The Path Orthodoxy

Вести из Цркве
Уснула у Господу Игуманија Ана Радетић (1922-2015)
Дана 12. децембра 2015. године,
на празник Светих мученика Парамона,
Филумен и новојављеног Мардарија
Либертвилског, у 94. години живота,
мирно се представила у Господу
игуманија манастира Нове Марче Ана
Радетић.
Игуманија Ана је рођена 12.
јануара 1922. године од оца Милана и
мајке Ане Радетић у граду Лакавани
(Њујорк). Њени родитељи су
имигрирали прије Првог свјетског рата
у Америку, отац из Сиска а мајка из
Бјеловара.
Понијевши љубав према својој
вјери и роду из отаџбине, родитељи
су Јованку (како се мати Ана звала у
свијету) Милана, Ђорђа, Владимира
и Александра од младости
васпитали у духу наше свете вјере. У
дјетињству је слушала бесједе светог
Владикe Николаја, који је веома
често служио у цркви у Лакавани, и
његовим примјером се васпитавала
у вјери. У младости је редовно
посјећивала богослужења у мјесном
храму и пјевала у црквеном хору.
Посебно мјесто у њеном
духовном животу заузима познанство
са Епископом Савом Вуковићем
који јој је дао благослов да ступи
на монашки пут. Он је искушеницу
Јованку послао у манастир Никоље
(Овчарско) гдје се упознала са
монашким правилима. За годину
и по боравка у манастиру Никољу
научила је правило, да чита
црквенословенски језик, пјева за
пјевницом као и добро да говори
српски језик. По благослову Епископа
Саве и жичког Епископа Василија
Костића “сестра Америка” (како ју је
владика Василије од мила звао) прешла
је у манастир Враћевшницу. Ту се под
будним оком игуманије Ане утврдила у
послушању и одлуци да прими монашки
постриг, а научила је и да пише
ћириличним писмом.
Сестре у Никољу и Враћевшници
сво вријеме су спремале послушницу
Јованку за повратак у Америку и
почетак монашког живота на овом
континенту. У припреме су се убрајали
и сви редовни кућни послови који се
на тај и такав начин у Америци нису
радили најмање педесет година, а које
је једна Американка требало да прими и
прихвати.
Занимљиво је њено сјећање на
неког државног чиновника код којег се
свака три мјесеца морала јављати ради
продужетка боравка у Србији. Први пут
ју је примио оштро и нељубазно док је
сваки други сусрет био све топлији и
пријатнији до те мјере да јој је нудио
послужење. Једном приликом ју је из
сажаљења питао: “Другарице откуд
ти Американка па из тог развијеног
и богатог свијета да дођеш у ове
шуметине и пустињу?”, на шта му је она
одговорила: “ Ја нисам другарица већ
сестра и ја сам овдје дошла да се учим”.
Таман кад се навикла на српске
обичаје и начин живота стигло је писмо
од Владике Саве да се сестра Јованка
врати у Епархију источноамеричку гдје
ће бити замонашена.
Будући да у Источноамеричкој
епархији није постојао ниједан
женски манастир, Епископ Сава је
искушеницу Јованку замонашио 12.
новембра 1973. године у цркви Светог
Архиђакона Стефана у Лакавани
назвавши је Аном у част свете Ане мајке
Пресвете Богородице. Нова монахиња
Ана је постављена на послушање у
епархијску резиденцију у Ричфилду
гдје је са Владиком вршила свакодневна
богослужења и обављала домаће
послове. Након пресељења епархијског
центра у предграђе Питсбурга монахиња
Ана остаје у новооснованом манастиру
Новој Марчи (старој епископској
резиденцији). Ускоро јој се придружила
игуманија Евпраксија Пауновић и
још неколико искушеница као и о.
Симеон Гроздановић. По потреби
Цркве монахиња Ана је преведена у
нову епархијску резиденцију гдје је
водила рачуна о домаћинству. У овом
периоду велики број младих људи из
околине Питсбурга (који никад нису
имали прилику да виде православни
манастир) долазили су да слушају
њена казивања о манастирима у
Србији и животу у њима. Многи
од тих људи су данас монаси и
свештеници како у Српској Цркви
тако и по другим јуриздикцијама
у Америци. По потреби Цркве
боравила је у Џанстауну и
Колумбусу. У Колумбусу је заједно
са протом Матејом Матејићем радила
на организацији тамошње парохије
Светог Стефана Дечанског.
По потреби Цркве монахиња
Ана се враћа у Епархијску
резиденцију у Еџворд. Ту је са
данашњим епископом митрополије
аустралијско-новозеландске
Иринејем (Добријевићем) била један
од најближих помоћника епископа
источноамеричког Христифора
Ковачевића.
Након дванаест година
боравка у Еџворду благословом
Владике Христифора она се враћа у
манастир Нову Марчу. У веома тешким
материјалним условима упорношћу и
великим трудом успијева да унаприједи
манастирски живот. Поред свакодневних
редовних богослужења самостално
је одржавала и огромно манастирско
имање. Посебну материјалну помоћ у
овом периоду њеног живота дале су јој
римокатоличке сестре (чији се манастир
налази преко пута Нове Марче) које
нису жалиле труда, средстава и времена
да испуне сваку њену молбу. Велику
љубав и пажњу према монахињи Ани
је указивала и игуманија Александра из
манастира Преображења Господњег у
Елвуд Сити.
Деведесете године су донијеле
како материјални тако и духовни
28
• The Path of Orthodoxy Winter 2016