Српски језик 7 Уметност речи, читанка, Нови Логос

Уметност речи 

Читанка за српски језик и књижевност за 

седми разред основне школе 

Наташа Станковић Шошо | Бошко Сувајџић 

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући 

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу 

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

www.eucionica.rs 

УПУТСТВО ЗА АКТИВАЦИЈУ ДИГИТАЛНИХ УЏБЕНИКА 

Уколико већ нисте регистровани, постаните корисник дигиталних уџбеника у неколико једноставних корака: 

• На порталу Е-учионицa одаберите опцију Региструјте се у горњем десном углу. 

• Креирајте Корисничко име и Лозинку и унесите вашу имејл адресу (Е-пошта). 

Одаберите тип налога (Ученик/Наставник). 

• Ускоро ћете на вашу имејл адресу добити линк за активирање налога – кликните на њега. 

Како да откључате дигитални уџбеник помоћу активационог кода? 

1. Пријавите се на кориснички 

налог уносом корисничког имена 

и лозинке. Потом кликните на 

знак , заокружен на слици. 

2. У прозору који се отвори 

одаберите опцију 

„Откључајте дигиталне уџбенике”. 

3. У поље унесите активациони 

кôд смештен у прозору испод. 

По уносу потврдите кликом на 

дугме „Потврдите”. 

Активациони кôд 

Добићете потврду да је дати кôд исправан и информације о датуму истека лиценце. Кôд траје 380 дана од дана 

активације. Откључани дигитални уџбеници биће смештени у одељку Мој садржај. 

Детаљније упутство и помоћ у коришћењу платформе наћи ћете на www.eucionica.rs/doc. 

УПУТСТВО ЗА ПОКРЕТАЊЕ QR КОДОВА 

На одређеним местима у уџбенику налазе се QR кодови*. Они вам омогућавају директан приступ додатним 

мултимедијалним садржајима који прате уџбеник и чине учење интересантнијим! Да бисте користили ове 

материјале, потребни су вам мобилни телефон или таблет са приступом интернету и бесплатна апликација за 

скенирање кода. Препоручујемо да ученици апликацију инсталирају у присуству одрасле особе: 

1.Ако немате апликацију за скенирање, можете је преузети са Google Play продавнице 

(Google Play Store) или App Store. У поље за претрагу укуцајте „QR scanner“ и 

одаберите једну од понуђених бесплатних апликација. Кликом на Инсталирај (Install) 

апликација ће бити сачувана на вашем уређају**. 

2. Покрените апликацију и камеру уређаја уперите у QR кôд који желите да скенирате. 

3. Неке апликације могу тражити потврду пре него што отворе садржај који је скениран. 

Потврдите и садржај ће се покренути на вашем уређају. 

Ако имате интернет са ограниченим протоком, учитавање додатних садржаја преко те везе ваш провајдер 

може додатно наплатити. Препоручујемо да додатне материјале преузимате када користите бежични интернет. 

* QR кôд је заштићена робна марка компаније Denso Wave Inc. 

** Издавачка кућа „Нови Логос д.о.о.” није власник нити је повезана са било којом компанијом која прави апликације за скенирање QR 

кодова на Google Play и App Store продавници. Издавачка кућа „Нови Логос д.о.о.” није одговорна за било какву штету која може настати 

учитавањем ових апликација на уређај. 




Наташа Станковић Шошо • Бошко Сувајџић 

УМЕТНОСТ РЕЧИ 

Читанка за седми разред основне школе 




СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ 

УМЕТНОСТ РЕЧИ 

Читанка за седми разред основне школе 

Др Наташа Станковић Шошо, др Бошко Сувајџић 

Предметни уредник 

Др Наташа Станковић Шошо 

Извршни уредник 

Ива Башовић 

Рецензенти 

Проф. др Нада Милошевић Ђорђевић, Филолошки факултет у Београду, редовни члан САНУ 

Проф. др Михајло Пантић, Филолошки факултет у Београду 

Мр Соња Чабрић, професор српског језика у ОШ „Јован Ристић” у Београду 

Лектура и коректура 

Ружица Фармаковски 

Евалуатори: 

Пламенка Ђого, ОШ „Браћа Јерковић”, Београд 

Данијела Николић Ђорђевић, ОШ „Сава Керковић”, Љиг 

Александра Тошић, ОШ „Краљ Александар Први”, Нови Београд 

Драгана Спасић, ОШ „Радоје Домановић”, Параћин 

Јелена Трошић, ОШ „Ђура Јакшић”, Београд 

Илустрације 

Небојша Дедић, Бојана Димитровска, Иван Шаиновић, 

Бранко Јовић, Кристина Радомировић 

Графичко обликовање 

Мирослав Радивојевић 

Дизајн 

Студио „Логос” 

Фотографије 

Архива издавачке куће „Нови Логос”, Getty Images, Shutterstock Images 

Издавач 

Издавачка кућа „Нови Логос” д.о.о. 

Маршала Бирјузова 3–5, 11000 Београд 

Тел.: 011/2636 520; факс: 011/2620 365 

имејл: office@logos-edu.rs 

www.logos-edu.rs 

Министарство просвете Републике Србије 

одобрило је овај уџбеник за употребу у школама 

од 2020/2021. школске године решењем број: 

650-02-00529/2019-07 од 20. 01. 2020. године. 

Главни уредник 

Александар Рајковић 

За издавача 

Небојша Орлић 

Штампа: Bulvest print AD, Бугарска 

Тираж: 11.500 

Прво издање, 2020. године 

CIP – Каталогизација у публикацији 

Народна библиотека Србије, Београд 

ISBN 978-86-6109-461-3 

COBISS. SR-ID 12978953 

Захваљујемо Народном позоришту и позоришту „Славија” из Београда 

на уступљеним фотографијама. 




Драги седмаци, 

За књижевност се каже да је уметност речи, која својим 

многоструким, чудесним значењима може да пробуди чаролију 

читања. Нека вас ова ризница речи поведе на јединствено 

путовање светом књижевности. Ваш свет ће уз ову књигу 

постајати лепши и садржајнији. 

Аутори 



са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима. 

3

Садржај 

ЧОВЕК САМО СРЦЕМ ДОБРО ВИДИ ............................... 8 

Гордана Малетић, Зебња ................................................................. 9 

Владислав Петковић Дис, Међу својима ......................................... 14 

Михајло И. Пупин, Са пашњака до научењака (одломак)............... 17 

Danilo Kiš, Priča o pečurkama ........................................................... 22 

Efraim Kišon, Kod kuće je najgore (izbor).......................................... 26 

Народна бајка Чудотворни прстен ................................................. 30 

Antoan de Sent Egziperi, Mali Princ (odlomak)............................... 40 

Иво Андрић, Јелена, жена које нема (одломак)............................... 45 

Мирослав Антић, Плави чуперак (избор)........................................ 50 

Jasminka Petrović, Leto kada sam naučila da letim (odlomak) .......... 55 

Избор из литературе за младе ........................................................ 60 

Кратке фолклорне форме (избор) ................................................. 64 

Мозгалица ....................................................................................... 67 

СВЕ БОЈЕ СВЕТА ................................................................ 68 

Пеђа Милосављевић, Потера за пејзажима (одломак).................. 69 

Јован Дучић, Подне .......................................................................... 73 

Стеван Раичковић, После кише ...................................................... 77 

Vislava Šimborska, Oblaci ................................................................ 80 

Рабиндранат Тагоре, Папирнати бродови ...................................... 82 

Природне реткости и споменици културе у Србији (избор) ......... 83 

Покажи шта знаш ............................................................................ 88 

СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ ........................................ 90 

Свети Сава у народној књижевности (избор) ................................ 91 

Свети Сава и ђаво ................................................................. 91 

Свети Сава и браћа која се деле ............................................ 93 

Свети Сава и отац и мати с малим дјететом ...................... 94 

Предања о Светом Сави (избор) .................................................... 95 

Свети Сава и богати Гаван .................................................... 95 

Вода Светог Саве .................................................................... 97 

Како је постао вук .................................................................. 97 

Зашто је јела зелена .............................................................. 97 

Свети Сава, Житије Светог Симеона (одломак) ............................. 99 

Десанка Максимовић, Савин монолог ............................................. 102 

Милош Црњански, Свети Сава (одломак)...................................... 104 

Матија Бећковић, Прича о Светом Сави ......................................... 107 

Укрштеница ...................................................................................... 109 

4 




ГЛЕДАЈУЋИ ДОЛЕ НА ДРУМОВЕ ...................................... 110 

Епске народне песме покосовског тематског круга (избор)......... 111 

Народна песма Диоба Јакшића ............................................ 111 

Народна песма Смрт војводе Пријездe ................................ 115 

Народна песма Болани Дојчин ............................................. 118 

Епске народне песме о хајдуцима (избор).................................... 125 

Народна песма Старина Новак и кнез Богосав .................... 125 

Народна песма Мали Радојица ............................................ 129 

Народна песма Стари Вујадин ............................................ 133 

Јанко Веселиновић, Хајдук Станко (одломак) ............................... 137 

Епске народне песме о ускоцима (избор) ..................................... 143 

Народна песма Иво Сенковић и ага од Рибника ................... 143 

Народна песма Ропство Јанковић Стојана ......................... 151 

Мали ђачки подсетник: епске народне 

песме старијих и средњих времена ............................................... 155 

БЕСКРАЈ У ОКУ ................................................................. 156 

Милан Ракић, Божур ...................................................................... 157 

Милутин Бојић, Плава гробница ...................................................... 159 

Милош Црњански, Наша небеса ...................................................... 162 

Десанка Максимовић, Крвава бајка .............................................. 165 

Anа Frank, Dnevnik (odlomak)......................................................... 168 

Покажи шта знаш ............................................................................ 174 

КО ПРИЧА ПРИЧУ, ЊЕН ЈЕ ГОСПОДАР ......................... 176 

Стефан Митров Љубиша, Кањош Мацедоновић (одломак)............ 177 

Антон Павлович Чехов, Чиновникова смрт ..................................... 181 

Петар Кочић, Кроз мећаву (одломак) ............................................. 185 

Јован Јовановић Змај, Јутутунска јухахаха ................................... 195 

Радоје Домановић, Вођа (одломак) ............................................... 198 

Алфонс Доде, Последњи час ............................................................ 207 

Мали ђачки подсетник: стилске фигуре ....................................... 212 

НА ПОЗОРНИЦИ ............................................................... 214 

Јован Стерија Поповић, Покондирена тиква (одломак) ................ 215 

Бранислав Нушић, Власт (одломак) .............................................. 224 

Вида Огњеновић, Кањош Мацедоновић (одломак)......................... 232 

Душан Ковачевић, Свемирски змај (одломци) ............................... 240 

Мали ђачки подсетник: врсте карактеризације ............................ 243 

Мали ђачки подсетник: родови 

и врсте ауторске (писане) књижевности ........................................ 244 

Решења ........................................................................................... 245 

Индекс ............................................................................................. 247 




5

КРАТАК ВОДИЧ КРОЗ ЧИТАНКУ 

Уводна мотивација 

Наведена је испред текста. Осмишљенa је тако 

да те уведе у свет књижевног дела, мотивише те 

да га прочиташ и помогне ти да га разумеш. 

Мото 

У сваком поглављу чекају те значајни песници и 

писци. Они ће те надахнутим речима уводити у свет 

усмене и писане књижевности. Њихове мисли су мото 

књижевног текста уз који се налазе. 

Назив поглавља 

Књижевни текстови 

повезани су у поглавља 

књижевноисторијским, 

тематско-мотивским 

и жанровским 

приступом. Свако 

поглавље има своју 

препознатљиву боју. 

Илустрација 

На одговарајући, 

креативан начин 

(цртежом, 

фотографијом 

и уметничком 

репродукцијом) 

илустрација прати 

књижевни текст. 

68 

СВЕ БОЈЕ 

СВЕТА 

„Кад имаш све, не видиш ништа. Прогледаш тек кад немаш 

ништа.” 

Виљем Шекспир 

Петар Кочић 

Кроз мећаву 

(одломак из приповетке) 

„Патриотска директива у Кочићеву делу израз је једне особите 

страсти: да се памти све што је било, да се ништа не заборави, иначе 

народ губи прошлост и историју, и губи себе. Уметност, поезија, то 

је можда доиста особит напор да се памти; а епска поезија је само 

то. Епске творевине дижу се стога изнад временске уметности. Дело 

Кочићево безмало у целини својој има историјску директиву, и епског 

је карактера. Његови босански горштаци имају личних обележја, али 

су ипак израз једног колективног менталитета и херојства. То су људи 

који заборављају личне животе, живе наднесени над опште народним 

страдањем и чемером, над тужним ликом своје мучне земље.” 

(Исидора Секулић, Петар Кочић, одломак) 

Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их 

честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали! 

Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, 

гoрко би и болно проплакао. Али, онако испаћен и сатрвен дугим јадом и 

чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи 

стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, 

пуно виме између бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у 

сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође и дијете – није му 

могло бити више од дванаест година – држећи чврсто у промрзлим рукама 

љескову мотчицу. 

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, 

кошчат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и 

туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, 

руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао 

накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире 

уморне и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут. 

Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила 

студен. Руштри се окорјели снијег и жалобитно цвилећи угиба се под ногама. 

– Баш нико ништа, Вујо! – трже се старац и обрну се дјетету. 

љескова 

гранчица – 

грана леске 

(жбунастог 

дрвета чији је 

плод лешник) 

привуза – узица 

грдно – јако, 

страшно 

чемер – горчина, 

јад, туга, беда 

сатрвен – 

уништен, 

потиштен 

погружен – 

утонуо у мисли, 

замишљен, занет 

стеона – која 

носи у себи теле 

туробан – 

суморан, 

облачан, 

нерасположен 

поврх – изнад, 

осим, поред 

грђених – 

великих, 

страшних 

љумати – 

гегуцати 

руштрити се – 

прштати 

чаршија – трг, 

пијаца 

лепирица – 

пахуљица 

185 

Речник 

Објашњења 

непознатих 

речи налазе се 

на маргинама 

књижевног 

текста у којем 

се појављују. 

Занимљивост 

У том пољу 

можеш да 

прочиташ 

занимљивости 

из 

књижевности, 

историје, 

митологије, 

научних и 

популарних 

текстова, као 

и часописа за 

младе. 

Разговор о 

књижевном делу 

Дoживљај књижевног дела 

Кад стигнеш до овог 

поља, од тебе се очекује 

да опишеш свој доживљај 

прочитаног књижевног 

текста. 

Тумачење књижевног дела 

Одговарајући на 

постављена питања и 

задатке у овом пољу, 

поступно ћеш тумачити 

књижевни текст. Лепота и 

богатство речи су у томе да 

их свако може разумети на 

јединствен и непоновљив 

начин. Проучавајући 

теме, мотиве, песничке 

слике, стилске фигуре, 

форме приповедања, 

идеје и поруке, увиђаћеш 

многе значајне елементе 

књижевног дела. 

РАЗГОВОР О КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ 

1. Песма Јутутунска јухахаха препуна је необичних речи и израза. Шта мислиш, због 

чега је оно о чему се пева смештено у необичне пределе Јутутуније и обележено још 

необичнијом појавом „јухахаханства”? 

2. Ко је Балакаха? Шта мислиш, због чега је он баш тринаести краљ у том далеком, 

необичном краљевству? Шта је он обећао свом покорном народу? Шта заузврат тражи 

од њих? 

3. Обрати пажњу на три важне тачке Балакахиног програма: верност, ратовање о свом 

трошку („круху”), плаћање пореза. Како тумачиш и мало необичан краљев захтев да 

уза све то Јутутунци треба још и да ћуте и жмуре? Какав је смисао овог захтева? 

4. Јутутунски народ се, видимо то, слепо придржава краљевих захтева. Шта нам то 

говори о томе народу? Какав је то народ који је слеп и глув пред оним што му се дешава? 

5. Шта мислиш, зашто се краљ Балакаха сваке године пење на брег да би „громогласно” 

понављао своја обећања? Да ли је истини потребно да се извикује на сав глас како 

би доказала своју истинитост? Шта ти то говори о певачевом односу према јунацима 

песме? 

6. Како тумачиш смеховну заразу која на крају обухвата све ове јунаке? Какав је то 

„тежак смех” који их спопада? Колико се смех наговештава необичним изразима, 

који се, као рефрен, више пута понављају на крају строфа? На чему се заснива ово 

гласовно подударање? 

17. Након пажљивог читања, покушај да одгонетнеш прави смисао и значење Змајеве 

песме. Размисли о универзалности њених порука. 

УЧИМО НЕШТО НОВО 

Сатирична песма означава књижевно дело у стиху у коме је на духовит и 

подругљив начин изражена осуда неких друштвених појава или људских мана. 

Њен основни циљ је да извргне руглу и подсмеху неприхватљиве појаве у неком 

друштву и на тај начин допринесе њиховом отклањању. Сатиричне песме садрже 

елементе хумора и подсмеха којима се исказује оштро негодовање због стања 

у друштву и изобличавају поквареност, глупост, изопаченост и злоба у људским 

односима. Најчешће се исказују у пренесеном, алегоричном значењу. Јутутунска 

јухахаха Јована Јовановића Змаја пример је те лирске врсте. 

Асонанца је стилска фигура која се састоји у понављању истог самогласника 

унутар стиха, чиме се појачавају звучност и изражајност песничког језика. 

Јухахаха, хаха, хаха! 

Често се у песми асонанца јавља заједно са алитерацијом. 

Алитерација је стилска фигура која се састоји од узастопног понављања истог 

сугласника или сугласничке групе у више речи у стиху или реченици. 


ИЗ РИЗНИЦЕ РЕЧИ 

Сатира (лат. satur – сит, обилан, плодан), књижевни облик којим се на подругљив 

и критички начин приказују одређене друштвене, политичке или пак животне 

појаве, односно у којима се извргавају руглу и подсмеху одређене друштвене 

аномалије. 

ПРИМЕЊУЈЕМО НАУЧЕНО 

1. Запази у песми још неке примере алитерације и асонанце. Какав звучни ефекат 

настаје понављањем одређених самогласника и сугласника? 

2. Шта се њиховом употребом постиже? 

3. Чиме те је наслов Змајеве сатиричне песме изненадио? Које су главне замерке у 

песми упућене владару и начину његове владавине? Колико је, поред властодржаца, 

Змајевом сатиром ошинут и народ? Објасни због чега. 

ЗАНИМЉИВОСТ 

Змај је, поред песме Јутутунска јухахаха, 1865. године против власти Михаила 

Обреновића написао и песму Јутутунска народна химна, у којој је, у складу са својим 

ставом да поезијом треба разоткривати људске мане и друштвене проблеме, 

напао и појаву песничког удвориштва – песника Стевана Владислава Каћанског, 

који је похвално писао о кнезу Михаилу. 

БЕЛЕШКА О АУТОРУ 

Јован Јовановић Змај (1833–1904), песник српског 

романтизма који је живео и стварао у 19. веку. Рођен је у 

угледној новосадској породици. Школовао се у Новом Саду, 

Халашу и Пожуну. Права је студирао у Бечу, Пешти и Прагу, 

а затим је прешао на студије медицине у Пешти. Радио је 

као лекар у Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Новом 

Саду, Сремској Каменици, Београду и Загребу. Бавио се писањем и превођењем. 

Стицајем трагичних околности изгубио је породицу (1871. године). Последњих 

година живота боравио је у Сремској Каменици, где је и умро. Објавио је збирке 

песама Ђулићи (1864), Ђулићи увеоци (1882), Све дојакошње песме (1871), Певанија 

(1882), Снохватице I-III (1895; 1900) и друге. Аутор је и песничких збирки поезије 

за децу Чика Јова српској деци (1899) и Чика Јова српској омладини (1901), а покретач 

је и књижевних часописа, као што су „Јавор“, „Змај“, „Невен“. 

Кључне речи: сатирична песма, сатира, асонанца, алитерација 

196 197 

Учимо нешто ново 

Дата су објашњења 

важних 

књижевнотеоријских 

појмова које треба 

да научиш у седмом 

разреду. 

Кључне речи 

Налазе се испод 

књижевног текста. 

То су издвојени 

књижевнотеоријски 

појмови који се у 

лекцији обрађују. 

Примењујемо 

научено 

Добро осмишљена 

питања помажу 

ти да научен 


појам примениш у 

тумачењу књижевног 

текста. 

6 




A. 

B. 

C. 

D. 

www.logos-edu.rs 

Mултимедијалне садржаје (аудио-записе и 

интерактивне тестове) у вези са градивом 

Српског језика и књижевности 7 можеш 

наћи на веб-адреси www.logos-edu.rs. 

RAZGOVOR O KNJIŽEVNOM DELU 

1. Istakni šta ti se posebno dopalo u navedenoj priči. 

2. O čemu ne voliš da odrasli odlučuju umesto tebe? 

3. Zapazi na koji način pripovedač predstavlja odnos između roditelja i dece. O kojim se 

ljudskim manama na duhovit i podrugljiv način govori u ovoj pripoveci? Zašto pripovedač 

kaže da svi roditelji lažu? Kako takvo ponašanje roditelja utiče na decu? 

4. Zbog čega se Amir i Avital suprotstavljaju roditeljima? Navedi šta im sve smeta. 

UČIMO NEŠTO NOVO 

Za književno delo u kome se na duhovit i podrugljiv način oštro osuđuju negativne 

pojave u društvu i ljudske mane kaže se da je satirično. 

ZANIMLJIVOST 

,,Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu 

što nisu savršeni." 

(Dušan Radović, Beograde, dobro jutro) 

Zamisli da su tvoji roditelji deca, a ti njihov roditelj. Maštovito piši o sebi i načinu 

vaspitavanja svojih roditelja. Na duhovit način istakni sve ono čemu se protiviš ili 

smatraš da je u vaspitanju dobro. 

Napiši u školskoj svesci sastav na jednu od ponuđenih tema: 

1. Posmatram sebe očima drugih... 

2. Zamena uloga... 

3. Kad će već jednom roditelji shvatiti koliko dosađuju svojoj deci? 

Džordž Bernard Šo 

BELEŠKA O AUTORU 

Efraim Kišon (Budimpešta, 1924–2005), jedan od najboljih svetskih 

satiričara i humorista. Zbirka pripovedaka Kod kuće je najgore jedna je od 

njegovih najpoznatijih knjiga. 

Ključne reči: satira, pripovetka 

ДАР РЕЧИ 

Неколико пута прочитај песму Подне Јована Дучића, пазећи на изговор дугих и 

кратких акцената. Разговетно изговори сваки глас. Нагласи оне речи које се истичу 

својим значењем. Подвуци наглашене (акцентоване) самогласнике у речима. Посебну 

пажњу обрати на разлику између изговора дугоузлазних и дугосилазних акцената. 

Вежбај изговор краткоузлазног и краткосилазног акцента. Обележи оловком целине 

песме и запази где је пауза у стиху. Научи песму напамет. 


Цезура (одмор, пауза) је стална граница између речи. Она дели стих на два 

дела (два полустиха). Обележава се косим линијама. 

Дванаестерац је стих који се састоји од дванаест слогова. Уколико дванаестерац 

има цезуру после шестог слога, он се назива симетрични дванаестерац 

(6+6) или александринац. На почетку 20. века у српској поезији дванаестерац 

и једанаестерац су била два доминантна стиха. Наше најлепше александринце 

испевали су песници Јован Дучић и Милан Ракић. 

Пример: симетрични дванаестерац (6+6) 

„Љубичасте горе, // гранитне, до свода” стих 

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11.12. слог 

(Јован Дучић, Подне) 

Опкорачење у песми настаје када се целовита мисао не заврши у једном стиху, 

него се пренесе у наредни стих. На пример: 

„Светлуца над водом. И миришу хриди 

Мирисом од риба и модријем вреском.” 


Опкорачењем у песми Подне Јован Дучић оживљава пејзаж и дочарава атмосферу 

коју ствара хармонија природе. После опкорачења, аутор описује усхићеност 

лирског субјекта лепотом природе и свој осећај мира, равнотеже и спокоја због 

сједињености са светом који га окружује. 


Синестезија је стилска фигура којом се представљају чулни утисци на тај начин 

што се осети једног чула изражавају доживљајима другог чула (мирис, укус 

и глас објашњавају се помоћу слике). На пример: 

„И трепти над шумом и над обалама 

Слан и модар мирис пролетњега мора.” 


Синестезију употребљавамо у свакодневном говору када кажемо: хладне и 

топле боје, танак глас, мукла ноћ, хладан поглед, глуво доба, гладне очи и слично. 

Дар речи 

У том пољу 

увежбаваћеш 

различите врсте 

читања које су у 

функцији изражајног 

казивања лирског, 

епског и драмског 

текста у прози и 

стиху. 

Из ризнице речи 

Осим значења 

појединих речи, моћи 

ћеш да сазнаш и нешто 

више о њима. 

29 

75 

Белешка о аутору 

У том пољу сазнаћеш нешто више 

о аутору чије текстове читаш и 

тумачиш. Фотографија ти помаже да га 

препознаш и запамтиш. 

Креативна слагалица, 

књижевна укрштеница и мозгалица 

омогућују ти да на занимљив начин 

обновиш своје знање. 

Стваралачки задатак 

Реч је о пољу у којем можеш самостално, маштовито и 

оригинално да ствараш онако како осећаш, желиш и умеш. 

На креативан начин одговори на постављена питања у 

Радној свесци. Не заборави да у књижевности нема сасвим 

погрешних одговора – сваки је вероватан и могућ. Књижевни 

текст је отворен према разноликим могућностима тумачења. 

Важно је да задатак буде лично твој. 

МОЗГАЛИЦА 

МАЛИ ЂАЧКИ ПОДСЕТНИК 

1. Попуни мозгалицу уписујући одгонетке 

на следеће загонетке. 

Хоризонтално 

1. Усред куће змајево гнездо. 

2. Пролеће веселим, љето хладим, јесен храним, а зиму гријем. 

3. Шта сав свијет види, а себе не види? 

5. Четири уха, два трбуха. 

6. Шта је најбрже на свијету? 

7. Паде бисер у село, село бисер покупи. 

10. Црно, мало, на пут стало; име му је: Јој! 

11. Преко шуме шум, шум; 

Преко поља кас, кас, 

Па у воду тумбас. 

12. Ко казује много прича, а нема ни грла ни језика? 

Вертикално 

4. Ти га имаш, а ја се њиме служим. 

8. Маказе имам – кројач нисам, 

У води живим – риба нисам, 

Оклоп имам – војник нисам. 

9. Душе нема, а миче се; срца нема, у њем куца; ногу нема, људе служи. 

1 

2 3 4 

5 

E 6 

7 8 9 

10 11 

СТИЛСКЕ ФИГУРЕ 

МЕТАФОРА 

• стилска фигура која се заснива 

на пренесеном значењу речи 

• настаје каданестану везе 

између појма који се пореди са 

садржајем с којим се пореди 

АЛЕГОРИЈА 

• за алегорију се каже да је 

проширена метафора (настаје 

када се метафора развије на 

већи број стихова или строфа у 

песничкој слици или у целовитом 

књижевном тексту) 

СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА 

• стилска фигура која се састоји 

од питања, негативног одговора 

и правог одговора 

• својствена је народној 

књижевности 

КОНТРАСТ (АНТИТЕЗА) 

• истицање супротности између 

два догађаја, лика или појма 

АСОНАНЦА 

• Асонанца је стилска фигура која 

се састоји у понављању истог 

самогласникаунутар стиха, 

чиме се појачавају звучност и 

изражајност песничког језика. 

Он је усамљен, 

несрећан, тужан, 

потиштен. 

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња 

Мис’о да још живиш, мој пределе млади. песникова 

жена 

Моја лепа звезда, мајка и робиња, 

Боже! Шта ли данас у Србији ради? 

(Владислав Петковић Дис: 

Међу својима) 

Стојанова 

љуба 

„Вила гњиздо тица ластавица, 

вила га је за девет година, 

Јанковић 

а јутрос га поче да развија; 

Стојан 

Долети јој сив-зелен соколе 

од столице цара честитога, 

дом, брак 

па јој не да гњиздо да развија.” 

(Народна песма: Ропство 

Јанковић Стојана) 

„Шта се сија крај горе зелене? 

Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? 

Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, 

Већ два златна рога од јелена.” 

(Народна лирска песма) 

„Косу реже, коса опет расте, 

лице грди, а лице израста...” 

(Народна песма: Највећа је 

жалост за братом) 

„Наша дода бога моли, 

Ој, додо, ој додоле.“ 

(народна песма 

Опет кад игра додола) 

Мали ђачки 

подсетник 

У њему се налазе 


појмови које 

си учио/-ла у 

претходним 

разредима. Можеш 

да се подсетиш и 

обновиш оно што си 

заборавио/-ла. 

12 

67 

АЛИТЕРАЦИЈА 

• Алитерација је стилска фигура 

која се састоји у узастопном 

понављању истог сугласника или 

сугласничке групе у више речи у 

стиху или реченици. 

Често се у песми јавља заједно 

са асонанцом (понављање истих 

самогласника). 

„Славу слави српски кнез Лазаре“ 

(Народна песма) 

„Јутутунска јухахаха“ а“ 

(Ј. Ј. Змај: Јутутунска јухахаха) 

213 




7

ЧОВЕК САМО 

СРЦЕМ ДОБРО 

ВИДИ 

8 




„Сунце и нада су два предуслова живљења: једно је 

звезда света, друго је звезда душе.” 

Емил Сиоран 

Гордана Малетић 

Зебња 

Деспот Стефан Лазаревић налазио се у својој Палати на гребену, здању 

ван градских утврда, на самој ивици београдске стене. Цело то поподне 

посветио је писању и читању. Осим мастионице, пергамента и пера, на 

његовом великом храстовом столу налазиле су се још и три књиге, које су 

донели из његове библиотеке. Једно је било Јеванђеље у новом сребрном 

окову, које је недавно мајстор Радич завршио за њега. Била је ту и Пчела, 

зборник кратких изрека светих отаца, беседника, песника и филозофа, 

коју је са задовољством и често прочитавао. Најзад, стајао је ту и Луновник, 

књига савета за сваки дан у месецу. 

Ово мирно послеподне Стефан је одвојио за нешто што је било и лепо 

и важно у исти мах. Писао је посланицу брату Вуку, подсећајући га на 

љубав као врховни принцип живота. Пред њим су се на пергаменту сушила 

последња слова написана тога дана, пре него што је одложио перо. Није 

то било стога што му је био потребан предах, нити су му недостајале речи. 

Пажњу су му привлачили звуци који су долазили издалека – људи су се с 

рада враћали кућама. Чуо је жамор који је потицао од разговора рибара, 

колара, праља и трговаца. Стефан погледом потражи Луновник и стаде да 

га прелистава. „Данас почиње нова година. Шта ли ће ми она донети?”, 

питао се. Нажалост, вести које су стизале нису обећавале ништа добро. У 

књизи је писало: „Први дан луни Адам сазда се. Тај дан је добро продавати, 

куповати, храм основати, брак творити, дело делати, скот учити, сасуди 

делати...” „А шта сам ја досад урадио? Мало или много? Има већ шеста 

година како се овај град пода мном бели, обновљен и уређен, добро утврђен, 

јак и напредан. Нешто сам учинио, али морам наставити, ако узмогнем и 

ако се за кратко време све не претвори у прах...” 

Стефан приђе прозору и погледа наниже. „Моји поданици несумњиво 

су задовољни и срећни, или су то барем били доскора док се нису чуле 

вести о могућем рату.” Али свакодневни живот је ипак ишао својим током. 

Људи су жагорили, пси лајали, чула се шкрипа колских точкова. Ускоро се 

зачу звоно. Започињао је први ноћни час. Одмах затим огласи се и звекет 

деспот Стефан 

Лазаревић – син 

кнеза Лазара и 

кнегиње Милице 

посланица 

брату Вуку – 

године 1409. 

деспот Стефан 

Лазаревић 

написао је 

своју песничку 

посланицу Слово 

љубве (Слово о 

љубави) 

колар – 

занатлија који 

прави кола 

сасуд – суд, 

посуда 

луна – месец 

Адам – први 

човек по 

Библији, кога је 

Бог створио од 

земље; живео 

је у рају до 

сагрешења после 

којег је прогнан 




9

чекрк – витло, 

једноставна 

справа за 

подизање 

великих терета 

Исмаилћани – 

Турци 

први ноћни 

час – некада се 

време рачунало 

од изласка до 

заласка сунца 

канон молебни – 

песма у част 

празника или 

свеца 

Проповедник – 

Књига 

Проповедникова 

Васељена – 

васиона, свемир 

гвожђурије – то су са великом буком радили огромни чекрци што подижу 

мостове. Капије су се затвориле. Ко је требало да уђе, ушао је. Сада је 

град био сигуран, на своме, препуштен ноћној свежини и миру. Деспот је 

чекао гласнике. 

„Можда ће ноћас стићи”, мислио је. Није знао да ли да пожели њихов 

скори долазак, или не. „Какве ли ће ми вести донети? Да ли је најезда пред 

нама? Јесу ли Исмаилћани пред вратима?”, мислио је, а лепота и свежина 

смираја дана нису му умиривали срце. И у граду је сада било тихо. Но, 

није то била уобичајена тишина пред починак, знао је. Та стајао је толико 

пута поред прозора. Наслушао се уличне песме и вечерње вреве током 

ових година. Али није волео овај мук, који не долази од спокоја и ноћи 

што људима доноси починак. Била је то тишина пуна стрепњи. Људи нису 

много говорили. Зебња им је била у срцима. „Плаше се”, мислио је. „На 

град падају тишина и страх.” С места са којег ће командовати битком, ако 

непријатељ дође воденим путем, потражио је погледом стражаре што су 

чували стражу на бедемима. Двојицу најближих видео је сасвим добро. 

Ћутали су и гледали у небо. „Мисле исто што и ја. Нека размишљају о својим 

поступцима. То је добро за њих... и за све нас...” 

Деспот је осећао како град дише и наслућивао обрисе грађевина у 

мраку. Чинило му се да зна место свакој кући у граду на седмоврхом брегу 

и да види своје поданике у њима. Дело његових замисли припремало се на 

починак. „Нећемо га дати тек тако.” И сети се стиха Канона молебног који 

му је посветио монах Јефрем. Тог дана га је чуо на јутрењу; ганули су га и 

изненадили његови брига и напор. Тражећи милост од Господа, рекао је и 

ово: „Ходисмо по вољи срца наших.” Шта је све било ових година по вољи 

његовог срца? Сем овог града, готово ништа. 

А небо је постајало сасвим тамно. И сјај Вечерњаче блистао је као какав 

знамен у ноћи. Стефан се није могао нагледати тог сјаја, па је дуго стајао 

запажајући како се звезде помаљају једна по једна. Видео је сазвежђа и 

пратио њихов облик. Потом му се поглед спусти на реке, које су на неки 

волшебан начин још увек сијале, хватајући одсјаје умирућег сунца. Могао 

је чути и тупе звуке бродских трупала како с времена на време, погођени 

таласима, мукло ударају о обалу. „Да нисам обузет овим мислима које ме 

везују за место, ноћас бих се у чуну извезао на воду. Хтео бих да видим 

одраз звезда у њој и огромне рибе испод речних таласа. Како оно рече 

Проповедник: 'Откуда но воде истичу, тамо се пак и натраг враћају’. А ове 

воде пода мном, осим што нас поје и хране, имају одраз васељене...” И 

наједном нестаде оне нелагодности што му је мутила мисли и спутавала 

покрете. Обузе га некаква милина и није ни помишљао да легне. Остао је 

у својим мислима о будућности свог седмоврхог града до јутра. Звезде су 

се гасиле, а њихова светлост као да се пренела и на њега па, поново миран 

и свечан, седе за сто. Обасјан светлошћу мисли, настави да пише. Почео 

је да верује да ће их најезда мимоићи и како ће све бити добро. И није се 

преварио. Гласници ће донети повољне вести. Те 6917. од створења света 

или 1409. од Христовог рођења, Београд ће живети у миру. 

10 





1. Како ти се допао опис средњовековног Београда, престонице деспота Стефана 

Лазаревића? Због чега је он описан као „седмоврхи Београд”? 

2. Запази како је у приповеци Зебња описан деспот Стефан Лазаревић. 

3. Чега се деспот Стефан Лазаревић прибојава тог ведрог и спокојног послеподнева 

и бесане ноћи, док очекује извештаје гласника о рату или миру? 

4. Чиме се владар Србије у тренуцима одмора бави? Какву посланицу он пише? До 

чега му је стало? Због чега Београд у њему има мудрог и промишљеног путовођу? 

5. Како се приповетка завршава? Зашто је деспоту лакнуло када су вести најзад пристигле? 




11

MАЛИ ЂАЧКИ ПОДСЕТНИК 

Нарација је приповедање о јунацима, догађајима и њиховим доживљајима. 

Приповедање у трећем лицу – наратор приповеда о догађајима у којима 

није учествовао или жели да буде објективан док приповеда тако да се он сам 

не помиње. 


Унутрашњи монолог представља неизречено размишљање лика. Унутрашњи 

монолог је у првом лицу и испољава се у сложеним, најчешће безизлазним, 

ситуацијама у којима се лик нађе. Употребљава се да би се истакло психолошко 

стање јунака (његове најинтимније мисли и осећања). Лик своја размишљања 

износи без логичког реда, онако како се јављају у његовој свести. 

„Какве ли ће ми вести донети? Да ли је најезда пред нама? Јесу ли Исмаилћани 

пред вратима?”, мислио је, а лепота и свежина смираја дана нису му умиривали 

срце. 

(Гордана Малетић, Зебња) 

Сион – кула 

или тврђава; 

у Старом 

завету често 

се синонимно 

употребљавају 

имена: 

Јерусалим, Сион, 

град Давидов. 

У Давидовим 

псалмима Сион 

је чест назив 

за Јерусалим; 

познато 

узвишење у 

Јерусалиму 

Јелеон – 

највиша гора у 

Јерусалиму 

житије – 

средњовековна 

биографија 

владара или 

црквених 

поглавара 

Давид – пастир 

из Витлејема, 

други јеврејски 

цар, који је 

објединио 

јеврејска 

племена, писац 

Псалама, 

библијски краљ 

Израела 


1. Шта о деспоту Стефану Лазаревићу сазнајеш на основу његових размишљања? 

О каквом је владару и човеку реч? 

2. Објасни који све облици казивања доприносе карактеризацији лика 

деспота Стефана Лазаревића у приповеци Зебња Гордане Малетић. 


Београд је као „седмоврхи град” представљен у Житију деспота Стефана 

Лазаревића Константина Филозофа у 15. веку. Данашњи називи тих 

седам брегова су: Калемегдан, Врачар, Лекино брдо, Бањица, Дедиње, 

Баново брдо, Звездара. 

У прекрасном опису Деспотове престонице Константин Филозоф 

стално пореди Београд са светим градом Јерусалимом: 

„Овај (Београд) беше ваистину седмоврх. Јер највеће узвишење (у 

Београду) и најкрасније по изгледу слично Сиону (у Јерусалиму) (било 

је слика) вишњега Јерусалима... А други (врх) био је код река и у њему 

је пристаниште лађама са северне стране великога града који је сличан 

нижњем Јерусалиму... овај (Београд) место Јелеона има рајску реку која 

тече ка истоку. У овом граду је велика сличност (са оним што је) под Сионом, 

где је живоносни гроб. Трећи (врх) је где је пристаниште царским 

лађама, а има и множину утврђења. Четврти (врх) је велика кула слична 

самоме дому Давидову по опкопима, здањима и местима....” 

12 





„Стефан Лазаревић, српски кнез (1389–1402) и 

деспот (1402–1427), наследио је државу која је била 

знатно мања од некадашњег Српског царства. И не 

само што је државна територија била смањена, него 

се Деспотовина непрекидно налазила у процепу 

између турске и угарске силе. Требало је много дипломатске 

вештине, много уступака једној или другој 

страни, много личних жртава Лазаревог потомка и 

његове породице – удаја деспотове сестре Оливере 

за турског султана Бајазита I – да би се Деспотовина 

очувала. Дуга деспотова владавина више је била 

обележена ратом него миром. Ратовало се не само 

да би се одбранило од спољашњег непријатеља, да 

би се испуниле често непријатне обавезе према тренутним 

– и непоузданим савезницима, него и да би 

Деспот Стефан Лазаревић 

се унутрашње прилике у земљи средиле и да би се 

омогућио нормалан живот у држави. Тешке прилике 

у којима се нашла српска држава после Косовске битке нису успеле да униште 

вишевековну традицију српске писмености и културе. Деспот Стефан све чини 

да очува не само државне, него и културно-књижевне темеље старе немањићке 

државе. И сам се бави писањем, превођењем, зида храмове у традицији светородне 

немањићке династије, помаже учене и умне људе, не само из своје земље 

него и стране монахе, писце, уметнике који у Србију долазе.” 

(Гордана Јовановић, Житије деспота Стефана Лазаревића, одломак) 

Прочитај причу Српски Београд деспота Стефана Светлане Велмар Јанковић у 

Радној свесци и откриј шта је све створио овај умни и племенити српски владар 

и књижевник, ратник и војсковођа. 


Гордана Малетић (1952), једна од најпознатијих савремених 

списатељица за децу. Објавила преко тридесет књига, збирки 

кратких прича, приповедака, романа и есеја. Објављује и 

поезију, путописе и разговоре с писцима. Уређује Даницу за 

младе Вукове задужбине. Књиге: Витезови мачјег срца, На обали 

реке Бронго, Крађа винчанске фигурице, Тесла – српски геније, Легенда 

о неосвојивом граду, збирка приповедака Катарке Београда и др. 

Кључне речи: нарација, приповедање у трећем лицу, унутрашњи монолог 




13

„Можда спава са очима изван сваког зла.” 

Владислав Петковић Дис 

Владислав Петковић Дис 

Међу својима 


Мис’о да још живиш, мој пределе млади. 



Једно твоје вече. Идеш кући споро 

Улицама страха, и душа ти јеца. 

Твоје гладне очи, моја дивна зоро, 

Храни љубав мајке: „Нека живе деца.” 

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. 

Оживеле воде, ђурђевак и руже. 

И мирише земља која стално расте 

У гроб и тишину, мој далеки друже. 

Улазиш у собу. Сузе те већ гуше. 

А два наша цвета из четири рата 

У твоме су крилу, образе ти суше: 

„Мама, зашто плачеш? Јел’ писао тата?” 

У велике патње невино питање 

Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди... 

Напољу је видно, као пред свитање. 

Кô да ће се дићи гробови и људи. 

Скупила си сузе у косе детиње. 

Све вас гледам сада крај гозбе сироте. 

Лице ти се ведри: то душа светиње 

Љуби твоје чело, мој сјајни животе. 

1916. 

14 





1. Шта је подстакло Владислава Петковића Диса да напише песму Међу својима? Која 

су осећања непосредно и снажно изражена стиховима песме? Каква осећања према 

жени, деци и родном крају подстичу околности у којима се песнички субјект нашао? 

Представи како се у песми појављује лик вољене жене. На који начин је песник именује? 

2. Прочитај пажљиво уводну строфу у песми. Протумачи значење стиха: „У мом 

срцу поноћ”. На шта те све реч поноћ асоцира? Објасни како се лирски субјект осећа 

у одсуству вољених бића. Протумачи дубљи смисао мотива поноћи и његову појаву у 

почетном стиху песме. Која је форма излагања заступљена у првој строфи? Шта на 

ос нову исповести лирског субјекта сазнајеш о његовим осећањима и расположењу? 

3. Опиши како лирски субјект замишља Србију. На шта га она прво асоцира? Која се 

песничка слика супротставља слици буђења природе у пролеће? Објасни зашто у Србији 

„земља, стално расте / у гроб и тишину”. Обележи строфу у песми кад нарација 

преузима улогу дескрипције. 

4. Уочи појединости које прика зују породицу на окупу. Чега је песнички субјект свестан? 

Због чега стрепи? Истакни стих у којем откриваш његову наду да ће породица 

преживети ратне страхоте. 

5. Какав значај за песника има његова породица? Како деца реагују на одсуство 

оца? На који начин песникова супруга испољава своју немоћ и тугу? Издвој стихове 

који представљају врхунац песникових набујалих емоција. Подвуци речи у песми из 

којих се наслућују осећања топлине и нежности. Каква се важност и снага приписују 

осећању љубави? 


Метафора је стилска фигура која се заснива на пренесеном значењу речи. 

Смисао сваке метафоре је много шири од њеног основног значења. 

Метафора у песми „Међу својима” Владислава Петковића Диса има функцију 

истицања интензитета осећања: 

„У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња 



Боже! Шта ли данас у Србији ради?” 

супруга 

(Владислав Петковић Дис, Међу својима) 

Лирски субјект је усамљен, 

несрећан, тужан, потиштен. 

Осећања лирског субјекта према супрузи: љубав, усхићеност, дивљење, чежња. 




15


Укрштена рима је она рима код које се у катрену (строфи од четири стиха) 

римују први и трећи, други и четврти стих. 

Јутрос у кошари, где сја, шушка 

Низ рогоза жућкастих и крутих, 

Седморо је оштенила кучка, 

Седморо је оштенила жутих. 

(Сергеј Јесењин, Песма о керуши) 


1. Док читаш песму Међу својима, прати преко којих се мотива износе осећања оних 

који се воле. Образложи у какав су однос у уметничком свету доведени мотиви очију 

и звезда, неба и дана, земље и тишине, живота и патње, љубави и страдања. Откривај 

вишезначност поменутих мотива и анализирај како се помоћу мотивских парова шири 

метафорично поље песничких слика. На пример: звезда (светлост, истрајност, топлина, 

рађање) означава вољену жену, лепоту љубави, верност супруге, стуб породице, пожртвовану 

мајку... На исти начин тумачи речи: поноћ, предео, пролеће, земља, улице, 

очи, деца, сузе, ноћ, свитање, живот. 

2. Објасни на кога лирски субјект мисли кад каже „моја лепа звезда, мајка и робиња”. 

Протумачи пренесено значење речи „мој пределе млади”, „моја лепа звезда”, „моја 

дивна зора”, „мој сјајни животе”, „два наша цвета из четири рата”, „у мом срцу поноћ”. 

О којој стилској фигури је реч? Коју улогу у песми има употребљено стилско средство? 

3. Проучи структуру строфа. Установи правилности у њиховом компоновању. Коју 

функцију имају риме на крају катрена? Који се стихови римују? Како се назива таква 

рима? Истакни функцију риме у песми. 


Владислав Петковић Дис (1880–1917), један од најзначајнијих 

представника српске модерне. Неколико година пред почетак 

Првог светског рата Дис се оженио. Иако је због болести ослобођен 

служења војске, песник се ипак прикључио српским војницима 

1914. године. Повлачи се са њима 1915. године преко Албаније, 

стиже до Крфа, а потом, као многи интелектуалци, прелази у 

Француску. Растанак са породицом доживео је врло тешко јер 

је био свестан свих недаћа са којима су се његови најмилији 

суочавали живећи у окупираној Србији. Након сазнања да му је породица у 

крајњој материјалној оскудици, Дис у пролеће 1917. године путује на Крф. Брод 

„Италија”, којим је путовао, погодила је немачка подморница и Дис страда у 

Јонском мору. Збирке песама: Утопљене душе (1911), Ми чекамо цара (1913). 

Кључне речи: лирска песма, метафора, укрштена рима, породична песма, 

елегија 

16 




„Речи лете, оно што је написано остаје.” 

(латинска пословица) 

Михајло И. Пупин 

Са пашњака до 

научењака 

(одломак) 

„Књига др Михајла Пупина је живот Михајла Пупина, који је цео наш 

народ знао по чувењу, пратио са дивљењем. Од такве књиге живота 

очекује се, разуме се, наук који треба да нам каже реч спокојства и 

реч пута на чијем крају чека смисао. Књига Михајла Пупина не остаје 

тиме дужна, она се враћа, са врхунаца успеха и туђине, своме пореклу, 

родном крају. Означава полазну вредност и снагу свог извора, радиност 

и смиреност, сиромаштво и непролазну ведрину свог Идвора, нашег 

села у Банату, родног места Пупиновог. Пуног тајних и вечних снага, 

што су писцу ове књиге помогле, да начини пут од пашњака до живота 

научника, једног од најчувенијих научника и практичних помагача 

свету, на пољу електротехнике, у Америци.” 

(Милош Црњански, предговор књизи Са пашњака до научењака у издању 

Матице српске из 1929. године, одломак) 

Учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене учини тако 

дубок утисак као што су га чинили ови људи на селима. Ово су били људи који су 

кретали у свет и узели живог учешћа у светским борбама. Читање, писање, рачунање, 

све ми се то чинило као средство за мучење, које је мој учитељ измислио само зато 

да би што више ускратио моју слободу, и то баш онда када сам се већ договорио с 

мојим друговима да што играмо и да се забављамо. По мом тадашњем схватању, 

тај мој учитељ ништа није знао о свету, али ме је мајка ускоро убедила да сам био 

на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише, па ми је говорила како 

је увек осећала као да је слепа код очију. Била је тако слепа, причала ми је она, 

да се не би усудила да крене даље од атара нашег села. Како се сећам, она би ми 

о томе на овај начин говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си 

толико слушао на овим нашим поселима, мораш потражити још један пар очију – 

очи за читање и писање. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса; знање 

је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, 

пун неувеле славе.” 




17

Била је то врло побожна жена. Као ретко ко, познавала је и Стари и Нови завет. 

Врло радо би понављала стихове из псалама. Познат јој је био живот светих отаца. 

Омиљени светац био јој је Свети Сава. Прво сам од ње схватио живот овог чудесног 

Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо: Свети Сава био је најмлађи 

син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевске части и повуче 

се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. 

Затим се врати у своју домовину у почетку тринаестог столећа, постаде први српски 

архиепископ, и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе 

у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. 

Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања према 

овим великим услугама, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито 

његово име и успомену на њега. Од времена Светог Саве прошло је седам стотина 

година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому где 

Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. 

То је за мене било читаво откриће. Као и свако друго ђаче, и ја сам сваке 

године, у јануару, присуствовао прославама Светог Саве. Тим приликама би 

немирнији дечаци збијали разне шале на рачун оног старијег ђака који би, дрхтавим 

и збуњеним гласом, декламовао о Светом Сави оно што би учитељ саставио за ту 

прилику. После те декламације, учитељ би упео све своје силе да, говорећи обично 

кроз нос и смешно накарађујући свој говор, допуни оно што је било написано за 

свог најбољег ђака. На крају би дошао попа, који би имао изглед стално уморног 

човека, почео службу пуну старинских словенских речи и фраза, што је нама, 

немирној сеоској деци, личило на покушај словачких трговаца са мишоловкама да 

своју робу похвале на српском језику. Ту би наше пригушено засмејавање дошло у 

највеће искушење. Тако ми моји враголасти вршњаци никад нису дали прилике да 

схватим прави значај службе о Светом Сави. По причи, коју сам тек чуо од своје 

мајке, и по начину на који ми је она то све испричала, моја прва јасна слика о Светом 

Сави била је у овоме: то је био светац који је нарочито истицао вредност књиге 

и вештине писања. Тада сам тек разумео зашто је моја мајка толико полагала на 

читање и писање. Тада сам се и зарекао да ћу се томе посветити макар и по цену 

да напустим своје другове и вршњаке. 

А ускоро сам пружио доказа мајци да сам и у читању и у писању дорастао 

сваком свом вршњаку. И учитељ је приметио ту промену. Изненадило га је то, па 

је почео да верује како се ,,десило неко чудо". Моја мајка је у чуда веровала, па 

је учитељу одговорила – да нада мном бди дух Светога Саве. Једног дана, у моме 

присуству, причала је она учитељу да је у сну видела како је Свети Сава положио 

своје руке на моју главу и, окренувши се к њој, рекао јој: „Кћери Пијада, ускоро 

ће школа у Идвору бити тесна за твога сина. Када то буде, пусти га да пође у свет 

где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке...” 

Идуће године учитељ одреди да ја декламујем о Светом Сави, и написа оно што 

је требало да ја кажем. Мајка моја то исправи и упрости, па ме нагна да јој то 

поновим неколико пута. Тада, на Светог Саву, држао сам своју прву беседу. Успех 

је био силан. Моји вршњаци, враголани, овог пута се нису засмејавали. Напротив, 

занимао их је мој говор, што ме још више осоколи. После тога, говорили су људи 

међу собом да ни Баба Батикин не би умео то тако срочити и изговорити. А мајка 

18 




моја, она је плакала од радости. Учитељ је само климао главом, а попа остао као 

у чуду. Обојица се сложише да је школа у Идвору већ мала за мене... 

Крајем те године, мајка наговори мога оца да ме пошаље у једну вишу школу у 

Панчеву, једном градићу на реци Тамишу, петнаест миља јужније од Идвора, близу 

ушћа Тамиша у Дунав. Ту сам нашао учитеље чије је знање учинило дубок утисак на 

мене, нарочито њихово познавање природних наука, које су биле сасвим непознате 

у Идвору. Ту сам по први пут чуо како је неки Американац, који се звао Френклин, 

радећи са једним змајем од папира и кључем, открио да је муња отвор кроз који 

пролази електрична струја са облака на облак, а да грмљавина долази услед напрасног 

ширења ваздуха, загрејаног струјањем електричних варница кроза њ. То су тумачење 

учитељи поткрепљивали опитима на једној електричној машини која је производила 

електрицитет помоћу трења. То ме је усхићивало. Било је то тако ново, а тако просто, 

како ми се тада чинило, а тако опречно свему што сам знао до тада. 

Када сам прве године дошао кући на летњи одмор, једва сам дочекао прву 

прилику да свом оцу и његовим пријатељима, који су седели пред нашом кућом у 

недељу после подне, и разговарали, покажем шта сам ново научио. Изненадило 

ме је када сам приметио да се мој отац и његови пријатељи почеше зграњавати 

од чуда. Изгледало је као да су се погледима питали:„Какву нам то јерес прича 

овај деран?” Отац ме строго погледа и упита зар сам већ заборавио како ме је он 

учио да грмљавина долази услед треске неба под колима Светог Илије, и да ли ја 

мислим да тај Американац Френклин, који нема озбиљнијег посла него да пушта 

змајеве као какво залудно дерле, зна више него најмудрији људи у Идвору. Увек сам 

високо ценио мишљење очево, али овог пута нисам могао а да се не насмешим, 

и то подругљиво, што га наљути. Када приметих срџбу у његовим крупним црним 

очима, скупих се и загребах. Увече за вечером исприча отац, чија је срџба била 

знатно попустила, матери о јереси коју сам ја то послеподне проповедао. Мајка 

му одговори да она није нигде у Светом писму нашла потврду за ту причу о Светом 

Илији, па је сасвим могуће да је тај Американац Френклин у праву, а да је лажна 

ова прича о Светом Илији. А кад се питало о тачном тумачењу старих учења, ту је 

отац увек био готов да усвоји мишљење моје мајке, те се тако и ја и отац измирисмо. 

То мајчино мишљење. да тај Американац Френклин ипак може бити паметнији од 

свих мудраца у Идвору, и то што отац на то ништа не одговори, побуди ме да још 

више размишљам о Америци. 

[...] 

Када сам се опраштао са оцем и мајком при уласку у брод, очекивао сам, као 

нешто сасвим природно, да ће мајка заплакати, што се и догодило. Али на моје 

велико изненађење, приметих на лицу оца како се котрљају две крупне сузе. А то 

је био човек јак, кога ништа није могло узбудити; сјајан представник свога јуначког 

доба. И када по први пут у свом животу приметих те сузе у његовим светлим очима, 

клонух и почех јецати, па ме збуни када приметих код путника на броду топло 

саучешће у овом мом тешком растанку са оцем и мајком. 




19


1. Пажљиво прочитај текст Са пашњака до научењака. Шта ти је познато о Михајлу Пупину? 

Какав су утисак на тебе оставиле Пупинове успомене из детињства? Шта те је 

изненадило, а шта насмејало? Како си доживео/-ла крај одломка? 

2. Образложи на примерима из текста зашто је Пупин најпре сматрао да је учење 

бесмислен подухват. Шта је променило његово мишљење? Зашто је Пупинова мајка 

изнад свега ценила знање? 

3. Пронађи у тексту шта све засмејава ученике на годишњој, школској прослави Светог 

Саве. Сагледај из каквог несклада између свечаности прилике и самог догађаја 

извире смех ученика. 

4. Посебну истраживачку пажњу посвети начину на који је обликован лик Пупинове 

мајке. Какав тон провејава из њеног описа? По чему се она истицала у Пупиновом 

животу и у свом окружењу? 

5. Са животом ког српског свеца мајка упознаје Пупина? Сагледај значај фигуре Светог 

Саве у контексту просвећивања српског народа и развоја школа. До које важне одлуке 

прича о Светом Сави доводи Пупина? 

6. Како се најпре испољава Пупинова изузетност у школи у Идвору? Протумачи на 

који се све начин мотивише та изузетност. 

7. Упореди Пупинов опис школовања у Идвору и у Панчеву. Зашто је знање које је 

стекао у вишој школи у Панчеву било нарочито важно за Пупина? 

8. Како си разумео/-ла Пупиново усхићење научним објашњењима природних појава? 

Зашто та објашњења остављају такав утисак на младог Пупина? Протумачи са каквим 

се проблемима због свог научног погледа на свет суочава Пупин при повратку у родни 

Идвор. 

9. На који се начин лик Пупиновог оца усложњава његовом снажном емотивном реакцијом 

на самом крају одломка? Образложи свој одговор. 

10. Сагледај симболични значај Пупиновог путовања у Америку. Шта мислиш, са 

чиме се све опраштао у том тренутку Пупин? Закључи на основу података које знаш 

о Пупиновом животу и раду шта га је тек чекало. 


У аутобиографији писац описује властити живот од рођења до тренутка 

писања или само одређен период свог живота (детињство, младост, старост). 

Аутобиографија садржи истините чињенице обликоване на стваралачки начин. 

У аутобиографији преовладава личан (субјективан) пишчев однос према догађајима 

и савременицима. Аутор пише о ономе што мисли да је важно и труди 

се да говори истину. Пошто у себи садржи истините чињенице обликоване на 

креативан начин, сврстава се у књижевно-научне врсте. На пример: Стефан 

Немања је као монах Симеон издао златопечатну оснивачку повељу манастиру 

Хиландару 1198. године, у којој је описао свој живот. То је „Прва хиландарска 

повеља”, која садржи Немањину аутобиографију. Доситеј Обрадовић је написао 

своју аутобиографију Живот и прикљученија (доживљаји). Аутобиографије, поред 

осталих, су писали Доситеј Обрадовић, Михајло Пупин, Никола Тесла и Милутин 

Миланковић. 

20 





Када се догађаји приказују по реду, онако како су се одвијали, такво приповедање 

се назива хронолошко приповедање. 


Михајло Пупин је откупио и поклонио Народном музеју у Београду бројна 

уметничка дела знаменитих српских сликара: Паје Јовановића, Уроша Предића, 

Владе Буковца, Николе Алексића, Уроша Кнежића, Павла Симића, Георгија Бакаловића 

и других. У Народном музеју, налазе се портрети Михајла Пупина и 

његове ћерке Варваре, које је, приликом своје посете Америци 1902–1903. године, 

насликао један од највећих српских уметника Паја Јовановић. 

Паја Јовановић, 

Михајло Пупин 

Урош Предић, 

На мајчином гробу 

Урош Предић, 

Херцеговачки бегунци 


Михајло Идворски Пупин рођен је у селу Идвор у Банату 9. 

октобра 1854. године. Био је српски научник, проналазач, професор 

на Универзитету Колумбија и почасни конзул Србије у САД. 

Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског 

народног савеза у Америци. Добио је Пулицерову награду 1924. 

године за аутобиографију Са пашњака до научењака. Открио је Пупинове 

калемове и друге значајне проналаске за бежичну телеграфију. Добитник 

је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, 

Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета. Преминуо је 12. 

марта 1935. године у Њујорку. 

Кључне речи: аутобиографија, хронолошко приповедање 




21

„Mali ljudi, koje mi nazivamo deca, imaju svoje velike bolove i duge patnje, 

koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad 

bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz 

koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti 

bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.” 

Ivo Andrić 

Danilo Kiš 

Priča o pečurkama 

Andreas Sam, junak pripovetke Dečаk i pas, koju si čitao/-la u petom 

razredu, oživljava jedno sećanje iz svog detinjstva. Unesi se u umetnički 

svet Priče o pečurkama Danila Kiša i nastoj da se što više približiš junacima 

i da na pojave i događaje gledaš iz njihovog ugla. 

ushićeno – 

zadivljeno, 

uzbuđeno 

vrganj – vrsta 

šumske gljive 

sa debelim 

stručkom i s 

klobukom koji 

se dosta raširi; 

postoji veliki broj 

jestivih i otrovnih 

vrsta 

gljive – pečurke 

svrdlati – bušiti, 

probadati 

promalja – 

pojavljuje 

„Jednostavno, ovde ih niko nije tražio”, reče dečak. 

„Gospode”, reče gospođa Sam ushićeno i izruči u travu šišarke. 

Stajali su na proplanku, na samom izlazu iz Grofovske šume. Sunce je 

oblivalo crvenom svetlošću sasušeno lišće i borove iglice. Mirisalo je na trulo 

seno i na šumsku smolu. 

„Ovde ih niko nije tražio”, ponovi dečak. 

Ali se niko nije pomerio s mesta. Stajali su i gledali kao zapanjeni. Svuda 

naokolo, po ivicama proplanka, rasle su velike pečurke, odozgo sjajne i mrke 

kao hlebovi. 

„Kada smo ovuda prošli, nije ih bilo”, reče Ana. 

„Da”, reče gospođa Sam poučno, „vrganji mogu da izrastu za svega nekoliko 

sati. Naročito posle kiše.” 

„Kada smo bili kod Carskog duba”, reče dečak, „padala je kiša”. 

„Da”, reče gospođa Sam, „sevalo je sa zapada. Mora da je pljusak tuda 

prošao.” 

„Imam utisak da je zemlja još vlažna”, reče Ana i zagreba nogom sloj trulog 

lišća. 

Ali se još niko nije pomerio da uzbere gljive. Stajali su i posmatrali ih. Činilo 

im se da gledaju kako izrastaju tu pred njihovim očima. Kao da vide kako 

svrdlaju odnekud iz dubine, poput neke čudne gliste, zatim kako se nadima sloj 

trulog lišća. Onda se ispod zemlje promalja mrka glatka kapa, kao testo koje 

se rumeni i nadolazi. 

22 




Prvo su ih brali pažljivo, otkopavajući prstima sloj vlažnog lišća koji je 

zaklanjao koren. Zatim su odjednom, jer im se učinilo da bi mogao naići neko, 

počeli da ih grabu, da ih lome i trpaju u džak iz kojeg su izručili šišarke. Već su 

čitavu jesen krstarili šumom skupljajući šišarke koje će ložiti zimi a jedva da su 

nekad našli po koju pečurku. 

„Eto”, reče dečak, „gospodin Molnar ustaje u tri i ide negde daleko, mislim 

čak do Kesthelja. Pečurke obično rastu u dubinama šuma.” 

„O ovome nemoj nikome da pričaš”, kaže Ana s prekorom u glasu. „Nemoj 

odmah da se izbrbljaš.” 

„Tako je”, kaže gospođa Sam. „Našli smo ih iza Carskog duba. Tako ćemo 

reći.” 

„Gospodin Molnar kaže da svako ima svoje mesto gde bere vrganje”, reče 

dečak. „I to nikom ne kazuje.” 

„Samo se bojim da ih neko ne otkrije”, kaže Ana. „Ovo je sasvim pored 

puta. Dovoljno je da nekome svrati krava.” 

„Moraću da pitam gospođu Sabo kako se suše”, reče gospođa Sam. „Da 

napravim zalihu za zimu.” 

„Samo se iseckaju, ovako, uzduž”, reče dečak. „Zatim se suše na belom 

čaršavu. Gospođa Molnar ih suši na krovu.” 

„Na krovu?”, kaže Ana sumnjičavo. 

„Da, na krovu kokošarnika”, reče dečak. „Prvо rastrese čaršav, zatim razvije 

po njemu iseckane pečurke. Kada zađe sunce, ona ih pokupi. To je sve.” 

One najmanje nisu probali. Ostavili su ih da porastu. 

„Dakle, nikom ni reči”, ponovi gospođa Sam. „Našli smo ih iza Carskog 

duba, ako neko pita.” 

„Što se mene tiče”, reče Ana, „ja se neću izbrbljati”. 

„Nekome je dovoljno da vidi pečurke pa da odmah zna 

gde su ubrane”, reče dečak. „Samo ih pogleda i već sve zna.” 

„On to kaže zato”, reče Ana, „što će se hvaliti pred 

gospodinom Molnarom i pred onim Ciganinom Viragom s 

kojim je počeo da se druži.” 

„Ne znam samo šta će mu taj Virag”, reče go spođa Sam. 

Išli su prečicom, preko vlažnih livada. Na zapadu, iza 

sela, dizali su se rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli 

ćutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospođa Sam. 

Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijući 

sveže krtičnjake svojim štapom od klena. 

„Dobro veče, gospođo Sam”, reče stari Horvat. „Danas 

smo bili vredni, a?” 

„Dobro veče, gos'n Horvat”, reče gospođa Sam i 

premesti džak na drugo rame. 

Starac zabode šiljak svog štapa u pečurku koja se 

dokotrljala pred njegove noge. 

prečcem – 

kraćim putem, 

prečicom 

riti – kopati 

klen – vrsta 

drveta iz 

porodice javora 




23

čestita – poštena 

cimnuti – jako 

drmnuti, trgnuti 

„Gle”, reče on, „čemu će vam ti otrovni vrganji?” 

„Kako otrovni, gospodine Horvat?”, upita dečak. 

„Savetujem vam, gospođo Sam”, reče seljak, „da to što pre bacite. I to ne 

na moju njivu, nego u reku, iza sela... Gospode, da nisam naišao na vreme, od 

ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi otac!” 

Gospođa Sam spusti džak na zemlju i htede nešto da kaže. No ne reče ništa. 

Samo cimnu dečaka za ruku i krenuše sve troje ka reci. 


1. Kako si doživeo/-la Priču o pečurkama? Koji ti je deo teksta najviše privukao pažnju? Šta 

te je u tekstu navelo na dalje razmišljanje? Kako si se osećao/-la nakon čitanja? 

2. Kako počinje priča? Uoči šta otkriva uvodni dijalog između dečaka i gospođe Sam. Šta 

iznenađuje gospođu Sam, dečaka i Anu? Gde se oni nalaze? Zapazi kako je uobličen opis 

pečuraka na proplanku kod Grofovske šume. Iz čije se perspektive daje taj opis? Opiši kako 

ti zamišljaš Grofovsku šumu i okolni proplanak pun pečuraka. 

3. Obrati pažnju na izgled gljiva. Na šta one dečaka podsećaju? Koji detalji u ponašanju 

junaka svedoče o njihovom siromaštvu? Objasni u kakvoj su vezi motivi gladi i siromaštva 

sa motivom šišarki i pečurki. U kakvom je psihičkom stanju Andreasova majka kad ugleda 

pečurke i prvi put progovori? Kako doživljavaš njeno obraćanje Bogu? Razmisli u čemu se 

ogledala njihova neodlučnost. Kakva su bila njihova očekivanja? Kako oni tada reaguju? 

Zašto se plaše da otkriju drugima gde su ih pronašli? Od čega oni strepe? 

4. Prati kako se ponašanje likova menja od trenutka kada spaze pečurke i tokom branja 

pečuraka. Čime je zaokupljena Andreasova majka? Na šta Ana skreće pažnju Andiju? Na 

koji način ona to čini? Objasni zašto ona nema poverenja u Andreasa. Na koji način ona to 

pokazuje? Šta na osnovu postupaka likova možeš da zaključiš o njihovom karakteru? 

5. Šta je stari Horvat otkrio porodici Sam? Zapazi kako gospođa Sam reaguje na otkriće 

da su pečurke otrovne. Uporedi njeno raspoloženje s početka priče sa onim koje ispoljava 

na kraju priče. Kako si razumeo/-la tu promenu? 

6. Razmisli zašto se priča zove Priča o pečurkama. Protumači dublji smisao dečakovog 

pronalaska pečuraka. Izdvoj druge važne motive koje u tekstu zapažaš. O čemu je u priči 

zapravo reč? 


Motivacija je postupak ili način na koji se u delu objašnjava zašto neko postupa 

tako kao što postupa. 

Psihološka motivacija otkriva duševne osobine lika, njegov unutrašnji život. Junak 

izražava svoja osećanja, raspoloženja i razmišljanja. Dominantne forme pripovedanja 

su monolog i unutrašnji monolog. Pomoću njih se izražava stanje svesti i podsvesti 

junaka. Međutim, junakov karakter se otkriva i u njegovim postupcima prema drugim 

likovima i sredini u kojoj živi. O tome se pripoveda u trećem licu. 

Socijalna motivacija otkriva društveno poreklo lika, uticaj sredine u kojoj živi na 

njegovo ponašanje, poglede na svet ili pripadnost određenoj grupi. 

24 




IZ RIZNICE REČI 

„Život se, znam, ne može svesti na knjige; ali se ni knjige ne mogu svesti na život. 

Kako sam svoje detinjstvo dao u nekoj lirskoj, jedinstvenoj i konačnoj formi, ta je forma 

postala sastavnim delom mog detinjstva, jedino moje detinjstvo. I ja sam sad i sam 

jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne 

istine; one se prožimaju u tolikoj meri da tu povući jasnu granicu jedva da je mogućno.” 

Danilo Kiš 

MALI ÐAČKI PODSETNIK 

Pripovetka je epska prozna vrsta srednjeg obima u kojoj se pripoveda o nekom 

događaju sa više likova, ali je piščeva pažnja usredsređena na jednog ili dva junaka. 

Narator ili pripovedač je neutralno lice koje kazuje priču. On posebno naglašenim 

detaljima ističe osobenost likova i omogućava uvid u unutrašnji svet junaka. 

Motiv je najmanja tematska jedinica koja se ne može razlagati, a da pritom ne 

izgubi smisao. Motivima se opisuje jedan predmet, lice ili situacija. Motivi mogu imati 

različitu funkciju u književnom tekstu. U zavisnosti od svoje funkcije razlikuju se: 

Glavni motiv je vodeći motiv u književnom delu. Najčešće predstavlja temu priče 

i nalazi se u njenom naslovu. 

Dinamički motiv je epski motiv. On pokreće radnju napred u epskom delu ili smenjuje 

jednu akciju drugom u drami. Naziva se još i narativni motiv. 

Susret sa starcem Horvatom i otkriće da su pečurke otrovne predstavlja dinamički 

motiv. 

Statički motiv opisuje neku situaciju, duševno stanje ili spoljašnji izgled lika, prirodu 

(pejzaž) ili predmete. On slika unutrašnju, psihološku dinamiku likova. Naziva se još 

i opisni motiv. 

U Priči o pečurkama statički motivi su: opis zalaska sunca, opis pečurki, opis jeseni. 


Danilo Kiš (1935–1989), srpski pesnik, pripovedač i dramski 

pisac. Zbirka pripovedaka Rani jadi (1969) sa romanima Bašta, 

pepeo (1965) i Peščanik (1968) čini deo porodičnog ciklusa, u kojem 

lik Andreas Sam traga za svojom prošlošću i uspomenama iz 

detinjstva. Autor je zbirki pripovedne proze: Grobnica za Borisa 

Davidoviča (1976) i Enciklopedija mrtvih (1983). 

Ključne reči: pripovedanje, pripovedač, motiv, motivacija 




25

„Ne kukajte na decu. Ona su vam jedino pokriće.” 

Dušan Radović 

Efraim Kišon 

Kod kuće je najgore 

(izbor) 

U Kišonovoj zbirci satiričnih priča Kod kuće je najgore, na duhovit i 

podrugljiv način, opisuju se neki ljudski postupci i mane. Priča koja sledi 

jedna je od takvih. 

Moje zlato spava 

Ima dece koju nikakva sila ne može da natera da na vreme pođu u krevet. Naš 

Amir srećom ne spada u takve. On leže tačno kao sat. Takvo dete je pravo blago! U 

pola devet, ni minut pre ili kasnije, on ide na spavanje, a ustaje u sedam ujutro svež 

kao ružica, tačno po savetu lekara i po želji roditelja. Sve je samo stvar discipline. 

Sav taj pedagoški uspeh ima samo jednu zvrčku: sve to uopšte nije istina. Ja naime 

lažem, lažem kao i svi roditelji. Amir u stvari leže između 23 sata i 30 minuta i 2 sata i 

15 minuta, što zavisi od zvezda na nebu i od TV programa, a ujutro jedva četvoronoške 

izbaulja iz kreveta. Nedeljom i praznicima uopšte ne ustaje. 

Mali se, istina, ne protivi da legne u 20 sati i 30 minuta kao što lekari preporučuju. 

Tačno u to vreme oblači pižamu i leže u krevet, čak poželi roditeljima laku noć. Tek 

posle nekog vremena – recimo minut, minut i po – on ponovo ustaje da bi oprao zube. 

Zatim hoće nešto da popije, onda mora da piški, onda vrši pregled torbe da nije nešto 

zaboravio, onda opet nešto popije, usput pogleda crtani na televiziji, zatim se malo 

poigra sa psom, pa opet ide da piški, onda neko vreme u bašti posmatra puževe, posle 

toga gleda jordanski TV program, a onda kreće u kaznenu ekspediciju tražeći po kuhinji 

nešto slatko. I tako sve do 2 sata i 15 minuta, kada je vreme za spavanje. 

Naravno da takav način života ostavlja tragove. Amir je bled, skoro proziran, s 

velikim tamnim krugovima oko očiju pa liči na duha sa naočarima. Učitelj nam se žali 

da ponekad usred časa zaspi i padne pod klupu. Preporučuje psihoterapiju. Pitao je, 

takođe, kada Amir ide na spavanje. Odgovorili smo mu: tačno u pola devet. 

Dugo nas je mučila pomisao da sva ostala deca u našem komšiluku idu na vreme 

na spavanje, kao ona mala Avital, Gidonova ćerkica. Gidon je u svojoj porodici zaveo 

26 




apsolutnu poslušnost i čeličnu disciplinu – on je gazda u kući i tu nema diskusije. 

Avital ide u krevet tačno u 20 sati i 45 minuta. Sami smo se u to uverili kad 

smo jedno veče bili kod njih u gostima. U 20 sati i 44 minuta Gidon je bacio 

pogled na sat i samo mirno i kratko rekao: 

– Tali. U krevet. 

Ni reč više. To je bilo sasvim dovoljno. Tali je ustala, poželela nam svima 

laku noć i otrupkala u svoju sobu bez komentara. To se zove disciplina! Najbolja 

supruga na svetu i ja umirali smo od stida u našim foteljama, pri pomisli da 

u isto vreme naš sin Amir luta kod kuće polumračnim sobama kao Hamlet u 

Elsinoru. Stideli smo se tako sve do dva sata posle ponoći. U dva sata ujutro 

otvorila su se vrata i na pragu je stajala mala poslušna Avital, sasvim budna, 

držeći u ruci svežanj novina. 

– A gde je nedeljni prilog? – upitala je. 

Sad je došao red na Gidona da umire od stida. Otada svim našim gostima 

pričamo da naša deca tačno u minut idu u krevet. 

U stvari, mi vrlo dobro znamo šta je doprinelo tome da Amir ne može da 

zaspi na vreme. On se zarazio virusom nesanice za vreme šestodnevnog rata, 

kad je radio cele noći javljao vesti sa fronta, a mi nismo imali srca da ga oteramo 

u krevet. Tu pedagošku nesmotrenost plaćamo sada tako što ga puštamo 

da celu noć luta, pere zube, piški, igra se s psom, posmatra puževe i slično. 

Jednom sam zatekao Amira oko 3 sata noću u kuhinji kako pokušava da 

prokrijumčari bocu koka-kole ispod ruke. 

– Zašto ne spavaš, sine? – upitao sam ga. 

– Zato što mi je dosadno da spavam – glasio je prilično neočekivan odgovor. 

Pokušao sam da mu navedem primer mnogih životinja koje ležu sa suncem 

i ustaju sa suncem, na šta mi on odvrati primerom sove, koja mu je ideal još 

od mladosti, što će reći od prekjuče. Razmišljao sam da li bi bilo najbolje da ga 

dobro izudaram po guzi, ali se najbolja supruga na svetu usprotivila tome jer 

ne može da podnese da joj tučem decu. Nije mi preostalo ništa drugo nego da 

ga oštrim tonom oteram u krevet. Amir je poslušno otišao i do tri sata rešavao 

ukrštene reči. 

Obratili smo se psihoterapeutu, koji nas je odmah upozorio da ništa ne 

pokušavamo na silu jer bi to moglo da se odrazi na njegov duševni život. 

– Priroda će se sama pobrinuti ako joj za to damo priliku – reče nam. 

Dali smo prirodi priliku, ali ona je nije iskoristila. Kad sam jednom u pola 

četiri ujutro zatekao Amira da kredom u boji crta avione po zidovima, toliko 

sam se razbesneo da sam smesta nazvao popustljivog psihoterapeuta. 

S druge strane javio mi se umilni dečji glasić: 

– Tata spava. 

Spas je došao za praznik Pashe, kad školarci imaju raspust. 

Nije se dogodilo odjednom. Prvog dana školskih praznika Amir je ostao 

budan do 3 sata i 45 minuta, a drugog dana nije sklopio oka sve do 4 sata i 20 

minuta. I nama je njegov burni noćni život poremetio san jer, svakako, nismo 

Pasha – 

jevrejski verski 

i nacionalni 

praznik (u 

spomen na biblijsko 

oslobođenje 

Jevreja iz 

egipatskog 

ropstva) na koji 

se jede beskvasni 

hleb, a pada 

u proleće oko 

Uskrsa 




27

Antonio Po 

mogli da ležimo i mirno brojimo ovce dok naše vlastito jagnješce luduje po kući. 

Iz dana u dan je bilo sve gore. Amir je sve duže ostajao budan. Najbolja 

supruga na svetu htela je da ga dobro izdeveta po dupetu, ali sam se ja tome 

usprotivio budući da ne mogu da dopustim da mi ona tuče decu. 

Jedne besane noći odjednom joj je sinula spasonosna ideja. 

– Efraime – reče i uspravi se u krevetu. – Koliko je sati? 

– Pet i deset – zevnuh. 

– Efraime, ja mislim da Amirovo vreme za spavanje više ne možemo da 

pomerimo unazad. Zašto ga onda ne bismo pomerili unapred? 

Na prvi pogled je njena zamisao zvučala prilično revolucionarno, ali se 

kasnije pokazala kao vaspitno vrlo mudra. Dali smo njegovim crveno oivičenim 

očima punu slobodu. Štaviše, podsticali smo ga da uopšte ne spava. 

– Idi u krevet kad hoćeš. Tako je za tebe najbolje. 

Pokazalo se da je naš sin bio vrlo voljan da sarađuje, a evo i rezultata te 

saradnje. 

Trećeg dana zaspao je u 5 sati i 30 minuta i probudio se iza podneva. 

Osmog dana spavao je od 9 sati i 50 minuta do 18 sati i 30 minuta. 

Trinaestog dana legao je u 15 sati i 30 minuta i probudio se sav oran u ponoć. 

Šesnaestog dana zaspao je u šest po podne a ustao s prvim petlima. 

Poslednjeg, dvadeset prvog dana školskog raspusta, Amir je prevazišao 

samog sebe. Zaspao je tačno u 20 sati i 30 minuta i probudio se tačno u 7 sati, 

baš onako kako lekari preporučuju. Na tome je i ostalo. Naš sin tako uredno 

leže i ustaje da po njemu možete da podešavate satove. Osim ako ne lažemo, 

kao i svi roditelji. 

(preveo sa engleskog Saša Novak) 

28 




lajuolo, Apolon i Dafne 


1. Istakni šta ti se posebno dopalo u navedenoj priči. 

2. O čemu ne voliš da odrasli odlučuju umesto tebe? 

3. Zapazi na koji način pripovedač predstavlja odnos između roditelja i dece. O kojim se 

ljudskim manama na duhovit i podrugljiv način govori u ovoj pripoveci? Zašto pripovedač 

kaže da svi roditelji lažu? Kako takvo ponašanje roditelja utiče na decu? 

4. Zbog čega se Amir i Avital suprot stavljaju roditeljima? Navedi šta im sve smeta. 


Za književno delo u kome se na duhovit i podrugljiv način oštro osuđuju negativne 

pojave u društvu i ljudske mane kaže se da je satirično. 

ZANIMLJIVOST 

„Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu 

što nisu savršeni.” 

(Dušan Radović, Beograde, dobro jutro) 

Zamisli da su tvoji roditelji deca, a ti njihov roditelj. Maštovito piši o sebi i načinu 

vaspitavanja svojih roditelja. Na duhovit način istakni sve ono čemu se protiviš ili 

smatraš da je u vaspitanju dobro. 

Napiši u školskoj svesci sastav na jednu od ponuđenih tema: 

1. Posmatram sebe očima drugih... 

2. Zamena uloga... 

3. Kad će već jednom roditelji shvatiti koliko dosađuju svojoj deci? 

(Džordž Bernard Šo) 


Efraim Kišon (Budimpešta, 1924–2005), jedan od najboljih svetskih 

satiričara i humorista. Zbirka pripovedaka Kod kuće je najgore jedna je od 

njegovih najpoznatijih knjiga. 

Ključne reči: satira, pripovetka 




29

„Добро се добрим враћа.” 

(народна пословица) 

Народна бајка 

Чудотворни прстен 

саката – особа 

која нема део 

ноге или руке, 

инвалид 

милостиња – 

дар који се даје 

сиромасима, 

просјацима 

башча – башта, 

земљиште 

(обично поред 

куће) на коме 

се гаји поврће, 

цвеће, воће 

матера – мајка 

додијавати – 

досађивати 

оканити – 

оставити на миру 

салетeти – 

навалити 

гонити – терати 

одовуд – одавде 

укабулити – 

одлучити се, 

решити се 

животарити – 

тешко, 

сиротињски 

живети 

парити – кувати 

и прати 

хаљине – одећа 

припети – 

везати 

суховина – сува 

дрва 

аждаха – аждаја 

курталисати – 

ослободити 

белај – невоља 

напошљетку – 

на крају 

Била једна удовица са једнијем малијем синчићем. Није имала нигдје 

ништа осим једне мале кућице и једне башче. Сирота удовица није могла 

ништа радити, јер је била саката, него је од милостиње живјела и дијете 

хранила. 

Пошто се малиша докопа снаге, рећи ће један дан матери: 

– Вала, мати, срамота је да ми просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; 

него дај да ми продамо оно мало башчице па да купимо коња, могао бих ја 

већ дрва гонити, па се обоје хранити, а да другоме не додијавамо.” 

– Е, мој синко, – рећи ће му мати – сада да ја продам башчицу па да 

купим коња, ти, бој се, нећеш хтјети добро коња чувати, па ће га вук изјести, 

те тако нећемо имати ни башче ни коња. 

Јесте, ама богме малиша неће да се окани, но салети отуд, салети 

одовуд, док једва мати укабули и прода башчу те купи коња. 

Пошто се малиша докопа коња, поче дрва гонити и продавати, те је 

некако животарио са матером. И ако нијесу имали да им се пресипље, нијесу 

били ни гладни, ни без ватре. 

Једно јутро нареди мати сину да доћера кући суховине, јер да ће тај 

дан парити и прати хаљине. „Добро”, рече мали, па по обичају пољуби матер 

у руку и оде у дрва. Када је у шуму дошао, припе на једној пољани коња да 

пасе, а он оде сабирати по шуми суховину. Не потраја дуго, а он зачује неку 

јаку јеку и писку, па потрчи да види шта је и како је. Када дође над једну 

долину, има шта и видјети. Аждаха прождрла јелена, па јој запели рогови 

у чељустима, па не може ни натраг ни напред, но се мучи и јечи. Чим њега 

угледа, рећи ће му: 

– Чујеш, момче! Кумим те богом и по богу да си ми брат, кад те је бог 

намјерио са том сјекиром, осијеци овоме јелену рогове и курталиши ме белаја. 

А јелен ће му: 

– Немој, ако знаш за бога, него уби аждаху, не бих ли ја жив остао. 

Малиша се стаде мислити, мисли, мисли: е, сјекиром да сада почне 

тући змију, може бити да ће она избљувати јелена, па и њега прождријети, 

а напошљетку она га је прва богом заклела и побратимила, те смисли да њој 

30 




поможе. Брже-боље полети тамо те сјекиром јелена по роговима клеп, клеп, 

док рогови отпадоше, те га аждаха сербез прождрије. 

Пошто аждаха прождрије јелена, рећи ће му: 

– Е, побратиме, ти мене курталиса смрти, а сад је ред на мене да се 

одужим. Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ће те добро даривати. 

Него немој се преварити; што ти год уздаје немој узети, него му ишти прстен. 

Па пође пред њим. Малиша ће те за њом, а она ти га уведе, побратиме си 

драговићу, у некакву пећину. Када га проведе кроз пећину, дођоше на једно 

велико поље, а насред поља велики сто, а на њему се змијски цар курисао, 

а цијело поље притисле свакојаке змијурине. Богме када змије угледаше 

царску кћер, начинише јој поширок пут, те се малиша мало ослободи, а 

бијеше се препао када је угледао онолику гамад. Када аждаха дође до оца, 

све му исприча шта је било и како је било, како је ово момче кутарисало и 

како га је побратила, и како га је, ево, довела њему да га за то дарује. Када 

то чу цар, рећи ће одмах млађима да се момку натовари двадесет товара 

блага и даде, али нуто чуда, момак неће на то ни да погледа, но ће цару: 

– Хвала ти, царе, на благу. Ако ћеш ми дати што, дај ми прстен с руке, 

а ако ми прстен нећеш дати, ја ти нећу ништа друго. 

Цар му је давао шта хоће друго, само не прстен, ама он запео на једну: 

прстен те прстен. Цар му напошљетку одговори да му прстен не може дати, 

а он се окрену па пође и рече цару и царској кћери збогом. Када мали пође, 

а змија, царска кћи, пође за њим. 

– Куда ћеш ти? – упита отац. 

– Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе 

даривати онако како је заслужио. 

Цару би жао кћери, кан’ти кад му је једна, па поврати младића и даде 

му тражен прстен. Тада га змија посестрима испрати до оног мјеста гдје су 

се први пут састали, па ће му: 

– Кад год ти што устреба, принеси прстен к ватри, па ћеш свега имати. 

Малиша је у мислима за коња, а не мисли на прстен; а кад дође гдје му 

је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа, само самар и четири плоче, 

а цијела коња вукови појели. Ко јадан, ко жалостан, не имајући куд камо, 

упрти самар на леђа, а четири плоче метну за пас, па једва ни жив ни мртав 

у мртви акшам дође кући. Бре, све је добро досада; али да видиш сад јада, 

кад га мати опази без коња, па још када сазнаде да га је вук појео, стане 

га грдити на пасја прескакала, па одовуд па отуд, ко вола у купусу. Бре, не 

да му ништа ни вечерати, нити у соби спавати. Он јадан, жалостан, убијен 

и пребијен, гладан и прегладан, сави се помалко онако уморан заспа, ама 

кад по њему почеше цријева крчати и гудјети, пробуди се. Тада се тек сети 

прстена, па га принесе к ватри, а два Арапа преда њ: 

– Шта заповиједаш, господару? 

– Заповиједам да ми подоста донесете, и то одмах, сваке захире, и пуну 

авлију дрва, све суховине, нека ми има мати сучијем парити хаљине. 

– Све ће бити, господару. 

сербез – без 

страха 

искати – 

тражити 

курисати – 

удварати се 

гамад – штетне 

животиње 

нуто – видивиди, 

гле 

устребати – 

затребати 

самар – дрвено 

седло за ношење 

терета, које се 

причвршћује 

товарној 

животињи на 

леђа 

пâс – појас 

акшам – први 

мрак, сумрак, 

сутон 

опазити – 

угледати 

захира – храна 




31

ђаконија – 

одабрано јело 

нађавасати – 

наситити 

стаче – стави 

авлија – 

двориште 

изобиље – 

сувише велика 

количина 

сарај – кућа, 

двор, палата 

султанија – 

овде: султанова 

кћер 

баџа-вештица – 

мала, закржљала 

женска особа 

која чини зло 

другима 

бакшиш – 

напојница, 

награда за 

услугу 

Поклонише се и одоше. Не би штоно се рече дланом о длан ударио, 

а то се све испуни као што је он наредио, а он онако гладан примаче се па 

се оне разне ђаконије нађаваса, а оне пусте суховине стаче на ватру, па уза 

њу леже и заспа ко заклан. 

Ујутру му мати поранила, јер се, богме, ни њој није дало спавати – није 

шала, оде коњ, оде живљење! – па изиђе пред кућу, кад има шта видјети: 

пуна авлија дрва. Поврати се сад да буди сина, кад погледа око њега чудо и 

захиру, пробуди га, па му рече: 

– А шта је ово, синко? 

– Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња. 

– А што ти то не каза својој матери синоћ, него те онако избих? 

– Ево ти кажем сада, него кажи ти мени јесмо ли се сад помирили. 

– Јесмо, сине, јесмо – па га стаде грлити и љубити. 

Ту ти је он неко вријеме с матером у изобиљу живио, па се једном 

присети и рече: 

– Што бих ја живио у овако тијесној кућици? – па принесе прстен к 

ватри, а два Арапа преда њ: 

– Заповиједај, господару! 

– Заповиједам да ми на тој и тој мераји начините сарај као што је у 

цара, а у сарај намјештај као што је у цара, па кад све буде готово, да мене 

и матер тамо преселите. 

Ту се они поклоне и оду, а он са матером заноћи у својој малој кућици, а 

кад се пробуди, има шта и видјети: као што је год наредио, све онако учињено, 

па још и њега и матер му пренијели, а он нити је шта чуо ни видио. Сада ти 

се истом он куриса у сарајима, па нареди матери да никога испред сараја 

не пропусти, него ко је гладан – да га нахрани, ко је жедан – да га напоји, 

ко је бос – да га обује, ко је го – да га заодјене. „Кад је, вели, нама бог дао, 

нека и сиротиња живи.” Једне вечери овако сједећи, рећи ће сам себи: 

– А кад је мени овако бог дао, зашто се ја не бих и оженио, да нијесам 

сам? – па се мисли, мисли, док нешто смисли, па прстен те к свијећи, а 

Арапи као и вазда: 

– Заповједај, господару! 

– Заповиједам да ми донесете султанију, царску најљепшу кћер. 

Они се поклонише и нестаде их, и за тили час ево их гдје донесоше 

султанију. Ту је он лијепо дочека и стаде миловати, а богме и она кад се видје 

у онако истом добру као и код оца, помисли да је он ја цар ја царевић, па 

стаде и она њега миловати, те ти се ту лијепо по закону вјенчаше и лијепо 

живише. 

Када цар опази да му нема кћери, стаде је тражити и распитивати, али 

је нигдје не може пронаћи, као да је у воду или земљу пропала. Тада цар 

поче обећавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџавјештица 

– па од града до града, од врата до врата, док је нађе и позна, па 

се одмах врати цару и погоди се с њиме за велико благо да му кћер живу 

32 




доведе. Пошто то све лијепо уговори, узме бака некакову кожу и шипку, па 

ос-бос опет од врата до врата, док опет дође пред онај двор. Када је била 

близу двора, опази је онај бивши сиромашак, па ће жени: 

– Ено некакове сироте жене, голе и босе, но реци матери нека је сврати, 

па нека је обуче, обује и нахрани. 

– Прођи се, бога ти, старијех бабетина! – стаде га жена разбијати, а он 

јој вели: 

– Нећу ја да нико прође мимо моју кућу гладан ни го. Кад је мени бог 

дао, што ја не бих сиротињи? 

Жена као жена, е, бива, оно и треба да послуша мужа, оде доље па 

сврати стару, а свекрви рече да јој донесе захире и хаљине. Када свекрва 

оде да тражи хаљине, вјештица ће: 

– Бога ти, султанија, милује ли те како муж? 

Султанија се зачуди, па ће јој: 

– Бога ми, милује, ама ми је зачудо оклен ти знаш да сам ја султанија. 

– Како ја не бих знала, кад ја свашта знам? Та ја сам то и припомогла 

да ти дођеш за њ. Него, чу ли ме, хајде ти донеси они његов прстен да ја у 

њему нешто проучим, па ће те десет пута више миловати него до сада. 

Давно се рекло: у жене дуга коса а кратка памет, те ти и она повјерова 

баби, па излеће брже-боље к њему у одају. По његовој несрећи он бијаше 

заспао, те му она понајлак сними прстен с прста, а свој му намаче на прст, 

па са његовијем прстеном те баби. Када се баба докопа прстена, рећи ће јој: 

– Ходи сједи, душо, за ме на ову кожу! 

Она сједе, а бака шипком пуц по кожи, и обје одлетише. Није шала, 

брате, вјештица и њезина сила, налет је био од нас и наше куће! Она ти тако 

лети, док долетише код цара, те му бака претеслими кћер и узе бакшиш. 

Кад се сиромашак пробуди, зовну жену. Јест, али ње нема. Зовну 

матер, па пита за жену, али му она одговори: 

– Богме, ја не знам, ја одох да потражим оној баби што од одијела, а 

када се вратих, не нађох ниједне, те помислих да није ту с тобом у одаји. 

– Е, вала, гдје је да је, ја ћу је добавити – па брже-боље за прстен, а кад 

погледа, кад нема његова прстена, но му женин на прсту. 

Сада наједанпут као да га гром из ведра неба удари, ко је жалоснији од 

њега? Видје где је преварен, ама је затврдо држао да га жена није преварила, 

па се брже-боље преобуче у сиромашке хаљине и оде главом по свијету. Куд 

год је ходио, дође у Стамбол, ама како ће сад да се састане са султанијом? 

Мисли, мисли, па смисли те оде право пред царски двор и прислони се уз 

врата. Царски га ашчибаша спази, помисли да је гладан, те га упита: 

– Шта ти ту чекаш? 

– Немам посла, па бих рад да ме примите у ту ашчиницу макар и за 

храну, а могао бих ви, ако ништа, суде прати. 

– Добро, добро – рече му ашчибаша – хајде унутра, добићеш посла. 

Ту ти се он сада куриса и намјести и за неколико мјесеци научи занат, и 

ашчиница – 

народна кухиња 

ашчибаша – 

власник 

ашчинице 




33

ашчија – кувар 

јабанџија – 

странац 

конак – 

преноћиште; 

двор, палата, 

стан 

харем – одвојен, 

засебан део, 

одељење 

муслиманске 

куће за боравак 

жена, у које 

је забрањен 

приступ страним 

мушкарцима 

пилав – густо 

кувани пиринач 

са месом 

сахан – бакарна 

посуда, тањир 

адиђар – 

скупоцен накит 

севап – добро 

дело, племенит 

поступак 

бошча – 

завежљај; 

женска марама 

постаде први ашчија иза ашчибаше. Пошто је био јабанџија, а остале ашчије 

из мјеста, то су све ашчије ишле својим кућама на конак, а он сам остајао у 

ашчиници. Да му не би било необично саму по ноћи, набави једну мачку и 

једно псето, које је добро гледао и миловао. У царском сарају била је једна 

робиња, која је из ашчинице у харем носила јело, те ти се он с њоме добро 

упозна и побратими. Једном ће он њој: 

– Вала, посестримо, ја бих те нешто молио, ако ми даш вјеру да о томе 

нећеш никоме ништа казати. 

– Тврђа вјера од камена, побро, казуј слободно. 

Онда ће он њој: 

– Видиш овај прстен? Ја ћу овај прстен метнути ево на овај крај пилава 

и сахана да дође пред цареву кћер. 

– Хоћу, побратиме, да је и шта више. 

Ту ти он метну онај султанијин прстен у пилав, а посестрима добро уочи 

гдје га је метнуо, па окрену онај крај пред султанију, царску кћер. Царска 

кћи када захвати други пут пилава, угледа прстен у кашици. Чим га видје, 

одмах га познаде, а како и не би познала свој најмилији адиђар? Брже-боље 

вјешто сакри прстен да не би још ко видио, па га спусти у џеп. У вечер када 

оде спавати, зовну она робињу што улази у ашчиницу, па је упита: 

– Ти улазиш у ашчиницу, знаш ли има ли какав јабанџија тамо? 

– Имаде – вели – један, има три-четири мјесеца дошао, па га ашчија 

узео за севап, а он сада научио занат, па је први до ашчибаше. 

– А знаш ли гдје ноћива? 

– Знам, ноћива у ашчиници. 

– А ноћива ли још ко с њиме? 

– Јок, нико, само што има штене и мачку. 

– А знаш ли ти што за овај прстен? – Па јој извади прстен и показа. 

Робиња се малко осмјехну па ће: 

– Знам, богме. Он је добар и поштен човјек, па сам се с њиме побратила, 

те ме је он, пошто сам му задала божју вјеру да нећу никоме казати, замолио 

да пилав окренем тако да прстен дође преда те. 

– Добро је, него сада да и мени вјеру задаш да ћеш шутити, па ћу ти 

нешто казати, а безбели ћеш и ти са мном срећна остати. 

– Тврђа вјера него камен стјена, слободно говори. 

– Е кад је тако, знај да је оно мој бивши човјек, него узми ове женске 

хаљине па му носи у ашчиницу, нека се преобуче и нека с тобом дође к мени. 

У млађег нема поговора, него бошчу под пазухо па побратиму у ашчиницу. 

Кад је њему све казала, нико срећнији од њега – обуче се у женске хаљине, 

па полагано за робињом, те жени у одају. Је ли ико срећнији но њих двоје 

кад се састадоше, ама кад прође прва радост, запитаће он жену гдје је онај 

његов прстен. 

– Богме га однијела она бака – па му онда све исприча шта се је и како 

догодило. 

34 




– Зло и наопако – одговори он – никад се више нећемо моћи нашој 

кући повратити! 

– Па можемо се ми и овдје овако тајно састајати и лепо живљети. 

Тако је и било. Он ти прео дан у ашчиницу, а прео ноћ к султанији. Не 

прође много времена – е, шта ћеш, свашто на своје вријеме – када цар некако 

за то сазнаде, и би му велика мука: није шала така брука у царском двору. 

Цар је толико слуга намучио и посјекао, ама све узалуд: неће нико да 

укабули оно што није учинио. Најпослије цар зовне ону исту баџу, па ће њој 

све казати, а она ће њему: 

– Имадеш у ашчиници једнога јабанџију. Он је онај исти што ти је кћер 

одвео био, ја сам га одавно познала. 

Цар одмах зове ашчибашу, и нареди му да му доведе јабанџију што 

је у ашчиници. Када су тог јабанџију пред цара извели, цар без сувала, без 

џевапа осуди јабанџију на смрт. Баџа ће на то цару: 

– Дај, царе, мени два џелата, па ћу га погубити. 

Цар јој даде, те ти мога сиротог јабанџију поведоше џелати с баџом у 

једну велику планину, и доведоше га над једну велику рупу. Ту баџа нареди 

те га бацише у рупу, а за њим бацише једну велику стијену. За њим бијаше 

пристала мачка и куче, те по бабиној наредби и њих двоје за њим бацише у 

јаму. Ако коме бог помаже, не може му нико наудити, те тако би и њему. Кад 

га бацише у јаму, не овариса на дно, но се устави на једном опећку и мало 

склони, док она стијена протутњи, у том и куче и маче падну поред њега. 

Јест, ама су сад муке, нема се шта јести, а не може се изићи, те у своме јаду 

стаде миловати штене и мачку и с њима се гладнијем гладан разговарати. 

Тако је прошло два дана, кад једном у оном мраку попипа око себе, кад му 

нема мачке ни штенета. Сада му још теже бијаше сносити своју судбину, али 

не потраја дуго, док се опет они стадоше око њега умиљавати. Кад их поче 

миловати, опази им по трбусима да су сити, па ће сам себи: 

– Богме они су негдје нашли нешто те се најели; чекаћу док огладне, па 

ћу за њима, не бих ли и ја нашао селамета. 

До неколико крену кучка и мачка опет да иду, а он ти се лијепо ухвати 

штенету за реп, па за њима понајлак побаучке. Нијесу дуго ишли, кад дођоше 

на чистину у некакав вилајет. Ту ти нигдје ништа нема но сами миши. Мачка и 

штене, канти гладни, одмах скочише па почеше давити, а миши сви побјегоше 

к цару. Кад цар опази њега, завикаће: 

– Аман, господару, устави ту војску, а ишти што год хоћеш. 

Он викну на мачку и штене те дођоше к њему, па ће цару: 

– Нећу ти ништа друго, него од те и те баке таки и таки прстен! 

Цар одмах викну два стара миша, те их посла, и не потраја дуго а они 

донесоше преко педесет прстенова разне величине, а то је све што су од исте 

баџе покупили. Он разгледа све прстење, али његова прстена ту не бијаше. 

– Нема овдје мог прстена, него одмах ја прстен овамо или ћу послати 

сада овог једног слугу по велику војску. 

џелат – 

извршилац 

смртне казне 

хром – особа 

која има 

оштећену или 

болесну ногу 

(краћу од 

друге, укочену 

или повређену) 

тако да 

храмље, шепа 

вилајет – 

административна 

јединица 

у Турској 

у 19. веку; 

покрајина, 

провинција 

опећак – бочно 

удубљење у 

стени; мала 

плитка пећина 




35

– Нема у бабе више ниједног прстена, осим једног што га вазда држи 

под језиком, па га ми не можемо никако украсти. 

– Брже прстен како год знате, или ћу сад послати по војску! 

На то ће један мали сакати миш, који се бојао ако се војсак пусти да 

је он први на реду: 

– Не пуштај, ако бога знаш, ја ћу ићи, па што год бог даде! Него, царе, 

дај ми два поуздана и јака друга који ће ме носити, јер ја као сакат не бих 

могао отићи. 

36 




Цар му одмах даде, и они га упртише, те баџи у собу. Ту се мали помокри 

у сметље за вратима, па у то сметље замеља реп, и рече друговима: „Чим ја 

зграбим прстен, зграбите ви мене па бјежите”, па онда понајлак привуче се 

баби која спаваше на прса и браду, па јој онако мокар и прашљив реп сукну у 

нос. Баба кихну, а из уста јој излеће прстен. Хроми шчепа брже-боље прстен, 

а она два друга хромога, те умакоше прије него се је баба освијестила – 

утекоше срећно и весело, и однијеше прстен да и другове овеселе. 

Када сиромашак спази прстен, обрадова му се веома. Јест, али сада 

нема ватре, а без ватре се не може ништа. Мисли се шта ће, док се нешто 

присјети па стаде пребирати џепове и по његовој срећи нађе једну-двије 

кресавице, па укреса и принесе прстен, а Арапи одмах: 

– Заповједај, господару! 

– Заповиједам да изнесете на они свијет мене, мачку и кучку. 

И што би длан о длан, сви се наврх јаме обреше. Сада опет укреса 

па нареди Арапима те одмах донесоше бабу, па онда извадише ону велику 

стијену што је баба за њим у јаму бацила. Најприје бацише бабу у јаму – јала, 

душо, држи се зубима за вјетар! – па за њом закотураше стијену. Лети баба, 

лети стијена, док одједном доље у бездан буб, оста заувијек. 

Сада он рахат узе прстен па пође близу Стамбола и заноћи у једној 

кахвици. Увече пошто сви поспу, примаче прстен к ватри, а кад Арапи искочише, 

нареди им те га одмах пренесу султанији у одају. Када га она видје, и обесели 

му се и ожалости: обесели што га опет види живог, а ожалости бојећи се да 

ће сазнати цар, па ће их обоје посјећи. 

– Не бој се ништа више – рече јој он – ја сам опет прстен кутарисао – па 

јој поче причати шта је све претрпио, и како је бабу убио и до прстена опет 

дошао. 

Ту се они рахат учинише, а кад ујутру свану, он неће да иде, те га слуге 

препознаше и јавише цару. Цар одмах узе собом два џелата, па дође да их 

обоје погуби. Кад он опази цара и џелате, брже-боље прикреса па прстен к 

ватри: Арапи искочише, а он нареди те његова четири џелата спрам царска 

два стадоше. Кад цар видје то чудо, завика му: 

– Устави ти твоја џелате, а ја ћу своје, па да се мало поразговарамо. 

Он то једва дочека, те устави џелате, а цар га упита ко је и оклен је. 

Он цару све исприча по реду ко је и оклен је и шта је доживео – овако као 

ја вама – па му најпослије рече: 

– Честити господару, мене је бог досад чувао, а твоја кћи колико је мени 

мила толико сам и ја њој, него да нам и ти дадеш дову па да се узмемо. 

Цар се мало промисли, па ће му: 

– Тако је суђено. Дајем ти је, само под тијем уговором да останеш уза 

ме. 

– Лијепо, честити господару, само ћеш ми дати узун да одем по матер, 

да је обрадујем и овамо доведем. 

Цар му то допусти, те он доведе матер, па цар учини велики шенлук 

и вјенча их. Ако су живи, и данас су добро. 

оварисати – 

снаћи се, 

схватити, 

погодити 

селам – 

муслимански 

поздрав, мир 

кресавица – 

шибица 

бездан – 

провалија 

обреше – 

нађоше 

рахат – миран, 

удобан; 

задовољан 

кахвица – 

кафеџиница, 

кафетерија 

уставити – 

зауставити 

оклен – одакле 

дова – дозвола 

узун – дозвола 

шенлук – весеље 




37


1. Опиши како замишљаш изглед главног јунака (његово лице, стас, одело, оружје) 

бајке Чудотворни прстен. Помоћу маште дочарај сцене боравка јунака у пећини и јунаков 

сусрет са змајским царем. Замисли описе који у бајци не постоје. Спреми се да 

их уверљиво казујеш. 

2. Које ситуације у бајци су те довеле у недоумицу или зачудиле? Наведи појединости 

из бајке које ниси могао/-ла предвидети. Шта ти се у бајци посебно допало? Какве је 

све мисли и осећања код тебе пробудила прочитана бајка? 

3. Шта је подстакло сина да убеди мајку да купе коња? Које је особине он испољио 

таквим својим поступком? Како је на тебе деловала његова одлука? Какав је мајчин 

став према синовљевој жељи да купе коња? Чега се она боји? 

4. Шта мислиш, зашто је дечак одлучио да помогне змији, а не јелену? Како је на тебе 

деловао такав његов избор? Шта те је у опису те ситуације зачудило? Шта мислиш, како 

се чобанин споразумео са змијом? Пронађи и коментариши фантастичне мотиве у 

бајци. Како се змија понаша према дечаку? Где се налази дворац змијског цара? Какав 

дар стиче дечак? На који начин му змијски цар предаје чудотворни прстен? Размотри 

шта чудотворни прстен представља. У чему је моћ и снага чудотворног прстена? 

5. Окарактериши дечков лик на основу његових поступака. Запази чије савете он 

слуша и уважава. У којим ситуацијама је дечакова доброта и племенитост прерасла 

у наивност и лаковерност? Истакни његове врлине и прокоментариши мане. Окарактериши 

лик мајке у бајци. Изнеси своје утиске о њеном карактеру. Који ликови кваре 

срећу главном јунаку? Где их све царевић среће? 

6. Шта се младићу догодило? Какву је одлуку он донео? Које особине главног јунака 

притом долазе до изражаја? Наведи реалистична места у тексту. Шта све препознајеш 

као животну реалност? Пред каква се све искушења доводи главни јунак? Размотри 

улогу његове посестриме. Уз чију помоћ младић долази до своје љубе? 

7. Обрати пажњу на простор у којем се радња бајке одвија. Истакни његове карактеристике. 

Шта све утиче на преображај простора у бајци? Протумачи улогу и својства 

чаробних средстава. 

8. Нагласи уметничке вредности бајке Чудотворни прстен. Размисли како главни јунак 

бајке стиже до жељеног циља. Какав је смисао срећног завршетка у бајци? Размисли о 

томе да ли нас, у животу, после уложеног труда и напора да достигнемо жељено, увек 

чека обећана награда. Образложи своје мишљење. Колико човек треба да буде упоран 

да би досегао своју срећу, чак и ако му многе ситуације не иду наруку? Објасни зашто 

је важно бити прибран, упоран и истрајан у тешким животним ситуацијама. 

38 


Бајка је приповетка фантастичне садржине. Јунак народне бајке полази на 

пут да би обавио неки задатак (да пронађе посао, избави отету сестру или невесту, 

набави чаробно средство или неку реткост, помогне цару у невољи). Да 

би остварио задатак, јунак бајке мора да буде довољно храбар да савлада све 

препреке на путу и одоли многим искушењима. Он својим понашањем стиче 

помоћника (захвалну животињу или пријатеља), који му даје чаробно средство, 

савет или обавештење и помаже му да оствари задатак. Јунак бајке суочава се 

с противником, успешно савладава постављене препреке и побеђује своје непријатеље. 

Бајка се завршава венчањем, оживљавањем страдалих сродника или 

спасавањем отетих. 





Епизода је мањи и споредан догађај у бајци, драми, роману или приповеци. 

Најчешће представља део радње који може да стоји самостално у књижевном 

делу, али је повезан с главном радњом. Издвајањем епизоде из дела не нарушава 

се њена целовитост. Функција епизоде је да заустави развој радње или открије 

значајан догађај који мотивише понашање јунака и објашњава његове поступке. 


Архаизми су застареле речи које се више не употребљавају. На пример: кујунџија 

– златар, ћурчија – кожар, терзија – кројач, ашчија – кувар, самарџија – седлар, 

хитропреља – жена која брзо преде, кованџија – пчелар. 

Речи које су у српски језик ушле из страних језика називају се позајмљенице и 

чине важан део лексичког фонда нашег књижевног језика. Највише позајмљеница, 

наслеђених из прошлости, чине речи из турског језика и називају се турцизми. 

Данас употребљавамо те речи и не знајући да су страног порекла: парче, кајсија, 

џигерица, ракија, марама, чарапа, чизма, торба, јастук, душек, кутија, кашика, чекић, 

мердевине, амбар, бунар, оџак, капија, памук, топ, мајмун, аждаја, будала, бадава, бајат, 

чаршија, мана, неимар, соба, сунђер, хајдук итд. Неки турцизми су застарели и више се 

не употребљавају. На пример: пенџер, мајдан, адет, филдиш, хазна, харач, чалма итд. 


1. Бајка Чудотворни прстен има два тока која се међусобно надовезују. Истакни када 

се завршава први ток бајке. Шта је утицало на то да се путовање јунака бајке настави 

у другом току бајке? Наведи у ком моменту започиње други ток бајке. Размисли и 

образложи како би сваки ток понаособ могао да представља бајку за себе. 

2. Обрати пажњу на језик и стил бајке. Шта је све допринело занимљивости казивања 

у бајци? Запази архаичне речи које се више не користе. Наведи примере турцизама 

који су и данас у употреби. 


„Јелен се због разгранатог роговља, које се повремено и обнавља, често 

упоређује са стаблом живота. Симболизује плодност, ритмове раста и поновног 

рођења. Јелен је посредник између неба и земље, симбол излазећег сунца и сунца 

које се успиње ка зениту. У класичној антици посвећен је Дијани (Артемиди), 

богињи лова. Симбол је брзине и страха. У многим легендама јелен има соларно 

обележје (златни јелен).” 

(одломак из Речника симбола, прилагођено) 

Кључне речи: народна бајка, епизода, архаизми, турцизми, позајмљенице 




39

„Čovek samo srcem dobro vidi. 

Suština se očima ne da sagledati.” 

Antoan de Sent Egziperi 

Antoan de Sent Egziperi 

Mаli Princ 

(odlomak iz romana) 

XX 

Ali se desi da Mali Princ, pošto je dugo koračao po pesku, kamenju i snegu, 

najzad pronađe neki put. A svi putevi vode ka ljudima. 

– Dobar dan – reče on. 

– Bio je to vrt pun rascvetalih ruža. 

– Dobar dan – odgovoriše ruže. 

– Mali Princ ih pogleda. Sve su ličile 

na njegovu ružu. 

– Ko ste vi? – upita ih zaprepašćen. 

– Mi smo ruže – rekoše one. 

– Oh! – reče Mali Princ... 

Osećao se vrlo nesrećan. Njegova ruža 

mu je pričala da je ona jedinstveni primerak 

svoje vrste na svetu. A evo, samo u jednom 

vrtu, bilo ih je pet hiljada potpuno istih! 

„Ona bi bila vrlo uvređena kad bi to 

videla”, pomisli on... „strašno bi se zakašljala 

i pravila bi se kao da umire da ne bi ispala 

smešna. I ja bih bio prinuđen da se pravim 

kao da je negujem, jer bi inače, da bi i mene 

ponizila, stvarno pristala da umre...” 

Zatim pomisli opet: „Verovao sam da 

sam bogat što imam jedinstven cvet, a u 

stvari imam samo običnu ružu. Nju i moja 

tri vulkana koja mi dopiru do kolena, i od 

kojih je jedan možda zauvek ugašen; sve 

to ne čini me baš velikim princom...” I on 

leže na travu i gorko zaplaka. 

Antoan de Sent Egziperi, Mali Princ 

40 




XXI 

Tada se pojavi lisica. 

– Dobar dan – reče lisica. 

– Dobar dan – učtivo odgovori Mali Princ, koji se okrete, ali ne vide ništa. 

– Evo me ovde – reče jedan glas pod jabukom... 

– Ko si ti? – upita Mali Princ. Vrlo si lepa... 

– Ja sam lisica – reče lisica. 

– Hodi da se igramo – predloži joj Mali Princ. – Tako sam tužan… 

– Ne mogu da se igram s tobom – reče lisica. – Nisam pripitomljena. 

– Ah! Izvini – reče Mali Princ. 

A onda, razmislivši, dodade: 

– Šta znači to „pripitomiti”? 

– Ti nisi odavde – reče lisica. – Šta tražiš? 

– Tražim ljude – reče Mali Princ. – Šta znači to „pripitomiti”? 

– Ljudi imaju puške – reče lisica – i oni love. To je prilično nezgodno! Ali 

oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljivi. Tražiš li kokoši? 

– Ne – reče Mali Princ. – Tražim prijatelje. Šta znači to „pripitomiti”? 

– To je nešto što se davno zaboravilo – reče lisica. – To znači „stvoriti veze...” 

– Stvoriti veze? 

– Naravno – reče lisica. – Ti si za mene samo dečak sličan stotinama hiljada 

drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za 

tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo 

potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti 

jedina na svetu... 

– Počinjem da shvatam – reče Mali Princ. – Postoji jedna ruža… mislim da 

me je pripitomila... 

– To je moguće – reče lisica. Čega sve nema na Zemlji... 

– Ah! To nije na Zemlji – reče Mali Princ. 

Lisica je izgledala vrlo radoznala: 

– Na nekoj drugoj planeti? 

– Da. 

– Ima li lovaca na toj planeti? 

– Ne. 

– Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši? 

– Nema. 

– Ništa nije savršeno – uzdahnu lisica. 

Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao: 

– Moj život je jednoličan. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su 

slične, i svi ljudi su slični. Meni je ovde pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomiš, 




41

moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji 

od ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati 

da izađem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polja puna žita? Ja ne 

jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju ni na 

šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kad me pripitomiš! 

Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šapat vetra u žitu... 

Lisica ućuta i dugo gledaše Malog Princa: 

– Molim te... pripitomi me – reče ona. 

– Vrlo rado – reče Mali Princ – ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem 

prijatelje i da se upoznam s mnogim novim stvarima. 

– Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi – reče lisica. Ljudi nemaju 

više vremena da bilo šta novo upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. 

A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako 

hoćeš prijatelja, pripitomi me! 

– Šta treba da radim? – upita Mali Princ. 

– Treba da si veoma strpljiv – odgovori lisica. – Najpre ćeš sesti malo dalje 

od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. 

Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćeš malo bliže... 

Sutradan Mali Princ ponovo dođe. 

– Bilo bi bolje da si došao u isto vreme – reče lisica. – Ali ako dolaziš, na 

primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Što vreme bude 

odmicalo, biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću 

cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikad neću znati za 

koji čas da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to. 

– Šta je to obred? – upita Mali Princ. 

– I to je nešto što se davno zaboravilo – reče lisica. – To je ono što čini da 

se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, 

na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. 

Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci 

igrali kad im padne na pamet svi bi dani ličili jedan na drugi, a ja ne bih uopšte 

imala odmora. 

Tako je Mali Princ pripitomio lisicu. A kad se dan rastanka približio: 

– Ah! – reče lisica... – Plakaću. 

– Sama si kriva – reče Mali Princ. – Nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela 

da te pripitomim. 

– Naravno – reče lisica. 

– Ali ti ćeš plakati! – reče Mali Princ. 

– Naravno – reče lisica. 

– Time ništa ne dobijaš! 

– Dobijam – reče lisica – zbog boje žita. 

42 




Zatim dodade: 

– Idi, pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati 

se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti otkriti jednu tajnu. 

Mali Princ ode da ponovo vidi ruže. 

– Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite – reče im on. – 

Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja 

lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje 

napravio svoga prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu. 

Ruže su se osećale veoma nelagodno. 

– Lepe ste, ali ste prazne – reče im on još. – Čovek ne može da umre za 

vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona 

sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zalivao. Zato što sam 

nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što 

sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam 

nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža. 

I on se vrati lisici. 

– Zbogom – reče joj on... 

– Zbogom – odgovori lisica. – Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek 

samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati. 

– Suština se očima ne da sagledati – ponovi Mali Princ da bi zapamtio. 

– Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom. 

– Vreme koje sam uložio oko moje ruže... – reče Mali Princ da bi zapamtio. 

– Ljudi su zaboravili tu istinu – reče lisica. – Ali ti ne treba da je zaboraviš. 

Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu... 

– Ja sam odgovoran za svoju ružu – ponovi Mali Princ da bi zapamtio. 

I on leže na travu i zaplaka. 

(preveo sa francuskog jezika Strahinja Jelić) 


1. O čemu se pripoveda u navedenom odlomku iz romana Mali Princ? Šta motiviše putovanje 

junaka Egziperijevog romana? Za čim on traga? Čega u početku nije svestan? 

2. Objasni zbog čega je dragocen razgovor koji vode junak i lisica. Protumači savete koje 

je Malom Princu dala lisica. Šta je on od nje naučio? Šta simbolizuje lisica u ovom tekstu? 

3. Šta je junaku pomoglo da shvati da je njegova ruža zaista posebna i jedinstvena? Kada je 

on postao odgovoran? Šta misliš, zašto je on gorko zaplakao? Sa kojom se istinom suočio? 

4. Koji oblici izražavanja (forme pripovedanja) preovlađuju u navedenom odlomku? 

5. Navedi nekoliko sinonima reči pripitomiti. 




43


Aforizam je kratka, mudra i duhovita izreka o životu, svetu i ljudima. Aforizam se 

može primeniti na svakodnevni život, a ne samo na svet umetničkog dela. Na primer: 

„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.” 

(Antoan de Sent Egziperi, Mali Princ) 

MALI ÐAČKI PODSETNIK 

Roman je najobimnije epsko delo u prozi. Prema tematici koju obrađuje razlikuju se: 

porodični, psihološki, društveni, istorijski, biografski, naučnofantastični, avanturistički, 

humoristički, ljubavni, kriminalistički roman itd. 

PUSTOLOVNI (AVAN- 

TURISTIČKI) ROMAN 

NAUČNOFAN- 

TASTIČNI 

ROMAN 

ISTORIJSKI 

ROMAN 

HUMORISTIČKI 

ROMAN 

PORODIČNI 

ROMAN 

Robinzon Kru so Danijela 

Defoa, Zov 

divljine Džeka Londona, 

Mali Princ 

Antoana de Sent 

Egziperija 

Dvadeset 

hiljada milja 

pod morem 

Žila Verna 

Hajduk 

Stanko 

Janka 

Veselinovića 

Hajduci Branislava 

Nušića 

Moj deka je 

bio trešnja 

Anđele 

Naneti 

Pročitaj roman Mali Princ Antoana de Sent Egziperija u celini. Izdvoj aforizme koji 

ti se čine značajnim i prepiši ih u školsku svesku. Razmišljaj o njihovom značenju i 

protumači ih na svoj način. Lepe misli iz knjiga su biseri reči koji nas uče mudrosti. Tvoj 

dnevnik čitanja biće jedna dragocena riznica reči koje je vredno zapamtiti i primenjivati 

u razgovoru i pisanju. 


Antoan de Sent Egziperi (1900–1944), francuski pisac i pilot. 

Učestvovao je u Drugom svetskom ratu kao pilot savezničkih snaga. 

Nestao je u jednom letu nad Sredozemljem. Napisao je dva romana 

iz života avijatičara Pošta za jug i Noćni let. Mali Princ je roman koji 

mu je doneo svetsku slavu. 

Ključne reči: roman, aforizam 

44 




„Љубав је главни извор инспирације и акције уметникове, 

јер је љубав и главни мотив његовог живота.” 

Јован Дучић 

Иво Андрић 

Јелена, жена које 

нема 


Андрићева приповетка Јелена, жена које нема састоји се из три дела: 

„Од самог почетка”, „На путовању”, „До данашњег дана”. У њој писац 

евоцира скоро митску, чудесну, фантастичну причу о идеалном бићу, 

саговорнику и двојнику. 

Од самог почетка 

У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван 

и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен 

прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, 

само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у 

срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом 

главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. 

Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком 

случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом 

целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад 

чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. 

Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, 

нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран 

да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том 

делићу секунде. 

Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад 

нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у 

сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, 

што не постоји, то сам прежалио и преболео као болест која се болује само 

једном у животу. 

Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличитијим 

облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну 

правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим 

мине – прође 

привиђење – 

оно што се 

привиђа, 

приказа 




45

авет – утвара, 

сабласт, 

привиђење, 

приказа 

лога – 

скровиште, 

лежај, постеља 

путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично 

било би и смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим 

именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво 

у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, 

а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце расте, тако 

њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У јулу, 

августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и 

кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не 

одмиче од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од 

лишћа. Осећам је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по 

неприметном пуцкетању паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, 

негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што 

је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула. 

Али кад почне да се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а 

на јасној кори дрвета укаже се муњевита веверица која већ мења длаку, 

привиђење почиње да се губи и бледи. Све су ређи они ситни шумови које 

сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно нестану шале за које знају 

само безбрижност младости и вечити свет снова. Невидљива жена почиње 

да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, 

без знака и опроштаја. Никад није постојала. Сад је нема. 

Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као 

у чудесном логу из ког устаје и јавља ми се нередовно и неочекивано, по 

законима којима је тешко ухватити крај. Ћудљиво и непредвидљиво, како 

се само може очекивати од створења које је и жена и авет. И потпуно исто 

као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња 

и немир и туга, без лека и објашњења. [...] 

На путовању 

Можда би се могло рећи да свак воли путовање, или бар мисао о њему, 

као свој други, лепши, живот. Али ја, кад кажем да волим да путујем, имам 

за то стваран и нарочит разлог. Јелена, која се тако ретко појављује, на 

путовањима је још понајчешће поред мене. Зато волим да путујем сам, и 

зато путујем често. Чим почне да зри лето, нека снага, за коју не знам да 

ли долази из мене или из светова око мене, дигне ме као влага клицу пут 

светлости, и ја путујем, возим се, пловим, летим. Другим речима, срећан 

сам, јер не бих могао казати где сам. 

Тада се дешава, у срећним тренуцима, да се појави Јелена. Како, када, 

и под којим видом и привидом, не бих могао да кажем, јер то ни сам не 

могу никад да предвидим нити умем доцније себи да објасним. 

Дешава се да је сретнем, као да ме је чекала, већ на самом поласку на 

пут. Тек што сам се сместио у купеу, на седиште поред прозора (бледозелена 

чоја, са белим чипкама на узглављу!), воз креће и за неколико тренутака 

напушта растргана и тужна предграђа. Кад испред великог вагонског прозора 

стану да теку и струје површине башта и њива и да се у ковитлац савијају 

оживеле масе ограда, дрвећа и телеграфских жица, ја скренем поглед са 

46 




седишта прекопута, које је празно као да некога чека. Гледам упорно у 

даљину и знам да се сви ти предели и предмети, које брзина претвара у 

течну, узвитлану масу, згушњавају у лик моје сапутнице. Гледам у даљину, 

у тамну црту храстове шуме у дну видика или у мајур који се оцртава пола 

на земљи а пола на небу, а у исто време знам да ту, према мени, већ седи 

и све стварније бива створење чије ми само присуство причиња неизмерну 

радост која расте у непрорачунљивој пропорцији, са сваким минутом. Зар 

онда није свеједно гледати у далеку тачку на обзорју или у лице жени која 

настаје преда мном? Јер радост због њеног све осетнијег присуства, због 

тога што она постоји таква каква јест и што је мени дано да је гледам и 

имам поред себе, толика је и тако страховито брзо расте, да плави и брише 

наше ликове, пределе и даљине око нас, прелива се преко оштре црте на 

крају видика и дажди негде на свим световима. А велико чудо те радости 

и јесте у томе што сваког трена могу да зауставим ту плиму среће и да је 

вратим и ограничим на наша два тела и на уски простор купеа у којем се 

возимо. А већ неколико секунди после тога, поплава среће почиње поново, 

и у њој ишчезавамо нас двоје, и купе, и васколики бели свет са нама. 

Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од 

једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка 

и нас и света са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога 

бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо 

или спуштамо. 

Да, ту је сада Јелена, у углу мог ока, на крају широког видика који 

се топи, креће и руши у брзацима и слаповима - непомична и нема, али 

већ жива и стварна. Широко, ведро и слободно гледање њених очију које 

настају није се још изоштрило и сажело у одређен поглед. Тако младе 

жене из свог тела, које има свежину планинског млека и зумбулова сока, 

гледају свет својим чистим, мирним очима. Те очи које се крећу полагано 

и мењају израз неосетно, као небо боју, личе на део глоба који, пригушено 

осветљен изнутра, наговештава непознате а слућене делове континента и 

океана. Поглед тих очију није никад почивао само на мени, и ја сам могао 

на необјашњив начин да уживам у свему оном што оне виде у исто време 

док гледају у мене, јер те очи су простирале испред себе непознате крајине 

невиних светова у којима се губио и мој гледани лик. Оне су се кретале и 

светлеле са равнодушном тачношћу небеских мена, а у исто време збуњивале 

моја чула и заводиле их на неслућене стазе и у заносне варке. 

Само ретко у животу, пред највећим и изузетним призорима које, 

удружени, земља и небо простиру пред нама, наступала је код мене иста 

игра и замена појачаних чула и њихово неограничено умногостручавање, 

све до истовременог осећања појава које иначе, изван тих празничних 

тренутака, упознајемо и осећамо само издвојено и понаособ. (Такви 

тренуци немају имена и остављају само блед траг доцније, у сећањима 

наше свакидашњице.) 

Тако сам некад, док сам, стојећи на висини од три хиљаде четири 

стотине метара, гледао изнад себе глечере и на њима сунчев сјај који 




47

изгледа непомичан, одједном чуо како се из њих диже бескрајно танак шум, 

музика једна коју ухо тешко може да разабере а никако не уме да задржи. 

Тако сам, опет једном, за јесењег дана без сунца, под сивим небом, стајао 

изгубљен у степи која се стерала од мојих ногу до неодређене црте небеског 

свода. И док сам ослушкивао како тихо и оштро шуми и цвили трава коју 

ветар повија у танким сивим таласима, видео сам одједном на превојима 

тих бескрајних таласа неки сјај који око, навикло на дотадашње појаве и 

видике, једва може да ухвати и примети, а који као да не долази од сунца. 

На оваквим путовањима са Јеленом такве, иначе ретке, замене чула 

биле су непрестано и потпуно могућне, и остваривале се лакоћом сна и 

брзином мисли. Тако је било и сада. А кад нас је сунце, на једној окуци, 

заобишло и јавило се на Јелениној страни, она заклопи за тренутак очи. 

Тада сам угледао њене тешке и чудне очне капке, испод којих су живели 

и сопственим пламеном сијали светови од којих су трпавке, не успевајући 

да задрже сав сјај, блештале танким одсевима жеженог, загаситог злата у 

чудесним преливима. 

Док је тако држала склопљене очи, ја сам посматрао њено чело, образе 

и врат. Око њих је, као летња јара око воћних плодова, трептао неоивичен 

ореол моћног али једва видљивог сјаја, и губио се на крајевима у покренутом 

и житком пределу који брзина вожње носи, кида и расипа у очима путника. 

Тако смо, прелазећи простор, дуго ћутали; она по заклону свога бића 

и постанка, а ја у неизрецивој сласти њеног присуства, која је расла и 

преливала се и односила са собом све што се могло помислити или рећи. 

Само у једном тренутку нисам могао одолети жељи. Заборавио сам и 

прекинуо за секунд ћутање, тек толико колико је требало да јој са пола речи 

кажем како сам неизмерно срећнији од свих људи на земљи, који свој дан 

и своју ноћ, свој хлеб и свој лог деле са аветима, а не као ја, са истинском 

женом савршеног бића и лика. 

То је било довољно да жена, која је за мене оличавала у себи снагу и 

лепоту света, нестане као привиђење. 

Према мени се, у ритму брзог воза, нихало празно седиште, као грана 

са које је птица одлетела. Вагонски прозор узалуд је хватао и косио све 

нове пределе у све новој игри светлости и облака. Све то је протицало и 

одлазило некуд у безобличним, течним масама. А ја сам путовао као брижан 

самац, што сам без Јелениног присуства у ствари увек и био. 

48 





1. Како си доживео/доживела наведени одломак из приповетке Јелена, жена које нема? 

Опиши како си у машти оживео/оживела Јеленин изглед и појаву. 

2. Коју смисаону вредност има сунчева светлост за јунака приповетке? Објасни шта 

појава светлости наговештава. Како се он осећа док ишчекује Јелену? Образложи којим 

се све чулима наслућује њен долазак. Шта звук наговештава? На који начин ветар и 

мирис откривају да је она ту? 

3. Зашто се Јеленина појава приказује као привиђење? Наведи примере из текста шта 

се све јунаку причињава. Када је њена појава најучесталија? Како се јунак тада осећа? 

Образложи како он доживљава њено одсуство. 

4. Због чега приповедач често путује? О чему он на путовањима машта? Шта му се 

све привиђа? Чега је свестан? Како се тада осећа? Запази како он доживљава Јеленине 

очи. У чему се све огледа њена лепота? Зашто је нарочито важно да постоји биће какво 

је Јелена, жена које нема? 

5. Одређени делови текста дати су у заградама. Шта на основу њих сазнајеш? Објасни 

зашто су они важни за богатство значења овога дела. Уочи доминантна стилскоизражајна 

средства у тексту и анализирај их. Наведи примере контраста у приповеци. 


Приповедање у првом лицу – приповедач жели да успостави што непосреднији 

однос према догађајима и ликовима. Он приповеда у првом лицу (ја сам...) 

као да се то о чему прича догодило баш њему. Он је истовремено учесник у 

догађајима (лик у причи). 


Иво Андрић (1892–1975), уз Милоша Црњанског, 

најзначајнији српски писац 20. века. Једини је наш писац који 

је добио Нобелову награду за књижевност (1961). Објавио 

је приповедачке књиге: Ex ponto (1918), Немири (1920); Пут 

Алије Ђерзелеза (1920), Приповетке (1924), Приповетке (1931), 

Приповетке (1936), Нове приповетке (1948), Лица (1960). После 

Андрићеве смрти објављена су дела: Кућа на осами (1976) и Знакови поред пута 

(1976). Романи: На Дрини ћуприја (1945), Травничка хроника (1945), Госпођица (1945) 

и Проклета авлија (1954). 

Кључне речи: приповетка, приповедање у првом лицу 




49

„Живот је кад имаш сан и када верујеш у њега. А када снови 

постану стварност, победио си време и све што је било некада 

давно још увек траје.” 

(Срђан Драгојевић, цитат из 

филма Монтевидео, Бог те видео) 

Мирослав Антић 

Плави чуперак 

(избор) 

„Ове песме сам записивао да лакше дишете. Да знате да имате 

негде у свету једног истинског пријатеља, који о вама брине друкчије 

него мама и тата, родбина или наставници у школи. Који о вама брине 

вршњачки. Јер и ја сам вечити дечак, са једним седим чуперком на 

челу, али још увек плавим у души.” 

Мирослав Антић 

Плави чуперак 

Чуперак косе обично носе 

неко на оку, 

неко до носа, 

ал’ има један чуперак плави 

замисли где? 

– У мојој глави. 

Како у глави да буде коса? 

Лепо – у глави! 

То није мој чуперак плави, 

већ једне Сање из шестог „а”. 

Па шта? 

50 




Видећеш шта – кад једног дана 

чуперак нечије косе туђе 

мало у твоју главу уђе, 

па се умудриш, 

удрвениш, 

па мало-мало, па ... поцрвениш, 

па грицкаш нокте 

и кријеш лице, 

па шаљеш тајне цедуљице, 

па нешто куњаш, 

па се мучиш, 

па учиш – а све којешта учиш. 

Измешаш роткве и ромбоиде. 

Измешаш ноте и пирамиде. 

Измешаш лептире и градове 

и спортове и ручне радове. 

И тропско биље. 

И старе Грке. 

И лепо не знаш шта ћеш од муке. 

Сад видиш шта је чуперак плави 

кад ти се данима мота по глави, 

па од дечака – правог јунака, 

направи туњавка и неспретњака. 

Прва љубав 

2. 

Врло је важно, 

пре свега, 

да прву љубав умеш 

да изговориш ћутањем. 

Да је сагледаш жмурећи. 

Да је ослушнеш осмехом. 

И дотакнеш шапутањем. 

Врло је важно да о њој 

не брбљаш хвалисаво свима. 

Љубав – то није ужина 

коју другари деле. 

Прва љубав је провидна 

као луткино око, 

дрхтава као тишина 

која хода на прстима 

и прва права чистота 

твоје нежности беле. 

Она је кнедла у грлу, 

сребрна кнедла у грлу, 

све недокучиво твоје 

и све кристално твоје 

и све гугутаво твоје 

као вечерње звоно. 

[...] 

6. 

То, како да се воли, 

не учи се из књига, 

не учи се у школи. 

То се учи из себе 

кад се отвори срце, 

па боли, 

или не боли. 




51

Ту не вреде унапред 

неки рачуни и знања. 

Јер по хемијском саставу 

љубав је најчистија светлост, 

светлост са дивним, 

фантастичним 

талентом убрзања. 

овде до ивице среће. 

Сад ме, ваљда, разумеш: 

љубав је – кад себе умеш. 

Зато и вреди сањати. 

Зато и вреди желети. 

Шта нас се остало тиче. 

Она је огромна љуљашка 

између радости и самоће, 

кад се највише хоће, 

а нико не зна шта хоће. 

Зато и вреди кроз живот 

као плакате поделити 

своје шарене мисли 

које на вечност личе. 

И нико не зна шта неће 

Птица 

Ово ми је пришапнула једна дугорепа птица, 

брбљива, свезнајућа, прозрачна као светлост: 

хоћеш ли да чујеш чаролију, пришапнула је ћућораво, 

и дотакла ми кљуном раме и крајичак уха. 

И рекла ми је чаролију: најважније на свету 

– то је: умети видети ветар и чути снег како пада; 

умети дотаћи прстом сумрак на првом углу 

и осетити на усни зелени укус месечине. 

Ја се само осмехнух лепој дугорепој птици, 

јер и ја имам чаролију, најважнију на свету 

– то је: видети нечије лице и чути нечији говор 

и додирнути руком нечију руку и косу 

онда – кад више никог немаш, 

кад си остао сам, 

кад једно велико лето напушта ове улице 

и оставља за собом жуте печате лишћа 

по тротоарима, 

у крошњама 

и у сећању. 

52 




Чудан је овај свет у мени 

кад се од лишћа зазелени 

или поплави као свила 

од дечје косе и птичјих крила. 

Све боје света 

Чудан је овај свет у мени 

кад све пожути и порумени. 

Ван мене доста боја живи. 

Ван мене каткад свет и посиви. 

Или се смрачи 

и наоблачи. 

Добро је зато што постоје 

и ове моје лепше боје. 

И неки осмех сунчан и плах. 

И ветар нечујан као дах. 

Па све кад трне 

и све кад свене, 

кад тмурно изгледа свет око мене, 

у мени букти сто ватромета, 

некаквог лепшег, само мог света. 

Понекад желим да поделим 

моје румено са градом целим, 

и моје бело са жутом травом, 

и моје жуто са ноћи плавом, 

и моје плахо, 

и моје снено… 

Једино чувам оно зелено, 

за неке очи што нису моје, 

ал’ из њих расту, 

одавно расту 

све друге очи и друге боје. 




53


1. Како се осећаш кад се заљубиш? Опиши како се тада понашаш. Кад имаш неку 

тајну, с ким волиш да је поделиш? 

2. Сети се Антићевих песама Тајна, Шашава песма и Плава звезда, које сте тумачили у 

претходним разредима. Наведи како си их доживео/-ла. Која је песма оставила најјачи 

утисак на тебе? Чиме је она посебно привукла твоју пажњу? 

3. На примеру песме Плави чуперак протумачи какав је однос дечака (лирског субјекта, 

лирског јунака) према девојчици Сањи. Како њен плави чуперак утиче на њега? Којим 

речима се у песми описују дечакови поступци и понашање? Објасни значење тих речи. 

Наведи главни мотив у тој песми. 

4. Из песме Прва љубав сазнајеш на који начин лирски јунак размишља о љубави. 

Образ ложи са којим се његовим ставовима саглашаваш. 

5. Пажљиво прочитај песму Птица. Одреди којом стилском фигуром је представљен 

разговор птице и лирског субјекта. Која је функција таквог стилског поступка? 

Објасни шта је највећа чаролија на свету за птицу, а шта за дечака. Ко је за тебе већи 

чаробњак? 

6. Прати како се осећања лирског субјекта преносе у слике спољашњег света у песми 

Све боје света. Размишљај о вишезначности боја у песми. Истакни која су све расположења 

доведена у везу са љубављу. Који мотиви су заступљени у песми? Зашто је аутор 

песми дао наслов Све боје света? 


Јунак коме песник поклони своје мисли и осећања назива се у ауторској 

лирици лирски субјект (лирско ја). Од момента када песник оживи лирско ја, 

у песми престаје сличност између песника и насталог, уметнички оживљеног 

лирског субјекта песме. Лирски субјект се не може поистоветити ни са једном 

конкретном особом. У песми Плави чуперак аутор и лирски субјект се разликују. 

Мирослав Антић је аутор песничке збирке Плави чуперак, а лирски субјект у песми 

је дечак који је заљубљен у Сању из шестог „а”. 


Мирослав Антић (1932–1986), српски песник, драмски писац, 

новинар, позоришни редитељ и сликар. Писао је за децу и младе. 

Објавио је збирке песама: Насмејани свет (1955), Последња бајка 

(1964), Плави чуперак (1965), Шашава књига (1972), Гарави сокак 

(1973), Оловка не пише срцем (1973), Друга страна ветра (1979) итд. 

Кључне речи: лирска песма, лирски субјект (лирско ја) 

54 




„Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti 

imam reći” 

Rabindranat Tagore 

Jasminka Petrović 

Leto kada sam 

naučila da letim 

(odlomak) 

Sofija je otputovala sa bakom kod rođaka u Hrvatsku. Tog leta im se 

dogodilo mnogo lepih i i jedan tužan događaj. 

Dvadeset prva noć 

Još jedna duga noć. Bacila sam se babi u zagrljaj i zajecala: 

– Ja sam kriva što je nona umrla... Sanjala sam da leti i da je sva u belom, 

kao anđeo. I da ima dve crvene fleke ispod srca. Ja sam kriva. I još sam pored 

njenog uzglavlja napravila ikebanu od veštačkog cveća, a to je nesreća. 

Sedela sam na babinom krevetu i jecala. Ona me je grlila i ljuljala kao 

da sam beba. 

– Nisi ti kriva. Niko nije kriv. Nona je umrla od srca. Kad smo bile u bolnici, 

rekla mi je da je presrećna što te je upoznala. Ti si joj najlipše što je doživila u 

poslednjih dvadeset šest godina. 

Škure su širom otvorene. Čujem zrikavce. Mesec obasjava sobu i babinu 

ruku. Vene su joj iskočile. Drži me čvrsto u naručju. I ljulja me. Vruće je. Sva sam 

mokra od znoja. Jutros u sobi smo u jednom trenutku ostale samo nona i ja. 

– Ti ćeš tvojoj noni pokvasit usta kad joj dođe zadnji čas. Hoćeš li, lipa 

moja?, najednom sam se setila šta mi je nona rekla pre nekoliko dana na terasi. 

Umočila sam kraj maramice u čašu s vodom. Prišla sam noni i nežno joj 

obrisala usta. Ona mi se osmehnula. A možda se ništa od toga i nije dogodilo. 

Zapravo, nisam sasvim sigurna da li mi je nona to ikada i rekla. Sad to i nije 

važno. None više nema. Baba kaže da niko nije kriv. Baba kaže da me je nona 

mnogo volela. Ja kažem babi da sam i ja mnogo volela nonu. Baba me ljulja i 

šapuće u kosu: 

– Nju smo svi volili. Naša Luce... Nju nisi moga ne volit. 

Silvija ispraća momka na kapiji. Blago njoj, niko joj nije umro. Čujem je 

kako nešto govori i kako se smeje. Sad je tišina. Sigurno se ljube. Sve se slaže 

nona – baba 

škure – 

rešetkasti kapci 

na prozorima, 

žaluzine 




55

fritula – слатки 

уштипци 

barba – čika 

ponistra – prozor 

strašiti – plašiti 

di – gde 

san – sam 

bia – bio 

dida – deda 

riva – obala 

kao tetris, pomislila sam. Ne baš uvek onako kako mi hoćemo i očekujemo, ali 

se kockice uklapaju tačno u milimetar i sekund... 

Učinilo mi se da sam uhvatila neku vrlo važnu misao i, taman da je izgovorim 

naglas, ona mi odleti – kroz prozor, pa u dvorište, prema gradu, a onda 

ka izlazu iz starogradskog zaliva... Pratila sam je pogledom sve dok nije izašla 

na okean. Onda sam je pustila da ode svojim putem, a ja sam se vratila babi u 

zagrljaj. 

Večeras smo se svi okupili u noninoj kući. Sedeli smo u dnevnom boravku. 

Prvi je progovorio barba Josip. Krenuo je da prepričava neku svoju pustolovinu 

s nona Lucijom. Kasnije su mu se pridružili i ostali. 

– ... a onda smo Luce i ja iskočile kroz ponistru... – živo je govorila baba. 

– Zar se niste strašile od visine? – Ana je zinula od čuda. 

– Kad si mlad, ne znaš za strah! – baba je prevrtala telegrame po rukama. 

Među njima je bio jedan iz Beograda. 

– A di san tada bia ja? – najednom se zapitao Luka dida. 

– Bia si u svojoj posteji, spavao si – kada je baba ovo izgovorila, svi smo 

prsnuli u smeh. 

Barba Josip je iskoristio taj trenutak da započne i neke druge priče – kako 

su on, njegov pokojni brat i moja mama radili ovo i ono kad su bili mali. 

– Prvi put san čuo tatu kako govori o barba Tončiju. Prvi put – rekao mi 

je kasnije Luka rođak. 

Tvrdim da je nonina kuća od ove večeri postala veća, bar za milimetar. 

Zidovi razumeju ono što ljudi govore, isto kao i životinje. 

Posle smo Ana, Luka rođak i ja otišli na rivu. Poterali su nas odrasli da 

gledamo vatromet. Nona Lucija je umrla na Svetog Roka, zaštitnika Starog 

Grada. Riva je bila puna ljudi. Pravo je čudo što smo naleteli na Svena. On je 

ostavio svoje društvo i pridružio nam se. Probijali smo se kroz gužvu. Mirisala 

je pečena sardela. Prolazili smo pored prodavaca nakita, lavande, školjki, šešira, 

naočara za sunce, marama, peškira za plažu, suvenira, antikviteta, rižota 

na bilo, fritula, sladoleda... Mešali su se mirisi, ukusi, boje, zvuci, osećanja. U 

jednom trenutku Sven me je uhvatio za ruku. Pravila sam se kao da je to sasvim 

prirodno, mada me je prošla jeza od glave do pete. A možda Sven i ja jednog 

dana stvarno budemo muž i žena. 

Izvlačim se iz babinog zagrljaja. Ona me ljubi u čelo. Vraćam se u svoj 

krevet. Baba prilazi prozoru. Oslanja se na ivicu zida i gleda u noć. Ja sam preumorna, 

ali mi san ne dolazi na oči. 

U jednom trenutku Luka rođak i Ana nestali su u onoj gužvi na rivi. Sven 

i ja smo nastavili da se probijamo kroz masu. Kada je uvis poletela prva svetleća 

raketa, oboje smo se ukopali u mestu i podigli glave. Nebom su se razlivale boje, 

a ja sam treperila kao Cvrletove uši na vetru. Mislila sam čas na nonu, čas na 

moje u Beogradu, čas na barba Tončija, a čas na svog muža. Već sutra Sven i 

ja ćemo se rastati. Svako će otići svojoj kući. A posle? Šta će biti posle? 

Baba je pritvorila škure. Sela je na krevet i tiho rekla: 

56 




– Sofija, život je tren. Ka da san jučer bila dite i trčala po ovon vrtu. Ne 

mogu virovat! 

Nona Luce je bila sasvim različita od baba Marije. Ko bi rekao da su 

njih dve rođene sestre... Babu možeš lako da usrećiš, samo našteluješ vagu da 

pokazuje koji kilogram manje i ona će ceo dan da leti kroz kuću. Nona Luce je 

bila potpuno drugačija. Ona se radovala kad ubere paradajz u bašti, kad nahrani 

mačku ili kad pada kiša. Ja sam sličnija noni nego babi. Najteže mi pada kad 

treba sa Ivanom i Saškom da idem u tržni centar i još da se pretvaram da mi je 

zabavno. Znam da je odvratno što sam licemerna, ali ako im kažem šta stvarno 

mislim o razgledanju izloga, neće me nikad više pozvati. I šta ću onda? Sama 

da sedim u svojoj sobi. 

– Sofija, uživaj u svakon trenutku – iznosila je baba životne mudrosti. 

– Baba, imam jednu tajnu... – i ja sam poželela da budem iskrena, pa šta 

bude. – Večeras sam se poljubila filmski, prvi put u životu. 

– I ja san se prvi put pojubila na Svetog Roka – baba je razvukla usne u 

osmeh. 

Vrlo brzo sam se pokajala što sam joj se poverila. Sad moram da slušam 

o svim njenim fatalnim ljubavima od osnovne škole do danas. Jednom glavna 

glumica, uvek glavna glumica. Ali bar smo nakratko zaboravile na sutrašnji 

dan. 

Kada se završio vatromet, Sven i ja smo krenuli ka Lanterni. On je išao 

prvi i čistio prolaz kroz gužvu. Imala sam utisak da klizimo po ledu. Sven bi se 

povremeno okrenuo i nasmejao, čisto da proveri da li je sve u redu. Ja sam išla 

za njim povijajući se čas na jednu, čas na drugu stranu. Na trenutke sam imala 

osećaj da sam napunjena helijumom i da letim za Svenom kao balon. 

– A je li to momak zbog kog si plakala u Bolu? – trgla me je baba iz razmišljanja. 

– Ne, taj je Marko, on je prijatelj od Luke brata. S njim je sve gotovo. 

Raskinuli smo pre nego što smo se i smuvali. Posle one lubenice nisam htela 

više da ga vidim. 

– Znači, ovo je neki drugi? 

– Da, ovaj je Sven, on je drug od Luke rođaka. 

– Sven? Kakvo mu je to ime? – čudi se baba. 

– Švedsko. Sven je iz Stokholma. Letuje u Starom Gradu. 

– Ma nemoj! I kako izgleda? 

– Ima šiške preko čela i stalno radi ovako... – demonstriram babi Svenov 

pokret glavom. 

– Imala san i ja jednog Dražena, on je isto tako radia glavon, baš ka taj 

tvoj Sven – baba se radosno priseća još jednog svog nesuđenog kandidata. 

– Hoćeš da ti pokažem kako izgleda Sven? Imam sliku... – brzo stupam 

u akciju i poturam babi mobilni pod nos. 

– Ajme ća je smišan! A ko je ova pored njega? – baba se udubljuje u 

fotografiju. 

demonstriram – 

pokazujem 

ka – kao 




57

dite – dete 

nisan – nisam 

ća – što, šta 

smišan – smešan 

cura – devojka 

uvik – uvek 

blam – sramota 

– Kako ko? Pa ja! Valjda vidiš! 

– Oprosti, nisan te prepoznala, mislila san da je neka cura. Ajme meni, 

pa ti više nisi dite. Sofija, ala si izrasla! A ja sve mislin ti si još uvik moja lutkica! 

Sven i ja smo seli na klupu na Lanterni. Gledali smo u trajekt koji je 

polako napuštao starogradski zaliv. Sven me je zagrlio i rekao da sam mu se 

dopala čim me je video u poslastičarnici. Odmah je primetio da sam drugačija 

od ostalih devojaka, da imam nešto čisto i neiskvareno u sebi i da sam mnogo 

lepa. Ja sam njemu kazala da sam tužna jer je umrla nona Luce, i da moja porodica 

neće doći na sahranu, i da ja pokušavam da naučim da letim isto kao 

galeb Džonatan Livingston. Rekla sam mu još da moj drug Peđa ne voli strance 

i homoseksualce, i još sam mu rekla da sam ja vrlo ćutljiva i stidljiva, i da mi nije 

jasno kako to da ovoliko brbljam. Eto, čak me nije blam da s njim razgovaram 

na engleskom, mada iz engleskog imam četvorku, a možda je još zanimljivije to 

što sam pred njim šetkala u kupaćem kostimu i plus sam legla pored njega na 

peškir. Kada sam mu sve to ispričala, izvadila sam telefon iz džepa i napravila 

selfi. Tako ću znati da je on zaista postojao ovog leta, da ga nisam izmislila. 

Sven me je pažljivo slušao dok sam govorila, a kada sam zaćutala, zabacio 

je šiške, nasmejao se i poljubio me. Ostali smo da sedimo tako zagrljeni sve dok 

se trajekt nije pretvorio u jednu daleku svetlu tačku. 

Zatvorila sam oči i zaspala. Uopšte mi nije smetalo što baba hrče. 

58 





1. Sa stvaralaštvom Jasminke Petrović imao/-la si prilike da se upoznaš nekoliko puta do 

sada. Podseti se njenih romana koje si čitao/-la i spremi se da o njima govoriš na času. Ukaži 

na posebnost likova, koja je doprinela da ih dugo pamtiš. 

2. Kako se Sofija oseća na početku navedenog odlomka? Šta je uzrok tome? Kome se ona 

poverava? Kako to čini? Zapazi kakva razmišljanja u njoj izaziva smrt bliske osobe. Analiziraj 

ponašanje Sofije i njene bake, njihove postupke i stavove u teškim životnim okolnostima. 

Na koji način baka nastoji da uteši svoju unuku? Da li u tome uspeva? 

3. Koje asocijacije u Sofijinoj svesti izaziva boravak na rivi. Kako se ona oseća tada? Čime 

je zaokupljena? Obrati pažnju na pojedinosti u opisu izgleda rive i vatrometa. Gde se nalazi 

pripovedač koji posmatra događaje na obali? 

4. Objasni šta je bila Sofijina potisnuta čežnja. O čemu je ona maštala? Šta joj se tada 

dogodilo? Šta iz Sofijinog razgovora sa bakom saznaješ o njenim osećanjima prema Svenu? 

Kako ona iskazuje svoje simpatije prema njemu? Objasni na koji način je iskren razgovor 

sa Svenom pomogao Sofiji da prebrodi tugu i potištenost. Šta su oni tada poverili jedno 

drugom? 

5. O čemu Sofija razmišlja pred spavanje? Kome se poverava? Kada ona odlučuje da to 

učini? Kako se ona oseća posle razgovora sa bakom? Objasni šta u Sofiji budi spokoj. 

6. Na koji način baka doživljava svoju unuku? Na osnovu čega to možeš da zaključiš? Zbog 

čega joj je Sven neobičan? Šta na osnovu odlomka saznaješ o značaju poverenja i iskrenosti 

među bliskim ljudima? 


Karakterizacija je način prikazivanja bitnih osobina lika u književnom delu. 

Govorna ili jezička karakterizacija ostvaruje se govorom junaka. Način govora 

ukazuje na poreklo lika, njegovo obrazovanje ili profesiju, ali i na uzrasnu grupu 

kojoj pripada. Pisci koriste dijalektizme (neknjiževne reči koje su odlika govora ljudi 

nekog kraja), žargon (govor određene grupe ljudi), arhaizme (zastarele reči) da bi što 

uverljivije predstavili likove. 

– Ajme ća je smišan! A ko je ova pored njega? – baba se udubljuje u fotografiju. 

(Jasminka Petrović, Leto kada sam naučila da letim) 


Jasminka Petrović (1960), savremeni pisac za decu i mlade. 

Napisala je zbirke pripovedaka Kaži teti dobar dan (2003), Samo za 

tvoje uši (2014), romane Ovo je najstrašniji dan u mom životu (2006), 

Leto kada sam naučila da letim (2015) i Sve je u redu (2017). 

Ključne reči: roman, pripovedanje u prvom licu, govorna (jezička) karakterizacija 




59

„Свима нам је познато да је ситуација у васпитању и образовању 

деце прилично сложена. Родитељи су претрпани својим 

проблемима, наставници својим, тако да су ученици, мање- 

-више, препуштени сами себи и, евентуално, домару. Међутим, 

то и није тако лоше. Можете на миру да се самоваспитавате.” 

Јасминка Петровић 

Избор из литературе 

за младе 

Водич за одрастање 

(одломци) 

Школа је баш супер! 

концентрација – 

усредсређивање 

пажње, 

способност 

удубљивања, 

понирања у 

нешто 

стрес – брза и 

јака реакција 

којом организам 

психофизички 

настоји да 

превлада 

неку изузетну 

нарочито штетну 

или опасну 

ситуацију 

Баш у време када твоје тело пролази кроз крупне промене, школа постаје 

све захтевнија. Ако откријеш да живот постаје сувише компликован, пробај да 

направиш дневни план активности који ће укључити време у школи, време за 

социјални живот, хобије, домаће задатке и, наравно, не заборави да оставиш 

довољно времена за спавање. Иако га се можда нећеш у потпуности придржавати, 

ипак може прилично јасно да ти покаже како ти је време протекло. 

Како расту школске обавезе, може ти се учинити све тежим ношење 

са притиском школских захтева. [...] Замоли своје родитеље да ти помогну 

са домаћим задацима. Њихова помоћ је и сада подједнако значајна као и 

раније. [...] Не заборави, редовно вежбање, здрав начин исхране и девет и 

по сати сна сваке ноћи могу ти помоћи у концентрацији. 

Притисци у школи 

За већину тинејџера школа представља место где доживљавају велике 

стресове. [...] Ако следиш наведене савете, открићеш да ћеш бити у стању 

да у школи даш свој максимум. 

• Дај себи довољно времена да се припремиш за испит. Ако покушаш 

да све угураш у своју главу у минут до дванаест, завршићеш у паници. 

Направи корекције свог плана учења колико је потребно и покушај 

да га се држиш колико год је то могуће. 

60 




• Пронађи начин обнављања градива који теби одговара. Многи сматрају 

да им користи писање забелешки или подвлачење текста током читања. 

• Ако постоји нешто што ти није јасно, питај некога да ти објасни. 

• Ако си под стресом, разговарај са неким о томе како се осећаш. Може 

се десити да превише напорно учиш. Веома је важно правити паузе 

при учењу. Побрини се да добро спаваш и да се добро храниш. То ће 

ти помоћи да боље учиш и да јасније мислиш. 

• Направи дневни план активности који ће укључивати време у школи, 

време за социјални живот, хобије, домаће задатке и, наравно, не 

заборави да оставиш довољно времена за спавање. 

Помозите сами себи! 

Ако осећате да сте под притиском или да сте једноставно лоше 

расположени, постоје неке позитивне ствари које можете да радите како 

би вам било мало боље. Ове једноставне технике ће вас смирити и помоћи 

да више контролишете ситуацију. 

• Слушајте неку смирујућу музику. Доказано је да музика има моћан 

ефекат на наше расположење. 

• Вежбајте. (Трчите, играјте, возите бицикл – шта год вам се допада.) 

Редовна физичка активност стимулише наше тело да производи 

ендорфин, који са једне стране контролише стрес, а са друге побољшава 

наше расположење. 

• Будите креативни. Запишите своје мисли, нацртајте своја осећања или 

искомпонујте му зички комад о 

томе. Није важан резултат. То су 

све на чини да изразите себе и да 

се опустите. Тако ћете открити 

да креативне активности помажу 

у разјашњавању сопствених 

мисли и осећања. 

• Водите рачуна о себи. Спавајте 

довољно и редовно се храните. 

Ако сте уморни, гладни или се 

преједате, то негативно утиче 

на ваша осећања. 

• Који год проблеми да вас муче, 

увек се може пронаћи помоћ за 

њихово решавање. 

Често је најбоље решење да 

разговараш са одраслим кога познајеш 

и у кога имаш поверење. Понекад, сам 

ендорфин – 

супстанца која 

се ствара у 

организму и 

има умирујуће 

дејство 




61

разговор са пријатељем који те разуме доведе до велике промене у начину 

на који се осећаш у вези са тим проблемом. Важно је да упамтиш да са ким 

год изабрао/-ла да делиш своје проблеме, то је увек лакше него да се сâм 

носиш са њима. 

Мисли својом главом 

филозофија – 

поглед на свет 

и живот 

Пријатељи могу бити велика подршка. Они ти могу помоћи да превазиђеш 

тешка времена, рећи шта мисле о разним твојим идејама и охрабрити те да 

пробаш нове ствари. Али некад пријатељи могу да те учине врло несрећним. 

Понекад могу да врше притисак да радиш ствари које радије не би радио/ 

-ла. У таквим ситуацијама мораш да знаш како да им се супротставиш и 

кажеш НЕ. Треба храбрости да се супротставиш притисцима вршњака, али 

ако самостално доносиш одлуке, не дозвољавајући да их други доносе уместо 

тебе, много ћеш се боље осећати у сопственој кожи. 

Ево неколико савета како и када да се одупреш притисцима: 

• Буди у контакту са својим емоцијама. Можеш по њима препознати 

шта је у реду, а шта није у реду чинити. Слушај шта ти осећања говоре 

и понашај се у складу са њима. 

• Планирај унапред. Ако мислиш да улећеш у проблематичну ситуацију 

– као што је на пример пијење алкохола, што ти не желиш да радиш 

– унапред се припреми. Вежбај шта ћеш рећи или како ћеш се 

понашати у таквој ситуацији. На пример, ако процењујеш да ће се 

журка завршити лоше, имај спремљену причу која ти омогућава да 

са ње одеш. 

• Научи да кажеш НЕ. Јасно објасни да то није нешто што се теби допада. 

Покушај да о себи размишљаш као вођи, а не као о следбенику. 

• Пронађи неке пријатеље који размишљају на исти начин као ти. Ако 

те твоје тренутно друштво стално уваљује у невоље, можда је дошло 

време да пронађеш ново друштво. 

• Развиј своју сопствену животну филозофију и стил и уживај у њима. 

*** 

Срећни људи су задовољни собом. Они знају шта им одговара и шта 

им недостаје и због тога не дижу руке ни од чега! Свакако не траће живот 

бринући се због тога шта други о њима мисле или завидећи другима на 

ономе што имају. Ви сте нешто посебно и ваш живот – свих његових 650.000 

сати – осим великог дела који проводите у сну – намењен је живљењу. Стога 

одлучите како ћете га провести на најбољи могући начин! 

(Фелиција Лоу, Хелен Грејтхед, Розмари Католфи Салвони, 

Гери Бејли, Водич за одрастање, стр. 168, 188, 216, 243) 

62 





1. Шта мислиш о себи? Наведи неке своје особине. Шта би волео/-ла да промениш на 

себи? Шта те чини срећним/срећ ном? У кога имаш по верења? У случају да си у невољи, 

на ко га би се могао/-ла ослонити? На који начин контролишеш своја осећања? 

2. Какве особине поседују твоји другови и другарице? Шта посебно це ниш у вашем 

дружењу? На који на чин пре вазилазиш проблематичне ситуације? 

3. Шта мислиш о школи у коју идеш? Направи листу предмета које би волео/-ла да 

учиш у школи. Образложи свој став. 

4. Прочитај одломке из књиге Водич за одрастање и одреди њихову сврху. Наведи 

њихове поднаслове. 

5. Од колико се пасуса састоји текст Школа је баш супер!? Наведи три кључне речи 

датог текста. 

6. Наведи савете који ће ти помоћи да у школи постигнеш одличне резул та те. Који је 

савет, по твом мишљењу, најбољи? Образложи свој став. 

7. На који начин се млади могу оду прети притисцима вршњака? Због чега су млади 

поводљиви у пубертету? Које не гативне појаве препознајеш у својој око лини? Наведи 

могуће последице та квих појава. Размисли какве би мере ро дитељи и школа могли 

предузети да их спрече. 

8. Шта је заједничко наведеним од ломцима? Какав став имају аутори Водича за одрастање 

према младима? Који ти је текст био најкориснији? 


„Како волети себе? 

Самопоузданост је у директној вези са тим колико волиш себе. Можеш да 

побољшаш своје самопоуздање на следећи начин: 

• прихвати да свака особа има мане и не бави се превише својим сопственим; 

• немој себи постављати циљеве које је немогуће достићи; 

• усмери се на своје врлине и сети се ствари због којих се осећаш добро у 

сопственој кожи; 

• изабери спорт и редовно вежбај; 

• добро једи и брини о свом изгледу; 

• немој стално размишљати о својим проблемима – пронађи начин да уместо 

тога помажеш другима.” 

(одломак из књиге Водич за одрастање, стр. 168) 

Кључне речи: литература за младе 




63

„Нико се није научен родио.” 


Кратке фолклорне 

форме 

(избор) 

ПОСЛОВИЦЕ 

Пословице су мудрости настале на основу животног искуства. Изражавају општељудска, 

истинита запажања. У њима су сажето формулисана запажања наших предака о животу, 

људима и њиховим особинама. Имају пренесено значење. Термин пословица у оваквом 

значењу први су употребили Захарије Орфелин и Доситеј Обрадовић. Вук Стефановић 

Караџић је о пословицама записао следеће: „Не само што се у народним пословицама 

налази превелика мудрост и наука за људски живот на овоме свијету, него оне показују 

и народни разум и карактер, а млоге ударају и у народне обичаје.” 

• Колико људи – толико 

ћуди. 

• С ким си – онакав си. 

• Не пада ивер далеко од 

кладе. 

• Боље је веровати својим 

очима, него туђим 

речима. 

• Ко је далеко од очију, 

далеко и од срца. 

• Договор кућу гради. 

• Ко добро чини, боље 

дочека. 

• Добар глас далеко иде, а 

зао још даље. 

• Поштење је најбоље 

огледало. 

• Ко ради, не боји се 

глади. 

• Ко рано рани, две среће 

граби. 

• Без муке нема науке. 

• Није злато све што сија. 

• Испеци, па реци. 

• Одело не чини човека. 

• Тиха вода брег рони. 

• Нико се није научен 

родио. 

• Роди ме, мајко, срећна, 

па ме баци на ђубре. 

• Ко високо лети, ниско 

пада. 

• Свако је ковач своје 

среће. 

• Сачувај ме, Боже, 

пријатеља, а од непријатеља 

ћу се сам 

сачувати. 

64 


1. Пажљиво прочитај избор народних пословица. Одабери оне које ти се највише 

свиђају и групиши их на оне које говоре о људима, о добру и злу, о памети и глупости, 

о срећи и несрећи, о раду и нераду, о слози и неслози. 

2. Откривај значења пословица тако што ћеш их довести у везу са ситуацијама у 

којима се те мудре мисли користе као савети или закључци. 

3. Издвој пословицу са чијом се поруком не слажеш и образложи своје мишљење. 

Наведи пословице које су по свом смислу противречне. Пронађи и наведи пословице 

које говоре о томе да човека треба проценити на основу духовне вредности, а не на 

основу физичког изгледа. 




ПИТАЛИЦЕ 

Питалица је кратка усмена прозна врста састављена од питања и 

одговора. Исказана је дијалогом. Поента се налази у одговору. 

Без чега ништа не може бити? – Без имена. 

*** 

Из какве је чаше најбоље пити? – Из пуне. 

*** 

Питао магарчић оца: 

– Што те оно данас зову на свадбу? 

– Биће да је нестало дрва. 

*** 

Питали Марка: 

– Који је јунак најбољи на свету? 

– Онај који презире смрт, а воли живот. 

*** 

Питала баба непознато момче: 

– Кога тражиш, момче? 

– Једнога човека, па не могу да га 

нађем. 

– Било је некад и жена и људи, мој 

синко, али их више нема. 

*** 

Питали Турци Марка: 

– Кажи нам, Марко, тако ти вјере, за 

шта би се најрадије потурчио? 

– За инат! 

*** 

Питао син оца кад је пошао по свијету: 

– На што ми треба највише пазити? 

– На страх божји и на стид људски. 

*** 

Питали љењивца: 

– Што се тако протежеш и зијеваш? 

– Уморила ме леност. 

*** 

Што с кућом путује, а ни с ким не 

другује? 

– Пуж. 

ЗАГОНЕТКЕ 

Загонетка је краћи говорни облик који се састоји од вишезначног 

питања које има само један тачан одговор. У загонетки се пореди 

непознато с познатим. Врсте загонетки су: загонетке питалице, 

загонетке шале, загонетке „игре речима”. 

У пољу деда у сунце гледа, 

Зелен му скут, шешир му жут. 

Кућица у горици на једној ножици. 

(сунцокрет) 

Цео свет обиђе, а на једном месту стоји. 

(печурка) 

(Сунце) 




65

О 

Н 

к 

А 

м 

О 

о 

Б 

њих носи. 

о исправности о 

запажањ 

мудрих 

Радови 

Душан 

Ноћу шетам, светлост лијем; 

Дању спавам, слатко снијем; 

Често мењам облик лица, 

Имам круну од звездица. 

(Месец) 

По води плови, по суху ходи, а из куће се никад не извлачи. 

Без вретена преља, без разбоја ткач, без оружја ловац, без крила летач. 

Ногама у блату, а главом у злату. 

(жито) 

Шарено коло ни на небу ни на земљи. 

Без коре уђе, са кором изађе. 

Говори без уста и језика. 

Пуна тепсија златних колача. 

(хлеб) 

(дуга) 

(перо за писање) 

(небо) 

Једна груда воска цијелом свијету доста. 

Једна глава, а стотину капа. 

(купус) 

Жена царица, муж ленштина, деца радници. 

(Сунце) 

(корњача) 

(матица, трут и пчеле) 

(паук) 

ИЗРЕКE 

Изрека је сажет израз у којем је конкретна слика употребљена у 

пренесеном значењу. Разумљивост изреке заснива се на повезивању. 

Народне изреке могу сликовито да означе карактерне особине људи 

или да конкретизују апстрактни појам. 

Изреке: 

Тражити длаку у јајету. 

Лак је испод капе. 

На језику мед, а у срцу јед. 

Лези хлебу да те једем. 

У свакој чорби мирођија. 

Пресипати из шупљег у празно. 

Значење: 

бити ситничав 

глупав 

дволичан човек 

ленштина 

наметљивац 

узалуд нешто чинити 

Кључне речи: пословице, питалице, загонетке, изреке 

66 




друго да ради. 

не би требало ништа 

воли, да уме Ко 

*** 

на су вам једино покриће. 

Тако је мало љубави међу људима. 

е кукајте на децу. 

*** 

*** 

да значи да ви нисте у праву. 

данас. 

вас не разуме, то једино може 

акви смо 

Ако нико 

бити Навикавајте овакви 

се тек да кад мислите остаре, овако: 

могу 

НЕКАД били. 

и *** 

вас. 

онакви буду да треба ни смо какви 

сем 

проблема других имати неће она младима. 

браћамо 

деце, своје проблеме све решите Ако се кад прецизни и искрени удимо 

АФОРИЗМИ 

нога што је написано и порукама које свако од 

о људима и догађајима. Читајући их, размисли 

а 

мноштво 

објавио јутро добро Београде, књизи у је ћ 

МОЗГАЛИЦА 

1. Попуни мозгалицу уписујући одгонетке 

на следеће загонетке. 

Хоризонтално 

1. Усред куће змајево гнездо. 

2. Пролеће веселим, љето хладим, јесен храним, а зиму гријем. 

3. Шта сав свијет види, а себе не види? 

5. Четири уха, два трбуха. 

6. Шта је најбрже на свијету? 

7. Паде бисер у село, село бисер покупи. 

10. Црно, мало, на пут стало; име му је: Јој! 

11. Преко шуме шум, шум; 

Преко поља кас, кас, 

Па у воду тумбас. 

12. Ко казује много прича, а нема ни грла ни језика? 

Вертикално 

4. Ти га имаш, а ја се њиме служим. 

8. Маказе имам – кројач нисам, 

У води живим – риба нисам, 

Оклоп имам – војник нисам. 

9. Душе нема, а миче се; срца нема, у њем куца; ногу нема, људе служи. 

1 

2 3 4 

5 

E 6 

7 8 9 

10 11 

12 




67

СВЕ БОЈЕ 

СВЕТА 

68 




„Све буди моје снове: ливаде, горе, гране. 

У мени глас обое, шум крошње зањихане 

По читав дуги дан још јечи, 

а када сутон стигне, у дну долине црне 

волим језера златна, та зрцала где трне 

Сунце, у облак залазећи.” 

Виктор Иго 

Пеђа Милосављевић 

Потера за пејзажима 


Пред полазак на сва места дуж прозора седа златно сунце. И ускаче рој 

позлаћених скакаваца. Пошли су са околних поља да траже зрела жита и до 

костију да оглођу све вршалице на овом путу. 

Колубара се крије између врба. Река у којој се нико не купа. Песак 

је нетакнут, бео, чедан, без голих тела, украшен једино сенкама високих 

кукуруза. Неколико скакаваца раздрагано искаче у овај сунчани предео са 

новим тајанственим нагоном. 

Прошли смо тихи Милановац. Чачак је мирисао на свеже малине и 

локомотиве. Јуримо уз мутну Моравицу између Каблара и Овчара. Пењемо 

се, с напором, уз голу гломазну планину. Ево нас најзад на самом врху међу 

птицама и облацима, између два ветра, у високој трави и цвећу које лелуја. 

Летимо над црним шинама. Под нама, у подножју, велика зелена равница, 

прошарана белим мрљама за које још не знамо да ли су куће или рубље. 

Кажу нам да ћемо доле стићи тек кроз један сат. Једна бачена јабука нестаје 

у зеленој провалији да објави наш долазак. Пошли смо за њом. Падамо као 

у сну, лако, у великим кружним виражима, пролазећи час кроз тунеле, час 

кроз траву и густо лишће. Бистри потоци маме нас да се зауставимо. Газили 

бисмо по плиткој води, пили са камена и лежали у трави гледајући у воз 

како одлази. Са овим неоствареним жељама стижемо у зачарану долину. 

Замишљам цвркут птица и све дражи непознатог раја. Али ништа не чујем. 

Многобројне жене и ниједна гола. Повезане белим марамама, преплануле, 

босе, све ове жене раде по пољима. Жене које се стојећи огледају у рекама. 

А реке, међутим, више не теку мирно. Испод беле пене замишљам хитре 

пастрмке које нико не лови и које за страх још нису дознале. Један млади 

скакавац са наочарима изненада напушта воз и остаје у зеленој свежини. 

У први сумрак прилази нам Вишеград, уз чије бокове светлуца чиста 

Дрина. Један ужурбани поток громогласно шуми. Још једна река, широка 

и стишана: огледало за месец који се рађа над црним боровима. Све већа 

тишина. Замишљам медведе како спавају, славује у гнезду, јагоде које нико 

вршалица – 

пољопривредна 

машина за 

вршење жита 

чедан – невин, 

частан, смеран 

вираж – 

нагли заокрет, 

нагло кружно 

спуштање 

хитар – брз, 

жустар; окретан, 

спретан 




69

халва (алва) – 

врста оријенталне 

посластице 

од брашна, меда, 

масти или масла 

и уља 

суџук – врста 

кобасице од гове 

ђег или овчијег 

меса; слаткиш 

од брашна и шећера 

у облику 

коба сице 

Алах – бог 

у ислам ској 

религији 

шалваре – доњи 

део женске одеће, 

широке панталоне 

са ногавицама 

скупљеним и 

набраним око 

глежњева 

фереџа – дугачак 

широк огртач од 

црне или модре 

тка нине, с тамним 

велом преко 

лица, који носе 

муслиманке изван 

куће 

долап – врста 

уређаја за навод 

њавање 

земљишта; овде у 

значењу ормара 

у зиду 

кано, кану (каноа) 

– чамац 

направљен од 

коре дрвета и 

пресвучен кожом 

цируси – ситни 

паперјасти об лачићи 

рефлекс – 

одблесак, одсјај, 

одраз 

кипарис – зимзелени 

четинар, 

чемпрес 

фантом – утва ра, 

приказа, са бласт, 

приви ђење 

авет – утвара, 

сабласт, 

привиђење, зао 

дух 

не бере, петлове који не мисле на љубав, свеопшту чедност. Затварам очи и 

истог тренутка изгледа ми као да се воз враћа. 

Примичемо се Сарајеву. Град са зидовима од халве и суџука. Алах је 

упалио све звезде. Шалваре сада леже на столицама, а фереџе у долапима. 

Прозори су широм отворени. Тишина у којој се чује сваки уздах. Збогом, 

Сарајево! Остај у загрљају твојих верних планина које те чувају од сувишних 

звезда. 

Зора. Силна хука. Напад на воз? 

Борба камена и воде. Неретва, која цвили и урла без престанка. Иза 

оштрих планина рађа се црвено сунце, које својим продорним погледом гледа 

истовремено у Мексико. Оног дивљег коња јахао је Том Кен. Ено каноа: један, 

два, три... Неретва је брза, одмиче кроз маглу на риђем коњу. Индијанци је 

гоне кроз облак прашине. Уплашени путници гледају у воду која се пуши. 

Чувајте се отровних стрела. Ено града у камену у коме се крију разбојници 

и заплашена река. При мичемо се Брзом Јелену, који се претвара у старца 

који клечи на молитвеном ћилиму и клања сунцу које се тек родило. Једну 

девојку са витким ногама и белим зубима још нико није отео. Усуђује се да 

гази по Неретви. Понизно сунце дошло је до њених ногу. 

Требишњица је пресу шила. Види се место на коме понире кад има воде. 

Место на коме не бисте ле жали. Виде се најмање њиве на свету. И људи који 

их обрађују. И лење змије које леже на сунцу, скоро на сваком камену. Да 

ли змије једу жито и да ли скачу на воз? Сва зрна су пребројана. 

Хиљаде гуштера чувају стражу. 

На дубоком небу, крај ретких цируса, назире се рефлекс блиског мора. 

И као да се осећа његов непознати мирис. У овом плавом пространству 

назиру се изврнуте једрилице и бели расплинути бродови. Други скакавци 

неопажено су поседали у фотеље. Једном од њих шапућем како ће видети 

море и не знам да ли је разумео. 

Ево нас, најзад, на крају света. Све престаје, јер се и само небо сурвало 

под ноге, у плаву, огромну провалију, без краја и почетка. Јесу ли кипариси 

ова зелена вретена којима се ките сви преостали брегови? А плаве шуме, 

можда маслине? На супротној страни појављује се нови, узани залив, дубок 

и плав. На његовој глаткој површини, као љуске, леже бели чамци у пратњи 

верних сенки на самом дну. Око воза круже галебови. Плаво бескрајно море 

као да је под самим точковима. 

Прве куће и први бродови. Први таласи врућине. Локомотива објављује 

пискаво и уморно: Груж! 

Дубровачка врата широм су отворена. Улазим за поворком фантома у 

оклопима кроз облак вреле прашине. Силазим свечано низ камене степенице 

године 1451. Огледам се у једној фонтани коју су земљотреси уништили 

1777. године. Намештам шешир. Вадим мач из корица. Окрећем се на све 

стране са достојанством авети. Уверавам вас, грађани Дубровника, да сам 

само један од ваших ванбрачних синова. Гледам у беле прозоре тражећи 

70 




оно чега се можете одрећи. Али не видим ништа. Госпође једу сладолед у 

хаљинама из 1932. године. Једина присна сазнања, то су ове позлаћене куће 

од камена, које се гледају и скоро милују. Између њих ваздух је одуховљен. 

Улазим на једна врата од хладног камена у свежини и тишини, ослушкујући 

куцаје срца овог града, који у ствари још нико није освојио. 

Кроз источну капију, са првом тугом, излазим на мало дубровачко 

пристаниште. Ходам дуж воде, кроз ројеве деце бакарне пути. Први пут видим 

изблиза ово море голо. Гледам у оштри плави хоризонт између Локрума и 

масивне тврђаве. 

И гледам у морско дно посуто смарагдом. Две беле једрилице. Два плава 

облака на белом небу. Седим на најчистијој стени коју сам икад видео. И 

сликам овај акварел четкицама које умачем у читаво море. 

Београд, 1932. године 

пут – боја коже 

смарагд – драги 

камен зелене 

боје 

акварел – 

слика израђена 

воденим 

бојама; техника 

сликања бојама 

раствореним у 

води 


1. Прочитај одломак из те кста По тера за пејзажима Пеђ е Ми ло с а в љ е вића. З а мис ли 

пределе који су описани у на веденом одломку. Наведи пределе који су оставили посебан 

утисак на те бе. Образложи одговор користећи се текстом. 

2. Док путује возом, путник запажа пејзаже. Који су пеј зажи сликовито пред стављени 

у одломку? 

3. Чиме је писац заокупљен? Уочи што више необичних појединости (детаља) којима 

се истиче лепота описане природе. Истакни редослед по којем их је писац наводио. 

4. Шта је тема овог текста? На којим се мотивима она гради? Одреди главни мотив 

наведеног одломка. Обележи бројевима у тексту одговарајуће цели не. Сваки део 

текста именуј тако што ћеш забележити реченицу која га, према твом мишљењу, најнепосредније 

осликава и представља. На основу са држаја дај наслов сваком од тих 

делова. Уочи из колико се мањих целина састоји сваки од наведених делова и у школској 

свесци сажето забележи њихов садржај, те тако сачини прегледан план текста. 

На пример: I Полазак воза: сунчан дан; укрцавање путника у воз и сл. 

5. Прочитај пажљиво опис Ви ше града. Која све осећања и расположења обузимају 

путника? Шта све утиче на његов доживљај Сарајева? О чему он машта у зору? Где се 

тада налази? Како објашњаваш појаву Индијанаца у херцеговачком пејзажу? Размисли 

зашто су у долини Требишњице „нај мање њиве на свету” и „сва зрна пре бројана”. Када 

путнику изгледа да је стигао „на крај света”? Како се он осећа на обали мора? 

6. Зашто је, по твом мишљењу, аутор овом тексту дао наслов Потера за пејзажима? 

Повежи наслов текста са завршним пасусом. Закључи шта све путовање може да 

пробуди у човеку. За чим уметник чезне? Шта га подстиче да ствара? Дај нови наслов 

наведеном тексту, уместо постојећег. 




71


1. Анализирај стилска средства у тексту Потера за пејзажима Пеђе Милосављевића. 

Обрати пажњу на улогу (функцију) стилских фигура у тексту. У жељи да оживи пределе 

кроз које пролази писац често користи персонификацију. Пронађи неке примере 

персонификације у тексту и запиши их у школску свеску. Размисли зашто „пред полазак 

на сва места дуж прозора седа златно сунце”. Шта мислиш, како је путник у том 

тренутку расположен? 

2. Прочитај пажљиво опис реке Колубаре. Подвуци придеве у једном одељку (пасусу) 

из текста и уочавај како они „обогаћују” именице уз које стоје. 

3. Да би на сликовит начин дочарао лепоту путовања, писац ниже епитете. Подвуци 

све епитете у једном пасусу по избору. Откривајући епитете, тумачи пренесена 

значења мотива реке, неба, мора, равнице, облака, ноћи, зоре, јутра, висине, дубине, 

светлости, планине. 

4. Свака реч има своје основно значење, али понекад, у контексту, добија и пренесени 

смисао. Издвој метафоре у тексту. Шта се метафором посебно истиче? Објасни 

зашто се путници упоређују са скакавцима. Подвуци именице у тексту са којима се 

небо доводи у везу. Којим бојама се истиче особеност описаних предела? Тумачи њихова 

могућа значења. Шта на основу скривених значења речи сазнајеш о пишчевим 

осећањима и расположењима? 

5. Подвуци необична поређења у тексту и протумачи их. Запази шта све путник 

замишља. Пронађи ономатопејске речи у тексту и објасни њихову функцију. Наведи 

примере контраста у тексту и објасни шта се овом стилском фигуром наглашава. Препознај 

хиперболу у завршном пасусу. Шта писац исказује преувеличавањем? 

Састави текст у школској свесци у којем ћеш описати екскурзију коју памтиш. 

Потребно је да састав садржи следеће елементе: место (где сте били), време 

(полазак, боравак, повратак), занимљивости (место или ситуација), утисци 

(твоји и твојих другова и другарица). Опиши путовање на два начина – најпре 

објективно (технички опис), а затим изражавајући сопствене утиске (сугестивни 

опис). Састави детаљан план шта ћеш све описивати и о чему ћеш приповедати. 

Бирај појединости о којима ћеш писати у зависности од сврхе описа. Тема 

гласи: На екскурзији. 


Петар Пеђа Милосављевић (1908–1987), српски сликар и 

писац, рођен је у Лужницама код Крагујевца. Волео је да слика 

пејзаже, старе куће, природу, цвеће, манастире. Познате су му 

књиге есеја и записа Између трубе и тишине и Београд, град на мору. 

Кључне речи: стилске фигуре, опис, пејзаж 

72 




„Свод се овде креће; море се љуља у неизмерном простору; видик се помиче, 

и расте и скупља, непрестано; облаци пролећу као ужагрене масе, час 

по нирући у пучину, а час бацајући из неба по води своје усијане сенке. По 

цео дан пале се и гасе по пучини велике ватре, и протичу потоци свију боја. 

Најзад, непрекидне илузије вида: час као да се указало у даљини неко острво, 

или у близини нека тамна шума, или на самој црти видика велика фло та 

тамних и високих галија... На мору се живи од самих привиђења.” 

Јован Дучић, Писмо са Јонског мора 


Подне 

Над острвом пуним чемпреса и бора, 

Младо, крупно сунце пржи, пуно плама; 

И трепти над шумом и над обалама 

Слан и модар мирис пролетњега мора. 

Љубичасте горе, гранитне, до свода, 

Зрцале се у дну; мирно и без пене, 

Површина шушти и целива стене; 

Свод се светли топал, стаклен, изнад вода. 

Прах сунчани трепти над испраним песком, 

И сребрни галеб понекад се види, 

Светлуца над водом. И миришу хриди 

Мирисом од риба и модријем вреском. 

Све је тако тихо. И у мојој души 

Продужено видим ово мирно море: 

Шуме олеандра, љубичасте горе, 

И блед обзор што се протеже и пуши. 

Немо стоје у њој сребрнасте, родне 

Обале и врти; и светли и пали 

Младо, крупно сунце; и не шуште вали – 

Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне. 

чемпрес – врста 

дрвета, четинар 

који успева у 

средоземним 

пределима 

пламен (плам) – 

јака светлост, 

сјај, блесак, 

ватра 

гранит – врло 

тврда стена или 

камен 

свод – небо 

које даје утисак 

сведености, 

сферичности 

зрцалити се – 

огледати се, 

блистати, сијати 

целивати – 

љубити 

хрид – велики 

голи камен, 

стена; камени 

гребен 

вресак – ниска 

жбунаста биљка 

са ситним 

лишћем и 

медоносним 

љубичастим 

цветовима 

олеандар – 

украсна биљка 

с белим, жутим 

и црвеним 

цветовима, 

лијандер 

обзор – 

видокруг, видик 

вал – талас 




73


1. Замишљај лепоту описаног пејзажа. Образложи своје утиске о песми. 

2. Лирска песма Подне припада циклусу Сенке на води. Издвој и тумачи живописне 

детаље којима је дочарана атмосфера опи саног пејзажа у песми Подне Јована Дучића. 

Одреди значење речи зрцалити се, целивати и обзор у песми. Наведи њихове синониме. 

3. Подвуци речи којима се подра жавају звуци из природе. Који се чулни утисци тиме 

подстичу? О којој стилској фигури је реч? 

4. Наведи глаголе којима се пејзаж посебно оживљава. Које људске особине су пренете 

на неживу природу? Шта се тиме наглашава? 

5. Која се гласовна промена не врши у облицима речи топал, иако постоје услови за 

њено вршење? Шта мислиш, због чега је песник употребио тај облик? 

6. У песми Подне, насупрот ста ти чности и прецизности описа поднева једног пролетњег 

дана на мору, слика се и атмосфера и стање душе лирског субјекта. Подвуци 

стихове из којих се јасно види да су описи природе и расположење лирског субјекта 

уса глашени. Када лирски субјект престаје да описује природу и проговара о својим 

осећањима, утисцима и распо ложењима? Како се он осећа? 


Пејзаж је опис природе у књижевном делу. Уколико аутор описује положај 

предела у простору, за такав пејзаж се каже да је просторни. То су најчешће: 

планински, морски, равничарски и пустињски пејзажи. 

Екстеријер је опис отвореног простора, спољашњости неке грађевине, насеља, 

изгледа улица, панораме града са бићима и предметима у њему. Појам је 

преузет из архитектуре и ликовних уметности. 

Ентеријер је опис унутрашњости простора, просторије или описивање призора 

из живота у кући. 

Уколико је важнија временска ситуација у одређеном опису предела, такав 

пејзаж се назива временски. Осим јутарњег пејзажа, какав постоји у песми Зимско 

јутро Војислава Илића, временски пејзажи могу бити и јесењи, зимски (Сребрне 

плесачице Десанке Максимовић, Зимско јутро Војислава Илића), летњи (Поље Јована 

Дучића), пролетњи (Подне Јована Дучића), дневни (Шљива Милована Данојлића) 

и ноћни (Село Јована Дучића). Значајну улогу у описивању пејзажа имају чулни 

утисци (боје, мириси, звуци), који представљају субјективни (лични) доживљај 

приповедача у епском делу или лирског субјекта у песми. 

Дескрипција је описивање природе, физичког изгледа лика, спољашњег и унутрашњег 

простора. У књижевном тексту опис је претежно усмерен ка тренутном 

утиску онога што се непосредно запажа и омогућава читаоцу чулан доживљај. 

Разликују се следеће врсте описа: пејзаж (опис природе) и портрет (опис физичког 

изгледа лика). 

74 





Неколико пута прочитај песму Подне Јована Дучића, пазећи на изговор дугих и 

кратких акцената. Разговетно изговори сваки глас. Нагласи оне речи које се истичу 

својим значењем. Подвуци наглашене (акцентоване) самогласнике у речима. Обележи 

оловком целине песме и запази где је пауза у стиху. Научи песму напамет. 


Цезура (одмор, пауза) је стална граница између речи. Она дели стих на два 

дела (два полустиха). Обележава се косим линијама. 

Дванаестерац је стих који се састоји од дванаест слогова. Уколико дванаестерац 

има цезуру после шестог слога, он се назива симетрични дванаестерац 

(6+6) или александринац. На почетку 20. века у српској поезији дванаестерац 

и једанаестерац су била два доминантна стиха. Наше најлепше александринце 

испевали су песници Јован Дучић и Милан Ракић. 

Пример: симетрични дванаестерац (6+6) 

„Љубичасте горе, // гранитне, до свода” стих 

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. слог 


Опкорачење у песми настаје када се целовита мисао не заврши у једном стиху, 

него се пренесе у наредни стих. На пример: 

„Светлуца над водом. И миришу хриди 

Мирисом од риба и модријем вреском.” 


Опкорачењем у песми Подне Јован Дучић оживљава пејзаж и дочарава атмосферу 

коју ствара хармонија природе. После опкорачења, аутор описује усхићеност 

лирског субјекта лепотом природе и свој осећај мира, равнотеже и спокоја због 

сједињености са светом који га окружује. 

Рима је гласовно подударање речи на крају стихова или унутар стихова у 

песми. Рима помаже стиховима да се уклопе у строфу, тј. они се на тај начин 

повезују. Рима у катрену може бити: 

• укрштена (римују се први и трећи, други и четврти стих); 

• обгрљена (римују се први и четврти, други и трећи стих) и 

• парна (римују се први и други, трећи и четврти стих). 




75


1. Проучи песничке слике у на ве деној песми. Уочи мотиве од којих су сачињене 

песничке слике. Наведи главни мотив у свакој строфи и дај наслов тој песничкој слици. 

На при мер, наслов прве строфе могао би да гласи: опис жарког пролетњег дана на 

острву. Ова поетска слика изграђена је од следећих мотива: сунце пржи над острвом 

обраслим четинарима, над острвом и морским плићаком трепери јара, мирис мора се 

осећа у ваздуху. Настави даље самостално да уочаваш мотиве од којих су сачињене 

поетске слике у осталим строфама. Уочи повезаност мотива и песничких слика. Спреми 

се да на основу тога образложиш композицију лирске песме. Из колико тематских 

целина се песма састоји? 

2. Обрати пажњу на форму песме. Из колико строфа се састоји ова песма? Колико 

у свакој строфи има стихова? На основу броја стихова у строфи наведи назив врсте 

строфе. Усправним цртама растави речи на слогове у првом стиху песме. Испод сваког 

слога напиши његов редни број. Како се зове такав стих? Запази где се налази цезура 

(одмор, пауза) у стиху. 

3. Музикалност стихова Дучић гра ди употребом риме и опкорачења. Подвуци 

риму на крају стихова. Запази стихове који се римују. Која је врста риме заступљена 

у катренима? 

4. Природа песнику служи као под стицај за изражавање расположења лирског 

субјекта и његове усхићености хармонијом пејзажа. Наведи најважније одлике лирске 

песме које препознајеш у наведеним стиховима. Којој књижевној врсти припада 

песма Подне Јована Дучића? 

Прочитај одломак из приче Шума и степа И. С. Тургењева у Радној свесци и 

одговори на постављене захтеве. 

Опиши нарочито лепе и упечатљиве слике предела са неког свог путовања 

које памтиш у Радној свесци. 


Јован Дучић (1871–1943), један од најзначајнијих српских 

песника прве половине 20. века и путописац. Збирке песама: 

Песме сунца, Песме љубави и смрти, Царски сонети, Плаве легенде 

(песме у прози). Писао је путописе и објавио их у књизи Градови 

и химере. Аутор је и збирке рефлексивних записа Благо цара 

Радована. 

Кључне речи: дескриптивна песма, композиција лирске песме, мотиви, 

опкорачење, дванаестерац, синестезија, цезура 

76 




„Јер ствари имају онакав изглед какав им дадне наша душа.” 


Стеван Раичковић 

После кише 

Ниси сам: 

Поред тебе расту травке и савијају се. 

Три шиљата листа нешто чудно шуме. 

Скакавац је скочио са бусена на цвет. 

Откинут реп гуштера је нови становник: 

Нико сем тебе не зна да се умножио свет. 

Ниси сам. 

Газиш труло лишће босим ногама. 

Под петом си преломио прут: 

Једна птица прхну преко твога рамена. 

Прислонио си ухо доле: 

Ти би сад да чујеш песму камена. 


Коме ли се твоје очи смешкају? 

Можда мислиш да те оставио ум? 

Опет гледаш црну земљу што се пуши. 

Нешто се дешава сад у твојој души. 

Можда ти већ чујеш златни житни шум? 




77


1. Раичковићева песма После кише упућује на повезаност свих ствари на свету, као и 

на непоновљиву стваралачку моћ природе. Како разумеш уводни стих, који се понавља 

више пута током песме: „Ниси сам”? Шта окружује лирског субјекта у песми? 

2. Какви се све процеси одигравају у природи после кише? Покушај да обухватиш 

чулима тај свеопшти празник бујања, покрета, раста, живота. 

3. Коме се лирски субјекат обраћа? У ком лицу? Протумачи значење стиха: „Нико сем 

тебе не зна да се умножио свет.” У чему се састоји тајна множења света после кише? 

4. Каква је то песма камена коју би лирски субјекат да чује прислонивши ухо на 

земљу? Поред заобљености, камен може бити ознака и постојаности, не пролазности, 

приземности, тежине, станиште душа предака. Размисли о томе каква му значења 

лирски субјекат придаје у овој песми. 

5. Којим стилским средствима је дочаран опис природе после кише? Обрати пажњу 

на риме које се појављују у песми. Каква је њихова улога? 

6. У песми После кише човекова нога је уземљена у жилице трава. На плавом небу су 

пти це. У дубини земље песма камена. Тишина се у Раичковићевој поезији обликује 

на сасвим особен на чин. Она ниче ни из чега, а тежи да обухвати све. Све се радује 

животу после кише. Како су то све ствари, појаве, предмети и жива бића на свету у 

тајанственом дослуху и саучесништву? 

7. Стеван Раичковић у својој поезији пева у славу живота, који опстаје, упркос свему. 

Издвој основне поруке песме После кише. 

8. Читајући Раичковичеву поезију, и ми се обогаћујемо љу дско шћу. И радујемо се 

непоновљивим лепотама живота. У чему је, по твом мишљењу, лепота живота и извориште 

радости? 


Рефлексивна (мисаона) песма је песма у којој лирски субјект изражава своја 

размишљања о свету, животу и људима. Раичковићева песма После кише пример 

је те лирске врсте. Она је, истовремено, и описна јер описује природу после кише. 

Слободни стих је стих у песми створен тако да одступа од ритмичке организације 

у оквиру строфа (стихови имају различиту дужину, а строфе немају 

једнак број стихова). Најчешће је без риме. Слободан стих песници користе да 

би лакше изразили доживљаје, мисли и осећања. Слободним стихом су испевани 

Папирнати бродови Р. Тагоре. 

Сви стихови у једној песми који имају једнак или приближно исти број слогова, 

а међусобно су повезани римом и распоређени у строфе с једнаким бројем 

стихова чине везани стих. Везан стих има препознатљиве границе (крај стиха и 

полустиха). 

78 





Рефрен је врста гласовног понављања које се појављује у правилним 

размацима у песми. Најчешће се понавља једна или више речи, један или више 

стихова, обично на крају сваке строфе или веће целине. 

Ниси сам: 

Поред тебе расту травке и савијају се. 

Три шиљата листа нешто чудно шуме. 

Скакавац је скочио са бусена на цвет. 

Откинут реп гуштера је нови становник: 

Нико сем тебе не зна да се умножио свет. 


(Стеван Раичковић, После кише) 


Стеван Раичковић (1928–2007), познати српски песник и 

приповедач који је писао и за децу и за одрасле. Значајне књиге 

за децу: Велико двориште (1955), Дружина под сунцем (1960), Гурије 

(1962), Приче о слону и осталима и о једној буви на крају (1962), 

Крајцара и друге песме (1971), Ветрењача (1974), Мале бајке (1974). 

Кључне речи: рефлексивна (мисаона) песма, рефрен, везани и слободни стих 




79

„Pesnikovo je delo uvek kao jedno usamljeno ostrvo, koje izgleda da ima svoje 

sopstveno nebo i sopstveno sunce, na čijem osvetljenju zrači njegova sopstvena 

lepota.” 

Jovan Dučić 

Vislava Šimborska 

Oblaci 

Morala bih da požurim 

S opisivanjem oblaka – 

Po deliću sekunde 

Prestaju da budu oni, a počinju da bivaju drugi. 

Njihovo svojstvo – 

Nikada se ne ponavljati 

U oblicima, nijansama, pozama i ređanju. 

Neopterećeni sećanjem na bilo šta, 

Bez napora se dižu iznad činjenica. 

Kao nekakvi svedoci bilo čega – 

Smesta se razgone na sve strane. 

Neka ljudi, ako hoće, postoje, 

A posle neka redom umiru, 

Njih, oblake, briga za sve 

To 

Veoma čudno. 

Nad celim Tvojim 

I mojim, još ne celim, životom, 

Paradiraju u raskoši kao što su paradirali. 

Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju, 

Da bi plovili, ne moraju da budu viđeni. 

(prevela Biserka Rajčić) 

U poređenju s oblacima 

Život se čini utemeljen, 

I gotovo trajan i večan. 

U odnosu na oblake 

Čak i kamen liči na brata, 

Na koga se možeš osloniti, 

Dok su oni poput dalekih i vetropirastih rođaka. 

80 





1. Kako počinje pesma Oblaci poljske pesnikinje Vislave Šimborske? Koje osobine oblake 

povezuju sa ljudima, a koje ih od njih razdvajaju? Može li čovek nešto naučiti iz kratkog i 

lepršavog života oblaka? 

2. Uporedi lakoću, lepršavost i prozračnost oblaka sa smislom umetničkog poziva i sredstvima 

koja pesniku stoje na raspolaganju. Obrazloži svoje mišljenje. 

3. Analiziraj stilsko-izražajna sredstva, jezik i strukturu pesme Oblaci. 

4. Koliko naizgled neobavezan raspored strofa u pesmi i različit broj i dužina stihova unutar 

strofa odgovaraju tematici pesme? 

5. Ako je pesma ispevana slobodnim stihom, bez jasnih metričkih zakonitosti, čime se postiže 

njen sklad, dobro zvučanje, ritmičnost i melodičnost? Obrazloži svoje mišljenje. 

6. Kakva sve značenja sadrži završna poruka pesme da oblaci „Da bi plovili, ne moraju da 

budu viđeni”? Obrazloži svoj stav. 

ZANIMLJIVOST 

„Retko se događa da pesnici ne vole književne večeri i promocije svojih novih 

knjiga. Šimborska ih iskreno ne voli i čak izbegava. Ne voli ni intervjue. I njih izbegava. 

Nije pripadala nikakvim lobijima, grupama, organizacijama. [...] Nije čak imala ambicije 

da bude urednik neke izdavačke kuće, književnih novina ili časopisa. Godinama je u 

krakovskom Književnom životu radila kao sekretarica redakcije, između ostalog vodeći 

rubriku ‚Pisma čitalaca’. Bila je rođena za taj posao, jer nikada nije isticala sebe i svoju 

poeziju kao nekakav uzor ili model. Godinama je davala krajnje obične savete, recimo, 

na šta mladi pesnik da obraća pažnju ili, recimo, da ne posustaje, odustaje. Takva je 

ona i u životu. Krajnje jednostavna. Uvek duhovita. Samokritična. Druži se i prijateljuje 

na krajnje običan način. Nikada ne pominje šta piše, ni da je prevođena, ni gde.“ 

(Biserka Rajčić, Pisma iz Poljske, str. 118–119) 

BELEŠKA O AUTORKI 

Šimborska, Vislava (1923–2012), velika poljska pesnikinja, dobitnica 

Nobelove nagrade za književnost. U njenom stvaralaštvu prelomna 

je zbirka Dozivanje Jetija (1957). Pesničke zbirke: So (1962), Da umreš 

od smeha (1967), Svaki slučaj (1972), Veliki broj (1976), Ljudi na mostu 

(1986), Kraj i početak (1993), Trenutak (2002), Rimovanke ili pesmice za 

veliku decu (2002), Dve tačke (2005), Ovde (2009) i Dovoljno (2012). 

Prevedena je na oko pedesetak jezika, između ostalog i na srpski. 

Ključne reči: refleksivna (misaona) pesma 




81

„Ко хоће да доживи чуда 

мора веровати да она постоје 

у свету свуда, 

да покрај звезда што их видимо 

и невидљиве звезде се роје.” 

Десанка Максимовић 

Рабиндранат Тагоре 

Папирнати бродови 

Из дана у дан пуштам низ зелену реку понеки мали папирнати брод. Сваки сам 

од њих украсио крупним, црним словима мог имена и села у ком живим. Можда ће 

неко преко седам мора наићи на мој брод и дознати како се зовем и где се налазим. 

Цветом из очевог врта закитио сам све бродове моје: надам се да ћe ово цвеће – 

убрано јутрос – приспети до мрака некоме у руке! Поринуо сам мој папирнати 

бродић, а када сам погледао у небо, спазио сам читаву флоту облачића где журно 

дижу своја бела једра. Који их то незнани друг у игри пушта уз реку, да се целим 

путем утркују с мојим папирнатим бродом? Кад падне нoћ, закрилим руком лице и 

сневам како сви бродови плове некуда пут поносних звезда... 


1. Зашто дечак пушта папирнате бродове низ реку? Запази на који начин их он украшава. 

Шта он прижељкује? Како се осећа? О чему дечак размишља док посматра 

облаке? О чему он снева? Чему се нада? 


Песма која садржи лирске елементе (риму, стилске фигуре и ритам), али је 

написана у прозном облику назива се песма у прози. Пример такве песме су 

Папирнати бродови Р. Тагоре. 


Рабиндранат Тагоре (1861–1941), индијски песник, прозни 

и драмски писац. Познате збирке песама: Вечерње песме (1879), 

Јутарње песме (1880), Боје и песме (1884), Златна барка (1893), 

Жртвене песме (1910), Лабуд (1916). Написао је: драме (Краљ, 

Пошта), романе (Бродолом, Дом и свет). 

Кључне речи: песма у прози, лирика, мотив 

82 




„Чим будете боље познавали све оно што се на људе и земљу која вас је 

родила односи, тим ћете умети боље да примените оно чему се у школама 

или из књига научите. А што је за вас најважније, чим будете боље познавали 

прошлост и садашњост, дивоте и богате изворе свога отачаства, тим ћете га 

с већом оданости љубити, а љубов отачаства она је благодетна сила која ће 

вас најбоље руководити да вољно сносите труде и жртве које вас у будућем 

практичном животу чекају.” 

Јосиф Панчић 

Природне реткости и 

споменици културе у 

Србији 

(избор) 

Приближно триста објеката и локалитета заштићени су у Србији као 

споменици природе. Они представљају репрезентативне и јединствене 

вредности наше земље. 

Прерасти су природни камени мостови, 

настали најчешће тамо где се крашке реке 

сужавају у клисуре. Претпоставља се да су 

настали обрушавањем пећинских таваница 

(Цвијић) или деловањем река понорница. 

У источној Србији, као ретко где у Европи, 

на релативно малом простору има шест 

таквих обли ка у рељефу. Један од најлепших, 

права природна атракција, свакако је 

Ваља прераст, предивни камени мост висок 

26 метара, удаљен само 12 километара од 

Мајданпека. Прераст Шупља стена у долини 

Шашке код Мајданпека наткрива речно 

корито на дужини од 22 метра, с отвором 

широким 9 метара и високим 29 метара. У 

клисури реке Вратне, једне од најлепших у 

Србији, тридесетак километара од Неготина, 

постоје три прераста. Високи су по тридесетак 

метара, зову их Капије Вратне. 

Велика прераст у долини Вратне 




83

туф – камен 

који је настао 

слепљивањем 

честица 

вулканског 

пепела и другог 

материјала 

ерозија – 

разарање или 

растварање 

стена и рељефа, 

одношење 

земљине 

површине 

деловањем 

ветра, воде, леда 

развође – 

узвишење које 

дели два суседна 

слива 

Јован Цвијић – 

српски географ 

Јосиф Панчић – 

српски биолог 

У вулканском туфу 

код Куршумлије 

ерозија је обликовала 

Ђавољу варош. 

На развођу између 

Па клене и Ђавоље јаруге 

образовано је око 

две стотине чудесних 

земљаних стубова, високих 

од два до петнаест 

метара, а широких 

од пола до три метра. 

Сваки стуб на врху има 

по један камен, који 

Ђавоља варош 

као кишобран штити 

своју основу од спирања. Наука тврди да су настали ерозијом земљишта и 

да слична појава постоји још само у америчкој Башти богова. Народ упорно 

чува познату легенду о уклетим окамењеним сватовима, који су по наговору 

ђавола венчали брата и сестру. И заиста, када се све то погледа изблиза, на 

обронцима Радан планине, у близини Куршумлије, човек поми сли да ту, заиста, 

„има још нечега”. Ђавоља варош је 1995. године 

проглашена за споменик природе. 

Феникс цвет – Rаmondia Serbica је чудесни цвет 

који је Јосиф Панчић пронашао на Ртњу 1855. Данас 

га има још само у Сићевачкој и Јелашничкој клисури. 

Биљка поседује чудесну способност да у екстремно 

неповољним условима, као што су дуготрајне суше 

и ледена доба, пређе у стање анабеозе – осуши се и 

практично обамре, а чим опет настану погодни услови, 

враћа се свим вегетационим процесима. Тако је успела 

да преживи милионе година. 

Извор: Необична Србија 

(едиција „Упознајте Србију”, 11. свеска, стр. 11,12 и 15) 

Михаил Кулачић, Ramondia Serbica 


1. Шта си сазнао/-ла читајући наве дене текстове? Који ти је текст био нај занимљивији? 

Образложи свој одговор. 

2. Пронађи на географској карти Србије где се налазе поменути лока литети. Израчунај 

колико су они удаљени од места у којем живиш. Којим све путем можеш стићи до њих? 

3. Наведи које заштићене природне споменике познајеш у свом окружењу. По чему 

су они јединствени? У чему је значај заштите природе? 

84 




Сремска Митровица 

Римско наслеђе на тлу Србије 

Сирмијум – најстарији римски град на тлу Србије. Смештен је на југоистоку 

провинције Паноније, на месту од велике стратешке важности, подно 

Фрушке горе, на једном оштром завоју велике пловне реке Саве. Подигнут 

је на већ постојећем утврђењу илирског племена Аматина. [...] Током ратова 

које је Марко Аурелије водио на Дунаву, Сирмијум је био једно од главних 

упоришта римске војске. У 3. и 4. веку Сирмијум постаје велики, богат трговачки 

град, са преко 100.000 становника (што је за оно доба екстремно 

велик број). Диоклецијановом реформом град је припао провинцији Доњој 

Панонији и био њен главни град. У Сирмијуму 

су често боравили цареви. Стога 

је у граду саграђена раскошна царска 

палата. Крајем 3. и у првој половини 4. 

века – под Галеријем, Лицинијем, једно 

време и под Константином Великим – у 

Сирмијуму је била и царска резиденција. 

Ту су се налазили седиште речне флоте, 

мануфактура оружја, ковница златног, 

сребрног и бакарног новца. [...] Иако је у 

4. и 5. веку н. е. често био изложен нападима варвара, Сирмијум је опстао 

и после пада Западног римског царства (476. године н. е.). Сирмијум је пао 

у 5. веку под ударима Хуна. Доцније, осим накратко под Јустинијаном, био 

је у рукама Гота и Гепида. Године 582, после трогодишње опсаде, заузели су 

га Авари. 

Сирмијум данас тихује испод савремене Сремске Митровице. У њеном 

центру могу се видети ископани остаци античких грађевина, углавном из 3. 

и 4. века, делови градских бедема, царске палате, купатила, житнице, хиподрома. 

Видљиви су и остаци водоводне и канализационе мреже. Откривене 

су и две хришћанске некрополе, као и остаци Цркве Светог Иринеја, првог 

познатог сирмијумског епископа и мученика. 

Наис – други римски град царског ранга 

на тлу данашње Србије. Римљани су се у Наису, 

данас Нишу, утврдили на прелазу из старе у нову 

еру, исто кад и на Дунаву. Град је имао мануфактуру 

оружја и производио посуђе од племенитих 

метала. Највећа градитељска активност у Нишу 

била је у време цара Константина Великог, који 

је свој родни град улепшао многим здањима и 

често у њему боравио. Половином 5. века Наис 

су разорили Хуни. Обнавља га Јустинијан, али 

потом следе освајања Словена и Авара. 

Константин Велики 




Марко Аурелије 

(161–180) – 

римски цар 

који је већи део 

своје владавине 

провео бранећи 

границе царства 

од варвара 

Диоклецијан 

(284–305) – 

римски цар 

познат по 

увођењу новог 

пореског 

система и 

суровом прогону 

хришћана 

Константин 

Велики (306– 

337) – римски 

цар који је 

313. године 

Миланским 

едиктом 

изједначио 

хришћанство 

са паганством 

и допустио 

хришћанима 

да слободно 

проповедају 

своју веру. 

Основао је 330. 

године нову 

престоницу 

Константинополис 

(Константинов 

град) на обали 

Босфора, 

мореуза који 

повезује 

Мраморно и 

Црно море. 

Хуни – 

ратоборно племе 

из Азије. Они су, 

375. године н. е. 

прошавши кроз 

Врата народа 

(равницу између 

планине Урала 

и Каспијског 

језера), дошли у 

Европу. У 5. веку 

н. е. разорили 

су римске 

градове на тлу 

данашње Србије 

(Сирмијум, 

Сингидунум, 

Виминацијум и 

Наис). 

некропола – 

гробље из 

старих времена 

(обично пре 

хришћанства), 

подземна 

гробница 

85

Галерије (293– 

311) – рођен 

средином 3. 

века у данашњој 

источној Србији 

Илири – народ 

који је живео на 

источној обали 

Јадранског мора 

архиволт – 

главни лук који 

спаја два стуба 

мозаик – слика 

састављена од 

разнобојних 

комадића 

камена 

Дионис – 

грчки бог вина 

и животних 

радости 

Јупитер – 

врховни бог 

старог Рима, 

господар муња и 

громова 

Трајан (98–117) – 

римски цар који 

је наредио да 

се изгради пут 

кроз Ђердапску 

клисуру и мост 

преко Дунава 

(код данашњег 

Кладова). 

Покорио је 

Дачане, који 

су живели 

на подручју 

данашње 

Румуније. 

Јустинијан 

(527–565) – 

византијски 

цар; потиче 

са Балканског 

полуострва 

Авари – номадско 

племе 

турског порекла 

епископ – 

поглавар једне 

црквене области, 

епархије, 

владика 

Досадашња археолошка налазишта потичу углавном из 4. века. Откривена 

је позноантичка некропола с једном лепо осликаном подземном гробницом, 

а у самој тврђави постоје остаци цркве. У кориту реке Нишаве пронађена 

је бронзана глава за коју се верује да представља Константина Великог. Уз 

још неколико сребрних римских посуда из Ниша, она се чува у Народном 

музеју у Београду. 

Феликс Ромулијана – градњу тог раскошног завичајног царског комплекса 

надомак данашњег Зајечара, верује се, цар Галерије Максимијан започео је 

одмах након своје велике победе над Персијанцима, крајем трећег века. [...] 

Име граду подигнутом у свом завичају дао је по својој мајци, која сама почива 

на том месту. Град је био опасан јаким бедемима, са мноштвом кула. Унутра 

су се налазили царска палата, велики храм (вероватно посвећен Јупитеру) и 

бројна друга здања, житнице и магацини. [...] Међу најлепше римске споменике 

у Србији убраја се царска палата у Гамзиграду код Зајечара, изграђена 

почетком 4. века нове ере. Дилеме да ли је у Гамзиграду заиста откривена 

Галеријева палата коначно су разрешене 1984, када је нађена архиволта на 

којој је уклесан натпис Felix Romuliana. 

Тај натпис уводи Гамзиград у историју 

староримског доба. 

На оближњем брду, званом Магура, 

откривена су два маузолеја, 

посвећена цару и његовој мајци. Два 

најлепша гамзиградска мозаика, на 

којима су представљени лавиринт и 

Дионис, данас се налазе у Народном 

музеју у Зајечару, где су изложене 

и скулптуре, међу којима и чувене 

мермерне главе Јупитера и Херакла. 

Виминацијум – био је један од првих римских утврђења на Дунаву, а још 

током првог века, насељавањем трговаца и занатлија, развио се у велико насеље. 

За време Трајанових ратова против Дачана ту је била смештена врховна 

команда римске војске. Опустошили су га Хуни 441. године, а обновљен је под 

Јустинијаном. Међутим, већ 582. године разорили су га Авари. 

Главни археолошки локалитет 

Виминацијум данас се налази у кругу 

костолачке термоелектране и површинског 

угљенокопа. Води се стална 

борба археолога да што боље истраже 

локалитет пре но што га прогутају 

рударске машине. 

Сингидунум – име града који се 

налазио на месту данашње српске 

престонице, пореклом келтско, Римља- 

Феликс Ромулијана 

Виминацијум 

86 




ни су прихватили кад су на некадашњем 

њиховом утврђењу подигли своје. Осамдесетих 

година првог века Сингидунум 

је постао стално седиште римске Четврте 

легије. Град је у петом веку страдао од Хуна, 

али га је Јустинијан обновио. Почетком 

седмог века заузели су га Авари. 

На античком Сингидунуму лежи данас 

центар Београда и његови делови често 

израњају на површину (као недавно, на 

ободу Калемегданског парка, када су реконструисане 

трамвајске шине). Откривени 

су остаци логора, аквадукта, цистерне и 

гробља. Мостом преко Саве римски град је 

Калемегдан, кула деспота Стефана 

Лазаревића 

био повезан са Панонијом. Римски Сингидунум и српски Београд живе, тако, 

један са другим, један у другом. 

Извор: Римско наслеђе на тлу Србије 

(едиција „Упознајте Србију”, 8. свеска, стр. 12, 15, 16, 19 и 20) 

аквадукт – антички 

водовод 

постављен на 

грађевини сличној 

мосту 


1. Пажљиво прочитај текст Римско наслеђе на тлу Србије и одреди из колико се делова 

састоји. Наведи поднаслове у тексту. О којим културно-историјским споменицима је 

реч? Подвуци у сваком делу кључне речи. Немој да подвлачиш читаве реченице, већ 

само реч или неколико речи за које сматраш да су најбитнији у одређеној реченици. 

2. Наведи име најстаријег римског града на тлу Србије. У којој римској провинцији 

је био главни град? У ком веку су га заузели Хуни? Како се зове град који се налази на 

том археолошком локалитету? Где се он данас налази? 

3. Како се зове родни град римског цара Константина Великог? По чему је овај владар 

остао упамћен у историји? Из ког века потичу досадашња археолошка налазишта? 

4. Када је откривено да се Галеријева царска палата налази у Гамзиграду? На основу 

чега је то утврђено? 

5. Наведи називе два римска града која су 582. године разорили Авари. Који је владар, 

према тексту, обновио те градове? 

6. Наведи три материјална извора која су открили археолози ископавањем. Како се 

назива наука која проналази и проучава материјалне изворе? Где се чувају откривени 

споменици? Наведи речи чија си значења научио/-ла. 

7. Који су важни споменици културе на простору Србије? Наведи по чему су значајни. 

Пронађи и издвој основне инфор мације у текстовима решавајући за датке у 

Радној свесци. 

Кључне речи: научнопопуларни текст, културна историја Срба 




87

ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ 

1. Одреди и на линијама напиши којој књижевној врсти припадају следећа 

књижевна дела: 

а) Облаци, В. Шимборска _______________________________________ 

б) Подне, Ј. Дучић ________________________________________ 

в) После кише, С. Раичковић ________________________________________ (3) 

2. Одреди врсту риме у наведеним катренима: 

а) „Над острвом пуним чемпреса и бора, 


трепти над шумом и над обалама 

Слан и модар мирис пролетњега мора.” ________________________ (1) 


б) „Скупила си сузе у косе детиње. 

Све вас гледам сада крај гозбе сироте. 

Лице ти се ведри: то душа светиње 

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.” ___________________________ (1) 

(Владислав Петковић Дис, Међу својима) 

3. Препознај три стилске фигуре у наведеном одломку. На линијама напиши 

њихове називе. 

„Пред полазак на сва места дуж прозора седа златно сунце. И ускаче рој позлаћених 

скакаваца. Пошли су са околних поља да траже зрела жита и до костију да оглођу 

све вршалице на овом путу. 

Колубара се крије између врба.” 

(Пеђа Милосављевић, Потера за пејзажима) 

______________________________________________________________ (3) 

4. На линији напиши назив врсте стиха који откриваш у наведеном примеру: 

„Слан и модар мирис пролетњега мора.” 


__________________________________________________ (1) 

5. Како се назива стих у наведеном примеру? 

„У односу на облаке 

Чак и камен личи на брата, 

На кога се можеш ослонити, 

Док су они попут далеких и ветропирастих рођака.”_________________________ (1) 

88 




6. Препознај песму из које је наведени одломак, аутора који је написао ту 

песму и стилске фигуре које у строфи запажаш. 

„У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња 



Боже! Шта ли данас у Србији ради?” 

а) Назив песме: ___________________________________________________________ 

б) Аутор: ______________________________________________________________ 

в) Стилске фигуре: _____________________________________________________ (3) 

7. Како се назива дело у којем писац описује свој живот од рођења или само 

један одређени период одрастања (детињство, младост)? 

____________________________________________________________________ (1) 

8. Препознај песника по наведеним биографским подацима: 

Један од најзначајнијих песника прве половине XX века, есејиста и путописац. 

Радио је у дипломатској служби на разним дужностима. Објавио је збирке песама 

Пјесме и Песме, песме у прози Плаве легенде, путописе Градови и химере, као и књигу 

рефлексивних записа Благо цара Радована. 

___________________________________________________________________ (1) 

9. Напиши назив врсте строфе која је заступљена у наведеном примеру: 

„Над острвом пуним чемпреса и бора, 


И трепти над шумом и над обалама 

Слан и модар мирис пролетњега мора.” 


____________________________________________ (1) 

Порука за тебе: 

1–4 – ПРОБУДИ СЕ! 

5–7 – МОЖЕШ И БОЉЕ. 

8–10 – ДОБРО ПОЗНАЈЕШ ГРАДИВО. 

11–13 – ВРЛО ДОБРО ЗНАШ. 

14–16 – ОДЛИЧНО ПРИМЕЊУЈЕШ СВОЈЕ ЗНАЊЕ. 




89

СВЕТОГОРСКИ 

ДАНИ И НОЋИ 

90 




„Учини добро – не кај се, учини зло – надај се.” 


Свети Сава у народној 


(избор) 

Свети Сава и ђаво 

Пошао Свети Сава преко једне планине, па срете ђавола. Кад га ђаво 

угледа, уплаши се и шћедне да побјегне, али не могне, па се сада сретну на 

путу. Свети Сава рекне ђаволу: – Помози Бог! А овај одговори: – Није ти за 

тим стало. 

– Како си? – рече Свети Сава – а ђаво му одговори: – Шта је тебе брига 

како сам? 

– Куда хоћеш? – упита га Свети Сава – а овај одговори: – Ни за тим ти 

није стало. 

– Шта би радио? – рече Свети Сава – а овај му одговори: – Радио бих 

баштованлук, кад бих имао мршаве земље и таквог ортака. Онда Свети Сава 

каже ђаволу: – Чујеш, побратиме, баш ако хоћеш да радиш баштованлук, 

ево сам ти ја ортак, но да се договоримо, како ћемо и шта најприје радити и 

сијати и ко ће сјеме набављати. А ђаво му одговори: – Вала, ако ме и мрзи с 

тобом радити, и опет ти се покорити нећу, али само хоћу да начиним уговор, 

па да отпочнемо радити. Сад се договоре да посаде најприје мрки лук; ово 

и учине. Кад лук почне да расте, дошао би ђаво па гледао како су лијепа и 

добра перја у лука, а не гледаше шта је у земљи. Кад лук у највећој снази буде, 

онда Свети Сава позове ђавола, те дођоше. Е рече сад Свети Сава ђаволу: 

– Пола је моје, а пола твоје, па бирај сам које волиш. Видећи ђаво силна пера 

у лука, превари се и узме оно што је на земљи, а Свети Сава узме оно што је 

у земљи. Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не 

бијаше мило кад види да пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену, а 

Свети Сава повади лук и однесе га. Ово ђавола врло ожалости, па се ријеши 

те јошт један уговор са Светијем Савом учини, да посију и посаде купус, па 

ђаво рече: – Ја ћу оно што је у земљи, а ти оно што је на земљи. И тако буде. 

Купус, мој брате, посаде и овај све растијаше више и развијаше свој лист, 

док се и главице укажу. Видећи ово ђаво мишљаше: кад је оволика чвонта на 

земљи, то колика мора бити у земљи, па се врло радоваше. Кад у јесен буде, 

Свети Сава дође те купус посијече, а ђаволу остави корење. Мало затијем 

ево ти и ђавола! Ту су гајде, ту су свирале, хука, бука, пјесма и арата велика. 

Па чим један корен извади и види да нема ништа, пренемогне се од муке, па 

Свети Сава 

(1175–1236) – 

монашко 

име Растка 

Немањића, 

најмлађег сина 

жупана Стефана 

Немање и његове 

жене Ане. 

Захваљујући 

њему 1219. године 

Српска 

православна 

црква стекла 

је незави сност. 

Свети Сава постао 

је њен први 

архиепископ. 

шћети – хтети 

баштованлук – 

узгој поврћа у 

башти 

мршава земља – 

неродна земља 

ортак – партнер, 

сарадник у послу 

мрки лук – црни 

лук 

чвонта – главица 

(код биљака) 

гајде – народни 

дувачки музички 

инструмент 

арата – весеље, 

забава 




91

цимина (цима) – 

врежа и лишће 

кромпира, лука 

и другог поврћа 

трап – јама, 

рупа у земљи 

у којој се 

чува поврће 

(кромпир, репа) 

од смрзавања 

стрн – житне 

стабљике које 

остају после 

жетве 

џибра – остатак 

при производњи 

алкохола, 

комина 

онда умоли Светога Саву те још један уговор начине, да посију кромпире, 

па онда што је у земљи, то нека буде Светога Саве, а што је на земљи, то да 

њему остане. Овако и учине. Посију кромпире. Кромпири изникну, укаже се 

најприје цимина, па онда цвијет, а за овијем бобе. Видећи ово ђаво, стане се 

смијати и Светом Сави пркосити. Но кад буде у јесен, онда цимина опадне и 

иструне, а Свети Сава повади кромпире па у трап. Надимаше се ђаво да пукне 

од зла видећи овако себе преварена, кајаше се што је са попом имао посла, 

па опет умоли Светога Саву те посију шеницу и уговоре: што је на земљи, нека 

буде Светога Саве, а што је у земљи, то да буде ђаволу. Кад шеница порасте 

и укласа, а ђаво дође над ограду па гледаше колико је израсла и говораше: 

– Из малог зрна нарасте оволика стабљика! Кад буде у јесен, онда Свети Сава 

позове жетеоце, те шеницу пожње, а ђаволу стрн. Сад ђаво стане плакати, па 

од љутине рече: – Вала, попе, баш хоћу још с тобом да посадим виноград, 

па шта буде, и ако ме још и овђе превариш, онда од нашега ортаклука нема 

ништа. И тако посаде виноград. Кад виноград треће године роди и покаже се 

врло лијепо грожђе, онда се састану да опет бирају шта који воли. Сад Свети 

Сава упита ђавола: – Што волиш, ортаче, или чорбу или густижу? А ђаво 

одговори: – Вала, ја ћу густижу, а теби џаба чорба. Кад виноград сазри, онда 

Свети Сава обере грожђе, метне у кацу, па после источи вино, а ђаволу остане 

џибра. Сад се, мој брате, домисли ђаво те у џибру наспе воду, начини казан 

и препече ракију, а Свети Сава тек њему, па му рече: – Шта је то, ортаче? А 

овај му одговори: – Печем ракију, побратиме! Онда Свети Сава рекне: – Дајде, 

ортаче, да видим, ваља ли. А овај му наточи у чашу. Сад Свети Сава сркне 

једном, другом, па трећи пут благослови и прекрсти се, а ђаво побегне и рече: 

– Вала, баш то је стару лијек, а младоме бијес! – па тако ишчезне и више га 

никако нема тамо гдје чује да је поп. 


1. Пажљиво прочитај причу Свети Сава и ђаво. Шта ти се у причи нарочито допало? 

Шта мислиш, зашто се ђаво већ на почетку ове приче уплашио Светог Саве, те је хтео 

да избегне сусрет с њим? 

2. Протумачи договор између Светог Саве и ђавола да се као ортаци баве баштованлуком. 

Присети се шта се у народу каже за оног ко прави уговор са ђаволом. У чему 

је ђаво вешт? Откуд то да Свети Сава пристаје да склопи договор са њим? Објасни 

каква све преимућства има Свети Сава над ђаволом. Због чега ђаво упорно погрешно 

процењује која је половина боља од приноса? Објасни које је његово полазиште у тој 

процени. Чиме ђаво образлаже своје изборе и одлуке? Како то чини? Како ђаво реагује 

када схвати да је погрешио? Шта мислиш, зашто народни приповедач увек даје 

предност Светом Сави над ђаволом? 

3. Којим се облицима изражавања служи народни приповедач? Шта даје живост 

приповедању? Какву улогу има хумор у наведеној причи? 

4. Вреднуј Савине речи и поступке у завршници приче Свети Сава и ђаво. Које његове 

особине долазе до изражаја? Установи зашто се ракија везује за лик ђавола. Објасни 

зашто је ђаво на крају приче нестао. Чему Свети Сава жели да поучи људе? Протумачи 

дубљу симболику његових речи и поступака. 

92 




Свети Сава и браћа која се деле 

Србе Косовце нађе једне године страшна невоља. Зађе нека болештина 

међу њихова велика стада, те им овце стану нагло мањкати. Они се почну 

молити Светом Сави да им помогне у невољи и да им сачува стада. Свети 

Сава прими њихову искрену молитву, обуче се у калуђерско одело и крене 

се са својим оцем Светим Симеоном међу Косовце. 

Идући тако прођу поред два рођена брата, која су баш тада делила имање 

што им је од оца остало. Свети Сава прође поред њих и не каже им ништа. 

То паде у очи Светом Симеону, па упита Светог Саву: „Зашто, синко, ништа 

не каза оној двојици, поред којих мало пре прођосмо, кад ништа рђаво не 

чињаху?!” Свети Сава одговори оцу: „Ти, оче, рече да они ништа рђаво не 

чињаху, а зар не виде да деле имање које им је од оца остало, а тиме замећу 

између себе свађу, мржњу, завист, пакост, те ће тако брзо осиромашити и 

никада више неће живети у братској слози, миру и љубави. Ето зато их не 

поздравих, кад поред њих прођох.” 

Путујући тако прођу поред неколико људи који су седели крај казана и 

пили ракију. Свети Сава прође и поред њих и ништа не проговори. „А зашто, 

синко, овима ништа не рече, кад људи мирно сеђаху?”, рекне Свети Симеон 

Светом Сави. „Ти оче, рече, да су то мирни људи, а они су најнемарнији од 

свих осталих које може земља да роди. Седе, беспосличе и пију отровну 

ракију, па се поваздан грде, псују и бију, па после од њих имају муку и Бог 

и добри људи. Зато их не поздравих, кад поред њих прођох.” 

мањкавати – 

цркавати 

Стефан 

Немања – 

српски владар 

који је 1196. 

године напустио 

престо, 

замонашио се 

и добио име 

Симеон 


1. Анализирај лик Светог Саве у народној причи Свети Сава и браћа која се деле. Запази 

и наведи шта Свети Сава осуђује. Протумачи његов однос према порочним и лошим 

људима. 

2. Објасни због чега Свети Сава не жели да поздрави грамзиву браћу. 

3. Какав је Савин однос према ракији и онима који је производе? Наведи штетне 

последице које Сава приписује алкохолу. 


„За првих десет година Сави ног мо наховања, Немања и Сава су измени 

ли много писама, по зи вајући један другог у посету. Отац је желео да, пре 

своје смр ти, још једном види сина. Са ва, пак, мољаше оца да дође у Свету 

Гору, да ту проведе своје последње дане у припремању за други свет. [...] 

Немања и његова супруга Ана су замо нашени ис тога дана, на Благовести, 25. 

марта 1196. године, добивши имена Симеон и Анастасија. Симеон се опрости 

заувек са сво јом земљом и народом, и стиже у Свету Гору 8. октобра 1197. године.” 

(одломак из енциклопедије Свети Сава, принц и просветитељ) 




93

благословити – 

дати благослов, 

пожелети неко ме 

добро и сре ћу; 

призвати божју 

милост, об дарити 

зарана – ра но 

изјутра; у млађим 

годинама; 

на време, 

благовремено 

раден (радан) – 

који воли да 

ради, вредан, 

мар љив, приљежан 

Свети Сава и отац и мати с 

малим дјететом 

Донијели отац и мати мало, новорођено 

дијете у цркву Светом Сави, и 

замолили га, да дијете благослови и да му 

да срећу. „Ја ћу га благословити, као што 

је и Исус дјецу благословио, али му срећу 

не могу ја дати него само ви, родитељи 

његови, ако га зарана научите: да ради, 

да штеди, да не лаже, да не краде, да 

слуша, да је побожно, да поштује старије, 

да је у свачему умјерено; а нарочито ако 

га будете упутили да добро чува своје 

здравље.” 

Родитељи су учинили, што им је 

светац казао, па је од њиховог малог 

дјетета постао добар, раден, поштен и 

побожан човјек. То се послије чуло на 

далеко, па је са свију страна долазио 

силан свијет и доводио малу дјецу Светом 

Сави, те да их благослови и да им да 

срећу. А Свети Сава свима је одговарао 

као и онима првима. 

Урош Предић, Свети Сава благосиља Српчад 


1. Које су особине, по мишљењу Све тог Саве, предуслов за срећу у животу? На који 

начин се оне стичу? 

2. Који пороци могу да угрозе здрав ље људи? Наведи њихове штетне последице. Како 

ти бринеш о свом здрављу? 


Прича у којој се описује сусрет човека са вишом силом (Богом, усудом, ђаволом) 

или њеним изаслаником (свецем, анђелом, попом, калуђером) назива 

се легендарна прича. Она има једноставну форму. У њој се јунак искушава и у 

зависности од његовог понашања према вишој сили или њеном изасланику награђује 

или кажњава. Негативан јунак бива кажњен, а добар и праведан човек 

награђен. На пример: Свети Сава и ђаво, Свети Сава и нерадна жена, Свети Сава и 

два супарника. 

Кључне речи: легендарна прича 

94 




„Савина легенда и Савино дело, остаће 

највеличанственије и најузвишеније што нам се рађало, 

кроз таму векова, на горком тлу Балкана, да нас својим 

зрацима из прошлости увек обасјава.” 

Милош Црњански 

Предања о 

Светом Сави 

(избор) 

Предања су посебна врста усмене прозе у којима су сачувана 

различита веровања наших предака о природи, људима и догађајима у 

прошлости. Многобројна места и географски појмови у Србији добили 

су име по Светом Сави. На пример: Савинац, Савина вода, Савин лаз, 

Савина трпеза, Савина глава, Савино камење, Савина стена, Саовци, 

Савино поље. Таква врста усмене историје назива се историјско и 

културно-историјско предање. 

Свети Сава и богати Гаван 

Путујући Свети Сава по свету прерушен као просјак, дође пред дворе 

богатога Гавана, који је имао силно благо. Гаван је баш тада стригао овце 

и скупљао вуну са слугама. Чим Гаван угледа просјака, сакрије се у вуну, 

а слугама заповеди, ако просјак заиште вуне, да кажу, да ту није господар 

и да му они, као млађи, не смију ни длаке дати. Знајући Свети Сава шта је 

Гаван учинио, прекрсти штапом преко њега и повиче: „Излази, медведе, у 

гору!” – и тако је постао медвед. За овим се Свети Сава упути Гавановој 

кући и заиште преноћиште, али га Гаванова жена одбије. Он је онда дотакне 

штапом и повиче: „Излази, веверицо, у гору” – и тако је постала веверица. 

После тога се упути Свети Сава у једну колибицу, а ту је живела једна 

слушкиња богатога Гавана. Та је слушкиња била пука сиромашица; имала је 

неколико деце и с муком их је хранила. Кад год је месила хлеб код Гавана, 

одлазила је кући с теставим рукама, па их је прала у суду, и том врелом водом 

хранила децу. Запази то Гаванова жена, па јој не даде да иде кући, док пред 

њом не спере тесто с руку. Кад сиротица дође кући, није имала чим децу 

нахранити. Гладна деца окупе се око матере, а она немајући ништа да им да, 

истуче кору од цера, начини погачу и метне под сач. У тај мах дође на врата 

Свети Сава и потражи преноћиште. Жена га лепо прими. Свети Сава заиште 

нешто да једе, али му жена одговори да нема ништа за јело. Тада Свети Сава 

повиче: „Вади погачу испод сача!” Жена се нађе у чуду, јер је добро знала, 

стригати – сећи, 

резати на ситне 

комаде, шишати 

заискати – 

затражити, 

замолити; 

зажелети, 

пожелети 

цер – врста 

храста који расте 

у листопадним 

шумама 

метнути – 

положити, 

ставити 

сач – гвоздени, 

округли 

поклопац којим 

се покрива хлеб, 

кромпир, месо 

на огњишту и 

загрће жаром да 

се храна испече 




95

гребени – алатка 

са гвозденим 

зупцима која 

служи за 

чешљање вуне, 

лана, конопље 


преко, близу 

заклокотати – 

почети да кључа, 

ври 

шта је тамо. Свети Сава сам помери штапом сач, те се указа погача никад 

боља. Зачуди се жена, те узме погачу и раздели је гладној деци, а Свети Сава 

јој рекне: „Узми коња па хајде у поље; докле год сам коњ не стане, немој се 

заустављати, а где стане коњ, ту гради себи стан.” Још рекне и чобанима, да 

оду кући Гавановој и да узму само торбице, што висе у кући. 

Жена послуша, и чобани узму торбице и изиђу на брдо, а кад тамо, у 

њиховим торбицама онолико пара, колико су били код Гавана заслужили, ни 

пара више, ни пара мање. Тада Свети Сава прекрсти штапом, и од Гаванових 

двора створи се језеро. Жена узјаха коња и крене се с децом одатле и стаде 

на ономе месту, где јој се зауставио коњ. Жена се сети да је заборавила узети 

своје гребене и врати се. Кад погледа, а гребени јој пливају поврх воде. Људи 

веле, да сваке године на тај дан вода заклокоче и петао запева у језеру. 

Место, на ком се коњ зауставио и где се жена настанила, прозва се Коњиц. 


1. О чему се приповеда у предању Свети Сава и богати Гаван? Опиши како се Сава 

нашао пред двором богатог газде Гавана. Зашто се појавио прерушен у просјака? 

Образложи однос Светог Саве према убогима и нејакима. Шта заузврат добијају они 

који дарују просјака? 

2. Пронађи део текста у којем се посебно истиче безосећајност ликова са којима се 

Свети Сава среће. Објасни у контексту наведене приче народне пословице Сит гладном 

не верује и Невоља свачему човека научи. 

3. Протумачи функцију штапа Светог Саве. Шта све Свети Сава награђује, а шта 

кажњава? Какву је казну он одредио за недела богатог Гавана? Како кажњава Гаванову 

жену? Због чега то чини? Постоје ли сличности са легендарном причом у овом 

делу предања? 

4. Пронађи фантастичне мотиве у тексту Свети Сава и богати Гаван. На коју те књижевну 

врсту подсећају елементи фантастике у тексту? Наведи која је чуда Сава починио у 

наведеном предању. Откуда Сави моћ да чини чуда? 

5. Шта заузврат добијају племенити и добри људи који воде рачуна о другима? У чему 

се огледа њихово богатство? У разговору са вршњацима на часу истакни оно са чим 

се ти саглашаваш. 

96 




Вода Светог Саве 

Изнад села Руднице, у студеничком крају, на брегу Боровику има у стени 

шупљина са водом, која нигде не отиче. Та се вода зове Вода Светог Саве. 

Народ верује да је ту долазио Свети Сава, да је благословио воду и да је 

стога лековита. Сваког младог петка и недеље невољни тамо одлазе и траже 

помоћ од главобоље, окобоље итд. Код те се воде скупља сабор о Светом 

Сави и Ђурђевдану. Верује се, да ће онај ко на Светог Саву изјутра први до 

те воде стигне, бити срећан, те народ још од поноћи трчи тамо. 

Етиолошка предања објашњавају и тумаче настанак света и порекло 

небеских тела, човекових особина, биљака, животиња и природних 

појава. Пред тобом су предања у којима се објашњење неких појава 

доводи у везу са Светим Савом. 

благословити – 

пожелети 

некоме добро и 

срећу; призвати 

Божју милост на 

некога 

стога – због тога, 

зато 

невољни – болесни 

окобоља – болест 

ока 

Како је постао вук 

Кад је Свети Сава чувао овце, онда је имао и једну овцу разблудницу, која 

му је била веома мила, а имао је и једног пса. Свети Сава каже псу: „Хајде 

ми поврати овце.” Пас оде да му поврати овце, па ухвати ону разблудницу, 

те је закоље. Свети Сава кад виђе то ражљути се, па како је имао уза се вазда 

дудук, удари онога пса дудуком преко леђа и каже му: „Хајде, несити вуче, 

даБогда вазда јео, а никад сит не био.” Пас онда побјегне у планину и од 

њега постану вуци. 

ражљутити се – 

наљутити се 

вазда – увек, 

стално 

дудук – врста 

свирале, фрула 

Зашто је јела зелена 

Свети Сава, после дугог путовања по свијету, ослаби и остари. Дошавши 

једанпут у планину сједне под једну јелку да се одмори. У тај мах позове га 

Бог себи. Он се са тога места вазнесе на небо и благослови јелку. Од тада 

остане јелка благословена, а да се то зна – остане зелена и лети и зими. 


1. Које је народно предање о Светом Сави посебно привукло твоју пажњу? Образложи 

зашто. 

2. Објасни улогу предања у народу. По чему је Свети Сава остао упамћен? 

3. Запази за које локалитете се ве зују народна предања о Светом Са ви. Објасни зашто 

се каже да је „српска географија опредмећена Савина био графија”. 




97

мошти – телесни 

остаци неког 

светог који имају 

чудотворну моћ 

сажећи – 

уништити 

ватром, 

сагорети, 

спалити 

гиџа – ниско 

стабло винове 

лозе, чокот 

чокоће 

(чокот) – 

садница винове 

лозе на једном 

корену 


Културно-историјско предање 

говори о јунацима, догађајима и 

настанку имена места или географског 

појма. (Благотин је добио 

име по узвику царице Милице: 

Благо мени ето мога сина!). Таква 

су и предања Савина мала, Савин 

лакат и друга. 

Савин лакат 

„Кад је Све ти Са ва по шао из 

Ми л е ш е в а п о Хер ц е г о в и н и, д о - 

ђ е до је д не по в е ће с т е не из ме ђу 

Пр и ј е п о љ а и П љ е в а љ а, п а с е т у 

за у ста ви и на сло ни се лак том на 

Храм Светог Саве на Врачару 

њу, да се од мо ри. Кад је по шао 

да ље, на оном ме сту, где се био на сло нио, оста ло је уду бље ње, у ко јем 

се ја сно рас по зна је ла кат. Ту сте ну на род зо ве Са вин ла кат.” 

Савина мала 

„Све ти Са ва је спа љен на Вра ча ру, упра во на Та шмај да ну, па се то 

ме сто про зва ло Са ви на ма ла. Осим то га има при ча ње, да је ту би ла и 

не ка ква цр ква. Ка д је спа љи ван Све т и Са во, њ е го ве мош т и се нис у могле 

са же ћи на др ви ма и обичној ват ри, него с у сечене по виног радима г иџе, 

чо ко ће и на ло зи су га спр жи ли и ње гов пе пео на све стра не раз ве ја ли.” 

(Владимир Ћоровић, Свети Сава у народном предању, одломак) 


Свети Сава (1175–1236), први српски просветитељ. Са 

оцем Стефаном Немањом подигао је манастир Хиландар. 

Био је први српски архиепископ самосталне (аутокефалне) 

српске цркве, оснивач манастира, болница, школа. Написао 

је Житије Светог Симеона, Службу Светом Симеону, Хиландарски, 

Карејски и Студенички типик. 


1. Објасни зашто је Свети Сава један од највећих српских просветитеља. 

2. Подсети се шта су владари из лозе Немањића оставили у наслеђе српском народу 

и припреми се да на наредном часу говориш о њиховој улози у културној историји Срба. 

Кључне речи: народно предање, народна традиција 

98 




„Ако је могуће дисати 

спасоносном речју, 

и свим што је на сазидањ душе 

и на корист.” 

Свети Сава, Слово о спасоносној речи 


Житије Светог 

Симеона 


„Култ Светога Саве у старој српској држави био је врло велики. Његов 

отац, Стефан, познатији по калуђерском имену Симеон Немања, био 

је оснивач династије Немањића и као такав предмет њеног посебног 

пијетета (поштовања). Свети Сава је настављао његова дела у сређивању 

прилика у Србији; први српски архиепископ и организатор народне 

православне цркве; први представник књижевности у Србији, оснивач 

и помагач неколико најважнијих манастира, као Хиландара, Жиче, 

Студенице и можда Милешева, који су кроз цео средњи век главни 

расадници српске културе; и Савин значај, према томе, био је вишеструк.” 

(Владимир Ћоровић, Свети Сава у народном предању, одломак) 

VII 

И он, блажени, дође у Свету Гору месеца новембра, 2. дан. Богоносни 

и преподобни оци, који живљаху на Светој Гори, примише га с радошћу и с 

великом почашћу. Прво се усели у манастир Ватопед, јер ту и нађе жељено, 

заблудело своје јагње; и целовавши га и узевши га на своје раме, како доликоваше, 

постави га себи у службу. 

И оставши ту мало времена, 

овај блажени хтеде да као што 

и овде оправда царство сво је, 

тако и тамо зажеле да нађе место 

спасења свима који долазе 

ода свуд. И измоли у цара кир 

Алексе, пријатеља свога, пусто 

место ради устројења ма настира 

на Светој Гори. И узе мене грешнога 

из Ватопеда у место то, и 

уселисмо се. И преподобни отац 

наш остаде са мном на Светој 

Гори годину и пет месеци. [...] 

Фреска Свети Симеон дође у Ватопед 

блажен – срећан 

богоносан – врло 

побожан 

преподобан – 

праведан; тип 

светитеља који су 

својим начином 

живота постали 

свеци 

целивати – 

изљубити 

кир – господин 

Алекса – византијски 

цар Алексиј 

III, од кога је 

Стефан Немања 

добио одобрење 

да обнови разрушени 

Хиландар и 

остала светилишта 

у пределу 

Милеја и изгради 

српски манастир 

Ватопед – један 

од највећих 

манастира у 

Светој Гори 




99

неметежни – 

сређен, 

спокојан, смирен 

богоугодан – 

драг Богу, 

побожан, смеран 

христољубив – 

који воли Христа 

старац – монах 

који духовно 

води другога 

ваистину – 

уистину, заиста 

починути – 

одморити се 

отачаство – 

отаџбина 

работати – 

служити 

устројити – 

основати, 

организовати 

устројење – 

изградња 

муж – човек 

управити – 

обезбедити, 

поступити 

И стиже на ливаду мира, међу дрвета красна узрастом и плодовима, на 

којима поју слатке птице, где слушавши и поживе мирним и неметежним 

и богоугодним животом, и укоренивши се добро у правој вери и светло 

сијајући, стојаше као дивно дрво у добром пристаништу, то јест Светој Гори. 

А посред ове нађе некога жељенога монаха као слаткогласну птицу и 

пустинољубну грлицу, милу утеху христољубиву старцу, и некада од њега 

отхрањено јагње, изданак од плода његова и цвет од корена његова, а ту је 

и добри мирис. Јер, ваистину, зажеле и почину на ливади красној, на којој 

појаше птица мењајући гласове, и насићиваше се са пет премудрих чула: 

гледањем, слушањем, мирисом, гласањем и додиром птице. 

Јер изиђе из отачаства свога на ону свету ливаду, то јест у Свету Гору, 

и нађе некадашњи манастир, то јест Милеје, Ваведење Свете и преславне 

Владичице Богородице, разваљен сасвим од безбожних ратника. И други 

већи подвиг узе и потруди старост своју, и мене, ако и недостојна, кога је 

имао код себе где му работа. Као што овде обнови и устроји све, тако и то 

свето место подиже, да нас ни тамо не лиши обновљења и помена и уточишта. 

И скупивши ту довољно монаха, постави некога преподобнога мужа по 

имену Методија монаха. И управивши све што је на довољство манастиру и 

онима који живе у њему, остаде ту осам месеци, вршећи подвиге и неисказана 

духовна дела, која не може исказати ум човечји. Јер не само ту у манастир 

свој, него и у свој тој Светој Гори и свима ту манастирима даде преизобилне 

милостиње, на помен себи и свему своме наследству. 

(превели са српскословенског језика 

Лазар Мирковић и Димитрије Богдановић) 


1. Како је представљен лик Стефана Немање у Савином Житију Светог Симеона? Подвуци 

епитете који се доводе у везу са ликом господина Симеона и објасни њихову 

уметничку улогу. Зашто је монах Сава у недоумици како да назове оца? 

2. Са којом намером Свети Симеон обнавља и подиже манастире на Светој Гори? У шта 

он верује? На који начин то постиже? Протумачи из Савине биографије разлоге због 

којих се Стефан Немања одрекао престола и настанио у Светој Гори. 

3. Како је представљена Света Гора у Савином опису из Житија Светог Симеона? Подвуци 

епитете којима се карактерише монах Сава и протумачи њихову уметничку 

улогу. Објасни пренесено (скривено) значење рајске ливаде у наведеном тексту. Зашто 

се умилни глас птице повезује са радом монаха Саве? 

4. Сети се народне епске песме Свети Саво и испричај како је Стефан Немања остао 

упамћен у традицији српског народа. Упореди то са начином на који је Свети Симеон 

представљен у биографији коју је написао Свети Сава. 

100 





У биографији се описује целокупан живот неке истакнуте особе или само 

један период из његовог живота у одређеном историјском раздобљу. Аутор се 

труди да истинито представи особу о којој пише, дочара њен карактер, ослика 

друштвене прилике у којима је живела и образложи њене поступке. Он настоји 

да о свему пише објективно. Најстарији сачувани споменици оригиналне српске 

књижевности који садрже приповедање о животу светих људи јесу повеље о 

оснивању манастира Хиландар. 


Средњовековна биографија у којој је описан живот владара или истакнутог 

црквеног поглавара назива се житије. Житија су писана да би се њима учврстио 

култ владара који су проглашавани за свеце. Српском средњовековном државом 

Немањићи су владали нешто више од две стотине година. У том периоду десет 

Немањића било је на престолу, али само двојица су добила целовите биографије 

– велики жупан Стефан Немања и краљ Стефан Урош II Милутин. После повратка 

у Србију, Сава је 1208. године, као игуман манастира Студеница, у оквиру ктиторског 

житија за Студенички типик, написао своје главно дело Живот господина 

Симеона, описујући и догађаје после Немањине смрти и пренос његових моштију 

у Србију. То дело писано је на српскословенском језику (српској редакцији старословенског 

језика). 


„Најстарији и најлепши ћирилички споменик 

српске писмености, Мирослављево јеванђеље, 

настало је у последњој четвртини 12. века. [...] 

Кнез Мирослав, брат великог жупана 

Стефана Немање, владао је хумском облашћу, 

која је добрим делом обухватала територију 

данашње Херцеговине. Могуће је да је израду 

јеванђелистара наручио поводом изградње 

своје задужбине, Цркве Св. Петра на Лиму. 

Не зна се како је и када Јеванђеље из Хума 

пренето у манастир Хиландар. О томе не 

постоје никакви подаци, па чак ни легенда. 

Једна од претпоставки је да га је донео Немања 

приликом оснивања манастира.” 

(одломак из предговора приређивача 

фототипског издања Мирослављевог јеванђеља) 

Мирослављево јеванђеље, детаљ 

Кључне речи: житије, биографија 




101

„Око његове главе лете пчеле 

И граде му живи златокруг” 

„Он корача по сувом 

У пратњи својих вукова” 

Васко Попа 


Савин монолог 

Ноћас ће кроз сан родитеља мојих слутња тешка 

замахати црним огромним крилима, 

и браће моје кроз срца витешка 

страх ће минути. 

А ја ћу бити далеко од родног села, 

на домаку светогорских тихих манастира, 

клечаћу већ крај манастирског прага бела 

пун молитве и мира. 

И кад бекства синовљег стигну тужни гласи 

до властеле наше и кнежева, 

резаће већ свети оци моје власи; 

и душа под небом јутарњим као шева 

биће високо. 

А кад мати моја пружи комад круха 

и помене у молитви име изгубљеног чеда, 

срце ће куцати моје испод свештеничког руха 

и спазићу где ме Христос право у очи гледа. 

Куцнуо је час светог завета, 

никада више видети нећу мили очински кров, 

ни слушати благог мајчиног савета, 

ни с браћом младом кренути у лов. 

Никада више са ових кнежевских трпеза 

нећу чути звук купа и кондира, 

и одоре своје царске од златног веза 

заувек скинућу. 

Стеван Тодоровић, Принц Растко 

Немањић 

102 




А кад манастирске прекорачим праге мирне, 

у осамљеничка кад ступим дворишта 

и удахнем мирис свете смирне, 

душа моја од живота више ништа 

неће тражити. 

Молићу се тада за спас српског рода, 

за родитеља својих благ и побожан крај, 

и да браћа моја кроз живот иду светла хода 

као анђели кроз рај. 


1. Шта је тема наведене песме? На којим се мотивима она гради? Шта је у Савином 

монологу (разговору са самим собом) доведено у везу? 

2. Шта сазнајеш из Савине испо ве сти? За чим он чезне? Како се осећа уо чи одласка? 

Због чега је узнемирен? Раз мисли од чега он стрепи. Чега је свестан? 

3. Опиши на који начин Сава потискује своја осећања. Процени због чега се осећања 

лирског субјекта до краја песме само наслућују. 

4. Објасни зашто Сава осећа потребу да се замонаши. Коме ће његове мисли увек 

бити упућене? За кога ће се мо ли ти? Шта ће у својим молитвама желети? 

Кључне речи: лирска песма, монолог, књижевни лик 




103

„За време Немањића, средњовековна Србија, и по просвећености 

својој, може да се пореди са другим, срећнијим државама 

европским. А први просветитељ међу њима је Свети Сава.” 





монах – калуђер 

велможа – 

великаш, 

утицајан човек 

војвода – онај 

који предводи 

војску, 

војсковођа 

жупан – 

старешина жупе 

или жупаније 

(велике 

средњовековне 

административне 

области) 

Света Гора 

атонска – 

духовни и 

културни 

светионик 

српског народа 

од средњег века 

до данас. Налази 

се на територији 

Грчке. 

Теодосије – 

српски средњовековни 

писац 

који је у Житију 

Светога Саве 

описао живот и 

рад Светог Саве 

На двору, где се из раније већ знало да Растко жуди за животом монашким, 

вест о његовом бекству примљена је болно. Немања, остарео, и мати 

младића, остарела, наслутише да никад више у завичају неће видети сина. 

Велможе је запрепастила несрећа великога жупана, а нарочито их је избезумила 

помисао да ће Растко да се замонаши у пуном цвету своје младости. 

Теодосије спомиње да их је нарочито „красота младићева” при тој помисли 

доводила до суза. 

У очајању свом, Немања покуша још једном да задржи свога мезимца 

на путу којим се све више удаљавао. Потере које су сачињавали млади племићи, 

велможе и најбољи војници двора полетеше за бегунцима. Стари наш 

животопис дирљиво спомиње речи које је отац, скрушен од бола, говорио 

војводи који је требало да поведе потеру: „Знаш колико је болест љубав према 

деци, огањ који увек гори и који се никад неће угасити. Дакле, пријатељу, 

ако си икаква добра од нас примио, сад је време да љубав покажеш. Ако се 

пожуриш, стигнеш и вратиш ми сина, те тако утешиш срце моје, а матери 

ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим благом, више него пре, и 

имаћеш у мени, друже, штавише добротвора.” 

Велики жупан знао је да су монах и Растко, свакако што краћим путем, 

у бекству према Светој Гори и покушао је зато да искористи своје везе са 

војним заповедником грчким у Солуну. У исто време када су његове потере 

полазиле, опремао је и једно изасланство младих дворјана да пође у Солун 

и да тражи помоћ за стизање бегунаца. Они су носили својеручно писмо 

српског владара заповеднику Солуна, у то време знатне тврђаве. У писму 

свом Немања је молио да му врате сина из Свете Горе. У старом тексту Теодосија 

и сад још трепери горки страх оца који се више не нада: „ако утешиш 

срце моје – писао је заповеднику Солуна – примићеш од нас многе части у 

даровима и љубави, а ако пак презреш нашу молбу – додавао је у очају – знај 

да ће место љубави међу нама завладати непријатељство”. 

104 




И у то доба, пуно таквих примера, одлазак младог сина српског великог 

жупана у монахе мора да је одјекнуо неочекивано по свим градовима на 

обалама Егејског мора. Нема сумње да је заповедник Солуна био вољан да 

учини све да би младога принца вратио његовом оцу. Свакако је узнемирен 

посматрао долазак у Солун потерних одељења која беху изморила силне 

коње узалуд гонећи дан и ноћ без успеха калуђера и младог занешењака, 

мезимца великог жупана. Грк, заповедник Солуна, писао је одмах поглавару 

цркава и монаха у Светој Гори да врати младића у српску земљу и у свом 

писму истицао је своју зебњу да би иначе са Србијом могло доћи до нежељене 

затегнутости. Он је опомињао и говорио јасно да младића треба вратити: „да 

нам не би отац његов, због жалости за њим, од пријатеља постао непријатељ, 

чиме би све нас и многе друге ожалостио”. 

Међутим, странпутицама, бегунци беху већ стигли у Свету Гору. Рус је 

знао путеве, а и малобројна пратња српскога принца умела је да се прикрије. 

Када су потерна одељења стигла у планински крај насељен од давнина калуђерима 

и аскетама, покушала су да истицањем лепоте младића објасне 

кога траже. „Такав каква тражите, ушао је мало пре вас у руски манастир и 

ту је још” – чули су од околних монаха. 

И заиста, Растко Немањић био је већ стигао у Пантелејмон и кад српски 

војвода са војницима стиже у манастир, заборави на умор и патњу, виде да 

је син жупана жив и здрав и, што је главно било, да још није пострижен. У 

превеликој радости својој он га опколи стражама својим и мишљаше да је 

дужност своју извршио добро. 

Детиње лукавство, међутим, победило је понова војничко искуство, а свакако 

и калуђери чинили су све да задрже у манастиру сина силовитог владара 

о коме се, и пре, знало по манастирима на Балкану колико је дарежљив. Да 

би се примирили војници, монаси приредише богату гозбу, а млади принц 

весело сеђаше међу њима. По обичају монашком, у ноћи, одр жана су у црквама 

велика бдења. Изморени од пута и опијени од весеља српски војвода 

и његови војници заспаше у цркви, како то млади принц и руски калуђери и 

очекиваху. Тада у ноћи, уплашен 

да га силом не врате, Растко Немањић 

зажеле да сместа прими 

монашку ризу. 

У тврдој кули манастирског 

утврђења Пантелејмона, најстарији 

монах те братије постриже 

му златну и дугу, младићку косу 

и одену га у монашко одело. 

Место светског и поносног имена 

Растислава, на монашењу му 

даде име библијско: Сава. 

аскета – 

хришћански 

искушеник, 

испосник који 

се уздржава од 

свих уживања 

Пантелејмон – 

руски манастир 

на Светој Гори 

у којем се 

Растко Немањић 

замонашио и 

постао монах 

Сава 

риза – одело, 

хаљина 

(свештеничка) 

Немањићи – 

владарска 

породица која 

је од 12. до 14. 

века водила 

српску државу 

Манастир Пантелејмон на Светој Гори 




105


1. Описујући живот Растка Нема њи ћа, писци с посебном пажњом приказују његов 

бег из родитељског дома, одлазак у манастир, замонашење и боравак на Светој Гори. 

Сети се песме Свети Сава Војислава Илића из читанке за шести разред. Како је описан 

Растков сусрет с монасима у наведеној песми? Шта Растко моли светогорске монахе? 

Због чега осећа потребу да се замонаши? Како Растка дочекују монаси? 

2. Који догађај описује Црњански у тексту Свети Сава? Шта све Растко чини да би 

остварио своју намеру? Које особине притом испољава? 

3. Објасни зашто је Свети Сава један од највећих српских просветитеља. На веди чиме 

је све задужио српски народ. 


Манастир Хиландар на Светој Гори (полуострво 

Халкидики у Грчкој) основали су Свети Сава и Свети 

Симеон последњих година 12. века. Византијски цар 

Алексије III Анђео осигурао је својим хрисовуљама 

пуну аутономију Хиландара, онакву какву су уживали 

најугледнији светогорски манастири. Кроз векове 

Хиландар је богатио своје ризнице и данас поседује 

најпотпунију и најдрагоценију збирку уметничких 

дела од 13. до 18. века. Хиландар је вековима чувао и 

очувао своју улогу једног од најзначајнијих верских и 

културних средишта Србије. 

Најстарија и најзначајнија са чу вана српска средњовековна 

манастирска библиотека налази се у Хиландару. 

Била је књижевни и преписивачки центар, а самим тим 

и духовно средиште српског народа од свог постанка 

у 13. веку до данас. У њој се чува најстарији српски 

документ Карејски типик из 1199. године, оригинални 

примерак са својеручним потписом Светог Саве. 

Карејски типик 


Милош Црњански (1893–1977), српски приповедач, песник, 

драмски писац и есејиста. Објавио је збирку песама Лирика Итаке 

(1920), приповетке Приче о мушком (1920) и романе Дневник о 

Чарнојевићу (1921), Сеобе (1929), Друга књига Сеоба (1962), Роман о 

Лондону (1970). Највеће уметничке домете остварио је у поезији 

и роману. Познате песме: Суматра, Стражилово, Ламент над Београдом, 

Сербија. Написао је драме Маска, Конак и Тесла. 

Кључне речи: Свети Сава, Хиландар, Пантелејмон, Света Гора 

106 




„Нека одступи од вас свађа, 

Завист, свака сујетна љубав 

И неразуман дар, 

А нека се скупе: 

Праведан суд, тачна пажња 

И мерило правде 

И тачност истине.” 


Матија Бећковић 

Прича о 

Светом Сави 

Када је Свети Сава ишао по земљи, 

Још пре свога рођења, 

Док се звао Растко, 

Као што иде и сада, 

Само га не видимо, 

А можда је то било и доцније. 

Кренуо је Савиним стопама, 

Ка Савином извору, 

На Савином врху, 

Куда и ми идемо, 

Јер другог пута и нема. 

Када је негде око Савина дана, 

Наишао Савином страном, 

Напали су га пси, 

Као што и сада нападају 

Свакога ко се упути Савиним траговима. 


Путник је најпре саставио три прста, 

Како је одредио да се и ми крстимо, 

Плашећи их законом 

Од кога су још више побеснели, 

А ни до данас нису узмакнули. 




107

синџир – ланац, 

оков 

продо(л) – 

долина, увала, 

дубодолина 

Онда се сагнуо да дохвати камен, 

Али камење беше замрзнуто, 

Свезано за земљу студеним синџирима, 

Јер беше јака зима, 

Као и ове године, 

Као и увек око Савина дана. 

Већ су разносили Савина стопала, 

Савин кук и Савин лакат, 

По продолима и јаругама земље 

Због које је подељен свет, 

Када је Свети Сава отпасао мач уста, 

Једино оружје које је носио, 

А које је и нама оставио, 

Говорећи ове речи: 


– Нека је проклета земља у којој су 

Пашчад пуштена, а камење свезано. 


1. Запази и на ве д и з а ко ја се све ме с та ве зу ј у на р од на пр е д а њ а о Све т ом С а ви. Ко ја 

од тих ме ста по ми ње аутор у При чи о Све том Са ви? Под ву ци, уко ли ко их има, речи ко је 

с у т и нејасне у пес ми. Пр от умачи њихов о значе њ е д о в од ећи и х у в ез у с а с ад р ж ајем 

пре да ња ко је се ве зу је за то ме сто. 

2. Про ту ма чи, уз по моћ на став ни ка и на осно ву пред зна ња о Све том Са ви, ка ква је 

би ла Са ви на уло га у на ро ду. 

3. За што се у пе сми твр ди да не ма дру гог пу та од оног ко јим је по шао Све ти Са ва? 

Ко ји је то пут? За па зи ко јим оруж јем се Са ва шти тио. Шта ми слиш, ко на па да сва ког 

Са ви ног след бе ни ка? На ко ји на чин је мо гу ће од бра ни ти се од на па да ча? На ко га се 

од но си к ле т ва у за вр шним с т и хо ви ма пе с ме? Ко је из го ва ра? Про т у ма чи зна че њ е к летве. 

Шта ми слиш, за што аутор сво ју пе сму на зи ва при чом? 


Матија Бећковић (1939, Сента), савремени српски песник и 

академик. Најзначајнија дела: Вера Павладољска, Метак луталица, 

Тако је говорио Матија, Рече ми један чоек, Међа Вука Манитога, 

Леле и куку, Кажа, Чији си ти мали, Ћераћемо се још, Хлеба и језика. 

Живи и ствара у Београду. 

Кључне речи: лирска песма, метафора, поређење, предање 

108 




Укрштеница 

1 2 3 4 5 

7 8 9 

10 11 12 

14 15 

А Л Е Г О Р И Ј А 

16 17 

18 19 20 

21 22 23 

24 

25 

26 27 

28 29 

Водоравно 

1. Шта је Растко Немањић Стефану Немањи? 3. Како се зове српски манастир 

на Светој Гори? 5. Наведи назив првог седишта српске незави сне архиепископије. 

7. Велико, масивно узвишење, обично с више брда и врхова. 

8. Ста новници једног града узвикивали су у паници: „Ханибал је пред вратима!” О 

ком граду је реч? 10. Шта с кућом путује, а ни с ким не другује? 11. Препознај стилску 

фигуру у следећем примеру „А он, блажени, дође на Свету Гору месеца новембра 

2. дан. Богоносни и преподобни оци, који живљаху на Светој Гори, примише га с 

радошћу и с великом почашћу.” 12. Показна заменица. 15. Наведи назив задужбине 

Стефана Првовенчаног. 16. Шта је Србија по државном уређењу за време владара 

Душана? 17. Лична заменица за 1. лице једнине. 20. Јунак у књижевном делу. 21. Узвик. 

22. Римски назив града Ниша. 23. Женско име. 24. Женско име. 25. Материјал од 

коже по којем се у средњем веку писало. 26. Монашко име принца Растка Немањића. 

27. Лична заменица за 3. лице једнине. 28. Како се назива песма у којој се изражавају 

размишљања лирског субјекта о животу и људима? 29. Женско име. 

Усправно 

1. Мушко име 2. Синоним за приповедање. 3. Стилска фигура којом се преувеличавају 

особине предмета и интензитет радње. 4. Особа која лаже. 5. Како се назива 

средњовековна биографија? 9. Који је први правни акт код Срба? 13. Понављање 

гласова на крају стиха. 14. Прво слово азбуке. 18. Један књижевни род. 19. Седмо 

слово азбуке. 22. Предлог. 23. Антоним речи јава. 




109

ГЛЕДАЈУ ЋИ 

ДОЛЕ НА 

ДРУМОВЕ 

110 




„Откако је света и века постоје, и непрестано се поново 

рађају и обнављају у свету – два брата-супарника.” 

Иво Андрић, Проклета авлија 

Епске народне песме 

покосовског 

тематског круга 

(избор) 

Диоба Јакшића 

Песму је испевао Стефан Караџић, отац Вука Караџића. 

Мјесец кара звијезду Даницу: 

„Ђе си била, звијездо Данице? 

Ђе си била, ђе си дангубила, 

дангубила три бијела дана?” 

Даница се њему одговара: 

„Ја сам била, ја сам дангубила 

више б’јела града Биограда, 

гледајући чуда великога, 

ђе дијеле браћа очевину, 

Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане * . 

Лијепо се браћа погодише, 

очевину своју под’јелише: 

Дмитар узе земљу Каравлашку, 

Каравлашку и Карабогданску, 

и сав Банат до воде Дунава; 

Богдан узе Сријем-земљу равну, 

Сријем-земљу и равно Посавље 

и Србију до Ужица града; 

Дмитар узе доњи крај од града 

и Небојшу на Дунаву кулу; 

Богдан узе горњи крај од града 

и Ружицу цркву насред града. ** 

О мало се браћа завадише, 

* Једни и овдје пјевају Стјепана мјесто Богдана. 

** Та црква и сад стоји у Доњем граду, али не 

служи, него Турци држе у њој барут. (Вук Ст. 

Караџић) 

да око шта, веће ни око шта: 

око врана коња и сокола 

Дмитар иште коња старјешинство, 

врана коња и сива сокола, 

Богдан њему не да ни једнога. 

Кад ујутру јутро освануло, 

Дмитар узјâ вранца великога 

и он узе сивога сокола, 

пак полази у лов у планину, 

а дозива љубу Анђелију: 

„Анђелија, моја вјерна љубо, 

отруј мени мог брата Богдана; 

ако ли га отровати нећеш, 

не чекај ме у бијелу двору!” 

Кад то зачу љуба Анђелија, 

она сједе брижна, невесела, 

сама мисли, а сама говори: 

„Што ће ова сиња кукавица? 

Да отрујем мојега ђевера! 

Од бога је велика гриота, 

а од људи покор и срамота; 

рећи ће ми мало и велико: 

видите ли оне несретнице, 

ђе отрова својега ђевера! 

Ако ли га отровати нећу, 

не см’јем војна у двору чекати.” 

карати – 

грдити, корити, 

прекоревати 

дангубити – 

губити време 

вран – црн 

сињав – сив, 

сивкасте боје 

ђевер (девер) – 

мужевљев брат 

покор – оно што 

изазива стид; 

срамно дело, 

срамота 

војно – вереник, 

младожења, 

муж; војник, 

јунак 

рујно – 

црвенкасте боје 

скут – доњи део 

женске хаљине 

или сукње 

Каравлашка – 

Влашка, област у 

Румунији 

Карабогданска – 

Молдавија 

љуба – супруга, 

жена 




111

утва – барска 

птица, врста 

дивље пловке; 

митска птица 

ћуприја – мост 

перни – пернати 

чекмек – 

ћуприја, 

покретни мост 

којим се улазило 

у утврђене 

градове 

вранац – коњ 

црне длаке 

буздован – врста 

средњовековног 

оружја 

Све мислила, на једно смислила: 

она оде у подруме доње, 

те узима чашу молитвену, 

саковану од сувога злата, 

што је она од оца донела, 

пуну рујна наточила вина, 

пак је носи својему ђеверу, 

љуби њега у скут и у руку, 

и пред њим се до земљице клања: 

„На част теби, мој мили ђевере! 

На част теби и чаша и вино, 

поклони ми коња и сокола!” 

Богдану се на то ражалило, 

поклони јој коња и сокола. 

Дмитар лови цијел дан по гори, 

и не може ништа уловити: 

намјера га пред вече нанесе 

на зелено у гори језеро, 

у језеру утва златокрила. 

Пусти Дмитар сивога сокола 

да увати утву златокрилу; 

она му се не да ни гледати, 

него шчепа сивога сокола 

и сломи му оно десно крило. 

Кад то виђе Јакшић Димитрије, 

брже свлачи господско од’јело, 

пак заплива у тихо језеро, 

те извади сивога сокола, 

па он пита сивога сокола: 

„Како ти је, мој сиви соколе, 

како ти је без крила твојега?” 

Соко њему писком одговара: 

„Мени јесте без крила мојега 

као брату једном без другога.” 

Тад се Дмитар бјеше досјетио, 

ђе ће љуба брата отровати, 

па он узја вранца великога, 

брже трчи граду Биограду, 

не би л’ брата жива затекао. 

Кад је био на Чекмек-ћуприју, 

нагна вранца да преко ње пређе: 

пропадоше ноге у ћуприју, 

сломи вранац обје ноге прве. 

Кад се Дмитар виђе у невољи, 

скиде седло с вранца великога, 

пак заврже на буздован перни, 

брже дође граду Биограду. 

Како дође, он љубу дозива: 

„Анђелија, моја вјерна љубо! 

Да ми ниси брата отровала?” 

Анђелија њему одговара: 

„Нијесам ти брата отровала, 

веће сам те с братом помирила.” 


1. Због чега су се Месец и звезда Даница узбунили? Шта је из перспективе Месеца и 

звезде Данице окарактери сано као „чудо велико”? 

2. Колико дана траје деоба очевине? Шта све спада у наследство које Јакшићи деле? 

Због чега су се браћа завадила? Какво је значење броја три у традицији? Шта списак 

земаља, градова и територија које деле Јакшићи казује о њиховом угледу и положају? 

3. Какав је смисао Дмитровог одласка у лов? Зашто се Дмитар сâм не разра чуна са 

братом, већ чин братоубиства препушта жени? Шта то казује о овом књи жевном јунаку? 

Шта се у лову дешава са коњем и соколом? Зашто епски јунак не може да улови 

необичну птицу? Какву поуку изриче рањени соко своме господару? 

4. Дмитровим одласком у лов отвара се нови план радње. Какав услов поставља Дмитар 

љуби на поласку у лов? У каквој позицији се нашла Дмитрова љуба? Како она решава 

проблем? Има ли Богдан разумевања за њену молбу? Какав је значај молитвене чаше 

у песми? Чега се љуба одриче поклањајући деверу чашу молитвену? 

5. Какав је однос народног певача према деоби очевине? Шта мислиш, због чега у 

епској песми Диоба Јакшића Анђелија преузима главну улогу? Како се песма завршава? 

Наведи поруке песме Диоба Јакшића. Размисли о томе могу ли се проблеми у односима 

међу људима решавати насиљем. Образложи свој став. 

112 





Анђелијина реакција на Богданов услов исказана је у форми монолога. Монолог 

је смишљено започет у трећем лицу, како би се постигао привид епске 

објективности, а затим се прелази на прво лице, како би била истакнута драматичност 

позиције у којој се љуба нашла из личне, субјективне перспективе 

књижевног јунака: 

Кад то зачу љуба Анђелија, 

она сједе брижна, невесела, 

сама мисли, а сама говори: 

„Што ће ова сиња кукавица! 

Да отрујем мојега ђевера! 

Од бога је велика гриота 

а од људи покор и срамота; 

рећи ће ми мало и велико: 

видите ли оне несретнице 

ђе отрова својега ђевера! 

Ако ли га отровати нећу, 

не см’јем војна у двору чекати.” 

Овакав монолог је у функцији етичке карактеризације љубиног лика и драмског 

продубљивања радње. 


Браћа Јакшићи су јунаци епских песама старијих времена, али и познате 

историјске личности. Стефан и Дмитар Јакшић су историјски потомци војводе 

Јакше, који је био у служби деспота Ђурђа Бранковића. По пропасти Српске 

деспотовине Јакшићи прелазе у Угарску. Од мађарског краља Матије добијају 

у Банату поседе Нађлак и Арад. Били су у вези са последњим Бранковићима у 

Срему, пре свега са деспотом Вуком Гргуревићем Бранковићем (Змај Огњени 

Вук српских народних епских песама). Обојица су погинули у биткама против 

Турака: Дмитар код Смедерева 1486. године, а Стефан код Беча 1489. године. 

У песмама, за Јакшиће се не везују првенствено мегдани и бојеви, већ пре свега 

теме о породичним односима: кушање верности љубе, завада браће, братоубиство 

и неверство љубе. Епска традиција их смешта у Београд. 

Песма Диоба Јакшића највероватније садржи сећање на историјску деобу 

су седа Радула и Богдана, који су управљали Влашком и Молдавијом, а измирио 

их је наш владика Максим 1505. године. У Троношком родослову таква деоба приписује 

се синовима кнеза Лазара Стефану и Вуку Лазаревићу. 


Епске народне песме старијих времена опевају јунаке и значајне догађаје 

из српске историје до краја 15. века и пропасти самосталних средњовековних 

држава. У епске народне песме старијих времена убрајају се песме о Немањићима, 

Мрњавчевићима, Марку Краљевићу, косовским јунацима, Бранковићима, 

Јакшићима и Црнојевићима. Међу најзначајније песме о јунацима и догађајима 

после Косовског боја спадају: Диоба Јакшића, Смрт војводе Пријезде, Смрт војводе 

Кајице, Болани Дојчин, Маргита девојка и Рајко војвода, Женидба Максима Црнојевића итд. 




113


Утва 

„Некаква тица водена; кажу да је по трбуху жута као злато: и зато се свагда 

пјева утва златокрила. Ја сам у Бесарабији гледао дивљијех патака у којијех су 

крила као позлаћена, и то ће јамачно бити наше утве, којијех у нашијем земљама 

данас нема.” 

Добра молитва 

„Кад сватови с дјевојком већ хоће да полазе, онда, у Рисну, брат и један од 

дјевера изведу дјевојку на молитву, држећи је брат за десну, и дјевер за лијеву 

руку: сватови сазову дјевојачке родитеље (или оне од укућана који су мјесто њих) 

и осталу родбину да јој даду добру молитву, па узевши велики колач, или, као 

што ондје кажу самун и на њему на мјесту у мијешењу за то начињеноме сребрну 

чашицу вина, даду га најприје оцу, који сједавши на столицу зовне дјевере и 

запита их: ’Шта иштете од мене грјешника?’ А они му одговоре: ’Ми иштемо од 

такога бана да речеш своме дјетету добру ријеч, тако и тебе бог дао сваку добру 

срећу!’ Онда он држећи у руци колач с чашом рече 

овако: ’Шћерце! Да ти Бог да сваку добру срећу и 

свако добро, како бих и сам себе рад!’” 

јамачно – 

сигурно, 

свакако 

Молитвена чаша 

„Кад сватови дођу ђево јачкој кући и сједу за сто 

онда (по обичају) отац ђевојачки донесе нову чашу, 

те из ње пију у здравље. Потом ту чашу спреме уз 

ђевојку и на вјенчању запоје из ње ви ном момка 

и ђевојку, и то се зове молитвена чаша. П о с л и ј е 

вјенчања млада остави молитвену чашу и чува је 

(спомена ради) до смрти: ’Те узима чашу молитвену’.” 

(Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник, одломци) 

„Дмитар иште коња старјешинство” 

„Кад је краљ Драгутин предавао престо и власт брату Милутину 1381. године, 

предао му је, између осталога, и ’коња свога и оружје своје, које је сам на себи, 

на своме телу, носио’. У овом случају мислим да су коњ и оружје представљали 

знаке краљевскога положаја. – У Душанову законику наређује се да ’кад умре 

властелин, коњ добри и оружје да се даду цару’, што држим да значи да се коњ 

и оружје, као знаци властелинског положаја, врате ономе у чије су име држани. 

[...] Као знаци положаја и старешинства коњ и оружје су у исто време и знаци 

части. Ко дирне у њих, дирнуо је у част њиховог притежаоца. Кад је Краљевић 

Марко видео да ће умрети побринуо се да знаци његове части, после његове 

смрти не буду осрамоћени.” 

(Тихомир Ђорђевић, Коњ и оружје као знаци положаја и старешинства, одломак) 

Кључне речи: епска народна песма старијих времена, монолог 

114 




„Морава нас вода одранила, 

нек Морава вода и сарани.” 

(народна песма) 

Народна песма 

Смрт војводе 

Пријезде 

Песму о смрти војводе Пријезде испевала је слепа певачица Јеца, 

која је живела у Земуну. Јеца је песме учила од своје „мајсторице”, 

бабе Живане. Земунске певачице располагале су старинском грађом 

и мајсторски је преточиле у стихове народних песама. 

Честе књиге иду за књигама: 

oд кога ли, коме ли долазе? 

Од Мемеда, од цара турскога, 

а долазе до Сталаћа града, 

до Пријезде, војводе сталаћка: 

„О Пријезда, војводо сталаћка, 

пошљи мени до три добра твоја: 

прво добро – сабљу навалију, 

која сече дрвље и камење, 

дрво, камен и студено гвожђе; 

друго добро – Ждрала, коња твога, 

који коњиц може прелетити 

засобице и по два бедена; 

треће добро – твоју љубу верну!” 

Гледи књигу војвода Пријезда, 

ону гледи, другу ситну пише: 

„Цар-Мемеде, турски господару, 

купи војске колико ти драго, 

под Сталаћа, кад је теби драго, 

удри Сталаћ, како ти је драго, 

ја ти добра не дам ниједнога; 

ја сам сабљу за себе ковао, 

а Ждрала сам за себе ранио, 

а љубу сам за себе довео: 

па ти не дам добра ниједнога!” 

Диже војску турски цар Мемеде, 

диже војску, оде под Сталаћа; 

био Сталаћ три године дана: 

нит му одби дрва ни камена, 

нит га како може освојити, 

ни пак како може оставити. 

Једно јутро уочи недеље 

попела се Пријездина љуба 

на бедена малена Сталаћа, 

па с бедена у Мораву гледи, 

ал’ Морава мутна испод града, 

Па беседи Пријездина љуба: 

„О Пријезда, драги господару, 

ја се бојим, драги господару, 

нас ће Турци лагумом дигнути!” 

Ал’ беседи војвода Пријезда: 

„Мучи, љубо, муком се замукла! 

Гди ће бити лагум под Моравом?” 

Потом дошла та недеља прва 

и господа отишла у цркву 

и божју су службу остајали; 

кад господа изишла из цркве, 

тад беседи војвода Пријезда: 

„О војводе, моја десна крила, 

крила моја, с вама ћу летити, 

књига – писмо 

навалија – врста 

старинске сабље 

која се користи у 

нападу 

Ждрал – име за 

коња сиве боје 

засобице – 

једно за другим, 

узастопце 

беседити – 

говорити 

лагум – 

подземни 

ходник, 

подземни 

прокоп, тунел 

мучати – ћутати 

кондир – суд у 

коме се држи 

пиће 




115

јаничар – 

елитни војник, 

пешадинац 

да ручамо, да се напијемо, 

да на граду врата отворимо, 

да на Турке јуриш учинимо, 

па што нама бог и срећа даде!” 

Па Пријезда љубу дозиваше: 

„Иди, љубо, у пивнице доње, 

те донеси вина и ракије!” 

Узе Јела два кондира златна, 

па отиде у пивнице доње. 

Кад госпођа пред пивницу дошла, 

ал’ пивница пуна јаничара: 

папучама пију вино ладно 

а у здравље Јелице госпође, 

с покој душе Пријезде војводе. 

Кад то види Јелица госпођа, 

та кондиром о камен удари, 

па потрча у господске дворе: 

„Зло ти вино, драги господару! 

Зло ти вино, а гора ракија! 

Пивница ти пуна јаничара: 

папучама пију вино ладно, 

а за моје здравље намењују, 

а тебека живог сарањују, 

сарањују, за душу ти пију!” 

Онда скочи војвода Пријезда, 

те на граду отвори капију, 

па на Турке јуриш учинише, 

те се бише и секоше с Турци, 

док погибе шездесет војвода, 

њи шездесет, иљаде Турака; 

тад се врати војвода Пријезда, 

па за собом затвори капију, 

па потрже сабљу навалију, 

Ждралу коњу одсијече главу: 

„Јао, Ждрале, моје добро драго, 

та нека те турски цар не јаше!” 

Преби бритку сабљу навалију: 

„Навалија, моја десна руко, 

та нека те турски цар не паше!” 

Па отиде госпођи у дворе, 

па госпођу привати за руку: 

„О Јелице, госпођо разумна, 

или волиш са мном погинути, 

ил’ Турчину бити љуба верна?” 

Сузе рони Јелица госпођа: 

„Волим с тобом часно погинути 

нег’ љубити на срамоту Турке; 

нећу своју веру изгубити 

и часнога крста погазити.” 

Узеше се обоје за руке, 

па одоше на беден Сталаћа, 

па беседи Јелица госпођа: 

„О Пријезда, драги господару, 

Морава нас вода одранила, 

нек Морава вода и сарани!” 

Па скочише у воду Мораву. 

Цар је Мемед Сталаћ освојио, 

не освоји добра ниједнога. 

Љуто куне турски цар Мемеде: 

„Град-Сталаћу, да те бог убије! 

Довео сам три иљаде војске, 

а не водим него пет стотина!” 


Најважнија обележја једног јунака – снага, оружје, коњ, као и „верна љуба” 

– без којих он нема права да се назове јунаком, зову се још и епски атрибути. 

116 





1. Увод са књигама које шаље турски султан војводи Пријезди представља стереотипни 

почетак епских народних песама са тематиком мегдана и бојева. Какав услов поставља 

турски султан војводи Пријезди? Због чега су му потребна Пријездина „три добра”? 

Зашто су услови турског султана за Пријезду неприхватљиви? Образложи свој став. 

2. Шта за војводу Пријезду представљају коњ, сабља и љуба? Колико траје опсада 

града? Како Турци ипак успевају да продру међу градске бедеме? Каква је реакција 

војводе Пријезде и његових војника? 

3. Како тумачиш љубино предсказивање трагичних догађаја? Какав је њен однос према 

реци Морави? Зашто се у њеном обраћању Морави ова река означава истовремено 

као хранитељица и као гробница? 

4. Упореди поступке војводе Пријезде и његове љубе Јелице. Како је представљена 

смрт војводе Пријезде и „ра зумне госпође” Јелице? Због чега пред смрт јунак уништава 

тражена јуначка обележја, Ждрала коњица и сабљу навалију? Размисли о томе зашто 

јунак својој љуби оставља могућност избора. Како гласи њено завештање? 

5. Шта је на крају освојио турски султан Мемед? Представља ли његово освајање 

Сталаћа победу или пораз? Образложи свој став. 


„Јуначки коњи и оружје битни су сегменти 

описа и читаве епске биографије. Ови атрибути 

показују укрштања интернационалних мотива са 

локалном традицијом. Најбољим витезовима и ратницима 

припадају изузетни атрибути, са којима се 

јунак идентификује. Из перспективе епског кодекса 

губљење тих одличја значи да је њихов господар погинуо 

или је срамно поражен. Опсада Сталаћа траје 

три године, зато што Пријезда не може да прихвати 

понижавајући захтев султана Мемеда...” 

(Снежана Самарџија, 

Биографија епских јунака, одломак) 

Ђорђе Крстић, Пад Сталаћа 


1. Подсети се песме Диоба Јакшића и упореди је са песмом Смрт војводе Пријезде. 

Какав значај епским обе лежјима придају браћа Јакшић, а какав војвода Пријезда? 

Образложи свој став. 

2. Истакни улогу женских ликова у наведеним песмама. 

Кључне речи: епска народна песма, епски атрибути, књижевни лик 




117

„Разбоље се војвода Дојчине” 



Болани Дојчин 

Тема о болесном јунаку развија се у различитим усменим облицима, као што 

су епска и лирска песма, бајка у стиху. Песму је испевао један трговац из Босне. 

Болани – 

болесни 

пô – пола, 

половина 

преминути – 

умрети 

једнак – одмах, 

сместа 

вранац – коњ 

вра̑не, црне 

длаке 

иште (искати) – 

тражи 

заточник – 

онај који се 

коме завери, 

обавеже да ће 

што учинити, 

нарочито изаћи 

на мегдан 

аџамија – 

неискусна, 

неука, млада 

особа 

јалов – који не 

доноси плода, 

неплодан 

фуруна – пећ (у 

овом контексту 

мера за 

количину) 

кондир – врста 

суда у коме се 

држи пиће и 

точи из њега 

жежена – она 

која изазива 

бол на кожи, 

која жари (љута 

ракија) 

дукат – златни 

новац 

Разбоље се војвода Дојчине 

У Солуну, граду бијеломе, 

Боловао за девет година; 

Пȏ Солуна не зна за Дојчина, 

Они мисле да је преминуо. 

То се чудо надалеко чуло, 

Чак далеко у земљу арапску, 

Зачуо је Усо Арапине, 

Једнак чуо, једнак седла вранца, 

Право оде ка Солуну граду, 

Те он паде под Солуна града, 

Под Солуна у поље широко: 

Усред поља шатор разапео, 

Од Солуна иште заточника 

Да изиђе њему на мејдана, 

Да јуначки мејдан подијеле. 

У Солуну не има јунака 

Да изиђе њему на мејдана: 

Дојчин био, па се разбољео; 

Био Дука, па га боли рука; 

Јест Илија, луда аџамија, 

Оно боја није ни виђело, 

А камоли с киме учинило; 

Та ако би оно и изишло, 

Ал’ му не да остарила мајка: 

„Не, Илија, луда аџамијо! 

Тебе хоће Арап преварити, 

Те ће ми те луда погубити, 

Оставити саморану мајку!” 

Кад то виђе црни Арапине, 

Ђе јунака у Солуну нема 

Да изиђе њему на мејдана, 

На Солун је порез ударио: 

Све на двора по јалова овна, 

По фуруну љеба бијелога, 

И по товар вина црвенога, 

И по кондир жежене ракије, 

И по двадес'т жутијех дуката, 

И по једну лијепу ђевојку, 

Ја ђевојку, ја невјесту младу, 

Којано је скоро доведена, 

Доведена, јоште нељубљена. 

Сав је Солун порез изредио, 

Редак дође двору Дојчинову; 

Али Дојчин никог не имаде, 

До имаде љубу вијерницу 

И Јелицу своју милу сеју. 

Оне јадне порез састављале, 

Ал’ га нико да однесе нема, 

Јер га Арап приватити неће 

Без Јелице лијепе ђевојке. 

Оне су се јадне узмучиле; 

Сједе Јела брату више главе, 

Рони сузе низ бијело лице, 

Те је брату лице покапала. 

Тад се јадан Дојчин разабрао, 

Па бесједи Болани Дојчине: 

„Двори моји, огњем сагорели! 

118 




А каде ми брже прокапасте? 

Да ми није умријети с миром.” 

Проговара Јелица ђевојка: 

„О мој брате, болестан Дојчине, 

Нису твоји двори прокапали, 

Но су сузе Јелице сестрице.” 

Тад говори болестан Дојчине: 

„Што је, селе, ако бога знадеш! 

Ал’ је вама љеба нестануло? 

Али љеба, ал’ црвена вина? 

Али злата, ал’ бијела платна, 

Немаш чиме на ђерђефу вести, 

Немаш чиме, ал’ немаш по чему?” 

Проговара Јелица ђевојка: 

„О мој брате, Болани Дојчине! 

Доста имам љеба бијелога, 

А још више вина црвенога; 

Доста злата и бијела платна, 

Имам чиме на ђерђефу вести, 

Имам чиме, и имам по чему; 

Ал’ да видиш и друге невоље: 

Јест дошао Усо Арапине 

Под Солуна у поље широко, 

Од Солуна иште заточника 

Да изиђе њему на мејдана; 

У Солуну не има јунака 

Да изиђе њему на мејдана; 

А кад виђе црни Арапине, 

Он удари порез на Солуна: 

Све на двора по дебела овна, 

По фуруну љеба бијелога, 

И по товар црвенике вина, 

И по кондир жежене ракије, 

И по двадест жутијех дуката, 

И по једну лијепу ђевојку, 

Ја ђевојку, ја невјесту младу; 

Сав је Солун порез изредио, 

Редак дође на твоје дворове: 

Ти не имаш брата никаквога 

Да саставља порез Арапину, 

Но смо јадне саме састављале, 

И ми јесмо порез саставиле, 

Ал’ га нико однијети нема, 

Јер га Арап приватити неће 

Без Јелице баш твоје сестрице. 

А чу ли ме, болестан Дојчине, 

Ја не могу љубит Арапина, 

Чу ли брате, за живота твога!” 

Таде рече болани Дојчине: 

„Хеј Солуне, огњем сагорео! 

Ђе у тебе не има јунака 

Да изиђе Арапу на мејдан, 

Но ми не би умријети с миром.” 

Па дозива љубу Анђелију: 


Је л’ ми јоште у животу доро?” 

Проговара љуба Анђелија: 

„Господару, болестан Дојчине, 

Јесте тебе доро у животу, 

И добро сам угојила дора.” 

Тад бесједи болани Дојчине: 


Иди узми дора дебелога, 

Те га води моме побратиму, 

Побратиму Петру налбантину, 

Да ми кује вересијом дора, 

Хоћу исти Арапу на мејдан, 

Хоћу исти, ако доћи нећу!” 

Једнак њега љуба послушала, 

Она узе дора дебелога, 

Одведе га Петру налбантину. 

Кад је виђе Перо налбантине, 

Још је њојзи био говорио: 

„Снахо моја, танка Анђелија, 

Зар је мене побро преминуо, 

Те ти водиш дора на продају?” 

Ја говори дилбер-Анђелија: 

„Мој ђевере, налбантине Перо, 

Није тебе побро преминуо, 

Но се тебе побро поздравио 

Да му кујеш вересијом дора, 

Да он иде Арапу на мејдан; 

Кад се врати, да ти потков плати.” 

Проговара налбантине Перо: 

којано – која 

јоште – још 

изредити – 

ставити у редове, 

разместити по 

реду, поредати 

(у овом 

контексту дати 

редом) 

љуба – жена, 

супруга, вољена 

женска особа, 

драгана 

узмучиле – 

намучиле 

покапати – 

полити капима 

огањ – ватра 

ђерђеф – 

оквир у који 

се учвршћује 

затегнуто платно 

за везење 

црвеника – 

црвено 

доро, дорат – 

коњ риђе длаке 

налбантин – 

поткивач 

вересија – 

давање робе на 

дуг, одлагање 

наплате 

исти – ићи 




119

дилбер- 

Анђелија – лепа 

Анђелија 

чарне – црне 

гуја – змија 

разминути се – 

проћи један 

поред другога, 

идући свако у 

другом правцу, 

мимоићи се 

припасати – 

свезати, 

причврстити око 

појаса, опасати 

бедро – део 

ноге од кука до 

колена, бут 

аламанка – 

сабља немачке 

израде 

чаршија – део 

насеља где 

се развио трг, 

пословни део 

града; трговачка 

четврт 

калдрма – 

пут, цеста 

направљена 

од камена, 

покривена, 

поплочана 

каменом, 

плочник од 

камена 

јолдаш – друг, 

другар, сапутник 

„Анђелија, моја снахо мила, 

Ја не кујем коње вересијом; 

Да ми дадеш твоје оке чарне, 

Да их љубим, док се побро врати 

И док мене потковицу плати.” 

Анђелија љута и проклета, 

Она плану како ватра жива, 

Па одведе некована дора, 

Те доведе болесну Дојчину. 

Вели њојзи Болани Дојчине: 


Јел’ ми побро дора потковао?” 

Писну Анђа, како љута гуја: 

„Господару, Болани Дојчине, 

Бог убио твога побратима! 

Он не кује коња вересијом, 

Но он иште моје очи црне, 

Да их љуби, док му потков платиш; 

Ја не могу налбанте љубити, 

Та, Дојчине, за живота твога!” 

Кад то чуо болестан Дојчине, 

Он говори вијерници љуби: 


Оседлај ми дора дебелога, 

Изнеси ми копље убојито.” 

Па дозивље сестрицу Јелицу: 

„О Јелице, моја мила сејо, 

Донеси ми једну крпу платна, 

Утегни ме, селе, од бедара, 

Од бедара до витих ребара, 

Да се моје кости не размину, 

Не размину кости мимо кости.” 

Хитро су га обје послушале: 

Љуба седла дебела дората, 

И износи копље убојито; 

А сеја је доносила платно, 

Утегоше болана Дојчина 

Од бедара до витих ребара, 

Припасаше сабљу аламанку, 

Приведоше дора од мејдана, 

Турише га дору на рамена, 

Додаше му копље убојито. 

Познаде га доро од мејдана, 

Па му оде силан поиграват. 

Окрену га Дојчин низ чаршију; 

Колико му силан подиграва, 

Из калдрме искаче камење. 

Ал’ говоре Солунски трговци: 

„Вала Богу! Вала јединоме! 

Откако је Дојчин преминуо, 

Није бољи јунак проишао 

Кроз Солуна, града бијелога, 

Ни бољега коња пројахао.” 

Оде Дојчин у поље широко 

Ка шатору црна Арапина. 

Кад га виђе црни Арапине, 

Од страха је на ноге скочио, 

Па говори црни Арапине: 

„Ој Дојчине, да те Бог убије! 

Јоште ли си, море, у животу? 

Ходи, јолдаш, да пијемо вино, 

А прођи се кавге и ђавола, 

Џаба тебе порез од Солуна.” 

Ал’ говори болани Дојчине: 

„Изиђ’ курво, црни Арапине! 

Изиђи ми на мејдан јуначки, 

Да јуначки мејдан дијелимо, 

А ласно је пити рујно вино 

И љубити солунске ђевојке!” 

Вели њему црни Арапине: 

„Богом брате, војвода Дојчине, 

Ти се прођи кавге и ђавола, 

Но одјаши, да пијемо вино, 

Џаба тебе порез од Солуна, 

И џаба ти солунске ђевојке; 

Кунем ти се богом истинијем, 

Да ти овђе никад доћи нећу!” 

Кад то виђе болестан Дојчине, 

Ђе му Арап изићи не смије, 

Он нагони дебела дорина 

На његова бијела шатора, 

На копљу му шатор претурио. 

Кад да видиш чуда под шатором! 

Под шатором триест ђевојака, 

120 




Међу њима црни Арапине. 

Ја кад виђе црни Арапине, 

Ђе га с’ Дојчин оканити неће, 

Он се вати вранцу на рамена, 

А у руку копље убојито. 

Изиђоше у поље широко, 

Наљутише коње од мејдана. 

Проговара болестан Дојчине: 

„Удри курво, црни Арапине, 

Удри прије да ти жао није!” 

Баци копље црни Арапине 

Да удари болесна Дојчина, 

Ал’ се доро боју научио, 

Клече доро до зелене траве, 

Високо га копље претурило, 

Те удара у земљицу црну, 

Пола копља у земљу нагнао, 

А пола се одломило било. 

Кад то виђе црни Арапине, 

Плећи даде, бијежати стаде, 

Право бјежи к бијелу Солуну, 

А за њиме Болани Дојчине. 

Таман Арап на врата солунска, 

А стиже га Болани Дојчине, 

Па потеже копље убојито, 

Прикова га Солуну за врата, 

Па повади сабљу аламанку, 

Арапу одсијече главу, 

Па на сабљи главу дохитио, 

Арапове очи извадио, 

Очи зави у танка јаглука, 

Баци главу у зелену траву. 

Па он оде тамо уз чаршију; 

Кад је био побратиму своме, 

Побратиму Петру налбантину, 

Он дозивље свога побратима: 

„Изиђ’, побро, да ти потков платим, 

Што си мене коња потковао, 

Потковао вересијом дора!” 

Проговара Перо налбантине: 

„Побратиме, Болани Дојчине! 

Нијесам ти дора потковао: 




121

кавга – свађа, 

препирка, туча 

јаглук – рубац, 

марама 

дућан – место 

или просторија 

где се нешто 

продаје или 

израђује, 

трговачка или 

занатлијска 

радња 

мермер- 

-чаршија – 

мермерни 

плочник 

одседнути – 

сјахати 

ложница – 

спаваћа соба, 

спаваоница 

Ја се, брате, мало нашалио, 

Анђелија љута и проклета, 

Она плану како ватра жива, 

Па одведе некована дора.” 

Њему вели болестан Дојчине: 

„Изиђ’ амо, да ти потков платим!” 

Он изиђе пред свога дућана, 

Ману сабљом Болани Дојчине, 

Налбантину одсијече главу, 

Па на сабљи главу дохитио, 

Извадио очи налбантину, 

Очи зави у јаглука танка, 

Главу баци на мермер-чаршију, 

Право оде двору бијеломе. 

Пред двором је дора одсједнуо, 

Па он сједе на меку ложницу, 

Па извади очи Арапове, 

Те их баци својој милој сеји: 

„Ето, селе, очи Арапове, 

Нека знадеш, да их љубит нећеш, 

Селе моја, за живота мога!” 

Па извади очи налбантове, 

Те их даје љуби Анђелији: 

„Нај ти, Анђо, очи налбантове, 

Нека знадеш да их љубит нећеш, 

Љубо моја, за живота мога!” 

То изусти, а душу испусти. 

122 





1. Којим стихом почиње песма Болани Дојчин? Колико дуго болује војвода Дојчин у Солуну? 

Шта мислиш, због чега је његово боловање у песми окарактерисано као „чудо”? 

2. Како поступа Усо Арапин када до њега стигне глас о Дојчиновој болести? Због чега 

се он раније није усудио да опседне Солун? Шта нам то говори о његовим епским 

атрибутима? Подсети се каква је улога Арапа у српској усменој епици. 

3. Због чега нико не може да се супротстави Уси Арапину? Какве намете он удара на 

Солун? Могу ли се ти намети издржати? 

4. На који начин Болани Дојчин дознаје за страшну претњу његовом граду и части 

његове породице? Опиши сцену у којој сестра Јелица сузама буди јунака на самрти. 

Шта покреће епског јунака да се привремено врати у живот како би извршио јуначки 

подвиг? Шта нам то казује о његовим духовним својствима и моралној карактеризацији 

његовог лика? 

5. Окарактериши епизоду са Петром налбантином. Просуди његове поступке са 

моралног становишта. Како се Јелица понаша према његовој недоличној понуди? На 

који начин се жали своме брату? 

6. Како се Болани Дојчин опрема за мегдан? Оштрење сабље, поткивање коња и утезање 

ланеним платном представљају обредне радње којима се јунак припрема за смрт 

у подвигу. Како је представљен његов епски изглед док пролази кроз Солун? 

7. Опиши ток двобоја између Дојчина и Усе Арапина. Шта мислиш о освети Боланог 

Дојчина Петру налбантину? 

8. Дојчин умире у постељи, али после извршеног епског подвига, као посредник и зме ђу 

овог и оног света, телесног и духовног, реалног и оностраног. Наведи шта ти се у песми 

највише допало, а шта је, с друге стране, изазвало твоју највећу осуду и образложи. 


Појмом сиже означава се начин организовања распореда догађаја у књижевном 

делу. 

Песме о болесном јунаку најчешће почињу речима „болан лежи”. Сиже епске 

песме о Дојчину исказује се кроз три складне композиционе целине: привремена 

смрт – епски живот у подвигу – дефинитивна смрт и живот у усменом памћењу. 

Јунак не умире, будући да остаје жив у сећањима потомака због подвига који је 

извршио. 

Опремање Боланог Дојчина за мегдан представља варијацију опремања за 

смрт. Најпре, јунак захтева од ковача да му искује/ наоштри сабљу, оружје које ће 

у пламену магијскога кова бити обредно очишћено од рђе заборава. Други захтев 

налбантину јесте да поткује Дојчиновог коња, као митског посредника између 

светова. Са трећим захтевом (утезањем костију ланеним платном), довршава 

се веза са погребним опремањем. У ливењу мача, кову потковица, ритуалном 

утезању костију и демонстративном поигравању коња, евидентно је да се јунак 

не опрема за бој, већ за одлазак на онај свет. Лице му тамни, удови окоштавају, 

очи гасну. Све су ово показатељи да је јунак у сенци смрти. 




123


Рима, као гласовно подударање на крају стихова ретко је присутна у епској 

народној поезији. У десетерачкој епици, међутим, често се среће унутрашња, 

леонинска рима, посебно на оним местима у песми која је потребно додатно 

нагласити због драматичности радње или каквог наглог обрта, односно услед 

уметања певачевих коментара. Леонинска рима је гласовно подударање унутар 

стиха. Најчешће је то подударање свршетка полустиха пред паузу (цезуру) и 

свршетка стиха. У песми Болани Дојчин карактеристични су примери: 

Дојчин био, // па се разбољео; 

Био Дука, // па га боли рука; 

Баци главу // у зелену траву. 

То изусти, // а душу испусти. 

Ерлангенски 

рукопис – 

рукописна 

збирка 

народних 

песама 

настала у 

18. веку. 

Чувала се у 

немачком 

граду 

Ерлангену. 


Најстарија варијанта о Бола ном Дојчину је песма из Ерлангенског рукописа 

(„Паде Арап под бијели Солин”, ЕР бр. 110). И овде се јавља формула болести 

(„али Иво врло оболио”), као и епизода са ко ва чем „набандом”, те опасивање 

свиленим појасом „од свитњака до бијела грла”. 

Име Дојчин се ван сижеа о „боланом” јунаку среће сразмерно ретко у јужносло 

ве нској усменој пое зији. То име се помиње у предању о једном из гу бље ном 

летопису хиландарских монаха, који је сведочио о преносу Дојчинових ко сти ју 

из Солуна у Хиландар, али и у легенди о Све том Димитрију Солунском, који је 

при ликом одбране Солуна од Арапа устао из ћивота како би пресрео ан ђеле који 

су хтели да га одведу из града, будући да је Бог решио да преда град Ара пима. 

Запажено је и да иконе по правилу приказују Св. Димитрија са копљем, што је 

оружје којим војвода Дојчин убија Арапина: „Па потеже копље убојито.” 

„Су дби не два команданта Солуна деспота Јована (1402–1409) и деспота 

Андроника (1409–1423) могле су допринети формирању лика војводе Дојчина. 

Деспот Јован је дуго бо ловао, па се у белешци о његовој смрти каже да је ‘најзад, 

од многих разних болести нашао утеху у Богу’, а деспот Андроник је боловао 

током целе владавине. И Јован и Андроник су личности које представљају управу 

и одбрану града. Због тога, а и због њихове болести не можемо а да не видимо 

велику сличност са војводом Дојчином.” 

(Татјана Сич, Митско, историјско и поетско 

у обликовању усмене епске пе сме „Болани Дојчин“, стр. 15–16) 

Кључне речи: епска народна песма, сиже, мотиви, леонинска рима 

124 




„И на страшном месту постајати...” 


Eпске народне 

песме о хајдуцима 

(избор) 

Старина Новак представља једно од најславнијих епских имена на 

Балкану. У том имену чува се колективно сећање на легендарног хајдука 

Новака Дебељака и чувеног војсковођу Баба Новака, који је био генерал 

у војсци влашког војводе Михаја Храброг у 16. веку. У песми која је 

пред тобом открићеш разлог због којега се Новак одметнуо у хајдуке. 

Старина Новак и кнез Богосав 

Вино пију Новак и Радивој 

а код Босне, код воде студене, 

код некога кнеза Богосава; 

а кад су се вина понапили, 

кнез Богосав стаде бесједити: 

„Побратиме, Старина Новаче, 

кажи право, тако био здраво, 

са шта, брате, оде у хајдуке? 

Каква тебе оћера невоља 

врат ломити, по гори ходити, 

по хајдуци, по лошу занату, 

а под старост, кад ти није време?” 

Вели њему Старина Новаче: 

„Побратиме, кнеже Богосаве, 

кад ме питаш, право да ти кажем: 

јест ми било за невољу љуту! 

Ако мореш знати и памтити 

кад Јерина Смедерево гради, 

па нареди мене у аргатлук, 

аргатовах три године дана, 

а ја вукох дрвље и камење 

све уз моја кола и волове, 

и за пуне до три годинице, 

ја не стекох паре ни динара, 

ни заслужих на ноге опанке! 


И то бих јој, брате, опростио. 

Кад сагради Смедерева града, 

онда стаде па и куле зида, 

позлаћује врата и пенџере, 

па наметну намет на вилајет, 

све на кућу по три литре злата – 

то је, брате, по триста дуката! 

Ко имаде, и предаде благо; 

ко предаде, онај и остаде. 

Jа сам био човек сиромашан, 

не имадох да предадем благо; 

узех будак, с чим сам аргатовô, 

па с будаком одох у хајдуке, 

па се ниђе задржат не могох 

у држави Јерине проклете, 

већ побјегох до студене Дрине, 

па се маших Босне камените. 

А кад дођох близу Романије, 

ту сам турске сватове сусрео – 

они воде кадуну ђевојку. 

Сви сватови с миром пролазили, 

заостало Туре младожења 

на дорату, коњу великоме, 

оно не шће да пролази с миром, 




студен – хладан 

са шта – чиме 

аргатовати – 

надничити, 

радити тешке 

физичке 

послове, 

кулучити 

пенџер – прозор 

вилајет – 

турска највећа 

административна 

јединица, 

покрајина, 

област 

ударити намет 

на вилајет – 

оптеретити 

народ тешким 

наметима 

(порезима) 

дукат – 

млетачки 

златник, златни 

новац различите 

вредности 

кадуна – угледна 

жена, госпођа 

канџија – бич 

125

лула – мала 

чашица, велики 

напрстак 

тумбак – жута 

легура бакра и 

цинка 

дорат – коњ 

тамнориђе боје 

умах – у једном 

маху, одмах 

чоха – врста 

меке и чврсте 

вунене тканине 

намах – истог 

часа, одмах 

кадар – који има 

снаге за нешто; 

способан 

већ потеже троструку канџију 

(три су на њој луле од тумбака), 

па удара мене по плећима. 

Трипут сам га Богом побратио: 

„Молим ти се, Туре младожења, 

а тако ти среће и јунаштва, 

и тако ти сретнога весеља, 

прођи ме се, хајде путем с миром, 

видиш да сам човек сиромашан.” 

Опет Туре да с’ окани неће, 

већ ме стаде већма ударати. 

Кад је мене мало забољело, 

и ја сам се врло разљутио, 

па потегох будак са рамена, 

те ударих Туре на дорату. 

Како сам га лако ударио, 

умах сам га с коња оборио, 

и к њему сам онда прилетио; 

ударих га још два и три пута, 

док сам њега с душом раставио; 

ватих му се руком у џепове, 

код њег’ нађох до три кесе блага, 

па их пуштих себи у њедарца; 

отпасах му сабљу од појаса, 

њем’ отпасах, а себи припасах; 

оставих му будак више главе, 

да чим ће га закопати Турци, 

па посједох његова дората, 

одох право гори Романији. 

То гледају сви турски сватови, 

не шћедоше мене ни ћерати, 

ја не шћеше, јали не смједоше. 

Ево има четр’ест година, 

Романију гору обикнуо, 

боље, брате, него моје дворе, 

јер ја чувам друма кроз планину, 

дочекујем Сарајлије младе, 

те отимам и сребро и злато 

и лијепу чоху и кадифу, 

одијевам и себе и друштво; 

а кадар сам стићи и утећи 

и на страшну мјесту постајати. 

Не бојим се никога до Бога!” 


1. Како си доживео/-ла исповест Старине Новака? 

2. Шта би ти урадио/- ла када би се нашао/-ла на његовом месту? 

3. У каквим околностима се одвија разговор између Старине Новака и кнеза Богосава? 

Зашто кнез Богосав хајдуковање описује као „лош занат”? Због чега се Новак 

„под старост” одмеће у хајдуке? Какве све послове он обавља приликом подизања 

Смедерева? Наведи додатне намете које удара на народ „проклета Јерина” приликом 

зидања смедеревских кула. 

4. Шта је још подстакло Нова ково одметништво? Како је описан ње гов сусрет са 

турским сватовима? Како се према Старини Новаку понаша турски младожења? На 

који начин Но вак покушава да га одврати од суко ба? Због чега не успева у томе? У ком 

тре нутку он реагује? Шта мислиш, зашто Новака Турци не прате у гору? 

5. Какав живот чека Старину Новака у гори Романији? Како он дочекује „Сарајлије 

младе”? Шта мислиш, може ли се хајдук икада више вратити топлом породичном 

огњишту? Шта Старини Новаку помаже да издржи све напоре и недаће хајдучког позива? 

6. Како су у песми представљене особине хајдука? Због чега он мора бити „кадар 

стићи и утећи/ и на страшну мјесту постајати”? Протумачи стих: „Не бојим се никога 

до бога.” 

7. Протумачи на основу наведене песме однос између властеле и кметова у средњем 

веку. Који су били разлози одметања у хајдуке у прошлости? Шта је све људе нагонило 

на такву одлуку? 

126 





У уводу песме представљен је разговор (дијалог) Старине Новака и кнеза Богосава. 

Одговор Старине Новака дат је у форми говора једног јунака (монолог), 

којим се он враћа у давну прошлост (ретроспекција). Монолог је обухватио радњу 

целе песме. За овакву композицију кажемо да је дијалошко-монолошка. Она 

уводи у епско приповедање субјективни, исповедни тон. 


1. Мотиви у књижевном делу могу да покрећу и подстичу радњу (динамички мотиви) 

или да је успоравају и задржа вају (статички мотиви). Одреди који мотиви покрећу, а 

који успоравају радњу у песми Старина Новак и кнез Богосав. 

2. Утврди шта мотивише поступке јунака у песми Старина Новак и кнез Богосав. Шта 

даје право „проклетој Јерини” да удари „намет на вилајет”? Зашто се турски младожења 

понаша према Новаку на описани начин? Како су мотивисани поступци самога 

Новака? Због чега он покушава да избегне сукоб са Турцима? Када одлази у хајдуке? 


Реч хајдук има различита значења. Најчешће се узима као одметник од власти у 

доба ропства под Турцима, али и као отпадник од власти уопште. По свему судећи, 

реч хајдук је арапског порекла и на Балкан је доспела заједно са Турцима. Реч је 

о заједничком балканском називу који изражава покрет отпора против Турака. 

Старији термин за означавање ове појаве је гусар, у значењу разбојник. Харамијом 

се означава хајдук-разбојник. Отуда је хајдучки старешина харамбаша. 


Старост у традицио нал ној култури по дра зумева искуство, стало же ност, честитост, 

врлину (Старина Новак, Стари Вујадин и сл.). У кру гу пе вања о хај ду цима 

најстарији и најискуснији припадник дру жи не је обично и најмудрији. Он во ди 

рачу на о чети. Та кође се стара о ра спо де ли плена, посебно блага и оружја. 




127

кулук – 

принудна 

обавеза 

бесплатног 

рада на 

изградњи 

путева или 

грађевина 

јатак – онај 

који чува 

и помаже 

одметнике 

од власти 


„Широм Србије постоје локалитети 

које народно предање приписује 

’проклетој Јерини’. По једном предању 

забележеном у жупи Александровачкој 

Јерина је градитељима наметнула 

такав кулук да је чак поткивала и козе 

које су износиле камење за подизање 

градића на високим и неприступачним 

местима. Занимљиво је предање о постанку 

места Некудим: Јерина је била 

донела камен, да на месту Некудиму 

зида град. Када је дошла да разгледа 

место, а то неке гуске прну, и полете к 

североистоку. Јерина остави то место 

и дође у Смедерево, те ту нареди, да 

се град гради. Неки јој доглавници 

рекну да би прво место било боље, као 

склоњеније у шуми и дубље у народу, 

а она одговори: ’Оно не кудим, али 

је и ово добро.’ Тако је, веле, постао 

град у Смедереву, а оно се прво место 

прозвало Некудим.” 

(Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина 

Србија, одломак) 

Смедеревска тврђава 

Како су постали хајдуци 

„Наш народ мисли и пјева да су у 

нас хајдуци постали од турске силе 

и неправде. Истина да многи људи не 

оду у хајдуке да чине зло, али кад се 

човјек (особито прост) једанпут отпади 

од људскога друштва и опрости 

се сваке власти, он почне, особито 

један уз другога, и зло чинити; тако 

хајдуци чине зло и народу своме, који 

их према Турцима љуби и жали, али се 

и данас чини хајдуку највећа срамота 

и поруга кад му се рече да је лопов и 

пржибаба. [...] Прави хајдук неће никад 

убити човјека који му ништа не чини, 

већ ако да га наговори какав пријатељ 

или јатак.” 

(Вук Стефановић Караџић, Живот и 

обичаји народа српскога, одломак) 

Име легендарног хајдука Новака 

срећемо у једном препису Житија деспота 

Стефана Лазаревића Констан тина 

Филозофа из 16. века: 

„Беше неки муж по природи сличан 

лаву (неки Новак); и тај (је био) од пресветлих 

из давнине, (као и) под руком 

истоименога (Стефана) и пре овога; и 

он на хајдучки начин узнемири срца 

исмаиљћанских земаља. И зато га је 

тражио цар (Сулејман) да га погуби. 

Одговор (Стефанов) беше да он као 

разбојник у горама обитава. А и градови 

бугарски беху се побунили (под вођством) 

синова царева бугарских. Зато 

пре овога подиже се цар Мусулман и 

дошавши на Темско, заузе га у боју. И 

посла посланике ка благочастивом овом 

деспоту рекавши: ’Само хоћу да прођем 

кроз пределе твоје без икакве штете.’ 

Јер још не беше земља раздељена. Њу, 

полазећи ка Овчем пољу Топлицом, 

напред речени муж, Караљук му је 

име (одн. Новак) узевши неке ствари 

од царских станова донесе, а деспот 

опет ове врати.” 

Кључне речи: народна епска песма, мотивација 

128 




„Лепота не учествује у истини, она је њен творац.” 

Умберто Еко 


Мали Радојица 

Песма Мали Радојица представља једну од најлепших похвала лепоти у српској 

народној епској поезији. Хајдук који одолева најстрашнијим физичким мукама 

осетљив је једино на појаву и дохват девојачке лепоте. Мотив привидне смрти 

веома је стар. Јавља се још у средњовековној књижевности. Занимљиво је да 

се у улози јунака на мукама у варијантама, поред мушких, налазе и женски 

ликови. Песму је испевао народни певач Гајо Балаћ. 

Мили боже, чуда големога! 

Јали грми, јал’ се земља тресе? 

ја̏’ се бије море о мраморје, 

ја̏’ се бију на Попина виле? 

Нити грми, нит се земља тресе, 

ни’ се бије море о мраморје, 

ни’ се бију на Попина виле; 

већ пуцају на Задру топови, 

шенлук чини ага Бећир-ага – 

у’ватио Малог Радојицу, 

па га меће на дно у тавницу. 

У тавници двадесет сужања, 

а сви плачу, један попијева, 

те остало друштво разговара: 

„Не бојте се, браћо моја драга, 

еда бог да каквагођ јунака, 

који ће нас јунак избавити.” 

А кад њима Радојица дође, 

сви у једно грло заплакаше, 

Радојицу љуто проклињаху: 

„Радојица, допаднуо мука! 

И ми смо се и уздали у те 

да ћеш ти нас кадгођ избавити, 

ето и ти саде к нама дође; 

тко ли ће нас јунак избавити?” 

Вели њима Мали Радојица: 

„Не бојте се, браћо моја драга, 

већ ујутру, кад данак осване, 

ви дозов’те агу Бећир-агу, 

па му каж’те да ј’ умр’о Раде, 

не би ли ме ага закопао.” 

Кад свануло и сунце грануло, 

а повика двадесет сужања: 

„Бог т’ убио, ага Бећир-ага! 

Што доведе к нама Радојицу? 

Јер га синоћ објесио ниси, 

већ се код нас ноћас преставио? 

Хоће ли нас поморити смрадом?” 

Отворише на тавници врата, 

изнесоше пред тавницу Рада; 

онда вели ага Бећир-ага: 

„Нос’те, сужњи, те га закопајте!” 

Ал’ говори Бећир-агиница: 

„Ев’, бога ми, ниј’ умро Раде, 

ниј’ умро већ се ућутио; 

налож’те му ватру на прсима, 

хоће ли се помакнути, курва!” 

Ложе њему ватру на прсима, 

ал’ је Раде срца јуначкога − 

ни’ се миче, ни’ помиче Раде. 

Опет вели Бећир-агиница: 

„А, бога ми, ниј’ умро Раде, 

ниј’ умро, већ се ућутио; 

већ у’ват’те змију присојкињу, 

те турајте Раду у њедарца, 

хоће ли се од ње уплашити, 

големо – велико 

мраморје – 

стење, камење 

Попина – поље 

које се налази у 

Лици на планини 

Велебит 

шенлук – 

весеље, славље 

уз пуцњаву из 

пушака 

сужањ – 

заробљеник, роб 

преставити – 

умрети 

присојкиња – 

отровна змија 




129

клинац – ексер 

ђердан – 

ланчић, огрлица 

снимити – 

скинути, 

спустити 

јаглук – марама 

дебело море – 

дубоко море 

сербез – 

без страха, 

слободно, без 

бриге 

хака – једном 

доћи коме хака 

(дохакати) – 

уништити, 

упропастити 

некога 

неће ли се, курва, помакнути!” 

У’ватише змију присојкињу, 

па турају Раду у њедарца, 

ал’ је Раде срца јуначкога − 

ни се миче, ни се од ње плаши. 


„А, бога ми, ниј’ умро Раде, 


већ узмите двадесет клинаца, 

удрите их под ноктове Раду, 

хоће ли се помакнути, курва!” 

И узеше двадесет клинаца, 

ударају под ноктове Раду; 

и ту Раде тврда срца био − 

ни’ се миче, ни’ душицом дише. 


„А бога ми, ниј’ умро Раде, 


сакупите коло ђевојака 

и пред њима лијепу Хајкуну, 

хоће ли се насмијати на њу!” 

Сакупише коло ђевојака 

и пред њима лијепу Хајкуну; 

на Рада је коло наводила, 

преко Рада ногама играла; 

а каква је, да је бог убије! 

Од свију је и већа и љепша; 

љепотом је коло зачинила, 

а висином коло надвисила; 

стоји звека на врату ђердана, 

стоји шкрипа гаћа од сандала! 

Кад је згледа Мали Радојица, 

лијевијем оком прогледује, 

деснијем се брком насмијава. 

А кад вид’ла Хајкуна ђевојка, 

она сними свилена јаглука; 

њиме покри Рада по очима, 

а да друге не виде ђевојке; 

па је своме баби говорила: 

„Јадан бабо, не гријеши душе, 

већ носите сужња, закопајте.” 

Онда вели Бећир-агиница: 

„Бре, немојте закопати курве, 

већ га бац’те у дебело море, 

те наран’те рибе приморкиње 

лијепијем хајдучкијем месом.” 

Узе њега ага Бећир-ага, 

па га баци у дебело море. 

Ал’ је Раде чудан пливач био; 

далеко је Раде отпливао, 

пак изиђе на бријегу мора, 

па повика из грла бијела: 

„Јао, моји б’јели ситни зуби, 

повад’те ми клинце из ноката!” 

И он сједе и ноге прекрсти, 

и повади двадесет клинаца, 

па их метну себи у њедарца. 

Опет неће да мирује Раде. 

Кад је тавна ноћца настанула, 

иде двору аге Бећир-аге, 

па постоји мало код пенџера; 

истом ага за вечеру сио, 

па с кадуном својом бесједио: 

„Моја кадо, моја вјерна љубо, 

ево има девет годин’ дана, 

как’ ј’ отишô Раде у хајдуке, 

да не могох сербес вечерати 

све од страха Малог Радојице; 

богу ’вала кад га данас нема 

и кад њему хака главе дођох! 

И оно ћу двадест објесити 

док ујутру бијел дан осване.” 

А то Раде и слуша и гледа, 

па у собу к њему улетио; 

за вечером агу уватио, 

у’вати га за врат до рамена, 

истрже му главу из рамена. 

Па у’вати Бећир-агиницу, 

па потеже клинце из њедара, 

удара их под ноктове кади; 

док је пола клина ударио, 

и душу је, кучка, испустила. 

Њој говори Мали Радојица: 

„Нека знадеш, Бећир-агинице, 

да каква је мука од клинаца!” 

Па у’вати Хајкуну ђевојку: 

„О Хајкуна, срце из њедара, 

дај ми нађи од тавнице кључе, 

да испустим двадесет сужања.” 

Нађе Хајка од тавнице кључе, 

130 




он испусти двадесет сужања. 

Опет јој је Раде говорио: 

„О Хајкуна, душо моја драга, 

дај ми нађи од ризнице кључе, 

да што мало за ашлука тражим; 

далеко ми ј’ дому путовати, 

треба ми се путем понапити.” 

Отвори му сандук од тал’јера; 

онда јој је Раде бесједио: 

„О Хајкуна, срце моје драго, 

што ће мени таке плочетине? 

Коња немам да с њима поткивам.” 

Отвори му сандук од дуката, 

он на друштво дукате дијели. 

Па у’вати Хајкуну ђевојку, 

одведе је у земљу Србију; 

доведе је у бијелу цркву, 

oд Хајкуне гради Анђелију, 

па је узе за вјерну љубовцу. 

ашлук – новац 

за трошак 

талијер – 

старински 

сребрни новац 


1. Прочитај пажљиво почетак песме Мали Радојица. Запази како почиње песма. 

Шта је заједничко грмљавини, земљотресу и разбијању морских таласа о хриди 

са поетском одгонетком – грувањем топова са зидина Задра? Шта Бећир- 

-агино славље говори о значају који он придаје хватању Малог Радо јице? Како јунака 

дочекују сужњи у тамници? 

2. Какав план смишља заточени јунак? Како реагује Бећир-ага на саз нање да је Мали 

Радојица мртав? На који начин Бећир-агиница про верава своју сумњу? Какве су муке на 

које Туркиња ставља хајдука? Ко јим стилским поступком су оне представљене? Образложи 

како Мали Радојица реагује на физичко мучење. Шта то говори о њему? Која препрека је за 

Малог Радојицу била најтежа? У чему се она састојала? У којим приликама Мали Радојица 

испољава мудрост и досетљивост, а у којима храброст и јунаштво? 

3. Како је описана лепота Хајкуне девојке? Размисли о томе због чега Мали Радојица 

не може да одоли пред изазовом женске лепоте. Образложи свој став. Шта мислиш, 

због чега Хајкуна девојка помаже Малом Радојици? 

4. Размисли о начину на који се јунак свети својим мучитељима. Шта ти мислиш о 

његовим поступцима? Како реагује Бећир-агиница када на својој кожи искуси муке 

које је претходно наменила заточеном хајдуку? Упореди карактеризацију Бећир-аге 

и његове жене. Наведи њихове особине. 

5. Утврди композициони план песме тако што ћеш поређати наративне сегменте песме 

хронолошким редом: срећан крај; искушавање лажног мртваца; јунак у тамници; 

ослобађање јунака; јунак се претвара да је мртав; изражава се сумња да је посреди 

превара; јунакова освета. 

6. Како замишљаш Малог Радојицу – као малог растом или као младог јунака? На који 

начин је Хајкунин поступак мотивисан? Ко је све противник главног јунака у песми? 




131


Словенска антитеза је сложени стилски облик негативног поређења. Назива 

се словенском јер је омиљена у поезији словенских народа, али се среће још у Хомеровим 

еповима. Антитезом се означава супротстављање два појма, предмета, 

појаве или мисли. Реч је о нарочитој врсти поређења појмова по супротности, 

које је омогућено неком њиховом заједничком одликом. 

Словенска антитеза има трочлану структуру. Састоји се од: 

1. питања: „Мили боже, чуда големога! 

Јали грми, јал’ се земља тресе? 

ја̏’ се бије море о мраморје, 

ја̏’ се бију на Попина виле? 

2. негације питања: Нити грми, нит се земља тресе, 

ни’ се бије море о мраморје, 

ни’ се бију на Попина виле; 

3. правог одговора: већ пуцају на Задру топови, 

шенлук чини ага Бећир-ага – 

у’ватио Малог Радојицу, 

па га меће на дно у тавницу.” 

Словенска антитеза често почиње стихом: „Мили Боже, чуда великога!” Следи 

питање којим се поставља одређена поетска загонетка. Питање је праћено 

допунским питањима (или, ил’). Затим долазе стихови којима се негирају ова питања 

(нити, нит). На крају долази прави, потврдни одговор, којим се разрешава 

загонетка постављена уводним питањем. 

Словенска антитеза је изузетно значајна за грађење композиције народне песме. 

Ова фигура у песму уноси драмску динамику, неочекиване обрте и истиче 

изузетне догађаје. Словенска антитеза је стилска фигура која у естетском смислу 

представља скла дан спој лирских, епских и драмских елемената. Може бити дата 

као уводни мо нолог народног певача или као разговор два јунака унутар песме. 

У епским пе сма ма словенска антитеза се најчешће појављује у уводу. У народној 

лирици није ре дак случај да ова фигура обухвати композицију целе песме. 

Градација је стилска фигура којом се осећања, представе, мисли и песничке 

слике ређају поступно, по јачини. Постепено појачавање или умањење почетне 

слике, догађаја, осећања, поступака ликова и избора речи заснива се на поређењу. 

Градацијом се истичу расположења и осећања ликова. Користи се при карактеризацији 

јунака. Њоме се подстиче снажан доживљај. Мали Радојица храбро 

издржава немилосрдно мучење Бећир-аге и Бећир-агинице, али не и игру лепе 

Хајкуне девојке. 


1. Наведи стихове у којима откриваш пример градације, хиперболе и словенске 

антитезе у песми Мали Радојица. Истакни њихову функцију у песми. 

Кључне речи: народна епска песма, градација, хипербола, словенска антитеза 

132 




„Не бојим се никога до Бога!” 

(народна епска песма) 


Стари Вујадин 

Народна песма о трагичној судбини Старог Вујадина и његових 

синова, заробљених у Ливну, дата је из лирске перспективе, као 

својеврсна песничка „балада о очима”. Од девојке која проклиње 

своје очи јер нису виделе потресни призор заробљених хајдука, до 

завршне поруке Старог Вујадина о „лажљивим очима”, које су га „на зло 

наводиле”, одвија се ова изузетна епска песма о јунаштву на мукама, 

о несаломивости духа који се супротставља слепој сили. Беспрекорна 

у изразу, песма Стари Вујадин сведочи о изузетној ризници усмене 

речи коју су нам преци ставили на располагање. 

Ђевојка је своје очи клела: 

„Чарне очи, да би не гледале! 

Све гледасте, данас не виђесте 

Ђе прођоше Турци Лијевњани, 

Проведоше из горе хајдуке, 

Вујадина са обадва сина; 

На њима је чудно одијело: 

На ономе старом Вујадину, 

На њем’ бињиш од сувога злата 

У чем паше на диван излазе; 

На Милићу Вујадиновићу, 

Још је на њем’ љепше одијело; 

На Вулићу, брату Милићеву, 

На глави му чекркли челенка, 

Баш челенка од дванаест пера, 

Свако перо по од литру злата.” 

Кад су били бијелу Лијевну, 

Угледаше проклето Лијевно 

Ђе у њему бијели се кула. 

Тад говори стари Вујадине: 

„О синови, моји соколови! 

Видите ли проклето Лијевно 

Ђе у њему бијели се кула? 

Онђе ће нас бити и мучити, 

Пребијати и ноге и руке, 

И вадити наше очи чарне. 

О синови, моји соколови, 

Не будите срца удовичка 

Но будите срца јуначкога; 

Не одајте друга ниједнога, 

Не одајте ви јатаке наше 

Код којих смо зиме зимовали, 

Зимовали, благо остављали; 

Не одајте крчмарице младе 

Код којих смо рујно вино пили, 

Рујно вино пили у потаји.” 

Кад дођоше у Лијевно равно, 

Метнуше их Турци у тавницу; 

Тавноваше три бијела дана, 

Док су Турци вијећ’ вијећали 

чарне очи – 

црне, које чарају 

чудно одијело – 

дивно, необично 

бињиш – огртач, 

плашт 

челенка – 

перјаница од 

перја, сребра 

или злата која 

се добијала за 

какво јуначко 

дело, а носила се 

за калпаком 

чекркличеленка 

– 

челенка која се 

врти и која се 

некада носила 

на калпаку 

јатак – човек од 

поверења код 

којега је хајдук 

проводио зиму 

у потаји – 

крадом, кришом 

тавновати – 

тамновати 




133

Како ће их бити и мучити. 

Кад прођоше три бијела дана, 

Изведоше старог Вујадина, 

Пребише му и ноге и руке; 

Кад стадоше очи вадит чарне, 

Говоре му Турци Лијевњани: 

„Казуј, курво, стари Вујадине, 

Казуј, курво, дружину осталу, 

И јатаке куд сте доходили, 

Доходили, зиме зимовали, 

Зимовали, благо остављали; 

Казуј, курво, крчмарице младе 

Код којих сте рујно вино пили, 

Пили рујно вино у потаји!” 

Ал’ говори стари Вујадине 

„Не лудујте, Турци Лијевњани! 

Кад не казах за те хитре ноге 

Којено су коњма утјецале, 

И не казах за јуначке руке 

Којено су копља преламале 

И на голе сабље ударале, – 

Ја не казах за лажљиве очи 

Које су ме на зло наводиле, 

Гледајући с највише планине, 

Гледајући доље на друмове 

Куд пролазе Турци и трговци.” 

134 





1. Песма Стари Вујадин почиње уводном формулом о девојци која куне своје „чарне 

очи“ јер нису виделе како Турци проводе заробљене хајдуке. Упореди овај почетак 

са казивањем звезде Данице о деоби Јакшића у истоименој песми. Размисли о томе 

због чега лирски интонирани стихови представљају увод у епску песму. Образложи 

своје мишљење. 

2. Девојка даје упечатљив опис заробљених хајдука као складне породичне и епске 

целине („Вујадина са обадва сина”). Којим стилским средствима је дочаран њихов 

изглед (портрет)? Шта нам то говори о статусу и угледу ових хајдука у колективу? 

3. Стари Вујадин ће синовима пластично дочарати страшне муке којима ће бити и зложени 

у турском заточеништву. На чему се његова предвиђања заснивају? Због чега је 

Ливно у коме столују Турци, представљено као „проклето”? 

4. Како се одвија дијалог између Старог Вујадина и Турака? Иако заробљен и под 

најстрашнијим мукама, Стари Вујадин ће се чашћу и достојанством високо уздићи 

изнад својих мучитеља. Из чега стари хајдук црпе своју снагу? 

5. Размисли о томе шта старост као основна одредница говори о овом хајдуку? На 

који начин су у песми мудрост и искуство Старог Вујадина супротстављени голој сили 

и нечовештву окупатора? 

6. Ако су у Старога Вујадина руке свршавале јуначке подвиге, а ноге измицале и најхитријим 

потерама, онда су га „лажљиве очи” „на зло наводиле”. Шта мислиш, због 

чега остарели хајдук очи назива „лажљивим”? Откривај у овом исказу трагове реалистичких 

схватања колектива о хајдуковању као опасном и често недостојном занату. 

7. Од „чарних” до „лажљивих очију” одвија се потресна прича о части и достојанству, 

мукама и нечовештву, као и несаломивости духа који се супротставља слепој сили. 

Размисли о томе због чега је композициони оквир песме обележен мотивом очију. 

Образложи своје мишљење. 


Епске народне песме средњих времена опевају борбе хајдука и ускока у XVI 

и XVII веку. Испеване су у епском десетерцу. 

Хајдучке песме опевају подвиге хајдука, који се боре против Турака од XVI 

века до Првог српског устанка. Представљени су као неустрашиви борци за 

о слобођење од поробљивача. Најзначајнији јунаци ових песама били су Старина 

Новак, Мијат Томић и Бајо Пивљанин. Песме о хајдуцима су: Старина Новак и кнез 

Богосав, Мали Радојица, Стари Вујадин. 


Контраст је поређење одређених појава по супротности. У песми Стари 

Вујадин савети које отац даје својим синовима дати су по супротности: 

„Не будите срца удовичка / Но будите срца јуначкога”. 




135


Песма у Ерлангенском рукопису [„Од како је постануло Л’јевно“, бр. 168], старом 

рукописном зборнику српскохрватских народних песама, који се чувао у 

немачком граду Ерлангену, најстарија је позната варијанта песме Стари Вујадин, 

забележена око 1720. године на терену Војне границе. Важне сличности показују 

се у именима јунака. Увек је реч о два брата (Миливоје и Вуковоје у Ерлангенском 

рукопису, Милић и Вулић код Вука, Јанко и Миланко у новијим записима из Хрватске). 

Отац се јавља једино у Вуковој варијанти. 

Јунаци ове пе сме нису познати историји. С обзиром на ве зи вање радње за 

Ливно у већини забележених варијаната, песма је по свему судећи настала на 

то ме подручју. Према истраживачима, непознати извор песме морао је бити неки 

историјски догађај који се одиграо у околини Ливна, као јаничарског упо ришта, 

вероватно у другој половини 17. века. 

Да је песма настала у околини Ливна посредно може да укаже и једна лепа 

лирска љубавна песма забележена у 18. веку (Ерлангенски рукопис бр. 82), у којој 

се девојке у Ливну жале да од горских разбојника, Николе и Нин ка, не смеју 

на воду, а чија уводна формула гласи: „Љуто туже по Ливну де вој ке”. Уводном 

формулом о проклињању очију могу почињати и песме са темом о ослобађању 

три синџира робља. 


фес, ћелепоша 

кићанка 

тока 

гуњ 

долама 

чакшире 

доколенице 

Реч хајдук има различита значења. Најчешће 

се узима као од ме тник од власти у доба ропства 

под Турцима, али и као от па д ник од вла сти 

уоп ште. Да ли је то реч ара п ског порекла, која 

је на Балкан приспела заједно са Турцима, 

или је посредник био ма ђа р ски језик па је то 

„б а л к ан с к и т у р ц и з а м м а ђ ар с к о г п о р е к л а”, 

да ли је у питању заједнички балкански назив 

ко ји изражава исту друштвену појаву или је 

пак реч о дре вном језичком облику, све то не 

у тиче мно го на питања при роде и суштине 

хајдучког покре та на Ба л ка ну. Ста рији тер мин 

за оз на чава ње ове појаве је „гуса”, односно 

гу сар, о чему сведочи и Душанов законик из 14. 

век а. У ис т ом зна чењу ко ри с т и се и с ла виз ам 

ју нак, широко рас про с трањен и у ос ма н лијским 

из во ри ма. 

опанак 

Кључне речи: народна епска песма о хајдуцима, контраст, градација 

136 




„Оно што је Јанка Веселиновића највише занимало 

и оно о чему је он увек писао био је сукоб 

добра и зла у свету у коме је живео.” 

Светлана Велмар Јанковић 

Јанко Веселиновић 

Хајдук Станко 

(одломак из романа) 

Роман Јанка Веселиновића Хајдук Станко био је врло популарна 

књига у прошлости. Можда разлоге те популарности треба тражити у 

идеализацији места и улоге коју су хајдуци имали у Веселиновићевом 

делу. Јунака овог историјског романа познајеш од раније. Сети се епизоде 

о његовом дружењу са Лазарем и Јелицом. Шта је био узрок њиховој 

свађи? Повежи ова два одломка из романа и протумачи разлоге због 

којих је Станко одбегао у хајдуке. Да би сазнао/-ла шта је све Станко 

доживео, прочитај овај роман у целини. 

XII 

ГОРСКИ ЦАРЕВИ 

Станко се упути лугом. Под ногама његовим пуцаху суве гранчице и 

шушташе опало лишће, а он се задубио у мисли. Није се могао начудити 

откуд ту Крушка и Маринко? Премишљао је и досећао се, али се не могаше 

сетити да их је ма кад увредио; штавише, није их ни попреко погледао. Није 

био толико срдит колико зачуђен. 

− Најпосле, рече, ја и волим! Нека бар џаба нисам отишао у гору!... 

Место једном, ја ћу трима главама окитити Црну Бару! Наплатићу се свима 

о једном трошку! Приче ће причати о моме хајдуковању и мојој освети! И, 

зар није лепо бити хајдук? Господар си докле те пушка носи! Сам судиш и 

опрашташ! 

Па се занесе. Мисли га носише по горама и планинама. И дружина му 

се диви и бира га за харамбашу. 

„Станко харамбаша! Ала је то некако сличито! 

Баш би вредело да будем харамбаша! Ох, ала бих се осветио! Прво бих 

убио Лазара, па Крушку, па Маринка! Све би дрхтало само кад моје име 

чује. Све...” 

У тај мах као да се нешто проломи. Страшан неки глас загрме: 

− Стој!... 

То беше изненада. Станко се трже и стаде као укопан. 

харамбаша – 

старешина 

хајдука 

сличито – 

погодно, згодно 




137

− Ко си ти? − питао је глас громовито. 

Станко се збуни и промуца: 

− Ја сам... ја сам-м... 

− Ко си? 

− Србин − одговори он првом мишљу која му паде на памет. 

− Одакле си? 

− Из Црне Баре. 

− Кога тражиш овде? 

− Хајдуке − рече Станко и већ се беше прибрао. 

− Што ће ти? 

− Рад сам им ступити у дружину. 

Иза грма појави се човек наоружан. 

− Ходи овамо. Приђи! − рече заповедајући. 

Станко приђе. 

Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ. 

− Добро − рече. 

Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас. 

Лавеж се одазва. 

Није много прошло, а двојица оружаних људи појавише се иза грмова. 

− Водите овога харамбаши! − рече стражар. 

Они приђоше и стадоше Станку један с десне, други с леве стране. 

− Полази! − рече стражар. 

Пођоше. [...] 

Хајдуци су били већ на ногама. 

Могло их је бити око тридест. Сви бејаху млади, сем харамбаше, који је 

био просед. Станку се допадоше ова лица. Још више му се допаде харамбаша. 

Стас, лице, понашање харамбашино уливало му је као неко поштовање. 

Беше то човек озбиљан, ћутљив и поносит. Стас му је прав као свећа, а корак 

сигуран. Сваки покрет, сваки корак његов сведочио је о снази и моћи мишића 

његових. А што му је највише доликовало, беше његова проседа коса и брци, 

и оне као трњине црне очи, што севаху испод хлада дугих трепавица. 

Станку се чинило да би преко света отишао за овим човеком. 

Уми се харамбаша, поумиваше се и хајдуци, па, као и у каквом дому, 

окретоше се сунчевом рођају те се помолише Богу. 

По молитви један хајдук принесе чутуру харамбаши. Он се прекрсти, 

напи се мало, па пружи чутуру даље. 

Станко је стао уз један храст и посматрао све то. 

− Ходи-де овамо! − зовну га харамбаша. 

Он приђе. 

− Ти рече да ти је име... 

138 




− Станко. 

− Ја, ја... Станко! Па, велиш рад си да будеш хајдук? 

− То ми је жеља! − рече Станко. 

− А знаш ли шта је хајдук? 

− Од рана детињства слушао сам како о њима уз гусле певају − одговори 

Станко слободно и одрешито. 

− Јесте, певају... али то је мучан живот. Видиш, ти си научио да ручаш, 

да вечераш, да одспаваш, а хајдуку то није дато!... Много пута не доједе; а 

шта пута пробденише, и не питај! 

− Све ја то могу! − рече Станко озбиљно и поуздано. − Оно, истина, ја 

нисам никад гладовао, али ако устреба, ја ћу гладовати боље него ико! 

Харамбаши се допаде ово самопоуздање. 

− Али хајдук хајдука мора чувати и бранити. Ако му друга ране, не сме 

га оставити да му непријатељ главу сече и тице месо једу; мора га на плећима 

својим из боја изнети! 

− Млад сам, снажан сам!... То ми неће бити тешко. 

− Али хајдук више нема породице. Његова су браћа овде. Он више не 

сме мислити о својим зеленим пољима ни о ашику са цурицама сељачким!... 

Станко одмахну главом. 

− Тога сам се морао одрећи!... Све миле и драге оставио сам, па дођох 

амо да потражим братства и љубави! − рече он. 

− Чекај, чекај!... А ухвате хајдука па га на сваке муке мећу... 

− Ја ћу трпети! 

И траже да одаш дружину и јатаке... 

− Пре ћу умрети но пустити аваза од себе! 

− Хајдук је као запета пушка!... 

− Што оно рекао Старина Новак „кадар сам стићи и утећи, и на страшном 

месту постојати!”. 

Хајдуци су слушали овај разговор између Станка и харамбаше. И, истину 

да рекнем, она слобода и одрешитост, а после Станко је био и личит, све се 

то допаде хајдуцима. 

− Мo’ш ли скочити? − упита га харамбаша. 

− Могу − рече он поуздано. 

Харамбаша показа један висок пањ недалеко од себе. 

− Деде! − рече. 

− „Из места?” − пита Станко. 

− Јок, изатрке. 

Станко се закаса. Кад дође до пања, као да крила доби... 

− Жестоко! − повикаше хајдуци, који све то гледаху нетремице. 

Станко се окуражи. Поносит као соко, погледа око себе, па рече: 

гусле – народни 

жичани 

инстумент уз 

који се казују 

народне песме 

пробденисати – 

провести ноћ 

будан 

самопоуздање – 

вера, поверење 

и сигурност неке 

особе у саму 

себе 

ашиковати – 

удварати се 

јатак – 

помоћник 

хајдука који му 

помаже кад је у 

невољи 

аваз – звук, глас 

личит – лепо 

развијен, наочит 

изатрке – из 

трка, у покрету 

закасати – 

потрчати 

окуражити – 

охрабрити 




139

заврзан – 

неспретан човек 

− Могу и „из места”! 

Хајдуци одмахнуше главама. 

Станко приђе пању. Махну двапут рукама и... већ беше на другој страни... 

Хајдуци зинуше од чуда. Да нису видели својим очима, не би веровали. 

Пањ је био врло висок. 

− Заврзане, Заврзане! − заграјаше са свију страна. − Овај и тебе одскочи! 

Младић један, онизак, крутељаст, сјајних очију и веома живахан, кога 

сви зваху Заврзаном, одвоји се од дружине и приђе Станку. 

− Јеси рвач? − упита га, а из ока му се могло прочитати да му је понос 

увређен. 

− Јесам!... − одговори Станко. 

− Ходи!... 

Ухватише се и понеше, али га Станко без по муке обори. 

Сви се чудом зачудише; чак и сам харамбаша. 

Али се Заврзан расрдио. Било му је криво што се нађе неко бољи од њега. 

− Оборио си ме, признајем!... Али, ако те је нана родила, успужи се уз 

овај грм! 

Стабло је било право као стрела и врло високо. Све до саме круне нема 

ниједне гранчице. 

Станко приђе дрвету, пљуну у длане и поче се пузати брзо и вешто као 

мачка. Кад се успуза до круне, он одломи једну гранчицу, метну је у зубе, 

па се спусти на земљу… 

Хајдуци се све више и више дивише окретности и вештини Станковој. 

Они су волели Заврзана са окретности његове, па заволеше и Станка. И сам 

му се Заврзан дивио... 

140 




− Добро, − рече он кад му Станко пружи одломљену гранчицу − то је 

све добро... Ама како ти пушком гађаш? 

− Био сам најбољи нишанџија у Црној Бари − рече Станко поносито. 

− Знам, у Црној Бари. Тамо је лако бити нишанџија; али буди ти овде, 

у гори!... 

Станко узе своју шару, привуче је к себи и погледа у Заврзана. 

− Јастреба сам у лету гађао! … Где хоћеш да бијем?… 

− Скини ми онај суварак! − рече Заврзан и показа му на врху дрвета, на 

које се малочас пео, суварак. − Али хоћу да га бијеш у саму петељку! 

Станко пружи пушку... 

Наста тајац… 

Врисну шара и − суварак паде. Хајдуци скочише око њега. 

− Ево, вала, скинуо га је баш у петељци!... 

Заврзан загледа, па пружи Станку руку: 

− Е, еј вала ти! У свему си бољи од мене!... 

Харамбаша му приђе, па га потапша по плећима. Очи су му сијале од 

задовољства. 

− Ред је − рече он − да дружину упитам: прима ли те? Али, ево, нећу 

питати! У име мојих тридесет другова велим ти: добро ми дошао!... Јовица!... 

Дај хлебац и со! 

Јовица Нинковић поскочи лако, дохвати једну торбу, извади из ње читав 

хлебац и дрвен заструг са сољу па пружи харамбаши. Харамбаша извади 

нож из цагрија, њим прекрсти најпре хлебац, па онда одсече једну кришку. 

Десном руком одломи једно парченце, умочи у со, па пружи Станку. 

Станко скиде капу, прекрсти се и поједе оно парче хлеба. 

Харамбаша му пружи чутуру, и он се напи. 

− Сад да се пољубимо! − рече харамбаша. 

И пољубише се. Затим почеше хајдуци прилазити и љубити се. Кад се 

сви изљубише, харамбаша свечаним гласом узвикну: 

− Станко!... Наш си! 

Она мрка лица хајдучка наједанпут оживеше. Станко сад виде да су то 

људи као и он, људи који се шале, смеју и разговарају. 

шара – пушка 

украшена 

шарама 

суварак – сува 

грана на дрвету 

цагрије – кожне 

корице у које се 

ставља нож 


Проза Јанка Веселиновића делује помало старински за савременог читаоца 

захваљујући честој употреби глаголског облика као што је имперфекат, који се 

данас ретко користи. На пример: „Станко се упути лугом. Под ногама његовим 

пуцаху суве гранчице и шушташе опало лишће, а он се задубио у мисли. Није 

се могао начудити откуд ту Крушка и Маринко? Премишљао је и досећао се, 

али се не могаше сетити да их је ма кад увредио; штавише, није их ни попреко 

погледао. Није био толико срдит колико зачуђен.” 




141


1. На који начин је у одломку приказан хајдучки живот? Наведи шта је представљено 

реално. Шта је у одломку идеализовано? Како млади Станко за мишља хајдучки 

живот? Какав је ути сак на њега оставио харамбаша? Испуњавају ли хајдуци његова 

очекивања? Образложи свој став. 

2. У усменој традицији је забележено да је јунак морао да прође низ провера како би 

био примљен у хајдучку чету. Опиши како изгледају провере које су стављене пред 

Станка. 

3. На који начин харамбаша представља Станку тешкоће хајдучког живота? Како 

Станко реагује на његове речи? Какав однос влада између хајдука унутар чете? 

Који лик се, поред харамбаше, у овом одломку посебно издваја? Да ли је Заврзан 

завидљив због тога што је Станко бољи јунак од њега? Ко ће коме на крају признати 

првенство? Реч заврзан значи и „неспретан човек”. Колико хајдуков опис одговара 

његовом надимку? Пронађи места у тексту у којима се помињу идеали и оцртава морал 

некадашње хајдучке дружине. Упореди их са песмама о хајдуцима. Шта закључујеш? 

4. Пронађи и подвуци примере имперфекта у тексту. Када се имперфекат употребљава 

у приповедању? Шта се њиме истиче? 


У Црној Бари, у Мачви, и данас се одржавају надметања у „хајдучким дисциплинама”. 

Такмичења у играма као што су скок удаљ, рвање, надвлачење конопца, 

бацање камена с рамена и сл. веома су популарна међу омладином. Под 

називом „Хајдучке вечери” ове све чаности одржавају се сваке године у августу. 


Јанко Веселиновић (1862–1905), српски реалистички писац. 

Рођен у Мачви, у Београду je био новинар, уредник листова 

и драматург Народног позоришта. Идеализовао je патријархални 

породични живот мачванског села. Најзначајнија дела 

су: историјски роман Хајдук Станко, роман Јунак наших дана, 

збирке приповедака Слике из сеоског живота, Сељанка и друго. 

Кључне речи: роман, имперфекат 

142 




„Младо жито, навијај класове, 

пређе рока дошла ти је жетва.” 

Петар Петровић Његош 

Епске народне 

песме о ускоцима 

(избор) 

„Једна од најлепших епских народних песама из круга ускочке 

тематике. Тематско-сижејну основу чини стари интернационални мотив 

о двобоју искусног ратника с недораслим дечаком који односи победу, 

познат у светској и усменој и писаној књижевности (Библија, Нибелуншка 

песма и др.).” 

(Нада Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, одломак) 

Иво Сенковић и ага од Рибника 

Књигу пише ага од Рибника, 

па је шаље Сенковићу Ђурђу: 

„О јуначе, Сенковићу Ђурђу, 

ја сам чуо и људи ми кажу 

да си добар јунак од мејдана, 

а и мене не куди дружина. 

Ако с’, Ђурђу, јунак од мејдана, 

од мејдана и од сабље бритке, 

’оди к мени под бела Рибника, 

’од’ на мејдан, да се огледамо; 

ако л’, Ђурђу, на мејдана нећеш, 

преди мени гаће и кошуљу, 

нек ја знадем да си ми покоран.” 

Гледа књигу Сенковићу Ђурђе, 

гледа књигу, а сузе пролива, 

ал’ га пита Сенковићу Иво: 

„Родитељу, што сузе проливаш? 

Досад су ти књиге долазиле 

и кроз твоје руке пролазиле, 

али ниси суза проливао.” 

Ал’ беседи Ђурађ Сенковићу: 

„Драго чедо, Сенковићу Иво, 

јесу досад књиге долазиле, 

ал’ овак’а нигда дошла није; 

ако ли је кад и дошла ’вак’а, 


а баба је онда млађи био, 

па се није од књига плашио. 

Ово ј’ књига аге од Рибника, 

ага мене на мејдан зазива. 

Ја сам, сине, врло остарио, 

не могу се ни коња држати, 

камо л’ терат по мејдану с Турци; 

а прести се нисам научио, 

Турком прести не могу кошуља.” 

Ал’ беседи Сенковићу Ива: 

„Родитељу, Сенковићу Ђурђу, 

ако с’, бабо, остарио врло, 

те не можеш на мејдан изићи, 

од бога си мене испросио, 

бог је мене теби поклонио, 

ја ћу, бабо, на мејдан изићи, 

оћу твоју заменити главу.” 

Ал’ му Ђурађ поче беседити: 

„Драго чедо, Сенковићу Иво, 

можеш, сине, на мејдан изићи, 

отићи ћеш, ал’ ми доћи нећеш; 

јер си, сине, јако неразуман, 

још ти нема ни шеснаест лета, 

а Турчин је јунак од мејдана 




књига – писмо 

кудити – грдити 

мејдан – двобој 

бáба – отац, 

поочим 

143

рухо – одећа, 

одело 

рисовина – 

крзно од риса 

самуровина – 

крзно од самура 

међедина – 

медвеђе крзно 

на ино − 

друкчије 

тестир – 

дозвола, 

допуштење 

војевати – 

ратовати 

да му нема у крајини пара. 

На њему је руво страховито: 

рисовина и самуровина, 

а на коњу сама међедина, 

бојно копље вуком покројено, 

само ћеш се рува поплашити, 

а камоли кад подвикне Турчин, 

и поцикне коњиц под Турчином; 

од стра’а ћеш пасти са коњица, 

и своју ћеш изгубити главу, 

па што ћ’ тужан после тебе баба? 

Ко л’ ће бабу ’лебом до’ранити? 

Ко л’ по смрти стара са’ранити?” 

Ал’ говори Сенковићу Иво: 

„Што б’ се, бабо, рува поплашио? 

Ја с’ не бојим ни жива курјака, 

а камоли мртви’ кожетина; 

ако може Турчин подвикнути, 

и ја могу, бабо, подвикнути! 

Већ дај мени тестир и благослов 

да Турчину на мејдан изиђем; 

док је, бабо, твога чеда Иве, 

нећеш Турком ти прести кошуље.” 

То се Ђурђу на ино не може; 

свог му добра дору оседлао, 

дору седла, испод гриве љуби: 

„Ао, доро, врло добро моје, 

доста ли смо, доро, војевали, 

из Турака робље изводили, 

од Турака глава доносили, 

сад сам, доро, остарио врло, 

ја не могу више војевати, 

144 




сад те шиљем с главом неразумном, 

са Иваном, са јединим сином; 

Ива ј’, доро, глава неразумна, 

чувај, доро, моје чедо, Иву.” 

Па Ивана оправио лепо; 

све му своје руво обукао 

и своју му сабљу припасао, 

па Ивана лепо световао: 

„Ао, Иво, моје чедо драго, 

пођи, сине, пошô у добри час! 

Тамо, сине, добре среће био, 

бог те здраво и мирно носио, 

од душманске руке заклонио, 

грдне ране и руке душманске! 

И крепка ти десна рука била, 

и оштра ти бритка сабља била, 

слободне ти очи на Турчина! 

Кад ти дођеш под Рибника бела, 

ти се немој поплашити, сине; 

оштро гледај, а оштро беседи, 

оштро агу на мејдан зазивај. 

Кад с Турчином на мејдан изиђеш, 

немој доре уздом забунити; 

ја сам дору боју научио, 

вешт је дора боју и мејдану, 

дора ће те собом заклањати, 

испод бритке сабље уклањати.” 

А кад Иван примио благослов, 

љуби бабу у скут и у руку, 

и у земљу где он чизмом стаје; 

стару мајку целива у руку: 

„Простите ми, моји родитељи!” 

Па се Ива коња приватио, 

па на мејдан оде певајући, 

родитељи осташе плачући. 

Кад је био на пољу Рибничком, 

угледа се један шатор бели; 

пред шатором копља ударена, 

а за копља коњи повезани; 

под шатором ага од Рибника, 

седи ага, пије малвасију, 

с њиме пију два пашина сина. 

Кад је дорат коња угледао, 

завриштао дорат под Иваном; 

ал’ беседе два пашина сина: 

„Господине, аго од Рибника, 

ето старца Сенковића Ђурђа! 

Сад ћеш, аго, изгубити главу, 

данас ћеш се с нама растанути.” 

Кад погледа ага од Рибника, 

ал’ угледа Сенковића Иву: 

„Не бојте се, моја браћо драга! 

Оно није Ђурађ Сенковићу, 

већ је оно Сенковићу Ива; 

у зô час га баба оправио, 

лудо ти ће данас погинути! 

Ал’ га, браћо, погубити нећу, 

јер је Ива дете неразумно, 

већ га ’оћу жива у’ватити; 

а у Ђурђа млого кажу блага: 

за њ’ ћу узет’ шест товара блага.” 

У том Ива пред шатора дође, 

божју помоћ Турком називао: 

„Божја помоћ, Рибничани Турци!” 

Лепо Турци помоћ приватише: 

„Здрав, јуначе, Сенковићу Иво! 

Које добро, Сенковићу Иво, 

које добро, што си до нас дошô?” 

Ал’ беседи Сенковићу Иво: 

„Ко је овде ага од Рибника, 

нека мени на мејдан изиђе! 

Агине ми књиге досадише, 

родитеља на мејдан зазива; 

родитељ је врло остарио, 

он не може на мејдан изићи, 

ја сам дошô за мог родитеља.” 

Ал’ беседи ага од Рибника: 

„Ман’ се, Иво, врага и мејдана! 

још мејдана ни видио ниси, 

а камоли да си излазио; 

већ ’од’, Иво, да пијемо вино. 

Гре’ота је тебе погубити, 

јер си теке на свет настануо; 

већ се предај, Сенковићу Иво, 

и без ране и без мртве главе. 

А ево ти тврду веру дајем 

да ти ништа учинити нећу: 

у твог бабе млого кажу блага, 

подај благо па откупи главу.” 


„О Турчине, аго од Рибника, 

нисам дошô, да ти се предајем, 

већ сам дошô да се огледамо 




145

малвасија – 

слатко мирисно 

вино 

стати на 

белегу – изаћи 

на мегдан 

калпак – 

свечана капа 

душманин − 

непријатељ 

и јуначки мејдан поделимо; 

већ на мејдан, ако жена ниси, 

јер ми није дуго за стајање!” 

Цикну ага кано змија љута, 

па он скочи на ноге јуначке, 

па се добра вранца приватио, 

па беседи ага од Рибника: 

„О јуначе, Сенковићу Иво, 

играј коња, па удри на мене!” 



ја сам мога заморио дору 

из далеке земље путујући, 

па не могу дору заиграти, 

већ ти ’оћу стати на белегу; 

играј вранца, па удри на мене, 

с белеге се уклонити нећу, 

јуначки ћу тебе дочекати!” 

То Турчину врло мило било, 

па заигра вранца по мејдану, 

па потрже бојно копље оштро, 

па повикну као змај планински: 

„Држ’ се добро, Сенковићу Иво, 

немој рећи да је пријевара!” 

На Ивана јуриш учинио, 

гледа копљем у срце јунака; 

клече дорат у зелену траву, 

Иву копље високо надмаши, 

не може му калпак оборити, 

а камоли ранити јунака. 

Ману сабљом Сенковићу Ива, 

аги копље до руке просече. 

А кад види ага од Рибника 

да му ништа нема од мејдана, 

даде плећа, стаде бијегати, 

да утече у бела Рибника. 

За њим Ива напусти дората; 

колико се дорат уморио, 

брзо дорат вранца састигао, 

на сапи му главу наслонио, 

аги кида ките на појасу. 

Ал’ беседи ага од Рибника: 

„Боже мили, гди ћу погинути! 

Од јунака да би погинуо, 

не би мени ни по јада било, 

већ од добра коња Иванова!” 

Ал’ је Иван дете неразумно, 

он се сабљом не маша Турчина, 

неће њему да одсече главу, 

веће ради да увати жива, 

да га води баби за поштење. 

Утом с’ Турчин пушке досетио, 

преко себе пушку опалио, 

ал’ бог даде, не погоди Иве, 

већ дората међу очи чарне; 

паде дорат у зелену траву, 

а Иван се на ноге дочека. 

А кад види ага од Рибника 

да ј’ Ивана с коњем раставио, 

врати вранца натраг на Ивана: 

„Што сад мислиш, Сенковићу Иво? 

Што сад мислиш, чему ли се надаш? 

С добрим сам те дором раставио; 

већ предај се, Сенковићу Иво, 

робом икад, а гробом никада!” 

Цичи Иван кâ и змија љута: 


жив се теби ја предати нећу. 

Ако си ме с коњем раставио, 

са сабљом ме раставио ниси; 

ево сабље родитеља мога, 

која ј’ доста на мејдану била, 

одсекла је доста турски’ глава, 

бог је добар, и данас ће твоју.” 

Цикну Турчин кô и змија љута, 

натерује вранца на Ивана; 

ал’ је Иван јунак од мејдана, 

не хтеде се с пута уклонити, 

ни с’ Турчину таде покорити, 

већ јуначки чека на мејдану, 

ману сабљом и десницом руком, 

добру вранцу главу одсекао. 

Паде вранац и притиште агу, 

насмеја се Сенковићу Иво: 

„Што сад мислиш, аго од Рибника? 

Што сад мислиш, чему ли се надаш?” 

Поче ага Иву братимити: 

„Богом брате, Сенковићу Иво, 

немој мене данас погубити, 

ишти блага колико ти драго.” 


„Волим твоју једну мртву главу 

146 




него благо цара честитога.” 

Ману сабљом, одсече му главу, 

метну главу у јанкесу пасу; 

брже с аге поскида одело, 

с аге скида, на себе обуче. 

Угледаше два пашина сина 

гди погибе ага од Рибника, 

пак беседе два пашина сина: 

„Да душмана жива не пустимо, 

да ми нашег агу осветимо!” 

Брзо Турци коње уседоше, 

па Ивана брзо потераше; 

бежи Иван како горско звере, 

док бог даде, у гору замаче. 

Ето Турком невоље велике: 

на коњма га терати не могу; 

добре Турци коње одседоше, 

па за јелу коње повезаше, 

пак пешице терају Ивана. 

Ал’ је мудра глава у Ивана: 

он је Турком очи заварао, 

докле њега протрчаше Турци. 

Онда с’ Иван коњма повратио, 

па одреши два коња витеза, 

једног јаше, а другога води; 

кличе Ива кроз луг попевати: 

„Фала, Турци, два пашина сина, 

кој’ ми данас коње поклонисте!” 

Кад зачуше два пашина сина, 

брже трче на друм пред Ивана, 

али на друм не смеше изићи, 

већ из горе братише Ивана: 

„Богом брате, Сенковићу Иво, 

врати нама два коња витеза, 

даћемо ти шест стотин’ дуката.” 


„Не будал’те, два пашина сина! 

Волим ова два коња витеза 

него благо од вашег Рибника; 

не могу вас кроз гору терати, 

не би вама коњи требовали; 

ено вама вранца и дората, 

који није на крајини било.” 

Оде Иван двору певајући, 

осташ’ Турци у гори плачући. 

Кад је Иван близу двора био, 

угледа га стара мила мајка, 

па свог сина познати не може, 

јер је Иван руво променио, 

променио руво и коњица; 

пак запишта као љута змија, 

проли сузе низ бијело лице, 

она трчи у дворове Ђурђу: 

„Јао, Ђурђу, драги господару, 

у зô час си Иву оправио, 

оправио да т’ замени главу! 

Иво нам је тамо погинуо, 

ево иде ага од Рибника, 

сад ће наше дворе по’арати, 

а нас ’оће, Ђурђу, заробити, 

да под старост служимо Турчина!” 

А кад Ђурађ саслушао речи, 

проли сузе низ јуначко лице; 

пак он ђипи на ноге јуначке, 

пак припаса мача зеленога, 

пак он брже на чаире трчи, 

те увати стару бедевију, 

нејма каде да седлом оседла, 

већ се голој на рамена баци; 

пак излети Ђурађ пред Ивана, 

ал’ свог сина познати не може, 

јер је Иво руво променио, 

променио коња и одело; 

пак повика Сенковићу Ђурђу: 

„Стани, курво, аго од Рибника! 

ласно ти је дете погубити, 

коме нема ни шеснаест лета; 

ал’ од’, аго, те погуби старца!” 


„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу! 

Нисам, бабо, ага од Рибника, 

ја сам, бабо, твоје чедо Ива.” 

Од жалости јунак и не чује, 

он не чује што беседи Ива, 

већ салети своје чедо Иву, 

салети га да одсече главу. 

Ето Иви големе невоље, 

оће јунак да изгуби главу, 

да од кога, већ од бабе свога! 

А кад види да ће погинути, 

даде плећа, пак стаде бегати, 

за њим Ђурађ пусти бедевију: 

чаир – ливада, 

пашњак, пољана 

бедевија – 

кобила арапске 

пасмине 




147

јанкеса – кожна 

торба 

диван – 

разговор 

„Стани, аго, утећи ми нећеш!” 

Брзо Ђурађ састигао Иву, 

и оће му да одсече главу. 

Кад се види Ива у невољи, 

он се маши у јанкесу пасу, 

баци главу аге од Рибника, 

баци главу пред свог родитеља: 

„Бог ми с тобом, родитељу Ђурђу, 

ето т’ главе аге од Рибника!” 

Кад је Ђурађ угледао главу, 

баци мача у зелену траву; 

пак он скочи с бедевије старе, 

под Иваном коња пр’иватио, 

своје чедо на руке пр’ивати; 

пак Ивана и грли и љуби: 

„Вала, Иво, моје чедо драго, 

који с’ баби заменио главу, 

свој господи образ осветлао, 

свој господи и нашој крајини! 

Ал’ што с’ турско руво облачио? 

Мало бабо душу не огреши, 

мало тебе не погуби, сине!” 

Али Ива поче беседити: 

„Родитељу, Сенковићу Ђурђу, 

по чем би се могао познати 

да сам био тамо на мејдану 

кад с господом у диван изиђем? 

Господа ми не би веровала 

да сам тамо био на мејдану, 

да оданде обележја немам.” 

148 





1. Какав утисак је на тебе оставила слика немоћног старца који срдито јаше на неоседланом 

коњу како би осветио погинулог сина? На који начин је јунак пронашао у 

себи снагу за коју није ни знао да постоји? 

2. Образложи спремност сина да се жртвује за оца и оца да погине за сина. 

3. Какву књигу пише ага од Рибника? На који начин изазивач образлаже свој позив на 

мегдан? Каква је реакција Ђурђа Сенковића кад је добио писмо? Како отац оцењује 

Ивину понуду да га замени на мегдану? Шта мислиш, због чега Ђурађ ипак пристаје? 

4. Пронађи и подвуци стихове у којима Ђурађ описује страшног Турчина. Како Иво 

реагује на његов опис? Шта таква реакција говори о самом јунаку? Колико година 

има Иво? Какве савете даје остарели родитељ недораслом сину? Због чега се старац 

најпре обраћа верном коњу дорату? Који су потоњи догађаји у песми мотивисани овим 

обраћањем? Иво Сенковић не полази од куће без родитељског благослова. Какви су 

односи међу члановима ове ускочке породице? 

5. Како ага од Рибника дочекује Иву? Размисли о томе до које мере је агино понашање у 

складу са његовом епском репутацијом. Како тумачиш агин предлог да се избегне сукоб? 

Образложи став Иве Сенковића: „Нисам дошô да ти се предајем/ већ сам дошô да се 

огледамо”. 

6. Мегдан се наративно развија тако да јунак тек након низа обрта и преокрета успева 

да погуби противника. Какво је понашање аге од Рибника на мегдану? У ком тренутку 

ага почиње озбиљно да схвата недораслог противника? На који начин је Иво надвисио 

противника у моралном погледу? Због чега је народном певачу то важно? Чиме је мотивисано 

Ивино преоблачење? Које особине испољава Иво Сенковић у надмудривању 

потере? 

7. Обрати пажњу на несклад између Ђурђевог старачког запомагања у уводу песме 

(„Ја сам, сине, врло остарио,/ не могу се ни коња држати,/ камо л’ терат по мејдану с 

Турци”) и слике срдитог осветника на крају песме који језди на неоседланом коњу како 

би осветио погинулог сина. На који начин је мотивисан овај преокрет? Окарактериши 

све ликове у песми са моралног становишта. Образложи свој став. 


Фабула је низ хронолошки поређаних и узрочно-последично повезаних мотива, 

догађаја и ситуација у епском и драмском делу. Фабула песме Иво Сенковић и ага 

од Рибника саткана је од препознатљивих епских детаља: 

• књига са позивом на двобој у који је уклопљен понижавајући захтев о 

покоравању; 

• опремање јунака; 

• двобој копљем и сабљама са низом обрта; 

• преоблачење дечака у одећу побеђеног Турчина; 

• потера; 

• повратак победника; 

• избегнут сукоб оца и сина. 




149


Песме о ускоцима (Иво Сенковић и ага од Рибника, Ропство Јанковић Стојана, 

Сењанин Тадија, Смрт Илије Смиљанића опевају догађаје и јунаке везане за ускочке 

борбе. Ускоци од XV века на територији Аустрије и Млетачке републике организују 

нападе на Турке. Најважнији ускочки центри били су Сењ, Клис и Равни Котари. 

Међу ускоцима, окретношћу и храброшћу, истичу се Јанковић Стојан, Сењанин 

Тадија, Смиљанић Илија и Сењанин Иво. 


Као историјски модел за епски лик Ивана Сењанина, по свему судећи, послужио 

је чувени сењски ускочки војвода Иван Влатковић. У историјским изворима 

помиње се под презименом Влатковић, Влатко, Иван Ладко или Латко. Али, 

наилази се и на презиме Новаковић, односно Новаковић-Влатковић. У рукописним 

збиркама 18. века јавља се као Иво Сењанин или Иван од Сења, барјактар 

Иво у чети Сењана или као Иво од Сења. У Вуковим збиркама је Иван Сењанин 

или Иво Сенковић. Ова историјска личност први пут се у архивским изворима 

помиње 1596. године. 


1. Одреди и образложи на који начин су елементи фабуле повезани тако да творе 

складну уметничку целину у песми Иво Сенковић и ага од Рибника. 

2. У епској народној песми Иво Сенковић и ага од Рибника присутни су лирски елементи, 

који су присутни већ у Ђурђевом опремању нејаког сина, као и у емотивном обраћању 

коњу, који треба да спасе синовљеву главу на мегдану. Издвој и друге лирске елементе 

у овој епској песми. Каква је њихова улога? 


„Ускоци су били људи посебног соја. Још на савременике ускоци су остављали 

ванредан утисак својим физичким изгледом и ратним врлинама. Млечани су им и 

признавали и негирали храброст, али човјечност им нијесу никада приписивали. 

Ускоци су били ’лијепи људи и по природи снажни’. Стасити и витки, са густом 

брадом и перчином наврх главе, обучени по ускочки и лако наоружани, својом 

појавом скретали су пажњу и уливали страх и поштовање.” 

(Глигор Станојевић, Сењски ускоци, одломак) 

Кључне речи: фабула, сиже, епска народна песма, песме о ускоцима 

150 




„Али ја опет и чезнем и свакога изгарам дана 

двору своме да стигнем и угледам повратка данак.” 

(Одисеја, V, одломак) 


Ропство Јанковић 

Стојана 

Песма Ропство Јанковић Стојана са интернационалним мотивом повратка 

мужа на дан свадбе своје жене има историјску подлогу. Стојан 

Јанковић и један Миљковић заробљени су у бици код Обровца 1666. 

године. Као славни јунаци, послани су у Цариград, где су провели 14 

месеци. Успели су да побегну са султановог двора. Овај подвиг донео 

је Стојану Јанковићу титулу Витеза Светог Марка. 

Кадно Турци Котар поробише, 

по’араше дворе Јанковића, 

заробише Смиљанић-Илију, 

заробише Јанковић-Стојана. 

У Илије млада оста љуба, 

млада љуба од петнаест дана; 

у Стојана млађа оста љуба, 

млађа љуба од недеље дана. 

У Стамбол и’ одведоше Турци, 

поклонише цару честитоме. 

Тамо били за девет година 

и десете за седам месеци; 

тамо и’ је царе потурчио, 

код себе им дворе саградио. 

Ал’ бесједи Смиљанић Илија: 

„Ој Стојане, да мој мили брате, 

сутра јесте петак, турски светац, 

цар ће отић’ с Турцима у шетњу, 

а царица с булама у шетњу; 

већ ти кради кључе од ризница, 

ја ћу красти кључе од арова, 

пак да пуста блага награбимо, 

да узмемо два добра коњица, 

да бежимо у Котаре равне, 

да гледамо робље неробљено, 

да љубимо лице нељубљено.” 

И ту су се браћа послушала. 

Кад освану петак, турски светац, 

оде царе с Турцима у шетњу, 

а царица с булама у шетњу; 

Стојан краде кључе од ризница, 

а Илија кључе од арова, 

награбише небројена блага, 

па узеше два добра коњица, 

побегоше у Котаре равне. 

Кад су били близу до Котара, 

ал’ говори Јанковић Стојане: 

„О Илија, да мој мили брате, 

иди, брате, двору бијеломе, 

а ја идем моме винограду, 

винограду, моме рукосаду, 

да прегледам мога рукосада: 

ко га веже, ко ли га залама, 

коме ли је допао у руке.” 

Од’ Илија двору бијеломе, 

Стојан оде своме винограду; 

нађе мајку Јанковић Стојане, 

нађе мајку у свом винограду. 

Косу реже остарила мајка, 

косу реже, па виноград веже, 

похарати – 

опустошити, 

разорити, 

опљачкати 

була – 

муслиманска 

жена, супруга 

ахар – 

коњушница, 

штала 

рукосад – оно 

што је засађено 

руком 

заламати – 

један крај гране 

пресавијати 




151

божити – 

називати Бога 

или Божју 

помоћ приликом 

поздрављања 

адамско 

колено – 

племенита особа 

чардак – зграда 

с избоченим 

горњим спратом 

од дрвета; спрат 

или покретни 

балкон, трем 

такве куће 

совра – трпеза 

а сузама лозицу залива, 

и спомиње свог Стојана сина: 

„Ој Стојане, јабуко од злата! 

Мајка те је већ заборавила, 

сна’е Јеле заборавит’ нећу; 

сна’о Јело, неношено злато!” 

Божио је Јанковић Стојане: 

„Божја помоћ, сиротицо стара! 

Зар ти немаш никога млађега 

да тебека виноград уради, 

већ посрћеш стара и невољна?” 

Она њему боље одговара: 

„Жив ми и здрав, делијо незнана! 

Немам, рано, никога млађега, 

до Стојана јединога сина; 

њега једног заробише Турци, 

а и њега и Илију мога, 

Стојанова брата стричевића. 

Од Илије млада оста љуба, 

млада љуба од петнаест дана; 

мог Стојана млађа оста љуба, 

млађа љуба од недеље дана. 

Моја снаша, адамско колено, 

чекала га за девет година 

и десете за седам месеци, 

данас ми се млада преудаје; 

ја не мого’ од јада гледати, 

већ побего’ саду винограду.” 

Кад је Стојан разумео речи, 

брзо оде двору бијеломе; 

заста тамо кићене сватове. 

Лепо су га свати дочекали: 

како с’ коња, таки за трпезу. 

Кад се Стојан вина понапио, 

поче Стојан тио беседити: 

„Браћо моја, кићени сватови, 

је ли тестир мало попевати?” 

Говоре му кићени сватови: 

„Јесте тестир, делијо незнана! 

Јесте тестир, а да зашто није?” 

Кличе Стојан танко гласовито: 

„Вила гњиздо ’тица ластавица, 



долети јој сив-зелен соколе 



Том’ се свати ништа не сећају, 

досети се љуба Стојанова, 

отпусти се од ручна девера, 

брзо оде на горње чардаке, 

па дозива сеју Стојанову: 

„Заовице, рођена сестрице! 

Ето т’ браца, господара мога!” 

Кад зачула сеја Стојанова, 

она стрча доле низ чардаке, 

трипут совру очима прегледа 

док је брацу лице угледала; 

а кад брацу лица угледала, 

руке шире, у лица се љубе, 

једно друго сузама умива 

од радости и од жеље живе. 

Ал’ говоре кићени сватови: 

„Господару, Јанковић-Стојане, 

а што ћемо ми за наше благо? 

Ми смо млого истрошили блага 

док смо твоју љубу испросили.” 

152 




Беседи им Јанковић Стојане: 

„Стан’те, браћо, кићени сватови, 

док се мало сестрице нагледим; 

ласно ћемо ми за ваше благо, 

ласно ћемо ако јесмо људи.” 

Кад се Стојан сестрице нагледа, 

лепо Стојан свате даривао: 

ком мараму, ком кошуљу танку, 

младожењи рођену сестрицу. 

И одоше кићени сватови. 

Кад увече о вечери било, 

иде мајка у двор кукајући; 

она кука као кукавица, 

и спомиње свог Стојана сина: 

„Ој Стојане, јабуко од злата! 

Стоју мајка већ заборавила, 

сна’е Јеле заборавит’ нећу. 

Сна’о Јело, неношено злато! 

Ко ће стару дочекати мајку, 

ко пред мене стару ишетати? 

Ко ће стару запитати мајку: 

’Јеси ли се уморила, мајко?’” 

Кад зачула љуба Стојанова, 

ишетала пред дворе бијеле, 

прима мајку на господске руке, 

и говори својој старој мајци: 

„Ти не кукај, моја стара мајко! 

Тебе стару огрејало сунце: 

ево теби твог Стојана сина!” 

Кад угледа остарила мајка, 

кад угледа свог Стојана сина, 

мртва мајка на земљицу паде. 

Лепо Стојан оправио мајку, 

како царски ваља и требује. 

ласно – лако 

требује – треба 


1. Како је представљено заробљавање ускочких јунака? Како се турски цар према 

њима опходи? Чиме се мотивише велика жеља котарских ускока за по врат ком кући? 

На који начин Стојан и Илија успевају да побегну из Стамбола? 

2. Због чега Стојан најпре одлази у виноград? Кога мајка дирљивије оплакује: сина 

или снаху? Колика је дубина мајчине туге за сином? Шта мислиш, због чега се снахина 

судбина оплакује као трагичнија? Чиме је мотивисано мајчино непрепознавање сина? 

Размисли о томе због чега се јунак не открива мајци. 

3. Шта јунак све сазнаје у винограду? Колико дуго га је љуба чекала? По твр ђује ли то 

или негира мајчину тврдњу да је снаха „адамско колено”? На који начин тумачиш овај 

израз у песми? Како су представљени породични односи на двору Јанковић Стојана? 

4. Стојан затиче просце у кући. Каква је функција песме коју он кличе „танко гласовито”? 

О којој стилској фигури је реч? Протумачи њену улогу у структури песме. Ко 

препознаје скривену поруку Стојанове песме? Како је представљен однос између сестре 

и брата? Како се разрешава конфликт између Јанковић Стојана и „кићених сватова”? 

5. Протумачи Стојанове речи: „Ласно ћемо ми за ваше благо,/ ласно ћемо – ако јесмо 

људи.” Шта оне говоре о јунаку са моралног и људског ста но вишта? Шта мислиш, због 

чега се песма завршава мајчином смрћу? 


Интернационални мотиви су заједнички мотиви који се појављују у усменој 

књижевности разних народа. Интернационалним мотивима испољавају се изразите 

тематске сличности у књижевним делима широм света. У народној епској песми 

то су: сукоб браће око плена и братоубиство, друговања и борбе с натприродним 

бићима, мегдани с црним ратницима, долазак мужа на свадбу своје жене, мотив 

прогоњене девојке и слично. 




153


Алегорија је стилска фигура којом се мисли и појмови исказују речима које 

имају пренесено (скривено) значење. За алегорију се каже да је проширена метафора. 

Настаје када се метафора развије на већи број стихова или строфа у 

песничкој слици или у целовитом књижевном тексту (нпр., у баснама се говори 

о манама животиња, а мисли се на људске мане). Смисао алегорије открива се 

тек пошто се протумачи значење сваке метафоре понаособ. 

Алегорија је у народној песми Ропство Јанковић Стојана изграђена од следећих 

метафора: 


Стојанова супруга 




Јанковић Стојан 


па јој не да гњиздо да развија.” дом, брак 

(народна песма Ропство Јанковић Стојана) 

У народној песми Ропство Јанковић Стојана алегоријском сликом представљен 

је повратак Јанковић Стојана из вишегодишњег заточеништва и долазак на свадбу 

своје жене. Стојан сликовито изражава своје мисли у жељи да га разуме и препозна 

само супруга, али не и њени просци. Зато јој се Стојан обраћа речима које 

имају пренесено значење. Мисао изражена у облику алегорије делује убедљивије, 

а песничка слика изражајније. 


Котарски ускоци 

Након расељавања ускока из Сења, ускочку традицију у Приморју достојно 

настављају котарски ускоци. Равни Котари код Задра постају средиште ускочке 

акције. Централне фигуре међу котарским ускоцима били су Петар и Илија Смиљанић, 

Јанко Митровић и Стојан Јанковић, Вук Мандушић, Јован Шандић и др. 

Јанковић Стојан је најславнији од четворице синова котарског сердара 

Јанка Митровића („од Котара Јанко”). Стојан је, према архивским документима, 

рођен око 1635. године. Истакао се у Кандијском и у Морејском рату. Погинуо 

је у нападу на Дувно 1687. Предводио је ускочке походе у Лику и у Херцеговину. 

Илија Смиљанић 

Илија Смиљанић је и у историји и у традицији упамћен као велики јунак. Због 

исказане храбрости, млетачке власти су му доделиле једну кућу у Задру. Забележено 

је његово јунаштво у борбама с Турцима под Гламочем и Книном (1653). 

Кључне речи: епске народне песме средњих времена, алегорија, интернационални 

мотив 

154 





ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ СТАРИЈИХ И СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА 

1. Епске народне песме старијих времена опевају јунаке и значајне догађаје 

из српске историје до краја 15. века и пропасти самосталних средњовековних 

држава. У епске народне песме старијих времена убрајају се песме о Немањићима, 

Мрњавчевићима, косовским јунацима, Бранковићима, Јакшићима и Црнојевићима. 

Оне обухватају: 

а) Песме о Немањићима и Мрњавчевићима (Свети Саво, Урош и Мрњавчевићи, 

Женидба Душанова, Женидба краља Вукашина, Зидање Скадра). 

Народни певачи су спевали песме о Немањићима, хвалећи њихово улагање у 

духовно спокојство и културно-материјално благостање земље чији су владари били. 

Осим о јуначкој женидби, певало се и о неслози и неморалном понашању појединих 

владара. 

б) Песме о Марку Краљевићу (Марко Краљевић укида свадбарину, Марко Краљевић 

и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и орао, Орање Марка Краљевића, Марко Краљевић и 

бег Констадин). 

Марко Краљевић је у песмама опеван као заштитник нејаких девојака, бранилац 

правде и заштитник легитимитета царства. Мада је идеализован, у неким епским 

песмама је испољио и мане (окрутност, плаховитост, агресивност). 

в) Песме о косовским јунацима (Цар Лазар и царица Милица, Смрт Мајке Југовића, 

Косовка Дјевојка, Комади од различнијех косовскијех пјесама). 

У епским народним песмама о Боју на Косову приповеда се о значајним јунацима 

који су учествовали у Првом и Другом косовском боју. 

г) Песме о Бранковићима, Јакшићима и Црнојевићима (Диоба Јакшића, Смрт 

војводе Пријезде, Смрт војводе Кајице, Болани Дојчин, Маргита девојка и Рајко војвода, 

Женидба Максима Црнојевића). 

Јакшићи су били историјске личности и погинули су борећи се против Турака. 

Помињу се у песмама у којима се врши деоба имања и искушавање жена. 

2. Епске народне песме средњих времена опевају борбе хајдука и ускока у 16. 

и 17. веку. Испеване су у епском десетерцу. Обухватају: 

а) Песме о хајдуцима (Старина Новак и кнез Богосав, Мали Радојица, Стари 

Вујадин). Хајдучке песме опевају подвиге хајдука који се боре против Турака од XVI 

века до Првог српског устанка. Најзначајнији јунаци ових песама били су Старина 

Новак, Мијат Томић и Бајо Пивљанин. 

б) Песме о ускоцима (Иво Сенковић и ага од Рибника, Ропство Јанковић Стојана, 

Сењанин Тадија, Смрт Илије Смиљанића). Опевају догађаје и јунаке везане за ускочке 

борбе. Најважнији ускочки центри били су Сењ, Клис и Равни Котари. Међу ускоцима, 

окретношћу и храброшћу, истичу се Јанковић Стојан, Сењанин Тадија, Смиљанић 

Илија. 




155

БЕСКРАЈ 

У ОКУ 

156 




„Поље као ниједно 

Над њим небо 

Под њим небо." 

Васко Попа 

Милан Ракић 

Божур 

За време свог боравка на Косову и Метохији Милан Ракић је написао 

песме које спадају у сам врх српске родољубиве поезије. Ракићев 

косовски циклус сачињавају песме: Минаре (1905), На Гази Местану, 

Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква 

и Наслеђе (1911). У Новим песмама (1912) циклус На Косову чини седам 

песама поређаних следећим редом: Божур, Симонида, На Гази Местану, 

Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква и Минаре. Размисли о томе због 

чега песма Божур отвара Ракићев косовски циклус. 

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда, 

С тополе, раста, багрема и дуда, 

У млазевима златокосим пада 

Несуштаствена месечина. Сада, 

Над ливадама где трава мирише, 

У расцветаним гранама, сврх њива 

Које се црне после бујне кише, 

Велика душа месечева снива. 

божур – врста 

цвета; народ 

верује да је 

после Косовске 

битке на Косову 

изникнуо божур, 

црвен од српске, 

плав од турске 

крви 

несуштаствена – 

нестварна, 

нематеријална 

тајац – потпуна 

тишина 

Све мирно. Тајац. Ћути поље равно 

Где некад паде за четама чета... 

– Из многе крви изникнуо давно, 

Црвен и плав, Косовом божур цвета... 

Надежда Петровић, 

Грачаница (Косовски божури) 




157


1. Месечина, која се благо и радосно спушта са дрвећа на уснуло поље, овладава целокупним 

чулним светом уводећи читаоца у атмосферу пролећа и химничне радости. 

У којим строфама доминира мотив месечине? 

2. Песма Божур се посебно издваја стилским преношењем мисли из стиха у стих (опкорачење). 

Какав је смисао овог поступка? 

3. Које стилске фигуре откриваш у изразима „златокоса месечина“ и „велика душа 

месечева (што) снива”? Образложи и протумачи улогу ових стилских фигура у песми. 

4. Повежи форму песме са њеним мисаоним слојем. Образложи ритам и интонацију 

стихова, као и врсту риме. 

5. Због чега је завршни катрен додатно обогаћен паузама у првом стиху? Шта се 

тиме посебно наглашава и наговештава? Какав је смисао свеобухватне тишине која 

је прекрила Косово поље? 

6. Повежи мотиве одласка у бој косовских чета и повратак у далеку и славну прошлост 

са сноповима прозирне месечине који обавијају тајанствено и мистично поље 

части и одлуке. 

7. Издвој мотиве месечине и божура и посебно протумачи њихов смисао у идејном 

слоју песме. 


„У древном веровању Срба постоји тајанствена прича о божуру. Народно 

предање каже да је божур некада био беле боје, а да је на Косову пољу, од српске 

витешке крви, постао црвен. Верује се да су, китећи калпаке божуровим цветом, 

српски средњовековни витезови полазили у Косовски бој.” 

(Валентина Питулић, „Трагање за божуром”, 

Даница, Српски народни илустровани календар за годину 2019, Двадесет шеста година, 

Београд: Вукова задужбина, 2019, стр. 168) 


Ракић, Милан (1876–1938), песник, дипломата, ратник. Ракић 

је од маја 1904. до децембра 1911. службовао као секретар, 

вицеконзул и конзул у српском конзулату у Приштини. У Првом 

балканском рату учествује као добровољац. Уз Дучића и 

Пандуровића, један од најзначајнијих песника српске модерне. 

Објавио Песме (1903) и Нове песме (1912). Песме писане после 

1912. први пут су објављене у збирци Песме М. Ракића (издање „Нове Европе”, 

Загреб, 1924). Последњи пут су за песникова живота његове песме објављене 

1936. године у редовном колу Српске књижевне задруге. 

Кључне речи: родољубива песма, опкорачење, персонификација 

158 




„Срби, браните свом снагом своје огњиште и своје племе.” 

(Прокламација регента Александра, Ниш, 29. јула 1914) 

Милутин Бојић 

Плава гробница 

„Плава гробница представља пример поезије херојског култа. Бојић 

осећа да сама реч није довољна за свечаност тог тренутка, тражи учешће 

природе и оних којима се ратници у смрти придружују: светлих, царских 

ликова старе историје.” 

(Миодраг Павловић, Милутин Бојић, прилагођен одломак) 

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! 

Газите тихим ходом! 

Опело гордо држим у доба језе ноћне 

Над овом светом водом. 

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата 

И на мртве алге тресетница пада, 

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, 

Прометеји наде, апостоли јада. 

Зар не осећате како море мили, 

Да не руши вечни покој палих чета? 

Из дубоког јаза мирни дремеж чили, 

А уморним летом зрак месеца шета. 

То је храм тајанства и гробница тужна 

За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, 

Тиха као поноћ врх острвља јужна, 

Мрачна као савест хладна и очајна. 

Зар не осећате из модрих дубина 

Да побожност расте врх вода просута 

И ваздухом игра чудна пантомима? 

То велика душа покојника лута. 

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје 

Зави’те црним трубе. 

Стражари у свечаном опело нек отпоје 

Ту, где се вали љубе! 

Јер проћи ће многа столећа, кô пена 

Што пролази морем и умре без знака, 

И доћи ће нова и велика смена, 

Да дом сјаја ствара на гомили рака. 

Али ово гробље, где је погребена 

Огромна и страшна тајна епопеје, 

Колевка ће бити бајке за времена, 

Где ће дух да тражи своје корифеје; 

галија – брод 

опело – црквени 

обред праћен 

појањем и 

читањем 

молитви над 

преминулом 

особом пре 

сахране 

тресетница – 

врста маховине 

која расте по 

мочварним 

пределима 

Прометеј – 

титан у 

старогрчкој 

митологији који 

је симбол побуне 

и борбе против 

неправде 

апостол – 

Христов ученик; 

проповедник и 

бранилац неког 

учења, неке 

идеје 

мрц – мртвац 

епопеја – 

епски спев у 

коме се опева 

низ значајних 

догађаја 

корифеј – вођа 

хора код старих 

Грка; истакнута 

личност 




159

повесница – 

историја, повест 

Сахрањени ту су некадашњи венци 

И пролазна радост целог једног рода, 

Зато гроб тај лежи у таласа сенци 

Измеђ’ недра земље и небеског свода. 

Јер тамо, далеко, поприште се зари 

Овом истом крвљу што овде почива: 

Овде изнад оца покој господари, 

Тамо изнад сина повесница бива. 

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну, 

Веслање умре хујно, 

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну 

Побожно и нечујно. 

Зато хоћу мира, да опело служим 

Без речи, без суза и уздаха меких, 

Да мирис тамјана и дах праха здружим 

Уз тутњаву муклу добоша далеких. 

Јер хоћу да влада бескрајна тишина 

И да мртви чују хук борбене лаве, 

Како врућим кључем крв пенуша њина 

У деци што кликћу под окриљем славе. 

Стојте, галије царске! У име свесне поште 

Клизите тихим ходом. 

Опело држим какво не виде небо јоште 

Над овом светом водом! 

1917. 

Спомен-костурница на острву Видо у Јонском мору 


„Повлачење српске војске у зиму 1915–1916. запамћено је као ’Албанска голгота’: 

гладни, исцрпљени и неспремни за зиму, стално у сукобима с непријатељским 

албанским племенима, преко две стотине хиљада војника (међу њима и половина 

целе генерације регрута, око 15.000) и цивила, заувек је остало на завејаним превојима 

Албаније. [...] Српска влада је, заједно са Скупштином, војском и цивилима 

(око 140.000 људи) евакуисана, претежно француским лађама, на грчко острво 

Крф, које су окупирали савезници. Од глади и изнурености умро је знатан број 

војника. Од 23. јануара до 23. марта 1916, близу 5000 српских војника сахрањено 

је на самом острву Видо у непосредној близини Крфа, а још неколико хиљада 

сахрањено је у ’плаву гробницу’, коју је овековечио песник Милутин Бојић.” 

(Нова историја српског народа, приредио Душан Т. Батаковић, одломак) 

160 





1. Прокоментариши наредбу којом лирски лирски субјекат захтева не само од царских 

галија да се зауставе, него од целокупне природе, и живог и неживог света, да се 

утишају и поклоне сенима српских хероја који почивају у „плавој гробници” у Јонском 

мору. Колико се пу та по навља ова наредба у песми? Каква је функција рефрена у 

с т ру к т у ри пе с ме? 

2. Откривај у Бојићевој песми-епопеји о „колевци јада“ у Јонском мору уни вер залну 

визију неуништивости људског духа и бесмртности идеје слободе. Колико о томе сведочи 

природа која држи опело на страшном пољу митског удеса? 

3. Шта мислиш, због чега се у обраћању галијама користи обрнут ред речи (инверзија)? 

Каква је то цар ска прошлост којој се лирски субјекат обраћа? Пронађи и друге инверзије 

у песми. Каква је њихова улога у песми? 

4. Увођењем моћних и елегантних галија које свечано клизе морском во дом постиже 

се химничност и снага Плаве гробнице. Којим песничким средствима се то омогућава? 

5. Због чега се и море утишало пред српским жртвама? Зашто умрле српске војнике 

лирски субјекат назива „Прометејима јада”? По дсети се ко је био Прометеј и каква је 

била његова судбина. 

6. Шта ствара утисак језе у песми? Зашто лирски субјект каже да све жртве спа ја трагична 

гробница за „огромног мрца, ко наш ум бескрајна”? На који начин су то српски 

ратници уједињени? 

7. Издвој описне (дескриптивне) елементе у песми Плава гробница. Каква је њихова 

улога? Због чега се ноћ, са слабим месечевим зрацима, описује као „храм тајанства и 

гробница тужна”? 

8. Како доживљаваш и разумеш стих: „Мрачна као савест хладна и очајна”? Шта симболизује 

„хук борбене лаве” и му кла тутњава добоша у даљини? Уочи и издвој стихове 

у којима се развија дух борбе и отпора. 

9. Величина трагедије којој присуствује лирском субјекту даје право да изда наређење 

целој природи да се утиша и заустави у немом по кло њењу ве ли кој морској гробници, 

страшној костурници српског наро да. Да ли је он то право заслужио својом песничком 

речју? Образложи свој став. 

10. Анализирај у песми Плава гробница строфе, стихове и риме према врсти којој припадају. 

Поткрепи своја запажања примерима из песме. 


Милутин Бојић (1892–1917), српски песник и драмски писац. 

Објавио је Песме (1914), драму у стиху Краљева јесен (1913), збирку 

песама Каин (1915), Песме бола и поноса (1917). Доживео је страдања 

српске војске приликом повлачења преко Албаније. Умро је у војној 

болници у Солуну. 

Кључне речи: лирска песма, родољубива песма, апострофа 




161

„Ко не припада својој отаџбини, не припада ни човечанству.” 


Наша небеса 


Николај Чернишевски 

Крф – острво у Јонском мору; након повлачења преко Албаније у Првом светском 

рату, српска војска и цивили стигли су на албанску обалу Јадранског мора, одакле су их 

савезнички бродови у највећем броју превезли на острво Крф; острво Крф је од 1916. 

године до 1918. године било ратна престоница Србије; „Плавом гробницом” назива се 

море око острва Крф и Видо, где су због изузетно великог броја умрлих и недовољног 

простора за сахрањивање на самом острву Видо сахрањивани српски војници и цивили. 

крстача – 

надгробни крст 

хумка – 

узвишење од 

земље посуте по 

гробу 

Потамос – 

највећа река на 

Крфу 

Дон Кихот – 

роман Дон 

Кихот Мигела 

де Сервантеса; 

истоимени лик 

из романа; 

Епир – претежно 

планински 

регион у 

северозападној 

Грчкој 

Крф, плава гробница 

(избор) 

[...] 

Уздуж, и попреко, Крф је засејан нашим гробовима. После неколико дана, 

они се чине безбројни, као да их има под сваком маслином и сваком стеном. 

Имена на крстачама увек се понављају. Под хумкама леже безбројни Јовановићи, 

Костићи, Ристићи, Илићи, Симићи, и, то још више ужасава. Пође ли се из Крфа, 

са источне обале, на западну, до Јонског мора, у дужину од 76 километара, све 

чешћа гробља српске војске, пукова и дивизија једнако се понављају. Личе сасвим 

на наша сеоска гробља, мирна и зарасла травом. 

Чим се изађе из вароши Крфа, крај речице Потамоса, крај логора X пука, 

под брегом, где беху смештени старци и последња одбрана, више цркве, виде 

се два гроба. 

Село се тек буди, магарци ричу, бабе разносе велике товаре на леђима, 

изгледа као да смо негде у опису Дон Кихота. Козе се веру по кућама. Свет спава 

у авлијама, испод венецијанских тремова. 

Пењемо се на брдо, зарасло у шуме наранџа, чемпреса, густих и бескрајних 

као наши шљиваци. Каква радост, у туђини, сусрести, изненада, један огроман, 

стари орах. Од села Кравацуле све до мора спуштају се шуме наранџа, међу 

огромним маслинама, којих има прастарих. 

Међу кактусима, види се доле море, магла Епира. И ту, у тим плодним 

шумама маслина, у пејзажу који сасвим личи на далматински, леже они са Уба, 

Мораве, Ђетиње, тврди и занемели заувек. 

Крај баровитог мора, испод села Кондокали, зарасла лоза и, ту, на једном 

брежуљку, опет два гроба, испод кукуруза. 

162 




У селу Кондокали било је, кад је помор опао, год. 1916. варијете Дунавске 

занатлијске чете. Ту, где је сад неизмерна тишина и где су остале само 

запуштене хумке гробова, рецитовао је машински бравар Алекса Рајић, 

терао шегу комичар Добривоје Цветковић, молер, играо, обучен у банаћанске 

гаће Мирко Миличевић, у улози гајдаша Ћире и кочијаша Панте. Александар 

Поповић, столар, представљао је познатог београдског практиканта Ацу Муту, а 

хармуникаш Милош Лукић, опанчар, изводио је „врло тешке пијесе, са највећом 

грациозношћу“. 

Сада је тамо потпуно мртвило и нико се тога не сећа. Код имања грофа 

Ђорђа Каподистрије, на једном брежуљку над морем, иструлило је 8 крстача, 

непознатих војника. Једна агава раширила се испод пет маслина, мало даље, 

испод једног реда чемпреса, сав у драчу, под дивљим јагодама, један гроб, а 

мало даље 4 крстаче. 

У близини села Говина, где су били логори, под огромним масивом брда, 

Понтократора, зелене се маслине, на имању пуковника Вулгариса, и ту, 4 гроба. 

Мало даље два кукуруза и 2 гроба. Можда се радују, као да су у завичају. 

Кола нас возе даље, прашним путем. Видимо 4 колца, повезана жицом. Три 

српска војника, крај пута у Ипсос. 

У плићаку мора једна црквица. Ту лежи Љубомир Ђукић из Ужица. Мало 

даље, иза једног ћувика, опет 2 гроба. 

Стигли смо на наше државно имање Говино. Купили смо га за гробље. Крај 

канала у море, ту је велико гробље. Испод две-три маслине, на утрини, црвене 

се крстаче, на којима пише „За Правду и Слободу”. 

Тамо их има свуд све до села Катомери. Кола возе кроз шуму маслина. 

Једна канта од бензина у трњу. Ту су били логори. У кукурузу опет један гроб. 

Ко зна чији? 

[...] 

Крф је запуштена башта, што плива, са нашим гробљима, по мору. Он се 

појављује из воде, у магли зоре, као стари један позоришни врт, толико су његови 

зидови романтични и зарасли у бршљан, чемпрес и леандре. Трагедија Србије 

завршила се на овом острву, театрално и ужасно, као најпатетичнија места у 

ратовима грчких историчара. Да смо, за наше мртве, по свету, свећом тражили, 

изложеније, видније, место за гробље не бисмо га били нашли, толико је тај Крф, 

јавно место, на путу од Запада ка Азији. Општи врт, у који свако залази, да се 

одмори. Све лађе које пређу Средоземно море, свраћају на Крф. Небројени 

странци свих држава пролазе тим острвом, на путу свом за Египат и Индију, 

за Русију и Запад. У пристаништу их дочекује острво мртвих, острво Видо, са 

најстрашнијим гробљем намучене Србије, 

То гробље постаће тако видно као споменик Слободе, при улазу у луку 

Њујорка, познато као батерије Гибралтара, јер је чудно и изложено на видик 

свим народима и бродовима. Наше гробље на њему, са црним арбанашким 

планинама у залеђу, пустим као пакао, плавим дном мора, гробнице, у којој 

леже хиљаде наших војничких костура, могло би гласно да казује име Србије, 

на свим језицима. Више него оних десет хиљада Хелена што унакрст пробише 

Персију, ти војници, на мору, причали би о једној вечној надземаљској Србији. 

Гробља на Крфу и острво Видо, на видик целом свету и свим бродовима. На 

њима почива једна дивна и охола, као архангео светла, непомична и непролазна 

надземаљска Србија. 

Дунавска 

занатлијска 

чета – 

занатлијска чета 

српске војске у 

Првом светском 

рату 

пијеса – пјес, 

песма 

гроф Ђорђе 

Каподистрија – 

гроф Јоанис 

Каподистрија; 

1827. године 

постао је први 

председник 

независне Грчке 

агава – биљка 

која припада 

истоименом 

ботаничком 

роду и расте 

претежно у 

Јужној Америци 

драч – трновито 

грмље 

Пантократор – 

планина на 

североистоку 

Крфа 

Ипсос – град на 

источној обали 

Крфа 

ћувик – врх брда 

Катомери – 

насеље на 

североистоку 

Крфа 

леандар – 

олеандер, 

лијандер; жбун 

или мало дрво 

које се најчешће 

може наћи у 

Средоземљу 

Видо – острво 

код Крфа; 

током Првог 

светског рата 

ово острво било 

је претворено 

у болницу за 

доспелу српску 

војску и цивиле 

споменик 

Слободе – 

Кип Слободе 

у Њујорку 

батерије – 

артиљеријске 

јединице 




163


1. Шта је током читања оставило највећи утисак на тебе? Како си се осећао/-ла након 

читања? Спреми се да образложиш свој одговор. 

2. Шта на Крфу највише заокупља пажњу путописца? Шта њега ужасава? Објасни 

због чега. Запази како изгледају гробови српских војника и цивила. О чему то сведочи? 

3. Издвој из текста најупечатљивији опис природе на Крфу. О чему сведочи богатство 

природе у односу на занемарене гробове? 

4. Објасни зашто је писцу важно да понаособ именује чланове Дунавске занатлијске 

чете? Размисли како се све сећањем супротстављамо „мртвилу” заборава. Објасни 

како разумеш натписе „За Правду и Слободу” урезане на крстовима. 

5. Због чега је српско гробље на Крфу споменик и знак једне „непомичне и непролазне 

надземаљске Србије”? Поткрепи свој став примерима из текста. 


Књижевна врста у којој се описује путовање аутора текста кроз стварна места, 

земље и пределе назива се путопис. Путописац (аутор путописа) описује реалан 

простор (природу, земљу, насеља, људе, начин њиховог живота) онако како их је 

видео и доживео током путовања, износи своје утиске и размишљања. У путопису 

се преплићу стварни и измишљени описи, истините (објективне) чињенице и 

лични (субјективни) утисци путописца. Захваљујући путопису, читалац сазнаје 

много више о географији описане земље, њеној прошлости, култури, обичајима, 

начину живота људи и њиховој нарави. 

У српској књижевности путописе су писали: Љубомир Ненадовић (Писма из 

Италије, Писма из Немачке), Јован Дучић (Градови и химере), Исидора Секулић (Писма 

из Норвешке), Растко Петровић (Африка), Милош Црњански (Путописи II), Јелена 

Димитријевић (Седам мора и три океана). 


Милош Црњански (1893–1977), један од најважнијих српских писаца 20. века. 

Писао је поезију, кратку прозу, романе, драме, есеје, путописе, 

а радио је и као гимназијски професор, новинар, аташе 

за штампу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину. 

Добитник НИН-ове награде за Роман о Лондону (1971) и Дисове 

награде за 1973. годину. Значајна дела: збирка поезије Лирика 

Итаке (1919), кратки роман Дневник о Чарнојевићу (1921), роман 

Сеобе (1929), путопис Љубав у Тоскани (1930), роман Друга књига 

Сеоба (1962), Роман о Лондону (1971). 

Кључне речи: путопис, путописац 

164 




„Као својеврстан књижевни жанр, у којем јасна разлика између 

природног и натприродног и не постоји, бајка човеку пружа 

могућност да оствари своју сталну жељу да побегне од стварности, 

а да при томе ипак остане у њеним оквирима.” 

Мирјана Дрндарски 


Крвава бајка 

„Било ми је као да ми је каква птица донела тај страшни глас, ако 

не јединој мени, оно првој мени. Раставши се од непознатог, мада сам 

горела од жеље да тек рођену песму забележим, нисам се могла одмах 

вратити кући да то учиним. Имала сам потребу да лутам улицама, да час 

записивања песме одложим, као да сам се бојала да ћу при записивању 

пореметити нешто у њеном складу. Цео сат сам је тако пажљиво носила 

у себи, као што неко носи на длану препуну чашу воде, и затим сам је 

код куће записала узбуђенија него кад сам прве своје песме бележила, 

почињући као летописац: Било је то... Мислим да је за песму боље што 

за време крагујевачке трагедије нисам била тамо, што сам све видела 

очима срца и маште, што сам била принуђена да саопштим само суштину, 

која ми се одмах приказала као каква крвава бајка: неколико стотина 

ђака рођених исте године, можда и истог дана, вршњаци по времену 

кад су ушли у живот, ако се тако може рећи, вршњаци и по часу кад су 

отишли из живота.” 


Било је то у некој земљи сељака 

на брдовитом Балкану, 

умрла је мученичком смрћу 

чета ђака 

у једном дану. 

Исте су године 

сви били рођени, 

исто су им текли школски дани, 

на исте свечаности 

заједно су вођени, 

од истих болести сви пелцовани, 

и сви умрли у истом дану. 



умрла је мученичком смрћу 


у једном дану. 

А педесет и пет минута 

пре смртног трена 

седела је у ђачкој клупи 

чета малена 

и исте задатке тешке 

решавала: колико може 

путник ако иде пешке... 




165

и тако редом. 

Мисли су им биле пуне 

истих бројки 

и по свескама у школској торби 

бесмислених лежало безброј 

петица и двојки. 

Прегршт истих снова 

и истих тајни 

родољубивих и љубавних 

стискали су у дну џепова. 

И чинило се сваком 

да ће дуго, 

да ће врло дуго 

трчати испод свода плава 

док све задатке на свету 

не посвршава. 

Дечака редови цели 

узели се за руке 

и са школског задњег часа 

на стрељање пошли мирно 

као да смрт није ништа. 

Другова редови цели 

истог часа се узнели 

до вечног боравишта. 



умрла је јуначком смрћу 


у истом дану. 

Споменик V/3 у Шумарицама 


1. Песма Крвава бајка је једна од највећих родољубивих песама чове ча нства. Како то 

бајка може бити крвава? Због чега је песникиња, како би представила монструозне 

злочине окупатора током Другог светског рата, употребила назив за прозну форму која 

је тако блиска деци, пуна фантастичних догодовштина, искрене радости и необичних 

авантура? Образложи своје мишљење. 

2. Сама песникиња у исказу поводом настанка песме помиње тон старих ле то пи са 

и бајкописаца. Размисли о томе за што је песма испевана објективном, мир ном нарацијом 

у трећем лицу, која је својствена бајко витом стилу. Могу ли речи да проникну у 

неистражене дубине љу дскога зла? Образложи своје ми шље ње. 

3. Како би описао/-ла однос историје и поезије у песми Крвава бајка? Шта знаш о 

стрељању ђака у Крагујевцу као страшном подстицају за настанак ове песме? 

4. Размисли о поступку утростручавања као карактеристичном у композицији бајке. 

У два рефрена смрт је представљена као „мученичка”, док у трећем она постаје „јуначка”. 

Објасни због чега. 

5. Песникиња Десанка Максимовић певала је са чврстим уверењем да свет почива 

на дечјем заносу и дечјој невиности. Како је на једног таквог песника деловала вест о 

масовном стрељању деце? Образложи свој одговор. 

6. Наслов песме Крвава бајка спаја идиличан свет бајке са светом масовног зло чина. 

„Крвава бајка” се не завршава срећно. Ипак, деца се право са стратишта уздижу у небо. 

Објасни хришћанску симболику оваквог краја. 

166 





Елегија је лирска песма прожета тужним (сетним) осећањем и расположењем. 

Песма Крвава бајка Десанке Максимовић спада у сам врх светског родољубивог 

песништва. Крвава бајка, међутим, има и обележја елегије као књижевне врсте. 


Оксиморон је стилска фигура која настаје посебном врстом супротности 

(антитезе) у којој се спајањем два супротна појма ствара нови појам. Пример: 

звони тишина, крвава бајка. 

Наслов песме Крвава бајка спаја идиличан свет бајке са светом масовног злочина. 


1. Прочитај пажљиво још једном песму Крвава бајка. Издвој места на којима преовлађују 

елегична осећања. 


Десанка Максимовић (1898–1993), најзначајнија српска песникиња 

20. века. Писала је поезију, лирску прозу, приповетке, романе, путописе 

и бајке за децу. Најзначајније збирке: Зелени витез (1930), Гозба 

на ливади (1932), Песник и завичај (1946), Заробљеник снова (1959), Говори 

тихо (1962), Тражим помиловање (1964), Немам више времена (1973), Ничија 

земља (1979) и друге. Књиге за децу: Златни лептир (1946), Ветрова 

успаванка (1953), Буба-Мара, Ако је веровати мојој баки (1954), Лептирова успаванка 

(1955), Хоћу да се радујем (1965), Ђачко срце (1966) и друге. 

Кључне речи: бајка, родољубива песма, елегија, оксиморон 




167

„Neobično je da neko kao ja piše dnevnik; ne samo zato što to nisam nikada 

ranije činila, već i zato što mi izgleda da niti će mene samu, niti ikoga 

drugoga kasnije interesovati tajne srca trinaestogodišnje učenice. Ipak, 

šta mari? Ja želim da pišem, i više nego to, ja želim da iznesem sve ono što 

leži duboko sakriveno u mom srcu. Nadam se da ću se tebi moći poveravati 

kao nikome do sada i nadam se da ćeš mi ti biti velika potpora i uteha.” 

Ana Frank 

Dnevnik Ane Frank 

(odlomak) 

Bezbrižno detinjstvo Ane Frank prekinuto je dolaskom fašista na vlast, 

kada je otpočeo masovni progon Jevreja u Evropi. Porodica Ane Frank bila 

je prinuđena da 1942. godine pobegne iz Nemačke u Holandiju. U strahu 

da ih fašisti ne otkriju, živeli su skriveni sa još jednom jevrejskom porodicom 

u potkrovlju kuće u Amsterdamu. U svom dnevniku, koji je vodila od 

12. juna 1942. godine do 1. avgusta 1944. godine, Ana je beležila svoja 

razmišljanja i osećanja obuzeta neizvesnošću. Uznemirena slutnjama da 

će Nemci otkriti sklonište, ona je svoje strahove i razmišljanja poveravala 

izmišljenoj prijateljici Keti. 

Nacisti su 4. avgusta 1944. godine otkrili Tajno skrovište i odveli iz njega 

sve stanovnike u koncentracioni logor. Ana Frank je stradala dve nedelje 

pre nego što su engleske trupe oslobodile logor, odnosno dva meseca pre 

završetka Drugog svetskog rata. Anin dnevnik pronađen je u potkrovlju 

kuće u Amsterdamu. On svedoči o njenom odrastanju pod surovim okolnostima, 

zaljubljenosti, čežnji za slobodom i nadi koja nikada ne umire. 

depresija – 

potištenost, 

utučenost, 

bezvoljnost, 

apatija 

namah – odmah 

Ponedeljak uveče, 8. novembra 1943. godine 

Draga Keti, 

Kad bi čitala gomilu mojih pisama jedno za drugim, morala bi se začuditi 

tako različitim raspoloženjima u kojima su pisana. Neprijatno mi je što sam 

tako zavisna od atmosfere ovde, ali sigurno da to nije samo sa mnom – već sa 

svima nama. Ako čitam knjigu koja na mene ostavlja utisak, moram se pribrati 

pre no što se pomešam sa ostalima; inače me mogu smatrati čudnom. Sada, 

kako si već verovatno primetila, prolazim kroz period depresije. Zaista, ne bih 

ti znala reći zbog čega, ali verujem da je to samo zato što sam kukavica, mada 

se protiv toga stalno borim. 

Sinoć, dok je Eli još bila ovde, začulo se dugo, snažno zvonjenje na vratima. 

Prebledela sam namah, zavilo me u stomaku i srce počelo da tuče – sve iz 

straha. Noću vidim sebe u tamnici bez mame i tate. Ponekad lutam putevima ili 

naše „Tajno skrovište” gori, ili dolaze i odvode nas noću. Vidim sve to kao da se 

zaista dešava i zato mi se čini da se to uistinu može desiti vrlo brzo. Mip često 

kaže da nam zavidi što ovde imamo takav mir. To je, možda, istina, ali ona ne 

168 




pomišlja na sva naša strahovanja. Ja jednostavno nikako ne mogu zamisliti 

da će život ikad za nas biti opet normalan. Ja govorim o „posle rata”, ali to 

su samo kule u vazduhu, nešto što se neće nikad u stvarnosti dogoditi. Kad 

pomislim na našu nekadašnju kuću, moje prijateljice i zabave u školi, upravo 

mi je kao da je neka druga ličnost to proživela, a ne ja. 

Čini mi se, nas osmoro u „Tajnom skrovištu” smo komadić plavog neba 

okružen teškim, crnim oblacima. Mesto gde se mi nalazimo jasno je obeleženo 

kružnom linijom, i sigurno je još, ali se oblaci sve više skupljaju oko nas i krug, 

koji nas deli od opasnosti koja se približava, sve se više sužava. Sada smo tako 

zaokruženi opasnošću i tminom da udaramo jedni o druge, očajnički tražeći 

načina da pobegnemo. Svi gledamo dole ispod nas, gde se ljudi bore, gledamo 

gore, gde je mirno i divno, a u međuvremenu odsečeni smo velikom tamnom 

masom, koja nam ne dozvoljava da idemo naviše, već stoji pred namа kao 

nepremostivi zid; hoće da nas smrvi, ali još to ne može. Ja sam u stanju jedino 

da plačem i preklinjem: „Oh, da samo hoće crni krug da se povuče i otvori 

nam put.” 

Tvoja Ana 

tmina – 

tama, mrak 




169

pirkati – slabo 

duvati 

Draga Keti, 

Subota, 12. februara 1944. 

Sunce sija, nebo je tamnoplavo, pirka divan vetrić i ja čeznem – toliko 

čeznem – za svim i svačim. Za razgovorom, slobodom, prijateljima, da budem 

sama. I toliko čeznem... da plačem! Osećam se kao da ću prepuknuti i znam da 

bi bilo bolje ako bih se isplakala; ali ne mogu, uznemirena sam, idem iz sobe u 

sobu, dišem kroz pukotinu zatvorenog prozora, osećam srce kako mi lupa kao 

da govori: „Pa zar ne možeš zadovoljiti moje čežnje?” 

Verujem da je to proleće kod mene, osećam da se proleće budi, osećam ga 

čitavim svojim telom i dušom. Naporno mi je da se ponašam prirodno. Osećam 

se zbunjenom, ne znam šta bih čitala, šta da pišem, šta da radim, samo znam 

da čeznem...! 

Tvoja Ana 

čar – čarolija 

nedaća – nevolja, 

problem 

Draga Keti, 

Sreda, 23. februara 1944. 

Napolju je divno vreme i sasvim sam se oporavila od juče. Skoro svakog jutra 

odlazim u sobu na tavanu, gde Petr radi, da bih malo provetrila pluća. Sa mojeg 

omiljenog mesta na podu gledam na plavo nebo i ogoleli kesten, na čijim se 

granama presijavaju kao srebro sitne kišne kapi, i galebove i druge ptice kako 

jedre vetrom. 

On je stajao glave oslonjene o debelu gredu, a ja sedoh na pod. Udisali smo svež 

vazduh, gledali napolje i oboje osećali da čar ne treba prekidati rečima. Ostali smo 

tako dugo, i kada je pošao na tavan da iscepka drva, znala sam da je dobar mladić. 

Popeo se uz lestvice, i ja za njim; onda je oko četvrt sata cepkao drva i za to vreme 

smo neprestano ćutali. Posmatrala sam ga sa mesta gde sam stajala; očigledno se 

trudio najbolje što može da pokaže svoju snagu. Ali gledala sam takođe i kroz otvoren 

prozor na veliki deo Amsterdama, preko svih krovova na horizont, koji je bio tako 

jasno plav da je bilo teško razaznati razdelnu liniju. „Sve dok ovo postoji”, mislila 

sam, „i dok mogu živeti i posmatrati ovu sunčevu svetlost, nebo bez oblaka, sve dok 

to traje, ne mogu biti nesrećna.” 

Najbolji lek za sve one koji se plaše, usamljeni su ili nesrećni jeste da iziđu napolje, 

negde gde mogu biti sasvim sami sa nebom, prirodom i Bogom. Jer jedino onda čovek 

oseća da je sve onako kako treba da bude i da Bog želi da vidi ljude srećne, usled 

jednostavne lepote prirode. Sve dok to postoji – a to će sigurno uvek biti – znam da 

će uvek biti utehe za svaku tugu, ma kakve bile okolnosti. I čvrsto verujem da priroda 

donosi utehu svim nedaćama. 

Oh, ko zna, možda ću uskoro biti u stanju da podelim ovo snažno osećanje 

sreće sa nekim ko oseća to isto kao i ja. 

170 




Misao: 

Nama ovde toliko svega nedostaje, toliko mnogo i već toliko vremena. I meni 

isto kao i tebi. Ne mislim samo na spoljne stvari, u tom pogledu brinu se o nama; ne, 

mislim na unutrašnje potrebe. Kao i ti, ja čeznem za slobodom i svežim vazduhom, 

ali sad verujem da imamo potpunu naknadu za sva naša lišavanja. Ovo sam sasvim 

iznenada shvatila kada sam jutros sedela ispred prozora. 

Kad sam gledala napolje u dubinu prirode i Boga, onda sam bila srećna, zaista 

srećna. A uz to Petr – sve dotle dok osećam tu sreću ovde, radost u prirodi, zdravlje i 

još mnogo šta pored toga, dotle dok čovek ima sve to, uvek će moći da ponovo zadobije 

sreću. 

Bogatstvo se može izgubiti, ali ta sreća u tvom sopstvenom srcu može biti trenutno 

prigušena, no uvek će opet oživeti, sve dok živiš. Sve dok možeš spokojno gledati u 

nebo, sve dotle dok znaš da si u duši čist i da te sreća negde čeka. 

Tvoja Ana 

Nedelja izjutra, nešto pre 11 sati 

16. aprila 1944. 

Draga Keti, 

Zapamti jučerašnji datum, jer je to veoma važan dan u mom životu. Prvi poljubac 

je svakako velika stvar za svaku devojku, pa i za mene! Bramov poljubac u desni 

obraz više se ne računa, isto kao ni g. Vokerov u ruku. 

Kako je iznenada došlo do ovog poljupca? Pa, ispričaću ti. Sinoć oko 8 sati 

sedela sam sa Petrom na njegovom divanu, i malo je potrajalo pa me je zagrlio 

svojom rukom. „Pomeri se malo”, rekla sam, „onda ne udaram glavom u ormar”. 

On se pomerio skoro u ugao, podvukla sam ruku ispod njegove i obgrlila ga, a 

on me je skoro svu sobom pokrio, obuhvativši me oko ramena. 

Ono, ovako smo sedeli i pre, ali nikad tako pripijeni kao juče. Čvrsto me je 

držao kraj sebe, moje levo rame do njegovih grudi; već mi je srce počelo brže da kuca, ali 

to još nije sve. Nije mirovao sve dok mi glava nije bila na njegovom ramenu, a njegova 

kraj moje. Kada sam se posle nekoliko trenutaka uspravila, odmah mi je uzeo glavu 

rukama i opet je prislonio uz sebe. Oh, bilo je tako divno, nisam mogla da govorim, sreća 

je bila suviše velika. Nеspretno mi je milovao obraz i ruku, igrao se mojim kovrdžama, 

i glave su nam se skoro sve vreme dodirivale. Ne mogu ti, Keti, opisati osećanje koje 

me je sve vreme prožimalo. Bila sam suviše srećna za reči, a verujem i on. 

Digli smo se u pola devet. Petr je obukao patike da ne lupa kada bude obilazio 

kuću, a ja sam stajala kraj njega. Kako je do toga došlo iznenada, ne znam, ali pre no 

što smo pošli dole, poljubio me je, kroz kosu, pola u obraz, pola u uvo. Istrgla sam se i 

pobegla dole ne okrenuvši se, a sad prosto čeznem za onim što se zbilo danas! 

Tvoja Ana 

(prevela sa holandskog Zagorka Ličić) 




171


1. Ana Frank je bila tvojih godina u vreme kada je počela da beleži svoj dnevnik. Kakve je 

utiske ostavio na tebe navedeni odlomak iz njenog dnevnika? Šta te je naročito uznemirilo 

i potreslo? 

2. Prouči šta za Anu Frank predstavlja dnevnik. Zapažaj kada Ana beleži svoja razmišljanja. 

Kome se obraća? Objasni zašto ima potrebu da vodi dnevnik. Kako se bori protiv potištenosti? 

Zbog čega se tako oseća? Objasni šta za Anu predsta vlja čitanje knjiga. Protumači zašto 

posle čitanja mora da se pribere pre no što se vrati u realnost. 

3. Kako Ana reaguje na zvukove koji dolaze spolja? Od čega strepi? Kako se oseća u Tajnom 

skrovištu? Na koji način ispoljava svoju nemoć? Na čemu Mip zavidi stanovnicima skrovišta? 

Šta misliš, da li je ona u pravu? Kakav je zaista taj mir u Tajnom skrovištu? 

4. Opiši kako Ana vidi svoju buduć nost. Razmisli da li ona veruje da će se rat uskoro 

završiti. Uporedi rečenicu u kojoj Ana govori o životu posle rata sa onom u kojoj je govorila 

o strahovima koji je opsedaju noću. Čega se sve Ana plaši? Za čim ona čezne? Kako Ana 

predviđa svoju budućnost? 

5. Šta o Aninoj prošlosti saznaješ na osnovu njenog sećanja? Čega se najradije seća? Šta 

na osnovu Aninog pisanja saznaješ o njenom karakteru i temperamentu? 

6. Prati kako se dnevničko pripovedanje povezuje s opisnim pripovedanjem. Podvuci u 

tekstu reči kojima Ana u pre nesenom smislu predstavlja položaj svoje porodice u Tajnom 

skrovištu. U kakvom su odnosu boje koje preovlađuju u opisu neba? Kakve asocijacije one 

bude u tebi? Objasni šta po Aninom mišljenju predstavlja svet dole. Kuda su uprti pogledi 

ljudi iz skrovišta? Kako Ana doživljava svet gore? 

7. Koja važna pitanja pokreće Anin dnevnik? Zabeleži i istakni najvažnije poruke iz njenog 

dnevnika. Odredi osnovne odlike dnevnika kao književnonaučne vrste. 


Reč dnevnik potiče od latinske reči diarium, a ova od reči dies, što znači dan. Autor 

dnevnika vodi svakodnevno beleške o svom ličnom životu, zapisuje misli, osećanja, 

utiske o ljudima sa kojima se sreće i događajima koji su protekli. 


Dnevnik je vrsta intimnog razgovora autora sa samim sobom u rukopisnoj formi. 

Karakterišu ga ispovedni ton, izrazita osećajnost, subjektivnost i iskrenost izla ganja. 

Dnevnik se često piše u epistolarnoj formi (kao pismo upućeno postojećoj ili zamišljenoj 

osobi). Dnevnik često nije pisan da bi ga drugi čitali, već je piščev lični podsetnik. Ima 

pre svega dokumentarnu, ali i književnu vrednost. 

172 




ZANIMLJIVOST 

„Na portalu (italijanskog) internet izdanja poznatog naučnopopularnog 

magazina Fokus stajala je neverovatna vest da je nađen film snimljen 1941. godine 

amaterskom kamerom u Amsterdamu. Uz najavu vesti dat je i takozvani stop 

kadar, koji prikazuje devojčicu tamne kose na prozoru neke zgrade. Crno-beli 

film traje dvadeset jednu sekundu. Reč je o snimku svadbe. [...] Ali taj kratki 

film, koji sada mogu svi da vide, zaista je poseban. Jer, devojčica na prozoru 

koja posmatra mladence nije obična devojčica, već dvanaestogodišnja Ana 

Frank (1929–1945). Iako film, koji svako može pogledati na internet adresi 

http://www.annefrank.org/content, potiče iz 1941. godine, dakle, kad je Drugi 

svetski rat već počeo, devojčica na prozoru stana ne izgleda zabrinuto. Ona 

je dete, i ne sluti da će umreti u logoru četiri godine kasnije, u šesnaestoj. Ne 

zna ni da će antisemitski zakoni stići i do Holandije, da će prekinuti školovanje 

i nikada neće postati novinar, kao što je želela. [...] Za kratko vreme film o Ani 

Frank videlo je preko tri miliona ljudi...” 

(odlomak iz „Politikinog zabavnika”, 

broj 3035, str. 12–13) 

antisemitizam – 

neprijateljski 

stav, netrpeljivost 

prema Jevrejima 

(Semitima) 

Ako želiš da saznaš u koga se Ana potajno bila zaljubila, o čemu je maštala, 

šta je snevala i kako se hrabrila da pobedi strah od smrti, kako je аnalizirala 

svoje bližnje, šta je o sebi mislila, pročitaj dnevnik te devojčice u celini. Ako 

osetiš potrebu za pisanjem, započni i ti da vodiš dnevnik. 


Ana Frank (1929–1945), jevrejska devojčica koja je, kada 

je Hitler došao na vlast u Nemačkoj, morala sa porodicom 

da pobegne u Holandiju. Živeli su u potkrovlju jedne kuće u 

Amsterdamu, u skrovištu, od jula 1942. godine do 4. avgusta 

1944. godine. Kada je Zelena policija upala u „Tajno skrovište”, 

svi stanari, zajedno sa Kralerom i Kophesom, bili su uhapšeni 

i odvedeni u nemačke i holandske koncentracione logore. 

Gestapo je opljačkao „Tajno skrovište”. Među knjigama i novinama razbacanim 

po podu Mip i Eli su pronašle Anin dnevnik. Od svih stanovnika „Tajnog skrovišta” 

vratio se jedino Anin otac. Ana je umrla u koncentracionom logoru Bergen- 

Belzen marta 1945. godine, dva meseca pred oslobođenje Holandije. Dnevnik 

koji je pisala dok je boravila u skrovištu sačuvan je i objavljen 1947. godine. 

Ključne reči: dnevnik, pismo, epistolarna forma 




173

ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ 

1. Напиши називе врста текстова које откриваш у наведеним примерима. 

а) Субота, 12. фебруара 1944. 

Драга Кети, 

Сунце сија, небо је тамноплаво, пирка диван ветрић и ја чезнем – толико 

чезнем – за свим и свачим. За разговором, слободом, пријатељима, да будем сама. 

И толико чезнем... да плачем! Осећам се као да ћу препукнути и знам да би било 

боље ако бих се исплакала; али не могу, узнемирена сам, идем из собе у собу, дишем 

кроз пукотину затвореног прозора, осећам срце како ми лупа као да говори: „Па зар 

не можеш задовољити моје чежње?“ 

Верујем да је то пролеће код мене, осећам да се пролеће буди, осећам га 

читавим својим телом и душом. Напорно ми је да се понашам природно. Осећам 

се збуњеном, не знам шта бих читала, шта да пишем, шта да радим, само знам да 

чезнем...! 

Твоја Ана 

__________________________ (1) 

б) Уздуж, и попреко, Крф је засејан нашим гробовима. После неколико дана, 

они се чине безбројни, као да их има под сваком маслином и сваком стеном. Имена 

на крстачама увек се понављају. Под хумкама леже безбројни Јовановићи, Костићи, 

Ристићи, Илићи, Симићи, и то, још више ужасава. Пође ли се из Крфа, са источне 

обале, на западну, до Јонског мора, у дужину од 76 километара, све чешћа гробља 

српске војске, пукова и дивизија, једнако се понављају. Личе сасвим на наша сеоска 

гробља, мирна и зарасла травом. 

Чим се изађе из вароши Крфа, крај речице Потамоса, крај логора X пука, под 

брегом, где беху смештени старци и последња одбрана, више цркве, виде се два гроба. 

_____________________________ (1) 

2. Подвуци опкорачење у наведеном примеру: 

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда, 




174 




Велика душа месечева снива. (1) 




3. Напиши назив песме из које су наведени стихови и која је врста риме заступљена 

у наведеним строфама: 

а) Све мирно. Тајац. Ћути поље равно 

Где некад паде за четама чета... 

– Из многе крви изникнуо давно, 

Црвен и плав, Косовом божур цвета... 

Врста риме: ________________________________ (1) 

б) Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда, 




Песма: ___________________________ (1) 

Врста риме: ____________________________ (1) 

4. Повежи ауторе с насловима књижевних дела која су написали: 

а) Јован Дучић Плава гробница 

б) Милан Ракић Крвава бајка 

в) Милош Црњански Подне 

г) Милутин Бојић Крф, плава гробница 

д) Десанка Максимовић Божур (1) 

5. Одреди врсту стиха у наведеној строфи: 

Било је то у некој земљи сељака ___________________________________ 

на брдовитом Балкану, ______________________________________________ 

умрла је мученичком смрћу ________________________________________ 

чета ђака ____________________________________________________________________ 

у једном дану. _____________________________________________________ (5) 

Порука за тебе: 

1–2 – ПРОБУДИ СЕ! 

3–4 – МОЖЕШ И БОЉЕ. 

5–6 – ДОБРО ПОЗНАЈЕШ ГРАДИВО. 

7–9 – ВРЛО ДОБРО ЗНАШ. 

10–12 – ОДЛИЧНО ПРИМЕЊУЈЕШ СВОЈЕ ЗНАЊЕ. 




175

КО ПРИЧА 

ПРИЧУ ЊЕН ЈЕ 

ГОСПОДАР! 

Џозеф Малорд Вилијам Тарнер, Канал Гранде 

176 




„Ум царује, снага кладе ваља.” 


Стефан Митров Љубиша 

Кањош Мацедоновић 

– прича паштровска из петнаестог вијека – 


Приспје Кањош у Млетке на Цвијети, у најљепше доба године. Гдје ће, 

гдје неће, те он код оне тројице гдје је пио кафу. Не пусти га стража од прве 

уљести, него му викну: „Не можеш амo; но ако ћеш да се судиш, хајде код 

Четрдесетине”. 

Видје Кањош да су га почели опет слати од Вука до Новака, пак одговори 

стражи срдито: – Баш нијесу то посли за које јa идем Четрдесетине, него 

Тројице. Ја сам, ако ти је драго знати, заточник дуждев. 

Јошт то лијепо не изусти, а стражар дигне капу с главе, и проведе га из 

одаје у одају, док дођу пред Тројицу. Кад виде Тројица Кањоша, намрде се, 

јер помисле да Паштровићи неће слати замјеницу дужду. 

Кањош им се поклони и преда писмо; сва се три пригну да виде што пише, 

док рече један од њих, пошто се нешто међу се поразговоре: – Ми се надали 

да ће нам доћи бољи и виши јунак нег си ти. 

Наједи се Кањош да пукне: – Моја господо! Бољи и виши пођоше бољијема 

и вишијема, а ја једва вас допадох. Ја сам најприје дошао до вас, јер нећу да 

излазим пред дужда него славодобитан, а ви ме лијепо дочекасте! 

– А да – реку сва три – кад нећеш пред дужда излазити, а ти хајде сутра 

на погибију. Је ли ти мач оштар? 

– На ове ваше јунаке – одврати Кањош – не требује га оштрити него да 

лиња гвожђе. Кажите ми гдје је мегдан и мегданџија, па ко кому што да. 

Дадоше му пратиоца и рекоше да иде с њим, да ће га он провести до 

Фурлана и казати му гдје ће га закопати. 

Бијаше сунце пô неба превалило кад приспију на обалу. – Тамо ти је – рече 

вођа – на тој острвици мегданџија, а ево ти чуњ пак се превези сам. 

А Кањош њему: – Хајде, болан, са мном, завези и превези ме, даћу ти 

плату, пак ми буди и дјевер. 

– Нијесам се ја помамио, нити ми је, богу да је за славу, живот омрзнуо! 

– одговори вођа, пак побјегне у бестрв. 

Остаде Кањош сам. „Сад што ћу да радим! Могло ми је бити да сједим 

дома као господин. Нанесе ме неки гријех да овдје лудо погинем; пак да је 

Цвијети – 

недеља уочи 

Ускрса 

Четрдесетина – 

Велико веће; 

млетачки суд 

од четрдесет 

чланова 

Тројица – Мало 

веће; млетачки 

управни суд од 

три члана 

дужд – владар 

Млетачке 

републике 




177

чуњ – чамац 

палошина – 

дугачак и тежак 

мач 

заточник – онај 

који се бори 

за неку идеју, 

заштитник 

ти си своју чашу 

испио – овде: 

ти си дошао 

до краја свог 

живота 

белај – невоља 

душманин – 

непријатељ 

тилут – тупа 

страна мача 

(ножа) 

кужањ – млаз 

дућан – 

продавница 

зубља – бакља 

дублијер – 

велика воштана 

свећа 

свијетњак – 

свећњак 

за кога, ни пô јада, но за ове страшиве и надуте никове. Идем баш на конак, 

пак ћу сутра опет пред суђе нека ми даду пратиоца да ме дјеверује, ако 

погинем да ми се бар зна гроба; овако могу лудо пропасти прије мегдана...” 

У томе се одвезе од острвице чуњ и допре к обали. Кад ли збиља Фурлан 

палошином о пасу, а одио вучетину. Вика Кањошу: – Што си ту, зла ти cpeћa! 

Који си? 

– Ја сам – рече Кањош – заточник дуждев; него кажи гдје ћемо се сјећи. 

– Не шали се, него кажи ко си! – викну Фурлан. 

– Знаћеш брзо који сам – одговори Кањош – него хајде да се сијечемо, 

није мени дангубити. – Пак се до’вати за мач, а зашкрипи зубима. 

Укрцају се свак у свој чуњ и завезу по крми. Кад допру к острвици, скоче 

оба једанак на крај, а Кањош отисне свој чуњ од краја. – Што чиниш – ви кне 

Фурлан – што отури чуњ, јеси ли при себи? 

– Не требају нам два – одговори Кањош – ја ћу се твојијем вратити, а теби 

већ не требује ни чуња ни коња: ти си своју чашу испио. 

Препаде се Фурлан, пак му стаде причати колико је јунака посјекао и убио. 

А Кањош њему: – Мучи, рђо, ти нијеси јунака ни видио, камоли убио; него 

баци ту палошину да ти вежем руке наопако, да те водим дужду, еда му се 

смилује и да ти опрости кад те таква види. 

– Прођи се белаја и боја – додаде Фурлан – него хајде под мој шатор да 

ручамо, а вјеруј ми, незнана делијо, тај дужд, за кога ћеш гинути, једнаки је 

душманин и мени и теби, пак те жалим гдје те ђаво нанио да ти попијем ту 

праву крв. 

– Ништа ме не жали – викне Кањош, пошто тргне из корица мач и насрне 

на Фурлана. А овај одбије палошем мач, и на тилуту му направи зубац, би 

палац утонуо. Поврне Кањош и другом и трећом, но Фурлан вјешто одбија 

махове, док га Кањош, обигравајући, окрене сунцу у очи. Потегне Фурлан 

једном, и чисто, да се Кањош некако хитро не усука, шћаше га раскројити. 

Док Фурлан махну другом, Кањош га уграби и проби мачем с лијеве сисе 

на десну лопатицу. Паде Фурлан, а удари му из ране кужањ крви као да си 

вола заклао. – Допаде Кањош, дигне му с руке прстен, а распаше палош, па 

га остави да диха. Укрца се у чуњ и доприје обали. Кадли се ту накупило све 

што је жена у Млецима. На девет јада док је себи пут прокрчио и на конак 

приспио, а оне жене за њим у пратњу појањем и весељем. – Теже ми бијаху 

оне жене – казивао је послије Кањош – него Фурлан и његов палош. 

Пуче по граду глас као муња да је Фурлан погинуо. Неко прича да му је 

видио главу, неко срце, неко описива бој као да је све очима гледао, а стотина 

га опколила да чују. Зазвоне звона у свијем црквама; позатварају дућане прије 

мрака, ударе свирале и бубњи, расвијетле град да се види као усред подна, 

а народ врви одсвукуд на чопоре к великој цркви да Богу захвали и завјете 

прилаже што се град ослободио тако страшне биједе. 

У првом мраку око триста људи одјевени у једнакој ношњи, а за њима 

свијета на гомиле, са зубљама, дублијерима и свијетњацима, дођу пред кућу 

178 




Кањошеву и пренесу гa у златна носила и дуждев двор, гдје му је сву ноћ пошта 

и весеље трајало. Пропитују дужд и господа о сјеки и о Фурлану, гледају му 

и обидују мач, а он донио са собом прстен и палош Фурланов на поклон дужду: 

– Ево ти, честити дужде, обиљежја која сам дигао са мртва одметника. 

Овако ти сваки непријатељ обршио и на мору и на суху, као што је данас овај 

Фурлан. То Кањош изусти, а дужде га објеручке загрли и пољуби посред чела. 

Сутра у подне пође дужде са свом господом у Светога Марка на благодарност, 

а за њим непрегледна пука, као тушта. Бијаше црква урешена као 

што бива у највишим светковинама. Кањошу опредијелише мјесто одвојено 

и узвишено според дужда, а црква се напунила господе и набило једно на 

друго да не могу хрхнут. 

Иза службе божје, пође дужде с Кањошем о десној, с господом и с пратњом 

у велику одају гдје се дужди круне и цари примају. Свод јој је позлатом извезен, 

ступови мраморни златном жицом опточени, столи од кадифе с бисерним уресом, 

а дуждево престоље од слонове кости окићено ловорјем. Сједе дужде, пак са 

престоља поче говорити талијански. Кад прекиде, један од оне господе преведе 

Кањошу нашки дуждеве ријечи, пуне меда и захвалности њему и опћини која 

га је послала. – Сад – рече тумач – ево смо отворили благо Светога Марка; 

приступи и узми колико те воља, и што сам заповиједаш. Приступи Кањош 

гвозденој су три браве скрињи, кадли скриња пуна удушена златнијех дуката. 

Погледа Кањош благо, пак се посмијехну, извади из тобоца својега дукат и 

баци у скрињу. – Што чиниш? – викне зачуђени тумач. А Кањош њему: – Да 

се из ове скриње диже а не меће, то би благо брзо нестало; брзо бисте јој дно 

видјели. 

Мало затијем рече Кањошу онај исти господин да би било дужду веома 

драго да се с њим освати, и да би му рад поклонити кћер једину за жену. 

– Благодарим – рече Кањош – на такву племениту понуду. У нашој је 

опћини обичај непрекидни да 

се сваки жени у свому јату, и 

тако чувамо поштење нашијем 

сестрама. 

– А ти тражи – вели ти дужде 

– какви дар! 

– Питам – викне Кањош – 

да нам не узимате царине ни 

мрнара, да стојите поштено на 

погодби коју смо утврдили при 

предаји, и за боље јамство да 

се зове именом нашега народа 

она обала у Млецима при мору 

гдје искрцава наша трговина. 

Другога дара и обиљежја нити 

тражим нити примам. 

сјека – сеча 

обидовати – 

окушати, 

пробати 

обршити – зло 

проћи, завршити 

Свети Марко – 

црква у Венецији 

пук – народ, свет 

тушта – мноштво 

хрхнути – кинути 

свод – таваница, 

плафон 

скриња – ковчег 

у којем се чувају 

драгоцености 

удушен – пун 

пунцат 

мрнар – морнар 




179

La riva degli 

Slavoni – Обала 

Словена 

ђумрук – 

трошарина, 

царина 

Riva dеi schiavoni 

– Оба ла 

робова 

спонаша – 

помиње 

Нареди сенат да се то мјесто за довијека назива Славенскијем тргом, La 

riva degli Slavoni, и прописа да се на њем искрцавају и распродају славенске 

трговине довозне, без царине и ђумрука. Но су те наредбе и ти прописи трајали 

колико мачки муж. Име трга Млечићи преокрену у ниско и подло – Riva dеi 

schiavoni; а мало-помало уведу царину и почну узимати мрнаре, не пазећи 

ни на погодбу ни на ријеч Кањошу задану. Зато и остаде у народу пословица, 

која се и данас спонаша: Како су чинили, тако су и обршили. 


1. Ко је Кањош Мацедоновић? Одакле је? У каквом времену живи? Зашто је он путовао 

у Млетке? Како су се Млеци опходили према ње му кад је приспео у луку? Зашто 

он није очекивао такво понашање? На ко ји начин Кањош доживљава Млетке? Уочи 

Кањошеву реакцију на њихово понашање. Протумачи значење његовог одговора: 

„Бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, а ја једва вас допадох.” На који начин се 

Кањош супротставља Млецима? 

2. Како главни јунак стиже до ду ж да? Како изгледа свет Млетака ви ђен очима 

Кањоша? Које вредности па тријархалне заједнице су позитивно вредноване у тексту? 

О бразложи своје мишљење. 

3. Какав је Кањошев однос пре ма Фурлану? У каквом су односу Ка њо шев физички 

изглед и његове духовне особине? Закључи, на основу Кањошевих речи и поступака, 

које особине он поседује. Наведи који су квалитети скривени у Кањошу. Образложи 

свој став. 

4. Прочитај завршни разговор Кањоша Мацедоновића са млетачким дуждом. Са 

каквим образложењем Кањош из шкриње са дукатима не узима понуђену награду, 

него додаје свој дукат? Шта мислиш о таквом његовом поступку? 

5. Издвој хумористичке елементе из приче који су привукли твоју пажњу. Образложи 

свој став. 


Хумор представља приказивање људи, њихових мана и поступака с циљем 

да се изазове смех. Хумор настаје из неочекиваног несклада између поступака 

ликова, њихових речи и понашања. 


Стефан Митров Љубиша (1824–1878), реалистички приповедач. 

Најзначајнија дела су приповетке: Шћепан Мали, Кањош Мацедоновић, 

Скочидјевојка, Крађа и прекрађа звона и збирка кратких прича 

Причања Вука Дојчевића (1878). 

Кључне речи: приповетка, хумор 

180 




„Треба говорити јер је ћутање леност и кукавичлук, и 

трује односе међу људима. То је дужност, јер је многима од 

нас често потребна само добра реч блиска човеку.” 

Иво Андрић 

Антон Павлович Чехов 

Чиновникова смрт 

Једне прекрасне вечери, не мање прекрасни чиновник Иван Дмитрич 

Червјаков седео је у другом реду фотеља и гледао кроз доглед „Корневиљска 

звона”. Гледао је и осећао се на врхунцу блаженства. Али одједном… У 

приповеткама често наилазимо на то „одједном”. Писци су у праву: живот 

је тако пун изненађења! Одједном – његово се лице намршти, очи се упола 

заклопише, дисање се заустави... он скиде двоглед с очију, наже се и ... 

а-пћи!!! Кинуо, као што видите. Кијати није забрањено никоме и нигде. 

Кијају и прости људи, и шефови полиције, а понекад чак и тајни саветници. 

Сви кијају. Червјаков се нимало не збуни, него се убриса марамицом и као 

васпитан човек погледа око себе: да случајно није кога узнемирио својим 

кијањем! Али тада се већ збуни, јер виде како старчић који је седео испред 

њега, у првом реду фотеља, брижљиво отире рукавицом своју ћелу и врат и 

нешто гунђа. А у старчићу препознаде цивилног генерала Брижалова, који је 

служио у министарству саобраћаја. „Попрскао сам га! – помисли Червјаков. 

– Није мој старешина, тyђ је, али ипак није згодно. Треба се извинити.” 

Червјаков се накашља, наже се горњим делом тела напред и шану 

генералу на уво: 

– Извините, ваше превасходство, ја сам вас испрскао... ја сам нехотично... 

– Ништа, ништа... 




181

превасходство – 

висост, 

екселенција 

пизма – мржња, 

злоба, пакост 

мундир – горњи 

део униформе 

чиновника у 

царској Русији 

фанфарон – 

хвалисавац, 

разметљивац 

– Тако вам бога, опростите. Ја... ја нисам хтео. 

– Ах, седите, молим вас. Пустите ме да слушам! 

Червјаков се збуни, глупо се осмехну и поче гледати на позорницу. Гледа, 

али блаженства више не осећа. Поче га мучити неспокојство. За време одмора 

он се приближи Брижалову, пође упоредо с њим и савладавши плашљивост, 

промрмља: 

– Ја сам вас испрскао, ваше превасходство... Опростите... Ја... Нисам 

намерно... 

– Ах, којешта... Ја сам већ заборавио, а ви све о томе! – рече генерал, 

а доња му усна задрхта од нестрпљења. „Заборавио, а у очима му пизма”, 

помисли Червјаков и подозриво погледа на генерала. 

– Неће ни да говори. Требало би му објаснити да ја то никако нисам 

хтео... да је то природни закон, иначе ће помислити да сам хтео пљунути. 

Сад не мисли, али ће после помислити. 

Дошавши кући, Червјаков исприча жени о својој незгоди. Жена је, како 

му се учинило, сувише лакомислено гледала на тај догађај; она се прво 

уплаши, али се, чувши да Брижалов „није наш”, умири. 

– Па ипак отиди и извини се... – рече она. – Мислиће како не умеш да 

се понашаш у друштву! 

– У том баш и јесте ствар! Ја сам се извињавао, а он некако чудно... 

ниједне честите речи да каже. Али није било ни времена за разговор. 

Сутрадан Червјаков обуче нов мундир, подшиша се и пође Брижалову да 

се објасни. Ушавши у генералову собу за примање, он угледа много молилаца, 

а међу молиоцима и самог генерала, који је већ примио молбе. Саслушавши 

неколицину, генерал управи поглед на Червјакова. 

– Синоћ у „Аркадији”, ако се ваше превасходство сећа – поче рапортирати 

чиновник – ја сам кинуо и... нехотице вас попрскао... Опрос... 

– Којешта... Важна ствар! Шта сте ви желели? – обрати се генерал следећем 

молиоцу. „Неће да говори! – помисли Червјаков, пребледевши. – Дакле, љути 

се... Не, то не може тако остати... Објаснићу му...” 

Кад генерал заврши разговор с последњим молиоцем и пође у унутрашња 

одељења, Червјаков коракну за њим и замрмља: 

– Ваше превасходство! То што се усуђујем да узнемирим ваше превасходство, 

ја чиним, могу рећи, једино из осећања кајања! Није намерно, сами изволите 

видети! 

Генерал направи кисело лице и одмахну руком. 

– Па ви се просто подсмевате, милостиви господине – рече он и ишчезне 

иза врата.. „Какво подсмевање? – помисли Червјаков. – Нема ту баш никаквог 

подсмевања! 

Генерал, а не може да разуме! Кад је тако, нећу се више ни извињавати 

таквом фанфарону. Нека га ђаво носи. Написаћу му писмо, али нећу ићи. 

Богами, нећу ићи!” 

Тако је мислио Червјаков идући кући. Али писмо генералу није написао. 

182 




Мислио је, мислио, али никако није могао да смисли то писмо. И сутрадан 

се опет морао потрудити лично, да ствар објасни. 

– Ја сам долазио јуче да узнемирим ваше превасходство – замуцао је он, 

кад је генерал управио на њега упитан поглед – али не зато да се исмевам, 

како сте ви изволели рећи. Ја сам се извињавао зато што сам вас кијајући 

попрскао... а нисам ни мислио да се подсмевам.. Смем ли се ја подсмевати? 

Кад бисмо се ми подсмевали, онда, значи, никаквог поштовања према 

личностима не би било... 

– Напоље! – дрекну генерал, одједном помодревши и задрхтавши целим 

телом. 

– Шта-а?... – запита шапатом Червјаков и сав клону од ужаса. 

– Напоље! – понови генерал, лупајући ногама. 

У утроби Червјакова нешто се прекиде. Ништа не видећи, ништа не чујући, 

он устукну према вратима, изиђе на улицу и отиде посрћући... 

Дошавши несвесно кући, не скидајући мундир, леже на диван и... умре. 

(превео с руског језика Драгослав Илић) 

диван – кревет, 

кауч 


1. Шта на почетку новеле (при по ветке у којој се прати психолошки ра звој лика) сазнајеш 

о чиновнику Чер вјакову? Објасни зашто је Червјаков престао да прати позоришну 

представу у којој је до тада уживао. Шта мислиш, зашто је чиновника Червјакова толико 

узнемирио догађај у позоришту? На који се начин он обраћа цивилном генералу 

Брижалову? Шта показује такав начин опхођења? 

2. Пажљиво читај дијалоге Чер вја кова и Брижалова. Колико пута се Червјаков извињава 

генералу Бри жалову? У шта се у причи претвара ње гова учтивост? Како генерал реагује 

на Червјаковљева извињења? Шта је су штина неспоразума између њих двојице? 

3. Анализирај лик чиновника Червјакова откривајући његове особине. Прати развој 

његовог лика у причи. Презиме Червјаков изведено је од речи црв, која се на руском 

језику каже черв. Писци често дају јунацима симболична имена. У каквој је вези значење 

пре зимена јунака ове приповетке са ње говим карактерним особинама? Наведи 

што више особина главног јунака новеле Чиновникова смрт. 

4. Наведи етапе у развоју радње. Пронађи у тексту реченице које одго варају свакој 

етапи. Чиме је подстакнут нагли преокрет у новели? Објасни шта је узрок смрти Червјакова. 

Када је до тога дошло? 


Психолошка мотивација открива душевне особине лика, његов унутарњи 

живот. Јунак изражава своја осећања, расположења и размишљања. Доминантне 

форме приповедања су монолог и унутрашњи монолог. Помоћу наведених 

о блика казивања изражава се стање свести и подсвести јунака. Међутим, јунаков 

карактер се открива и у његовим поступцима према другим ликовима и средини 

у којој живи. 




183


Новела (итал. novella – новост) – краћа прозна творевина која приповеда о 

неком необичном догађају, са израженом поентом или наравоученијем. Често је 

заснована на анегдотском заплету. Творац ауторске новеле је италијански писац 

Ђовани Бокачо. Он је написао збирку новела Декамерон. 

Ауторску новелу одликује: 

– сажето приповедање о једном значајном догађају из живота који се догодио 

неочекивано; 

– садржи један догађај, мањи број ликова и свих пет етапа у развоју радње 

(експозицију, заплет, кулминацију, перипетију и расплет); 

– приповедање је временски и просторно ограничено; 

– употреба унутрашњег монолога и тока свести доприноси емоционалном и 

психолошком приказивању ликова; 

– до расплета долази нагло, изненадним обртом у приповедању. 


1. На који начин се приказује шта Червјаков проживљава? Подвуци рече нице у којима 

он размишља о својим поступцима. Како се зове такав облик изражавања? 

2. Објасни зашто је унутрашњи мо нолог значајно средство каракте ризације ликова. 

Шта се открива таквом формом приповедања? 


Антон Павлович Чехов (1860–1904), руски новелист и драмски 

писац. По занимању је био лекар. Чехов ствара ликове који се 

осећају усамљено и неприхваћено у средини и друштву. Његови 

ликови чезну за лепшом будућношћу и маштају о њој. Значајна 

дела: Мелпоненине бајке (1884), Шарене приче (1886), приповетке 

(Шала, Вањка, Чиновникова смрт) и драме Галеб (1896), Ујка Вања 

(1897), Три сестре (1900), Вишњик (1903). 

Кључне речи: новела, унутрашњи монолог, психолошка мотивација 

184 




„Кад имаш све, не видиш ништа. Прогледаш тек кад немаш 

ништа.” 

Виљем Шекспир 

Петар Кочић 

Кроз мећаву 

(одломак из приповетке) 

„Патриотска директива у Кочићеву делу израз је једне особите 

страсти: да се памти све што је било, да се ништа не заборави, иначе 

народ губи прошлост и историју, и губи себе. Уметност, поезија, то 

је можда доиста особит напор да се памти; а епска поезија је само 

то. Епске творевине дижу се стога изнад временске уметности. Дело 

Кочићево безмало у целини својој има историјску директиву, и епског 

је карактера. Његови босански горштаци имају личних обележја, али 

су ипак израз једног колективног менталитета и херојства. То су људи 

који заборављају личне животе, живе наднесени над општенародним 

страдањем и чемером, над тужним ликом своје мучне земље.” 

(Исидора Секулић, Петар Кочић, одломак) 

Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их 

честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали! 

Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, 

гoрко би и болно проплакао. Али, онако испаћен и сатрвен дугим јадом и 

чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи 

стеону кравицу, чија се плава, свијетла длака, мркасти рошчићи и обло, 

пуно виме између бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у 

сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође и дијете – није му 

могло бити више од дванаест година – држећи чврсто у промрзлим рукама 

љескову мотчицу. 

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, 

кошчат и крупан као одваљен комад оних грђених и непрекидно мрачних и 

туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, 

руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао 

накостријешене, дебеле обрве, испод којих мутно, као из неке даљине, вире 

уморне и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут. 

Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила 

студен. Руштри се окорјели снијег и жалобитно цвилећи угиба се под ногама. 

– Баш нико ништа, Вујо! – трже се старац и обрну се дјетету. 

грдно – јако, 

страшно 

сатрвен – 

уништен, 

потиштен 

чемер – горчина, 

јад, туга, беда 

погружен – 

утонуо у мисли, 

замишљен, занет 

привуза – узица 

стеона – која 

носи у себи теле 

љескова 

гранчица – 

грана леске 

(жбунастог 

дрвета чији је 

плод лешник) 

грђених – 

великих, 

страшних 

туробан – 

суморан, 

облачан, 

нерасположен 

руњаво – 

длакаво, маљаво 


осим, поред 

љумати – 

гегуцати 

руштрити се – 

прштати 




185

чаршија – трг, 

пијаца 

лепирица – 

пахуљица 

згодан – богат 

касаба – градић, 

варошица 

механа – 

кафана, 

гостионица 

хан – успутно 

преноћиште на 

путу, гостионица 

друм – пут 

згода – овде 

у значењу: 

богатство 

направа – алат 

наредан – 

спреман, уредан, 

угледан 

тор – простор за 

стоку 

мaл – имовина, 

стока, имање 

имаће – добро 

имовинско 

стање, богатство 

Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени 

на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на 

лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме. 

Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу 

одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи, натеже, 

па онда лакше, учестаније и гушће. 

– Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! 

– трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дркташе нешто 

болно и очајно. 

Све се више смрачава и као да се нешто издалека потајно и подмукло 

спрема и пригушено хуји. 

Снијежне лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у 

тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, 

крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу 

за стопом. 

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља 

душом његовом. 

Некад је он био најнареднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини. 

По далеким селима, касабама и градовима, по механама и хановима, на 

царским друмовима од Босне до Цариграда, говорило се и причало о згоди 

и направи. 

Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућних руку 

радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз 

планинско небеско плаветнило ломили и кршили дрхтави и задихани гласови, 

а пуна и забрекла снага прштила и пуцала испод бијелих загријаних кошуља 

и сребрних гердана. И пјесма рада и распламсале младости, пјесма ускипјеле 

необуздане планинске снаге уз оштри фијук коса и српова разлијегала се 

силно, протегнуто, у врелом дрктању бијелих облих грла, испод помодрелих 

горских висова. 

И Реља је као растао, ширио се. Прса му се напињаху да пукну, а срце 

му обузимаше и обливаше нека слатка, чудесна врелина. 

Раном зором отискиваше се небројена сермија од Рељиних торова. 

Зачас би густо крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планина. 

Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну 

води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио 

сву околицу, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би 

громорно рикао, букао, копао ногама и разносио земљу роговима. 

Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило унедоглед. 

И њега би често, кад би погледао на свој мâл и имаће, обузимала некаква 

потајна, нејасна језа и слутња. „Ово се већ одавно пресипа, прелијева!” – 

прошаптао би дршћући и угушујући ону страшну кобну мисао која би му 

тада синула кроз главу. 

И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се 

близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао по десет рода. Торови 

186 




прекрилили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравањка као мала 

касаба. 

Глас се Рељин ширио. „Што си се толико диго, нијесу на теби токе и 

илике Реље Масларића!” – говорило се кад би когод стао чиме теслаисати. 

На зборовима код цркава и манастира, на кумалима и свадбама приказива 

би кум куму, пријатељ пријатељу част и поштење: „Вала ти, куме, вала ти, 

пријатељу! Ти мене почествово овом чашом, а тебе Господин Бог сваким 

родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали ко у 

Реље Масларића!” 

И паше су му падале на конак. Црне грчке владике високих тенџерастих 

камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту 

јаспру, свраћале су њему и благосиљале дом његов и торове његове. И он им 

је давао много, премного, не бројећи, не устежући се, пуном шаком. Самоме 

везиру за Курбам-бајрам слати су овнови из Рељиних торова. Зашто и крошто, 

он није знао нити је хтио кога питати. „Оно мени ништа не треба, а у реду 

није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!” – рекао је и сложио 

бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. 

Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на 

ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад 

заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор. 

Свагда је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у 

каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо нити је дао коме свом. 

Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у 

години: кад би смиривао мирију, кад би трговао пиће за крсна имена и кад 

би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње крајеве. 

Већ би се на неколико дана знало кад ће градом минути крдо Реље 

Масларића, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, и Турци би посједали 

на дивананима да ћефше и сеире кршно и бијело благо. Кад би звоно са 

овна предводника снажним, растегнутим звуком одавало да су прве овце из 

града, пошљедње би улазиле у чаршију, прелијевајући се у пуној свјетлости 

прољетњег, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњишу Реља, 

обучен у модри копоран и модре човане чакшире, са црвеним шалом око 

главе и крупним, сребрним токама и иликама на прсима, под пуним пусатом. 

Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа 

здраве, једре и кршне чељади, а кеса пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже 

за Рељиним припашајем. 

И једног кобног дана – добро се он сјећа – ненадно се дигоше врући 

планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, 

расипљући је по торовима, стајама и њивама његовим. Тих дана је обноћ 

у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, 

чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, 

претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини. 

И просу се шапат, болан и дрхтав шапат, од уста до уста; 

– Рељин брњаш освано мртав у бари. 

– Три јунице што су се ономадне оштуриле нађоше јутрос мртве у тору. 

токе – украс 

на прсима 

од крупних 

сребрних плоча, 

дугмад 

илика – 

стаклени или 

сребрни накит 

благо – стока 

копоран – 

кратак 

горњи капут 

с рукавима, 

војничка блуза 

припашај – 

кожни појас 

у којем су се 

носили мала 

пушка, ножићи и 

друге потребне 

ствари 

блечати – 

блејати 

курјак – вук 




187

вас – сав 

блентов – 

блесан, умно 

заостао 

Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова 

и дугих, заоштрљених кљунова почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних 

и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно 

су и злокобно грактали поврх мала и имаћа његова, падајући са немилим 

крештањем на товне мрлине, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, 

као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и 

дубока, грозничава језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади 

његове. Свако чељаде је стрепило и осјећало да се нешто невидовно увлачи 

и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосрдно све живо 

пред собом. 

– И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! – пође 

шапат од уста до уста, а из поља од торова разлијегло се дрхтаво јадиковање 

малог Ђока за својим Јабом. И сва се чељад заплакаше, зајаукаше. И Рељи 

се грло ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се 

као мало у страну, викну: 

– Не плачите, не јадикујте, дјецо моја! Плачом и јауком не ожали се 

погибија снаге моје и љепоте моје. Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, 

Јагодо, дјецо моја! Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону 

пјесну од туге големе... ону велику пјесну од које процмили и дрво и камен, 

а камоли срце у човјеку! Ту пјесну, ту велику пјесну запјевајте и ожалите 

погибију снаге моје и љепоте моје! 

Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао тужно, жалобитно набрајајући 

Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу баковом, од кога 

га нијесу могли никако раставити. Заспао је, да се никад не пробуди. Мало 

срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалости за 

својим Јабом. 

И прва се носила кренуше из Рељине куће. 

Иза тога чељад се поче поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, 

нижу се гробови и промукла женска грла бугаре сиње и црне тужбалице. 

Мушкарци, гологлави и распојасани, без црвених припашаја, без модрих 

чованих копорана, и без крупних тока и илика, убијени ненадном несрећом, 

тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни, сломљени... И нижу 

се гробови, мали и велики, женски и мушки. Страхота погледати! 

Нагрнули огољели просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље. 

Осјетили, нањушили и они као и оне планинске прождрљиве орлушине на 

мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива. Обучени у нове, миришљаве 

рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру 

облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другог као пси. Блентави 

Шеле обукао на се читаву нову одјећу покојног Маркана, брата Рељина, па 

скаче помамно и бучно мумла да уши заглухну: 

– Ај! Иј! Уј! Како ми стоји глава?... Зар нијесам кршан и прикладан, не 

буди примијењено, ко и сваки герз!... Ај! Иј! Иј-уј!... Ујујуј! ... 

Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на један 

камен, подмликио се, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас 

долази из мрачних дубина: 

188 




– Док једном не смркне, не море другом сванути. Додуше, оно не би 

требало да тако буде, али људи тако оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам 

чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави 

Крстане, и драго. Зар није тако? 

– Јест, брате Крстане, тако је – одговара сам себи... 

– Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве 

бештједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људима, јер ја 

нијесам чојек већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане? 

– Тако је, брате, тако... 

И блентави Крстан је и даље нешто мумлао, претресао, а око њега се 

дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек. Наједанпут се трже, исколачи очи, 

зину и грчевито здера са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се 

нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском и писком. 

Реља, усправан, потамњео у образима као какав окорјели грешник, са 

празним, запрепашћеним и укоченим погледом, ходао би од гроба до гроба 

и изнемогло, суво шаптао би и мрмљао: 

– Чудне ли среће и црна ли удеса мога!... 

Боже, Боже, што си немилосрдан! Што расточи државину моју, што 

обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писо на намастире и цркве; 

зар нијесам даво кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и рислуживо 

свијеће слави твојој?.... 

Онда би се наједном тргао, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо 

би се према торовима око којих се разлијегаше језива писка орлова и студено 

грактање врана и гавранова, па би као упола јаукнуо: 

– О ви, црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напите се крви 

моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните 

и крилите земљом и свијетом. 

Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу 

моју голему и погибију краљевине и љепоте моје!... 

И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које 

се убрзо разудадоше; и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим спахијске 

земље, коју немађаше ко више обрађивати и зиратити, и осим празних и 

загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши. 

[..] 

Друго све узе невидовни удес и разграбише птице небеске и разнијеше 

просјаци и суманути блентови. И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом 

на души, и тврд као камен, црн као огорјео пањ у планини, спусти се изнад 

огњишта, на коме се ватра гасише... 

Сваком свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах првих 

дана, биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи. 

Највише је чамио у кући и врло ријетко излазио међу свијет, који гледаше 

у њ као у неко чудо и страшило. Њега би дубоко у души забољело оно 

бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање кад би гдјегод бануо међу 

људе који га познају и који га не познају. Светковина и зборова код цркава 

зиратити – 

обрађивати 

земљу 




189

опотребити – 

оскудевати у 

нечему 

и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило 

о његовој страховитој погибији и удесу. Кад би помислио на те зборове и 

светковине, душа би му потајно пропиштала, јер на њима се не блијеште више 

токе и илике са витких и високих Масларића, не праште пећанке њихове, 

не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити звекћу меко и уједначено 

дуги гердани са једрих и наочитих снаха и дјевојака, које заихано разносе 

по збору, од сопре до сопре, части кумовима и пријатељима. Умукле су и 

оне дрхтаве, приказне ријечи које су одјекивале с краја на крај збора и са 

слатком врелином слијевале се у душу његову: „Вала ти, куме Реља, бане 

наш и поносе наш! Вала ти на твојој части и поштењу, краљевино славна!” 

На зборовима и светковинама снажно се и широко пролијевала снага 

његова и љепота. Свега тога нема више, све је умрло, увело, ишчезло, да се 

никад не поврати. Само су се оне крупне приказане ријечи дубоко упиле 

у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је био увриједити. 

Требало је само нешто рећи о његовој потреби и фукарештини. 

– Сирома', вукарни Реља! 

– Не дирајте ме, браћо. Црн је удес мој, велик је јад мој и преголема 

несрећа моја.... Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине... цар 

без царевине! – узвикнуо би очајно, задрхтао би, и само би тада грчевито 

зајецао, да га је жалост било погледати. 

Држао се врло чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине. Гдјекад 

би недјељом и празником обукао и стајаће руво, али му оно стајаше некако 

тужно, неприкладно, и он се стидео од сама себе. 

– Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! – говорио је сам себи и 

брзо га је свлачио. 

Нешто своје серемије што је било у свијету, на маслу и на извору, 

притјерао је кући, да заметне и расплоди, али му се није дало. Кад нешто 

једном пође, не заустави се! 

И малог Вују, синовца, кад му је мати умрла, повратио на старевину. Кад 

се све старо измакло, кад је сасвим осиромашио и опотребио, кренуо би у 

доње крајеве, доље, гдје га нико не познаје, па би радио на надницу. Тако би 

преко љета зарадио нешто за зиму, да се прехрани и прислужи свијеће на 

гробовима своје чељади. То га је много стајало, али он је сваких задушница, 

и зимских и јесењих, палио свијеће и држао даће и прекаде. 

– Ама, виђе ли ти Вујо, какав је данашњи свијет: нико ни да се нашали с 

цијеном, а шјутра су задушнице! – прену се опет Реља као из сна, кад бијаху 

подалеко измакли из чаршије и прихватили се брда. Шјутра ће бити гробови 

и биљези наше чељади мрачни, неосветљени. Немам чиме споменути мртве 

своје нити имам чиме даровати кљаста и саката, за покој душа њи’ови’... 

Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од 

оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до 

сржи у костима. 

Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво 

шкрипио под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска 

ноћ, без гласа и даха. 

190 




Кад у Добрњском пољу скренуше с главног друма према селу, мјесец 

бијаше на заходу, а скромачна свјетлост звијезда једва се распознаваше на 

непрегледној, бескрајној бјелини. 

Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину коју им је ваљало 

пријећи и спустити се у поље. 

Крава стаде нешто зазирати и застајкивати. 

– Идеш ли, роде? – окрену се старац и јаче повуче привузу. 

– Идем, идем – једва мали растави вилице, јер се бијаше готово сав 

следио и укочио. 

– Је ли ти студено? 

– Да – једва чујно и с напрезањем одговори дијете. 

Реља скиде шал, отресе снијег са њега, и омота га чврсто малом Вуји 

око главе и ушију. 

– Утопли се мало, по Богу брате, јер све ми се чини да се спрема велика 

мећава... Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра... Ево ти 

ове моје ’аљине, па се добро умотај – рече старац, скиде хаљину, и остаде 

скоро упола го. 

– А ти, стриче? 

– Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, 

ни студени... Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа... 

Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати 

шкрипећи језиво и збацујући са себе пуне прегршти снијега. 

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође шапћући са 

језивом слутњом у души: 

– Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја ћуд наши’ планина и 

ове наше зле’уде, врлетне земље: све то потајно и подмукло режи! 

Наједном се ненадно задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, 

а бучна се и јака мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе. 

Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им 

дисање заустављала, а они грабе напријед посрћући и заносећи се. 

– Идеш ли, роде? 

– Идем, идем – једва је одговарало дијете, које је дрхтало више од страха 

него од студени. 

– ’Ајде, роде, ’ајде... О страшне ноћи и мећаве – ђе ће ми ово јадно 

сироче моје главу изгубити! – шаптао је старац и пробијао се свом снагом 

кроз мећаву. 

Уморени и изнемогли од силног напрезања и оштрог шибања вјетрова, 

они би застали да одахну, да се одморе, ослушкивајући са неизмјерним 

страхом и зебњом како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, 

и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом. 

Каткад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа 

се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво 

изумирање вјетрова што трепери и клизи по снијежној бјелини око њих. 

врлети – стрма 

брдска или 

планинска 

падина обронак 




191

– Моремо ли, Вујо? – викнуо би старац послије одмарања, стежући 

чвршће привузу у рукама. 

– Моремо, моремо! – одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај 

луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом 

дјетету, што је напрезање веће. 

– Напријед, Вујо! – узвикну јаче Реља, прикупљајући сву снагу, као да 

ће се с неким у коштац хватати. 

За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се из корјена љуљале, 

шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу 

тргали и разносили огранке и иње на све стране. 

И Вујо граби, и он се очајно отима, али све се више умара, малаксава, 

снага га оставља, издаје, а онај мали распламтјели пркос догорјева у њему. 

– Идеш ли, роде? 

– Идем, идем. 

– ’Ајде, ’ајде , роде! 

Вујо је посртао, падао и устајао, док наједном звизну снажан вихор и 

дебео смет удари га у прса. Он јаукну и изнемогло паде. 

– Идеш ли, роде? – викао је Реља поиздалека. 

– Идем, идем – чинило се старцу да чује дјетињи глас. 

– ’Ајде, роде, ’ајде! – мрмљао је потмуло старац, подмећући пркосно 

своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању 

планинских љутих вихора. 

192 




У њему се бијаше распламтјела дивска снага, сви му се живци напрегли. 

Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, 

невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и дисање. 

– Идеш ли, роде? – викну опет и окрену се, али не бијаше ни Вује ни краве. 

Он држаше само привузу у руци. Капу му стргли вјетрови и однијели, а 

опанци му негдје спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Напреже 

сву снагу и, посрћући, потрча натраг. 

– Вујо мој, Вујо, пошљедњи изданче снаге моје и љепоте моје! – очајно, 

силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели. 

Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној 

зимској ноћи језиво вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом 

и ломњавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као 

невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове, и разбацујући 

их разљућено на све стране... Звижде вјетрови, звижде, а полумртва се уста 

љубе и издишу у слаткој смрти... 

овршак – врх 


1. Пажљиво прочитај приповетку Кроз мећаву, из збирке Јауци са Змијања Петра Кочића. 

Спреми се да говориш о својим утисцима, доживљајима и осећањима поводом текста. 

2. Шта сазнајеш о старцу и дечаку на самом почетку приповетке? Протумачи са каквом 

се невољом они суочавају. Зашто се налазе на тешком путовању? 

3. Сагледај особености описа физичког изгледа Реље. На који се начин успоставља 

паралела између његовог лика и кршевитог предела који га окружује? Упореди старчеву 

појаву са појавом дечака Вује. Припреми се да протумачиш како су представљени 

старчева беспомоћност и очај, а како дечаков нарастајући умор и постепено заостајање 

у мећави. 

4. Размисли зашто је Реља наслућивао да ће нека несрећа задесити његову породицу. 

Какав контраст запажаш између породице Кнежевић некада и сада? Чиме се мотивише 

и објашњава пропаст целе породице? Шта такође пропада са нестанком породичне 

радне задруге? 

5. Којим стваралачким поступцима наратор дочарава постепено појачавање снежне 

олује? Прати како се на приповедном плану упоредо са развијањем снаге природе 

потенцира слабост, али и истрајност човека. Каква је ћуд околних планина, према 

Рељиним речима? 

6. Пронађи у тексту примере који сведоче о несебичној Рељиној љубави према Вуји. 

Како дечак и старац разговарају? Шта они казују један другом? Размисли какво се 

богатство осећања наговештава старчевим шкртим речима. Како се при сваком понављању 

исте дечакове реплике све више истиче трагичност њиховог положаја? Којом 

старчевом јадикивком та трагичност достиже врхунац? 

7. Шта остаје као последња слика у приповеци? Размисли зашто немилосрдна природа 

добија завршну реч. 




193


Ретроспективно приповедање је представљање догађаја или доживљаја у обрнутом 

временском следу. О догађајима који су се десили у прошлости приповеда 

се у садашњости. Јунак се присећа своје прошлости поредећи је са тренутком 

радње у којем приповеда. На пример: 

„И једног кобног дана – добро се он сјећа – ненадно се дигоше врући планински 

вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је по торовима, 

стајама и њивама његовим. [...] И прва се носила кренуше из Рељине куће.” 

(Петар Кочић, Кроз мећаву) 


Ономатопеја је стилска фигура којом се подражавају (имитирањем, опонашањем) 

гласови и звуци из природе. На пример: 

„Тих дана је обноћ у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да 

цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова 

некако тужно, претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на 

планини.” 


1. Чега се Реља сећа? Шта са зна јеш о његовој породици на основу ре тро спективног 

из лагањ а до га ђа ја? 

2. На који начин Реља доживљава сво ју не сре ћу? Како јој одолева? 


Петар Кочић (1877–1916), значајан српски приповедач и 

драмски писац. Рођен је у Стричићима код Бање Луке. Завршио 

је основну школу у Бањој Луци. Из гимназије у Сарајеву 

је избачен због сукоба са властима. У Београду завршава 

гимназију. Студирао је славистику у Бечу и бавио се писањем. 

Радио је као наставник у гимназији у Скопљу, уређивао лист 

„Отаџбина”. Био је у затвору због својих натписа и ставова у 

„Отаџбини”. Написао је збирке приповедака С планине и испод 

планине и Јауци са Змијања. Најпознатије његово дело Јазавац пред судом одиграло 

је важну улогу у борби против аустроугарске окупације. 

Кључне речи: приповетка, књижевни лик, дескрипција, ретроспективно приповедање, 

ономатопеја 

194 




Језик горе може посећи него мач. 

Народна пословица 

Јoван Јовановић Змај 

Јутутунска јухахаха 

По Глазбренеру 

Песму необичног имена, Јутутунска јухахаха, Јован Јовановић Змај 

написао је као протест против апсолутистичке власти кнеза Михаила 

Обреновића. Након смрти свог оца, кнеза Милоша Обреновића, године 

1860. Михаило Обреновић постао је по други пут кнез Србије. Иако је 

претходно обећавао да „ће закон бити највиша воља у Србији”, кнез 

Михаило се брзо оглушио о та обећања и смањио овлашћења, права и 

слободе Народне скупштине и других органа власти. Уз ову песму Змај је 

касније додао да је написана „по Глазбренеру“, док у првобитном тексту, 

објављеном у часопису „Змај“, бр. 4 и 5 за 1865. годину, те напомене нема. 

У краљевству Јутутуту 

Краљ трин’eсти Балакаха 

Обећао свом народу 

Да ће дати јухахаха (устав). 

Само нека буду верни, 

Нек војују о свом круху, 

Нека ћуте и нек жмуре, 

Нек плаћају јухухуху (порез). 

Послушни су Јутутунци, 

Плаћали су јухухуху, 

Ћутали су, жмурили су, 

Војевали о свом круху. 

А пролећем сваког года 

Попне с' на брег Балакаха, 

Да повиче громогласно: 

Добићете јухахаха! 

У краља су јаке прси, 

Грлат ли је Балакаха, 

Кад повиче, брда с' оре – 


Сви се гротом смејат стану, 

Све се тресе брат до брата, 

А од смеха, тешка смеха, 

За трбух се и краљ хвата. 

А шта им је тако смешно: 

Ил' је смешан Балакаха? 

Ил' су смешни Јутутунци? 

Ил' је смешно „јухахаха”! 

Све троје је доста смешно, 

Понајвише Балакаха, 

Кад озбиљно, милостиво 

Проговори: Јухахаха! 

Срећни су ти Јутутунци, 

Срећан ли је Балакаха, 

Кад их тако развесели 

Празна речца: Јухахаха! 

(1865) 

Глазбренер – 

Адолф 

Глазбренер 

(1810–1876); 

немачки 

хумориста и 

сатиричар 

устав – 

најважнији 

државни закон, 

највиши правнополитички 

документ једне 

државе, који 

прописује права 

и дужности 

грађана 

војевати – 

ратовати 

крух – хлеб 

порез – дажбина 

која се обавезно 

плаћа држави 

год – година 

прси – груди 

гротом – 

грохотом 




195


1. Песма Јутутунска јухахаха садржи велики број непознатих речи и израза. Шта 

мислиш, због чега је оно о чему се пева смештено у необичне пределе Јутутуније и 

обележено још необичнијом појавом „јухахаханства”? 

2. Ко је Балакаха? Шта мислиш, због чега је он баш тринаести краљ у том далеком, 

необичном краљевству? Шта је он обећао свом покорном народу? Шта заузврат тражи 

од њих? 

3. Обрати пажњу на три важне тачке Балакахиног програма: верност, ратовање о свом 

трошку („круху”), плаћање пореза. Како тумачиш и мало необичан краљев захтев да 

уза све то Јутутунци треба још и да ћуте и жмуре? Какав је смисао овог захтева? 

4. Јутутунски народ се, видимо то, слепо придржава краљевих захтева. Шта нам то 

говори о томе народу? Какав је то народ који је слеп и глув пред оним што му се дешава? 

5. Шта мислиш, зашто се краљ Балакаха сваке године пење на брег да би „громогласно” 

понављао своја обећања? Да ли је истини потребно да се извикује на сав глас како 

би доказала своју истинитост? Шта ти то говори о певачевом односу према јунацима 

песме? 

6. Како тумачиш смеховну заразу која на крају обухвата све ове јунаке? Какав је то 

„тежак смех” који их спопада? Колико се смех наговештава необичним изразима, 

који се, као рефрен, више пута понављају на крају строфа? На чему се заснива ово 

гласовно подударање? 

7. Након пажљивог читања, покушај да одгонетнеш прави смисао и значење Змајеве 

песме. Размисли о универзалности њених порука. 


Сатирична песма означава књижевно дело у стиху у коме је на духовит и 

подругљив начин изражена осуда неких друштвених појава или људских мана. 

Њен основни циљ је да извргне руглу и подсмеху неприхватљиве појаве у неком 

друштву и на тај начин допринесе њиховом отклањању. Сатиричне песме садрже 

елементе хумора и подсмеха којима се исказује оштро негодовање због стања 

у друштву и изобличавају поквареност, глупост, изопаченост и злоба у људским 

односима. Најчешће се исказују у пренесеном, алегоричном значењу. Јутутунска 

јухахаха Јована Јовановића Змаја пример је те лирске врсте. 

Асонанца је стилска фигура која се састоји у понављању истог самогласника 

унутар стиха, чиме се појачавају звучност и изражајност песничког језика. 


Често се у песми асонанца јавља заједно са алитерацијом. 

Алитерација је стилска фигура која се састоји од узастопног понављања истог 

сугласника или сугласничке групе у више речи у стиху или реченици. 


196 





Сатира (лат. satur – сит, обилан, плодан), књижевни облик којим се на подругљив 

и критички начин приказују одређене друштвене, политичке или пак животне 

појаве, односно у којима се извргавају руглу и подсмеху одређене друштвене 

аномалије. 


1. Запази у песми још неке примере алитерације и асонанце. Какав звучни ефекат 

настаје понављањем одређених самогласника и сугласника? 

2. Шта се њиховом употребом постиже? 

3. Чиме те је наслов Змајеве сатиричне песме изненадио? Које су главне замерке у 

песми упућене владару и начину његове владавине? Колико је, поред властодржаца, 

Змајевом сатиром ошинут и народ? Објасни због чега. 


Змај је, поред песме Јутутунска јухахаха, 1865. године против власти Михаила 

Обреновића написао и песму Јутутунска народна химна, у којој је, у складу са својим 

ставом да поезијом треба разоткривати људске мане и друштвене проблеме, 

напао и појаву песничког удвориштва – песника Стевана Владислава Каћанског, 

који је похвално писао о кнезу Михаилу. 


Јован Јовановић Змај (1833–1904), песник српског 

романтизма који је живео и стварао у 19. веку. Рођен је у 

угледној новосадској породици. Школовао се у Новом Саду, 

Халашу и Пожуну. Права је студирао у Бечу, Пешти и Прагу, 

а затим је прешао на студије медицине у Пешти. Радио је 

као лекар у Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Новом 

Саду, Сремској Каменици, Београду и Загребу. Бавио се писањем и превођењем. 

Стицајем трагичних околности изгубио је породицу (1871. године). Последњих 

година живота боравио је у Сремској Каменици, где је и умро. Објавио је збирке 

песама Ђулићи (1864), Ђулићи увеоци (1882), Све дојакошње песме (1871), Певанија 

(1882), Снохватице I-III (1895; 1900) и друге. Аутор је и песничких збирки поезије 

за децу Чика Јова српској деци (1899) и Чика Јова српској омладини (1901), а покретач 

је и књижевних часописа, као што су „Јавор”, „Змај”, „Невен”. 

Кључне речи: сатирична песма, сатира, асонанца, алитерација 




197

„Србија је велика тајна”. 


Радоје Домановић 

Вођа 


У алегоријско-сатиричној приповеци Вођа Радоје Домановић сатирично 

представља менталитет људи у Србији свог времена и њихово неодговорно 

и неразумно поступање и процењивање. 

– Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене 

чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом 

неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су 

биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није 

запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам 

полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно 

с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да 

је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, 

да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети. 

(Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од 

становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, 

не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и 

некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам 

целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те 

страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било 

и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни 

могао измислити.) 

Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесна погледа, 

са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе 

замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад 

плаћа обилном жетвом. 

– Тако је, тако је... – зашушташе изнемогли гласови са свију страна. 

– Је ли б-л-и-з-у? – чу се развучен шапат из једног угла. 

– Браћо! – отпоче опет један говорити мало јачим гласом. – Ми морамо 

одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и 

мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али 

наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо 

ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни 

и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, 

где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом. 

– Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! – зашушта 

шапат, и маса пође некуд не мислећи куда. 

198 




– Станите, браћо, куда ћете? – и опет ће онај први говорник. – Морамо 

ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти 

горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви 

морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем. 

– Да изаберемо, одмах да изаберемо!... – чу се са свију страна. 

Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити 

слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка 

нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један 

другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. 

Опет се састану сви, и опет сви говоре. 

– Браћо! – истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, 

тупе гласове. – Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и 

нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? 

Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се 

не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него 

кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у 

хладу крај пута? 

Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од 

главе до пете. 

Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге 

косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим 

штапом по земљи. 

– Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се 

за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам 

остао. 

– Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да 

је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро 

најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло 

паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет 

пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена 

седи самцат и само ћути. 

– Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да 

је врло паметан! – закључише и остали па узеше опет загледати странца и 

сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ 

његове необично јаке памети. 

Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било 

да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у 

свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно 

слушају и покоравају му се. 

Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети 

побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу. 

Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, 

и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним 

годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако: 

– То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет 

тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као 

да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас 

поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш 

вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен 

у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој 




199

плот – дрвена 

ограда од прућа 

наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе 

од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа? 

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде 

до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, 

лупка по земљи и – мисли. Кад се говор заврши, он, не мењајући положај, 

кратко и лагано процеди кроза зубе: 

– Хоћу! 

– Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај? 

– Можете! – продужи мудри странац не дижући главе. 

Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не 

рече ни речи. 

Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика 

памет лежи у том човеку. 

– Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. 

Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи 

проговорио. 

– Прави мудрац!... Ретка памет!... – повикаше весело са свију страна, 

тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше 

тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло 

разуверити. 

И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором. 

* 

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. 

Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и 

остало да чувају старо огњиште. 

Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони 

да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. 

Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом 

мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког 

очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак 

наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано 

лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да 

причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи 

бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима 

гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу: 

– Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да 

живимо по овим уџерицама? 

А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице 

понесу, да се може како, са собом. 

Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што 

их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако 

чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, 

чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили 

вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото 

поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, 

натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, 

псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два- трипут њакнуо, 

али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не 

тиче. Прави мудрац! 

200 




Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, 

то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако 

да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу 

многима могао се чути отприлике овакав разговор: 

– Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега 

пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! 

– То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! – рећи 

ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу. 

– Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, 

разуме се, па само ћути и нешто мисли!... – додаде други, па и он са страхопоштовањем 

погледа вођу. 

– Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио 

на себе толику дужност! – опет ће први. 

Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође 

с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати. 

– Хоћемо ли кренути? – питају вођу. 

Он устаде без речи. 

Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну 

случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност. 

Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући 

достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико 

пута: 

– Живео! 

Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. 

Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два- три пута 

штапом по плоту. 

– Шта ћемо? – питају. 

Он ћути. 

– Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом 

знак шта треба радити! – викнуше они што су уз вођу. 

– Ено врата, ено врата – вичу деца и показују врата која су остала на 

противној страни. 

– Пссст, мир, децо! 

– Будитебокснама, што се чини! – крсте се неке жене. 

– Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот! 

За тили часак пуче плот као да га није било. 

Прођоше. 

Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. 

С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви. 

– Па шта је сад опет? – вичу они позади. 

– Да се пробија трњак! – викнуше опет они уз вођу. 

– Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! – вичу деца, па и многи 

људи из позадине. 

– Ето пута, ето пута! – ругају се гневно они уз вођу. – А ко ли зна куд 

води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! 

Проваљујмо трњак! 

Навалише проваљивати. 

– А јаој! – завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга 

по лицу. 




201

врљике – мотке 

којима се 

ограђују имања 

прљуша – 

усахла, неплодна 

земља 

оструга – купина 

– Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо 

успети! – одговарају на то најодважнији. 

Пробише после многих напора трњак и пођоше даље. 

Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. 

Обалише и њих па пођоше даље. 

Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона 

морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто 

мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а 

понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар где-где нађе 

која воћка. 

Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике 

не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако 

великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по 

левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице 

па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, 

превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за 

вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како 

је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад 

мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, 

жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме 

како ће се богато наградити та мука и бол. 

На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако 

ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек – има човек и среће. 

На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно 

путовали и што им се вођи није никакво, па ни најмање зло догодило. Затим 

ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница 

од оструге, али се он на то не осврће: 

– Браћо! – поче он. – Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили 

срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо 

да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу 

од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!... 

– Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... – прогунђа љутито 

она жена. 

– А јаој, нога! – продера се чича, ослобођен том примедбом женином. 

Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се 

чуле речи говорникове. 

– Јест, изгубићеш друго око! – плану говорник. – Па нека оба ока изгубиш! 

Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је 

срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне 

за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад 

има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине 

ноге напустити ово племенито предузеће? 

– Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! – чуше се гласови 

са свију страна. 

– Коме се, браћо, не иде – опет ће говорник – нека се врати, а не да 

кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи 

док ме траје. 

– Сви ћемо, сви за њим док нас траје. 

Вођа је ћутао. 

Људи га опет узеше загледати и шапутати: 

202 




– Само ћути и мисли! 

– Мудар човек! 

– Гле, какво је њему чело! 

– И намрштен једнако. 

– Озбиљан! 

– Куражан је, види се по њему. 

– Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен 

онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш. 

[...] 

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе 

по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. 

Од великог броја путника заостаде још двадесетак. Сваком се очајање и 

сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа 

не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно 

главом. Тежак је то пут био. 

Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. 

Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање. 

Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме 

што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И 

ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и 

не беше места за нове ране и убој. 

Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али 

иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање 

од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити 

пут?! 

Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема 

пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу. 

– А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! – разлеже се кукњава, 

а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и 

дичног вођу, па умуче. 

* 

Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше 

за вођу. На њему се не опажају никакве промене. 

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око 

себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још 

њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, 

брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и 

оставили га. Вођа је тако водио. 

Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде 

на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним 

удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст. 

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим 

гласом, пуним бола, очајања и горчине: 

– Куда ћемо? 

Вођа ћути. 

– Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са 

својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших 

предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас 

горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј 

колико нас је још остало. 




203

– Па зар нисте сви на броју? – процеди вођа не дижући главе. 

– Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на 

овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да 

нисмо ни остали него да смо овакве наказе. 

– Не могу да погледам!... 

– Зашто?! 

– Слеп сам! 

Настаде тајац. 

– Јеси ли у путу вид изгубио? 

– Ја сам се и родио слеп. 

Она тројица оборише очајно главе. 

Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима 

се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и 

разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају 

и јуре журно некуд даље, даље. 

Она се тројица згледаше у смртном страху. 

– Куда ћемо сад? – процеди један гробним гласом. 

– Не знамо! 

204 





1. Како си доживео/-ла приповетку Вођа Радоја Домановића? Шта те је у њој највише 

изненадило? Образложи зашто. 

2. Објасни зашто се писац коментаром о измишљеном догађају с почетка приповетке 

ограђује од догађаја који ће испричати. Шта ти то говори о времену у којем је приповетка 

настала? 

3. Зашто становници непознатог краја одлучују да напусте своја огњишта? Шта они 

желе? Кога бирају за вођу? На основу којих мерила они то чине? Како они закључују 

да је вођа мудар? Које особине они притом испољавају? Објасни како реагују када 

схвате да су направили погрешну процену. 

4. Алегорија се у Вођи развија из метафоре „слепи воде слепе“. Наведи ко је све слеп 

у приповеци Вођа. У чему се огледа слепило масе? Објасни како су они својим одлукама 

довели себе у безизлазну ситуацију. 

5. Становници непознатог места пошли су на пут у нади да ће их вођа одвести у 

слободну и обећану земљу у којој ће живети у једнакости, слободи и срећи. Проучи 

значење описа природе на крају приповетке. Шта такав завршетак сугерише? 

6. Истакни најважније идеје ове приповетке. Које појаве свог времена је Радоје 

Домановић сатирично представио у приповеци Вођа? Наведи неке друштвене појаве 

о којима је Домановић писао које препознајеш и данас. 


Иронија је подругљив говор у којем се мисли супротно од онога што се говори. 

Речи иронично исказане имају супротан смисао од оног који имају у уобичајеном, 

основном значењу. Говорник се претвара да не мисли о ономе о чему заправо 

мисли (нпр. за шкртицу се каже да је дарежљив, а за ленштину да је вредан). 

Речи с ироничним значењем стављају се под наводнике. У говору се наглашавају 

интонацијом. 

„Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи?” 

(Радоје Домановић, Вођа) 


Када је 1883. године влада наредила да се прикупи оружје од народне војске, 

избила је Тимочка буна у источној Србији. Краљ је угушио побуну и обрачунао 

се са радикалима, њеним главним организаторима. Радикалној странци припадали 

су слободоумни интелектуалци тога времена. Њихов вођа Никола Пашић је 

пребегао у Бугарску с групом сарадника и наставио политичко деловање. Многи 

радикали су осуђени на затворске казне, а неки су и погубљени. 




205

Питер Бројгел Старији, Парабола о слепима (1565) 


Сатира је књижевно дело у којем се на духовит и подругљив начин оштро 

осуђују неке појаве у друштву (дволичност, неморал, учмалост средине) или 

људски карактери. Сатиричар се често служи алегоријом да не би морао да 

именује појаве које осуђује. То му омогућује да слободно критикује негативне 

појаве у друштву, власт и појединце. Домановићева приповетка Вођа је пример 

алегоријско-сатиричне приповетке. 


Радоје Домановић (1873–1908), најзначајнији писац 

сатиричне приповетке у српској књижевности. Након што је 

завршио филолошке и историјске студије на Великој школи у 

Београду, радио је као професор српског језика и књижевности. 

Сатире Радоја Домановића до данас су остале ненадмашне у 

српској књижевности, а међу најбољима се издвајају: Данга 

(1899), Вођа (1901), Марко Краљевић по други пут међу Србима 

(1901), Мртво море (1902) и Страдија (1902). 

Кључне речи: алегорично-сатирична приповетка, сатира, иронија, алегорија 

206 




„Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, 

њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, 

дотле живи и народ: може се међу собом разумијевати и умно саједињавати; 

не прелива се у други, не пропада. ” 

Вук Караџић 

Алфонс Доде 

Последњи час 

Прича једног малог Елзашанина 

„Алфонс Доде својим књижевничким способностима, оном неодољивом 

и неисказаном чару који је вршио на свакога који га је читао, има да 

захвали за свој велики књижевни глас”. 

(Јован Скерлић) 

Тога јутра много сам био закаснио за школу и врло сам се бојао да не будем 

каран, тим пре што нам г. Хамел беше рекао да ће нас питати о глаголским 

прилозима, а ја о њима ни појма нисам имао. У једном тренутку паде ми на 

памет да изостанем од часа и да се прошетам мало по пољу. 

Време је било тако топло, тако лепо! 

На ивици шуме звиждали су косићи, а у ливади Рипертовој, иза стругаре, 

чули су се Пруси који су се вежбали. Све то мамило ме је много више но 

употреба глаголских прилога; али сам био довољно јак да одолим искушењу 

и отрчим брзо пут школе. 

Пролазећи поред општине, спазих доста света пред таблом за објаве. За 

последње две године с ње смо добивали све рђаве вести: о изгубљеним биткама, 

о реквизицијама, наредбе из команде; и не заустављајући се помислих: 

„Шта ли је сад опет?” 

И како сам прелазио преко трга трчећи, ковач Вахтер, који је са својим 

шегртом стајао код табле и читао објаву, довикну ми: 

„Не хитај толико, мали; стићи ћеш у школу доста рано!” 

Помислих да ми се подсмева и сав задихан уђох у мало двориште г. Хамела. 

У школи је, у почетку часа, обично била велика ларма, која се чула чак 

на улици: фијоке се отварају и затварају, ђаци понављају лекције углас сви 

заједно, затиснувши уши да боље утуве, а учитељев лењир удара по столу: 

„Мир, мир!” 

каран – 

прекорен, грђен 

кос – птица за 

коју су везана 

многа народна 

веровања 

реквизиција – 

насилно 

одузимање 

имања или неког 

другог добра, 

обично за време 

или после рата 

Пруси – Немци, 

приповетка се 

односи на време 

Францускопруског 

рата и 

пруску окупацију 

Елзаса (1870– 

1871) 




207

поша – врста 

мараме која се 

носи око врата 

на старој мушкој 

народној ношњи 

Прованса – 

регион 

Француске на 

југу, граничи се 

са Италијом 

Елзас – Алзас, 

историјска и 

културна регија 

која се налази 

на североистоку 

Француске, 

на граници са 

Немачком и 

Швајцарском 

Лотрингија – 

Лорена, 

некадашња 

Лотарингија, 

област у 

Француској 

На све то рачунао сам да се довучем до свога места непримећен; али 

баш тога дана беше све мирно као недељом ујутру. Кроз отворен прозор 

видео сам своје другове, који су већ седели на својим местима, и г. Хамела, 

који је ишао горе-доле са оним својим страшним гвозденим лењиром под 

пазухом. Ваљало је отворити врата и ући усред ове мртве тишине. Можете 

мислити како сам био црвен и поплашен. 

Али нисам имао зашта. Г. Хамел ме погледа без љутине и рече ми врло 

благо: 

„Иди брзо на место, мој мали Франче; хтели смо почети и без тебе.” 

Прекорачих преко клупе и седох одмах на своје место. Тек тада, кад сам 

се мало повратио од страха, приметих да је на учитељу његов лепи зелени 

капут, скупоцена набрана поша и црна свилена везена капица, које је носио 

само кад долази надзорник, или кад се раздају награде. Уосталом, цео је 

разред имао нечега необичнога и свечанога. Али највише ме је изненадило 

кад сам у дну учионице, на клупама које су обично биле празне, видео неке 

наше сељаке, који су седели и ћутали као и ми: старога Хаузера с његовим 

тророгим шеширом, старог кмета, старог писмоношу и још неколико њих. 

Сви су они изгледали тужни, а Хаузер беше донео неки стари поцепани 

буквар, који је широм отворен држао на коленима и на коме су попреко 

лежале његове велике наочари. 

Док сам се ја чудио свему овоме, г. Хамел се беше попео на катедру 

и оним истим благим и озбиљним гласом којим је мене дочекао рече нам: 

„Драга децо, данас вам предајем последњи пут. Из Берлина је дошла 

наредба да се у школама Елзаса и Лотрингије од сад учи само немачки... 

Сутра ће вам доћи нов учитељ. Данас је ваш последњи час из францускога. 

Ја вас молим да будете пажљиви.” 

Ово неколико речи необично ме потресе. Ах! проклети Пруси, то ли су, 

дакле, објавили пред општином. 

Мој последњи час из францускога! 

А ја сам једва умео писати! Нећу га, дакле, никад научити! Мораће, 

дакле, остати на томе!... Како сам пребацивао себи што сам изгубио толико 

време, што сам изостајао од часова тражећи гнезда или клизајући се по 

Сари. Књиге, које су ми до малопре биле тако досадне, које ми је тако тешко 

било носити, моја граматика, моја црквена историја, чиниле су ми се сад као 

стари пријатељи с којима ми је тако тешко растати се. Тако и с г. Хамелом. На 

помисао да ће отићи, да га више нећу видети, заборавио сам на све казне, 

на све ударце лењиром. 

Сиромах г. Хамел! 

У част овог последњег часа обукао је он своје лепо празнично рухо, и 

сад ми је било јасно зашто су старци из села дошли и сели у дну учионице. 

Њихово присуство као да је значило да жале што нису чешће долазили у ову 

школу. У исто време као да су на тај начин желели да захвале нашем учитељу 

на његовој четрдесетогодишњој служби и да ту учине своју дужност према 

отаџбини коју ће изгубити... 

208 




Тако сам премишљао, кад чух своје име. Ред је био на мене да говорим. 

Шта не бих дао да могу лепо говорити о употреби тих глаголских прилога, 

гласно, јасно, без погрешке; али се сплетох код првих речи, и остах клатећи 

се у својој клупи, готов да се заплачем, не усуђујући се да дигнем главу. Чух 

г. Хамела који ми говораше: 

„Нећу те карати, мој мали Франче, доста си већ кажњен. Тако је то. Људи 

тако сваки дан веле себи ‚Нека, имам времена. Научићу сутра.’ А сад видиш 

шта је дошло... Ах! за наш Елзас велика је несрећа што је своје обучавање 

вечито одлагао за сутра. Сад су ти људи у праву да нам кажу ‚Шта! тврдите 

да сте Французи, а овамо не знате ни говорити ни писати вашим језиком!...’ 

У свему томе, јадни мој Франче, ниси ти највише крив. Сви ми заслужујемо 

по један добар део прекора. 

Ваши родитељи нису довољно полагали на то да вас виде образоване. 

Радије су вас слали да радите земљу и да предете, да би добили коју пару 

више. Па и ја сâм зар немам ништа да пребацим себи? Нисам ли вам често 

наређивао да ми заливате башту, место да учите? А кад сам хтео ићи да 

хватам пастрмке, зар вас нисам олако распуштао?” 

Затим, прелазећи с једног предмета на други, г. Хамел нам стаде говорити 

о француском језику, о томе како је то најлепши језик на свету, најјаснији, 

најпоузданији, да треба да га очувамо између себе и никад не заборавимо, 

јер кад један народ падне у ропство, докле чува свој језик као да чува кључ 

од своје тамнице ... Затим узе једну граматику и прочита нам лекцију. Ја сам 

се чудио, кад сам видео како разумем. Све што нам је говорио чинило ми се 

лако, лако! Али чини ми се да никад нисам слушао тако пажљиво, и да ни 

он није никад толико стрпљења улагао у своја објашњавања. Рекао би човек 

да нам је овај сиромах хтео, пре него што оде, дати све своје знање, улити 

нам га у главу уједанпут. 

По свршеној лекцији пређосмо на писање. За тај дан беше нам г. Хамел 

спремио сасвим нове прегледе, на којима је лепим округлим писменима 

било исписано: Француска, Елзас, Француска, Елзас. Они изгледаху као 

мале заставе, које су се лепршале по целом разреду, обично о вешаљке на 

нашим скамијама. Требало је видети како се сваки трудио, па каква тишина! 

Није се чуло ништа друго до шкрипа пера по хартији. У једном тренутку 

улетеше жукови: али нико не обрати на њих пажњу, па ни малишани, који 

су брижљиво повлачили своје батине с таком вољом, тако свесно, као да је 

и то француски... На крову школе гукали су тихо голубови, и слушајући их 

ја се упитах: 

„Да неће и њих приморати да певају немачки?” 

С времена на време, кад бих подигао очи с прописа, видео сам г. Хамела 

како не по ми чно седи на својој катедри, пажљиво гледајући ствари око себе, 

као да је хтео понети у сво јим очима целу своју школу... Замислите! Има 

четрдесет година како седи ту на истом ме сту, са својим двориштем пред 

очима и својим ђацима који се нису мењали. Само се клу пе, скамије беху 

углачале, излизале употребом; ораси у дворишту беху порасли, а хмељ, који је 

он сâм засадио, опточавао је сад прозоре чак до крова. Како је тешко морало 

писмена – слова 

скамија – клупа 

таком вољом – 

таквом вољом 

жук – птица 




209

занавек – заувек 

„Здрава 

Марија” – 

позната молитва 

којом верници 

Римокатоличке 

цркве славе 

Девицу Марију 

би ти овоме јадном човеку, што оставља све ово и чује како му сестра, у соби 

изнад нас, иде тамо-амо, затварајући сандуке! Јер је требало да отпутују 

сутрадан, да отпутују из зе мље занавек. 

При свем том он имађаше снаге да држи час до краја. После писања 

имали смо ле кци ју из историје; затим малишани отпеваше сви заједно своје 

ba be bi bo bu. Тамо, у дну учио нице, стари Хаузер беше натакао наочари и, 

држећи буквар обема рукама, срицао је сло ва заједно с њима. Видело се да 

и он марљиво прати лекције; глас му је дрхтао од узбу ђе ња, и било је тако 

смешно слушати га, да нам се свима и смејало и плакало. Ах! вечито ћу се 

сећати тог последњег часа... 

Наједанпут часовник на цркви изби дванаест, затим објави „Здраву 

Марију”. У ис том тренутку зајечаше под нашим прозорима трубе Пруса, који 

су се враћали с вежбања... Г. Хамел, врло блед, исправи се на својој катедри. 

Никад ми се није учинио тако велики. 

„Децо моја, рече, децо моја, ја... ја...” 

Али га је нешто гушило. Не могаше довршити реченицу. 

Затим се окрете табли, узе комад креде и, притискајући из све снаге, 

написа што је могао крупније: 

„Живела Француска!” 

И остаде ту, наслонивши главу на зид, па, не говорећи ништа, својом 

руком даваше нам знак: 

„Час је свршен... Идите.” 

(превео с францускога језика Душан Л. Ђокић) 


1. Како почиње приповетка Последњи час? За које историјске околности је везана ова 

прича? 

2. Какав је однос малога Франца и становника Елзаса према Прусима? 

3. Због чега Пруси забрањују Елзашанима наставу француског језика? Шта језик 

представља за окупирани народ, а шта за окупатора? 

4. Како мали Франц доживљава последњи час француског језика? Због чега су у 

школским клупама на том часу и највиђенији представници локалне заједнице? 

5. Запази како је представљен г. Хамел. Опиши његов изглед, ход, говор и држање. 

Због чега у разреду, док он предаје, влада готово побожна тишина? Шта овај час представља 

за све ученике и грађане? 

6. У ком часу ће мали Франц схватити значај матерњег језика, његову лепоту, снагу, 

виталност? Какав страх ће га обузети? 

7. Прокоментариши исказ о језику као кључу од тамнице за поробљене народе. Упореди 

поступак пруских окупатора са забранама српског језика и ћириличког писма у 

школама за време астроугарске окупације током Првог светског рата. 

8. Због чега је порука коју г. Хамел оставља на крају часа доказ величанствене храбрости 

и непокорности окупираног становништва? Образложи своје мишљење. 

9. Обрати пажњу на језик и стил приче. Подвуци глаголе у аористу, а заокружи глаголе 

у имперфекту. Објасни какав утисак на тебе оставља њихова честа употреба. 

210 





Матерњи језик представља неизмерно богатство сваког појединца и сваког 

народа. Он сведочи о историји, култури и памћењу тог народа. О његовој виталности 

и духовној снази. У језицима се чува и вечита човекова запитаност о 

животу, смрти, судбини, Богу, смислу постојања на овом свету. 

„Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може испоредити 

с писмом. Читати, што су други писали прије двије иљаде година, и написати, да 

могу други послије неколико иљада година читати; то је наука, која ум људски 

готово превазилази, и могло би се рећи, да је онај, који је први њу измислио, био 

више Бог, него човјек.” 

(Вук Караџић) 


Алфонс Доде је био Провансалац, присно везан за југ, за којим је страсно 

жудео и у својим познијим, париским годинама. О својој везаности за југ у Успоменама 

једног књижевника Доде пише: 

„Под општим насловом ЈУГ сажео сам свој родни крај, његову климу, обичаје, 

нарави, говор, покрете, пијанство и кључање сунца; и ону наивну потребу 

за лагањем која произлази из вишка маште, из оног експанзивног, брбљивог и 

доброћудног заноса, толико различитог од хладне, перверзне и срачунате лажи, 

својствене Северу.“ 

(Иван Димић, Од Стендала до Бекета: Огледи о француском роману, стр. 42) 


Алфонс Доде (1840–1897), француски писац који ствара у 

време натуралистичког покрета, мада се, употребом хумора 

и лирским елементима доста одваја од документарне подлоге 

и реалистичке поетике које му време и историјске околности 

диктирају. Романи Малишан (1868), Тартарен Тарасконац (1869) 

и Лепа Нивернеза (1886) и данас „спадају у класична дела о младинске 

књижевности”. Један од најбољих и најпопуларнијих приповедача у 

француској књижевности. Збирке приповедака Писма из мога млина (1869), Понедељничке 

приче (1873). 

Кључне речи: матерњи језик, школа, образовање 




211



ЕПИТЕТ 

• реч или група речи која истиче 

важну особину главног појма који 

ближе одређује 

ПОРЕЂЕЊЕ (КОМПАРАЦИЈА) 

• упоређивање два појма, лица 

или предмета по сличности 

(заједничким особинама) или 

по супротности (различитости) 

ПЕРСОНИФИКАЦИЈА 

• давање људских особина стварима 

и непостојећим бићима 

ОНОМАТОПЕЈА 

• преношење и опонашање гласова 

и звукова из природе 

ГРАДАЦИЈА 

• постепено набрајање слика, 

догађаја, осећања или поступака 

ликова 

ХИПЕРБОЛА 

• преувеличавање, претеривање 

МЕТАФОРА 

• стилска фигура која се заснива на 

пренесеном значењу речи 

• настаје када нестану везе између 

појма који се пореди са садржајем 

с којим се пореди 

„Жуљаве руке одмара на плугу 

Дубоко дише, и као да дремље. 

А ветар, ћухом пробуђене земље, 

надојен, тресе седу влас му дугу. ” 

(В. Петровић: Ратар) 

„Имала је плетенице исте боје као слама, 

прћаст пегав нос и велика уста.” 

(Д. Киш: Вереници) 

„Звијезде су блистале и осмјехивале се, исто 

као и прије.” 

(С. Ћоровић: Богојављенска ноћ) 

„Зрикавци тужно зричу.” 

(Д. Максимовић: Покошена ливада) 

„За Ђурђем је косу одрезала, 

за ђевером лице изгрдила, 

а за братом очи извадила.” 



„Коса му је до земљице црне, 

Полу стере, полом се покрива; 

Нокти су му – орати би могô; 

Убила га мемла од камена.” 

(Народна песма: Марко Краљевић 

и Муса Кесеџија) 

Он је усамљен, 

несрећан, тужан, 

потиштен. 


Мис’о да још живиш, мој пределе млади. песникова 

жена 



(Владислав Петковић Дис: Међу својима) 

212 






АЛЕГОРИЈА 

• за алегорију се каже да је 

проширена метафора (настаје 

када се метафора развије на 

већи број стихова или строфа у 

песничкој слици или у целовитом 

књижевном тексту) 

СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА 

• стилска фигура која се састоји од 

питања, негативног одговора и 

правог одговора 

• својствена је народној 


КОНТРАСТ (АНТИТЕЗА) 

• истицање супротности између два 

догађаја, лика или појма 

АСОНАНЦА 

• Асонанца је стилска фигура која 

се састоји у понављању истог 

самогласника унутар стиха, 

чиме се појачавају звучност и 

изражајност песничког језика. 

АЛИТЕРАЦИЈА 

• Алитерација је стилска фигура која 

се састоји у узастопном понављању 

истог сугласника или сугласничке 

групе у више речи у стиху или 

реченици. 

Често се у песми јавља заједно 

са асонанцом (понављање истих 

самогласника). 







(Народна песма: Ропство 

Јанковић Стојана) 

„Мили боже, чуда големога! 

Јали грми, јал' се земља тресе? 

ја се бије море о мраморје? 

ја се бију на Попина виле? 

Нити грми, нит' се земља тресе, 

ни се бије море о мраморје, 

ни се бију на Попина виле; 

већ пуцају на Задру топови, 

шенлук чини ага Бећир-ага - 

уватио Малог Радојицу, 

па га меће на дно у тавницу.” 

(Народна песма Мали Радојица) 

„Косу реже, коса опет расте, 

лице грди, а лице израста...” 

Јанковић 

Стојан 

дом, брак 



„Наша дода бога моли, 

Ој, додо, ој додоле.“ 

(народна песма 

Опет кад игра додола) 

„Славу слави српски кнез Лазаре“ 

(Народна песма) 

„Јутутунска јухахаха“ 

(Ј. Ј. Змај: Јутутунска јухахаха) 

Стојанова 

љуба 




213

НА 

ПОЗОРНИЦИ 

Aна Репић Кречковић, Велика школа 

214 




„Нема ти горе него кад се тиква покондири.” 


Јован Стерија Поповић 

Покондирена тиква 

– ВЕСЕЛО ПОЗОРИШТЕ У ТРИ ДЕЈСТВА – 

(одломак из комедије) 

„Шта су ови наши списатељи наумили? (Чује се глас у друштву, гди 

се карте деле, или чаше цеде, или се уз музику игра.) Не даду нам ни 

данути, него књигу за књигом. Какво је опет ово чудо: Покондирена тиква! 

– Покондирена тиква, господо моја, јест тако завемо весело позориште 

које сам ја долу нижајше потписани сочинити шчастије имао за вашу, 

ако соизволите читати, како ползу, тако и забаву.” 

(Јован Стерија Поповић, „Предсловије” комедији Покондирена тиква, 

Весела позорја, одломак) 

ЛИЦА: 

ФЕМА, богата удовица 

ЕВИЦА, њена кћи 

МИТАР, Фемин брат 

ЈОВАН, шегрт 

ВАСИЛИЈЕ 

АНЧИЦА, служавка 

Дејство прво 

Позорје прво 

Сцена из представе Покондирена тиква 

дејство – 

чин, 

позорје 

позорје – 

призор 

канда – 

као да; 

вероватно, 

изгледа 

паорски – 

сељачки 

ноблес – 

отменост; 

господство 

Фема и Евица 

ФЕМА: Једанпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била. Какве 

су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске 

фамилије. Опет ти кажем, девојко, ја хоћу ноблес у мојој кући. 




215

шпанцир – 

шетња 

журнал – 

новине, часопис 

пединтер – 

слуга, 

послужитељ 

чизмар – обућар 

који прави чизме 

резон – овде у 

значењу ред 

најмити – 

ангажовати, 

запослити 

диринчити – 

радити тежак, 

напоран посао, 

ринтати, 

издирати 

унтерондловати 

(погрешан 

изговор речи 

унтерхалтовати 

се) – забављати 

се у разговору 

ступа – греда, 

стуб 

мидер – део 

одеће (пре 

свега женске) 

од еластичног 

материјала који 

служи за стезање 

струка и кукова, 

стезник 

заптити се – 

стегнути се 

мућурла – 

будала 

компламент 

(погрешно 

изговорена реч 

комплимент) – 

израз учтивости, 

дивљење речима 

и похвалама 

репарирати – 

поправити 

ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није 

срамота радити? 

ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао 

ни шта је шпанцир ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они 

раде, а ми да држимо у једној руци звонце, а у другој лепезу. 

ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила. 

ФЕМА: Твој уја... Јес’ чула, како те није срамота тако што говорити! Какав 

уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара. 

ЕВИЦА: Зар он није ваш брат? 

ФЕМА: Девојко, ти ваљда ниси сасвим изгубила мозак. Ни толико не 

можеш да расудиш да он мој брат бити не може. Ко је још видио да ја овако 

у бело обучена пођем с њиме издртим и јадним; црне му се руке, никаква 

резона не зна... видиш и сама се од њега гадиш. 

ЕВИЦА: Није тако, мајко. 

ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет лета! Зар ти ниси чула 

да кћери кажу својој матери мамица? 

ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила. 

ФЕМА: То те је научио тај твој уја и други њему подобни; но ја теби 

кажем, девојко, учи се по моди говорити ако мислиш да останеш моја кћи. 

ЕВИЦА: Мени је уја... 

ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може 

бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове? Погледај какве су ти руке, 

кукавицо, канда си најгора паорентина... Нек наjми слушкиње ако је рад 

имати послуге, а не да му ти диринџиш. 

ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу. 

ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па 

да ради. Нити мари какве се хаљине носе, нити како се господа унтерондлују. 

Иди, кукавицо, на огледало, погледај се каква си, стојиш као ступа, без 

мидера и неутегнута. 

ЕВИЦА: Ја не могу мидер да трпим, кад се заптијем у њему. 

ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане. (Затеже 

се.) Ја могу, видиш, а теби је тешко. 

ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се 

сагнем, нити што да прихватим. 

ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде. 

ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? 

ФЕМА: Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ 

намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима руке дао, а не да вуку плуг. 

(Дува у прсте.) Не знам, не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не 

знаш правити компламенте, а колика си; сад те морам од азбуке репарирати. 

ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан. 

216 




ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго 

није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет 

ни шта је кокет. Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио 

после себе краву. Бог зна шта би од мене било, да нисам од натуре на господство 

створена. Но још није доцкан, моја лепа Евицкен, само се ти на мене угледај, па 

се можеш још колико-толико поправити. 

ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће још од мене бити?) 

Позорје друго 

Василије, пређашњи 

ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице. 

ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.) Драги мој, где си ти тај епикет 

научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента? Знаш ли ти да 

могу таки на пединтере повикати да те чак на сокак истерају? 

ВАСИЛИЈЕ: Ја не знам шта ви говорите, мајсторице. 

ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи. 

ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери? 

ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел. Код ноблеса 

се не говори ти, него милостива госпођа. 

ВАСИЛИЈЕ: Забога, где сам ја? 

ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте 

људе, па си дошао код ноблеса. 

ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд; колико сам пута долазио 

док је још и покојни мајстор живио. 

ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је хтео за 

пединтера стати. 

ВАСИЛИЈЕ: Какав пединтер, кад сте ми обећали 

Евицу? 

ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је гурбијанство. 

Јокан, Јокан, кумте писли хер, вирфте гурбијана хинауз. 

ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице, него 

ја сам дошао да питам какве ћемо хаљине за Евицу. 

ФЕМА (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш? 

ВАСИЛИЈЕ. Зар ви нисте Фема, покојног мајстор-Пере опанчара жена? 

ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови’ аљина опанчарица? Ах, саме даске морају 

од жалости плакати! 

ВАСИЛИЈЕ: Али забога, колико сте ме пута назвали вашим зетом? 

ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима? Сад ће ме сместа грозница 

ухватити. 

ВАСИЛИЈЕ: Али забога, мајсторице... 

пукет – букет 

кокетан – 

који својим 

понашањем 

настоји да 

заводи 

натура – 

природа 

фрајла – 

госпођица 

рифтик 


изговор немачке 

речи рихтиг) – 

одиста, заиста, 

тачно 

кумте писли 

хер, вирфте 

грубијана 

хинаус 


изговорена 

реченица: kommt 

bischen her, wirft 

den Grobian 

hinaus) – дођите 

часком овамо 

и избаците овог 

грубог човека 





217

таки – сместа, 

одмах 

опоганити – 

упрљати 

чест – част 

трага – род, 

пасмина (обично 

у погрдном 

значењу) 

ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица... Таки ми 

се вуци испред очију, немој ми смрадити собу с твојим ’аљинама. 

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице... 

ФЕМА (ухвати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код 

твога оца, а не код ноблеса. Ух! (Наједанпут га пусти.) Ух! Усмрадила сам 

руку! (Дува у руку, па је после брише марамом.) Сад је морам три дана прати, 

док је опет у ноблес доведем. 

ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас. 

ФЕМА (полети на њега, па се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје 

куће, или ћу таки пандуре дозвати. 

ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати. 

ФЕМА: С пандури, дакако, с пандури се терају они који чест ноблеса 

дирају. (Евици) Шта си стала, те га не тураш из собе. 

ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа. 

ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Хоћеш да се љубиш с њиме? (Василију) 

Напоље се вуци! 

ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе? 

ФЕМА (пође, па се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га 

сама истерам. Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) 

Напоље из моје куће! 

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч. 

ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.) Безобразник један, опоганио 

ми лепезу. Сад је морам поклонити Анчици. 

ЕВИЦА: Ах! 

ФЕМА: А шта ти ту уздишеш? Паорентино, 

повела си се за којеким, па и не гледаш 

шта је нобл. На мене гледај, ако мислиш да 

штогод буде од тебе, а не на којекакво ђубре. 

Позорје шесто 

Јован (Весео трчи.) 

ЈОВАН: Ево ме, мајсторице! 

ФЕМА: Гледај опет овог! Сад да не свиснем од 

једа. (Подбочи се.) Море, имаш ли ти памети или 

немаш? Море, зар ме не видиш како сам обучена? Кад си јошт’ овакву мајсторицу 

у твом веку видио? 

ЈОВАН: Па добро, а што сам ја крив што ме је покојни мајстор тако 

научио? 

ФЕМА: Твој је мајстор био, да ти кажем, магарац; ти треба да будеш 

паметнији. 

ЈОВАН: Шегрт од мајстора? 


218 




ФЕМА: Дакако, медведе! – Видиш и ја како сам се променила. Да знаш, 

ја ти више нисам мајсторица. Госпођо, фрау фон, или ма... ма..., како врагу 

француски кажу, не могу од љутине да погодим. 

ЈОВАН: Шта сте ме дакле звали, ма... мајс... госпођа, хоћу да рекнем. 

ФЕМА: Тако сваки магарац ради да га виче милостива госпоја по три сата. 

ЈОВАН: Е, шта могу ја зато, кад сам имао посла. 

ФЕМА: Ти немаш никаква посла, него да седиш ту, да слушаш заповест. 

ЈОВАН: А крава да цркне од глади; зар јој не треба дати сена? 

ФЕМА: Какви сена, ух! ух, (метне мараму на нос) ала смрдиш! Анчице, 

Анчице, дај мало ватре да се окади соба. Иди украј, не могу да трпим смрад 

од тебе. 

ЈОВАН: Само што сам дао крави сена, а како је било кад сам спавао у 

штали и с вама заједно јео? Па знате ли, мајсторице, онај наш бели мачак... 

ФЕМА: Ју! Мачак! Не говори ми више такве речи, хоћу да паднем у 

несвест. 

ЈОВАН: Нисте ли га сами вашом руком убили кад је изео кобасицу? 

ФЕМА: Ух, ух! Дајте ми сирћета под нос, док нисам пала у несвест. 

Анчице, Анчице! 

АНЧИЦА (донесе ватру и поче кадити). 

ФЕМА: Ах, Анчице, како ми је зло, подузима ме мука. Дај мало сирћета 

под нос. (Анча јој донесе.) Тако, сад ми је већ лакше. Ти, безобразниче, да 

се више не усудиш преда мном тако што говорити. Не знаш ли ти да је моје 

тело слабо? 

ЈОВАН: Е, слабо, да! Колико сте боја од мајстора изели! 

ФЕМА: То је инпретиненција! Чујеш, сад ти последњи пут кажем да ми 

више не спомињеш што је било. Тако би ме, безобразник, и пред каквом 

страном персоном осрамотио. 

ЈОВАН: Па шта сте ме звали? 

ФЕМА: Звала сам те да ти дам регулу да не будеш као досад, или као 

што су ове дроље. Прво и прво: ти се нећеш више звати Јован. 

ЈОВАН: Него? 

ФЕМА: Ханц. 

ЈОВАН: Зар сам ја коњ? 

ФЕМА: Будало! Најлепши пединтери имаду то име. 

ЈОВАН: Нисам ја пединтер, него шегрт, нит је мени отац казивао да се немчим, 

него да останем који сам био. 

ФЕМА: Кукавицо, то је ноблес... Ти нећеш више радити као досад, само 

ћеш за мном ићи, мене и највеће мадаме – мадаме, враг им матери, нисам 

могла отоич погодити... њих ћеш у руку љубити и с каруца скидати. 

ЈОВАН: А где су нам каруце? 

ФЕМА: Ти нећеш носити те хаљине, него сам ти начинила друге, свуда 

унаоколо са жутим портунетом. 

инпретиненција 


изговорена реч 

импертиненција) – 

безобразлук, 

дрскост 

персона – особа 

регула – правило 

понашања 

каруца – кочија 

комендија – 

комедија 




219

грубијанство – 

грубост, 

суровост, 

неотесаност 

коми фо 


изговор 

француске 

реченице comme 

il faut) – на свом 

месту, као што 

треба 

визита – посета 

познаника, 

пријатеља 

ауфшпонен 

(по немачком 

aufspannen) – 

упрегнути коње 

у кола 

Сцена из представе 

Покондирена тиква 

ЈОВАН: Шта, да ме правите пајацем? 

Мајсторице!… 

ФЕМА: Опет он! 

ЈОВАН: Све заборавим, госпођа, хоћу рекнем, 

ја нисам рад да се прави од мене комендија. 

ФЕМА: Тако највеће господе пединтери носе. 

Добро само пази кад те викнем Ханц. 

ЈОВАН: Ја нећу да будем коњ, макар ме 

убили. 

ФЕМА: То је најлепше име, лудо! Гледај како 

је суптилно Ханц, боље него грубијанско Јован. 

ЈОВАН: Макар и грубијанско, моје је, ја га 

нећу под старост мењати. (…) 

Позорје седмо 

Митар, пређашње 

МИТАР: Помози бог, Фемо. 

ФЕМА: И овај је дошао да ми смрди нос. (Метне мараму на нос, па се 

окрене огледалу.) 

МИТАР: Фемо, шта је теби? Шта си се нарогушила као патак? 

ФЕМА: Коми фо! Коми фо, данас имам једну особиту визиту. Јокан, 

ауфшпонен. (Оде.) 

МИТАР: Шта је овој мојој сестри? Гди је Евица? 

220 





АНЧА: У башти. 

МИТАР: Иди је зови. (Анча отиде.) Ког врага, ил’ је полудила или се чини. 

Какве су то речи: мико! мико! Канда краве ваби. 

Евица, Митар 

МИТАР: Девојко, шта је твојој матери? 

ЕВИЦА: Ах, ујо, она канда није при свести, гледајте шта је урадила с 

кућом. 

МИТАР: Ја видим промену, али не знам зашто; та ни шест недеља нема 

откад ти је отац умро. 

ЕВИЦА: Она хоће да је код ње све као код највеће господе. Псује ме и 

грди што радим, него каже да се накитим, па да седим. 

МИТАР: О, слута једна, а је ли она седела док је отац био жив? Он се, бог 

да му душу прости, кињио и живот прекраћивао да вам што више прибави, 

а гледај ти сад ове, хоће да утамани кућу. А, другојаче ћу ја с њоме почети! 

ЕВИЦА: Грдила ме и ружила што сам била код вас и што сам радила. 

МИТАР: Дашта, и тебе да васпита као што је она? Безобразница, видела 

оно мало крајцара, па хоће да спири. 

ЕВИЦА: Некаква госпођа Сара долази, па је тако учи. Све кажу да нисам 

воспитана како ваља. 

МИТАР: Кад ниси воспитана, а ти ћеш ићи са мном. 

ЕВИЦА: Ја не смем, ујо, у вашу кућу улазити. 

МИТАР: Зашто? 

ЕВИЦА: Запретила ми је страшно, зашто каже да нема брата чизмара. 

МИТАР: Шта, та покондирена тиква? А шта јој је отац и муж био, нису 

ли поштени мајстори били као и ја? Хајде ти са мном, па само нека дође по 

тебе, пребићу јој обадве ноге. 

ЕВИЦА (мазећи се): Ах, ујо! 

МИТАР: Но, шта ти је? 

ЕВИЦА: Ах, мој Василије! И њега је отерала. 

МИТАР: Моја ћерко, јест да је Василије добар, и да је и твој отац јошт’ намислио 

да те за њега да, али ја ти то не могу допустити, а ни за што друго него што је сиромах. 

ЕВИЦА (плаче). 

МИТАР: Но, но, ти плачеш? 

ЕВИЦА: Није ли мој отац и многи други људи, нисте ли и ви сами били 

оскудни кад сте се женили, па ето сте, хвала богу, стекли? Мој је Василије 

вредан. 

МИТАР: Е, моја ћерко, сад нису она времена која су била кад сам се ја 

женио. Сад је све другојаче: проклета мода јако обвладала. Твоја се баба, бог 

да јој душу прости, у венчаној хаљини сахранила, а од капе јој и сад сребрна 

дугмета на свечаној ћурдији носим, али наши млађи све хоће да светле, да 

су пред светом обучени, макар у кући проје не имали. 

вабити – 

мамити, 

примамљивати, 

привлачити 

слута – глупа 

жена 




221

кракља – велика 

укосница 

жирафе – копче 

наобручати – 

ставити, ударити 

ЕВИЦА: Мој Василије није такав. 

МИТАР: Ја знам, али ни он не може из реда излазити. Видиш, кад би ти 

метнула златну капу, сви би зинули на тебе као на чавку. Мораш имати од 

паучине, и натркачити кракље или жирафе, како бестрага зову; око врата 

куле и таране; мораш наобручати главу и сапети руке са златним ланцима, 

а то све откуда ћеш? 

ЕВИЦА: Нисам ни ја сироче убога. 

МИТАР: Видиш ли ти да ти мати лудује? Она ће све с њеном проклетом 

модом да спири и измоди, пак онда? – Не, не, жао ми је, ал’ не може бити... 

Који враг, какав је то пандур? 

ЕВИЦА: То је Јован. 

МИТАР: Јован, па шта се тако наружио? Јоване! 


1. Одреди ко је главни лик у коме дији Покондирeна тиква Јована Стерије Поповића. 

Прати Фемино понашање према другим ликовима из комедије. Уочи и објасни шта 

Фему подстиче да буде другачија од њих. Какво она има мишљење о себи? Са ким 

се упо ређује? Наведи шта ти у њеном говору делује смешно. Коментариши Фемину 

потребу за отменим друштвом. Како она остварује ту своју намеру? 

2. Опиши атмосферу која влада у соби у којој се Фема, Василије, Јован и Евица налазе. 

Наведи на који начин Фема поступа према њима. Укажи на реплике, гестове, паузе 

којима се то открива. Који Фемини поступци нису у складу са животном ситуацијом у 

којој се налази? Издвајај и тумачи нелогичности и недоследности у њеним поступцима. 

Шта је за њу рад? Какво понашање она захтева од своје кћерке? Наведи битније 

Фемине особине. 

3. Опиши разлике између Феминих и Евичиних побуда и понашања. Како Евица доживљава 

промену мајчиног понашања? Како се Евица због тога осећа? Због чега се 

супротставља мај ци? Шта Евицу оптерећује? Коме се поверава? Протумачи шта њу 

издваја међу осталим јунацима комедије. Наведи њене особине. 

4. Анализирај ставове осталих ликова према Фемином понашању. Зашто Фема не 

признаје свог брата? Образложи сличности и разлике између Митра и Феме. Какво је 

њихово мишљење о Евичиној удаји за Василија? Образложи Јованову улогу у комедији. 

5. Какав је Фемин говор? Како она изговара стране речи? Преко којих појединости је 

постигнут хумор у наве деној комедији? Излагање поткрепи упечатљивим примерима 

из текста. 

6. Протумачи значење израза покондирена тиква. Ко је покондирена тиква у тој Стеријиној 

комедији? Које мане су предмет осуде у драми? За кога се данас може рећи да је 

покондирена тиква? 


Завеса 

Припремите се да по групама изведете ову комедију у учионици. Заједно осмислите 

костиме, сцено графију, сценске покрете, увежбајте глуму и на тај начин једну сцену 

из комедије оживите. 

222 





Комедија је драмска врста у којој се на различите начине приказују комични 

јунаци који својим говором, поступцима, неприлагођеношћу ситуацији и односом 

према другим ликовима изазивају смех. У комедији се на духовит начин приказује 

живот, људске мане и недостаци. Смисао комичног почива на нескладу између 

жеља јунака и немогућности да те жеље оствари. Спознаја комичног јунака долази 

на самом крају комедије. 

Врста комедије у којој се на духовит начин осуђују мане главног јунака и 

његови поступци (помодарство, тврдичлук, дволичност, малограђанштина, примитивизам) 

назива се комедија карактера. Комични јунак је у центру пажње. 

Преувеличане су мане главног лика, а комични ефекти постижу се његовим 

суочавањем са другим ликовима који стварају заплет користећи се тим његовим 

особинама. Комедије карактера су Покондирена тиква, Кир Јања, Зла жена Јована 

Стерије Поповића, Народни посланик и Госпођа министарка Бранислава Нушића. 

Драмска радња је склоп догађаја. Одвија се кроз дијалог ликова пред гледаоцима 

и има пет етапа (фаза). Догађаји су повезани и проистичу један из другог. 

Радња је заснована на узрочно-последичном низу развоја догађаја. 

Фазе у развоју драмске радње су: 

1. Увод или експозиција (упознавање с ликовима и њиховим односима, местом 

и временом радње). 

2. Заплет је најдужи део радње заснован на контрасту карактера и ситуација. 

Ликови се сукобљавају једни с другима кроз супротна гледишта, интересе и 

мишљења. Заплет почиње од узбуђујућег момента (изненадног догађаја) и снажи 

радњу до врхунца у развоју радње (кулминације). 

3. Кулминација представља врхунац у развоју радње и најнапетији тренутак 

сукоба ликова у драми. 

4. Преокрет или перипетија је тренутак када радња изненада скреће у неочекиваном 

правцу. 

5. Расплет је разрешење свих сукоба или супротности у току радње. 


Јован Стерија Поповић (1806–1856), један од најзначајнијих 

српских комедиографа. У устаничкој Србији радио је на 

организацији школства и просвете, на оснивању архива, Друштва 

српске словесности, музеја и на заштити културног блага 

српског народа. Значајне комедије: Лажа и паралажа (1837), 

Тврдица (1837), Покондирена тиква (1838), Зла жена (1838) и друге. 

Кључне речи: комедија, комедија карактера, драмска радња 




223

„Дај некоме власт да видиш какав је човек.” 

(народна изрека) 

Бранислав Нушић 

Власт 

(одломак из недовршене комедије) 

ЛИЦА: 

ТОЗА, министар 

ДОБРОСАВ, његов друг из школе 

МИЛОЈЕ, његов таст 

АРСА, његов рођак 

МАРА, његова рођака 

Сцена из представе Власт 

Први чин 

IV 

ДОБРОСАВ (долази споља): Добар дан желим! Извините, јесте ли ви 

домаћи? 

МИЛОЈЕ (устаје): Да, ми смо домаћи. 

ДОБРОСАВ: Реците ви мени, бога вам, прима ли министар код куће? 

МИЛОЈЕ: Не прима, господине. 

ДОБРОСАВ: Па где прима, ког ђавола? У Министарству не прима, код 

куће не прима! 

АРСА: Али како, забога, у Министарству прима. 

ДОБРОСАВ: Пет дана му се јављам, па ме не прима! 

АРСА: Па кад дођете на ред, ваљда? 

МИЛОЈЕ: А познаје ли Вас министар? 

ДОБРОСАВ: Па како да ме не познаје, школски смо другови. 

МИЛОЈЕ: А, тако, школски другови. 

АРСА: Заједно сте ваљда гимназију прошли? 

ДОБРОСАВ: Заједно, дабогме, и седели смо увек један крај другога, 

пета клупа у нижој гимназији, а у вишој трећа. 

АРСА: Гле, молим те! 

224 




МИЛОЈЕ: Па јелте, молим Вас, да ли се могло по чему онда слутити да 

ће Тоза бити велики човек и министар? 

ДОБРОСАВ: Бога ми, ни по чему се то није могло слутити; он је био 

најглупљи у разреду. 

АРСА: Хоћете ваљда да кажете скроман. 

ДОБРОСАВ: Ама, није скроман. 

МИЛОЈЕ (увређен): Ви то сувише оштро... 

АРСА: Дабогме оштро, могло би се рећи можда: 

он се доста споро развијао. 

ДОБРОСАВ: Ама, шта ту да увијам? Да ме 

је онда ко упитао: „Шта мислиш, шта ће бити од 

овог нашег Тозе?” ја бих му рекао: „Шта има да 

буде! Има отац да му купи корпу, па на ћошку код 

Хипотекарне банке да продаје кикирики!” 

МИЛОЈЕ и АРСА (запрепашћени): Забога, забога! Шта Ви говорите? 

ДОБРОСАВ: Говорим, брате, како је било. 

АРСА: Па добро, нека је тако и било по Вашем мишљењу; али ипак није 

био рђав ђак, полагао је све испите. 

ДОБРОСАВ: Па, оно, јесте, полагао је некако, бог ће га знати како, и 

провлачио се некако из свих других предмета, али математика му никако 

није ишла у главу, ама никако. 

АРСА (Милоју): То нам је у крви. Целој нашој фамилији није ишла 

математика у главу. 

ДОБРОСАВ: Толико се носио с математиком да је због ње почео и да 

краде. 

МИЛОЈЕ: Ко? Јесте ли чули! 

ДОБРОСАВ: Ето, мени једанпут украо писмени задатак из математике. 

АРСА: Па знам, господине, то се не каже: крао је – него: узео је задатак 

на разматрање. 

ДОБРОСАВ: Ама, какво разматрање! Док сам ја на табли говорио лекцију, 

он завукао прсте у моју торбу. 

МИЛОЈЕ: Опет Ви! Украо се може рећи за порезника, за поштара, 

за општинског извршитеља, али за министра се може рећи само „узео на 

разматрање”. 

ДОБРОСАВ: Па он онда није био министар. 

МИЛОЈЕ: Па није, али је био будући министар. 

ДОБРОСАВ: Бога ми, ја сам тога будућег министра испребијао. Чим се 

свршио час и професор изишао, а ја шчепам министра за уши и тако му их 

својски истеглим да се дерао као магарац. 

МИЛОЈЕ: Али, господине, престаните с таквим изразима. 





225

интиман – 

близак 

ДОБРОСАВ: А био је и подлац, улагивао се професорима. 

АРСА: Врло вероватно, јер ми смо у породици, како да кажем, сви 

умиљати. 

ДОБРОСАВ: Не знам јесте ли умиљати, али сам ја будућег министра због 

тога улагивања тукао просто као вола. 

МИЛОЈЕ (дубоко увређен): Господине, ја Вас као домаћин куће молим 

да престанете с таквим изразима. Ако имате што с господином министром, 

Ви изволите у Министарство, али ући у кућу и сипати увреде... 

ДОБРОСАВ: Ама, не говорим ја то да кога вређам; хтео сам само да 

Вам покажем колико смо ја и он интимни, и он сад неће, молим Вас, мене 

да прими. Један Тоза, па мене да не прими. (Полазећи.) Јавићу му се и данас, 

али, молим Вас, реците му нека се не шали, нека ме прими. Реците: Добросав 

Николић, његов школски друг. 

АРСА и МИЛОЈЕ: Хоћемо! Хоћемо! 

ДОБРОСАВ: Е, па збогом! (Оде.) 

V 

МИЛОЈЕ (не може чисто да дође себи од запрепашћења. Крсти се и чуди): 

Побогу, брате и пријатељу, виде ли ти каквих све људи има на свету! 

АРСА: Зато га, ваљда, министар и не прима; 

зна га какав је. 

МИЛОЈЕ: Ово се, бога ми, дошло до тога да 

човек пожели да нема школских другова. 

АРСА: Скоро! 

МИЛОЈЕ (седа): Ето, прекиде нас у најбољем 

разговору. О чему бесмо оно разговарали? 

АРСА: Говорио си ми о томе како си сањао да 

си цар и како ти се допада власт изблиза. 

МИЛОЈЕ: Јесте! 

АРСА: Па лепа је власт; не може се рећи да није лепа, само, знаш, није 

она за тебе. 

МИЛОЈЕ: Зашто као да није? 

АРСА: Па ето, немаш школе. Не пребацујем ти ја то и, не дај боже, да 

те вређам! Камо среће да и ја нисам учио школе, него да сам отишао као и 

ти за тезгу. Не пребацујем ти, ал’ ниси школован и, ето, то ти смета. 

МИЛОЈЕ: Па не мислим ја ваљда да будем министар? 

АРСА: Не мислиш, не кажем да мислиш, али тако, кад одеш тамо у 

чекаоницу, па гледаш у министрова врата, кроз која једни улазе а други 

излазе, теби тек сене кроз памет: „Боже, кад би’ ја нешто био тамо!” 

МИЛОЈЕ: Па сене, не могу рећи да не сене. 


226 




АРСА: Е, ето видиш, али што не бива, не бива. Ево, рецимо, да си министар 

финансија. 

МИЛОЈЕ (брани се): Ама, иди молим те, откуд је то за мене? 

АРСА: Није, не кажем да јесте, ал’ узмимо само примера ради. Прво на 

шта би натрчао то је курс. Ти не знаш, је ли, шта је то курс? 

МИЛОЈЕ: Па не може се рећи да не знам. 

АРСА: Добро, рецимо знаш, али није ту само курс, има ту, пријатељу, и 

пуно других кљуса. Валута, па девиза, па клиринг, па дубиоза, па инфлација, 

па узанс, па вирман и ваздан још, ко ће све то да упамти! ’Ајде, знаш ли, шта 

му све то значи? 

МИЛОЈЕ: Ама, откуд ћу знати? 

АРСА: Па не знаш, дабогме. Е, како онда можеш бити министар финансија? 

МИЛОЈЕ: Ама, ко то мисли? 

АРСА: Или, можда, мислиш да би могао бити министар просвете. Ја 

не кажем да је потребно да будеш богзна како писмен, ал’ опет. Морао би, 

на пример, да прочиташ све школске уџбенике, а ти, да си хтео да читаш 

школске уџбенике, ти би свршио школу, а не... 

МИЛОЈЕ: Ама, остави молим те, ко на такве ствари мисли! Није ми ни 

на крај памети да будем министар; знам ја да то није за мене. Мислио сам 

онако само. Мени се, знаш, допада оно да ми се људи клањају, да имају 

страх од мене, да ми издалека скидају капу. 

АРСА: Знам, био сам власт, начелник срески, па био сам страх и трепет. 

Још нисам ни избио у чаршију, него тек идем споредном улицом и искашљујем 

се, а газда Миладин кидне на задња дућанска врата и каже шегрту: „Ако 

господин начелник пита за мене, а ти реци: отишао негде послом”. А то није, 

да кажем, да се склони, да му не би’ штогод тражио на зајам; зна он добро: 

кад би мени требало, да би’ га ја нашао, па да се и у мишју рупу завуче. Није 

то, него да се склони испред власти; не воли тако да погледа у очи власти! 

МИЛОЈЕ: Ех, то! 

АРСА: Знам, кажем ти, био сам власт, али каква ми је корист од тога, 

кад живиш само од плате; а каква ми је то онда власт кад ја немам од ње 

користи? 

МИЛОЈЕ: Какве користи? 

АРСА: Па такве, брате. Ти, знаш, друкче схваташ власт, а ја друкче. Теби 

је дао бог, све ти је потаман, е сад да ти је мало власт, онако као после ручка 

чаша старог вина. Теби се допада само формална страна власти, а мени не, 

богме. Ја сматрам да је власт зато дата човеку да је искористи. 

МИЛОЈЕ: Опет те не разумем! 

АРСА: Ево, да ти објасним. Ти имаш министра зета, а ја имам министра 

синовца. То је овај наш Тоза. Он је власт, је ли, велика власт? 

МИЛОЈЕ: Јесте. 

валута – новац 

девиза – страни 

новац 

клиринг – врста 

међународне 

трговине робом 

дубиоза – 

неизвесна 

наплата 

неког дуга, 

финансијски 

губитак 

инфлација – 

поремећај 

у економији 

који доводи до 

пораста цена и 

пада вредности 

новца 

узанс – обичај, 

навика 

вирман – налог 

којим се врши 

пренос новца с 

једног рачуна 

на други ради 

плаћања 

ваздан – цео дан 

чаршија – 

пословни, 

трговачки део 

града 

дућан – 

продавница 

шегрт – радник 

који учи занат 

код неког 

мајстора 

потаман – по 

вољи 




227

паланка – мали 

провинцијски 

град, варошица 

срески – 

општински 

марвени лекар – 

ветеринар 

корзо – улица 

која служи као 

шеталиште 

АРСА: А ко му је најближи? Ја и ти. Ми му дођемо као левокрилни и 

деснокрилни. Рецимо, ето, ти си деснокрилни. 

МИЛОЈЕ: То сам био и у војсци. 

АРСА: Е, још боље, дакле деснокрилни. И шта ти тражиш, чим ти хоћеш 

да искористиш зетову власт? Не тражиш, брате, ништа више, него би као 

волео и ти мало да дигнеш главу, да се и теби клањају, да се и од тебе боје. 

МИЛОЈЕ: Ето то, ништа више! 

АРСА: Е, а ја? 

МИЛОЈЕ: Ти си левокрилни. 

АРСА: Јесте, рецимо, левокрилни. И шта ја хоћу од власти? То, брате, 

да је искористим. 

МИЛОЈЕ: Ама, како? Како се може искористити? 

АРСА: Може, него. Зар ти, бога ти, ниси никад музô краве? 

МИЛОЈЕ: Добро, за краву разумем, ал’ како власт да музем? 

АРСА: Ево како: ти хоћеш, рецимо, да се преместиш из унутрашњости у 

Београд, добро! Треба неко да проговори министру. Ко би боље до чика-Арса, 

министров рођени стриц. „Молим вас чика Арсо, проговорите то и за мене!” 

МИЛОЈЕ: Ко то каже? 

АРСА: Онај што хоће да се премести: „Хоћу, брате, како да нећу; само, 

мислиш ли да ми кажеш хвала ако ти свршим посао?” 

МИЛОЈЕ: То питаш ти њега? 

АРСА: Јес’! „Па мислим, дабогме!” вели. Знам ја да ти мислиш, него 

колико?” (Прстима одбројава новац.) Онај се чеше и домишља. „Нема 

шта да размишљаш, него спреми две-три хиљаде, а две-три хиљаде то ће 

рећи две хиљаде и пет стотина”, „Много!” – хуче овај. „Како много, зар то 

много? Ни брат брату не би јевтиније учинио. Зар да те извучем из паланке 

где, чешљаш по цео дан карте и оговараш среског начелника, апотекарку, 

марвеног лекара и школског надзорника; да те извучем, јел’, отуда па да те 

бацим овде на плаже, на корзо, на филхармоније, на биоскопе – па много 

зар?” И напослетку онај пристане, и ја помузем две и по хиљаде. 

МИЛОЈЕ: А зна ли он то? 

АРСА: Који он? 

МИЛОЈЕ: Па господин Светозар? 

АРСА: Ах, таман бих ја смео њему тако нешто да поменем. Ти знаш какав 

је он карактер. Немој ти да слушаш онога што му је крао задатке. Кад сам 

му једанпут споменуо: „Синовче, има један посао на коме би се дала лепа 

пара зарадити!”, а он плану као рис, па ми рече: „То си сад рекао, па никад 

више да ми не поменеш! Драже је мени моје поштење и мој образ него не 

знам каква пара”. Такав је, шта ћеш, а такви смо сви ми у нашој породици 

у мушкој линији. 

228 




XVI 

МИЛОЈЕ (пошто сви оду): Виде ли? 

АРСА: Шта? 

МИЛОЈЕ: Њега. 

АРСА: Тозу? 

МИЛОЈЕ: Њега јест’, виде ли шта је власт? 

АРСА: Видех, ал’ само нешто не разумем. Гледам те па не разумем, 

пријатељу, шта ти би те се ти онолико клањаш твоме рођеном зету? 

МИЛОЈЕ: Не клањам се ја зету; шта имам зету да се клањам! Али власт 

је, брате! И мислиш ти да ја хоћу да се клањам? Не, брате, него тако, кад 

наиђе власт, а мене нешто штрецне, и сама ми се леђа превију. Свакога 

понешто штрецне. Тебе, на пример, штрецне кад ти неко помене сто хиљада 

динара, је ли? 

АРСА: Па, штрецне! 

МИЛОЈЕ: Е, видиш, тако мене штрецне у кичму чим се помене власт. 

АРСА: А јеси ли га видео, а, како уме да буде власт! Испрсио се као да 

је ђенерал, а не Тоза. Такви смо, видиш, сви ми у фамилији по мушкој лози. 

МИЛОЈЕ: И како званично говори. 

АРСА: С висине. У томе се, видиш, и састоји власт: да умеш с висине 

говорити, да би ови доле осетили колико су нижи. 

МИЛОЈЕ: Како то с висине? То не разумем! 

АРСА (приђе му): Ето, видиш, нас смо двојица равни; не можеш ти 

мени ни ја теби с висине говорити, али... (Узме једну шамлицу и метне је пред 

Милоја.) Попни се, молим те! 

МИЛОЈЕ: Ама... 

АРСА: Попни се, кад ти кажем! (Пошто се Милоје попео.): Осећаш ли да 

си сад виши од мене? 

МИЛОЈЕ: Па, осећам. 

АРСА: Е, видиш, то је, рецимо, први степен 

власти: срески начелник, или представник општине 

у среској вароши, или тако нешто. Ја остајем доле, 

ја сам народ, а ти, ти си више мене, ти си, рецимо, 

државна власт. Видиш ли преко моје главе? 

МИЛОЈЕ: Видим! 

АРСА: Е, па то толико! Власт треба да гледа 

народ преко главе. То ти је, тако рећи, први степен; 

а сад, попни се на ову столицу. 

МИЛОЈЕ (брани се): Ама, човече божји, где 

ћу ја...? 

АРСА: Пењи се, молим те, пењи се! 


варош – веће 

насеље, мали 

град 

шамлица – 

ниска столица 




229

окружни – 

градски 

МИЛОЈЕ (невољно, али се попне). 

АРСА: А сад, јел’ осећаш да си још на већој висини? 

МИЛОЈЕ: Осећам. 

АРСА: То је, рецимо, висина окружног начелника или народног посланика. 

Ја, народ, гледам тебе у трбух, а ти мене? 

МИЛОЈЕ: У теме! 

АРСА: Тако је! Али сад, пријатељу мој, сад тек имаш да видиш... 

МИЛОЈЕ: Шта сад, побогу, брате?! 

АРСА: Сад ћеш тек да видиш шта значи то с висине говорити. ’Ајде, 

’ајде, попни се на сто. 

МИЛОЈЕ: Ама, немој, побогу, човече! 

АРСА: Све ово досад ти не вреди без овог, јер то је, видиш, министарска 

висина; треба да видиш како се с те висине гледа. 

МИЛОЈЕ: Не треба ми, шта ће ми то? 

АРСА: Попни се кад ти кажем. Није то ништа, само закорачи, ако хоћеш 

правилно да схватиш. ’Ајде, ’ајде! 

МИЛОЈЕ: О брате!... (Пење се вртећи главом.) 

АРСА: Е, пријатељу, шта видиш сад? 

МИЛОЈЕ: Не видим ништа. 

АРСА: Тачно, тачно! Власт с те висине не види ништа. А видиш ли народ, 

односно мене? 

МИЛОЈЕ: Видим те онако испод ока, и, право да ти кажем, изгледаш 

ми мали. 

АРСА: И то овако кад усправно стојим, а кад ме оно, што ти кажеш, 

жацне у кичму па се погрбим? (Сагне се.) Погледај! 

МИЛОЈЕ: Изгледаш ми још мањи! 

АРСА (усправи се и стане уз њега): А ја, видиш, кад погледам тебе, не 

видим ти главу, јер си на великој висини; зато, видиш, народу и изгледа да 

власти немају главе, јер је не виде. 

МИЛОЈЕ: Море, да сиђем ја, мени се врти у 

глави. 

АРСА: Хоће и то; на министарској висини хоће 

који пут да се врти у глави. 

МАРА (наилази испред гостију из своје собе и, 

кад спази Милоја на столу, она цикне): Ју, ју! 

(Сви остали такође се запрепасте и пренеразе.) 

МАРА: Милоје, тешко мени, шта ћеш ту? 

МИЛОЈЕ: Ја сам на висини! 

Завеса 


230 





1. Ко су главни ликови у наведеном одломку из Нушићеве драме? Како Милоје доживљава 

власт? Шта би он желео да постане? О чему сања? Како он до живљава људе? 

Због чега се клања зету Този? Какав би његов однос био према другима да је на власти? 

Шта му се допада? 

2. Ко је Добросав? Шта је он ми ни стру Този? Какво је његово мишљење о Този? Наведи 

које је негативне Тозине карактеристике Добросав истакао у први план. Како реагује 

Арса на такве речи? На који начин он оправдава Тозине мане и поступке? Зашто то чини? 

3. Објасни зашто Арса исмева Мило ја. Шта тиме жели да постигне? Како Арса доживљава 

власт? Подвуци речи у тексту које то илуструју. Које би он привилегије добио 

да је на власти? 

4. Како је Арса представио различите нивое власти? Чега се Милоје и Арса играју? 

Шта у њиховој игри симболизују шамлица, столица и сто? Протумачи пренесено значење 

Арсине тврдње да власт нема главу и не види ништа зато што је на висини. Како 

се завршава та сцена? Објасни због чега је Милојева и Арсина игра духовита. Шта из 

дијалога који они воде сазнајеш о њиховом карактеру? 

5. Шта о структури власти, односу оних који је имају према обичним људима и тежњи 

оних који је немају сазнајеш из ове комедије? Којим је стваралачким поступцима Нушић 

приказао стварност српског политичког живота с краја 19. века? 

6. Протумачи изреку „Дај некоме власт, па ћеш видети какав је човек”. Размисли зашто 

се сматра да се људи промене кад добију моћ. Шта мислиш, због чега људи теже 

да буду виђени, моћни, славни, на власти? Шта је циљ политичке делатности? Наведи 

неке друштвене појаве о којима је Нушић писао, а постоје и данас. 


Драмска ситуација је најмања тематско-аналитичка јединица драмске радње. 

Драмска ситуација приказује однос међу ликовима у одређеном простору и 

времену. 


Бранислав Нушић (1864–1938), велики српски драмски 

писац, комедиограф, приповедач. Био је драматург и заменик 

управника Народног позоришта у Београду и управник 

Српског народног позоришта у Новом Саду. Нушићеве значајне 

комедије: Народни посланик (1883), Сумњиво лице (1888), Свет 

(1906), Пут око света (1910), Госпођа министарка, Ожалошћена 

породица (1934), Покојник (1937). Написао је роман за децу 

Хајдуци (1933) и Аутобиографију (1924). 

Кључне речи: драмска ситуација, комедија 




231

„Језик има своју цену од ползе коју узрокује.” 

Доситеј Обрадовић 

Вида Огњеновић 

Кањош 

Мацедоновић 


„Инспирисана приповетком Кањош Мацедоновић, али и другим 

остварењима С. М. Љубише, Вида Огњеновић написала је под истим 

насловом драму, која је први пут приказана на Фестивалу у Будви 

1989. године. За разлику од тог извођења, у новој представи Кањоша 

Мацедоновића, премијерно приказаној летос на Фестивалу у Будви као 

копродукција Народног позоришта у Београду и „Град-театра Будва”, 

она је, у својству редитеља драму пребацила у раздобље између два 

рата и тиме је читаву причу приближила актуелном тренутку свеопштег 

сусретања људи овог поднебља са Европом”. 

(Рашко В. Јовановић, „Почетак сезоне у духу фолклорног пучкога 

игроказа“, Драма, Часопис за позоришну уметност, драму, културу, науку, 

Београд, зима 2011, бр. 37, стр. 29). 

Фурлан – 

становник 

италијанске 

регије у којој 

је главни град 

Удине 

КАЊОШ МАЦЕДОНОВИЋ, ниска струка, опасна корака, а мудра 

погледа 

ФУРЛАН, одметник. Ражаловани заповедник брода. 

ФРАНЦИСКУС ФОСКАРИ, млетачки Дужд 

ДРУШКО ДИ КАТАРО, тумач, доушник, стражар и још понешто 

НИКОЛО ДИЕДО, капетан од страже у Млецима 

Дуждева свита. Народ. Војска. Рибари. Трговци и остали. 

Догађа се у XV веку у Паштровићима и Венецији. 

Као извори за ову драму коришћени су многобројни историјски 

записи о Паштровићима и Будви, као и поједине приповетке 

Стефана Митрова Љубише. 

232 




III ДЕО 

УБИСТВО ДУЖДЕВОМ РУКОМ 

(Венеција. Тиха музика означава мирно касно вече. Испод каменог бедема 

пружа се уз море дуга поплочана обала. (Будућа „Riva Degli Slavoni” касније 

преименована у „Dei Schiavoni”.) Светло у зрацима пада са једнога места на 

бедему, где је кула стражарница. 

Тишина. Нема пролазника. Осим што доле на пјаци, уз море, где допиру 

са куле зраци светла, чепука Кањош Мацедоновић. У рукама завежљај и икона. 

Обучен у паштровску робу, кочоперан, накићен. О пасу „мач, шпањолски, дједов“. 

Музика траје. Кањош се усходао. Чека да га ко примети. Град се затворио, 

ћути, мрк, хладан, тајанствен. 

Кањош као да се мало плаши тишине и натмурености зидина. Осврће 

се, загледа около. Онда скочи на неке сандуке на обали, па се продере из свега 

гласа, више да растера страх.) 

КАЊОШ: Има ли когаааа! 

(Музика не престаје. Светло са куле као да у тренутку јаче засија. Кањош 

стрекну и загледа се у стражарницу. Чини му се да га однекуд гледају, а не зна 

ни ко ни откуда.) 

КАЊОШ: Има ли кога живогаааа! 

(На бедему се појављује неколико стражара. Затим се капетан од страже, 

Николо Диедо, обрати Кањошу.) 

НИКОЛО ДИЕДО: Che grida? 

КАЊОШ: Шта? 

НИКОЛО ДИЕДО: Che grida? 

КАЊОШ: Ја сам Кањош Мацедоновић, Паштровић и, ако ти је драго 

знати, Дуждев заточник! Дошао сам да убијем Фурлана! Но ми дајте пратиоца 

и кажите ми куд да идем! 

НИКОЛО ДИЕДО: Che cosa vuoi? Che grida? 

КАЊОШ: Ја сам Кањош Мацедоновић, кажем ти лијепо, и ја сам 

Дуждев заточник! За-то-чник... 

(На бедему се однекуд појави Друшко ди Катаро. Нешто се дошаптава 

са Диедом, па се обрати Кањошу.) 

ДРУШКО ДИ КАТАРО: Шта се дереш? 

КАЊОШ: Како шта се дерем? Ја сам Кањош Мацедоновић и дошао 

сам да се бијем са Фурланом! Но ми кажите ђе је Фурлан! 

ДРУШКО ДИ КАТАРО: С ким си дошô да се бијеш? 

КАЊОШ: С Фурланом, ђаволе глуви, но ми дајте чун да се завезем 

на острвицу. 

(Друшко то све преводи Николу Диеду. Овај се смеје и силази испод 

бедема. Музика се поново јавља. 

На Кањошеве речи да је Дуждев заточник, са бедема, са оближњих 

прозора, испред бедема, са свих се страна помаљају главе са белим ноћним 

Riva Degli 

Slavoni – 

Словенска обала 

Riva Dei 

Schiavoni – 

Обала робова 

чепукати – 

полако ходати, 

газити, набадати 

стрекнути – 

тргнути се, 

жацнути се, 

поскочити 

Che grida? – 

Што вичеш? 

Che cosa vuoi? - 

Шта хоћеш? 




233

џабе - узалуд 

лињати 

гвожђе – 

лаштити мач 

ви – вам 

капицама. Кањош се у чуду окреће око себе. Са свих страна се окупља свет у 

ноћним спаваћим кошуљама. 

Људи жагоре. Један другоме дошаптавају да је дошао човек који ће убити 

Фурлана. Загледају Кањоша, па се разочарани повлаче. Капетан од страже и 

Друшко ди Катаро прилазе Кањошу, али не сасвим близу.) 

НИКОЛО ДИЕДО: Ста казес да си ти? 

КАЊОШ: Казем да сам Дуждев заточник, Кањош Мацедоновић, Паштро-вић! 

И казем да сам дошао да се умјесто Дужда борим са Фурланом 

на живот и смрт! (Друшку.) Преведи му! 

(Друшко говори Диеду на уво шта је овај рекао. Диедо се смеје!) 

КАЊОШ: И још кажем да ми треба пратилац који ће ме одвести код 

Фурлана! 

(Николо Диедо се смеје. Кањош гледа. Кроз гомилу људи у спаваћем рубљу 

пробијају се нека господа. Један од њих се нешто договара са Друшком и Диедом.) 

[...] 

КАЊОШ: Шта каже? 

ДРУШКО ДИ КАТАРО: И ти си дошао да се бијеш са Фурланом? 

КАЊОШ: Ја. Што се смије? 

НИКОЛО ДИЕДО: Тu? 

КАЊОШ: Тu, што? 

НИКОЛО ДИЕДО: Niente, niente... Ха, ха, хаа... 

(Они се поново нешто договарају. Људи у спаваћим кошуљама се лагано 

повлаче према бедему. Ректор, Диедо и Друшко се смеју. Кањош их гледа. Друшко 

шапуће да Молину како ће говорити.) 

РЕКТОР ДА МОЛИН: А ми се надали да ће нам доћи бољи и виши 

јунак него ти што си... 

КАЊОШ: Моја господо, бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, 

а ја једва вас допадох! 

НИКОЛО ДИЕДО: Cosa dice? 

(Друшко му преводи. Диедо прети Кањошу и смеје се.) 

НИКОЛО ДИЕДО: Vieni domani! 

КАЊОШ: А? 

ДРУШКО ДИ КАТАРО: Дођи сјутра. Бићеш изведен пред Дуждеву 

стражу да ти одобре излазак пред Фурлана! 

КАЊОШ: Ја пред Дужда нећу излазити него славодобитан! Доћи ћу 

тек кад убијем Фурлана. 

НИКОЛО ДИЕДО: А ти иди на погибију која ти је сигурна! 

КАЊОШ: Нека је! 

НИКОЛО ДИЕДО: Је ли ти оштар мач? 

КАЊОШ: Реци му да сам рекô: За ове ваше јунаке не требује га оштрити, 

него само да џабе лиња гвожђе. Кажите ви мени ђе је љути одметник, па 

питајте послије њега је ли ми оштар мач! Но ви неће моћ одговорит... 

НИКОЛО ДИЕДО: Vai, vai, vai via... 

(Народ у спаваћим кошуљама утрчава кроз градске капије унутра. 

Музика све јача. 

Из једне барке са стране излази висок човек и лагано везује барку за велики 

гвоздени стуб. 

234 




Друшко ди Катаро гледа издалека тога човека. 

Стража нагло улази у град. 

Друшко жури да још нешто каже Кањошу, па да побегне.) 

КАЊОШ: Уљези са мном у чуњ, нећу те изјести! 

ДРУШКО ДИ КАТАРО: Нећеш ти, ма оће мрак и тебе и мене. Но бјежи 

одатле док те ноге држе. 

КАЊОШ: Кажи ми ђе је Фурлан! 

ДРУШКО: Ту је неђе... 

КАЊОШ: Ма ђе? 

ДРУШКО ДИ КАТАРО: Бјежи! 

КАЊОШ: Ајде са мном! Завези ме и превези, пак буди уза ме у двобоју, 

даћу ти за то хрпу дуката... 

ДРУШКО ДИ КАТАРО: Нијесам се помамио! 

КАЊОШ (попне се на дењкове): Оће ли ико од вас са мном на Фурлана? 

(Стражари се крију иза бедема.) 

[...] 

(Друшко је замакао за бедем. Пјаца је празна. Нигде никог. Кањош се 

осврће и види човека који је управо завезао чамац, па гледа шта се догађа са 

њим и са Друшком. Кањош скрене поглед и стоји беспомоћан на средини обале. 

Онда се окрене мору и гледа низ пучину.) 

ФУРЛАН: Имаш ли конака у граду? 

КАЊОШ: Не знам ни сам. Нити знам куд ћу, ни како ћу! А могло ми је 

лијепо бити да сједим дома као господин, да трошим оно пара од трговине, 

до нове... Но ево, не даде ми некакав гријех, но ме доћера ође да улудо 

погинем... 

ФУРЛАН: Е, тако ти је. Од свије работа, погибија је најпосранија. 

КАЊОШ: Ја! 

ФУРЛАН: Е. 

[...] 

КАЊОШ: А, види, окле си ти кад знаш нашки? 

ФУРЛАН: Са брода. 

КАЊОШ: А с којега? 

[...] 

КАЊОШ: Е. Кажи ми, збиља, окле си? 

ФУРЛАН: Казô сам ти с брода! 

КАЊОШ: С којега? 

ФУРЛАН: Оћеш ли баш да знаш? 

КАЊОШ: Оћу! 

ФУРЛАН: А што? 

КАЊОШ: Ето. 

ФУРЛАН: Доста ти је да знаш да сам с брода. Морнар. 

КАЊОШ: Ма окле? 

ФУРЛАН: Из њихове најамне морнарице! Одметник! Десет година сам 

се тукô са њихових палуба у најљућим биткама. Тукô сам угарскога краља 

Жигмунда кад смо заузимали Котор. Натицали смо мјесецима градове на 

топове, да се не отвори трг соли у Будви, да Млеци не изгубе на томе примат! 

уљези – уђи 

дењак - свежањ, 

нарамак 

примат – 

првенство 




235

опањкати – 

набедити, 

оклеветати кога 

шпијати– 

шпијунирати, 

уходити 

ћушнути – 

гурнути у крај, 

одбацити, 

одгурнути 

236 

Окрвавили смо ушће Бојане за Бар и Улцињ. И ено, на њиховим утврдама 

режи данас крилати лав... А ми смо то на копља избили... 

КАЊОШ: Зато ти тако добро знаш нашки... 

ФУРЛАН: Знам ја добро и нашки и вашки, али ми то ништа није помогло. 

Опањкали ме, шпијали и лично Дуждевијем указом бацили с брода на суво. 

Као старо расушено корито што се ћушне у страну... Курве...! Суворепе 

кучке! Подмуклицеее! 

КАЊОШ: Узми попиј! 

ФУРЛАН (пије): Ето, то ми је награда. Тако Дужд награђује своје верне 

најамнике. Фино те искрцају, забране ти да се вратиш на брод и скапај на 

сувом! Куга вас дабогда све почистила! 

КАЊОШ: Па зашто су те бацили с брода? 

ФУРЛАН: Зато што сам рекô да нећу зими да водим галију на Ангору. 

Они морамо, ја да не смијемо! Нека, велим, дође тај ваш сипљиви Дужд, па 

нека води бродовље усред зиме кроз вјетрове и валове на Анадолију! Нијесам 

то честито ни рекао, кад стиже наредба. Свезаше, искрцаше, и... ево ме... 

(Фурлан окрене главу на другу страну. Кањошу га је жао, па покушава да 

му угура демижану у руку. Фурлан крије сузе.) 

КАЊОШ: Па јесу ли ти рекли зашто, није могло само тако да... 

ФУРЛАН: Јесу, јесу... нашли су они мени ману, не бој се... Нијесам добар 

пливач, кажу, па зато...! Није им то сметало десет година, а сад одједном 

изненада засмета! Кô да је требало да пливам до Босфора... 

(Кањош покушава да га мало развесели.) 

КАЊОШ: Ма, ево, ни ја не умијем да пливам, па живим! 

ФУРЛАН: Ама ти нијеси морнар... 

КАЊОШ: А знаш ли ти да сам ја видио Дужда кô што сад гледам тебе? 

(Фурлан га гледа, па се одједном засмеје, јер је Кањош направио гримасу 

којом имитује Дуждев карактеристичан израз.) 

ФУРЛАН: Појава људска, шта кажеш! Кô да је направљен од блата! Ха, 

ха, ха... Јазавац му је рођени брат. Жустар у ходу, лак, чио... прави пингвин. А? 

КАЊОШ: Оркан вјетар... Ха, ха, хааа... А како се кукавац затресе кад 

му се помене Фурлан. 

[...] 

КАЊОШ: Чим га поменеш, зацијучу ко мишеви... Фурлан, Фурлан, 

Фурлан... Цију, цију, цију... 

ФУРЛАН: Е, за ово би нас могли глобити дубоком тамницом, да нас 

чују? 

(Кањош се окрене према њему са неверицом. Боји се да није преварен. 

Гледа га, готов да побегне. Фурлан се смеје, па пође према њему.) 

ФУРЛАН: Код мене ћеш на конак! 

КАЊОШ: Есо, есо, есо... 

ФУРЛАН: Цију, цију, цију... 

(Смеју се. Фурлан иде према чуну, а Кањош скупља своје ствари да пође 

са њим на конак. Фурлан га гледа издалека док одвезује чамац.) 

ФУРЛАН: А што ти, реци ми, оћеш да убијеш тога Фурлана? 

КАЊОШ: Имам један разлог тамо дома, а други ође. Ође оћу да 

докажем да моје племе није мало за јунаштво, а тамо, дома, оћу да докажем 

томе мојему племену да ја нијесам мали за јунаштво... 




ФУРЛАН: Думбара, бумбара, дум, бум! 

КАЊОШ: А? 

ФУРЛАН: А шта ћеш ако те срећа не послужи? 

КАЊОШ: Ево ме већ послужила. Нашао сам пратиоца. Да знаш да 

имам брата, мило би ми било да ми је кô ти. (Залети се до њега, па га пољуби 

у образ.) 

ФУРЛАН: Ајде, ајде... 

КАЊОШ: Које си ти вјере? 

ФУРЛАН: Морнарске. 

КАЊОШ: Оћеш ли ми казати, ако знаш, ђе је Фурлан, па да пођеш са 

мном и да ми будеш на страни у двобоју? 

ФУРЛАН: Ово прво оћу, ово друго нећу! 

КАЊОШ: Бојиш ли се и ти? 

ФУРЛАН: Не! 

КАЊОШ: Па што онда нећеш? 

ФУРЛАН: Тако нешто. 

КАЊОШ: Па ђе је Фурлан, кажи ми. Идем сам! Сви сте редом кукавице! 

(Пауза.) 

ФУРЛАН: Ја сам Фурлан. 

(Кањош гледа у даљину. Онда хоће да ускочи у чамац, али му се чини 

далеко. Онда се нагло осврне на Фурлана.) 

ФУРЛАН: Јеси ли ме чуо, ја сам Фурлан! 

(Кањош мало изађе, чепука около, па одмахне руком.) 

КАЊОШ: Онда сам ја Дужд! 

ФУРЛАН: Нијеси, него његов плаћеник, што је још горе! Дужд је за 

дужда рођен а ти хоћеш да си му заточник... 

КАЊОШ: Јеси ли ти стварно Фурлан? 

ФУРЛАН: Јесам. 

КАЊОШ: Ма бјежи! 

ФУРЛАН: А јеси ли ти видио како се стража разбјежала кад сам изашао 

из чуна. Јеси ли видио како је придао ватру петама твој пратилац и тумач... 

КАЊОШ: Па мораћу те онда убити! 

ФУРЛАН: Ето што ти је најамничка казна. Дужд је подједнако непријатељ 

и теби и мени, па умјесто да кидишемо заједно на њега, ја ћу теби морати 

да пуштим ту честиту крв... 

КАЊОШ: Немој ми ништа пријетити, знаш! Убићу ја тебе! 

ФУРЛАН: Макањице, ђаво ти дао маха! Ја сам зубима заклао три 

Арнаута да нијесу ни јао рекли. Преклô сам Маџара колико си ти смокава 

изијо, а љути су Маџари, кидишу ко ласице! А ваши се бију дерачином. Ај, 

дај дупа де! Ма исто нијесте неки јуришници, колико би хтјели да сте... 

КАЊОШ: Не кокоти се ту на мене! Не бојим се ја нимало! Дурибабо! 

ФУРЛАН: Иди кући, добра прзнице! Мио си ми! мален јеси, али јеси 

жишка. А и побратили смо се! 

КАЊОШ: Нијесмо! 

ФУРЛАН: Ево јесмо сад! 

КАЊОШ: Исто те морам убити! 

ФУРЛАН: Ајде де. Одох ја на острвицу (одвезује чамац), а ти њима 

реци да сам мртав. Нећу се враћати док теби дају све почасти, а после ћу 




придати ватру 

петама – утећи 

главом без 

обзира, побећи 

макања – 

мало, нејако 

дете, физички 

недорасла особа 

дерачина – 

заглушна вика, 

дрека, галама 

кокотити се – 

поносити се као 

петао, шепурити 

се 

дурибаба – који 

се стално и често 

љути 

прзница – 

свађалица, 

неко ко се лако 

наљути 

жишка – 

варница, искра; 

у пренесеном 

смислу 

темпераментна 

особа 

237

прдусити – 

улудо трошити 

речи, блебетати 

кострешни – 

накострешени 

бленути – зурити 

нетремице 

узети омјеру – 

измерити нечију 

висину кришом; 

сматрало се да 

то доноси срећу 

им све наплатити што су ме овако срозали! Дужд ми мора главом платити! 

Шта ћеш ми ти! 

КАЊОШ (тужно): Не смијем лагати. Да сам од своје воље дошао, 

ишао бих с тобом, Светога ми Димитрија! Милиј си ми иљаду пута од онога 

због кога ћу се с тобом бити. Али кад морам! Ево, видиш, обруках се! Убићу 

те са сузама у очима, а ђе си видио јунака да слини! Пи! 

ФУРЛАН: Ма бјежи, лудо луда! Бјежи и не долази више амо! 

КАЊОШ: Бјежи ти! И немој ту више да причаш! Пушти ме барем да 

те убијем мушки! Ако си Фурлан, но нијеси! 

ФУРЛАН: Дони сјутра на оно острво. Видиш оно тамо! Чекаћу те, па 

ћемо се бити. Ноћу се не ваља, нити се види... 

КАЊОШ: Нећу но сад! 

ФУРЛАН: Види ти злице скакавице! Види тића колибрића! Види сина 

ајкулина, како се он окрвио! 

КАЊОШ: Ма прекини ту! Коме се ти то ругаш! Нијеси ти Фурлан, не! 

Окле! Само се ту прдусиш да јеси, а нијеси га ни видио! 

ФУРЛАН: И да нијесам Фурлан, за тебе бих био, јежу морски, кострешни! 

КАЊОШ: А ђе су ти нашаране змије на прсима кад јеси Фурлан? А? 

Ђе су ти змијске главе састављене у звијезду? Аха? Јеси Фурлан, али ђетињи! 

Мак се тамо варалице варава... 

ФУРЛАН (скида са себе доламицу и панцир): Ево змија! Ево змија, а 

ено острва! Дођи ујутру да се побијемо кô јунаци, да нам се не ругају ови 

Млечани из тмуше... 

(Кањош се забленуо у тетовиране змије на његовим прсима, а Фурлан се 

залети да скочи у чамац. Промаши чун и пљусне у море. Нестане испод таласа. 

Кањош потрчи према њему. Фурлана нема да се појави над водом. Кањош виче.) 

КАЊОШ: Ђе си, дај рукууу! Дај рукууу! 

(Фурлан се појављује над водом, грца и клепеће рукама, али не може да 

се одржи.) 

ФУРЛАН: Додај ми весло... Примакни... Додај... Ми... Ве... 

КАЊОШ: Стани, држи се да донесем једну омјеру... 

(Трчи до својих ствари, тражи уже које му је на растанку дао Митар. 

Налази га и јури назад. Баца уже према месту где грца у води Фурлан. Овај 

покушава да се ухвати за уже, али узалуд. Потоне поново.) 

КАЊОШ: Држи се, нâ узицу... Стани да ти додам весло... Амо, до обале... 

(Све је узалуд. Фурлан се поново појављује и Кањош га некако скоро ухвати, 

али се вукући га и сам обре у води. Онда покушава, држећи се за ивицу чамца да 

погура Фурлана према чамцу, али узалуд. 

Онда га некако довуче до обале. Дуго га извлачи из воде и најзад кад се 

обојица нађу на обали, Кањош схвати да Фурлан више није жив. Пипа му лице, 

прса, руке. Мртав. Свом снагом га дрмуса, преврће га, подиже му главу, лупа га 

по образима, али све је узалуд. 

Фурлан је мртав. 

Кањош седне поред њега и горко заплаче. У његов се плач умеша музика, 

која постаје све јача и јача. 

238 





1. У приповеци Стефана Митрова Љубише већ у уводној карактеризацији Ка њо ша 

Мацедоновића истиче се његова сналажљивост, храброст, мудрост и окретност у неочекиваним 

и тешким ситуацијама. Како је Кањош представљен у драми Виде Огњеновић? 

2. Пажљиво проучи разговор између Кањоша и Млечића. Због чега се Мле чи ћи подсмевају 

и ругају Кањошу? У ком тренутку ће се њихов однос према Кањошу променити? 

3. Запази на који начин се Кањош и Фурлан упознају. Издвој у одломку онај тренутак у 

коме Фурлан открива свој прави идентитет Кањошу Мацедоновићу. Шта је драматично 

у овој сцени? Како ће Кањош реаговати на овај изненадни обрт драмске ситуације? 

4. На основу чега Фурлан и Кањош успостављају заједнички језик и постижу висок 

степен узајамног разумевања? Какав је њи хов однос према превртљивим и лажљивим 

Млечићима? Размисли о томе колико ова кав од нос представља осуду политике великих 

и моћних према малим и неразвијеним на ро дима. Обра зло жи своје мишљење. 

5. У драмском одломку задржане су неке мудре изреке Кањоша Мацедоновића 

упућене Млецима из приповетке Стефана Митрова Љубише. Пронађи их у тексту и 

сагледај каква је њихова драматуршка функција. 

6. Снижавање епског тона у драми о Кањошу Маце до но вићу води ка потпуном 

обесмишљавању епског мегдана између Кањоша Мацедоновића и Фурлана. Фурлан 

ће се сам нехотично утопити, а Кањош безуспешно покушати да га спасе. На којег 

те епског јунака подсећа Кањошев поступак искреног оплакивања свог противника? 

Како реагују дужд и Млечићи на вест о Фурлановој смрти? Шта то говори о њиховим 

особинама? 


Драма у ужем смислу приказује живот који је стилизован у драми и представљен 

је ни трагично, ни комично, већ озбиљно. Приказују се теме из свакодневног 

живота на озбиљан начин. Ликови су обични људи. 


Вида Огњеновић (1941), рођена је у Дубочкама код Никшића. 

Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на 

Филолошком факултету у Београду и на Одсеку позоришне 

режије Академије за позориште, филм, радио и телевизију у 

Београду. Радила је као асистент на Факултету драмских уметности, директор 

и стални редитељ Драме у београдском Народном позоришту, професор на 

Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу. Објавила је књиге приповедака: 

Отровно млеко маслачка, Стари сат, Најлепше приче Виде Огњеновић; роман Кућа 

мртвих мириса; књиге драма: Меланхоличне драме, Девојка модре косе, Сетне комедије, 

Милева Ајнштајн и сабране драме у три тома Драме I, II III. 

Кључне речи: драма у ужем смислу, хумор, иронија, сатира 




239

Душан Ковачевић 

Свемирски змај 

(одломци) 

Лица: 

МИЛЕ ПИЛЕ 

УОБРАЖЕНА САЊА 

ВЛАЈА НАУЧНИК 

МИЋА ПОНАВЉАЧ 

ЧИЧИЦА 

МИЛИЦИОНЕР 

КОНДУКТЕР 

ЧУВАР 

МАЧКА 

НОВИНАР 

ПУТНИК 

СУДИЈА 

ВЕТАР 

ДАМА 

СТАРАЦ 

СЕЉАК 

ДЕЦА 

II 

И МИ СМО БИЛИ ДЕЦА, АЛИ... 

(Долази Милиционер. Прекрстио руке на леђима. Шета и посматра околину. 

Врти главом и говори за себе.) 

МИЛИЦИОНЕР: И ја сам био дете, али ова данашња деца су баш претерала: 

Немој да претрчаваш улицу, погазиће те нешто, па ће ђаво бити крив, а 

клинац ми одговори: „Неће бити ђаво крив, него ти – што си ми дозволио 

да претрчим улицу!” Е, да сам га ухватио, биле би му уши везане у машну. 

Овако! И ја сам претрчавао улицу, али онда су кола имала две коњске снаге. 

Могао си да претрчиш како ти је воља. Овако, наопачке, или овако, на једној 

нози. Могао си шта си хтео. Све је било дозвољено. Играли смо фудбал по 

улицама. Клиса и палије, жмурке, вије ... А данас ништа не смеш. Ко то деци 

данас забрањује... 

(Погледа самог себе и слегне раменима. Оде покуњено. Долази Кондуктер. 

Љут је. Прети прстом.) 

КОНДУКТЕР: Кад ми неко каже да нисам био дете, ја бих начисто излетео 

из униформе и остао бих го, зато нећу. Према томе, хтео сам рећи следеће: 

кога још једном видим да се качи о трамвај, ухватићу га за нос, и нос ће му 

бити оволики. Зваће га Пинокио! И добиће ногу у ... Ту! Немој да ми се неко 

смеје! Мени је доста! И ја сам био дете, али знао се неки ред: кад се качиш, 

онда не сме нико да те види. А шта је ово данас: каче се и бекеље ми се кроз 

240 




прозор. Је л’ лепо кад се ја некоме избекељим? Овако! И овако! Је л’ то лепо? 

Како изгледам: ко кретен... Био сам и ја дете, и ја сам се бекељио, и ја сам 

се качио, али, ова деца данас се бекеље и каче... и... и ... 

(Збунио се. Смешка се, одлази. Спорим кораком иде Чувар. На његовом штапу 

су набодена два листа. Осврће се.) 

ЧУВАР: Већ данима се питам како им не досади? Добро, кажем ја себи, 

и ти си био дете, и ти си обиграо све гране на свим стаблима у граду, али 

ти онда ниси имао друге забаве: није било биоскопа, није било телевизије, 

није било свега овога. Било је само – није било. Кажем себи и, овако, тужно 

помилујем себе по глави: ти си био присиљен да се играш на дрвету. Имам 

пуно разумевања за себе. Не могу да вам кажем колико је то разумевање! 

Међутим, ова данашња деца немају ни упола разумевања за мене – колико 

имам ја. Па мајку му, кад могу да имам ја разумевања, овако стар, што не 

би могла да имају и деца? То не разумем. Ево, да ме убијеш – то не разумем. 

И ја сам био дете, али знао се неки ред. Шта је ово данас? 

(Одлази, вртећи главом. Одмах затим, враћају се сва тројица, певајући.) 

МИЛИЦИОНЕР, КОНДУКТЕР И ЧУВАР: 

И ми смо били деца 

Али! 

Знало се ко је велики 

А ко је мали. 

Шта је ово данас? 

Куда ово води? 

Зар су исте игре 

Остале у моди? 

И ми смо деца били 

Али! 

Како се брзо, брзо 

Преко ноћи стари 

Али... али... али... 

(Одлазе заједно, причајући да деца припремају „грађу” за „оволиког” змаја.) 

МИЛИЦИОНЕР: Ја знам, сигуран сам, тај ће змај да направи неки неред 

у саобраћају. Мораћу да проучим књиге да видим ко има предност: змај 

или нека друга кола. Благо милиционерима који су раније отишли у пензију. 

Мене су закачиле и ракете и васионски бродови, и ево – свемирски змајеви. 

Убиће ме наука и техника. 

КОНДУКТЕР: Тај змај ће сигурно да се судари с мојим трамвајем. И ко ће 

бити крив? Наравно – ја. Како се процењује штета судара змаја и трамваја? 

МИЛИЦИОНЕР: Појма немам. 

ЧУВАР: Кад будем почистио цео парк, змај ће да пролети и пообара суве 

гране и лишће, а ја ћу да радим преко времена док не умрем на некој клупи. 

Тог змаја би требало ухапсити чим полети. Сигурно неће имати дозволу за 

летење. „Немате дозволу?” Молим лепо, змај се приводи и хапси! 

(Одлазе договарајући се шта да раде.) 

жмурке – дечја 

игра скривања и 

тражења 

вија – дечја игра 

у којој је циљ 

ухватити некога 

да би он постао 

„вија“ 




241


1. Прочитај пажљиво одломак драмског текста Свемирски змај Душана Ковачевића. 

Како реагују милиционер, кондуктер и чувар на дечје несташлуке? Сећају ли се они 

својих дечјих дана? Шта им то најтеже пада код данашње деце? Има ли њихова брига 

за безбедност и сигурност деце некаквог основа? 

2. Када човек порасте, губи ли он способност да машта, да се чуди, да сањари, да се 

игра? Шта ти је било смешно у овом одломку? Како представници различитих професија 

тумаче дечју намеру да направе свемирског змаја? Прокоментариши намеру 

милиционера да ухапси змаја због кршења јавног реда и мира. 

3. Шта је уопште свемирски змај? Како га ти замишљаш? Упореди игре својих вршњака 

са онима које проналазиш у овом одломку. 

4. У чему је смисао дечје игре у свету озбиљних и одраслих? Шта мислиш, има ли наде 

за јунаке овог одломка да се сете дивних и немирних дана свог детињства? Прочитај 

драмски текст у целини и дознај одговоре на сва ова, и друга, непостављена питања. 


Душан Ковачевић (1948), најзначајнији савремени српски 

драмски писац, аутор драмских текстова, филмских сценарија, 

радио и ТВ драма, филмски и позоришни редитељ. 

Његов драмски опус обухвата преко двадесет пет наслова, 

међу којима су: Маратонци трче почасни круг (1972), Радован 

трећи (1973), Балкански шпијун (1983), Професионалац (1990), 

Лари Томпсон — трагедија једне младости (1996) и др. 

Кључне речи: драма у ужем смислу 

242 





ВРСТЕ КАРАКТЕРИЗАЦИЈЕ КЊИЖЕВНОГ ЛИКА 

Врсте карактеризације књижевног лика 

Врсте карактеризације 

према особинама лика 

1. физичка 

карактеризација 

(на основу описа физичког 

изгледа јунака) 

2. психолошка 

карактеризација (на 

основу размишљања и 

осећања ликова) 

3. говорна (језичка) 


(на основу начина говора 

ликова и језика који 

користи) 

4. социјална (друштвена) 


(на основу порекла и 

средине у којој живи) 

5. етичка (морална) 


(на основу изграђених 

моралних ставова) 


према приповедачком 

поступку аутора 

1. директна 


(писац објашњава јунака 

путем описа и коментара) 

2. индиректна 

карактеризација (јунак 

путем својих поступака 

открива своју природу) 

3. комбинована 


(комбинују се елементи 

директне и индиректне 

карактеризације) 


према психолошким 

особинама лика и 

његовим моралним 

ставовима 

1. динамичка 


(лик се приказује кроз 

развој, сазревање и 

промене) 

2. статичка 


(осветљава се сам једна 

доминантна особина лика) 

3. схематична 


(лик испољава и позитивне 

и негативне моралне 

особине) 




243


РОДОВИ И ВРСТЕ АУТОРСКЕ (ПИСАНЕ) КЊИЖЕВНОСТИ 

КЊИЖЕВНИ РОД: 

ЛИРИКА 

ЛИРСКЕ ВРСТЕ: 

• ОПИСНА 

(ДЕСКРИПТИВНА) ПЕСМА 

• РОДОЉУБИВА 

(ПАТРИОТСКА) ПЕСМА 

• МИСАОНА 

(РЕФЛЕКСИВНА) ПЕСМА 

• ЉУБАВНА ПЕСМА 

• СОЦИЈАЛНА ПЕСМА 

• ХИМНА 

• УСПАВАНКА 

• ШАЉИВА ПЕСМА 

• ПЕСМА У ПРОЗИ 

• ЕЛЕГИЈА 

• ДИТИРАМБ 

• ОДА 


ЕПИКА 

ЕПСКЕ ВРСТЕ У СТИХУ: 

• ЕП (ЕПОПЕЈА) 

• СПЕВ 

ЕПСКЕ ВРСТЕ У ПРОЗИ: 

• БАСНА 

• БАЈКА 

• НОВЕЛА 

• ПРИПОВЕТКА 

• РОМАН 

• КРАТКА ПРИЧА 

• ПРИПОВЕСТ 

• АНЕГДОТА 

• ЦРТИЦА 

• ЖИТИЈЕ 

• АФОРИЗАМ 


ДРАМА 

ДРАМСКЕ ВРСТЕ: 

• ТРАГЕДИЈА 

• КОМЕДИЈА 

• ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ 

ДРАМСКЕ ПОДВРСТЕ: 

• ЈЕДНОЧИНКА 

• ДРАМА ЗА ДЕЦУ 

• РАДИО-ДРАМА 

• ИСТОРИЈСКА ДРАМА 

ОСТАЛЕ ФОРМЕ ДРАМЕ: 

• СЦЕНАРИО 

• СИНОПСИС 

• ТЕЛЕВИЗИЈСКА ДРАМА 

ЕПСКО-ЛИРСКЕ ВРСТЕ: 

• БАЛАДА 

• ПОЕМА 

• РОМАНСА 

КЊИЖЕВНОНАУЧНЕ ВРСТЕ: 

• БИОГРАФИЈА 

• АУТОБИОГРАФИЈА 

• ДНЕВНИК 

• ПУТОПИС 

• МЕМОАРИ 

О књижевним врстама које су обојене бојом ћеш нешто више сазнати у наредним 

разредима. 

244 




РЕШЕЊА 

МОЗГАЛИЦА (стр. 67) 

1 

О Г Њ И Ш Т Е 

2 

Д Р В О 

3 

О 

4 

Ч 

И 

5 

Ј А С Т У К М 

E 

6 

У М Е 

7 

К И Ш А 

8 

Р 

9 

С 

10 

Т Р Н 

11 

Ж А Б А 

12 

К Њ И Г А К Т 

ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ (стр. 88 и 89) 

1. а) рефлексивна (мисаона) песма; б) дескриптивна (описна) песма; в) рефлексивна 

(мисаона) песма. 2. а) обгрљена рима; б) укрштена рима. 3. персонификација, 

метафора, епитет. 4. дванаестерац (александринац). 5. слободни стих. 6. а) Међу својима; 

б) Владислав Петковић Дис; в) метафора, епитет. 7. аутобиографија. 8. Јован Дучић. 

9. катрен. 




245

КЊИЖЕВНА УКРШТЕНИЦА (СТР. 109) 

1 2 3 4 

5 

С И Н Х И Л А Н Д А Р Ж И Ч А 

7 

8 

9 

П Л А Н И Н А 

Р И М У Н 

И Р 

10 

П У Ж 

Р А Л Е Г О 

16 

11 

12 

Е П И Т Е Т О В О 

13 

14 15 

Р И Ј А Ж И Ч А М 

17 

И Ц А Р Е В И Н А 

Ј А О 

18 19 20 

Д И Б М 

Д Е Л И К 

21 

22 

23 

О Ј А О Н А И С Х Р С А Р А 

24 

Н А Л А 

Н А Т А Ш А Н 

25 

А 

П Е Р Г А М Е Н Т О 

26 

27 

С А В А А 

О Н 

28 

29 

Р Е Ф Л Е К С И В Н А 

В А Њ А 

ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ (стр. 174 и 175) 

1. а) дневник; б) путопис. 

2. Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда, 







Велика душа месечева снива. 

3. а) укрштена рима; б) Божур; парна рима. 4. а) Подне; б) Божур; в) Крф, плава 

гробница; г) Плава гробница; д) Крвава бајка. 5. дванаестерац, осмерац, десетерац, 

четверац, петерац. 

246 




ИНДЕКС 

А 

алегорија 154, 213 

алегорично-сатирична 

приповетка 198 

александринац 75 

алитерација 196, 213 

анахронизам 127 

асонанца 196, 213 

аутобиографија 17, 20 

афоризам 44, 66 

Б 

биографија 100 

В 

везани стих 78 

Г 

главни мотив 25 

градација 132, 212 

Д 

дванаестерац 75 

дескрипција 74 

дескриптивна песма 73, 245 

дијалог 127 

дневник 168, 172, 245 

драма у ужем смислу 243, 245 

драмска радња 223 

драмска ситуација 231 

Е 

експозиција 223 

елегија 165, 167, 245 

епизода 39 

епитет 212 

епске народне песме покосовског 

тематског круга 111 

епске нареодне песме средњих 

времена 135, 155 

епске народне песме старијих 

времена 113, 115, 118, 155 

епске народне песме о хајдуцима 

125, 129, 133, 155 

епске народне песме о ускоцима 

143, 151, 155 

епски атрибути 116 

етиолошко предање 97 

Ж 

житије 98, 100, 245 

З 

загонетка 65 

заплет 223 

И 

изрека 66 

интернационални мотив 153 

иронија 205 

историјски роман 44, 137, 142 

К 

карактеризација књижевног лика 

59, 244 

књижевни родови и врсте 245 

комедија 215, 223, 224 

контраст 213 

кулминација 223 

културно-историјско предање 95, 

108 

Л 

легендарна прича 91, 93, 94 

леонинска рима 124 

лирски субјект 54 

М 

метафора 15, 154, 213 

монолог 113, 127 

мотив 25, 127 

мотивација 24 

Н 

нарација 12 

наратор 25 

народна бајка 30, 38 

новела 181, 184, 245 

О 

обгрљена рима 74 

оксиморон 167 

ономатопеја 194, 212 

опкорачење 75 

П 

парна рима 74 

пејзаж 74 

перипетија 223 

персонификација 212 

песма у прози 82 

питалица 65 

поређење 212 

пословица 64 

предање 95 

приповедање у првом лицу 49 

приповедање у трећем лицу 12 

приповетка 22, 25, 45, 177, 185, 

207 

психолошка мотивација 24, 183 

путопис 162, 164 

Р 

расплет 223 

рефлексивна песма 77, 79, 80, 

245 

рефрен 79 

ретроспективно приповедање 

194 

рима 74 

родољубива песма 157, 159, 245 

роман 26, 40, 55 

С 

сатира 29, 197, 206 

сатирична песма 195, 196, 245 

сиже 123 

синестезија 75 

слободни стих 78 

словенска антитеза 132, 213 

У 

укрштена рима 16, 74 

унутрашњи монолог 12, 113, 184 

Ф 

фабула 149 

Х 

хипербола 212 

хронолошко приповедање 21 

хумор 180 

Ц 

цезура 75 




247

Српски језик 7 Уметност речи, читанка, Нови Логос

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?