The Path Orthodoxy

Volume 51 No. 1
Winter 2016
Стаза Православља
The Path of Orthodoxy
The Official publication of the The Serbian Orthodox Church in North and South America
The Life of the Church
By His Grace Dr. Mitrophan, Bishop of Eastern America

Inside
• VOLUME 51 • NO.1 • WINTER 2016
4
The Life of the Church
By His Grace Dr. Mitrophan, Bishop
of Eastern America
3 Editorial
8 Annual Meeting Central Church Council
9 Celebration of St. Bishop Madarije
10 2015 Midwest Winter Retreat
12 100 Years of Worship in Detroit
13 Obituaries
15 Orthodox Catechism
17 Our View
With the Blessings
of the Episcopal Council
The Path of Orthodoxy
The Official Publication
of the Serbian Orthodox Church
in North and South America
Editorial Staff
V. Rev. Milovan Katanic
1856 Knob Hill Road
San Marcos, CA 92069
Phone: 442-999-5695
frmilovan@hotmail.com
V. Rev. Dr. Bratso Krsic
3025 Denver Street
San Diego, CA 92117
Phone: 619-276-5827
FrBratso@aol.com
V. Rev. Thomas Kazich
P.O. Box 371
Grayslake, IL 60030
Phone: 847-223-4300
tkazich@owc.net
Technical Editor
Vesna R. Meinert
Phone: 304-842-2927
vgtm1103@gmail.com
21
Живот Цркве
Епископ источноамерички Др. Митрофан
COVER: Interior of the Assumption of Blessed Virgin Mary Serbian Orthodox
Church in Fair Oaks, California
2
20 Реч Уредника
24 Митрополит загребачко-љубљански г.
Порфирије
25 Свештено Сабрање Предстојатеља
Православних Цркава
26 Вести из Цркве
27 Православни Катихизис
• The Path of Orthodoxy Winter 2016
The Path of Orthodoxy is a quarterly publication.
Issues are available in PDF format at
www.serborth.org.
Letters to the Editor are welcome. All letters
and manuscripts submitted for publication
must be signed and contain the author’s name
and address and maybe edited for purposes of
space and clarity. Material must be submitted
via email in MS Word format.
The Path is available at no charge to all
stewards of the Serbian Orthodox Church in
the USA. Please contact your church board to
insure you receive The Path.
Annual Subscriptions are also available (US
Funds only):
USA, $12.50
Canada, $15.00
Overseas, $25.00
Single issue price, $5.00
Business and Circulation Address:
P.O. Box 883, Bridgeport, WV 26330
Email: webmaster@serborth.org

Editorial
Our civil rights and our freedom of
choice in the light of the Gospel
According to some political analysts, 2016 campaigns in federal races will spend a total of 4.4 billion
dollars on TV ads. This amount of money spent for political TV ads is truly mind-boggling. Need I remind
you that in 2012 candidates spent 3.8 billion dollars? Studies indicate that these ads are highly effective
since they reach about 87% of people over 18 years of age, in other words, those who are eligible to vote.
For presidential candidates every vote counts and every vote is for grabs. Needless to say, I will be happy
when the election is over in November. Until then, we must exercise our civil rights and our freedom of
choice. But, just what does all of this mean for us Orthodox Christians?
The Constitution of the United States of America guarantees certain civil rights to its citizens. They
determine what we as individuals are free to do, and what the government cannot do to infringe on our
rights.
In the light of the presidential nominations and elections, an important debate is taking place regarding
immigration reform, the economic stability of our country, and the safety of American citizens worldwide as
terrorist plots against civilian populations are a frequent occurrence in Europe, Asia, North America and
other continents. Thus, each candidate on both sides of the isle is pledging safety to American citizens, more
jobs, affirming religious freedom, more stability to middle class families, affirmation of pro-life choice, etc.
Are these just empty promises in order to gain votes from already dissatisfied citizens who are weary of
political rhetoric? Are we Orthodox Christians to remove ourselves from the arena of political debate and
due process?
In pursuing an answer to the latter question, it behooves us to remind ourselves that we Orthodox
Christians measure our own actions, and therefore those of others, in the light of the Gospel. This ‘measure’
lacks cynicism, utopianism, hatred, and judgment; on the other hand, it abounds with discernment and trust
in the Lord that He is the only guide and salvation. Therefore, though separation of Church and state indeed
exists in our country as a resolution to religious pluralism, nonetheless, it is vital to know what the Church
teaches about life and responsibility. While we might have different opinions on some social and political
issues and even here, it is hoped, that Orthodox Christian principles would guide one’s thoughts and speech,
we cannot have any doubts when it comes to moral issues and our responsibility. Our Orthodox Faith
teaches that we are sent into this world to transform and transfigure it. How can we do that if we don’t act?
As a clergyman, I cannot align myself with any particular party. Neither can I take a public office. This,
however, does not mean that I should set aside my Christian identity while participating in the exercise of my
civil rights, one of which is voting. The principles laid before me by my Faith should guide me in choosing
a candidate that I know will make a good decision, or at least make a better choice of the several being
presented. In reality, we assume some responsibility for the decisions that our elected officials make, whether
good or bad.
In conclusion, we must exercise our civil rights, and yes, we need to vote. Our present choice might not
be between good or bad, instead, it might be the lesser of two evils. However, we must remember that our
domain is not one or the other party or even liberal or conservative views, but it is truth that rests in Him
Who is the Truth – Jesus Christ. Our freedom of choice is not deciding what we want, but choosing that
which will bring us ultimate freedom from sin and death. Only the Gospel of Christ can bring such freedom
as it elevates our thoughts and kindles actions in transforming and transfiguring the world pointing towards
the Heavenly Kingdom - the only perfect and complete place. Indeed, we must remain united in our Orthodox
Faith and in One, Holy, Catholic (Saborna) and Apostolic Church.
Protopresbyter Bratso Krsic
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 3

Feature
The Life of the Church
By His Grace Dr. Mitrophan, Bishop of Eastern America
The aim of
the Savior’s
advent is to
rebuild in man
a building
to God, that
man may once
again become
what he was
when he was
created.
Even though the Church has a mystical
character, we should not forget that it
is a living community, a community
of love, a community in which men are united
by the same faith, the same baptism, and the rest
of the holy mysteries (Eph. 4:5). Every member
of the Church works on the growth of the Body
of Christ, and this can be done only if one first
builds the Church of God and a place of love for
his neighbor in himself. Not only that, one must
also work on one’s own growth. From the beginning
and until the end of life, man is a collaborator
of God. The Divine synergism will not cease even
in the next life. An example of such Theandric
cooperationis is given in the Lord Jesus Christ.
Synergism is given in the Church and through the
Church. In this way man becomes a participant
in that Theandric synergism (1. Cor. 3:9). All this
should be voluntary, on the basis “if you want”.
To accept Christ and to live by Him is sanctification
and salvation. Man’s goal is to become like
Christ, to feel Christ alone and to think and live
by him (Gal. 2:20).
But when working on his salvation, a Christian
should have before himself holy examples:
apostles, martyrs, ascetics and all the saints and
he should be careful how he builds his spiritual
building (1 Cor. 3:10-11; cf. Mt. 7:24-27). If he
builds on a secure rock he will never be in fear that
that house will fall. Having in himself the pledge
of the Holy Spirit (Eph. 1:13-14), the Christian
experiences indescribable joy for he is one with
Christ. Such a man relates with the angels, with
all of God’s creation: with the birds, and with the
plants, and will all things in general. He suffers
along with each man without exception and in this
way exemplifies his Lord. Saint John Chrysostom
said “If you are the body of Christ, bear the cross,
for He bore it. Endure spitting, blows and being
pierced with nails...,” just as Christ suffered and
gave Himself for it (Eph. 5:25). His Church – and
each true Christian – suffers (Mt. 16:24; Acts
14:22; 2 Tim. 3:12).
In the Church, which at the same time is both
on heaven and on earth, man feels as if everything
is his. The Church transfigures his mind into the
counciliar mind of the Church, his soul into the
counciliar soul of the Church. The Church lives in
him and he lives in the Church.
Man is perfected by the Church. That is
the growth of the Church about which the Holy
Apostle Paul speaks (Eph. 2:21). “There will be
no end to the growth or perfection,” according
to the words of St. Simeon the New Theologian.
This same Saint then continues: “...cessation of
growth would mean the end of the Endless One.
They who follow the Endless One have no end
to their goal, going. Tell me, how can they attain
the end of the Endless? This is impossible and
totally unattainable. Something such as this cannot
even occur to the saints, neither here on earth
while they are in the flesh, nor there when they
repose in the Lord. For they, covering everything
with the light of divine glory, are illuminated by
it, shine by it and take great pleasure in it, totally
and perfectly convinced that they know that their
‘growth in’ perfection will be endless in growth in
eternal glory.
Before Christ’s advent man was conscious
that he is God’s creation, but no one could show
him the way, to teach him how he will work, to
build up his divine image according to the Holy
Gospel. The aim of the Savior’s advent is to rebuild
in man a building to God, that man may
once again become that which he was when he
was created. The Savior did this by His sacrifice
on the Cross, saving us objectively, and it is up
to us to work on our own personal salvation. He
did not merely make a sacrifice and then leave us,
He also gave us all the divine means by the Holy
Spirit through which we will be perfected. For
the true designation of man is to live in the Holy
Spirit and by the holy Gospel. Life in the Church
is nothing else except the perpetual community
of the human spirit with the Holy Spirit.” Thus
we shall build ourselves a building not made by
hands – immaterial, into which we will build the
holy virtues: “gold, silver and precious stones” (I
Cor. 3:12-13). If someone thinks that he will build
a building for himself on “straw, wood or even
hay” (I Cor. 3:12), he deceives himself, he prepares
catastrophe for himself. For us the Savior,
as well as man, his building, is the most precious
being, and it is not appropriate to build on Him,
the precious stone, our building, which is of straw,
hay and wood. In general, we deceive ourselves if
we think that we can.
The significance of the human being is that
God fill it, to become the “temple of God” (1 Cor.
3:16; cf. 6:19; 2 Cor. 6:16). Each man should be
conscious of this. The Holy Apostle Paul advises
the Corinthians, and through them all of us, to
build the temple of God in our soul and body.
When the Lord Jesus Christ became incarnate
4
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

human nature truly became the temple of
the Holy Spirit in which “dwells all the
fullness of the Godhead bodily” (2:9; cf. Jn.
1:14). Without the Holy Spirit man is not
the temple of God. The temple should be a
place of prayer, and not a “den of thieves”
(Mt. 21:13). Icons will be the examples of
the saints, incense, the holy virtues and the
whole life of the Christian. Thanks to the
Holy Spirit who abides in the Church, and
who is the “soul of the Church,” each Christian
can become a temple of the Holy Spirit,
a small Church of God, if he becomes a
member of the body of Christ, the Church
(Eph. 2:19-22, 3:5-6). With the Mystery of
Baptism man is clothed in Christ (Gal. 3:27)
and becomes the temple of the living God (2
Cor. 6:16). Whether
or not a man will
receive the Holy
Spirit depends on
him himself. When
he receives him He
will truly be for him
a leading principle.
If man commences
to bring into that
temple something,
which is not holy,
it immediately becomes
a temple of
demons. Doing this
intentionally, he
directs sins against
the Holy Spirit, who
should abide in that
temple. He will receive
punishment,
eternal destruction
(Cor. 3:17). He sins
not only against
the Holy Spirit, but also against the Son,
who laid down His life for that temple, and
against the Father who sent Him (Rom. 5:8;
cf. Jn. 3:16; 1 Jn. 4:9).
What is the obligation of our body
related to our members? It is to serve the
body of Christ – the Church, since they are
His members. Just as harmony exists in our
body and each organ fulfills its function,
likewise, our body should fulfill the role,
which is given to it in the Church. The entire
life in the Church is Trinitarian: from
the Father through the Son and in the Holy
Spirit. This is how our life should develop.
Otherwise, if it is not so, we are not members
of His body. We must follow Him and
be holy even as He is holy Himself and pure
just as He himself is pure (1 Pet. 1:15-16; 1
Jn 3:3, 2:6, 1:7). Each sin we commit defiles
the body of Christ, defiles our own body
and we deserve condemnation as an unnecessary
and diseased member, will be cast
out. This is final so that others not be scandalized
(1 Cor. 5:13); “...for a little leaven
leavens the whole lump” (1 Cor. 5:6).
Saint John Chrysostom – interpreting
the words of the holy Apostle Paul: “Do
you not know that your bodies are members
of Christ? Shall I then take the members of
Christ and make them members of a harlot?
Certainly not!” (1 Cor. 6:15) – says, “Look
how he focuses on Christ, how He leads
us to heaven. You are, he says, members
of Christ, you are the Temple of the Holy
Spirit, do not be members of a harlot, you
dishonor not your own body, for your body
is not yours, rather Christ’s. By such words
he shows Christ’s love for man, which
made our body his own body and by this
severs our base authority over it. If you, he
says, do not have your body, then you have
no right to dishonor the body of another, especially
when it belongs to the Lord, or to
defile the temple of the Spirit. For if he who
enters into the house of an honorable man
and commits lawlessness in it subjects himself
to great punishment, consider, to what
kind of punishment is subjected the man
who makes the temple of the King a den of
thieves! Knowing all of this, be ashamed
before Him Who lives in you that is the
Comforter, fear Him who is united with
you and who has adopted you that is Christ.
Did you not become a member of Christ?
Understand this and be wise. Before they
were members of a harlot, and now Christ
made them members of His own body. You
do not, therefore, have authority of it, rather
you are indebted to Him who freed them”.
He then continues: “If you had a maid – a
daughter, would it not be mad to sell to a
trader of harlots for harlotry, her whom the
King’s son freed from such slavery and took
to himself for a spouse? You would not be
permitted to give her to a dishonorable
home, since you have sold her once. So it is
with us. We have sold our body to the devil,
that evil tempter, but Christ, seeing this,
saved it and freed it from his evil authority,
and thus it does not belong to us but to him
Who freed it.”
How is the life of a
believer different from
that of an unbeliever?
Definitely in that his
body is the temple of the
Holy Spirit. At the Holy
Mystery of Baptism he
receives the obligation
of a Christian to cooperate
with Him in soul and
body. By Him he should
think, and work and feel.
With Him he should cooperate
so that he says,
like the Holy Apostle
Paul: “...I think I also
have the Spirit of God”
(1 Cor. 7:40). If the Holy
Spirit is the “soul of the
Church”, then He should
be the soul of each Christian
in the Church. Not
only this, he also brings
about that our members work in accordance
with all of the members of the Church,
with the Body of Christ. When man feels
in himself the Holy Spirit, then he will be
conscious of how valuable he was before
and that he is rich only in Him. He will be
conscious that he was purchased for a great
price, and that he is no longer his own, but
God’s (1 Cor. 6:20; cf. 7:23; 1 Pet. 1:19-20;
Gal. 3:13; Rev. 4:14). He will be humble before
all the members and will give glory to
the entire Body, and especially to the head
of the Church, Christ. Through humility he
will serve each member of the Church, and
will not seek that which is his, rather that
which is his neighbor’s (Phil. 2:3-4; cf. Col.
3:13; Gal. 5:26; 1 Cor. 10:24, 33). If there
Continued on Page 6
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 5

Feature
Unity in Christ and in the Church also brings in and of itself
moral unity. When Christ dwells in our hearts by faith (Eph.
3:17), then love for Him, for the Church, and for one’s neighbor
also abides.
The Life of the Church
Continue from Page 5
is even a bit of pride in man, that is, in a
member of the Church, and he thinks that
he can live, he will fall away and wither,
and die, for he will not have from where to
receive life (Rom. 10:22; cf. Jn. 15:1-6). If
a branch is cut off from the trunk, it will
dry up. The Church will not be lessened by
the loss of a member, but it mourns him. All
members have their place in the Church and
each is dependent upon the others (1 Cor.
12:14; Rom 12:4-5).
The gifts, as well as ministries and
powers that are given by the Holy Spirit are
at the disposal of the Church, (1 Cor. 12:27-
30). They are not dead capital, but through
them man is perfected and lives the life of
the Church, the life of the Holy Trinity. That
is the divine talent, which is given to each
according to the gift of Christ, according
to the measure of faith (Eph. 4:7; 1 Cor.
12:11). To no one belongs everything, but
everyone has a gift from the Lord. These
gifts are given for the sake of catholicity
and unity of the body of Christ.
All of the Holy Mysteries, and especially
the Holy Mystery of the Eucharist,
unite all of us in the Church of Christ. We
become communicants of His Body and
Blood, true and authentic. Through this
Holy Mystery we become Christ’s kin. Thus
the holy Apostle Paul so sharply criticizes
the Corinthians who were not worthily prepared
to receive this Holy Mystery. He says,
“.... whoever eats this bread or drinks this
cup of the Lord in an unworthy manner will
be guilty of the body and blood of the Lord.
But let a man examine himself, and so let
him eat of that bread and drink of that cup.
For he who eats and drinks in an unworthy
manner eats and drinks judgment to himself,
not discerning the Lord’s body” (1 Cor.
11:27-29). That is something most holy for
us, but it will also be to our condemnation
if we commune unworthily. Regardless of
where this Holy Mystery is performed, it is
everywhere the Body and Blood of Christ.
In this is manifested the unity and conciliarity
of the Church, and that of all Christians.
Through Holy Communion we are united
with God and men. It so elevates us that
we are deified and become gods by grace
(Jn. 10:34; Ps. 81:6). Saint Athanasius the
Great says: “God became man, remaining
God that man might become god, remaining
man.” The Lord Jesus Christ is truly
our food and our drink (Jn. 6:48, 6:55-56).
This food and drink is never changed (Rom.
12:5), just as He never changes (Heb. 13:8,
7:28). In the center of the Divine Services
of the Orthodox Church stands the Holy
Mystery of the Eucharist, which the Holy
Apostle received directly from the Lord:
“For I received from the Lord that which
I also delivered to you: that the Lord Jesus
on the same night in which He was betrayed
took bread; and when He had given thanks,
He broke it and said, ‘Take, eat, this is My
body which is broken for you; do this in
remembrance of Me’. In the same manner
He also took the cup after supper, saying,
‘This cup is the new covenant in My blood.
This do, as often as you drink it, in remembrance
of Me.’” (1 Cor. 11:23-25). All believers
are obliged to respect that sacred
character of this Mystery. It is given in the
Church through its hierarchy, which the
Lord founded. There is no Mystery outside
of the Lord Jesus Christ and His Church.
The Church is the eternal altar on which
is accomplished the Holy Mystery, and the
priest is the one who offers the sacrifice. By
it the members of the Church live and are
fulfilled with every gift of grace. The Holy
Eucharist is the greatest manifestation of
God’s love for man.
The first Mystery, which initiates man
into the Church, is Baptism. It is the grave
in which our old man with all his sins and
weaknesses is buried, and he rises renewed.
Thus the Holy Apostle announces: “Therefore
we were buried with Him through
baptism into death, that just as Christ was
raised from the dead by the glory of the
Father, even so we also should walk in newness
of life” (Rom. 6:4; cf. Col. 2:12-13).
Baptism has two meanings for the believer:
by it we are covered and became a citizen
of the Church, and enters into a community
with its Head, Jesus Christ. By Baptism
– the second birth (Titus 3:5), we discard
the corrupt garb of the fallen Adam and are
cloaked in the Lord Jesus Christ. By this
Holy Mystery we become brothers and sisters
of God (Gal. 3:26).
In many of his epistles to his spiritual
sons the Holy Apostle Paul informs them
that they are all one Body of Christ and that
each of them is of that Body (1 Cor. 12:27;
Rom 12:4-5; Eph. 4:4). The power, which
should bond those members, is love. The
Christian, in and of himself is not sufficient,
just as a member in and of itself cannot
form a body, rather many others are necessary
to create the community of a body. So
it is with a Christian. He should cooperate
with his brothers, for only in this way can
he fulfill the Savior’s words: “that they all
may be one, as You, Father, are in Me, and
6
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

I in You; that they also may be one in Us...”
(Jn. 17:21, 17:11-23). What joins Christians
to be one: the Holy Mysteries and holy virtues,
to which faith also belongs. According
to the words of the Apostle it comes by
hearing (Rom. 10:17; Gal. 3:2). By faith we
walk, and not by sight (2 Cor. 5:7; cf. Rom.
8:25; Heb. 1:1; 1 Cor. 13:12). Faith seeks
the entire being. Shortly defined, faith is
the unconditional acceptance of God’s truth
in the Old and New Testaments. By it man
enters into direct association with God and
His Church, that is, with all members of the
Church, through prayer, and thus receives
the grace that he needs to be built up (Rom.
5:1-2).
All the gifts that are given to the Church
have one and the same goal: to build a new
Adam in each person just as he was when
he came out of the hand of the Creator. Each
man receives them and consciously builds
into the Theandric organism. His effort will
not be for naught, for the Lord will reward
him and reveal to him many more of the
mysteries, which are in His Church. It is
a priceless treasure from which to each is
given and it is never impoverished, for it is
enriched by Him who is most wealthy in all
things. Not even the angels know its mystery
and they themselves learn the knowledge
of God (Eph. 3:10). Many mysteries
were hidden from them, such as the mystery
of the incarnation, which was not known to
the angelic powers until that moment when
it occurred. The Church is a new revelation
for the angels themselves. Could the angels
comprehend how much the Lord could
humble Himself, to assume sinful human
nature (Phil. 2:7-8; cf. Heb. 2:14-17; Is.
53:3; Heb. 5:8, 12:2), to suffer, be crucified
and to die? Not even the highest ranks knew.
But the Church knows, for it has as its Head
the all-knowing. This is nicely expressed by
the church composer with the words: “The
entire angelic nature is amazed at the great
feast of the Thy incarnation, for they look
upon Him Who as God is unapproachable,
as an approachable man, who abides with
us...”. In another place the church composer
speaks more clearly: “Desiring to become
incarnate for our sake, O Gabriel, God the
Word revealed this mystery to you alone
and chose you to be a servant of this mystery,
and you contemplating this in yourself
sang: Alleluia”. When the angels, therefore,
learn, what can we say for men? It not only
hollows us, it also enlightens our darkened
understanding. It is, “on the other hand, a
new appearance of the wisdom, and power,
and God’s love for man, and on the other
hand, a new appearance of the love of God
and ascesis of man”.
Unity in Christ and in the Church also
brings in and of itself moral unity. When
Christ dwells in our hearts by faith (Eph.
3:17), then love for Him, for the Church
and for one’s neighbor also abides. This
means that the beginning of perfection is
faith, and its end is love (Col. 3:14; I Cor.
13:1-13; Rom. 13:8). Such a man no longer
looks at himself, but only Christ and he
only sees and identifies Him. It is not a short
nor easy path, but long and difficult and it
requires much effort and self-sacrifice, for
we have enemies, both external and internal,
even with demonic powers, according
to the words of Paul (2 Cor. 11:22-28, 6:4-
5). This was also felt by the young Church
of Christ which he at one time persecuted,
the most fiery preacher of Christ’s Gospel
and the most responsible for the spreading
of His Church (Acts 8:1-3, 22:4; cf. 1 Cor.
15:9; Eph. 3:8; Phil. 3:6). A true follower
of Christ does not complain about his suffering,
since he is neither the first nor the
last to suffer. Each Christian should accept
suffering just like the holy Apostle Paul.
For the sufferings of a believer of Christ is
a continuation of His sufferings (Acts 9:4)
and they benefit, not only individuals, but
also the entire Church, the house of God (1
Tim. 3:15). Whoever persecutes Christians
persecutes the Church, and whoever persecutes
the Church, persecutes Christ (Acts
9:4; cf. 22:7, 26:14; Gal. 1:13). This will
last until the end of the world.
The life of Christ is the life of the
Church and the life of each of His true servants.
He will strive to at least build in himself
a temple and abode, and when he has
succeeded with himself, he will work with
others, for according to the words of one
Holy Father “he who can save himself can
also save another.” Such a tireless worker
on the building, or better said, on the growth
of the Church of God, was the holy Apostle
Paul. He put all of his strength, both physically
and bodily, toward that goal, and
greatly endeavored and worked for each
church congregation (1 Thess. 2:7-8; 2 Cor.
12:15, 11:28; 2 Tim. 2:10; Acts 20:20, 18-
35). He would write an epistle with tearful
eyes when he heard of discord or inappropriate
life of certain members of the
Church (2 Cor. 2:4). He did all of this for
the sake of the unity of the Church, and because
of this, he is also called the theologian
of the unity of the Church.
*Excerpt from the book The Teaching
of St. Apostle Paul on the Church, Serbian
Orthodox Bishop of Eastern America Dr.
Mitrophan; translation by Protopresbyter
Stefan Zaremba.
“The life of Christ is the life of the Church and the life of each of
His true servants...”
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 7

News
Annual Meeting of the Central Council
Held in Chicago
The Central Church Council of the
Serbian Orthodox Church in North and
South America held its annual meeting
on Friday, December 11, 2015 at Holy
Resurrection Serbian Orthodox Cathedral
in Chicago and continued the following day
with the Holy Hierarchical Divine Liturgy
at St. Sava Monastery in Libertyville, on
the feast of St. Mardarije of Libertyville
and America and Canada. This was the first
Divine Liturgy in which the first Bishop
of America and Canada, Mardarije, was
commemorated after being added to the list
of Saints at the regular meeting of the Holy
Assembly of Bishops held in May.
Participating in the meeting of the
Central Council were all the hierarchs of
the Serbian Orthodox Church in North
and South America, led by His Eminence
Metropolitan Amphilohije of Montenegro
and the Coastlands, His Grace Bishop
Longin of New Gracanica and Midwestern
America, His Grace Bishop Mitrophan of
Eastern America and His Grace Bishop
Maxim of Western America. Representing
the Canadian Diocese were V. Rev.
Stavrophor Vasilije Tomic, the Episcopal
Deputy for the diocesan administrator His
Holiness Serbian Patriarch Irinej and Fr.
Jovan Marjanac, parish priest in Sudbury,
Canada.
The Episcopal Council held their
meeting on the previous day, December
10, in which all hierarchs took part with
the exception of the administrator for the
Diocese of Canada, His Holiness Patriarch
Irinej.
The president of the Episcopal Council
His Grace Bishop Longin opened the
meeting with a prayer and with the blessing
of His Eminence Metropolitan Amphilohije
the meeting began at 10:30AM. His Grace
welcomed all the hierarchs, clergy and
lay members of the council. He expressed
his joy at seeing representatives from the
Diocese of Canada led by the Episcopal
Deputy V. Rev. Stavrophor Vasilije Tomic.
He spoke of the significance of our church
unity, which is expressed in this manner,
through our meeting together, whether that
is at the highest church level or participation
at joint Slava and other celebrations. He
praised Metropolitan Amphilohije for his
selfless sacrifice that besides his obligations
in his own Metropolitanate he dedicates his
time and effort to establish the new Diocese
of Buenos Aires and South America.
His Grace then gave the floor to V.
Rev. Nikola Ceko to lead the meeting. With
the acceptance of the agenda minutes from
the last meeting were read and accepted.
The treasurer Brian Gerich reported that
everything was in order. All dioceses
fulfilled their financial obligations.
His Eminence Metropolitan
Amphilohije explained the situation in
the Diocese of Buenos Aires and South
America. Much has already been done to
stabilize church life in a number of parishes.
Because of the vastness of the region it is
difficult to establish cohesion among our
parishes, as they are scattered in different
countries of South America. His Eminence
has been assisting and supporting the clergy
through his metropolitinate. He asked, if it is
at all possible to assist this young Diocese,
and God will grant that it be stabilized.
He announced that he and members of
8
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

News
the Episcopal Council will recommend
the current archimandrite in Buenos Aires
be elected bishop at the next Assembly of
Bishops of the Serbian Orthodox Church,
so that this diocese receive a bishop. All in
attendance enthusiastically welcomed His
Eminence’s report and address.
Reporting on the state in the Diocese
of Canada were Fr. Jovan Marjanac and V.
Rev. Vasilije Tomic, the Episcopal Deputy.
Members of the council listened attentively
to the report and offered their wishes that
the situation in the Diocese of Canada
improve.
V. Rev. Malich presented his report
on the Pension Fund. There are 90 priests
in the pension fund, of which two are
inactive. Church school congregations are
obligated to pay premiums for their priest,
which is a decision of the Church Sabor. It
was also decided that the minimum clergy
salary be $2,500, and that church school
congregations are required to pay life
insurance for their priest.
V. Rev. Milovan Katanic submitted
the report on clergy health insurance. Only
14 priests are in the Orthodox Health Plan
while the remainder, due to high premiums,
is insured through different insurance
companies.
The editorial board of The Path of
Orthodoxy submitted its written report. The
Path of Orthodoxy is published four times
a year in a magazine format. Expenses are
significantly lowered, since the publication
used to be published monthly.
His Grace Bishop Mitrophan, Dean
of the St. Sava School of Theology in
Libertyville, submitted his report of the work
of the school and the financial situation.
The school is functioning regularly in full
capacity. Since September 2015 the school
has been temporarily transferred to New
Gracanica Monastery. In the meantime, the
building in Libertyville will be renovated.
The church council administers over
the Zivadinovic Trust Fund out of which
fund the central treasury is paid $10,000.
V. Rev. Nikola Ceko, director of
the Standing Committees, submitted his
report of the work of the committees in the
previous year. Fr. Nikola was recognized
for his work with the committees that
perform the missions of our Church on this
continent.
The 2016 Budget was presented and
approved.
Thus, the meeting of the Central
Council ended on a positive note, with the
hopes that greater effort will be given for
spiritual growth in our holy Orthodox Faith.
V. Rev. Stavrophor Nedeljko Lunich
Celebration of the Newly Glorified
St. Bishop Mardarije
The Holy Hierarchical Divine Liturgy was served on Saturday, December 12,
on the feast day of St. Mardarije of Libertyville and America-Canada at St. Sava
Monastery in Libertyville. His Eminence Metropolitan Amphilohije of Montenegro
and Coastlands officiated with the concelebration of His Grace Bishop Longin of
New Gracanica and Midwestern America, His Grace Bishop Mitrophan of Eastern
America, His Grace Bishop Maxim of Western America, His Grace Bishop Jovan
of Slavonia and His Grace Bishop Sava, retired bishop of Slavonia, together with
the concelebration of 30 clergy. In attendance was also His Grace Bishop Peter of
the Russian Church Abroad and twenty other priests. Singing the responses was the
New Gracanica choir under the direction of Marija Savic, assisted by singers from
the greater Chicago parishes. The Divine Liturgy was magnificent indeed, filled with
the spiritual presence of St. Mardarije, the first Serbian bishop of America-Canada,
who dedicated himself to the construction of St. Sava monastery, becoming its
benefactor. He sacrificed himself in completing this deed and among the chronicles
it is written of him, “In buildng the church he is dying of hunger...”. Those were
truly difficult years of depression in America. It is said that in all of greater Chicago
only the post office and St. Sava Monasteyr in Libertyville were being constructed.
The church was filled with faithful, so that all of them could not fit, but were
in the church courtyard. There were nearly 300 in attendance at the Divine Liturgy.
At the Divine Liturgy Bishop Longin first greeted everyone, expressing the
significance of this day, when we commemorate the greater laborer and we can
freely say martyr, St. Mardarije. He thanked the bishops and clergy who took part in
this beautiful celebration.
Metropolitan Amphilohije delivered the homily. He spoke of St. Mardarije, his
life, in praise of this Saint. His beautiful words fell like fragrance on the hearts of
those in attendance. Some even wept. And how could they not for this was very
exciting. For, we Serbs give this country Saints, who will stand before the throne of
God and pray for all of us, as well as the American people.
Continued on Page 12
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 9

News
The 2015 Winter Retreat –
Midwest Diocese
An
Excellent
Experience
New Gracanica - Over 110 high school
and college students came together for spirituality,
fellowship, and healing.
It all started on Monday evening December
28, 2015, when a harsh winter storm hit
the Chicago area. It seemed that most of the
participants would not be able to make it.
By the grace of God and the prayers of His
most holy Mother, almost everyone arrived
- and all arrived safely.
That night we first went into the church
to read the Akathist- prayers to the Mother
of God to ask for her blessing and protection.
The following day, water was blessed
and all the participants were soaked (sprinkled)
with holy water. In the evening everyone
partook of the sacrament of Holy Unction
- for the healing of soul and body. For
many of the retreaters, this was their first
time partaking in the sacrament of Holy
Unction, and all said that it was a healing,
beautiful and blessed experience!
On Wednesday everyone had Confession
and then on Thursday during Divine
Liturgy all received Communion - the holy
body and blood of Christ. During the Liturgy
one of the helpers Nikola Cvijanovic
was tonsured a Reader by His Grace Bishop
Longin.
On Thursday Night we had a Moleban
- a candlelight vigil thanking God for the
past year and asking for blessings in the upcoming
year. The retreat concluded with a
traditional group hug.
We were blessed with excellent presentations
by Fr. Aleksej, Fr. Serafim, Fr.
Nikola Radovancevich, Protinica Ann
Krosnjar, and Protinica Snezana Novakovic.
The presentations were Christ-centered
and relating to things young people
deal with in their everyday life. Following
were the themes of the presentations: Dear
lost in paradise, His (Christ’s) Body, College
– heaven and or hell, Rejection. As
the crown to the presentations and many
smaller group discussions, the youth was
blessed with the presence of our Bishop
Longin who answered questions for over an
hour and a half. Four priests present at all
time gave each of the participants an opportunity
to talk and counsel.
From the spiritual readings at meals to
small group discussions, much was covered.
The meals were gourmet as well as healthy
(Lenten soup, fruit and vegetables daily),
and the 3,000 square-foot game room was a
nice addition. The Poetry/ Comedy/ Share a
Gift Night was a big hit again - once again
we discovered some awesome talent. Serbian
Anti-Yoga (which are walks through
the Monastery grounds) was also as popular
as ever. Learning to chant, serve, and read
for church services was a success.
We were even blessed to celebrate the
new calendar New Year’s Eve in a Lenten
fashion. So, after the candlelight vigil in
All photos courtesy of Kosovska Spreco
10
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

News
church, everyone came together for a fun
evening at the Camp building with awesome
Lenten food and appropriate music.
Most of all, this was blessed because all of
these young people decided to come to the
retreat, joining together in faith and fellowship,
over going out to some party.
During the retreat each of us contributed
$10 and collected over a $1,000 for a needy
family. On Friday, after saying a prayer
to the Holy Spirit, one of the participants
pulled the name from a box (which was
filled with names of needy people from different
parishes) placed there by the retreaters.
We learned very quickly that the family
this money is going to for Christmas, is a
family of two little children whose parents
became very sick - and not working lately,
have lost a lot.
Each of the participants received the following
gifts to take home: a small bottle of
holy water, a small cross from Greece, and
an icon of Christ or of the Mother of God
from Mount Athos, an icon of Saint Matrona
brought from Russia, and a keychain
brought from Africa.
At last, we must say - nothing without
our mothers and sisters!!! We take this opportunity
to thank the Circle of Serbian Sisters
headed by Mira Andjelkovic for all of
their support and encouragement, but most
of all for their love!
We also thank our choir director Dragan
Arsic - our focus was learning to sing the
Divine Liturgy in English and learning a
song about Kosovo. We thank our on-call
doctor Chris Karas and the security personnel.
Especially we thank the Monastery
community for their patience, love, and understanding.
We were blessed with more teachers and
assistants: Fr. Mile Subotic - Old Holy Resurrection,
Fr. Nikolai Kostur - Joliet, photographer
Kosovka Spreco, Tatiana Vukotic
- Clinical Psychology Doctoral Student,
seminary students, Youth Department
members, especially: Katarina Ivancevic,
Ana Mihailovic, Jovan Sinik, Sandra Glisic,
Marija Petrovic, Tanja Samardzija, Dusan
Markovic, Milica Vuksanovic, Danijela
Jevdosic and Kristina Petrovic.
Special thanks to all the donors,
especially: City Fresh Market and Lewis
Fruit Market. A few of the parishes of our
diocese also made significant donations.
More and more of our people are investing
in the future of our church – the youth. May
God thank you.
Fr. Dragan Petrovic
Director of the Youth Department
of the Midwest Diocese
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 11

News
Detroit – 100 Years of
Worship
It was a celebration befitting a century’s worth of faith, history
and tradition. On October 9-11, 2015, St. Lazarus Serbian Orthodox
Cathedral “Ravanica” observed 100 years of worship in Detroit,
Michigan - a momentous milestone, indeed. The magnificent Cathedral
shone in all its glory!
A Centennial Committee, worked tirelessly for more than a
year to plan a diverse array of meaningful events that appealed to
every generation of current and former parishioners as well as out
-of-town guests. Each of the 3 days was different yet significant,
starting out with a “Welcome Home” event on Friday night held
in both levels of the American Serbian Memorial Hall where all
could gather to rekindle friendships and view the myriad of photos
spanning our first 100 years in an awe-inspiring museum-like exhibit.
On Saturday, over 500 guests enjoyed a Gala Ball, the likes of
which Detroiters have never seen, at the Royalty House in Warren.
Sunday began with a moving Hierarchical Liturgy, officiated by His
Grace Bishop Mitrophan and His Grace Bishop Longin, and many
guest clergy in attendance. A full choir loft of current and former
S.S.S. Ravanica members sang responses beautifully under the di-
Celebration of the Newly Glorified
St. Bishop Mardarije
Continued from Page 9
Many approached the Holy Chalice and communed for this
was a unique event, the first Divine Liturgy to St. Mardarije of
Libertyville.
After the Divine Liturgy the Diocesan Kolo Sestara under
the direction of Mira Andjelkovic, prepared a wonderful meal for
everyone at New Gracanica Monastery. The Sisters offered their
hospitality to all in attendance.
rection of Petra Koprivica. Gramatas were presented to a group of
faithful Ravanica stewards and the congregation was privileged to
witness the presentation of the Medal of St. Sava to Paul Bielich,
and Rande and Georgia Somma, for their lifelong contributions to
the parish.
A truly unforgettable weekend, the Centennial Celebration
was filled with nostalgia and fond recollection for all attendees.
Many former Detroiters traveled from near and far to participate in
this important milestone. Friends, family and Kumovi came from
Oregon, Washington D.C., Texas, Florida, Arizona, California and
Hawaii.
Thanks to the steadfast devotion of Ravanica’s early pioneers,
our Orthodox faith and Serbian heritage have been preserved in
Detroit for 100 years. With great pride, the congregation honored
the extraordinary contributions of their dedicated forefathers and
strives to carry their legacy forward. May God grant St. Lazarus
Serbian Orthodox Cathedral “Ravanica” many more years! Ziveli
i mnogaja ljeta!
A short program followed, led by V. Rev. Stavrophor Dr.
Milos Vesin. Taking part in the program were five girls and two
seminarians. The girls sang a few songs dedicated to St. Mardarije
and Patriarch Pavle of blessed repose. The two seminarians recited
poems about St. Mardarije. Thunderous applause followed.
This celebration ended with prayer and a blessing with the note
that next year on December 12 the newly glorified Saint will be
canonized at which event His Holiness Patriarch Irinej will take
part together with many hierarchs and representatives of other
Orthodox churches.
Through the prayers of the newly glorified Saint Mardarije of
Libertyville, Lord Jesus Christ our God, have mercy on us.
V. Rev. Stavrophor Nedeljko Lunich
12
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

News
On December 12, 2015, on the feast
of the Holy Martyrs Paramon, Philemon
and the newly canonized St. Mardarije of
Libertyville, Mother Ana (Radetic), Abbess
of St. Archangel Gabriel Monastery, New
Marcha, passed away in the Lord at the age
of 94.
Mother Ana was born January 12,
1922 of parents Milan and Ana Radetic
in Lackawanna, New York. Her parents
emigrated to America prior to World War I,
the father from Sisak and her mother was
from Bjelovar. Bringing with them from
their homeland their love for their faith, the
parents of Jovanka (Mother Ana’s name prior
to her tonsure), Milan, Djordje, Vladimir
and Aleksandar brought up from early age
in the spirit of our holy faith. She listened to
the sermons of St. Bishop Nikolai from her
youth, as he would frequently serve at the
church in Lackawanna, and was taught by
his example. She regularly attended church
services in her local parish and sang in the
church choir.
Bishop Sava Vukovic had a special
place in her spiritual life since he gave her
the blessing to embark upon the monastic
path. He appointed Jovanka as a novice to
the Nikolje Monastery (of Ovcar) where
she familiarized herself with the monastic
rules. After a year at Monastery Nikolje
she learned the monastic rule, to read
Church Slavonic, to chant and to speak
Serbian. With the blessing of Bishop
Sava and Bishop Vasilije Kostic of Zica,
the “Sister America” (as Bishop Vasilije
would affectionately call her) transferred to
Monastery Vracevsnica. Under the vigilant
eye of Mother Ana she grew in obedience
and was more determined in her decision to
receive the monastic tonsure and learned to
write in Cyrillic.
During this entire time the sisters
in Nikolje and Vracevsnica prepared the
novice Ana for her return to America and the
start of her monastic life on this continent.
Also included in her preparation were all
the household duties which had not been
done in that manner in America for at least
fifty years, but which needed to be accepted
by an American.
Her memory of having to meet with a
state official every three months to extend
her stay in Serbia is interesting. He was very
strict and unkind the first time he received
her while each time afterward he was
warmer and more courteous so much so that
In Memoriam: Mother Ana (Radetic)
1922 - 2015
he even offered her a position. Once, feeling
sorry for her, he asked her: “Comrade, how
is it you come from America, that developed
and wealthy country, to these woods and
barren land?” She replied, “I am not a
comrade but a sister and I have come here
to learn.”
Just as she had grown accustomed
to the Serbian customs and way of life a
letter arrived from Bishop Sava that sister
Jovanka return to the Diocese of Eastern
America where she would be tonsured.
Since there was no women’s monastery
in the Diocese, Bishop Sava tonsured the
novice Jovanka at St. Stephen’s Church
in Lackawanna on November 12, 1973,
giving her the name Ana in honor of St. Ana
the mother of the Most Holy Theotokos.
The newly tonsured Sister Ana was given
obedience at the diocesan residence in
Richfield where she attended the daily
church services with Bishop Sava and had
household chores. After the diocesan center
moved to the suburbs of Pittsburgh Sister
Ana stayed in the newly established New
Marcha Monastery (the former diocesan
residence). Soon she was joined by Mother
Evpraksija Paunovic and a few other novices
as well as Fr. Simeon Grozdanovich. Per the
needs of the church Sister Ana was taken
to the new diocesan residence where she
completed the household chores. During this
time a large number of young people from
Pittsburgh (who never had the opportunity
to see a monastery) came to listen to her talk
about the monasteries in Serbia and life in
the monasteries. Many of these people are
monastics and clergy in both the Serbian
Church and other jurisdictions. Per the needs
of the church she also lived in Johnstown
and Columbus. In Columbus she worked
with Prota Mateja Matejic in organizing the
St. Stephen of Dechani parish there.
Per the needs of the church Sister Ana
was sent back to the diocesan residence
in Edgeworth. There she was one of the
closest workers for Bishop Christopher
Kovacevich of Eastern America, together
with current Bishop Irinej (Dobrijevic) of
the Metropolitanate of Australia and New
Zealand.
After being in Edgeworth for twelve
years she went back to New Marcha
Monastery. Under very difficult financial
conditions she worked hard to improve
life in the monastery. Besides daily church
services she worked alone in maintaining
the large monastery grounds. The Catholic
nuns (whose monastery is across the street
from New Marcha) helped her greatly,
spending much time and energy helping with
anything she needed. Abbess Alexandra of
Transfiguration Monastery in Ellwood City
had much love and cared much for Sister
Ana.
The 90s brought both spiritual and
material blessings to the monastery.
With the blessings and effort of Bishop
Mitrophan and the work of Sister Ana, the
monastery living quarters were covered
and reconstructed. The brotherhood and
sisterhood grew during that time, but they
were also sent, per the needs of the church,
to other places.
As a result of her love for God and her
monastic vows Sister Ana reported in the
year 2000 that Gertrude Stanojevic donated
$250,000 during the construction of the
monastery church. When Bishop Sava
Vukovic, her spiritual father, heard the news
he sent her a “hierarchical” prayer rope,
while Bishop Mitrophan proclaimed her a
great benefactor of New Marcha Monastery
at the consecration of the monastery church
in 2001. The Holy Synod of Bishops granted
her the Order of St. Sava in the third degree
in 2004.
This story would be all too simple if we
were not to mention the physical condition
Continued on Page 16
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 13

News
In Memoriam: Fr. Miladin Garich
1921 - 2015
Since he arrived in 1960, Fr. Miladin
Garic was the spiritual force behind the
Serbian Orthodox community in the east
Sacramento region. Fr. Miladin fell asleep
in the Lord on Nov. 24th, 2015, and now
lies next to his beloved wife, Nina, in a
churchyard on a peaceful hillside facing
the very first Serbian Orthodox Church in
America, in Jackson, where he also served
as priest for several years. Such was the life
of this dynamic churchman, affectionately
called “Proto Garic” by his flock, that Jesus’
words immediately come to mind: “Let
your light shine before others, that they may
see your good deeds and glorify your Father
in heaven.”
Miladin Garic was born in Serbia on
the first day of the year 1921. When World
War II exploded across Europe, Miladin
was forced to finish his theological studies
in a camp for displaced persons in Italy,
where a group of fellow displaced persons,
who also happened to be uprooted Orthodox
clerics and theologians, got together to
help Miladin complete his studies. It was a
propitious start to what would turn out to be
a long and heroic life in service to God and
his fellow man.
In 1941, when the Axis powers headed
by the Nazis carved up Serbia, Miladin
joined a resistance army committed to oust
the occupiers of his motherland. In this
capacity, Miladin was twice wounded in
action. He was decorated with the national
Medal for Bravery. His godson, Fr. William
Weir, said, “Proto Garic experienced the full
extent of tragedies that accompanied the war
alongside all of the Serbian people.” This
became most poignantly true in October
1944, when the fascist Ustashi burned down
the house containing Miladin’s nearest and
dearest: his mother, grandmother, sisters,
and two brothers. All died in the fire.
Miladin escaped to Austria with the
rise of communism in Serbia. No longer
a resistance fighter, he found his way to
England in 1948 where he would take
up the burden of manual labor, toiling in
factories, hospitals and—like so many
other displaced Serbs in other countries—in
the mines. It was also in England where he
would meet his wife, Nina. They married in
July of 1948.
In June of 1953, Miladin became
Father Deacon Miladin. Less than a month
later, a pious and energetic Archbishop
of the Russian Orthodox Church with an
affinity for Serbia and the Serbs ordained Fr.
Miladin to the priesthood. That Archbishop
was the glorified saint who is now known
throughout the whole Orthodox world as
St. John Maximovich of Shanghai and San
Francisco. The newly ordained Fr. Miladin,
having been made an Orthodox priest by one
of the holiest men of his time, was assigned
to minister to a parish Vancouver, Canada.
He served that community for seven years,
and people there who remember him do so
fondly.
In Memoriam:
Mother Ana (Radetic)
Continued from Page 13
of Mother Ana. She had three types of
cancer that through the prayers of St.
Nektarios and the care of good doctors she
was able to defeat. The icon of St. Nektarios
before which she received healing and
comfort she gifted to the monastery church
on the Sunday of Orthodoxy 2012. Besides
her battle with cancer Mother Ana also had
problems with diabetes. Due to her high
After 32 years serving the Christians of
Fair Oaks—administering the sacraments,
serving liturgies, visiting the sick, conducting
funerals, and organizing festivals—Fr.
Miladin would eventually oversee what
was perhaps his greatest accomplishment:
the design and construction of the beautiful,
brick Church on Sunset Avenue in Fair
Oaks, dedicated to the Assumption of the
Virgin Mary; an impressive and elegant
example of traditional Orthodox church
architecture.
Orthodox Christians often observe
that the death of a holy person will occur
auspiciously; that is, a sign of God’s
approval will accompany the passing of
those whose lives have been pleasing to
Him. Fr. Miladin died less than a week
before one of the most momentous events
in the history of the Serbian Church in
America: the translation of the relics of St.
Sebastian to San Francisco and Jackson.
This newly canonized saint was the founder
of the parish of the little white church
in the Sierra foothills. So, at the exact
moment when St. Sebastian was returning
triumphantly to the spiritual community
that both he and Fr. Miladin nurtured and
loved, the soil was still fresh—the flowers
still fragrant—on that spot of Earth from
which St. Sebastian, Proto Garic, and
Protonica Nina will be called forth by the
Light to arise and greet a glorious and
never-ending day. The Orthodox would call
this divine favor.
May the memory of Protopresbyter
Stavrofor Miladin Garic be eternal!
Edited for The Path Of Orthodoxy.
level of sugar both her legs were amputated
and the last twenty years of her life were
spent in a wheelchair. Patriarch Pavle of
blessed memory visited New Marcha on
many occasions and during the consecration
he said quietly to Mother Ana that he felt
sorry that her legs were amputated. She
responded: “If they cut my legs, they didn’t
cut my head. Let’s go forward.”
Mother Ana always shined with joy
and optimism, thus we can freely refer to
her as a daughter of light. She gathered
people around her until her last breath and
preached, “God is good”.
May Mother Ana’s memory be eternal.
Remember us before the throne of God.
14
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

The word catechism (κατηχέω, meaning - to teach orally) derives from the Greek language. It refers to a
summary or exposition of teachings (doctrine) and serves as a learning introduction to the Mysteries
(Sacraments) traditionally used in catechesis, or Christian religious teaching of children and adults.
The book No Faith is More Beautiful than the Christian Faith, written by Bishop Danilo Krstich
of blessed memory, and then Hieromonk Amfilohije Radovich, now Metropolitan of Montenegro
and the Coastlands accomplishes that and more. The book shows the Faith as the path on which
an encounter takes place between Orthodox Christians (those reading the book particularly) and
God; our encounter with God as the response to His call. The book is highly recommended. It was
published in Serbian in 1982, and for the first time, Sebastian Press of the Western American Diocese,
published it in English and it is available for purchase at: www.westsrbdio.org.
Orthodox Christian Catechism
No Faith Is More Beautiful Than
The Christian Faith
Bishop DANILO KRSTICH
Hieromonk AMFILOHIJE RADOVICH
Belgrade 1982
Copyright ©Sebastian Press 2015
THE MYSTERY OF FAITH
Who was Moses?
He was selected by God to be the liberator of the Hebrews
from their slavery in Egypt. An angel appeared to
him on Mount Horeb in a burning bush that was not consumed
by the flame. There Moses was the first man to
learn the name of God: I am the one who is (in Hebrew:
YAHWEH). The one who appeared to him was God the
Logos, God the Word. This is He Who in these latter times
was born of a Virgin, who after giving birth remained a
Virgin, just as the burning bush was not consumed.
How did Moses lead the Hebrew people out of their
captivity in Egypt?
He led them out with God’s help. God sent plagues upon
the Egyptians and caused Moses’s staff to have miraculous
powers. Moses struck the water of the sea with that
staff and the waters divided allowing the Hebrew people
to escape from Egypt into the Promised Land.
What did the Hebrews eat during their forty-year
wandering in the desert?
God miraculously sent them Manna and a flock of quail.
The Manna was a prefiguration of the Holy Sacrament of
Communion of Christ’s Body and Blood, the Bread that
comes from heaven and gives life to the world.
Where did Moses receive God’s Ten Commandments?
He received them on Mount Sinai. The Ten Commandments
are:
1. I am the Lord your God. You shall have no
other gods besides me.
2. You shall not make for yourself a graven image,
or any likeness. You shall not bow down to them
or serve them.
3. You shall not take the name of the Lord you
God in vain.
4. Observe the Sabbath day, to keep it holy. Six
days you shall labor, and do all your work; but
the seventh day is a day of rest to the Lord your
God.
5. Honor your father and your mother, that your
days may be prolonged, and that it may go well
with you.
6. You shall not kill.
7. You shall not commit adultery.
8. You shall not steal.
9. You shall not bear false witness against you
neighbor.
10. You shall not covet anything that is your neighbor’s.
Who were David and Goliath?
David was the King of Israel, and Goliath was a Philistine
soldier of colossal size and strength. At their duel, David,
although still a boy, killed the giant, Goliath, with a stone
from his sling.
What are the Psalms of David?
Psalms are prayers in verse. David composed them in
times of joy or sadness. There are 150 psalms in all. In
some of the psalms David repents for his sins, in others
he glorifies God, in still others he foretells the coming of
the Savior of the world. So in one of them he describes
His beauty, as if looking at Him, saying: “You are fairer
than the sons of man; Grace flows from Your lips.” (Ps.
45:2) Throughout the ages, and even today, the psalms
have been the favorite prayers of Christians, and the
Book that stirs and arouses from spiritual sluggishness
the stoniest of human hearts.
Who were the Prophets?
The Prophets were holy men of God who proclaimed
the will of God to the people of Israel and the other nations
of the Old Testament. Best known are the four great
prophets: Isaiah, Jeremiah, Ezekiel, and Daniel. By their
words and deeds, and by their writings, they eradicated
evil and sin, and preached repentance and virtue through
the fulfillment of God’s Law. Centuries in advance God
revealed to them Christ’s Divine Likeness, His Nativity,
His suffering for the sins of the world, and His glorious
Resurrection.
What is Pascha?
Pascha is the Old Testament feast of Passover that the
Hebrews celebrated in spring commemorating their miraculous
liberation from bondage in Egypt. On that day
they ate a sacrificed paschal lamb, together with yeast
less bread and bitter herbs. In this way they remembered
the bitter bondage and the exodus to freedom through the
Red Sea. The New Testament Church also has a Pascha,
Easter. The Old Testament Pascha was the preparation
for this Feast of feasts that celebrates the Lamb of God,
Christ the Lord, who by his own death and resurrection
freed sinful humanity from enslavement to the devil and
the bonds of death.
Where is the fulfillment of the Old Testament?
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 15

Orthodox Catechism
Continued from p. 15
The fulfillment of the Old Testament is in the New Testament. The
Old Testament is not a completed whole, and even the Old Testament
Law is not itself complete. The entire Old Testament is the anticipation
for the Son of God, the Messiah promised by God. (The
Hebrew word, Messiah, in Greek is Hristos, the root of Christ, and
it means the Anointed One, the King.) All the expectations of the
Old Testament were fulfilled in the New Testament when finally the
promised Messiah, the God-Man Jesus Christ, came into the World
to save, unify and deify the descendants of Adam and Eve. Christ,
the Son of God, according to the prophesy of the prophet Isaiah,
was to be born of a Hebrew Virgin pure of sin.
What is the meaning of the Old Testament offerings (gifts) and
sacrifices?
The practice of making offerings (gifts) and sacrifices to God existed
since the earliest times of the human race. Thus Cain “brought
an offering of the fruit of the ground” and Abel, his brother, “of the
firstlings of his flock” (Genesis 4:3-4). The first sacrifice mentioned
in the Old Testament is the sacrifice of the Patriarch Abraham. He
offered the sacrifice “on the mountain, and called his brethren to the
meal” (Gen. 31:54). Offerings to God as gifts and for the blessing of
first fruits and blood sacrifices (of lambs, calves, doves, etc.) were
necessary for man and were commanded by God. Offerings and
sacrifices were the sign of man’s repentance for sin and thanksgiving
to God for all His gifts; they were an effort to appease God and
the way to seek purification from spiritual and physical impurity.
Sacrifices were offerings for purification and sin, for transgressions,
burnt offerings as well as sacrifices of praise (bread, flour, etc.).
The most important sacrifice for God’s Chosen People was the
Passover (paschal) Lamb. It was slaughtered and offered in memory
of the deliverance of the Jewish people from slavery in Egypt.
Priests offered gifts and sacrifices first for their own sins and then
for the sins of the people (Heb. 7:27). But all these sacrifices, and
the whole of the Old Covenant, proved powerless to effect true salvation
and purification from sin for they served “a copy and reflection
of heavenly realities” (Heb. 8:5). They were all in fact only
a preparation for Christ’s sacrifice on the cross. He offered Himself
as sacrifice, once for all times, to destroy sin by His sacrifice
(Heb. 9:25, 26, 28). Thus in His sacrifice all sacrifices received their
fulfillment and were terminated, receiving their ultimate meaning
in Christ who offered Himself “for the life of the world.” By His
self-sacrificial offering He became the eternal Lamb of God who
takes away the sin of the world. Thus all offerings and gifts received
their true meaning at the Mystical Supper when He offered
bread and wine, replacing all offerings and sacrifices with a bloodless
sacrifice and establishing the holy Mystery of Communion.
Synaxis of the Primates of the Orthodox Churches
Chambésy, January 21-28, 2016
C O M M U N I Q U É
At the invitation of His All-Holiness Ecumenical Patriarch
Bartholomew, the Synaxis of Primates of the Orthodox Autocephalous
Churches took place at the Orthodox Center of the Ecumenical
Patriarchate in Chambésy, Geneva, from 21st to 28th of
January, 2016.
The following Primates attended: Ecumenical Patriarch
Bartholomew, Patriarch Theodore of Alexandria, Patriarch
Theophilos of Jerusalem, Patriarch Kirill of Moscow, Patriarch
Irinej of Serbia, Patriarch Daniel of Romania, Patriarch
Neophyte of Bulgaria, Patriarch Ilia of Georgia, Archbishop
Chrysostomos of Cyprus, Archbishop Anastasios of Albania
Archbishop Rastislav of the Czech Lands and Slovakia.
The following Primates were unable to attend: Their Beatitudes
Patriarch John X of Antioch and Metropolitan Sawa of Warsaw
and All Poland, for health reasons, and Archbishop Ieronymos of
Athens and All Greece, for personal reasons. Nevertheless, all three
were represented by official delegations of their Churches.
The Primates of the Orthodox Churches convened to finalize
the texts for the Holy and Great Council. In the framework of the
Synaxis, on Sunday, 24th January, a Divine Liturgy was held at the
Holy Stavropegic Church of St. Paul. Along with the Ecumenical
Patriarch, who presided, Their Beatitudes and Heads of the delegations
of the Orthodox Churches concelebrated the Liturgy, with
the exception of the Head of the delegation of the Patriarchate of
Antioch.
During the Synaxis, whose sessions were held in the apostolic
spirit of “speaking the truth in love” (Eph. 4.15), in concord and
understanding, the Primates affirmed their decision to convene the
Holy and Great Council. The Council will be held at the Orthodox
Academy of Crete from June 16th to 27th, 2016. To this end, the
Primates humbly invoke the grace and blessing of the Holy Trinity
and fervently invite the prayers of the fullness of the Church, clergy
and laity, for the period leading to and the sessions of the Holy and
Great Council.
The items officially approved for referral to and adoption by the
Holy and Great Council are: The Mission of the Orthodox Church in
the Contemporary World, The Orthodox Diaspora, Autonomy and
its Manner of Proclamation, The Sacrament of Marriage and its Impediments,
The Significance of Fasting and its Application Today,
and Relations of the Orthodox Church with the Rest of the Christian
World. By decision of the Primates, all approved documents will be
published.
The Primates also discussed and determined the establishment
of a Pan-Orthodox Secretariat, the by-laws of the Council, the participation
of non-Orthodox observers in the opening and closing
sessions, and the budgetary costs related the Council.
Moreover, the Primates expressed their support for the persecuted
Christians of the Middle East and their ongoing concern for the abduction
of the two Metropolitans, Paul Yazigi of the Patriarchate of
Antioch and Gregorios Yohanna Ibrahim of the Syriac Archdiocese.
The proceedings of the Synaxis of the concluded on Wednesday
evening, January 27th, 2016, with the closing address by its President,
His All-Holiness Ecumenical Patriarch Bartholomew.
At the Orthodox Center of the Ecumenical Patriarchate in
Chambésy-Geneva, 27th January, 2016.
From the Secretariat of the Sacred Synaxis
16
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

Our View
The
Youth Pages of The Path of Orthodoxy
Essays written by youth of the Serbian Orthodox Church
in North and South America
St. Nicholai of Zicha Oratorical Festival is an annual oratorical contest in which the youth of the Serbian
Orthodox Church in North and South America in each diocese, ages 14-18, are given the opportunity to demonstrate
their knowledge of the Orthodox faith, their writing and oratorical skills in the English language.
The following essays were written by the youth from New Gracanica and the Midwestern American Diocese
in 2015. The theme was: As Orthodox Christians, what does the Cross mean to us?
Kristina Petrovic
Biography:
Kristina Petrovic is a
17-year-old junior in central
Indiana. She loves school and
playing tennis, she helps teach
Sunday school with her mother
and is a member of the church
choir. Her parents are Father
Dragan Petrovic and Popadija
Vesna Petrovic and she has two
siblings, Marija and Petar.
As Orthodox Christians, what
does the Cross mean to us?
“Krst je sila i znamenje,
krst je spasenje” – “The cross is
the sign of power and the cross
is salvation.” As an Orthodox
Christian I grew up hearing this
song often. And as a child all I
knew about the cross was that
it was where our Lord and Savior
Jesus Christ was crucified,
also that we always needed to
make the sign of the cross before
venerating icons and walking
into the church, before and
after meals and many other occasions.
I never thought about
why the cross is so important
to us Orthodox Christians. And
it didn’t take much thought to
get to a conclusion, seeing that
it was right before my eyes.
To us Orthodox Christians the
meaning of the cross is simple
– it is the sign of salvation and
protection.
The direct definition of
salvation that I found in an
online dictionary is, “a source
or means of being saved from
harm, ruin, or loss.” The connection
I found in this definition
and the meaning of the cross is
in the phrase “source or means
of being saved.” Is that not what
the cross is – a source from God,
a source to forgive our sins and
save our souls for life everlasting
in heaven? The definition of
protection is, “a person or thing
that prevents someone or something
from suffering harm or injury.”
To me this sounded very
familiar, because in my family,
we learned to never eat any type
Continued on Page 19
Milan Dragisic Biography
Milan Dragisic is an eighteen years
old High School graduate who is currently
a seminarian at Holy Trinity Orthodox Seminary
in Jordanville, N.Y. He comes from a
loving Serbian family and is always active
in his home Parish of St. Archangel Michael
Serbian Orthodox Church, Lansing, Illinois.
The Priesthood – The Way I Would Like
to Carry on My Cross
When you are born, our Creator for you
has already known your life’s path. As you
grow and mature, free will allows you to
decide which road in life you will choose
to reach your potential. “Then said Jesus
unto His disciples, if any man will come after
me, let him deny himself, and take up
his cross, and follow me” (Mathews 16:24).
This verse has been the solid foundation for
me merging my freewill and God’s will as I
take up my cross and follow Him.
It is undeniable that for many, going to
church is more for social purposes rather
than a true belief in God. Even in my earliest
memories of childhood, I felt the need to
go to church for the purpose of being closer
to God. Around the tender age of three, I
developed a relationship with the Lord our
God. Over the years and by the grace of
God, it has grown stronger and I am continuing
to become more faithful every day.
When I go to Church, I feel an indescribable
sense of peace and joy upon entering
the Holy Sanctuary. I realized very early on
that my life’s path was to serve the Lord and
preach His word. The cross I carry may be
heavier than for some others of my age, but
it is the exact one for me to carry in order
to prepare me for my life as a Serbian Orthodox
priest. It brings me such gratification
knowing that in the future I will be able to
serve people in the name of God, especially
those who are sick and suffering, for I too
have experienced pain and suffering at a
young age. Along with my deep and abiding
Continued on Page 18
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 17

Our View
Marija Petrovich Biography
Marija Petrovic is daughter to Fr. Dragan
and Popadija Vesna Petrovic. She is a
current student at Marian University in Indianapolis.
She is very active in her school
as well as in her church, Saint Nicholas
Serbian Orthodox Church. She is an assistant
Sunday school teacher and sings in the
choir.
As Orthodox Christians, what does the
Cross mean to us?
When I started thinking about what to
write in this essay, for some reason, the first
thing that came to my mind was a stanza
from some Serbian poem that says: “Every
child is a small man, and every man is a big
child; many tend to forget it, but it would
be good to remember it always.” Memories
from our childhood are planted as seeds
deeply within us and often we realize this
only when they start blooming or giving
fruit. As a young girl, I still remember vividly,
my parents took me to Serbia on several
occasions. We would land in Belgrade,
find our baggage, and squeeze into my uncle’s
unairconditioned Peugeot for a “luxurious”
three-hour drive to the village where
my parents are from. The segments of these
“very comfortable rides” that I remember
most intensely were the krivine - roughly
translated: the raging bull at the Six Flags
times three. But, occasionally, I would
take a peek at the beauty around me… The
sprouting hills. The trees heavy with fruit
and sunlight. The grapevines dancing across
the fields. And the pop-up villages, which,
if you blink, you might miss. Each village
had houses with the red roofs and chickens
sprinkled all over the yard. Yet, there was
one house in every village that was different.
A house with the most vivid flowers,
and no chickens in the yard. I would look up
and on the top of this magnificent mansion
was a cross. Even as a child I knew to cross
myself and call this a church. Of course, I
did not understand much about the cross intellectually,
but I was taught that Jesus died
on it, that I had to kiss it, and that people
who wore them were Christian.
I have grown up since that time and
now I do not have to spend that much time
thinking about how I will survive the next
curve, but have more time for observing
everything around me and thinking of what
role the Cross plays in. “The Cross is
wood which lifts us up and makes us great
... The Cross uprooted us from the depths
of evil and elevated us to the summit of virtue.”
In this quote by St. John Chrysostom
we see that the cross is, in fact, more than
a name tag. The cross spiritually lifts us to
become good, true Christians, to walk in the
path that Christ has already trodden. We as
Orthodox Christians can contemplate about
how to become better people by simply
looking at the cross, which sums up everything
that Jesus did to save us. The cross
shows the strength of God and his “power
and wisdom,” as written by St. Paul. The
cross paints the stories of loving Martyrs,
who died in faithfulness and gratitude to the
holy cross. The cross is a compass guiding
us to God. We just need to pay attention to
it.
Continued on Page 19
Milan Dragsic
Continued from p. 17
faith in the Lord, I have a great regard for
my Serbian heritage.
The Serbian Orthodox Church is the
Church of cross-bearers and martyrs. Serbian
Orthodox tradition is unique in many
ways. The saying “Niko Nema Sto Srbin
Imade” rings very true. The Serbian Orthodox
tradition is the only one that celebrates
the Slava. As a future Serbian Orthodox
priest, the Slava is something that I cherish.
The Serbian Slava is what separates the Serbian
Orthodox Christians from all the other
Orthodox Christians around the world. The
Slava for me is not just a day about family
gathering and feasting, but a day on which
we remember those ancestors of ours who
were the first to embrace Christ, His Cross
and Resurrection. You can also see the presence
of Serbian traditions in our holy days
like Christmas and Easter. For example, the
burning of the badnjak on Christmas Eve,
which represents Saint Joseph lighting the
fire to warm baby Jesus. While we can see
such beauty in our traditions, others may
find it peculiar.
Growing up Serbian Orthodox was
a unique thing, I have experienced. Even
though I live in a multicultural country it always
seemed as though the Serbian culture,
as well as the Serbian people were misunderstood.
I remember when I was in Elementary
School when the other kids used
to think I was strange because I celebrated
Slava and because I celebrated Christmas in
January. In Middle School, others used to
look at me very differently because of the
misinterpretation by the international media
and Western history books about the wars
in the 1990s. Many kids saw the Serbian
People as nothing better than the Nazis. I
remember kids used to think of the Serbian
people as evil people, but in essence, despite
all our weaknesses, we are God-fearing
Christians who were misunderstood by
the world. For me that was God’s first test
to see if I can handle such persecution. Regardless
of the ignorance around me, I still
remained strong in my faith in God and love
for my culture. I feel the best way to combat
any kind of ignorance from anyone is
to pray for that person. In the Bible it says
“But I say to you, love your enemies, bless
those who curse you, do good to those who
hate you, and pray for those who spitefully
use you and persecute you” (Mathews
5:44). This verse has guided me so far in
my life through hardships and will continue
to guide me throughout the rest of my life.
In conclusion, the tests that I have been
given and the testimonies that I have experienced
thus far have brought me closer
to becoming a Serbian Orthodox priest. As
an Orthodox Christian, I believe the cross
is not something like a piece of jewelry or
something you would see in a church. The
holy cross represents victory over death
as well as our burdens we carry in life. As
Jesus carried his cross through the streets of
Jerusalem, he carried the sins of mankind
on his shoulders to his death. Each one of
us carries our own cross that represents our
burdens and our sins. With the hand of God
guiding me and my incredible mentors in
my life I feel very blessed and privileged
to follow Christ by taking up my cross –
doing God’s work one day as an Orthodox
priest.
18
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

Our View
Kristina Petrovic
Continued from p. 17
of food before it is blessed because the devil
can trick us at any time. So we bless the
food by making the sign of the cross over
it, so that it may protect us from all harm.
Salvation and protection is the definition of
the cross.
Throughout history, many of God’s followers
have been protected by the sign of
the cross. My favorite example of this is in
a story that my father used to tell my siblings
and me whenever we would quickly
make the sign of the cross as children and
not really put much thought into the meaning.
“There was once a great monk who
was often visited by demons who tried to
stray his thoughts away from prayer. One
day the demons decided to chase this monk.
The monk grew afraid and started running
and crossing himself quickly and numerously,
but whenever he would look back the
demons were still behind him. He thought
to himself, “O Lord, I am making the sign
of the cross and it is not helping at all.”
He goes on to say, “I am too tired, I have
to stop.” So he stopped and taking a deep
breath, crossed himself properly, in the
name of the Father, and of the Son, and of
the Holy Spirit, Amen. And in that moment
the demons disappeared.” As we can see,
only when the monk stopped and properly
made the sign of the cross, it protected him.
Through this I learned about the cross itself
and how it protects us.
In this modern day word heaven is almost
the last thing on our minds. We are
concerned with our safety and well-being,
and we always turn to artificial and manufactured
things to protect us, such as alarm
systems and security cameras. They may
help, but they can definitely not protect us
against true evil and danger. There are so
many examples on how the cross can truly
protect us from anything and everything.
For instance, once a boy told me about his
grandmother’s car accident. His grandmother
was on her way to work and was
waiting at a stop sign when a huge, monstrous
truck speeded up behind her and totaled
her car. When the paramedics came,
they said that the grandmother was still
in the front seat with, pardon me for saying,
blood dripping down her head and all
around her body, except for her chest where
her cross lay. The grandmother is still living
to this day. This example shows the great
power of the holy cross, and how it protects
us at all times.
The third Sunday of the Great and Holy
Lent is the Sunday of the Veneration of the
Holy Cross. The Kontakion of the feast day
says, “Now the flaming sword no longer
guards the gates of Eden, it has mysteriously
been quenched by the wood of the
Cross! The sting of death and the victory
of hell have been vanquished, for You, O
my Savior, have come and cried to those in
hell: ‘Enter again into paradise.’” This elaborates
on the definition of the cross as salvation.
It is portrayed by the crucifixion of
Jesus Christ, when he died for our salvation
on the cross and went to Hades to preach
the Good News inviting all into Eden. The
cross is also a symbol of God’s love and
care for us, of His mercy and forgiveness of
our sins, and of His willingness to let into
His kingdom of heaven all those who sincerely
want to live with Him forever.
The cross is something that we as Orthodox
Christians venerate and honor, but
we don’t always know why. I myself did not
Marija Petrovic
Continued from p. 18
The cross can be found in many places.
Of course, there is the physical cross, or
rather its many remaining pieces and innumerable
copies, including those around our
necks. If we stretch our hands, our body
forms a cross. We cross ourselves. When
there is no priest around to bless the food,
we make the sign of the cross, and we do
the same before going to bed, and when we
wake up. Our cross is our protection in addition
to a way of life. It is not only embedded
in our minds but in our hearts.
Recently I heard a story about a Protestant
family coming to a gathering at a local
Orthodox church. The priest at the church
asked the mother if it would be all right to
give the child a small cross. Because the
child was a little girl, the priest chose a cross
with some glitter on it so the child might be
more inclined to wear it. As I heard this first
part of the story, I presumed it would end
with the little girl wearing it as jewelry, refusing
to wear it, or simply not understanding
what it was. But then the story took a
different route. After the priest put the cross
around the little girl’s neck, she took it into
her small fingers and kissed the precious
cross. You can imagine the surprise of the
priest and the mother. Of course, the girl
may have seen a cross before, but she had
most likely never seen anyone kiss it. Why
would a child kiss two pieces of wood with
fully understand the cross until I wrote this
essay and still do not by any means know
everything about the cross, but through the
church hymns and life lessons I have come
to understand the meaning better. “Krst
spasava verne ljude od svih povreda; krst je
sila, krst je slava, krst je pobeda” – “The
cross saves the faithful people from all
harm; the cross is power, the cross is glory,
the cross is victory.”
Bibliography
“O Invincible and Incomprehensible and
Divine Power of the Precious and Life-giving
Cross, Forsake Not Us Sinners.” (From
the Order of Great Compline). Orthodox
Feasts and Fasts. Great Lent. Adoration of
the Holy Cross. N.p., n.d. Web. 18 Mar.
2015.
“Dictionary.com.” Dictionary.com. n.d.
Web. 18 Mar. 2015.
“Diskusije - Forumi.” Diskusije - Forumi.
N.p., n.d. Web. 19 Mar. 2015.
some glitter on it? Maybe she saw beyond
the name tag. The child saw Christ. She saw
His struggle and His sacrifice. She felt His
love. She kissed the cross because it symbolized
what Christ had been through for
us, and now being that close to her heart she
could not refuse to say thanks in her own
way and lead a life in His footsteps.
This story touched me and was a great
inspiration for writing this essay. Children
have sweeter hearts and this young girl
must have felt the cross in her heart the
same way we as Orthodox Christians do
while crossing ourselves during services
and in everyday life.
The seed of our understanding the
cross seems to be implanted into us at our
very conception, for the cross encompasses
everything we are as Christians, human beings,
the children of God. From the time
I was an infant and little girl, too small
to contemplate about it, its meaning has
grown like a flower in my soul. The cross is
not just a symbol that those around us can
use to identify us. The cross is our compass,
our humility, our patience, our repentance,
our thanksgiving, our anthem and our joy.
The cross is our faith, our hope and our
love. The cross is our resurrection, our victory
and our life.
The essay of Tatiana Radunovic from
St. Nikola Serbian Orthodox Church in
Brookfield, IL will be featured in the next
edition of Our View in The Path.
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 19

Стаза Православља
Година 51 Број 1
Реч Уредника
Наша грађанска права и наша слобода у светлости Јеванђеља
По неким политичким аналитичарима политичке кампање у федералним изборима 2016 године потрошит ће
4.4 милијарде долара за разне ТВ рекламе и промоције. Ова огромна количина новца само за телевизијске рекламе
и промоције је заиста запањујућа. Као подсетник, наводим да су кандидати у изборима 2012 године потрошили
3.8 милијарди долара. Стратешке анализе поменутих реклама показују да су исте веома ефективне будући да
су гледане од око 87% од гледаоца старости од и преко 18 година, тј. другим речима, од стране оних који имају
право гласања. За председничког кандидата сваки гласач, односно, глас вреди и погодан је за задобијање. У сваком
случају, бићу срећан када се заврше избори у новембру месецу ове године. Али, до тада, морамо да упражњавамо
наше грађанско право и нашу слободу избора. Шта то све, уствари, значи за нас православне хришћане?
Устав Седињених Америчких Држава гарантује одређена грађанска права својим грађанима. Та права указују
шта ми као грађани можемо да радимо, а исто тако они указују шта влада државе не може да ради да не би
нарушила нама загарантована права.
У светлости номинација председничких кандидата и избора, води се веома важна дебата по питању
реформе имиграционог закона, стабилизовања економије, сигурност америчких грађана у свету будући да
су терористички напади на цивилно становништво учестали у Европи, Азији, Северној Америци и другим
континентима. Сваки кандидат из једне и друге партије обећава безбедност америчким грађанима, запослење,
потврђује слободу религије, већу стабилност средњој класи, потврђивање определења за живот, тј. против
абортуса, итд.
Да ли су сва ова обећања само то, празна обећања само да би се задобили гласови од већ незадовољних
грађана који су преморени од политичкe реторике. Да ли ми православни хришћани треба да се уклонимо са арене
политичке дебате и целог процеса?
У потражњи за одговор на последње питање неопходно је да се подсетимо да ми православни хришћани
меримо своја дела, а исто тако и дела других, у светлости Јеванђеља. То мерење нема цинизма, утопизма,
мржње или осуде. С друге пак стране, испуњено је проницљивошћу и вером у Господа да је Он једини путовођа и
спасење. У Америци постоји одвојеност државе и цркве као решење религијском плурализму, али у сваком случају,
неопходно је да се зна учење Цркве о животу и одговорности. Можемо да имамо различито мишљење о неким
социјалним и политичким питањима, али и у том случају, присутна је нада, да ће начела Православне хришћанске
вере руководити мисли и говор верујућег човека, али када је реч о моралним питањима и одговорности не можемо
да имамо било каквог двоумљења. Наша Православна вера нас учи да смо послати у овај свет да га преобразимо
и променимо. Али како то да чинимо уколико се не покренемо у акцију?
Као свештено лице не могу да се прикључим било којој партији и исто тако не могу да заузмем позицију у
некој политичкој делатности. Али то не значи да морам да ставим на страну мој хришћански идентитет за
време мога учешћа у мојим грађанским правима, а од којих један је право гласања. Принципи које ми поставља
моја Православна вера требало би да ме воде и у бирању кандидата за којег верујем да ће донети добре одлуке,
или пак, који ће учинити најбољи избор од свих призентираних опција. У стварности, ми сви узимамо на себе
одговорност за одлуке које наши изгласани кандидати праве, биле оне добре или лоше.
И на крају, да кажемо да морамо да упражњавамо наша грађанска права, а један од њих је право гласања.
Избори који нам се нуде често нису избори између добра и зла, већ избор за најмање зло. У сваком случају морамо
да имамо на уму да наш домен није једна или друга партија или пак погледи либерализма или конзерватизма,
већ је истина која се налази у Њему Који је Истина, тј. Господ наш Исус Христос. Слобода нашег избора није
у одлуци онога што желимо, већ бирање онога што ће нам донети крајњу слободу од греха и смрти. Само
Христово Јеванђеље може донети ту слободу док нам уздиже наше мисли и руководи наша дела у преображавању
и трансформисању света показујући ка Царству Небеском, једином савршеном месту. Заиста, неопходно је да
останемо уједињени у нашој Православној вери и Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.
Протојереј Братислав Кршић
20
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

Живот Цркве
Епископ источноамерички Др. Митрофан
Поред тога што Црква има
један тајанствени карактер, не треба
заборавити да је она жива заједница,
заједница љубави, заједница у којој су
људи сједињени истом вером, истим
крштењем и осталим светим тајнама
(Еф. 4,5). Сваки члан Цркве треба да
ради на узрастању тела Христовог, а
то ће моћи да испуни ако прво сазида
у себи Цркву Богу и свом ближњем
место љубави. Не само пак то, него
да ради и на свом личном узрастању.
Од почетка па до краја свог живота,
човек је сарадник Божји. Тај Божји
синергизам неће престати ни у оном
свету. А пример такве богочовечанске
сарадње је дат у Господу Исусу Христу.
Синергизам се даје Цркви и кроз Цркву.
Човек на тај начин постаје учесник тог
богочовечанског синергизма (1. Кор.
3,9). То све треба да буде драговољно, на
бази “aко хоћеш”. Прихватити Христа
и живети по њему, ето то је освећење
и спасење. Циљ човека је да постане
сличан Христу, да само Христа осећа и
њиме мисли и живи (Гал. 2,20).
Али када ради на свом спасењу
хришћанин треба да има пред собом
свете примере: апостоле, мученике,
подвижнике и све светитеље и да пази
како зида своју духовну грађевину (1.
Кор. 3,10-11; уп. Мт. 7, 24-27). Ако буде
зидао на чврстом камену неће никада
бити у страху да ће та кућа пасти.
Тај непоколебљиви камен темељац,
јесте Господ Исус Христос. Имајући у
себи залог Светог Духа (Еф. 1, 13.14),
хришћанин доживљује неисказану
радост јер је једно са Христом. Такав
човек се осећа са анђелима, са васцелом
Божјом творевином: и са птицама, и са
биљкама, и са свим тварима уопште.
Он састрадава са сваким човеком
без разлике и у том подржава свога
Господа. Св. Јован Златоусти каже:
“Ако си ти тело Христово, носи крст,
јер га је и Он носио. Претрпи пљувања,
шамаре, пробадање клинцима...”. Тако
је Христос страдао и себе предао за њу
(Еф. 5,25). Страда Његова Црква и сваки
прави хришћанин (Мт. 16, 24; Дел. ап.
14,22; 2. Тим. 3,12).
У Цркви, која је исто време и на
небу и на земљи, човек све осећа као
своје. Црква преображава његов ум
и саборни ум Цркве, душу његову у
саборну душу Цркве. Црква живи у
њему и он живи Црквом.
Човек се усавршава Црквом и
то је узрастање Цркве о коме говори
св. апостол Павле (Еф. 2, 21). “Том
узрастању или усавршавању неће бити
краја”, по речима св. Симеона Новог
Богослова. Па даље наставља исти
светитељ: “...престанак узрастању
учинио би крај Бесконачноме. Они
који иду за Бесконачним, нема краја
њиховом циљу – идењу. Реци ми, како
они могу достићи крај Бескрајнога? То
је немогуће и сасвим неоствариво. Таква
мисао ни на ум не може пасти светима,
ни овде на земљи док су у телу, ни тамо
где се представе у Господу. Јер они
покривајући све светлошћу божанске
славе, озаравани њоме и сијајући њоме,
и наслађујући се њоме, потпуном и
савршеном убеђеношћу знају да ће
њихово усавршавање бити бесконачно и
напредовање у слави вечно.”
До Христовог доласка човек је
био свестан да је Божја грађевина, али
нико није могао да му покаже пут, да
га поучи како ће да ради, да изграђује
своју боголикост по св. Јеванђељу. Циљ
Спаситељевог доласка јесте да поново
сазида Богу грађевину у човеку, да опет
човек постане онакав, какав је изашао
из руку Творца. То је Спаситељ учинио
својом крсном жртвом, спасивши нас
објективно, а наше је да радимо на
нашем личном спасењу. Није само
принео жртву, па нас оставио, већ нам
је дао и сва благодатна средства Духом
Светим кроз које ћемо се усавршавати.
Јер право истинско назначење човека
јесте да живи Духу Светоме и св.
Јеванђељу. Живот у Цркви није друго
до непрекидна заједница људског
духа са Духом Светим. Тако ћемо
сазидати себи нерукотворену грађевину,
нематеријалну, у коју ћемо узидати св.
врлине: “злато, сребро и драго камење”
(1. Кор. 3, 12-13). А ко мисли да ће себи
сазидати грађевину, на слами, дрвету
или пак сену” (1. Кор. 3, 12), вара се,
јер себи спрема пропаст. Спаситељ је
Наставак на 22. стр.
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 21

Живот у Цркви није друго до непрекидна
заједница људског духа са Духом Светим.
Наставак са 21. стр.
најдрагоценије биће за нас, а такође и
човек, и не приличи да зидамо на Њему,
драгом камену, своју грађевину, која је
од сламе, сена и дрвета. Уосталом, и
варамо се, ако мислимо да можемо.
Назначење људског бића јесте да
га Бог испуњава, да постане “храм
Божји” (1. Кор. 3, 6; уп. 6,19; 2. Кор.
6, 16). Тога треба да је свестан сваки
човек. То саветује св. апостол Павле
Коринћанима, а преко њих свима нама,
да сазидамо храм Богу у својој души
и телу. Када се Господ Исус Христос
оваплотио људска природа је заиста
постала храм Духа Светога у коме
“oбитава сва пуноћа Божанства телесно”
(Кол. 2,9; уп. Јн. 1,14). Без Духа Светог
човек није храм Божји. Храм треба да
је место молитве, а не хајдучка пећина
(Мт. 21,13). Иконе ће бити примери
светитеља, тамјан – свете врлине и
цео живот хришћанинов. Благодарећи
Светом Духу који борави у Цркви, и
који је “душа Цркве”, сваки хришћанин
може постати храм Духа Светог, мала
Црква Божја, ако постане члан тела
Христовог – Цркве (Еф. 2, 19-22; 3, 5-6).
Са тајном крштења човек се облачи у
Христа (Гал. 3,27) и постаје храм Бога
живога (2. Кор. 6,16). Да ли ће човек
примити Духа Светог, зависи од њега
самог. Када га прими Он ће за њега бити
руководно начело. Ако човек почне
да уноси у тај храм нешто несвето,
одмах постаје храм ђавола. Чинећи то
намерно, директно греши против Духа
Светог, који треба да станује у том
храму. Казну ће примити, вечну пропаст
(1. Кор. 3,17). Не само да греши против
Духа Светог, него и против Сина, који
је живот свој положио за тај Храм, и
против Оца који га је послао (Рим. 5,8;
уп. Јн. 3,16; 1. Јн. 4,9).
Шта је дужност нашег тела односно
наших удова? Јесте да служе телу
Христовом – Цркви, пошто су они удови
његови. Као што складност постоји у
нашем телу и сваки орган испуњава
своју функцију која му одговара, тако и
наше тело треба да испњава ону улогу
која му је дата у Цркви. Сав живот у
Цркви је тројичан: од Оца кроз Сина у
Духу Светом. Тако и треба наш живот
да се одвија. Иначе ако тако није, нисмо
удови Његовог тела. Морамо следовати
Њему и бити свети као што је Он сам
свет и чисти као што је Он сам чист (2.
Петр. 1,15-16; 1. Јн. 3,3; 2,6; 1,7). Сваки
грех који смо учинили оскрнавили смо
тело Христово, скрнавимо своје тело
и заслужујемо осуду и као непотребни
и болесни уд, бићемо одбачени. То
је крајња мера да се не би други
саблазнили (1. Кор. 5,13) “...јер мало
квасца све тесто укисели” (1. Кор. 5,6).
Св. Јован Златоусти, тумачећи речи
св. апостола Павла, “Зар не знате да су
ваша телеса уди Христови? Хоћу ли
дакле узети Христове удове и учинити
их удовима блуднице? Далеко од тога”
(1. Кор. 6,15) каже: “Погледај, како
он све примењује на Христа, како
нас уводи на небо, Ви сте, говори он,
удови Христови, ви сте Храм Духа
Светог, не будите удови блуднице, ви
обешчашћујете не своје тело, јер ваше
тело није ваше, него Христово. Таквим
речима показује Христово човекољубље,
који је учинио наше тело својим и тиме
пресеца нашу порочну власт над њим.
Ако ви, говори, немате ваше тело, то
ви немате право бешчаствовати тело
другога, особито када оно припада
Господу, или оскрнавити храм Духа.
Јер ако онај који улази у кућу честитог
човека и који чини у њему безакоње,
подвргава великој казни, то размисли,
каквим се мукама подвргава онај који
чини храм Цара пећином хајдучком!
Знајучи све ово, стиди се Онога који
живи у теби, то је Утешитељ, плаши
се Онога који се сјединио са тобом и
који те је усвојио себи, то је Христос.
Ниси ли ти постао уд Христов? Схвати
ово и буди целомудрен. Пре су били
удови блуднице, а Христос их је учинио
удовима свога тела. Стога ти, дакле,
немаш власти над њим, него си дужан
Ономе који их је ослободио”. И даље
наставља, “Aко би ти имао девојку –
кћерку, да ли би је по безумљу продао
трговцу блудница на блудничење, коју је
Царев син ослободио од таквог ропства
и узео је себи за супругу? Ти већ не би
био властен да је даш у нечасни дом,
пошто си је једанпут продао. Тако је и с
нама. Ми смо продали своје тело ђаволу,
томе злом кушачу, а Христос видећи
ово, извукао га је и ослободио од његове
зле власти, те зато оно не припада нама,
него Ономе који га је ослободио”.
По чему се разликује живот једног
верника од неверника? Свакако по томе
што је тело његово храм Духа Светог.
Он се добија на св. тајни крштења и
дужност је хришћанина да сарађује с
Њим и душом и телом. Њиме треба да
мисли, да ради, да осећа. С Њим треба
толико да сарађује да каже св. апостол
Павле: “...Мислим, уосталом, да и ја
имам Духа Божјег” (1. Кор. 7,40). Ако је
Дух Свети “душа Цркве”, онда треба да
буде душа сваког хришћанина у Цркви.
Не само пак то, него он чини да и наши
уди раде сагласно са свим удовима
Цркве, са телом Христовим. Када
човек осети у себи Духа Светог, тада
ће бити свестан колике је вредности
пре био и да је богат само у Њему. Биће
свестан да је плаћен скупо, и да више
није свој, него
Божји (1. Кор.
6,20; уп. 7,23; 1.
Петр. 1, 19-20,
Гал. 3,13; Откр.
4,14). Смириваће
се пред свим
удовима и одаће
славу целом Телу,
а посебно глави
Цркве – Христу.
Кроз смирење
он ће служити
сваком члану
Цркве, неће
тражити што
је његово, него
што је ближњег
(Филип. 2,3-4;
уп. Кол. 313;
Еф. 4,32; Гал.
5,26; 1. Кор.
10,24-33). Ако
имало постоји гордости у човеку,
односно у уду, члану Цркве, и мисли да
може живети, он ће отпасти и увенуће,
умреће, јер неће имати одакле да прима
живот (Рим. 10,22; уп. Јн. 15, 1-6).
Ако се грана одсече од стабла, она ће
се осушити. Црква се неће умањити
губитком једног члана, али она жали за
њим. Сви чланови имају своје место у
Цркви и сви зависе један од другог (1.
Кор. 12,14; Рим. 12,4-5).
Дарови који су дати Духом Светим
стоје на располагању Цркве, а и службе
и силе (1. Кор. 12, 27-30). Оно нису
мртви капитал, него се кроз њих човек
усавршава и живи животом Цркве,
животом Свете Тројице. То је онај
божански талант који се даје сваком по
мери дара Христова, по мери вере (Еф.
4,7; 1. Кор. 12,11). Никоме не припада
све, али зато сви имају по неки дар
од Господа. Ти су дарови дати ради
саборности и јединства тела Цркве.
22
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

Све нас св. тајне сједињују у
Цркву Христовој, а нарочито св. тајна
причешћа. Ми постајемо заједничари,
причасници његовог тела и крви,
истинитог и правог. Кроз ову тајну ми
постајемо сродници Христови. Зато и
св. Апостол тако оштро и критикује
Коринћане који се нису достојно
припремили за примање ове свете тајне.
Он каже: “...ко недостојно једе хлеб, или
пије чашу Господњу, огрешиће се о тело
и крв Господњу. Човек нека испитује
себе самог, и тако нека једе од хлеба
и пије од чаше, јер ко једе и пије, а не
прави разлику између тела Господњег и
другог јела, себи на суд једе и пије” (1.
Кор. 11,27-29). То је нешто најсветије за
нас, али исто тако
оно ће нам бити
на осуду, ако би
се недостојно
причешћивали.
Било где да се
врши ова света
тајна, свугде је
тело Господње и
крв Његова. Ту
се манифестује
јединство и
саборност Цркве,
односно свих
хришћана. Кроз
св. причешће ми
се сједињујемо
са Богом и
људима. Оно нас
толико уздиже
и обожује и
постајемо богови
по благодати
(Јн. 10,34, Пс. 81,6). Свети Атанасије
Велики каже: “Бог је постао човек,
остајући Богом да би човек постао
Бог, остајући човеком”. Господ Исус
Христос је истинито наше јело и наше
пиће (Јн. 6,48; 6,55-56). То се јело и
пиће никад не мења (Рим. 12,5), као што
се и Он никад не мења (Јевр. 13,8; 7,28).
У центру богослужења Православне
Цркве стоји св. тајна евхаристије, коју
је св. Апостол примио директно од
Господа: “Ја сам, наиме, примио од
Господа што сам и вама предао, да је
Господ Исус Христос, оне ноћи када је
био предан, узео хлеб, захвалио Богу,
изломио и рекао: ово је моје тело за вас.
Ово чините мени за спомен. Исто тако
и чашу после вечере говорећи: ова чаша
је нови савез мојом крвљу. Ово чините
кад год из ње пијете, мени за спомен”
(1. Кор. 11,23-25). Сви су верни дужни
да поштују тај сакрални карактер ове
тајне. Она се даје у Цркви и кроз њену
јерархију коју је Господ установио.
Нема ове тајне ван Господа Исуса
Христа и Његове Цркве. Црква је вечити
жртвеник на коме се свршава ова св.
тајна, а свештеник је жртвоприноситељ.
Њоме чланови цркве живе и испуњује
се сваким благодатним даром. Св.
Евхаристија је највећа манифестација
Божје љубави према човеку.
Прва тајна која уводи човека у
Цркву јесте крштење. Оно је гроб у
који се сахрањује наш стари човек са
свим гресима и немоћима, а устаје нови.
Зато св. апостол Павле благовести:
Тако смо ми крштењем у смрт заједно
с њим сахрањени, да бисмо, као што је
Христос васкрснут Очевом славом и ми
на исти начин живели новим животом”
(Рим. 6,4; уп. Кол. 2,12-13). Крштење
има два смисла за верника: Главом,
Исусом Христом. Крштењем – другим
рођењем – (Тит. 3,5), одбацујемо трулу
хаљину палога Адама и облачимо се у
Господа Исуса Христа. Овом св. тајном
ми постајемо браћа и синови Божји
(Гал. 3,26).
Св. апостол Павле саветује у
многим својим посланицама његовим
духовним синовима да су они једно
тело Христово и да је сваки од њих од
тог тела (1. Кор. 12,27; Рим. 12,4-5; Еф.
4,4). Сила која треба да везује те удове
јесте љубав. Хришћанин, сам себи није
довољан, исто као што један уд сам
по себи не чини једно тело, него су му
потребни многи да би створио заједницу
тела. Тако је и са Хришћанством. Оно
треба да сарађује са својом браћом, јер
ће само тако испунити Спаситељеве
речи: “Да сви буду једно, као што си Ти
Оче, у Мени и Ја, у Теби, да они буду
једно у нама...” (Јн. 17,21; 17, 11-23).
Шта везује хришћане да буду једно? То
су св. тајне и св. врлине у које спада и
вера. По апостоловим речима она долази
чувењем (Рим. 10,17, Гал. 3,2). Вером
ходимо, а не гледањем (2. Кор. 5,7;
ср. Рим. 8,25, Јевр. 1,1; 1. Кор. 13,12).
Вера тражи цело биће. Дефинисати
кратко, вера је безусловно примање
Божјих истина у Старом и Новом завету.
Њоме човек улази у директну везу са
Богом и Његовом Црквом, тј. са свим
члановима Цркве, кроз молитву, и тако
задобија благодат која му је потребна за
назиђавање (Рим. 5,1-2).
Сви дарови који су дати Цркви,
имају један исти циљ, да изграде новог
Адама у свакој личности, онакав какав
је изашао из руку Творца. Сваки их
човек свесно прима и свесно их уграђује
у тај Богочовечански огранизам. Његов
труд неће пропасти, него ће га Господ
наградити и откриће му многе и многе
тајне које се налазе у Његовој Цркви.
Она је непроцењива ризница из које
из које се свакоме даје и она никад не
осиромашује, јер је обогаћује Онај
који је у свему пребогат. Њену тајну
не знају ни анђели и у њој се они сами
уче богопознању (Еф. 3,10). Многе
су тајне биле од њих сакривене, нпр.
тајна оваплоћења није била позната
анђелским силама до оног момента када
се она збила. Црква је ново откровење
и за саме анђеле. Зар су анђели могли
сахватити колико се Господ може
унизити, да узме грешну људску
природу (Филип. 2,7-8; уп. Јевр. 2,14-
17; Ис. 53,3; Јевр. 5,8; 12,2), да страда,
разапне се и умре? Нису. Чак, дакле,
ни они највиши чинови нису знали.
А све то Црква зна, јер имају за Главу
свезнајућег Господа (Јевр. 4,13). И
данас се они уче, јер нису свезнајући.
То је лепо изразио црквени песник
речима: “Cва природа анђелска задиви
се великом делу Твога оваплоћења,
јер Онога који је као Бог недоступан
гледаху као свима доступног човека,
где с нама борави...”. На другом месту
црквени песник још јасније говори:
“Желећи да се оваплоти Бог слово ради
нас, само је теби, о Гавриле, ову тајну
поверио и изабрао те је за служитеља
ове тајне, а ти размишљајући у себи о
овом чуду певао си: Алилуја”. Кад се
дакле анђели уче, а шта да кажемо за
људе? Она нас не само освећује, него и
просвећује наш помрачени разум. Она
је, “c једне стране, ново пројављивање
богољубља и подвига човековог.”
Јединство у Христу и у Цркви,
доноси само по себи и морално
јединство. Када се Христос усели и
љубав према Њему, према Цркви и
ближњем. Значи, почетак савршенства
је вера, а завршетак је љубав (Кол. 3,14;
1. Кол. 13,1-13; Рим. 13,8). Такав човек
не гледа више себе, него само Христа и
само Њега види и Њега именује. То није
тако кратак и лак пут, него дуг и тежак
и тражи много труда и пожртвовања, јер
имамо непријатеље и споља и изнутра,
чак и са поднебесним силама, по речима
Павловим (2. Кор. 11,23-28; 6, 4-5). То је
осетила и млада Христова Црква коју је
некад годио, наватренији проповедник
Христовог јеванђеља и најзаслужнији
за ширење Цркве Његове (Дел. ап. 8,1-
3; 22,4; ср. 1. Кор. 15,9; Еф. 3,8; Филип.
3,6). Прави Христов следбеник не жали
се на своја страдања, пошто није ни
први ни последњи који страда. Сваки
хришћанин треба да прими страдања
Наставак на 24. стр.
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 23

Живот Цркве
Наставак са 23. стр.
као што их је примио св. апостол Павле.
Јер су страдања верника Христових
продужетак Његових страдања (Дел. ап.
9,4) и она користе, не само појединцу,
него и целој Цркви, дому Божјем (1. Тим.
3,15). Ко гони хришћанина гони Цркву,
гони Христа (Дел. ап. 9,4; уп. 22,7; 26,14;
Гал. 1,13). То ће потрајати тако све до
краја света.
Живот Христов је живот Цркве и
живот сваког Његовог истинског слуге.
Он ће се трудити да макар изгради у себи
храм и станиште, а кад буде успео код
себе, радиће и код других, јер, по речима
једног св. оца “ко може себе спасти, може
и другог”. Такав неуморни радник на
изграђивању, боље речено, на узрастању
Цркве Божје, био је св. апостол Павле.
Све је своје снаге, физичке и телесне,
уложио за тај циљ, те се толико трудио
и радовао за сваку црквену општину (1.
Сол. 2,7-8; 2. Кор. 12,15; 11,28; 2. Тим.
2,10; Дел. ап. 20,18-35). Знао је да пише
посланице сузним очима када је слушао
о свађама или недоличном животу
појединих чланова (2. Кор. 2,4). Све је
то чинио ради јединства Цркве, те се он
ради тога и назива теологом јединства
Цркве.
Узето из књиге, Учење Светог
Апостола Павла о Цркви, Јеромонах
Митрофан (Кодић), Чикаго 1991.
Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије:
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
Поводом актуелних напада на Српску
Православну Цркву
Поводом медијских напада појединаца и удружења на
Српску Православну Цркву, њено свештенство и верни народ
у Хрватској осећам обавезу да изјавим следеће:Повод, али не
мотив и узрок, за бруталне, последњих година незапамћене
нападе и позиве на линч Српске Православне Цркве и српског
народа у Хрватској, пронађен је у видео-снимку насталом пре
више година, током моје посете верницима у Чикагу, где као
гост нисам био у прилици да утичем на све околности. Због
свих оних који су се на било који начин осетили погођеним
или увређеним, нарочито после злоупотребе и манипулације
садржајем тог снимка од неких медија, изражавам своје
искрено и дубоко људско жаљење.
Осећање дубоке туге и жаљења изазивају и они, који свесно
или несвесно, ових дана доприносе изливу нетрпељивости
према српском народу, као и продубљивању јаза између Хрвата
и Срба који су неминовно упућени једни на друге.
Свакоме ко прати мој рад и јавно деловање, не само од
доласка у Хрватску, него у последње три деценије, јасно је да
оно што ми се тенденциозним тумачењем тог снимка приписује
не изражава становишта и вредности за које се залажем.
Једноставно, у међуљудским и у међунационалним односима,
држим се Христових речи: “Све што хоћете да чине вама
људи, тако чините и ви њима”. То је начело по којем живим и
делам, а другог програма и идеологије изван Христа и Његовог
јеванђеља немам!
Напомињем да ме овакви напади нису изненадили, јер
сам по доласку у Загреб, у првој беседи, рекао да, на обе
стране, постоје и такви који ће бацати камење на оне који граде
мостове између људи и између народа. Протагонисти мржње и
нетрпељивости ме неће поколебати, него подстаћи да у своме
срцу још више негујем љубав Христову и према њима, јер знам
да Бог, који је за вечност створио све нас, то од мене очекује.
На такво поступање ме поготово обавезују многобројни
појединци и удружења који су показали одлучност да, упркос
оркестрираним, вербално суровим нападима, јавно и приватно
упуте изразе солидарности, охрабрења и подршке Српској
Православној Цркви, православним верницима у Хрватској и
мени лично. Они ми уливају оптимизам да, с надом у Бога, са
још више снаге наставим да градим мостове мира, сарадње,
међусобног поштовања и љубави између хрватског и српског
народа, као и Православне Цркве и Католичке Цркве, будући
да смо чланови исте хришћанске породице који верују у исто
Јеванђеље Христово. Њима, који по мом схватању и уверењу
представљају већинску Хрватску утемељену у Христовом
учењу и етосу, упућујем изразе најдубље захвалности.
Речи Христове: “Добро чините онима који вас мрзе, и
молите се Богу за оне који вас вређају” нас обавезују да на
говор мржње узвратимо љубављу! Стога православне вернике,
и овом приликом, поздрављам речима Светог апостола Павла:
“Стојте дакле чврсто у слободи којом нас Христос ослободи.
Нека ваша вера кроз љубав дела, љубављу служите један
другоме”.
Митрополит загребачко-љубљански Порфирије
24
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

СВЕШТЕНО САБРАЊЕ ПРЕДСТОЈАТЕЉА ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА
Шамбези, 21-28. јануар 2016.
С А О П Ш Т Е Њ Е З А Ј А В Н О С Т
На позив Његове Светости Васељенског Патријарха г. Вартоломеја
одржано је Сабрање Предстојатељâ Православних аутокефалних Цркава у
Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију (Женева), од
21. до 28. јануара 2016. године.
Присуствовали су Предстојатељи: константинопољски Вартоломеј,
александријски Теодор, јерусалимски Теофил, московски Кирил, српски
Иринеј, румунски Данило, бугарски Неофит, грузијски Илија,
кипарски Хризостом, албански Анастасије и чешко-словачки Растислав,
док су били спречени да учествују Њихова Блаженства Патријарх
антиохијски Јован и Митрополит варшавски и све Пољске Сава из
здравствених разлога, а Архиепископ атински и све Јеладе Јероним из личних
разлога, али су били заступљени преко званичних делегација њихових
Цркава.
Предстојатељи Православних Цркава су се састали како би довршили
рад на темама Светог и Великог Сабора. У оквиру Сабрања, у недељу
24. јануара, у ставропигијалном храму Светог апостола Павла саборно је
служена света Литургија, на којој је началствовао Васељенски Патријарх,
уз саслужење Њихових Блаженстава Предстојатељâ и вођâ делегацијâ
Православних Цркава, осим вође делегације Антиохијске Цркве.
Током Сабрања су његови учесници, „истинујући у љубави“, по
апостолској речи (Еф. 4, 15), радили у духу слоге и узајамног разумевања.
Предстојатељи су потврдили своју одлуку да се сазове Свети и Велики
Сабор. Он ће бити одржан у Православној академији на Криту од 16. до 27.
јуна 2016. године. У том циљу Предстојатељи смирено призивају благодат и
благослов Тројичнога Бога и ишту топле молитве пуноће Цркве, свештенства
и верног народа, током периода који води ка Светом и Великом Сабору и за
време док трају његова заседања.
Званично одобрене теме које ће бити поднете Светом и Великом
Сабору на усвајање јесу: мисија Православне Цркве у савременом свету,
православна дијаспора, аутономија и начин њеног проглашавања, света
Тајна брака и брачне сметње, важност поста и његово држање данас,
односи Православне Цркве са осталим хришћанским светом. Одлуком
Предстојатељâ сви одобрени текстови биће објављени.
Предстојатељи су такође одлучили да се установи Свеправославни
секретаријат, одобрили Правилник о раду Сабора и донели одлуку о учешћу
Наставак на 29. стр.
Обраћање Патријарха српског
г. Иринеја на Сабрању поглавара
помесних Православних Цркава
у Женеви
Ваша Свесветости, високоуважени и
возљубљени председниче овога часнога
Сабрања, Ваше Светости и Ваша Блаженства,
возљубљени предстојатељи помесних
Православних Цркава, Високопреосвећена и
Преосвећена браћо Архијереји, окупљени на
овоме узвишеном свештеном Сабрању, Часни
оци, драга браћо и сестре,
Благодаримо Богу који нас је
удостојио велике благодати да будемо
учесници свеправославног Сабрања овде
у Православном центру возљубљене нам
Васељенске патријаршије у Шамбезију, које
има пред собом богоугодно дело да дефинише
и једногласно утврди дугоприпремани и
Наставак на 29. стр.
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 25

Вести из Цркве
У СПОМЕН
ПРОТОЈЕРЕЈУ-СТАВРОФОРУ МИЛАДИНУ ГАРИЋУ
“Блажен је пут којим данас идеш
душо, јер ти је припремљено
место покоја”
Вест да се угледни протојерејставрофор
Миладин Гарић,
умировљени свештеник из Сакрамента
у Калифорнији, преселио из овог
привременог света у бољи живот,
примио сам док сам служио Свету
Литургију на празник Св. Стефана
Дечанског. Ову тужну новост, иако
очекивану, ублажила је помисао да сам
вест о блаженом уснућу овог светог
човека добио служећи најсветију службу
Божију на празник светог српског
Краља. Прота је био прави српски
православни свештеник, на првом
месту молитвеник и постник, а затим
свештенослужитељ и пастир. Овако је
о лику достојног свештенослужитеља
писао свети отац Јустин (Поповић)
давне 1923. године, две године по
протином рођењу, обраћајући се сабору
српских свештеника.
Речима старозаветног псалмопевца
Давида, “Блажен је пут којим данас
идеш душо, јер ти је припремљено
место покоја,” испраћамо Протину
душу на пут у Царство Небеско. То
је пут који му је Господ припремио,
али и пут у који је Прота уградио себе
аврамовском вером и многобројним
делима милосрђа. Људски живот
је пут од телесног рођења до новог
рођења у Царству Божијем. Тај пут,
нарочито свештенички, није ни мало
лак и поплочан је нашим делима и
неделима. Пут проте Миладина утабан
је подвизима трпљења и страдања.
На његов живот, од ране младости
до кончине, могу да се примене речи
Христове: “Трпљењем својим спасавајте
душе своје.” (Лк. 21, 19) На крају тог
пута, као и на свакој његовој деоници
и раскрсници, Прота је видео Христа
распетога и васкрслога.
Прота је трпео и страдао од малих
ногу. Рођен је 1. јануара 1921. године
у Прачи, Босна и Херцеговина, од оца
Манојла и мајке Милке. Сиромашно
али радосно детињство провео је у
родитељском дому са својом браћом
и сестрама, а његову младост и
богословско образовање у Сарајеву
(1.1. 1921. – 24.11. 2015.)
прекинуо је Други светски рат. Ратно
време провео је у равногорском
покрету под командом славног војводе
Добросава Јевђевића. Страдања
породице Гарић била су јововска и
оставила су трајни траг на Протин
живот. Само у једној ноћи комшије
муслимани убили су седам чланова
његове породице. Због изузетне
храбрости и јунаштва неколико пута је
био одликован. Када је одлуком великих
сила о подели света покрет Генерала
Драгољуба Михајловића остављен на
цедилу, Прота се са својим саборцима
у најтежим околностима повлачи преко
Босне (Лијевче Поље), Независне
Државе Хрватске и Словеније у Италију
(Логор Еболи). Одатле га пут води у
Енглеску, где је радио најтеже послове
укључујући годину дана у руднику. У
Енглеској сусреће своју драгу Нину,
са којом ступа у брак. У свештенички
чин рукоположио га је Владика Јован
(Максимовић), потоњи велики светитељ
и чудотворац. Посматрајући Протин
живот и свештенопастирску службу као
да се рука светог Јована није никада
удаљила са његове главе. По потреби
службе отац Миладин се сели у Канаду,
у град Ванкувер, где службује од 1953.
до 1961. године. Најсадржајнији и
најобимнији део његове свештеничке
службе везан је за Сакраменто, главни
град Калифорније. Од ове малобројне
заједнице Прота је, уз помоћ верног
народа, успео да изгради веома угледну
парохију. Његовим трудом и залагањем
подижу се парохијска кућа, црквена
сала и један од најлепших храмова СПЦ
у Америци и Канади. Неколико деценија
Прота је уређивао, издавао и сам
штампао један од најбољих парохијских
часописа – Гласник. Иако је парохија
имала око двеста парохијана, Прота је
Гласник штампао у 1200 примерака и
слао га широм света.
Прота Миладин Гарић је био
велики човек, свештеник и мисионар.
У такву личност он је израстао хранећи
се хришћанским врлинама смирења,
кротости, милосрђа и љубави. И онда
када му је било најтеже, када је нападан
и клеветан, он је стајао усправно.
Неоправдане критике и клевете
претварао је у камење и од њега, попут
Светог Првомученика и Архиђакона
Стефана, градио себи степенице којима
се пењао ка Царству Небеском. О, како
је велики Промислитељ Који је у своје
наручје Проту призвао између недеља о
Милостивом Самарјанину и Безумном
Богаташу. Он је свештеник који никада
није окретао главу од невољника и
склањао се на другу страну, нити се
пак богатио земаљским добрима. Он је
увек био пун човекољубља и милосрђа,
богољубља и црквености. Врата проте
Миладина и протинице Нине била су
увек отворена за све. Широка су била
њихова срца, широк и њихов дом.
Они су несебично помагали Српску
Православну Цркву, нарочито изградњу
храма Св. Саве на Врачару, свештенство
и монаштво, богословске школе и
богослове. Где год би се појавио, уносио
је радост и ведрину, мир и спокој,
смирење и љубав.
Иако га живот није миловао, Прота
се није плашио овога живота, већ је
све у њему прихватао као промисао и
благослов Божији. Волео је живот и
проводио га вредно, марљиво, поштено
и искрено. По речима Светог Апостола
Павла увек је говорио истину у љубави.
(Еф. 4, 15) Ако је некада, будући као
и други људи, имао неких посртања
и падова, још је био бржи да устане
и да се покаје. Често је знао да каже:
Опрости ми мили брате, опрости ми
сестро. Прота је имао детиње срце
и душу. Он се родио и живео готово
читав један век, али је у дубини бића
увек остао дете, безазлено и кротко.
Он је био редак и непоновљив човек
Наставак на31. стр.
26
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

Реч катихизис је грчког порекла (κατηχέω, значи – оглашење, усмено поучавање,
вероучење). Односи се на излагање основних догматских истина хришћанске
православне вере и учење истих од стране верника за мистично заједништво са
Богом и спасење душа. Употребљава се у катихетици за децу и одрасле. Књига
Нема лепше вере од Хришћанске коју су написали блаженопочивши Епископ Г.
Данило (Крстић) и јеромонах Амфилохије (Радовић) 1982 године, тј. садашњи
Митрополит црногорско-приморски је идеалан пример катихетског излагања
Православне вере. Поменута књига је по први пут издата на енглеском језику од
стране Севастијана Прес-а, издавача књига западно-америчке епархије, и доступна
је за куповину путем веб странице: www.westsrbdio.org. Стаза Православља
наставља са штампањем делова текста у енглеској и српској секцији часописа.
Православни Катихизис
Нема лепше вере
од хришћанске
Епископ Данило
Јеромонах Амфилохије
Ко је био Мојсеј?
Он је од Бога одређен да буде
ослободитељ Јевреја из ропства
египатскога. Њему се на брду
Хориву јавио Ангео у пламену
огњеном, из купине која је горела
а није сагоревала. Мојсеј је ту
први од људи сазнао Име Божје,
које гласи: Ја сам онај који јесте
(јеврејски: ЈАХВЕ). Онај који му
се јавио био је Бог Слово, Бог
Реч. Он се у последња времена
родио од Деве, која Га је родила и
остала Девојка, као што је купина
горела и није сагоревала.
Како је Мојсеј извео јеврејски
народ из египатског ропства?
Извео га је Божјом помоћу.
Бог је попустио казне на
Египћане и учинио да Мојсејев
штап буде чудотворан. Тим
штапом ударио је он по мору и
воде морске су се раздвојиле,
да би јеврејски народ изашао из
Египта у Земљу Обећану.
Како су се Јевреји хранили у
току четрдесетогодишњег
лутања по пустињи?
Бог им је давао чудесну
Ману и јата препелица. Мана је
била предуказање Свете Тајне
Причешћа Крвљу и Телом
Христовим, Хлебом који силази с
небеса и даје се за живот света.
Где је Мојсеј добио Десет
заповести Божјих?
Добио их је на Синајској
гори.
Десет заповести Божјих гласе:
1. Ја сам Господ Бог твој; немој
имати других богова осим
Мене.
2. Не прави себи идола нити
каква лика; немој им се
калањати нити им служити.
3. Не узимај узалуд имена
Господа Бога свог.
4. Сећај се дана одмора да га
светкујеш; шест дана ради
и обави све послове своје, а
седми дан је одмор Господу
Богу твоме.
5. Поштуј оца свога и матер
своју, да ти добро буде и да
дуго поживиш на земљи.
6. Не убиј.
7. Не чини прељубе.
8. Не укради.
9. Не сведочи лажно на
ближњега свога.
10. Не пожели ништа што је
туђе.
Ко је био Давид, а ко Голијат?
Давид је био цар Израилски,
а Голијат војник филистејски,
дивовске величине и снаге. На
двобоју, Давид, иако још младић
убио је каменом из праћке
грдосију Голијата.
Шта су Псалми Давидови?
Псалми су молитве у
стиховима. Њих је Давид
испевао кад је био радостан
или тужан. Има 150 псалама.
У неким од псалама Давид се
каје за своје грехе, у другима
слави Бога, у трећима прориче
долазак Спаситеља света. Тако
у једноме од њих описујући, као
да гледа, Његову лепоту каже:
“Ти си најлепши међу синовима
људским, благодат тече из уста
Твојих”. Псалми су били кроз
векове, па и данас, најомиљеније
молитве хришћана и Књига
која потреса и буди из духовне
учмалости најокамењеније срце
људско.
Ко су били Пророци?
Пророци су свети Божји
људи који су објављивали вољу
Божију народу Израилском и
осталим народима Старог завета.
Најпознатија су четири велика
пророка: Исаија, Јеремија,
Езекил и Данило. Они својим
речима и животом, као и својим
књигама, изобличују зло и грех,
проповедају покајање и врлину у
испуњавању Закона Божјег. Бог
им је открио, пре толико векова,
Христов божански Лик, његово
Рођење, страдање за грехе света и
славно Васкрсење.
Шта је Пасха?
Пасха је старозаветни
празник кога су Јевреји у
пролеће светковали у спомен
чудесног ослобођења из ропства
египатског. Тога дана су они,
поред бесквасног хлеба и горког
зеља, јели на жртву принето
пасхално јагње. Тиме су се
сећали горког ропства и проласка
кроз Црвено море у слободу. И
новозаветна Црква има своју
Пасху, Ускрс. Пасха Старог завета
је била припрема за овај Празник
над празницима када се светкује
Јагње Божје, Христос Господ,
који је својом смрћу и својим
васкрсењем ослободио грешно
човечанство из ропства ђаволу и
од окова смрти.
Где је пуноћа Старога Завета?
Пуноћа Старога завета је
у Новом завету. Стари завет
није заокружена целина, а
ни старозаветни Закон није
савршен закон. Цео Стари завет
је очекивање Сина Божјег, Богом
обећаног Месије (јеврејска
реч Месија се на грчком каже
Христос, а и једно и друго
значи – Помазаник – Цар). У
Новом завету испунила су се сва
очекивања Старог завета, када је
најзад обећани Месија, Богочовек
Исус Христос, дошао на Земљу
Наставак на 31. стр.
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 27

Вести из Цркве
Уснула у Господу Игуманија Ана Радетић (1922-2015)
Дана 12. децембра 2015. године,
на празник Светих мученика Парамона,
Филумен и новојављеног Мардарија
Либертвилског, у 94. години живота,
мирно се представила у Господу
игуманија манастира Нове Марче Ана
Радетић.
Игуманија Ана је рођена 12.
јануара 1922. године од оца Милана и
мајке Ане Радетић у граду Лакавани
(Њујорк). Њени родитељи су
имигрирали прије Првог свјетског рата
у Америку, отац из Сиска а мајка из
Бјеловара.
Понијевши љубав према својој
вјери и роду из отаџбине, родитељи
су Јованку (како се мати Ана звала у
свијету) Милана, Ђорђа, Владимира
и Александра од младости
васпитали у духу наше свете вјере. У
дјетињству је слушала бесједе светог
Владикe Николаја, који је веома
често служио у цркви у Лакавани, и
његовим примјером се васпитавала
у вјери. У младости је редовно
посјећивала богослужења у мјесном
храму и пјевала у црквеном хору.
Посебно мјесто у њеном
духовном животу заузима познанство
са Епископом Савом Вуковићем
који јој је дао благослов да ступи
на монашки пут. Он је искушеницу
Јованку послао у манастир Никоље
(Овчарско) гдје се упознала са
монашким правилима. За годину
и по боравка у манастиру Никољу
научила је правило, да чита
црквенословенски језик, пјева за
пјевницом као и добро да говори
српски језик. По благослову Епископа
Саве и жичког Епископа Василија
Костића “сестра Америка” (како ју је
владика Василије од мила звао) прешла
је у манастир Враћевшницу. Ту се под
будним оком игуманије Ане утврдила у
послушању и одлуци да прими монашки
постриг, а научила је и да пише
ћириличним писмом.
Сестре у Никољу и Враћевшници
сво вријеме су спремале послушницу
Јованку за повратак у Америку и
почетак монашког живота на овом
континенту. У припреме су се убрајали
и сви редовни кућни послови који се
на тај и такав начин у Америци нису
радили најмање педесет година, а које
је једна Американка требало да прими и
прихвати.
Занимљиво је њено сјећање на
неког државног чиновника код којег се
свака три мјесеца морала јављати ради
продужетка боравка у Србији. Први пут
ју је примио оштро и нељубазно док је
сваки други сусрет био све топлији и
пријатнији до те мјере да јој је нудио
послужење. Једном приликом ју је из
сажаљења питао: “Другарице откуд
ти Американка па из тог развијеног
и богатог свијета да дођеш у ове
шуметине и пустињу?”, на шта му је она
одговорила: “ Ја нисам другарица већ
сестра и ја сам овдје дошла да се учим”.
Таман кад се навикла на српске
обичаје и начин живота стигло је писмо
од Владике Саве да се сестра Јованка
врати у Епархију источноамеричку гдје
ће бити замонашена.
Будући да у Источноамеричкој
епархији није постојао ниједан
женски манастир, Епископ Сава је
искушеницу Јованку замонашио 12.
новембра 1973. године у цркви Светог
Архиђакона Стефана у Лакавани
назвавши је Аном у част свете Ане мајке
Пресвете Богородице. Нова монахиња
Ана је постављена на послушање у
епархијску резиденцију у Ричфилду
гдје је са Владиком вршила свакодневна
богослужења и обављала домаће
послове. Након пресељења епархијског
центра у предграђе Питсбурга монахиња
Ана остаје у новооснованом манастиру
Новој Марчи (старој епископској
резиденцији). Ускоро јој се придружила
игуманија Евпраксија Пауновић и
још неколико искушеница као и о.
Симеон Гроздановић. По потреби
Цркве монахиња Ана је преведена у
нову епархијску резиденцију гдје је
водила рачуна о домаћинству. У овом
периоду велики број младих људи из
околине Питсбурга (који никад нису
имали прилику да виде православни
манастир) долазили су да слушају
њена казивања о манастирима у
Србији и животу у њима. Многи
од тих људи су данас монаси и
свештеници како у Српској Цркви
тако и по другим јуриздикцијама
у Америци. По потреби Цркве
боравила је у Џанстауну и
Колумбусу. У Колумбусу је заједно
са протом Матејом Матејићем радила
на организацији тамошње парохије
Светог Стефана Дечанског.
По потреби Цркве монахиња
Ана се враћа у Епархијску
резиденцију у Еџворд. Ту је са
данашњим епископом митрополије
аустралијско-новозеландске
Иринејем (Добријевићем) била један
од најближих помоћника епископа
источноамеричког Христифора
Ковачевића.
Након дванаест година
боравка у Еџворду благословом
Владике Христифора она се враћа у
манастир Нову Марчу. У веома тешким
материјалним условима упорношћу и
великим трудом успијева да унаприједи
манастирски живот. Поред свакодневних
редовних богослужења самостално
је одржавала и огромно манастирско
имање. Посебну материјалну помоћ у
овом периоду њеног живота дале су јој
римокатоличке сестре (чији се манастир
налази преко пута Нове Марче) које
нису жалиле труда, средстава и времена
да испуне сваку њену молбу. Велику
љубав и пажњу према монахињи Ани
је указивала и игуманија Александра из
манастира Преображења Господњег у
Елвуд Сити.
Деведесете године су донијеле
како материјални тако и духовни
28
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

бољитак новомарчанској обитељи.
Благословом и трудом Епиксопа
Митрофана и залагањем и жртвом
монахиње Ане манастирски конак је
прекривен и реконструисан. Братство
и сестринство се у том периоду
умножавало, али и разилазило по
другим потребама Цркве.
Љубав према Богу и својим
монашким завјетима мати Ана је
пројавила 2000. године када је њој
завјештаних, тестаментом Грчвуд
Станојевић 250 000 долара уложила у
изградњу манастирске цркве. Када је
за то чуо њен духовник Владика Сава
Вуковић као посебан знак пажње јој
је послао “Архијерејске” бројанице,
а Владика Митрофан ју је приликом
освећења храма 2001. године
прогласио великим добротвором
манастира Нове Марче. Свети
Архијерејски Синод наше Цркве
додијелио је 2004. године мати Ани
Орден Светога Саве трећег степена.
Ова прича била би исувише
једноставна када не бисмо
поменули физичко стање мати
Ане. Имала је три пута различите
врсте карцинома које је молитвом
светитељу Нектарију и бригом
добрих доктора успјела да побиједи.
Икону Светитеља Нектарија пред
којом је добила утјеху и благодатну
помоћ на Недјељу Православља
2012. год. поклонила је манастирском
храму. Поред борбе са карциномом
мати Ана је имала и проблеме са
диабетисом. Ради повишеног шећера
ампутиране су јој обе ноге па је
последњих двадесетак година живота
провела у инвалидским колицима.
Блаженоупокојени Патријарх Павле
више пута је посјетио Нову Марчу,
а приликом освећења манастирског
храма рекао је тихо мати Ани да му
је жао што су јој ампутиране ноге. На
те ријечи она је одговорила: “Ако су
ми одсјекли ноге нису главу. Идемо
даље”.
Мати Ана је непрестано сијала
радошћу и оптимизмом, ради чега је
слободно можемо назвати кћерком
утјехе. До посљедњег даха сабирала
је људе око себе и проповиједала
“Добар је Бог”.
Вјечан Ти спомен Мати Ана.
Помени и нас пред престолом
Божијим.
Извор: Епархија
источноамеричка СПЦ
С А О П Ш Т Е Њ Е З А Ј А В Н О С Т
Наставак са 25. стр.
инославних посматрача на почетку и завршетку рада Сабора, као и о покривању
трошкова Сабора.
Предстојатељи су уз све то изразили подршку прогоњеним хришћанима
Блиског Истока и своју сталну дубоку забринутост због отмице двојице
митрополита, Павла Јазигија из Антиохијске Патријаршије и Григорија Јохана
Ибрахима из Сиројаковитске Цркве.
Сабрање је завршило свој рад у среду увече, 27. јануара 2016. године,
завршним поздравом његовог Председника, Његове Светости Васељенског
Патријарха Вартоломеја.
У Православном центру Васељенске Патријаршије у Шамбезију код Женеве,
27. јануара 2016. Из Секретаријата Свештеног Сабрања
Обраћање Патријарха српског
г. Иринеја
Наставак са 25. стр.
дугоочекивани Свети и Велики Сабор
Источне Православне Цркве.
Ми чврсто верујемо и
непоколебиво исповедамо да је наша
Црква једна и јединствена, да је
света, да је апостолска и да почива
на живом светоотачком предању,
које се пројављује кроз саборно
промишљање, чији лик ми овако
сабрани данас изображавамо, а чији
ће печат бити Свети и Велики Сабор
Источне Православне Цркве. Благодаћу
и благовољењем Свесветога Духа
сабрали смо се у братској љубави, по
угледу на свете претходнике који су нам
завештали пут Саборних сусретâ, почев
од Првог апостолског сабора (Дела Ап.
15), да отворено и искрено разговарамо
о најзначајнијим питањима која се тичу
живота Цркве, у духу Светога Предања
Свете Цркве Православне, светих и
великих отаца - наших предшественика,
и свештених канона Цркве Христове.
Уверавамо вас да ћемо ми,
представници помесне Српске Цркве,
поступати по благоразумију пружајући
сав свој допринос, како молитвени
тако и богословски, да ово високо
Сабрање постигне пун успех еда бисмо
Православље сведочили неокрњено и с
пуном преданошћу једни пред другима
и пред иновернима, по чему ће нас
познати да смо Његови ученици (Јн.
13,35).
Молимо се Господу, Оснивачу
Цркве, да нас у наредним данима Он
надахњује духом истине и љубави и
да благословом својим Он усмерава
ово свештено Сабрање да буде
надахнуто љубављу, која је свеза
савршенства (Кол. 3,14) на славу
Његове Свете Цркве, а на радост и
ползу благочестивога вернога народа
православног. Амин!
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 29

Вести из Цркве
Наоружани исламисти
ухапшени испред
манастира Високи Дечани
Четворица наоружаних исламиста
ухапшени синоћ (31. јануар, 2016)
испред главне капије манастира
Високи Дечани, саопштио игуман
манастира Сава Јањић. Косовске
институције треба да се позабаве
узроцима верског екстремизма, рекао
директор Канцеларије Владе Србије за
КиМ Марко Ђурић.
“Инцидент се догодио око 21
часа. Ухапшени су дошли пред улаз у
манастир у белом голфу регистрације
Урошевца (05). У заједничкој акцији
косовске полиције и Кфора након
легитимисања и претреса возила
пронађено је да су ухапшени (четворица
косовских Албанаца из четири
различита дела Косова: Гњилана,
Урошевца, Призрена и Ђаковице)
поседовали наоружање (калашњиков
са три оквира муниције и пиштољ). У
возилу је такође нађена и литература
исламистичке садржине”, наводи се у
саопштењу Саве Јањића.
Двојица од ухапшених су имали
браду и обријану главу као и панталоне
са кратким ногавицама, што је
карактеристично за вахабисте. Истрага
је у току.
Игуман манастира Високи Дечани
архимандрит Сава је потврдио да се
монаси и особље које ради у манастиру
осећају сигурно и да је овај инцидент
још један показатељ да је присуство
снага КФОР-а који обезбеђује манастир
од суштинског значаја за безбедност
овог објекта, светске културне баштине
Унеска.
У октобру 2014. године на две
капије и на помоћним објектима
манастира Високи Дечани исписани су
графити ИСИС и АКСХ, а само четири
месеца пре тога и графити УЧК.
Истрага полиције до сада није дала
никакве резултате али је присуство
КФОР-а од тада вишеструко повећано
као и контрола целог простора
око манастира који је зона високог
безбедносног ризика.
Манастир Високи Дечани је
оружано нападан четири пута након
завршетка рата. Само један од напада
је истражен и један косовски Албанац
је 2007. године осуђен због напада на
манастир на две и по године затвора.
Директор Канцеларије Владе
Србије за Косово и Метохију Марко
Ђурић оценио је да инцидент код
манастира Високи Дечани опомиње и
упозорава да институције на Косову
треба да се позабаве узроцима верског
екстремизма који угрожава будућност
свих на Косову.
“Овај инцидент, опомиње и
упозорава на потребу да се институције
и политичка класа у Приштини, уместо
непостојећом претњом у виду Заједнице
српских општина и косовскометохијских
Срба, позабаве друштвеним узроцима
верског екстремизма који угрожава
будућност свих који живе на Косову
и Метохији”, рекао је Ђурић за
агенцију Бета.
Извор: РТС
Кроз хришћански свет
Основни суд у Подгорици
донио одлуку да Митрополија
црногорско-приморска преда
цркву Светог Димитрија на
Крушевцу држави
У поновљеном поступку судија
Основног суда у Подгорици Данило
Јегдић је донио одлуку према којој је
суд обавезао Митрополију црногорскоприморску
да у року од 15 дана, од
правоснажности исте, преда цркву
Светог Димитрија на Крушевцу држави.
У претходном поступку Виши суд
у Бијелом Пољу је укинуо пресуду са
истом оваквом одлуком и вратио је на
поновно разматрање Основном суду.
Црква Светог Димитрија се
налази у близини Дворца Петровића на
Крушевцу.
Протојереј-ставрофор др Борис
Брајовић, старјешина цркве Светог
Димитрија на Крушевцу, за Радио
Светигору говори о актуелним
дешавањима везаним за поменути
судски процес. Тонски снимак разговора
може да се преузме са вебсајта
Светигора, http://www.svetigora.com.
Извор: Радио Светигора
http://www.svetigora.com
Дан устоличења Патријарха
московског и све Русије
Кирила обележен широм
Руске Православне Цркве
Широм Руске Православне
Цркве молитвено и богослужбено
се обележава дан устоличења
Свјатејшег Патријарха Кирила, који
је изабран за Сверуског Патријарха
28. јануара 2009. у Москви на
Помесном сабору Руске Цркве,
а устоличен је 1. фебруара исте
године.
Овим поводом Епископ
топлички Арсеније, викар
Патријарха српског, служио је
Архијерејску Литургију у храму
Свете Тројице на Ташмајдану
у Београду, у Подворју Руске
Православне Цркве. На многаја
љета, Свјатејши Владико!
Информативна служба СПЦ
30
• The Path of Orthodoxy Winter 2016

Вести из Цркве
У СПОМЕН ПРОТОЈЕРЕЈУ-СТАВРОФОРУ МИЛАДИНУ ГАРИЋУ
Наставак са 26. стр.
Православни Катихизис
Наставак са 27. стр.
и свештеник каквог мајка Српкиња
ретко рађа. Уистину достојан потомак
светих Немањића и Лазаревића и
славних Петровића и Карађорђевића.
По узору на наше свете претке, све што
је предузимао у животу радио је за своју
Српску Цркву и страдални српски род,
чије су га ране болеле до гроба.
Проту Миладина и протиницу Нину
Господ није благословио децом, али
је Прота био и остао отац многима. Ја
лично увек сам га тако доживљавао и
сматрао. Нисам био на сахрани своје
сестре, не знам да ли ћу ићи на опело
своме оцу и мајци, али погреб моме
драгоме Проти нисам ни помислио да
пропустим. Последњи пут Проту сам
посетио пре петнаест месеци и радост
тог тренутка никада нећу да заборавим.
Ушавши у његову собу поздравио сам
га речима: Помаже Бог оче Прото! Када
је чуо мој глас и угледао ме, иако стар
и оронуо, скочио је са кревета, загрлио
ме и рекао: Јеси ли ти то мени дошао
да ме видиш?! Када је дошло време
да се растанемо рекао сам Проти да
ће дати добри Бог да се још једном
видимо, нашта је он одговорио: Шта,
још једном? Још сто пута ћемо се
видети! Испраћамо те данас, оче Прото,
на боље место. Тамо где нема бола,
туге, ни уздисања. Ми знамо где ти
одлазиш, а молићемо се и трудити да
и ми код тебе дођемо. Моли се за нас,
оче драги, да тако буде. Моли се да се
видимо не сто пута, већ да се гледамо
у вечности. Поживео си, драги оче
Прото, деведесет и пет лета, а Господ
те је призвао у години када је наша
Света Црква лику светих прибројала два
нова светила Божија: Светог Мардарија
Либертивилског и Светог Севастијана
Санфранцишког и Џексонског. И ти си,
оче, доказ да је наша Црква радионица
спасења и светости, Црква живога Бога
Оца, Сина и Духа Светога.
Чудили су се многи надгробном
споменику и крсном знамењу које си
себи и протиници за живота подигао.
Но, није то твој једини споменик. Твој
споменик је овај предивни свети храм
који си трудом својим подигао. Твој
спомен живи у стотинама деце које
си крстио, младенаца које си венчао,
верника које си исповедио и причестио,
очински посаветовао и охрабрио.
Свети Василије Велики изговорио је
чудесне речи које његов пријатељ, Свети
Григорије Богослов, наводи у својој
Надгробној Беседи Василију: “Човек
је биће коме је заповеђено да постане
бог!” Ти си, оче Прото, најлепши
пример и потврда ових речи.
Својим светим и честитим животом
и многобројним добродетељима, Прота
је задужио многе. Наша Светосавска
Црква препознала је то у њему и
одликовала га орденом Светог Саве,
крсном славом породице Гарић. У знак
захвалности, највише ћемо учинити
за Проту ако се будемо молили за
њега и угледали се на његову веру и
црквеност, на радиност и доброчинство,
на разумевање и љубав. Хвала ти,
драги оче Прото, што људе око себе,
укључујући и мене, ниси осуђивао када
су падали и посртали, већ си у њима
видео увек оно најбоље што су имали
и оно што су даровима Божијим могли
да постану. Оваквим својим ставом
пројавио си се и као велики богослов
и учитељ, имајући на уму онтолошку
истину Свете Цркве Православне која у
свакоме човеку види будућег светитеља.
Реч будућност за тебе је сада вечна
садашњост. Зато, посматрајући те
данас, сећам се молитве Господу Светог
Симеона Новог Богослова: “Боже,
желим да спасеш сву моју браћу и све
људе, не само мене; нећу у рај без њих.
Ако њих не спасеш онда то спасење не
желим ни ја”. Ти си, оче Прото, нашао
рај овде на земљи. И не само то, него си
у исто време постао рај и за све људе
око себе, и праведне и неправедне. Ти
си уистину био човек у овоме свету са
духом будућег века.
На дан светог српског Краља
Стефана Дечанског догорела је свећа
твога овоземаљског живота, али се
упалила твоја вечна свећа у Царству
Небеском. Нека ти Господ дарује
блажен пут којим данас иде твоја душа
и подари ти место упокојења које ти
је припремљено од Великог Литурга,
Коме си са вером, љубављу и страхом
Божим достојно саслуживао. Нека ти
благи Господ подари рајско насеље, а у
последњи дан нека те уведе у васкрсење
праведних и у живот вечни. Христос
воскресе, драги оче Прото и Царство ти
Небеско!
Протојереј Добривоје В. Милуновић,
Шерервил, Индијана
да спасе, сложи и обожи потомке
Адама и Еве. Христос, Син Божји, по
пророчанству Исаије пророка, требало је
да се роди од једне Јеврејке Девојке која
је чиста од греха.
Који је смисао старозаветних приноса
(дарова) и жртава?
Приноси (дарови) и жртве Богу
постоје у људском роду од најстаријих
времена. Тако већ Каин даје “принос
Господу од рода земаљскога” а Авељ,
његов брат, од “првина стада својега”
(Пост. 4,3-4) Прва жртва која се у Старом
завету помиње јесте жртва Патријарха
Јакова. Он је принео жртву “на гори и
сазвао браћу своју на вечеру” (Пост.
31,54). Приношење Богу на дар и
освећење првих земаљских плодова и
крвних жртава (јагње, теле, голубови
и др.) била је потреба човекова и
Божија заповест. Приноси и жртве
били су знак човековог кајања за грехе
и његове благодарности Богу за сва
добра од Њега; умилостивљење Бога и
пут очишћења од нечистоте душевне
и телесне. Жртве су приношене за
очишћење и грех, за преступ, жртве
свеспаљенице и жртве захвалне (хлеб,
брашно и др.).
Најзанчајнија жртва за Изабрани
народ Божји била је пасхално Јагње.
Оно је клано и приношено у спомен
избављења Јеврејског народа из ропства
у Египту. Свештеници и првосвештеник
су приносили дарове и жртве најпре
за своје грехе а онда за грехе народа
(Јевр. 7,27). Но, показало се да су све
ове жртве биле немоћне да истински
спасу и очисте човека од греха. као и цео
Стари завет и оне су служиле “слици
и сјени небесних стварности” (Јевр.
8.15). Све оне су у ствари биле само
припрема за Христову жртву на крсту.
Он је себе принео на жртву, једном за
свагда, да својом жртвом уништи грех
(Јевр. 9,25.26.28). Тако су у његовој
Жртви све жртве добиле пуноћу и биле
укинуте, добивши свој коначни смисао
у Христу који је себе принео “за живот
света”. Својим жртвоприношењем Он је
постао вечно Јагње Божије које узима на
себе грехе света. Тако су и сви приноси
и дарови добили свој прави смисао на
Тајној вечери када је Он принео хлеб и
вино, заменивши бескрвном жртвом све
приносе и жртве и установивши свету
Тајну Причешћа.
The Path of Orthodoxy Winter 2016 • 31

Inside this issue:
• The Life of the Church,p. 4
• Celebration in Libertyville, p. 9
• Winter Retreat, p. 10
• Obituaries, p. 13 & 14
• Our View, p. 17-19
• Serbian Section, pp. 20-31
Visit us online: www.serborth.org
Follow us on Twitter :
@serborthorg
The Path of Orthodoxy
Official Publication of the Serbian
Orthodox Church in the USA and Canada
P. O. Box 883,Bridgeport, WV 26330
Address Service Requested
Non-Profit Organization
U.S. Postage Paid
Indiana, PA 15701
Permit No. 12
Celebration
of the Newly
Glorified
St. Bishop
Mardarije
Page 9
St. Sava Monastery
Libertyville, IL
December 12, 2016
Photos Courtesy of
Church secenes:
Branimir Pusonja
Hall Scenes
Sandra Glisic