PARALELNI SVETOVI-Kod Znanja

1. povratak u sadašnjost
1. POVRATAK U SADAŠNJOST
Brzo je prošla godina od kada sam završila pisanje "Antene".
Nisam ni osetila vremensku razliku jer, jednostavno, nisam ni bila
ovde. Primakao se decembar 2006. i po navici sam sela za
kompjuter da napišem svoja iskustva i saznanja koja sam u
medjuvremenu stekla. Uţivala u beskrajno lepim trenucima kada
su mi se otvarala nova polja u svesti, kao da sam otvorila vrata i
stupila u drugi svet. Bila sam u veĉnosti, a prošao je samo tren.
Lako i brzo sam zapisala delove saznanja, ali kada sam pogledala
napisani tekst uĉinilo mi se da je priĉa kratka. Zarobljena
višegodišnjom navikom da u decembru završim svaku novu priĉu,
tešila sam se da, u stvari, nije vaţno koliko je priĉa duga već njen
sadrţaj.
U stvarnost me je vratila pomahnitala komšinica, koja bi svakoga
htela da drţi pod papuĉom i svi bi trebalo da je slušamo i
sklanjamo joj se s puta, jer ona hoće da bude komandant parade
u zgradi gde ţivimo. Suze su mi potekle od razoĉarenja u ljude.
Ponovo sam se sudarila sa pohlepom i spremnošću pojedinaca da
zgaze ĉoveka kao mrava zarad nekakve sitne materijalne dobiti i
osećanja više vrednosti. Za tili ĉas stvorili su se radnici ispred
mojih vrata, uselili u moj stan i poremetili moj mir. Sutradan je
tugu zamenilo spoznanje da mi se ponovo dešava prepoznatljivo
usporavanje. U sebi sam govorila: “ Naoruţaj se, Vera,
strpljenjem, najvećom mudrošcu koja je ĉoveku data. Saĉekaj
dogadjaje koji slede da bi saznala šta je to što još treba da znaš.
Priĉa još nije završena i nema vremenskog šablona, nema rokova,
oni su stvar navike”.
Galama i buka budile su me svakog jutra i terale da beţim iz
stana, pa sam više vremena provodila napolju, upoznajući nove
ljude. Posmatrala sam razne "ludake" koji su drţali mitinge na
ulicama i autobuskim stanicama i vidjala one koji, izbeĉenih oĉiju,
unoseći se u lica, viĉu "znaš li ko sam ja", treţeći nekakve
privilegije. Sve ĉešće sam na ulicama sretala naše ostarele
sugradjane koji su me, ugašenog pogleda, pitali:"Ćerko, imaš li
neki dinar da kupim hleba?”. Otudjenost je postala oĉigledna i u
restoranima, gde ljudi sede zajedno a svako za sebe priĉa
mobilnim telefonom. Ako nekome pozli, te sedne na stepenice,
prići će mu jedino Jehovin svedok ako se na tom mestu zadesi.
Svi nekuda ţure, kaţu da je vreme novac, a ja znam da nije.
Otudjenost i zavisnost od tehnologije najviše je izraţena u centru
grada. Razveselila me je slika koju sam videla kada je zbog kvara
nestalo struje u delu grada gde nikada ne nestaje. Ugasile su se
sijalice i televizori, zaustavili su se klima uredjaji. Izašla sam
napolje da bih saznala šta se dešava, jer telefonom je nemoguće
dobiti informaciju, javlja se monotonim, zastarelim izveštajem
eleltronska sektetarica. Ljudi su, potpuno zbunjeni, visili kao
kipovi na prozorima, poneki su bespomoćno, ćuteći, stajali ispred
ulaza u zgrade, zapanjeni i ništa ne preduzimajući. Oni dalje od
2