veoma loše - <strong>za</strong>to što je ta čista energija nekada stvorila<br />
njega - makar i nikakvog, ali ipak čoveka. Taj servilni izraz u<br />
298
U Dolini Smrti<br />
očima kao da je govorio da on - bivši pravi čovek - nema drugog<br />
izbora osim da poziva i poziva na sažaljenje, <strong>za</strong>to što on, koji se<br />
pretvorio u ljušturu čoveka, ne može da živi bez opšteljudske<br />
božanske energije, bez opšteljudske Ljubavi, pa je prinuđen da<br />
prosi i prosi da mu se udeli makar malo te čiste energije, koju<br />
pokušava da isprosi i<strong>za</strong>zivanjem sažaljenja prema njemu, robu<br />
Tuđeg Boga. On, rob Tuđeg Boga, ne može da ništa učini bez<br />
čiste energije Pravoga Boga koji ga je rodio.<br />
Ali, ponekad u tom stereotipnom žalosnom pogledu izbijaju<br />
iskre. Te iskre se bacaju na razne strane. Njima je potrebna borba.<br />
Njima je potrebna krv. Neprijateljstvo svetluca kroz te iskre<br />
- neprijateljstvo Tuđega Boga prema Pravom Bogu. I tada rob<br />
Tuđega Boga počinje da se sveti, svom snagom svog poroka, da<br />
se strašno sveti onome ko ga sažaljeva.<br />
Rob Tuđeg Boga nekim šestim čulom shvata da on nema<br />
snage da se osveti čoveku koji živi pod vlašću Pravog Boga,<br />
pa <strong>za</strong>to mora da odabere slabijeg čoveka, onoga koji je putem<br />
žalosti predao deo svoje bogomdane čiste energije na upravu<br />
Tuđem Bogu. Nesrećni rob čak i nije kriv što se sveti i što vređa<br />
blisku osobu koja ga žali; Tuđi Bog koji sedi u njemu vodi nepomirljivu<br />
borbu sa Pravim Bogom kako bi <strong>za</strong>uzeo „duševni<br />
prostor" ljudi. Njega, Tuđeg Boga, ako je to uopšte Bog, slabo<br />
interesuje sudbina pojedinačnog čoveka koga je obuzeo, njegovo<br />
delovanje se prostire na sve ljude odjednom i on hoće da<br />
sruši ono što je načinio Pravi Bog, nemilosrdno žrtvujući ljude<br />
sa staklenim očima i stereotipnim pogledom. Tuđi Bog ne voli<br />
svoje robove, on ih čak i prezire, <strong>za</strong>to što je njih na kraju krajeva<br />
rodio Pravi Bog, a ne on - Tuđi.<br />
Glavni cilj Tuđeg Boga je da <strong>za</strong>uzme prostor duše ljudi i da<br />
stane na mesto Pravog Boga, <strong>za</strong>menivši ga. Taj Tuđi Bog neće<br />
mnogo da se bavi stvaralačkim radom, on neće da gradi pa još i<br />
da vaspitava „svog čoveka", on samo hoće da vlada dušama već<br />
stvorenih ljudi. A to mu ponekad i uspeva, mada... ne baš slav-<br />
299
U PREDE LIMA ŠAMBALE<br />
no. Na primer, svi se mi sećamo do čega su dovele lukave ideje<br />
komunizma - dovele su do represija i samomučenja ljudi čitave<br />
jedne zemlje sa ponosnim imenom Sovjetski Savez, ali najgore<br />
je bilo to što su tokom proteklih 80 godina ljudi te zemlje išli sa<br />
ustakljenim pogledom i posmatrali svet šablonskim nazorima.<br />
Pa i danas, kada je komuni<strong>za</strong>m gotovo pao u <strong>za</strong>borav, i u njegove<br />
„ideje" malo ko veruje, Tuđi Bog nastavlja da deluje, promenivši<br />
svoj lik i stav u stav pokrovitelja „dolarskog načina razmišljanja".<br />
On se raduje tome što se „dolarska psihologija" sve više i više širi po<br />
svetu, što se kroz holivudske filmove uspeva da se ljudima vaspitanim<br />
na veri u Boga bukvalno usadi „dolarski način razmišljanja",<br />
tako da i kod ljudi drugih zemalja oči postaju staklaste pri pogledu<br />
na glavni simbol Tuđeg Boga - zeleni dolar.<br />
Tuđeg Boga dobro trese to što se u svetu pojavila realna<br />
protivteža njegovoj „dolarskoj politici" u obliku „valute<br />
<strong>za</strong>jedništva", po imenu evro, <strong>za</strong>to što je u tu valutu uložena jedna<br />
neverovatna stvar - pobeda <strong>za</strong>jedništva, poverenja i ljubavi<br />
kao protivteža istorijskim ambicijama velikih evropskih zemalja.<br />
Prijatno je držati u rukama šuštavu novčanicu evro upravo <strong>za</strong>to što<br />
iz nje zrači istorijska pobeda Ljubavi nad Gordošču. Da... doći će<br />
vreme kada će i Velika Rusija <strong>za</strong>meniti svoju gordu rublju <strong>za</strong> toplu<br />
novčanicu evro, pruživši lepi i veličanstveni most na Istok, gde u<br />
tradicijama naroda preovlađuje duhovno načelo, a reč Ljubav nije<br />
prazna reč. A tada će, verovatno, nastati i srećna vremena kada će<br />
se Tuđi Bog naježiti i osetiti se malim, sa užasom primećujući da<br />
ustupa mesto novoj kohorti ljudi sa Cistom Dušim.<br />
Ustao sam sa kamena na kome sam sedeo.<br />
- Pa, idemo li, Ravile? Uskoro bi trebalo da stignemo do<br />
naših drugova...<br />
Hodajući, osećao sam da su misli o Tuđem bogu <strong>za</strong>ista doprinele<br />
da se bol u želucu smanji.<br />
- Možda mentalno suprotstavljanje Tuđem Bogu pomaže da<br />
ta energija i<strong>za</strong>đe iz mene? - pomislio sam.<br />
300
U Dolini Smrti<br />
I, u neku ruku sad već i u terapijske svrhe, počeo sam opet<br />
da razmišljam o Tuđem Bogu.<br />
Opet sam se setio veoma bogatog čoveka, njegovih staklastih<br />
očiju i shvatio da je on lišio svoju decu nade da će videti Božiju<br />
svetlost, <strong>za</strong>rad njega - Tuđeg Boga - čiji je on rob, pa pošto mu<br />
je rob, nije mogao da se suprotstavi principu Tuđeg Boga da<br />
novac rešava sve, pa je, naravno, <strong>za</strong>mrzeo tog <strong>Muldašev</strong>a koji<br />
se usudio da se odupre sjajnoj veličanstvenosti svežnja dolara<br />
i da izgovori oštre reči koje se protive postulatima „njegovog"<br />
Tuđeg Boga - „operisaću vas besplatno". Zar bi neko poverio<br />
oči svoje dece čoveku koga mrzi?<br />
Došlo mi je i to da mnogi, veoma mnogi ljudi koje u narodu<br />
nazivaju „nadrndanima" takođe imaju vezu sa Tuđim Bogom;<br />
možda se u njihovoj duši odvija stalna borba Tuđeg Boga sa pravim<br />
Bogom, pa su <strong>za</strong>to i neprijatni. Ali, bolje je biti i „nadrndan"<br />
nego rob Tuđeg Boga. Rob je osuđen na stradanja koja mu „stvara"<br />
Pravi Bog, i ta stradanja prate roba Tuđeg Boga uvek i svuda<br />
u ovom svetu, ali ona postaju posebno nepodnošljiva kada „rob"<br />
sretne čoveka koji živi pod <strong>za</strong>ista božanskom zvezdom. Nesrećni<br />
„rob" počinje da oseća nemo patničko gunđanje u duši, neznano<br />
<strong>za</strong>što upereno protiv svetloga i pozitivnog čoveka, i smesta<br />
oseća da on tog čoveka mrzi, mrzi svom svojom dušom, predanom<br />
Tuđem Bogu. A mržnja donosi patnju njemu samom - koji<br />
mrzi - donosi je po principu Božije kazne <strong>za</strong> mržnju. A pošto<br />
našim prolaznim svetom vladaju <strong>za</strong>koni Pravog Boga, on, šireći<br />
nozdrve i užasno pateći zbog svoje bespomoćnosti, počinje da<br />
se sa čežnjom seća 1937. godine kada je duboku mržnju bilo<br />
moguće, pomoću papira koji se nazivao „prijavom", pretvoriti u<br />
smrt čoveka koga je on naglo počeo da mrzi. Njemu, robu Tuđeg<br />
Boga, čak počinju da podrhtavaju usne kada se seti da više nema<br />
1937. godine i daje vlast Tuđeg Boga oslabila.<br />
Zato se može reći da ako <strong>za</strong> Vašom dušom posegne Tuđi Bog,<br />
molim vas, ne predajite mu se, imajući na umu da je on lukav i<br />
301
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
ume da privuče k sebi, već se otimajte, otimajte i otimajte, <strong>za</strong><br />
svoje dobro. Bolje se otimati nego patiti.<br />
Došlo mi je da se može beskrajno dugo otimati protiveći se<br />
Tuđem Bogu, ali ako u dušu uđe greh, o kome govore sve religije<br />
sveta kao o najvećem grehu, a to je greh da smatrate da ste<br />
vi Bog, to znači da je Tuđi Bog već ovladao vašom dušom. A <strong>za</strong>vladao<br />
je <strong>za</strong>to što čovek, kao Božije stvorenje, ne može stvarno<br />
da postane Bog (mada bi to veoma voleo), nego može postati<br />
Bog samo u iluziji koju mu u punoj meri priušćuje Tuđi Bog.<br />
Svi mi umemo da fantaziramo, ali ne umemo da živimo u<br />
fantaziji. Tuđi Bog ne samo da nas gura u fantaziju, već nas gura<br />
u njen najnestvarniji oblik - iluziju, kako bi pomoću slatke<br />
iluzije „Ti si Bog!" oslabio uticaj Pravog Boga i ušao u naše duše.<br />
O, kako je opasno makar i jednom reći - ja sam Bog! O, koliko<br />
teških patnji to donosi!<br />
Tuđi Bog nije tvorac. On nikada ništa nije stvorio, on je samo<br />
rušio i koristio se onim što je stvorio Pravi Bog. „Imaginarni<br />
svet" je karakterističan <strong>za</strong> Tuđeg Boga. Tuđeg Boga možemo<br />
nazvati Bogom iluzije. I <strong>za</strong>to mi, obični ljudi, koji loše, bedno<br />
živimo pod Pravim Bogom, ne volimo šizofrenike i ljude sa<br />
otužnom maskom odvojenosti od postojećeg sveta, jer ti ljudi<br />
žive u iluzornom svetu - svetu Tuđeg Boga.<br />
Pa ko je taj - Tuđi Bog? Ja ne znam, <strong>za</strong>to što ja nisam Bog. Ali,<br />
verovatno su u pravu religije koje govore da osim Pravog Boga<br />
na svetu postoji i Demon, Đavo, pa čak i Satana. Ja i ne znam<br />
ko je od njih glavni i ko je ko, ali osećam da su oni najvažniji<br />
akteri sveta paralelnog našem - sveta lukavih iluzija.<br />
U Gradu <strong>Bogova</strong> nema mesta <strong>za</strong> Tuđeg Boga<br />
I tu sam shvatio da sam ja srećan čovek, <strong>za</strong>to što sam već bio ovde<br />
u pravom (a ne iluzornom) Gradu <strong>Bogova</strong>. A srećan sam <strong>za</strong>to što<br />
u tom Gradu nema mesta <strong>za</strong> Tuđeg Boga i što sam naj<strong>za</strong>d video<br />
svet, veličanstveni svet Pravog Boga koji se sastoji od piramida i<br />
302
U Dolini Smrti<br />
građevina sazidanih snagom Čiste Misli i Čistih Osećanja. Taj Grad<br />
je veoma značajan <strong>za</strong> Zemlju, <strong>za</strong>to što je on kristalno čisto ostrvo<br />
na našoj planeti, nad kojom se vije crveno-crna utvara Tuđeg Boga.<br />
Taj grad je značajan još i <strong>za</strong>to što on, pomoću Velikog Jame,<br />
čuva od pokvarenog i silnog Tuđeg Boga podzemnu Sambalu i<br />
Carstvo Mrtvih, u kome su sakupljeni i žive Najbolji od Najboljih<br />
iz svih Ljudskih Rasa koje su ikad postojale na Zemlji.<br />
U mislima sam još bio tamo...<br />
Zastao sam i osvrnuo se da još jednom pogledam Ogledalo<br />
Kralja Smrti Jame, da ga pogledam... sa ljubavlju. Ali, ono je<br />
već nestalo i<strong>za</strong> padine, a nisam imao snage da se vraćam. Opet<br />
me je <strong>za</strong>boleo želudac, <strong>za</strong>boleo oštro i snažno. Nedostajalo mi<br />
je... Ogledalo Smrti... hteo sam još više čistote, još veću... još i<br />
još veću čisto tu...<br />
- Šefe, pogledaj kako stoji kao stena! - kao u magli sam<br />
<strong>za</strong>čuo Ravilov glas.<br />
- Ko stoji? - prohripao sam ja.<br />
- Stoji Seliverstov. Nas čeka. Brine se. Liči na stenu. Veliku.<br />
- Aaaa<br />
- Odavde se vidi da je jedva živ.<br />
- Aaaa<br />
- Jasno mu je da smo bili u Dolini Smrti.<br />
- Kome je... jasno?<br />
- Seliverstovu.<br />
- Aaaa<br />
- Gledaj, tr<strong>za</strong> se, jako. Znači, brine se.<br />
- Aaaa<br />
- Maše rukama.<br />
- Da.<br />
- Pošao nam je u susret.<br />
-Da.<br />
- Opet se tr<strong>za</strong>.<br />
303
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
-Da.<br />
- Ide čas levo čas desno.<br />
- Da.<br />
- I <strong>za</strong>što on ide?<br />
- Ne znam.<br />
- Nešto čuje?<br />
- Možda.<br />
- A šta čuje?<br />
- Ne znam.<br />
- Gledaj, seo je.<br />
- Vidim.<br />
- A <strong>za</strong>što je seo?<br />
- Ne znam.<br />
-Možda?<br />
- Možda.<br />
- Sedi, a?<br />
- Ima vremena.<br />
- Jeste.<br />
- Nije.<br />
- Jeste.<br />
- Vidi, prilegao je.<br />
-Da.<br />
- A <strong>za</strong>što je prilegao?<br />
- Ne znam.<br />
- Odmara se, šta li?<br />
- Baš je našao vreme <strong>za</strong> odmor!<br />
- Baš.<br />
- Misli li da smo sablasti?<br />
- Viknuo bih, ali nemam snage.<br />
-Da.<br />
- Sablasti ne viču, mora da shvati!<br />
- Mora.<br />
- Ali nemem snage.<br />
304
U Dolini Smrti<br />
-Da.<br />
- Gle, ustao je.<br />
-Da.<br />
- Stoji, kao stub.<br />
-Da.<br />
- Sigurno je uznemiren.<br />
-Da.<br />
- Zbog nas je uznemiren... da se nismo pretvorili u sablasti.<br />
-Da.<br />
- Očekuje li neku opasnost od nas?<br />
- Možda.<br />
- Gle, uhvatio se <strong>za</strong> kajiš.<br />
- Vidim.<br />
- Šta hoće?<br />
- Ne znam.<br />
- Ne, pustio je kajiš.<br />
-Da.<br />
- Posegnuo je u džep.<br />
- Da.<br />
- Nešto traži.<br />
- Da.<br />
-Šta li traži?<br />
-Ne znam.<br />
- Uzeo je cigaretu?<br />
- Izgleda.<br />
- Zapalio.<br />
- Vidim.<br />
- Znači, brine se.<br />
-Da.<br />
- Za nas se brine?<br />
- Za nas.<br />
- A <strong>za</strong>što da se brine?<br />
- Ne znam.<br />
305
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Jesmo li mi sablasti?<br />
-Ne.<br />
- A ja mislim da je on u to ubeđen.<br />
- Možda.<br />
- Opet se protresao.<br />
-Da.<br />
- Jako se protresao.<br />
-Da.<br />
- A što se trese?<br />
- Uznemiren je.<br />
Tiho smo prišli Sergeju Anatoleviču Seliverstovu.<br />
- Oh, iscimali smo se čekajući vas - reče on.<br />
- Da - odgovorismo Ravil i ja.<br />
- Zašto ti je, šefe, lice iskrivljeno, kao da su te mlatili po bradi?<br />
- Boli me, Serjoža.<br />
- Šta te boli, vilica?<br />
- Ne, želudac.<br />
- Aaa... a izgleda kao da te boli vilica.<br />
Sergej Anatolevič Seliverstov, bodro koračajući napred, dovede<br />
nas Rafaelu Gajazoviču Jusupovu i vodiču Tatuu, koji su<br />
sedeli na kamenju.<br />
- I šta, popričao si sa smrću? - veselo upita Jusupov. - I<br />
kakva je ona?<br />
- Tako...<br />
- Bolje pojedi čokoladu! Masne kiseline sa šećerom su<br />
neophodne u planinama.<br />
-Da.<br />
- Jesi li video kosti u dolini?<br />
- Da.<br />
- Čije? Ljudske?<br />
-Da.<br />
- Mnogo?<br />
-Da.<br />
306
U Dolini Smrti<br />
- Znači, tamo umiru.<br />
-Da.<br />
- A što si šefe tako slab?<br />
-Eto...<br />
Umorno sam se spustio na zemlju. Želudac me je strašno<br />
boleo. Trpeo sam.<br />
- Dolina Smrti sama odabira ljude koje treba ubiti - isplivala<br />
mi je iz sečanja rečenica koju je jednom izrekao vodič Gelu.<br />
- Koliko si dugo bio u Dolini Smrti?<br />
- Ne znam, nisam merio.<br />
-1 kako je tamo?<br />
- Tamo vreme drugačije teče.... tamo je vreme sažeto.<br />
- Sećaš se da je lama Ketsun Zangpo govorio da se u Dolini<br />
Smrti ne može boraviti duže od pet minuta? Inače će Jama<br />
početi svoju rabotu. A koliko si ti bio.tamo?<br />
- Ne znam, tamo je vreme sažeto.<br />
-Ali mogao bi...<br />
- Ne bih.<br />
- Je li tamo strašno?<br />
Nisam odgovorio. Nedostajalo mi je Ogledalo Kralja Smrti<br />
Jame.<br />
Vodič Tatu nas je pozvao i poka<strong>za</strong>o nam kamen na kome se jasno<br />
videlo udubljenje koje je podsećalo na veliku ljudsku stopu.<br />
- To je Budina stopa! - ponosno reče on pogledavši me u oči<br />
koje su patile od bola.<br />
- Aha... - jedva rekoh.<br />
A potom smo se, ravnomerno koračajući, uspeli na prevoj<br />
koji hodočasnici nazivaju Vratima Smrti - sećam se kako sam<br />
na tom prevoju legao i počeo da vrištim od bola. Bol u želucu je<br />
opet postao nepodnošljiv.<br />
- Aaaa... aaa.... - ječao sam.<br />
Momci su stajali i sa sažaljenjem me gledali.<br />
- Aaaa - nastavio sam da stenjem.<br />
307
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Šefe, šefe, odavde treba bežati! Ovde je povišena radijacija.<br />
Gajgerov brojač trešti kao lud... - <strong>za</strong>čuo sam glas Seliverstova.<br />
- Evo, sad...<br />
- Hajde, ustaj, ustaj dragi - nežno <strong>za</strong>moli Seliverstov.<br />
Sa naporom sam ustao.<br />
- Serjoža! Ravile - rekoh, previjajući se od bola. - Treba da<br />
se popnemo na vrh brega na visini od 6000 metara. Kažu da se<br />
odatle dobro vidi Sekira Karme. Hoću da je vidim.<br />
- Šefe, šta pričaš?<br />
- Idemo! Ravile, ostani ovde! Tako treba. Nemamo mnogo<br />
da idemo do vrha. Brzo ćemo! - <strong>za</strong>povedio sam i sakupivši poslednje<br />
ostatke snage, počeo da se penjem uvis po kamenju.<br />
Sergej i Ravil su krenuli <strong>za</strong> mnom.<br />
Sekira Karme<br />
Negde na visini od 6000 metara <strong>za</strong>ista smo videli Sekiru Karme.<br />
Prvi ju je video Sergej Anatolevič Seliverstov.<br />
- Eno je - Sekira Karme - prostodušno i prijatno reče on.<br />
Pogledao sam „Sekiru" i smesta osetio da se bol smanjio.<br />
Teško dišući na toj ogromnoj visini, počeo sam da razgledam<br />
Sekiru Karme. Smanjenje bola dopuštalo mi je da razmišljam,<br />
a ne da prosto sa naporom cedim iz sebe poslednje snage, kao<br />
da mi je svaki pokret poslednji u životu.<br />
Gledao sam i gledao Sekiru Karme... Gledao sam opčinjeno.<br />
Odlično sam shvatao da je ta sekira visoka 100 metara, postavljena<br />
na visokoj kamenoj steni pored cilindrične konstrukcije<br />
velikih dimenzija koja je veštačka, a ne posledica „rada vetra".<br />
Više se i nisam pitao na kakav je to neverovatan način mogao<br />
biti sazidan taj monument i postavljen na tako nepristupačnom<br />
vrhu; razmišljao sam o njegovoj nameni.<br />
- Tako dakle... tako dakle... povremeno bih progovorio,<br />
razmišljajući.<br />
308
U Dolini Smrti<br />
Sekira Karme (originalna fotografija)<br />
Ali - misli mi nisu dolazile - uopšte nisam shvatao namenu<br />
Sekire Karme.<br />
- Hodočasnici nisu u<strong>za</strong>lud nazvali taj monument Sekirom<br />
Karme - potrudio sam se da razmišljam logički. - A ako su<br />
ga tako nazvali, to znači da on ima nekakvu vezu sa karmom<br />
čoveka. A <strong>za</strong>što ima oblik sekire? Da li nešto seče?<br />
Misli mi nikako nisu ulazile u glavu.<br />
- Šefe! - <strong>za</strong>čuo sam glas Seliverstova. - Kaži, <strong>za</strong>što je karmi,<br />
to jest pravcu života koji je predodredio Bog potrebna sekira?<br />
Zar se ovde karma seče? Ili... potkresuje? Ispada da ako čovek<br />
prođe kraj tog mesta, nj egova će karma biti potkresana. A nakon<br />
potkresivanja karme nastaje... hm... život bez karme. Evo, mi<br />
- ti, Ravil i ja - postaćemo odsad ljudi bez karme i počećemo da<br />
živimo život bez karme. Kakav li će biti život bez karme?<br />
- Videćemo - potmulim glasom odgovori Ravil.<br />
- Zar ljudi ne teže da postignu život bez karme - nastavio je<br />
da razmišlja Seliverstov - ne dolaze oni u<strong>za</strong>lud ovamo. Ne, ne<br />
u<strong>za</strong>lud! Oj, ne u<strong>za</strong>lud! Verovatno je taj život bez karme dobar.<br />
Da, dobar! Taj život bez karme daje slobodu izbora - ti, čovek,<br />
sam odlučuješ kako ćeš živeti, a ne radi to Bog <strong>za</strong> tebe. Hoću - i<br />
tako živim, hoću - e tako. Sve što hoću to i činim! I kazne koje<br />
si <strong>za</strong>radio u prošlim životima otpadaju, jer ih potkresuje sekira.<br />
Oj, <strong>za</strong>r nećemo mi početi da živimo tako?<br />
309
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Ravil se osmehnuo i rekao:<br />
- Ne verujem ja u... hm... život bez karme. Sergeju<br />
Anatoleviču, nisi u pećini u kojoj se materijalizuju misli, gde<br />
što pomisliš, to se i desi.<br />
Nastavio sam da usredsređeno posmatram Sekiru Karme.<br />
Shvatao sam da je taj spomenik načinjen da reguliše neke od<br />
mnogobrojnih slojeva suptilne energije. Teško da bi se te priče<br />
0 hodočasnicima mogle roditi na pustom mestu!<br />
- Uh, teško se diše na ovoj visini! Vazduh je tako redak, redak...<br />
- prekinuo mije misli glas Seliverstova.<br />
- Da.<br />
Pognuo sam glavu, predahnuo i počeo da razmišljam o karmi<br />
kao takvoj. Setio sam se svojih mnogobrojnih razgovora sa Amirom<br />
Rašitovičem Saripovom, koji u našem centru radi kao <strong>za</strong>menik<br />
generalnog direktora i primenjuje nove procedure <strong>za</strong> psihokorekciju<br />
vida, to jest, uči ljude koji progledaju posle operacije kako<br />
da vide. Pošto je izuzetno inteligentan čovek, Amir Rašitovič je u<br />
svojim istraživanjima ljudske psihe došao do toga da je počeo da<br />
proučava njihovu karmu. Zajedno sa svojom mladom saradnicom<br />
Tatjanom on je otkrio takve stvari, da vam se <strong>za</strong>vrti u glavi. Na<br />
primer, jedan pacijent koji je izgubio jedno oko od udarca kravlje<br />
kopite, ispričao je da su u njegovoj porodici već mnogo pokolenja<br />
muškarci stradali od krava. Razjasnilo se da je ta priča <strong>za</strong>počela<br />
kad je dvadesetih godina njegov praded, poznati čekista (čeka<br />
- tadašnja sovjetska policija - prim. prev.) odabirao u selima krave,<br />
oduzimao ih kao višak imovine i slao na klanicu, osudivši seljake<br />
na glad. Sin tog čekiste, stočar, propio se i obesio u staji. <strong>Dr</strong>ugi sin<br />
mu je poginuo tako što ga je pregazilo stado krava. Unuk čekiste<br />
je umro otrovavši se lekom <strong>za</strong> krave... A praunuk, koji takođe nije<br />
mogao da umakne kazni te životinje mu<strong>za</strong>re, izgubio je jedno oko<br />
1 pobojavši se <strong>za</strong> sudbinu preostalog oka, otišao da živi u tundri,<br />
gde nema krava i živi tamo i dan danas, sa <strong>za</strong>dovoljstvom uživajući<br />
u odsustvu tih osvetničkih životinja.<br />
310
U Dolini Smrti<br />
Lično sam operisao pacijente, brata i sestru iz Rostova na<br />
Donu, koji su u različito vreme <strong>za</strong>dobili potpuno istu povredu<br />
jabučice, koja je i<strong>za</strong>zvala podjednako opadanje vida do 0,2; a<br />
slične povrede pratile su čitavu njihovu porodicu. I tako dalje.<br />
Amir Rašitovič je na osnovu rezultata svojih istraživanja došao<br />
do <strong>za</strong>ključka da u nama postoji još i porodična informacija od koje<br />
ne možemo da umaknemo i koja, hteli mi to ili ne, ipak utiče na<br />
nas, pre ili kasnije nas podsećajući na sebe bilo kao kazna <strong>za</strong> grehe<br />
predaka, bilo kao neočekivani dar sudbine kao nagrada <strong>za</strong> duševnu<br />
čistotu davno <strong>za</strong>boravljenih predaka. Pri tom ta porodična informacija<br />
<strong>za</strong>dire tako daleko u prošlost da njeni koreni verovatno<br />
potiču iz vremena anđela, pa čak i iz vremena stvaranja čoveka,<br />
kada je Stvoritelj svakoj porodici ugradio niz informacija koje nazivamo<br />
karmom, unutar koje se ne samo sakupljaju informacije o<br />
beskrajnom nizu života, već se te informacije stalno analiziraju,<br />
spajajući prošlost i budućnost u jedinstvenu liniju života. U toj<br />
karmičkoj liniji se ništa ne <strong>za</strong>boravlja i ništa ne ostaje bez pažnje<br />
i bez analize. Toj <strong>za</strong>divljujuće savršenoj analizi podvrgavaju se ne<br />
samo čovekova dela, nego i njegove misli, iste one misli koje nam<br />
stalno dosađuju, danju i noću. Nijedan čovek ne može da živi izolovano<br />
od predaka, nijedan; svako od nas nosi pečat svoje porodice,<br />
a naš život se odvija po nama neznanim principima i <strong>za</strong>konima<br />
jedinstvenog opšteporodičnog načela, ili Karme.<br />
Karma nije <strong>za</strong>pečaćena, karma je izmenljiva, pošto je ona<br />
misleća supstanca, ali supstanca koja misli u kategorijama<br />
porodičnog života, objedinjujući čitav niz individualnih života<br />
u okviru roda. Čitav vaš rod, uključujući i anđele, seni, Lemurijance<br />
i Atlantiđane utiče na vas, dragi čoveče, a Vi, svojim malenim,<br />
možda milionitim po redu životom, utičete na čitav Rod<br />
i kroz njega na nečiji ili svoj budući život. I jednom ćete Vi, dragi<br />
čitaoče, videti čitavu tu liniju života, ulazeći u trenutku u prošlost<br />
ili roneći u budućnost. I tada ćete shvatiti ne samo veličinu i dobrotu<br />
Tvorca, već ćete i savršeno jasno postati svesni značaja<br />
311
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
pojma - Čista Duša. I verujte, dragi čoveče, da taj trenutak <strong>za</strong><br />
Vas neće biti strašan; naprotiv, on će biti srećan, jer ćete moći da<br />
kroz svoj Rod opštite sa samim Tvorcem, a vaši davno preminuli<br />
srodnici će stati pred vas sa svojim mirnim i uverenim licima,<br />
ili naprotiv, sa licima koja izražavaju duboku neprolaznu krivicu<br />
pred čitavim Bogom određenim Rodom. A takođe ćete videti<br />
sebe u raznim životima i sami oceniti izraz svog lica u ovom ili<br />
onom od mnogobrojnih života. Ali, najvažnije što će se desiti Vama,<br />
dragi čoveče, jeste što ćete postati svesni glavnog kriterijuma<br />
procene vaših života - opšteg kriterijuma koji se naziva Čista<br />
Duša. O, kako ćete biti tužni kad vidite da ste jedan od svojih<br />
života prodali poganom osećariju pohlepe, ne shvatajući da u<br />
opšteljudskom životu novac nije potreban! O kako će vam biti<br />
odvratno kad pogledate sebi u oči kao <strong>za</strong>vidljivcu, nesrećnom <strong>za</strong>vidljivcu,<br />
stvorenom samo <strong>za</strong>to da podstiče na aktivnost onoga<br />
kome <strong>za</strong>vidi! O kako ćete biti van sebe kad vidite sebe u obliku<br />
lepe ali opake žene, koja čitavog života <strong>za</strong>kera i gunđa! O kako<br />
ćete biti van sebe, kad vidite...<br />
Ali u vama će, dragi čoveče, i<strong>za</strong>zvati duboku milinu i radost<br />
kad sebe vidite, sigurno vidite, još i kao blagog, dobrog, milog,<br />
uglađenog, duhovnog, velikodušnog, i što je najvažnije, kao<br />
nekog ko voli, silno voli, jako voli ne samo majku, oca, sina i<br />
ćerku već i - sve ljude uopšte. Zaustavićete svoju pažnju na tom<br />
životu kada ste mogli da volite ljude uopšte i diviti mu se, dugo<br />
se diviti, naslađujući se tim životom i pomalo negodujući <strong>za</strong>to<br />
što nisu svi Vaši životi bili proživljeni na taj način. Upravo u tom<br />
životu kada ste Vi, dragi čoveče, voleli sve ljude uopšte, mogli<br />
ste da vidite ne samo sve srodničke linije Vašeg života isključivo<br />
u svetloružičastoj svetlosti, već ste mogli da primetite i mnogo<br />
lepih ružičastih pega koja određuju sreću u budućem životu bilo<br />
koga iz Vašeg roda ili... <strong>za</strong> Vas samog... u budućem životu.<br />
Podigao sam glavu i udahnuo punim plućima. Preda mnom,<br />
kao utvara u oblacima, visila je Sekira Karme.<br />
312
U Dolini Smrti<br />
Amir Rašitovič Šaripov i Tatjana Galjamova<br />
- Šefe, ukočio sam se od zime! Da krenemo? - opet sam<br />
<strong>za</strong>čuo glas Seliverstova.<br />
- Sad ćemo - jedva rekoh, tresući se.<br />
Opet sam spustio glavu i opet počeo da razmišljam. Zamislio<br />
sam vreme koje se kreće <strong>za</strong>jedno sa nama napred... a možda ponekad<br />
i... na<strong>za</strong>d. Zamislio sam put vremena, koji je neko već postavio<br />
<strong>za</strong> nas usred mnogobrojnih puteva Opšteg Puta naše porodice<br />
i kao da sam primetio da se od puta pojedinačnog života<br />
odvajaju u stranu mnogobrojne stazice koje vode ka neprijatnim<br />
crnim mrljama. Shvatio sam da su to putanje smrti - crne fatalne<br />
staze vremena, kojima u svakom trenutku možeš da skreneš<br />
sa dobrog glavnog puta života, koji je neko, neki Veliki Optimista,<br />
produžio u budućnost sa nadom da će se svi tvoji budući<br />
životu odvijati u ružičastim bojama i da ćeš ti ići putem tvoga<br />
života po prekrasnom roze parketu. Ali... i crne staze postoji radi<br />
preokreta... ali čovek...<br />
Gurnuo sam ruku u rukav jakne i počeo da sav drhtim od<br />
hladnoće.<br />
- Uuuu - izlazilo mi je iz grudi.<br />
313
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
U misli mi je opet došao<br />
onaj isti truli bogataš koji mi<br />
nije dao mogućnost da pružim<br />
nadu njegovoj bolesnoj deci.<br />
Smesta mije došlo daje taj veoma<br />
bogati otac, koji je sakupio<br />
<strong>za</strong> njih, šlepu decu, novca <strong>za</strong> još<br />
sto života, postavio na njihov<br />
- Pogledaj, SergejuAnatoleviču, ionako ne baš ružičasti životni<br />
to nije Sekira Karme, put fatalnu crnu mrlju nesreća,<br />
već Znak Karme<br />
dodatnih nesreća. O, da je taj<br />
veoma bogati otac znao da mu<br />
njegova nesrećna deca neće ostati dužna i da će mu se osvetiti što<br />
je nakupio novac <strong>za</strong> sto života tako što će oni, koji takođe idu linijom<br />
života njihove porodice (u kojoj im njihov otac, koji ih je rodio<br />
u ne baš tako kvalitetnim telima, nije baš bliska osoba), takođe<br />
uticati na njegov život, postavivši na ružičastu putanju njegovog<br />
života masnu crnu mrlju koju je nemoguće <strong>za</strong>obići! Setio sam se<br />
smrti njihovog veoma bogatog oca i namrštio se. Nekako mi se<br />
reklo da bi ta deca, da otac nije glupavo gomilao novac u njihovo<br />
ime, već da im je jednostavno dao više duševne topline i, naravno,<br />
duševne čistote, uskoro videla svetlost dana, a možda bi<br />
počela i da razlikuju boje, a prva boja koju bi videla bi, naravno,<br />
bila ružičasta.<br />
- Šefe, već mi je dodijalo! - prirodno reče Seliverstov. - Jako<br />
je hladno.<br />
- Gledaj, Sergeju Anatoleviču — povikao sam u odgovor - to nije<br />
Sekira Karma, to je Znak Karme. On je verovatno nekad bio obojen<br />
ružičastom bojom...<br />
- A <strong>za</strong>što baš ružičastom? - upita Seliverstov.<br />
- Bog je veliki Optimista, on je <strong>za</strong> svakog čoveka nacrtao<br />
ružičastu liniju života, koja se naziva Karmom. Ljudi su sami<br />
krivi... - odgovorio sam.<br />
314
U Dolini Smrti<br />
Vrata Smrti<br />
Dok se pod nama kotrljalo kamenje, skliznuli smo na<strong>za</strong>d po<br />
padini ka mestu gde nas je čekao Rafael Jusupov.<br />
- Već sam pomislio da mi je po karmi bilo sssuđeno da se<br />
ovde nasssmrt smrzzznem - cvokoćući, s mukom izgovori on.<br />
Zaustavili smo se blizu Jusupova i postojavši nekoliko minuta<br />
pognuli glave. Ja sam već hteo da pođem napred, kad je<br />
Ravil ubeđeno rekao:<br />
- Kroz nekoliko koraka mi ćemo početi novi život!<br />
- Zašto? - zbunjeno podiže obrve Seliverstov.<br />
- Ovo mesto na kome stojimo hodočasnici nazivaju Vratima<br />
Smrti. Oni smatraju da čovek koji prođe kroz Vrata Smrti ulazi<br />
u novi život - objasnio je Ravil.<br />
- Nisam razumeo! - namrštio se Seliverstov. - Hoćemo li<br />
kroz nekoliko koraka umreti?<br />
-Da...<br />
- Svašta.<br />
- Evo i<strong>za</strong> onog kamena, pet metara od nas, umrećemo. Eto,<br />
tako, eto - blago se nasmešio Ravil.<br />
- A ja sad umirem, je li?<br />
- Ti si već gotovo umro, Sergeju Anatoleviču!<br />
- Kako da ne.<br />
-E jeste.<br />
- Ali, kao da sam još živ. Bar sam topao.<br />
: - Nakon smrti život se ne <strong>za</strong>vršava - primetio je Ravil.<br />
- Ne treba nam crni humor - oglasio se posiveli Rafael Jusupov.<br />
- Mi ćemo ovde uskoro pomreti od zime. A i<strong>za</strong> kog kamena,<br />
kažeš, život se <strong>za</strong>vršava?<br />
- Eno i<strong>za</strong> onog.<br />
- I<strong>za</strong> onog?<br />
- I<strong>za</strong> onog.<br />
- U svakoj šali... - promrmlja Seliverstov.<br />
- Hodočasnici koji obavljaju parikarmu, ili sveti obla<strong>za</strong>k kom-<br />
315
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
pleksa Kajlaša - počeo je da objašnjava Ravil - ubeđeni su da se<br />
baš ovde, u Vratima Smrti, ostavljaju <strong>za</strong> sobom svoj prošli život<br />
i stupaju u novi, koji se razlikuje od starog po tome što će biti<br />
čistiji. Hodočasnici smatraju da ako čovek obavi parikarmu 108<br />
puta, njegova duša će se toliko pročistiti da će postati svetac.<br />
- Zar nije šteta tako se rastajati sa životima? Jedan krug - jedan<br />
život, drugi krug - još jedan život? - baršunastim glasom upita<br />
Seliverstov.<br />
- U religijskoj i ezoterijskoj literaturi nema pomena o tome<br />
da je Bog postavio neki limit reinkarnacijama - odgovorio je<br />
porumenevši Rafael Jusupov.<br />
- Loše je samo to - nasmejao se Seliverstov - što svaki krug treba<br />
proći u jednom te istom telu. Kad bi se tela menjala, kao rukavice!<br />
- Greh je da se ti žališ, Sergeju Anatoleviču - <strong>za</strong>vidljivo je<br />
ubacio Rafael Jusupov - ne daje Bog svakom takvo telo koje<br />
može 100 tašaka odjednom da smaže.<br />
- Kakve veze imaju tašci... Ko će prvi da pođe u... taj novi<br />
život?<br />
Krenuli smo napred. Pogledom sa strane sam primetio<br />
kako je Rafael Jusupov, koji je išao po<strong>za</strong>di, iskosa pogledao taj<br />
zlosrećni kamen.<br />
Iz glave mi nije izlazila Dolina Smrti. Shvatao sam da tu dolazi<br />
retko ko od hodočasnika, koji obavljaju parikarmu... tamo<br />
su potrebni drugačiji.<br />
Teško se probijajući između kamenja, izlazili smo iz oblasti<br />
Doline Smrti. Na bol u želucu sam već navikao. Nisam još znao<br />
hoću li preživeti.<br />
Spustilo se veče. Nakon što smo prošli još nekoliko kilometara,<br />
sišli smo do reke. Tamo su nas čekali jakovi.<br />
Zamolio sam prijatelje da mi dopuste da ne učestujem u<br />
nameštanju logora, otišao sam u stranu, legao na leđa i počeo<br />
da posmatam nebo. Misao da sa bolom izlazi negativna energija<br />
me je umirivala.<br />
316
- Baš je dobro što smo svi<br />
u istim odelima - negde sa<br />
strane <strong>za</strong>čuo se uzdah Rafaela<br />
Jusupova.<br />
- Zašto? - čuo sam glas<br />
Seliverstova.<br />
- Zato što niko ne insinuira<br />
da ja u crnoj košulji izgledam<br />
kao crna mrlja.<br />
- A sa belom maskom... kao<br />
smrt - dodao je Seliverstov.<br />
U Dolini Smrti<br />
A nada mnom su plovili oblaci - tibetski oblaci. Ti oblaci su<br />
se u <strong>za</strong>lazećim zracima Sunca prelivali u svim duginim bojama.<br />
Izgledali su kao živa biča, nežna i velika bića.<br />
- O kako je raznolik život! - mislio sam. - Mi ljudi, mali kad<br />
se pogleda iz visine, zbog nečeg smatramo da je čovek gospodar<br />
Zemlje i ni mrvu ne sumnjamo u to. A ako nije tako? Možda<br />
oblaci misle drugačije... Poznato je da su oblaci para ili gasovito<br />
stanje vode, a voda, kao i čovek, spada u legendarnih „pet<br />
elemenata", ravnopravnih elemenata, kojima je Bog <strong>za</strong>povedio<br />
da... stvaraju čuda u Ime Boga. A možda je oblak upravo senoviti<br />
oblik života, ili gasoviti oblik života - to niko ne zna i niko<br />
neće znati, sve dok Stvoritelj nama ljudima ne da mogućnost<br />
da vidimo svet u svim raznovrsnim oblicima života koje je<br />
On stvorio. A dotle... dotle nam ostaje samo da nagađamo...<br />
i maštamo... jeste, i da se bunimo što se među nama još nije<br />
rodila Opšteljudska Čista Duša.<br />
Odnekud sam se setio poznate Galičeve pesme:<br />
Oblaci plove, puno na nebu oblaka<br />
U daleki kraj plove, kao u kinu.<br />
A ja pilence jedem, cigaru pušim<br />
Pola sam litra popio konjaka.<br />
Potkovice po tragu saonica idu...<br />
317<br />
Teško hodajući, odlazili smo<br />
iz Doline Smrti
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Ali konjaka nismo imali. Imali smo samo alkohol, ali mi se<br />
toga nije pilo.<br />
A bol je nastavljala da uporno dubi u oblasti solarnog<br />
pleksusa.<br />
- Koliko se kod mene nakupilo negativne energije! Nije još<br />
sva i<strong>za</strong>šla! Zar sam toliko grešio, a možda su i drugi ljudi svojim<br />
grešnim dušama uticali na mene koji živim u našem prolaznom<br />
svetu? - mrštio sam se, razmišljajući.<br />
A oblaci su plovili i plovili nada mnom.<br />
I iznenada sam osetio sreću, unutrašnju sreću... bez obzira<br />
na bol. Shvatio sam da me je Dolina Smrti pustila.<br />
318
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dodu - da vide.<br />
__<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 16<br />
Srce Vode<br />
Uveče, pošto sam uzeo lekove, pokušao sam da nešto pojedem. Ali<br />
nisam mogao. Već mi se pri pogledu na hranu povraćalo. Trebalo<br />
mije još da se oporavljam, da se dugo oporavljam. Osećao sam to.<br />
Noću nisam mogao da spavam. Ustajao sam, izlazio iz šatora<br />
i pušio. Mnogo sam pušio. <strong>Dr</strong>htao sam od noćne tibetske<br />
hladnoće, ali sam pušio. A kad bih ušao u šator da se <strong>za</strong>grejem,<br />
u polumraku bih video blažena lica momaka i slušao prelive<br />
hrkanja, među kojima su se izdvajali detinji jecajući zvuči koje<br />
je ispuštao Seliverstov. Život se nastavljao.<br />
Bol mi nije suviše smetao. Naprosto mi se nije spavalo i to<br />
je sve. Sa <strong>za</strong>dovoljstvom mi se nije spavalo. A u glavi mi je bilo<br />
prazno-prazno. Kao neko ko nikad nije patio od nesanice, nego<br />
bih, naprotiv, <strong>za</strong>spao i gde ne treba (na sednici ili u pozorištu),<br />
malo me je zbunjivalo to stanje noćnog bdenja, ali <strong>za</strong>čudo, ono<br />
mi se uka<strong>za</strong>lo kao prijatno i lako. Na duši mi je bilo veoma lako,<br />
ništa me tamo nije tištalo. Shvatio sam da ne spavam <strong>za</strong>to što<br />
319
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
čitavim svojim bićem osećam odavno, od detinjstva <strong>za</strong>boravljeno,<br />
duševno blaženstvo.<br />
- Kako je čudan život! - mislio sam, ležeći u šatoru i osećajući<br />
u grudima grudvu od mnogo popušenih cigareta. - Sva deca se<br />
rađaju romantična, maštovita i čista, sva do jednog. I sva do<br />
jednog žive u stanju prekrasnog duševnog blaženstva. A <strong>za</strong>tim,<br />
postepeno, to blaženstvo odlazi <strong>za</strong>uvek, a <strong>za</strong>menjuje ga ili<br />
pobednički kikot u duši, ili uznemireni tonovi koji se smenjuju<br />
sa <strong>za</strong>brinutim zvocanjem. Ljudi počinju da <strong>za</strong>boravljaju šta je to<br />
duševno blaženstvo. A potom ga se više i ne sećaju. Zaboravljaju<br />
potpuno... <strong>za</strong>jedno sa detinjstvom. Zaboravljaju <strong>za</strong>to što na<br />
čistu dečiju dušu, koja je sposobna da živi u stanju prekrasnog<br />
blaženstva, počinje da deluje nešto, da deluje mimo roditelja, da<br />
deluje toliko jako da uskoro iz dečijih očiju nestaje oduševljenje<br />
životom <strong>za</strong>panjujuće po snazi svoje privlačnosti. A koliko je<br />
važno makar i ponekad videti oduševljenje životom! Zašto ono<br />
nestaje? Sta to deluje na decu? Deluju naše misli, misli nas, odraslih<br />
i... naše mutne oči, umorne od života u svetu crnih misli, oči<br />
iz kojih je <strong>za</strong>uvek nestao izraz oduševljenja time što imamo čast<br />
da živimo na ovom svetu.<br />
Obuzelo me je stanje duševnog blaženstva. Dodirnuo sam<br />
svoju vreću <strong>za</strong> spavanje. Bila je udobna i topla. Dodirnuo sam Seliverstova<br />
koje je ležao kraj mene i hrkao - izgledao mi je dobar<br />
i bli<strong>za</strong>k. Da bih ponovo i<strong>za</strong>šao napolje i <strong>za</strong>palio cigaretu, obuo<br />
sam svoje šiljaste tatarske čizme - bile su meke i udobne.<br />
A pred jutro su momci redom počeli da izlaze iz šatora da obave<br />
nuždu. Sa milinom sam gledao njihova usredsređena leđa i slušao<br />
žuborave zvuke. Vraćajući se u šator, svi su govorili istu stvar.<br />
- O kako je sve to stalo. Celu noć sam trpeo. A ti si, šefe, već<br />
obavio?<br />
A potom bi ulazili u šator da bi pred jutro proizveli takve tonove<br />
kojih se ovde, na Tibetu, ne bi postidela ni velika Rusija.<br />
Kroz tu kakofoniju zvukova probijao se žubor potočića.<br />
320
Srce Vode<br />
Ujutru opet ništa nisam jeo. Ali bio sam u dobrom stanju,<br />
iako sam osećao veliki umor, veoma veliki umor. Ali to je bio<br />
prijatan umor, umor bez duševne potištenosti. Osećao sam daje<br />
sažeto vreme Doline Smrti tako prodrmalo moje prolazno telo<br />
da je ono sve brujalo, ali brujalo prijatno. Čak mi je i bol u predelu<br />
želuca izgledao prijatan.<br />
Dok su se ostali okupljali, prišao sam potočiću i spustio<br />
ruke u njega. Hladna voda je <strong>za</strong>pljuskivala prste. U toj vodi se<br />
osećao život.<br />
- Voda! - sa milinom sam rekao.<br />
Lanac piramida<br />
Zatim smo krenuli dalje. Od tereta je počelo da mi se mrkne<br />
pred očima, ali sam terao sebe da idem. Uskoro sam duboko<br />
udahnuo i počeo da pažljivo posmatram sa strane.<br />
Crtež i fotografija lanca piramida u Gradu <strong>Bogova</strong><br />
321
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Fotografija u originalu i nakon kompjuterske obrade monumenta<br />
br. 76 u lancu piramida<br />
- Oho! - uzviknuo sam nakon nekog vremena.<br />
Preda mnom se otkrio prekrasni lanac piramida.<br />
- Oho! - još jednom sam ponovio.<br />
- Oho! - dodao je Ravil koji je išao <strong>za</strong> mnom.<br />
- Sta ste to videli? - <strong>za</strong>čuo sam glas Rafaela Jusupova.<br />
- Eno, <strong>za</strong>r ne vidiš? - Ravil je poka<strong>za</strong>o rukom lanac<br />
piramida.<br />
- Da, vidim. Ovde se ne može sumnjati u veštačko poreklo<br />
ovih piramidalnih konstrukcija.<br />
- Kažem Vam, Rafaele Gajazoviču - ubacio se u razgovor<br />
Seliverstov - da je ovde sve veštačko, sve. Vi se, Rafaele<br />
Gajazoviču, nalazite u Gradu <strong>Bogova</strong>! Ovde, shvatate li, treba<br />
ići visoko podignute glave i gledati oko sebe, a ne ići gledajući<br />
pod noge. Tako se može čitav Grad <strong>Bogova</strong> prohodati a ne videti<br />
ništa osim kamenja.<br />
- Da izvinete, Sergeju Anatoleviču - naljutio se Rafael Jusupov<br />
- dok hodamo vi mi stalno <strong>za</strong>klanjate pogled svojom<br />
po<strong>za</strong>dinom.<br />
- Ne treba je dirati - odvratio je Seliverstov. - Treba se skloniti<br />
od po<strong>za</strong>dine. Sa rastojanja ona će izgledati manja.<br />
- Hvala, Sergeju Anatoleviču, na savetu - usiljeno reče Rafael<br />
Jusupov. - Samo se ne treba naglo <strong>za</strong>ustavljati u hodu, jer tako,<br />
hteo ne hteo, na Vašu po<strong>za</strong>dinu, Sergeju Anatoleviču, se naleti.<br />
322
Srce Vode<br />
- A ako vi, Rafaele Gajazoviču, budete držali rastojarije, uvek<br />
ćete uspeti da primetite kad se po<strong>za</strong>dina <strong>za</strong>ustavi.<br />
- Čija?<br />
- Moja - okrenu Seliverstov glavu.<br />
Alanacpiramidaje ostavljao snažan utisak, jasno se ocrtavajući<br />
na po<strong>za</strong>dini žutih kosih tibetskih bregova. Pet ogromnih piramida,<br />
podjednake visine, oko trista metara, raznolikih po obliku,<br />
stajalo je u redu, a šesta - koja je više ličila na neki egzotični<br />
dvorac - nalazila se malo dalje.<br />
Popeo sam se na padinu i počeo da crtam lanac piramida.<br />
Uhvatio sam sebe kako mislim da sam već prestao da razmišljam<br />
o tome čemu su služili dati piramidalni kompleksi - već sam priznao<br />
sebi da ionako ništa ne razumem - a teško da ću i razumeti.<br />
U duši je ostalo jedino ushićenje umom drevnih naroda.<br />
Fotografija u originalu i nakon kompjuterske obrade monumenata<br />
hr. 71-75 lanca piramida<br />
323
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Tri tibetanske žene<br />
Kada sam sledeći put podigao glavu od sveske <strong>za</strong> crtanje, iznenada<br />
kraj sebe ugledah tri tibetanske žene u nacionalnim nošnjama,<br />
koje kao da su pale s neba. Okolo je bila ravna, pregledna dolina<br />
oblika korita i nije bilo moguće da ih ne vidim izdaleka.<br />
Tibetanske žene su me videle kako sedim na kamenu i<br />
prišavši, počele da me gledaju sa interesovanjem. Potom su mi<br />
prišle na nekoliko koraka i nastojeći da pogledaju u moju svesku,<br />
počele da o nečem raspravljaju.<br />
- Po-po-po-po-po - govorile su među sobom.<br />
Tri tibetanske žene koje su došle niotkuda me gledaju<br />
Prišao mi je Ravil sa vodičem Tatuom. Zamolio sam Tatua<br />
da mi objasni ovu situaciju - kako su se neverovatno pojavile<br />
ovde. Tatu ih je upitao i odgovorio:<br />
- Eno, tamo, leži ogromni kamen - poka<strong>za</strong>o je rukom. - I<strong>za</strong><br />
njega postoji ravno mesto gde su se te žene molile. One su<br />
i<strong>za</strong>šle i<strong>za</strong> kamena i <strong>za</strong>to izgleda kao da su pale s neba. Niste ih<br />
mogli videti, jer su se molile ležeći.<br />
- A <strong>za</strong>što su se te žene molile ležeći? - upitao sam.<br />
- Tako je propisano - odgovorio je Tatu. - A pored toga, propisano<br />
im je da se ovde mole u mokroj odeći.<br />
- Zašto?<br />
- Tako je propisano.<br />
- Čudno.<br />
324
Srce Vode<br />
Pogledao sam tibetanske žene; njihova odeća mi je <strong>za</strong>ista<br />
izgledala vlažna, ali nije bilo pristojno prići i pipnuti je.<br />
- Tatu, hteo bih...<br />
U tom trenutku jedna od žena je glasno povikala Tatua i<br />
nešto ga pitala, prekinuvši me.<br />
- Gospodine, ona bi htela da zna šta crtate.<br />
- Crtam onaj lanac piramida - poka<strong>za</strong>o sam rukom prema<br />
piramidama.<br />
- A <strong>za</strong>što on to crta? - upitala je Tibetanka Tatua, pokazujući<br />
na mene.<br />
- Pa... meni je to <strong>za</strong>nimljivo.<br />
- A <strong>za</strong>što on crta u suvoj odeći? - opet je Tibetanka poka<strong>za</strong>la<br />
na mene.<br />
- Pa... eto tako - promrmljao sam.<br />
Tibetanske žene su počele da o nečem žučno raspravljaju.<br />
- O čemu one to pričaju? - povikao sam Tatua.<br />
- Čude se tome što je neki belac obratio pažnju na te planina<br />
koje su svete <strong>za</strong> Tibetance i što ih crta. Po njihovom mišljenju,<br />
crtati znači isto što i klanjati se tim svetim planinama. Ali, one bi<br />
htele da Vi, gospodine, crtate u mokroj odeći - objasnio je Tatu.<br />
Ideju da sedim i crtam u mokrom odelu na hladnom vetru<br />
nisam prihvatio oduševljeno, ali mi je to izgledalo interesantno.<br />
Na moju molbu, Tatu je upitao žene <strong>za</strong>što tako treba.<br />
- Stvar je u tome - rekao je Tatu, nakon višeznačne pauze<br />
- da te planine pripadaju Vodi.<br />
- Čemu?<br />
- Vodi.<br />
-Kako to?<br />
- Tako kažu tibetanska predanja. A te žene svake godine dolaze<br />
ovamo da se poklone tim svetim planinama, tako im je nekad rekao<br />
jedan tibetanski monah. One najpre idu do onog potoka, leže u njemu,<br />
a potom mokre dolaze do tog kamena, leže na zemlji i dugo<br />
čitaju molitvu upućenu tim svetim planinama - objasnio je Tatu.<br />
325
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Aha... Tatu, pitaj ih da li se oni klanjaju baš tim planinama?<br />
- poka<strong>za</strong>o sam lanac piramida.<br />
Kada ih je Tatu upitao, žene su sa radošću klimnule glavama.<br />
- Aha... Tatu, molim te, pitaj ih koja je suština te molitve.<br />
- Suština molitve se sastoji u dve reči... - odgovorio je Tatu<br />
nakon raspitivanja.<br />
- Koje reči?<br />
- Ui-ui-ui... One se klanjaju Srcu Vode.<br />
Srce Vode<br />
Nešto mi je odjeknulo u grudima, govoreći mi da je to veoma<br />
važno. Ja sam se ustobočio, pogledao Tatua ispod oka i isprekidanim<br />
glasom rekao:<br />
- Tatu, pitaj kako oni nazivaju ovaj lanac piramida.<br />
Tatu je upitao, poka<strong>za</strong>vši rukom. Jedna od žena mi je prišla<br />
bliže, pažljivo me pogledala, skrenula pogled na niz piramida i<br />
tiho odgovorila:<br />
- Mi nazivamo ove svete planine Srcem Vode.<br />
- Znači, to je Srce Vode? - ponovo sam poka<strong>za</strong>o lanac<br />
piramida.<br />
- Da - odgovorila je tibetanska žena.<br />
- Zašto? - uzviknuo sam ja.<br />
- Tako kažu predanja.<br />
- Ali <strong>za</strong>što? - nastavio sam.<br />
- Ne znam - Tibetanka je pognula glavu.<br />
- A <strong>za</strong>što? - u očajanju sam progovorio.<br />
- Ne znam - čuo sam odgovor.<br />
Ustao sam, mahnuo u oproštaj tibetanskim ženama, prišao<br />
potoku, <strong>za</strong>gazio u njega do kolena i dugo stajao, osećajući hladnu<br />
tibetsku vodu.<br />
I<strong>za</strong>šavši iz vode, seo sam na kameniti brežuljak, sa nerazumljivom<br />
brigom prešao rukama preko mokrih nogu i počeo da<br />
posmatram lanac piramida koji se zove... Srce Vode. Moje misli,<br />
326
ez obzira na strašan umor<br />
nakon posete Dolini Smrti,<br />
razigrale su se i počele da<br />
plešu po glavi, pokušavajući<br />
da nađu kakvu-takvu odgonetku.<br />
Misli su išle čas na jednu,<br />
čas na drugu, čas na treću<br />
stranu, ali bi svaki put naišle<br />
na neku prepreku i vraćale<br />
se natrag, tužno svedočeći o<br />
tome da rešenje nije nađeno.<br />
Ali ja sam osećao da se u tom<br />
egzotičnom izrazu „Srce Vode"<br />
kojim su nazvane drevne<br />
Srce Vode<br />
- Mi nazivamo te svete planine<br />
Srcem Vode<br />
- odgovorila je tibetanska žena,<br />
pogledavši lanac piramida<br />
piramide krije nešto veoma važno, veoma i veoma važno.<br />
Napre<strong>za</strong>o sam se, napre<strong>za</strong>o i napre<strong>za</strong>o, terajući svoj misaoni<br />
aparat da radi. I iznenada su mi u glavi isplivala sećanja na<br />
Jezero Demona (Rakšas) i sveto jezero Manasarovar, a oko<br />
njih su se misaoni talasi <strong>za</strong>vrteli brzo i lako. Setio sam se svojih<br />
razmišljanja o vodenim oblicima života, o tome kako voda, kao<br />
supstanca koja nosi informaciju, može da nosi u sebi i život - vodeni<br />
život, nama nepoznat i nepojmljiv, ali koji u tom obliku postoji<br />
i u nama, pošto se naša tela sastoja od vode 75 do 90%.<br />
Moje misli, koje su se već besomučno vrtele oko hipoteze o<br />
vodenim oblicima života, kao da su nagoveštavale da se odgonetka<br />
pojma „Srce Vode" nalazi baš tu i da... da....<br />
Umorno sam pognuo glavu. Dolina Smrti - Velika Dolina Smrti<br />
- potpuno me je iscrpla. Naprosto nisam imao snage da više<br />
mislim. Jednostavno sam bio umoran, strašno umoran. Umor<br />
me je <strong>za</strong>ustavio na pragu rešenja. I samo mi se reč „matrica", kao<br />
uznemirenje, povremeno pojavljivala u svesti i smesta išče<strong>za</strong>vala,<br />
kao da je šaputala da je odgonetka „Srca Vode" pove<strong>za</strong>na sa tom<br />
rečju. Ali umor... strašan umor... posle Doline Smrti.<br />
327
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Proći će duge tri godine... Tokom tog vremena mnogim,<br />
mnogim bolesnicima ću pregledati oči i napre<strong>za</strong>ti svoj mo<strong>za</strong>k,<br />
želeći da u dubinama svoje svesti nađem bilo kakav način da ih<br />
spasem, bilo kakvu nit nade... a misli, te stalno prisutne misli,<br />
svaki put će me vraćati u tu tibetsku dolinu iz koje se dobro<br />
video lanac piramida, po imenu „Srce Vode", i ja ću prekorevati<br />
sebe što onakav, sa nogama mokrim od tibetske vode, nisam<br />
tada imao dovoljno snage da se dosetim... dosetim...<br />
Sada je sve drugačije. Sada sam već načinio vodeni aloplant.<br />
Sada mi je lakše da gledam ljudima u oči. Ali, te tri godine su<br />
izgubljene. A <strong>za</strong>jedno sa njima, izgubljene su i sudbine ljudi<br />
kojima sam mogao pomoći da sam tada... imao snage da se<br />
dosetim.<br />
A tada, dok sam stajao naspram lanca piramida sa čudnim<br />
imenom Srce Voda, dodirnuo sam svoje mokre noge, potoptao<br />
njima i okrenuvši se, pošao napred. Želudac me je i dalje boleo,<br />
izbacujući iz mene negativnu energiju koju sam nakupljao<br />
čitavog života. A noge su mi bile vlažne... mokre noge. Sa naporom<br />
volje sam pokretao te mokre noge, ne shvatajući da se<br />
te noge, kao i moje telo, sastoje u osnovi od vode i da se možda<br />
tim nogama neće da odu sa tog mesta, gde se nalazi Srce Vode,<br />
pa dakle i moje srce, i. srce mojih... mokrih nogu. Jer će se te<br />
mokre noge osušiti i postati suve od... vode koja ih je nakvasila<br />
u samom - Srcu Vode.<br />
A noge su mi se <strong>za</strong>ista skoro osušile. One su me nosile napred<br />
i napred - ka mestu gde se nalazi <strong>za</strong>gonetna Milarepina<br />
pećina.<br />
328
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 17<br />
Milarepina pećina<br />
- Šefe, jesu li ti noge vlažne? - upita me Seliverstov tokom<br />
predaha.<br />
- Osušile su se... - tužno sam odgovorio, zbunivši<br />
Seliverstova.<br />
Šestougaoni monument<br />
Opet smo pošli napred. Ubrzo me je vodič Tatu, koji je išao<br />
po<strong>za</strong>di, povikao po imenu.<br />
- Šta je? - osvrnuo sam se, <strong>za</strong>ustavivši se.<br />
- Gospodine, vidite li onaj mali manastir na padini?<br />
- Vidim.<br />
- Tamo se nalazi Milarepina pećina.<br />
- Oho!<br />
Pošli smo uz padinu i <strong>za</strong> nekoliko minuta stigli do manastira.<br />
Manastir je naizgled bio neugledan i više je podsećao na<br />
konak nego na manastir.<br />
329
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- A gde je ulaz u pećinu? - <strong>za</strong>interesovao se Seliverstov.<br />
- U samom manastiru - objasnio je Tatu.<br />
- A šta je ono? - poka<strong>za</strong>o sam rukom na ogromni kameni<br />
monolit, viši od manastira, koji je imao oblik pravilnog<br />
heksaedra.<br />
- To je kamen koji je isklesao i preneo ovamo sam Milarepa!<br />
- ponosno je podigao glavu Tatu.<br />
Prišao sam bliže šestougaonom monolitu. Nije bilo sumnje<br />
daje to ljudska tvorevina. Neko gaje nekad isklesao od ogromne<br />
kamene odronjene stene i preneo ovamo, na kamenu planinsku<br />
padinu. Neko je načinio i potpornu kamenu osnovu,<br />
koja je držala ogromni šestougaoni monolit da se ne svali na<br />
stranu.<br />
Monolit je bio visok oko 8 metara, isto toliko širok, a debeo<br />
oko 4 metra. Spolja je taj monument podsećao na ogromni<br />
šestougaoni točak. Zapanjivalo je to što su svaki ugao i svaka<br />
stranica heksaedra bili savršeno jednaki. Ta kamena tvorevina<br />
(ako uzmemo u obzir gustinu granita, čiji kubni metar teži oko<br />
2,3 do 2,4 tone) bila je teška oko 300 tona.<br />
- Reci mi, Tatu - upitao sam - otkad se taj šestougaoni monolit<br />
nalazi na ovom mestu? Šta legende kažu o njemu?<br />
- Taj kamen leži ovde od davne prošlosti - odgovorio je on<br />
- i priča se da ga je isklesao Milarepa. A on je živeo otprilike<br />
1000. godine naše ere.<br />
- Hteo bih da razjasnim daje Milarepa, prema podacima iz literature,<br />
živeo u periodu između 1040. i 1123. godine - ubacio<br />
se u razgovor Rafael Jusupov, koji je imao sjajno pamćenje. -<br />
Milarepa je, kako se opisuje u literaturi, imao izuzetne psihičke<br />
moći i bio je pravi mahasidi.<br />
- Šta, šta? - upitao je Seliverstov.<br />
- Mahasidi.<br />
- Muhasadi, kažeš?<br />
- Da, mahasidi.<br />
330
Milarepina pećina<br />
- A šta je to - <strong>za</strong>dirkivajući upita Seliverstov. - Muhasadi,<br />
štaje to?<br />
- Pa... - promeškoljio se Jusupov - to je posebno stanje tela<br />
i duha. Teško mi je da to objasnim, ali ću reći da ti, Sergeju<br />
Anatoleviču, sigurno nisi mahasidi.<br />
- A da niste, Vi, Rafaele Gajazoviču, taj... taj muhasadi?<br />
- Nisam ni ja. A <strong>za</strong>što?<br />
- Zato! Ne treba se gađati nerazumljivim recima koje kad<br />
čuješ, osećaš se kao budala. Muhasidi, muhasadi...<br />
- Treba da više čitaš.<br />
Ogromni šestougaoni monolit, koji je po predanju isklesao<br />
Milarepa i manastir u kome se nalazi ulaz u Milarepinu pećinu<br />
"331
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Šta, <strong>za</strong>r ja ne čitam? Čak se sećam kako se na drevnom<br />
jeziku zovu Uskršnja ostrva.<br />
- Pa kako se zovu?<br />
- Tapitotehunua.<br />
- Aaa....<br />
- Čak znam i kako se prevodi ta reč.<br />
- Pa kako se prevodi?<br />
- Pupak Zemlje. Je li jasno?<br />
- Mmm... jeste.<br />
- A Vi, Rafele Gajazoviču, ne znate kako se prevodi ta reč<br />
taj... mmm....<br />
- Mahasidi! Trebalo bi več da <strong>za</strong>pamtiš!<br />
U tom trenutku je iz manastira i<strong>za</strong>šao monah i prišao nam.<br />
Pozdravili smo se sa njim i popričali o svim tim pojavama.<br />
- Šta je ono? - upitao sam ga, poka<strong>za</strong>vši šestougaoni<br />
monolit.<br />
- Kamen - odgovorio je.<br />
- Je li ga isklesao Milarepa?<br />
- Naravno - bez i trunke sumnje odgovorio je monah.<br />
- A gde ga je isklesao?<br />
- Eno tamo, visoko u planinama, gde stoje čvrste stene - poka<strong>za</strong>o<br />
je monah rukom. - A onda je Milarepa podigao taj kamen<br />
očima i preneo ga ovamo.<br />
- Kako gaje podigao očima? - <strong>za</strong>čudio se Rafael Gajazovič.<br />
- Izbacio je oči na očnim nervima, obuhvatio njima kamen i<br />
preneo ga ovamo! Ha! Ne treba sve shvatati bukvalno! Sasvim<br />
je jasno da je Milarepa preneo taj kamen ovamo uz pomoć<br />
psihičke energije koja izlazi iz očiju a možda... i pomoću energije<br />
pet elemenata - zlobno odseče Seliverstov.<br />
- A čime je Milarepa isklesao taj monolit? - upitao sam<br />
monaha.<br />
- Rukama.<br />
- . . . ?<br />
332
Milarepina pećina<br />
- Iz Milarepinih ruku je izlazila energija, a dok je klesao kamen,<br />
letele su vamice. Kamen bi podi<strong>za</strong>o očima (pogledom!), okretao<br />
ga i opet klesao rukama. Kada je monolit bio gotov, Milarepa gaje<br />
podigao očima (pogledom!) visoko u vazduh i preneo ovamo.<br />
- Antigravitacija - progovorio je Rafael Jusupov, oprezno<br />
bacivši pogled na Seliverstova.<br />
- A <strong>za</strong>što je ovde potreban taj šestougaoni monolit? - upitao<br />
sam ja.<br />
- Ooo! - izbuljio je monah oči na mene. - To nikad nećete<br />
razumeti!<br />
- Pa, potrudićemo se, veoma ćemo se potruditi... - nastavio<br />
sam da insistiram. - Mi verujemo u sve tibetanske legende.<br />
Monah me je prodorno pogledao u oči i razgovetno rekao:<br />
- Samo onaj ko može da podigne taj kamen očima (pogledom!!!)<br />
može da uđe u Carstvo<br />
Mrtvih.<br />
Pogledao sam šestougaoni<br />
monolit, osećajući ništavnu<br />
slabost svog pogleda, a potom<br />
sam mu prišao i pokušao da<br />
ga poguram. Kamen nije ni<br />
<strong>za</strong>treperio.<br />
- Mmm.... da - procedih ja.<br />
Obuzela me je unutrašnja<br />
pometnja. Počeo sam da se<br />
stidim prizemno stereotipnog<br />
karaktera moga razmišljanja.<br />
A šestougaoni monolit je ležao<br />
preda mnom i... postojao u<br />
stvarnosti, kao da hoće da<br />
pokaže da je život znatno<br />
složeniji nego što mi mislimo.<br />
- Eh! - uzdahnuo sam.<br />
333<br />
Samo onaj ko može da podigne taj<br />
kamen očima (pogledom!) može<br />
da ude u Carstvo Mrtvih
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Setio sam se Tibetanaca koji se klanjaju skeletima i veruju<br />
da će, ako se budu klanjali koštanom ostatku tela, sigurno dospeti<br />
u Carstvo Mrtvih - čudni svet u kome sede ljudi u stanju<br />
samadija i gde je, verovatno, veoma radosno, <strong>za</strong>to što tamo<br />
čovek, slobodan od tela, može da se sa uživanjem preda duhovnoj<br />
ekstazi ili duhovnim utehama. Ali tamo, u taj čudni svet<br />
Mrtvih, dospevaju samo oni koje i<strong>za</strong>bere Bog - oni kojima Bog<br />
da sposobnosti kao što je, na primer, sposobnost da se pogledom<br />
podigne ovaj šestougaoni monument.<br />
- A <strong>za</strong>što taj kamen ima šest strana? - upitao sam monaha.<br />
- Pa., to nećete shvatiti.<br />
- Pa ipak?<br />
- Šest strana tog kamena simbolizuju šest svetova Carstva<br />
Mrtvih - monah me je ispitivački pogledao u oči, kao da se trudi<br />
da vidi da li sam išta shvatio ili ne.<br />
- Čudno je što Carstvo Mrtvih ima baš šest svetova, a ne...<br />
četiri - promrmljao sam ja.<br />
Tatu je preveo moje reči.<br />
Monah je <strong>za</strong>čuđeno podigao obrve.<br />
- U tibetanskim tekstovima je mnogo napisano o Carstvu<br />
Mrtvih. Ali mi, savremeni monasi, ne možemo da razumemo<br />
sve što je tamo napisano. Učitelji su nas napustili. Odavno,<br />
odavno, niko nije i<strong>za</strong>šao iz carstva Mrtvih. Niko. A mi čekamo.<br />
Svet će nas proždrati - nas, Tibetance. Uskoro nas neće biti.<br />
Bojim se da nećemo dočekati taj trenutak kad će iz Carstva Mrtvih<br />
i<strong>za</strong>ći Učitelj i naučiti nas da živimo. Ali mi ćemo ga čekati,<br />
stalno čekati - tužno je rekao monah.<br />
I ja sam se rastužio. Ali <strong>za</strong>jedno sa tugom mije došlo nekakvo<br />
ružičasto nadahnuće, sa primesama miline. Misli su mi <strong>za</strong>igrale<br />
oko paralelnih svetova, i slatko se vraćajući, dovele me do<br />
<strong>za</strong>ključka da su paralelni svetovi smešteni jedan unutar drugog,<br />
kao matrice, i da se razlikuju samo po geometriji <strong>za</strong>krivljenog<br />
prostora, i shodno tome, po drugačijem protoku vremena.<br />
334
Na neki neshvatljiv način<br />
sam počeo da osećam da je<br />
osnova našeg trodimenzionalnog<br />
sveta trougao (a u<br />
prostoru tetraedar), u osnovi<br />
četvorodimenzionalnog sveta<br />
četvorougao (u prostoru - oktaedar)<br />
itako dalje. I zbognečega<br />
(ne znam zbog čega) počelo je<br />
da mi se kazuje da je Onaj Svet<br />
šestodimenzionalan i da je on<br />
ujedinjujući <strong>za</strong> sve svetove do<br />
šeste dimenzije, uključujući i<br />
samog sebe, i da ćemo mi, kada<br />
se mi nadamo tamo, u fraktalnom<br />
prostoru Onog Sveta, gde<br />
nema rastojanja i masa, uvideti<br />
isto tako fraktalnu kao i mi<br />
braću iz drugih svetova, koja<br />
Milarepina pećina<br />
Šest strana ovog monolita<br />
simbolizuje šest svetova<br />
Carstva Mrtvih<br />
su bila odvojena od nas tokom<br />
zemaljskog života nevidljivom<br />
pre<strong>gradom</strong> prostora. Ka<strong>za</strong>lo mi se da Onaj Svet nije jedan, i da<br />
naredni Onaj Svet mora da se nalazi na nivou desete dimenzije,<br />
sledeći na nivou 14. dimenzije i tako dalje.<br />
- A <strong>za</strong>što mislim da ne može da postoji dvodimenzionalni<br />
život, to jest, život na površi, ili jednodimenzionalni život, ili<br />
čak život bez dimenzija („nulti" život), to jest, život u tački?<br />
- pomislio sam. - A možda stvarno postoje takvi oblici života?<br />
Ali, shvatao sam da ćemo to saznati tek kad se nađemo na<br />
Onom Svetu i kad vidimo svu veličanstvenost sveta, tačnije<br />
svetova, spojenih u jedno.<br />
- Verovatno - mislio sam romantično, pošto sam bio u vlasti<br />
intuicije - da ljudi Carstva Mrtih žive svojim dušama na Onom<br />
"335
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Svetu, naslađujući se sagledavanjem božanstvene tvorevine svetova<br />
u tom mnogoobličju. I verovatno je da se ponosni i dobri<br />
ljudi šeste dimenzije pomalo i brinu <strong>za</strong> nas, ljude treće dimenzije,<br />
pomalo se snishodljivo odnose prema ljudima druge dimenzije<br />
koji moraju da žive u ravni, i pomalo se podsmevaju ljudima<br />
prve dimenzije, koji žive na liniji i ljudima nulte dimenzije koji<br />
žive u tački! Ali, ljudi šeste dimenzije znaju da nulta dimenzija<br />
nije gluva i mračna tačka, već da je moguće izbaviti se čak i iz<br />
tačke <strong>za</strong>hvaljujući čistoti duše i kristalnoj jasnoći misli, i da će<br />
jednom veličanstveni šestodimenzionalni Onaj Svet izvesti iz<br />
tačke čoveka nulte dimenzije u prvu dimenziju, pretvorivši ga<br />
od čoveka tačke u čoveka liniju, koji otkriva put <strong>za</strong> kretanje po<br />
svetovima, naravno, ako taj čovek shvati da je glavni kriterijum<br />
života Cistota Duše. A verovatno postoji i obrnuti put - put silaska<br />
u niže svetove, sve do čoveka-tačke... pa čak i do potpunog<br />
iščeznuća <strong>za</strong> one koji to ne shvataju. Ko uopšte zna šta je pakao?<br />
Možda to i jeste vraćanje u niži svet - neprijatan, stran i primitivan,<br />
a raj je - uspinjanje u viši svet, svet ružičastih snova.<br />
Stajao sam kraj šestougaonog monumenta, obuzet mislima<br />
koje su dolazile iz dubine podsvesti i meni se odnekud reklo da<br />
sam o svemu ovome nekada već mislio. Napregao sam svoje<br />
pamćenje, ali se ničega sličnog nisam setio; u sećanju se sve<br />
pomešalo - moje lično sećanje i sećanje predaka.<br />
Od tog trenutka proći će više od dve godine do momenta kada<br />
ćemo organizovati naučnu ekspediciju u Egipat, gde ćemo razraditi<br />
hipotezu o tome da su drevni Egipat nekad posećivali ljudi<br />
iz raznih paralelnih svetova, ostavivši o sebi svedočanstvo u vidu<br />
piramida i statua u prirodnoj veličini. I tada, kada budemo<br />
logički sproveli geometrijsku analizu karaktera <strong>za</strong>krivljenosti<br />
prostora u paralelnim svetovima, a što je najinteresantnije, kada<br />
istim metodom budemo analizirali krst, primetićemo da „naš"<br />
Onaj Svet mora biti na nivou upravo šeste dimenzije. I o tome<br />
ću, dragi čitaoci, jednom detaljno pisati, u jednoj od svojih na-<br />
336
Milarepina pećina<br />
rednih knjiga. Verovatno će vam to biti interesantno i upoznaće<br />
vas sa čudesnim tehnologijama ljudi viših paralelnih svetova.<br />
A tada, na Tibetu, i dalje sam stajao kraj šestougaonog monolita.<br />
Podigao sam pogled na monaha i predložio:<br />
- Hajde da se <strong>za</strong>jedno fotografišemo, šta kažete?<br />
- Ne, ne! - odmah se usprotivio monah. - Mene ne smete<br />
fotografisati, kao što se ne sme fotografisati ni unutar<br />
manastira.<br />
Obratio sam pažnju na monahovu spoljašnjost: bio je to<br />
čovek srednjih godina, prilično ružan, sa krupnim očima u<br />
kojima su se tuga i čežnja periodično smenjivali, ne ostavljajući<br />
mesta <strong>za</strong> radost ili ushićenje.<br />
Prešao sam rukom po svom potiljku i tiho upitao monaha:<br />
- A kakvu ulogu igra svaki ugao na šestougaonom monolitu?<br />
Možda jedan ugao simbolizuje jedan svet, drugi ugao drugi<br />
svet...?<br />
- Ne znam. O tome piše u tibetanskim tekstovima, ali ja<br />
ništa nisam razumeo - tužno reče monah.<br />
- A <strong>za</strong>r Vam ne izgleda da šest uglova tog kamena simbolizuje<br />
šest mogućih apokalipsi na Zemlji, sa pomeranjem Zemljine<br />
ose svaki put <strong>za</strong> 6666km? - izneo je svoju pretpostavku Seliverstov.<br />
- Zemlja je već preživela četiri apokalipse, ostale su još<br />
dve kako bi se okončao fatalni krug apokalipsi, kada će život na<br />
Zemlji biti potpuno satrt i ostaće samo Carstvo Mrtvih.<br />
- Nije nužno da svaka stvar obavezno nešto simbolizuje<br />
- upao je u razgovor Rafael Jusupov. - Uzgred, reč „šestica"<br />
takođe nešto simbolizuje.<br />
- Na šta vi to ciljate, Rafaele Gajazoviču?! - namrštio se Seliverstov.<br />
- Na to što...<br />
- Ne treba sa mrštiti - pošao je u napad Jusupov. - Ako se<br />
Vi, Sergeju Anatoleviču, mrštite, to znači da ste bili...<br />
- Šta, „šestica"? Uvlakač?<br />
- Da, to.<br />
"337
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- A Vi, Rafaele Gajazoviču, nikad niste bili „šestica", a?<br />
Nijedanput?<br />
- Nijedanput. Ja sam beskompromisan čovek, što znači<br />
„antišestica".<br />
- Oho-ho-ho! Ponekad se u životu stvarno mora „uvlačiti",<br />
na primer, da bi se došlo do novca - osmehnuo se Seliverstov.<br />
- A znate šta je „antišestica"?<br />
- Šta? - nakostrešio se Jusupov.<br />
- To je „šestica" na uzici u svojoj gordosti.<br />
- Pođimo u manastir! - prekinuo sam raspravu prijatelja.<br />
Kada smo ušli u manastir, uhvatio sam monaha <strong>za</strong> lakat i<br />
upitao:<br />
- Recite mi, je li Milarepa, veliki jogi i pesnik, došao iz Carstva<br />
Mrtvih?<br />
Milarepina ploča<br />
Monah me čvrsto pogleda svojim tužnim očima i ne odgovori.<br />
Pokretom ruku me pozva ka mestu gde je bilo smešteno nešto<br />
nalik na oltar gde su gorele sveće i stajao veliki broj statua koje<br />
predstavljaju božanstva.<br />
Dok sam išao, neko me taknu po laktu. Okrenuo sam se. Bio<br />
je to Ravil.<br />
- Šefe - prošaputao je - uneo sam video-kameru ispod odela.<br />
Hoću da potajno snimam.<br />
Ja sam takođe neprimetno klimnuo glavom.<br />
- A gde je ulaz u tu pećinu? - upitao je Seliverstov.<br />
- Zar nije jasno da je ulaz u pećinu <strong>za</strong>klonjen oltarom sa<br />
svećama i božanstvima, kako ljudi ne bi mogli da ulaze i da<br />
padnu pod uticaj psihoenergetske barijere te pećine koja, ako<br />
je verovati legendama, vodi u Carstvo Mrtvih - sa kritičkim<br />
tonom u glasu odvrati Rafael Jusupov.<br />
- Već sam se i dosetio - odbrusi Seliverstov. - I da mi nije<br />
rečeno, obišao bih.<br />
338
Milarepina pećina<br />
- A što onda pitaš?<br />
- Šta, ne sme se ni pitati?<br />
- Na svetom mestu bolje<br />
je ćutati - poučno reče Rafael<br />
Jusupov. - Tim pre na mestu<br />
koje je pove<strong>za</strong>no sa mrtvima.<br />
Mrtvi, da izvinete Sergeju<br />
Anatoleviču, ćute.<br />
- Uzgred, ja sam živ. A Vi,<br />
Ploča koju je postavio Milarepa<br />
Rafaele Gajazoviču, ako stavite<br />
belu masku, to će ličiti na...<br />
- Mani jeftine dosetke<br />
- naljutio se Rafael Jusupov.<br />
- Staviti masku ne znači obavezno<br />
i...<br />
- Šefe - <strong>za</strong>čuo sam glas Ravila,<br />
koji je obilazio oltar - i<strong>za</strong><br />
oltara se vidi zid načinjen od<br />
kamenja, koji <strong>za</strong>tvara ulaz u<br />
pećinu.<br />
Seliverstov je razgledao taj<br />
zid i dobacio:<br />
- Ne <strong>za</strong>tvara samo oltar<br />
ulaz! Eto, vidite, Rafaele<br />
Gajazoviču...<br />
Setio sam se priče Nepalca<br />
Tuktena kako je Milarepina Shema uklapanja ploče pri ulazu<br />
pećina načinjena od ogromnih<br />
kamenih ploča, koje ne<br />
u pećinu Milarepe (crtež)<br />
mogu da pomere ni hiljade ljudi, pa sam upitao monaha:<br />
- A gde su kamene ploče?<br />
- Eno tamo - monah poka<strong>za</strong> na slabo osvetljen deo zida iznad<br />
oltara.<br />
"339
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
U polutami sam <strong>za</strong>ista video ogromnu ploču postavljenu<br />
horizontalno na visini od 2,5 metra.<br />
- Možda nam ipak dopustite da fotografišemo ploču? - obratio<br />
sam se monahu.<br />
- Ne, ne ne - kategorički se usprotivio monah. - Ne sme se!<br />
- Ali <strong>za</strong>što?<br />
- Ne sme se i dosta!<br />
- Šefe, snimio sam kamerom ispod skuta - prošaptao mi je<br />
Ravil na uvo.<br />
-Sjajno.<br />
Monah nam je ispričao da je ta kamena ploča kvadratnog<br />
oblika, dimenzija 4x4 metra, debljine 40cm. Ona je postavljena<br />
na dve obrađene granitne stene na čijem su vrhu načinjene pravougaoni<br />
žlebovi da se u njih uglavi ploča. Širina prola<strong>za</strong> između<br />
zidova je 2,5 metara. Učitelj ovog monaha je pre nekih 20 godina<br />
načinio kameni zid koji <strong>za</strong>tvara prolaz kako ljudi ne bi ulazili u<br />
pećinu i tu stradali. Pred pregradnim zidom on je postavio oltar.<br />
Prišao sam bliže oltaru i na njegovim krajevima <strong>za</strong>ista video<br />
dva obrađena zida sa žlebovima <strong>za</strong> smeštanje ploče. A<br />
ploča, koja se vidno razlikovala po strukturi i boji granita od<br />
obrađenih stena, tesno je ležala na njima, pošto je bila idealno<br />
uklopljena.<br />
Procenio sam težinu ploče. Bila je teška otprilike 10 tona.<br />
- Je li istina da je Milarapa obrađivao tu ploču na nekom<br />
drugom mestu? - sa sarkastičnim interesovanjem sam se obratio<br />
monahu.<br />
- Da, on ju je klesao na drugom mestu, visoko u planinama<br />
- odgovorio je monah.<br />
- Klesao je, naravno, „rukama" i preneo ploču odande<br />
„očima" - osmehnuo sam se.<br />
- Da, da - klimnuo je glavom monah. - Samo bih dodao da je<br />
veliki jogi Milarepa isklesao mnogo takvih ploča i preneo ih ovamo<br />
kako bi njima obložio ulaz u pećinu, koju je takođe sam načinio.<br />
340
Milarepina pećina<br />
- A čime je načinio pećinu? Isto rukama?<br />
- Naravno. A čime bi drugim? - <strong>za</strong>čudio se monah mojoj<br />
nedosetljivosti.<br />
- Aha... a nije imao nikakve sprave?<br />
- Ne, nije. Samo ruke.<br />
- Šta, ceo tunel u stenovitom tlu je prokopao samo rukama?<br />
- posumnjao je Rafael Jusupov.<br />
- Naravno - ubedeno odgovori monah.<br />
- Da... - progunđao je Jusupov - mi u ovoj inkarnaciji teško<br />
da možemo da shvatimo taj fenomen „rada rukama". Možda, u<br />
sledećoj inkarnaciji...<br />
- Naravno da vi Rafaele Gajazoviču to ne možete da shvatite<br />
- negde sa strane ubaci Seliverstov.<br />
- A <strong>za</strong>što? - nakostrešio se Rafael Jusupov.<br />
- Zato što Vi, Rafaele Gajazoviču, niste baš uspela inkarnacija!<br />
- autoritativno izbaci Seliverstov.<br />
- Šta, šta?<br />
- Inkarnacija.<br />
- Ja sam inkarnacija? I to neuspela...?<br />
- Da, neuspela.<br />
- Ti si sam inkarnacija - uvredio se Jusupov. - Sta hoćeš da<br />
kažeš, Sergeju Anatoleviču, da si ti uspelija... inkarnacija?<br />
- Pa dobro - krenuo je da se miri Seliverstov - svi mi u ovom<br />
svetu nismo baš uspele... hm., inkarnacije - ne možemo da kopamo<br />
tunele rukama, ne možemo da prenosimo ploče očima...<br />
Šta je tu uspelo? Mi jedino možemo da podignemo sa zemlje<br />
kocku kaldrme i da je upotrebimo kao oružje proletarijata. Nadam<br />
se da ćemo u sledećoj inkarnaciji biti uspešniji.<br />
- Ipak ti se u očima vidi da ti, Sergeju Anatoleviču, smatraš<br />
sebe uspelijim... - reče Jusupov, ne uspevajući da se smiri.<br />
"341
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Misli o snazi paralelnog sveta<br />
Otišao sam na drugi kraj manastira i <strong>za</strong>mislio se. Počelo je da<br />
mi se razjašnjava da je jogi Milarepa možda „radio rukama" po<br />
sličnom principu koji koriste filipinski iscelitelji. Misao koja mi<br />
se pojavila neznano otkud direktno mi je potvrđivala da filipinski<br />
iscelitelji na čudesan način ulaze rukama u ljudsko telo,<br />
rade pomoću snage nama paralelnog četvorodimenzionalnog<br />
sveta i daje možda jogi Milarepa takođe upotrebio sile paralelnog<br />
sveta da bi obrađivao kamen.<br />
Odmahnuvši glavom i glupo se počešavši po <strong>za</strong>tiljku, počeo<br />
sam da analiziram tu misao. Iskreno sam verovao da paralelni<br />
svetovi <strong>za</strong>ista postoje, ostajući nevidljivi <strong>za</strong> nas, i da pojam „prostor"<br />
ne znači samo, na primer, odstojanje od ograde do šupe, već<br />
daje prostor osnova strukture sveta, koja <strong>za</strong>hvaljujući različitim<br />
<strong>za</strong>krivljenjima gradi razne materije i razne energije. Sve što mi<br />
vidimo oko sebe jeste <strong>za</strong>krivljeni prostor. Bilo mi je potpuno<br />
jasno da može biti bezbroj različitih varijanti <strong>za</strong>krivljenja prostora;<br />
ali tada još nisam shvatao da Tvorac nije dao mogućnost<br />
prostoru da se <strong>za</strong>krivljuje haotično, već daje grupisao Prostor po<br />
karakteru <strong>za</strong>krivljenosti: <strong>za</strong>krivljen prostor u obliku trougla (u<br />
prostoru - tetraedra) načinio je trodimenzionalni svet (u kome<br />
mi živimo!), prostor <strong>za</strong>krivljen u obliku četvorougla (u prostoru<br />
- oktaedra) načinio je četvorodimenzionalni svet i tako dalje.<br />
Mi, trodimenzionalni ljudi, vidimo oko sebe samo trodimenzionalnu<br />
mačku, trodimenzionalnu ženu, trodimenzionalnog<br />
<strong>za</strong>vidljivca i ne pada nam na pamet da oni - mačka, žena<br />
i <strong>za</strong>vidljivac - mogu da budu još i četvorodimenzionalni, ali...<br />
tamo, u senovitom četvorodimenzionalnom svetu gde je sve<br />
četvorodimenzionalno.<br />
Prostor je čudesna supstanca, on je mnogolik. Potrebno je<br />
samo izmeniti karakter <strong>za</strong>krivljenosti prostora od trougaonog u<br />
četvorougaoni, pa bi se smesta sve unaokolo izmenilo - pojavio<br />
342
Milarepina pećina<br />
bi se novi svet - i pred vama, dragi čitaoci, počela bi da promiču<br />
nova lica, ali bi ona bila drugačija - četvorodimenzionalna i<br />
među njima biste, možda, počeli da tražite svoju novu ljubav...<br />
četvorodimenzionalnu ljubav.<br />
Mislim, ako vam vredi pominjati, dragi čitaoci nešto o čemu<br />
sam već pisao malo ranije, a to je da je trodimenzionalna materija<br />
<strong>za</strong>pravo trougaono <strong>za</strong>krivljeni prostor u kome je <strong>za</strong>ustavljeno<br />
(ili gotovo <strong>za</strong>ustavljeno!) vreme, a sva raznovrsnost<br />
materije se određuje raznim uglovima trouglova, dok je trodimenzionalna<br />
energija trougaono iskrivljen prostor u kome<br />
teče vreme, a sve varijacije oblika energije određuju se, opet,<br />
raznovrsnošću uglova trougla.<br />
U vezi sa tim i Vi, dragi čitaoče, sigurno shvatate da je tačno<br />
takvu logiku moguće primeniti i što se tiče četvorougaono <strong>za</strong>krivljenog<br />
prostora, petougaono <strong>za</strong>krivljenog prostora i tako dalje.<br />
Sasvim je jasno da je nama teško da <strong>za</strong>mislimo činjenicu da<br />
je materija paralelnog sveta nevidljiva i da mi tako reći prolazimo<br />
kroz nju. Ali, uveravam Vas, dragi čitaoče, da tako i jeste,<br />
pošto je materija u suštini prazna; ako slikovno prikažemo da<br />
je atomsko jezgro veličine zrna graška, onda bi elektroni kružili<br />
na rastojanju od 5 kilometara! A na takvom rastojanju, izvinite,<br />
grašak nećete ni videti. A tvrdoća kamena ili dijamanta ne<br />
potiče od gustine njegove materije, već od karaktera <strong>za</strong>krivljenosti<br />
te <strong>za</strong>gonetne supstance - Prostora.<br />
Osim toga, meni izgleda da je Tvorac predvideo i mogućnost<br />
prelaska iz jednog paralelnog sveta u drugi. U principu bi to trebalo<br />
da bude veoma jednostavno - potrebno je samo, na primer,<br />
promeniti trougaonu <strong>za</strong>krivljenost prostora u četvorougaonu i<br />
obrnuto. To i u praksi izgleda veoma jednostavno ali... u svetu<br />
treba da postoji sila koja je u stanju da to učini. Kakva je to sila?<br />
Naravno, ja ne mogu da tačno znam, <strong>za</strong>to što ja nisam Bog,<br />
već samo mali trodimenzionalni čovek - visok svega 180cm - ali<br />
imam pravo da se dovijam i postavljam pretpostavke. A ja pretpo-<br />
"343
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
stavljam da je sila koja je u stanju da menja karakter <strong>za</strong>krivljenosti<br />
prostora, ili, drugim recima, da nas prenosi iz jednog sveta u drugi<br />
- Sila Misli. Ja mislim da se Misao nalazi van prostora i ubeđen<br />
sam da se sastoji od supstance koja nije manjeg značaja nego što<br />
je to sam prostor. Od kakve se supstance sastoji Misao?<br />
Od kakve supstance se sastoji misao?<br />
I ponovo ne mogu ništa da tvrdim i ne mogu ništa da dokažem,<br />
pošto sam samo trodimenzionalni čovek... visok samo 180cm<br />
i koji, pored toga, vodi ne baš pravedan način života. Ali mi se<br />
kaže da se Misao sastoji od energije Vremena. Jer samo Vreme<br />
može da utiče na prostor, <strong>za</strong>to što vreme određuje da li će trodimenzionalno<br />
<strong>za</strong>krivljeni prostor biti materija (ako se Vreme<br />
<strong>za</strong>ustavi) ili energija (ako ono teče). A ipak mi se kaže da Misao<br />
nije naprosto vreme spojeno sa Prostorom, već da ona predstavlja<br />
Slobodno Vreme, slobodnu energiju Vremena, koja živi van<br />
prostora po svojim <strong>za</strong>konima u prekrasnom Svetu Misli - u Svetu<br />
Vremena. Ne svodi se u<strong>za</strong>lud duboki smisao veoma mudrih<br />
istočnih religija na to da je Bog pre svega - Vreme i da je glavna<br />
mandala na svetu Kalačakra - Mandala Vremena - po čijem je<br />
obrascu i sagrađen Grad <strong>Bogova</strong> nad kojim sija sveti Kajlaš.<br />
Opet sam se glupo pogladio po potiljku i sa neprijatnim<br />
osećanjem krivice primetio da se na vrhu mog potiljka nalazi<br />
ćela. Ka<strong>za</strong>lo mi se da je Sila Misli ili... Sila Oslobođenog vremena<br />
u stanju da preobrazi materiju i energiju iz jednog sveta u drugi,<br />
delujući direktno samo na Božijom intervencijom podeljenih pet<br />
prvobitnih elemenata (vatru, vodu, vetar, zemlju i čoveka) dok se,<br />
istovremeno, na ostale „tvorevine" prirode taj <strong>za</strong>kon ne odnosi.<br />
Opet sam pogladio svoj nesrećni potiljak sa glatkom ćelom i<br />
shvatio da ako Sila Misli prenese u neki paralelni svet bilo koju<br />
drugu prirodnu tvorevinu, bilo da je to mačka, drvo ili... <strong>za</strong>vidljivac,<br />
onda će ta tvorevina iščeznuti iz beskrajnih prostora<br />
344
Milarepina pećina<br />
drugoga sveta, raspršivši se i<br />
ne pretvorivši se više ponovo<br />
u,.. drugu mačku ili drugo<br />
drvo ili... A jedino Čovek sa<br />
Čistom Dušom (a ne i <strong>za</strong>vidljivac!)...<br />
ili Voda... ili Vatra...<br />
ili Vetar... ili Zemlja mogu da<br />
se ne rasprše u tuđem paralelnom<br />
svetu i da ih ne apsorbuje<br />
njegov beskraj, već su u<br />
stanju da se graciozno sakupe<br />
Misao je energija vremena<br />
i pojave pred stranim paralelnim<br />
ljudima... ili stranom paralelnom Vodom... ili stranom paralelnom<br />
Vatrom... ili stranim paralelnim Vetrom... ili stranom<br />
paralelnom Zemljom u ponosnom novom paralelnom obliku,<br />
potvrđujući svojom pojavom Snagu Misli čiji je glavni postulat<br />
(o, kako je to važno!) - Čistota Mišljenja.<br />
- Šefe! Rafael Gajazovič mi je sasvim dodijao svojom uvredljivošću<br />
na reč „inkarnacija"! - <strong>za</strong>čuo sam glas Seliverstova.<br />
- Radite kako znate! - odgovorio sam. - Razmisliću još<br />
minut.<br />
Sada sam već mogao da <strong>za</strong>mislim da je jogi Milarepa klesao iz<br />
stena ogromne ploče, pa čak i kopao tunel „rukama" prevodeći<br />
materiju koja okružuje misaonu matricu ploča ili stenu unutar<br />
pretpostavljenog tunela u četvrtu dimenziju, gde su oni nestajali<br />
bez traga, ostavljajući u trodimenzionalnom svetu ploču ili tunel.<br />
Milarepa je znao da je njemu Bog dao veoma veliku Moć<br />
Misli pomoću koje može da prevede trodimenzionalni prostor<br />
u četvorodimenzionalni. On je shvatao da je Misao Energija<br />
Oslobođenog Vremena, pa je <strong>za</strong>to mogao da pomoću misli<br />
deluje na jedan od dva činioca sveta - Vreme (drugi činilac je<br />
- Prostor!). On se koristio Energijom Vremena pomoću svojih<br />
misli. Ali kako je to moglo da se događa?<br />
"345
u PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Žuđeni prela<strong>za</strong>k<br />
U tom trenutku moje misli su se dohvatile nivoa uopštavanja,<br />
nastojeći da shvate tajnu strukture sveta. Čak sam seo na<br />
nekakvu klupicu i Milarepinom manastiru, da bih lakše mislio,<br />
i opet pogladio svoj potiljak, mršteći se od dosadnog osećanja<br />
ćelavosti <strong>za</strong>dnje strane glave.<br />
Reklo mi se da je materija <strong>za</strong>krivljen i <strong>za</strong>ključan prostor unutar<br />
koga je <strong>za</strong>tvorena energija Vremena. U trodimenzionalnom<br />
svetu energija vremena je <strong>za</strong>tvorena unutar tetraedra (koji je prostorni<br />
izraz trougla), a u četvorodimenzionalnom svetu - unutar<br />
oktaedra (prostornog izra<strong>za</strong> četvorougla) i tako dalje. Ali energija<br />
Vremena, iako je <strong>za</strong>tvorena, ne gubi svoju moć. Ta moć je samo<br />
sakrivena i ispoljava se kada je bilo kakav sticaj okolnosti pusti<br />
napolje. Nije slučajno što, na primer, običan komad drveta može<br />
da gori sjajnim plamenom, ili što lepljiva crna tečnost koju zovemo<br />
naftom ima u sebi toliko energije da se skoro sva dostignuća<br />
savremenog čovečanstva <strong>za</strong>snivaju na njoj. I ja mislim daje i kod<br />
svih drugih oblika energije, bilo da se radi o toplotnom ili bilo<br />
kakvom drugom obliku energije, glavna komponenta skrivena i<br />
tajanstvena energija Vremena koja se pušta napolje.<br />
Potpuno je razumno upitati se - šta bi bilo kada bi se pomoću<br />
Sile Oslobođenog Vremena (ili Sile Misli) uveličao potencijal Vremena<br />
<strong>za</strong>tvorenog unutar, na primer, trodimenzionalno <strong>za</strong>krivljenog<br />
prostora? Da li bi se pri tome <strong>za</strong>krivljeni prostor raspao,<br />
raspršivši se od izbijanja energije Vremena koja vri unutar njega?<br />
Ne znam <strong>za</strong>što, ali mi se zbog nečega kaže da se prostor trodimenzionalno<br />
<strong>za</strong>krivljen u obliki tetraedra ne bi raspao, već bi automatski<br />
reagovao i pomoću „skoka" preobratio tetraedarski karakter<br />
<strong>za</strong>krivljenosti u oktaedarski, to jest, u četvorodimenzionalni. A<br />
posledica toga će biti... prela<strong>za</strong>k trodimenzionalne (ili tetraedarske)<br />
materije u četvorodimenzionalnu (ili oktaedarsku) materiju, to jest<br />
u materiju nama paralelnog sveta gde je sve drugačije - drugačije<br />
su žabe, drugačije je drveće, drugačije su žene i mnogo šta je<br />
346
drugačije, sve je <strong>za</strong>ista drugačije<br />
- četvorodimenzionalno drugačije.<br />
I treba reći daje to <strong>Dr</strong>ugačije<br />
takođe i moćnije ne samo <strong>za</strong>to što<br />
je veće (veća žaba, veće drvo ili<br />
veća žena), već <strong>za</strong>to što je u svakoj<br />
čestici četvorodimenzionalne<br />
materije <strong>za</strong>tvoreno više energije<br />
Vremena. Prela<strong>za</strong>k u drugi, viši<br />
paralelni svet je svakako čudo,<br />
ali to čudo je moguće izvršiti, jer<br />
je Bog stvorio moć koja to može<br />
Milarepina pećina<br />
Materija je <strong>za</strong>krivljeni<br />
i <strong>za</strong>tvoreni prostor, unutar koga<br />
je <strong>za</strong>robljena energija Vremena<br />
da učini, koja se naziva Energijom Oslobođenog Vremena ili Snagom<br />
Misli. O, kako je važno vladati svojim mislima, a najvažnije je<br />
očistiti ih od mrskih naleta neprekidnih impulsa pohlepnog, <strong>za</strong>vidljivog<br />
ili zlobnog karaktera, kako bismo mogli da smesta osetimo<br />
svoju ličnu Moć Misli, pri čemu je čovek u stanju da ispuni<br />
svojom Mišlju (ili energijom Slobodnog Vremena) običnu trodimenzionalnu<br />
materiju i da <strong>za</strong>čuje željeni „skok" njegovog prelaska<br />
u četvorodimenzionalni prostor, kada se pred tobom - trodimenzionalnim<br />
čovekom - otkriva novi četvorodimenzionalni svet u<br />
kome ćeš, možda, naći svoju novu... četvorodimenzionalnu ljubav!<br />
I ja sam, sedeći na klupici u Milarepinom manastiru, ponovo<br />
pogladio svoj... trodimenzionalni potiljak i ponovo sa negodovanjem<br />
napipao po<strong>za</strong>dinu... trodimenzionalne, a možda i<br />
dvodimenzionalne ćele. Ali misli su mi već tekle, dobro tekle.<br />
Sada su se one prebacile na analizu mogućnosti preobraćanja<br />
trodimenzionalne energije u četvorodimenzionalnu.<br />
Shvatao sam da je trodimenzionalna energija tetraedarski<br />
<strong>za</strong>krivljen prostor, ali u kome <strong>za</strong> razliku od materije Vreme<br />
teče, a nije <strong>za</strong>robljeno. Iako sam to shvatao, nisam mogao da<br />
sebi predstavim kako Vreme može da teče u tetraedarski <strong>za</strong>krivljenom<br />
prostoru. Mislio sam i mislio, gladeći svoj nesrećni<br />
"347
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
ćelavi potiljak, ali nisam mogao da to sebi predstavim u obliku<br />
slike. Čak mi se učinilo kako se od tog neprekidnog glađenja<br />
na mojoj ćeli stvorila kvrga. I tada sam shvatio da pošto sam<br />
trodimenzionalni čovek, ja to nikako i ne mogu da <strong>za</strong>mislim;<br />
da bih mogao, morao bih da u najmanju ruku postanem bar<br />
četvorodimenzionalni čovek, a možda i... petodimenzionalni.<br />
Ponovo sam se namrštio kada sam osetio da moja ćela, „znak<br />
inteligencije", ne može da opravda svoju reputaciju. Isto tako<br />
sam savršeno shvatao da čovek koji ima veliku Moć Misli može<br />
da svojim mislima, ili Energijom Oslobođenog Vremena, „puni"<br />
trodimenzionalno Vreme (odnosno Vreme čiji je protok<br />
ograničen trodimenzionalnom <strong>za</strong>krivljenošću prostora). Reklo<br />
mi se da tek kad to „punjenje" dostigne određenu granicu, dolazi<br />
do skoka koji preobražava trodimenzionalne „okvire" tečenja<br />
Vremena u četvorodimenzionalne; potom, pošto nakon tog<br />
punjenja postaje još moćnija, energija Vremena već teče u novom<br />
četvorodimenzionalnom „koridoru", nestajući <strong>za</strong>uvek iz trodimenzionalnog<br />
sveta i puneći sobom novi četvorodimenzionalni svet.<br />
Pomislio sam kako bi moćni ljudi visokih paralelnih svetova<br />
(oni koji imaju Moć Misli!), ako bi im se prohtelo, mogli da „razgrade"<br />
naš trodimenzionalni svet, prevodeći sve naše trodimenzionalne<br />
energije u svoj četvorodimenzionalni, petodimenzionalni<br />
ili šestodimenzionalni svet. Ali, oni to nikad neće učiniti, <strong>za</strong>to<br />
348
Milarepina pećina<br />
što shvataju da im je Moć Misli koja je u stanju da prevodi materiju<br />
i energiju iz jednog sveta u drugi dao Bog, koji je i načinio sve te<br />
svetove i dao ljudima raznih svetova sposobnost da misle, koristeći<br />
Energiju Oslobođenog Vremena. A čisto ta četvorodimenzionalnih<br />
ili petodimenzionalnih misli je sigurno veća.<br />
Ćela me je <strong>za</strong>svrbela. Uz<br />
neprijatni zvuk grebanja,<br />
počešao sam je, osećajući<br />
trodimenzionalnu (ili dvodimenzionalnu?)<br />
glatku površinu.<br />
Odnekud mi je postalo<br />
žao nama nevidljivih<br />
dvodimenzionalnih ljudi<br />
Ljudi paralelnih svetova bi mogli da<br />
„razgrade" naš trodimenzionalni<br />
svet, ali oni to nikad neće učiniti<br />
koji su prinuđeni da žive<br />
na površi a koje mi nije<br />
vredelo da žalim, jer nisam<br />
imao Moć Misli koja bi<br />
mogla da me prevede u taj<br />
neprivlačni svet koji liči na<br />
ravnu glatku ćelu. A još mi<br />
je više žao postalo jednodimenzionalnih<br />
ljudi, prinuđenih da žive na liniji sa koje im je<br />
tako teško da siđu; ili... ljudi nulte dimenzije, koji žive u tački<br />
iz koje je gotovo nemoguće izvući se. Staviše, prohtelo mi se da<br />
<strong>za</strong>đem u te svetove, zbog radoznalosti ili u nastupu sažaljenja.<br />
Stužilo mi se što je taj jednodimenzionalni svet - dosadni i<br />
tmurni svet života na liniji - načinjen kao svet kazne <strong>za</strong> one koji<br />
su koristili čistotu i moć misli da bi napunili želudac ili nasitili<br />
kipuću <strong>za</strong>vist, to jest, taj svet je načinjen da bude pakao. A dospeti<br />
tamo, naravno, nije mi se htelo, nikako mi se nije htelo.<br />
- Eh! - <strong>za</strong>čuo sam napregnuti uzdah Seliverstova.<br />
On je pokušao da pridigne ploču koju je nekad postavio jogi<br />
Milarepa.<br />
"349
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Ne ide! Izvini, ali nemaš dovoljno snage! - prokomentarisao<br />
je Rafael Jusupov.<br />
- A Vi, Rafaele Gajazoviču, imate više snage!? - dočekao je<br />
na zicer Jusupovljeve reči Seliverstov. - Za razliku od Vas, Rafaele<br />
Gajazoviču, ja bar hoću da pokušam!<br />
Materijal i<strong>za</strong>cija i dematerijali<strong>za</strong>cija<br />
U tom trenutku mi je promakla misao da možda Milarepa nije<br />
koristio samo mehani<strong>za</strong>m prevođenja trodimenzionalne materije<br />
kamena u četvorodimenzionalnu materiju, već da je možda<br />
pretvarao trodimenzionalnu materiju u trodimenzionalnu energiju,<br />
pokrećući protok Vremena u materiji. <strong>Dr</strong>ugim recima, Milarepa<br />
je mogao da i<strong>za</strong>zove proces dematerijali<strong>za</strong>cije materije, to<br />
jest, proces prelaska materije u energiju u okviru jedne te iste dimenzije,<br />
a isto tako, očigledno, i drugačiji proces - materijali<strong>za</strong>ciju,<br />
kada je neophodno <strong>za</strong>ustaviti protok Vremena u energiji.<br />
- Kako je samo čudesna moć Misli - Energije Oslobođenog<br />
Vremena! - sa oduševljenjem sam pomislio. - Kad bismo ovladali<br />
snagom naših Misli, mogli bismo da činimo čuda: prelazimo<br />
u druge svetove, da dematerijalizujemo ili materijalizujemo<br />
bilo šta i da činimo još mnogo toga.<br />
Moć Misli može biti opasna<br />
Promeškoljio sam se na klupici na kojoj sam sedeo u manastiru<br />
Milarepe i najednom sa užasom pomislio kako čovek koji<br />
vlada Moći Misli može biti opasan, izuzetno opasan. Zar nije<br />
pomoću te neverovatne sile moguće, na primer, dematerijalizovati<br />
protivnika, pretvoriti ga u klupko u<strong>za</strong>vrelih energija, ili<br />
ga naterati u paralelni svet, na primer, u svet nulte dimenzije<br />
gde se život odvija u tački i odakle se on nikad neće vratiti.<br />
- Čovek koji vlada Snagom svojih Misli gotovo da postaje<br />
Bog! On može gotovo sve! - tiho sam prošaptao samom sebi. -<br />
350
Milarepina pećina<br />
I koliko je važno, koliko važno da se<br />
tada ostane dobar i da se imaju samo<br />
čiste misli! U suprotnom, čovek koji<br />
vlada Moći Misli, umesto da postane<br />
polubog - postaje demon.<br />
Misli su me prebacile u naš savremeni<br />
svet od koga sam sada bio<br />
veoma, veoma daleko. U mojoj uobrazilji<br />
pojavila su se lica savremenih<br />
ljudi. Daleko od toga da su ta lica sva<br />
bila samo produhovljena i dobra. Jedino<br />
su lica dece bila dobra i mila. Ali, kako je poznato, deca ne<br />
„drmaju" našim svetom, a svet uči decu da žive na „zemaljski<br />
način". Mi teramo decu da ne veruju samo u dobro, već da veruju<br />
i u loše, objašnjavajući im da su ljudi po svojoj prirodi zli<br />
i da ne treba da dopustimo da nas ponižavaju, već da treba da<br />
umemo da se odbranimo. Mi teramo decu da misle pre svega<br />
na sebe, a ne na druge ljude, ne shvatajući da time u deci stvaramo<br />
egoi<strong>za</strong>m, udaljavajući ih od božanskog principa - da vole<br />
pre svega sve ljude. A američki akcioni filmovi u kojima se glupo<br />
reklamira „dobri egoista" nam u tome pomažu, učvršćujući<br />
u deci pogled na ljudsko društvo kao na skup konkurentskih,<br />
koristoljubivih i osvetoljubivih pojedinaca,<br />
u kome se „pravedna osveta"<br />
smatra najboljim od „dobrih<br />
dela". Mi vaspitavamo decu čineći<br />
da liče na nas same, iako bismo i mi<br />
sami ponekad, <strong>za</strong>gnjurivši se noću<br />
u jastuk, žarko želeli da verujemo<br />
u čuda, u ista ona čuda u koja deca<br />
tako iskreno veruju. Od tih noćnih<br />
misli, kada se svest odmara i u prvi<br />
plan izlazi večna podsvest, nama bu-<br />
"351
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
de tako dobro da nam čak curi slina, kvaseći jastuk. Podsvest<br />
nas uvodi u Svet Mašte, svet u kome su svi ljudi dobri i u kome<br />
svi misle pre svega na druge ljude, a ne na same sebe, i gde ne<br />
treba vaspitavati decu da liče na nas same <strong>za</strong>to što je taj svet,<br />
Svet Mašte, upravo onakav u kakvom su ubeđeni da žive ljudi<br />
koji imaju detinje čistu dušu.<br />
Ustao sam sa klupice i u sebi<br />
uzviknuo:<br />
- A <strong>za</strong>r nije taj svet - Svet Mašte!<br />
On postoji! Ali, postoji u drugoj dimenziji,<br />
gde je sve drugačije, sve, gde<br />
su i ljudi drugačiji. Ali... i mi možemo<br />
da postanemo takvi ako počnemo da<br />
volimo ljude.<br />
Sigurno negde postoji<br />
Svet Mašte u kome su svi<br />
ljudi dobri<br />
- Šefe, Rafael Gajazovič se stalno<br />
vrpolji - <strong>za</strong>čuo se glas Seliverstova.<br />
- A <strong>za</strong>što se vrpolji? - upitao sam.<br />
- Prosto se vrpolji i to mu je.<br />
- Aha.<br />
Ponovo se udubivši u misli, svim svojim bićem sam osetio da<br />
našem svetu ni u kom slučaju ne treba otkriti tajnu ovladavanja<br />
Moći Misli - ako bi se to desilo, došlo bi do užasne katastrofe, u<br />
kojoj bi ljudi počeli da se nadmeću u posti<strong>za</strong>nju bezgranične vlasti,<br />
krijući se pod maskom „osvetoljubivog dobričine" i u krajnjem<br />
ishodu, uništili bi naš svet; Zemlja bi se najverovatnije ponovo<br />
pomerila <strong>za</strong> 6666km i zbrisala sa svoje površine to <strong>za</strong>bludelo<br />
čovečanstvo, čovečanstvo koje nije shvatilo božanski princip<br />
- „pre svega treba voleti ljude!" I ko zna, ako bi se to nastavilo,<br />
možda bi i Bog pomoću svoje neverovatne Moći Misli preveo naše<br />
trodimenzionalno čovečanstvo u dvodimenzionalni svet u kome<br />
bismo počeli da živimo komešajući se kao bubice na listu papira i<br />
da <strong>za</strong>mišljamo čitav svet kao ravnu ploču koja stoji na leđima tri<br />
kita, osećajući u dubini duše da svaki od tih „kitova" otelotvoruje<br />
352
Milarepina pećina<br />
svet neke druge dimenzije; i da bismo tupavo dvodimenzionalno<br />
počeli da žalimo <strong>za</strong> izgubljenim trodimenzionalnim svetom u kome<br />
je, kako izgleda, bilo bolje nego ovde... u ravni.<br />
Spasonosne mantre<br />
Ali Bog (<strong>za</strong>to on i Jeste Bog) je u svojoj tvorevini predvideo<br />
„<strong>za</strong>štitu" trodimenzionalnog čovečanstva od iskušenja ovladavanja<br />
čudotvornom Moći Misli. A meni izgleda da u osnovi te<br />
„<strong>za</strong>štite" leže tajne magične formule (ili mantre). Samo onaj ko<br />
zna te mantre može da ovlada Snagom Misli. A poznato je da postoji<br />
mnogo, veoma mnogo mantri i svaka od njih je namenjena<br />
konkretnom aspektu delovanja Moći Misli. Probajte da ih saznate!<br />
A te mantre Bog daje (ako daje!) ljudima - samo po jednu...<br />
Setio sam se Haratijeve pećine i onih koji su u njoj služili,<br />
„sveštenika" i „starijeg čoveka" koji su znali mantre <strong>za</strong> ula<strong>za</strong>k<br />
u svetu Samadi-pećinu, koju, kako su oni govorili, štiti sveti<br />
Harati. A takođe sam se setio da je „sveštenik" ispričao svojoj<br />
ženi tajnu te mantre, nakon čega je smesta umro: Harati mu<br />
nije oprostio. A setio sam se i rečenice koju je izrekao „stariji<br />
čovek": „Harati vidi sve".<br />
- Da - pomislio sam - Kraljevstvo Mrtvih i Sambala su u mnogome<br />
načinjeni da bi čuvali svete tajne mantri, da trodimenzionalnim<br />
ljudima naše planete, koji su daleko od toga da budu dobri,<br />
ne bi dopustili da ovladaju Moći Misli. Mrtvi i ljudi Šambale<br />
najverovatnije vide sve i čitaju misli svakog od nas, analizirajući<br />
ih pre svega iz aspekta očuvanja tajni svetih mantri. Velike Mantre<br />
nalaze se pod najstrožom kontrolom Mrtvih i ljudi Šambale!<br />
A to je, dragi moji, opravdano, jer bi se zli ljudi koji ovladaju Moći<br />
Misli pretvorili u demone! A demoni bi, koristeći božansku Moć<br />
Misli, uništili svet. Mogli bismo da kažemo da je veo tajne koji<br />
krije mantre - <strong>za</strong>štita od pojave demona.<br />
Ja lično znam da neki ljudi imaju sreću da znaju nekoliko<br />
mantri, koje im je poverio neki Natčovek koji je „stupio u vezu<br />
"353
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Šambala i Carstvo Mrtvih<br />
čuvaju tajne mantre<br />
sa njima" telepatskim putem. Himalajski<br />
jogiji su mi to rekli, štaviše,<br />
ponešto su mi i poka<strong>za</strong>li. Kada su mi<br />
to pričali (tokom treće himalajske<br />
ekspedicije) u očima im se moglo videti<br />
neprikriveno oduševljenje što<br />
oni mogu da samo prošapuću mantru<br />
i pomisle na ono što bi strasno<br />
želeli, pa da se to na čudesan način<br />
i ostvari. Ali, ti jogiji su mi takođe<br />
priznali da se te mantre, koje im govori<br />
Nadčovek, tiču ne baš suštinskih<br />
stvari - nego stvari kao što su kako<br />
se <strong>za</strong>štiti od hladnoće, kako ostati<br />
dugo pod vodom, kako ubiti pogledom kokoŠku i oživeti je i<br />
tako dalje. Ipak, himalajski jogiji su mi govorili i da na svetu<br />
postoje takve mantre, pomoću kojih je moguće učiniti to.... i<br />
to... Tajna tih mantri je duboko sakrivena, veoma duboko, <strong>za</strong>to<br />
što... demoni...<br />
U glavi mi se pojavio lik Sai Babe - čoveka koji ume da materijalizuje<br />
prah, pirinač i još štošta, a ume da to i dematerijalizuje.<br />
Setio sam se kako je meni u ruku<br />
materijalizovao prah vibuti, kao da<br />
ga je izduvao iz svog dlana. A njegov<br />
<strong>za</strong>menik u učenju, gospodin Murti,<br />
ispričao mi je da Sai Baba zna tajnu<br />
neke mantre, ako je to uopšte mantra,<br />
jer je u vidu ni<strong>za</strong> brojeva. I tu tajnu on<br />
nikome ne govori jer... ne sme se.<br />
Promeškoljio sam se na klupici na<br />
kojoj sam sedeo u manastiru Milarepe.<br />
Pogledao sam ploču koju je „isklesao<br />
rukama" i „preneo očima" jogi Milare-<br />
354<br />
Himalajski jogiji znaju<br />
nekoliko mantri
Milarepina pećina<br />
pa i koju je Seliverstov u<strong>za</strong>lud pokušavao da pomakne i <strong>za</strong>mislio<br />
kolika je snaga mantri čije znanje ljudima daje jedino Bog, koji pre<br />
svega procenjuje stepen<br />
Dobra u čovekovoj duši.<br />
- Je li Rafael Jusupov<br />
prestao da se vrpolji?<br />
- glasno sam upitao<br />
Seliverstova.<br />
- Još se vrpolji, ali<br />
slabo.<br />
- A <strong>za</strong>što se on<br />
vrpolji?<br />
- A vrpolji se zbog<br />
nečeg.<br />
- Sam se vrpoljiš! -<br />
<strong>za</strong>čuo sam glas Rafaela<br />
Jusupova<br />
Satja Sai Baba. Materijali<strong>za</strong>cija praha<br />
Natčovek je iz carstva Mrtvih<br />
Još jednom sam pogledao ploču „isklesanu" Milarepinim rukama<br />
i pokušao da shvatim ko je bio taj jogi Milarepa? Natčovek? Ili...?<br />
Podsvest mije govorila da je Milarepa bio jogi, veoma moćni<br />
Jogi, ali da on nije bio Natčovek. Znao je mnogo važnih mantri,<br />
više od drugih jogija, ali on nije bio Natčovek, jer Natčovek<br />
zna sve mantre koje se odnose na zemaljski život.<br />
Ko je taj Natčovek? Naravno, nisam imao prava i nemam prava<br />
da to znam. Ali - kaže mi se daje Natčovek neko iz Carstva Mrtvih,<br />
neko ko živi u Carstvu Mrtvih. Još jednom ponavljam - Mrtvih.<br />
- Šefe, on se sav iscimao! - opet me je prekinuo glas<br />
Seliverstova.<br />
- Ko?<br />
- Pa Rafael Gajazovič. I Ravil je počeo da se vrpolji. Ukratko,<br />
stojim između dvojice nervoznih. Njihova tela koja se vrpolje,<br />
"355
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
shvataš, podsećaju na polni čin. Neprijatno je, razumeš, biti u<br />
takvom okruženju.<br />
- S kim ti to polni čin, Sergeju Anatoleviču, <strong>za</strong>mišljaš? Sa<br />
mnom? - promuklo upita Jusupov.<br />
- Niste privlačni - odvali Seliverstov.<br />
- A ni ti - Jusupovu se prekinuo dah.<br />
- Ja imam prednost nad Vama, Rafaele Gajazoviču - Seliverstov<br />
je ponosno podigao podbradak - mladost!<br />
Dematerijali<strong>za</strong>cija ili<br />
prebacivanje u drugu dimenziju?<br />
Još jednom sam pogledao ogromnu kamenu ploču i potpuno<br />
svesno shvatajući da je Milarepa koristio Moć Misli (ili Moć<br />
Oslobođenog Vremena) da bi je načinio i preneo, <strong>za</strong>mislio sam se<br />
nad pitanjem: kakav „metod rada" pomoću Moći Misli je primenio<br />
Milarepa - dematerijali<strong>za</strong>ciju nakon koje sledi materijali<strong>za</strong>cija, ili<br />
prebacivanje kamene ploče u drugu prostornu dimenziju?<br />
Opet sam grubo počešao svoju nesrećnu ćelu. Učinilo mi se<br />
da se tu nešto javilo. Nastavio sam da mislim i mislim, i shvatio<br />
da ne mogu da odgovorim na postavljeno pitanje. A pretpostavke<br />
su se svodile na to da je najverovatnije Milarepa upotrebio<br />
Moć Misli da prenese trodimenzionalnu materiju kamena u<br />
četvorodimenzionalni svet, a da nije i<strong>za</strong>zvao dematerijali<strong>za</strong>ciju<br />
kamena u oblasti trodimenzionalnog sveta (to jest, nije preobrazio<br />
kamen u energiju). Da je Milarepa upotrebio efekat dematerijali<strong>za</strong>cije,<br />
taj proces bi doveo do oslobađanja velike količine energije u<br />
obliku eksplozije, što bi sigurno našlo svoj izraz u legendama.<br />
Pokušavajući da <strong>za</strong>mislim kako je „radio" Milarepa, na kraju<br />
krajeva sam došao do sledećeg <strong>za</strong>ključka: da je jogi Milarepa,<br />
„nacrtavši" u granitnoj steni ogromnu misaonu sliku „isklesane"<br />
ploče, prevodio slojeve kamena koji su okruživali tu sliku<br />
u četvrtu dimenziju; usled čega je trodimenzionalna materija<br />
356
Milarepina pećina<br />
stene oko misaone slike ploče nestajala u beskrajnim prostorima<br />
četvrte dimenzije, a kamena ploča se, tako reći „izdvajala"<br />
iz stene u „gotovom obliku". Pri tome je, očigledno, Milarepa<br />
mahao rukama i izgovarao mantre, što je našlo svoj izraz u pripovedanju<br />
o tome kako je on „klesao ploču rukama".<br />
Antigravitacija<br />
A kako je Milarepa prenosio tu ploču na potrebno mesto<br />
„očima"? Ako je to bilo tako, očigledno se radilo o antigravitacionom<br />
efektu Moći Misli koja je u tom slučaju izlazila iz Milarepinih<br />
očiju. 5 Šta su uopšte gravitacija i antigravitacija? Kako<br />
je moguće postići antigravitaciju pomoću Moći Misli?<br />
Da napravim digresiju, reći čuvam dragi čitaoci, dakada sam<br />
malo ranije u ovoj glavi počeo da razmišljam o Moći Misli kao<br />
o Energiji Oslobođenog Vremena, primetio sam da je po mom<br />
mišljenju materija <strong>za</strong>krivljeni prostor unutar koga je „<strong>za</strong>tvorena"<br />
energija Vremena. Pod rečju „<strong>za</strong>tvorena", ako se sećate,<br />
ja sam podrazumevao <strong>za</strong>ustavljanje toka Vremena u materiji.<br />
Ipak... u <strong>za</strong>gradi sam napisao rečenicu „ili gotovo <strong>za</strong>ustavljeno<br />
Vreme". I evo to „gotovo", koje je dugo figuriralo u mojim<br />
razmišljanjima, pri analizi efekta antigravitacije počelo je da<br />
igra glavnu ulogu. Stvar je u tome što to „gotovo", po mom<br />
mišljenju, i predstavlja gravitaciju.<br />
Ja opet ne mogu ništa da tvrdim, ali mi se kaže da materija,<br />
to jest <strong>za</strong>krivljeni prostor u kome je potpuno (još jednom ponavljam<br />
- potpuno!) <strong>za</strong>ustavljeno vreme, nema... težine. A to<br />
znači da bi stena od hiljadu tona mogla postati lakša od pera<br />
kad bi se u njenoj materiji <strong>za</strong>ustavilo Vreme - potpuno; bez<br />
onoga „gotovo".<br />
Ali, u stvarnosti to „gotovo" i te kako postoji. Staje to „gotovo"?<br />
„Gotovo" jeste mali, veoma spor protok Vremena u materiji. A tok<br />
5 U bilo koji drugi način je, dragi čitaoci, teško poverovati, <strong>za</strong>to što se ta ogromna ploča<br />
šepurila tu preda mnom, prenesena ovamo pre 1000 godina, kada nije bilo ni traktora ni di<strong>za</strong>lica.<br />
"357
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Vremena, kao što smo već govorili,<br />
jeste energija, kao što je na primer<br />
elektricitet ili... gravitacija.<br />
Gravitacija, kako meni izgleda,<br />
jeste energija koju i<strong>za</strong>ziva<br />
polagani protok Vremena u materiji.<br />
Energija gravitacije je, na<br />
Pomoću Moći Misli moguće je kraju krajeva, slabija od, na priućiniti<br />
materiju lakom kao pero mer, energije atomskog raspada<br />
materije, ali ona postoji svuda<br />
gde je materija. A materije je u svetu mnogo, veoma mnogo!<br />
Pomoću Moći Misli ili Energije Oslobođenog Vremena<br />
moguće je, očigledno, <strong>za</strong>ustaviti tok Vremena u materiji, čime<br />
se postiže antigravitacioni efekat, to jest, može se materija<br />
učiniti lakom kao pero. Energija Oslobođenog Vremena je, po<br />
mom mišljenju, energija koja je u stanju da utiče na Vreme u<br />
raznim njegovim stanjima. A pomoću toga moguće je postići<br />
pojavu čuda o kojima i ne sanjamo. Ali, da se to postigne, treba<br />
znati mantru koju... sveto čuva Carstvo Mrtvih.<br />
Jogi Milarepa je očigledno znao nekoliko mantri i primenio ih<br />
je kako bi iskoristio Moć Misli. Ne treba isključiti ni mogućnost da<br />
je on <strong>za</strong>ista mogao da prenosi velike težine „očima" (pogledom),<br />
kada bi Moć Misli i<strong>za</strong>zivala ne samo <strong>za</strong>ustavljanje Vremena u materiji<br />
kamena, nego je imala i telekinetička svojstva. A dešavalo se<br />
verovatno ovako: Milarepa bi podigao u vazduh ogromnu kamenu<br />
ploču „isklesanu rukama" i pogledom je prenosio na rastojanje dokle<br />
je pogled dopirao. A potom još dalje i dalje...<br />
I još bih, dragi čitaoci, hteo da vam ispričam da u gradu Penzi<br />
živi čovek koji je u stanju da podiže ploče od livenog gvožđa kao<br />
perce i da ih drži da mu stoje na grudima. Očigledno je da i on<br />
ume da koristi Moć Misli i da i<strong>za</strong>zove antigravitacioni efekat.<br />
Moguće je da on i ne zna da ume da <strong>za</strong>ustavi Vreme u materiji<br />
pomoći svoje Energije Oslobođenog Vremena (ili Moći Misli).<br />
358
Milarepina pećina<br />
A sam tunel (pećinu) u koju je Milarepa slagao kamene ploče,<br />
sasvim moguće, on je iskopao na sledeći način. On je „nacrtao"<br />
misaoni oblik tunela i svu materiju (tlo) koje se nalazilo<br />
na unutrašnjoj strani tunela prebacio je pomoću Moći Misli u<br />
četvrtu dimenziju, nakon čega bi kamen išče<strong>za</strong>o u <strong>za</strong>gonetnom<br />
paralelnom svetu, a u trodimenzionalnom svetu ostao bi tunel.<br />
Na obraćajući pažnju na vrpoljenje drugova, nastavio sam<br />
da sedim na klupici u Milarepinom manastiru i da razmišljam.<br />
Shvatio sam da će me samo pri pogledu na kamenu ploču koju<br />
je postavio Milarepa, misli podstaći. Zato sam i došao ovamo.<br />
I tu sam počeo da razmišljam o isceliteljima<br />
Dalje su moje misli pokušale da shvate fenomen filipinskih<br />
lekara. Počelo je da mi se govori da i oni vladaju Moći Misli i<br />
da znaju mantre, pomoću kojih im uspeva da učine upravo to<br />
što je činio jogi Milarepa. Dakle, filipinski<br />
iscelitelj u procesu meditacije<br />
pre svega „crta" misaoni oblik svoje<br />
ruke, one ruke koja treba da uđe u<br />
čovekovo telo. Potom on misaono<br />
„crta" prostor oko ruke u kome će<br />
„raditi". Širinu tog prostora zna samo<br />
iscelitelj. On takođe zna da taj<br />
misaoni prostor treba da se kreće<br />
<strong>za</strong>jedno sa njegovom rukom.<br />
U tom misaonom prostoru se i<br />
odigravaju glavna zbivanja. Iscelitelj<br />
koncentriše Moć svoje Misli upravo<br />
na taj prostor oko svoje ruke. Možda Filipinski iscelitelj<br />
isceljitelj i shvata da je njegova misao<br />
Energija Oslobođenog Vremena, a možda i ne, ali on, kako<br />
ja mislim, puni trodimenzionalnu materiju tog misaonog prostora<br />
Energijom Vremena. Iscelitelj, sve više se koncentrišući<br />
"359
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Iscelitelj puni sa Moći Misli<br />
prostor oko svoje ruke,<br />
prevodeći trodimenzionalnu<br />
materiju u njemu u<br />
četvorodimenzionalnu<br />
i izgovarajući i sebi mantre, puni<br />
i puni tom energijom prostor<br />
oko ruke, sve dok se u njegovoj<br />
uzbuđenoj podsvesti ne desi<br />
žuđeni „skok" prelaska tetraedarski<br />
<strong>za</strong>krivljene materije u oktaedarski<br />
<strong>za</strong>krivljenu, to jest „skok"<br />
prelaska trodimenzionalne materije<br />
u četvorodimenzionalnu... u<br />
tom misaono ocrtanom prostoru<br />
oko ruke.<br />
- O! - najverovatnije u dubini<br />
duše kliče iscelitelj.<br />
Nakon toga on smelo uvodi<br />
svoju ruku u čovekovo telo i ona<br />
slobodno ulazi u njega. Iscelitelja<br />
obuzima unutrašnje <strong>za</strong>dovoljstvo.<br />
On shvata da je postigao<br />
čudo i da je to čudo postigao<br />
pomoću snage svojih Sopstvenih<br />
Misli. Isceljitelj, pošto uvede<br />
svoju ruku u telo čoveka, podiže oči k nebu i u mislima govori:<br />
- Hvala ti Bože! Hvala ti što si mi dao takvu moć - Moć Misli!<br />
Hvala ti što je u mojoj glavi ne zna se odakle isplivala ta<br />
delotvorna jarka mantra i što se pojavio impuls da lečim ljude,<br />
da u njih uvodim svoju ruku da bih „napipao bolest" i izvukao<br />
je iz čovečijeg tela.<br />
Pri tome iscelitelj shvata da je mantra predata samo njemu,<br />
lično njemu, i da on nema pravo da otkrije tajnu te mantre<br />
nikom, <strong>za</strong>to što mu tako kaže Gazda, koji mu je rekao tajnu<br />
mantru, i da će, ako bilo kome kaže tu mantru, odmah umreti.<br />
Iscelitelju je teško da pojmi ko je taj njegov Gazda, ali on stalno<br />
oseća da je taj Gazda stalno nevidljivo prisutan u njemu samom<br />
360
Milarepina pećina<br />
- malom filipinskom čoveku sa neuglednim izgledom, koji je<br />
voljom Gazde postao iscelitelj. I samo ponekad, u dubini njegove<br />
duše, kao iskra svetlosti, javlja se misao da je on, iscelitelj, „pokazni<br />
primer" koji demonstrira Moć Misli koja se ne može dati<br />
ljudima, zbog onih ljudi koji su zli, <strong>za</strong>vidljivi, pohlepni, zlobni i<br />
uplašeni i koji ne dozvoljavaju drugim ljudima da potpuno shvate<br />
smisao lepog, ekstatičnog i uzbudljivog simbola - Cista Duša.<br />
I iscelitelj se zbog toga rastuži, mada je u dubini duše i ponosan<br />
što je on taj božanstveni „pokazni primer".<br />
Ja sumnjam da iscelitelj znabilo šta o četvorodimenzionalnoj<br />
materiji, koju on stvara svojom Moći Misli u prostoru ocrtanom<br />
oko svojih ruku, ali on zna da mu<br />
upravo taj prostor daje slobodu<br />
da „ulazi tamo gde se ne može".<br />
Verovatno se i sam iscelitelj čudi<br />
svojim sposobnostima, a potom,<br />
kad i<strong>za</strong>đe iz stanja meditacije (ili<br />
transa) prelazi pogledom jadne<br />
filipinske kolibe i još se više čudi<br />
<strong>za</strong>što Bog nije dao svim ostalim<br />
ljudima, koji bez talenta životare<br />
u tim kolibama, sposobnost da se<br />
služe Moći Misli koja je ugrađena<br />
u njih, pomoću koje bi mogli da<br />
čine čuda i da preobraze svoj život<br />
u pravo čudo. Ali, taj iscelitelj ne<br />
zna sledeće: ako bi se većini tih<br />
ljudi koji hrane svoje svinje kraj<br />
bambusovih koliba dalo da se po<br />
volji koriste Moći Misli, oni bi se<br />
pretvorili u Demone i pre svega<br />
bi uništavali jedni druge pomoću<br />
Moći svojih Misli, da bi ugodili<br />
"361<br />
Gazda prenosi iscelitelju<br />
tajnu mantru
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
svojim niskim porivima.<br />
O, koliko će vode morati<br />
da protekne dok ti ljudi<br />
koji hrane svinje u bambusovim<br />
kolibama ne počnu<br />
da taj monotoni i u principu<br />
neophodni posao obavljaju<br />
sa kristalno svetlim<br />
mislima u duši, da bi jednom...<br />
jednom - počeli da<br />
žive i rade pomoću Moći<br />
Misli! A dotle... dotle je<br />
Primer<strong>za</strong>uzor moguće samo tugovati<br />
gledajući te „pokazne primere"<br />
koji demonstriraju samo mali deo onoga što bi trebalo<br />
da ume svaki čovek.<br />
Provrteo sam glavom nastojeći da se oslobodim tih tužnih<br />
misli, i počeo sam ponovo da pokušavam da razumem fenomen<br />
filipinskih iscelitelja. Kamena ploča, koju je postavio Milarepa,<br />
nadahnjivala me je svojim veličanstvenim izgledom.<br />
- Tako, tako, tako... - šaputao sam nastojeći da se<br />
usredsredim.<br />
U principu sam shvatao da ruka iscelitelja, „okružena zonom"<br />
u kojoj Moć njegovih Misli preobražava trodimenzionalnu<br />
materiju u četvorodimenzionalnu, može da bez<br />
prepreke uđe u čovekovo telo, pošto trodimenzionalna materija<br />
nije nikakva prepreka <strong>za</strong> četvorodimenzionalnu ruku.<br />
Očigledno je da se proces prelaska trodimenzionalne materije<br />
u četvorodimenzionalnu zonu oko ruke iscelitelja odvija trenutno.<br />
Zato, kud god da krene ruka iscelitelja unutar tela bolesnika,<br />
tkiva i organi koji dospeju u zonu delovanja te ruke<br />
odmah postaju četvorodimenzionalni. Zona u koju je iscelitelj<br />
„uneo" Energiju Oslobođenog Vremena, deluje bez greške.<br />
362
Najverovatnije je da<br />
ta zona ima veoma malu<br />
širinu. U krajnjoj liniji, u<br />
dokumentarnim filmovima<br />
o tim isceliteljima se<br />
ne vidi da oko ruke iscelitelja<br />
postoji široki providni<br />
obod.<br />
Milarepina pećina<br />
Tkiva čoveka koja dospeju u „zonu"<br />
oko ruke iscelitelja smesta postaju<br />
četvorodimenzionalna, a pri izlasku<br />
iz „zone" trenutno se ponovo vraćaju<br />
u trodimenzionalno stanje<br />
Još jednom sam pogledao<br />
kamenu Milarepinu<br />
ploču. I odjednom supočele<br />
da me razdiru sumnje.<br />
- E svašta! - uzviknuo<br />
sam u sebi. - Ispada<br />
besmisleno! Kada sam<br />
razmišljao o pretpostavljenom<br />
mehanizmu „rada" jogija<br />
Milarepe, ispalo mi je<br />
da je Milarepa, na primer,<br />
prenosio trodimenzionalni<br />
kamen unutar misaone slike tunela u četvorodimenzionalni<br />
svet, gde je taj kamen išče<strong>za</strong>vao u beskrajnim prostorima paralelnog<br />
sveta. Zašto onda tkiva čoveka, koja, kako meni izgleda,<br />
iscelitelj takođe prevodi u paralelni četvorodimenzionalni svet,<br />
ne nestanu takode u beskrajnim prostorima? Zašto?<br />
Ponovo sam počeo da gladim svoj potiljak, a potom nervozno<br />
počešao ćelu. Njena dvodimenzionalna glatka površina bila<br />
mi je neprijatna. Moj misaoni aparat se napregao, još više se<br />
napregao, još više... pa sam, gotovo skočivši, rekao sam sebi:<br />
- Pet elemenata! Pet elemenata! Samo pet elemenata: voda, vatra,<br />
vetar, zemlja i čovek mogu da prelaze iz jednog sveta u drugi i<br />
da se vraćaju na<strong>za</strong>d! Svi ostali koji se prevedu u paralalni svet tamo<br />
nestaju. I samo pet elemenata mogu da se vrate na<strong>za</strong>d! A čovek<br />
"363
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
spada u tih svetih pet elemenata! Zato tkiva njegovog tela, pošto<br />
ih ruka iscelitelja prevede u drugu prostornu dimenziju, mogu da<br />
se vrate na<strong>za</strong>d u naš svet gde mi živimo i gde... bolujemo.<br />
Umorno sam pognuo glavu. Misli su mi potekle ravnomerno<br />
i spokojno. Sve se uklapalo u sistem. Već sam shvatao da Energija<br />
Oslobođenog Vremena (Moć Misli) može da deluje u zoni<br />
koja okružuje ruku iscelitelja trenutno, puneći trodimenzionalna<br />
tkiva bolesnika i „skokom" ih prevodi u drugo kvalitativno<br />
stanje - ćetvorodimenzionalnu materiju. A potom, prateći ruku<br />
iscelitelja, „zona" se premešta prevodeći nove delove tkiva bolesnika<br />
u četvorodimenzionalno stanje dok se tkiva koja izlaze<br />
iz dejstva „zone" obratnim skokom vraćaju u trodimenzionalno<br />
stanje. Taj proces - prela<strong>za</strong>k materije iz trodimenzionalnog sveta<br />
u četvorodimenzionalni i obrnuto - može da se dogodi, još<br />
jednom ponavljam, trenutno: sve što se nalazi u zoni oko ruke<br />
iscelitelja - bilo koja materija koja dopadne u tu zonu - smesta<br />
prelazi u četvorodimenzionalni svet, a čim počne da izlazi iz<br />
zone (kada, na primer, iscelitelj podigne ruku), odmah se vraća<br />
na<strong>za</strong>d u trodimenzionalni svet.<br />
Naravno, sumnjam da se svi ti trenutni prelasci iz jednog<br />
sveta u drugi nalaze pod svesnom kontrolom iscelitelja;<br />
štaviše, poznato je da iscelitelj gotovo isključuje svoju svest.<br />
Nekakav Bogom stvoreni mehani<strong>za</strong>m, koji „čuči" u podsvesti,<br />
rukovodi tim procesom, pa ili pojačava ili smanjuje „punjenje<br />
zone" Energijom Oslobođenog Vremena. O koliko se još tajni<br />
krije u na prvi pogled banalnom pojmu - Vreme!<br />
Setio sam se da iscelitelj tokom „lečenja" vadi rukom iz tela<br />
čoveka nekakvo „meso" - komad tkiva pokriven sukrvicom.<br />
Sta je to?<br />
Razmišljajući o toj temi, sasvim mi je bilo jasno da je to „meso"<br />
agens koji stvara bolest, koji iscelitelj primećuje u telu bolesnika i<br />
vadi ga odatle. Moglo se pretpostaviti da iscelitelj „vidi" te delove<br />
koji tvore bolest upravo u četvrtoj dimenziji, gde su oni, verovat-<br />
364
Milarepina pećina<br />
no, osvetljeni nekakvom<br />
svetlošću i primećuje ih<br />
podsvest iscelitelja, u koju<br />
se on <strong>za</strong>dubi. Iscelitelj, pre<br />
svega, ostavlja zdrava tkiva<br />
u četvorodimenzionalnom<br />
stanju, a prevodi na<strong>za</strong>d, iz<br />
četvorodimenzionalnog<br />
sveta u trodimenzionalni<br />
upravo taj deo koji stvara<br />
bolest, izvlačeći ga iz tela<br />
pacijenta u vidu „mesa".<br />
Ali, ipak pri tome, oprostite,<br />
slikovito govoreći,<br />
ostaje „rupa" ili defekt na<br />
mestu uklonjenog bolesnog<br />
dela u telu pacijen-<br />
čovekovog tkiva trenutno „<strong>za</strong>celjuje<br />
Iscelitelj koji uklanja bolesni deo<br />
ta. A čovekov organi<strong>za</strong>m, ranu" ostavivši na tom mestu<br />
kako se kaže, „ne podnosi normalno zdravo tkivo<br />
riipe" u sebi. Rupa (ili defekt)<br />
obavezno mora biti nečim popunjena, a najbolje ponovo<br />
izraslim zdravim tkivom (ili regenerisanim) a u najgorem<br />
slučaju - ožiljkom. Znam nekoliko ljudi koji su se lečili kod filipinskih<br />
iscelitelja i kod njih nije bilo nikakvih ožiljaka na telu;<br />
a verujte da ja, kao hirurg, ožiljke veoma dobro primetim.<br />
Odatle se moglo <strong>za</strong>ključiti da iscelitelj, koji vadi iz tela „oboleli<br />
deo", trenutno „<strong>za</strong>celi ranu", ostavljajući na tom mestu normalno<br />
zdravo tkivo (a ne ožiljak!). Kako on to radi?<br />
Počevši da razmišljam na tu temu, toliko sam se napregao<br />
da sam počeo da se vrpoljim na klupi na kojoj sam sedeo.<br />
- Šefe, i ti si počeo da se vrpoljiš - reagovao je na to<br />
Seliverstov.<br />
- Pa eto - odgovorio sam ja.<br />
"365
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- A što se svi mi vrpoljimo? - iskolačio je oči Seliverstov.<br />
- Vi, Sergeju Anatoleviču, vrpoljite se više od svih! - obrecnuo<br />
se Rafael Jusupov.<br />
- A meni izgleda da ste vi, Rafaele Gajazoviču, najveći<br />
pokretač.<br />
- Šta? Smarač? - nije čuo Jusupov.<br />
- Eto, eto! Do reči „smarati" dolazi.<br />
- Ja sam to..?<br />
- Ne treba iznositi izmišljene uvrede! Kraće rečeno, ne valja<br />
se vrpoljiti! - Seliverstov je gordo okrenuo glavu.<br />
- Smarač mi kaže!<br />
Fajl regeneracije<br />
Slušajući uobičajenu prepirku među drugovima, ponovo sam se<br />
<strong>za</strong>dubio u misli. Mislio sam i mislio o mogućnosti fantastično<br />
brzog <strong>za</strong>rastanj a tkiva na mestu oštećenj a i smes ta, neočekivano<br />
i <strong>za</strong> samog sebe, došao do <strong>za</strong>panjujućeg <strong>za</strong>ključka. Opet sam se<br />
pridigao sa klupe i sebi... samom sebi... rekao:<br />
- Osobina sveta četvrte dimenzije je mogućnost momentalnog<br />
<strong>za</strong>rastanja tkiva!<br />
U tom trenutku sam se setio bajki i fantastičnih filmova u<br />
kojima rane vanzemaljaca, vampira i drugih ličnosti trenutno,<br />
pred očima, <strong>za</strong>rastaju.<br />
Ali, kao lekar sam znao da je mehani<strong>za</strong>m <strong>za</strong>rastanja rane<br />
veoma komplikovan. Staviše, taj proces je relativno dugačak:<br />
neophodno je da se u rani pojave gradivne ćelije, kako bi se one<br />
preobrazile u druge ćelije, kako bi te druge ćelije počele da se<br />
dele, stvarajući sebi slične, neophodno je da „fabrika kolagena"<br />
- fibroblasti - počne da proizvodi kolagen, kako bi taj kolagen<br />
počeo da se povezuje u snopove vlakana i tako dalje.<br />
- Da li se u tom paralelnom četvorodimenzionalnom svetu<br />
proces regeneracije može odigrati trenutno - mislio sam ja.<br />
366
Milarepina pećina<br />
- Ako je to tako, onda je mehani<strong>za</strong>m regeneracije tkiva tamo<br />
drugačiji, sasvim drugačiji. Ali kakav?<br />
Znao sam da se regeneracija tkiva u našem (trodimenzionalnom)<br />
svetu pokreće i odvija pod kontrolom nekakvog programa<br />
koji je načinio Bog, programa koji je, kako ja mislim,<br />
smešten u čovekovom biopolju. Taj program rukovodi neverovatno<br />
složenim procesom autoizgradnje tkiva, kada se odvija<br />
uravnotežena proizvodnja ne samo ćelija, već i vlakana, molekula,<br />
matrica i mnogih drugih stvari od kojih se sastoje tkiva. Taj<br />
program kao da govori ćelijama - „razmnožavajte se i rastite po<br />
ovom planu". A ćelije i molekuli slušaju, u celini se potčinjavajući<br />
tom „fajlu regeneracije" i obavljaju svoj graditeljski posao, kako<br />
bi se kroz nekoliko meseci na mestu defekta („rupe") načinila<br />
nova tkiva. Čovekova svest nije u stanju da uzme učešća u delovanju<br />
tog „fajla regeneracije", ali čovekova podsvest zna sve o tom<br />
„fajlu" i rukovodi njegovim radom, ne opterećujući svest koja je<br />
ionako opterećena brojnim problemima: kuvanja, pranja podova,<br />
udovoljavanja prohtevima voljene žene i mnogim drugim.<br />
I tako, u trodimenzionalnom svetu „fajl regeneracije"<br />
<strong>za</strong>počinje proces prirodnog rasta tkiva, da bi kroz nekoliko meseci<br />
(još jednom ponavljam - kroz nekoliko meseci!) ponosno<br />
raportirao podsvesti: „Čitava rupa je pokrivena, tkiva su ponovo<br />
načinjena!" Podsvest trodimenzionalnog čoveka verovatno<br />
sa odobravanjem klima glavom, ali je pomalo žalosna, jer zna<br />
da njen četvorodimenzionalni sabrat radi sasvim drugačije.<br />
Potpuno sam ubeđen da u <strong>za</strong>gonetnom i senovitom<br />
četvorodimenzionalnom svetu kod ogromnih četvorodimenzionalnih<br />
ljudi takođe postoji u biopolju „fajl regeneracije",<br />
koji je takođe namenjen da, slikovito rečeno, „<strong>za</strong>krpi<br />
rupu". Ali taj „četvorodimenzionalni fajl regeneracije" radi sasvim<br />
drugačije, on je savršeniji, on ne pokreće proces deobe<br />
ćelije, već je u stanju da pokrene... proces materijali<strong>za</strong>cije. Kako<br />
se to dešava?<br />
"367
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Hajde da probamo da <strong>za</strong>virimo u tajnu hipotetičkog<br />
četvorodimenzionalnog sveta, u kome, verovatno, žive ogromni<br />
četvorodimenzionalni ljudi i gde, sigurno, cveta predivna<br />
četvorodimenzionalna ljubav, jača i strasnija ljubav, <strong>za</strong>to što<br />
taj svet ima više energije i u njemu svaka stvar, naravno, ima<br />
veći potencijal Energije Vremena - glavne Energije Tvorevine,<br />
i tamo deluju moćnije energije, a potencijal Moći Misli<br />
(Energije Oslobođenog Vremena) je naravno viši. U tom svetu<br />
<strong>za</strong>sićenijem Energijom Vremena, naravno, nužno postoje fenomeni<br />
o kojima mi, kao manje „energetski" trodimenzionalni<br />
ljudi, govorimo kao o čudima: antigravitacija, materijali<strong>za</strong>cija,<br />
dematerijali<strong>za</strong>cija i verovatno mnogo drugog o čemu mi, koji<br />
živimo duboko u trodimenzionalnom svetu, i ne pomišljamo. I<br />
sasvim je moguće da četvorodimenzionalni čovek može sasvim<br />
prirodno da kaže: „Slušaj, Vasja (četvorodimenzionalni Vasja!),<br />
hajde da napregnemo naše Misli i da i<strong>za</strong>zovemo efekat antigravitacije,<br />
da premestimo evo tu stenu sto metera udesno, jer<br />
nam <strong>za</strong>klanja čitav četvorodimenzionalni pogled sa prozora"<br />
- kao što je nama, trodimenzionalnim ljudima, prirodno da uzmemo<br />
malj i počnemo da razbijamo na delove tu stenu koja nas<br />
nervira, da bismo kroz jedno deset godina rekli: „Uf, konačno<br />
smo je razbili", gladeći sa ljubavlju iskr<strong>za</strong>ni malj u ruci.<br />
I medicina je, verovatno, drugačija tamo u četvorodimenzionalnom<br />
svetu, sasvim drugačija; ona je najverovatnije<br />
<strong>za</strong>snovana na Moći Misli tamošnjih ljudi. Očigledno je da njihovi<br />
četvorodimenzionalni lekari više liče na šamane, a leče, kako mislim,<br />
ne toliko lekovima koliko Moći Misli. Najsnažniji ljudi (sa<br />
najvećim potencijalom Moći Misli!) tamo odlaze u lekare.<br />
Ako niko drugi, onda četvorodimenzionalni lekari znaju da u<br />
osnovi lečenja stoji „fajl regeneracije" koji je načinio Bog, po čijem<br />
je programu moguće da trenutno „izraste" novo tkivo na mestu<br />
gde je uklonjeno, pošto „fajl regeneracije" deluje tako što se oslanja<br />
na mogućnost materijali<strong>za</strong>cije <strong>za</strong>hvaljujući Moći Misli.<br />
368
Lekari i naučnici četvorodimenzionalnog<br />
sveta svakako shvataju<br />
da je glavna energija Energija<br />
Vremena, a da je u školskim predmetima<br />
„Energija vremena" i „Svet<br />
misli" neophodno dobiti peticu, jer<br />
su oni osnova svih znanja. A takođe,<br />
verovatno, u školama predaju tako<br />
što teraju učenike da nauče nekoliko<br />
mantri bez čijeg je znanja<br />
nemoguće živeti u tom svetu čija<br />
je energetika <strong>za</strong>snovana na Moći<br />
Misli. I konačno, u medicinskim institutima<br />
četvorodimenzionalnog<br />
Milarepina pećina<br />
sveta, budući lekari se uče mantrama koje pomažu dematerijali<strong>za</strong>ciji<br />
patoloških objekata i odmah, trenutno, materijalizuju<br />
na tom mestu normalno ljudsko tkivo.<br />
Ko zna, možda u četvorodimenzionalnom svetu leće rak na<br />
sledeći način: lekar koji ima ekstrasensorne sposobnosti primeti<br />
u četvorodimenzionalnom telu pacijenta tumor sa metasta<strong>za</strong>ma,<br />
koncentriše se i usmeri Moć svojih Misli upravo na to<br />
mesto, izgovorivši nekoliko mantri. „Fajl regeneracije" smesta<br />
počinje da deluje, u početku dematerijalizujući tkiva tumora<br />
koja su „ispala iz fajla" i odmah, trenutno, „<strong>za</strong>celjuje" mesto tumora<br />
pomoću normalnog tkiva putem materijali<strong>za</strong>cije. I... bivši<br />
oboleli od raka odlazi zdrav.<br />
Pri tome četvorodimenzionalni lekar zna da je misao Energija<br />
Oslobođenog Vremena i da on <strong>za</strong>hvaljujući moći svoje misli,<br />
pojačanoj i usmerenoj mantrom, ubr<strong>za</strong>va tok Vremena u<br />
patološkom delu tkiva, usled čega se materija tog patološkog<br />
dela pretvara u energiju 6 , to jest, dolazi do procesa demate-<br />
6 Očigledno je da u četvorodimenzionalnom svetu postoje razne mantre <strong>za</strong> dematerijali<strong>za</strong>ciju.<br />
Lekar najverovatnije bira onu mantru čijim se korišćenjem prilikom meterijali<strong>za</strong>cije izdvaja<br />
energija bezvredna <strong>za</strong> organi<strong>za</strong>m<br />
"369<br />
Kakav lije<br />
četvorodimenzionalni<br />
svet...?
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
rijali<strong>za</strong>cije. Odmah <strong>za</strong>tim lekar<br />
brzo izgovara drugu mantru<br />
- mantru materijali<strong>za</strong>cije,<br />
nakon čega se Moć Misli usmerava<br />
na <strong>za</strong>ustavljanje (gotovo<br />
<strong>za</strong>ustavljanje!) Toka Vremena<br />
u programu biopolja datog<br />
dela tkiva ili u „fajlu regeneracije"<br />
u kome postoje tačne<br />
energetske (biopolje) kopije<br />
zdravih ćelija i svih ostalih delova<br />
tkiva; čim se Vreme u tim<br />
energetskim kopijama ćelija <strong>za</strong>ustavi (gotovo <strong>za</strong>ustavi!) one<br />
odmah postaju predmetne, to jest, materijalizuju se.<br />
Ja ne mislim da četvorodimenzionalni lekar šapuće mantre<br />
jednu <strong>za</strong> drugom, verovatnije je da ih izgovara u sebi, a najverovatnije<br />
je da te mantre već postoje u njegovoj podsvesti i da<br />
se realizuju redom kad lekar ude u stanje transa, oslobađajući<br />
božansku podsvest od pritiska svesti. Zato se i proces regeneracije<br />
odigrava trenutno.<br />
A verovatno je i da mnogi četvorodimenzionalni ljudi umeju<br />
da leče sami sebe, jer im je Bog dopustio da koriste svete mantre<br />
i uneo ih je u njihovu podsvest; treba samo da pomisle i...<br />
rana sama <strong>za</strong>rasta na njihove oči. A Bog im je to dopustio <strong>za</strong>to<br />
što su četvorodimenzionalni ljudi uspeli da u njihovom društvu<br />
procveta princip Ciste Duše.<br />
Četvorodimenzionalni divovi su lakši<br />
A možda je Bog učinio <strong>za</strong> njih još jednu dobru stvar - smanjio<br />
im je težinu (tačnije, masu!); <strong>za</strong> to je Tvorcu bilo potrebno jedino<br />
da malo ubr<strong>za</strong> protok lokalnog vremena u materiji oktaedarski<br />
<strong>za</strong>krivljenog prostora četvorodimenzionalnog sveta,<br />
kako bi umanjio silu gravitacije.<br />
370
Milarepina pećina<br />
Umorno sam pognuo glavu. Nisam više imao snage da po<br />
navici pogladim <strong>za</strong>tiljak. Ali sam se napregao, kako bih <strong>za</strong>vršio<br />
svoje razmišljanje o filipinskim isceliteljima.<br />
- O čemu misliš, šefe? - <strong>za</strong>čuo sam glas Seliverstova.<br />
- O isceliteljima, Serjoža.<br />
- Filipinskim?<br />
- Da.<br />
- Ali mi smo na Tibetu!<br />
- Jesmo...<br />
Za minut se opet <strong>za</strong>čuo glas Seliverstova.<br />
- Šefe! Ja evo gledam prste Rafaela Gajazoviča - koščati su,<br />
lepljivi, takvima treba... samo u tuđa tela ulaziti.<br />
- A <strong>za</strong>što su oni lepljivi? - ne<strong>za</strong>dovoljno je upitao Rafael<br />
Jusupov.<br />
- Koščata ruka je uvek lepljiva -<br />
ispali Seliverstov.<br />
- Uopšte, ja sam beskoristan<br />
naučnik! - uznemirio se Jusupov. - A<br />
to, što kosti strče...<br />
- Kažu da u Americi takve ljude -<br />
koščate - specijalno hrane sendvičima<br />
i picama, da bi se ugojili toliko da im se<br />
mast ne nataloži samo na želucu, već i<br />
na prstima. Tamo veruju da je koščata<br />
ruka - lepljiva ruka! I tako se talasaju<br />
debeli Amerikanci da skriju svoju<br />
koščatost. A to je vrlo važno: suseda nagojiti.<br />
A ako ne nagojiš suseda - nema<br />
radosti! A kako živeti bez radosti? Zato<br />
se i treba gojiti, da bi se sakrila svoja ljubav<br />
prema novcu. A koščati... on... javno<br />
svoju pohlepu pokazuje - poučno je<br />
<strong>za</strong>vršio monolog Seliverstov.<br />
"371<br />
Sasvim je moguće<br />
da četvorodimenzionalni<br />
ljudi imaju manju težinu
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Šta hoćeš da kažeš, da ja volim novac <strong>za</strong>to što sam ...<br />
koščat? - potpuno se pomeo Jusupov.<br />
- Nije dobro bukvalno shvatati! Ja, možda, govorim o kostima<br />
u prenosnom smislu. A Vi, Rafaele Gajazoviču, sve shvatate<br />
toliko bukvalno, da bi se moglo pomisliti da je čitava Vaša glava<br />
uopšte samo popunjena kost! - reče Seliverstov.<br />
- Pogledaj sebe - jetko reče Rafael Jusupov. - Ti, Sergeju<br />
Anatoleviču, ovde na Tibetu si se sav pretvorio u mišiće. Gde ti<br />
je želudac? Gde?! Nema ga! Iscedio te je Tibet, iscedio...<br />
- Ko me je to iscedio? - izbeči oči Seliverstov.<br />
- Tibet, pošto ti je isisao mast - nezbunjeno nastavi Jusupov<br />
- pa su ti i ruke postale koščate kao i moje. A o lepljivosti<br />
tvojih ruku ne treba ni govoriti - kao od ekonoma ekspedicije,<br />
od tebe novca nećemo dobiti. Sav leži u čemeru <strong>za</strong> pojasom.<br />
- Da, malko sam smršao. Čak sam kajiš <strong>za</strong> šest rupa pritegao.<br />
Pa <strong>za</strong>to mi ćemer i ne spada sa želuca i ne <strong>za</strong>pliće se u noge,<br />
kao nekima...<br />
-Aha...<br />
Ponovo sam pomislio na iscelitelje<br />
Naporom volje sam se opet naterao da razmišljam o isceliteljima.<br />
Zagrejavši se, iako umoran, um mije brzo ušao u kolotečinu. Sada<br />
sam već shvatao da u podsvesti postoji „informaciona matrica"<br />
koju je načinio Bog, koja pokreće rad „fajla biopolja" ne pomoću<br />
spore regeneracije tkiva (deljenjem ćelija), karakteristične <strong>za</strong> naš<br />
trodimenzionalni svet, već pomoću trenutne regeneracije koja<br />
se <strong>za</strong>sniva na materijali<strong>za</strong>ciji. Taj „informacioni obra<strong>za</strong>c" koji je<br />
<strong>za</strong>dao Bog počinje da deluje kad pre nego što <strong>za</strong>počne lečenje<br />
iscelitelj uđe u stanje transa, to jest, kad oslobodi od uticaja svesti<br />
svoju podsvest, u kojoj se taj obra<strong>za</strong>c i nalazi. Moguće je da<br />
iscelitelj slabo šta i shvata, ali taj „obra<strong>za</strong>c" deluje, besprekorno<br />
deluje, pokazujući veličanstvenost i pouzdanost Božijih tvorevina.<br />
I upravo <strong>za</strong>to isceliteljeva ruka nigde u telu pacijenta ne<br />
372
Milarepina pećina<br />
<strong>za</strong>glavi, <strong>za</strong>to što je zona preobražaja trodimenzionalne materije<br />
u četvorodimenzionalnu (i obratno) pod punom kontrolom tog<br />
veličanstvenog „informacionog obrasca".<br />
Kad iscelitelj <strong>za</strong>roni ruku u telo pacijenta i u četvrtoj dimenziji<br />
koju ona stvori primeti deo koji stvara bolest, on selektivno<br />
prevodi taj deo iz četvorodimenzionalnog sveta u trodimenzionalni,<br />
izvlačeći ga svojom rukom kao „meso". „Rupa" (defekt)<br />
koja ostane u elastičnoj površini četvorodimenzionalnog sveta,<br />
pod kontrolom „fajla regeneracije" trenutno „<strong>za</strong>rasta" pomoću<br />
materijali<strong>za</strong>cije zdravog tkiva. A potom se delovi tkiva koji ,,<strong>za</strong>celjuju<br />
ranu", materijalizovaniučetvorodimenzionalnoj „zoni",<br />
izlazeći iz zone smesta pretvaraju u trodimenzionalno „poznato"<br />
tkivo. Iscelitelj koristi specifičnost četvorodimenzionalnog<br />
sveta... <strong>za</strong> lečenje trodimenzionalnog tela.<br />
Iscelitelj umorno okreće glavu. On možda shvata da mu je pomogao<br />
četvorodimenzionalni svet, koji ima veće mogućnosti,<br />
a... možda i ne shvata. A možda u četvorodimenzionalnom svetu<br />
takođe postoje „iscelitelji" koji rade sa još složenijim petodimenzionalnim<br />
svetom?! Bog je veliki, i sve što je on načinio nalazi se<br />
u savršenom poretku!<br />
Svet Misli i Svet Prostora<br />
Prešao sam unutrašnjom vizijom sva svoja razmišljanja o Moći<br />
Misli, podstaknuta pogledom na kamenu Milarepinu ploču i<br />
shvatio da se svet, u osnovi, sastoji od dva dela:<br />
- Sveta Misli, u kome živi i vlada oslobođena od Prostora<br />
misleća Energija Vremena, kojom upravlja glavni Princip Slobodnog<br />
Vremena - Bog i<br />
- Sveta Prostora (tačnije, Prostora) u kome je Vreme<br />
- božanski princip - <strong>za</strong>ključano unutar materije po strogom<br />
sistemu <strong>za</strong>krivljenja prostora različitih svetova, koji formiraju<br />
mnogobrojne sistematizovane po svetovima varijante materijalnog<br />
života, čija su osnova materija i energija.<br />
"373
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Kada ćemo osloboditi<br />
misli ugnjetavanja<br />
<strong>za</strong>bludelih duša?<br />
U glavi je počelo da mi bruji od napre<strong>za</strong>nja.<br />
A kamena Milarepina ploča<br />
je ležala preda mnom. Sa naporom<br />
sam podigao glavu i prošaputao sam<br />
<strong>za</strong> sebe:<br />
- Hvala ti Bože što si mi dao te<br />
misli!<br />
Još jednom sam rezimirao u glavi<br />
šta može da učini Moć Misli. Ispalo je<br />
veoma solidno: prevođenje materije<br />
iz jedne prostorne dimenzije u drugu,<br />
prevođenje energije iz jedne prostorne<br />
dimenzije u drugu, dematerijali<strong>za</strong>cija,<br />
materijali<strong>za</strong>cija, antigravitacija... A<br />
koliko još femonema mogu da stvore<br />
Misli, koje nas, dragi moji, posećuju i<br />
danju i noću! O, koliko će se čuda pojaviti<br />
kad oslobodimo Misao od ugnjetavanja<br />
<strong>za</strong>bludelih duša! Svim našim Mislima<br />
upravljače direktno... sam Bog!<br />
U tom trenutku, sedeći na klupi,<br />
shvatio sam da se sve složilo u sistem.<br />
To osećanje mije bilo poznato! Ono me<br />
nije varalo! Kada bi se javilo to osećanje,<br />
jabih ustajao i odlazio u operacionu salu<br />
i pod dejstvom tog strasnog osećanja hrabro <strong>za</strong>secao oko bolesnog<br />
čoveka kako bih upravo na tom Čoveku pretvorio u delu tu misao<br />
(ili ideju) koja mi je došla odnekud odozgo i... što je najvažnije...<br />
koju je moćno proverilo to neponovljivo po snazi osećanje. A kad<br />
bi se operacija <strong>za</strong>vršila i ja stavio poslednji šav, odvajajući oči od<br />
mikroskopa, i bojeći se da ne ispadnem smešan pred mojim medicinskim<br />
sestrama, tajno bih podi<strong>za</strong>o oči k nebu i radujući se što mi<br />
je lice pokriveno hirurškom maskom, tiho šaputao:<br />
374
Milarepina pećina<br />
- Hvala ti Bože!<br />
Hrapavi glas Rafaela Jusupova prekinuo je mi je misli.<br />
- Šefe, shvatio sam <strong>za</strong>što se Seliverstov vrti više od svih. On,<br />
da izvineš, ima problema sa stolicom.<br />
- A kod Vas je, Rafaele Gajazoviču, stolica normalna? -<br />
odvratio je Seliverstov.<br />
- Da, meni je stolica uvek normalna.<br />
-1 ja sedim na dobroj stolici - odgovorio je Seliverstov.<br />
I<strong>za</strong>šli smo iz manastira.<br />
- On je dugo razmišljao — rekao je monah, poka<strong>za</strong>vši na mene.<br />
- To je dobro.<br />
A potom nam je monah ispričao poznatu legendu o borbi jogija<br />
Milarepe i jogija Bonpoa, kada su se oni, pošto su se popeli na vrh<br />
svetog Kajlaša, tamo borili, razorivši severnu stranu te planine.<br />
- Milarepa je pogrešio što se borio sa Bonpo jogijem - rekao<br />
je on. - Tu grešku mu nisu oprostili i nisu ga pustili kroz Vrata<br />
u Šambalu i u Carstvo Mrtvih, jer su mu izbrisali iz pamćenja<br />
svetu mantru. I <strong>za</strong>to je Milarepa počeo da pravi novi ulaz... tamo<br />
gde su Večni Život i Sreća... u Carstvo Mrtvih.<br />
Pravo na grešku<br />
Oborio sam pogled i pomislio o pravu čoveka na grešku. Setio<br />
sam se jedne devojke koju su roditelji u tolikoj meri pazili,<br />
bojeći se da već odraslo dete ne načini neku grešku, da se ona<br />
na kraju pobunila. Ona je htela da greši. Sanjala je o tome da<br />
greši. U detalje mi je ispričala sledeće:<br />
- Udarala sam se do besvesti! Lomila suđe! Bacala sve što mi<br />
dopadne ruku! Mačka je pobegla u ćošak! Roditelji izbečili oči!<br />
Vičem im - šta radite sa mnom, kao da sam ve<strong>za</strong>na vreća! Od<br />
grešaka me čuvate? A vi sami, niste nikad grešili? Svoju mudrost<br />
ste stekli pomoću grešaka. A ja hoću i hoću i hoću... da<br />
dobijem svoje packe i da se na njima učim životu, a ne da živim<br />
po vašim naredbama, kao krpa! Hoćete da me pretvorite u kr-<br />
"375
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
pu, da biste poka<strong>za</strong>li svoju mudrost <strong>za</strong>rađenu na greškama?<br />
Pokažite svoju mudrost ne preda mnom, balavicom, već pred<br />
drugim ljudima koji su se učili na svojim greškama! Ne ide<br />
vam to? Bojite se da to radite pred onima koji su prošli školu<br />
učenja na greškama? Plašite se! Bojite se da se vaša „mudrost"<br />
ne pokaže kao beznačajna! A preda mnom naivnom možete!<br />
Ne čuvate vi mene od grešaka, već svoje samoljublje na meni<br />
tešite! A ja hoću da grešim, hoću, hoću, hoću...<br />
I uskoro se ta devojka odvojila od porodice i počela da <strong>za</strong>ista<br />
pravi greške... Počela je da se sveti roditeljima <strong>za</strong>to što joj nisu<br />
dali da greši... da greši normalno, sa merom, do mile volje.<br />
Nadoknađivala je to upuštajući se u... greške, nadoknađivala<br />
besno, sa histerijom, osećajući mračno <strong>za</strong>dovoljstvo od syake<br />
svoje greške.<br />
Roditelji te devojke su se naravno potresli pa su je se čak,<br />
iz besa, odrekli. A onda ih je roditeljska dužnost opet vratila k<br />
njoj. Ćerka ih je gledala hladnim otuđenim pogledom.<br />
- Ostarili ste - primetila je, videvši roditelje.<br />
A potom se ta devojka, nakon što je ispunila kvotu grešaka,<br />
fino udala <strong>za</strong> sasvim pristojnog, mada debeljuškastog i pomalo<br />
metiljavog mladića, i počela da sa njim otaljava svoj trodimenzionalni<br />
život u našem svetu, punom protivrečnosti i kontrasta,<br />
u kome nema samo belog, već se obavezno pojavljuje i crno,<br />
da bismo mi, ljudi, <strong>za</strong>hvaljujući tom kontrastu, mogli da se<br />
radujemo belom svetu.<br />
A debeljuškasti i blagi mladić <strong>za</strong> koga se ta devojka udala poka<strong>za</strong>o<br />
se toliko domaćim čovekom i izuzetnim članom porodice,<br />
koji nikad nije gunđao i nikad nije prebacivao, da mu je ta devojka<br />
(sada već žena) jednom u nastupu iskrenosti od srca rekla:<br />
- Sto Vanja ne pođeš i ne prošetaš sa ostalim penzionerima?<br />
Sto stalno sediš kući?<br />
U tom trenutku, kada smo i<strong>za</strong>šli iz Milarepinog manastira i<br />
kada je sveži razređeni vazduh na visini od 5000 metara ispu-<br />
376
Milarepina pećina<br />
nio moja pluća, setio sam se<br />
još jednog slučaja koji se ticao<br />
grešaka.<br />
Bila jedna devojka. Veoma<br />
lepa devojka. Prsata. Sa dugom<br />
kosom. Hodala je graciozno i<br />
elegantno. Mnogi su uzdisali<br />
<strong>za</strong> njom. Bilo je i takvih koji bi<br />
se po seljački sakrili i<strong>za</strong> drveta<br />
samo da bi je videli kad izlazi iz<br />
kuće i posmatrali njen graciozni<br />
i elegantni hod. Ali, ta devojka<br />
je bila stroga i hvalevredna.<br />
- Hoću, hoću, hoću...<br />
da pravim greške<br />
I upravo je ta devojka, koja<br />
je počela da se nalazi sa jednim<br />
čovekom, iznenada osetila da je trudna. Ginekolog ju je<br />
„obradovao" rekavši joj da će imati dvojke. Ali, ta devojka je<br />
uskoro shvatila da ne voli čoveka koji je otac njene dece.A ona<br />
je u životu na prvo mesto stavljala ljubav, dakle i ljubav prema<br />
deci u sebi. Tada se ona razišla sa tim čovekom sa kojim se <strong>za</strong>bavljala<br />
i uskoro, sama, rodila dvoje prekrasne dece - dečaka i<br />
devojčicu. Sa njima je došla kući, svojim roditeljima.<br />
- Pa, šta da radimo - rekli su roditelji sa osmehom uzevši na<br />
ruke dva deteta koja su plakala, a verovatno i piškila.<br />
Roditelji su shvatali da je njihova ćerka pogrešila i da se sve<br />
dogodilo onako kako ne treba. Ali su voleli svoju ćerku i znali<br />
su da i ona iznad svega u životu stavlja ljubav, ali... desila se<br />
greška. I samo je jednom njena majka, naslonivši se mužu na<br />
rame, rekla:<br />
- Slušaj, Kolja! Jesu li normalni muškarci nestali? Ti koje<br />
je... moguće voleti?<br />
A kroz nekoliko godina sam neočekivano sreo na ulici tu devojku<br />
(sada majku!).<br />
"377
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Kako deca? - upitao sam.<br />
- Rastu - ogovorila je ona, zračeći materinsku sreću.<br />
- A kako je u privatnom životu? Da li se srela nekoga... koga<br />
bi mogla voleti?<br />
- Uh! - pomela se ona. - Srela sam. On mene veoma voli,<br />
<strong>za</strong>ista, muški...<br />
-1 ti njega?<br />
-Da.<br />
- Jeste li <strong>za</strong>jedno?<br />
- Ne. On je oženjen. Ali to nije obave<strong>za</strong>... Kažu da je prva<br />
žena od Boga. I <strong>za</strong>to...<br />
- Pa si ipak rešila da sve uradiš ne po propisu... ne kako treba.<br />
I sve to u ime ljubavi?<br />
- A kako da se živi, kad u duši nema ljubavi! Samo <strong>za</strong>to da<br />
bi sve bilo kako treba? Ako majka nema ljubavi u duši, i njena<br />
deca će odrasti nesposobna da vole. A <strong>za</strong>r je moguće vaspitati<br />
takvu decu?<br />
- Vidim da se ti uopšte ne kaješ što si nekad pogrešila? -<br />
ispitivački sam je pogledao.<br />
- Bog mi je poslao tu grešku da bi me iskušao... moju ljubav<br />
u duši - ogovorila je ona, oborivši pogled.<br />
Te reči su mi se ure<strong>za</strong>le u pamćenje. Počeo sam da shvatam<br />
da je greška pre svega ispit koji dolazi odnekud iz prošlosti... iz<br />
čovekove karmičke linije. A takođe sam shvatio daje kriterijum<br />
po kome se čovek ocenjuje u periodu iskušavanja greškama pre<br />
svega ljubav, koju čovek mora da na dostojan način sačuva u<br />
duši.<br />
- Zar su muškarci koju su u stanju da <strong>za</strong>ista vole nestali? - sa<br />
negodovanjem sam pomislio, setivši se još jednom te prekrasne<br />
žene.<br />
Setio sam se priče Helene Blavacke o tome kako čovečanstvo<br />
već počinje da izlazi iz „ponora materije" i da će se dalji razvoj<br />
odvijati rastom čovekove duhovne komponente. Osetio sam da<br />
378
- Slušaj, Kolja! Jesu li normalni<br />
muškarci nestali?<br />
Milarepina pećina<br />
mi, muškarci, u tom pogledu<br />
evoluciono <strong>za</strong>ostajemo <strong>za</strong><br />
ženama koje, budući da po<br />
prirodi imaju veliki emocionalni<br />
potencijal, prednjače<br />
na našoj planeti. Ženama je<br />
očigledno često dosadno sa<br />
nama muškarcima, <strong>za</strong>to što<br />
je njihovoj duši prepunoj<br />
osećanja potrebna duševna<br />
oduška, a ne pogled na glupu<br />
gomilu mišića na koju je nadenuta<br />
majica sa neprirodno kratkim rukavima koja omogućava<br />
da se u punoj meri ispolji svo „plećato muško dostojanstvo". Pa<br />
<strong>za</strong>to mnoge žene i ostaju same, verne svojim snovima, ili rađaju<br />
decu neudate, da bi tu decu<br />
vaspitale kao muškarce<br />
budućnosti - antipode<br />
onih koji idu u „majicama<br />
sa kratkim rukavima", a od<br />
devojaka stvaraju princeze<br />
budućnosti koje će bukvalno<br />
jednim pogledom oplemenjivati<br />
sve oko sebe,<br />
podsvesno ukazujući ljudima<br />
da će uskoro nastupiti<br />
„doba osećanja". I verovatno<br />
će ljudi načiniti mnogo,<br />
mnogo grešaka idući putem<br />
„napretka osećanja",<br />
ali će sve više i više shvatati<br />
da ne treba živeti u okvirima<br />
onoga „kako treba", već<br />
- Bog mije poslao tu grešku da bi me<br />
iskušao... moju ljubav u duši<br />
"379
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Uvažavanje starosti je<br />
uvažavanje „ožiljaka" koji<br />
su nastali kao rezultat<br />
prevladavanja grešaka<br />
u okvirima toga „kako kaže duša".<br />
A greške - ti stalno prisutni ispiti u<br />
ljudskoj duši - direktno će i nežno<br />
podsticati ljude da shvate duboki<br />
pojam - Cista Duša - da bijednom,<br />
makar i u dalekoj budućnosti, ljudi<br />
mogli da osete radost od toga da<br />
budu Cisti, nakon čega će početi<br />
novo doba - Doba Čuda, takvih<br />
čuda kakva se, na primer, nalaze<br />
ovde u Gradu <strong>Bogova</strong>, koji nažalost<br />
nismo napravili mi... bar ne još.<br />
Ponovo sam pogledao šestougaoni<br />
kamen koji je isklesao<br />
Milarepa.<br />
- Verovatno je jogi Milarepa vladao<br />
tehnologijama Čiste Duše, u<br />
čijoj osnovi leži Moć Misli - pomislio sam. - Zašto je on načinio<br />
grešku, upustivši se u borbu sa Bonpo-jogijem? Zar i takvi ljudi<br />
mogu da pogreše? Da nije možda... da i Bog ume da pogreši?<br />
Zar nije svet načinjen tako da se uvek i svuda svi uče na svojim<br />
greškama? Zar nije uvažavanje starijih - <strong>za</strong>pravo uvažavanje prema<br />
„ožiljcima" koje je čovek dobio kao rezultat prevladavanja<br />
svojih grešaka? Zar nije uzlet mladog talentovanog naučnika samo<br />
blesak koji nije prošao ispit učenja na greškama, a stvaralaštvo<br />
sedokosog naučnika - stvaralaštvo koje se naučilo na greškama?<br />
Zastoje Milarepa težio Carstvu Mrtvih?<br />
I naravno, ja nisam znao <strong>za</strong>što je jogi Milarepa počeo da gradi<br />
tu pećinu. Možda on nije mogao da uđe u Carstvo Mrtvih (gde<br />
je, verovatno, žarko želeo da dospe) kroz običan ulaz, načinjen<br />
na <strong>za</strong>padnoj strani Doma Srećnog Kamena, <strong>za</strong>to što su ga Mrtvi<br />
kaznili <strong>za</strong> grešku izbrisavši iz njegovog sećanja mantre koje<br />
380
omogućuju da se otvore ta vrata...<br />
pa je morao da pravi novi<br />
ulaz? A možda je bilo neophodno<br />
da se napravi taj novi ulaz u<br />
Carstvo Mrtvih, pa su oni sami,<br />
ostavivši mu u sećanju neophodne<br />
mantre, naredili Milarepi<br />
da načini novi ulaz, iskušavši<br />
ga, da li može da se dostojanstveno<br />
pridruži društvu Mrtvih?<br />
A možda je Milarepa i sada<br />
tamo - među veličanstvenim<br />
i svemogućim Mrtvima, čija<br />
Milarepina pećina<br />
Tamo je strašno! Ljudi se boje da<br />
naprosto ne umru, umesto da se<br />
pridruže Mrtvima<br />
hladna tela miruju u tami podzemlja, a njihova oslobođena duša<br />
čini sve što hoće pomoću Moći Misli... Možda.<br />
Okrenuo sam se ka monahu koji je stajao pored mene i upitao<br />
ga:<br />
- Recite mi, da li je iko ušao u Milarepinu pećinu? Zar tamo<br />
ne deluju tantričke sile, koje čovek ne može da savlada?<br />
Uopšte nije teško skloniti oltar, probiti tanki kameni zid koji<br />
pregrađuje ulaz u Milarepinu pećinu i ući unutra?<br />
- Deluju, i te kako deluju! - uzviknuo je monah. - U Milarepinoj<br />
pećini deluju veoma jake tantričke sile. Niko ne može da<br />
im se odupre!<br />
-A kakve su te sile? Znam da tantričke sile u nekim pećinama<br />
i<strong>za</strong>zivaju slepilo, onemelost, u nekima deluju kao „energetski<br />
vampiri" ili čoveka ubijaju pomoću straha, glavobolje i slabosti...<br />
Kako je ovde?<br />
- Ne znam... Nisam bio tamo... - zbunio se monah.<br />
- A ipak?<br />
- Ne znam... Ali tamo je strašno, veoma strašno! Počinje panika!<br />
Ljudi se boje da će naprosto umreti, a ne da će se pridružiti<br />
Mrtvima, a njihove kosti...<br />
"381
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Ima mnogo kostiju u pećini?<br />
- Kažu, mnogo.<br />
- A <strong>za</strong>što su ljudi ulazili u nju?<br />
- Hteli su da se pridruže Mrtvima.<br />
-1... umrli su?<br />
- Da.<br />
- Nisu postali Mrtvi?<br />
- Ne, ne. Naprosto su umrli.<br />
- Zašto?<br />
- Mrtvi sami određuju ko je dostojan da postane Mrtvi -<br />
monah je podigao glavu i pogledao me. - A <strong>za</strong>r ne želite Vi da<br />
se pridružite Mrtvima? Vi tako detaljno....<br />
- Ja? - sada sam se ja zbunio. - Ja? Ja ne mogu... Ja sam<br />
ovde... sve dok<br />
-1 ja sam ovde... sve dok... - rekao je monah.<br />
Pognuo sam glavu.<br />
- O kako je značajan fenomen samadija <strong>za</strong> svet! - pomislio<br />
sam. - O, kako je veliki podzemni svet u kome se, osim Šambale<br />
koja živi aktivnim tehnološkim životom, nalazi mnogo, veoma<br />
mnogo mrtvih, koji vode intenzivan i veoma moćan oblik<br />
života a da pri tome ostaju... nepokretni i hladni! Ti Mrtvi žive<br />
382
Milarepina pećina<br />
bez brige o svom telu,<br />
oni ne moraju da gube<br />
vreme na pripremanje<br />
hrane, ne moraju da<br />
idu u toalet, ne moraju<br />
da dišu, ne moraju<br />
da se odevaju i<br />
udešavaju, ne moraju<br />
da spavaju i ne moraju<br />
da govore. Oni znaju<br />
da su im tela koja<br />
elegantno i pomalo<br />
tužno sede u položaju<br />
Bude potrebna samo<br />
<strong>za</strong> slučaj globalne katastrofe,<br />
da bi u tom<br />
slučaju ponovo ušli u<br />
Zbog nečega, ljudi teže<br />
„mehaničkom" obliku života<br />
tu „mašinu", nazvanu telom, i ponovo <strong>za</strong>počeli telesni život,<br />
čitavu brigu o želucu i mnogim drugim telesnim funkcijama,<br />
da bi nastavili božanski eksperiment osvajanja materijalnog<br />
aspekta života. Verovatno Mrtvima nije do toga da se bave<br />
problemima života kada mogu da se večno nalaze na Onom<br />
Svetu u prekrasnom Svetu Misli, gde je potrebno samo pomisliti...<br />
I... odakle je moguće videti svoje „mrtvim snom <strong>za</strong>spalo"<br />
telo sa kojom je čovek spojen „srebrnom niti" koja ga opominje<br />
da je njegova dužnost, čovečija dužnost, da ne prekida<br />
tu vezu sa planetom Zemljom, u kojoj u dubokom podzemlju<br />
sedi njegova „lična mašina" zvana telo i koja će, možda, nekad<br />
<strong>za</strong>trebati... kada telesni ljudi, čija se „tela-mašine" kreću, rade<br />
i razmnožavaju <strong>za</strong>borave da <strong>za</strong> njih - ljude - nije glavna stvar<br />
ta „mašina sa rukama, nogama i glavom", već Duh ili Čovek-<br />
Misao koji njom upravlja. Kada to <strong>za</strong>borave, telesni ljudi svu<br />
svoju duhovnu delatnost počinju da usmeravaju na to da po-<br />
"383
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
stignu nemoguće - da učine „mašinski oblik života" glavnim...<br />
<strong>za</strong>jedno sa onim stvarima koje opslužuju „telo-mašinu" - stanovima,<br />
novcem i mnogim drugim; i na taj način postaju „sluge<br />
mašina" i postepeno svoje postojanje svode na nebožanske<br />
principe, približavajući se time sve više i više globalnoj katastrofi,<br />
<strong>za</strong>to što Bog nikad ne može postati „sluga mašina".<br />
Monah me je posmatrao ispod oka. Sestougaoni monolit je<br />
ležao preda mnom. A misli, te razigrane misli, veselo su mi se<br />
vrtele u glavi, podsećajući na svoju moć, kao da govore da je<br />
ono glavno u Čoveku - misao, pošto na Onom Svetu Čovek i jeste<br />
Misao, pošto je i rođen u Svetu Misli ili Svetu Oslobođenog<br />
Vremena, kojim direktno upravlja sam Bog - Vladar Energije<br />
Oslobođenog Vremena.<br />
I nehotice sam se setio kuhinjskih razgovora - tipično ruskog<br />
običaja, kada se dva ili tri muškarca ili žene, otvorivši bocu votke<br />
i <strong>za</strong>dimivši toliko da dim može sekirom da se seče, u toj meri <strong>za</strong>bave<br />
nekim srdačnim razgovorom, da tako, sedeći u kuhinji, misle<br />
da ih sluša čitav svet. A <strong>za</strong>pravo ih svet i sluša. Meni se kaže<br />
da nijedna misao ne prođe samo tako. A ako kod ljudi postoji<br />
puno jednoobraznih misli, onda se te misli u nekom trenutku<br />
mogu sabrati i početi da samostalno deluju na svest ljudi, što se<br />
u periodima revolucija naziva „političkim raspoloženjem masa".<br />
Kao što sam već pisao, naučnu potvrdu <strong>za</strong> to su pronašli japanski<br />
naučnici u tzv. „fenomenu stotog majmuna", kad se jedna<br />
majmunica na jednom japanskom ostrvu dosetila da opere slatki<br />
krompir koji su naučnici bacili u pesak. Kada je ta „napredna"<br />
majmunica naučila tom korisnom postupku ostale svoje srodnike<br />
(kako im pesak ne bi krčkao pod zubima), a drugi majmuni<br />
počeli da tome uče i druge, i kada se čitavoj proceduri naučilo<br />
100 majmuna, došao je trenutak kada su svi majmuni na svim<br />
japanskim ostrvima (a njih ima mnogo!) odjednom istovremeno<br />
naučili da peru krompir koji je pao u pesak. Načinio se nekakav<br />
moćan informacioni mehani<strong>za</strong>m sabiranja i širenja misli.<br />
384
Milarepina pećina<br />
Setio sam se priče jedne<br />
moje engleske pacijentkinje,<br />
koja mi je ispričala kako je<br />
uzrok njene bolesti bio stres<br />
koji je i<strong>za</strong>zvalo to što je njen<br />
dragi otputovao iz Londona<br />
u Njujork gde su mu ponudili<br />
bolji posao. Nakon godinu<br />
dana, kada su se opet<br />
sreli, Engleskinja nije mogla<br />
da prepozna svoga voljenog<br />
Ove ljude <strong>za</strong>ista sluša ceo svet<br />
- on je postao bezobzirno<br />
pohlepan. Ona se dugo borila protiv njegove pohlepe, koja je,<br />
po njenim recima, imala patološki karakter, ali ništa nije mogla<br />
da učini - pred njom je stajao isti taj londonski mladić, ali stran,<br />
u čijim očima je bila druga strast - novac, pred kojim je bledela<br />
ona, ta lepa Engleskinja. On joj je čak jednom rekao da je došao<br />
red na nju da plati užinu u kafeu. Ta Engleskinja je bila apsolutno<br />
ubeđena da je Amerika „<strong>za</strong>razila" njenog voljenog pohlepom<br />
i da je pohlepa <strong>za</strong>razna bolest, a da je Amerika „infekciona bomba",<br />
dok je infekcija - pohlepa - osnova američkog načina života.<br />
Nakon što je izgubila svog voljenog, ona je čak nameravala da<br />
toj bivšoj engleskoj koloniji predloži da svoju prugastu <strong>za</strong>stavu<br />
<strong>za</strong>meni <strong>za</strong>stavom sa slikom dolara.<br />
Shvatao sam da nije u<strong>za</strong>lud značajni ruski naučnik Vlail Petrovič<br />
Kaznačev predlagao termin „informosomi", pošto je naučno doka<strong>za</strong>o<br />
da informacija može da se rasprostire na nama nepoznat<br />
način. I meni se uka<strong>za</strong>lo da u osnovi tih „informosoma" stoje, ako<br />
se tako može reći, „kondenzovane misli", koji su u stanju da se bez<br />
prepreka ugnezde u druge organizme, prisiljavajući ih da misle ili<br />
čine ono što je sadržano u tim „kondenzovanim mislima".<br />
- Nije slučajno... nije slučajno što je tako neprijatno biti kraj<br />
pohlepnog čoveka - pomislio sam. - Ti pohlepni idioti su izvor<br />
"385
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Mrtvi - to je zemaljski<br />
Čovek-Misao<br />
„<strong>za</strong>raze pohlepom". A kako<br />
je prijatno biti kraj vedrog<br />
čoveka! On je izvor nečega<br />
svetlog i dobrog! Svaka ,,informosoma"<br />
je drugačija. I...<br />
kako mnogo <strong>za</strong>visi od misli!<br />
Nastavio sam da stojim u<br />
mestu, ne odvajajući pogled<br />
od šestougaone stene koju<br />
je isklesao Milarepa. Momci<br />
me nisu uznemiravali - oni<br />
su me razumeli, a i pomalo<br />
me, kako izgleda, žalili, što<br />
me te misli, stalno prisutne misli, tako uzbuđuju... tako da su<br />
prirodni informosomi kao kiša sipali iz moje svesti. A ja sam u<br />
potaji tugovao razmišljajući o tome kako ljudi ne mogu da shvate<br />
da sreća nikako ne leži u novcu.<br />
Već sam shvatao da Misao ne može a da ne bude živo biće,<br />
<strong>za</strong>to što izvorni Onaj Svet - koji je pramajka svih oblika života -<br />
jeste Svet Misli i da će se svako od nas, kad se nađe tamo, pretvoriti<br />
u Čoveka-Misao - Slobodnog, Izvornog i Velikog, koga vodi<br />
isključivo Tvorac koji je dao svemu živom ono glavno - sposobnost<br />
da misli.<br />
Došlo mi je da viknem:<br />
- Bojte se zlih misli! I kako je dobro što se ponekad sastajete u<br />
kuhinji, oslobađajući pomoću alkohola i cigara svoje misli, kako biste<br />
porazgovarali o tome i tome... Ali, molim vas, govorite o dobru!<br />
Ali, nisam viknuo. Nastavio sam da gledam šestougaonu stenu.<br />
Uskoro su mi se misli ponovo vratile na Mrtve. Shvatio sam<br />
<strong>za</strong>što su oni potrebni. Oni, koji su oslobođeni tela, nužni su ovde<br />
na Zemlji da bi živeli u svetu zemaljskih misli i upravljali tim<br />
svetom. Mrtvi je takođe Čovek-Misao, ali zemaljski Čovek-Misao.<br />
On je neophodan ovde, na Zemlji, jer je Čovek-Misao Onog<br />
386
Milarepina pećina<br />
Sveta - kosmički Čovek-Misao.<br />
I na zemlji je dovoljno<br />
problema; na primer, kako<br />
sačuvati svete mantre, kako<br />
pratiti tok misli ljudi koji<br />
teže da se dokopaju samadi-pećina,<br />
kako pratiti misaona<br />
usmerenja običnih<br />
„pokretnih" zemaljskih ljudi,<br />
odrediti kolika je opasnost<br />
od pojave predznaka globalne<br />
katastrofe, privesti kazni<br />
<strong>za</strong>bludele ljude i mnogo<br />
drugog. Mi naprosto malo<br />
znamo o Mrtvima i ne shvatamo<br />
kolika je njihova uloga Kad umremo, mi postajemo<br />
<strong>za</strong> život na Zemlji! A ta uloga kosmički Covek-Misao<br />
je ogromna! Mrtve, čija tela počivaju duboko u podzemlju Tibeta<br />
i Himalaja, moguće je nazvati čuvarima naših misli.<br />
Ne teže u<strong>za</strong>lud jogiji da s vremena na vreme liče na Mrtve,<br />
odričući se telesnih briga i ulazeći u meditaciji u zemaljski Svet<br />
Mrtvi se mogu nazvati čuvarima naših misli!<br />
"387
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Misli! Nije u<strong>za</strong>lud jogi Milarepa<br />
nastojao da postane pravi Mrtvi!<br />
Ne govori se u<strong>za</strong>lud da jogiji<br />
čiste misaonu auru Zemlje!<br />
Oštar bol u želucu prekinuo<br />
je tok mojih misli. Shvatio sam<br />
da je neko (verovatno neko od<br />
Mrtvih!) pročitavši tok mojih<br />
misli, odlučio da me još više<br />
pročisti, isteravši iz mene još<br />
više negativne energije koja se<br />
nakupila u meni.<br />
Jogiji teže da liče na Mrtve Malo sam se povio, trudeći se<br />
da ne <strong>za</strong>stenjem. Ali me je bolna<br />
grimasa na licu očigledno odala.<br />
- Sta je šefe? Opet te boli? - Seliverstov mi je nežno stavio<br />
ruku na rame.<br />
- Da. Ne obraćaj pažnju. Dolina Smrti... Ja bih je nazvao Dolinom<br />
Mrtvih... Tamo deluju <strong>za</strong>koni Mrtvih i tamo nema mesta<br />
<strong>za</strong> <strong>za</strong>kone živih! Samo onaj ko može da prihvati <strong>za</strong>kone Mrtvih<br />
proći će ispit. Zar nije čitav naš život neprekidni niz grešaka!<br />
- prostenjao sam.<br />
Mutnim pogledom sam prešao okolne planine. One kao da<br />
su se lelujale u razređenom vazduhu i kao da su govorile da one<br />
nisu mrtve. Postoji li u prirodi bilo šta <strong>za</strong>ista mrtvo? A možda<br />
su rečju „mrtvo" drevni mislioci označavali nešto „nepokretno"<br />
znajući da je sve u prirodi živo? A možda Ono što u materijalnom<br />
svetu jeste nepomično u Svetu Misli živi intenzivnijim<br />
životom od Onih koji umeju da miču ruke i noge? Možda...<br />
Iznenada sam se osetio kao neko sličan životinji izloženoj<br />
pogledima radoznalih ljudi u zoološkom vrtu. Zar nije Mrtvima<br />
dopušteno da <strong>za</strong>viruju u tajne misli svakog čoveka? Zar<br />
nije tako?<br />
388
Milarepina pećina<br />
I <strong>za</strong>boravivši na trenutak bol, <strong>za</strong>mislio sam se o tom pitanju<br />
i shvatio da je upravo tako. Štaviše, Mrtvima je dopušteno da<br />
utiču na naše misli i... da nas kažnjavaju ili pročišćuju. Dakle,<br />
mi smo izloženi, kao u zoološkom vrtu! Oprostite, ali treba misliti<br />
čistije, pa onda nećemo imati šta da krijemo!<br />
Pomislio sam da je verovatno svaki čovek u ovoj ili onoj meri<br />
u stanju da čita misli. Iskreno govoreći, treba da budemo svesni<br />
da mi često ne verujemo recima, nego očima koje gledamo.<br />
To se veoma često dešava. Probajte da razgovarate sa čovekom<br />
koji vas ne gleda u oči - smesta ćete osećati nelagodu - nema<br />
dovoljno informacija! Naš Duh (ili Čovek-Misao) je sakriven,<br />
ali se on ipak ispoljava i to se izražava na taj način što mi ipak,<br />
makar i sasvim malo, čitamo misli jedni drugima. Ali, nama je<br />
ostavljeno samo to „makar malo"; nekakav moćni um, koji je<br />
formirao program trodimenzionalnog<br />
zemaljskog života,<br />
rešio je da podari ljudima<br />
„skrovitost misli", mada je<br />
naš Duh sposoban i <strong>za</strong> to... I<br />
tako mi živimo skriveni jedni<br />
od drugih, <strong>za</strong>to što hoćemo<br />
da se pokažemo kao dobri i<br />
velikodušni, mada u stvarnosti<br />
nismo... Još nije došlo<br />
doba iskrenosti, <strong>za</strong>to što je<br />
sreću i iskrenost moguće<br />
postići samo preko trnja. A<br />
Mrtvi mogu da sebi dopuste<br />
tu sreću da budu iskreni, <strong>za</strong>to<br />
što svi oni imaju Ciste Duše<br />
i predstavljaju poseban ze- Nama je takođe dopušteno da<br />
maljski oblik života Čoveka- jednom drugom čitamo misli, ali<br />
Misli, sa telima sačuvanim <strong>za</strong><br />
samo pomalo...<br />
"389
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
svaki slučaj; oni verovatno, čitajući im misli, ogovaraju obične<br />
zemaljske ljude što se tako glupo udaljavaju od glavnog ideala<br />
- Iskrenosti - i stalno u sebe upijaju misli Tuđega Boga, koji tera<br />
pojedinca da veruje da je Bog - on sam, a da je ideal - Bogati<br />
Čovek. I Mrtvi bi, očigledno, hteli da sačuvaju telo bogatog<br />
i pohlepnog čoveka, da s njim porazgovaraju ,,u duhu" i da ga<br />
pogledaju - prozračnog i letećeg - bez njegove „pokretne telesne<br />
mašine" čijem se opsluživanju on tako glupo posvetio. Verovatno<br />
je da će tog bivšeg bogatog čoveka obuzeti užas kad shvati da<br />
više - nema želudac.<br />
Namrštio sam se od bola. Skinuvši ruksak, uzeo sam iz njega<br />
tablete <strong>za</strong> želudac. Uzevši ih u suva usta, osetio sam da ne<br />
mogu da ih progutam. Videvši to, Ravil je iz svog ranca izvadio<br />
bocu sa vodom i dao mi je. Naj<strong>za</strong>d sam osetio da su tablete<br />
stigle do mog želuca.<br />
- Sergeju Anatoleviču! Da li je tebe nekad boleo želudac? - upitao<br />
je Seliverstova Rafael Jusupov.<br />
- Pa... jeste ako sam se prejedeo... A <strong>za</strong>što?<br />
-Ništa.<br />
- Na šta ciljate, Rafaele Gajazoviču! - namrštio se Seliverstov.<br />
- Ma ni na šta. Samo sam pitao.<br />
- Uzgred, ja nikad nisam bio rob želuca, iako imam dobar<br />
apetit. Mogu da pojedem bilo šta. I ekser bih svario.<br />
- Ekser, kažeš?<br />
- Da ekser. A što?<br />
- Pa ništa...<br />
- A Vi bi, Rafaele Gajazoviču, trebalo da se <strong>za</strong>mislite o problemima<br />
svoga želuca. Imam osećaj da on uopšte ništa ne vari,<br />
sve šalje u creva, na izlaz. I od čega ste tako mršavi? Ne govorim<br />
o ekserima...<br />
- Eksere svakako nisam probao - sad se namrštio Rafael<br />
Jusupov.<br />
- Naravno, ekseri se ne jedu - odsekao je Seliverstov.<br />
390
- Menije, razumeš li, Sergeju<br />
Anatoleviču, koeficijent korisnog<br />
dejstva pri varenju hrane<br />
niži. Zato...<br />
- Sve ide u cev?<br />
- Kakvu cev?<br />
- Zadnju!<br />
- Kao da tebi iz nje ništa ne<br />
izlazi!<br />
- Izlazi - zbunio se Seliverstov<br />
- ali manje.<br />
- Ja to ne bih rekao - značajno<br />
reče Jusupov.<br />
- A odakle Vi to znate?<br />
- Postoje činjenice...<br />
-Kakve?<br />
- Potrošnja toalet-papira! Ti<br />
si mi sam rekao da je pratim.<br />
- A možda se ja samo detaljnije<br />
i više puta brišem nego Vi,<br />
Rafaele Gajazoviču.<br />
- I ja sam veoma čist i<br />
uredan.<br />
- A <strong>za</strong>r Vi ne gledate šta je<br />
i<strong>za</strong>šlo? - izbulji se Seliverstov.<br />
Milarepina pećina<br />
Kako je glupo kloniti<br />
se glavnog ideala<br />
- Iskrenosti<br />
- Nikad. To me ne <strong>za</strong>nima. A Vas to, Sergeju Anatoleviču,<br />
osećam, veoma interesuje!<br />
- Svakog to interesuje.<br />
- Mene ne interesuje.<br />
- A <strong>za</strong>što?<br />
- Zato što je razgledati to prostački.<br />
- Mani lepe fraze! Hoćete da kažete da nikad niste gledali<br />
svoje...<br />
"391
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Nikada.<br />
- Ne verujem.<br />
- Zašto?<br />
- Zato što, ako biste Vi Rafaele Gajazoviču, pogledali<br />
svoje „to", videli biste u njemu nesvarenu hranu - na primer<br />
šargarepu.<br />
- Uzgred, volim šargarepe.<br />
-1... koristite je u ishrani samo da biste ukrasili „to"?<br />
- Šta si se toga uhvatio?<br />
- Probavni trakt nije cevovod - podiže kažiprst Seliverstov.<br />
- U njemu se svaruje hrana...<br />
- Vari - popravi ga Rafael Jusupov.<br />
Slušajući ovu uobičajenu raspravu među drugovima, shvatio<br />
sam da nijedan od njih nije rob želuca; da jesu, ne bi ih sudbina<br />
dovela na daleki Tibet i ne bi ih mučila tolikim lišavanjima.<br />
Štaviše, ovde na Tibetu nam se baš i nije jelo, više nam je bilo<br />
do uzbudljivih duhovnih stvari. Pa i Seliverstov se po mršavosti<br />
brzo približavao Rafaelu Jusupovu.<br />
Bol u želucu mi se malo smanjio. Podigao sam glavu, pogledao<br />
monaha i upitao ga:<br />
- Recite mi, monaše, da li Vi verujete da je ovu ploču i<br />
šestougaoni monument čovek mogao da „iskleše rukama"?<br />
- Naravno da verujem. Ljudi mogu da klešu ne samo<br />
pojedinačne stene, nego i čitave planine... na primer, one - monah<br />
poka<strong>za</strong> rukom.<br />
„Isklesane planine"<br />
Pogledah u pravcu u kome je pokazivao i videh da su planine na<br />
suprotnoj strani <strong>za</strong>ista bile kao isklesane: duž njih su prolazile<br />
nekakve horizontalne brazde, nalik na stepenike.<br />
- Ovde ne možemo isključiti da je struktura ovih planina<br />
slojevita, i da je erozija vetra formirala te grebene nalik na stepenike<br />
- <strong>za</strong>čuo se glas Rafaela Jusupova.<br />
392
Milarepina pećina<br />
Staje ovo? Slojevite planine ili stepenice koje su načinili ljudi...?<br />
- Šta je rekao? - upita monah.<br />
Tatu je preveo, koliko je umeo, Jusupovljeve reči.<br />
- Ne, ne! - uskliknu monah. - Nije vetar načinio te stepenike!<br />
Njih su načinili ljudi!<br />
- Kako su to radili?<br />
- Rukama i glavom - zbunio se monah - tako se kaže u<br />
legendi.<br />
- Legende su uvek ozbiljne - nije mogao da se uzdrži od komentara<br />
Seliverstov, koji je pogledao Jusupova.<br />
- A čemu služe te stepenice? - upita cepidlaka Jusupov.<br />
- Ne znam. O time ništa ne piše - obori pogled monah.<br />
Uhvatio sam sebe u misli da ni ja ne razumem čemu služe te<br />
stepenice, pa čak ne mogu ni da pretpostavim. Nisam znao da su<br />
stepenici u stanju da tako reći „gase" suptilnu energiju prilikom<br />
prelaska u naš trodimenzionalni svet iz nekog drugog, na primer,<br />
četvorodimenzionalnog, koji je više napunjen energijom.<br />
Da bismo došli do makar kakvog pojma o tome, morali smo<br />
da obavimo i ekspediciju u Egipat. I tek tamo, u vrelom Egiptu,<br />
počeli smo da tumačimo stepenaste piramide kao piramide<br />
koje služe kao ulazi u naš svet, a klasične glatke piramide - kao<br />
piramide <strong>za</strong> izla<strong>za</strong>k iz našeg sveta.<br />
"393
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
A tada, na Tibetu, ja sam umno bio na znatno nižem nivou i<br />
sve više sam se priklanjao pretpostavci Rafaela Jusupova o tome<br />
da su slojevite planine nastale erozijom vetra. Ali, negde u<br />
dubini duše krila se misao daje velika Šambala, koja je u stanju<br />
da živi istovremeno u nekoliko svetova, ovde načinila nešto od<br />
čega <strong>za</strong>visi naša budućnost i da kada se među nama pojave „novi<br />
ljudi" koji liče na nas, ali su drugačiji... novi...<br />
Pružio sam ruku monahu. A Seliverstov, opraštajući se, toliko<br />
je drugo drmusao njegovu ruku da mi je izgledalo da je<br />
uplašio monaha.<br />
Vrludajući između kamenja, pošli smo napred po maršruti.<br />
Koračajući, mrštio sam se od bola. Spuštalo se veče.<br />
Uskoro smo stali i počeli da dižemo šatore. Bol u želucu mi<br />
je sasvim dodijao. Legao sam na zemlju i grčeći se, počeo da<br />
stenjem.<br />
- Joj! Joj - razlegalo se u tišini te hladne tibetske večeri.<br />
Mrtvi me nisu štedeli.<br />
Mrtvi me nisu štedeli<br />
394
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dodu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 18<br />
Sve piramide, piramide i piramide<br />
Uveče, naravno, nisam ništa jeo; što se kaže, nije mi prijalo.<br />
Momci su me, kao bolesnog, stavili u odvojen veliki šator, a<br />
sami su se nagurali u malom dopunskom šatoru. Očigledno su<br />
se bojali da me ne uznemire svojim hrkanjem. A meni je nedostajalo<br />
prijateljsko rame na koji bih mogao da se oslonim,<br />
boreći se sa užasnim bolom. Ležao sam sam u šatoru... kao u<br />
grobu. Zvonka noćna tišina me je deprimirala. Čekao sam jutro.<br />
Bol u predelu želuca potpuno me je izmučila.<br />
- Hrk! - slatko se razlegalo u tišini noći iz susednog šatora.<br />
- Osetio sam da će <strong>za</strong>spati pre mene - <strong>za</strong>čuo sam ne<strong>za</strong>dovoljni<br />
glas Rafaela Jusupova.<br />
- Da... - odgovorio je smoreni Ravilov glas.<br />
- Sta trabunjate? Ne date šefu da spava! Treba imati savesti<br />
- šator je odmah kraj nas! - <strong>za</strong>čuo sam glas Seliverstova koji se<br />
probudio.<br />
- Kako hoćeš, Sergeju Anatoleviču!<br />
395
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Opet je nastala tišina. Zvonka tišina. Crni svod šatora me je<br />
pritiskao, podsećajući na svod pećine gde se nalaze... Mrtvi.<br />
- Hrk! - opet se razlegao zvuk iz susednog šatora, zvuk koji<br />
je potvrđivao život.<br />
- Eh - <strong>za</strong>čuo sam uzdah Rafaela Jusupova.<br />
- Hrk! - razleglo se u odgovor.<br />
- Pada u san... - uzdahnuo je Jusupov.<br />
- Hrk! Hrk! Hrk! H...h... hr...hr... hrrrr! - čulo se iz susednog<br />
šatora.<br />
- Besana noć nam je <strong>za</strong>garantovana - <strong>za</strong>čuo se tragički glas<br />
Jusupova. - Ravile, muni ga laktom!<br />
- Evo.<br />
- Uop - čulo se nešto.<br />
- Uspelo je - <strong>za</strong>dovoljno izjavi glas Jusupova. - Brže ćemo<br />
<strong>za</strong>spati!<br />
Opet je nastala zvonka tišina. Bol me nije prolazila.<br />
- Hrk! - opet je prekinulo tišinu.<br />
- Nismo uspeli... - <strong>za</strong>čulo se u odgovor.<br />
- Hrk! Hrk! - čuo sam opet. - H...h... hr...hr...hrrrr.... hrrr...<br />
hrrrr!<br />
- Opet se <strong>za</strong>huktava! Kakav košmar!<br />
-Da...<br />
- Hrrr...hrr...hrrr....<br />
- Užas!<br />
- Hrr... hrr.... hrr...<br />
- Bolje je pored traktora!<br />
- Hrr.... hrrr... hr...<br />
Potom sam <strong>za</strong>čuo tupe zvuke: očigledno je Ravil muvao Seliverstova<br />
laktom.<br />
- Uop! - ponovo se odsečno <strong>za</strong>čulo u tišini.<br />
- Na kratko... - bez nade izgovori glas Jusupova.<br />
- Hrk! - kao da je potvrdio glas Seliverstova.<br />
- Eh!<br />
396
Sve piramide, piramide i piramide<br />
- Hrk! Hrk! H...h...h...hr....hrrr....hr....hrrrrr<br />
- Muvaj ga češće!<br />
- Pa to i radim!<br />
- Uop!<br />
- Još ga muvaj! Jače!!!<br />
- Sto se vrtite, ne date mi da spavam - <strong>za</strong>čuo se sanjivi glas<br />
Seliverstova.<br />
- Hrčeš!<br />
- Ja?<br />
- Okreni se na drugu stranu!<br />
-Koju?<br />
- Na stomak!<br />
Dva-tri minuta se čulo nekakvo meškoljenje.<br />
- Stisnuli ste me uz bok šatora - <strong>za</strong>dihano reče Ravil.<br />
- I mene - dodao je Jusupov.<br />
- A ja, šta, da spavam sedeći? - čuo se ne<strong>za</strong>dovoljni glas<br />
Seliverstova.<br />
- Slušaj, Sergeju Anatoleviču, bolje posedi malo u šatoru i<br />
pričekaj da ja i Ravil <strong>za</strong>spimo. A potom hrči koliko hoćeš.<br />
- A vi nećete hrkati?<br />
- Naravno da nećemo!<br />
Po karakteru šuštanja sam shvatio da je Seliverstov <strong>za</strong>ista<br />
seo i počeo da čeka kada će Ravil i Rafael Jusupov <strong>za</strong>spati.<br />
- Fiju - <strong>za</strong>čulo bi se povremeno u tišini.<br />
Osetilo se da Sergej Anatolevič puši kroz prozorčić šatora.<br />
- U-hu-hu-hu - <strong>za</strong>čuo se novi zvuk.<br />
- Spavaju, ološi - prokomentarisao je naglas Seliverstov,<br />
nervozno fijuknuvši.<br />
- U-hu-hu-hu.<br />
- Tek je jedan počeo.<br />
- U-hu-hu-hu - u...u....ur...urrrr...urrr....urrrr...<br />
- Treba trenirati grlo - poučno izgovori glas Seliverstova.<br />
- Urrrr.. .urrr... .urrrr...<br />
397
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Kakvo hrapavo grlo!<br />
Nakon toga je <strong>za</strong>počelo meškoljenje. Osećalo se da se Seliverstov<br />
sprema da spava, razmičući Ravila i Rafaela Jusupova. Ovaj<br />
poslednji je na neko vreme <strong>za</strong>ćutao, a potom se opet <strong>za</strong>čulo.<br />
- Urrrr...urrr....urrrr...<br />
Usred tih jednolikih zvukova je jasno, kao strela, <strong>za</strong>zvučalo:<br />
-Hrk!<br />
- Urrrr...urrr....urrrr...<br />
A potom su zvuči „hrk" učestali, potom prešli na zvuk „h",<br />
potom na zvuk ,,hr" i... u tibetskoj noćnoj tišini „<strong>za</strong>pevao" je<br />
grandiozni ruski duet:<br />
- Hrrr... urrr...hrrr.... urrr....<br />
- Jadni Ravil! - pomislio sam.<br />
Iskreno rečeno, hrkanje mojih prijatelja pomoglo mi je da prebrodim<br />
tu užasnu noć sa bolom koji mi je već dodijao preko glave.<br />
U prekidima između napada bola čak bih se ponekad i nasmejao.<br />
Ja inače odlično spavam i mogu da <strong>za</strong>spim čak i kad kraj mene<br />
leži izvor najgore moguće varijante hrkanja, kada se monotoni<br />
srceparajući zvuči prekinu i kada se, prepadnut, pitaš: „Da ovaj nije<br />
umro?" Cesto se ta pau<strong>za</strong> <strong>za</strong>strašujuće produži, pa i sam slušalac<br />
oseća da prestaje da diše. Neočekivano, kad napetost dostigne<br />
vrhunac, <strong>za</strong>čuje se već dugo čekani „Hrk!!!" nakon čega zvuči dobiju<br />
takvu snagu da izgleda da hrkač pokušava da ispusti čitavu<br />
<strong>za</strong>lihu svojih zvukova dok mu koren jezika opet ne <strong>za</strong>padne u grlo.<br />
A jednostavni i prijatni zvuči ,,hrr... hrrr" i „urr... urrr" me čak<br />
umiruju i izgledaju mi kao prijatna noćna melodija pred spavanje.<br />
Planinari mene, inače, smatraju nekim ko malo hrče.<br />
Ujutru me je želudac i dalje boleo, ali više ne tako jako.<br />
- Kako si spavao, šefe? - upita Seliverstov.<br />
- Nisam ni spavao.<br />
- I mi smo nešto loše spavali.<br />
Već sam bio umoran od bola. Išlo mi se... kući. Ali, kuća je<br />
bila daleko.<br />
398
Sve piramide, piramide i piramide<br />
Spakovali smo logor. Doručkovali smo kineske re<strong>za</strong>nce.<br />
Neispavani Sergej Anatolevič je dvaput ispustio ranac tovareći<br />
svog „rođenog" jaka. Rafael Jusupov ga je mračno posmatrao,<br />
sileći se da ne prokomentariše.<br />
- Pa idemo li, a? - tiho sam rekao<br />
I opet piramide...<br />
Usput smo počeli da nailazimo na sve nove i nove piramide. Bilo<br />
ih je mnogo. Savladavajući bol, <strong>za</strong>ustavljao bih se, fotografisao<br />
i crtao. Shvatao sam da ne mogu da svu pažnju usredsredim na<br />
crtanje, ali sam marljivo crtao, nastojeći da ne pridajem značaja<br />
neprestanom bolu koji mi je dodijao. Ponekad bih precrtao loš<br />
crtež i počinjao da uporno ponovo crtam, da bih nervozno primetio<br />
da novi nije ništa bolji. Ovde, u okolini Mrtvih, nisam mogao<br />
da prevaziđem samog sebe. Ali hteo sam... veoma.<br />
Konstrukcija nalik piramidu, hr. 48 - crtež<br />
399
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Jedna od piramidalnih konstrukcija koju sam nacrtao (br.<br />
48) imala je mnogo stepenika, visinu oko 400 metara, i bez obzira<br />
na to što joj oblik nije izgledao sasvim kao da je veštačkog<br />
porekla, veoma je ličila na arhitektonsko i veoma staro zdanje,<br />
koje se jasno isticalo na po<strong>za</strong>dini oveštalih tibetskih planina.<br />
Po sredini je išla ogromna brazda.<br />
<strong>Dr</strong>uga konstrukcija nalik piramidi (br. 59) na koju smo<br />
naišli usput bila je ogromna i izuzetno složena. Dok smo išli po<br />
dolini, i<strong>za</strong> padine običnog trošnog tibetskog brega uka<strong>za</strong>lo se<br />
nešto ogromno i stepenasto, visoko minumum 700-800 metara.<br />
To „nešto" se jasno videlo na po<strong>za</strong>dini okolnih planina.<br />
- Oho! - uzviknuo je Ravil. - Kakva piramida!<br />
- Bogami jeste - reče Rafael Jusupov.<br />
- Šefe, ako bismo pošli uz padinu, a potom... se popeli i na samu<br />
piramidu? Ovde je sasvim moguće popeti se! - romantično<br />
predloži Ravil.<br />
- Ne sme se - mrašno sam odgovorio.<br />
- Zašto?<br />
- Ogledala.<br />
Fotografija kamene kocke koja izlazi iz stepenika<br />
piramidalne konstrukcije br. 59<br />
400
Sve piramide, piramide i piramide<br />
Opšti izgled divovske piramidalne konstrukcije hr. 59<br />
(fotografija u originalu)<br />
- Mmm... da.<br />
- Rekao bih da su ovde u Gradu <strong>Bogova</strong> sve piramidalne konstrukcije<br />
<strong>za</strong>štićene Ogledalima Vremena. Mi još nemamo kartu<br />
Grada <strong>Bogova</strong>, ali ćemo je načiniti - sigurno ćemo je načiniti. Nisam<br />
džabe merio sve azimute i trudio se da tačno lociram svaku<br />
piramidu. A ako se popnemo na tu piramidalnu konstrukciju,<br />
nije isključeno da ćemo dospeti u zonu sažetog vremena i ...<br />
smesta se pretvoriti u starce - dodao sam. - Ne sme se, braćo!<br />
- Ne sme - složio se Seliverstov.<br />
Prišavši bliže tom stepenastom objektu, uskoro smo ra<strong>za</strong>znali<br />
jasno vidljivu kocku, dimenzija nekih 50x50 metara, koja<br />
je izlazila iz jedne stepenice te konstrukcije.<br />
Meni kao da je nadošla snaga, pa sam, <strong>za</strong>boravivši na bol, počeo<br />
da se vešto pentram po bregovima <strong>za</strong>jedno s Ravilom. Uskoro je<br />
pred nama pukao pogled na divovsko kameno zdanje. Dve stepenaste<br />
piramidalne konstrukcije bile su spojene ogromnim kamenim<br />
lukom, ne kraćim od 2 kilometra. Bilo je jasno vidljivo da je čitava<br />
ta kamena konstrukcija načinjena od drugačijeg kamena nego<br />
okolni tibetski bregovi: taj kamen, mestimično prekriven snegom,<br />
bleštao je kao ogledalo. Sticao se utisak daje na mestu te građevine<br />
nekad bio obični planinski vrh koji su drevni graditelji srubili i od<br />
debelih slojeva stena načinili tu neobičnu konstrukciju.<br />
401
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Luk dug dva kilometra<br />
koji pripada kompleksu<br />
piramida <strong>za</strong>vršava<br />
se piramidalnim<br />
uzvišenjem br. 61<br />
(originalna fotografija)<br />
- Ovde je verovatno <strong>za</strong> klesanje planina bio upotrebljen kameni<br />
laser - rekoh sam sebi.<br />
Detaljno sam nacrtao čitavu tu konstrukciju, stalno se<br />
pitajući čemu služi.<br />
- Ravile! Sta ti misliš, <strong>za</strong>što je načinjena ova mašina?<br />
- Ne znam, šefe - odgovorio je on.<br />
- Ni ja ne znam... - tiho sam priznao.<br />
Šta je ovo - kalupi?<br />
Seo sam na kamen i <strong>za</strong>mislio se. U glavi mi se kovitlala zbrka<br />
misli. Silno sam želeo da to saznam... ali nisam znao. Napregao<br />
sam se očekujući da će iz misaone zbrke iskočiti „spasilačka"<br />
misao koja će me povesti i razmrsiti kllupko misli. Ali, „iskra"<br />
se nije pojavila. Tmurno sam pognuo glavu.<br />
- Eh! - smoreno rekoh.<br />
Ustao sam sa kamena, složio sveske <strong>za</strong> crtanje u ranac i poslednji<br />
put pogledao tu divovsku kamenu građevinu.<br />
- Kalup! - <strong>za</strong>malo što nisam povikao, neočekivano i <strong>za</strong> samog<br />
sebe. - To je kalup! Tačno - to je kalup! Divovski kalup! Ali... čega?<br />
Čega? Čega?!! Staje načinjeno po ovom kalupu? Ko je to načinio?<br />
Osetio sam ponižavajuću nemoć svoga uma. Izgledao sam<br />
majušno na po<strong>za</strong>dini tog divovskog kalupa. Bio sam tako mali!<br />
Kao mrav.<br />
Pognute glave sam pošao dalje po maršruti. Reč „kalup" je<br />
blistavo <strong>za</strong>sijala i iščezla u podsvesti.<br />
402
Sve piramide, piramide i piramide<br />
Ubrzo smo došli do još jednog piramidalno-ogledalskog<br />
kompleksa dužine oko 7km. Crtao sam i crtao, skicirajući svaki<br />
element tog kompleksa da bih ih potom spojio u celinu. Sagledati<br />
čitav taj kompleks iz jedne tačke nije bilo moguće. A i svaki<br />
element se morao nacrtati iz nekoliko raznih uglova, kako bi se<br />
stvorila celovita slika tog kompleksa. Naravno da sam i fotografisao<br />
iz nekoliko uglova, ali sam na kraju mog „fotografskog<br />
truda" shvatio da će fotografije prika<strong>za</strong>ti malo toga.<br />
Visina svakog elementa tog kompleksa bila je oko 400-500<br />
metara. Sticao se utisak da je ceo kompleks bio „isklesan" iz<br />
nekadašnjeg planinskog grebena, možda pomoću... kamenog<br />
lasera, koji deluje pomoću ljudske Moći Misli.<br />
Dok sam sedeći na kamenu i boreći se sa dosadnim bolom<br />
u želucu <strong>za</strong>vršavao panoramski crtež piramidalno-ogledalskog<br />
kompleksa, više se nisam bavio besmislenim pitanjem o svrsi te<br />
divovske građevine. Jednostavno mi se reklo daje to „kalup", po<br />
kome je načinjeno nešto grandiozno. Ali šta? Nisam znao.<br />
U tom trenutku nisam mogao ni da <strong>za</strong>mislim da će nas logika<br />
dovesti do <strong>za</strong>ključka da su se po tim „kalupima" pravila... ljudska<br />
tela, a ne prosto ruke ili noge. A i o tome ću, dragi čitaoci, govoriti<br />
Crtež divovskog piramidalnog kompleksa (br. 59, 60 i 61).<br />
Da lije to kalup?<br />
403
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Crtež divovskog piramidalno-ogledalskog kompleksa (br. 62-69)<br />
dugog oko 7km<br />
u mojoj sledećoj knjizi. Verujte mi, to će biti komplikovano, ali veoma<br />
<strong>za</strong>nimljivo. A pored toga ćete se, dragi čitaoče, sigurno <strong>za</strong>čuditi<br />
činjenici da su drevni Sumeri znali tajnu Grada <strong>Bogova</strong>. I... možete<br />
da <strong>za</strong>mislite stepen mog čuđenja kada me je nit misli, koja se vrtela<br />
oko analize holografskog i vodenog oblika života na Zemlji, dovela<br />
do spoznaje suštine dosad nerastumačenih sumerskih tekstova.<br />
Naredna piramidalna konstrukcija (br. 70) bila je veoma originalna<br />
po <strong>za</strong>misli i nije podsećala ni na jednu koju smo dotad<br />
sreli. Bila je visoka oko 500 metara. Na njenoj jugo<strong>za</strong>padnoj strani<br />
nadneli su se izbočeni kameni stećci, ili polurazrušene figure,<br />
koje je neko nekad načinio.<br />
U početku sam malo sumnjao u veštačko poreklo tih piramidalnih<br />
konstrukcija, ali sam se, prešavši pogledom okolne tibetske<br />
planine jasno prirodnog porekla, uverio da nikakva planina,<br />
čak ni najneobičnija, ne može toliko jasno da se razlikuje<br />
od trošnih kosih padina. Osim toga, nalazili smo se u Gradu<br />
<strong>Bogova</strong>, koji se sastoji od piramida i monumenata...<br />
404
Sve piramide, piramide i piramide<br />
Iznenada su mi pažnju privukla dva konusa (br. 77 i 78).<br />
Jedan - sa šiljatim vrhom, a drugi sa cilindričnim ispustom<br />
na vrhu. Svaki je bio visok oko 200-300 metara. Bili su dopola<br />
pokriveni snegom. Na brzu ruku sam ih nacrtao.<br />
- Sta je to? - već po navici upitah sam sebe. - Isto kalup?<br />
Ali čega?<br />
Uskoro smo ugledali još jedan kompleks, koji se sastoji od tri<br />
ogromne piramidalne konstrukcije (visoke 600-700 metara), br.<br />
82, 83. Bilo je vidljivo da je svaka od tih građevina veoma ruinirana,<br />
ali su stepenasti karakter i mnoštvo drugih osobina koje<br />
su imale govorili da to nisu obične planine, već građevine koje su<br />
načinili drevni narodi sa nekim ciljem.<br />
Izdaleka se nadnosila još jedna piramidalna konstrukcija<br />
(br. 75). Shvatao sam da se i<strong>za</strong> brda vidi samo njen vrh, ali nismo<br />
mogli da priđemo bliže kako bismo razgledali njenu osnovu,<br />
jer smo se bojali... ogledala. Vidljivi deo te konstrukcije,<br />
visine oko 200 metara, veoma<br />
je podsećao na tipičnu stepenastu<br />
piramidu. Mada je i ona<br />
bila prilično ruinirana, moglo<br />
se primetiti da ima čitav niz<br />
odlika koje je razlikuju od piramidalnih<br />
konstrukcija koje<br />
smo dotad videli.<br />
Crtež i original piramidalne konstrukcije (br. 70)<br />
405
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
I opet se i<strong>za</strong> tibetskih bregova pojavilo piramidalno zdanje<br />
(br. 86). Bilo je visoko oko 500 metara, a dugačko - oko 1000<br />
metara. Ta stepenasta građevina imala je jednu izrazitu posebnost.<br />
Ona je čitava bila udubljena u obliku luka, a na vrhu je imala<br />
izbočine, od kojih je jedan podsećala na čoveka koji se klanja,<br />
druga na - roščić, a treća na kosu ploču. Hteo sam da se popnem<br />
na breg, kako bih detaljnije razgledao ovu građevinu, ali mi bol u<br />
želucu koji se neprekidno vraćao to nije dopuštao.<br />
- Kalupi, kalupi i kalupi! - tiho sam rekao. - Ogromni i<br />
neobični kalupi! Ali... čega?<br />
Okrenuo sam se i pogled mi se susreo sa Ravilovim.<br />
- Sta je, šefe? - upitao me je on.<br />
- Pa to su... kalupi.<br />
- Kakvi kalupi?<br />
- Eto takvi...<br />
Još jednom sam<br />
pažljivo pogledao Ravila<br />
i zbog nečega obratio<br />
pažnju na njegove smeđe<br />
oči, tačnije na dužice kestenjaste<br />
boje.<br />
Crtež i fotografija kupastih konstrukcija (br. 77, 78)<br />
406
Sve piramide, piramide i piramide<br />
Crtež piramidalnih konstrukcija (br. 81-83)<br />
- Dužica, dužica... - opet sam tiho progovorio.<br />
-Šta?<br />
- Pa eto... dužica...<br />
- Kakve veze ima dužica?<br />
- Ne znam ni sam.<br />
Kao da sam se sav skupio, osećajući potpuni besmisao te<br />
pomisli o dužici oka, pa<br />
sam se setio još i gomile<br />
drugih besmislica koje<br />
su me pratile u životu.<br />
- Eh! - mogao sam jedino<br />
da kažem <strong>za</strong> sebe.<br />
O, koliko mnogo nisam<br />
znao u tom trenutku!<br />
Trebalo je da prođu<br />
godine da bi ta misao o<br />
dužici, koja mi se tako<br />
apsurdno javila, ponovo Crtež piramidalne konstrukcija (br. 85)<br />
407
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
isplivala u novom obličju. Trebalo je da se pojave Anatolij Popov<br />
i Robert Gordeev iz Naberežnih Čelnov, da bi se tokom diskusije<br />
sa njima o anđelolikim oblicima života na Zemlji ta misao o<br />
dužici počela da konkretizuje, preplićući se sa iridodijagnostikom,<br />
koja mi je kao oftalmologu bila dobro poznata - da bi me dovela<br />
do savršeno neočekivanog <strong>za</strong>ključka: da je u početku Bog načinio<br />
čoveka u obliku dužice i tek potom razvio iz nje čovečije telo; i da<br />
holografsko telo anđela veoma liči, ma kako to čudno zvučalo,<br />
Crtež i fotografija piramidalne konstrukcije br. 86<br />
(nakon kompjuterske obrade konturama i u originalu)<br />
408
Sve piramide, piramide i piramide<br />
dragi čitaoče... na dužicu oka. Nemojte da mi<br />
sudite previše strogo, dragi čitaoci, zbog ovog<br />
sasvim neočekivanog <strong>za</strong>ključka - o tome ču<br />
detaljno pisati u četvrtom tomu ove knjige i<br />
vi ćete shvatiti da ničeg neočekivanog ni sen<strong>za</strong>cionalnog<br />
tu nema, već će vam se, naprotiv,<br />
sve poka<strong>za</strong>ti kao logično, pojmljivo, čak i<br />
razumljivo samo po sebi.<br />
A tada, u tibetskom Gradu <strong>Bogova</strong>, stajao sam lagano pognut<br />
od bola u želucu, dok me je probijao planinski hladni vetar<br />
i <strong>za</strong> sebe ponavljao:<br />
- Zašto mi je u glavu došla ta misao? Zašto, <strong>za</strong>što?<br />
Glupost<br />
Dalje sam nastavio da razmišljam o glupostima koje tako često<br />
činimo u životu, svaki put prigovarajući samom sebi: „Kakva<br />
sam ja budala! Zašto sam tako uradio?" Ali, kako je meni izgledalo,<br />
moj um uopšte nije odbacivao tu besmislenu misao o<br />
dužici; moj um čak kao da je mazio tu glupost, pa je čak i gajio.<br />
Čak mi je postalo prijatno što sam dopustio tako glupu misao,<br />
a nisam je odagnao oholim odmahivanjem glavom.<br />
- Gluposti! Gluposti! - čak sam coknuo usnama koračajući<br />
napred.<br />
Setio sam se kako sam u životu činio mnogo gluposti, veoma<br />
mnogo... i svaki put kad bih učinio nešto glupo bih sasvim<br />
pocrveneo, kao stidljiva devojčica, <strong>za</strong>to što ja uopšte mogu da<br />
činim nešto tako. Setio sam se da bi svaki put kad bih pocrveneo<br />
zbog gluposti, u mojoj viziji iznikao gordi ,,men" (muškarac) sa<br />
nedokučivim izrazom lica, koji nikada ne bi dopustio glupost, sa<br />
izrazom lica koji bih ja tako voleo da imitiram. Ali, imitiranje mi<br />
nije uspelo - gluposti bi me pretekle.<br />
- Ma šta je ovo! - govorio sam dopuštajući sebi neku glupost<br />
i crveneći pri tom.<br />
409
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Oj, oj, oj. Vidi, pocrveneo je kao rak - „<strong>za</strong>brinuto" bi primetio<br />
neko od prisutnih, terajući me da još više pocrvenim,<br />
kada bi lice već počelo da mi gori.<br />
Postepeno sam počeo da se odnosim prema glupostima, koje<br />
sam sebi dopuštao u životu, kao prema prirodnim nevoljama u<br />
ljudskom ponašanju, pa sam čak počeo i da manje crvenim pri<br />
tome, <strong>za</strong>menivši proces crvenjenja pušenjem na nervnoj bazi<br />
ili čašicom votke. A na ljude koji čine gluposti počeo sam<br />
da gledam sa osećajem dubokog razumevanja, nastojeći da ih<br />
ohrabrujuće potapšem po leđima ili kažem nešto kao: „Dešava<br />
se! Za minut će te budale sve <strong>za</strong>boraviti".<br />
Ali, u meni je ostalo čudno osećanje uvažavanja prema ljudima<br />
koji mogu da pocrvene kao rak.<br />
- Kakav junak, pocrveneo je - mislio bih tada.<br />
Počeo sam da analiziram svoju simpatiju prema „crvenjenju"<br />
i tokom te analize sam primetio da su ljudi koji umeju da crvene<br />
obično bolji, čistiji i druželjubiviji nego „manekeni" koje ništa ne<br />
može da uzdrma i koji umeju,<br />
da tako kažemo, da „drže<br />
fasadu".<br />
A onda, nakon mnogo-mnogo<br />
godina sam shvatio da je glupost<br />
Bogomdani protivotrov<br />
protiv glavnog greha - da čovek<br />
smatra sebe Bogom - pošto glupost<br />
<strong>za</strong>ustavlja čoveka, tačnije,<br />
čini da sam sebe <strong>za</strong>ustavi, ne<br />
dajući mu da se suviše uzoholi<br />
zbog lepo i<strong>za</strong>brane kravate ili<br />
zbog nekoliko minuta pažnje<br />
dobijene od neke žene nalik<br />
na lutku. Srećan je onaj ko<br />
O, kako često pravimo gluposti! čini gluposti, pošto je u njegov<br />
410
Sve piramide, piramide i piramide<br />
mentalitet „ugrađen" mentalitet<br />
borbe sa „Samim Sobom Velikim".<br />
Nije svakom Bog dao srećnu sposobnost<br />
da čini gluposti i pri tom<br />
crveni! Nije svakom dato takvo<br />
pravo da pocrveni <strong>za</strong> samog sebe i<br />
da osečajuči pri tom osećanje stida<br />
vežba svoju savest. Pratilju gluposti<br />
možemo nazvati Trenerom Savesti,<br />
koji nas prati u životu. A čovek sa<br />
uvežbanom Savešću može čak i da<br />
pođe u Dolinu Smrti, gde ga čeka Veliki<br />
Sud Savesti Kralja Smrti Jame.<br />
Srećanje čovek koji sebi<br />
dopušta gluposti,<br />
jer on ima mehani<strong>za</strong>m<br />
da se bori sa<br />
„Samim Sobom Velikim"<br />
- Molim vas, pravite gluposti<br />
i crvenite zbog njih! Izuzetno je<br />
važno vežbati svoju savest - umalo što nisam povikao naglas.<br />
Shvatao sam da svakako Bog svim ljudima daje tu sposobnost<br />
- da prave gluposti i da reaguju na njih, čuvajući se da ne počine<br />
greh samoveličanja. Ali, iz svoje tuposti ljudi se bore protiv te „glupe<br />
navike da se prave gluposti", pa veoma često u tome i uspevaju,<br />
pretvarajući se u dobro nam poznate „manekene", kojima je <strong>za</strong>garantovano<br />
da će na Onom Svetu „dobiti packe od sudbine", ili<br />
još gore, da će uz škrgut zuba i stenjanje dobijati packe na ovom<br />
svetu - samo <strong>za</strong>to što su se odvikli od toga da crvene. A i žene<br />
- koje su nešto saosećajnija stvorenja sa materinskim elementom<br />
u duši - zbog nečega ne vole „manekene" koji svojim nacifranim<br />
izgledom uspevaju da <strong>za</strong>gade svako piće koje reklamiraju, već vole<br />
obične mladiće, čija snaga nije u „našminkanom imidžu" već u<br />
iskrenom pogledu, mladiće koji ponekad umeju da kažu „Izvini",<br />
pocrvenevšipri tom. A devojke koje „padaju" na manekene, i same<br />
su manekenke, koje im i priliče... na njih ne vredi traćiti osećanja.<br />
I ponekad se i njima pokaže kako neki obični mladić može biti<br />
moćniji od nekih tamo „manekena" koji su se udaljili od Boga. A<br />
411
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
ti „manekeni", koji su glupo „pobedili" sve svoje gluposti, pred Bogom<br />
su obični idioti. A ako se govori o ljubavi, a ne o potenciji, žene<br />
vole pomalo smotane muškarce, jer u njima prepoznaju decu koju<br />
treba hraniti, pojiti i prati, i... kao što Bog <strong>za</strong>poveda, voleti... ponavljam<br />
još jednom - voleti, jer je tako Bog <strong>za</strong>povedio.<br />
- Šefe, idemo! Zašto stojimo? - <strong>za</strong>čuo sam Ravilov glas.<br />
- Idemo, idemo... - odgovorio sam.<br />
- O čemu si mislio, šefe?<br />
- Došla mi je glupa misao da je anđeloliki čovek... da je on...<br />
dužica oka... u obliku biopolja ili u holografskom obliku - rekao<br />
sam, osetivši da sam pocrveneo.<br />
Opet piramide<br />
I potom su opet počele da iskrsavaju piramide, drevne piramide,<br />
koje je neko nekad, radi nečega, načinio.<br />
Dve piramide (br. 87 i 88) veoma dobro su se videle. Jedna<br />
od njih - viša - visoka oko 300m, imala je oštri piramidalni vrh i<br />
dva široka stepenika. <strong>Dr</strong>uga piramida je bila triput niža od prve<br />
i imala je jasno izražene stepenike i <strong>za</strong>rubljen vrh. Shvatio sam<br />
da i<strong>za</strong> brega vire samo delovi tih piramidalnih konstrukcija, ali<br />
nisam imao snage da se penjem na breg da bih ih razgledao.<br />
Mršteći se od bola, nacrtao sam piramide. Ravil i ja smo sve<br />
snimili. Iako je kamen na kome sam sedeo bio hladan, bio mi je<br />
ugodan i prijatan. Nije mi se ustajalo ni išlo dalje.<br />
- I mrtvi sede na kamenju - javila mi se misao. - Kako je<br />
čudan osećaj - biti Mrtav! Nama Živima je nepojmljiv. I samo<br />
oni ljudi koji umeju da meditiraju i u mislima ulaze u prostranstvo<br />
Sveta Misli, koji mi nazivamo Onim Svetom, i koji se tamo<br />
pretvaraju u Coveka-Misao, mogu da znaju da je to kad neko<br />
postane Čovek-Misao istinska sreća - viša i veća sreća, koju<br />
daje Bog. O, kako je velika ta sreća - da se bude Čovek-Misao!<br />
Kako su srećni jogiji koji se, budući da umeju da se oslobode<br />
gravitacione i sličnih težina svoga tela, penju uvis <strong>za</strong>boravivši<br />
412
Piramidalne konstrukcije br. 87 i 88. Fotografija u originalu i<br />
nakon kompjuterskog dodavanja kontura<br />
privremeno na svoje telo i osećajuči da su nerazdvojni deo prostranog<br />
i divnog Sveta Misli! Koliko su samo srećni Mrtvi koji<br />
svo vreme žive na Onom Svetu, u Svetu Misli, i osmehuju se<br />
odatle na svoja nepokretna tela koja nemo svedoče o tome da<br />
je glavno polje delatnosti Mrtvih - Svet Misli koji je dodeljen<br />
planeti Zemlji, gde živimo i mislimo mi, obični ljudi, koji se čak<br />
i ne brinemo o čistoti svojih pomisli. I najverovatnije - isto je<br />
413
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
tako sreća, neobična sreća, sedeti na kamenom podu pećine i<br />
biti tamo gde ćemo jednom biti svi mi.<br />
Uskoro smo videli još jednu grupu piramidalnih konstrukcija<br />
(br. 96,97). Dve ogromne piramide visine po 500-600 metara su se<br />
nazirale u daljini. Jedna od njih je bila stepenasta, a druga bez stepenika,<br />
sa <strong>za</strong>rubljenim vrhom,<br />
na kome je bila postavljena<br />
ogromna kamena ploča. Već<br />
se smrkavalo, pa su fotografija<br />
i video-snimak te tri piramide<br />
ispali loše, ali su se okom videli<br />
dovoljno dobro.<br />
Usput smo <strong>za</strong>pazili još j ednu<br />
piramidalnu konstrukciju<br />
(br. 112) koja je takođe bila<br />
stepenasta, ali znatno manje<br />
visine (otprilike 80-100 metara).<br />
Smrkavalo se, a na nju<br />
je još pala i senka oblaka - pa<br />
sam jedva uspeo da nacrtam<br />
tu neveliku piramidu.<br />
Piramidalne konstrukcije br. 96 i 97. Fotografija u originalu,<br />
nakon kompjuterske obrade konturama i crtež<br />
414
Sve piramide, piramide i piramide<br />
Crtež piramidalne konstrukcija br. 112<br />
Uveče sam u kuhinjskom šatoru preskočio večeru... tačnije,<br />
večerao sam pregršt tableta <strong>za</strong> želudac. Bol se smirio. Ušao sam<br />
u šator i čvrsto <strong>za</strong>spao. Da li je neko pored mene hrkao - nisam<br />
čuo.<br />
Ujutru smo usput ponovo počeli da nailazimo na piramide.<br />
Grupu od tri piramidalne konstrukcije (107-109) primetio je<br />
Ravil, koji je <strong>za</strong>molio da mu dopustimo da se popne na jedno<br />
od uzvišenja, na kome je on izdaleka primetio nešto neobično,<br />
što se nije uklapalo u pej<strong>za</strong>ž običnih tibetskih planina. Kada<br />
mi je Ravil mahnuo, i ja sam se popeo na tu uzvisinu i odatle<br />
nacrtao tri nevelike piramide (visine 150-200 metara) od kojih<br />
su dve bile stepenaste, a jedna glatka.<br />
Još jedna piramidalna konstrukcija (br. 111) izvirila je iz procepa.<br />
Ona je bila prilično velika (visine 300-400 metara) i imala je<br />
oblik piramide sa glatkim stranama, a na njenom vrhu se nalazila<br />
trape<strong>za</strong>sta konstrukcija, na čijem su vrhu stojale nekakve ušice.<br />
I na kraju smo videli dugačku konstrukciju (oko 700 metara),<br />
na kojoj je bila postavljena neobična pravougaona ploča.<br />
415
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Pored nje je stajala trape<strong>za</strong>sta kamena ploča (br. 143) visoka<br />
ne manje od lOOm, koja je ličila na nišan. Nekakva neobična<br />
udubljena konstrukcija (br. 144) dopunjavala je taj čudni spoj.<br />
Ušli smo u široku dolinu. Pošto smo prešli još tri kilometra,<br />
stao sam, ponovo pogledao oko sebe i rekao:<br />
- Bratijo! Rekao bih da smo i<strong>za</strong>šli iz ove džinovske mandale...<br />
Grada <strong>Bogova</strong>.<br />
- Izgleda da je tako... - složio se Ravil. - Piramida više nema.<br />
Osvnuo sam se i pogledao Ravila. I<strong>za</strong> njega, prostirale su se<br />
obične tibetske planine, haos klanaca i grebena koji su naizgled<br />
bili sasvim obični. A u njima, u tim običnim tibetskim planinama,<br />
linije su plesale nasumični haotični ples i nigde nije bilo<br />
prave linije, nijednog lepog ugla, nijednog stepenika na kome bi<br />
mogao da se <strong>za</strong>ustavi pogled. A ja sam hteo da vidim piramide<br />
- prosto po navici.<br />
Pognuo sam glavu. Nisam imao želje da gledam unaokolo.<br />
Tmurno sam krenuo napred. Momci su me potišteno sledili.<br />
Setio sam se stupe Svajambanat u Katmanduu, u čijem<br />
kompleksu od 108 malih stupa nismo našli nijednu iste vrste.<br />
416
Sve piramide, piramide i piramide<br />
Crtež piramidalne konstrukcije br. 111<br />
Crtež piramidalne konstrukcije br. 142-144<br />
Ni ovde, u Gradu <strong>Bogova</strong>, nismo sreli ni dve piramide istog<br />
oblika.<br />
- Stupa Svajambanat, <strong>za</strong>pravo, simbolizuje Grad <strong>Bogova</strong><br />
- pomislio sam. - Zašto je bio sagrađen taj grad? Radi čega je<br />
obavljen taj divovski posao koji nema premca u svetu? Radi<br />
čega? Da nije to...<br />
417
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Već smo napustili divovsku mandalu Grada <strong>Bogova</strong>. Oko nas su<br />
bile obične tibetske planine, čije su linije plesale haotični ples<br />
Bol u želucu mi je smetao da mislim. Za nama je ostala Dolina<br />
Smrti. A moralo je - da se misli!<br />
Nastavio sam da tmurno koračam po ravnoj dolini ka mestu<br />
na kome je pred pola<strong>za</strong>k u Grad <strong>Bogova</strong> stajao naš šator.<br />
Obeležio sam to mesto na karti i sada sam se držao jasnog azimuta<br />
koji je vodio tamo. Sa svakim korakom se Grad <strong>Bogova</strong><br />
udaljavao od nas - <strong>za</strong>gonetni i neponovljivi Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
Setio sam se misli koja mi se javila na početku putovanja na<br />
Tibet - da je život u Sambali pove<strong>za</strong>n sa piramidama. Ali na<br />
koji način - nisam znao. Preda mnom su jednostavno stajale<br />
neobične oči naslikane na stupi Svajambanat i nisu mi davale<br />
mira navodeći me da pomislim da te oči gledaju na Glavno<br />
Prebivalište Sambale - Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
Odjednom, neočekivano i <strong>za</strong> samog sebe, <strong>za</strong>stao sam i pogledao<br />
na<strong>za</strong>d. Svetlucavi vrh Kajlaša, koji se pojavio i<strong>za</strong> planina,<br />
izgledalo je kao da se uzdiže u nebo.<br />
- Kula Sambale - tiho sam rekao.<br />
418
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dodu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 19<br />
Kula Šambale<br />
Zaustavili smo se.<br />
- Da <strong>za</strong>palimo? - predložio je Seliverstov.<br />
- Hajde - složio sam se.<br />
Uzeli smo cigarete, legli na retku travu i <strong>za</strong>palili. Svi su<br />
opčinjeno gledali svetlucavu piramidu svetog Kajlaša. Nastala<br />
je tišina. Kao da je i vetar utihnuo.<br />
- Fuuu - čuo se zvuk izbačenog dima cigarete.<br />
- A što ti Sergejii Anatoleviču tako glasno izduvavaš dim?<br />
- upitao je Rafael Jusupov.<br />
- Pa nije glasno - zbunio se Seliverstov.<br />
-Glasno je.<br />
- Stvarno?<br />
- Jeste.<br />
- A šta je tu loše?<br />
- Postoji, da kažem, kultura pušenja - podigao je prst Rafael<br />
Jusupov. - Čak je cigaretu „prima" bez filtera moguće pušiti<br />
419
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
kulturno. Pušenje ima ritualni karakter, kada čovek, koji se<br />
naslađuje dimom, ispušta kolutiće i divi im se.<br />
- Čemu se divi? - Seliverstov je opet šumno ispustio dim.<br />
- Kolutićima.<br />
-Aha...<br />
- Neophodno je - nastavio je Jusupov - malo <strong>za</strong>držati u sebi<br />
udahnut dim da bi on...<br />
- Da se upije?<br />
- Pa... da bi organi<strong>za</strong>m mogao da apsorbuje aromatične elemente,<br />
zbog kojih se i obavlja ritual pušenja. Zato...<br />
- Izvinite, Rafaele Gajazoviču - prekinuo ga je Seliverstov - o<br />
kakvim aromatičnim elementima se može govoriti kad se puši cigareta<br />
„prima"? Ta nesrećna cigareta <strong>za</strong>udara na stajsko đubrivo!<br />
A jadni seljak-kolhoznik je ipak puši! Naravno da je kolhozniku<br />
koji čitavog života radi sa stajskim đubretom taj miris normalan.<br />
Ali, da oprostite, onda možete i stajsko đubrivo umotati u cigaretpapir<br />
i popušiti! Ali, ipak kolhoznik ne puši đubrivo nego više voli<br />
i „primu". A <strong>za</strong>što? Dozvolite da vas upitam, Rafaele Gajazoviču!<br />
- Vi, Sergeju Anatoleviču, ne shvatate da se aromatični elementi<br />
cigarete ne predaju samo preko mirisa. Miris - to je druga<br />
priča!<br />
- A koja je prva? Valjda nikotin? Shvatam da u đubrivu nema<br />
nikotina <strong>za</strong>to što krave, oprostite, ne puše. Zato kolhoznik i<br />
ne puši đubrivo, već više voli džibru „prima" da bi iz nje upio<br />
nikotin. Kolhoznik je <strong>za</strong>visnik od nikotina!<br />
- A <strong>za</strong>što samo kolhoznik? - usprotivio se Ravil, inače<br />
nepušač.<br />
- Može se pušiti i seno - nastavio je Seliverstov, ne obraćajući<br />
pažnju na Ravilovu opasku - ali bolje da to seno jede krava i<br />
pretvara u đubrivo.<br />
- A vi Sergeju Anatoleviču, mislite da tu džibru... odnosno<br />
cigarete „prima" prave od đubriva sa dodatkom nikotina? - sa<br />
osmehom je upitao Rafael Jusupov, fino izduvavši dim.<br />
420
Kula Šambale<br />
- Prave ih od trave. Ali nema sumnje da dodaju i đubrivo. A<br />
<strong>za</strong>što ga dodaju? Da se prilagodimo na seoske uslove? Bolje bi<br />
bilo da te cigarete ne zovu „prima", nego „seljačke" ili „kolhozne".<br />
To bi bilo pravednije.<br />
- Vi se, Sergeju Anatoleviču, u arome uopšte ne razumete.<br />
Arome ili miomirisi...<br />
- Šta, šta?<br />
- Arome su u stanju da olfaktornim putem deluju na neke<br />
strukture mozga, pre svega na amigdalno-hipokampalni kompleks,<br />
i<strong>za</strong>zivajući asocijacije koje su <strong>za</strong> čoveka prijatne. Upravo<br />
zbog tih asocijacija, koje se upijaju podsvesno, ljudi i puse - objavi<br />
Jusupov.<br />
- Izvinite, Rafaele Gajazoviču, kakve asocijacije može da i<strong>za</strong>zove<br />
aroma ili, ono drugo...<br />
- Miomiris.<br />
- Miomiris koji izbija iz kolhoznika, koji puši pikavac cigarete<br />
„prima"?<br />
- Asocijacije mogu biti spoljašnje i unutrašnje...<br />
- Tu može da bude samo jedna asocijacija - đubrivo! - odseče<br />
Seliverstov.<br />
- Nije sve tako jednoznačno!<br />
- Kod savremenih žena, posebno kodkaprićioznih šminkerki,<br />
u modu su ušli strašno skupi parfemi sa mirisom pokošenog<br />
sena. Ja sam se sa jednom takvom šminkerkom družio... ali<br />
kako bi se ona naparfimisala tim parfemom, smesta mi se javljala<br />
asocijacija...<br />
- Kakva?<br />
- Na đubrivo! - ubeđeno reče Seliverstov. - Da, još je mirisalo<br />
i na špajz.<br />
- Špajz?<br />
- Da. Da li ste Vi, Rafaele Gajazoviču, mirisali špajz?<br />
- Pa, mirisao sam.<br />
-1 na šta miriše?<br />
421
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Na špajz.<br />
- Špajz - Seliverstov je podigao kažiprst - miriše ustajalo.<br />
Te nervozne damice su postale do te mere glupe da su počele<br />
da smatraju modernim i mirise starinarnice... pa još i veš sa<br />
mirisom đubriva. A ta damica je baš bila mlada, veoma mlada!<br />
A mirisala je na đubrivo... rublje...<br />
- I ostavio si je.<br />
-Ostavio.<br />
- Uzgred - primetio je Jusupov - muškarci puše zbog žena.<br />
- A <strong>za</strong>što?<br />
- Kada muškarac nepušač sedi pored žene koja puši, on se<br />
oseća kao slabić. Tek kad muškarac <strong>za</strong>pali, to osećanje nestaje.<br />
- Vi to po sebi znate, je li, Rafaele Gajazoviču?<br />
- Pa... aroma cigare, koju prima subkorteks, pobuđuje mnoge<br />
centre, a među njima i... Osim toga, ublažuje se i neprijatna<br />
blizina žene koja puši i koja miriše na...<br />
- Đubrivo?<br />
- Žene ne puše jeftine cigare!<br />
- U potaji, da...<br />
Nastao je minut tišine. Osećalo se da su drugovi iscrpli tu<br />
temu.<br />
A visoko nad nama na nebu je svetlucala piramida svetog<br />
Kajlaša, koji su Tibetanci nazivali Kulom Šambale.<br />
- Hajde da još po jednu zdimimo! - <strong>za</strong>čuo se glas<br />
Seliverstova.<br />
- Mislite, <strong>za</strong>palimo? - upita Jusupov.<br />
- Da.<br />
- Samo Vas molim, Sergeju Anatoleviču, da izduvavate dim<br />
malo prefinjenije!<br />
- Ovde je vazduh razređen!<br />
- Pa šta?<br />
- Treba izduvati dim jače. U Ufi ću manje duvati, tamo ima<br />
dosta vazduha.<br />
422
Kula Šambale<br />
Sveta Kula<br />
Nastavio sam da posmatram sveti Kajlaš. Osećao sam da se<br />
moja podsvest silno raduje pri samom pogledu na tu najsvetiju<br />
(ne bojim se te reči!) piramidu - pa ona me je i dovela ovamo.<br />
Ali mi je moja podsvest stalno iznova pokazivala da ta divovska<br />
piramida nije bila sagrađena <strong>za</strong> nas - zemne telesne ljude - ona<br />
je bila sagrađena <strong>za</strong>... <strong>za</strong>... O, kako malo sam tada znao! Nisam<br />
mogao ni da <strong>za</strong>mislim da će se uskoro u mom rečniku pojaviti<br />
reč „Novi Čovek".<br />
Ležao sam i razmišljao da je tu divovsku piramidu verovatno<br />
sagradila Šambala - raznoliko društvo Najboljih od Najboljih,<br />
koji žive po pravim Božijim <strong>za</strong>konima i koji, pored toga, čuvaju<br />
sve ostale oblike zemnog života, uključujući i naš, i da je to<br />
društvo stub života na Zemlji. Zbog nečega im je bila potrebna<br />
ta... Kula Šambale.<br />
Pogledao sam na vrh Kajlaša i setio se da je „stariji čovek"<br />
pećine Harati govorio da se tamo, na vrhu, nalazi treći ulaz u<br />
podzemlje Kajlaša i da niko nema pravo da se popne na taj vrh,<br />
da tamo mogu da borave samo Bogovi.<br />
Kula Šambale<br />
423
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Setio sam se reči lame Ketsuna Zangpoa da na vrhu Kajlaša<br />
postoji paltforma. Tada još nisam ni pretpostavljao da ćemo<br />
uskoro logičkim putem uspeti da odgonetnemo dimenzije i<br />
oblik te platforme i da će nas taj proračun povesti u nove ekspedicije<br />
po svetu, putevima „brodova drevnih naroda".<br />
Setio sam se dva Tibetanca koji su stojali na bregu i gledali<br />
na <strong>za</strong>pad, ka Kajlašu, nastojeći da ulove svetlucanje koje je<br />
dolazilo od svete planine. Zatim su mi u sećanju izronila lica<br />
nemačkih hodočasnika koji su videli tajanstveno svetlucanje<br />
koje potiče od Kajlaša, a setio sam se i priče o <strong>za</strong>gonetnim<br />
očima na nebu koje je video Sergej Anatolevič Seliverstov.<br />
- Legendarni kamen Santamani! - prošaputao sam. - On<br />
se nalazi unutar piramide Malog Kajlaša! Ali, niko od ljudi ne<br />
može da ga dosegne, niko njime ne može da ovlada i da postane<br />
Vladar Sveta!<br />
Pomno sam razgledao jasno vidljivu piramidu Malog Kajlaša.<br />
Ona je bila bela i kao da je svetlela na po<strong>za</strong>dini neba. Reklo mi<br />
se da nas kamen Santamani posmatra.<br />
Setio sam se monaha iz manastira Ču Gompa, i njegove<br />
priče o Dobrom Bogu Tiuku Toče koji se vratio i sada živi na<br />
svetoj planina Kajlaš, najavljujući dola<strong>za</strong>k „dobrih vremena".<br />
A setio sam se i njegove priče da je povratak boga Tiuku Točea<br />
bio praćen jakim sijanjem kamena Santamani.<br />
Neobjašnjivo<br />
Gledao sam i gledao kulu Šambale. Opčinjeno sam gledao... Već<br />
sam shvatao da je svet znatno složeniji nego što mislimo. Ali,<br />
čudilo me je to što ljudi zbog nečega smatraju svet u kome živimo<br />
prostim i pojmljivim. Ljudi ne razmišljaju o paralalnim svetovima,<br />
ne razmišljaju o Sambali, ne razmišljaju o podzemnom svetu<br />
i mnogim drugim, već se odnose prema svojoj životnoj sredini<br />
kao domaća mačka koja smatra da je stan u kome dna živi čitav<br />
svet, pri čemu ona sama oseća da je jedini punopravni vlasnik, a<br />
424
Kula Šambale<br />
da su velika dvonožna stvorenja,<br />
zvana ljudi, njene sluge,<br />
koje su pozvane da hrane<br />
domaćina - mačku - i da treba<br />
samo jače mjauknuti pa<br />
da oni dotrče. Ljudi odnekud<br />
smatraju da mogu sve da<br />
objasne, <strong>za</strong>to što oni znaju<br />
sve, i u tom <strong>za</strong>nosu sveznanja<br />
dolaze do takvih apsurda kao<br />
što je objašnjenje da je piramide<br />
gradilo robovlasničko<br />
društvo poludivljih ljudi koji<br />
pri tom nisu znali čak ni <strong>za</strong> točak. Ljudi još sprovode i idiotske<br />
eksperimente „građenja piramida" na poludivlji način, ili smatraju<br />
neki tamo slomljeni komad grnčarije <strong>za</strong> svetski važno otkriće, kao<br />
da je sve moguće objasniti na ljudski način, naučno, u okvirima<br />
postojećeg nivoa znanja - a sve to da ne bi nikad priznali da u<br />
svetu postoji i nešto neobjašnjivo... još uvek neobjašnjivo, i da to<br />
neobjašnjivo treba prihvatati kao postojeću stvarnost, najprirodniju<br />
objektivnu stvarnost, a ne fantaziju. Ljudi su u toj meri <strong>za</strong>ljubljeni<br />
u sebe i u toj meri prožeti grehom da smatraju sebe Bogom,<br />
da ne mogu da prihvate da na svetu <strong>za</strong>ista postoje neobjašnjive<br />
stvari, i to da postoje samo <strong>za</strong>to što čovek nije Bog, nego samo<br />
proizvod Božijeg plana. Ali, ljudi bi toliko želeli da smatraju sebe<br />
možda ne baš bogom, ali bar sveznajućim!<br />
Ljudi su toliko <strong>za</strong>ljubljeni u mašinu zvanu „telo", koju im je<br />
Bog podario, da podsećaju na ćaknutog fana automobila čiji je<br />
čitav život posvećen voljenom autu, a okretanje <strong>za</strong>majca mu<br />
izgleda kao najviša ljudska vrlina...<br />
Ljudi su čak došli dotle da već mnogo godina ne mogu da se<br />
odvoje od objašnjenja da su pomenuti drevni monumenti bili pre<br />
svega grobnice careva, pošto je carsko „telo-mašina" po njima bilo<br />
425<br />
Zbog nečega, ljudi smatraju svet<br />
u kome živimo prostim<br />
i razumljivim
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
veoma, veoma dragoceno... toliko<br />
da je bilo potrebno podići<br />
ništa manje nego Keopsovu piramidu<br />
kako bi se ovekovečila<br />
ta ničim posebna, pa još i<br />
loše funkcionišuća „mašina",<br />
koja se nekada rodila u utrobi<br />
majke koja je umirala od dosade<br />
u zemaljskom životu i od<br />
oca cara koji je na trenutak po-<br />
I ovo je grobnica? Kako da ne! bedio impotenciju. Ljudi doia_<br />
ze do apsurda trudeći se da sve<br />
objasne, a nikako neće da prihvate da je <strong>za</strong> njih, trodimenzionalne<br />
ljude, načinjen pre svega trodimenzionalni - relativno primitivni<br />
- svet i da ne treba na sve što je stvoreno gledati „trodimenzionalnim<br />
pogledom", a pogotovo ne treba stavljati znak jednakosti<br />
između drevnih monumenata i običnih grobnica... mi ne pravimo<br />
grobnice <strong>za</strong> svoje automobile! Pored toga, mi nismo bogovi da<br />
znamo sve, i <strong>za</strong> nas, proste trodimenzionalne ljude, treba da bude<br />
normalno, savršeno normalno, da postoji Neobjašnjivo. I to treba<br />
povremeno priznati, rekavši sebi da je to i to neobjašnjivo! A ako<br />
ste i Vi naučnik, dragi čitaoče, onda napišite u nekom naučnom<br />
članku, u inat mnogim učenim autoritetima, da se data činjenica,<br />
na savremenom nivou znanja, može smatrati neobjašnjivom. U<br />
krajnjoj meri to bi bar bilo pošteno.<br />
Radoznalost<br />
Gledao sam i gledao sveti Kajlaš - Kulu Šambale. Bukvalno sam<br />
ga svrdlao pogledom. Uporno. Naravno, hteo sam da shvatim<br />
njegovu namenu. Ali nisam shvatao. Nimalo nisam shvatao! Iako<br />
sam hteo, jako hteo. U poređenju sa Kulom Šambale, ja sam bio<br />
mali, ništavan... Ali, bio sam čovek. I kao čovek, naravno, imao<br />
sam radoznalost koju sam, prirodno, hteo da <strong>za</strong>dovoljim. Grad<br />
426
<strong>Bogova</strong> me je toliko prodrmao, a Dolina<br />
Smrti toliko izmučila da sam počeo<br />
da ponešto shvatam u svom životu.<br />
Naj<strong>za</strong>d sam shvatio da je upravo radoznalost<br />
koja nas je ovamo dovela<br />
to osećanje koje je pobuđeno od strane<br />
Neobjašnjivog i Nepoznatog, i da<br />
je ono pravi stimulator napretka. Ja<br />
bih čak rekao da je radoznalost glavno<br />
ljudsko osećanje, <strong>za</strong>to što upravo to<br />
jako osećanje, koje proizvodi beskrajni<br />
niz pitanja: „Zašto?", čini od čoveka<br />
samorazvijajući princip.<br />
Kula Šambale<br />
Radoznalost je glavno<br />
čovekovo osećanje,<br />
koje od njega čini<br />
SAMORAZVIJAJUĆI<br />
princip<br />
Veoma je važno pitati se „Zašto?"<br />
Ali, isto tako je važno shvatiti da je<br />
Tvorac postavio granice znanju u vidu<br />
prozračnih i nevidljivih zidova Prostora<br />
koji odvajaju paralelne svetove i ograničavaju čovekovu<br />
radoznalost. Naša radoznalost - radoznalost trodimenzionalnih<br />
ljudi - može da se <strong>za</strong>dovolji samo u okvirima znanja koje je<br />
Tvorac odredio <strong>za</strong> trodimenzionalni svet, a nikada se ne može<br />
<strong>za</strong>dovoljiti na nivou znanja četvorodimenzionalnog sveta. Da<br />
bi se ovladalo znanjima četvorodimenzionalnog sveta, potrebno<br />
je - ne <strong>za</strong>merite - postati četvorodimenzionalni čovek.<br />
Bog je, kako mislim, predvideo mogućnost da čovek pređe iz<br />
jednog sveta u drugi. Zar mi u beskonačnom nizu naših života<br />
ne menjamo tela „kao rukavice"... pa će nam jednom Bog podariti<br />
četvorodimenzionalno telo, a tada će naša radoznalost otkriti<br />
bezgranične prostore novog, složenijeg sveta u kome ćemo početi<br />
da <strong>za</strong>dovoljavamo i <strong>za</strong>dovoljavamo i <strong>za</strong>dovoljavamo svoju beskrajnu<br />
radoznalost... u tom čudno ustrojenom svetu. I negde u dubini<br />
duše ćemo se radovati što smo čak i u ovom trodimenzionalnom<br />
svetu koji je već ostao daleko <strong>za</strong> nama mi ipak mogli, povremeno<br />
427
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
psujući i negodujući, da sačuvamo čistotu svoje duše i što smo nastojali<br />
da tim već dalekim trodimenzionalnim ljudima ukažemo na<br />
principe života sa Cistom Dušom, kao na protivtežu Pohlepi i Zavisti.<br />
I tamo, u tom čudnom četvorodimenzionalnom svetu, verovatno<br />
ćete sa <strong>za</strong>dovoljstvom protrljati svoj četvorodimenzionalni<br />
stomačić i sa <strong>za</strong>dovoljstvom primetiti... da su tamo ljudi, kakvi god<br />
da su, svi sa čudnim, detinje čistim očima i... da se oni raduju novom<br />
čoveku, pridošlici iz trodimenzionalnog sveta - <strong>za</strong>to što je on<br />
uspeo da tamo, u tom mračnom trodimenzionalnom svetu, prebrodi<br />
iskušenja Pohlepe i Zavisti, kojih se četvorodimenzionalno<br />
ljudsko društvo već davno oslobodilo; i da je tamo lako živeti, sa<br />
čistom dušom... <strong>za</strong> razliku od trodimenzionalnog sveta, gde je<br />
čovek sa Cistom Dušom bela vrana.<br />
I dalje sam gledao Kulu Šambale.<br />
- Kako mije žao što nisam čovek Šambale! - promakla mije<br />
misao.<br />
Ustao sam sa tla. Shvatao sam, sasvim jasno shvatao, da nisam<br />
Najbolji od Najboljih. Ali, imao sam pravo da se nadam da<br />
ću jednom, možda nakon mnogo života, možda ako uspem...<br />
postati čista Duša.<br />
Pomislio sam da su ljudi Šambale, verovatno, toliko savršeni<br />
da mogu da prelaze iz jednog sveta u drugi i obrnuto i da su<br />
mogli da svojom Moći Misli sagrade Grad <strong>Bogova</strong> sa Kulom<br />
Šambale u središtu...<br />
- Ali Kula Šambale nije sagrađena<br />
samo u jednom svetu,<br />
već istovremeno u nekoliko paralelnih<br />
svetova! - umalo što<br />
nisam viknuo. - Ljudi Šambale,<br />
koji su u stanju da istovremeno<br />
Mi smo u stanju da <strong>za</strong>dovoljimo žive u nekoliko paralelnih svesvoju<br />
radoznalost samo u oblasti tova, u periodu građenja Kule<br />
našeg trodimenzionalnog sveta Šambale, verovatno su rekli:<br />
428
„Pa, izgradnju trodimenzionalne Kule<br />
smo <strong>za</strong>vršili, hajde sad da načinimo<br />
četvorodimenzionalnu Kulu!"<br />
Uporno sam svojim trodimenzionalnim<br />
pogledom gledao trodimenzionalnu<br />
Kulu Šambale.<br />
Shvatao sam da ne mogu da vidim<br />
četvorodimenzionalnu Kulu. Iako sam<br />
hteo. Ipak... nisam mogao, pošto sam<br />
bio trodimenzionalan, odeven u trodimenzionalnu<br />
jaknu, sa trodimenzionalnom<br />
cigaretom u ustima.<br />
Čekao sam. Željno sam čekao... da<br />
mi se pojavi neka misao. Nadao sam<br />
se da će se misao uskoro pojaviti. Jedino<br />
sam se bojao da ta misao neće biti<br />
Kula Šambale<br />
finalna, konačna, kada je sa <strong>za</strong>dovoljsvom moguće staviti tačku,<br />
već da će biti nejasna i da će joj biti potrebna dalja istraživanja.<br />
Tako je i bilo - misao se pojavila, ali je izgledala nejasna i...<br />
veoma, veoma čudna... sa nekim grandioznim nijansama. Hteo<br />
sam čak da odbacim tu misao, ali na sreću to nisam učinio.<br />
Gen Života?<br />
A suština te misli je bila sledeća: da je Kajlaš (ili Kula Šambale)<br />
pre svega matrica na osnovu koje se pravio Gen Života.<br />
- Gen Života! Gen Života! - počeo sam da jedno <strong>za</strong> drugim<br />
ponavljam u sebi.<br />
Kao naučnik-lekar, dobro sam znao da svaka ćelija čoveka,<br />
kao i drugih živih organi<strong>za</strong>ma, ima u svom genetskom aparatu<br />
takozvani gen apoptoze (ili gen koji programira smrt ćelije, odnosno<br />
Gen Samoubistva, ili Gen Smrti) i antiapoptotički gen (Gen<br />
Života). Ako proradi Gen Smrti (apoptoze) tada u ćeliji počinje fatalno<br />
odbrojavanje vremena koje dovodi do njene smrti. Ako pro-<br />
429<br />
Bilo mi je jasno da nisam<br />
Najbolji od Najboljih
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
radi Gen Života, efekat programirane<br />
Smrti će prestati i<br />
u tom slučaju će zdrava ćelija<br />
nastaviti da živi, a bolesna<br />
ćelija će preživeti, oporaviti<br />
se i na kraju se pretvoriti u<br />
zdravu ćeliju.<br />
Naučnici u čitavom svetu<br />
izučavaju ta dva gena,<br />
a <strong>za</strong> to postoje veoma jaki<br />
razlozi; ako nam, na primer,<br />
uspe da aktiviramo Gen<br />
Zar nije ovo matrica Gena Života? Smrti u ćelijama raka, onda<br />
će tumor izumreti.<br />
Ponovo sam seo na zemlju. Upalio sam novu cigaretu. Počeo<br />
sam da razmišljam. U to vreme sam već znao, prema podacima<br />
koje su dala dvojica genijalnih ruskih naučnika, P. P. Garjaev i G.<br />
G. Tretišni, da genetski aparat organizma nosi samo 10% informacija<br />
organizma, a da ostalih 90% otpada na biopolje i očigledno na<br />
unutarćelijsku i vanćelijsku vodu.<br />
- Tako dakle... - počeo sam da analiziram - informacija, koju<br />
je Tvorac ugradio u čoveka, nalazi se u njegova tri sastavna dela:<br />
genima, vodi i biopolju. Ali, nešto mora da povezuje te raznorodne<br />
izvore informacija! Sta je to?<br />
Počela je da me nervira ta nejasna i u krajnjoj meri glupa misao<br />
da je piramidalna konstrukcija Kajlaša matrica na osnovu<br />
koje je <strong>za</strong>gonetna Sambala pravila Gen Života. Sve mi se kovitlalo<br />
u glavi, ružno i neprijatno. Čak sam počeo da se tr<strong>za</strong>m.<br />
Potom sam se sabrao i ponovo počeo da analiziram.<br />
U sebi sam bio potpuno saglasan da se osnovna informacija (koju<br />
je odredio Tvorac) nalazi u genima, vodi i biopolju, ali nisam mogao<br />
da otkrijem princip koji objedinjuje te informacione strukture.<br />
- Sta je to? Sta ih to ujedinjuje? - mislio sam.<br />
430
Kula Šambale<br />
Sve se potčinjava Vremenu<br />
I tu sam se setio Doline Smrti i toga kako je mene samog analizirala<br />
misleća supstanca koja je zračila iz Ogledala Kralja Smrti Jame.<br />
- Vreme! Energija vremena objedinjuje sve tri informacione<br />
strukture živog organizma! - samo što nisam povikao naglas.<br />
- Objedinjujuća informacija nalazi se u Energiji Vremena! Upravo<br />
je u Energiji Vremena smešteno ono što ne samo da meri minute,<br />
sate, dane i godine zemaljskog života, već i ono što u nekom<br />
određenom trenutku počinje fatalno odbrojavanje u pravcu neumitne<br />
smrti, kada se u ćelijama aktivira gen apoptoze kako bi<br />
ćelije postepeno i same od sebe počele da umiru, vodeći u smrt<br />
i čitav organi<strong>za</strong>m koji se sastoji od ćelija. Sve - bilo da je to voda,<br />
bilo geni, bilo biopolje - potčinjava se Vremenu! Kakva je samo<br />
moć smeštena u Vremenu. A <strong>za</strong>što baš u Vremenu, <strong>za</strong>što baš u<br />
njemu...? Zašto?<br />
Mo<strong>za</strong>k mi se usijao. Ponovo sam upalio cigaretu, ne<br />
obraćajući pažnju na primedbe prijatelja da treba da krenemo.<br />
- Odakle Vremenu tako ogromna informaciona moć? - stalno<br />
sam se iznova pitao. - To nije bez razloga! Nije! Nešto grandiozno<br />
i... nešto što je pove<strong>za</strong>no sa religioznim znanjima... nalazi se ovde.<br />
Ali šta? Šta?<br />
U tom trenutku sam se lupio po glavi i naglas rekao:<br />
- Budala! Kakva sam budala!<br />
- A što? Jesmo li <strong>za</strong>lutali? - odazvao se Seliverstov - Pa ti<br />
dobro pratiš azimut. Pravo. Šta još treba?<br />
- Kod svakog čoveka naiđe trenutak samobičevanja - <strong>za</strong>čuo<br />
sam glas Rafaela Jusupova. - Uzgred, to je dobar znak. Čovek<br />
koji bičuje sebe ne bičuje druge. Na primer, ako bi Vas, Sergeju<br />
Anatoleviču, neko nazvao budalom, da li biste se uvredili?<br />
- Uvredio bih se.<br />
- A ako biste sami sebe nazvali budalom, nikad se ne biste<br />
naljutili na sebe? Zar nije tako?<br />
- Tako je. A što?<br />
431
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Zato što je korisno ponekad sebe nazvati budalom - Rafael<br />
Jusupovič uperi pogled preko naočara na Seliverstova.<br />
- Na šta aludiraate? - namršti se Seliverstov.<br />
- Ne aludiram.<br />
- Ne, aludirate!<br />
- Ne, ne aludiram.<br />
- Ovde bi se moglo i<br />
uvrediti...<br />
- Zbog čega?<br />
- Zbog toga.<br />
- Zbog čega - toga? Ja<br />
vas, Sergeju Anatoleviču,<br />
nisam nazvao...<br />
- Taman da jeste...<br />
- Objasniču - pomirljivo<br />
mahnu rukom Jusupov. - Nazvati sebe budalom je korisno iz<br />
perspektive preventive.<br />
- Preventive da ne postanem budala? - Seliverstov iskosa<br />
pogleda Jusupova. - Kakva je to preventiva? Nema preventive<br />
od gluposti! Budale se rađaju!<br />
- Ima i stečenih oblika...<br />
- Znao sam jednog glupana, Koljku. On se rodio kao budala<br />
pa tako i živi - izneo je svoje životno iskustvo Seliverstov.<br />
- Kako živi?<br />
- Kao budala.<br />
-1 taj Nikolaj (Kolja) sigurno nikad sebe nije nazvao budalom?<br />
- sa <strong>za</strong>devanjem u glasu upita Jusupov.<br />
- Ne sećam se. Govorio je samo gluposti. Lupetao je gluposti<br />
sa pametnim izrazom, i te kako lupetao! Uopšte, taj Kolja je sebe<br />
smatrao pametnim, pa je i pridikovao, ali glupo - sećao se Seliverstov.<br />
- Veoma glupo! Imao sam želju da pobegnem od njegove<br />
gluposti da se ne pretvorim u pivsku budalu. Kolja je voleo pivo!<br />
- Pivo, kažeš.<br />
432
Kula Šambale<br />
- Da,.<strong>za</strong>što?<br />
- Pa ništa.<br />
- Stečeni oblik gluposti potiče od piva, to hoćeš da kažeš?<br />
- Seliverstov u nedoumici pogleda Jusupova.<br />
- Ne uvek. 1<br />
- Uzgred, ja pivo baš i ne volim.<br />
-Ni ja.<br />
- Ali ponekad ga popijem.<br />
-1 ja, ponekad.<br />
Odvratio sam pažnju od uobičajene prepirke drugova koji su,<br />
izvinite dragi čitaoče, bili dovoljno pametni da shvate da u životu<br />
treba biti otvoren i aktivan i umeti da se sa detinjom otvorenošću<br />
upustiš u raspravu u trenucima opuštanja kojih i nije baš bilo<br />
tako mnogo tokom ove naporne ekspedicije. Sa takvim ljudima<br />
je bilo lako, uvek lako; iako su obojica bili solidni ruski naučnici<br />
- umeli su da žive sa elementima detinjeg u duši.<br />
- Budala! Kakva sam budala! - rekao sam, sada sam <strong>za</strong> sebe.<br />
- Pa i ja sam sasvim nedavno došao do <strong>za</strong>ključka da je čovek prvobitnog<br />
(i izvornog) Onog Sveta pre svega Čovek-Misao, a Misao<br />
se sastoji od Energije Oslobođenog Vremena, oslobođenog<br />
od Prostora. Zato je čoveka sa Onog Sveta (ili Čoveka-Misao)<br />
moguće nazvati i „Čovek-Vreme" 7 . Upravo je tog Čoveka-Vreme,<br />
koji večno živi u Svetu Oslobođenog Vremena (ili Svetu Misli, ili<br />
Onom Svetu) Bog, slikovito rečeno, naterao da uđe u prostor i da<br />
počne da osvaja novi svet - Svet Prostora - u kome Čovek Vreme<br />
više nije fraktalan i ne može da se u trenutku premešta po Vasioni,<br />
već mora da živi u Prostoru, udahnjujući mu život. O kako se<br />
neugodno po svoj prilici oseća čovek Onog Sveta koji je navikao<br />
da slobodno živi u beskrajnim prostorima Sveta Oslobođenog<br />
Vremena, kad ga nateraju da uđe u ovaj ili onaj prostor (na primer,<br />
trodimenzionalni) i kada ga bukvalno <strong>za</strong>tvore unutar „tela-<br />
7 Molim Vas, dragi čitaoče, da imate u vidu da pod pojmom Vreme podrazumevam<br />
pre svega Energiju Vremena, a ne otkucavanje časovnika (otkucavanje časovnika je jedno od<br />
ispoljavanja te energije)<br />
433
u PREDELIMA ŠAMBALE<br />
mašine" kojim je dužan da upravlja, neprekidno se starajući o<br />
funkcionisanju tri informacione strukture „tela-mašine" - biopolja,<br />
vode i gena! Kako je samo teško kad njega - najstarijeg<br />
i najsavršenijeg Čoveka-Vreme - nateraju da upravlja tim ne<br />
baš savršenim (još uvek ne!) biopoljima, tom vodom željnom<br />
informacija i tim još potpuno primitivnim genima! Kako bi on<br />
hteo da ponovo stekne slobodu i leti kuda hoće, samo ako pomisli<br />
na to! Ali... Bog Otac je naredio! On bolje vidi! Naređenje<br />
je naređenje! O naređenjima se ne raspravlja! Ako je nekog Bog<br />
poslao da osvaja Svet Prostora, onda tako i treba!<br />
Naravno, mogao bi da ga pošalje i u neki bolji prostor, a<br />
ne u ovaj primitivni prostor u kome je sve tako tmurno, da se<br />
čoveku neće čak ni da upravlja telom-mašinom; jer to trodimenzionalno<br />
telo još nije prilagođeno na večni život sa promenom<br />
tela, ono ispoljava glupu autonomnost i čak pritiska<br />
tebe samog - Duh - ignorišući podsvest, kako bi nateralo tebe<br />
- večnog Čoveka-Vreme - da ustupiš mesto telu, da pustiš da<br />
ono upravlja čitavom trodimenzionalnom svesnom delatnošću<br />
„prostornog čoveka", na <strong>za</strong>dovoljstvo niskim telesnim porivima,<br />
kao što je, na primer, obezbediti telu priliku da se najede <strong>za</strong><br />
još sto života! Kako je neprijatno upravljati telom, koje nagomilava<br />
taj nesrećni novac, ne misleći o tome da telo nije večno,<br />
a da na Onom Svetu novac nije potreban! Kako je šteta što tako<br />
brzo prođe detinjstvo, kada je lakše upravljati telom, a svest<br />
još nije <strong>za</strong>trovana „trodimenzionalnom materi)alnošću"! Ali...<br />
verovatno je ovaj svet iskušenja nužan da bi prekalio nas, drevne<br />
i savršene Ljude-Vreme, kako bi izvorni Onaj Svet, u kome<br />
reč Sloboda blista u svim bojama, bio uvek čist i ispunjen! Bog<br />
bolje zna! Verovatno <strong>za</strong>ista treba osvojiti i usavršiti ovaj svet<br />
Prostora! Prostora! Ali, kako bismo želeli da odemo u taj svet<br />
Oslobođenog Vremena, u rodni Onaj Svet...<br />
Ležao sam na travi i gledao u nebo. Bilo je plavo. Prešao sam<br />
dlanom po zemlji - bila je tvrda. Trodimenzionalno tvrda. A<br />
434
Kula Šambale<br />
potom sam se još jednom usredsredio i pokušao da sistematizujem<br />
sve te misli.<br />
Shvatao sam da postoje dva principijelno različita sveta -<br />
Svet Oslobođenog Vremena i Svet Prostora. Shvatao sam da je<br />
Bog pre svega Vladar Sveta Oslobođenog Vremena i da je pre<br />
svega tamo, u tom svetu, u koji ćemo jednom sigurno dospeti,<br />
On počeo da stvara život i stvorio ga je toliko savršenim da<br />
se postiglo čak i to da čovek postane besmrtan. Čovek-Misao,<br />
koga je On načinio od Energije Oslobođenog Vremena, postao<br />
je istinski srećan, <strong>za</strong>to što je bio fraktalan, to jest, on nije imao<br />
masu (pošto nije bio odvojen od prostora) tako da je mogao da<br />
se trenutno premešta po čitavoj Vasioni Oslobođenog Vremena<br />
8 - bilo je potrebno samo da pomisli.<br />
Ali, Bog se nije <strong>za</strong>ustavio na tome. Nakon što je život u Svetu<br />
Oslobođenog Vremena dostigao potpuno savršenstvo, On<br />
je resio da osvoji Svet Prostora. U prvi mah je On sistematizovao<br />
Prostore, razloživši ih na svetove: trodimenzionalni svet,<br />
četvorodimenzionalni svet, petodimenzionalni svet i tako dalje.<br />
A dalje je iskoristio savršeni oblik života Sveta Oslobođenog Vremena,<br />
da bi kroz njega udahnuo život u Svet Prostora. Zakrivivši<br />
prostor u trodimenzionalnom obliku, Tvorac je tamo poslao i<br />
„<strong>za</strong>točio" Čoveka-Vreme (Čoveka-Misao) definišući ga kao Duh<br />
koji je pozvan da upravlja svim stvorenim informacionim strukturama<br />
tog Prostora, a pre svega biopoljem (ili biopoljima!), vodom<br />
i genima Čoveka-Prostora. Po <strong>za</strong>misli Tvorca, Čovek-Vreme<br />
(ili Duh) bio je dužan da određuje vreme života svake ćelije,<br />
svakog organa i čitavog organizma i da čini mnogo, mnogo šta<br />
drugo kako bi ta „prostorna mašina" zvana telo radila dobro.<br />
Čovek-Vreme je takođe bio <strong>za</strong>dužen da kontroliše rad svesti -<br />
čisto „prostornog oblika mišljenja" i da tera tu svest da makar<br />
ponekad posluša Duh i da ne <strong>za</strong>boravlja na intuiciju. Ali, pošto<br />
8 Po meni, Vasiona Oslobođenog Vremena se razlikuje od obične Vasione; ona se nalazi van<br />
prostora. Svi mi ćemo jednom dospeti tamo i upoznati je.<br />
435
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
U nama žive dva čoveka<br />
Covek-Vreme i Covek-Prostor<br />
je Čovek-Vreme (Duh) istovremeno<br />
i Čovek-Misao, to<br />
je on, pošto pomno prati<br />
svest prostornog čoveka, bio<br />
<strong>za</strong>dužen da stalno prenosi<br />
svojoj Domovini - Onom<br />
Svetu - informaciju o mislima<br />
zemaljskih (prostornih)<br />
ljudi i u saglasnosti sa Onim<br />
Svetom određuje dužinu<br />
života zemaljskog čoveka u<br />
okruženju datog istorijskog<br />
perioda; a glavni kriterijum u kom trenutku treba uključiti gen<br />
smrti (apopto<strong>za</strong>) jeste čistota misli zemaljskih ljudi.<br />
U nama kao da žive dva čoveka - Čovek-Vreme i Čovek-Prostor.<br />
Kada se oslobodimo od Čoveka-Prostora, zemaljska svest<br />
će nestati, ali će je <strong>za</strong>meniti drugačija svest - kosmička.<br />
- Zašto sam počeo da toliko uopšteno mislim? Odakle<br />
ja sve to znam? Gde su dokazi? - iznenada me je pogodila<br />
otrežnjujuća misao.<br />
To me je čak bacilo u vatru.<br />
- Kakvih doka<strong>za</strong> ima<br />
<strong>za</strong> to? - javila mi se misao<br />
kao reakcija. - Zar će sam<br />
Bog iznositi dokaze tebi,<br />
glupanu, na tanjiru... kao<br />
arheolozima crep?! Zašto<br />
se toliko bojimo da verujemo<br />
mislima, nego verujemo<br />
glupim komadima keramike?<br />
Zašto?<br />
Bacio sam pogled na sveti<br />
Kajlaš - Kulu Šambale. Nije<br />
436<br />
Oblik Kajlaša<br />
-oblik gena života?
Kula Šambale<br />
- Dužica! Anđeli! - iznikla je neobična misao<br />
me napuštala misao da je to divovski obra<strong>za</strong>c Gena Života. Čak<br />
sam uporedio oblik Kajlaša sa oblikom Gena Života i <strong>za</strong>mislio<br />
kako se na tom „obrascu" <strong>za</strong>krivio prostor tako da je smesta<br />
obrazovao „gen biopolja" i „vodeni gen", kao i obični telesni gen,<br />
da bi sve bilo spremno kada odozgo dođe komanda i tim „genima"<br />
priđe nešto drugo - Čovek-Vreme, koji će početi da upravlja<br />
njihovim radom, kako bi jednom, kada prođe stadijum anđela<br />
437
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
-1 Vremensko Telo se<br />
takođe pravilo ovde - sevnula mije<br />
još jedna šašava misao<br />
i seni, na Zemlju stupio telesni<br />
čovek, koji se nikada<br />
neće setiti da su ga pravili na<br />
osnovu divovskog obrasca u<br />
odnosu na koji on - telesni<br />
čovek - izgleda kao mrav.<br />
Ustao sam i načinio<br />
nekoliko koraka.<br />
- Da li to odlazimo? - upitao<br />
je Seliverstov.<br />
- Evo, evo...<br />
- Dobro.<br />
Još jednom sam pogledao<br />
Kulu Sambale i <strong>za</strong>mislio<br />
veličinu ljudi u tom <strong>za</strong>gonetnom<br />
podzemnom svetu<br />
- oni ne samo da su sve to znali, već su se time i koristili... i te<br />
kako efikasno koristili.<br />
Pognuo sam umornu glavu i prodrmao je. Učinila mi se malom-malom,<br />
iako je imala broj kape 61.<br />
- Dužica! Anđeli! - prostrelila me je neobična misao.<br />
Ali, nisam mogao da se uhvatim <strong>za</strong> nju. Naprosto sam bio<br />
umoran. Zar i ja nisam bio mali-mali... pre svega pomalo razuman<br />
čovek... samo pomalo.<br />
A Kula Sambale je svetlucala na suncu, kao da svedoči o misaonoj<br />
moći ljudi velelepne Sambale.<br />
- Čovek-Vreme, ulazeći u čoveka-Prostor, upravlja pre svega<br />
njegovim već načinjenim Telom Vremena a pomoću njega<br />
upravlja biopoljem, vodom i genima. I Telo Vremena se takođe<br />
pravilo ovde - sevnula mi je još jedna šašava misao.<br />
Ali više nisam imao snage da dalje mislim.<br />
O koliko sam malo tada znao! Potrebno je bilo da prođu godine<br />
da bi se te dve šašave misli o dužici i Vremenskom Telu razvile,<br />
438
Kula Šambale<br />
razradile i dovele u red čitavu hipotezu o Gradu Bogove gde se...<br />
oprostite na hrabrosti, dragi čitaoče, i konstruisao čovek, ali... novi<br />
čovek. Ali o tome ćemo više govoriti u narednom tomu ove knjige,<br />
jer će u protivnom ovaj tom postati predebeo i neće moći da stane<br />
u žensku torbicu, a to je, kao što shvatate, veoma bitno.<br />
Mi šminkamo svoj život<br />
Pogledao sam kompas, još jednom izmerio azimut i pošao ka<br />
mestu od koga smo <strong>za</strong>počeli svoj pohod ka Gradu <strong>Bogova</strong>.<br />
- Mi živimo u nekakvom našminkanom svetu - mislio sam,<br />
koračajući. - Svaki čovek je šminker svog života. Svako šminka<br />
život... ili gotovo svako. Retko ko živi prirodno. Zašto? Zato što<br />
mi znamo veoma malo o sebi. Mi čak ne znamo ni ko smo! Idemo<br />
u školu pa čak dobijamo i petice iz predmeta koji nam govore<br />
o „majmunskoj teoriji" razvoja čovečanstva, ali u dubini duše ne<br />
verujemo u to iz čega smo dobili peticu. Nešto duboko u nama ne<br />
da nam da otupimo do te mere. Počinjemo da idemo u crkvu da<br />
bismo tamo udovoljili svom unutrašnjem porivu da spoznamo sami<br />
sebe, ali žalostivo <strong>za</strong>pevanje popova sa neprirodnim trbušnim<br />
nijansama u glasu koje kao da dolazi maltene iz jednjaka nam<br />
uskoro dodija, pa prestajemo da se udubljujemo u suštinu moli-<br />
Svaki čovek je šminker svog života<br />
439
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
tvi, nego uglavnom razgledamo prekrasne ornamente i udišemo<br />
posebno aromatični vazduh u crkvi. A pitanje „ko sam ja?" lebdi<br />
nad nama i... istovremeno treperi, treperi i treperi iznutra. Te<br />
nam ostaje da sami konstruišemo siže na tu temu - ko sam ja?<br />
„Sižei" koje mi „šminkamo" o samim sebi su razni. Prilično retko<br />
ljudi stvaraju „samobičujući siže", predstavljajući se kao nešto nalik<br />
na domaću životinju koja je naučila da hoda na dve noge.<br />
Znatno češće ljudi skiciraju o sebi „banalni siže", <strong>za</strong> koji je, na<br />
primer, karakteristično usrdno jedenje sladoleda kao način da se<br />
stekne radost; želja da se lepo postoji sa limenkom piva na ulici<br />
kao način udovoljenja svojoj taštini; navika da se <strong>za</strong>gonetno ćuti<br />
sa poluoborenim očima pred <strong>za</strong>interesovanim predstavnikom suprotnog<br />
pola kako bi se sakrila banalnost sopstvenih misli; sposobnost<br />
da se ispriča „pomodna" anegdota, pri čemu se pripovedač<br />
prvi nasmeje kako bi poka<strong>za</strong>o sopstvenu pamet i tako dalje.<br />
Ali, najčešće ljudi kreiraju o sebi „samoveličajući siže", obično<br />
ga duboko krijući u sebi, iako se on ponekad, kada duša više ne<br />
može da izdrži, pojavljuje na ljudima u obliku šarene kravate ili<br />
crvene košulje preko pantalona, kad uživaju da pred njima (narcisima),<br />
drugi kriju svoje „banalne sižee" pričajući njima lično<br />
privatne doživljaje i servilno gledajući njih - u crvenoj košulji.<br />
Muškarce koji kreiraju „samoveličajući siže" u narodu zovu ,,naduvenim<br />
ćuranima" ili „samoljubivim idiotima". Ono pametniji<br />
među tim idiotima u stanju su da se dosete da nije kulturno nositi<br />
košulju preko pantalona, <strong>za</strong>to što se oni najčešće oblače sasvim u<br />
belo (očigledno, uključujući i rublje, da ne govorimo o čarapama)<br />
ili potpuno u crno (naravno, uključujući i rublje ili... cipele) da bi<br />
istakli svoju <strong>za</strong>gonetnost (ili sakrili svoju banalnost). A najpametniji<br />
od tih „idiota" shvataju da stvar nije čak ni u odeći, nego u<br />
manirima, koje oni negde (uzgred, neshvatljivo gde) uče i lepo<br />
pokazuju, sa prekorom pogledajući ispod oka nosioca „banalnog<br />
sižea", koji ne ume čak ni da elegantno drži viljušku i nije navikao<br />
na engleski način otvaranja usta kako bi u njih ubacio, na primer,<br />
440
Kula Šambale<br />
kupus. A pripadnici te sorte, koji su pravi geniji, dosete se da stvar<br />
nije čak ni u manirima, već u izgledu, koji treba dugo uvežbavati<br />
pred ogledalom kako bi potom sve vreme živeli na račun svog izgleda:<br />
ako im se nešto ne svidi - lagano podignu obrvu iznad jednog<br />
oka; ako im se svidi - obore trepavice (daj Bože da su one<br />
dugačke kao kod... manjine); ako im je dosadno - <strong>za</strong>gledaju se u<br />
jednu tačku; ako su veseli - „smeše" se očima (blago ih sakrivši);<br />
ako treba nekoga očarati - široko otvore oči i tako dalje. „Banalni"<br />
to ne shvata, ali oseća i... „upeca se".<br />
Muškarci ove vrste kao po pravilu „hoće" žene i bez kraja i konca<br />
i govore o tome... čak i ako neće. Procesu „htenja" podvrgavaju sve<br />
tri kategorije žena: „samobičujuće žene" takvi žele da bi im priuštile<br />
blagorodnu ... dvominutnu... radost,<br />
„banalne žene" žele setivši se<br />
da u svetu životinja postoje odnosi<br />
među „samcima i samicama", a ,,samo<strong>za</strong>ljubljene<br />
žene" žele govoreći:<br />
„Poka<strong>za</strong>ću ja tebi ko sam ja".<br />
I tako, broj žena treće kategorije<br />
(koje skiciraju „samoveličajući siže"<br />
svog života, koje muškarci žele po<br />
principu „Poka<strong>za</strong>ću ja tebi...") kako<br />
se meni čini, u poslednje vreme raste.<br />
Došla su vremena kada je sovjetska<br />
uravnilovka pala u <strong>za</strong>borav<br />
a u prvi plan su izbile materijalne (a<br />
ne „komsomolske" ili „pionirske")<br />
vrednosti, kada čak i impotentan<br />
sa „audijem" može da važi <strong>za</strong><br />
muškarca, a ona svoj seksualni poriv<br />
može da <strong>za</strong>dovoljava gledajući<br />
ekran kompjutera ili naprosto<br />
<strong>za</strong>mišljajući sanitetskog tehničara<br />
441<br />
Muškarac u crnom.<br />
On, kao po pravilu, ima veš<br />
(ili cipele) takođe crne
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Vanju, koji je u stanju da... Pri tome je veoma važno da se ne zbuni<br />
i da tokom visokoparnih razgovora o ljubavi ne nazove (ne dao<br />
Bog!) svog voljenog imenom „audi", ili još gore, „Vanja".<br />
Takve žene veoma cene sebe, veoma, a svaki „pristup" svome<br />
belom telu nekog primerka ljudskog roda cene kao da je zlatni<br />
dar njemu, tom „samcu", ne <strong>za</strong>boravljajući da pri tome puste<br />
srceparajući uzvik koji svedoči o divljem uzbuđenju tokom<br />
dvosekundne procedure koju taj isti Vanja ne bi ni primetio...<br />
Muškarci takvo stanje žena nazivaju „sindromom", podrobnije-<br />
„sindromom zlatne..." (ženskog organa), na <strong>za</strong>boravljajući<br />
da u kulturnom društvu, posebno u prisustvu ljudi sa crvenim<br />
košuljama, to nazivaju „sindromom zlatne žene".<br />
Ja, naravno, ne verujem da automobil „audi" kupuju samo<br />
impotentni, ali u postojanje sindroma „zlatne žene" duboko verujem.<br />
Uzgred, te žene veoma vole zlato i nose ga po pet komada<br />
odjednom. A prstenja na prstima koliko hoćeš - u zlatnim okovima<br />
prsti ne mogu ni da se saviju. Šteta što na noktima dugim po<br />
pet santimetara nema prstenja - ne puštaju da se prstenje nosi<br />
na noktima, jer to bi već bila Arabija... A niko se nije dosetio, ni<br />
Arapi, da bi trebalo početi da se nose minđuše <strong>za</strong> stomak, ali bi<br />
trebalo srediti pupak.<br />
Sindrom „zlatne žene"<br />
442
Kula Šambale<br />
Često viđam žene sa tim „sindromom". Pored toga, one se<br />
lepe <strong>za</strong> mene iako nemam „audi", već se sa vo<strong>za</strong>čem Volođom<br />
vozim „nivom". Ali <strong>za</strong>to uspevam da proučavam te „zlatonosne<br />
žene". Uzgred, interesantnome, mada pomalo tužno, proučavati<br />
„zlatnu glupost".<br />
Žene sa „zlatnim sindromom" je moguće u ovoj ili onoj meri<br />
opravdati, imajući u vidu da se toliko muškaraca u „crvenim<br />
košuljama" i „crnim cipelama" šeta unaokolo, da su čitav muški<br />
svet obojili u crveno-crnu boju. Te zlatne žene osećaju da su<br />
nadmoćne nad „crveno-crnim muškarcima" i kao protivtežu<br />
tome postavljaju svoj „siže života obojen zlatnom bojom". Tako<br />
počinje „nadmetanje sižea". I kako da se tu dođe do ljubavi?<br />
A ljudi opet hoće da vole te sa „zlatnim sižeom", i njih je<br />
stvorio Bog, ali nije ih On (već one same sebe!) „obojio zlatnom<br />
bojom". Oni koji žele da vole, posećujući „zlatnu ženu", najčešće<br />
u periodu slikovitog preduzetništva sanitetskog tehničara<br />
Vanje, pritiskaju sve jače i jače, dok na kraju ne dođe trenutak<br />
kada ona - „zlatna žena" - stvarno postavi pitanje - gde je „on"?<br />
Ona počinje da razmatra predstavnike muškog pola, nipošto<br />
ne <strong>za</strong>boravljajući da i „automobil audi" takođe može da - bude<br />
ljubomoran. I na kraju ona bira predmet ljubavi. Izgled i<strong>za</strong>branog<br />
predmeta <strong>za</strong>visi od misaonih sposobnosti „žene sa zlatnim<br />
sižeom".<br />
Najprimitivnije od žena sa „zlatnim sižeom", kod kojih briga<br />
o pupku prevazilazi sve ostalo, obično kao „predmet ljubavi"<br />
biraju „bildera" u kratkoj majici, ne shvatajući da se „anabolički<br />
bilderi" ni u snu ne sviđaju sanitetskom tehničaru Vanjki, jer<br />
je on iz američkih akcionih filmova naučio da je ženi obavezno<br />
potreban <strong>za</strong>štitnik, pogotovo <strong>za</strong>to što nju, „sa zlatnim sižeom"<br />
svi toliko hoće... toliko hoće da ju je naprosto neophodno<br />
<strong>za</strong>štititi. A život, kao <strong>za</strong> pakost, prolazi mirno, pupak ne može<br />
uvek da se otkrije, a taj „bilder" sve prolazi i prolazi tuda, odeven<br />
čak i po mrazu u glupavu kratku majicu bez rukava.<br />
443
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Pametnija kategorija „žena sa zlatni sižeom" koja ne obraća<br />
toliko pažnju na pupak, bira kao „predmet ljubavi" miškarca sa<br />
kratkim vratom na čijim naborima visi <strong>za</strong>lemljen zlatni lanac<br />
koji se ne skida. Takav izbor je, moguće, pove<strong>za</strong>n sa skrivenom<br />
željom te žene da vidi kraj sebe nekog ko „miriše na muškarca",<br />
a kratki vrat se smatra glavnim znakom muškosti, tim pre što<br />
je lepota tog vrata (koji nije duži od jednog pršljena!) istaknuta<br />
zlatnim lancem. U početku izgleda veoma lepo okačiti se na taj<br />
bikovski vrat (ili lanac), ali potom i to dojadi, kao što dojadi da<br />
se stalno radi jedna te ista vežba tokom jutarnje gimnastike... a i<br />
život sa „bikonjom" postaje depresivan, pošto nije sve u vratu.<br />
Još pametnija vrsta „žena sa zlatnim sižeom", koje više obraćaju<br />
pažnju na to da ukrase sopstveni vrat, kao „predmet ljubavi" sklona<br />
je da bira umetnike, istaknute naučnike, deputate i tome slične<br />
intelektualce, čak i ako su previše oronuli. Bez obzira što je vrat te<br />
klase muškaraca uglavnom tanak i odlikuje se ružno ispupčenom<br />
Adamovom jabučicom, „žena sa zlatnim sižeom" shvata daje glavno<br />
na osnovu čega se može voleti muškarac - um. A ako je taj um<br />
još odeven u poznato ime - to je fensi! Ponosan si kad ideš pored<br />
toga neuglednog, jer taj neugledni ima dovoljno pameti da govori<br />
svima kako ga je ona, upravo ona, učinila srećnim i sada je on<br />
u takvom stvalačkom <strong>za</strong>nosu, takvom... <strong>Dr</strong>ugarice, koje idu ruku<br />
pod ruku što sa „bilderom", što sa „bikonjom", hukću od <strong>za</strong>visti,<br />
jer njihovi mili ne umeju da sastave ni dve reči, već samo koče<br />
nepostojeći vrat i naduvavaju grudni koš.<br />
Ali... postepeno, sasvim postepeno, počinje da nastaje<br />
protivrečnost, jer „predmet ljubavi" sve više voli ne nju, „zlatnu",<br />
već svoju nauku ili neko umetničko stvaralaštvo, pa je još toliko dr<strong>za</strong>k<br />
i da stalno baš sa njom razgovara upravo o tom stvaralaštvu (u<br />
zemlju propalo!), onda kada bi on, taj „predmet ljubavi" sa tankim<br />
vratom, trebalo da svu svoju krasnorečivost i sav svoj stvaralački<br />
poriv i sve svoje vreme posvećuje samo njoj - „zlatnoj". Kako da se<br />
popravi taj položaj? Kako? Treba <strong>za</strong>novetati. Zanovetala jednom<br />
444
Kula Šambale<br />
- pomoglo, <strong>za</strong>novetala drugi put - pomoglo, i tako dalje... čitavog<br />
života. Ali, potom... potom „zlatna žena" iznenada primećuje da<br />
je njen „poznati predmet" postao nekako olinjao, krasnorečivost<br />
na njen račun je postala do neprijatnosti banalna (kao kad se ide<br />
u toalet), stvaralački nagon - redak i nervo<strong>za</strong>n, a taj tanki vrat,<br />
sa koga je počeo da <strong>za</strong>boravlja da obrije čekinje, počeo je da liči<br />
na vrat očerupanog gusana. I tu se, naravno, javljaju misli tipa:<br />
„Kome sam ja, glupača, dala najbolje godine svog života?!" i...<br />
odjednom joj postaju bliski ti „vratovi od jednog pršljena" sa ,,<strong>za</strong>lemljenim"<br />
zlatnim lancem, pa čak i već ugojeni „bilderi" koji po<br />
navici šire grudni koš i nose kratke majice, koje sada pokrivaju samo<br />
- stomačinu. Ali i minut druženja sa „bikonjom" ili „bilderom"<br />
je dovoljan da shvati daje ta „mesno-masna vrsta" muškaraca još<br />
gora od ove koja je odjednom, zbog nečega, počela da gubi svoj<br />
stvaralački potencijal i počela da <strong>za</strong>boravlja da obrije čekinje sa<br />
svog omršavelog vrata. Njoj, toj „zlatnoj glupači", nikad ne padne<br />
na pamet da je razlog <strong>za</strong> to u njoj, tačnije u njenom „zlatnom<br />
sižeu" koji je ona tako pažljivo konstruisala čitavog svog života.<br />
I njoj, već odavno „<strong>za</strong>trovanoj zlatom", počinje da se sve češće<br />
privida Vanja sanitetski tehničar koji bi je ne bi samo voleo, već bi<br />
je doveo pameti i ve<strong>za</strong>o <strong>za</strong> rogove kao kozu da se ona, drolja, ne<br />
odvaja od ljudskog stada.<br />
I na kraju, najpametnija, rekao bih potpuno genijalna kategorija<br />
žena sa „zlatnim sižeom", koja se veoma uzdržano odnosi prema<br />
„delikatnim" pitanjima ukrašavanja pupka i vrata, <strong>za</strong> predmet<br />
svoje ljubavi bira „toplu braću" ili muškarce sa, da tako kažemo,<br />
neostvarenim homoseksualnim sklonostima. Te „zlatne pametnice"<br />
shvataju da će „topli brat" (ili nerealizovani „topli brat") postati<br />
pre svega njena „drugarica", ali da će je čitavog života uvažavati<br />
i svojim životom ublažavati njene „zlatne sklonosti" samo <strong>za</strong>to<br />
što je ona - lepotica - primetila njegov problem i uzela u <strong>za</strong>štitu<br />
njegovo muško dostojanstvo koje je bilo sabijeno u ćošak njegovim<br />
„<strong>za</strong>dnjim pomislima". Ona, ta „zlatna pametnica", pogledala<br />
445
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Svaki čovek hoće ono glavno<br />
- Ljubav, ali često mesa Ljubav sa<br />
željom da svi vole samo njega<br />
ga je u lice, čime je „opravdala"<br />
postojanje kod njega još<br />
koječega, pa je čak počela i<br />
da se suprotstavlja zlobnim<br />
<strong>za</strong>vidljivcima, koji aludiraju<br />
na njegove „<strong>za</strong>dnje pomisli",<br />
genijalnom frazom: „To je<br />
ekologija!" Zašto onda on ne<br />
bi postao „drugarica" takve<br />
žene! Zar ne govori ta „zlatna<br />
žena" o njemu uvek dobro,<br />
povremeno prigovarajući da<br />
je on - normalan muškarac,<br />
mada... pomalo voli da veze.<br />
I tako imaju gomilu <strong>za</strong>jedničkih interesa! Umeće vezenja može se<br />
unaprediti jer... ljubav (međusobna ili prema vezenju) stimuliše!<br />
A ako govorimo o seksualnom udovoljavanju „zlatnoj pametnici",<br />
ona, kako meni izgleda, bilo ume da meditira kao jogi, bilo da<br />
snagom misli sabije u ćošak svoju prirodnu pohotu, bilo da načini<br />
od svoje „drugarice" pravog muškarca, koji posebno iskusno vlada<br />
veštinom sanitetskog tehničara Vanje. Pa ako se njena „drugaricavoljeni"<br />
ponekad prepusti uticaju svojih prirodom posebno obojenih<br />
gena, ona, „zlatna", će mu oprostiti... <strong>za</strong>to što reč „<strong>Dr</strong>ugarica"<br />
treba pisati velikim slovom, jer je sa tom reči pove<strong>za</strong>no mnogo<br />
divnih trenutaka... na primer, vezenje.<br />
Spotakao sam se o kamen i <strong>za</strong>malo da nisam pao. Sravnio<br />
sam pravac hoda sa azimutom. Pod nogama mi je opet<br />
<strong>za</strong>škripalo tibetsko kamenje.<br />
- Eh! Kako se lako ide! - <strong>za</strong>čuo . sam otpo<strong>za</strong>di glas<br />
Seliverstova.<br />
- E da - prohripao je Rafael Gajazovič.<br />
- Jeste li se umorili, Rafaele Gajazoviču? - <strong>za</strong>interesovao sa<br />
Seliverstov.<br />
446
Kula Šambale<br />
- Nisam, idem.<br />
- Ne, recite. Jeste li se umorili?<br />
- Pomalo...<br />
- Moja baka je govorila - „odmoriću se kad umrem".<br />
- Čemu to?<br />
- Eto tako...<br />
- Niste to, Sergeju Anetoleviču, džabe rekli. Je li tako?<br />
- Ma ne, prosto sam rekao.<br />
- Imali ste u vidu nešto određeno?<br />
- Ne, nisam imao. Rekao sam i to je sve.<br />
- Pa dobro onda. Jer može se i nabaksuzirati!<br />
Ka<strong>za</strong>ljka kompasa me je povela po tibetskoj visoravni. Grad <strong>Bogova</strong>,<br />
u čijem je središtu stojala Kula Šambale, udaljavao se od nas.<br />
- Uskoro ćemo se domoći civili<strong>za</strong>cije. Tamo će nas sresti „civilizovani"<br />
ljudi, kojima ćemo početi da dokazujemo da Grad <strong>Bogova</strong> <strong>za</strong>ista<br />
postoji i da... i da su se tamo, u davnoj prošlosti, dešavale stvari<br />
kojima nema premca u istoriji čovečanstva i da... i da... naši koreni<br />
potiču sa Tibeta, gde... gde... - počele su da mi se kovitlaju misli,<br />
kao da su htele da pre vremena stave tačku na ovu ekspediciju.<br />
Ljubav i posedovanje<br />
Opet sam se setio učesnika u „zlatnoj groznici", koji šminkaju<br />
sižee svog života, i ja sam smesta shvatio da i oni, budući da su<br />
Božija stvorenja, hoće ono glavno - ljubav; ali zbog svoje duhovne<br />
nerazvijenosti ne znaju šta je to ljubav. Iz gluposti oni mešaju<br />
ljubav kao takvu sa željom da svi do jednog vole samo njih, jedine.<br />
Onima koji slikaju „zlatne sižee" to ne uspeva uvek, jer je<br />
romantičnih budala veoma malo u životu. I svaka romantična<br />
budala, koja je u stanju da se <strong>za</strong>ljubi u „siže", vredna je zlata.<br />
Eh, kada bi se većina ljudi sastojala od romantičnih budala! Jedan<br />
po jedan bi se <strong>za</strong>ljubljivali u „zlatne" i one bi postale kraljice<br />
- Kraljice Ljubavi! Eto u čemu je sreća!<br />
447
TT PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Kraljica Ljubavi<br />
I treba iskreno reći da je simbol kraljice (ili kralja) Ljubavi<br />
veoma privlačan. On je slađi od, na primer, simbola „Gospodin<br />
Novac" ili „Gospođa Popularnost", jer ovde deluje ono glavno<br />
što dolazi od samog Boga - Ljubav. A sva Božija stvorenja hoće<br />
da budu bliža Bogu!<br />
Ljubav hoće svi: i pametni i glupi, i lepi i ružni, i mladi i stari.<br />
Ljudi su spremni da daju sve - i novac, i položaj i mnogo šta<br />
drugo - <strong>za</strong> Ljubav. U poređenju sa Ljubavlju blede čak i Pohlepa<br />
i Zavist, <strong>za</strong>to što je i najgori tvrdica u stanju da ,,svo zlato, nad<br />
kojim bdi" pokloni <strong>za</strong> Ljubav.<br />
Ali Ljubav, budući da je beskrajno <strong>za</strong>vodljiva, može da se pobrka<br />
sapseudoljubavlju,čijajeglavnavarijantapoznata„opštenarodna<br />
ljubav" prema vođi, drugu generalnom sekretaru, dučeu, fireru,<br />
bilo kom rukovodiocu i njima sličnim vođama. Ali, totalitarni<br />
vođa, čiji je „slavni put" osvetljen zracima neograničene vlasti,<br />
u čijim je rukama koncentrisan sav novac, sav intelektualni potencijal<br />
i sva dostignuća nauke, ipak nešto hoće. Hoće, hoće i<br />
hoće! On ne spava jednu noć, drugu, treću... prevrćući po blistavo<br />
beloj posteljini svoje usahlo telo sa pupkom u obliku kratera<br />
i misli - „Sta ja to hoću?" Na kraju i njemu dolazi genijalna<br />
448
Kula Šambale<br />
ideja da on hoće „ljubav". On,<br />
vođa (ili duče) nagoveštava to<br />
svojim slugama u rangu, na primer,<br />
premijera i... njemu uskoro,<br />
uveče, dovode predmet ljubavi<br />
u vidu uspaljene seljanke koja<br />
počinje da tehnički laska njegovim<br />
„radnim sposobnostima".<br />
Vođa, naravno, to sluša, pa čak i<br />
od uzbuđenja počinje da se grize<br />
u svom kraterskom pupku,<br />
pa ipak elegantno (čak tip-top)<br />
obavlja ono što se pristoji ne samo<br />
pravom muškarcu, već ,,nadmuškarcu",<br />
slušajući pri tome<br />
kao čarobnu muziku srceparajuće<br />
krike koji svedoče o njenom<br />
„neograničenom uzubuđenju".<br />
Ono što vođa hoće više od svega<br />
- to je Ljubav!<br />
Potom njemu, vođi, ili dučeu, dovode još jednu takvu „<strong>za</strong>ljubljenu"<br />
u njega, potom treću, četvrtu... i u njemu se javlja želja da<br />
ga vole (tačnije da u njega budu <strong>za</strong>ljubljene) sve žene u zemlji.<br />
A potom, kada vođa (ili duče) u potpunosti potvrdi svoje<br />
mišljenje da su sve žene poludele <strong>za</strong> njim, kod njega se javlja želja<br />
da osvoji i drugu polovinu<br />
društva - mušku... možda čak<br />
ne u „toploj" varijanti, nego<br />
naprosto da ga vole i to mu je.<br />
Tako da niče „opštenarodna<br />
ljubav", koja je beskrajno slatka<br />
i ne može se nikako uporediti<br />
sa seksom. Ali čovek hoće<br />
Pravoj ljubavi je potreban jedan<br />
veoma važan sastojak - Cistota<br />
449<br />
sve više i više „opštenarodne<br />
ljubavi" kako bi svi ljudi misli-
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
li samo o njemu, voljenom...<br />
tako da se vođa na kraju složi<br />
kada mu predlože da mu <strong>za</strong><br />
života podignu spomenik do<br />
neba, koji, naravno, sakriva<br />
sve nedostatke kao što je...<br />
pupak u obliku kratera.<br />
Kada ljudi misle o Ljubavi,<br />
zbog nečega oni smesta <strong>za</strong>boravljaju<br />
da pre svega treba<br />
da i sami vole, a tek potom<br />
da žele da ih drugi vole. Ljudi<br />
se boje da sami vole, strahovito<br />
se boje da daju Ljubav!<br />
Zašto?!<br />
Upravo <strong>za</strong>to što pravoj ljubavi u Duši obavezno treba Čistota.<br />
A čistota - to nije jednostavno - ako čovek ima pohlepe, zlovolje<br />
i <strong>za</strong>visti - ne može da postane čist.<br />
A kako da postane čist? Kako? To je veoma jednostavno -<br />
treba misliti čisto, <strong>za</strong>to što se upravo u mislima nalazi čovekova<br />
čistota. Čovek sa nečistim mislima neće postati čist.<br />
U svakom od nas boravi<br />
i dominira Čovek-Prostor,<br />
koji silno, silno želi da postane<br />
„Božiji Sin" kao i njegov<br />
večni sabrat - Čovek-<br />
Vreme, ali... da bi se to<br />
postiglo treba položiti mnoge,<br />
mnoge ispite i potrebno<br />
je mnogo, mnogo vremena,<br />
a najvažnije je - da je nužno<br />
da se shvati da je kriterijum<br />
napretka Čistota Misli. Ako<br />
450<br />
Treba da prestanemo<br />
da brkamo pravu ljubav<br />
sa samoljubljem
Kula Šambale<br />
do toga <strong>za</strong>ista dode, onda će<br />
Tvorac, sigurno, reći: „Da,<br />
Svet Prostora je osvojen...<br />
božanski!"<br />
A dotle... dotle ćemo<br />
šminkati i šminkati život. I<br />
proći će još mnogo, mnogo<br />
vremena, dok ne počnemo<br />
da naprosto živimo, a ne da<br />
„šminkamo život". A da bismo<br />
prestali da „šminkamo<br />
život", potrebno je pre svega<br />
da prestanemo da brkamo<br />
pravu Ljubav sa ljubavlju<br />
prema sebi. U osnovi prave<br />
ljubavi stoji upravo Čistota,<br />
a u osnovi ljubavi prema<br />
samom sebi - najstrašniji<br />
greh: da čovek smatra sebe<br />
Bogom. Prava Ljubav je - od<br />
Boga, a egoistična ljubav - od<br />
Đavola.<br />
U mojoj glavi su se opet pojavili svemogući muškarci u crvenim<br />
košuljama i crnim cipelama, „zlatne žene" raznih manira i<br />
ja sam nekako odmah shvatio da ljudi nisu krivi što „šminkaju"<br />
život i „šminkaju" ljubav. To je njihova<br />
slabost - želja da „šminkaju" kako bi<br />
ugodili večnom grehu da smatraju sebe<br />
Bogom, a taj greh je veoma veliki,<br />
veoma, njegova moć je čak ravna moći<br />
Ljubavi; <strong>za</strong>to ljudi i nose zlato. Ali, treba<br />
se boriti sa njim, sa tim grehom,<br />
snažno se i uporno boriti... boriti se,<br />
451<br />
Prava ljubav -je od Boga<br />
A egoistična - od Đavola<br />
Potrebno je pre svega<br />
boriti se sa samim sobom<br />
- VELIKIM
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
pre svega, sa Samim Sobom Velikim. Tada se neće pojavljivati<br />
muškarci u crvenim košuljama, žene „uramljene u zlato", vođe (ili<br />
fireri) i mnogo toga sličnog što proizilazi iz tog najvećeg greha.<br />
Od tih misli sam se čak i razveselio. Hodao sam po Tibetu,<br />
veselo hodao. U glavi su mi isplivala četiri stiha iz moje pesme<br />
o ženama:<br />
Ona hoće da bude naslikana,<br />
A sa slike, ko hoće,<br />
Može kopiju da napravi<br />
I drugu mis da <strong>za</strong>grli...<br />
Snažno sam poželeo da se brže nađem u mom rodnom gradu<br />
Ufi i da pogledam ženama u oči. Začudilo me je što sam<br />
<strong>za</strong>mislio kako po celoj ulici idu ljudi koji je osvetljavaju svojim<br />
očima, očima onih koji vole jedni druge. Zamislio sam <strong>za</strong>ljubljene<br />
oči i... uka<strong>za</strong>lo mi se da će takvih očiju biti sve više i više.<br />
Čovek-Prostor se usavršava.<br />
I još mi se poka<strong>za</strong>lo da su se ljudi Šambale odavno naučili<br />
Ovakvih očiju biče sve više i više<br />
452<br />
pravoj ljubavi.<br />
Došli smo do mesta<br />
na kome je jednom stajao<br />
naš šator i odakle smo<br />
krenuli u <strong>za</strong>gonetni Grad<br />
<strong>Bogova</strong>. Osvrnuo sam se<br />
- Kulu Šambale više nisam<br />
mogao da vidim.<br />
Postavili smo šatore.<br />
Skuvali ručak. Popili malo<br />
alkohola. Želudac me<br />
skoro više nije boleo.<br />
- Momci! Sutra ću<br />
poći do Mesta Gladnoga<br />
Đavola... sam - rekao<br />
sam.
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 20<br />
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Ujutro narednog dana probudio sam se ranije nego obično, što<br />
mi se retko dešava. Obično me treba buditi glasno mi vičući<br />
na uvo: „Idemo!" ili (što je veoma neprijatno) golicanjem. Kad<br />
ipak ustanem (a to se dešava svakog dana), minimum jedan<br />
sat idem kao zombi, ništa ne primećujući - kako onda obaviti<br />
tekuće poslove ili se umiti, pokvasivši vodom makar vrh nosa,<br />
iću u toalet - tako lenj - mora se trpeti.<br />
Ali, ranije ili kasnije ja se budim i tada, setivši se da sam ipak<br />
vođa ekspedicije, počinjem burnu aktivnost, šaleći se na temu<br />
što ćemo opet kasno poći maršrutom, a <strong>za</strong>boravljajući da sam<br />
glavni uzrok tog kašnjenja, na kraju, ja sam. A kada je sve spremno<br />
<strong>za</strong> pola<strong>za</strong>k, dohvatam svoj pribor <strong>za</strong> higijenu u plastičnoj<br />
vrećici sa večno sivim peškirom koji se pretvorio u otrcanu krpu i<br />
počinjem proceduru umivanja u kojoj posebnu ulogu igra pranje<br />
zuba, pri čemu <strong>za</strong>boravljam na lice, a o vratu da i ne govorimo.<br />
Ponekad dohvatam umrljano ogledalce i pokušavajući da vidim<br />
453
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
kroz naslage prljavštine, nakvasivši lice raskvašenim komadom<br />
sapuna na kome su se nahvatala zrna peska (naravno, bez vruće<br />
vode), i ne ustajući progovorim: „Kakva faca, a?"<br />
Uvek <strong>za</strong>vidim mom bratu Albertu, koji, pošto je tip „čovekaševe"<br />
(ranoranioci - prim. prev.), lako ustaje ujutru, pravi doručak<br />
<strong>za</strong> sve i naj<strong>za</strong>d počinje da glasno viče: „Idemo! Idemo!", ponekad<br />
čak i pevajući kuplet iz serije sovjetskih pesama tipa „Ustajte<br />
prezreni na svetu...". Mi, spavalice, naravno, dugo se ne damo, pa<br />
se čak ponekad koristimo i lukavstvom, lupivši po šatoru rukama<br />
iznutra da bismo posvedočili da smo već ustali. Ali, Albert se<br />
takođe ne predaje i nastavlja da viče: „Završna fa<strong>za</strong> ustajanja! Finalna<br />
fa<strong>za</strong> ustajanja!", lupajući pri tom kašikom po šolji. Na kraju<br />
se iz šatora, na Albertovu radost, pomaljaju naše pospane njuške.<br />
Pospana fizionomija, naravno, razlikuje<br />
se od svih stanja čovekovog lica<br />
najvećim stepenom neprivlačnosti,<br />
kada pojam „kiselo lice" dobija svoj<br />
prirodni smisao. Kad pogledam pospana...<br />
lica, i moje ruke nevoljno počinju<br />
da se nervozno trljaju, uvek se setim<br />
priče mog druga Jurija Ivanoviča Vasiljeva<br />
o ženskoj lepoti, u kojoj on<br />
sočno naglašava da je „stvarnu" lepotu<br />
žene moguće videti jedino ujutru, odmah<br />
nakon spavanja, kada je ona bez<br />
- „moleraja".<br />
Jutarnje misli<br />
A ujutru, kada sam se <strong>za</strong>čudo probudio rano, naprosto sam<br />
ležao u šatoru sa savršeno jasnim mislima. Setio sam se priča<br />
lama, a pre svega lame Ketsuna Zangpoa, Bonpo Lame i monaha<br />
Tlenurpua o Mestu Gladnog Đavola, kuda sam danas nameravao<br />
da pođem.<br />
454
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Setio sam se da je Bonpo Lama pričao da je u oblasti Kajlaša<br />
do 7. - 8. veka naše ere postojalo Kraljevstvo Jogija, zvano<br />
Zang Song, u kome su živeli adepti ili jogiji, koji su znali mantre<br />
pomoću kojih su mogli da koriste tantričke sile Kajlaša. Prestonica<br />
tog kraljevstva bila je sagrađena pomoću tantričkih sila<br />
Kajlaša i zvala se Tun Long Vali (što znači Vavilon). To mesto,<br />
sada već prekriveno dinama peska, danas je <strong>za</strong>čarano i zovu ga<br />
Mesto Gladnog Đavola.<br />
U misli su mi se vratili i naši razgovori sa Bonpo-lamom<br />
0 tome da je sasvim moguće da su se ovde obavljali eksperimenti<br />
(savremenim jezikom rečeno) kloniranja pretpotopskog<br />
čoveka, to jest čoveka prilagođenog surovim uslovima na Zemlji<br />
nakon Sveopšteg Potopa. Te eksperimente su obavljali Veliki<br />
ljudi (pretpostavka je da su to Atlantiđani podzemne Šambale),<br />
koristeći „seme" pretpotopskog čoveka arijevske rase, koje je<br />
bilo čuvano u Vari - skladištu gena u Sambali. Eksperimenti<br />
su se odvijali jedan <strong>za</strong> drugim, ali su uskoro Veliki ljudi shvatili<br />
da je tako rođenom postpotopskom čoveku potrebna poduka,<br />
<strong>za</strong>to što su klonirani Tibetanci bili skloni da <strong>za</strong>padaju u greh<br />
1 nikako nisu umeli da se normalno koriste psihičkim tehnologijama,<br />
kao što su to uobičajeno radili Veliki Ljudi. Zato je<br />
nedaleko od Kajlaša sazidan grad (tibetanski Vavilon, ili Tun<br />
Long Vali) u kome su Veliki ljudi učili rastom malene Tibetance<br />
- životu. To je trajalo veoma dugo, dok se Tibetanci nisu raselili<br />
po čitavom svetu, izgubivši pri tom, nažalost, sposobnost da<br />
koriste psihičke tehnologije. Ali, na Zemlji su već počeli da žive<br />
ljudi. Sambala je ispunila svoju misiju. A Veliki Ljudi su počeli<br />
da odlaze pod zemlju - u rodnu Sambalu, ostavljajući Tibetance<br />
bez poduke. Tibetanci, koji su ostali na „Večnom Kontinentu",<br />
<strong>za</strong>boravili su da njihovi preci, koji su se davno raselili po<br />
Zemlji i stvorili razne narode i nacije, jesu njihova braća - njih<br />
se nisu ni sećali, oni su čekali povratak Velikih Ljudi. A Veliki<br />
Ljudi se nikako nisu vraćali. Tibetanci su ih dozivali i dozivali,<br />
455
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
ali Velikih Ljudi više nije bilo na površini Zemlje. Tibetanci su<br />
tugovali i veoma brzo protraćili ostatke psihičkih tehnologija<br />
kojima su ih nekad naučili Veliki Ljudi. O tome je svedočio jedino<br />
veličanstveni Kajlaš. Sa gubljenjem psihičkih tehnologija<br />
došli su divljaštvo i primitivi<strong>za</strong>m. Proroci, koji su se povremeno<br />
pojavljivali tako reći niotkuda, osnovali su mnoge religije i<br />
naredili Tibetancima da načine teozofsku (religioznu) državu<br />
i... da se sećaju, da se sećaju svoje prošlosti, koja je najhitnija <strong>za</strong><br />
sve na Zemlji. Zemlju Sećanja počeli su da nazivaju Tibet.<br />
Veoma često su Tibetanci dolazili na to mesto gde su se nalazile<br />
sada već ruševine drevnog velikog grada - tibetskog Vavilona,<br />
gde su <strong>za</strong>jedno sa njima živeli Veliki Ljudi i... sećali su se,<br />
sećali i sećali svoje prošle veličine. A ruševine tog grada je sve<br />
više <strong>za</strong>trpavao i <strong>za</strong>trpavao pesak. Tibetanci su posećivali sveti<br />
Kajlaš, obavljali svetu parikarmu (obila<strong>za</strong>k planine po svetoj<br />
maršruti) i molili Kajlaš da im vrati Velike Ljude, bez kojih su<br />
bili tako usamljeni. Ali je Kajlaš ćutao.<br />
Uskoro su Tibetanci počeli da primećuju da se na mestu njihovog<br />
velikog grada, već <strong>za</strong>trpanog peskom, naselila nekakva mračna<br />
sila. Ljudi koji bi tu došli počeli bi da ubijaju jedan drugog bez<br />
ikakvog razloga. Pričalo se da je Kajlaš <strong>za</strong>čarao to mesto i da se tamo<br />
naselilo bestelesno biće, koje ljude hrani zlim mislima. To biće<br />
je bilo stalno gladno i stalno mu je bilo potrebno da od ljudi dobija<br />
zle misli. I ljudi bi mu se predavali. Čak se moglo desiti da drug<br />
ubije druga. Ljudi su počeli da govore da Kajlaš nije u<strong>za</strong>lud načinio<br />
takvo mesto gde se moglo očigledno videti kakva je cena zlih misli<br />
kod ljudi... jer se tu zle misli nisu mogle sakriti, tu su se one ostvarivale.<br />
Ljudi su prestali da dolaze na to mesto, a ako bi i došli, išli<br />
bi pojedinačno. Ali čak ni oni koji bi tamo došli pojedinačno ne bi<br />
izdržali uticaj tih zlih misli koje su dolazile od njih samih, pa bi ili<br />
sišli s uma ili molili Boga da im se telo okameni.<br />
Tibetanci su prozvali to mesto Mestom Gladnog Đavola. Oni su<br />
uvek pričali drugim ljudima strašne priče o tom užasnom mestu,<br />
456
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
jer su znali da na tom mestu<br />
otupljuje strah. Tibetanci duboko<br />
veruju da je strah sveto<br />
osećanje, koje čuva ljude od<br />
zlih misli i zlih dela. A tamo,<br />
na Mestu Gladnog Đavola,<br />
strah ne štiti čoveka i čovek<br />
čini sve što hoće.<br />
Rafael Gajazovič je naglo<br />
<strong>za</strong>hrkao. Trgao sam se.<br />
Potom je on podigao glavu,<br />
pogledao me mutnim pogledom<br />
i upitao:<br />
- Šta je, ne spavaš?<br />
- Ne spava mi se... - odgovorio<br />
sam.<br />
- Da! Nedostaje vazduha<br />
- rekao je Jusupov i ponovo<br />
melodično <strong>za</strong>hrkao,<br />
proizvodeći niske tonove.<br />
Možda Gladni Đavo štiti deo<br />
legendarnog Kamena Santamani?<br />
Slušajući hrkanje, mislio<br />
sam da bi danas, pre nego što pođem ka Mestu Gladnog<br />
Đavola, bilo dobro da se ponovo nađem sa monahom Tlenurpom<br />
čija je ćelija (manastir Ču Gompa) bila nedaleko od nas, jer<br />
mi naš vodič Lan Vin Je nije dao da ljudski razgovaram sa njim,<br />
ispunjavajući nalog kineskih tajnih službi koje su <strong>za</strong>branjivale<br />
da stranci dugo pričaju sa tibetanskim monasima.<br />
Setio sam se kratke monahove priče o tome kako je nekada Tibetom<br />
vladao Bog Demona, koji je „sedeo" na Kajlašu, a njegova<br />
žena je „sedela" na - Mestu Gladnog Đavola. A setio sam se i njegove<br />
priče o tome kako je Kajlaš <strong>za</strong>sijao kada su 28 Dobrih <strong>Bogova</strong><br />
pobedili Boga Demona, a <strong>za</strong>sijalo je i Mesto Gladnog Đavola. A<br />
mogao je da svetli, kako su nam rekli, samo Kamen Santamani.<br />
457
u PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Sasvim je moguće da se jedan od komada legendarnog kamena<br />
Šantamani (koji se tibetanski naziva Norbu Rimpoče) nalazi<br />
tamo - na Mestu Gladnog Đavola - pomislio sam. - A <strong>za</strong>što<br />
da ne? I deo tog čudesnog kamena takođe mora da ima <strong>za</strong>štitu,<br />
kao i osnovni kamen Šantamani, koji je, po mom mišljenju,<br />
smešten unutar savršeno nedostupne piramide Malog Kajlaša.<br />
Potpuno je moguće da je Kajlaš poslao Gladnog Đavola da štiti<br />
taj deo kamena Šantamani.<br />
Tiho sam i<strong>za</strong>šao iz šatora, dohvatio <strong>za</strong>ma<strong>za</strong>ni pribor <strong>za</strong> higijenu<br />
u plastičnoj vrećici sa peškirom koji je ličio na pohabanu<br />
krpu i obrijavši se sa <strong>za</strong>dovoljstvom, umio se u potoku, opravši<br />
čak i davno neoprano ogledalo i namrštivši se kad sam licu prineo<br />
krpu-peškir.<br />
Potom- sam upalio primus, dok nije provrila voda <strong>za</strong> pripremanje<br />
kaše, i setivši se Alberta, glasno povikao:<br />
- Idemo! Idemo! Finalna fa<strong>za</strong> ustajanja! Ustajte!<br />
Momci su ispu<strong>za</strong>li iz šatora. Uživao sam u njihovim pospanim<br />
licima, osećajući svežinu svog umivenog pa još i izbrijanog lica.<br />
Razgovor sa monahomTlenurpuom<br />
Kada smo doručkovali, prišao sam vodiču Tatuu i počeo da ga<br />
nagovaram da mi obezbedi tajni sastanak sa monahom Tlenurpuom,<br />
bez dozvole „vodiča" Lan Vin Jea, koji je trebalo da nas<br />
čeka tamo u manastiru Ču Gompa.<br />
- Ne, ne ne! - povikao je vodič Tatu. - To se ne sme raditi!<br />
Lan Vin Je sve vidi. Od njega je teško sakriti se! Bolje porazgovarati<br />
sa Lan Vin Jeom.<br />
Sa Tatuom i Ravilom nevoljno sam pošao po ravnom polju<br />
ka manastiru Ču Gompa.<br />
Lan Vin Je nas je prvi dočekao. Njegovo istočnjačko lice nije<br />
pokazivalo nikakva osećanja. Uloživši svu svoju psihičku energiju<br />
u pogled, <strong>za</strong>molio sam ga da nam dozvoli da porazgovaramo<br />
sa monahom Tlenurpuom. Na moje čuđenje, Lan Vin Je<br />
458
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Monah Tlenurp:<br />
- Covek se tamo oseća loše...<br />
Jako je <strong>za</strong>o<br />
mi je to lako dopustio - pod<br />
uslovom da se razgovor obavi<br />
u njegovom prisustvu.<br />
Kada smo se našli sa monahom,<br />
obratio sam mu se:<br />
- <strong>Dr</strong>agi monaše! Hteo bih<br />
da nastavim naš razgovor o<br />
Mestu Gladnog Đavola. Danas<br />
hoću da pođem tamo...<br />
- rekao sam.<br />
- Tamo? - monah Tlenurp<br />
je podigao obrve, a oči<br />
su mu se raširile.<br />
-Da.<br />
- Ne idite tamo. To je<br />
<strong>za</strong>čarano mesto.<br />
- Vi ste bili tamo?<br />
- Da, bio sam tamo...<br />
sam. Sa društvom se tamo<br />
ne sme ići.<br />
- Shvatam...<br />
- Din din din din - ubacio<br />
se u razgovor Lan Vin Je, dotakavši po leđima „prevodioca"<br />
Tatua, koji je osim rodnog tibetanskog jezika znao još i engleski<br />
i kineski.<br />
- Duau duau duau - počeo je da mu odgovara Tatu, iz čega<br />
sam „shvatio" da Tatu govori o mojoj želji da pođem ka Mestu<br />
Gladnog Đavola.<br />
- Bja, bja, bja - počeo je da govori Lan Vin Je, iz čega sam<br />
„shvatio" da je on protiv moje namere.<br />
- Dopustite mi da nastavim razgovor sa monahom! - <strong>za</strong>molio<br />
sam.<br />
- Please - prvi je odgovorio Tatu.<br />
459
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Kako ste se osećali tamo, na Mestu Gladnog Đavola, dragi<br />
monaše?<br />
Tlenurp me je pogledao svojim tamnosmeđim očima i<br />
odgovorio:<br />
- Loše.<br />
- U čemu se sastojalo to „loše"?<br />
- Pa... - monah se promeškoljio - pa... tamo postaješ <strong>za</strong>o.<br />
- Veoma <strong>za</strong>o?<br />
- Veoma.<br />
- Imaš želju da ubiješ bilo koga?<br />
- Pa... Tamo si veoma <strong>za</strong>o i... sve loše izgleda. Loše misli ulaze<br />
u glavu, ukratko - odgovorio je monah.<br />
- A ako bi pored tebe bio<br />
neki pratilac? - pomno sam<br />
pogledao monaha.<br />
460<br />
Monah me je pogledao i<br />
vrdajući rekao:<br />
- Tamo se može poći jedino<br />
sam i... jedino...<br />
- Jedino?<br />
- Jedino kad čovek obavi<br />
svetu parikarmu oko<br />
Kajlaša. Kajlaš pročisti<br />
eoveka, snažno ga pročisti,<br />
pa <strong>za</strong>to kad postane čistiji,<br />
može da pođe tamo.<br />
- A nepročišćeni ljudi tamo<br />
ne prežive?<br />
-Ne.<br />
- Nikad?<br />
- Nikad! - monah je oborio<br />
oči i ispod oka pogledao<br />
Lan Vin Jea. \
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Znao sam da sam već obavio parikarmu, pa sam <strong>za</strong>to i ja<br />
mogao... da preživim.<br />
- Idu li tamo i „nepročišćeni" ljudi? - nastavio sam.<br />
- Ne... Oni se boje smrti. Ko još hoće da umre?<br />
- Uopšte ne idu?<br />
- Pa,., jedino ako ne znaju.<br />
- A kako umiru ljudi na Mestu Gladnog Đavola?<br />
- Oni obično... mole Boga da im se telo okameni - monah me<br />
je pogledao nekako sa krivicom, očigledno shvatajući da Evropljanima<br />
termin „okameniti se" izgleda glup i fantastičan.<br />
- Pa... da li se neko okamenio? - osmehnuo sam se.<br />
- Okameniti se - to je sreća - sa naporom reče monah. - Bog<br />
je samo odabranima dodelio takvu sreću - da se okamene. A<br />
običnim ljudima ne da tu sreću. Obični ljudi tamo naprosto<br />
umiru, a kosti im razvuku lešinari i orlovi.<br />
- Okameniti se, znači... - jedva progovorih.<br />
- To je veoma dobro - okameniti se - prostodušno je dodao<br />
monah.<br />
U to vreme sam već znao <strong>za</strong> fenomen samadija, to jest <strong>za</strong> fenomen<br />
samokonzervacije ljudskog tela, prilikom koga jogiji najvišeg<br />
nivoa mogu pomoću meditacije da prevedu vodu svog tela u (kako<br />
ja mislim!) vodu 4. agregatnog stanja, nakon čega prestaju procesi<br />
razmene materija i telo prelazi u takozvano „kameno-nepokretno<br />
stanje" u kome može da se očuva hiljadama, čak i milionima godina<br />
pri temperaturi od + 4°C. Lično nisam sasvim shvatao <strong>za</strong>što i<br />
tumačio sam hipotetičku vodu 4. agregatnog stanja kao vodu koja<br />
liči na onu koja se nalazi u hrskavicama. A hrskavice, kao što je<br />
poznato, imaju sklonost minerali<strong>za</strong>ciji, to jest; tome da se u njima<br />
nagomilavaju mineralne materije, delom soli kalcijuma. Iz toga<br />
se moglo doći do <strong>za</strong>ključka da se telo čoveka u samadiju može<br />
podvrći minerali<strong>za</strong>ciji i.... okameniti se.<br />
- A možda stanje samadija nije večno? Možda postoji opasnost<br />
da se čovek okameni? - pomislio sam.<br />
461
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Razmišljajući na tu temu, pretpostavio sam da se, verovatno,<br />
„odozgo vidi sve"; ili možda tolika količina tela nije neophodno<br />
da se osnuje Genofond čovečanstva; ili je možda duh tela<br />
koje se okameni, živeći na Onom Svetu, načinio neki greh, pa<br />
je telo moralo da bude likvidirano; ili su ljudi ušli u stanje samadija<br />
u nepovoljnim uslovima (ne pri stabilnoj tempereturi<br />
od + 4°C, kakva je u pećinama), usled čega telo propadne - ili<br />
se okameni.<br />
- Dun van kao? - <strong>za</strong>čuo sam glas Lan Vin Jea.<br />
- Lan Vin Je me pita o čemu sada mislite - zbunio se Tatu,<br />
obrativši mi se.<br />
- Pa... odgovorite da ne znate - progovorio sam. - Tatu, Vi<br />
svakako ne možete da znate o čemu ja mislim.<br />
- Dan me - odgovorio je Tatu.<br />
Nastala je pau<strong>za</strong> od jedan minut.<br />
- Recite mi, monaše, da li na Mestu Gladnog Đavola ima<br />
okamenjenih ljudi?<br />
- Ima, ima - odgovorio je monah. - Njih osam.<br />
Mesto Gladnog Đavola<br />
Ljudi mole da se njihovo telo...<br />
okameni<br />
462<br />
- Kakvi su oni?<br />
- Veliki.<br />
-Sede ili stoje?<br />
- Sede, naravno.<br />
- Kako sede?<br />
- U obliku trougla... odnosno<br />
trougaonih kamenih<br />
gromada.<br />
- Ne shvatam.<br />
- Čovek koji meditira (u<br />
položaju Bude, odnosno lotosa<br />
- prim. prev.) uvek podseća<br />
na trougao.<br />
- Aha... A gde su oni?<br />
- Dajte da Vam nacrtam.
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Monah Tlenurp crta okamenjene ljude<br />
Monah je uzeo moju svesku <strong>za</strong> skiciranje i počeo da crta.<br />
Odmah sam shvatio da njemu Bog nije dao umetničkog talenta,<br />
ali sam to tolerisao poprilično dugo, prekidajući ga pitanjima<br />
koja su pomagala da se pojasni.<br />
Razjasnilo se da se to mesto nalazi nedaleko od jedne rečice.<br />
Tamo među stenama stoji platforma na kojoj je smešteno osam<br />
„tela okamenjenih ljudi". Ta „tela" podsećaju na trouglove, ali<br />
svaki trougao ima individualne crte. Visina svake od trougaonih<br />
„statua" je dva-tri do pet metara, a možda ima i viših<br />
(očigledno, monah Tlenurp nije na to obraćao pažnju!)<br />
„Tela okamenjenih ljudi" postavljena su u niz koji se pruža<br />
od severo<strong>za</strong>pada ka jugoistoku. Pored njih se nalazi vrući izvor<br />
u kome ima mnogo okruglog kamenja, a tu se nalaze i tri izvora<br />
i voda u sva tri ima različit ukus. Na dva mesta postoje peščane<br />
dine sa svetim peskom, koji se može koristiti u svrhu lečenja.<br />
- A <strong>za</strong>što Vi, dragi monaše, smatrate da su te trougaone statue<br />
tela okamenjenih ljudi?<br />
- Kako <strong>za</strong>što? - <strong>za</strong>čudio se on. - Čovek u meditaciji (položaju<br />
Bude) uvek obrazuje trougao. On tome teži. U tome je smisao<br />
meditacije.<br />
463
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Reprodukcija crteža monaha Tlenurpua, koji nije bio obdaren<br />
umetničkim sposobnostima. Skica Mesta Gladnog Đavola<br />
- To nisu male piramide?<br />
- Šta govorite, kakve piramide? Piramida - to je, na primer,<br />
Mali Kajlaš.<br />
464
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
- Pa dobro onda.<br />
- Okamenjene ljude ponekad nazivamo statuama, iako to<br />
nije ispravno - dodao je monah. - Uzgred, svaka od tih statua<br />
ima svoje ime.<br />
- Znate li ta imena?<br />
- Da, da... - počeo je da se priseća monah. - Pišite!<br />
Dohvatio sam notes i počeo da pišem sledeće:<br />
1. Pema-Samboa<br />
2. Soge-Torče-Can<br />
3. Pema-Kjalbao<br />
4. Sango-Tango<br />
5. Londen-Cazi<br />
6. Čangi-Sangi<br />
7. Torče-Toli<br />
8. Pema-Džungni<br />
Monah me je pobedonosno pogledao.<br />
- Interesantno? - upitao je.<br />
- Naravno - odgovorio sam. - A šta ta imena znače?<br />
- Ona znače razna ispoljavanja jednog čoveka.<br />
- Šta to znači?<br />
- Pa... čovek se ispoljava na razne načine - zbunjeno me pogleda<br />
monah.<br />
- U čemu se to ispoljava?<br />
- Kako u čemu? Pa u telu. U čemu bi drugom?<br />
- Nisam shvatio. Šta to znači - da se jedan te isti čovek okamenio<br />
osam puta? - <strong>za</strong>čudio sam se.<br />
- Da, okamenio se osam puta i svaki put je <strong>za</strong> sobom ostavio<br />
statuu - bez ikakvog oklevanja odgovori monah.<br />
- To je nemoguće!<br />
- Kako je nemoguće? - iskreno se <strong>za</strong>čudio monah. - To se<br />
dešava.<br />
- Kako ja razumem, ako je čovek ušao u stanje samadija, njegovo<br />
telo može da se mineralizuje, odnosno okameni, u nepovolj-<br />
465
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Po priči monaha Tlenurpua, Duh<br />
jednog te istog čoveka je ulazio u<br />
razna tela i svaki put dovodio svoje<br />
telo do Mesta Gladnog Đavola, kako<br />
bi se ono tamo okamenilo. To se<br />
dogodilo osam puta<br />
nim uslovima - primetio sam<br />
ja. - Ne može telo da se osam<br />
puta mineralizuje i da svaki<br />
put ostavi... kameni kalup.<br />
- Može - ubeđeno reče<br />
monah.<br />
- I kako se to dešava?<br />
- Veoma jednostavno.<br />
Ako niste shvatili, čovek je<br />
pre svega Duh. A Duh može<br />
da uđe u jedno telo, potom<br />
u drugo, potom u treće, pa<br />
ako hoće, može da ulazi u<br />
razna tela jedno <strong>za</strong> drugim.<br />
Je li tako ili nije?<br />
-Pa....<br />
-1 tako, jedan čovek, odnosno<br />
Duh, odlučio je jednom<br />
davno, davno, da se okameni<br />
osam puta. Je li to jasno?<br />
- monah me je pogledao.<br />
- Nije.<br />
- Pa eto: taj Duh je ušao u jedno telo, došao do Mesta Gladnog<br />
Đavola, <strong>za</strong>počeo meditaciju i uskoro se okamenio. Je li<br />
jasno?<br />
- Očigledno je daje on ušao u stanje samadija, a pošto uslovi<br />
nisu bili pogodni (nije bilo glavnog faktora - stabilne temperature<br />
od + 4° C), njegovo telo se okamenilo - promrmljao sam<br />
sebi u bradu.<br />
- Videvši da se njegovo telo okamenilo, taj čovek (odnosno<br />
Duh), napustio je „okamenjeno telo" i uselio se u novo telo tokom<br />
trudnoće neke žene. Kada se njegovo novo telo rodilo i<br />
odraslo, on je opet došao do Mesta Gladnog Đavola, opet je<br />
466
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
tamo ušao u stanje meditacije nakon čega se njegovo telo opet<br />
okamenilo! Onda je opet napustio okamenjeno telo, opet se<br />
uselio u novo... i tako je to išlo osam puta. Osam naziva tih<br />
statua, koje sam vam nabrojao, jesu imena tog čoveka tokom<br />
njegovih osam života. Je li to jasno?<br />
- Jasno mi je - odgovorio sam. - Ali, <strong>za</strong>što je on to radio?<br />
- Oho! - uzviknuo je monah.<br />
- Zašto „oho"?<br />
- To nije tako jednostavno...<br />
- Da nije hteo da na taj način izvaja osam statua? - osmehnuo<br />
sam se ja.<br />
- Ma nije - osmehnuo se i monah.<br />
- Pa <strong>za</strong>što bi se onda kamenio osam puta?<br />
- Zato da bi... - monah se prekinuo.<br />
- Radi čega? Radi čega?<br />
- Zato da bi se borio protiv Crnog Anđela. Taj čovek je hteo<br />
da pobedi Crnog Anđela ili... Anđela Zla.<br />
- A ko je Crni Anđeo? - upitao sam.<br />
- To je Đavo glavom i bradom - monah me je pogledao kao<br />
što bi pogledao nerazumno<br />
dete.<br />
-Aha....<br />
- Taj čovek je žarko želeo<br />
da postane Mrtvi, jer se jedino<br />
Mrtvi mogu nositi sa<br />
anđelima - dodao je monah.<br />
Te reči su me silno <strong>za</strong>interesovale.<br />
Naravno, ja o<br />
anđelima nisam znao ništa,<br />
ali sam osećao da verovatno<br />
Svet Anđela u stvarnosti postoji<br />
i na Zemlji - nepoznati<br />
i čudesni holografski Svet<br />
Crni Anđeo<br />
467
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Anđela, u kome se odvija - sasvim moguće - život u razvijenijem<br />
obliku od našeg. Naravno, ja sam čitao o anđelima u Bibliji i Koranu,<br />
pa sam čak znao i ime jednog od glavnih anđela (bilo da<br />
je to Gabriel, bilo Džabrail), ali sam se prema tome odnosio sa<br />
dosta skepse, <strong>za</strong>mišljajući reč „anđeo" više kao simbol nežnosti<br />
neke telesne žene (!) ili kao svesno određenje nezemaljske lepote<br />
nekakve dugonoge osobe tamne puti i nevelikog tela, koje<br />
se sastoji pretežno od grudi, i kojoj su roditelji, voljom sudbine,<br />
dali ime Anđela ili Anđelika. Ali nisam mogao ni da <strong>za</strong>mislim<br />
da anđeli mogu da budu zli, pa čak i crni. Celog života<br />
sam slušao o anđelima sa ove ili one strane, ali ni na sekundu<br />
nisam pomislio da reč „anđeo" nije samo simbol neprestane<br />
nežnosti ili lepote dugonogih žena sa tamnim očima i velikim<br />
grudima, nego sasvim konkretan pojam koji svedoči o tome da<br />
na Zemlji osim nas - pohotljivih do besvesti stvorenja - postoji<br />
i anđeoski oblik života, u okviru koga anđeli ne hodaju teško<br />
premeštajući noge u čizmama sa debelim đonom ili cipele sa<br />
štiklama od 20cm, nego lete, slobodno i lako, a ponekad u nastupu<br />
ljubavi počinju da lebde, držeći se <strong>za</strong> ruke.<br />
Poslednjih godina, kada me je sudbina bacila na Himalaje i<br />
naterala da se bavim istraživačkim ekspedicijama, naravno, postao<br />
sam malo pametniji, pa sam prestao da na pomen anđela<br />
<strong>za</strong>mišljam tamnooke žene sa navedenim osobinama, već sam jasno<br />
shvatio daje istorija čovečanstva <strong>za</strong>počela od anđela, koji su<br />
tokom evolucije izmenili svoj pojavni oblik, uzeli telo i na kraju<br />
načinili nas - telesna i pohotljiva preko mere stvorenja. A kad<br />
sam postao još malo pametniji (ne mnogo!) shvatio sam da se<br />
anđeoska forma života nije rasplinula kao senka u tami, već da<br />
se očuvala i da je možda, tokom evolucije neverovatne dužine,<br />
doživela ogromne obrte... i stvorila tako savršeni holografski<br />
oblik života, takav da će nama, telesnim ljudima, biti nužno da<br />
još dugo hodamo u čizmama sa debelim đonom ili u cipelama na<br />
štiklama da bismo im se makar malo približili - anđelima - među<br />
468
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
kojima, moguće, stvarno<br />
postoje anđeloljke osobe...<br />
sa velikim holografskim<br />
grudima.<br />
Pored toga, treba primetiti<br />
da mije sudbina omogućila<br />
da saznam štošta o Mrtvima,<br />
čija tela počivaju u tajnim<br />
pećinama, a Duše im lete kuda<br />
hoće, bilo na Onom Svetu,<br />
bilo na zemlji, povremeno<br />
možda progoneći anđele<br />
u slobodnom letu. Shvatao<br />
sam da su „Mrtvi" poseban<br />
oblik života, čiji nivo prevazilazi<br />
„živi život". Takođe<br />
sam shvatao da Mrtvi mogu<br />
postati samo oni telesni ljudi<br />
koje je Bog odabrao, koji<br />
su u stanju da pomoću svog<br />
moćnog duha dovedu svoje<br />
telo u stanje konzervacije<br />
Samo mrtvi mogu da se nadmeću<br />
sa anđelima<br />
(to jest, stanje samadija) da bi koliko-toliko popunili Genofond<br />
čovečanstva, koji je krajnje neophodan ne samo radi očuvanja<br />
života na Zemlji, već i radi toga da bi Duh slobodan od tela<br />
pročistio Zemljinu auru. Setio sam se sopstvenih razmišljanja<br />
o tome kako Duh slobodan od tela jeste kosmički i prvobitni<br />
Čovek Vreme, koga je Bog stvorio u Svetu Oslobođenog Vremena<br />
(Onom Svetu) i koji je tokom svog večnog života prošao kroz<br />
retortu najviših stepena pročišćenja tokom svojih bezbrojnih<br />
putovanja kroz zemaljske živote, zvane inkarnacije i... tu sam<br />
shvatio da jedino Čovek-Vreme (Duh) može da poučava o tome<br />
kako se čisti zemaljska aura.<br />
469
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
od čega treba čistiti auru Zemlje? Bilo mi je potpuno jasno<br />
da ne mogu ja - obično stvorenje - da prosuđujem o tome. Ali,<br />
pretpostavljao sam da auru Zemlje treba čistiti ne samo od zlih<br />
misli telesnih ljudi, koji su toliko privrženi moći đavolskog dolara,<br />
nego i još od nečega drugog. Ali čega?<br />
Zamislio sam se nad tim pitanjem, namrštivši čelo... i odjednom<br />
mi se uka<strong>za</strong>lo da Zemlju treba čistiti i od zlih (ili crnih) anđela.<br />
Smesta sam <strong>za</strong>mislio Crnog Anđela u obliku crne žene sa<br />
velikim grudima i neprijatno hladnim očima... potom sam pretresao<br />
glavom kako bih se oslobodio te slike... protresao još<br />
jednom... i shvatio kako, nažalost, još nije došlo vreme da analiziram<br />
život anđela.<br />
U glavi mi je neočekivano isplivala sintagma „dužica oka".<br />
O koliko je još vode trebalo da protekne! Tada nisam znao da<br />
će me život povesti trnovitim putem, kada ću se tokom svojih<br />
razmišljanja uplesti u tišteće protivrečnosti, ali će me taj put,<br />
hteo ne hteo, voditi u oblast znanja koje se tiče čudnog i nevidljivog<br />
Sveta Anđela. Ali o tome ćemo, dragi čitaoče, govoriti u<br />
narednom tomu ove knjige u kome ćemo se - naći oči u oči sa<br />
anđelima.<br />
- A <strong>za</strong>što se samo Mrtvi mogu suprotstaviti anđelima? - upitao<br />
sam monaha Tlenurpua.<br />
- Mrtvi su izuzetno moćni - odgovorio je on.<br />
- Živ čovek je slabiji od Mrtvih?<br />
- Naravno da je slabiji.<br />
- A da li je taj čovek, čije se telo okamenilo osam puta, na<br />
kraju uspeo da pobedi Crnog Anđela zvanog Gladni Đavo?<br />
- Ne, nije uspeo. Poka<strong>za</strong>lo se da je Crni Anđeo jači - oborio<br />
je pogled monah. - Crni Anđeo je čekao da telo tog čoveka uđe<br />
u stanje samadija i smesta bi ga pretvarao u kamen, ne dajući<br />
mu priliku da postane u potpunosti Mrtvi. Ali, taj čovek, koji<br />
je nastojao da pobedi Crnog Anđela, uzimao je novo telo u novom<br />
životu, opet dolazio na Tibet, opet išao na Mesto Gladnog<br />
470
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Đavola, opet ulazio u stanje samadija, i postavši Mrtav, opet<br />
se borio sa Crnim Anđelom. Ali, Crni Anđeo je opet pretvarao<br />
njegovo telo u kamen, ne dajući mu mogućnost da se dokopa<br />
pune snage Mrtvih. Tako se to odigralo osam puta.<br />
- Znači, ima potpuno Mrtvih i nepotpuno Mrtvih - promrmljao<br />
sam sebi u bradu.<br />
- Naravno. Ne primaju svakog čoveka koji postane Mrtav u<br />
ešalon mrtvih. Ako ga ne prime u ešalon Mrtvih, njegovo telo<br />
u samadiju se skameni. Ali, ako armija mrtvih primi novog<br />
Mrtvog, onda taj „srećni Mrtvi" <strong>za</strong>dobija moć svih Mrtvih na<br />
Zemlji. A Mrtvih je na Zemlji veoma mnogo i njihova je moć<br />
ogromna.<br />
Pomislio sam da Svet Mrtvih uopšte nije jednostavan, pa da<br />
<strong>za</strong>to, verovatno, ne primaju u njega svakog čoveka koji uđe u samadi,<br />
ali ako ga prime, onda taj Mrtvi <strong>za</strong>ista ima sreće, jer u sebi<br />
oseća kolosalnu moć čitavog Carstva Mrtvih, koja se ogleda u<br />
tome što on, „srećni Mrtvi", ne samo da je u stanju da istovremeno<br />
živi i u svetu ljudi i anđela i seni, pa čak i Sambale, nego je<br />
u stanju i da utiče na ovaj svet, čisteći ga od prljavih misli.<br />
Shvatio sam da bi taj čovek, čije se telo okamenilo osam puta,<br />
da su ga primili u armiju Mrtvih, uspeo da pobedi Crnog Anđela<br />
svojom mišlju, pojačanom čitavim Carstvom Mrtvih - pobedio<br />
bi on tog Gladnog Đavola, koji ljude hrani zlim mislima.<br />
Na trenutak sam se udaljio i <strong>za</strong>mislio kako se životinje i<br />
ljudi pre stvarne tuče obavezno „bore mislima", usmeravajući<br />
prema neprijatelju negativnu misaonu energiju. Kod životinja,<br />
na primer kod mačaka, to se izražava tako što ta nežna i prijatna<br />
stvorenja stanu jedno ispred drugog, ispupčivši kičmu i<br />
svrdlajući jedna drugu očima, sužavajući svoje ionako uske ženice<br />
i ispuštajući dugačke <strong>za</strong>strašujuće zvuke „Mjau, mjau...".<br />
Kod ljudi, posebno u selima, „borba mislima" se sastoji u tome<br />
što dva mladića, na primer, mašinista i govedar, takođe stoje<br />
jedan ispred drugog, takođe svrdlajući jedan drugog pogle-<br />
471
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Pre tuče, sva misaona stvorenja<br />
„bore se mislima", bilo proizvodeći<br />
zvuke „Mjau" bilo pitajući: „Sad ćeš<br />
da vidiš!"<br />
dom i takođe suzivši ženice<br />
ispuštaju <strong>za</strong>strašujuće<br />
zvuke, ali uobličene u reči<br />
među kojima preovlađuju<br />
izrazi „Sad ćeš ti da vidiš!"<br />
na koje odgovor glasi<br />
takođe: „Ti ćeš da vidiš!"<br />
„Borba mislima"<br />
karakteristična je <strong>za</strong> sva<br />
živa stvorenja, bilo da su to<br />
kokoške (češće petlovi!), bilo<br />
mačke, bilo ljudi, pa veoma<br />
često do „fizičke" tuče i<br />
ne dođe nego pobedi onaj<br />
ko uspe da „misaono potisne<br />
protivnika", bilo jače<br />
mjauknuvši, bilo sa više<br />
<strong>za</strong>strašujućim tonovima u<br />
glasu rekavši: „Sad ćeš da<br />
vidiš!"<br />
- Dakle, Carstvo Mrtvih<br />
nije primilo tog čoveka čije se telo skamenilo osam puta - sa<br />
tugom u glasu sam rekao.<br />
- Ne, nije ga primilo - promrmljao je monah.<br />
- Ali <strong>za</strong>što? Pa <strong>za</strong>r nije on hteo da se bori protiv Gladnog<br />
Đavola sa plemenitim ciljem?<br />
- Ne znam. Ali, starije lame su pričale da je tamo, na tom<br />
mestu, zvanom Mesto Gladnog Đavola, sakriveno nešto sveto.<br />
Upravo tu svetu stvar i čuva Gladni Đavo, ne puštajući tuda<br />
ljude - tiho je rekao monah. - To su mesto <strong>za</strong>čarali... veoma<br />
lukavo su ga <strong>za</strong>čarali.<br />
- A šta je to sveto? - upitao sam.<br />
- Ne znam - odgovorio je monah.<br />
472
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Misli su mi pobegle u stranu, a potom se sabrale u klupko i<br />
ja sam shvatio da ta „sveta" stvar najverovatnije jeste deo kamena<br />
Santamani. Nažalost, monah Tlenurp nije znao <strong>za</strong> kamen<br />
Santamani.<br />
- O kako je raznolik i genijalan Tvorac! - pomislio sam. - On<br />
je poslao Crnog Anđela po imenu Gladni Đavo na mesto gde je<br />
nekad postojao prekrasni grad Tun Long Vali (ili tibetski Vavilon)<br />
i gde su se, verovatno, čuvali delovi čudesnog kamena<br />
Santamani. Poslao ga je kako bi Crni Anđeo čuvao to mesto i<br />
deo čudesnog kamena, ali da bi ga čuvao na veoma poseban<br />
način, u stvarnosti pokazujući ljudima kakva je cena njihovih<br />
zlih misli i pretvarajući u kamen one ljude koji su hteli da se<br />
protiv njega bore pomoću moći Mrtvih, jer nisu shvatali da je<br />
sam Tvorac odredio Crnog Anđela <strong>za</strong> čuvara fragmenta kamena<br />
Santamani i... <strong>za</strong>štitnika uspomene na sveti grad koji su<br />
načinili zemaljski ljudi.<br />
Ustao sam sa klupe na kojoj sam sedeo i... smesta video<br />
kako je „vodiču" Lan Vin Jeu glava klonula u stranu i kako on<br />
čvrsto spava.<br />
- Eto <strong>za</strong>što me tako dugo nije prekidao! - sevnula mi je radosna<br />
misao.<br />
Nastavljajući da razmišljam o Gladnom Đavolu, još jednom sam<br />
postao svestan ne samo genijalnosti, nego i originalnosti rešenja<br />
Tvorca. Setio sam se da sam čitavog svog života u nauci mislio,<br />
mislio i mislio, osećajući unutrašnje negodovanje zbog tuposti i<br />
gluposti svojih misli. I samo bih ponekad, prilično retko, iznenada<br />
postajao ushićen što bi mi došla originalna misao koja se odlikovala<br />
neverovatnom jednostavnošću i kao da je svetlela osobitom<br />
svetlošću. Čak sam se i čudio - „Kako se toga ranije nisam setio?" U<br />
početku bi od te misli u dubinama svesti počela da vri gordost, ali<br />
potom, kako sam sa vremenom pomalo postao pametniji, počeo<br />
sam da shvatam da to nije moje lično dostignuće, već dar <strong>za</strong> mene<br />
- koji težim da stvorim nešto novo - dar od Tvorca.<br />
473
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Kasnije, kada sam postao još malo pametniji, počeo sam da<br />
razlikujem „božansku misao" koja je u obliku dara koji je dat<br />
meni - nerazumnom - od ljudske „genijalne" misli. „Božanska<br />
misao" u stvarnosti kao da svetli, dajući osećaj lakoće i ushićenja<br />
svojom beskrajnom jednostavnošću i originalnošću, dok „genijalna"<br />
ljudska misao uvek ostaje obavijena plaštom teških<br />
sumnji. I na kraju sam prestao da budem naučnik i pretvorio<br />
sam se u „prosjaka misli" od Boga, pa sam čak shvatio i „princip<br />
traženja odgovora" - misliti, misliti i misliti na temu svojih<br />
- istraživanja (a ne lenjo prositi!) znajući da će Bog - Vladar Sveta<br />
Misli - osetiti tvoje muke i pomoći ti... Svojom mišlju. Tako<br />
sada i živim... kao Rab Božiji i... ponosan sam na to, veoma<br />
ponosan, jer shvatam da je i mene stvorio Bog.<br />
- Dan, lin, ve! - probudio se Lan Van Je.<br />
- Uf! - mrzovoljno rekoh.<br />
- Sta je rekao? - preko prevodioca je upitao Lan Vin Je,<br />
poka<strong>za</strong>vši na mene.<br />
Zbunio sam se. Lan Vin Je me je upitno gledao.<br />
- „Uf" se prevodi kao dobro jutro - slagah ja masno.<br />
Ko zna - možda divovske egipatske statue nisu statue, već<br />
skamenjena tela ljudi iz paralelnih svetova?<br />
474
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Tatu je preveo. Lan Vin Je se osmehnuo.<br />
Shvatajući da će se naš razgovor uskoro okončati, hitro sam<br />
upitao monaha:<br />
- Da li je taj čovek, čije se telo skamenilo osam puta, bio<br />
običan ili Veliki Cbvek?<br />
- Ne znam. Ali, „kipovi" su veliki.<br />
Pomislio sam kako možda (ko bi znao!) divovske statue u<br />
Egiptu nisu naprosto statue, već skamenjena tela ljudi iz paralelnih<br />
svetova, koji su, odlazeći u svoj rodni svet, ostavljali ovde,<br />
u tuđem svetu, svoja tela, uvodeći ih u stanje samadija i samim<br />
tim stvarajući sve uslove <strong>za</strong> minerali<strong>za</strong>ciju (ili okamenjenje tela).<br />
Te „statue" su, slučajno, i suviše savršeno isklesane!<br />
- Din de, din-de - počeo je da prigovara vodič Lan Vin Je.<br />
- Treba da <strong>za</strong>vršavamo, kaže on - reče Tatu, pokazujući na<br />
Lan Vin Jea.<br />
- Evo, evo!<br />
- Vin leo beo?<br />
- On pita, kada ćete konkretno <strong>za</strong>vršiti razgovor? - Tatu je<br />
pognuo glavu.<br />
- Za tri minuta.<br />
Lan Vin klimnu glavom.<br />
- <strong>Dr</strong>agi monaše! - počeo sam, sabravši se duhom. -Danas ili sutra<br />
hoću da pođem do Mesta Gladnog Đavola... sam. Ja sam upravo<br />
obavio parikarmu, to jest, ritualni obila<strong>za</strong>k svete planine Kajlaš, pa<br />
sam se, verovatno, <strong>za</strong>hvaljujući tome bar malo pročistio. Po Vašem<br />
mišljenju, mogu li ja da preživim na Mestu Gladnog Đavola?<br />
- Možda ćete preživeti, a možda i nećete - odgovorio je on.<br />
- Od čega tamo mogu da nastradam?<br />
- Zle misli, koje imate, pojačaće se mnogo puta i razoriti vas.<br />
-Aha...<br />
-1 još - monah se namrštio - počećete da molite Boga da se<br />
Vaše telo okameni. Vaše telo će patiti, silno patiti... i Vi ćete silno<br />
želeti da se ono pretvori u kamen... jer kamen ne oseća bol.<br />
475
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
- Aha... - samo sam rekao.<br />
- Upravo je tako - dodao je monah.<br />
- Aha... - još jednom rekoh.<br />
- Hteo bih da kažem još nešto - monah se počešao po potiljku.<br />
- Vi ste - poka<strong>za</strong>o je na mene - već obavili svetu parikarmu<br />
obišavši planinu Kajlaš. Je li tako?<br />
- Da - odgovorio sam.<br />
- Čovek koji obavi parikarmu, kao što sam već rekao, može<br />
da preživi na Mestu Gladnog Đavola, jer ga je Kajlaš pročistio<br />
od zlih misli i u njemu ih je ostalo malo.<br />
- Da - rekoh.<br />
- Ali - nastavio je monah - ne preporučujem Vam da prilazite<br />
blizu okamenjenim ljudima.<br />
-Zašto?<br />
- Vredi li se prljati?<br />
- Nisam shvatio.<br />
- Upravo tamo, blizu okamenjenih ljudi, boravi Gladni Đavo<br />
Kamen ne oseća hol<br />
476<br />
- „katali<strong>za</strong>tor" zlih misli ljudi.<br />
Ako budete stajali blizu okamenjenih<br />
ljudi, natkriliće vas<br />
ogromni Crni Anđeo - Gladni<br />
Đavo, i Vaše zle misli, mnogostruko<br />
pojačane, uništiće vas.<br />
A ako vas zle misli i ne unište,<br />
ipak ćete ostati u vlasti Zla.<br />
Zar ste radi toga obavili svetu<br />
parikarmu?<br />
- Znači, ne vredi se<br />
prljati...?<br />
- Vama se posrećilo u životu<br />
- monah je podigao pogled na<br />
mene. - Uspeli ste da obavite<br />
parikarmu, niste umrli nego
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
se pročistili. Ako priđete<br />
okamenjenim ljudima,<br />
moraćete da još jednom<br />
obavite parikarmu kako biste<br />
odagnali zle misli koje<br />
pojačava Crni Anđeo. Pre<br />
nego što sam pošao do mesta<br />
Gladnog Đavola, ja sam<br />
dvaput obavio parikarmu,<br />
a odmah nakon što sam<br />
posetio to mesto morao<br />
sam da obavim još jednu<br />
parikarmu; i kažem vam da<br />
mi je poslednja parikarma<br />
bila teža od svega - zle misli,<br />
koje je u meni pojačao<br />
Crni Anđeo, sa bolom su<br />
izlazile iz mog tela.<br />
Monah je <strong>za</strong>ćutao.<br />
- Din jel ki - <strong>za</strong>čuo se<br />
glas Lan Vin Jea.<br />
I bez prevoda sam shvatio<br />
da moli da <strong>za</strong>vršimo<br />
U okolini okamenjenih ljudi<br />
Crni Anđeo natkriljuje putnika<br />
i ubacuje u njega zle misli<br />
razgovor.<br />
- Dođavola, evo sad ću! - odgovorio sam Lan Vin Jeu. - Recite<br />
mi, monaše, da li ću se tamo sigurno uprljati?<br />
- Sigurno - klimnu monah glavom. - Uzgred, nemojte nositi<br />
foto-aparat sa sobom, a ako ga ponesete, ne fotografišite Mesto<br />
Gladnog Đavola.<br />
- Zašto?<br />
- Ponekad se na fotografijama pojavi Gladni Đavo. On to zna... i<br />
najčešće onaj ko ga fotografiše umre, <strong>za</strong>to što se Gladni Đavo naljuti<br />
i još više pojača zle misli tog nesrećnika koje ga iznutra razore.<br />
477
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
U tom trenutku još nisam znao da ću kroz nekoliko godina<br />
sakupiti čitav svežanj fotografija sa jasno vidljivim svetlećim<br />
objektima, čija će nas anali<strong>za</strong> dovesti do <strong>za</strong>ključka da su ti<br />
svetleći objekti najverovatnije razne varijante - anđelolikog<br />
oblika života na Zemlji, nevidljive golim okom, ali se zbog<br />
nečega pojavljuju na fotografijama.<br />
Pogledao sam monaha Tlenurpua i shvatio da ono što je on<br />
uspeo da uradi (to jest, obavi parikarmu, poseti mesto Gladnog<br />
Đavola i ponovo obavi parikarmu) ja neću uspeti. Nisam<br />
imao vremena <strong>za</strong> još jedan ritualni obila<strong>za</strong>k planine Kajlaš:<br />
približavao se čas povratka u Rusiju, a i svakog dana je postajalo<br />
sve hladnije.<br />
Grozd sumnje mi je nikao u duši.<br />
Lan Vin Je je ustao i čitavom svojom pojavom pokazivao da<br />
treba da se krene.<br />
I ja sam ustao.<br />
-1 Vi ćete stvarno poći tamo? - upita monah, natmurivši se.<br />
- Poći ću - odgovorio sam.<br />
- Pođite sami - dobacio je na kraju.<br />
Kada smo i<strong>za</strong>šli iz manastira, stao sam, okrenuo se, ponovo<br />
ušao u manastir i pozvao monaha:<br />
- U kom pravcu se nalazi Mesto Gladnog Đavola i koliko kilometara<br />
ima do njega?<br />
- Tamo... tuda treba ići - poka<strong>za</strong>o je monah rukom.<br />
- Preciznije, preciznije'. Hoću da odredim azimut po<br />
kompasu.<br />
- Eno tamo... eno! Do tog mesta ima sedamdeset kilometara.<br />
Puta donde nema. Ali može se dovesti automobilom, svuda<br />
su talasasti bregovi ili ravna polja. Orijentisaćete se prema<br />
rečici, na čijoj suprotnoj obali ćete videti nešto kao stene koje<br />
strše iz zemlje.<br />
- Baš tamo? - poka<strong>za</strong>o sam pravac koji sam odredio prema<br />
azimutu.<br />
478
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
- Da, tamo.<br />
- Hvala Vam dragi monaše!<br />
Pošli smo.<br />
- Nemojte da se <strong>za</strong>prljate! - povikao je monah <strong>za</strong> nama.<br />
Koračajući u pravcu našeg logora <strong>za</strong>jedno sa Tatuom i Lan Vin<br />
Jeom, razmišljao sam o peripetijama svoje sudbine, koja me je<br />
načinila očnim hirurgom, a potom me je povela do mesta gde se<br />
bajke prepliću sa zbiljom. A evo i sada me je sudbina vodila ka Mestu<br />
Gladnog Đavola, koje ovde na Tibetu svi nazivaju <strong>za</strong>čaranim.<br />
U logoru sam nalio malo alkohola Lan Vin Jeu i Tatuu. Kucnuli<br />
smo se i ispili.<br />
- Sutra ćete poći <strong>za</strong>jedno sa mnom do Mesta Gladnog Đavola<br />
- rekao sam im <strong>za</strong>povednim tonom.<br />
- Ne, ne! Neću ići! - smesta je povikao Lan Vin Je.<br />
- A što? - upitao sam podbočivši se.<br />
- Nemamo dovoljno benzina!<br />
- Ma kako da ne! Benzina imamo duple <strong>za</strong>lihe. Za nama ide<br />
ceo kamion i vozi nekoliko kanti sa gorivom - odvratio sam.<br />
- Ne, neće biti dovoljno benzina! - ponovo je povikao Lan<br />
Vin Je.<br />
- Dosta gluposti! - udario sam se; pesnicom po kolenu.<br />
Lan Vin je ja <strong>za</strong>ćutao i oborio pogled. Tatu se nagnuo prema<br />
meni i rekao mi na uvo:<br />
- On se plaši da pođe tamo. Misli da će tamo sigurno umreti.<br />
Svašta su mu napričali o tom strašnom mestu. Gospodine,<br />
treba da to shvatite! Strah je strah!<br />
- A što lupa gluposti? - nastavio sam da se ljutim.<br />
- Oprostite mu - opet je promrmljao Tatu.<br />
- Tatu, ja ću poći tamo sam! Samo hoću da me dovezete<br />
blizu. Objasni tom kukavici!<br />
Tatu je preveo.<br />
- Ne, ne! - opet je povikao Lan Vin Je. - Nećemo imati dovoljno<br />
benzina!<br />
479
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Osetio sam da mi se strpljenje topi. Ali sam se uzdržao i rekao.<br />
- Dobro! Poći ću tuda samo sa tobom, Tatu! Kaži mu to.<br />
Kada je Tatu to preveo, Lan Vin Je je opet povikao:<br />
- Ne! Nećemo imati dovoljno benzina! A Tatu nema pravo da<br />
vozi automobil!<br />
Posiveo sam.<br />
- Benzina ima dovoljno - progovorili, slog po slog. - Ako me<br />
ne dovezete blizu mestu Gladnog Đavola, poći ću tamo peške,<br />
pravo odavde. Ne sumnjajte da ću preći tih 70 kilometara i vratiti<br />
se na<strong>za</strong>d! A vi ćete me čekati bvde, dugo ćete me čekati. A<br />
<strong>za</strong> to vreme će pasti sneg... porašće nivo reka...<br />
Kada je Tatu preveo te reči, Lan Vin Je je oborio pogled i<br />
vrteći glavom gotovo prošaptao:<br />
- Nećemo imati dovoljno benzina...<br />
Zenice su mi se suzile.<br />
- Nikad nisam ni pomišljao da predstavnik velikog kineskog<br />
naroda može da bude takva kukavica - razdraženo sam procedió.<br />
- Tatu, prevedi mu to!<br />
Tatu je preveo.<br />
Lan Vin Je je posiveo. Stegao je pesnice. Ustao je. I ja sam<br />
ustao. Lan Vin Jeu su poigravali uglovi usta. Gledao sam ga u<br />
oči. I on mene.<br />
Potom sam se sagao, uzeo u ruke flašu sa alkoholom, nalio<br />
dobru dozu u čašu i pružio je Lan Vin Jeu. On je odgurnuo<br />
moju ruku sa čašom. Popio sam alkohol sam. Onda sam nalio<br />
dobru dozu alkohola i opet je pružio Lan Vin Jeu. On je opet<br />
odgurnuo moju ruku. Opet sam ja popio.<br />
Nastala je grobna tišina.<br />
Nalio sam treću čašu i ponovo je pružio Lan Vin Jeu. On je<br />
' uzeo.<br />
- Sutra ćemo poći ranije. Vi i Tatu ostaćete 10-20km od Mesta<br />
Gladnog Đavola, a ja ću poći dalje pešice. Sam. A vi ćete me<br />
čekati - ledenim glasom, ne trepćući rekoh ja.<br />
480
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Lan Vin Je je i dalje držao čašu. Nalio sam još, sebi i Tatuu.<br />
Prvi sam ispio. Za mnom je ispio Tatu a potom... i Lan Vin je.<br />
Onda smo jeli kineske supe. Bile su ukusne.<br />
Noću sam lepo spavao. Želudac me nije boleo.<br />
U susret Gladnom Đavolu<br />
Ujutru, posebno obrativši pažnju da dobro napuni rezervoar,<br />
Lan Vin Je je pregledao auto. Tatu, Lan Vin Je i ja smo seli u auto<br />
i povezli se u pravcu koji sam poka<strong>za</strong>o na osnovu kompasa.<br />
Polagano smo se vozili po terenu prelazeći breg <strong>za</strong> bregom.<br />
Povremeno bih i<strong>za</strong>šao iz auta da sravnim pravac prema kompasu.<br />
Uskoro je tlo počelo da postaje sve niže i po karakteru opadanja<br />
visine shvatio sam da ćemo se <strong>za</strong> 10-15 minuta naći u rečici.<br />
Na prvom narednom bregu sam rekao da <strong>za</strong>ustave auto,<br />
i<strong>za</strong>šao iz njega, uzeo dvogled i počeo da gledam napred. Srce mi<br />
je ubr<strong>za</strong>no <strong>za</strong>kucalo. Tačno u pravcu u kome se kretao naš automobil<br />
video sam grupu stena, koje kao da su stršale iz zemlje.<br />
- Eno Mesta Gladnog Đavola! - prošaputao sam. - Našao<br />
sam ga! Našao sam ga! Našao... našao... našao...<br />
Zamolilo sam Tatua i Lan Vin Jea da i<strong>za</strong>đu iz automobila.<br />
- Začarano mesto je tamo - poka<strong>za</strong>o sam rukom. - Čekajte<br />
me ovde. Treba da pređem 12 do 15 kilometara donde i na<strong>za</strong>d.<br />
Ako se smrkne, upalite farove... na moju stranu. A ako se ne<br />
vratim, sačekajte ovde još jedan dan... ali me ne tražite.<br />
Zatim sam <strong>za</strong>vukao ruku u ranac, dohvatio flašu sa alkoholom<br />
i pružio je Tatuu i Lan Vin Jeu.<br />
- Popijte! Sto da bezveze sedite?<br />
Potom sam opet posegao u ranac, dohvatio foto-aparat i <strong>za</strong>molio<br />
Tatua da me fotografiše... kako odlazim tamo.<br />
Tatu je to i uradio.<br />
- Uzmi foto-aparat! - povikao je <strong>za</strong> mnom.<br />
- Ostavi ga! - povikao sam u odgovor.<br />
Krenuo sam ka mestu Gladnog Đavola.<br />
481
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Polazim ka Mestu Gladnog Đavola<br />
Prelazio sam breg <strong>za</strong> bregom i dolinu <strong>za</strong> dolinom, koračajući<br />
po azimutu ka Mestu Gladnoga Đavola. Povremeno bih se<br />
umorio i seo na zemlju da se odmorim; nadmorska visina nije<br />
bila manja od 4600 metara.<br />
Uskoro sarri se približio reci. Izbočine u obliku stena, koje su<br />
obeležavale Mesto Gladnog Đavola, videle su se sve jasnije. A ja<br />
sam išao i išao napred.<br />
- Samo da se previše ne <strong>za</strong>prljam! - mislio sam, koračajući.<br />
- Kako da to postignem? Kako da nađem meru između radoznalosti<br />
i tibetskih praznoverica? Da li da verujem u postojanje<br />
Crnog Anđela koga zovu Gladni Đavo, ili ne? Zar nije tamo<br />
ostalo svedočanstvo o postojanju drevnog tibetskog Vavilona,<br />
u kome je bio „izliven" zemaljski čovek? Da li se tamo nalazi<br />
fragment kamena Šantamani?<br />
Naravno, te misli su me obuzele. Istraživački instinkt je bio<br />
duboko usađen u moju svest i, kako mi je izgledalo, podsećao na<br />
ljubopitljivu mačku koja je šmugnula u hodnik i počela da njuši<br />
svaki ugao, ne znajući ni sama <strong>za</strong>što to radi. Ali u tom poređenju<br />
je najneprijatnije bilo to što bi mačka, onjušivši uglove hodnika,<br />
počela da se valja da bi „obeležila" (bilo mirisom, bilo nečim<br />
drugim) činjenicu daje bila tu. Pa eto, i ja... vođen istraživačkim<br />
482
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
instinktom, često sam podsećao na tu nesrečnu mačku, želeći<br />
da posetim ovo ili ono mesto da bih ga „obeležio", iako sam, naravno,<br />
bio dovoljno inteligentan da se ne valjam. Pa i sada sam<br />
išao... možda samo <strong>za</strong>to da bih nešto obeležio.<br />
Poređenje sa mačkom, naravno, nije moglo da polaska mom<br />
samoljublju. Čak sam i <strong>za</strong>stao, pomislivši - treba li uopšte ići<br />
tamo? Ali... „mačija" radoznalost je bila tolika da sam sagnuo<br />
glavu i kao bik uporno išao napred.<br />
Išao sam i išao, koračajući po tibetskim bregovima. Vreme je<br />
bilo lepo. Na duši mi je bilo lako. Želudac me nije boleo.<br />
- Dakle, kakav si ti, Gladni Đavole? - mislio sam šeretski.<br />
Naravno, nisam sebe smatrao kukavicom. Život u planinarskim<br />
pohodima naučio me je da prevazilazim strah. Gsim<br />
toga, imao sam a imam i dalje jednu osobinu koju nikako ne<br />
treba smatrati uzvišenom ili inteligentnom - bio sam prznica.<br />
Znao sam da je loše tući se - ali sam veoma voleo (i volim)<br />
da se potučem. Pri tome, gotovo uvek ja <strong>za</strong>devam protivnika i<br />
obično „stupam u borbu" prvi. Efekat neočekivanosti, pove<strong>za</strong>n<br />
sa tim da u borbu stupa čuveni profesor, gotovo uvek donosi<br />
uspeh. Ali, pošto sam koliko-toliko inteligentan čovek, nikada<br />
ne udaram pesnicom u lice, već samo dlanom u grudi, od čega<br />
suparnik najčešće padne i ispružen po zemlji vidi pred sobom<br />
„poučno" profesorovo lice. Istina, ponekad uhvatim suparnika,<br />
kako kažu, „<strong>za</strong> košulju" i probijajući ga pogledom, u dubini duše<br />
shvatam da sam biološki pre svega... mužjak, iako... samac.<br />
Najčešće se tučem prilikom ribolova, braneći od ribokradica<br />
svoju teritoriju <strong>za</strong> lov, jer bih bez ribe umro od gladi. Instinkt<br />
„borbe <strong>za</strong> svoju teritoriju" koji postoji kod vukova, jelena, pa<br />
čak verovatno i kod crva, deluje u meni. I deluje snažno, kao da<br />
potvrđuje darvinističku teoriju o poreklu čoveka.<br />
Glavna stvar zbog koje se ljudi biju jeste želja da nateraju<br />
druge da ih uvažavaju. Čak sam (nedavno se potukavši) mislio<br />
o značaju tog „uvažavanja" <strong>za</strong> koje su sva sredstva dobra da<br />
483
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
bi se postiglo. Faktor „posti<strong>za</strong>nja da te drugi uvažavaju", kako<br />
meni izgleda, proteže se na sve oblike života na Zemlji, bilo da<br />
su to vukovi, bilo jeleni, bilo crvi... a verovatno i anđeli.<br />
- „Naterao ih je da ga uvažavaju i ništa bolje nije mogao da<br />
smisli" - setio sam se u hodu Puškinovog stiha.<br />
Na putu sam naišao na blato. Pošao sam pravo kroz njega,<br />
nakvasivši suve čizme.<br />
- Kako je neprijatno šljapkati po blatu! - primetih <strong>za</strong> sebe.<br />
Dokopavši se suve zemlje, uzdahnuo sam:<br />
- Uh! Kako je dobro ovako ići!<br />
Ali, moje misli, morao sam da priznam sam sebi, sve su se<br />
vrtele oko Crnog Anđela. Ipak sam ga se bojao! Nisam hteo<br />
da se borim sa njim, nisam hteo da se tučem sa njim... ne. Taj<br />
Gladni Đavo me je interesovao... i radoznalost me je vodila na<br />
mesto na kome bi mogla da me čeka smrt.<br />
A Mesto Gladnog Đavola se približavalo, korak po korak.<br />
- Sigurno Crni Anđeo uvažava sebe! - pomislio sam.<br />
Shvatio sam da mene ne treba terati da uvažim Crnog Anđela<br />
- već sam ga uvažavao, shvatajući da on čuva fragment legendarnog<br />
Kamena Santamani. Nije Bog u<strong>za</strong>lud načinio razne oblike<br />
Crne Sile, da u životu, kao što se kaže, ne bi tekli med i mleko,<br />
kako svaki čovek, čak i najvišeg roda i najvišeg položaja, pa čak i<br />
da živi u ružičastom, ne bi naprosto uživao ili živeo naslađujući<br />
se „savršenstvom" svojih gena, nego da se seća Puškinovih stihova:<br />
„Naterao ih je da ga uvažavaju" i da, udelivši nekom ćušku,<br />
napomene: „Evo ti, gade", pa da čak i ako <strong>za</strong> uzvrat dobije nokaut<br />
pesnicom, počne da uvažava sebe, pravog muškarca.<br />
Ja sam uvažavao Crnu Silu — silu koju je načinio Bog sa jednim<br />
ciljem - da se Čovek ne bi uparložio. Uparložiti se - to je strašnije<br />
od Crne Sile, a čoveka koji se uparložio lakše je ubiti nego, recimo,<br />
prevaspitati, jer taj uparloženi klipan misli da je on maltene Bog;<br />
on oprezno savija kolena da se na njima, ne dao Bog, ne ispravi<br />
štrafta na pantalonama, što će stvoriti utisak da on nije nalik<br />
484
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Bogu. Do takvog je teško dopreti recima, takvom su, oprostite,<br />
neophodne batine, koje će brzo sve postaviti na svoje mesto.<br />
Pa <strong>za</strong>to se ponekad treba i potući... i nastupiti u svojstvu<br />
„crne sile", U ovom svetu sve je relativno teško shvatiti - šta<br />
je belo, a šta crno. I u svakom od nas postoje „crne mrlje", sa<br />
svrhom da te „đavolove rođake" nekad i nekog privukle da<br />
počne da ih bilo moralno (proniče vas pogledom i vređa) bilo<br />
fizički (u tuči), isteruje iz tebe... tebe samog, Velikog.<br />
Meni izgleda da nema ljudi bez „crnih mrlja"; najvažnije je<br />
da nas te „crne mrlje" ne odvedu na teren pohlepe ili <strong>za</strong>visti<br />
- globalnih deformacija čovečanstva (mrzovolju je još moguće<br />
preživeti); i važno je da ljudi, koji su po svojoj prirodi <strong>za</strong>prljani,<br />
ne uzimaju sebi <strong>za</strong> uzor „blagorodnosti" likove iz američkih<br />
akcionih filmova koje režiseri iz svoje nepojamne gluposti prave<br />
isključivo crno-bele: u njima se primitivni heroj „blagorodno<br />
sveti", a „crni glupak" jedino strada, previjajući se u grčevitim<br />
bolovima. Nakon gledanja američkih akcionih filmova stvara<br />
se utisak da čovek, da bi bio ,,beo", treba jedino da bude tupav<br />
i osvetoljubiv, zbog čega mnogi ljudi u stranim zemljama<br />
počinju da smatraju Amerikance upravo takvim. Američki Holivud<br />
može se nazvati tempiranom bombom sa odloženim dejstvom!<br />
I ne dao Bog da bilo koji talentovani glumac iz bilo koje<br />
zemlje <strong>za</strong>igra neku ulogu u holivudskom filmu - i njemu će odmah<br />
prikačiti etiketu „pravednog, ali glupog čoveka" koja se ne<br />
da oprati ni holivudskim novcem, <strong>za</strong>rađenim oranjem „polja<br />
ljudske gluposti". A kad bismo mogli da povežemo američke<br />
akcione filmove sa reklamama, mogli bismo ih <strong>za</strong>jedno nazvati<br />
„s'timulatorima ljudske tuposti". A ljudi, oprostite, hoće<br />
da postanu pametniji a ne gluplji... Takvim ih je načinio Bog<br />
- načinjeni su da napreduju, pre svega po razumu.<br />
Pred sobom sam <strong>za</strong>čuo žubor vode. Podigao sam se na prste<br />
i video rečicu. Odmah i<strong>za</strong> nje nalazi se Mesto Gladnog Đavola.<br />
- Da li se uopšte Gladni Đavo može nazvati crnom silom?! -<br />
485
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
sinula mije misao. - Zar on ne obavlja plemenitu misiju - štiti<br />
fragment kamena Šantamani od ljudi ogrezlih u „prljavštini<br />
novca" - ne dao Bog da on dospe u ruke tih nečistih ljudi i<br />
omogući im neograničenu vlast koja će se, naravno, pretvoriti<br />
u vlast novca - tupa vlast u znaku nagomilavanja... sa samo<br />
jednim nejasnim pitanjem - <strong>za</strong>što je potrebno kupovati <strong>za</strong> sto<br />
života unapred? Ljudski život je postao kratak!<br />
Setio sam se reči mog druga Venera Gabdrahimoviča Gafarova,<br />
kada je on jednom, kraj jednog kostura, tiho rekao: „Bog<br />
izjednačava ljude u jednoj stvari - smrti".<br />
Setivši se tih reči, stao sam. Shvatao sam da napred, eno tamo,<br />
kroz nekoliko stotina metara, i mene samog možda čeka smrt.<br />
Zamislio sam se.<br />
-A ti si junačina, Gospodine Đavole... - rekoh šapatom. - Tebe<br />
smatraju crnim, tebe zovu đavolom, a ti, dragi moj Anđele,<br />
obavljaš najplemenitiju misiju - pokazuješ ljudima kolika je<br />
cena njihovih <strong>za</strong>dnjih misli koje su oni tako navikli da kriju u<br />
sebi; pokazuješ im tako što te zle misli isteraš na površinu kako<br />
bi se oni svetili, ra<strong>za</strong>rali i služili na <strong>za</strong>dovoljstvo tebi - Zlome.<br />
Ti, dragi Gladni (zlih misli!) Đavole pojačavaš ljudske zle misli<br />
u njima samima, u zlim ljudima, a oni naj<strong>za</strong>d počinju da shvataju<br />
(glupani!) koja je cena tih zlih misli, i shvataće to još dugo,<br />
ali... već na Onom Svetu.<br />
Smelo sam <strong>za</strong>koračio napred,' prešao tih dvesta metara i<br />
došao do reke. Na ovoj strani reke, kao monument, izdi<strong>za</strong>la se<br />
stena i<strong>za</strong> koje je izvirivao red kamenih stena, nalik na stećke,<br />
koji su izvirivali iz zemlje.<br />
- Statue okamenjenih ljudi bi trebalo da budu malo više uz<br />
reku, na ovoj obali - rekoh, setivši se reči monaha Tlenurpua.<br />
Pošao sam malo uvis nizvodno, <strong>za</strong>virio i<strong>za</strong> stena i kroz procep<br />
između dva reda kamenih uspravnih stena video niz trouglastih<br />
kamenova. Prebrojao sam ih. Bilo ih je osam! Srce je<br />
počelo da mi lupa.<br />
486
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Uzeo sam dvogled i pogledao<br />
te trouglaste kamenove - svaki od<br />
njih je imao nešto kao lice, ruke<br />
položene po strani, konture tela,<br />
noge savijene kao kad se sedi u<br />
položaju Bude... kao da...<br />
- Jesu li to okamenjeni ljudi?<br />
- progovorih.<br />
Pošao sam preko reke gazom.<br />
Došao sam do sredine i... stao. Ledena<br />
voda je sa šumom <strong>za</strong>pljuskivala<br />
moja kolena.<br />
Postojao sam u vodi minut...<br />
dva... tri... Hladnoća vode bila mi<br />
je prijatna.<br />
- Nije neophodno da prilazim<br />
okamenjenim ljudima! Nije<br />
neophodno! Nije neophodno!<br />
- prostrujala mi je misao.<br />
Zar nije da se<br />
fragment legendarnog<br />
kamena Šantamani<br />
nalazi unutar<br />
okamenjenog čoveka?<br />
Smesta sam shvatio da se fragment legendarnog kamena<br />
Šantamani nalazi - unutar okamenjenog čoveka.<br />
- Unutar! Baš unutra! - rekoh naglas. - On je unutar kamena,<br />
unutar okamenjenog čoveka.<br />
Hladna voda je pljuskala i žuborila oko mojih nogu... živa voda.<br />
- Da nije taj čovek koji se kamenio osam puta hteo da u sebi<br />
<strong>za</strong>tvori fragment čudesnog kamena Šantamani... da ga sigurno<br />
sakrije u okamenjenom telu? Zar nije? - pomislio sam.<br />
A hladna voda je žuborila oko mojih nogu. Nije mi se izlazilo<br />
iz vode. Duvao je hladan vetar, koji probija. Ali meni nije<br />
bilo hladno.<br />
- A <strong>za</strong>što, <strong>za</strong>što se taj čovek okamenio osam puta, a ne jedan<br />
put? Ako je hteo da u sebi sačuva fragment legendarnog<br />
kamena Šantamani... bilo je dovoljno da se okameni jedanput,<br />
487
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
unevši u svoje telo taj fragment, na primer, tako što ga proguta?<br />
Zašto? - vrile su misli.<br />
Hladna voda je donekle umirila moj ključajući um, pa mi se<br />
vratila sposobnost da mirno razmišljam.<br />
- Da - mislio sam ja - pohraniti u svoje okamenjeno telo<br />
fragment legendarnog kamena Šantamani je najsigurniji način<br />
da se on sakrije; čak i ako neko razori okamenjeno telo, teško<br />
će unutar jednog kamena naći drugi kamen - legendarni kamen<br />
Šantamani. Ali, <strong>za</strong>što se taj čovek okamenio osam puta?<br />
To je naprosto...<br />
Hladna voda je još više ohladila moje misli. Počeo sam da<br />
mislim logički. I tu mi je sinula ideja.<br />
- Tako, tako - počeo sam da ponavljam u sebi - dakle, ovde,<br />
na ovom mestu, nije bio samo jedan fragment, bilo ih je osam<br />
- osam fragmenata kamena Šantamani. Zašto je tih fragmenata<br />
legendarnog kamena koji su doneti ovamo (gde se nalazio<br />
nekadašnji tibetski Vavilon - kolevka čovečanstva) bilo osam,<br />
upravo osam?! Zašto? Možda je „oživljavanje" novog kloniranog<br />
tibetskog čoveka bilo podeljeno na osam etapa, a tokom<br />
svake od njih su koristili drugi komad kamena Šantamani?<br />
Možda? Možda!<br />
Osetio sam da su noge počele da mi se koče u hladnoj vodi.<br />
- Kako malo znamo! I kako je neprijatno priznati da to nikad<br />
nećemo znati! - uzviknuo sam u sebi. - Sve u svemu, prinuđen<br />
sam da pretpostavljam i samo pretpostavljam! Ne mogu da<br />
utvrdim! Ne mogu... I ne mogu! Nikako!<br />
Izgledalo mi je kao da je hladna voda načinila potočić i<br />
počela da teče kroz moju desnu čizmu. <strong>Dr</strong>htavica mi je prostrujala<br />
telom.<br />
- Pa neka, mi ćemo uvek samo pretpostavljati i nikad<br />
nećemo utvrditi! - nastavio sam da uzbuđeno razmišljam. - Pa<br />
neka! Ali, veoma je dobro što možemo makar i da pretpostavljamo!<br />
Niko ne može da <strong>za</strong>viri u strukturu sveta i u istoriju,<br />
488
niko ne može da tačno vidi<br />
šta se dešavalo pre mnogo,<br />
mnogo hiljada godina!<br />
Istorija se može nazvati<br />
naukom koja se <strong>za</strong>sniva<br />
na pretpostavkama! Pa<br />
neka arheolozi i istoričari<br />
sa ozbiljnim izgledom izgovaraju<br />
reč „činjenica",<br />
uzimajući iz svoje torbe<br />
parče drevnog keramičkog<br />
vrča, neka oni daju svom<br />
prilično neduhovnom licu<br />
izraz važnosti, neka... Ali,<br />
niko od njih - istoričara<br />
i arheologa - ne može da<br />
<strong>za</strong>viri u prošlost i vidi šta<br />
je <strong>za</strong>ista bilo! Prošlost Je<br />
već i<strong>za</strong> nas, a mi živimo<br />
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Osam puta u svakom svom životu taj<br />
čovek je dolazio ovamo da hi<br />
u svom telu sačuvao osam<br />
fragmenata kamena Šantamani<br />
u budućnosti! Zato ostaje samo jedno - da se pretpostavlja,<br />
pretpostavlja i pretpostavlja... a to i nije tako loše.<br />
Osetio sam da potočić teče i kroz moju levu čizmu.<br />
- Kako pretpostavljam - počeo sam da mislim - kako pretpostavljam,<br />
nakon što je kloniran u podzemnoj Šambali, poslepotopski<br />
čovek je bio odgajen na Tibetu, pa je naselio čitavu Zemlju,<br />
a njegova kolevka - tibetski Vavilon - polako je počeo da<br />
opada. Došlo je vreme da se sakriju svih osam fragmenata kamena<br />
Santamani. To je bilo povereno jednom čoveku (najverovatnije<br />
mu je to poverila Sambala!) koji je u svakom svom životu<br />
ispunjavao samo jednu misiju - da pohrani u sebi jedan fragment<br />
kamena Santamani. Nije se moglo smisliti ništa mudrije<br />
ni sigurnije. Taj čovek, koji se svaki put iznova rađao i useljavao<br />
u novo telo, uzimao bi sledeći komad kamena Santamani, gutao<br />
489
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Kamen Santamani - to je program<br />
konstrukcije i formiranja telesnog<br />
čoveka, <strong>za</strong>pisan u kamenom fajlu<br />
ga, ulazio u stanje Samadija<br />
i... okamenio se, sakrivši u<br />
svom okamenjenom telu<br />
komadić tog čudesnog kamena.<br />
A u sledećem životu<br />
se dešavalo to isto. I tako<br />
se ponovilo osam puta<br />
- takva je bila misija tog<br />
čoveka!<br />
Osetio sam kako mi zubi<br />
udaraju jedan o drugi,<br />
po ubr<strong>za</strong>nom taktu.<br />
- Eto o čemu se radi!<br />
Osam okamenjenih tela<br />
(statua) i u svakoj od njih -<br />
komadkamena Šantamani!<br />
Ali, probaj da ih nađeš! U kamenu nećeš naći kamen!<br />
Hladna voda mi je tekla po nogama, a zubi su počeli da mi<br />
cvokoću.<br />
- Šta je uopšte kamen Santamani? Šta li je to? - <strong>za</strong>mislio<br />
sam se. - Šta je to? To je... to je... najverovatnije program izgradnje<br />
i formiranja telesnog čoveka, <strong>za</strong>pisan... na kamenom<br />
fajlu. Glavni fajl se nalazi unutar piramide Malog Kajlaša, u<br />
kamenu Šantamani. A osam komada - to su programi osam<br />
etapa formiranja novog čoveka koji je nekad, nakon Sveopšteg<br />
potopa, bio ponovo načinjen na Zemlji.<br />
Hladnoća mi je postala nepodnošljiva. Hteo sam da i<strong>za</strong>đem<br />
iz vode, ali sam se zbog nečega uplašio. Činilo mi se da me voda<br />
štiti.<br />
- Ali <strong>za</strong>što, <strong>za</strong>što je svaki komad kamena Santamani potrebno<br />
čuvati unutar kamenog tela? Zar kamen Šantamani nije već<br />
odigrao svoju ulogu? Zar zemaljski čovek već nije načinjen?<br />
Zamislio sam se, <strong>za</strong>boravivši na hladnoću.<br />
490
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
- Novi čovek! Na Zemlji<br />
treba načiniti novog čoveka!<br />
- viknuo sam naglas.<br />
U tom trenutku, dok sam<br />
stojao do kolena u vodi, nisam<br />
znao daje novi čovek već<br />
Novi čovek<br />
načinjen... i to da je načinjen<br />
kao protivteža nama, koji smo se potpuno upetljali u trivijalne<br />
probleme. .<br />
Koraknuo sam napred. Voda je postala dublja. Zakoračio<br />
sam još jednom i upao u nekakvu jamu gotovo do pojasa. Pogledao<br />
sam naniže, na vodu koja je tekla oko mene: ta br<strong>za</strong><br />
tekuća voda bila je tako čista i tako radosna. Voda se radovala,<br />
obilazeći me. Eh, možda je vodi bilo smešno što obilazi ne oko<br />
mojih kolena, nego oko moje ne baš prestižne <strong>za</strong>dnjice.<br />
- Čudno je što je na ovom zlokobnom mestu voda tako radosna.<br />
Pa, <strong>za</strong>r nije i voda živo biće, pa i ona sigurno zna pored kakvog mesta<br />
teče - pomislio sam. - Ona se ne boji ovog mesta, ne ljuti se, ne<br />
pada u kaskadama, ne pada u histeriju, nego ponire u vodopadu,<br />
i... ne umire pretvarajući se u blato, nego teče kao prijatna i lepa<br />
rečica, veselo se radujući životu, teče ovde... na ovom zlokobnom<br />
mestu koga se tako boje ljudi koji su ogrezli u...<br />
Voda<br />
491
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Pomerio sam noge, potrudivši se da još više <strong>za</strong>ronim u vodu...<br />
u prijatnu i radosnu vodu. Čak mi se javila želja da sednem kako<br />
bih se <strong>za</strong>močio u vodu do grudi, ali sam se uplašio da ću skvasiti<br />
mape, sveske <strong>za</strong> crtanje, dnevnike i druge stvari koje su mi bile<br />
u džepovima i u rancu.<br />
Više mi nije bilo hladno. Ne. Bilo mi je naprosto dobro...<br />
<strong>za</strong>jedno sa vodom. Čak mi je izgledalo da je njena radost prešla<br />
na mene. Već sam bio uveren da je i voda živo biće, kao i mi<br />
- ljudi - i da je takođe Božija tvorevina, ali verovatno čistija od<br />
nas koji smo ogrezli u... Ova voda je, verovatno, već prošla te<br />
faze evolucije kada ju je ispunjavala zloba o vidu <strong>za</strong>penušanih<br />
kaskada i vodopada i smirila se shvativši da je glavni stožer<br />
života Čista Duša... njena Čista Duša vode.<br />
Pljesnuo sam dlanovima po površini vode.<br />
- Šljap, šljap, šljap - prijatno se razleglo unaokolo.<br />
Pljesnuo sam još jednom.<br />
- Šljap, šljap!<br />
Osmehnuo sam se. Još jednom sam pljesnuo po vodi.<br />
- Šljap!<br />
Prešao sam mokrim dlanom po<br />
licu osušenom vetrom. Ono mi je izgledalo...<br />
ljudski hrapavo.<br />
- Voda se ne boji Gladnog Đavola,<br />
<strong>za</strong>to što je ona čista - pomislio sam. -<br />
Ni ljudi se ne bi bojali, kada bi bili...<br />
Koraknuo sam još jednom napred,<br />
još jednom, još jednom... i<br />
i<strong>za</strong>šao na suprotnu obalu. Voda se<br />
cedila sa mene, a to mi se nije htelo.<br />
Ukrućenim nogama sam koraknuo<br />
još nekoliko puta napred i<br />
odmah tu video niz okamenjenih<br />
ljudi.<br />
492
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
- Šantamani! - prošaputao sam. - Legendarni kamen! Kameni<br />
program života!<br />
Voda se već ocedila sa mene a u duši mi se <strong>za</strong>kovitlao vihor<br />
sumnji.<br />
- Da li sam dostojan, da li sam dostojan da se približim komadima<br />
legendarnog kamena Šantamani? Ja sam samo potomak<br />
tog ¡,kamenog programa" koji je Neko inkorporirao u taj kamen<br />
i sakrio u kamenom telu! Da li smem da to sebi dopustim?<br />
Glupo sam mahnuo rukom, kao da ću pljesnuti po vodi. Ali<br />
pljesak se nije čuo.<br />
- Moja biopolja, moja biopolja... moja na baš čista biopolja...<br />
moja banalna ljudska biopolja... moja biopolja koja su upila život<br />
pun zla... moja biopolja koja su u sebe ugradila nužnost da se<br />
prilagođavamo nečistoti... moja biopolja, koja su upila u sebe sve<br />
čime se ponosi naše čovečanstvo... moja biopolja u kojima se i<br />
bez moje volje uzdi<strong>za</strong>o duh Amerike sa Tuđim Bogom u glavi i<br />
zveketom dolara... moja biopolja ne mogu biti čista. Ta biopolja<br />
mogu da naruše, pa čak i da izbrišu program života u kamenom<br />
fajlu Šantamani! - gotovo da sam kriknuo u sebi.<br />
Shvatio sam da nemam prava da prilazim statuama okamenjenih<br />
ljudi. I to me je rastužilo. A tako sam hteo da uprkos<br />
čitavom ljudskom društvu budem čist! Ipak, shvatio sam da to<br />
ne ide. Svaka individua je pre svega čestica, tako da čak i daleka<br />
Amerika putem ljudskog biopolja može da utiče na nekog tamo<br />
čoveka - na uralskog Rusa sa tatarsko-ukrajinskim poreklom!<br />
A tako sam hteo da budem čist. Veoma. Čist kao... voda.<br />
Pognuo sam glavu. Potom sam je podigao, podigao ruke i<br />
što sam glasnije mogao, da čuje čitavo Mesto Gladnog Đavola,<br />
povikao:<br />
- Hvala ti - dragi Crni Anđele! Hvala ti što čuvaš komade<br />
legendarnog kamena Šantamani, što čuvaš kameni program<br />
stvaranja i formiranja zemaljskog čoveka! Hvala ti što ne<br />
puštaš ovamo ljude i pokazuješ im očigledno kuda vode njiho-<br />
493
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
ve zle misli, koje bi mogle da unište kameni program ljudskog<br />
života! Hvala ti, anđele; nepravedno te zli ljudi nazivaju Gladnim<br />
Đavolom! Hvala ti... dobri Crni Anđele! Hvala ti <strong>za</strong> tvoju<br />
misiju - što čuvaš izvor telesnog čoveka! Hvala ti, moj dragi!<br />
Čak mi se učinilo da me je anđeo čuo. Ali, ja ga nisam video.<br />
A on je mene sigurno video, pa me je možda čak i natkrilio<br />
svojim crnim krilima. Nisam ga osećao i nisam mogao da dodirnem<br />
njegovo anđeosko telo, <strong>za</strong> mene je ono bilo prozirno. A<br />
tako sam hteo da porazgovaram sa njim! Ali, život nas je poveo<br />
na razne strane materijalne tvorevine; nismo mogli - tačnije,<br />
nismo imali pravo da razgovaramo, mogli smo jedino da mislimo<br />
jedan na drugog.<br />
Već sam shvatao da se glavni kamen Santamani nalazi u<br />
nepristupačnoj piramidi Malog Kajlaša, koja je postavljena na<br />
tri kamena stuba viša od 600 metara, gde mogu da priđu jedino<br />
anđeli. Čudni „pampuri" koji<br />
štrče iz stena, podsećajući<br />
na periskope, kao da nadgledaju<br />
ovaj svet iz <strong>za</strong>gonetnog<br />
podzemlja Kajlaša, da ne bi<br />
propustili nešto što bi moglo<br />
da naruši mir mesta na kome<br />
je <strong>za</strong>pisan program života na<br />
Zemlji... program po kome je<br />
građen Grad <strong>Bogova</strong>.<br />
- Po programu, <strong>za</strong>pisanom<br />
u glavnom kame-<br />
~ nu Santamani, građen je<br />
U nedostupnoj piramidi Malog Grad <strong>Bogova</strong>! - prošaputao<br />
Kajlaša sakriven je glavni kamen sam, jedva mičući od vetra<br />
Santamani - kameni program ohlađenim usnama.<br />
po kome je građen Grad <strong>Bogova</strong> A potom sam se <strong>za</strong>mislio<br />
- Grad Života i dodao:<br />
494
- Grad <strong>Bogova</strong> - to je<br />
Grad Života!<br />
Još nisam shvatao smisao<br />
tih reči. Trebalo je da<br />
prođu godine da bi taj smisao<br />
sa odjekom ušao u<br />
moju dušu i<strong>za</strong>zvavši u njoj<br />
najdublje ushićenje velikim<br />
umom Sambale i... naravno,<br />
Tvorca.<br />
- A po programima, <strong>za</strong>pisanim<br />
u osam fragmenata<br />
kamena Santamani, građen<br />
je legendarni tibetski Vavilon<br />
- kolevka zemaljskog<br />
čovečanstva - opet sam<br />
prošaptao. - Ali, <strong>za</strong>što je<br />
tih kamenih programa bilo<br />
osam, a ne jedan? Zašto se<br />
nije smelo sve staviti u jedan<br />
kameni program? Tehničke<br />
mogućnosti su to, verovatno,<br />
dopuštale.<br />
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Dugački period poslepotopskog<br />
rađanja čovečanstva je Šambala<br />
podelila na osam etapa, čiji su<br />
programi bili <strong>za</strong>pisani u osam<br />
kamenih fajlova. Kako bi se jedan<br />
program ispunio, pojavljivao<br />
bi se „onaj čovek" i sakrivao<br />
realizovani kameni fajl u svom<br />
okamenjenom telu. To se ponovilo<br />
osam puta<br />
Zamislio sam se.<br />
- Evo u čemu je stvar! Evo<br />
u čemu je stvar!. - gotovo<br />
sam viknuo - Period formiranja<br />
(ili adaptacije na zemaljski život) kloniranog poslepotopskog<br />
čoveka trajao je veoma dugo. I očigledno je Šambala<br />
razdelila taj dugi period na osam etapa, a program svake od njih<br />
bio je ugrađen u <strong>za</strong>sebni kameni fajl. Čim se program prve od<br />
osam etapa upotpunio, pojavljivao se... onaj isti čovek, uzimao<br />
već upotrebljeni program u obliku komada kamena Santamani<br />
495
u predelima ŠAMBALE<br />
i sakrivao ga u sebi... u svom kamenom telu... <strong>za</strong> potomstvo.<br />
Čim bi se upotpunio program druge etape, taj čovek bi se ponovo<br />
pojavljivao i... tako se to ponovilo osam puta, sve dok se<br />
čovečanstvo, rođeno ovde na Tibetu, nije čvrsto ukorenilo na<br />
čitavoj planeti.<br />
Krenuo sam napred još nekoliko koraka, ka okamenjenim<br />
telima u kojima su se, kako sam ja pretpostavljao, nalazili komadi<br />
kamena Santamani. Odmah sam osetio da me je nešto<br />
<strong>za</strong>ustavilo.<br />
- Sve što je sakriveno, što postoji na Zemlji, ima minimum<br />
dva nivoa <strong>za</strong>štite. Ako se glavni kamen Santamani nalazi na<br />
savršeno nepristupačnom<br />
mestu, unutar piramide<br />
Malog Kajlaša, pa još i pod<br />
nadzorom ljudi iz podzemlja<br />
Šambale, onda ovih osam<br />
fragmenata, koji su čvrsto<br />
<strong>za</strong>zidani u kamena tela, čuva<br />
još i anđeo, koga tako nepravedno<br />
nazivaju Gladnim<br />
Đavolom - pomislio sam.<br />
Dobri Crni Anđeo čuva<br />
osam fragmenata<br />
kamena Santamani<br />
sakrivenih u kamena tela<br />
496<br />
Opet sam strašno <strong>za</strong>želeo<br />
da popričam sa tim anđelom.<br />
Nisam hteo ništa loše! Hteo<br />
sam jedino da znam! Nisam<br />
nastojao... nisam...<br />
Učinilo mi se kao da me<br />
je nešto udarilo odozgo. Sagnuo<br />
sam se.<br />
- Kako nisam na to pomislio!<br />
- uzviknuo sam. - Moja<br />
biopolja! Moja biopolja, koja<br />
su upila grehe čovečaiistva!
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Zar imam pravo da se približim svetim kamenim programima?!<br />
Nisam samo ja kriv što su moja biopolja daleko od kristalne<br />
čistote, nego i ljudi među kojima živim!<br />
Mahinalno sam još nekoliko puta koraknuo unapred... iako<br />
to nisam hteo da učinim. Oštar bol u želucu me je nenadano<br />
presekao.<br />
- Uh! - udahnuo sam i seo.<br />
Bol je bio užasan. Grčeći se od bola, podigao sam glavu i pogledao<br />
na „okamenjena tela". Učinilo mi se da mi je jedna od<br />
kamenih statua rekla:<br />
- Odlazi odavde!<br />
Okrenuo sam se na<strong>za</strong>d. Pognut, prešao sam nekoliko metara<br />
i stao. Bol me je razdirala. Klonuvši, srušio sam se na zemlji<br />
i glasno, ne stideći se, <strong>za</strong>plakao.<br />
- Aaaaaa... - plakao sam ja, odrastao i zdrav muškarac, majstor<br />
sporta.<br />
Potom sam stao četvoronoške i nespretno počeo da se<br />
približavam vodi. Rastojanje do vode mi je izgledalo veoma veliko,<br />
iako je voda bila sasvim blizu.<br />
Naj<strong>za</strong>d sam se dokopao vode. Grebući rukama po šljunku na<br />
obali dopu<strong>za</strong>o sam do vode, protegnuvši telo dalje u rečicu gde<br />
je bilo dublje i sa <strong>za</strong>dovoljstvom opustivši glavu, pokušao sam<br />
da se potpuno <strong>za</strong>gnjurim u vodu iako je <strong>za</strong> to bilo potrebno da<br />
<strong>za</strong>gnjurim nos do dna. Izbacio sam razređeni vazduh iz pluća:<br />
- Buć, buć, buć - čuo se prijatan i veseo zvuk.<br />
Izdigao sam glavu iz vode i tako ležeći počeo da halapljivo<br />
pijem vodu. Pio sam je... tu kristalno i veselo čistu vodu i izgledalo<br />
mi je da mi je te čiste i radosne vode malo, malo... Obuzela<br />
me je pohlepa <strong>za</strong> vodom, pohlepa <strong>za</strong> njenom kristalnom<br />
čistotom.<br />
Hladna voda je smirila bol. Ali, nastavio sam da ležim na<br />
obali, osećajući kako mi se po glavi igraju talasi. Povremeno bih<br />
okrenuo glavu na stranu i pljeskao dlanovima po vodi.<br />
497
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
- Šljap - čulo bi se kada bih spustio šaku.<br />
Čak sam prelazio šakom gore-dole.<br />
- Šljap, šljap, šljap, šljap - čulo se unaokolo.<br />
Osmehnuo sam se.<br />
- Preživeh! - prošaptao sam.<br />
Napio sam se vode toliko da više nije imala gde da stane.<br />
Odjek bola me je gri<strong>za</strong>o iznutra, ali me nije mučio.<br />
Ustao sam. U glavi mi se vrtelo. Hladnoća me je sekla.<br />
Okrenuo sam se, opet pogledao okamenjena tela, potom<br />
pogledao uvis i progovorio:<br />
- Hvala ti, moj dobri Crni Anđele! Hvala ti što nisi pustio<br />
mene, nerazumnog, dalje! Moja radoznalost nije toga dostojna.<br />
Ja nisam dostojan tog... kamena.<br />
A potom, ponovo se okrenuvši ka vodi, seo sam, potapšao<br />
vodu rukom i rekao:<br />
- Hvala ti vodice - izvoru čistote!<br />
Spotičući se, prešao sam rečicu po gazu i <strong>za</strong>ustavivši se na<br />
obali, odredio povratni azimut po kome je trebalo da pređem<br />
još petnaest kilometara do našeg automobila. Posrćući od slabosti<br />
i tresući se od hladnoće, prešao sam nekoliko metara po<br />
određenom azimutu. Ali, naglo sam se opet okrenuo, pogledao<br />
nebo nad okamenjenim telima, osmehnuo se i glasno kao dete<br />
povikao:<br />
- Do viđenja, dobri Crni Anđele!<br />
Išao sam, išao i išao po pravcu kompasa. U glavi mi se vrtelo<br />
i to me je odvlačilo od putanje azimuta. Povremeno bih protresao<br />
glavom, nastojeći da se usredsredim, ali me je svejedno<br />
vuklo u stranu.<br />
Nije bilo jakog bola, ali sam se osećao slabo. Klimave noge<br />
su me slabo slušale.<br />
- Hajde, <strong>Muldašev</strong>e, hajde...! - govorio sam, terajući sebe da<br />
nastavim da hodam.<br />
- Preživeo si, preživeo, preživeo! Hajde, hajde!<br />
498
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
Pognuvši glavu, koračao sam napred.<br />
- Brže hodaj, <strong>Muldašev</strong>e, brže! Uskoro će početi da se smrkava<br />
- ponavljao sam sebi uporno.<br />
I počelo je da se smrkava. Ostalo je još oko pet kilometara.<br />
Nisam bio siguran da idem tačno po azimutu, pošto sam se<br />
stalno <strong>za</strong>nosio u stranu. A trebalo je doći do mesta gde su me<br />
čekali Tatu i Lan Vin Je. Trebalo je pogoditi baš tu tačku.<br />
Znao sam da sam dovoljno iskusan u praćenju azimuta, ali...<br />
vrtelo mi se u glavi i nikako nisam mogao da se saberem.<br />
- Đavo ga odneo! Hajde, hodaj! - stalno sam ponavljao.<br />
Iznenada, ne znam <strong>za</strong>što, obuzeo me je strah. Stao sam.<br />
Učinilo mi se da sam nešto čuo.<br />
- Auuuu - razleglo se izdaleka.<br />
- Psi! Divlji psi! Ili... vukovi!? - tiho rekoh.<br />
Osetio sam kako mi je srce besomučno <strong>za</strong>lupalo.<br />
- Tak, tak, tak, tak - lupalo je srce.<br />
Zadrhtao sam čitavim telom.<br />
- Smrt me prati! - prošaptao sam.<br />
- Auuuu - razleglo se kao odgovor, ali sad već bliže.<br />
Stegao sam pesnice... pesnice bez oružja. Potom sam dohvatio<br />
nož. Smrkavalo se, ali je još bilo vidno.<br />
Uskoro sam ugledao pse. Oni su hitro presekli pravac moga<br />
puta i <strong>za</strong>ustavili se malo sa strane, radoznalo me gledajući. Bilo<br />
ih je pet.<br />
- Smrt me prati! - još jednom sam prošaptao.<br />
Opet sam pognuo glavu i krenuo pravo ka psima, skrećući<br />
sa pravca azimuta.<br />
- Koji je već ovo put da me smrt prati! Koji! Nećeš me sada<br />
uzeti! Nećeš! Nećeš! Nećeš! - ponavljao sam. - Hajde da se<br />
sukobimo! Ej, džukele, dodite ovamo! Napadnite! Da vidimo<br />
ko je jači!<br />
Psi su se iznenadili što sam pošao pravo na njih, ne bojeći se.<br />
Počeli su da trče u krug i podelili se na dve grupe.<br />
499
U PREDELIMA ŠAMBALE<br />
- Najvažnije je - ne plašiti se! Strah priziva smrt! - pomislio<br />
sam.<br />
Jedan od pasa je počeo da glasno <strong>za</strong>vija. Ostali su mu odgovorili<br />
u horu. Potom su se udružili u čopor i iznenada krenuli<br />
na mene.<br />
Na trenutak sam se <strong>za</strong>brinuo, ali sam potom isturio nož i<br />
krenuo na njih, pognuvši vrat. Nisam ih se bojao... <strong>za</strong>to što<br />
se više nisam bojao smrti. Naprosto sam hteo da se sukobim<br />
sa njima - đavoljim nakotom - i da vidim ko će pobediti u bici.<br />
Hteo sam da se borim, žudeo sam <strong>za</strong> tim! Uopšte se nisam<br />
plašio, samo sam žudeo <strong>za</strong> borbom.<br />
Psi su se <strong>za</strong>ustavili na trideset-četrdeset metara od mene i<br />
počeli da reže.<br />
- Grrrr - oponašao sam ih, nastavljajući da idem prema<br />
njima.<br />
- Auuu - iznenada je počeo da <strong>za</strong>vija jedan od pasa.<br />
Svi psi su <strong>za</strong>ćutali. I baš taj pas, najveći od njih, verovatno<br />
voda čopora, potrčao je u stranu, a <strong>za</strong> njim su krenuli i svi<br />
ostali.<br />
Tresao sam se. Ponovo sam odredio pravac po azimutu i sa<br />
nekakvim osećajem ispražnjenosti pošao napred. Gotovo se<br />
smrklo.<br />
- Izbegao sam smrt, <strong>za</strong>to što je se nisam uplašio - umorno<br />
pomislih.<br />
Hodao sam i hodao po mraku. Samo bi se ponekad, sa boka,<br />
razleglo neprijatno <strong>za</strong>vijanje: „Auuu"!<br />
Uskoro, malo po strani od pravca azimuta, ugledao sam<br />
svetlost farova.<br />
- Svaka čast, Tatu i Lan Vin Je su uključili farove - rekoh.<br />
Lan Vin Je me je dočekao oduševljenim uzvikom.<br />
- Men, men, men - čuo sam.<br />
Zagrlio sam tog Kine<strong>za</strong>. On me je toplo pogledao u oči. Tatu<br />
ga je povukao, pa me je i on <strong>za</strong>grlio. A Lan Vin Je se sagnuo,<br />
500
Ka Mestu Gladnoga Đavola<br />
uključio svetio u kabini automobila, dohvatio moju flašu i dodao<br />
mi je <strong>za</strong>jedno sa čašom.<br />
- Pen! - rekao je.<br />
Shvatio sam šta hoće da kaže pa sam dobro potegao iz<br />
flaše.<br />
Potom sam dodao flašu njima. I oni su sa <strong>za</strong>dovoljstvom popili<br />
preostali alkohol.<br />
- Hvala, momci! - rekoh im ruski.<br />
Nisu shvatili.<br />
A potom smo se polagano dovezli do našeg logora, naravno,<br />
dobro se istruckavši.<br />
Iz šatora su izvirila pospana lica drugova. Sergej Anatolevič<br />
Seliverstov reče:<br />
- Pa kako si šefe? Da pojedeš nešto, ostalo je dosta kaše...<br />
Kad sam se ujutru probudio, naterao sam sebe da se umijem<br />
i presvučem. A onda sam otišao u stranu i seo na zemlju - tibetsku<br />
zemlju. Bila je hladna, ali prijatna.<br />
- Smrt je prošla kraj mene - odsutno pomislih.<br />
Prišli su mi Lan Vin Je i Tatu.<br />
- Smrt je prošla kraj mene - pomislio sam.<br />
501
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
- Među Kinezima nema kukavica - rekao je Lan Vin Je.<br />
- Veliki narod ne može da ima kukavica - važno sam<br />
potvrdio.<br />
Setio sam se anđela sa ružnim imenom „Gladni-Đavo", ustao<br />
i prošaptao:<br />
- Hvala ti, dobri Crni Anđele!<br />
Tog dana smo krenuli kući.<br />
502
Mnogi ljudi dolaze - da gledaju, gledaju... Malo ljudi dođu - da vide.<br />
Dava Teniing, šerpas<br />
Glava 21<br />
Kod kuće<br />
Pokupili smo stvari i natovarili ih u auto. Sergej Anatolevič Seliverstov<br />
se <strong>za</strong>držao pored svog „domaćeg" jaka.<br />
- Šefe, tako sam se navikao na njega da mi je teško da se<br />
rastanem!<br />
Jak je trljao njušku o upali stomak Sergeja Anatoleviča.<br />
- Pa dobro, dosta je bilo sentimentalnosti! Idemo, Sergeju<br />
Anatoleviču! - prekinuo sam dugotrajnu scenu praštanja.<br />
Ušli smo u naš džip i krenuli putem na<strong>za</strong>d.<br />
Lan Vin Je je bio očigledno <strong>za</strong>dovoljan, on se vraćao kući.<br />
Tatu je bio žalostan. Ravil se često i u naletima kikotao. Rafael<br />
Jusupov se zbog nečega sa <strong>za</strong>dovoljstvom nakašljavao.<br />
Segej Anatolevič Seliverstov, elegantno gladeći slepoočnicu,<br />
stalno je gledao u nebo. A mene je boleo želudac, ali ne mnogo<br />
jako.<br />
Kajlaš je bio prekriven oblacima. Nije se video. A baš sam<br />
želeo da mu mahnem...<br />
503
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
- Tatu! Lan Vin Je! Hajde da pridemo podnožju planina<br />
odakle počinje Grad <strong>Bogova</strong>. Zaobići ćemo jedno dvadeset kilometara,<br />
ali nije bitno! - predložio sam.<br />
Svi su se složili.<br />
Dovezli smo se do podnožja planina i <strong>za</strong>ustavili se. „Kao<br />
naručena", spustila se magla i obavila nas belim omotačem.<br />
I<strong>za</strong>šao sam iz automobila i pošao ka planini. Ravil je pošao<br />
<strong>za</strong> mnom.<br />
Došavši do planine, kleknuo sam na kolena i prešao dlanom<br />
po kamenoj površini planine (tačnije, jedne od planina<br />
oko Grada <strong>Bogova</strong>). Ona mi je izgledala veoma, veoma<br />
bliska.<br />
Pogledao sam uvis i video samo belu maglu. A potom sam se<br />
poklonio, poklonio se pred Gradom <strong>Bogova</strong>.<br />
Zatvorio sam oči, <strong>za</strong>mislio veličinu Grada <strong>Bogova</strong> i... još<br />
dublje se poklonio. Ravil me je tako i fotografisao... u magli....<br />
poklonjenog.<br />
Ponovo smo ušli u auto i povezli se. Motor je brujao, ravnomerno.<br />
Pokrio sam oči i počeo da pomalo dremam, tresući<br />
se na neravninama i nđ obraćajući pažnju na već poznati bol u<br />
predelu želuca.<br />
- Rrrrrrr - brujao je motor.<br />
Slatko mi se spavalo. Rame Sergeja Anatoleviča bilo je ugodno,<br />
mada koščato. To rame kao da je sa svih strana obavijalo<br />
moju glavu i uljuljkivalo je. I odjednom, usred brujanja motora,<br />
počeli su da se pojavljuju nekakvi tonovi. Ti tonovi su se<br />
pojačavali, pojačavali, i uskoro počeli da se pojavljuju u obliku<br />
melodije koju kao da je pevao Sergej Anatolevič:<br />
Buji-paji, svi ljudi treba da spavaju noću.<br />
Buji-paji, sutra će biti novi dan.<br />
Za ovaj dan smo suviše umorni<br />
Svima kažem - laka vam noć<br />
Oči se sklapaju, buji-paji...<br />
504
Kod kuće<br />
Meni je bilo dobro, naslonjenom na rame mog druga. Činilo<br />
mi se da Sergej Anatolevič peva i peva, u pratnji čudnog orkestra<br />
koji je svirao na instrumentima koji su proizvodili samo<br />
zvuk „rrrr..." usred koga sam čuo reči „buji-paji, svi ljudi treba<br />
da spavaju noću..."<br />
Verovatno je da sam u snu hrkao, pa mi je možda i curila<br />
pljuvačka na rame Sergeja Anatoleviča. Ali sam spavao, slatko<br />
spavao, spavao sa osećajem ispunjenja koji ... na kraju krajeva<br />
sam <strong>za</strong>radio ja sam, ne znam kako, odužio sam taj moj dug<br />
ovde, na Tibetu. „"<br />
U snu sam se setio jedne svoje osobine - da <strong>za</strong>spim na bilo<br />
kom mestu. U san mi je došla prvakinja pozorišta u Ufi, glumica<br />
Tansulpan Babičeva, koja me je jednom pozvala na premijeru u<br />
kojoj je igrala glavnu ulogu i rekla da će je igrati samo <strong>za</strong> mene.<br />
A ja... smesta sam <strong>za</strong>spao u fotelji, slatko sanjajući. Spektakl se<br />
uskoro <strong>za</strong>vršio i ja sam, svež kao rosa, stao pred nju praveći se<br />
da sam ushićen i očaran njenom glumom.<br />
- Kako je neprijatno bilo glumiti dok si ti čmavao u fotelji!<br />
- sećam se da je rekla.<br />
Ali, sada nisam spavao tamo gde ne treba spavati, spavao<br />
sam <strong>za</strong>konito, normalno... na ramenu Sergeja Anatoleviča Seliverstova,<br />
kome nije smetala moja pljuvačka koja je curila na<br />
njegovu prljavu jaknu. To je normalno - da se spava kada može<br />
da se spava, a ne da se spava kada se nađeš u situaciji kad nešto<br />
treba pomno pratiti.<br />
Dalje mi se u snu prika<strong>za</strong>la jedna indijska epizoda iz moje<br />
prošlosti. Godine 1996. sa Venerom Gafarovim i Sergejem<br />
Seliverstovim smo obavili hiruršku turneju po nekoliko indijskih<br />
gradova, uskladivši je sa početkom naše prve ekspedicije<br />
na Himalaje. U svim tim indijskim gradovima držali<br />
smo predavanja mesnim očnim lekarima i obavljali pokazne<br />
operacije. Ali, držanje predavanja je po indijskoj tradiciji bilo<br />
praćeno velelepnom ceremonijom na kojoj su me predstav-<br />
505
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
ljali indijskim očnim lekarima, pri čemu bi me posadili na<br />
izdvojenu stolicu obavezno mi oko vrata stavljajući venac od<br />
strahovito mirišljavih žutih cvetova i mešavinom engleskog<br />
i hindija govorili o meni, tako oko četrdesetak minuta, takve<br />
reči da se čak i iz odlomaka engleskih fra<strong>za</strong> moglo razumeti<br />
da moju posetu tom gradu treba shvatiti u najmanju ruku<br />
kao „zrak svetlosti u carstvu tame". Ali, takva je tradicija indijskog<br />
naroda, koji je sklon da od svega pravi praznike i ume<br />
da bilo kojim povodom načini slavlje.<br />
Slušajući te reči i sedeći na izdvojenoj stolici sa vencem oko<br />
vrata, osećao sam se kao potpuni idiot. A teško je da se suviše<br />
dugo osećate kao idiot, verujte, teško je... pogotovo kao „slatki<br />
idiot". Zato bih, hteo ne hteo, padao u san (kotrolišući se,<br />
istina, da mi ne curi pljuvačka) ali... nastavio bih da „blagosiljam"<br />
svojom pojavom indijski skup. U retkim trenucima<br />
kada bih otvorio oči i pogledao dvoranu, odmah bih <strong>za</strong>pazio<br />
moje drugove - Venera i Sergeja, koji su svom snagom<br />
pokušavali da mi telepatski prenesu da spavati naočigled svih<br />
(pa još i sa vencem oko vrata!) ne valja, pa su mi, izbečivši<br />
oči, čak to pokazivali i rukama. Ja bih im klimnuo glavom u<br />
odgovor, izražavajući svoje slaganje sa njima, ali su njihova<br />
Brujećapesmaputeva<br />
506<br />
lica sa izbečenim očima<br />
opet tonula u maglu i...<br />
pojavljivala se u tom<br />
obliku, ali sada već u<br />
snu.<br />
A kada bi se procedura<br />
predstavljanja mene<br />
- <strong>za</strong>spalog - <strong>za</strong>vršila, na<br />
nepojaman način bih<br />
podigao glavu, praveći se<br />
kao da je kod nas, u Rusiji,<br />
sasvim prirodno da
Kod kuće<br />
se na taj način slušaju izlaganja o sebi samom. Uzdah olakšanja bi<br />
dopro od Venera i Sergeja - „Uh!"<br />
Stajući <strong>za</strong> govornicu (naravno, sa vencem!) i uzimajući mikrofon<br />
u ruke, potpuno bih se probudio i čak ne brkajući engleski i<br />
ruski, glasno izgovarao: „Ladys and gentelemens! Dear colleagues!",<br />
s radošću osećajući da govorim... ali više ne u snu.<br />
Uvek sam <strong>za</strong>video mom prijatelju Rafiku Talgatoviču Nigmatulinu<br />
(doktoru medicinskih nauka, <strong>za</strong>meniku direktora<br />
našeg Naučnog centra) koji je mogao da ne spava na sastancima<br />
i bio je u stanju da satima sedi u bodrom stanju a da mu ne<br />
trebaju naočare na kojima su nacrtane široko otvorene oči.<br />
Rame Sergeja Anatoleviča Seliverstova, na kome sam spavao<br />
u automobilu, bilo mi je sasvim udobno; počeo sam da ga<br />
u snu pomeram i na kraju sam našao udobnije mesto <strong>za</strong> svoju<br />
glavu - njegove grudi.<br />
- Uh! - uzdahnuo sam <strong>za</strong>dovoljno.<br />
A automobil se kretao napred, pevajući brujeću pesmu puteva.<br />
A potom su se u tom brujanju pojavili nekakvi grandiozni tonovi i...<br />
u mojim ušima je <strong>za</strong>zvučao prekrasni valcer posleratnih godina:<br />
U gradskome parku koncert duvačkog orkestra<br />
Na platou <strong>za</strong> igru nema slobodnog mesta...<br />
Osećaj veličanstvenosti razlio mi se po duši i kao na javi sam<br />
video moskovski park Sokolniki kuda sam davno, davno prolazio<br />
idući sa neke izložbe i odjednom, sa strane, čuo zvuk duvačkog<br />
orkestra koji je svirao „U gradskome parku...". Sećam se da sam<br />
stao, oslušnuo muziku, i preko travnjaka pošao u pravcu svirke.<br />
Brzo sam stigao do mrežom ograđene platforme <strong>za</strong> ples, na čijoj je<br />
suprotnoj strani svirao duvački orkestar, u kome su muzičari bili<br />
samo sedokosi starci. Ali su oni svirali sa ogromnim nadahnućem,<br />
ogromnim nadahnućem... A vetar im je mrsio sede vlasi.<br />
Na platformi je igrao samo jedan par: stari, stari pukovnik<br />
u uniformi vrteo je staricu u staromodnoj haljini i cipelama sa<br />
visokim debelim potpeticama.<br />
507
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Stao sam i gledao i slikovito mi se uka<strong>za</strong>o rat, koji su preživeli<br />
naši očevi i... reklo mi se da su naši očevi i majke <strong>za</strong>ista vojevali<br />
plemenito, jer reč Otadžbina uvek plemenito zvuči. A taj<br />
pukovnik u uniformi, koji do dan danas nije izgubio držanje<br />
vojnika, tako je divno vrteo svoju davno-davno bivšu devojku<br />
u tim cipelama sa debelim potpeticama, tako je vrteo, da me je<br />
porazilo osećanje duboke nepravde što ljudi zbog nečega stare.<br />
Valcer života<br />
508
Kod kuće<br />
Smrt nije strašna, strašan je rastanak<br />
Ali, shvatio sam da je Bog odlučio da nas načini takvima; jer zli<br />
ljudi, kojih ima veoma mnogo, nemaju prava da žive previše<br />
dugo i moraju da se pročiste na Onom Svetu. Samo... ti zli ljudi<br />
povlače na pučinu smrti i druge - dobre - koji, isto kao i<br />
zli, moraju da osede, i vrteći se u valceru života, da se sećaju<br />
onih godina kada je vladala mladalačka ljubav, da bi, možda u<br />
novom životu, kad stanu pred nekog čoveka u novom obliku,<br />
smesta osetili da im je on po nečemu... po nečemu drag i bli<strong>za</strong>k,<br />
ne shvatajući da je taj koji stoji pred njima njihova ljubav<br />
- ljubav tog života.<br />
509
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Stari drugovi se ne ostavljaju<br />
Stajao sam i dalje, ne primećujući da sam i nos i bradu<br />
potpuno proturio kroz rupu u ogradi. A valcer je vrteo i vrteo<br />
prekrasni sedokosi par.<br />
- Smrt nije strašna, strašan je rastanak! - pomislio sam.<br />
I još sam pomislio da što ljudi više žive jedni sa drugima i<br />
što se duže druže među sobom, to bliskiji i draži postaju.<br />
- Stari drugovi se ne ostavljaju! - prostrujalo mi je kroz<br />
glavu.<br />
510
Kod kuće<br />
Ako se čovek nečim ponosi, on se ponosi mladošću<br />
Sećam se da su mi pred očima u nizu promakli likovi mojih<br />
starih drugova sa kojima me je život već rastavio, ali... neka<br />
topla i dobra energija je obavijala svakog od njih.<br />
- Stari drugovi se ne ostavljaju! - pomislio sam još jednom.<br />
Sećam se da sam tada, u parku Sokolniki, dok sam stojao,<br />
proturivši nos kroz rupu na ogradi, pomislio da je najveća<br />
niskost kod ljudi to što se oni ponekad ponose svojom<br />
mladošću.<br />
Setio sam se lica jedne mlade dame, koja je rekla drugoj<br />
gospođi:<br />
- Moja prednost nad Vama je - što sam mlada!<br />
Pomislio sam kako čovek, ako hoće da se nečim ponosi, on<br />
se ponosi mladošću, ne misleći kako kroz nekoliko godina neko<br />
drugi može da kaže i njemu, oholo ga pogledavši:<br />
- Moja prednost nad Vama je - što sam mlad!<br />
511
u PREDELIMA ŠAMBALE<br />
Rastužio sam se. Pognuo sam glavu i krenuo parkom Sokolniki<br />
ka metrou. A i<strong>za</strong> mene je duvački orkestar svirao pesmu<br />
,,U gradskome vrtu...", svirao dostojanstveno, kao da govori da<br />
osim niskosti, u životu postoji i dostojanstvo.<br />
Osetio sam kako klizim sa grudi Seliverstova. Podigao sam<br />
glavu.<br />
- Spavaj! Spavaj! - rekao je Seliverstov pokušavajući da se<br />
što bolje namesti da mi posluži kao jastuk.<br />
Opet sam spustio glavu na njegove grudi. Samo što sad nisam<br />
mogao da <strong>za</strong>spim. Osetio sam da me i dalje snažno želudac.<br />
Bol je bio potmuo i sasvim mi je dojadio. Ipak mi se jako spavalo,<br />
jako... Shvatao sam da je moje spavanje prirodna <strong>za</strong>štitna<br />
reakcija, nastala nakon svih stresova koje smo preživeli u Gradu<br />
<strong>Bogova</strong>, gde su se Život i Smrt spojili u jedno... sa malom<br />
napomenom - da mi se ipak živi.<br />
I osećao sam da živim, ali živim sa tim neprekidnim bolom.<br />
- Uprljao sam se tamo... na tom „mestu"... tamo gde je trebalo<br />
da budem drugačiji... čistiji... znatno čistiji - pomislio<br />
sam.<br />
Shvatao sam da sa tim bolom iz mene izlazi sva prljavština...<br />
prljavština banalnog života, na koji smo tako navikli i koji<br />
smatramo standardom, standardom pod parolom - „Živeti u<br />
duševnoj kanti <strong>za</strong> smeće". A tako bih želeo da kod svih ljudi<br />
vidim oči koje sijaju! Ipak, znao sam da ljudske oči sijaju veoma<br />
retko... još uvek.<br />
- Još uvek... - sa nadom sam ponovio <strong>za</strong> sebe.<br />
Bol se pojačao. Zamolio sam da stanu i i<strong>za</strong>šao. Udaljio sam se<br />
od auta nekoliko metara po peščanoj padini i stao polusagnut.<br />
- Uh... - oteo mi se zvuk bola.<br />
Stojao sam još malo, a onda bespomoćno pomislio:<br />
- Kuda da idem! Moram da trpim. Zato će nečistota i<strong>za</strong>ći<br />
iz mene... sa bolom! Kad ljudi ne bi bolovali, oni bi sasvim...<br />
ogrezli... u prljavštini! Počeli bi da žive na đubrištu! Neka je<br />
512
Kod kuće<br />
ovo žestoko, ali ljudi moraju da boluju, ljudi moraju da podnose<br />
bol, jer je bol - odjek nečistote od koje se oslobađa njihova<br />
duša! Pa neka boli. Da, neka boli - što jače boli, to čistiji čovek<br />
postaje! Boli, boli jače, pročisti me, pročisti!<br />
Od tih misli mi je postalo lakše. Iznenada se trgoh.<br />
- A ako se sasvim „pročistim"... onda... kako ću živeti u<br />
našem svetu? Ovde, oprostite, ali mora se biti prljav! - izbacih<br />
iz sebe, pognuvši se od bola.<br />
-Uh- oteo mi se uzdah bola<br />
Na trenutak sam se razočarao, ali sam potom shvatio da<br />
čovek, u celini, živi večno, menjajući tela i živote i u toj vrteški<br />
života glavni kriterijum je Cistota Duše, koju je davno, davno,<br />
kada nas je stvarao, kreirao sam Bog... na svoju sliku i priliku. I<br />
mi, Božija stvorenja, ne možemo ništa drugo osim da slušamo<br />
<strong>za</strong>vete Glavnog Oca - Boga, i da naučimo da se odreknemo ne<br />
samo onog što je nečisto, nego svega što ima i najmanju primesu<br />
nečistote. A ako čovek to može da učini, to će se odraziti u<br />
njegovim očima...<br />
U tom trenutku nekako sam se isprsio, podigao glavu i<br />
okrenuvši se u stranu šapatom rekao:<br />
513
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
- Ja ću se truditi... ja ću se boriti... težiću... rvaću se i dati sve<br />
od sebe da promenim naš uprljani svet, makar i malo... makar<br />
i malo...<br />
Primetio sam kako je u meni blesnula iskra samouverenosti,<br />
a nisam imao želju da budem samouvereni idiot koji želi da<br />
izmeni čitav svet.<br />
Zamislio sam se. A onda sam rekao sebi:<br />
- Optimisti rešavaju sve u ovom životu! A džangri<strong>za</strong>vi pesimisti,<br />
koji glume ulogu „sveznajućih sudija" i koji umeju<br />
da lepo odmahuju glavom, neka idu... <strong>za</strong>to što oni, pošto<br />
toliko uživaju u negativnom, samo vuku čitavo društvo<br />
naniže, mireći se sa nečistotom i riju po toj nečistoti svojim<br />
na nečistotu naviklim mislima! Ne treba gunđati! A treba,<br />
makar i na trenutak, umeti odreći se „nečistog života" u senci<br />
sveznanja „nečistih <strong>za</strong>kona", pogledati svet detinjim očima i<br />
videti, na primer, u čoveku u kome vidite potencijalnog grabljivca,<br />
čoveka svetlog i čistog... čak i ako nije tako... čak i ako<br />
se varate... čak i ako... Naslađivanje nečistim <strong>za</strong>konitostima<br />
samo vodi još dublje u nečistotu.<br />
A optimisti, ti glupi optimisti, koje kritikuju i uče pameti<br />
sveznajući pesimisti i... koji imaju hrabrosti da detinje ružičasto<br />
pogledaju na život, rešavaju sve u ovom životu, jer ga oni vide u<br />
budućnosti, u ružičastoj budućnosti, boljoj budućnosti, prekrasnoj<br />
budućnosti - onoj budućnosti koju je <strong>za</strong> sve nas naslikao<br />
Bog - Najveći Optimist. A bez tog božanstvenog optimizma ne<br />
bi bilo ni nas - ljudi. Upravo su nas istorijski pesimisti bacili u<br />
ponor globalnih katastrofa, jer su oni kopali... analitički kopali<br />
po „prljavom vešu". A ,,veš" treba da uvek bude opran i čist,<br />
kao... detinje oči.<br />
Zamislio sam koliko optimizma je trebalo da imaju ljudi<br />
Sambale da bi sagradili Grad <strong>Bogova</strong> i da bi ponovo, pomoću<br />
kalupa, sazdali Čovečanstvo na Zemlji. Samo ružičaste misli<br />
o budućnosti su tim optimistima pomagale da čine, čine i čine<br />
514
Kod kuće<br />
Opraštali smo se od Tibeta<br />
velika dela, i to da ih čine ne radi sebe, već radi nas - nerazumnih,<br />
da bi na planeti Zemlji ljudski glas mogao da izgovori:<br />
„Volim te!"<br />
Vratio sam se u automobil. Ponovo smo se povezli. Kraj nas<br />
su prolazile planine i bregovi „Večnog Kontinenta".<br />
Bol se polako smirivala. Uhvatio sam sebe kako mislim da<br />
sam <strong>za</strong>dovoljan. Bio sam <strong>za</strong>dovoljan što je nama, običnim ruskim<br />
ljudima, uspelo da poboravimo u Sambali, u vazdušastim<br />
i prekrasnim predelima. Bio sam <strong>za</strong>dovoljan što smo uspeli da<br />
515
u PREDELIMA ŠAMBALB<br />
vidimo Grad <strong>Bogova</strong> - neverovatni i neobični grad koji je bio<br />
sagrađen radi nečega što je imalo principsku, pa čak bih rekao i<br />
presudnu važnost <strong>za</strong> život na Zemlji.<br />
Još nisam znao da će se odgonetka namene Grada <strong>Bogova</strong><br />
ote<strong>za</strong>ti godinama, ali sam već tada znao da je <strong>za</strong>gonetka Grada<br />
<strong>Bogova</strong>, koji smo svojim očima videli, <strong>za</strong>ista grandiozna.<br />
Vozio sam se, povremeno bi mi glava pala čas na rame čas<br />
na grudi Sergeja Anatoleviča Seliverstova. Biopolja Sergeja<br />
Anatoleviča su prigušivala bol - dobra blaga biopolja mog<br />
druga. Sergej Anatolevič bi se povremeno stresao, nastojeći<br />
da održi jedan položaj kako me ne bi probudio, a ako bi se i<br />
pomerio, činio bi to tiho i udobno. Sergej Anatolevič je povremeno,<br />
tokom vožnje, pote<strong>za</strong>o alkohol iz flaše, ali je to radio<br />
precizno i nije izgovarao tradicionalne opaske: „Uhu! Dobro<br />
je leglo!", pa čak nijednom nije prosuo na moju ćelu nijednu<br />
kap tog životvornog napitka. Samo su zvuči „hrsk... hrsk..."<br />
odavali da Sergej Anatolevič mezi dvopek.<br />
U polusnu (a možda i u snu) preda mnom su se redale vizije<br />
paralelnih svetova i dok sam spavao na ramenu Sergeja<br />
Seliverstova, uka<strong>za</strong>lo mi se da su svi ljudi paralelnih svetova<br />
naši prijatelji, koji hoće da nam pomognu i koji su dali svoju<br />
moć nama - trodimenzionalnim ljudima - da bi se u našem<br />
svetu, gde se reč „čovek" ne piše sa velikim slovom, pojavila<br />
božanska sila pet elemenata, koja je sposobna ne samo da<br />
ruši, nego i da gradi, da gradi ono što se ne može sagraditi<br />
ni na koji drugi način. Božanska sila pet elemenata delovala<br />
je na Zemlji upravo ovde, na Tibetu, da bi se sagradio Grad<br />
<strong>Bogova</strong>, da bi on... da bi on... da bi on... Rezultate dejstva<br />
moći pet elemenata - objedinjenih moći paralelnih svetova -<br />
svojim smo očima videli ovde, u obliku jedinstvenih kamenih<br />
konstrukcija Grada <strong>Bogova</strong>, ali uopšte nismo shvatali <strong>za</strong>što<br />
je ovde bila dovedena „teška mehani<strong>za</strong>cija" Vasione. Nismo<br />
shvatali... još nismo shvatali.<br />
516
Kod kuće<br />
Rame (a povremeno i grudi!) Sergeja Anatoleviča je bilo<br />
udobno. Osećao sam da spavam na telu trodimenzionalnog<br />
čoveka, trodimenzionalnog Sergeja Anatoleviča Seliverstova.<br />
I zbog nečega nije mi se htelo da <strong>za</strong>menim to trodimenzionalno<br />
telo (koje sam koristio umesto jastuka!) <strong>za</strong> gigantsko<br />
telo četvorodimenzionalnog čoveka, iako Sergej Anatolevič ni<br />
u trodimenzionalnom obliku nije bio mali! I ja sam bio stvorenje<br />
trodimenzionalnog sveta i naravno, težio sam svemu trodimenzionalnom,<br />
<strong>za</strong>to što je ovde, u skučenom i sumornom<br />
svetu (mereno višim merilima), bila moja Domovina, koju mi,<br />
trodimenzionalni ljudi, treba da promenimo i učinimo je veselom<br />
i životnom.<br />
Još jednom sam pomerio svoju glavu po trodimenzionalnom<br />
ramenu (ili grudima?) Sergeja Anatoleviča i iznenada<br />
osetio da mi, trodimenzionalni ljudi, koji baš ne uvažavamo<br />
same sebe ipak, ipak možemo da promenimo naš dosadni i<br />
tmurni svet i učinimo ga takvim... takvim da čak i u tom svetu,<br />
smeštenom na nižim nivoima, mogu da se događaju čuda,<br />
ona neverovatna čuda na kojima će providnim, ali jasnim<br />
slovima biti napisana glavna devi<strong>za</strong> posti<strong>za</strong>nja čuda - Cista<br />
Duša. I tada će (ko zna?) možda i u našem, sad više ne tmurnom<br />
već radosnom svetu, <strong>za</strong>blistati čudotvorna sila pet elemenata,<br />
sila koja je (reći ću vam, pošavši malo unapred) stvorila<br />
i nas same kao nerazdvojni deo sveta... načinila nas je uz<br />
pomoć Grada <strong>Bogova</strong> <strong>za</strong>jedničkim radom (i graditeljstvom!)<br />
paralelnih svetova.<br />
- Krrr... krrr... - resko odjeknu u mojoj glavi.<br />
Sergej Anatolevič je ponovo hrskao dvopek.<br />
U san mi je došlo Glavno Ogledalo Vremena i Ogledalo<br />
Kralja Smrti Jame u Gradu <strong>Bogova</strong>. I ja sam nekako jednostavno<br />
i lako (u snu!) uvideo da će vreme čuda doći onda kad<br />
Čovečanstvo shvati <strong>za</strong>kone Vremena i počne da poima svakog<br />
čoveka kao Čoveka-Vreme ili Čoveka-Misao (pošto je Energija<br />
517
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
Misli energija Oslobođenog Vremena), a i kad počne da više<br />
veruje osećanjima koje je Bog i poslao radi toga da bi ispitao<br />
misli. I tada, kad osećanja počnu da preovlađuju u našem svetu,<br />
sasvim je moguće da će nastupiti i vremena matrijarhata<br />
(pošto su žene sklonije osećanjima!) i... žene će početi da se<br />
udvaraju muškarcima (uzgred, takvi simptomi već postoje!)<br />
koji će, pošto su iz gluposti nabildovali mišiće, stidljivo okretati<br />
glavu ne dopuštajući da krhka žena obgrli njihovo mesnatomasno<br />
telo.<br />
U tom trenutku, dok sam se vozio, i nepojamno umoran spavao,<br />
spavao i spavao na ramenu (ili grudima!) SergejaAnatoleviča<br />
Seliverstova, budeći se periodički od već poznatih zvukova ,,hrsk...<br />
hrsk... hrsk...", nisam još znao da ću uskoro biti u stanju da<br />
prvi na svetu obavim transplantaciju oka, <strong>za</strong>snovanu na možda<br />
maglovitim, možda hipotetičkim i nedokazivim <strong>za</strong>konima Vremena<br />
(tačnije „brzini prorastanja krvonosnih sudova") koje će<br />
biti veoma teško objasniti kolegama, a koje je nagovestilo Ogledalo<br />
Kralja Smrti Jame - Misleće Ogledalo Vremena.<br />
- Hrrrsk... - <strong>za</strong>zvučalo mi je u glavi.<br />
- Tvrd dvopek je našao! - pomislih.<br />
A mi smo se vozili i vozili dalje. Želudac me je boleo i boleo.<br />
A ja sam, ne obraćajući pažnju na bol, spavao i spavao, spavao<br />
i spavao, spavao i spavao. Samo bih se ponekad probudio od<br />
nepodnošljivog bola, <strong>za</strong>molio da se <strong>za</strong>ustavi automobil i izlazio<br />
da <strong>za</strong>ječim... povremeno žestoko <strong>za</strong>ječim. A jednom sam,<br />
naslonivši se na rame Sergeja Anatoleviča koji je stajao kraj<br />
mene, glasno <strong>za</strong>plakao.<br />
- Boli! Jako boli! - izletelo je iz mene kroz suze.<br />
Prolazio je dan <strong>za</strong> danom. Vozili smo se i vozili. Želudac je<br />
boleo i boleo. A nečisto ta je izlazila i izlazila iz mene.<br />
Povremeno bih otvorio oči, gledao kroz prozor i video poneki<br />
natpis na kamenitoj padini koji je govorio o tome da Tibetanci<br />
ne žele da <strong>za</strong>borave nekadašnje velike mantre, bilo ra-<br />
518
Kod kuće<br />
vne krugove - svedočanstva o Šambali, bilo stupe - simbole<br />
piramida Grada <strong>Bogova</strong>, ali sam već shvatao, sa bolom u duši<br />
shvatao, da je misija Tibetanaca već <strong>za</strong>vršena.<br />
- Zašto Bog nanosi bol ljudima?! - mislio sam stalno<br />
iznova.<br />
Nisam nalazio dobar odgovor na ovo pitanje, ali sam u dubini<br />
duše shvatao da je to, najverovatnije, radi napretka, radi<br />
velikog napretka, jer bez napretka ne bi bilo života.<br />
- Sve živi: žive ljudi, žive insekti, živi energija, živi voda, živi<br />
vatra - prolazilo mi je kroz glavu.<br />
Zbog nečega mi se stužilo. I samo bi me periodični zvuči<br />
„hrrrsk" pomalo razveselili.<br />
Uskoro smo stigli do mesta na kome je tibetska visoravan<br />
počela da se spušta. Ponosno smo se <strong>za</strong>grlili, pozirajući pred<br />
foto-aparatom, malo sa jezerom, malo sa šatorom u po<strong>za</strong>dini, a<br />
na duši nam je bilo tužno jer nam se nije rastajalo sa Tibetom<br />
- Kolevkom Čovečanstva.<br />
Naravno, ja sam se smešio i fotografisao sa nameštenim<br />
osmehom na licu. A želudac me je boleo, boleo i boleo... Ipak,<br />
čim bih seo u automobil, smesta bih <strong>za</strong>spao i spavao, spavao<br />
i spavao, ne obraćajući pažnju na bol. Proradila je <strong>za</strong>štitna<br />
reakcija organizma nakon učestalih stresova.<br />
Povremeno bih se setio svojih nekadašnjih šampionskih<br />
pohoda, kada je na teškim prevojima bilo toliko stresova, toliko<br />
stresova... A onda bi nam oko vrata okačili šampionske<br />
medalje.<br />
- Da se nisam predao, da nisam.., ostario? - pomislio sam.<br />
Setio sam se već postarijeg predsednika japanske firme<br />
„Ničiboren", gospodina Kondoa, tačnije Kondo-sana. On je divno<br />
govorio ruski, ali bi ponekad pobrkao ruske reči.<br />
Sa gospodinom Kondoom sam šetao po Manježnom trgu,<br />
pošto smo dobro popili. Naravno, razgovarali smo o životu,<br />
veselo razgovarali. Sećam se da sam pitao o tome koliko se<br />
519
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
trude japanski muškarci<br />
kada se udvaraju japanskim<br />
ženama, <strong>za</strong>molivši<br />
ga da mi ispriča svoje lično<br />
iskustvo.<br />
Šta to govoriš,<br />
<strong>Muldašev</strong>e, šta govoriš?<br />
- sećam se da je rekao Kondo-san.<br />
- Ja sam... ja sam<br />
već <strong>za</strong>stareo.<br />
- Šta? - upitao sam.<br />
- Zastareo - ponovi on,<br />
brkajući reč „<strong>za</strong>stareo" sa<br />
rečju „ostario".<br />
Sećam se da sam se<br />
- Eee... <strong>Muldašev</strong>-san, rastužio.<br />
ja sam već <strong>za</strong>stareo<br />
Pa i u ovom trenutku<br />
sam mogao da kažem da<br />
sam, moguće, i ja „<strong>za</strong>stareo", ali... ko zna, ko zna u kojoj meri.<br />
Uskoro smo počeli da nailazimo na naselja u kojima bismo<br />
se <strong>za</strong>ustavili da nešto pojedemo. Posmatrao sam kako<br />
Rafael Jusupov pije čaj, čitavim svojim izgledom ocenjujući<br />
kvalitet tog napitka, radovao sam se kako Ravil Mirhajdarov<br />
prostodušno „cuga" pivo iz flaše, ali sam sa posebnom<br />
pažnjom posmatrao Sergeja Anatoleviča Seliverstova, koji bi<br />
svaki napitak popio u jedan-dva gutljaja, i odmah bi počeo da<br />
piše na kolenima u očiglednoj želji da nadoknadi ono što je<br />
propustio u svojim dnevnicima.<br />
Na granici sa Nepalom smo stali i veoma dugo čekali da nas<br />
propuste. Već smo počeli da strepimo da nas Kinezi neće pustiti<br />
u Nepal odakle je trebalo da letimo u Rusiju. Ali, uskoro su se<br />
pojavili Lan Vin Je i Tatu i predložili da popijemo <strong>za</strong> rastanak,<br />
jer oni ostaju ovde, u Kini... na Tibetu.<br />
520
Kod kuće<br />
Kineska votka je bila<br />
užasna, ali neverovatno<br />
mirisna - izgledalo<br />
je da smo i mi skroz<br />
počeli da mirišemo<br />
na nju. I odjednom...<br />
Lan Vin Je, pošto se<br />
naćefleisao, <strong>za</strong>peva<br />
- na ruskom: „I<strong>za</strong>šla<br />
je na obalu Kaćuša,<br />
na visoku strmu obalu..."<br />
i poče da se seća<br />
godina koje je proveo<br />
na Moskovskom univerzitetu,<br />
govoreći na<br />
gotovo savršenom ruskom.<br />
Svi smo se toplo<br />
osmehnuli.<br />
Kada smo prešli<br />
granicu sa Nepalom<br />
i kada nas je autobus<br />
dove<strong>za</strong>o do ravnice,<br />
Sergej Anatolevič je<br />
uzdahnuo:<br />
- Uh, kako je vazduh<br />
gust! Ako dobro udahneš,<br />
pluća možeš da<br />
uništiš. Ovo vam nije<br />
„Vecni Kontinent"!<br />
Svi smo disali sa<br />
<strong>za</strong>dovoljstvom.<br />
U nepalskoj prestonici<br />
Katmanduu bilo je<br />
Rafael Jusupov degustira čaj,<br />
Rafael Mirhajdarov pije pivo, a<br />
Sergej Anatolevič piše<br />
521
U PREDE LIM A ŠAMBALE<br />
vruće i vlažno. Svi smo išli u šorcevima i povremeno pogledali<br />
svoje mršave izmučene noge. Želudac me je iz dana uz dan<br />
boleo sve manje. Gledao sam na civili<strong>za</strong>ciju sasvim drugim<br />
očima... pomalo tuđim očima.<br />
Svakih sat-dva <strong>za</strong>čuo bi se nečiji glas, najčešće glas Rafaela<br />
Gajazoviča Jusupova:<br />
- Momci, da pojedemo nešto?<br />
I opet bismo pošli u<br />
neki jeftin restoran da<br />
jedemo, sa <strong>za</strong>dovoljstvom<br />
jedemo, civilnu<br />
hranu.<br />
Tokom jela, sa veseljem<br />
bih gledao lica<br />
momaka. Ne, oni se nisu<br />
radovali jedino obilnoj<br />
hrani, oni su se radovali<br />
što su mogli da izdrže<br />
Lice Rafaela Jusupova je sijalo teška, ja bih rekao, smrtonosna<br />
iskušenja i da<br />
vide legendarni Grad<br />
<strong>Bogova</strong> ili - Grad Života - i što su uspeli da shvate, mnogo šta<br />
shvate u ovom životu. A lice Rafaela Jusupova je prosto sijalo.<br />
Uskoro smo poleteli <strong>za</strong> Moskvu. U salonu se Sergej<br />
Anatolevič „sprijateljio" sa nekim alpinistom i oni su „ugovorili"<br />
bocu alkohola... u boci mineralne vode <strong>za</strong>premine 1,5 litra.<br />
Na aerodromu Seremetjevo 2 Sergeju Anatoleviču su pošle<br />
suze i on je, kleknuvši na kolena, počeo da ljubi granitni pod<br />
govoreći:<br />
- Zemlja! Ruska zemlja!<br />
Na izlazu smo videli drugove koji su nam pošli u susret: Irinu<br />
Kazminu, Tatjanu <strong>Dr</strong>apenko i Jurija Ivanoviča Vasiljeva. Izgrlili<br />
smo se, seli u auto, povezli se kod Irine Kazmine i... pričali<br />
522
Kod kuće<br />
i pričali o tome šta je bilo. Trudio sam se da nešto ispričam, ali<br />
mi nije polazilo <strong>za</strong> rukom - sve mi je ovde bilo još više tuđe. I<br />
samo su me tople oči mojih drugova vraćale u život, a ja sam...<br />
nimalo čudno... još bio tamo, u Gradu <strong>Bogova</strong>.<br />
A onda smo avionom odleteli u naš rodni grad, Ufu. Dočekali<br />
su nas, dodali nam po veliku čašu votke i mi smo neprekidno<br />
grajali, razume se, pričajući gluposti. O Gradu <strong>Bogova</strong> smo, naravno,<br />
govorili malo - to je bilo i suviše sveto.<br />
Auto me je dove<strong>za</strong>o do ula<strong>za</strong> moje zgrade. Znao sam da me<br />
kod kuće čeka moja žena - Tatjana.<br />
I<strong>za</strong>šavši iz automobila, na trenutak sam <strong>za</strong>stao. Setio sam se<br />
da moja žena, Tanja, ima običaj da spava dvaput dnevno, pošto<br />
ima sjajan nervni sistem,<br />
i nikad ne pati<br />
od nesanice. Kad<br />
se vrati s posla, oko<br />
sedam uveče, popije<br />
čaj i odspava do jedanaest-dvanaest,<br />
nakon čega se budi<br />
i sprema večeru,<br />
očekujući da će joj<br />
muž doći s posla<br />
negde oko tri noću<br />
(pošto je on noćni<br />
tip, „čovek-sova") i<br />
hteće da jede, a njemu,<br />
radoholičaru,<br />
neće biti <strong>za</strong>nimljivo<br />
da kusa šči<br />
sam sa mačkom u<br />
krilu. Tanja me je<br />
uvek čekala i mi<br />
Moja žena Tanja sa našim mačkom,<br />
koji se zove Glupan<br />
523
u PREDELIMA ŠAMBALE<br />
smo, kao normalna<br />
porodica, jeli <strong>za</strong>jedno...<br />
u tri noću. A ja<br />
bih, rekavši: „Hoćeš<br />
čašicu, Tanja?" srkao<br />
šči i jeo kotlete sa<br />
krompirom koje je<br />
ona pripremila, ne<br />
<strong>za</strong>boravljajući da na<br />
kraju večere, <strong>za</strong>uzevši<br />
važnu pozu tatarskog<br />
muškarca, kažem:<br />
„Pa, Tanja, molim te,<br />
skloni tanjire..".<br />
A potom bismo pili<br />
čaj, naravno sa pirogom,<br />
koji ja, iskreno,<br />
baš ne volim mnogo,<br />
Tanjin pirog<br />
ali ga jedem iz osećaja<br />
patriotizma, mada<br />
drugi koji probaju Tanjin pirog (kad ga ponesem na posao) govore<br />
„mmmm...." i dodaju: „Kakav kolač!"<br />
Pa i sada, dok sam stajao u ulazu moje zgrade, osećao sam<br />
da ću, evo, doći do lifta, pritisnuti dugme, a lift će se, drndajući,<br />
spustiti u prizemlje i povesti me do mog stana pred čijim vratima<br />
ću na trenutak <strong>za</strong>stati, da bih shvatio da sam jako želeo<br />
da dođem ovamo... kući. Meni... koga su išibale peščane oluje<br />
Tibeta... veoma se išlo kući.<br />
Zaista sam i <strong>za</strong>koračio u ulaz, pritisnuo dugme lifta, lift je<br />
došao i doneo me do vrata mog stana.<br />
Pre nego što ću pozvoniti, na trenutak sam <strong>za</strong>stao. U glavi<br />
su mi <strong>za</strong>zvučale reči Jurija Ivanoviča Vasiljeva koje je izrekao<br />
na aerodromu Seremetjevo 2, kada nas je dočekao:<br />
524
Kod kuće<br />
~ Pa, šefe, jeste li našli Grad <strong>Bogova</strong>?<br />
- Našli smo, Jura, našli! - sećam se da sam odgovorio.<br />
-1 šta je to?<br />
- Obra<strong>za</strong>c života na Zemlji - sećam se da sam odgovorio,<br />
neočekivano i <strong>za</strong> sebe samog.<br />
525
Epilog<br />
<strong>Dr</strong>agi čitaoče, ovim se priča ne <strong>za</strong>vršava.: U sledećoj knjizi<br />
govoriću o tome kako smo nakon <strong>za</strong>mornih i dugih proračuna<br />
došli do <strong>za</strong>panjujućeg <strong>za</strong>ključka da nam je Gospod dodelio sudbinu<br />
da nađemo mesto gde je Bog stvarao zemaljskog čoveka. I<br />
makar da će Vama, dragi čitaoče, ti proračuni izgledati preterano<br />
složeni i dosadni, ipak, kad počnete da čitate sledeću knjigu,<br />
shvat'ićete da ćete pomoću Grada <strong>Bogova</strong> vi spoznati i samog<br />
sebe što je... u celini... veoma važno.<br />
A potom će se pojaviti „Matrica života na Zemlji 2".<br />
527
Change language