Филозофија 4, Уџбеник за 4. разред гимназије, Klett

Милош Јеремић 

ФИЛОЗОФИЈА 

Уџбеник за четврти разред средње школе 

4. 

Уџбеник 

Овo je промотивни примерак који служи да се наставници упознају са садржајем и одаберу најквалитетније уџбенике 

у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права задржана. Забрањено фотокопирање и продаја.

ПРОМОТИВНИ 

ПРИМЕРАК

Милош Јеремић 

Филозофија 






Треће издање 

Аутор: Милош Јеремић 

Фотографије: подаци у колофону на страни 296 

Рецензенти: Др Владимир Милисављевић, виши научни сарадник, Институт за 

филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду 

Зоран Башић, професор филозофије, Тринаеста београдска гимназија, Београд 

Александар Крстић, професор филозофије, Гимназија „Светозар Марковић”, 

Нови Сад 

Графичко обликовање: „Total Idea”, Нови Сад 

Обликовање корица: Издавачка кућа „Кlett” 

Лектура: Данијела Вујетић 

Издавач: Издавачка кућа „Кlett” д.о.о. 

Маршала Бирјузова 3–5/IV, 11000 Београд 

Teл.: 011/3348-384, факс: 011/3348-385 

office@klett.rs, www.klett.rs 

За издавача: Гордана Кнежевић Орлић 

Главни уредник: Александар Рајковић 

Уредник: Иван Перић 

Штампа: Цицеро, Београд 

Тираж: 2.000 примерака 


Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије одобрио је издавање 

и употребу овог уџбеника за четврти разред гимназије и четворогодишње средње стручне 

школе решењем број 650-02-535/2013-06 од 13. 02. 2014. 

ПРИМЕРАК 

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог 

ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући фотокопирање, штампање, 

чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем 

на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу са места и у време које он одабере, без 

писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење 

Закона о ауторском и сродним правима. 

© Klett, 2018. 

ISBN 978-86-7762-310-4

Како треба читати овај уџбеник 

Када први пут треба да употребиш програм за рачунар или неки нов уређај, како то 

радиш? Да ли прво прочиташ упутство, па га примењујеш корак по корак? Или покренеш 

програм, па покушаваш на основу искуства и интуиције да га употребиш? Ако ти 

је ова друга стратегија ближа, онда вероватно не читаш овај текст. Морам да признам да 

и сâм више волим овај други начин. Ипак, увек постоје они који радије прво прочитају 

упутство, за њих ово и пишем. Не треба заборавити још нешто: ми који одмах нешто 

употребимо, без читања упутства, често наиђемо на проблем. Тада погледамо упутство. 

Према томе, можда ово чита и неко ко упутства никако не воли. 

Уџбеник је подељен на пет области. Свака област почиње навођењем основних тема 

које ће бити разрађене у тексту. Испред неких текстова налазе се питања. Добро је да 

покушаш да одговориш на питања пре него што почнеш да читаш текст. Ова питања ће 

ти помоћи да повежеш филозофију и сопствено искуство. Филозофија није делатност 

усамљених чудака, већ човекова свакодневна потреба. Ту су и питања на крају текста. 

Нека од њих ће ти помоћи да провериш да ли разумеш текст, а друга треба да ти дају 

идеју за размишљање и самостално филозофирање. Постоје, наравно, и упутства за ученике 

који желе да боље овладају одређеном темом. Добро је да урадиш што више ових 

задатака. 

Поред основног текста уџбеника приметићеш уоквирене текстове, слике, фотографије, 

графиконе. На овај начин наглашене су значајне и занимљиве теме, као и непознате 

речи. На крају књиге је Филозофски речник који ћеш погледати ако ти је нека реч 

непозната. На крају целина се налази Резиме у коме су истакнуте најважније чињенице 

које ти требају да би ишао/ишла даље. 

Уз уџбеник је придодата и књига која се зове Хрестоматија. Реч „хрестоматија” 

потиче из грчког језика и значи збирка текстова корисних за учење. У њој се налазе 

текстови познатих филозофа. Ове текстове особе које се баве филозофијом називају 

примарном литературом или оригиналним текстовима. Секундарна литература су текстови 

о филозофима и њиховим филозофијама. Већи део овог уџбеника је секундарна 

литература. Много је боље читати оригиналне текстове него секундарну литературу, као 

што је боље окупати се у мору него слушати приче о томе како изгледа купање у мору. 

Наравно, купање у мору може да буде опасно, ако не умемо да пливамо. Треба ли уопште 

да причам шта ће се догодити ако налетимо на неку јаку морску струју? Или на неку 

опасну морску животињу, рецимо ајкулу? Ипак, ко не крочи у воду, неће научити да 

плива. Зато се прво вежба у плићој и безопаснијој води или у базену. Слично је и када 

читаш филозофски текст. Наравно, није опасно као пливање са ајкулама, али можеш да 

се обесхрабриш и одустанеш. Зато су текстови који су дати у Хрестоматији једноставнији 

су за разумевање, а уз њих се налазе и упутства која ће ти бити од помоћи. 

Толико засада. Како ћеш још употребити уџбеник, зависи од твоје одлуке, сарадње 

са наставником и креативности. Да не заборавим најважније – желим ти добродошлицу 

у филозофију. Надам се да ћеш уживати. 

Аутор 



Садржај 



Шта је филозофија? .........................................................9 

Одређење филозофије ....................................................9 

Име и појам филозофије ...............................................9 

Врсте филозофских питања ...........................................12 

Зашто се бавимо филозофијом? ..........................................15 

Филозофија и друге области. .............................................20 

Филозофија и мит ....................................................20 

Филозофија и религија. ...............................................21 

Филозофија и наука. ..................................................23 

Филозофија и уметност ...............................................25 

Основне филозофске дисциплине ........................................27 

Резиме. .................................................................30 

Античка филозофија .......................................................31 

Проблеми античке филозофије ...........................................31 

Друштвени услови за настанак филозофије .............................31 

Предуслови за настанак филозофије код старих Грка ....................32 

Основна филозофска питања античке филозофије ......................36 

Питање прапочетка. .....................................................38 

Античке космогоније .................................................38 

Природа и њено порекло (прапочетак) .................................39 

Јонски физиолози ....................................................40 

Истина и привид ........................................................44 

Природа и број .......................................................45 

Алегорија о пећини ...................................................48 

Агностицизам и скептицизам .........................................51 

Биће, мноштво и кретање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .53 

Биће. ................................................................53 

Елејска онтологија ....................................................54 

Једно и мноштво......................................................57 

Учење о елементима ..................................................58 

Семена ..............................................................59 

Атоми ...............................................................60 

Биће и кретање .......................................................61 

Потенција и реалитет .................................................62 

Значај супротности за тумачење природе. .................................64 

Дуализам у филозофији ...............................................64 

Јединство супротности. ...............................................66 

Једно и мноштво као супротности .....................................67 

Метафизичко одређење стварности. ......................................68 

Супстанција и акциденција. ...........................................68 

Проблем узрока ......................................................70 

4

Демијург . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .70 

Четири узрока. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .71 

Непокретни покретач. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .72 

Трансценденција и иманенција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .74 

Хришћанска метафизика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .75 

Појам дијалектике . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .79 

Зенонова дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .80 

Дихотомија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .81 

Ахил и корњача. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .82 

Стрела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .82 

Дијалектика и реторика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .82 

Сократово подучавање мудрости . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .86 

Историјски извори о Сократу. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .86 

Иронија и мајеутика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .87 

Ерос и екстаза. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .88 

Припрема за смрт – докази о бесмртности душе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .91 

Рано хришћанство и дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .93 

Сведочанство душе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .95 

Догматика и дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .95 

Врлина и добро . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .98 

Врлина и знање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 

Врлина је знање. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 

Критика изједначавања врлине и знања. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 

Златна средина и златно правило . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102 

Врлина и заједница . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 102 

Идеална држава . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 

Божја држава. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 

Политичка животиња . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 

Питање индивидуалне среће . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 

Срећа и задовољство. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 

Срећа у хеленистичко-римској епохи. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 112 

Стоицизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 

Хедонизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 

Резиме . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 

Средњовековна филозофија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122 

Основни проблеми средњовековне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122 

Четири традиције средњовековне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 

Католичанство . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 

Православље . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124 

Ислам. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 

Јудаизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 

Питања филозофије средњег века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 

Однос вере и разума . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132 

(Не)изрецивост божјих особина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 

Катафатичка и апофатичка теологија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 


у складу са својим начином рада. Не може се користити у настави. Сва права задржана. Забрањено фотокопирање и продаја. 

5



Проблем мноштва божијих имена. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 134 

Учено незнање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 

Вера и филозофија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 

Слушкиња теологије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 

Авероизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138 

Докази о егзистенцији бога . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 

Вера и херменеутика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 

Проблем универзалија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142 

Реализам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144 

Номинализам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144 

Концептуализам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 

Улога филозофије у формирању хришћанског учења . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 

Резиме. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 

Филозофија новог доба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 

Дух новог доба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 

Основни проблеми нововековне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154 

Проблем методе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 156 

Оруђе разума. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157 

Индуктивни метод и експеримент . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158 

Учење о идолима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 

Универзална математика (Mathesis universalis). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161 

Јасна и једноставна правила . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161 

Хиперболичка скепса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162 

Проблем супстанције . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165 

Просторна и мисаона супстанција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 

Декартов онтолошки доказ за егзистенцију бога. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 

Коначно и бесконачно биће . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168 

Атрибут и модус . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168 

Пантеизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169 

Материјализам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170 

Примарни и секундарни квалитети . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170 

Проста и сложена супстанција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 171 

Престабилирана хармонија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 172 

Проблем сазна ња. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 

Рационализам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176 

Урођене идеје. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 176 

„Свако одређење је негација” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179 

Нужан и довољан разлог . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179 

Емпиризам. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181 

Солипсизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 

Скептицизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 

Проблем субјекта. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186 

Трансцендентална филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186 

Коперникански обрт. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187 

Сазнања a priori и a posteriori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 188 

6

Чулно сазнање . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 

Разум . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 

Синтетички судови a priori? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191 

Шта је ум?. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192 

Учење о науци. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 192 

Умска синтеза света . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195 

Апсолутни ум . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195 

Индиференција апсолута према субјект–објект релацији . . . . . . . . . . . . . . 196 

Свесна и несвесна продукција . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 196 

Филозофија апсолута као апсолутна филозофија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 

Систем апсолутне филозофије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 

Субјективни, објективни и апсолутни дух . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 

Дијалектика. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200 

Трансцендентална дијалектика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200 

Делотворна радња . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201 

Самоспознаја апсолута. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201 

Дијалектика – иманентни метод . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202 

Феноменологија духа . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204 

Спекулативна логика. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 

Начела разума у праву и политици. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 

Политика као техника. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 

Утопија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209 

Просветитељство. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210 

Критика религије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210 

Човек у природном стању . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 

Порекло државе и закона. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213 

Ум и слобода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 215 

Појам друштвених норми . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216 

Морална аутономија и хетерономија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 

Утилитаризам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 

Порекло морала . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 218 

Етика дужности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219 

Историја и слобода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221 

Дијалектика господара и слуге . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222 

Марксизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 223 

Резиме. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 226 

Савремена филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229 

Шта је савремена филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229 

Отуђење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230 

Критичка теорија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230 

Феминизам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231 

Наука, техника и филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232 

Однос према наслеђу нововековне рационалности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235 

Волунтаризам . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235 

Апстракција и интуиција. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236 



7



Нихилизам. ........................................................ 238 

Интуиционизам .................................................... 241 

Однос филозофских и научних метода .................................. 244 

Сцијентизам – умерени и радикални ................................. 244 

Логички позитивизам. .............................................. 245 

Хипотетичко-дедуктивни метод ..................................... 246 

Прагматизам ....................................................... 248 

Инструментализам .............................................. 248 

Комуникативно деловање ........................................... 249 

Језичка и логичка анализа у савременој филозофији ..................... 253 

Конотативно и денотативно значење ................................. 253 

Теорија дескрипција ................................................ 254 

Идеални језик и логички атомизам. .................................. 255 

Језички позитивизам ............................................... 255 

Логички позитивизам и логичка анализа ............................. 256 

„Одбрана здравог разума” ........................................... 257 

Језичке игре. ....................................................... 257 

Специфичност филозофских метода – феноменологија и херменеутика ... 260 

Феноменологија .................................................... 260 

Интенционалност свести. ........................................ 260 

Природни и филозофски став .................................... 261 

Феноменолошка редукција ....................................... 261 

Херменеутика ...................................................... 263 

Граматички и психолошки аспект ................................. 263 

Шта је писац хтео да каже? ....................................... 264 

Круг разумевања ................................................ 265 

Интерсубјективна комуникација. .................................... 266 

Филозофија егзистенције .............................................. 268 

Егзистенција без есенције ........................................... 269 

Филозофска вера и егзистенција ..................................... 271 

Фундаментална онтологија .......................................... 272 

Егзистенцијализам ................................................. 275 

Филозофија данас ..................................................... 279 

Наука од позитивизма до интердисциплинарности. ................... 279 

Структурализам, постмодерна и друштвена критика .................. 280 

Неомарксизам ................................................... 281 

Структурализам ................................................. 281 

Постмодернизам. ................................................ 283 

Филозофија у школи ................................................ 284 

Примењена етика као филозофски приступ проблемима савременог света и 

свакодневног живота .................................................. 287 

Порекло савремене етике ........................................... 287 

Примењена етика. .................................................. 289 

Консеквенце у свакодневном животу. ................................ 290 

Политичке консеквенцe ............................................. 291 

Резиме. ............................................................... 294 

Филозофски речник ................................................... 297 

8

Шта је филозофија? 

У овом поглављу ћеш: 

разумети и анализирати појам филозофије; 

разумети и анализирати однос филозофских и осталих питања; 

научити да разликујеш теоријска, практичка и поетичка питања; 

анализирати зашто се човек бави филозофијом; 

анализирати однос филозофије, религије, науке и уметности; 

сазнати и разумети који су најважнији филозофски проблеми и филозофске дисциплине. 

Одређење филозофије 

→ Да ли ти се некада наметнуло неко питање на које 

нико није умео да ти одговори? 

→ Знаш ли неко питање на које постоје различити 

одговори од којих би сви могли бити и тачни и 

нетачни? 

→ Да ли те је неко питање навело на то да дуго 

размишљаш о одговору без задовољавајућег 

резултата? 

→ Када некоме кажеш да филозофира, шта то значи? 

Име и појам филозофије 

Девојчица којој је умро деда се пита шта се догодило. 

Може ли деда да се пробуди? Хоће ли и она морати 

једнога дана да умре? 

Стефану се свиђа Милица, а чини се да се и Милици 

допада Стефан. Он, међутим, зна да је његов најбољи 

друг, Светомир, заљубљен у Милицу, али и да се 

Светомир Милици ни најмање не свиђа. Треба ли онда 

слободно да се удвара Милици? Светомир јој се свакако 

не свиђа и она неће бити са њим. Ипак, Светомир му је 

најбољи друг и није поштено да најбољем другу преотме 

симпатију. 

Кинески мислилац из IV века пре нове ере записао 

је следећу причу. „Једном сам ја, Чуанг Це, сањао да сам 

лептир. Лепршајући наоколо, срећан и весео, радио сам 

шта ми се прохте. Не бејах свестан да сам Чуанг Це. 

Одједном, пробудих се и, гле, поново бејах Чуанг Це. 

Сада не знам јесам ли човек који је сањао да је лептир, 

или лептир који сања да је човек?” 

КАКО ПРОНАЋИ ОДГОВОР? 

Шта се дешава са душом после смрти? 

Умире ли заједно са телом? Да ли тело 

функционише као уређај? Када се уређај 

поквари и када је дуже време у квару, 

понекад се може поправити. Зашто се онда 

мртав човек не може „поправити”? Ако тело 

није уређај који покреће душу, где она нестаје 

када човек умре? 

Да ли је фер да се удвараш симпатији 

свог најбољег друга или своје другарице? 

Она или он се теби свиђа, изгледа да се и ти 

свиђаш њој или њему, а знаш да твој најбољи 

друг/другарица нема никакве шансе... 



9

МОРАЛНА ДИЛЕМА 

Пилот баца бомбу на место где би 

могло бити цивила. Да ли му савест олакшава 

помисао да се бори за виши циљ? 

Да ли је ослобођен моралне одговорности 

зато што „само слуша наређења”? Да 

ли ико има права да одузме живот другој 

особи, под било којим изговором? 

ОТВОРЕНА И ЗАТВОРЕНА 

ПИТАЊА 

Затворена питања су питања на која 

је могуће дати проверљив одговор. Може 

се утврдити да ли је одговор тачан или 

нетачан, што спречава даљу дискусију о 

тим питањима. Таква су питања: 

Како се израчунава површина коцке? 

Како гласи Бојл–Мариотов закон? Ко је 

написао књигу Проклета авлија? 

Отворена питања су питања на која 

није могуће дати једнозначан и проверљив 

одговор, па се зато непрекидно 

„мотају” по нашој свести и изазивају 

дискусију. Таква питања могу бити филозофска, 

на пример: 

Шта је срећа? Да ли је душа бесмртна? 

Да ли је морално да прекршимо закон 

када већина људи око нас то ради? 

Војни пилот је добио задатак да баци бомбу на место 

где може бити и цивила. Старешине су му објасниле да је 

циљ његове акције хуман, те да ће војном интервенцијом 

ослободити диктатуре земљу коју напада. Диктатура против 

које се бори односи свакодневно много више живота него 

бомба коју ће он бацити. Ипак, доле су невини цивили и ако 

послуша наређење, он ће их убити. Ако то не уради, задатак ће 

сигурно прихватити неки други пилот, тако да цивиле свакако 

неће спасти. Даље, сваки следећи дан у диктатури односи нове 

жртве. Да ли је ослобођен моралне одговорности зато што 

„само слуша наређења”? Да ли га оправдава чињеница да не 

може никако да спасе цивиле? Хоће ли његову савест умирити 

мисао да и остали пилоти раде исто што и он? 

Овакве и сличне ситуације честе су у животу човека. Оне 

узнемиравају, и већина би волела да их избегне. Оно што је у 

њима најстрашније јесте чињеница да нико не може да ти дâ 

сигуран савет како да се у тим околностима снађеш. Решења 

до којих долазиш могла би бити исправна, али то није сигурно. 

Многи мудри људи исписали су хиљаде страница оваквим 

недоумицама. Нажалост, ти мудри људи дају врло различита, 

међусобно супротна решења, са којима је тешко изаћи на крај. 

Исто важи и за савете које можеш да добијеш од пријатеља, 

родитеља, наставника, стручњака. Често ће они бити потпуно 

супротни. 

Ипак, овакве ситуације ће се стално понављати и 

примораваће те на самостално промишљање. Тако ћеш се 

запитати: „да ли постоји бог”, „шта се дешава са душом после 

смрти”, „шта је то добар живот”, „шта ме боље приказује – моје 

тело или моје мишљење”, „шта је срећа”. 

Оваква питања се зову отворена питања. Она су отворена 

зато што на њих није могуће дати одговор који би био сигурно 

тачан. Претпостави да особа коју узнемирава помисао на смрт 

пита: „Шта ће бити са мојом душом после смрти?”, а дежурни 

„мудрац” јој даје одговор: „Преселиће се у друго тело”. Хоће 

ли бити задовољна одговором? Хоће ли помисао на смрт 

престати да је узнемирава? Коначно, да ли је овај одговор 

тачан или нетачан? 

Ниједна наука се не бави овим питањима. Један од 

разлога је тај што на њих није могуће дати једнозначан, тачан 

одговор. Постоји навика да се од науке очекују одговори. 

Када се разболиш, отићи ћеш лекару. Када желиш нову 

кућу, тражићеш пројекат од инжењера. Ако те заболи зуб, 

обратићеш се зубару. Шта ћеш ако те узнемирава страх од 

смрти? Или ако не умеш да одредиш свој циљ у животу? Коме 

ћеш се обратити ако имаш моралну дилему? 



10

Наравно, у оваквим ситуацијама увек 

осећаш усамљеност и препуштеност себи. 

Проблем је у томе што људи најчешће нису 

спремни да се носе са непознаницама које 

их избацују из свакодневице. Дакле, решење 

је да вежбаш да се ваљано определиш у 

ситуацијама које је немачки филозоф Карл 

Јасперс називао „граничним ситуацијама 

егзистенције”. Људи се често, када су 

у недоумици, обраћају свештеницима, 

психолозима, лекарима. Брзо установе да 

за оваква питања не постоје стручњаци. 

Они којима се обратимо могу да нам понуде 

савете, упутства, чак и некакве одговоре. 

Ипак, одлуке морамо сами да донесемо. 

Филозофија је људска делатност која 

се бави оваквим питањима и помаже 

ти да са њима изађеш на крај. Она ти не 

даје решења, већ те оспособљава да их 

ваљано промишљаш. Када покушаш да 

одредиш шта је то филозофија, наилазиш 

на многобројне тешкоће. У различитим 

историјским периодима филозофија се 

схватала на различите начине. Схватање 

филозофије такође зависи и од културе у 

којој се она развија – источне и западне 

културе различито тумаче филозофију. 

Даље, филозофи се углавном не слажу око 

тога шта је филозофија и колико она вреди. 

Најзад, филозофија дозвољава оваква 

КАРЛ ЈАСПЕРС 

Карл Јасперс је био немачки 

психијатар и филозоф. Био је противник 

тоталитаризма и значајан 

поборник демократије. Због тога 

је током нацистичке власти у Немачкој 

био прогоњен. Живео је 

од 1883. до 1969. године. Његова 

најзначајнија дела су: Филозофија 

егзистенције, Филозофија, О истини 

и Филозофска вера. 

различита тумачења. У филозофији не тежимо коначним одговорима, већ 

аргументованом промишљању проблема. Зато није могуће дати једнозначан 

одговор на питање шта је филозофија. Сврха филозофије је да стално 

подстиче и унапређује мишљење. 

Сама реч „филозофија” има грчко порекло. Ова кованица настала је 

од речи „fi l e i n (φιλειν)” и „sophia (σοφια)”. Грчка реч „fi l e i n” је синоним речи 

„eros (ἔρως)” што значи волети, љубити, обожавати. „Sophia” значи мудрост, 

те би филозофија била љубав према мудрости. Иако се на старогрчком 

изговара као „philosophia (φιλοσοφια)”, у традицији изговора грчких речи на 

српском језику је облик „филозофија”. Слово „с” између два самогласника 

традиционално се чита као „з”. Тако се изговара „музика” (а не мусика), 

криза (а не криса), паразит (уместо парасит), музеј, фантазија и сл. 

Почеци филозофије се везују за античку Грчку, иако су и сами 

грчки аутори налазили узоре на Истоку. Сматра се да је прве филозофе 

инспирисала заповест исписана изнад улаза у Аполонов храм у Делфима: 

„Спознај себе (грч. Γνῶθι σεαυτόν)”. 

Граничне ситуације 

Ситуације које су суштински непроменљиве Карл Јасперс 

назива граничним ситуацијама. Ово су ситуације у којима 

филозофска питања која обично занемарујемо постају нужна. 

Овакве ситуације су смрт, патња, борба, заплитање у неизбежну 

кривицу, љубав итд. 

Филозофија (етимологија) 

Реч „филозофија” потиче од грчких речи „s o fi a (σοφια)” 

што значи „мудрост” и „philein (φιλειν)” – волети. Грчка реч 

„philosophia (φιλοσοφια)” може се превести као љубав према 

мудрости. У српском језику најчешће се изговара „филозофија” 

. 



11

Врсте филозофских питања 

Теоријска 

бог? 

Практичка 

Поетичка 

Ако поново погледаш питања која су наведена у досадашњем тексту, 

приметићеш да се таква питања међусобно разликују. Постоје питања о ономе на 

шта не можемо да утичемо. Да ли постоји бог? Да ли је свемир бесконачан? Да ли 

је душа бесмртна? 

Оваква питања се у филозофији називају теоријским питањима. Грчка 

реч „теорија” дословно значи „посматрање без интереса”, а односи се на умно 

сагледавање суштине ствари. У позориште одлазиш без интереса (користи), али не 

без интересовања. Напротив, позоришну представу заинтересовано посматраш, 

често се уживљаваш, идентификујеш се са ликовима. Глумци преносе не тебе своје 

емоције, заборављаш да је реч само о представи. Наравно, не пада ти на памет 

да реагујеш јер у догађајима које посматраш не налазиш 

никакав интерес. У сличној си ситуацији и када се бавиш 

теоријским питањима. Ова питања се односе на ствари 

према којима је однос посматрачки или теоријски. Разлог 

за ово је једноставан – реч је о ономе што не зависи од 

твоје воље. Када је у питању постојање бога, кретање 

небеских тела или бесмртност душе, једина могућа 

истраживачка позиција јесте – посматрање без интереса. 

Друга врста питања су питања о ономе што 

непосредно или посредно зависи од нас. То су питања 

о стварима које су предмет вољног одлучивања, делања 

или поступака које сама или сам бираш. Да ли је поштено 

побећи са часа када то уради већина ученика мог 

одељења? Да ли ћу бити лопов ако украдем од лопова? 

Да ли је абортус морално прихватљив? Да ли је убиство 

оправдано у самоодбрани или освети? Ко одређује 

шта је морално? Оваква питања филозофи називају 

практичким питањима, а најпознатија међу њима су 

етичка питања. Етика је филозофска наука о моралу. 

За практичко истраживање није довољно знање, већ 

је потребно деловати у складу са знањем. Не назива се 

моралним човек који зна шта је морално, већ онај који се 

понаша у складу са моралним правилима. 



Теорија 

Сазнавање, проучавање без интереса (користи), умно сагледавање суштине ствари. 

Практичка или практична питања 

Питања о стварима које зависе од наше воље. У нашој филозофској терминологији радије се користи термин 

„практичко” уместо „практично”, због семантике – имамо обичај да кажемо да су практичне ствари на пример 

перорез, хемијска оловка или мобилни телефон, док су практичка питања усмерена на вештину живота у заједници. 

Етика 

Филозофска наука о моралу. 

12

Иако латинска пословица каже да се о укусима 

не расправља, врло често расправљамо о питањима 

лепоте. Шта једно уметничко дело чини лепим? 

Зашто је неко дело уметничко, а неко кич? Оваква 

питања називају се поетичка питања. Реч „поезија” 

се обично користи за књижевно дело у коме је 

порука аутора изречена кроз стихове. Изворно, 

грчка реч „poïesis (ποιήσεις)” значи произвођење. 

За Грке поезија је обухватала све чулима доступне 

творевине. Зато се поезијом сматрало песништво, 

говорништво, али и занатство и медицина. 

Поетичка питања су, у филозофији, питања о 

уметничком стварању. Најпознатија међу њима су 

питања из области естетике, филозофске науке о 

лепом. 

Сва ова питања остају без коначних одговора 

из различитих разлога. 

Када говоримо о теоријским питањима, 

одговори нису коначни, зато што не постоји начин 

да их провериш. Ако се, на пример, запиташ да 

ли је материја дељива до бесконачности, какав 

год одговор даш, нећеш моћи да га провериш 

у искуству. Исто важи и за питање о постојању 

бога – бога не можеш да опазиш чулима, па те ово 

питање препушта на милост и немилост властитом 

промишљању. Сличан проблем се јавља и када 

се бавиш питањем настанка космоса. Ниси у 

могућности да путујеш кроз време, па не можеш 

да посматраш настанак космоса и провериш 

своје идеје о томе. Филозофска наука која се 

бави предметима недоступним чулима назива се 

метафизика. 

Практичка питања остају без коначног 

одговора зато што су ствар личне одлуке и става 

појединца. Често се правила која важе у заједници 

узимају као основа практичког одлучивања. 

Појединац, међутим, има способност да одлучи 

да ли ће се повиновати правилима заједнице или 

не. Исту етичку недоумицу можеш посматрати са 

више позиција, са подједнако добрим аргументима. 

Пилот из примера са почетка текста може за свој 

морални принцип да прихвати неповредивост 

људског живота и да одбије да изврши наређење, 

или да испусти бомбу на неко пусто место. Ако, 

међутим, изабере принцип војничке дужности, 

онда извршава наређење сматрајући да не сноси 

моралну одговорност. 

АРИСТОТЕЛ 

Поделу филозофских питања на теоријска, 

практичка и поетичка направио је један од најзначајнијих 

и најутицајнијих филозофа у историји – 

Аристотел. Рођен је у грчком граду Стагири 384. 

године пре нове ере. Образовао се у Атини где је 

касније отворио филозофску школу која се звала 

Лицеј или перипатетичка (шетачка) школа. Овај 

други назив потицао је од Аристотелове навике 

да шета са ученицима по врту током предавања. 

Најзначајнија Аристотелова филозофска дела су 

Метафизика, Политика и Никомахова етика. 

Умро је у изгнанству. Година његове смрти, 322. 

пре нове ере, узима се за крај класичне грчке и почетак 

хеленистичко-римске епохе. 

Естетика 

Филозофска наука о лепом. 

Поетика 

Вештина прављења ствари за чулно уживање 

и задовољавање телесних потреба. Обухватала 

је песништво, говорништво, али и занатство и 

медицину. 

Метафизика 

Филозофска наука о свету који није доступан 

чулима. 



13

Питања лепог и ружног налазе се у сфери личног доживљаја. Отуда честе полемике 

о вредности неког уметничког дела. На оно што сматрамо лепим или ружним такође 

утиче владајући идеал времена и културе у којој живимо. Захваљујући уметности јасно 

видимо како су се ти идеали мењали. Од Вилендорфске Венере са наглашеним симболима 

плодности, преко Гојине елегантно попуњене Голе Маје, до витке Пенелопе Круз и Монике 

Белучи, идеја женске лепоте се значајно променила. Слично се догодило и са идеалима 

мушке лепоте. У XVIII веку сматрало се да шармантан мушкарац мора да има велики 

стомак, па су они који су били витки стављали уметке испод кошуља. Данас се велики 

стомак сматра ружним, а идеал лепоте је преко мужевног шарма Шона Конерија и Џорџа 

Клунија стигао до дечјег лица Бреда Пита, Џонија Депа или Леонарда ди Каприја. 

Провери да ли разумеш 

1. Која су од следећих питања отворена: 

Ко је први израчунао обим Земље? Да ли бих ја остао ја ако би ми се променило 

тело? Када је почео Други светски рат? Колико углова има троугао? Зашто 

дозвољавамо да неко други донесе одлуку уместо нас? 

2. Зашто отворена питања остављају простор за дискусију? 

3. Због чега је тешко одредити шта је филозофија? 

4. Које врсте отворених питања постоје и по чему се разликују? 

5. Наведи десет отворених питања. Зашто их сматраш отвореним? Разврстај их према 

Аристотеловој подели питања. 

6. Наведе примере граничних ситуација. 

Филозофирај 


1. Сети се неке граничне ситуације. Опиши је и реконструиши своје промишљање те 

ситуације. 

2. Наведи неколико ствари које радиш без икаквог интереса (користи). Зашто их радиш? 

3. Можеш ли да се сетиш неке ситуације у којој те је обузела страст при истраживању? 

4. Западаш ли некада у препирке са неким о музици? Сети се како је ваша дискусија 

изгледала. Које сте аргументе користили? 

5. Пронађи у одељењу ученике који слушају потпуно другачију музику него ти. Објасните 

једно другом зашто слушате баш ту врсту музике. За сваки свој став употребите бар један 

аргумент. Покушајте да за сваки аргумент дате противаргумент. 


За оне који желе више … 

… да се упознају са филозофским проблемима 

Прочитај: 

1. Џулијан Баџини, Свиња која би да буде поједена, Лагуна, Београд, 2008. 

2. Стивен Ло, Филозофски фајлови, Плато, Београд, 2003. 

3. Бертранд Расел, Проблеми филозофије, Нолит, Београд, 1980. 

… да сазнају како се мењао идеал лепоте кроз историју 


Умберто Еко, Историја лепоте, Плато, Београд, 2004. 

14

Зашто се бавимо филозофијом? 

→ Да ли увек знамо оно што мислимо да знамо? 

→ Постоји ли нешто што не знамо да знамо? 

→ Зашто се неки људи баве филозофијом? 

→ Да ли је филозофија неопходна или се може без ње? 

ЧИТАЊЕ СТАРОГРЧКОГ ТЕКСТА 

Да ли смо увек свесни онога што знамо? 

У заградама поред грчких речи често се налази текст исписан словима којима 

смо навикли да обележавамо величине у природним наукама (угао, таласна дужина, 

фреквенција, електрични отпор…). У питању су, наравно, слова грчког алфабета. Нисмо 

навикли да се тим словима пише текст, па тај текст и не умемо да читамо. Да ли је заиста 

тако? Покушај овако: када наиђеш на реч исписану грчким алфабетом, прочитај је тако 

што ћеш употребити први глас имена грчког слова – где се појави „алфа”, прочитај га као 

„а” на пример, или „ламбда” као „л”. У табели су дата грчка слова са именима, а поред 

имена у загради је дат изговор. 

Α α алфа (а) Η η ета (е) Ν ν ни (н) Τ τ тау (т) 

Β β бета (б) Θ θ тхета (тх) Ξ ξ кси (кс) Υ υ 

ипсилон 

(и) 

Γ γ гама (г) Ι ι ита (и) Ο ο омикрон (о) Φ φ фи (ф) 

Δ δ делта (д) Κ κ капа (к) Π π пи (п) Χ χ хи (х) 

Ε ε епсилон (е) Λ λ ламбда (л) Ρ ρ ро (р) Ψ ψ пси (пс) 

Ζ ζ зета (дз) Μ μ ми (м) Σ σ ς сигма (с) Ω ω омега (о) 

Покушај сада да прочиташ следеће речи: φύσις, λόγος, ψυχά. Лако је, зар не? Наравно, 

није баш увек овако једноставно, али је сасвим довољно за почетак. Изгледају ли ти ове 

речи познато? Преведи их. Примећујеш ли да је начин читања класичног грчког језика 

(обично кажемо старогрчког) сличан читању текста на нашем језику? Ако те ово чуди, 

сети се порекла нашег писма. Прочитај грчки текст у заградама из претходног текста. 

На основу онога што је у претходном тексту речено о филозофији, тешко 

је разумети зашто се неко уопште њом бави. Филозофија поставља питања на 

која није могуће дати сигуран одговор. Ипак, филозофија је нужност без које 

човек не може да живи. Ако се запиташ „зашто”, даћеш најбољи аргумент за 

претходну тврдњу. Негирање потребе за филозофијом, одбијање да се бавимо 



15



ПЛАТОН 

њом, одбацивање филозофије, такође је филозофски став. Аристотел 

је у једном свом спису који се код нас обично преводи под насловом 

Наговор на филозофију навео: „Мораш да филозофираш, јер ако нећеш 

да филозофираш, мораш да филозофираш о томе због чега нећеш да 

филозофираш”. Филозофија је ствар мишљења, а без мишљења човек не 

може. 

Постоји могућност неаргументованог одбацивања филозофије. 

Неки људи одбијају да дају и прихватају аргументе. Оваква појава зове се 

мизологија. 

Није свака филозофска позиција филозофија. Већина људи може да 

пева, али их нећемо због тога сматрати оперским певачима. Деца играју 

фудбал, кошарку, рукомет, тенис, али нису професионални спортисти. 

Филозофија је неопходна свима, али нису сви филозофи. Често се за 

особу која много прича и све преозбиљно схвата подсмешљиво каже да – 

„филозофира”. 

Наравно да постоји разлика између филозофа и „филозофа”, али ми 

не умемо увек да је уочимо. Неки филозофи су остали несхваћени читавог 

свог живота, док неке „филозофе” неоправдано сматрамо мудрим. У 

приповеци Вођа, Радоја Домановића, наилазимо на пример „филозофа”. 

Појављује се особа коју проглашавају мудром зато што „само ћути и 

мисли”. Грађани је бирају за вођу и после много неприлика у које упадају 

сазнају да им је вођа слеп. 

Питање о поривима који људе наводе на филозофско истраживање 

такође је филозофско питање, једнако колико и питање о сврсисходности 

бављења филозофијом. Филозофија стално поставља питања о самој себи. 

Овакав однос према себи назива се саморефлексија. 

Прва људска побуда за филозофским истраживањем која је описана 

јесте чуђење. Платон је тврдио да је „својство филозофа баш то душевно 

стање”. Аристотел овај порив описује подробније. Људи су се, према 

Аристотеловом мишљењу, прво чудили очигледним и свакодневним 

тешкоћама. Питали су се шта је то што човека чини срећним, колико 

можемо да утичемо на своју 

судбину, шта је правично. 

Платон је један од најутицајнијих античких 

грчких филозофа. Живео је у Атини од 

424. до 347. године пре нове ере. Основао је 

прву филозофску школу која се звала Академија. 

Академија је радила девет векова све 

док је цар Јустинијан није 529. године нове 

ере затворио из верских разлога. Најпознатији 

Платонов ученик је Аристотел. Велики 

број Платонових дела је сачуван, а најпознатија 

међу њима су Гозба, Држава и Одбрана 

Сократова. 

Ова и слична питања 

настајала су како су људи 

наилазили на одређене проблеме. 

Касније су почели да се чуде над 

природним појавама. Коначно, 

постављали су себи питања 

о пореклу свега што постоји. 

Овакво чуђење је признавање 

незнања. Признавање незнања је 

предуслов проучавања. Аристотел 

у складу са овим разматрањем 

сматра да је филозофија бекство 

16

од незнања. Чуђење не треба схватити као нешто што само 

претходи филозофији и после ишчезава. Зачуђеност је стални 

покретач филозофије. Онај ко се бави филозофијом је увек 

изнова зачуђен над различитим проблемима. Овај порив је 

један од филозофских односа према стварности. 

Сумња је још једна од основних побуда за бављење 

филозофијом. Можеш ли да верујеш својим очима? Сламка у 

чаши са течношћу изгледа као да је савијена или преломљена. 

Када је извадиш, јасно је да је права. Да ли те варају очи? Или 

можда не вара чуло већ разум, када просуђује о ономе што 

чула опажају? Ово оставља могућност да сумњаш и у оно 

што видиш или опажаш неким другим чулом. Није сумња 

усмерена само на чулне податке. Можеш да сумњаш у квалитет 

неког уметничког дела које је већина људи прихватила. 

Знаш да постоје многи уметници чија су дела мало цењена у 

прошлости, а данас важе за изузетно вредна. Одличан пример 

су Бахове композиције. Дакле, постоје оправдани разлози за 

сумњу у оно што већина сматра исправним. Сумњи подлежу 

и научни закони. Многи од оних научних закона који су 

сматрани потпуно поузданим, данас то више нису. Учење 

према коме се наша планета налази у средишту свемира 

потпуно је одбачено, а вековима се прихватало као поуздана 

научна истина. 

Неки филозофи су сматрали да филозофија произлази 

из човекове тежње да загосподари природом. Енглески 

ренесансни филозоф Френсис Бејкон сматрао је да се знање 

и моћ поклапају. Непознавање узрока различитих појава у 

природи и друштву је узрок страха и неуспеха у овладавању 

природом и друштвом. Успех се, према Бејкону, постиже 

филозофским истраживањем узрока. Немачки филозоф 

Фридрих Ниче тврдио је да су се идејама сличним Бејконовим 

водили сви филозофи. У складу са тиме, одредио је вољу за 

моћ као главну побуду филозофирања. 

Граничне ситуације о којима говори Јасперс су такође 

извор филозофских побуда. У питању су ситуације у којима 

смо у потпуности препуштени себи. Једна од таквих ситуација 

је смрт. Њена неизбежност у нама изазива тескобно осећање. 

Не знамо шта је смрт. Не знамо какав је осећај у тренутку када 

живот престане, нити да ли се после тога тренутка ишта више 

осећа. Пред смрћу смо препуштени себи. Наравно, знамо да 

смо смртни и да смрт нужно стиже. Свест о неизбежној смрти 

изазива и подстиче на филозофско истраживање. Она може, 

такође, да нас наведе на уметнички чин или на прихватање 

неких религијских ставова. Наравно, највероватније ћемо при 

помисли на смрт одлучити да о њој даље не мислимо. 

РЕНЕ ДЕКАРТ 

Француски филозоф и математичар 

Рене Декарт сматрао је сумњу кључним 

приступом у филозофији. Својим 

правилом, према коме ништа не треба 

узимати за истинито док разуму није 

толико разговетно да нема разлога за 

сумњу, поставио је темеље критичког 

мишљења. Живео је у XVII веку. 

ФРИДРИХ НИЧЕ 

Немачки филозоф, Фридрих Ниче, 

тврдио је да се све људске побуде развијају 

из воље за моћ. Живео је од 1844. 

до 1900. године. Међу његовим делима, 

која су на граници филозофског и литерарног, 

посебно се истичу Тако је говорио 

Заратустра, Антихрист, С оне 

стране добра и зла и Воља за моћ. 



17

АЛБЕР КАМИ 

Француски филозоф, писац и новинар, 

Албер Ками, родио се у Орану 

(Алжир) 1913. године. Добитник је Нобелове 

награде за књижевност. Своје 

филозофске идеје износио је и у филозофској 

и у уметничкој форми. Његова 

најпознатија филозофска дела су Побуњени 

човек и Мит о Сизифу. Умро је 

1960. године. 

Француски нобеловац Албер Ками сматрао је да 

филозофија настаје из човековог покушаја да пронађе 

разумски поредак у свету у коме поредак не постоји. Човек 

је осуђен на смрт без обзира на то како је живео. Умиру и 

морални и неморални, и храбри и кукавице, и саосећајни и 

безосећајни. У том смислу, свака радња је једнако бесмислена. 

Како у својим књижевним делима, тако и у филозофским 

расправама, Ками упућује на проблем бесмислености људског 

постојања. Зато, сматра Ками, човек треба да одговара за 

све своје поступке, не скривајући се иза мишљења већине 

људи, иза обичаја или узвишених идеала. Овај бесмисао 

Ками изражава у чувеном цитату: „Да ли да се убијем или да 

попијем кафу?” Његова филозофија позната је под називом 

филозофија апсурда. 

Филозофија апсурда 

Камијев назив за човеков покушај да пронађе логичан поредак у 

свету у коме такав поредак не постоји. 

ФИЛОЗОФ ИЛИ „ФИЛОЗОФ” – ПИТАЊЕ ЈЕ САД! 

Зен је варијанта будизма настала у Индији, али најпопуларнија у Јапану. Идеал свих варијанти будизма 

је смиреност у стању које се назива нирвана. До овог стања зен-будисти долазе различитим вежбама. Нама 

најразумљивији облик зена су такозване зен приче. У филозофији се не бавимо будизмом, али зен приче 

добро илуструју одређене филозофске идеје и подстичу мишљење. На тај начин зен је сродан са филозофијом. 

Погледајмо како се у следећој зен причи објашњава проблем препознавања правог мудраца од онога који само 

подсећа на мудрог: 

„У случajу дa пoкрeнe и дoбиje рaспрaву o будизму сa oнимa кoд кojих je, свaки лутajући свeштeник мoжe дa 

oстaнe у зeн хрaму. Aкo je пoрaжeн, мoрa дa oдe. 

У jeднoм хрaму у сeвeрнoм дeлу Jaпaнa живeлa су зajeднo двa брaтa свeштeникa. Стaриjи je биo учeн, a млaђи 

приглуп и бeз jeднoг oкa. 

Jeдaн лутajући свeштeник нaиђe и зaмoли их зa прeнoћиштe, прoписнo их пoзвaвши нa дискусиjу o 

узвишeнoм учeњу. Стaриjи брaт, умoрaн oд нaпoрнoг рaдa тoг дaнa, рeчe млaђeм дa гa зaмeни. ,Иди и зaхтeвaj 

рaзгoвoр у тишини’, упoзoри гa. 

Taкo млaди свeштeник и стрaнaц oдoшe дo oлтaрa и сeдoшe. 

Убрзo пoслe тoгa путник устaдe, oтидe дo стaриjeг брaтa и рeчe му: ,Tвoj брaт je дивaн млaдић. Пoрaзиo мe je’ 

,Прeпричaj ми рaзгoвoр’, рeчe стaриjи брaт. 

,Пa’, oбjaсни путник, ,првo сaм ja пoдигao jeдaн прст, прeдстaвљajући Буду, прoсвeтљeнoг. Oндa oн пoдижe 

двa прстa, oзнaчaвajући Буду и њeгoвo учeњe. Ja пoдигoх три прстa, прeдстaвљajући Буду, њeгoвo учeњe и 

њeгoвe слeдбeникe у хaрмoничнoм живoту. Зaтим oн прoдрмa свojoм стиснутoм пeсницoм прeд мojим лицeм, 

пoкaзуjући дa сви пoмeнути пoтичу из jeднe суштинe. Taкo oн пoбeди и ja нeмaм прaвa дa oстaнeм oвдe.’ Oвo 

рeкaвши, путник oтидe. 

,Гдe je тaj чoвeк?’, зaпитa млaђи, дoтрчaвши дo свoг стaриjeг брaтa. 

,Чух дa си дoбиo дискусиjу.’ 

,Ништa ja нисaм дoбиo. Испрeбиjaћу гa.’ 

,Рeци ми тeму дискусиje’, зaпитa стaриjи. 



18

,Зaштo ли je, чим мe je углeдao, пoдигao jeдaн прст, врeђajући мe дa имaм сaмo jeднo oкo. Пoштo je 

стрaнaц, пoмислих дa трeбa дa будeм учтив прeмa њeму, пa пoдигoх двa прстa, чeститajући му штo oн имa 

oбa oкa. Oндa тaj нeучтиви бeдник пoдижe три прстa, сугeришући дa нaс двojицa имaмo сaмo три oкa. Ja сe 

нaљутих и пoђoх дa гa удaрим, aли oн пoбeжe нaпoљe и тo oкoнчa ствaр!’” 

Из књиге: Зен приче, Владислав Бајац и други, Београд, 1980. 


1. Који пориви наводе човека на то да се бави филозофијом? 

2. Шта су граничне ситуације? 


1. Сети се нечега што те је зачудило и навело на размишљање? 

2. Зашто људи често греше када треба да разликују правог и лажног филозофа? 

За оне који желе више… 

… да сазнају о филозофском чуђењу 


Жана Херш, Историја филозофије – филозофско чуђење, Светови, Нови Сад, 1998. 



19

Филозофија и друге области 

КСЕНОФАН ИЗ ЕЛЕЈЕ 

Ксенофан, грчки филозоф и песник, 

био је први критичар политеизма и 

антропоморфизма богова. Живео је у 

VI веку пре нове ере. У једној од својих 

сатиричних песама Ксенофан је тврдио 

да би коњи и лавови, када би имали 

руке и умели да цртају, приказивали 

богове као коње и лавове. Овим речима 

подсмевао се грчком обичају да се приказују 

богови у људском облику. 

→ Присети се неког мита (грчког, римског, египатског). Како га 

разумеш? Да ли га треба схватити дословно? 

→ Да ли постоји неки проблем који наука није у стању да реши? 

Ако постоји, објасни у чему је ограничење науке. 

→ Да ли је религиозној особи потребна филозофија? 

→ Да ли те некада читање књижевног дела наводи на 

размишљање? 

→ Можеш ли да се сетиш неког филма који има филозофски 

садржај? 

Ако си пажљиво прочитао/прочитала питања из бокса, 

приметићеш да се неки од проблема којима се бави филозофија 

појављују и у другим областима човековог деловања. Постојањем 

бога, душом, па и питањима морала баве се неке религије. Наука 

се бави настанком космоса. Уметност такође говори о љубави, 

богу и бесмртности. Сасвим је очекивано да се запитамо какво је 

место филозофије поред религије, науке и уметности. Јасно је да 

филозофију од ових области не можемо одвојити према предмету 

проучавања, али можемо према начину проучавања. Према томе, 

када је реч о филозофији, бићемо на погрешном путу ако питамо 

„шта” она проучава. У филозофији је право питање „како” се 

проучава одређени предмет. Погледајмо како то изгледа примењено 

на одређене области. 

Филозофија и мит 



Мит 

Најчешће традиционална прича о 

наводно историјским догађајима која 

служи да се развије поглед на свет једног 

народа и објасни одређена пракса, 

веровање или природни феномен. 

Логос 

Иако се често преводи као „наука”, 

основно значење је – реч. Остала значења 

су мишљење, говор, скупљање у реду, збор. 

Политеизам 

Веровање у више богова. 

Антропоморфизам богова 

Веровање да богови имају људски лик. 

Мит је рани облик религије. Обично се посматра као прича 

пуна фантастичних бића и догађаја, што он и јесте. Ипак, мит није 

само фантастична прича, већ покушај песника раних цивилизација 

да објасне свет који их је окруживао. 

Прва објашњења света била су митска. У свим цивилизацијама 

постоје митови о настанку света, настанку човека, пореклу обичаја. 

Наравно, та објашњења нису заснована на аргументима, већ на 

поетским сликама. Циљ мита и филозофије је сродан – објашњење 

порекла, тумачење смисла, објашњење истине. Приступ се, 

међутим, разликује – филозофија инсистира на логичком извођењу. 

Често се каже да је филозофија настала када се из мита издвојио 

логос. Мит је појаве објашњавао метафорама и алегоријама. 

Логичко извођење засновано је на аргументима и искуству. Мит се 

не састоји од произвољних метафора, већ су те метафоре такође 

засноване на искуству. Рецимо, тектонске поремећаје у северној 

Грчкој мит је објашњавао сукобом богова. Исте поремећаје наука 

објашњава као узроке земљотреса и рада вулкана. 

Када се разматра однос мита и филозофије, поред очигледних 

разлика уочавају се и значајне сличности, што и сугеришу значења 

20

ова два појма. Оба указују на говор, али на 

различите врсте говора. Песник који пише митове 

посматра природне појаве и даје тумачење. 

Научник се бави истом делатношћу. Значајна 

је разлика у томе што се песник препушта машти, 

а научник користи научне методе. Сродност 

је посебно очигледна када имамо у виду грчку 

митологију и грчко неуједначено тумачење 

митова. Догађаје из митова који би се Грцима 

учинили апсурдним они су лако прилагођавали и 

кориговали. У свакодневном животу и литератури 

било је такође присутно митско изражавање. 

ХИПАТИЈА 

Једна од жртава хришћанске 

нетрпељивости 

према филозофији била 

је александријска филозофкиња 

Хипатија. Током 

напада верске хистерије 

у V веку хришћани су је 

убили. 

Глумица Рејчел Вајс у улози 

Хипатије у филму Агора (2009) 

Филозофија и религија 

Сложеност односа филозофије и религије видела се већ у 

односу филозофије и мита, као раног облика религије. У том 

смислу, закорачило се у однос филозофије и религије већ у 

претходном поглављу. Ипак, када се говори о овом односу, 

првенствено се мисли на однос филозофије и монотеистичке 

религије, или филозофије и организоване религије. 

Прве монотеистичке идеје јавиле су се управо у 

филозофији, а први мислилац који је отворено критиковао 

политеизам звао се Ксенофан. Ксенофан је тврдио да је идеја о 

мноштву богова неразумна. Сачуван је његов стих: „Један је бог, 

боговима врховни владар и људима, ни ликом није налик ни 

умом смртницима”. 

Филозофија и религија имају најмање једну заједничку 

тему – бога и његову природу. Као што је већ наглашено, у 

филозофији се појаве проучавају на другачији начин него у 

осталим областима. Ово важи и за религију. 

Међусобни однос филозофије и религије се кроз векове 

мењао. То је у највећој мери однос између веровања и знања. 

Засада можемо да наведемо три основна односа која се јављају 

између ове две области. 

Први однос између филозофије и религије био је 

међусобно искључивање. С појавом религијских објава, 

верницима се филозофија учинила сувишном. Све оно што 

су филозофи истраживали у тренуцима великог религијског 

заноса, присталицама нових религија изгледало је бесмислено. 

Питање бесмртности душе, настанка космоса, смисла живота 

и индивидуалне среће религија решава објавом. Ове објаве 

су с временом постајале догме – тврдње које није дозвољено 

проверавати. Оправдање за овакве ставове налази се у идеји 

да је религијска истина недоступна људском уму. Посебно 

ИБН РУЖД 

Арапски филозоф из Кордобе познатији 

је по свом латинизованом имену 

Авероес. Тврдио је да је филозофија 

верска обавеза и оштро је критиковао 

обезвређивање филозофије. Ово своје 

становиште аргументовао је самом исламском 

традицијом. Живео је у XII 

веку. Његово најпознатије дело је Несувислост 

несувислости. 

Монотеистичке религије 

Религије које прихватају и поштују 

само једног бога. Најраспрострањеније 

су јудаизам, хришћанство и ислам. 

Догма 

Веровање или учење у које није 

дозвољено сумњати, дискутовати о 

њему и оповргавати га. 



21

Теократија 

Државно уређење у коме религија има 

доминантну улогу. 

ЈАКОБИНСКА ДИКТАТУРА 

Терор у Нанту, непознати аутор, 1793. 

Током владавине терора у Француској 

(1793) револуционари су, под 

утицајем просветитељске филозофије, 

погубили велики број свештеника. 



АУРЕЛИЈЕ АВГУСТИН 

Последњи филозоф античке 

епохе или први средњовековни 

филозоф, познат као 

Св. Августин из Хипа, живео 

је у северној Африци од 354. до 

430. године. Сматрао је да су 

вера и разумевање повезани. 

Познат је његов став: „Верујем 

да бих разумео (лат. Credo ut 

intelligаm)”. Његова најважнија 

дела су Држава божја и Исповести. 

су биле опасне околности у којима је организована религија 

добијала одлучујући утицај у заједници. Оваква појава 

зове се теократија. Нетрпељивост цркве према филозофији 

у таквим заједницама је деструктивна. Од проглашења 

хришћанства државном религијом у IV веку нове ере, па до 

529. године траје велики прогон филозофа и филозофије. У 

овом безумљу спаљена је библиотека у Александрији, убијено 

је много филозофа, док коначно филозофија у Византији није 

забрањена. 

Наравно, постоје и филозофије које искључују религију. 

За овакав однос користе се различити аргументи. У доба 

просветитељства, у XVII веку, предност се давала критичком 

уму. Црква се оптуживала за манипулацију. Тврдило 

се да свештеници користе религијске садржаје како би 

искоришћавали вернике. Оваква критика религија назива се 

просветитељском критиком. Ни овакав однос није прошао без 

опасних последица. Током јакобинске диктатуре у Француској 

побијено је на десетине хиљада свештеника. 

Поред искључивања, често навођен однос је допуњавање. 

Овај однос је најчешћи у римокатоличком и исламском 

средњем веку. Филозофија се схватала као помоћна теолошка 

дисциплина, „слушкиња теологије”. Њена улога је да помогне 

тумачењу религијских догми. Овај однос се често посматра 

као однос вере и знања. Вера почиње тамо где престаје знање. 

Римски филозоф Августин заступао је идеју да нас вера води ка 

знању. 

Коначно, постоји схватање да се филозофија и религија 

у великој мери поклапају. Ова идеја о поклапању заснована 

је на неколико заједничких особина. Прво, 

и филозофија и религија имају заједнички 

предмет – вечну истину. Друго, обе захтевају 

да онај ко се њима бави буде посвећен. Даље, 

и религија и филозофија подразумевају 

преданост истини, без обзира на лична 

предубеђења и интересе. Због тога, и 

филозофија и религија мењају онога ко им 

је посвећен. Требало би да посвећеник живи 

у складу са оним што је сазнао. Разлика 

остаје у сфери начина проучавања. Филозоф 

промишља вечну истину, захтева аргументе 

и доказе, док се у религији остаје на нивоу 

представе. Религија приказује, описује вечну 

истину и не изискује доказе. Због ових 

сличности није редак случај да се у историјама 

филозофије појаве религијски садржаји. 

22

Сва три поменута односа 

филозофије и религије нису ствар 

прошлости, како се то понекад сматра. 

Свештенство се и данас често противи 

филозофији, као што је то радило 

и у средњем веку. Не недостаје ни 

оштра филозофска критика религије, 

која не заостаје за просветитељском. 

Савремени француски филозоф 

Мишел Онфре у својим предавањима и књигама оживљава просветитељску 

критику религије. Његова филозофија је реакција на експанзију религије крајем 

XX века. Онфре указује на то да се превише брзо заборавило на опасности које 

прете од религије. Он првенствено мисли на нетолеранцију, манипулацију и 

фанатизам. Доказује да опасност од теократије није ишчезла, већ да је, напротив, 

врло актуелна. 

Филозофска дисциплина која проучава религију назива се филозофија 

религије. 

Филозофија и наука 

Проблема односа филозофије и науке 

свесни су многи научници и филозофи. 

Сви знају да наука своје порекло има у 

филозофији. Све до ренесансе филозофија и 

религија су били једини облици проучавања 

стварности. У ренесанси почињу да се одвајају 

појединaчне науке. Прво су се из филозофије 

развиле природне науке. Неке друштвене 

науке, социологија и психологија на пример, 

осамосталиле су се тек у XIX веку. 

ГЕОРГ ФИЛХЕЛМ ФРИДРИХ ХЕГЕЛ 

Хегел је један од филозофа који су сматрали 

да постоји „поклапање” филозофије 

и религије. Зато је филозофију називао „недељом 

човековог живота” и „непрекидним 

служењем богу”. Живео је у Немачкој од 1770. 

до 1831. године. Његова најважнија дела су Феноменологија 

духа и Наука логике. 

ОГИСТ КОНТ 

Оснивач је филозофског позитивизма 

и зачетник социологије. 

Његово главно дело зове се 

Курс позитивне филозофије. Живео 

је у Француској од 1798. до 


Често је схватање, нарочито од почетка XX века, према коме је наука 

превазишла филозофију и тиме довела у питање њену оправданост. 

Овакво схватање односа филозофије и науке утемељено је у – филозофији! 

Француски филозоф Огист Конт тврдио је да постоје три различита 

теоријска стања људског сазнања. Прво је религијско или фиктивно 

стање, у коме се природне појаве објашњавају божанским деловањем. 

Друго стање је метафизичко или апстрактно, оно је према Конту само 

модификација првог. Натприродне силе су замењене апстрактним 

појмовима. Метафизичко или апстрактно стање се често идентификује 

са филозофијом. Коначно, теоријско стање је научно, засновано на 

чињеницама. Научне чињенице су проверљиве посматрањем или 

експериментом. Наука, према Конту, треба да укине претходна теоријска 

стања, односно филозофија би требало да се укине и замени науком. 

Овакво схватање назива се позитивизам, а наука заснована искључиво на 

искуственим чињеницама назива се позитивна наука. 

Филозофија религије 

Филозофска 

дисциплина која се 

бави промишљањем 

религијских појмова. 

Позитивизам 

Учење према коме наука 

треба да се заснива 

искључиво на чулно 

проверљивим сазнањима – 

чињеницама. 



23

ВЕРНЕР ХАЈЗЕНБЕРГ 

Хајзенберг је немачки физичар који 

је био инспирисан грчком филозофијом. 

Познат је по формулацији принципа неодређености 

у квантној механици. Нобелову 

награду за физику добио је 1932. године. 



Општа 

методологија 

Филозофска наука 

о поступцима 

у научном истраживању. 


науке 

Филозофска дисциплина 

која 

промишља проблеме 

науке и научног 

открића. 

Сродност науке и филозофије се не исцрпљује у 

филозофском пореклу науке. Неки научници су критичким 

проучавањем своје науке дошли до филозофије, чак су 

постали веома значајни и утицајни филозофи. Међу 

најпознатијима је немачки психијатар Карл Јасперс. О свом 

односу према филозофији и науци је написао: „Научник 

који се филозофски односи према својој науци је филозоф”. 

Постоје наравно и научници којима филозофија помаже у 

развоју науке. Једно од најлепших сведочанстава о томе даје 

нам физичар Вернер Хајзенберг у својој аутобиографији. 

Данас је догматски позитивизам у науци превазиђен, а 

филозофско истраживање се подстиче у свим наукама. 

Јасна је разлика између филозофије и науке. Она се 

може врло лако објаснити. Свака наука има свој предмет 

проучавања и начин како проучава тај предмет. Предмет 

проучавања науке је један део стварности. Биологија, на 

пример, проучава живе организме, социологија проучава људско друштво, а 

историја људску прошлост. Прва јасно уочљива разлика јесте у томе што наука 

проучава једну област стварности, док филозофија проучава целокупну 

стварност. Данас ова разлика није толико очигледна, пошто су све чешћа 

интердисциплинарна истраживања. Сетимо се зато основног критеријума према 

којем одвајамо филозофију од осталих интелектуалних тековина. Није кључна 

специфичност филозофије у предмету проучавања, већ у начину проучавања. У 

том смислу јасно ћемо је одвојити од науке. 

Када је реч о односу филозофије и науке, не треба заборавити да наука за циљ 

има примену сазнања. Највећи број наука је данас примењен у техници. Значајан 

део филозофије су теоријске науке, чији циљ није никаква примена. Ово је у 

складу са дефиницијом теорије као посматрања без интереса. То не значи да се 

теоријске науке никада нису примењивале, већ да се филозофском истраживању 

приступа без интереса (користи). Наука пак најчешће за циљ има некакав интерес. 

Медицином се на пример бавимо како бисмо унапредили човеково здравље. 

Филозофијом се међутим бавимо ради чисте радости сазнања. 

У научном истраживању научник на одређени начин проучава неки предмет. 

Начин проучавања предмета зове се метод. Општа методологија је филозофска 

дисциплина која проучава поступке у научном истраживању. Дакле, у науци 

је јасно одвојен истраживач, метод и предмет. У филозофији ово одвајање не 

постоји. Основна филозофска идеја је самоспознаја, дакле предмет и истраживач 

су идентични. Често је у филозофији метод неодвојив од предмета и истраживача, 

тако да се истраживач, метод и предмет истраживања поистовећују. Ово, наравно, 

искључује објективност истраживања, која је један од основних захтева науке. 

Такође, у филозофији се не инсистира на научној егзактности ни на коначним 

решењима проблема. Постављање проблема је важније него решење. Даље, 

концепт тачног и нетачног у филозофији нема много значаја. 

Филозофска дисциплина која промишља проблеме науке и научног открића 

зове се филозофија науке. 

24

Филозофија и уметност 

Мало је тема – научних, митских, религијских, 

свакодневних – које нису постале предмет бар једног 

уметничког дела. Мит и религија често су се сусретали 

са уметношћу. Грчке храмове, као и хришћанске цркве, 

католичке катедрале, украшавали су уметници који су 

приказивали религијске и митске призоре. 

Сличан је и однос филозофије и уметности. Када се 

запитамо шта је предмет филозофије, често ћемо открити 

да су се истим темама уметници бавили на веома озбиљан 

начин. Такве теме су: љубав, мудрост, филозофија, бог, смрт 

и сл. Неки књижевници су писали и филозофске есеје, а 

неки филозофи су се бавили и књижевношћу. 

У филмовима је често приказивање филозофских 

проблема и неки од њих иницирају филозофско 

промишљање. 

Неки филозофи су познати као противници 

уметности, а најпознатији међу њима био је Платон. Он 

је тврдио да уметност само опонаша стварност уместо да 

је објашњава, те нас опонашањем одвлачи од суштине. 

Сам Платон је као млад писао поезију, али када је почео 

да се бави филозофијом, све своје песме је спалио. Ова 

Платонова критика погађа само такозване миметичке или 

подражавалачке уметности. 

Упркос радикалној критици уметности, Платонови 

дијалози су бриљантна дела античке књижевности. 

Аристотел наглашава способност уметничког дела да 

изазове прочишћење или катарзу. Катарза је стање у коме 

се наша осећања прочишћавају, а спознаја узвишених идеја 

постаје блиска. Учење о катарзи Аристотел је развио у 

својој Поетици, посебно када говори о трагедији. Трагедија 

изазива снажна осећања која иницирају катарзу. 

Филозофи су се често бавили питањима везаним за 

уметничка дела. Шта неко дело чини уметничким? Одакле 

долази надахнуће уметника? Да ли и како уметничко 

дело може да открије дубоке, животне истине? Овакво 

проучавање уметности назива се филозофија уметности. 

Естетика, која је већ помињана у лекцији Врсте 

филозофских питања, може бити схваћена као још једна 

значајна веза филозофије и уметности. Наравно, предмет 

естетике може да буде и лепота која није уметничка 

(природна лепота, на пример), али се најчешће везује за 

лепоту уметничког дела. 

ТЕРМИНАТОР 2 – СУДЊИ ДАН 

(Режија: Џејмс Камерон, САД, 1991) 

Кадар из филма Терминатор 2 – Судњи дан 

У далекој будућности нашом планетом 

су овладале машине које покушавају 

да униште сва преостала људска бића. 

Преживели организују отпор и покушавају 

да поврате контролу над својом планетом. 

Машине креирају човеколиког робота, 

терминатора, кога шаљу у прошлост да 

убије вођу покрета отпора који је тада још 

увек дете. Покрет отпора сазнаје за овај 

план и шаље другог терминатора како 

би заштитио свог вођу. Овај популарни 

научнофантастични филм проблематизује 

многа древна и савремена филозофска 

питања. Да ли машине могу да мисле и 

осећају? Колико прогрес науке и технике 

користи, а колико штети човечанству и 

може ли бити фаталан по човека? Може 

ли се путовати у прошлост? Можемо ли 

поправити грешке из прошлости? Да ли 

је морално оправдано убити дете за које 

знамо да ће у будућности постати опасно? 

Миметичка уметност 

Уметност која само имитира предмет који 

приказује, без тражења дубљег смисла. 

Катарза 

Стање у коме се наша осећања прочишћавају, 

а спознаја узвишених идеја постаје блиска. 



25

Како уметност делује на посматрача? Да ли је опажање лепога повезано 

са моралном врлином? Како је могуће да човек може да пронађе естетско 

задовољство у посматрању ружног и страшног? Која је разлика између 

разумевања и неразумевања једног уметничког дела? 


1. Шта значи реч „мит”? 

2. Какав је однос „мита” и „логоса”? 

3. У каквим односима могу да буду филозофија и религија? 

4. Покушај да нађеш заједнички концепт религије, филозофије и уметности. 

5. Које су разлике између филозофије и науке? 

6. Како уметност смета филозофији? 

7. Како уметност и филозофија сарађују? 

8. Које филозофске проблеме обрађују уметничка дела? 

9. Објасни однос филозофије уметности и естетике. Које су сличности, а које 

разлике? 


1. Какав је однос религије према науци и филозофији у твом окружењу? 

2. Да ли је боље веровати у бога или размишљати о богу? У каквом су односу вера 

и знање? Шта ти мислиш о томе? 

3. Сети се филмова које си недавно гледао или гледала. Има ли у њима 

филозофских тема? Наведи бар једну. 



… да сазнају о односу филозофије и религије 

Погледај филм: 

Агора, режија Алехандро Аменабар, Шпанија, 2009. 


Мишел Онфре, Атеолошка расправа, Рад, Београд, 2005. 

… да сазнају о односу филозофије и науке 


Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Градац, Чачак, 2009. 

… да уживају у филмовима са филозофским садржајем 

Погледај филмове: 

1. Кад је Ниче плакао (When Nietzsche Wept), Пинчез Пери, САД, 2009. 

2. Момци из Бразила (The Boys from Brazil), Френклин Шафнер, САД, 1978. 

3. Седми печат (Det sjunde inseglet), Ингмар Бергман, Шведска, 1957. 

4. Љубав и смрт (Love and Death), Вуди Ален, САД, 1975. 


26

Основне филозофске дисциплине 

→ Потражи у претходном тексту све филозофске дисциплине 

(науке) и направи њихов списак. 

→ Распореди филозофске дисциплине са списка према врсти 

питања које проучавају – одреди које су теоријске, које 

практичке, а које поетичке. 

→ Постави по једно филозофско питање за сваку дисциплину. 

Ако урадиш задатке, видећеш да смо ову тему већ прилично 

добро обрадили. Потребно је да се наведу још четири важне 

филозофске дисциплине. За прве две упознајмо се са једним 

занимљивим мислиоцем из античке Кине. 

Право име овог мислиоца више личи на назив борилачке 

вештине. Звао се Кунг Фу Цу, на западу је познат по 

латинизованој верзији свог имена – Конфучије. Живео је у 

VI веку пре нове ере, дакле био је савременик раних грчких 

филозофа. 

Главна сфера његовог интересовања је била практичка. 

Државници су га ценили због његове мудрости и способности 

да понуди добар савет. Имао је обичај да каже: „Када сретнеш 

доброг човека, покушај му бити сличан, када сретнеш лошег 

човека, потражи његове мане у себи”. 

Конфучије је инсистирао на ефикасности мишљења. У пракси 

је често ефикасност важнија од детаљисања. Сматрао је да се 

ефикасност постиже ако се ствари назову правим именима. Је ли 

то тешко? Наравно да најчешће није, али некад постоји потреба да 

се нешто улепшава или куди коришћењем еуфемизма и пејоратива. 

Понекад се за једноставне ствари користе сложени називи. Неки 

људи се жале да им се дешава да не умеју да изговоре оно што 

мисле. Филозофска дисциплина која се бави проблемом употребе и 

суштине језика назива се филозофија језика. 

Поменимо још једну Конфучијеву мисао. „Право знање 

је знати да се зна када се зна и знати да се не зна када се не 

зна”. Ипак, да ли је човек икада сигуран у оно што зна? Зна ли 

понекада нешто што мисли да не зна? Које су границе човековог 

сазнања? Филозофска дисциплина која се бави оваквим 

питањима назива се гносеологија или епистемологија. Реч 

„гносеологија” потиче од грчке речи „gnosis” што значи спознаја. Реч 

епистемологија потиче од „episteme” – наука. 

Постоји филозофска наука која се бави развојем филозофских 

идеја кроз историју. Зове се историја филозофије и може се 

систематизовати на два начина – према ауторима и према 

филозофским проблемима. У овој књизи ће се користити други 

начин како би се лакше пратиле одређене филозофске идеје. 

КУНГ ФУ ЦУ 

Кунг Фу Цу или Конфучије, древни 

филозоф из Кине, живео је од 551. до 

479. године пре нове ере. Истицао се 

практичком мудрошћу и корисним 

саветима. 

Филозофија језика 

Филозофска дисциплина која се бави 

проблемом употребе и суштине језика. 

Гносеологија 

Филозофска дисциплина која се бави 

проблемима сазнања. Други назив за 

ову науку је епистемологија. 

Историја филозофије 

Филозофска наука која се бави развојем 

филозофских идеја кроз историју. 

Логика 

Филозофија форми мишљења. 



27

„НЕ БИ БИЛО УНЕСКО-а* ДА 

НИЈЕ ФИЛОЗОФИЈЕ…” 

(Слоган са УНЕСКО-вог сајта) 

УНЕСКО тумачи филозофију у 

најширем смислу као бављење универзалним проблемима 

човековог живота и егзистенције и подстицање 

независног мишљења појединца. Филозофија 

је срце људског знања, а обим њеног деловања широк 

је као поље деловања УНЕСКО-а. 

(Стратегија за филозофију, УНЕСКО, 2005) 

Сваки појединац има право да се укључи слободно 

у филозофско истраживање у свим његовим облицима 

и свуда где може да се практикује; настава 

филозофије треба да се одржи или развија тамо где 

постоји, да се уведе тамо где још увек не постоји, и 

треба је назвати јасно – „филозофија”; наставу филозофије 

треба да реализују квалификовани наставници, 

који су обучени баш за тај предмет. Настава 

филозофије не сме да буде подређена економским, 

техничким, верским, политичким или идеолошким 

захтевима. 

(Париска декларација о филозофији, УНЕСКО, 1995) 

* УНЕСКО је скраћеница за организацију при Организацији 

уједињених нација задуженој за образовање, 

науку и културу (United Nations Educational, 

Scientific and Cultural Organization – UNESCO) 

Такође, постоје два основна становишта 

о питању историје филозофије. Једно је 

традиционално становиште, према коме је 

филозофија настала и развијала се искључиво 

на европском тлу. Овакво изучавање 

искључује филозофију Далеког и Блиског 

истока. Најпознатији присталица овакве 

историје филозофије био је Хегел и вероватно 

му се не би допало када би видео да се у овом 

уџбенику помиње Конфучије. 

Друго схватање је данас 

распрострањеније и отвореније. То је идеја 

светске историје филозофије, проучавања 

свих интелектуалних традиција света. 

Утемељивач оваквог приступа је Карл 

Јасперс. Ми ћемо, због ограниченог простора, 

пратити ток филозофије у Европи, али ћемо, 

у складу са савременим тенденцијама, често 

разматрати и остале филозофске традиције. 

Коначно, можда најзначајнија 

филозофска дисциплина зове се логика. 

Логику је засновао Аристотел. Саставио је 

шест логичких списа. Ови текстови су заједно 

објављени под називом Оруђе или Органон. 

Логика је схватана као оруђе филозофије 

и науке. Ова наука је дефинисана као 

филозофија ваљаних форми мишљења. 



МИСАО ИСТОКА И ЗАПАДА 

Термин „филозофија” је дуго био примењиван само на мислилаштво које се развијало у 

Европи. Разлог томе је схватање да филозофија треба да буде заснована на аргументима и да 

прати традицију грчке филозофије. Овакво схватање потиснуло је мислилачке традиције осталих 

делова света. Филозофија Средњег и Далеког истока углавном је заснована на ирационалним 

идејама, те је сродна са религијом. 


1. Распореди гносеологију, филозофију језика и историју филозофије у одговарајуће групе 

филозофских наука – одреди која је теоријска, која практичка, а која поетичка наука. 

2. Где спада логика – у теорију, праксу или поезију? 

28

3. Направи табелу попут ове и распореди све поменуте филозофске науке. 

Филозофске науке 

Теоријске 

Практичке 

Поетичке 

4. Понуђено ти је пет књига на слици. Изнад слике се налазе филозофска питања. 

За свако питање одлучи у којој књизи треба потражити разјашњење. 

a) Како се развијала филозофија кроз историју? 

б) Јесу ли наша сазнања урођена или стечена? 

в) Јесу ли моја питања филозофска или припадају некој другој области? 

г) Како могу да проверим да ли је истина оно што сам прочитао/прочитала? 

д) Постоји ли свемогуће биће? 

ђ) Како научници знају да постоји атом ако га није могуће видети? 

е) Да ли онај ко краде треба само да врати украдено или га треба и казнити? 


религије 

Историја 

филозофије 

Увод у 

филозофију 

Увод у етику 

Логика са 

методологијом 


Да ли је, према твом схватању, филозофија прихватљива искључиво као европска 

традиција? 



29


… да сазнају о светској историји филозофије 


Карл Јасперс, Светска историја филозофије, Књижевна заједница Новог Сада, 

Нови Сад, 1992. 

Резиме 

Филозофија је интелектуална делатност која се бави такозваним отвореним 

питањима, а то су питања на која није могуће дати коначан и једнозначан 

одговор. 

Реч „филозофија” је грчког порекла, потиче од речи „fi l e i n (љубав)” и „s o fi a 

(мудрост)”. Дословно филозофија значи „љубав према мудрости”. 

Филозофска питања се могу поделити на три основне врсте: теоријска, практичка 

и поетичка. 

Филозофско чуђење је (хронолошки) прва побуда за филозофско истраживање, 

која је описана у филозофијама Платона и Аристотела – људи су се у почетку 

чудили очигледним тешкоћама, затим природним појавама, да би се на крају 

зачудили над пореклом свега што постоји. 

Сумња у извесност сазнања је важна филозофска побуда. 

Воља за моћи је значајан филозофски мотив – описују је филозофи који сматрају 

да је знање средство којим се долази до моћи. 

Граничне ситуације су ситуације у којима је човек препуштен себи, а које су 

суштински непроменљиве (неизбежне): смрт, патња, борба, љубав. 

Филозофија се сусреће са различитим областима човековог проучавања. Иако 

се дешава да им је исти предмет проучавања, филозофија се увек разликује у 

начину проучавања тог предмета. Најуже је везана за религију, науку и уметност. 

Однос филозофије и религије се први пут у историји јавио као однос филозофије 

и мита. Мит је појаве објашњавао метафорама и алегоријама. Сматра се да је мит 

утицао на настанак филозофије код Грка, односно да се филозофија издвојила из 

мита. 

Када је у питању однос филозофије и објављених, монотеистичких религија, 

уобичајена су три односа: искључивање, допуњавање и поклапање. 

Наука је настала издвајањем из филозофије. 

Филозофија и уметност имају многе заједничке теме, нпр. бог, љубав, смрт. 

Филозофске дисциплине су специфичне области којима се бави филозофија. 

Епистемологија или гносеологија је филозофско учење о пореклу, могућностима 

и границама сазнања. 

Логика је филозофска дисциплина која јесте филозофија о форми мишљења. 

Сматра се да је ова наука утемељена у збирци Аристотелових текстова која се 

назива Органон (оруђе). 

Историја филозофије је филозофска наука чији је предмет развој филозофских 

идеја кроз историју. 



30


Античка филозофија 

сазнати где је и када настала филозофија; 

разумети шта је све утицало на настанак и развој античке филозофије; 

разумети и анализирати основне проблеме античке филозофије; 

анализирати и вредновати различите врсте сазнања; 

анализирати и вредновати различита учења о настанку космоса; 

разумети и анализирати различита схватања метафизике у античкој филозофији; 

разумети, анализирати и вредновати античке концепције дијалектике; 

анализирати, вредновати и креирати различита схватања доброг живота; 

анализирати, вредновати и креирати различита схватања ваљане државе; 

анализирати, вредновати и креирати стратегије помоћу којих се постаје и остаје срећан. 

Проблеми античке филозофије 

→ Шта је доколица? Постоји ли разлика између досаде, 

слободног времена и доколице? Шта радиш у доколици? 

→ Које су разлике између источних и западних култура у 

старом веку? 

→ Да ли верујеш у судбину? Шта је судбина? Да ли је 

непроменљива или се може избећи? Аргументуј своје 

одговоре! 

→ Шта су обичаји? Каква је њихова улога у људској заједници? 

Друштвени услови за настанак филозофије 

Покушај да замислиш себе, своје пријатеље, 

рођаке, комшије како се баве филозофијом. Вероватно 

познајеш некога за кога кажу да „филозофира”. Ова реч у 

свакодневном говору има најчешће погрдно значење. Када 

за некога кажемо да „филозофира”, то обично значи како 

мудрује без неког коначног и корисног исхода. Онај кога 

сматрамо „филозофом” обично има превише слободног 

времена и мало обавеза. Такве особе често не обраћају 

пажњу на свакодневицу. 

У овим уобичајеним представама које о филозофима 

говоре на чудан начин, скривен је један од услова за 

настанaк филозофије. Реч је о доколици. Тешко је 

замислити како се неко, ко читав дан проводи на послу 

стара о домаћинству, обавља административне послове, 

плаћа рачуне, бави филозофским истраживањима. 

Доколица је била привилегија високих сталежа 

у античком Египту 

Доколица 

Слободно време, привилегија слободних 

људи у античком свету. 



31

ЗАРАТУСТРИН 

КУЛТ МУДРОСТИ 

Ахура Мазда, бог светлости у заратустризму 

Заратустра или Зороастер 

је древни персијски пророк 

који је живео у тринаестом или 

XII веку пре нове ере. 

Заратустризам је једна од 

најстаријих живих религија. 

У Ирану се све до шездесетих 

година XX века задржао обичај 

да се припадници Заратустрине 

религије сахрањују 

на кулама тишине – заправо 

тела су остављана на кулама 

како би их појели лешинари. 

Око десет одсто Иранаца и 

данас несметано упражњава 

заратустризам. 

Заратустрино учење је 

засновано на сукобу светлости 

и таме. Светлост је оличена 

у божанству Ахура Мазда, 

богу Сунца, док је господар 

таме Ахриман. Настанак света, 

као и све што се на њему 

догађа, произлази из борбе 

светлости и таме. 

Доколица је резултат високог развоја цивилизације. Доколичење је 

особено за цивилизације које су свој зенит достигле у VI веку пре нове ере. 

У тим цивилизацијама настаје интелектуална традиција. Најзначајније су 

Грчка, Персија, Египат, Индија и Кина. 

Интелектуална традиција, односно проучавање теоријских, 

практичких и поетичких питања промишљањем, почела је свој развој у 

Азији и Египту. За ове цивилизације карактеристична је појава друштвених 

слојева који су ослобођени физичког рада, па чак и досадних свакодневних 

обавеза. Аристотел је, у својој Метафизици, кao узрок развоја математике у 

Египту назначио доколицу свештенства. У Индији се развија каста (сталеж) 

брамана – учитеља, проповедника, правника и свештеника. Сматрали су их 

узвишеним и слободним, готово божанским сталежом. Брамани су такође 

имали право на доколицу. 

Када проучаваш античку филозофију, мораш узети у обзир културу 

у којој се она развија. Основне културне претпоставке врло су сличне у 

различитим цивилизацијама током VI века пре нове ере. Овде ћеш посебно 

размотрити грчку културу, не само због тога што ћеш се понајвише бавити 

њиховом филозофијом већ и због чињенице да је грчко схватање света 

данас врло страно. Када се говори о грчкој цивилизацији, треба имати 

у виду да ову традицију нисмо баштинили непосредно. Постоје бар два 

историјска дисконтинуитета (прекида) између нас и античког грчког света. 

Први је римско освајање познатог света у I веку нове ере. Римљани су 

наметнули своју власт и политички систем. Грци постају поробљен народ 

и њихов начин живота се мења. Са друге стране, Рим је у великој мери 

баштинио класичну грчку културу у многим сферама. Често се говори 

како је освојени покорио освајача. Сматра се да је Грчка својом културом 

освојила своје освајаче. Римска филозофија, митологија и књижевност под 

јаким су утицајем грчке културе. Велики број римских филозофа писао 

је на грчком језику. Грчки језик је био најраспрострањенији у Источном 

римском царству. Други дисконтинуитет је наступио у VI веку нове ере 

када се у Византији забрањује паганска филозофија. Овај прекид је био 

још драматичнији. Црква намеће нови културни модел, а Европа улази у 

средњи век. Данашњи Европљани углавном доживљавају грчки свет као 

чудесан и стран. 

Културе Азије имале су другачију судбину. Цивилизације Средњег и 

Далеког истока нису имале толико драматичну судбину. У Ирану, на пример, још увек постоје 

следбеници Заратустриног култа, гори „вечна ватра” више од две хиљаде година. Кастински 

систем у Индији још увек има значајан утицај у друштву. Наш живот, међутим, врло мало 

личи на живот античких Грка. Зато је неопходно да проучимо особености ове цивилизације 

које су утицале на развој филозофије. 



Предуслови за настанак филозофије код старих Грка 

Хегел је посебно наглашавао значај друштвене слободе за развој филозофије. Источни 

народи организовали су се искључиво као деспотије или тираније, док су се код Грка 

32

појављивали различити облици владавине закона. Све до 

Александрових освајања грчко друштво је имало специфичан 

облик уређења кроз полисе, независне градове-државе. Полиси 

су били заједнице слободних грађана чији је циљ био добар 

живот. У полисима се владало према законима и обичајима, а 

различити облици тираније сматрани су великом несрећом. 

Реч „тиранија” значи власт једног који не влада по законима и 

обичајима. Тиранија није нужно била повезана са неправдом и 

насиљем. Сви слободни грађани учествовали су у политичком 

животу. Центар јавног живота полиса била је агора, трг на коме 

су се окупљали политичари, трговци, филозофи. Тешко је данас 

дочарати атмосферу агоре, пре свега захваљујући ренесансним 

сликарима који су је улепшавали. Агора је више личила на 

бувљу пијацу него на ренесансни корзо. На агори се трговало, 

дискутовало, политичари су држали говоре, хетере су налазиле 

своје „пријатеље”. На агори се слободно дискутовало о свим 

питањима, како теоријским, тако и практичким и поетичким. 

Најчешће су се разматрала практичка питања. Ипак, поред све 

слободе говора, на агори је владало правило лепог понашања, 

које је допринело развоју филозофије. Било је дозвољено 

заступати различите тврдње, али се увек захтевао аргумент. 

Мизологија је изазивала презир. 

Нису сви житељи полиса били слободни. Положај робова 

био је понижавајући, а жене и деца су били маргинализовани и 

удаљени из јавности. Жене су бринуле о домаћинству, а робови 

о деци и администрацији (поред физичких послова које су 

обављали). Слободни грађани су се гнушали физичког рада и 

уживали су у благодетима доколице. Робови су били предмет 

презира. Заправо, нису их сматрали људским бићима. Позната 

је и озлоглашена Аристотелова дефиниција роба, која каже да 

је роб оруђе које говори. Жене су имале достојнији положај од 

робова, али су биле без икаквих грађанских права. Античка 

грчка литература никада не помиње љубав према жени. Брак 

има улогу уговора о наследству и друштвеном положају. 

Тројански рат, приказан у многим књижевним делима, није 

имао за узрок љубав, већ част. Хеленина лепота наглашава 

се само као део Менелајевог власништва и достојанства. 

Уосталом, ако је Хелена отета када је имала двадесет година, 

враћена је са најмање четрдесет. Ово је била дубока старост у 

тадашње време, посебно за жене. 

Ако из овога закључиш да је било страшно бити жена у 

античкој Грчкој, сигурно си у праву. Међутим, ако ти се чини 

да је грчки полис био некаква обећана земља за мушкарце, 

размисли док читаш наставак текста. Приметићеш да најчешће 

није позната година рођења важних личности. Један од разлога 

је непоуздана хронологија. Значајнији разлог је тај што се није 

Остаци античке агоре у Атини 

Реконструкција античке агоре у Атини 

ХЕТЕРА 

Банкет хетера, Мирон, 

око 25. г. п. н. е. 

Хетера или хетерион на старогрчком 

значи „пријатељица или пријатељ за 

сваку потребу”. Хетере су биле једине 

образоване жене у класичној Грчкој, а 

биле су и политички утицајне. Сличну 

улогу имају гејше у Јапану или куртизане 

у ренесансној Европи. Не треба их 

мешати са проституткама за које су Грци 

имали посебан назив (порне). 



33

ПРОРОЧИШТЕ У ДЕЛФИМА 

Толос (кружна зграда) у Делфима 

Најпознатије и најутицајније пророчиште 

у античкој Грчкој налазило се испод 

планине Парнас у Делфима. Своју репутацију 

је имало захваљујући омфалосу, „пупку 

света”. Омфалос је камен који је, по предању, 

гигант Крон прогутао уместо Зевса. У Делфима 

је прорицала пророчица Питија, па је 

познато и као Питијско пророчиште. 

памтио дан рођења. Овај дан заправо није ни био значајан, 

најпре због тога што су ретки били они који су успевали 

да доживе зреле године. У неким полисима, међу којима је 

посебно на лошем гласу Спарта, веће стараца је одлучивало 

које дете од мушке деце треба оставити да живи, а које не. 

Одлучивало се на основу физичких предиспозиција. Нису само 

физичке особине детета одлучивале о томе да ли ће живети 

или не. Пророчишта у Грчкој, посебно оно у Делфима, имала су 

велики утицај на свакодневни живот. Ако је неко пророчанство 

слутило да ће дете угрозити родитеље, у то се веровало и такво 

дете није имало никакве шансе. У грчкој литератури има много 

оваквих примера. Судбина је, према тадашњем веровању, 

била непроменљива и њој се није могло умаћи. Пред судбином 

су били немоћни како људи тако и богови. Покушај бекства 

од судбине бацао је Грке право у њене руке. Грчка трагедија 

приказивала је овакве догађаје. Хелени су са ужасом пратили 

трагедије пошто су у њима приказане несреће које би могле да 

се догоде свакоме у публици. Што је још страшније, на овакве 

догађаје нико није могао да утиче. 

Ако је дете преживело веће стараца и пророчиште, 

следило је опасно одрастање у ратовима који су стално 

избијали између полиса и у самим полисима. Епидемије су 

такође биле честе, а медицина неразвијена. Постојала су 

лечилишта међу којима су најпознатија била Асклепијево 

лечилиште на Пелопонезу и Хипократова школа. Грађанска 

права су се добијала са осамнаест или деветнаест година, 

после полагања испита о познавању обичаја. Познавање 

обичаја је било нужно за све грађане, зато што су обичаји 

имали ону улогу коју данас имају закони. Огрешење о 

обичаје је било фатално не само за појединца који би га 

починио већ за читаву заједницу, чак и за наследнике. У 

античкој литератури помињу се породи који у себи носе 

кривицу родитељског огрешења о обичај. 



ПРВО ПРЕДВИЂЕНО ПОМРАЧЕЊЕ СУНЦА 

Грчки астролог Талес из Милета, кога већина аутора историја 

филозофије сматра првим филозофом у историји, први је 

предвидео помрачење Сунца. Помрачење се догодило 28. маја 

585. године пре нове ере. Понекад се овај датум узима за дан 

настанка филозофије, зато што се тада по нашем сазнању догодио 

први тријумф људског мишљења (логоса) над природом и митом. 

Наиме, ово помрачење Сунца прекинуло је рат између Грка и 

Персијанаца, тако што су се Персијанци разбежали у паничном 

страху када је помрачење почело, док је грчка војска остала на 

својим положајима. 

34

Пуноправно грађанство Грци су стицали када би достигли 

зрелост – цват. Реч је о периоду када мушкарац достиже пуну 

зрелост. Овај период Аристотел везује за доба од тридесет 

седме до педесет седме године живота. Сматрало се да је 

у овом периоду мушкарац спреман за све што се од њега 

у полису очекује. Ово говори о високим захтевима грчког 

друштва. Од зрелог мушкарца се очекивало да буде леп, 

храбар, разборит и честит. Жене су биле у цвату много раније 

– од шеснаесте године. Схватање о „цветању” мушкарца чини 

грчку хронологију непрецизном. Грци су одређивали време 

неког догађаја тако што су га везивали за неки други значајан 

догађај. Рецимо, каже се да је Талес био у зрелим годинама 

за време Крезове владавине у Милету. Мало тачније је било 

мерење времена према олимпијадама, које су биле значајни 

јавни догађаји. 

Достизањем цвата мушкарац је стицао обавезу да се 

бави политиком. У класичној епохи, политичко учешће 

у Грчкој није доносило повластице, али је било обавезно. 

У неким полисима политичари су се бирали и коцком. 

Одбијање политичког положаја није било прихватљиво, а у 

већини полиса би било кажњавано смрћу. После грађанских 

ратова обично је побеђена страна била помилована, док су 

оне који нису учествовали у рату убијали. Разлог је био тај 

што су супарници показивали интерес за заједничке ствари 

полиса. Оне који се нису политички ангажовали називали су 

идиотима. Реч „идиот” није имала значење које има данас, већ 

је једноставно била назив за онога ко се не бави политиком. 

Све античке културе имале су слој недостојан елементарног 

људског уважавања и кога су се слободни људи гнушали. У 

Индији су то биле парије, у Бангладешу чандале, а у Грчкој – 

робови и идиоти. Поред робова и идиота постојали су и други 

достојни презира. Грци нису волели странце, а оне странце 

који нису знали грчки језик сматрали су немима. Називали 

су их погрдним ономатопејским изразом „барбари”, на нашем 

језику варвари – они који не умеју да причају. Реч „барбар” 

одговарала би нашем изразу „бла-бла”. 

Грк који прихвати обавезу у политичком животу налазио 

се пред другим искушењима. Лоше одлуке су биле скупе. Грци 

нису праштали неодговорно вођење јавних послова. Најбољи 

пример је власт „тридесеторице тирана” који су свргнути и 

већина њих је побијена. С друге стране, никакво претеривање 

није било добродошло, посебно не поседовање претеране 

моћи. Аристотел у својој Политици објашњава политичку 

процедуру којом се грађани који се истичу претераном моћи 

протерују на десет година из полиса. Претерана моћ углавном 

је подразумевала претерано богатство, мноштво пријатеља 

или неку другу политичку силу. 

Цват 

Зрело доба у животу мушкарца у античкој 

Грчкој. 

Калокагатија 

Идеал мушкарца у античкој Грчкој. 

Варвар 

Увредљив назив за странце који не говоре 

грчки језик. 

КРЕЗОВА ВЛАДАВИНА И МИЛЕТ 

Сцена која приказује Креза на ломачи, 

амфора, 600–590. п. н. е. 

Милет је био један од дванаест грчких 

полиса у Јонији, на егејској обали 

Мале Азије. Током Крезове владавине, 

у VI веку пре нове ере, Милет је био 

најразвијенији и најбогатији грчки полис. 

Крез је био изузетно богат. У многим 

језицима очувала се изрека „Богат 

као Крез”. Крез је повео рат против 

Персије охрабрен делфским пророчанством: 

„Ако кренеш у рат нестаће велико 

царство”. Пророчанство је као и увек 

било двосмислено, тако да је Крез изгубио 

битку. Царство које је нестало било 

је његово. 



35

НЕМОЋ ПРЕД 

СИЛАМА ПРИРОДЕ 

Посејдон, IV век п. н. е. 

Чак и летимичан поглед 

на статуу Посејдона из IV века 

пре нове ере дочарава нам 

страх који су Грци осећали 

пред силама природе. 

ВРЕМЕ У 

КОСМОГОНИЈИ 

Сатурн гута своју децу, 

Франсиско Гоја, 1821–1823. 

У већини античких митских 

дела наглашавала се 

моћ времена. Време је оличено 

у грчком богу Крону или 

римском Сатурну, моћном 

титану који гута своју децу. 

Остракизам 

Политичка процедура 

протеривања политичара 

који поседује превише 

моћи. 

Процедура протеривања се називала 

„остракизам”. Био је то политички 

систем заштите од тираније. Често је 

злоупотребљаван, па је забележено да су се 

многи значајни људи плашили остракизма 

(Перикле на пример). Иако овај закон 

изгледа сурово, морамо се сетити ужасних диктатора који су започели 

каријеру као вољене вође народа са превише моћи у својим рукама. 

Дакле, живот је у античкој Грчкој био суров, како за жене тако и за 

мушкарце. Ако свему овоме додамо беспомоћност пред силама природе, 

моћи ћемо да се уживимо у грчки свет. 

Основна филозофска питања античке филозофије 

Иако су прва питања у свакодневном животу била практичка, 

први филозофи су претежно расправљали о теоријским питањима. 

Изузетак је Кина, у којој је прва интелектуална тековина била заснована 

на практичким питањима. Наравно, врло је вероватно да су теоријска 

питања била подстакнута практичким проблемима. 

Теоријска питања настала су из потпуне доколице и сматрала су се 

привилегијом слободних људи. Теоријска разматрања била су достојна 

богова. Угледни грађани, у миру, имали су читаве дане на врелом грчком 

сунцу да се баве филозофијом. 

Прва питања су се, као што ћеш видети, надовезала на митску слику 

света. Питање: „Из чега настаје свет који можемо да опазимо чулима?” 

јесте такозвано питање прапочетка. Ово питање је карактеристично за 

рану филозофију. Уследило је питање како нешто настаје из прапочетка и 

са којом сврхом. 

Пошто се показало да се помоћу чула не може стећи сазнање о 

прапочетку, рана филозофија се ослања на мишљење. Ова недовољност 

чулног сазнања изазвала је одвајање онога што можемо да видимо од 

онога што је недоступно чулима. Ствари су се додатно закомпликовале 

када је утврђено да се не може увек веровати чулима, те се појавио 

проблем онога што нам се показује и онога што је истина. Овај проблем 

се назива проблемом истине и привида. 

Проблем истине и привида подстакао је даљу филозофску расправу 

која је као резултат имала настанак различитих облика доказивања. Овим 

је покренут проблем филозофије ваљаних форми мишљења, односно 

логике. 

Питање којим су антички народи били опседнути било је питање 

доброг живота. Добар живот је за Грке увек подразумевао живот у 

заједници. Зато је са овим питањем увек долазило питање о најбољем 

уређењу полиса. Такође, постављала су се питања о пожељним врлинама 

грађана. 



36

Ипак, практичка питања и проблеми су своју експанзију доживели 

у хеленистичко-римској или александријској епохи. Реч је о периоду од 

Аристотелове смрти до раног средњег века. Овај период везује се за распад 

полиса, римска освајања и појаву хришћанства. Сви ови догађаји били су велики 

потрес за Грке. Зато питања о индивидуалној срећи долазе у први план. 

Свe ове теме ће бити обрађене у овом уџбенику. Погледај њихов кратак 

преглед. 

ПРОБЛЕМИ АНТИЧКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ 

Како је настао космос? 

Како настаје оно што опажамо? 

Како ствари мењају особине? 

На које све начине сазнајемо? 

Колико можемо да верујемо чулима? 

Какво мишљење нас води поузданом 

сазнању? 

Шта је истина? 

Шта је добар живот? 

Како увек бити срећан? 

Како бринути о себи? 

Умире ли душа са телом? 

Шта се дешава са душом после смрти? 

Да ли постоји сеоба душе из тела у тело? 

Шта је правичност? 

Шта је мудрост? 

Које су основне врлине? 

Које су особине доброг полиса? 



37

ХЕСИОД 

Хесиодова биста, позната 

као Псеудо-Сенека 

БОГОВИ 

Дoистa нajпрe нaстaдe 

Хaoс, a пoтoм Зeмљa 

ширoких груди, сeдиштe 

чврстo и вeчитo свих 

бoгoвa вeчних штo врх 

Oлимпa снeжнoгa држe и 

Taртaрa мрaчнoг у дубини 

зeмљe, и Eрoс штo jе 

нajлeпши мeђу бeсмртним 

бoговима, кojи удoвe 

одузима, a бoговимa и 

људимa свим у грудимa 

срцe и рaзбoрит сaвлaђуje 

нaум. 

Из Хесиодове Теогоније 

Теогонија 

Мит о настанку богова. 

Космос 

Основно значење је ред, 

поредак. Обично се 

односи на поредак свега 

што постоји. 

Космогонија 

Учење о настанку космоса. 

Уз Хомера, најзначајнији 

антички грчки песник, живео 

је у VIII или VII веку пре 

нове ере. Аутор је Теогоније. 

На грчку филозофију утицало 

је и његово дело Послови 

и дани, чија је тема вођење 

домаћинства. 



Питање прапочетка 

→ Како је настао космос? 

→ Знаш ли неки мит о настанку космоса? 

Античке космогоније 

Ниједна цивилизација није била равнодушна 

према питањима о пореклу свега што постоји. 

Први одговори на оваква питања били су митски. 

Неки од тих митова су издржали искушење 

времена и данас их радо читамо. Други су 

ишчезли. 

Митови о настанку називају се космогоније. Реч „космогонија” потиче 

од грчке речи „kosmos” (ред, поредак) и дословно значи – „настанак 

космоса”. Већина античких космогонија су истовремено теогоније, епови о 

настанку богова, пошто су се испрва богови изједначавали са природним 

силама, појавама, елементима. Заједничко за све античке космогоније је 

идеја настанка из неког претходног, првобитног стања. Ово првобитно 

стање приказује се као стање нереда, док се уређеност најчешће 

идентификује са временом у коме аутори космогонија живе. Изузетак су 

индијске космогоније које уређеност приписују будућем времену. Назив за 

првобитни неред је „хаос”, а све космогоније објашњавају како је из хаоса 

настао космос. Питање из чега настаје хаос нема никаквог смисла, зато 

што хаос није сваки неред, него искључиво првобитни неред. Према томе, 

твоји родитељи нису у праву када кажу да је у твојој соби хаос, али то не 

треба да те утеши. 

Најпознатију грчку космогонију написао је Хесиод. У њој су у 

антропоморфним божанствима приказане силе природе. Хаос, Геја 

(земља) и Ерос (љубав) јесу најстарији богови. Прва кћер Хаоса је Ереб 

(тама) из које настају ноћ и дан. Геја рађа Урана (небо), а из њихове 

везе рађа се Крон (време). Ово је најстарија генерација грчких богова, 

познатих под називом гиганти или титани. Најстрашнији и најмоћнији 

бог прве генерације је Крон. Страх од времена карактеристичан је 

за античке теогоније свих култура. Време се појављује у источним 

теогонијама као непобедиво. Специфичност Хесиодове теогоније у складу 

је са особинама грчке цивилизације о којима је било речи у претходном 

поглављу. Чак и моћни Крон се плаши судбине. Постоји пророчанство 

према коме ће Крона свргнути са трона један од синова. Зато Крон гута 

своју децу. 

Ова моћна представа времена које једе своју децу послужила је као 

инспирација многим ауторима. Кронова жена, Реа, ужаснута понашањем 

свог мужа, уместо најмлађег сина подметне му камен. Најмлађи син, Зевс, 

био је скривен у пећини на Криту све док није одрастао и победио свог 

оца. Сличну теогонију налазимо у сумерско-акадском епу о стварању, 

познатом под називом Енума Елиш. Пошто је Енума Елиш старији од 

Хесиодове Теогоније, сматра се да је сумерски еп утицао на Хесиода. 

38

У Старом завету, првој књизи Библије, приказана је слична 

космогонија. Првог дана бог ствара небо и земљу, одваја светлост 

од таме. Другог дана ствара дневну светлост, трећег копно и биљке. 

Четвртог дана – месец и звезде. Петог дана ствара животиње, а шестог 

човека. 

Ако читаш античке космогонијске списе, видећеш врло сличне 

описе постанка у сваком од њих. Приметићеш такође да се јављају 

слични симболи са сличним значењима. Ови текстови потврђују 

сродност филозофских и митских тема. Заправо, први филозофи 

развијају своја учења под снажним утицајем космогонијских митова. 

Читање оваквих текстова је врло забавно и подстицајно. Велики 

број филмова инспирисан је космогонијским и теогонијским темама. 

Дубље истраживање античких космогонија захтевало би више 

простора. Важно је да запазиш неколико њихових основних особина: 

• Космос настаје из првобитног неуређеног стања (таме или хаоса). 

• Постоји тачан редослед стварања на чијем је крају увек човек. 

• Стварање се увек догађа из „нечега”. 

• Постоји нужност која је оличена у времену или судбини. 

• У већем броју теогонија јавља се сукоб богова око космоса. 

Праузрок или Бог ствара универзум, 

Вилијам Блејк, 1794. 

Природа и њено порекло (прапочетак) 

Очигледно је, на примеру античких космогонија, да је древним 

народима било блиско схватање о постојању неког прапочетка из кога 

настаје свет који можемо да опазимо. Свака космогонија и теогонија 

полази од идеје настанка из нечега. Оно из чега настаје космос 

назива се прапочетак. Често у литератури налазимо и друге називе: 

прва материја, праматерија, почело. Употреба термина који у себи 

садрже појам „материја” није прихватљив зато што апстрактни појам 

материје није близак раној грчкој филозофији. Материја је појам који 

је уведен тек у атинској филозофији, у IV веку пре нове ере, тако да га 

нема смисла користити у проучавању филозофских теорија насталих 

два века пре тога. 

Разноликост термина којима се описује прапочетак, а од којих 

ниједан не погађа саму суштину, потиче из тешкоћа при превођењу 

оригиналног грчког термина. Прапочетак (грч. ) јесте оно из 

чега све настаје и у чему нестаје. У том смислу, речи прапочетак и 

почело такође не одговарају правом значењу, пошто прапочетак није 

само почетак већ и крај. Заправо, ако желиш да разумеш овај термин, 

најбоље је да размотриш како се према схватању раних грчких 

мислилаца одвијало настајање и нестајање. 

Настајање се увек догађа из нечега, као и у митским 

космогонијама. Идеја настанка из ништавила није прихватљива у 

грчком свету. Настајање у свакодневном искуству се увек догађа 

из нечега, на пример скулптура настаје из камена. Оно што нестаје 

не ишчезава. Ако разбијеш флашу, она неће ишчезнути, него ће 

ПРАПОЧЕТАК И 

ПРИРОДА 

Оно из чега настаје видљиви 

свет, на грчком се зове arhe 

( ). Ову реч је тешко 

превести на наш језик, обично се 

користе термини „прапочетак” и 

„начело”. Из овог начела настаје 

видљива природа (). Према 

схватању Грка, у природи се 

одвија вечно кретање и промена. 

Arhe није нешто што се налази на 

почетку, већ је начело из кога све 

настаје и у коме све ишчезава. 

Настајање 

Природа 

(φύσις) 

Прапочетак 

(ἀρχή) 

Нестајање 



39

се растурити у комадиће. Када правиш различите облике од глине, сама глина 

нити настаје нити нестаје, већ само мења облике. Тако је у раној филозофији и 

схваћен arhe – оно што мења облике, а сам је вечан. Термин „вечно” користи се у 

филозофији за оно што није настало (ненастало) и што не може пропасти. 

Први филозофи проучавали су порекло природе (грч. ). „” 

Живели су у 

полисима на егејској обали Мале Азије. Ову област населила су племена Јоњана, 

па је област позната по имену Јонија. Аристотел их је због тога називао јонским 

физиолозима. Јонија је у VI веку пре нове ере била најразвијенији део Грчке. У 

новије време позната је по популарним летовалиштима и бурном ноћном животу. 

Данас ова територија припада Турској. 

Јонски физиолози 

ТАЛЕС КАО ПРЕДУЗЕТНИК 

Остаци агоре у Милету 

Талес је одбијао да јури за богатством. У 

Милету, где је већина људи стицање богатства 

сматрала својим главним циљем, Талесов став 

према животу је био неприхватљив. Причало 

се да Талес није способан да се обогати. Зато 

је Талес решио да то оповргне. На основу 

кретања небеских тела закључио је да ће бити 

богат род маслина. Због тога је закупио све 

пресе за маслине у Милету и околини. Пресе су 

служиле за прављење маслиновог уља. Цеђење 

маслина је био једини начин да се оне очувају, 

а маслиново уље је било врло важан производ. 

Када су маслине заиста одлично родиле, 

Милећани су били приморани да закупљују 

пресе од Талеса. Тако је Талес показао да мудар 

човек може и да се обогати ако то жели. 

Први филозоф у историји био је Талес из Милета. 

Живео је у VI веку пре нове ере. Милет је био један 

од најбогатијих грчких полиса. Многи Милећани 

су били пословни људи, трудили су се да буду што 

богатији. Данас би вероватно већина њих непрекидно 

пратила кретања на берзи, непрекидно би им звонили 

мобилни телефони, возили би скупе аутомобиле. 

Овакав начин живота није Талесу био близак. Талес 

је одбијао да се бави „бизнисом”. Његова професија је 

била астрологија. Астрологија је у то време обухватала 

науку коју данас називамо астрономија. Дакле, Талес се 

бавио проучавањем кретања небеских тела и утицајем 

тог кретања на прилике на земљи. Није га занимао 

свакодневни живот, посебно не стицање богатства. 

Такође је одбијао и да се жени, што је у традиционалној 

заједници каква је био Милет у VI веку пре нове ере 

било саблажњиво. Забележено је да га је мајка често 

узнемиравала питањем: „Када ћеш се оженити?” Талес 

јој је одговарао да је још рано, све до своје педесете 

године. После тога одговор је променио у: „Касно је”. 

Постоји једна анегдота о Талесу која је остала 

недоречена. Када су га питали зашто нема деце, Талес 

је одговарао: „Зато што волим децу.” Овај одговор 

може као и већина тога у филозофији да се тумачи на 

много начина. Можемо да претпоставимо да је Талес 

мислио на пролазност, као сигурну људску особину, те 

да децу није желео из тог разлога, или пак да је мислио 

како би био лош родитељ. Како год живели, добро или 

лоше, поштено или непоштено, завршавамо на исти 

начин. Као и све остало човек је подложан настајању 

и нестајању. Према томе, брига о пореклу природе 



40

се разликује од научног истраживања. Када се запитамо о ономе 

из чега све настаје и у чему ће све нестати питамо се и о својој 

судбини. Шта остаје после нас? Из чега смо настали? Шта је то што 

мења физичке облике? 

Изгледа да је Талесов одговор на то питање био – вода. 

Каже се „изгледа” зато што Талесови текстови нису сачувани, 

а његову филозофију сазнајемо из сведочанстава савременика. 

Приписује му се реченица: „Све настаје из воде, све се враћа у 

воду”. Разлози из којих је Талес одабрао воду остају загонетни. 

Према Аристотеловом тумачењу Талес је увидео да без воде нема 

живота, да је свуда присутна. Такође, лако се можемо уверити да 

вода мења облике. Када се охлади постаје чврста, када се загреје 

постаје гасовита. Према неким сведочанствима, Талес је сматрао 

да из воде, када се згусне, настаје земља, а када се разреди настаје 

ваздух. 

Поред физичких разлога које наглашава Аристотел, треба 

обратити пажњу и на разлоге на које упозорава швајцарски 

историчар Јакоб Буркхарт. Према Буркхарту, Талес је говорио да 

је све испуњено богом. Такође је тврдио да све око нас поседује 

душу, што је сматрао очигледним код магнета који привлачи 

мање објекте. Због тога не треба заборавити митски значај воде 

у античкој Грчкој. Вода се посматра као божански елемент. Када 

богови некога кажњавају – претварају га у камен, када га награђују 

– претварају га у воду. Претварање у воду је „обоготворење”. 

Богови се заклињу у свету воду реке Стикс, а купањем у тој реци 

стиче се нерањивост. 

Ако ти је ово учење о води као прапочетку изгледало 

неубедљиво, сигурно постоје разлози за то. Тако је изгледало 

и Талесовом пријатељу и ученику, Анаксимандру. Сачуван је 

један кратак извод из његовог дела. Овакви изводи се називају 

фрагментима. Анаксимандров фрагмент сматра се почетком 

филозофске литературе. 

Прочитајмо фрагмент којим почиње филозофска литература. 

„Али оно из чега ствари настају, у томе оне и ишчезавају по 

нужности; јер, оне једне другој плаћају казну и глобу за своје рђаве 

поступке у одређено време.” 

У овом фрагменту се види да је као и Талес, Анаксимандар 

сматрао да све настаје и нестаје у истом начелу. У том смислу 

он је Талесов следбеник. Ово следбеништво није засновано на 

опонашању, него на критичком односу. Анаксимандар прихвата 

основну Талесову идеју, али је посматра критички. Сматра се да 

је Анаксимандар тврдио да је вода, иако у великим количинама 

присутна и лако променљивог квалитета, ипак ограничена. 

Ограничено начело не може бити прапочетак свега. Дакле, 

Анаксимандар сматра да Талесово одређење воде као прапочетка 

није прихватљиво. 

Овакво следбеништво је карактеристика филозофије. 

ЈАКОБ БУРКХАРТ 

Лик Јакоба Буркхарта на новчаници од 

1000 швајцарских франака 

Јакоб Буркхарт је био утицајни 

швајцарски историчар. Његово тумачење 

грчке цивилизације је врло 

детаљно, поуздано и инспиративно. 

Живео је у XIX веку. На наш језик 

преведено је његово капитално дело 

Повест грчке културе. 

АНАКСИМАНДАР 

Анаксимандар из Милета је аутор 

првог сачуваног филозофског 

текста. Сматрао је да прапочетак 

мора бити нешто неограничено. 

Саставио је прву географску карту. 

Могући изглед Анаксимандрове мапе 



41

АНАКСИМЕН 

Грчки филозоф Анаксимен 

из Милета живео је у VI веку 

пре нове ере. Његов спис 

О природи није сачуван. О 

Анаксимену је сачувано мало 

биографских података. 

Релативизам 

Учење према коме не постоји 

апсолутна истина, већ све зависи 

од личног става („лепота 

је у очима посматрача”, „о укусима 

се не расправља”). 

ХЕРАКЛИТ ИЗ ЕФЕСА 

Хераклит из Ефеса је био 

називан „мрачни” због сложености 

својих идеја и особењачког 

начина живота. Живео 

је од 535. до 475. године пре 

нове ере. Његово порекло је 

било краљевско, али се титуле 

краља одрекао у корист свог 

млађег брата. Своје суграђане 

је сматрао изопаченима, па је 

избегавао послове са њима. 

Своје дело О природи оставио 

је у Артемидином храму. 

Филозоф критички промишља идеје својих претходника чиме их 

прихвата и превазилази у исто време. Хегел је сматрао да је ово 

основни однос у историји филозофије – превазилажење. Без оваквог 

односа добијамо догматизам или релативизам, а не филозофију. 

Анаксимандар, дакле, сматра да је прапочетак нешто 

неограничено, што вода никако не испуњава. Зато предлаже појам 

„оно неограничено (грч. τό ἄπειρον)”. „Оно неограничено” је први 

апстрактни појам у историји филозофије. 

Трећи следбеник јонске филозофске школе, Анаксимен, неће 

прихватити ни Талесово ни Анаксимандрово решење. Прихвата 

Анаксимандрову критику Талеса са аргументом ограничености. Идеја 

о „оном неограниченом” не задовољава због тога што се не зна о чему 

је заправо реч. Постављање воде за прапочетак је критиковано због 

ограничености, док „оног неограниченог” – нема уопште. Анаксимен, 

заправо, покушава да нађе бесконачан, покретљив и конкретни 

принцип. Предложио је ваздух као разрешење проблема, пошто је 

покретан, неограничен и конкретан. Није могао да зна да и ваздуха 

има у ограниченим количинама, у шта се наша цивилизација уверила 

на застрашујући начин. Анаксимену је прихватљива идеја и да је душа 

од ваздуха, пошто се у то време душа поистовећивала са дахом (грч. 

pneuma). 

Хераклит из Ефеса, у свом делу О природи, инсистирао је на 

сталној промени у природи. Њему се често приписује фрагмент 

„све тече (грч. )” иако је готово сигурно да он није аутор. 

У сваком случају овај став добро описује његово схватање природе. 

Хераклит каже: „Не можеш два пута ући у исту реку”. Вода у реци 

је сваки следећи пут нова, а и онај ко улази се променио. Кретање 

и промена су два доминантна концепта Хераклитове филозофије. 

У складу са овим концептима, одредио је ватру као прапочетак. Од 

четири традиционална елемента – ватре, воде, ваздуха и земље – ватра 

је једини елемент који не постоји ако је статичан. Остале елементе 

можемо бар на кратко да опазимо како мирују. Вода у чаши, земља 

готово увек, ваздух током дана без ветра – мирују. Ватра не постоји 

у статичном стању. То је био разлог због чега је Хераклит сматрао да 

је ватра основни елемент из кога настају остали елементи. Из ватре 

настаје вода, а од воде врућ ваздух и земља. 

Све се мења за огањ, а огањ за све, као роба за злато, а злато за робу. 

Промена ватре: најпре море, од мора једна половина земља, друга половина 

ужарени ваздух. 

Огањ живи смрћу земље, ваздух живи смрћу огња; вода живи смрћу земље, 

земља живи смрћу воде. 

Сунце је свакога дана ново. 

Из Хераклитовог текста О природи 



42


1. Наведи друштвене услове за настанак филозофије. Објасни зашто је сваки од 

њих важан. 

2. Објасни однос хаоса и космоса. 

3. Покушај некоме да објасниш однос видљивог света и прапочетка. Ако ниси 

сигуран да ли је твоје објашњење добро, захтевај од слушалаца да испричају 

својим речима оно што су чули. Да ли су разумели? 


1. Да ли те привлачи живот у античкој Грчкој? Аргументуј свој одговор. 

2. Агора је ишчезла, али су друге институције преузеле њену улогу. Можеш ли да 

наведеш неке од тих институција? 

3. Можеш ли да се сетиш неког диктатора који је своју каријеру почео као „вољени 

вођа”? 

4. Зашто људи пристају на тиранију? Зашто је она добра, а зашто није? Знаш ли за 

неку тиранију у којој се удобно живи? 

5. Које ти од учења о прапочетку изгледа најбоље засновано? Дај аргумент за своју 

тврдњу. 


… да сазнају о животу античке Грчке 


Ликови античке Грчке, приредио Жан-Пјер Вернан, Клио, Београд, 2007. 


1. Краљ Едип (Edipo re), режија: Пјер Паоло Пазолини, Италија, 1967. 

2. Електра (Ilektra), режија: Михалис Какојанис, Грчка, 1962. 

3. Истинa o дeмoкрaтиjи (The Truth About Democracy), режија: Бeтaни Хjуз, 

В. Британија, 2007. 

… да проуче античке теогоније и разумеју дух ране грчке филозофије 


1. Хесиод, Теогонија, Октоих, Подгорица, 2000. 

2. Фридрих Ниче, Филозофија у трагичном раздобљу Грка, Графос, Београд, 1979. 

3. Џон Барнет, Рана грчка филозофија, Завод за уџбенике и наставна средства, 

Београд, 2004. 

4. Лучано де Крешенцо, Историја грчке филозофије. Предсократовци, Светови, 




43

Истина и привид 

МАТРИКС 

(Режија: Лана и Енди Вачовски, САД, 

1999) 

У филму Матрикс приказана је застрашујућа 

слика будућности. Људи постају 

извор енергије тако што су прикачени 

на машине. Они нису свесни ужасне 

судбине, зато што су машине направиле 

симулацију свакодневног живота. Ова симулација 

зове се „матрица”. 

Свет каквим га људи виде свакодневно… 

… произведен је рачунарским кодом … 

… док стварни свет изгледа овако. 

→ Да ли ти се учинило да нешто видиш, па се потом 

испоставило да то није оно што ти се учинило? Опиши. 

→ Где се све данас примењује математика? 

Наведи области. 

→ Објасни улогу математике у свакој од наведених области. 

Концептуализуј објашњење. 

→ Можеш ли да повежеш математику и лепоту? 

→ Измери ширину и висину књиге. Подели висину са 

ширином. Који је добијени број? 

→ Покушај да се сетиш неке оптичке варке. Како си утврдио/ 

утврдила да је у питању привид? 

У филму Матрикс Лане и Ендија Вачовски дата је 

застрашујућа слика света у будућности. Већина људи је 

убеђена да је 1999. година. Све је наизглед уобичајено: одлази 

се на посао, у школу, људи се забављају. Ипак, све постаје 

сумњиво. Главни јунак филма, Нео, открива да ништа није 

онако како изгледа. Свет у коме је живео заправо уопште не 

постоји, и све постаје компјутерска симулација. Људи који 

ништа не слуте живећи своје уобичајене свакодневне животе 

заправо се налазе у капсулама са течношћу и кабловима су 

прикачени за машину. Програм који симулира свет зове 

се Матрикс, а машина црпи енергију из људског тела. Нео 

открива да је 2199. година. Догодила се катастрофа у сукобу 

људи и машина, преостао је само један стваран град у коме 

живе људи који су успели да се пробуде из Матрикса. 

Овај научнофантастични филм даје слику стварности у 

коју већина неће поверовати. Уосталом, ко би поверовао да 

живи у некаквом Матриксу где је постао батерија или „мозак 

у тегли”? Ипак, покушај да пронађеш аргументе којима 

ћеш доказати да је свет који опажаш свакога дана својим 

чулима сигурно онакав каквим га видиш. Приметићеш да 

се ослањаш на поверење у чула, навику, мњење, веровање. 

Никако нећеш моћи са сигурношћу да докажеш како се не 

налазиш у Матриксу. Наравно, нећеш успети ни да докажеш 

постојање некаквог Матрикса. 

Питање које ће се нужно поставити је: „Зашто не би 

веровао својим чулима?”; или „Зашто се не би ослонио на 

веровање, мњење и навику?”. Ипак, свакодневно искуство 

често доводи у питање ове изворе сазнања. Фатаморгана 

је вероватно најпознатији пример лажне слике коју преносе 

чула. Упркос томе што је најчешће у вези са пустињом, 

фатаморгану можеш да доживиш свуда. Када су врели летњи 



44

дани, може ти се учинити да су делови асфалта влажни. Када 

им се приближиш, видећеш да су потпуно суви. Слично се 

дешава и у пустињи, с тим што се тамо појављују читаве реке 

и језера. Фатаморгану ће видети сви присутни, може се и 

фотографисати. Ипак, она није стварна. 

Да ли те је зачудила тврдња да је фатаморгану могуће 

фотографисати? Навикли смо да верујемо, наше мњење је да 

је фатаморгана обмана. Често мешамо појам фатаморгане и 

халуцинације. Разлика је у томе што је фатаморгана оптичка 

варка, а оптичке варке је могуће фотографисати и сви их 

могу запазити (фотографиши сламку у пуној чаши воде). 

Халуцинација није чулна, већ ментална обмана, тако да се 

не може фотографисати и неће је видети све присутне особе. 

Понекада може да ти се догоди да видиш неки простор, људе и 

догађаје који изгледају стварно. Већ следећег тренутка пробудиш 

се и схватиш да је то био сан. 

Изгледа ли ти још увек да Матрикс приказује немогуће 

догађаје? 

ФАТАМОРГАНА 

Oптичка илузија која настаје преламањем 

светлости назива се фатаморгана. Језеро са 

фотографије у стварности не постоји. 

Природа и број 

Врати се још једном филму Матрикс. Представа света за који 

људи обично мисле да је стваран рачунарски је пројектована шифром 

или кодом. Овај код се појављује на црној позадини у чувеном 

кадру филма. Идеја је да се бројкама и њиховим комбинацијама 

програмира оно што људи опажају као чулни свет. Вероватно знаш 

да су програми за рачунар као и видео игре управо тако направљени. 

Да ли је претерано да свет у коме живимо сматрамо приказаним и 

представљеним односима бројева? 

Возач који планира да крене из једног града у други може лако да 

процени колико му је времена потребно да стигне на своје одредиште. 

Ако су градови удаљени 100 километара, а он вози просечном 

брзином од 80 километара на час, вероватно ће стићи за сат и 

петнаест минута. 

Ако је мушкарац висок 175 сантиметара и тежак 70 килограма, 

имаћемо основа да га сматрамо складно грађеним. 

У издаваштву се често говори о „стандардним форматима” као 

што су А4, B5, C3 итд. Ове формате стандардним чини специфичан 

однос дужине и ширине папира. Овај однос је обично приближан 

броју 1,61. Сматра се да је овај однос пријемчив људском оку. 

Ако неко свира на раштимованој гитари, мелодија неће звучати 

онако како би требало да звучи. Исто важи и за остале жичане 

инструменте. Када се инструмент штимује, подешавају се дужине 

жица како би биле у одређеном односу. 

ПИТАГОРА 

Грчки филозоф и математичар 

Питагора, живео је у VI веку 

пре нове ере. Рођен је на острву 

Самос, близу Мале Азије. Своју 

филозофску школу основао је у 

Јужној Италији. 



45

ХАРМОНИЈА И РАЗМЕРА 

Питагора је приметио да ће жице на лири 

производити хармонију ако су им дужине у 

одговарајућој размери. Ову идеју проширио је 

на космос сматрајући да се његова хармонија 

може описати односом бројева. 

ПИТАГОРИНА ТЕОРЕМА 

Према предању, Питагора је до своје 

чувене теореме о правоуглом троуглу дошао 

посматрајући мозаик на поду. Претпоставља 

се да су на мозаику биле шаре 

сличне овима на слици. 

b 

b 2 a 2 

a 

= 

ЗЛАТНИ ПРЕСЕК 

a 

a 

b = 1,618 

Питагора је уочио да је правоугаоник 

чији су односи страна приближни броју 1,61 

пријемчиви људском оку, те их је сматрао 

хармоничним. Формати штампарског папира 

засновани су на златном пресеку. 

c 

b 

c 2 

Приметићеш да се, поред наведених, сви односи 

у природи могу одредити бројем. Неки односи су 

пожељни (хармонија, сразмера, здравље), а неки 

не. Већина појава се може изразити бројем, а однос 

између два броја може бити критеријум квалитета 

односа две појаве – однос висине и ширине људског 

тела на пример. Изражавање појаве бројем назива се 

квантификација. 

Ове занимљиве особине бројева први је описао 

грчки филозоф Питагора са Самоса. Његову 

филозофију није лако разграничити од религије, мита 

и мистицизма. Питагора је тврдио да је све у природи 

могуће одредити бројем, а да ће односи међу бројевима 

објаснити све остале односе. Обично се наводи да 

је био инспирисан жицама на лири које, када су у 

одређеној сразмери, дају хармонију, а када те сразмере 

нема – јавља се дисхармонија. Могуће је да је Питагора 

увиђао и друге такве односе у природи. Неки односи су 

сматрани хармоничним, а други дисхармоничним. 

Вероватно најпознатији однос који је открио 

Питагора јесте однос страна правоуглог троугла. Ово 

откриће је познато као Питагорина теорема. Нешто мање 

познат, али једнако важан јесте такозвани златни пресек. 

Златни пресек је однос страна у правоугаонику који у 

нама изазива пријатан естетски доживљај. На основу 

златног пресека данас се користе већ наведени формати 

папира зато што су пријемчиви људском оку. Књига коју 

управо читаш штампана је у једном од тих формата. 

Пошто је утврдио да се природа може 

квантификовати и објаснити односима међу бројевима, 

Питагора је претпоставио да постоји универзална 

космичка хармонија. Ову хармонију називао је „музиком 

сфера”. Модел космоса приказао је графички фигуром 

познатом као тетрактис. Тетрактис је једнакостранични 

троугао исцртан тачкицама. Свака страна има по четири 

тачке, а укупан број тачака је десет. 

ТЕТРАКТИС 

Први ред: 

monas – једно – тачка 

Други ред: 

dias – двојство – права линија 

Трећи ред: 

trias – тројство – раван 

Четврти ред: 

tetras – четворство – тело 



46

Распоред у тетрактису има следеће 

значење. У првом реду налази се monas или 

јединство. Његова паралела у геометрији 

је тачка. Тачка је пројекција космоса. Други 

ред је двојство или dias и представља 

супротност. Трећи ред je trias, јединство 

прва два броја, супротности и јединства, те 

представља савршенство. Четврти ред или 

tetras представља свет који је приступачан 

чулима. Укупан број тачака у тетрактису 

– десет, за питагорејце је био број целине. 

Питагора је веровао да онај ко вежба може 

да постигне висок ниво свести у коме ће му 

музика сфера бити доступна. У складу са 

овом идејом организовао је своју филозофску 

школу која је била позната као Питагорејско 

братство. Инсистирао је да његови 

следбеници поштују одређена правила, чији 

нам смисао данас није јасан. Такође је захтевао 

да чланови братства свакодневно раде на себи 

и да тај свој рад проверавају. Наиме, сваки 

питагорејац морао је увече да са запита шта је 

добро урадио током дана, у чему је погрешио, 

шта је пропустио да уради и шта би могао 

да уради даље на свом напредовању. Међу 

члановима братства била је дозвољена, чак 

пожељна дискусија, али је она трајала све док 

не би дошли до неког Питагориног става који 

је сматран несумњивим. 

Како је који члан напредовао, мењао се и 

његов статус. Питагорејско братство је било 

организовано у два круга који су се називали 

езотерични и егзотерични. Егзотерични 

или отворен круг био је отворен за свакога, 

а учења која су члановима овог круга била 

доступна сматрана су јавним. Они који би 

напредовали постајали су чланови затвореног 

или езотеричног круга у коме су преношена 

тајна учења. Према неким историјским 

изворима, Питагора није дозвољавао 

записивање езотеричних учења. 

У Питагориној филозофији 

налазимо прво развијено схватање света 

неприступачног чулима. Оваква схватања 

називају се метафизичким схватањима. 

ПИТАГОРЕЈСКО БРАТСТВО 

Питагорејци прослављају излазак сунца, Фјодор Броников, 1869. 

Чланови Питагорејског братства имали су правила 

понашања која су нам данас неразумљива. Нека од њих су: не 

џарај ватру ножем, не једи срце, оштрицу мача окрени наопако, 

не једи боб итд. Није чудно ако оваква организација подсећа 

на тајна друштва као што су масонске или окултне ложе – 

њихов корен је управо у питагорејском братству. Питагорине 

идеје биле су популарне током читаве античке епохе, али су 

своју највећу експанзију доживеле у александријској епохи. 

Александријска епоха је била време процвата мистицизма и 

рада на себи, те јој је питагорејски приступ веома погодовао. 

Управо у том периоду највише је писано о Питагори, а у складу 

са грчком склоношћу митовима, много тога је додато. Неки 

арапски извори тврде да је Питагору увео у тајна учења сам 

египатски бог Тот (грчки Хермес), па се за езотерична знања 

данас често користи други назив – „херметичка знања”. 

Своју мистичну репутацију је систематски градио. У 

почетку је предавања држао иза заклона тако да нико и није 

био сигуран ко је заправо Питагора. Остало је забележено да је 

инсценирао свој одлазак у Хад тако што је сишао у неку пећину 

и није се појављивао четири године. 

„ЈА САМ ФИЛОЗОФ” 

Питагори се приписује да је први употребио реч „филозоф”. 

Када је тиранин Леон са Пелопонеза упитао Питагору које је 

њеогово занимање, Питагора је одговорио: „Ја сам филозоф.” 

Објаснио је да на олимпијске игре неки долазе да се такмиче, 

други да тргују, а трећи да посматрају. Тако, каже Питагора, и 

у свакодневном животу постоје посматрачи, а то су филозофи. 

Видимо да Питагора овде схвата филозофију као теорију. 

Мистицизам 

Веровање у истину која је изнад опажајне, мимо разумских 

схватања. 



47

АЛЕГОРИЈА О ПЕЋИНИ 

Алегорија о пећини 

„Упoрeди нaшу прирoду сa oвим стaњeм дa 

бисмo видeли јесмо ли зaистa oбрaзoвaни или 

нисмo. Зaмисли дa људи живe у нeкoj пoдзeмнoj 

пeћини, и дa сe дуж цeлe пeћинe прoвлaчи jeдaн 

ширoк oтвoр кojи вoди гoрe, прeмa свeтлoсти. У 

тoj пeћини живe oни oд дeтињствa и имajу oкoвe 

oкo бeдaрa и врaтoвa тaкo дa сe нe мoгу мaћи с 

мeстa, a глeдajу сaмo нaпрeд, jeр збoг oкoвa нe 

мoгу oкрeтaти глaвe. Свeтлoст им, мeђутим, 

дoлaзи oд вaтрe кoja гoри изнaд њих и дaлeкo изa 

њихoвих лeђa. Измeђу вaтрe и oкoвaних вoди 

гoрe пут, a пoрeд њeгa зaмисли дa je пoдигнут 

зид кao oгрaдa кaкву пoдижу мaђиoничaри дa 

изнaд њe пoкaзуjу свojу вeштину. […] Зaмисли 

уз тo joш дa пoрeд тoг зидa људи прoнoсe рaзнe 

спрaвe, и тo кипoвe људи и других живoтињa oд 

кaмeнa и дрвeтa, кao и свe мoгућe твoрeвинe људскe 

умeтнoсти, aли тaкo дa oнe изнaд зидa штрчe, 

и дa притoм, кao штo тo oбичнo бивa, пojeдини 

oд њих у прoлaзу рaзгoвaрajу, a други ни рeчи нe 

изгoварају. Слични су нaмa. Зaр мислиш дa oни 

видe нeштo другo oсим свojих сeнки и сeнки других 

људи, кoje свeтлoст вaтрe бaцa нa супрoтaн 

зид пeћинe? […] A кaд би мoгли мeђусoбнo дa 

гoвoрe, зaр нe би oнo штo видe мoрaли смaтрaти 

стварношћу? […] Зaр нe мислиш дa ћe oни, чим 

нeкo oд прoлaзникa прoгoвoри, вeрoвaти дa тo 

нe гoвoри никo други, нeгo сeнкa кoja прoлaзи?” 



Направи са својим пријатељима и пријатељицама следећи оглед. Потребна 

вам је батеријска лампа, неколико мањих предмета, неколико столица, замрачена 

просторија окречена светлом бојом и добра воља. Нека један од вас узме батеријску 

лампу и неколико мањих предмета за које остали неће знати како изгледају. Остали 

нека седну окренути леђима од њега. Договорите се да се нико не окреће према 

ономе ко има батеријску лампу. Они који седе нека се окрену према зиду. Особа са 

батеријском лампом треба да упери светлост према наспрамном зиду тако да остали 

виде пројекцију, као у биоскопу. Сада, нека полако испред батеријске лампе проноси 

различите предмете тако да њима прави сенку. Може и исти предмет да пронесе 

неколико пута, само под различитим углом. Остали учесници треба да: 

• дају имена свакој сенци; 

• одреде да ли су сенке истог предмета или различитих; 

Платон, Држава, 514а–515b 

• погоде који се предмет пројектује на зиду. 

Мењајте се на месту онога ко држи у руци тај предмет. 

Опишите које сте невоље имали при извођењу огледа. 

Размислите како бисте знали како заиста изгледају 

предмети када не бисте били у прилици да се окренете и 

погледате их. 

Огледом који сте направили реконструисали сте први 

Матрикс у историји. Платон је, у свом дијалогу Држава, 

изнео чувену алегорију о пећини. У овој алегорији људи 

су описани као заточеници у пећини оковани ланцима 

тако да могу да виде само зид испред себе. Окови им 

не дозвољавају да се окрену и погледају иза себе, чак 

ни главе не могу да окрену једни према другима. Иза 

њихових леђа налази се ватра. Све што заточеници и 

заточенице у пећини виде јесте светлост ватре која се 

пројектује на наспрамни зид пећине. Себе виде као сенке 

на наспрамном зиду и када говоре, изгледа им као да 

говоре сенке са зида пећине. Између ватре и заточеника, 

иза њихових леђа, налази се пут. Путем иду људи који носе 

кипове и разне справе. Заточеници и заточенице могу да 

виде сенке људи и ствари које се налазе, то јест пролазе иза 

њихових леђа. 

Када се неко од заточеника ослободи окова и изађе на 

светлост, прве невоље има са видом зато што је навикао на 

мрак. Када му се очи прилагоде на светлост, он успева да 

види саме ствари. Међутим, када се врати у пећину, остали 

заточеници и заточенице му не верују да сенке које виде 

нису потпуна истина. 

Ову алегорију Платон је употребио да прикаже 

своју теорију идеја. Његова критика чулног сазнања је 

радикална. Он тврди да нас чула не варају понекад, него 

увек. Свет који опажамо чулима није стварни свет, већ 

48

његова сенка. Ако су сенке у алегорији дводимензионалне, а саме ствари 

које се пројектују на зид тродимензионалне, поставља се питање шта је 

то што се пројектује у простор који ми опажамо. Платонов одговор на 

ово питање гласи – идеја. Реч „идеја” у Платоновој филозофији значи 

„савршени облик”. Суштина идеје за нас је онолико неспознатљива 

колико је неспознатљив тродимензионални простор затвореницима 

у пећини. Ако си са пријатељима направио или направила оглед с 

почетка текста, могли сте да искусите ту немоћ. Овде треба разумети да 

реч „идеја” у Платоновој филозофији не значи оно што обично значи 

када разговарамо. У свакодневном разговору се каже: „имам идеју” или 

„то није добра идеја”. Овакви искази били би потпуно бесмислени у 

Платоновом учењу о идејама. Свет идеја постоји потпуно независно од 

нас. Ако посматрамо своје тело, оно није ништа друго него слика идеја 

исто онако као што је сенка заточеника у пећини сенка његовог правог 

тела. Све што смо у стању да видимо само су сенке или одрази идеја. 

У том смислу пре бисмо могли да тврдимо да идеја има нас него да ми 

имамо икакву идеју. 

Исказ „није добра идеја” био би такође потпуно бесмислен зато што 

је идеја одређена као савршени облик. Највиша идеја према Платону 

јесте идеја добра. Није тешко досетити се зашто је добро постављено 

као највиша идеја. Свим идејама заједничко је савршенство, те су као 

такве заједно добре. У том смислу добро је идеја свих идеја, њихова сама 

суштина. Овакав свет идеја у потпуности је одвојен од нас. Често ћемо 

чути да је Платонов свет идеја трансцендентан, то јест недоступан нашем 

искуству. Како се онда идеје могу спознати? 

Платон је сматрао да чулно сазнање сигурно није начин спознаје 

идеја. Заправо, чула обмањују показујући слике идеја уместо самих идеја, 

као што се људима у пећини приказују сенке уместо онога што те сенке 

ствара. Узмимо за пример идеју лепог. Можеш да видиш лепу девојку 

или младића. Међутим, ако се запиташ шта лепу особу чини лепом, чула 

ће се показати прилично немоћна. Стратегија која може да нам падне на 

памет јесте да упоредимо више лепих тела и нађемо њихове заједничке 

особине. Таква особина описана је у претходном поглављу – однос висине 

и тежине. Ако се овај однос нађе у некој пожељној размери, сматрамо да 

је реч о доброј телесној грађи. „Златни пресек” је такође један од могућих 

одговора на питање о томе шта лепе људе или ствари чини лепим. Однос 

исказан бројем или математичком формулом је у извесном смислу близак 

идеји, будући да се не опажа чулима. Није чудно што је Платон у великој 

мери био инспирисан Питагорином филозофијом. 

Ипак, ако изведеш овакво истраживање и зауставиш се на добијеним 

резултатима, налазиш се у замци. При упоређивању и уопштавању 

особина сенки на зиду не можеш да установиш како изгледа предмет 

који баца сенку. Овакво истраживање, које се назива индуктивним 

истраживањем, не открива саму идеју. 

Оно што се сазнаје чулима су видљиви предмети. Они у алегорији 

о пећини одговарају сенкама. Они који не теже знању сматрају да су 

објекти које опажају чулима стварни објекти. Ово се назива веровањем. 

ЏОРЏ ОРВЕЛ, 1984. 

Кадар из британског филма 1984. Мајкла 

Редфорда (1984) 

Енглески писац Џорџ Орвел 

је 1949. године написао роман 

1984. У роману је описан свет 

који неодољиво подсећа на Платонову 

алегорију о пећини. У 

књизи је реч о тоталитарном режиму 

који грађане држи изоловане 

од спољашњег света у коме 

бесни рат. Све информације о 

спољашњем свету добијају преко 

екрана телевизора који су 

принуђени стално да гледају. 

Историја се прекраја, а свим манипулацијама 

управља диктатор 

познат као Велики брат. 

Идеја 

Савршени облици у Платоновој 

филозофији, суштине 

видљивих ствари. 

Трансцендентно 

Оно што је ван домета људског 

искуства. 

Индуктивно истраживање 

Закључивање од појединачних 

појмова према општим, 

генерализација. 



49

50 

ВЕО МАЈЕ 

Вео маје, непознати аутор 

У будизму се за чулни свет 

каже да је „вео маје”. „Маја” на 

санскриту значи „илузија” или 

„привид”. Будисти сматрају да 

је свет који можемо да опазимо 

чулима само илузија. Ова 

илузија се мора превазићи 

како би се дошло до највише 

истине. 

Мњење 

Здраворазумско сазнање 

засновано на некритичком 

прихватању исказа. У филозофији 

обично има негативну 

конотацију. За Платона 

мњење је веровање да је чулно 

сазнање истина. 



Кич 

Дело које подсећа на уметничко, 

а заправо је само копија и 

безвредна имитација уметничког 

дела. Реч је немачког порекла 

и први пут је употребљена 

у XIX веку у Минхену. 

Веровање у поузданост чулног опажаја се назива мњење. Мњење је знање 

које није критички мишљено. Грчка реч за мњење (грч. δόξα) значи и „оно 

што се слави”, „оно што већина сматра истином”. Уочавање ограниченог 

и неограниченог, њиховог односа као сличности, различитости, 

самерљивости и несамерљивости први је степен знања. Ово уочавање 

је разумевање или резоновање. Коначно, највише сазнање је сазнање 

идеје. Оно се назива умским сазнањем. 

Платон је захтевао да се оде корак даље од Питагориног учења о 

бројевима и односима међу бројевима. Потребно је да се у потпуности 

ослободиш представа које нам намећу чула. У супротном, налазиш се у 

опасности да чулне критеријуме одредиш као пресудне за сазнање. Ако 

одредиш идеју лепог на основу неколико лепих представа, остајеш при 

чулним карактеристикама предмета. Ово је далеко од идеје исто онолико 

колико су сенке неког објекта пројектованог из различитих углова далеке 

од његове тродимензионалне стварности. 

Сада може да буде јасна Платонова критика уметности. Ова критика 

не погађа сву уметност, већ само такозвану миметичку уметност. 

Миметичка уметност опонаша ствари. Уметник који слика сто ради 

то на основу неког конкретног стола. Према Платоновој теорији идеја 

конкретни сто је слика идеје стола. Дакле, опажање једног одређеног 

стола није опажање саме идеје, већ њене слике. Обмана постаје двострука 

када посматраш слику стола, пошто је она направљена на основу 

представе, а не саме идеје. Према томе, уметност је – двострука обмана. 

Ова критика уметности може се чинити престрогом. Ипак, размисли 

о квалитету миметичког уметничког дела. Од уметника се не очекује да 

приказује стварност онаквом каква јесте, већ да чулној представи додаје 

духовни садржај. Уметност која остаје на нивоу представе и при томе не 

подстиче никакав интелектуални доживљај је најчешће кич. Платонова 

критика миметичке уметности понекада се сматра претеривањем. 

Ипак, ваља размислити о њој. Колико особа које познајеш воли да 

гледа серије са великим бројем епизода, такозване сапунице? Сапунице 

се снимају у многим земљама, али су најпознатије латиноамеричке 

и турске. Глумци и глумице у сапуницама су обично врло лепи. Ови 

лепотани и лепотице западају у велике невоље. Ипак, на крају се све лепо 

завршава. Сиромашне девојке се удају за богате младиће, као Пепељуга. 

Неретко се дешава да слепи прогледају или болесни на смрт оздраве. 

Размисли о томе колико овакво приказивање живота утиче на људе који 

не размишљају критички. Погледај мишићаве и лепо грађене особе на 

билбордима. Како билборди утичу на систем вредности? 

Због немогућности да се опонашањем или индукцијом из чулног 

света спозна свет идеја, Платон је предлагао потпуну промену нашег 

начина живота. Човек, као ограничено биће, није у могућности да спозна 

идеје које су вечне. У том смислу, једнако је немоћан пред светом идеја 

колико и заточеник у пећини пред тродимензионалним предметима 

иза својих леђа. Дакле, неопходно је да се на неки начин искуси вечност. 

Да би се то урадило, потребно је да се човек преобрати, одврати поглед 

од чулног света и споји се са идејом. Овде Платон наглашава једну од 

најважнијих специфичности бављења филозофијом. Није могуће доћи до

филозофске спознаје, а остати исти. Филозофска спознаја захтева живот у складу са оним 

што смо спознали. Овде уочавамо разлику између филозофије и науке. Лекар који зна да 

је пушење штетно неће бити лошији лекар ако је пушач. Филозоф, према Платону, мора 

да живи у складу са својом филозофијом. Ово јединство филозофије и бића захтевао је 

систем вежби које су грчки филозофи називали брига о себи. Овакав подухват, наравно, 

није ни једноставан ни брз, као што није једноставно ни ослобађање из окова у пећини. 

Агностицизам и скептицизам 

Ако не можеш да верујеш својим чулима, како можеш бити сигуран у своја сазнања? 

Ако на неки начин успеш да чујеш „музику сфера” или спознаш идеју, како можеш да 

знаш да није реч о привиду? 

Оваква питања су се нужно јавила у филозофији после Платонове алегорије о 

пећини. Неки филозофи су сматрали да треба одустати од трагања за истином. Аргумент 

који су давали за своје становиште јесте немогућност да се истина уопште сазна. Ако 

би се истина икако и сазнала, не бисмо били у могућности да је 

разликујемо од привида. Море ујутру изгледа црвено, дању плаво, 

увече је црно. Која је његова права боја? Ако се определиш за 

једну од њих, како ћеш аргументовати да је баш то истина, а не 

привид? 

Један од предложених одговора на ово питање је уздржавање 

од суђења, а први је на њему инсистирао Пирон из Елеје. Према 

оваквом схватању, које се назива агностицизам, чула сама по 

себи не варају, већ се вараш када почнеш да размишљаш о ономе 

што опажаш. Када посматраш сламку у чаши са водом, изгледа 

као да је савијена. Обмана може да настане онда када почнеш да 

судиш о томе да ли је сламка савијена или није. Док не судиш, 

обмане нема. Зато би требало да се уместо аподиктичких 

тврдњи – „сламка је савијена” или „море је плаво” – користе 

проблематичке – „чини ми се да је сламка савијена” или „можда 

је море плаво”. Смисао овог уздржавања од суђења је у постизању 

спокојства – атараксије. Онај ко не суди није оптерећен бригом 

да ли ће му се нешто рђаво догодити или ће учинити нешто рђаво 

зато што не суди о томе шта је добро, а шта рђаво. 

Агностицизам 

Учење према коме човек не зна и можда 

никада неће открити да ли је неки суд истинит 

или не. Најчешће се примењује на 

теолошке доктрине. 

Аподиктички суд 

Суд у коме се изриче извесност. 

Проблематички суд 

Судови који изражавају само могућност 

неког стања ствари. 

Атараксија 

Спокој или неузнемиреност душе. 

ПИРОН ИЗ ЕЛЕЈЕ 

Први филозоф који је заступао агностицизам звао се 

Пирон. Његова филозофија позната је и као пиронизам. 

За Пирона агностицизам није само гносеолошки став 

већ има и практичку димензију. Када не морамо да одлучујемо 

шта је истина, шта је корисно или опасно, онда 

смо опуштени и спокојни. Савременици су забележили 

да је Пирон живео у складу са својим схватањима, односно 

да га ништа није узнемиравало. Пирон је живео 

од 360. до 270. године пре нове ере. На слици из XVI 

века можемо да видимо Пирона на броду у бури како 

опуштено седи док су остали чланови посаде у паници. 

Филозоф Пирон на олујном мору, Мајстор Петрарка, XVI век 



51

Скептицизам је други одговор на проблем истине и привида. Антички скептици су били 

инспирисани агностицизмом, али су наглашавали релативност сазнања. Скептицизам је учење према 

коме свако наше сазнање може да буде подложно сумњи. Енесидем из Кнососа је пионир овакве 

филозофије. Своје учење излагао је у тропима – моделима уздржавања од суђења. Ове различитости у 

начинима опажања доказују релативност чулног сазнања. Енесидем је поставио десет тропа: 

1) Различите животиње имају различите чулне утиске. 

Пси не виде боје, љиљци не виде уопште већ опажају само слухом. 

2) Различити људи виде ствари на различите начине. 

Различити људи имају различиту оштрину чула. 

3) Различита чула нам дају супротне податке о истој ствари. 

Неки плодови су лепи, али им је укус лош. 

4) Наше опажање се мења с временом. 

Поветарац који младима прија, старијим особама може бити врло непријатан ветар. 

5) Постоје разлике у опажању узроковане углом посматрања. 

Ствари у даљини изгледају мање него када се посматрају изблиза. 

6) Објекте увек видимо кроз неки медијум – ваздух, воду… 

Када посматраш нешто кроз ваздух током врелог дана то изгледа као да „игра ”. Сламка у чаши са 

водом изгледа преломљено. 

7) Неке материје стално мењају боју, температуру, величину. 

Вода лако мења температуру, агрегатно стање, количину… 

8) Сви опажаји су релативни у зависности од тога са чиме се пореде. 

Човек је велик у односу на мрава, али мали у односу на слона. 

9) Наша опажања зависе од учесталости. 

Објекти које ређе виђаш остављају јачи утисак од оних које виђаш свакодневно. 

10) Разлике у опажају изазване су и различитим културама којима људи припадају. 

Када угледаш човека који показује спојен палац и кажипрст, сматраћеш да нешто хвали. 

У Турској, Бразилу или Француској ово ће бити схваћено као увреда. 

Ових десет тропа објашњавају зашто је свако сазнање подложно сумњи. Под утицајем Енезидема 

развила се традиција скептицизма у античкој филозофији. 



1. Због чега можемо да сумњамо у оно што опазимо? 

2. Објасни разлику између фатаморгане и халуцинације. 

3. За питагорејце, Платона и скептике оно што опажамо чулима је привид. Шта је истина за свакога од њих? 

4. Која је разлика између агностицизма и скептицизма? 



1. Пронађи што више примера из свакодневног живота у којима се привид разликује од истине. Ево 

неких примера: покрет на филму – статични кадрови, видео игра – бинарни код. 

2. Често мислимо да нешто знамо на основу привида. Оваква знања Платон је сматрао „сенкама на 

зиду пећине”. Пронађи што више оваквих „сенки”. 


… да проучавају алегорију о пећини 


Платон, Држава, књига VII, БИГЗ, Београд, 2002. 

52

Биће, мноштво и кретање 

→ Напиши неколико реченица у којима ћеш употребити именицу „биће”. Шта 

значи ова реч? 

→ Из колико се елемената састоји космос? На који начин се ови елементи спајају и 

одвајају? 

→ Шта значи реч „атом”? 

Када проучаваш филозофију, сусрећеш се са многим застрашујућим 

појмовима. Уопште, при читању филозофског текста постоји неколико тешкоћа. 

Најчешће су то непознати појмови, нејасни склопови реченице и наше предрасуде. 

Када наиђеш на такве препреке, мораш да се ослониш искључиво на себе. 

Постоје, додуше, некаква тумачења филозофских дела. Она се некада појављују 

у предговорима или поговорима, а некада су посебне књиге. Постоје чак и 

детаљна упутства за тумачење текстова одређених филозофа. Проблем са овим 

тумачењима понекад је у томе што су нејаснија од самих текстова, а понекад зато 

што аутор додаје своје идеје филозофу кога тумачи. 

Вратимо се корак назад. Право значење текста у филозофији није једнозначно 

одређено, односно филозофски текст може да се тумачи на више начина. 

Зашто би се веровало овом или оном тумачу? Прави пут је да се оспособиш да 

самостално тумачиш текст. Филозофска наука о методи тумачења текста назива се 

херменеутика. 

Дакле, када тумачиш текст може да се догоди да не пратиш мисао у тексту, 

већ га преводиш у свој систем идеја, навика, претходних знања. Тако се не 

бавиш текстом, већ својим асоцијацијама. Ово само по себи није неисправно, 

али је прихватљиво тек када разумеш оригинални текст. Разумевању непознатих 

термина у филозофији често не помажу ни речници ни етимологије. 

У овом поглављу сусрешћеш се са термином који нам није непознат, али није 

ни уобичајен у свакодневном говору. Заправо, у свакодневном говору нема смисао 

који има у филозофији. Ето комбинације два проблема при тумачењу – не знаш 

право значење термина, а имаш своје идеје о њему. 

Биће 

Појам којим ћемо се бавити у овом поглављу већ се 

могао видети у наслову: биће. Реч „биће” обично има 

значење „живо биће”, ређе „митско биће” или „вољено 

биће”. Самостално се јавља веома ретко, те не постоји 

навика да ту реч користимо као самосталну. Док читаш 

филозофски текст, спонтано помишљаш на живо биће када 

наиђеш на реч „биће”. Шта уопште та реч значи? 

„Биће” је именица из групе поименичених глагола. 

Поименичени глаголи настају тако што се глагол претвори 

у именицу. На пример, од глагола „трчати” поименичени 

Херменеутика 

Филозофска дисциплина чији је предмет 

тумачење текста. 

Биће 

Поименичени глагол „бити”. У филозофији 

се користи да означи постојање у најширем 

смислу. 

Етимологија 

Наука о пореклу речи, њеној историји, обликовању 

и начинима како се мењала. 



53

Онтологија 

Филозофска наука која се бави проучавањем 

бића. Реч потиче од грчког назива за 

биће (τо ὸν). 

ЕЛЕЈА 

Ружичаста капија у Елеји 

Елеја је био град у јужној Италији који 

су у VI веку пре нове ере основали Грци. 

Град су населиле избеглице пред персијском 

најездом у Малој Азији. Археолошки 

локалитет на месту Елеје у Италији је данас 

познат по имену Велија. Налази се у националном 

парку Клијенто. 

облик ће бити „трчање”, од „мислити” – „мишљење”. На 

исти начин од глагола „бити” настаје именица „биће”. 

Промени овај глагол по лицима у презенту – ја будем, 

ти будеш, он буде, ми будемо, ви будете, они буду. У том 

смислу именица биће значи – оно што постоји. Живо 

биће је оно што јесте живо. Биће може да буде и неживо. 

У супротном „живо биће” би било плеоназам. 

Сада би требало да буде јасно у ком смислу се реч 

„биће” користи у филозофији. Ово је први корак ка 

онтологији. Онтологија је филозофско проучавање бића. 

Ово одређење онтологије наравно збуњује. Проучавање 

бића значило би проучавање свега што јесте. Управо то 

и јесте филозофски приступ стварима. Филозофија не 

проучава један део бића, већ целокупно биће. Науке 

проучавају такозване регије (делове, посебне групе и 

видове организације) бића. Филозофија проучава биће 

као целину. Конкретизујмо, онтолошка питања су: 

„Колико има бића?”; „Да ли биће може да настане и 

нестане?”; „Ако може, како се то дешава?”; „Где се налази 

биће?”; „Како га можемо сазнати?”. 

Да ствари буду још сложеније када се бавиш 

онтологијом, не можеш биће да посматраш са дистанце 

која је могућа у науци. Када проучаваш неки природни 

феномен, размножавање микроорганизама на пример, 

посматраш га са дистанце. Када проучаваш биће, већ 

си део бића које проучаваш. Дакле, у онтологији биће 

проучава само себе. Изгледа компликовано? Јесте. Биће 

још сложеније. 


ПАРМЕНИД ИЗ ЕЛЕЈЕ 

Елејска онтологија 


Парменид је живео у V веку пре нове 

ере. Биографски подаци о овом филозофу 

крајње су оскудни. Познато је да се нашао у 

једној дипломатској мисији у Атини. Сведочанство 

о томе нам је оставио Платон у свом 

дијалогу Парменид. Нажалост, ово сведочанство 

је проблематично зато што у време 

Парменидове посете Атини Платон још није 

био ни рођен. 

Реч „биће” у филозофском смислу први пут је 

употребљена у граду на југу Италије који се звао Елеја. У 

том граду развила се једна од најважнијих филозофских 

школа ране Грчке. Школу је основао Парменид из Елеје 

иако он није први познати елејски филозоф. Парменидов 

узор и инспирација био је већ споменути Ксенофан. 

Ксенофан је међутим у већој мери песник него филозоф, 

те га не можемо сматрати за оснивача елејске онтологије. 

Разлог више је тај што је Парменид први употребио реч 

„биће” као филозофски појам у својој поеми О природи. 

Парменид, исто као Питагора и Платон, сматра 

да се истина не може спознати чулима, већ искључиво 

мишљењем. 

54

Парменид за почетак своје филозофије узима таутолошки 

исказ. У том исказу супротставиће оно што јесте ономе што 

није. Оно што јесте искључује оно што није. За оно што јесте 

употребио је реч „биће”. Назив за оно што није јесте – „не-биће”. 

Даље изводи став за који сматра да није могуће довести у сумњу: 

Биће јесте, не-биће није. 

Многе науке започињу свој систем исказима које не треба 

проверавати. Најпознатији случај је сигурно геометрија. Еуклид 

започиње своје Елементе исказима које не треба проверавати, 

аксиомима. Аксиоме свој ауторитет заснивају на очигледности. 

Ово је метод који у филозофији није прихватљив пошто се 

оно што је очигледно лако доводи у питање. Зато је Парменид 

применио другу стратегију извесности. Направио је исказ који 

је несумњив онолико колико би био и исказ „А=А”. Уосталом, 

преформулишимо исказ: 

„Оно што јесте” јесте, „оно што није” није. 

Можемо да препознамо два идентитета у овом полазном 

исказу. Први идентитет: биће (оно што јесте) јесте. Други 

идентитет: не-биће (оно што није) није. Спајањем та два 

идентитета добија се таутолошки исказ: 

Биће јесте, не-биће није. 

Сада је јасно да се ради о таутологији. Таутологије се не 

сматрају дубокоумним исказима зато што не откривају никакав 

нови садржај. Оне су нужно тачне што и није тешко с обзиром 

на то колико једноставне ствари исказују. Свака ствар је једнака 

самој себи, оно што јесте – јесте, оно што није – није. 

Парменид, међутим, из ове таутологије изводи три 

последице, које ће нас у најмању руку изненадити: 

(1) Биће је једно. 

(2) Биће је непокретно. 

(3) Биће је вечно. 

Из ових ставова нужно следи да: 

(1) Не постоји мноштво. 

(2) Не постоји кретање. 

(3) Нема настајања и нестајања. 

Наравно, својим чулима стално посматраш настајање и 

нестајање, видиш кретање и мноштво. Једноставно убеђивање 

да не можеш веровати чулима овде засигурно није довољно. 

Парменид је у свом тексту ове ставове доказао апагошки. 

Апагошки или индиректан доказ се изводи тако што се сама 

тврдња не доказује, већ се показује да је супротна тврдња 

апсурдна. Погледај како изгледају Парменидови докази. 

ЕУКЛИДОВИ ЕЛЕМЕНТИ 

Један од најстаријих сачуваних 

папируса са Еуклидовим Елементима, 

пронађен у Елбанаси у јужном Египту, 

потиче из I века нове ере. Елементи су 

спис грчког математичара Еуклида у 

коме је заснована геометрија. Текст 

започиње дефиницијама основних 

геометријских појмова: тачке, праве, 

равни. Следи пет постулата и девет 

аксиома. Ни постулати ни аксиоми се 

не доказују зато што су засновани на 

очигледности. Разлику између постулата 

и аксиома Еуклид не објашњава. 

На основу дефиниција, постулата и аксиома 

доказују се теореме. Еуклидови 

постулати дуго су били узор егзактног 

логичког система. 

Таутологија, таутолошки исказ 

Исказ који је увек тачан, независно од 

иску ствених услова. 

Аксиома (постулат) 

Исказ који се не проверава због своје 

сигурне истинитости (очигледности 

или логичке непротивречности). 

Апагошки доказ 

Доказ у коме се не доказује сама тврдња, 

већ се доказује да је супротна тврдња 

апсурдна. Најпознатији апагошки 

доказ је алиби. 



55

БИЋЕ 

Како и откуда је оно настало? Нећу ти 

допустити из не-бића да кажеш или мислиш; јер 

нити је казиво нити мисливо како непостојеће 

јесте. И каква би га потреба нагнала да се касније 

или раније рађа из нечега почињући? 

Зато оно мора или сасвим бити или га нема. 

Нити ће икада снага уверења допустити да 

из бића поред њега било шта настане; стога 

нити настајати нити пропадати из окова Правдa 

пропустила није, већ чврсто држи; а одлука о томе 

је у овом: или јесте или није. А одлучено је, дакле, 

као нужно, један напустити пут као немислив и 

неименљив (јер истинит пут није), а други како 

постоји ваљаним држати. Како би затим биће 

могло пропасти? А како би настало? 

Јер ако је настало, није, а још мање ако ће тек 

бити. 

Тако је настајање угашено, а пропадање 

нетрагом нестало. 

Парменид О природи 



1. Биће је једно. 

Претпостави да постоји мноштво бића. Тада би 

морало да постоји нешто другачије од бића што би их 

одвајало. Дакле, бића би морало да одваја не-биће, а 

не-биће није, то јест не постоји. Према томе, мноштво 

не постоји, дакле биће је једно. 

2. Биће је непокретно. 

Претпостави да се биће креће. Оно би морало да се 

креће у нечему другом, односно у не-бићу. Не-биће 

није, дакле биће не може да се креће. 

3. Биће је вечно. 

Претпостави да биће настаје. Ако настаје, морало 

би да настане из нечега другог да би настанак имао 

смисла. Друго од бића је не-биће, а не-биће није, 

дакле нема настанка. Исто важи за нестанак. Биће 

које нестаје морало би да постане нешто друго, 

односно не-биће, а не-биће није. Дакле, није могуће ни 

настајање ни нестајање. Према томе, биће је вечно. 

Наизглед једноставна таутологија „биће јесте, 

не-биће није” имплицира и доказује ове парадоксалне 

последице. Доказ треће особине бића може да изгледа 

непоуздано. Могућ је приговор према коме полазна 

таутологија не искључује могућност постојање не-бића у прошлости или његовог 

настанка у будућности. 

Овај приговор Парменид спречава на два начина. Прво, да је не-биће постојало, 

не би имало шта да га наведе да постане биће. 

Другим ставом Парменид доводи у питање учење о настанку и нестанку и 

пресудан је за историју филозофије. Парменид каже: „Исто је мислити и бити”. 

Тиме је поставио идентитет мишљења и бића. Овај идентитет такође је заснован 

на полазној таутологији и њеним доказаним последицама. Мишљење и биће могу да 

буду или идентични или различити. Ако би мишљење било различито од бића, онда 

би мишљење било не-биће, односно не би постојало. Дакле, биће и мишљење морају 

бити идентични. 

Није прихватљиво? Покушајмо онда овако. Став да је мишљење идентично бићу 

како то тврди Парменид има два значења: 

(1) Све што мислимо јесте биће. 

(2) Све што је биће јесте мишљење. 

Први став може да делује бесмислено. Ако замислиш комбинацију две 

животиње, прасета и стоноге на пример, следи да је у питању биће, дакле да то 

постоји. Ово је само привидна бесмисленост. Све што мислиш или замишљаш 

заиста постоји, али понешто само као мисао. Биће није само физичко постојање, 

већ постојање у сваком смислу. Тако, ако мислиш не-биће, само ти се чини да то 

радиш. Оно што именујеш не-бићем заправо је – биће. Или, ако је једноставније, 

покушај овако. Сваки исказ има такозвану предикативну форму. Предикативна 

форма исказа значи да увек мислиш у облику (субјект) јесте (предикат). На пример: 

„Час јесте досадан”. Покушај да одредиш у предикативном исказу не-биће. Став ћеш 

56

почети са „Не-биће јесте...” Овим „јесте” додатим уз „не-биће” 

дајемо апсурдни исказ према коме не-биће постоји. 

Шта, међутим, урадити са другим ставом? Све што јесте 

мишљено је. Овај други став искључује биће без мишљења. 

Ако те ово збуњује, покушај да поменеш неко биће које није 

мишљење. Не иде? Ако те ове идеје чуде или ти нису сасвим 

јасне и прихватљиве, онда имаш разлога за задовољство. 

Налазиш се на филозофском путу. 

Једно и мноштво 

ОБЛИК БИЋА? 

Парменид тврди да је биће „свугде 

налик обујму добро заобљене лопте, 

једнако од средишта свуда”. Ако је 

Елејска онтологија не решава проблем прапочетка 

биће лопта, шта се налази око ње? 

у филозофији. Учење према коме је биће једно, вечно и 

Ово питање је постављено још за 

непокретно не одговара на питање о пореклу природе. Сети 

Парменидова живота. Са друге стране, 

се основног проблема. У природи посматраш настајање и 

ако посматраш биће као бесконачно, 

нестајање, али нити ствари настају из не-бића нити ишчезавају. према Парменидовом схватању би то 

Оно што називаш настајењем заправо је састављање из онога 

значило да биће није довршено. Као 

што већ постоји или мењање његовог облика. Кућа настаје 

недовршено биће не би било целина. 

спајањем цигли, песка, дрвета, црепа, стакла. Цигле настају 

Због тога се Парменид радије определио 

обликовањем од земље и печењем. Слично овоме нестанак није 

да га прогласи ограниченим. 

ишчезавање бића, већ његово растављање или преобликовање. 

Ако се кућа сруши, остају разбијене цигле и црепови, стакло 

у комадима, комади дрвета. Увек ствари настају из нечега и 

при нестајању се претварају у нешто друго. Кућа је оно што 

јесте, дакле биће, исто као и цигле – читаве или разбијене. 

Парменидово схватање према коме биће не настаје нити нестаје 

није овим доведено у питање. 

Проблем настаје када Парменид говори о томе да биће нема 

делове. Парменид тврди да је биће „свугде налик обујму добро 

заобљене лопте, једнако од средишта свуда”. Платон примећује 

Могући изглед Парменидовог бића 

да оно што има средиште и обим (обујам) мора да има и делове. 

Ти делови су – средиште и крајеви. Ова критика у једној мери 

заиста погађа Парменидов став. Ипак, ниједан део није више 

биће (не постоји више него други). Са друге стране делови бића Квалитети 

се разликују не по томе да ли постоје или не, већ по својим 

Особине по којима се разликују бића. 

особинама. Ове особине по којима се делови бића разликују 

називају се квалитети. 

Сада основно питање ране филозофије можемо да 

одредимо уз помоћ овог новог појма. Биће не настаје нити нестаје, већ мења 

квалитете. У том смислу може се говорити о бићима са различитим квалитетима. 

Вода и лед јесу, али се разликују по квалитету. Лед може да настане од воде тако 

што вода промени један свој квалитет (температуру). 

Ова примедба враћа на питање прапочетка. У природи посматраш сталне 

промене квалитета. Јонски физиолози су сматрали да се на сличан начин као 

код земље и цигле, воде и леда, arhe претвара из једног облика у други. Већина 



57

ЕМПЕДОКЛЕ ИЗ АГРИГЕНТА 

Емпедокле је живео у Агригенту на Сицилији 

у V веку пре нове ере. Међу својим суграђанима 

је био познат као песник и исцелитељ. Имао 

је мистичну репутацију сличну Питагориној 

према којој је посетио Хад (царство мртвих) и 

лечио додиром. Према једном предању успео је 

преминулу жену да оживи. Овај чин је сматрао 

толико важним да је мислио како његов даљи 

живот нема смисла, због чега се бацио у кратер 

Етне. Према другом предању у кратер Етне је пао 

несрећним случајем док га је проучавао. 

ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ 

Кадар из филма Пети елемент, Лика Бесона (1997) 

Античко учење о елементима непрекидно 

инспирише уметнике. У научнофантастичном 

филму Пети елемент француски режисер 

Лик Бесон се поиграва Емпедокловим учењем. 

Сваких 5000 година савршено зло (мржња) 

прети да промени космос – светло претвара у 

таму. Оно може да се заустави спајањем четири 

камена у којима се налазе елементи. Ова четири 

елемента се активирају уз присуство петог. У 

филму је то љубав. 


Елементи 

Основни и најједноставнији делови или квалитети 

од којих је сачињен космос. 

је arhe сводила на конкретан елемент – воду, ваздух, 

ватру, земљу или сва четири елемента. Тако је један 

елемент постајао други променом квалитета. Овим 

су засновали онтолошко становиште које се назива 

монизам. 

Друга група филозофа покушала је да сведе 

разноликост квалитета у природи на неколико 

једноставних квалитета. Ови основни квалитети 

називају се елементи. Онтолошко становиште према 

коме природа настаје из више различитих елемената 

назива се плурализам. 

Учење о елементима 

Учење о основним елементима природе старије 

је од филозофије. Утицај овог учења могли смо да 

препознамо код Талеса, Анаксимена и Хераклита. 

У античкој традицији говори се о четири елемента: 

ватри, води, ваздуху и земљи. Ово учење је било врло 

утицајно све до XVII века, а и данас га помињу људи 

који верују у астрологију. 

Реч „елемент” први је употребио Платон да би 

описао Емпедоклову филозофију. Сам Емпедокле 

је користио назив „корени”. Емпедокле је приказао 

природу као систем ствари настао спајањем 

традиционалних елемената. Његова филозофија је 

покушај да се елејско учење о бићу помири са чулним 

искуством. Емпедокле у својој поеми О природи каже: 

„Нема празнине у целом... сада је срасло мноштво 

да једно постане, сад се од једног поделило опет 

у мноштво”. Дакле, празан простор не постоји, а 

настанак и нестанак су спајање и подела елемената 

бића. Празан простор је према томе не-биће и он, како 

Емпедокле сматра, не постоји. 

Четири елемента код Емпедокла су покушај да 

се многобројни квалитети бића у природи сведу на 

најосновније квалитете. Основни квалитети су они 

квалитети који не настају из других квалитета. Ови 

основни квалитети или елементи су ватра, вода, 

ваздух и земља. Мешањем тих елемената настају бића 

сложеног квалитета. Море је, на пример, претежно 

воденог квалитета, чврсте ствари су претежно 

земљаног порекла. 

Оно што наводи ствари да се спајају и раздвајају 

су љубав и мржња. Љубав спаја сличне ствари, док 

мржња одваја различите. Бића у којима преовлађује 


58

један елемент ће се, дакле, међусобно спајати. У 

Емпедокловој космогонији ствари су првобитно 

биле све заједно, тако да је космос морао да настане 

деловањем мржње како би се ствари одвојиле. Када су 

се одвојили елементи, љубав је почела да их спаја и тако 

су настале видљиве ствари. Периоди љубави и мржње 

се јављају наизменично и циклично се понављају. 

Емпедоклово учење о елементима је било врло 

утицајно. Аристотел је, такође, у својој Физици 

развијао филозофију природе помоћу елемената. Он 

је додао пети елемент и назвао га етер (грч. αιθέρας). 

Пети елемент је елемент у коме се остали елементи 

мешају. То је најфинији елемент и био је кроз историју 

познат као „пета суштина”. Данас када неко жели да 

нагласи да је нешто суштинско, употребљава термин 

„квинтесенција”. Овај термин има порекло у латинском 

quintа essentia и значи – пета суштина. 

ОНТОЛОШКА СТАНОВИШТА 

Не слажу се филозофи око одговора на 

питање из колико се елемената састоји космос. 

Не слажу се ни око броја начела. Ова схватања се 

називају онтолошка становишта. 

Број начела или елемената 

једно 

два 

више од два 

монизам 

дуализам 

плурализам 

Семена 

ниједно 

нихилизам 

Проблем промене квалитета као и њиховог спајања 

уочио је и Анаксагора. Проучавајући Емпедоклову 

филозофију приметио је да учење о четири елемента 

не објашњава проблем у потпуности. Ствари се, 

сматра Анаксагора, не комбинују као да су „одсечене 

секиром”. Промене квалитета су много динамичније 

и разноврсније, па их одвајање на основу четири 

квалитета не може објаснити. 

Проблем који наводи Анаксагора дословно гласи 

овако: 

„Како би длака могла настати од нечега што није 

длака и месо од нечега што није месо?” 

Када једеш биљну храну или пијеш воду, твоје 

тело расте и развија се. Мишићна маса се развија и код 

оних који никада не једу месо. Уосталом, најкрупнији 

сисари на планети су биљоједи. Проблем који поставља 

Анаксагора је очигледан. Месо настаје од онога што 

није месо, длака од онога што није длака. Квалитет 

може да настане од квалитета који му није сличан. 

Овим увидом Анаксагора је показао да спајање на 

основу сличности не може да објасни настанак. 

Овај проблем навео је Анаксагору да објасни 

промену квалитета другачије него што је то урадио 

Емпедокле. Приметио је да је промена квалитета врло 

динамична, те да се у већини ствари могу пронаћи 

разнородни квалитети. Схватио је да у свакој ствари 

АНАКСАГОРА ИЗ КЛАЗОМЕНЕ 

Анаксагору су звали ум (νοῦς) због тога што 

је сматрао да ум покреће космос, а и зато што се 

истицао мудрошћу. Рођен је у Клазомени, данас 

Килизман близу Измира у Турској. Преселио се 

у Атину где је био врло поштован иако је био 

странац. Када су му пребацивали како не воли 

своју отаџбину, показао би на небо и рекао: „Напротив, 

веома је волим”. Савременици тврде да 

га нико никада није видео насмејаног. Био је смирен, 

одмерен и повучен. Када је чуо за смрт свог 

сина, мирно је рекао да је знао да га је направио 

смртног. Живот је завршио у изгнанству. 



59

постоје сви квалитети само у већој или мањој мери. Зато одређује нови 

принцип у природи који гласи: све је у свему. Према томе, када једемо неку 

биљку у њој се налазе делови меса, длаке, крви које не можемо да приметимо. 

Ако ти ово делује неприхватљиво, сети се како у спанаћу има угљених хидрата, 

минерала и витамина. Ти их наравно не опажаш док једеш спанаћ, али се 

спанаћ сматра главним извором ових састојака у исхрани. На сличан начин је 

Анаксагора сматрао да су различити квалитети комбиновани у стварима која 

опажамо. 

У аналогији са спанаћем приметићеш да су наведени састојци присутни 

у врло малим количинама. Управо такво учење је и понудио Анаксагора. 

Читав космос се састоји од сићушних семена. Термин „семена” Анаксагора је 

употребио уместо Емпедокловог термина „корени”. Судећи по Анаксагориној 

поеми, семена нису недељива, већ су напротив дељива до бесконачности. 

Према томе, колико год делили ствари, никако нећемо доћи до основне 

честице која има само један квалитет. Свака честица има све квалитете у себи. 

Честице се крећу ротационо. Кретањем управља ум који према Анаксагори 

постоји независно од честица, а тиме и света који је приступачан чулима. Анаксагора 

је сматрао да уређеност света не настаје случајно, већ да њом управља ум. 

Атоми 

ДЕМОКРИТ ИЗ АБДЕРЕ 

Лик Демокрита на старој грчкој монети драхми 

Филозоф Демокрит рођен је у Абдери 

у северној Грчкој. Живео је средином 

V века. Заједно са Леукипом, 

о коме врло мало знамо, засновао је 

атомистичко учење у списима Велики 

ред света и Мали ред света. Истицао 

се изузетном интуицијом и духовитошћу. 

Говорио је да онај ко жели да влада 

другима мора прво владати собом. 

Најпознатији појам античког плурализма данас је сигурно 

атом. Овај појам сковали су Демокрит или Леукип. Онтолошки 

плурализам елемената и семена припремио је терен за атомизам. 

Учење према коме се видљиви свет састоји из мноштва чулно 

недоступних делова било је општепознато. 

Недељивост основног елемента и постојање празног 

простора су новине у атомистичком схватању света. 

Анаксагорина семена и Емпедоклови корени схваћени су као 

дељиви до бесконачности. Демокрит своју филозофију природе 

заснива на недељивом елементу. Реч „атом” значи недељив. 

Није сачувана ни Демокритова ни Леукипова аргументација 

за недељиви елемент. Не знамо ни да ли је постојала. Срећом, 

Аристотел реконструише Демокритове аргументе. Претпостави 

да је материја бесконачно дељива. Претпостави да се то 

дељење и завршило. Шта се добија? Прва могућност је да ће се 

добити делови који имају величину. Њих би било могуће даље 

делити, што је супротно претпоставци. Друга могућност је да 

се добију делови без величине. Спајање таквих делова не би 

могло да образује предмет који има величину. Преостаје трећа 

могућност према којој се не би добило ништа. Биће би прешло 

у не-биће, што је апсурдно. 

Овакво промишљање води идеји недељивог основног 

елемента. Недељивост је заједничка свим атомима, а међусобно 



60

се разликују по облику и величини. Осим ова три квалитета атоми друге 

квалитете немају. Они се крећу у празном простору. При овом кретању се 

сударају и тако настају сложене ствари. Тако атоми који су невидљиви зато 

што су сићушни стварају видљиви свет. Различити квалитети видљивих ствари 

потичу од различитих облика атома и спајања атома на различите начине. Ово 

спајање атома подсећа на спајање елемената у рачунарској игри „Тетрис”. 

Изгледа да је Демокрит елејско недељиво биће изједначио са атомом. 

Значајан искорак из дотадашње онтологије је статус празног простора. 

Овај простор је код Емпедокла поистовећен са ваздухом. Према Демокриту 

празан простор је исто што и не-биће. Није јасно како је Демокрит оправдао 

постојање не-бића. Сачуван је његов став према коме биће постоји исто 

колико и не-биће. Објашњење можда можемо наћи у Демокритовом схватању 

бића и не-бића. Особине бића су недељивост, величина и облик. Сетимо 

се да исте особине бићу приписује и Парменид. Празан простор или небиће 

према Демокриту има потпуно исте особине. Вероватно је то разлог 

из кога осим недељивости, величине и облика Демокрит не приписује друге 

квалитете атомима. Пошто биће и не-биће имају исте квалитете, они постоје 

на исти начин. Мноштво атома се спаја и одваја у јединственом празном 

простору. Атоми су као и празан простор ненастали и непропадљиви. 

Спајање и одвајање су настајање и нестајање. 

Атом 

Основни елемент 

космоса према 

Демокритовој 

филозофији. Реч атом 

значи „недељив”. У 

новогрчком атом значи 

особа. 

Биће и кретање 

Покушај плуралиста да елејско учење о бићу ускладе 

са чулним искуством односио се на проблем једног 

и мноштва. Други проблем везан је за кретање. Чула 

опажају кретање које је у елејској логици бића немогуће. 

У Парменидовој филозофији је јасно да је кретање бића 

повезано или са не-бићем или са мноштвом. Плуралисти 

су посматрали кретање на два начина. Анаксагора и 

Емпедокле сматрају да је кретање промена међусобног 

односа елемената или семена. Оно се код Емпедокла своди 

на померање осталих елемената кроз ваздух подстакнуто 

љубављу и мржњом. У Анаксагориној филозофији, семена 

мењају положај и граде сложена бића покренута умом. 

Детаљно разматрање кретања налазимо у 

Аристотеловој филозофији. Аристотел је разликовао три 

основне врсте кретања: квалитативно, квантитативно 

и просторно. Једноставније речено, кретање може да 

буде промена особина неког бића, промена количине 

или места. Када нешто расте или се умножава ради 

се о кретању по квантитету. Промена квалитета је 

пролепшавање, промена боје, облика. Кретање се у 

свакодневном животу најчешће схвата у трећем смислу, 

СЕДМО НЕБО? 

Античка космологија коју су развијали 

Платон, Аристотел и касније Птоломеј била 

је геоцентрична. Сматрало се да је Земља 

непокретна у центру космоса. Око Земље се 

крећу сфере на којима су планете и звезде. 

Овај број сфера је варирао од аутора до аутора. 

Аристотел је сматрао да их има педесетак. 

Временом се усталило учење о седам сфера. 

Птоломејев модел космоса 



61

Потенција 

Суштинска могућност бића, оно за шта 

је неко биће способно. 

Реалитет 

Реализована потенција бића, остварена 

суштинска могућност или способност 

бића. 

Ентелехија 

Реализација потенције бића, 

претварање потенције у реалитет. 



као померање са једног места на друго. Када читамо Аристотелове 

теоријске текстове, важно је да имамо у виду све врсте кретања. Често 

се јављају неспоразуми зато што Аристотел говори о вечном кретању 

свега. Аристотел је сматрао да се наша планета налази непокретна у 

средишту космоса окружена сферама. Према његовом схватању постоји 

педесетак сфера које ротирају око Земље. Када се сретнеш са оваквим 

учењем, збуњује идеја о вечном кретању свега. Како се крећу планине? 

Управо вишезначност Аристотеловог појма кретања нам омогућава да 

ово схватимо. Планине се, примера ради, крећу по квалитету – у пролеће 

озелене од лишћа, зими се забеле од снега. Њихов квалитет се мења, а то је 

једна врста кретања. 

Потенција и реалитет 

Аристотел је кретање схватио у најширем могућем 

смислу. Кретање је претварање онога што неко биће може 

да буде у оно што јесте постало. Уместо грчких термина 

обично се за могућност бића користи назив потенција, а за 

реализацију потенције бића – реалитет. Свако биће тежи 

да изједначи потенцију и реалитет. Изједначењем потенције 

и реалитета биће је остварило сврху свог постојања. Овако 

схваћено кретање назива се ентелехија. 

Размотри однос потенције и реалитета на основу 

неколико примера. 

Камен има скулптуру као своју потенцију. Он може 

да своју потенцију претвори у реалитет неким деловањем, 

конкретно радом вајара. Деловање којим се потенција камена 

актуализује као реалитет је спољашње. Завршена скулптура 

је реализована потенција камена. Термин „актуализација” се 

често користи као синоним за ентелехију. 

Младунче лава је одрастао лав у потенцији. Младунче 

има могућност да се развије у одраслог и снажног лава. Овај развој дешава 

се спонтаним унутрашњим деловањем природе бића које се развија. 

Младунче лава одраста у дивљини и ако му се ништа лоше не догоди, 

постаће одрастао, снажан лав. Оно нема могућност свесног избора своје 

судбине, зато је његов развој спонтан. Деловање је унутрашње зато што се 

младунче развија по природи. 

Одрасла жена је актуализација девојчице. Када су људска бића 

у питању, актуализација настаје унутрашњим и свесним деловањем. 

Другим речима, од самог човека зависи шта ће постати. Наравно, постоје 

спољашњи утицаји као и урођена људска природа, али је суштинска 

улога у рукама саме особе. Девојчица ће одрастати, бираће чиме ће 

се бавити, који ће део личности развијати, формираће свој карактер. 

Аристотел је наглашавао да је човек биће са најбогатијом потенцијом и 

најсиромашнијом реализацијом своје потенције. 

62


1. Употреби реч „биће” на што више начина. 

2. Објасни шта је таутологија. Наведи неколико примера. 

3. Објасни зашто је став „биће јесте, не-биће није” таутологија. 

4. Зашто према Пармениду није могуће кретање, настанак, нестанак и мноштво 

бића? 

5. Зашто није могуће мислити не-биће према Пармениду? Зашто није могуће биће 

без мишљења? 

6. Чиме плуралисти оправдавају тврдњу да постоји мноштво бића? 

7. Упореди плурализам Емпедокла, Анаксагоре и Демокрита по следећим 

особинама: 

• ограниченост/неограниченост броја елемената; 

• начин кретања елемената; 

• узрок кретања елемената; 

• спајање елемената; 

• статус празног простора. 

8. Пронађи неколико примера за сваку врсту кретања онако како га је схватио 

Аристотел. 

9. Упореди Парменидову и Демокритову онтологију. 


1. Која ти је идеја прихватљивија – да је биће коначно или бесконачно? 

Дај аргументе за своју тврдњу. Концептуализуј их. 

2. Упореди Демокритово учење о атомима са савременим схватањем атома. Има ли 

сличности? Које су разлике? Обрати се за помоћ наставнику физике. 


… да читају текстове елејских филозофа 


Фрагменти елејаца, БИГЗ, Београд, 1984. 



63

Значај супротности за тумачење природе 

→ Да ли бисмо знали шта је добро да нема зла? 

→ Већина квалитета има своју супротност. Такви су вруће, велико, јасно, лепо 

итд. Можеш ли да се сетиш неког квалитета који нема своју супротност? 

→ Да ли су супротности независне или су на неки начин повезане? Објасни. 

→ Пронађи међусобно супротстављена начела у свакој од филозофија следећих 

филозофа: Талеса, Хераклита, Питагоре, плуралиста, Парменида и Платона. 

Дуализам у филозофији 

ТЕОДОР АДОРНО 

Немачки филозоф, социолог и композитор, 

Теодор Адорно, рођен је у Франкфурту 

1903. године. Познат је као критичар капитализма 

и потрошачког друштва. Његова 

филозофија је под јаким утицајем масовних 

злочина током Другог светског рата. 

Најпознатија његова дела су Негативна дијалектика, 

Дијалектика просветитељства и 

Minima moralia. 

ШТА ЈЕ СНАГА? 

У читавом свету нема ништа мекше 

и слабије од воде. 

А ипак нема јој премца 

по начину како делује на чврсто. 

Стара је истина 

и то свако на земљи зна 

да слабо побеђује снажно 

и да меко побеђује тврдо – 

али мало ко уме да делује тако. 

Лао Це, Тао те ђинг – књига о 

животном путу и исправности 

Шведски научник Алфред Нобел је 1867. године 

пронашао начин да се експлозив нитроглицерин 

употреби на безбеднији начин него до тада. Његов 

проналазак је био познат под именом „Нобелов безбедни 

прах”. Данас је то динамит. „Нобелов безбедни прах” је 

требало да омогући лакше и безбедније експлоатисање 

руде. Када се помене динамит, безбедност није честа 

асоцијација. Обично се везује за рушење, рат, разарање и 

тероризам. 

Немачки филозоф Теодор Адорно је био оштар 

критичар капитализма шездесетих година прошлог века. 

У својим текстовима развијао је идеје о превазилажењу 

овог система. Посебно је критиковао рат у Вијетнаму, 

контролу медија, репресивне законе на универзитету. 

Његови текстови су имали снажан одјек у јавности 

разних земаља, као и текстови његових сарадника. Током 

студентских демонстрација 1968. године у Француској 

честа су била позивања на ове радове. Побуна је 

праћена страшним таласом насиља. „Како сам могао да 

претпоставим да ће некоме пасти на памет да спроводи 

моје идеје Молотовљевим коктелима?”, изјавио је Адорно. 

Оваквих ситуација је било много током историје. 

Поставља се питање да ли је иједна идеја толико добра да 

не може бити искварена. Често се каже да је пут до пакла 

поплочан најбољим намерама. 

Постављање једног онтолошког принципа увек је 

изазивало питања о супротном принципу. Постављање 

једног бића изазваће питање о мноштву. Ако се говори о 

добром као принципу, поставиће се питање о злу. Идеја 

истине и привида заснована је на супротности ова два 

појма. Насупрот хармонији сфера или свету идеја, налази 

се привидни свет. 



64

Чини се да су значај супротности за тумачење природе први 

открили плуралисти. Ипак, проблем супротности се може наћи 

већ у Парменидовој поеми О природи. Први део текста који 

говори о једном бићу је у највећој мери сачуван. Постоји и други 

део поеме у коме Парменид говори о супротностима. Помиње 

топло и хладно, мушко и женско, светлост и таму. Нажалост, овај 

део текста сачуван је само фрагментарно. Упркос томе јасно је да 

је Парменид био свестан потребе да се учење о бићу повеже са 

чулним искуством. 

Значај супротности био је јасан и Питагори. Поред већ 

поменуте супротности између хармоније бројева и опажања, 

јавља се и супротност хармоније и дисхармоније. Питагорејци 

наводе низ од десет супротности. Са једне стране се налази 

хармонија, са друге дисхармонија: 

• граница–безгранично; 

• непарно–парно; 

• једно–мноштво; 

• десно–лево; 

• мушко–женско; 

• мирујуће–покретно; 

• право–закривљено; 

• светлост–тама; 

• добро–зло; 

• четвороугло–дугуљасто. 

У питагорејском учењу се налазе елементи дуализма. 

Дуализам је учење према коме постоје два одвојена и супротна 

принципа у основи космоса. У Емпедокловој филозофији 

се јавља плурализам елемената, али и дуализам принципа. 

Насупрот мржњи која одваја елементе налази се љубав која их 

спаја. Првобитно јединство бива растављено мржњом, али мноштво 

ствари бива сачувано у јединству љубављу. Равнотежа космоса 

заснована је на супротстављеним принципима мржње и љубави. 

Какав је однос између супротности? Ово питање је једнако 

узнемиравало филозофе као и верске лидере. Један од могућих 

одговора проналазимо код Емпедокла и Лао Цеа. Овакве 

филозофије нужно су засноване на дуализму. Ако је филозофија 

монистичка, питање о супротстављеним принципима ће 

изазвати проблеме. Парменид, који вешто аргументује против 

не-бића, кретања и мноштва и сам је свестан потребе да одбрани 

монистичку позицију. Сличан проблем има и Платонова 

филозофија. Ако свет настаје из савршене идеје како је могуће да 

се појављују несавршене ствари? Даље, да ли је оно што је добро 

– добро зато што је тако одредио бог или је добро само по себи? 

Ово питање изазива логичке апсурде и познато је под називом 

„Еутифронова дилема”. 

ЛАО ЦЕ 

Конфучије представља малог Буду Лао Цеу, 

непознати аутор, династија Кинг, XVII–XIX век 

Кинески мислилац Лао Це је живео 

у VII веку пре нове ере. Ово име под 

којим је у Европи познат заправо 

значи „старац”, а право име му је било 

Ли. Радио је као архивар на двору у 

јужној Кини. Његова књига о смислу 

живота, Тао те ђинг, уз Библију је једна 

од најчитанијих књига у историји. 

ЕУТИФРОНОВА ДИЛЕМА 

Да ли је неки поступак морално 

исправан зато што је бог тако одредио? 

Или је бог одредио одређени поступак 

као исправан зато што је тај поступак 

исправан сам по себи? У првом случају 

бог би у складу са својом моћи могао 

да одреди и неки неморалан поступак 

као исправан, убиство на пример. У 

другом случају поступак је сам по себи 

исправан, те божја интервенција није 

потребна. 

Ова дилема се појављује у Пла тоновом 

дијалогу Еутифрон због чега 

је позната под именом „Еутифронова 

дилема”. 



65

МАНИХЕЈСТВО 

Манихејски свештеници, непознати аутор, 

VIII или IX век нове ере 

Манихејство је постало у религији синоним за 

дуализам. Име је добило по персијском пророку 

Манију који је живео у III веку. Манихејство је настало 

под утицајем хришћанства, будизма и заратустризма. 

Основна идеја је слична Зарату стриној 

– све појаве у космосу се објашњавају сукобом 

светлости и таме. Манихејство се у IV веку проширило 

по северној Африци и Европи. Постало 

је веома утицајно у Римском царству, али озлоглашено 

међу хришћанима. Аурелије Августин 

је у једном периоду свог живота био присталица 

манихејства. 



ЈИН ЈАНГ 

Фигура Јин јанг 

У традиционалном кинеском мислилаштву 

фигура позната као Јин јанг приказује јединство 

супротности. Супротности су добро и зло, светло и 

тама, мушко и женско. Свака супротност садржи у 

себи ону другу, а заједно образују целину бића. 

Теодицеја 

Објашњење порекла зла у свету који је створио 

савршени бог. 

Овај проблем ескалирао је у раном хришћанству. 

Бог као савршено биће може да ствара само савршене 

ствари. Ипак, постоји и зло. Откуда зло? Да ли га 

је направио бог? Ако је ово тачно, онда је бог бар 

једним делом зао. Ако није, онда му се поткрала 

грешка па није савршен. Трећа могућност је дуализам 

– постоји сила независна од бога која ствара зло. 

Према томе, избор је између божје несавршености, 

његове злоће или још једног бога. Овакав проблем у 

филозофији познат је као теодицеја. 

Јединство супротности 

Хераклитова филозофија природе је заснована на 

кретању. Зато је Хераклит за прапочетак предложио 

ватру, пошто је она једини елемент у природи који 

не постоји када се не креће. Кретање о коме говори 

Хераклит је заправо сукоб супротности. Овај сукоб 

постављен је као основни принцип кретања. Сукоб 

једне поставља као богове, друге као смртнике; једне 

као слободне, друге као робове. Реч коју је Хераклит 

употребљавао (грч. πόλεμος) сродна је речи „полемика”, 

тј. „сукоб мишљења”. Понекада се уместо речи „сукоб” 

у преводима Хераклитовог текста користи реч „рат”. 

Ово није потпуно неисправан превод, пошто се ради 

о сукобу у најширем смислу. Тако је читав свет сукоб 

супротности и тек у том сукобу рађа се нови квалитет. 

Ако наше мишљење не долази у сукоб са супротним 

мишљењем, оно ће стагнирати. Тек у сукобу показује се 

његова вредност. У сукобу или полемици мишљење је у 

прилици да се унапреди. 

Овакво схватање супротности учинило би 

Хераклита још једним дуалистом. Извесно је да 

су супротности резултат једног принципа који је 

одређен као „сукоб”. Смртно и бесмртно, слобода 

и ропство, добро и зло настају у сукобу. Сукоб је 

отац свега. Хераклит тврди да ћемо, ако послушамо 

универзални закон космоса, логос, увидети да је све 

једно и да је једно све. 

„Пут према горе и према доле један је и исти”, 

каже Хераклит. 

Већина у супротностима види непомирљиве 

крајности. Разлог томе Хераклит налази у чињеници да 

људи углавном не раде на истраживању свог мишљења. 

Уместо тога као месечари иду около. Ослањају се 

на чула, што је недовољно, зато што су им душе 

необразоване или, како Хераклит каже, варварске. 

66

Чулима уочавају супротности као непомирљиве, 

а не виде њихово јединство. „Jeднo истo прeбивa 

у нaмa: живo и мртвo, буднo и спaвajућe, млaдo и 

стaрo.” Природа ово јединство не показује, већ само 

знаке који на то јединство упућују. „Природа воли да 

се скрива”. 

Једно и мноштво као супротности 

Врати се за тренутак у Платонову алегорију о 

пећини. Замислимо следећу ситуацију. Испред ватре 

пролази један предмет неколико пута правећи сенке на 

наспрамном зиду пећине. Сваки пут је предмет окренут 

другачије у односу на ватру. Претпостави да је у 

питању квадар са квадратном основом. Једном ће сенка 

изгледати као квадрат, други пут као правоугаоник, 

трећи пут као неправилни многоугао. Све ове 

различите пројекције потичу од истог квадра. 

На сличан начин Платон је схватио однос једног и 

мноштва. Идеја је вечно и савршено биће. Оно што се 

опажа чулима разликује се од идеје. Као што се квадар 

пројектује на дводимензионалној површини, тако се и 

идеја показује у чулном свету. Једна идеја се појављује 

као мноштво. Идеја лепог може да се опази као леп 

предео, лепа девојка, лепа мелодија или нешто друго 

што је лепо. Мноштво лепих ствари настаје као слика 

једне идеје. Насупрот једној идеји појављује се мноштво 

њених чулних манифестација. Свака од ових чулних 

манифестација учествује у одређеној идеји, отуда и 

имамо представу о њој. 

ФРАГМЕНТИ 

• Добро и зло су исто. 

• Природа воли да се скрива. 

• Људи не разумеју како се оно што је у себи супротно 

слаже са самим собом. То је склад супротних тежњи, 

као код лука и лире. 

• Душама је смрт да постану вода, а води да постане 

земља. Од земље постаје вода, од воде душа. 

• Аполон у Делфима нити скрива нити открива већ 

само знаке даје. 

Хераклит, О природи 

ПЛАТОНОВИ ДИЈАЛОЗИ О БИЋУ И 

САЗНАЊУ 

Парменид 

Кратак дијалог инспирисан Парменидовом филозофијом 

у коме се истражује однос једног и мноштва. 

Иако је врло кратак, овај текст је један од најсложенијих 

текстова у историји филозофије. 

Теетет 

Овај дијалог најдетаљније објашњава Платонову 

теорију сазнања. 

Софист 

Овај дијалог има поднаслов О бићу. У разговору 

са странцем из Елеје расправља се о односу бића, не- 

-бића и мноштва. 

Филеб 

Иако је поднаслов овог дијалога О уживању, у 

њему Платон разматра однос између једног и мноштва, 

ограниченог и неограниченог, коначног и бесконачног, 

одређеног и неодређеног. 

Парадигма 

Образац, модел за узор по коме се нешто ствара. 


1. Објасни појам супротности. 

2. Упореди Емпедоклов дуализам са Хераклитовим. 

3. Како је Платон схватио супротности? Објасни. 


1. Предложи своје решење Еутифронове дилеме. Аргументуј га. 

2. Које решење онтолошког проблема сматраш најбољим – монистичко, дуалистичко или 

плуралистичко? Аргументуј свој одговор. 


… да сазнају о улози супротности у филозофији и дуализму 


1. Лао Це, Тао те ђинг, ИП Бабун, Београд, 2009. 

2. Хераклит, О природи, Октоих, Подгорица, 2001. 

3. Платон, Филеб, БИГЗ, Београд, 1979. 



67

АРИСТОТЕЛОВИ 

ТЕОРИЈСКИ СПИСИ 

Теоријске науке према Аристотелу 

су метафизика, физика и математика. 

Заједничко им је то што за 

предмет имају ствари које не зависе 

од наше воље, па их зато можемо 

посматрати без интереса, што 

реч теорија и значи. Најважнији 

Аристотелови теоријски списи 

су Метафизика, Физика, О небу, 

О настајању и нестајању. 

Унутрашњи говор 

Идеја коју покушавамо да 

артикулишемо говором и писањем, 

према учењу Аурелија Августина. 

Метафизичко одређење стварности 

→ Шта је метафизика? 

→ Како је Аристотел одредио метафизику у тексту Мудрост и филозофија? 

→ Која су начела и елементи у досада поменутим филозофијама 

метафизички? 

Метафизика је још један филозофски појам са различитим значењима. У 

уводу смо се сусрели са најопштијим одређењем овог термина. Када се говори 

о метафизици, најчешће се мисли на ствари које нису директно приступачне 

чулима. Одвајање физичког и метафизичког света по овом основу није ни најмање 

једноставно. Метафизички појмови се проучавају на основу њихових физичких 

манифестација. Када опажамо човека, увек опажамо његово тело. 

Душу не можемо да опазимо чулима, али тврдимо да она постоји. 

Мисао није приступачна чулима, али се артикулише путем 

говора. Августин је сматрао да се не може изрећи све што је у 

души. Дакле, постоји унутрашњи говор (лат. verbum interius) који 

се артикулише писањем и говором. Једноставније речено, оно што 

смо хтели да изговоримо није једнако ономе што смо изговорили. 

Платонов свет идеја, Анаксимандров apeiron и Питагорина 

музика сфера су примери метафизичких учења. 

У овом поглављу проучаваћеш метафизику онако како 

је разумео Аристотел. Већ је било речи о томе како је сам 

термин настао и да га Аристотел никада није употребио. 

Ипак, постоје његове дефиниције у расправама о „првој 

филозофији”, „мудрости” или „теологији”. У једној од њих 

Аристотел изједначава метафизику и онтологију. Према тој 

дефиницији метафизика је „наука које проучава биће као биће” 

(Метафизика 1003а20). Она такође проучава и све оно што 

припада бићу – мноштво, настанак и кретање. У овом смислу 

проучавање проблема бића у раној грчкој филозофији било је 

метафизичко истраживање. 

Друга дефиниција ће у даљем истраживању бити значајнија. 

„Метафизика је”, тврди Аристотел у тексту Мудрост и 

филозофија, „наука о првим начелима и узроцима”. 



Супстанција и акциденција 

Начело или принцип је појам који ти није непознат. Овај појам Аристотел 

је детаљно описао помоћу два нова термина: супстанција и акциденција. 

Приметићеш да су ове речи преузете из латинског језика што може да буде 

необично. Аристотел је писао на грчком, те се с правом можемо питати зашто 

користимо латинске изразе. Ипак, због специфичне судбине Аристотелових 

текстова многи термини његове филозофије се чешће користе на латинском него 

на грчком језику. 

68

Реч „супстанција” дословно значи „оно што је испод”. 

Аристотелов грчки термин има потпуно исто значење. Супстанција 

је оно што се налази у основи ствари, без чега ствар није оно што 

би требало да буде. Супстанција троугла су три стране и три угла. 

Супстанција човека је разум. У научном или службеном говору 

неретко се каже да је нешто од супстанцијалног значаја. На пример, 

често се каже да је поштовање закона од супстанцијалног значаја 

за државу. Ово би требало да значи да држава у којој се не поштују 

закони није држава у правом смислу. Ентелехија је супстанцијална 

реализација потенције бића. Човек има могућност да оћелави, али га 

нећемо сматрати неоствареним ако не реализује ту могућност. Разум, 

говор и живот у заједници су према Аристотелу супстанцијалне 

особине човека. 

Аристотел разликује три врсте супстанције. Прва супстанција је 

оно што се у логици назива појединачним или сингуларним појмом. 

Она се односи на једно тачно одређено биће, на пример на једног 

тачно одређеног човека – Џонија Депа, Монику Белучи, Новака 

Ђоковића итд. Друге супстанције су родови којима припадају прве 

супстанције. Неки одређени човек, Џони Деп на пример, припада 

роду човека. Трећа супстанција је бог, али оставимо то за мало 

касније. 

Акциденција је својство које се приписује супстанцији. 

Супстанција може да мења акциденције. Косматост или ћелавост је 

акцидентално стање човека. Човек који је био космат може да постане 

ћелав. Промена ове особине (или акциденције) неће супстанцијално 

променити човека. Са косом или без ње човек остаје човек. 

Аристотел је у свом спису Категорије направио списак од 

девет акциденција. Ове акциденције су квантитет, квалитет, однос, 

место, време, положај, поседовање, радња и трпљење. Заједно са 

супстанцијом ове акциденције чине систем од десет категорија. 

Категорије су најопштији појмови у које је могуће сврстати ствари. 

ЛЕКЦИЈА ИЗ ЛОГИКЕ: ПОЈАМ 

Појам јесте мисао о суштини онога о чему мислимо, тј. о суштинским 

карактеристикама онога о чему мислимо. Основни елементи појма су садржај 

и обим. Садржај појма (конотација) јесте све оно што чини одређени појам, 

тј. најбитније каракеристике тог појма. Садржај појма „жена” јесте да је 

то људско биће које има женски полни орган. Обим (денотација) једног 

појма чини све оно што потпада под одређени појам, тј. све оно на шта се 

тај појам односи. У нашем случају, у обим појма „жена” спадају: супруга, 

неудата, разведена, мајка, девојка, девојчица, професорка, ученица, певачица, 

тенисерка, научница, Марија Кири, Ана Ивановић, Ејми Вајнхаус и сл. 

Појмови према обиму могу бити универзални (општи), нпр. жена; 

партикуларни (посебни), нпр. научница и сингуларни (појединачни), нпр. 

Марија Кири. 

АВАЛСКИ ТОРАЊ У 

КАТЕГОРИЈАМА 

Супстанција: телевизијски торањ 

Квантитет: висок 136.560 метара 

Квалитет: троноги 

Однос: симбол Београда 

Место: Авала 

Време: сада 

Положај: усправан 

Поседовање: власништво државе 

Радња: стоји 

Трпња: посећен 

Супстанција 

Суштинска особина ствари, њен 

нужни садржај. 

Акциденција 

Особина ствари која не спада у 

њену суштину. 

Прва супстанција 

Појединачни појам, конкретно 

појединачно биће. 

Друга супстанција 

Општи или посебни појам, род 

у које се одређено појединачно 

биће може сврстати. 

Категорије 

Најопштији појмови под које се 

бића могу подвести. 



69

Проблем узрока 

Специфичност Аристотелове метафизике у односу на ранију филозофију је 

истраживање узрока. Аристотелова критика претходника у великој је мери заснована 

на теорији узрока. Једноставније говорећи, филозофи пре Аристотела су истраживали 

из чега све настаје, а мало су се бавили разлогом због кога се настајање догађа. Узми као 

пример прво постављено начело, воду. Изостаје објашњење зашто би се вода згуснула 

и претворила у земљу или се разредила и претворила у ваздух. Овог проблема је био у 

потпуности свестан Парменид када је тврдио да биће не може да настане из не-бића. 

Нису сви филозофи пре Аристотела били незаинтересовани за питање узрока. 

У Емпедокловој филозофији мржња је узрок раздвајања елемената, а љубав спајања. 

Анаксагора је наводио ум као разлог спајања и раздвајања семена. Демокрит и 

Парменид не говоре о узроку, али објашњавају зашто није потребан у њиховој 

метафизичкој концепцији. Биће према Пармениду не настаје из не-бића између 

осталог због тога што ништа не може да наведе не-биће на стварање. Дакле, биће је 

ненастало, те према томе узрок није потребан. Слично је и са атомима. Они не настају 

нити пропадају. Сложена бића настају спонтаним сударима атома. 

ДЕМИЈУРГ 

Демијург 

Стварање Адама, Микеланђело Буонароти, 1512. 



Платон је тврдио да демијург (космички 

архитекта) ствара свет према идеји. Ово 

Платоново учење је било веома популарно 

у раном хришћанству, као и дијалог Тимај у 

коме је демијург једна од главних тема. Ово 

уопште не треба да нас чуди ако знамо да према 

хришћанском учењу бог ствара човека по 

свом облику или идеји. 

„ДРАГ МИ ЈЕ ПЛАТОН, АЛИ МИ ЈЕ 

ИСТИНА ДРАЖА” 

Аристотелови савременици сведоче о његовим 

честим полемикама са Платоном. У патријархалној 

грчкој заједници није било уљудно 

да се улази у сукоб са старијима. Аристотел 

је своје сукобе са Платоном објашњавао 

преданошћу истини. Познато је и да је тврдио 

да је боље да се гложи са паметним Платоном 

него да се сложи са неком будалом. 

Аристотел је ова рана учења о узроку сматрао 

наивним. Зашто је то тврдио најлакше ћеш препознати 

у његовој критици Платона. Платон је био свестан 

проблема узрока. Ипак, у његовим дијалозима је врло 

детаљно описан дијалектички пут од чулног света до 

идеја. Супротан смер није често проблематизован. Како 

из идеје настаје чулни свет? Индикативна је чињеница 

да је Платон о овој теми писао тек у својим позним 

дијалозима. Ово може да се повеже са честим полемикама 

између њега и Аристотела. Аристотел је двадесет година 

провео на Академији, те није невероватно да је утицао на свог 

учитеља. 

У дијалогу Тимај Платон говори о настанку из идеје. Уводи 

појам демијурга или креатора. Демијург је биће које на основу 

идеје ствара чулни свет. 

Ову концепцију Аристотел критикује чувеним 

аргументом који је познат под називом „трећи човек”. 

Демијург би морао да буде или чулно биће или идеја или 

посредник. Ако би био идеја или чулно биће проблем 

узрока би остао нерешен. Дакле, демијург је посредник. 

Како је настао демијург? За његов настанак, сматра 

Аристотел, био би потребан још један посредник. Сада 

имамо демијурговог демијурга. Проблеми ту не престају, 

зато што би и тај посредник морао да има посредника, 

како би настао из идеје. Овај низ се продужава унедоглед, 

тако да је читава концепција бесмислена. 

70

Четири узрока 

Настави да разматраш проблем узрока преко једног примера. 

Замисли играча за билијарским столом. Играч узима так и удара 

белу куглу. Бела кугла удара другу куглу која упада у рупу. Шта је 

узрок кретања друге кугле? 

Први узрок кога ћеш се вероватно сетити је ударац беле 

кугле. Ово је врста узрока на који се најчешће помисли при 

проналажењу узрока неког догађаја. У природној науци најчешће 

се под узроцима мисли управо на радње које претходе појави. 

Наравно да је могуће да откријеш читав низ кретања који доводе 

до ударца: кретање беле кугле, покрет играча који покреће 

так и тако даље. Бићеш у праву и пронаћи ћеш доста узрока, 

али квалитативно истих. Сви они се могу свести на кретање 

које изазива ударац. Овај узрок назива се узрок кретања или 

ефицијентни узрок. 

Следећи узрок кога се можеш сетити је облик билијарских 

кугли, штапа, стола. Када би били у игри другачији облици (на 

пример нераван сто, уместо кугле коцка), кретање друге кугле не 

би било исто. Заједно са овим узроком лако је сетити се да је и 

материја од које су направљени штап, сто и кугле такође узрок. 

Да су лопте челичне, а так од сунђера, кретања не би било. 

Да ли ти је пало на памет да би пад кугле у рупу могао да буде 

узрок? Или задовољство при игрању билијара? Радња описана 

у примеру извршена је ради неке сврхе. Ова сврха се може 

одредити као погодак или као задовољство, или доказивање пред 

посматрачима. Сврха као узрок неке појаве најређе се помиње у 

науци. 

Аристотел је сматрао да се једна појава може потпуно 

описати помоћу четири узрока. Узроци су материјални, 

формални, радни и финални. Треба приметити да се прва два 

узорка не могу одвојити, то јест да свака материја има форму. 

Није могућа материја без форме нити форма без материје. 

Неодвојивост материје и форме назива се хилеморфизам. 

Размотри како ови узроци изгледају у једном једноставном 

примеру. Потражи узроке сунђера за брисање табле. Његов 

материјални узрок је пластика, формални узрок је квадар. 

Можеш да приметиш да се не ради о правилном квадру, посебно 

ако је сунђер дуже коришћен. Овакву примедбу би Аристотел 

разрешио на следећи начин. Одступање од облика квадра је 

акцидентално стање сунђера. Сунђер по природи има облик 

квадра (односи се на конкретан сунђер направљен за прање и 

брисање). Финални узрок сунђера је можда најлакше одредити – 

брисање табле. Сунђер такође може да се употреби на различите 

креативне начине и у различите сврхе. То би биле акциденталне 

намене. Шта је узрок кретања или радни узрок? Редар? Никако, 

не тражи се узрок кретања сунђера, него његовог постојања. 

ЧЕТИРИ УЗРОКА 

Играч билијара удара таком белу 

куглу. Бела кугла погађа црвену која 

упада у рупу. Шта је узрок кретања 

црвене кугле према Аристотеловом 

схватању? 

Материјални узрок – дрво од кога је 

израђен так, сто, материјал од кога су 

направљене кугле. 

Формални узрок – сферни облик 

билијарских кугли, равна површина 

стола, облик така. 

Ефицијентни узрок – ударац који 

се преноси од играча преко така на 

кугле. 

Финални узрок – погодак, задовољство 

при игри. 

Демијург или креатор 

Стваралац чулног света на основу вечне 

идеје у Платоновој филозофији. 

Трећи човек 

Аристотелово побијање Платоновог 

учења о демијургу на основу бесконачног 

низа узрока. 

Хилеморфизам 

Јединство и неодвојивост материје и 

форме. 



71

Шта је финални узрок 

Софоклове драме Антигона? 

Овај проблем можеш да разрешиш ако се подсетиш шта 

све кретање значи за Аристотела. Овде би кретање требало 

протумачити као промену супстанције, односно као 

настанак сунђера. Радни узрок или узрок кретања у овом 

случају је произвођач сунђера (фабрика или занатлија). 

Ради боље илустрације ево још једног примера. Који 

су узроци трагедије Антигона? Шта је материјални узрок 

овог књижевног дела? Папир? Овакав одговор направио би 

збрку. Као прво, материјални узрок Антигоне био би исти 

као и материјални узрок риса папира за фотокопирање, 

на пример. Друго, Антигона у електронском издању не би 

имала исти материјални узрок као штампана. Даље, како бисмо окарактерисали 

ову драму изведену у позоришту? Овде би такође изостао папир. Папир, 

електронски документ или извођење у позоришту само су акциденталне материје. 

Супстанцијална материја је језик трагедије. Формални узрок је радња – трагички 

сукоб Антигоне и Креонта. Радни узрок је такође једноставно открити – Софокле. 

Финални узрок трагедије према Аристотелу је изазивање катарзе код публике. 

Надам се да ово разумеш. Сада је време да се пређе на право метафизичко 

питање. Метафизика је, сетимо се, наука о првим узроцима. Метафизичко питање 

би било: „Који је узрок узрока?” 

Непокретни покретач 

Непокретни покретач 

Први узрок или 

бог у Аристотеловој 

филозофији, 

онај од кога све 

почиње, мишљење 

мишљења. Назива 

га и трећом супстанцијом. 

„Непокретни покретач” је формулација која може да делује апсурдно, посебно 

ако добро разумеш Аристотелову филозофију. Ствари, према Аристотелу, настају 

по природи, вештини или случају. Ако би настале по природи или вештини, из 

нечега непокретног никада не би могло да настане кретање. Оно непокретно не 

може да покрене. Случај се не може узети као универзално начело. 

Постоји међутим и супротна тешкоћа. Кретање је вечно и све је у покрету. 

Свако тело покренуто је од нечега другог (вештином, природом или случајем). 

Кад би постојао бесконачан низ покретача, појавио би се проблем сличан „трећем 

човеку”. Потребно је нешто што покреће, а што није покренуто од стане нечега 

другог. Оно што није покренуто је непокретно. 

Сада можеш да сагледаш парадоксалност проблема. Са једне стране 

кретање мора да настане из нечега непокретног, док са друге ништа не може 

да настане из своје супротности. Супротности су за Аристотела акциденције 

на истој супстанцији. Када од топле воде настане хладна, вода је променила 

своју акциденцију, а није једна акциденција настала од друге. Аналогно томе, из 

непокретности никада не би могло да настане кретање. 

Овај проблем Аристотел разрешава на следећи начин. Непокретни покретач 

покреће на исти начин као што покреће оно што је жељено. Објект жеље покреће, 

а да се сам не креће. Заљубљеног младића може да покрене девојка која ништа 

не ради да би га покренула. Објект жеље је оно што је лепо. „Желимо га”, каже 

Аристотел, „зато што мислимо да је лепо, пре него што мислимо да је лепо зато 

што га желимо”. 



72

Први покретач је чиста реализација могућности. Ако 

би постојала нереализована могућност у првом покретачу, 

онда он не би био први ни непокретан. Први покретач мора 

да буде непокретан да би био први. Оно што је непокретно 

не сме у себи да има кретање, ни као реализовано ни као 

могуће. У том смислу сва потенција непокретног покретача 

је реализована. Потенција и реалитет су изједначени. Ово 

га чини потпуно савршеним бићем, а као такво је узрок 

свему осталом. Непокретни покретач је финални узрок 

свега што постоји. Сва бића теже потпуној реализацији 

својих могућности. Тако сва теже првом покретачу који је 

управо у потпуности остварена ентелехија. 

Каква је природа непокретног покретача? Аристотел га 

назива богом. Шта је уопште бог за Аристотела? Размотри 

ово питање са становишта супстанције. Филозофско 

истраживање је истраживање супстанцијалности свега 

што постоји. Филозоф који изучава лепоту не истражује 

појединачне лепе ствари – уметничка дела, природне 

лепоте или лепе људе. Он истражује шта је то што лепа 

бића чини лепим. Оно што лепа бића чини лепим је 

супстанцијалност лепоте. Рани грчки филозофи су 

тражили шта се налази у основи промена у природи. 

Њихово интересовање није било усмерено на разноликост 

природних појава, већ на оно што их ствара. Можемо рећи 

да су рани грчки филозофи истраживали супстанцијалност 

природе. Ову супстанцијалност Аристотел је називао 

начелима и узроцима. Начело је оно из чега нешто настаје, 

док је узрок оно што покреће начело да ствара. Глина је 

начело саксије, грнчар је узрок. Метафизичко питање гласи: 

који су то први узроци и начела? Шта је глина и ко је грнчар космоса? 

Први покретач мора истовремено бити и глина и грнчар, односно и материја 

и оно што материју обликује. Глина је заједничка материја различитих предмета. 

То су предмети направљени од глине: саксије, амфоре, ћупови. Универзална 

материја је материја од које се састоје сви постојећи предмети. Различити 

предмети имају различите материје или садржаје. Материја саксије је глина, 

материја романа је његова радња, материја неког школског предмета је програм 

тог предмета. Заједничко њиховим материјама које се међусобно разликују по 

квалитету, квантитету и осталим категоријама јесте појам материје или садржаја. 

Оваква материја јесте мисао зато што је исход индуктивног закључивања. Према 

томе, универзална материја за Аристотела нема особине које се обично приписују 

материји – просторност и доступност чулима. Прва материја је мисао. Први 

покретач не може бити материјалан, зато што је материја оно што се обликовањем 

реализује из потенције у реалитет. Дакле, први покретач је мисао која мисли само 

себе, односно мишљење мишљења. 

АМАРКОРД ИЛИ СЕЋАМ СЕ 

(Режија: Федерико Фелини, Италија, 

1973) 

Кадар из филма Амаркорд Федерика Фелинија 

У чувеном италијанском филму Амаркорд 

(1973) Федерика Фелинија матурант се 

заљубљује у нешто старију жену. Непрекидно 

сањари о њој, покушава да јој се приближи, 

али до сусрета не долази никако. 

Она наравно ништа не зна о томе и ништа 

не ради да би привукла његову пажњу и покренула 

га на акцију. У том смислу она делује 

као непокретни покретач. Ово је честа 

тема у италијанском филму. Овај мотив поново 

је обрађен у још једном италијанском 

филму Малена (2000) Ђузепеа Торнатореа. 



73

Трансценденција и иманенција 

Иманентно 

Унутрашње, спознатљиво, приступачно 

сазнању. 

Трансцендентност 

Неспознатљивост, одвојеност од чулног и 

разумског сазнања, спољашње. 

НОВОПЛАТОНИЗАМ 

Св. Катарина Александријска разговара са александријским 

филозофима (Александријски филозофи, Мазолини, 

1428–1430) 

Новоплатонизам је филозофско учење 

које се појавило у Александрији у III веку 

нове ере. Развијало се под утицајем источњачких 

мистичких учења, Платонове, 

Питагорине и Аристотелове метафизике. 

Новоплатоничари су инсистирали на непосредном 

доживљају бога. Оснивач новоплатонизма 

је Плотин. Најважнији представници 

сиријске и атинске новоплатонистичке 

школе били су Порфирије, Хипатија, 

Јамблих и Прокло. 

Оне који су склони разумском посматрању ствари 

Аристотелово објашњење првог покретача или бога 

може да одушеви. Многи хришћански мислиоци радо 

су се позивали на Аристотела. Ипак, ма колико били 

оријентисани према разумском посматрању ствари, 

Аристотелова аргументација нас не оставља без сумње 

у егзистенцију и природу бога. У човековој природи је 

потреба да се непосредно увери у оно што му је доказано. 

Човек жели да лично види ствари које су му описане. 

Колико год текстова било написано о пирамидама у 

Египту и ма колико фотографија или филмова о њима 

видели, туристи стално посећују Египат. Желе да сами 

виде и доживе монументалност ових споменика. 

Слична је ситуација са доказима о богу. Наравно, бога 

није могуће видети, зато што је појам бога метафизички 

појам. Ипак, људи желе да се непосредно увере у његово 

присуство. Промишљање какво је дао Аристотел је 

једна могућност. Следбеници Аристотеловог начина 

филозофирања ће рећи да се управо промишљањем 

увераваш у постојање бога. Према Аристотелу бог није 

оностран, није ван домашаја човековог сазнања. Често се 

каже да је у Аристотеловој филозофији бог иманентан, то 

јест приступачан мисаоној спознаји. 

Постоји и супротно учење од наведеног. Према овом 

учењу бог се не може спознати мишљењем. Оваква учења 

називају се учењима која заступају трансценденцију, 

тачније божју трансценденцију. Новоплатонистичка 

филозофија је добра илустрација оваквог учења. 

Новоплатонизам је настао у Александрији у III веку 

нове ере под утицајем Платонове филозофије. Поред 

Платоновог учења о идејама очигледан је и утицај 

Аристотелове филозофије. Најпознатији и најутицајнији 

филозоф новоплатонизма је његов оснивач, Плотин. 

Плотин изједначава биће и бога за које користи назив 

Једно. Једно је трансцендентни узрок свега. Оно је у 

потпуности недоступно човековој спознаји и о њему се не 

може ништа рећи. Чак и назив „Једно”, каже Плотин, јесте 

само технички назив за биће. Овим Плотин покушава 

да избегне замку у коју је запао Парменид говорећи о 

једном бићу. Парменид говори о бићу и Једном дајући 

два имена истој ствари. Пошто тврди да мноштво не 

постоји, а даје два имена истом, противречи себи. Даље, 

име је нешто друго од бића, те се именовањем бића такође 



74

запада у противречност. Плотин овај проблем говора о Једном 

решава идејом неизрецивости. Неизрецивост је немогућност 

да се нешто именује и опише. Она је једна манифестација 

трансценденције Једног. Хајде да то мало приближимо путем 

једног примера. У литератури, доброј као и лошој, описано је 

много пољубаца. Ти описи су мање или више лепи, убедљиви, 

детаљни. Многи не воле да читају такве текстове зато што 

су често патетични. Упркос томе пољубац је величанствен 

доживљај. То је доживљај потпуног стапања две особе. Колико 

год био добро описан, сваки опис заостаје за доживљајем 

пољупца. 

Нешто слично Плотин тврди да важи за Једно. Шта год 

било написано о Једном, како год било вешто описано и 

аргументовано, речи и мисли ће заостајати за његовом правом 

природом. Зато не можемо да кажемо за Једно ни да је лепо, ни да 

је добро, ни где се налази. Сваки исказ о Једном остаје обмана у 

односу на њега. 

Чини се да би овако постављање бога као трансцендентног 

бића онемогућило стварање онога што можемо да спознамо 

чулима и мишљењем. Свако стварање успоставило би везу са 

спознатљивим светом. Ова веза би нарушила трансценденцију. 

Тако би Једно при стварању другог било умањено односно – више 

не би било једно. Овај проблем Плотин је решио уводећи појам 

изливања или еманације. Еманација је чулна или разумска 

манифестација Једног. Еманирање је приказивање које не 

удвостручује нити ишта одузима ономе што је приказано. Такво 

је приказивање у огледалу. Када станеш испред огледала, у њему 

се налази твој одраз. Одраз у огледалу ти ништа не одузима, нити 

те удвостручава. 

Хришћанска метафизика 

Како се мери време? На први поглед ово питање уопште не 

делује филозофски. Можеш једноставно да утврдиш колико је 

трајао неки догађај тако што ћеш користећи сат забележити када 

је почео и када се завршио. Можеш да употребиш и штоперицу. 

Да ли се икада запиташ шта је то што мериш? Мерење у 

простору је заиста једноставно. Ако треба измерити дужину 

некога стола, то ћеш урадити у неком одређеном простору, соби 

на пример. Чиме је обухваћено време? Можеш ли да га опазиш 

или да га на неки други начин спознаш? Објекте у простору 

опажаш. Време не видиш. Сат који посматраш није ништа друго 

до кретање објеката – зупчаника или, у новије време, чипова. 

Посматрајући време на сату посматраш кретање у простору. Да 

ли је време кретање? 

Еманација 

Изливање Једног у спознатљиви свет, 

начин настанка спознатљивог из неспознатљивог 

у новоплатонизму. 

ПЛОТИН 

Плотин је живео у III веку нове 

ере у Александрији. Није познато да 

ли је био Египћанин, Римљанин или 

Грк. Прво филозофско образовање 

стекао је у мистичној школи Амонија 

Закаса о којој не знамо ништа 

зато што је Амоније забрањивао да 

се учење записује. Затим је Плотин 

боравио у Персији и Индији где је 

проучавао тамошња учења. Своју 

филозофију је одлучио да запише 

тек пред крај живота. Како му је вид 

ослабио, текст је морао да диктира 

свом ученику, Порфирију. Смрт 

је спречила Плотина да среди свој 

текст, тако да је то урадио Порфирије. 

Поделио га је у шест књига са 

по девет поглавља које је назвао 

Енеаде (деветице). 



75

ХРИШЋАНСТВО 

Христ Спаситељ, Андреј Рубљов, 1410. 

Хришћанство се појавило у римској 

провинцији Јудеји, данашњем Израелу. 

Оснивач нове религије, Исус Христ, није 

записивао своје учење. Као и код Сократа 

при проучавању Христовог живота и идеја 

ослањамо се на сведочанства његових савременика. 

Највећи број ових сведочанстава 

називају се јеванђеља. Поред јеванђеља 

појавила се још једна група текстова који 

сведоче о Исусовом животу. Неки од ових 

текстова су одбачени као апокрифни, док 

су остали сабрани у Нови завет. Стари 

завет је већ био познат код Грка пошто је 

преведен на грчки језик. Стари завет са 

Новим заветом чини Свето писмо или 

Библију. Грчка реч „библија” значи књига. 

Хришћани верују у стварање света од стране 

бога, безгрешно зачеће Исуса Христа и 

његово ускрснуће из мртвих. 

Апокрифни текстови 

Списи библијског садржаја које црквена 

власт не прихвата. 

Апостоли 

Првих дванаест следбеника Исуса Христа 

називају се апостоли. Реч „апостол“ је грчког 

порекла и значи благовесник или посланик. 

Апологети 

Хришћански мислиоци који су на различите 

начине бранили хришћанско учење. 

Есхатологија 

Учење о крају света. 

Можеш ли да искусиш време на неки други начин? 

Обично сматраш да су димензије времена прошлост, 

садашњост и будућност. Прошлост је искушена, садашњост 

доживљаваш, будућност ћеш тек доживети. Ниједну од ових 

димензија не можеш да мериш. Прошлост је прошла, па не 

можеш да мериш оно што више није присутно. Будућност се 

још није догодила, дакле још није на располагању за мерење. 

Садашњост? Она је присутна, али када је приметиш, већ 

постаје прошлост. Дакле, ни њу не можеш да мериш. Ми ипак 

меримо време. Како? 

Питање о времену постало је актуелно са појавом 

хришћанства. Раније слике света биле су засноване на вечном 

– нествореном и непропадљивом начелу. Оно је одређивано 

као хаос, космос, вода, ватра, идеја, мишљење мишљења, 

атом или нешто друго. Са хришћанством ће се појавити идеја 

настанка из не-бића. Промишљање не-бића захваљујући 

Демокриту и Платону је већ било уобичајено. Настајање 

из не-бића је међутим било у потпуности неприхватљиво. 

Оваква слика света у коме биће има почетак у времену је 

захтевала објашњење. Дотадашње филозофије су развијане на 

тврдњи о кружном кретању начела. Хришћанство на основу 

Старог и Новог завета заступа идеју бића које је настало у 

времену и које ће нестати. Развија се идеја почетка и краја 

времена. Почетак се везује за настанак света, а крај за други 

Христов долазак. На крају времена долази до показивања 

истине. Показивање или апокалипса је коначни обрачун добра и 

зла. Страшни суд се догађа током апокалипсе. Суди се и живим 

и мртвим људима. Овом суду се радују побожни, а они други га 

се плаше. После суда наступа крај времена приказан као божје 

царство. Овакво учење према коме историја стреми неком 

коначном исходу назива се есхатологија. 

Јасно је да је питање о времену постало важно за 

хришћанску метафизику. Бог који је вечан ствара свет који има 

почетак и крај у времену. Ово тврђење је требало одбранити 

од напада који у раним вековима хришћанства нису били 

ретки. Филозофи који су различитим аргументима бранили 

хришћанске идеје називани су бранитељима – апологетама. 

Међу питањима са којима се суочавало рано 

хришћанство било је оно о настанку времена из вечности. 

Ово питање је изречено на шаљив начин: шта је бог радио 

пре него што је створио време? Ово питање указује на 

противречност у идеји о настанку времена. Употреба речи 



Страшни суд 

Коначни суд на коме праведни бивају 

награђени, а неправедни кажњени. 

Апокалипса 

Текст о судњем дану, последњем суду, коначном показивању истине. 

Најпознатија је Апокалипса Јованова или Откровење из Новог завета. 

76

„пре” упућује на време. Ако постоји нешто пре времена, 

то значи да је постојало време пре времена. Тако настанак 

времена нема никаквог смисла. 

Ово питање је изазивало гнев раних хришћана. Неки 

су одговарали да је бог пре него што је створио време 

правио пакао за оне који постављају таква питања. Ипак, 

озбиљни апологети су покушавали да дају аргументе за ново 

метафизичко становиште. 

Ориген из Александрије је један од првих апологета који 

су покушали да изађу на крај са овим проблемом. Схватање 

према коме је бог био докон пре стварања света не би било 

у складу са хришћанским учењем. Шта би то покренуло 

бога који је био неделатан да створи свет? Да ли то значи да 

поред бога постоји још неки узрок? Овакав одговор озбиљно 

би угрозио монотеистичку позицију. Даље, ако бог није 

радио ништа пре стварања света, то значи да није стварао 

ништа. Тако би изгледало да бог пре настанка света није 

био у складу са својом природом, односно природом бића 

које ствара. Према томе природа бога би се променила из 

бића које не ствара у биће које ствара. Ориген је решио овај 

проблем тврдећи да је бог стварао друге светове пре овога. 

Вечност је код Оригена схваћена као време које се простире 

неограничено у прошлост и будућност. Тако је бог могао да 

буде делатан у прошлости. Време нашег света само је један 

сегмент вечног времена. 

Оригеново решење као резултат има неограничен број 

светова у прошлости и будућности. Ако је бог стварао пре 

нашег света, морао је, да би био у складу са својом природом, 

да створи бесконачно много светова у прошлости. Овог 

проблема је био свестан Аурелије Августин. Августин је 

у својим Исповестима дао детаљно разматрање проблема 

времена. Да би бог био схваћен као створитељ времена, 

неопходно је да се појам вечности прикаже другачије него код 

Оригена. Вечност је, према Августину, независна од времена. 

Она у себи не садржи време. Пошто је непролазна, вечност 

никако није погођена временом. Настанак пролазног бића 

је и настанак времена. Дакле, време пре настанка бића није 

постојало. „Никада није било време када није било времена”, 

вели Августин. 

Проблем мерења времена Августин је решио сећањем. 

Човек се сећа времена која су прошла. Трајање једног догађаја 

може да утврди тек када је догађај завршен. Тада се сећа да је 

један догађај трајао дуже него други. Ово мерење времена на 

основу сећања има смисла за човека, као и само време. Бог 

борави у вечности тако да је равнодушан према времену. 

СУДЊИ ДАН 

Страшни суд, Стефан Лохнер, 1435. 

Страшни суд или судњи дан је дан другог 

Христовог доласка на земљу. Тога дана 

ће се судити свима за учињена дела. Овај 

дан описан је у Новом завету у тексту 

који се зове Откровење Јованово или Јованова 

Апокалипса (реч апокалипса значи 

откровење, пророчанство). Судњи дан 

покренуће застрашујуће догађаје, ратове, 

природне катастрофе, болести. Страшни 

суд је послужио као инспирација многим 

уметницима. 

ОРИГЕН ИЗ АЛЕКСАНДРИЈЕ 

Ориген Адамантиус је живео у Александрији 

у III веку. Један је од мислилаца који 

су установили основе хришћанске религије. 

Догма о прародитељском греху потиче 

из његове филозофије. Своје разумевање 

и апологију хришћанства изнео је у спису 

Почела. 



77


1. Објасни Аристотелов појам метафизике. Упореди га са одређењем метафизике 

из уводног дела уџбеника. 

2. Упореди Аристотелову и Платонову метафизику. 

3. Како је Аристотел критиковао Платоново учење о демијургу? 

4. Упореди Платонову филозофију и новоплатонизам. Која је најважнија разлика? 

5. Упореди рану хришћанску метафизику са Платоновом. 


Која ти од изложених метафизичких концепција делује најубедљивије? Наведи 

што више аргумената. 


… да проуче рану античку метафизику 


Аристотел, Метафизикa, књига А, Култура, Београд, 1971. 



78

Појам дијалектике 

→ Погледај слику поред. Да ли ти се чини да се 

облици на слици крећу? 

→ Да ли се они стварно крећу? 

→ Да ли си до одговора на претходно питање дошао/ 

дошла чулима или размишљањем? 

→ Чиме поузданије сазнајемо стварност – чулима или 

размишљањем? 

→ Шта је стварност? 

→ Примећујеш ли да неки људи настављају да бране 

своје становиште чак и када су им сви аргументи 

побијени? Покушај да објасниш зашто то раде. 

→ Да ли је промена мишљења као резултат суочавања 

са јачим аргументима понижавајућа? 

→ Шта значи придев „софистициран”? 

→ Знаш ли шта је „платонска љубав”? 

→ На који начин волиш своје родитеље, најбољег друга или другарицу, 

омиљени предмет, чоколаду, отаџбину, филм, музику, своје име, себе? 

Дај свакој од ових љубави неко име. 

→ Сети се неколико особа које волиш. Шта волиш код њих? 

Дијалектика је још један филозофски термин. У свакодневном животу га готово 

никада не користимо. Филозофи овај појам користе на најразличитије начине. 

Ако потражиш реч у Википедији, нећеш наћи задовољавајући одговор. 

Тамо ћеш наћи тврдњу да се ради о вештини убеђивања разговором. Ако направиш 

корак уназад и употребиш Гугл, четврти или пети резултат ће те упутити на Маркса. У 

Оксфордском филозофском речнику пише да је тражени појам процес резоновања који 

води истини. Уопште када је филозофија у питању, речници и етимологија нису од велике 

помоћи (уверићеш се кад потражиш значење речи „биће”). 

Наравно, није проблем у речницима ни у појму, већ у самој природи 

филозофског истраживања. Филозофија је истраживање отворених питања, што 

онемогућава да се пронађе универзалан одговор и стави у речник као резултат. 

Филозофија има за циљ подстицање мишљења, а не налажење резултата. 

Аристотел је одредио дијалектику као извођење вероватних закључака. 

Закључак је извођење новог суда на основу претпоставки. Карактеристичан пример 

који даје Аристотел је следећи: сви људи су смртни, Сократ је човек, дакле Сократ 

је смртан. У овом примеру закључак нужно следи из претпоставки. Закључивање 

полази од општег правила, а завршава се појединачним. Оно што важи за општа 

правила важи и за сваки његов појединачни случај. Ово закључивање од општег ка 

појединачном назива се дедуктивно закључивање. Извођење нужних закључака 

Аристотел је називао аналитиком. 

Дијалектички закључак је закључак из вероватних премиса. Њему се 

прибегава када опште правило није познато. Рецимо, није јасно да ли је оправдано 

чинити зло непријатељима. Неки сматрају да јесте, други да није. Дијалектика се 

развија управо код оваквих питања где постоје супротстављена мњења. Вештина 

Дијалектика 

Процес 

промишљања 

на основу 

супротности које 

нас води истини. 

Код различитих 

филозофа има 

различита значења. 

Аналитика 

Извођење нужних 

закључака из 

претпоставки, 

према 

Аристотеловој 

филозофији. 



79

АРИСТОТЕЛОВО УЧЕЊЕ О 

САЗНАЊУ 

„Сви људи теже знању по природи” 

прва је реченица Аристотелове 

Метафизике. Овде је Аристотел одредио 

потребу за сазнањем као човекову 

суштинску потребу. Људи теже различитим 

врстама сазнања. Сви људи 

опажају чулима. На основу чулног 

опажања развија се представа. Она 

настаје посматрањем истог предмета 

са различитих страна и формирањем 

схватања да се ради о једном истом 

предмету. Представа настаје спонтано. 

Када посматраш неку зграду са више 

страна, развијаш представу о томе 

како она изгледа. Повезивањем представа 

које се јављају заједно више пута 

настаје искуство. Ако се осведочиш да 

је неки лек помогао неколицини људи 

који су имали главобољу, стичеш искуство. 

Искуство које је доведено до 

општег правила се зове умеће. Умеће 

коме спознаш узрок сматра се мудрошћу. 

Познавање првих узрока и принципа 

је највиша мудрост – филозофија. 

дијалектике је корисна као вежба мишљења, развија вештину 

полемисања и служи филозофском истраживању. Да бисмо неки 

проблем сматрали дијалектичким, потребно је да о њему постоје 

два супротстављена мишљења или више. Ова супротстављена 

мишљења називају се теза и антитеза. 

Дијалектика открива такозвану антитетику мишљења. 

Она се састоји у томе што се о многим стварима могу извести 

супротстављени судови. На пример: 

Бог постоји. – Бог не постоји. 

Никада није дозвољено чинити неправду. – Понекада је 

дозвољено чинити неправду. 

Бављење филозофијом је корисно. – Бављење филозофијом је 

штетно. 

Ови супротстављени судови се обично искључују. Исказ којим 

се нешто потврђује назива се теза, а исказ којим се нешто одриче 

назива се антитеза. Постоје случајеви у којима је могуће да оба буду 

истинита. У таквим случајевима налази се исказ који обухвата оба 

исказа и показује њихову непротивречност. Овакав исказ се назива 

синтеза. Једно такво истраживање налазимо у Платоновом дијалогу 

Филеб. У овом дијалогу супротстављају се две тврдње о највишем 

добру. Према једној највише добро је задовољство, а према другој 

разум. Ове две тврдње се међусобно искључују зато што је могуће 

само једно највише добро. У наставку истраживања утврђује се 

да задовољство није могуће без знања, тако да разум учествује у 

задовољству. Такође се закључује да онај ко сматра да је разум највише 

добро ужива у коришћењу разума. Тако је утврђена синтеза ова два 

наизглед супротстављена становишта. 

Теза – антитеза 

Судови супротног квалитета који се међусобно искључују свojим 

истинoсним врeднoстимa, тj. нe мoгу oбa бити у исти мaх тaчнa. 

Антитетика 

Способност човековог мишљења да доказује супротне исказе. 

Синтеза 

Исказ који обухвата антитезу и синтезу, односно који показује да је 

противречност тезе и антитезе привидна. 



Зенонова дијалектика 

Откриће дијалектике обично се приписује грчком филозофу Зенону из Елеје, 

Парменидовом следбенику. Зенон никада није употребио реч „дијалектика”, али 

је начин његовог истраживања у потпуности у складу са оним што ће филозофи 

касније називати дијалектиком. Његови докази који су одбрана елејске онтологије су 

први мисаони експерименти у којима се постављају супротности. Тако Зенон прво 

80

поставља претпоставку, затим супротну претпоставку и изводи закључак 

из ове две. Наравно, ствари остају на простом негирању тезе, пошто је 

већ код Парменида било јасно да у елејској филозофији нема места за 

супротности. 

Погледај један пример Зеноновог побијања постојања мноштва бића: 

(1) Aкo пoстojи мнoштвo, нужнo мoрa бити тoликo (ствaри) кoликo 

их имa, ни вишe ни мaњe oд тoгa. A aкo их je тoликo кoликo их je, oндa ћe 

бити oгрaничeнe (брojeм). 

(2) Aкo пoстojи мнoштвo, бивствуjућe (ствaри) су (брojeм) 

нeoгрaничeнe, jeр увeк пoсрeд бивствуjућих (ствaри) имa и других, и oпeт 

других пoсрeд oних, и тaкo су бивствуjућe (ствaри) нeoгрaничeнe (брojeм). 

У првом делу на основу постојања мноштва доказује се ограниченост 

броја ствари. Овај део је теза. У другом делу полази се од исте 

претпоставке постојања мноштва, али из ње се изводи неограниченост. 

Пошто број ствари не може да буде ограничен и неограничен, следи да 

је претпоставка о постојању мноштва апсурдна. У наведеном примеру 

лако се разликује теза од антитезе, пошто су јасно одвојене у тексту. 

Погледајмо следећи пример: 

Оно што се креће не креће се ни у месту у коме се налази, нити у оном 

у коме се не налази. 

Док су у претходном доказу теза и антитеза одвојене експлицитно, 

овде су оне имплицитне, па морамо да их одвојимо. 

Теза: 

Оно што се креће не може да се креће тамо где јесте. 

Антитеза: 

Оно што се креће не може да се креће тамо где није. 

Поново се теза и антитеза међусобно негирају, те је сама идеја 

кретања апсурдна. 

Зенонови докази којима се побија постојање мноштва и кретања 

називају се апоријама. Најпознатије апорије су оне у којима Зенон показује 

апсурдност кретања. Апсурдност кретања за елејску онтологију је била 

и доказ о немогућности кретања. Наравно да чула показују да кретање 

постоји, али је чулно сазнање у елејској традицији дисквалификовано. 

Дакле, ако кренеш од Парменидовог става о непоузданости 

чулног сазнања, доказ о апсурдности нечега што видимо 

заиста је доказивање непостојања опаженог. 

ЗЕНОН ИЗ ЕЛЕЈЕ 

Парменидов следбеник 

и оснивач дијалектике живео 

је у V веку пре нове ере. 

О Зенону, као и о Пармениду, 

не располажемо са много 

биографских података. 

Познато је да је учествовао 

у завери против тиранина 

Демилуса и био ухваћен. 

Одбијао је да открије имена 

осталих завереника упркос 

томе што је био стављен на 

муке. Прегризао је свој језик 

и пљунуо га тиранину у лице 

показавши да никако неће 

издати саучеснике. 

Апорија или парадокс 

Доказ који настаје када из 

несумњивих премиса нужно 

следи неприхватљив закључак. 

Дихотомија 

Деоба на два дела. 

Дихотомија 

A 

B 

Ако неко тело треба да пређе пут од тачке А до тачке 

Б, треба прво да пређе половину тог пута. Да би прешло 

половину, мора да пређе четвртину. Да би прешло 

четвртину, мора прво да пређе осмину. Тако би подела 

растојања могла да се настави до бесконачности, па следи 

да би тело у коначном времену прешло бесконачно много 

растојања, што је апсурдно. 

A 

A 

A 

E 

D 

D 

C 

C 

C 

Приказ Зеноновог парадокса Дихотомија 



B 

B 

B 

81

Ахил и корњача 

A 

B 

A B C 

A B C D 

A B C D E 

Приказ Зеноновог парадокса 

Ахил и корњача 

Ово је сигурно најпознатији Зенонов парадокс. За ову апорију 

је Аристотел тврдио да је иста као дихотомија. Ахил, грчки херој 

кога Хомер назива хитроногим, узет је као симбол брзине. Корњача 

је животиња која је позната по свом врло спором кретању. 

Претпостави да Ахил треба да стигне корњачу која има 

извесну предност. За време које је Ахилу потребно да стигне на 

место где се налази корњача корњача ће се померити нешто даље. 

Када Ахил буде стигао на место где се корњача померила, она 

ће се померити још мало. Овај низ растојања ће се наставити до 

бесконачности, па следе две могућности: 

1) Ахил не може да стигне корњачу. 

2) Ахил ће у коначном времену проћи бесконачан број растојања. 

Пошто су обе последице апсурдне, кретање је апсурдно. 

Стрела 

Приказ Зеноновог парадокса Стрела 

Дијалектика и реторика 

Претпоставимо да гледамо на филмском 

платну како стрела лети. Знамо, међутим, да је 

кретање у филму резултат несавршености нашег 

чула вида. Заправо, пред нашим оком пролази 25 

сличица у секунди на којима стрела мирује. Дакле, 

збир ових мировања видимо као кретање. 

Зенон наравно из разумљивих разлога није 

могао свој парадокс да изнесе на овај начин. Он је 

дао претпоставку да стрела лети. Простор у коме 

стрела лети састоји се од тачака. У свакој тачки 

простора стрела мирује. Дакле, збир мировања 

јесте кретање, што је апсурдно. 



Претпостави да неко каже: „Ја лажем”. Иако наизглед сасвим обична, ова изјава 

у себи крије апсурд. Наиме, ако онај ко је изговорио ову реченицу лаже, онда лаже 

да лаже, па према томе говори истину. Обрнуто, ако је рекао истину онда – лаже. 

Ова логичка „заврзлама” и њој сличне биле су специјалност путујућих 

трговаца мудрости који су називани софистима. Реч „софист” изведена је из 

истог корена као и реч филозофија. Није преводива на наш језик, али ако бисмо 

морали, могли бисмо да је преведемо као – мудријаш. Софисти су били рани 

учитељи мишљења. 

Софисти су путовали од полиса до полиса и подучавали Грке. То су радили 

из велике љубави – према новцу. Своје учење су добро наплаћивали и због 

тога су били често критиковани. У почетку су били врло поштовани. Због 

тога придев „софистициран” значи интелектуално префињен. Када на нечију 

82

провокацију одговориш увредом, сматрају твоје понашање 

примитивним. Насупрот томе, ако одговориш духовитом 

досетком, твој однос ће бити сматран софистицираним. 

Софисти су развили специфичан однос према бићу, што је 

дало препознатљиву слику њиховој дијалектици. Дијалектика код 

софиста значи умеће убеђивања у разговору. Поред дијалектике 

као умећа дискутовања софисти су подучавали и вештини 

држања говора – реторици. Како би њихово убеђивање било што 

ефектније и ефикасније, прибегавали су софизмима. Софизми 

су намерно направљене логичке грешке које треба да створе 

привидан закључак. Циљ софизма је манипулација. 

Друштвени услови погодовали су софистима. Све до V века 

пре нове ере политика је код Грка схватана као непријатна, али 

неизбежна обавеза, отприлике као данас дужност редара или 

одељенског благајника. Наравно, политичка дужност је код Грка 

била далеко незгоднија обавеза. Ако су грађани полиса одлучили 

да неко треба да буде политичар, тај није имао право да то одбије. 

Ипак, у V веку пре нове ере ствари почињу да се мењају. 

Политичари постају изузетно угледни, политика постаје 

привилегија, те се рађа појам политике какву знамо. Пошто 

политика постаје добар посао, многи желе да се њом баве. Зато 

инструменти доласка на власт, говорништво и убеђивање, 

добијају на својој важности, а учитељи ових вештина постају 

популарни и имућни. 

Софисти су дакле били прави људи на правом месту и то 

не само због политичких прилика. Елејска филозофија, која је 

истицала мишљење у односу на биће, са Зеноновом дијалектиком 

омогућила је појаву софиста. 

Ово је софистима послужило као доказ да се може говорити 

без обазирања на биће. Све је могуће доказати, тако да је бављење 

бићем непотребно. Изгледа да је Зенон несвесно отворио 

Пандорину кутију релативизма. 

Један од најпознатијих софиста, Протагора, каже: „Човек 

је мера свих ствари, оних које јесу да јесу и оних које нису да 

нису”. Ово Протагорино схватање објашњава Платон у свом 

дијалогу Теетет. „Ветар је”, вели Платон, „хладан за онога коме је 

хладно, а није ономе коме није хладно”. Овакво тврђење чини се 

потпуно оправданим, али оно има далеко озбиљније последице. 

Илуструјмо их следећим примером. Холандски досељеници из 

XVII века пренели су причу о једном афричком племену које су 

називали Хотентотима. Када су Хотентоте питали шта је добро, 

они су одговорили: „Добро је кад упаднемо у суседно село, 

побијемо мушкарце и све опљачкамо”. На питање шта је лоше рекли 

су: „Лоше је, наравно, када они то ураде нама”. Не зна се да ли је ова 

прича истинита, али је сигурно да се овакав начин размишљања (ако се 

уопште ради о размишљању) одржао до данас. 

ДВОСМИСЛЕНОСТ 

Није све у новцу, но он је ипак 

кориснији од здравља. На крају 

крајева, не може човек да уђе 

у касапницу и каже месару: 

„Погледај мој препланули тен, 

а осим тога ја не знам шта је 

прехлада” и потом очекује да му 

овај за то да одређену количину 

робе (изузев, наравно, ако је 

месар идиот). 

Из књиге Кратак, али користан водич кроз 

грађанску непослушност, Вудиja Алена 

Софисти су често намерно изазивали 

апсурде својим софизмима. 

Није невероватно да су били инспирисани 

Зеноновим парадоксима. 

Софизми су некада служили за 

манипулацију, а некада за демонстрацију 

моћи дијалектике и реторике. 

Неки од њих су засновани на 

двосмислености. Данас су често у 

употреби и као шале. Позната шала 

је оглас следећег садржаја: „Пас за 

удомљавање, доброћудан, питом, 

једе све. Посебно воли децу.” 

Софисти 

Путујући учитељи мудрости. 

Софизам 

Намерна логичка грешка 

направљена са циљем да створи 

привид доказа. 

Реторика 

Вештина држања говора, 

беседништво. 



83

РЕТОРИКА 

Вештина беседништва је била врло 

цењена у античкој Грчкој. Софисти су 

је развијали као облик манипулације 

слушаоцима. Платон је због тога 

критички разматрао ову вештину. 

Инсистирао је на логичком извођењу, а 

не на стилским фигурама и софизмима. 

Аристотел је беседе поделио на три 

врсте: судске, политичке и почасне 

(епидиктичке). Наглашавао је да у 

говорништву нису неопходни строги 

докази, те да се доказивање може 

скратити. Скраћени доказ за реторичке 

сврхе назива се ентимем. 

Доказ: 

Ниједан млад човек не уме да поднесе 

славу; Дион је млад и славан; дакле Дион 

неће умети да поднесе славу. 

Ентимем: 

Ниједан млад човек не уме да поднесе 

славу, па неће моћи ни Дион. 

„ПРИГОВОР! СВЕДОК СЕ 

НАВОДИ НА ОДГОВОР!” 

Вероватно си некада гледао неки од 

филмова у којима је приказан судски 

процес. При испитивању сведока често 

се огласи адвокат који викне: „Приговор! 

Сведок се наводи на одговор!”. Постављање 

питања којим се испитивани 

наводи на одговор јесте једна од софистичких 

вештина. Оваква питања се зову 

сугестивна, циљана или комплексна питања. 

Таква су питања: „Када ћеш почети 

да учиш?” (сугерише се да питани не 

учи) или „Када сте престали да тучете 

своју жену?” (сугерише се да је питани 

сигурно тукао своју супругу). Најпознатије 

такво питање се појављује у софизму 

„Рогоња”. Овај софизам почиње сугестивним 

питањем: „Да ли је тачно да 

човек има оно што није изгубио?”. Ако 

саговорник одговори потврдно, што је 

често, следи питање: „Да ли си изгубио 

рогове?”. Наравно да ће саговорник одговорити 

да није, чиме посредно признаје 

да је имао рогове. 

Релативизам софиста био је филозофски заснован, али 

је омогућио лењост мишљења. Разлика између софиста и 

обичних, „лењих” релативиста је у томе што је софистички 

релативизам аргументован. Лењи релативисти су људи који 

одбијају да аргументују своје ставове на било који начин, 

али и не нападају туђе. Они тврде да „свако има право на 

своје мишљење” и да је „све релативно”. Софисти су своју 

релативистичку позицију аргументовали субјективним 

доживљајем истине. Релативизам чулних осећаја хладноће, 

укуса, мириса софисти су проширили на етику. Сматрали су 

да свака заједница треба да се руководи својим интересима, 

односно да је исправно оно што доприноси њеном 

благостању. Оно што се у некој држави сматра праведним, то 

заиста и јесте праведно. 

Овако схваћен, релативизам је схватање према коме 

о сваком питању постоји више истина. Свака истина је 

прихватљива ако је доказана, а критеријум који управља 

начином како појединац или заједница бира оно што је 

истина јесте корисност. 

Проблем са аргументацијом софиста је у томе што она 

за циљ има да се по сваку цену одбрани властити став, а не 

да се трага за истином. Овакав облик дијалектике назива се 

еристика. Софисти су посебно инсистирали на реторици. 

Вешто одржан говор је био половина обављеног посла. 

Остало је препуштано еристици. 

Еристика 

Дебата у којој је циљ да се докаже сопствена тврдња по сваку 

цену. Дословно – свађа. 

Ентимем 

Скраћени доказ у беседништву. 

Протагорин савременик, познати софиста Горгија, 

отишао је још даље у негацији истине. У свом делу О не-бићу 

заступа три тезе: 

(I) Ништа не постоји – ни биће ни не-биће. 

(II) Ако биће постоји, не може да се мисли. 

(III) Ако би се сазнало нешто о бићу, то се не би могло 

другоме саопштити. 

Погледајмо како Горгија доказује ове тезе: 

(I) Ништа не постоји – ни биће ни не-биће. 

Ако ишта постоји, онда је то или биће или не-биће или и 

једно и друго. 



84

(1) Зашто не постоји не-биће? Ако постоји не-биће, неће постојати биће, 

пошто се биће и не-биће искључују. Ако не-биће постоји, неће постојати биће, а то 

није могуће. Дакле, не-биће не постоји. 

(2) Зашто не постоји биће? Ако постоји биће, оно је или вечно или настало. 

(2.1) Ако је биће вечно, онда мора бити неограничено. Неограничено биће 

мора бити негде. Ако је биће негде, онда је оно обухваћено или нечим што је 

другачије од њега или самим собом. 

(а) Ако је биће обухваћено нечим другим, онда је то чиме је биће обухваћено 

веће од неограниченог. Ништа није веће од неограниченог, дакле ова претпоставка 

мора бити одбачена. 

(б) Ако би биће било обухваћено самим собом, онда би оно истовремено било 

и тело и простор у коме се налази тело, што је такође бесмислено, дакле и ова 

претпоставка отпада. 

Следи да неограничено биће не би могло да буде ни у себи ни ван себе, дакле – 

није нигде. 

(2.2) Ако је биће настало, морало је да настане или из бића или из не-бића. 

(а) Ако је биће настало из бића, онда није настало, него постоји као вечно. 

Дакле, ова претпоставка се одбацује. 

(б) Биће не може да настане из не-бића зато што би тада не-биће имало удела 

у постојању, па и ова претпоставка мора да се искључи. 

Биће није ни вечно ни настало, дакле не постоји. 

(3) Зашто не постоји и биће и не-биће? 

Ако би постојали и биће и не-биће, онда би били исти у погледу постојања, а 

како је доказано да не-биће не постоји, онда не постоји ни оно што је исто са њим 

у погледу постојања. 

(II) Ако биће постоји, не може да се мисли. 

(1) Ако не постоји мишљено, онда не постоји ни мишљење бића. Ова 

претпоставка само делује необично. Лакше јој је приступити преко следећег 

примера: aко постоји плаво, онда може да постоји плави стуб. Узми сада за 

пример неки бесмислени прилог, на пример округлоквадратно (облик округлог 

квадрата). Ако не постоји округли квадрат (као што не постоји), онда не може да 

постоји ни округлоквадратни стуб. Овај став је такође јасан. Према томе, ако не 

постоји мишљено, онда не постоји ни мишљење бића. 

(2) Зашто мишљено не постоји? Ако постоји мишљено, онда постоји све 

што је мишљено. Дакле, ако неко мисли краву која лети, онда би требало да она и 

постоји, што је апсурдно. Дакле, мишљено не постоји. Осим тога, ако мишљено 

постоји, оно што не постоји није могуће мислити, зато што се оно што постоји и оно 

што не постоји искључују. Ово је бесмислено зато што митска бића не постоје, али их 

је могуће мислити. Дакле, мишљено не постоји, па није могуће ни мишљење бића. 

(III) Ако би се сазнало нешто о бићу, то се не би могло другоме саопштити. 

Када некоме нешто саопштаваш, то радиш помоћу речи. Ствари које сазнајемо 

сазнајемо чулима – видљиво видом, а оно што се може чути слухом. Као што не 

можемо да чујемо слику или да видимо звук, тако ни оно што постоји не можемо 

изразити речима. Наше сазнање другима саопштавамо речима, а речи нису ствари. 

Према томе, ако бисмо нешто сазнали, не бисмо могли то другоме да саопштимо. 



85

СОКРАТ 

Оснивач атинске филозофске школе, 

Сократ, рођен је у Атини у V веку пре нове 

ере. У младости се бавио метафизиком, али 

ју је убрзо напустио тврдећи да се истина о 

оваквим питањима не може открити. Своје 

слободно време проводио је на атинским 

трговима разговарајући са суграђанима, 

најчешће са омладином. Дешавало се да 

данима не долази кући на ужас своје жене 

Ксантипе која је била позната као напрасита 

особа. Одбијао је да пише сматрајући да се 

најбоље филозофира у разговору. У својој 

седамдесетој години оптужен је за безбожништво 

и погубљен. 

Сократово подучавање мудрости 

Може ли се подучавати мудрости? Ово питање 

вековима мучи филозофе. Упркос великом броју 

несумњиво мудрих људи у филозофији не можемо да 

приметимо никакав напредак. Проучавање филозофије 

не гарантује нам мудрост. Човек може да изучи хиљаде 

страна филозофске литературе, а да не постане мудар. 

Са друге стране неко може да постане мудар и без 

филозофије. Питагора је, на пример, према предању до 

своје теореме дошао гледајући шару на поду. Стотине 

људи су пре њега гледали ту исту шару и нису открили 

ништа, али је нису гледали на исти начин ни са истом 

побудом. 

Овог проблема били су свесни и софисти и Сократ. 

Иако су словили за учитеље мудрости, софисти су 

заправо подучавали вештинама убеђивања. Сократ 

се први суочио са проблемом стварног подучавања у 

мудрости. Брзо се у Атини истакао својим великим 

утицајем. 

Сократов метод је у великој мери био софистички. 

Ипак, постојале су две значајне разлике. Прво, Сократ 

није наплаћивао своје учење (за разлику од софиста које 

је критиковао због тога) што му је омогућавало да бира 

саговорника и чинило га слободним. Друго, своје умеће 

мишљења Сократ је усмерио према истини, а не према 

стварању привида истине. За разлику од осталих софиста 

који су тврдили да могу свакога да поучавају о свему, он 

није имао такве претензије. 



Историјски извори о Сократу 

Како је изгледао Сократов метод, данас може само да се реконструише. 

Сократ је одбијао да пише тврдећи да је записана реч мртва. Сматрао је да 

се филозофија догађа само у разговору и само подстицањем на мишљење. 

Његова дијалектика се проучава на основу такозваних секундарних извора, 

то јест текстова које су писали његови савременици. Најчешће се наводе 

три аутора која су писала о Сократу. Први је историчар Ксенофонт који га 

је описао у својим Успоменама о Сократу. Сматра се да је он аутентично 

приказао Сократов лик, али није ваљано приказао суштину Сократове 

методе разговора. Аристофан, грчки комедиограф, приказује нам у својим 

комедијама како су конзервативци и прост народ доживљавали Сократа. 

Био је Сократов противник и критичар, па га је због тога исмевао. Најчешће 

коришћен извор о Сократу су Платонови дијалози. Платон је, посебно 

86

на почетку своје филозофске 

каријере, покушавао да прикаже 

Сократов метод. Овај извор је за нас 

најкориснији упркос томе што је 

Платон често Сократу приписивао 

своје филозофске идеје, а има и 

извора који говоре о томе да се 

ни самом Сократу није допадао 

начин на који га је његов ученик 

приказивао. 

Иронија и мајеутика 

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ О СОКРАТУ 

Ксенофонт, Успомене о Сократу 

Аутентичан, али не нарочито софистициран приказ Сократа. 

Аристофан, Облакиње 

Аристофан је био конзервативни критичар Сократових идеја. 

Платонови дијалози 

У њима је Сократ идеализован, али је Платон успео да разуме, 

интерпретира и развије суштину његове филозофије. Понекада 

је тешко разлучити где престаје Сократ, а где почиње Платон. 

Најпознатији дијалози из сократовске фазе су Одбрана Сократова, 

Протагора, Држава (прва књига), Еутифрон. 

СУЂЕЊЕ СОКРАТУ 

Сократов дијалектички метод заснован је на принципу 

постављања питања. Начин испитивања требало је да 

подстакне саговорника на размишљање. Сократ је боравио 

на атинским трговима и испитивао суграђане. 

Сократов разговор има два основна дела који 

се зову иронија и мајеутика. Иронија је вештина 

постављања питања којима се саговорник доводи до 

признања сопственог незнања. У свакодневном говору 

реч „иронија” се користи када се каже нешто, а мисли 

се супротно од тога. На пример, ако особа која не воли 

народну музику каже када чује на журки неку народну 

песму: „баш сам ово желео/желела да чујем!”, тврдња је 

иронична. 

Свој иронијски део дијалога Сократ је заснивао на 

ироничном ставу: „Ја знам да ништа не знам”. Управо 

полазним ставом о знању свог незнања бранио се од 

честих захтева саговорника да чују његово становиште 

о проблему који је тема разговора. 

Питањима које је постављао у иронијском дијалогу 

пратио је мишљење саговорника. Овим питањима 

наводио је на преиспитивање онога што је саговорник 

сматрао да зна. На крају иронијског дијалога 

саговорник је признавао своје незнање. 

Други део Сократовог дијалога познат је под 

именом мајеутика. Ова реч значи „бабичка вештина 

(порађање)”. Сократ је тврдио да уме да препозна 

оне особе које су „трудне знањем” и да им помогне 

да то знање роде. Мајеутику је такође спроводио 

постављањем питања. Ова питања наводила су 

саговорника на индуктивно истраживање. Резултат 

индуктивног истраживања била је дефиниција 

траженог појма. Сократ је у овај део разговора улазио 

Сократова смрт, Жак Луј Давид, 1787. 

Сократов начин испитивања био је тежак напад 

на људску сујету. Већина људи не размишља 

критички, већ усвојена мњења пласира као 

сопствене идеје. Када се оваква мњења подвргну 

иронији, често изазивају гнев саговорника. Сујетни 

политичари и песници ово нису опростили 

Сократу. Оптужили су га да квари омладину и 

уводи нова божанства. Сократ је на суду побио 

све тачке оптужбе, али је одбио да моли за милост 

тврдећи да му Атина дугује искључиво захвалност. 

У својој одбрани пред судом коју је Платон описао 

у Одбрани Сократовој, Сократ се више посветио 

одбрани свог филозофског метода, него живота. 

Осуђен је на смрт. Своје завршно обраћање на 

суду завршио је речима: „Ја сада идем у смрт, ви у 

живот, а коме ће бити боље, то само бог зна.” Погубљен 

је тако што је испио отров од кукуте. 

Иронија 

Први део Сократовог дијалога. Вештина којом 

се постављањем питања наводи саговорник да 

призна своје незнање. 

Мајеутика или „бабичка вештина” 

Други део Сократовог дијалога у коме се системом 

питања наводи саговорник на образовање 

појмова и дефиниција. 



87

РАЗГОВАРАЈ И ТИ КАО СОКРАТ 

1. Постави питање саговорнику или саговорници 

о значењу неког појма. Покушај са 

појмовима као што су љубав, лепота, храброст, 

правичност и сл. 

2. Ако саговорник или саговорница одговори 

синонимом, реци да синоним није 

објашњење. 

3. Ако саговорник или саговорница одговори 

примером, реци да не тражиш пример 

него објашњење. Ако не разуме, дај пример 

објашњења. 

4. Ако саговорник или саговорница почне да 

именује појединачне случајеве појма, скрени 

пажњу да не тражиш набрајање, него дефиницију. 

На пример, ако разговарате о лепоти, 

а он/она почне да набраја лепе ствари, 

напомени да тражиш дефиницију лепоте, а 

не набрајање лепих ствари. 

5. Ако саговорник или саговорница почне да 

прича превише дуго, замоли да одговара 

кратким реченицама. Реци да не можеш да 

пратиш дугачак говор. 

6. Када ти саговорник или саговорница да 

објашњење, покушај да нађеш пример када 

то објашњење није добро. 

7. На свако питање саговорника или саговорнице 

одговори питањем. 

8. Никако немој да износиш своје идеје. 

Пажљиво слушај саговорника/саговорницу. 

Ако је потребно, записуј његове/њене 

одговоре. 

9. Ако ово добро увежбаш, немој то да радиш 

са наставницима и наставницама, родитељима 

и нервозним особама. 

10. Своја знања о одређеним појмовима испитуј 

на исти начин. 

11. Буди упоран/упорна, немој да одустајеш 

ако у почетку не иде практиковање оваквог 

разговора. 

са питањем о одређеном појму. Постављао је питања као 

што су: 

Шта је лепо? Шта је правичност? Шта је љубав? Шта 

је храброст? 

Пошто је током иронијског дела разговора признао 

своје незнање о предмету расправе, саговорник је био 

спреман да образује појам. Прво би уместо дефиниције 

именовао појединачне појмове. Ако је реч о лепоти, 

говорио је о појединачним лепим стварима. Сократ га је 

питањима наводио да образује опште појмове и правила 

како би дошао до саме суштине траженог појма – лепоте, 

храбрости, љубави итд. 

Сократ је најчешће разговарао са младим људима, али 

и са уметницима, софистима и политичарима. Неки су га 

прихватали као добронамерног, док је код других изазивао 

гнев. 

Ерос и екстаза 

Шта је то љубав? Колико има врста љубави? Можеш 

ли волети непрекидно? Да ли можемо једнако волети 

две особе? Имамо ли право да очекујемо да наша љубав 

буде узвраћена? Да ли је љубав уопште љубав ако није 

узвраћена? Зашто некога волимо више, а некога мање? 

Шта привлачи – сличност или супротност? 

Оваква и слична питања о љубави свакога 

интересују. Филозофи, уметници, теолози и научници 

покушавају да открију тајну љубави са свог становишта. 

Готово све цивилизације имају приручнике за љубав 

у својој баштини. Најпознатији такав приручник је 

наравно индијски. Зове се Камасутра и популаран је 

зато што се највише бави телесним аспектом љубави. У 

хришћанској традицији најпознатија је Химна љубави у 

Првој посланици Коринћанима Павла из Тарса. Исламска 

цивилизација оставила је Мирисну башту, а јудејска 

Песму над песмама. У нашој традицији Слово љубве би 

могао да буде такав текст. 

Платоново учење о љубави објашњено је у више 

дијалога, али најпознатији међу њима је Симпосион 

или како се често преводи Гозба. Гозба је најзначајнији 

антички приручник за љубав. 

У Гозби Платон описује догађај који је можда 

фиктиван, а можда се заиста и догодио. Познати 

Атињани окупљају се на једној гозби. Договарају се да 

свако од њих изговори беседу у част Ероса. Говорници су 



88

у својим беседама дали неколико одређења Ероса. 

Ова одређења су заправо мњења која су важила о 

Еросу. Говорници истичу да се у љубави тежи за 

лепотом, врлином и хармонијом. Љубав је спајање 

тела и душа где је спајање душа узвишеније зато 

што је трајније. Заљубљена особа осећа да тек са 

особом у коју је заљубљена може да оствари целину. 

Одсуство онога у кога је заљубљена осећа се као 

недостатак. 

Ова одређивања љубави су методолошки 

слична као одређења мудраца у Аристотеловом 

тексту Мудрост и филозофија. Прво се приступа 

мњењима о љубави, затим се она критички 

преиспитују. Ова методолошка сродност не треба 

да чуди пошто је Аристотел двадесет година радио 

са Платоном. Платон у свом приступу има један 

елемент више, а то је проучавање хармоније. Тако 

видимо да за изношењем мњења о надметању за 

лепотом и врлином следи разумско проучавање 

хармоније и целине. 

У Гозби можемо да пратимо како све ово 

изгледа на делу. Одређења љубави заснована на 

мњењу и традицији систематизују се у хипотезу. 

Ерос је приказан као бесмртник који је леп, велики 

и снажан. Истовремено, Ерос жуди за бесмртношћу, 

мудрошћу, снагом и лепотом. 

Разлагањем (дијарезом) утврђује се да су ова 

одређења противречна. Када се жуди, жуди се за 

оним што није у поседу онога ко жуди. Бесмртник 

не жуди за бесмртношћу, зато што је већ поседује. 

Слично је са снагом, величином и лепотом. Према 

томе, ако Ерос тежи мудрости, бесмртности и 

лепоти, он не може бити ни леп, ни мудар. Такође 

не може да буде бог, зато што је бог по дефиницији 

бесмртан. Обрнуто схватање, по коме је бог смртно 

биће које је ружно и слабо, апсурдно је. 

Решење се налази у синтези бесмртног и 

смртног бића коме Платон приписује демонску 

природу. Ерос је између божанског и смртног бића. 

Ова позиција омогућава да љубав буде пут спознаје 

идеје као посредник између коначног и вечног. 

Вежбање љубави је начин спознаје идеје. Платон 

је назива и еротским мистеријама. Овакве вежбе 

део су античке филозофске традиције познате као 

„брига о себи”. 

АНТИЧКИ ЉУБАВНИ ПРИРУЧНИЦИ 

Илустрација из Овидијевог епа 

Вештина љубави 

Већина античких и средњовековних цивилизација 

имала је своје приручнике за љубав. Љубавни 

занос је инспирисао филозофе, песнике и уметнике. 

Римљани су волели Овидијеве дидактичке епове о 

љубави, посебно Вештину љубави (Ars аmatoria). 

ЕРОС 

Љубав побеђује све, Каравађо, 1603. 

Према Хесиодовој Теогонији Ерос је један од 

најстаријих богова. У каснијим митовима јавља се 

као син Афродите, богиње лепоте. Обично је приказан 

са крилима и луком из кога испаљује стреле 

којима погађа срца оних који ће се заљубити. У 

римској верзји Ерос се зове Купидон или Амор и 

испаљује две стреле. 



89

МИТ О АНДРОГИНИМА 

Андрогин на грчкој вази из VIII века п.н.е. 

Овај мит Платон у Гозби приписује 

Аристофану. Некада давно људи нису изгледали 

као сада. Били су двоструко крупнији и јачи. 

Имали су по две главе, четири руке, четири ноге 

и свих осталих делова је било двоструко више. 

Исто су ишли усправно, а њихова два трупа 

била су повезана леђима. Постојала су три рода: 

мушки, женски и мушко-женски (андрогини). 

Пошто су осетили да су врло снажни, одлучили 

су да збаце богове. Гневни због људске побуне, 

богови су одлучили да их казне. Зевс их је све 

расекао на пола. Аполону је наредио да им главе 

окрене према расеку како би стално гледали 

у последице свог срамног чина. Аполон је ово 

урадио и кожу им везао на трбуху. Траг овог 

Аполоновог „оперативног захвата” је пупак. 

Овако подељени људи кренули су да траже своје 

друге половине. 

Фигуре на плажи, Пабло Пикасо, 1931. 

Мит о андрогинима из Платонове Гозбе описује 

снагу љубавног заноса. Овакво објашњење је 

вековима инспирисало уметнике. 

Љубав је одређена као рађање у лепоти душом 

и телом. Телесно рађање настаје спајањем жене и 

мушкарца. Њихова коначност превазиђена је телом 

које настаје њиховим еротским спајањем. Телесно 

спајање је најједноставнија еротска мистерија и већина 

је способна за њу. Еротска тежња за бесмртношћу 

нужно следи већ на овом нивоу мистерије. 

Еротске вежбе воде до виших мистерија љубави. 

У Гозби Платон је препоручио четири основне вежбе. 

Такође их назива и врстама заноса. Погледајмо како 

оне изгледају. 

(1) Човек док је млад треба да се преда љубави према 

једном лепом телу и да у њему побуђује лепе мисли. 

Када се овој љубави преда у потпуности, почиње да 

уочава сличности између лепих тела. Тако ће уочити шта 

је то што лепо тело чини лепим. Оваква љубав према 

телу није исто што и телесна љубав. Телесна љубав је 

телесни однос према телу. Љубав према телу која је 

резултат ове вежбе јесте спознаја телесне лепоте. Овде 

се ради о љубави према другоме без телесног контакта. 

Овакав се однос у свакодневном разговору често назива 

платонским односом или платонском љубављу. Овај 

назив није добар, зато што обухвата само један део 

Платоновог учења о љубави. 

(2) Често се говори да је васпитање код Грка 

укључивало еротски однос. Васпитање је за Платона 

неговање љубави према души. Особа која се вежба 

у љубави треба да превазиђе телесну љубав љубављу 

према души. Ова је савршенија зато што се уместо 

за пролазну лепоту тела везује за вечну лепоту душе. 

Особи која то увиђа мање је важна телесна лепота него 

лепота душе. Прeстaje дa будe лeпa oнa oсoбa кoja имa 

ружну душу изa тeлeснo примaмљивог изгледа. Љубав 

према души јесте подстицање вољене душе на лепе 

мисли и дела. Често се мисли да волети некога значи 

повлађивати му у свему. Свакодневно схватање љубави 

односи се на прихватање другог онаквим какав он јесте. 

Овај здраворазумски појам љубави заснован је само на 

емоцијама. Такву љубав није потребно вежбати, готово 

свако је по природи способан за њу. Однос са душом 

друге особе према Платону подразумева подстицање 

те душе да буде боља. Ово подстицање може да се 

спроводи на два начина. Једноставнији је заповедањем, 

награђивањем и кажњавањем. Ово је уобичајени начин 

васпитавања. Софистициранији начин је постављање 

питања онако како је то радио Сократ. 



90

(3) Вештог у љубави према души треба упутити у науке. Љубав према 

науци надилази занос појединачним телом и душом и приближава идеји. 

Тако се онај ко се вежба у љубави више неће ограничавати везујући се само 

за једну особу. Сада ће се окренути према широком мору лепоте коју нуде 

науке. 

(4) Ко од дивљења телу, преко дивљења души уздигне своју душу 

до налажења лепоте у науци почиње да открива највишу тајну љубави. 

Уочивши лепоту науке спреман је за највишу науку. Ова наука је наравно 

филозофија. Филозофија је љубав према идеји. Она је могућа само кроз 

промену нашег бића које превазилази своју коначност. Овај излазак из 

коначности и стапање са вечношћу назива се екстаза. 

Припрема за смрт – докази о бесмртности душе 

Екстаза 

Превазилажење коначне, 

људске природе, излазак 

из коначности и стапање 

са вишим, божанским 

стањем. 

Платон у једном од својих одређења филозофије каже 

да је она припрема за смрт. При томе мисли на вежбе које 

омогућавају филозофу да се ослобађа од телесних потреба 

како би му се душа припремила за сусрет са светом идеја. 

Зато се, сматра Платон, филозоф радује смрти. 

Вероватно ти је тешко да поверујеш у овакво виђење 

смрти и филозофије. Било је тешко и Платоновим 

савременицима. Како су могли да буду сигурни да их 

после смрти уместо екстатичког сједињења са идејом 

не чека нестанак? Платон је због тога извео доказе о 

бесмртности душе. 

Први доказ о бесмртности душе заснован је на 

настајању из супротности. Топло настаје грејањем 

хладног, брзина настаје убрзавањем спорог. Важи и 

обрнуто, хладно постаје из топлог, спорост из брзине. Све 

настаје из своје супротности. Постојање се не одвија у 

правој линији, него кружи. Када би се само умирало, а не 

би се из мртвог рађало, све би умрло. Дакле, душа која из 

живота прелази у смрт ће се из смрти вратити у живот. 

Други доказ заснован је на Платоновој теорији 

сазнања. Све сазнање је заправо сећање душе из њеног 

претходног живота. Када се човек роди, заборавља 

појмове, па их се током живота присећа. Ово необично 

тврђење Платон је доказао на следећи начин. Када опажаш 

одређене предмете, за неке од њих налазиш да су једнаки, 

а за друге да су неједнаки. Тако када посматраш два 

троугла истих дужина страна и углова закључујеш да су 

једнаки. Једнакост троуглова утврђујеш опажањем, али 

саму идеју једнакости већ имаш у себи. Оваква знања су 

урођена и према Платоновом схватању су доказ да је душа 

постојала и пре рођења тела. 

ВРЕМЕ ЈЕ КРУЖНО 

Уроборос, антички симбол поновног рођења 

Већина античких народа сматрала је да 

се душа после смрти рађа у новом телу. Ово 

учење је посебно карактеристично за Индију, 

Египат и Грчку. Време је схватано као кружно. 

Точак дарме, индијски симбол поновног рођења 



91

21 ГРАМ 

Трећи доказ заснован је на Платоновом схватању 

настајања и нестајања. Настајање се одвија спајањем 

једноставних елемената. Нестајање се догађа тако што 

се сложена ствар раставља на саставне делове. Биће се 

састоји од видљивог и невидљивог дела. Видљиви део се 

мења у времену. Чулима опажамо промене на телу. Оно 

што је видљиво састављено је из делова и зато је склоно 

пропадању путем разградње. Душа није видљива, те према 

томе се не мења у времену – није склона пропадању. Сети 

се да је оваква природа душе учинила бољом љубав према 

души од љубави према телу. Душа је ближа свету идеја него 

тело. Због тога тело треба да слуша душу. Смрт није ништа 

друго него одвајање тела од душе. Зато душа мора да се 

током живота вежба да не подлеже страстима. Ове вежбе 

су Платонов дијалектички пут о коме је овде реч. Вежбе 

којима се тело прилагођава души, а душа ослобађа од 

страсти називају се припрема за смрт. Душа која превише 

подлеже страстима остаје везана за тело. После смрти 

преселиће се у друго тело уместо да доживи екстатични 

Самоубиство Дороти Хол, Фрида Кало, 1939. 

сусрет са идејом. Овакво учење о сеоби душе из једног 

тела у друго назива се метемпсихоза. Метемпсихоза или 

Амерички лекар Данкан Макдугал је 1901. године 

направио експеримент. Измерио је тело чо- 

реинкарнација се обично везује за индијску културу, али 

је и код Грка врло честа. Питагора је такође веровао у 

века на самрти. Када је човек преминуо, Макдугал 

метемпсихозу. 

је поново измерио његово тело. Утврдио је да је 

тело после смрти било лакше за 21 грам. На основу 

Четврти доказ у вези је са веровањем да је душа 

ове разлике у тежини закључио је да душа постоји хармонија тела. Жице на инструменту производе 

и да је тешка управо 21 грам. Овај експеримент је хармонију. Иако су жице и музички инструмент 

оживео старо веровање да се душа ослобађа тела телесни и пропадљиви, а хармонија коју производе 

као што се тело ослобађа одела. 

невидљива и нетелесна, нико не тврди да хармонија 

траје дуже него жице и инструмент. Овакво становиште 

одговарало би нашем данашњем схватању душе. Према 

модерној науци, душа није ништа друго него резултат 

Метемпсихоза или реинкарнација 

функционисања нашег тела. Када тело престане да 

Учење према коме се душа после смрти сели у функционише, сматрамо да је човек мртав. 

друго тело. 

Овакав приговор је моћан изазов тези о бесмртности 

душе. Платон га оповргава на основу претходна три 

доказа. Прво, хармонија се за разлику од душе састоји из 

делова. Тако се хармонија може распасти за разлику од душе која није сложена. Друго, 

преегзистенција душе (постојање пре тела) већ је доказана. Душа је старија од тела, 

за разлику од хармоније која није старија од музичког инструмента. Према томе, 

приговор о души као хармонији тела је побијен. 

После ова четири доказа остаје још један могући приговор. Душу је могуће 

посматрати као тело и одећу. Тело је одећа душе. Тело током живота промени и похаба 

много одела. Ипак, на крају и тело умире. Можемо да претпоставимо да душа која 

селећи се из тела у тело потроши многа тела, али да на крају и сама пропада. 



92

Пети доказ је одговор на ову примедбу. Овај доказ заснован је на идеји 

адекватних квалитета. Ватра има топлоту као адекватни квалитет, док је за лед 

такав квалитет хладноћа. Ватра никада не може да постане хладна, нити лед 

топао. Охлађена ватра се гаси, загрејани лед постаје вода. Адекватни квалитет 

душе је живот, те према томе душа никада не може да умре. 

Рано хришћанство и дијалектика 

У I веку нове ере хеленистичко-римска епоха је у пуном јеку. Освајања 

Aлександра Македонског су се увелико завршила, Рим је постао господар познатог 

света. Централизована империја је заменила полис као друштвену организацију. 

Политички путеви класичних Грка водили су до агоре. Сада су, како се то често 

цитира, сви путеви водили у Рим. Медитеран, којим су слободно трговали 

различити народи, сада је био у власти Рима. Римљани су га звали „Наше море 

(Mare nostrum)”. 

ХЕЛЕНИСТИЧКО-РИМСКА ЕПОХА 

Хеленистичко-римска епоха је завршни период античког света. 

Сматра се да је почела 322. или 321. године пре нове ере. Догађаји који 

означавају њен почетак су Аристотелова и Александрова смрт. Ова епоха 

траје све до 529. године, то јест до почетка средњег века. У овом периоду 

грчки свет је доживео многе турбуленције које су се значајно одразиле на 

интелектуалном плану. Александрова освајања проширила су грчки утицај 

на читав познати свет. У Персији и Египту се развија култура инспирисана 

грчком. Грчки језик постаје језик културе и међусобне комуникације 

различитих народа, као што је данас енглески. Ширење грчке културе се 

назива хеленизација. Ово ће потрајати све до римских освајања, али врло 

дуго ће чак и учени Римљани користити грчки. Латински језик доминира 

тек од I века наше ере. Полис као основни облик организације друштва 

полако уступа место централизованим царствима – најпре македонском, 

затим римском. Атина више није најважнији центар филозофије, своје 

водеће место дели са Александријом и Римом. Распадом традиционалне 

грчке заједнице јавља се приватност и потенцира се индивидуалност. 

Резултат овог процеса је доминација практичке филозофије. 

Скулптура жене у архајском (лево) и 

хеленистичком периоду (десно) 

Филозофи пишу углавном на грчком језику. Метафизиком доминира 

скептицизам и релативизам. Многи филозофи развијају врло утицајна учења и 

образују се школе. Ниједно учење ипак нема значај какав је имало учење Платона 

или Аристотела. Ново доба отворено је за различита учења била она филозофска 

или религијска. Велики број учитеља долази из Египта и Азије. Један од значајних 

културних центара се развио управо у Египту. У питању је Александрија, у којој се 

налазила чувена библиотека. 

Већина хришћанских идеја била је страна духу хеленистичке епохе. 

Павле из Тарса је пионир хришћанске религије у хеленистичком свету. Пре 

њега хришћанство је било у окриљу јудаизма. Павле је први крштавао пагане. 

Пагани или 

политеисти 

Особе које верују у 

више богова. 



93

ПАВЛЕ ИЗ ТАРСА 

Свети Павле проповеда у Атини, Рафаел, 1515. 

Пре него што је постао хришћанин, 

Павле из Тарса је био познат по имену Савле. 

Фанатично одан својој вери, јудаизму, Савле 

је био прогонитељ хришћана. Када је једном 

приликом путовао према Дамаску, видео је 

бљештаву светлост и зачуо глас: „Савле, Савле, 

зашто ме прогониш?” Ослепео је и тешко 

нашао пут до Дамаска. У Дамаску је ишао 

правом улицом (та улица се данас у Дамаску 

зове Права) и склонио се у једну кућу. Трећег 

дана од доласка у Дамаск је прогледао. Ово 

чудо је за њега било знак који га је преобратио 

у хришћанство. Променио је име у Павле и 

постао хришћански проповедник. Пошто је 

одлично знао грчки и латински језик, упутио 

се према Ефесу, Атини, Коринту и Риму. 

Његове посланице важан су део Новог завета. 

Захваљујући знању грчког и латинског језика проповедао 

је у важним центрима хеленистичког света, као што 

су Атина, Ефес, Коринт и Рим. Његове посланице 

значајно су сведочанство раног хришћанства у Европи. 

Ово хришћанство се често назива јеванђељским 

хришћанством. Његова главна карактеристика је 

одбацивање сваке аргументације, па према томе и 

дијалектике. Уместо пута спознаје, вернику је понуђен 

непосредни однос са богом. Павлове посланице, које су 

део Новог завета, јасно показују стремљења јеванђељског 

хришћанства. У Посланици Колошанима Павле поручује 

хришћанима да буду утемељени у Исусу и „утврђени 

у вери”(2.7). Такође саветује да се чувају да их неко не 

обмане филозофијом (2.8). 

Павле одбацује дијалектику тврдећи да је сва мудрост 

земаљског света у божјим очима лудост. „Погубићу 

мудрост мудрих и разум разумних одбацићу”, вели он 

у Првој посланици Коринћанима. Уместо дијалектичког 

истраживања Павле сугерише љубав, веру и наду. Вера 

је непосредни однос са богом, прихватање хришћанског 

учења без сумње, док се нада односи на ускрснуће. Како 

би направио разлику између свог метода и дијалектике, 

за љубав је употребио реч „агапе” уместо Платоновог 

термина „ерос”. Агапе је непосредна и безрезервна 

љубав према богу, препуштање без промишљања и 

аргументације. Платонов ерос је дијалектички пут до идеје, 

док је агапе директни екстатички однос. Ово је у складу 

са Христовом поруком да бога треба „љубити свим срцем 

својим и свом душом својом”, јер „Бог је љубав”. 


Агапе 

Непосредна и безрезе - 

рвна љубав према богу. 

Кимвал (или цимбал) 

Ударачки музички 

инструмент. 

Посланица или 

епистола 

Отворено писмо 

написано некој особи 

или групи људи. 

ХИМНА ЉУБАВИ, ПАВЛЕ ИЗ ТАРСА 

1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно 

које јечи, или кимвал који звечи. 2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све 

знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. 3. И 

ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, 

ништа ми не користи. 4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се 

не горди, не надима се. 5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, 

не мисли о злу. 6. Не радује се неправди, а радује се истини. 7. Све сноси, све верује, 

свему се нада, све трпи. 8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици 

ће замукнути, знање ће престати. 9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо. 

10. А када дође савршено, онда ће престати што је делимично. 11. Кад сам био дете, 

као дете сам говорио, као дете мислио, као дете размишљао; а када сам постао човек, 

одбацио сам што је детињско. 12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда 

ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А 

сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. 


Прва посланица Коринћанима, 13, Нови завет 

94

Сведочанство душе 

Овакво Павлово учење пресудно је утицало на рану 

хришћанску апологетику. Најпознатији мислилац јеванђељског 

хришћанства је Тертулијан из Картагине. Његов спис О 

сведочанству душе показује однос ране хришћанске теологије 

према филозофији. „Филозофи су глупи када ударају о врата 

истине”, тврди Тертулијан. Потребно је да се послуша шта 

душа говори о себи, али не душа образованих. Сведочанство 

необразоване душе је сведочанство коме се може веровати. То 

је душа људи „на улицама, трговима и ткачким радионицама”. 

На њихове душе нису утицала филозофска учења, па су те 

душе остале природне. Такве душе ће, сматра Тертулијан, 

изрећи истину. 

„Та сведочанства душе су истинита, тим простија, што су 

простија, тим доступнија, што су доступнија, тим сигурнија, 

тим природнија, што су природнија, тим божанствена”. Душа 

је старија од језика, језик од начина говора, а човек старији 

од филозофа и песника. Зато, сматра Тертулијан, потребно 

је да се вратимо на извор филозофије, а то је – чиста душа. 

Удубљивањем у душу, слушањем њеног сведочења, осетићемо 

истину, а истина је – хришћанска вера. 

Ово позивање на душе необразованих инспирисано 

је Христовим учењем према коме су сиромашни духом 

благословени. Учени би, према Тертулијану, требало да одбаце 

своје знање и послушају сведочење душе. 

Необразована душа неће просуђивати. У Јеванђељу по 

Матеју Исус поручује: „Не судите да вам се не суди”. Душа 

која суди захтева аргументе, чиме запада у противречности 

што води дијалектичком истраживању. Аргументативна 

спознаја у хришћанству, према Тертулијану, одвлачи душу 

од непосредног сведочанства. Логичко истраживање лако 

ће пронаћи апсурдне идеје у хришћанству. У спису О телу 

Христовом Тертулијан показује неке од тих апсурда. Бог је 

умро, девица је родила, мртви су оживели – ово су идеје које 

није могуће доказати зато што су апсурдне. Зато је неопходно 

одбацивање дијалектике и непосредно сведочанство душе која 

верује. Души која није искварена филозофским истраживањем 

апсурд не смета да верује. 

ТЕРТУЛИЈАН 

Тертулијан је још један противник 

хришћанства који се преобратио и 

постао хришћански мислилац. Живео 

је у II и III веку нове ере. Дијалектику 

је одбацивао још оштрије него Павле 

из Тарса. Приписује му се максима 

„Верујем зато што је апсурдно (лат. 

Credo quia absurdum)”. Ова реченица се 

не налази нигде у његовим текстовима, 

већ је у питању резиме једног поглавља 

из његовог списа О телу Христовом. 

Догматика и дијалектика 

Јеванђељско хришћанство наишло је на снажан отпор хеленистичких 

филозофа. Павле из Тарса је исмејан на агори у Атини, док је хришћанство 

називано сектом која заглупљује. Убрзо су критике дошле и од самих хришћана. 



95



Егзегетика 

Тумачење библијских списа са критичким 

односом према тексту. 

Климент Александријски је љутитим тоном замерао хришћанима одбацивање 

дијалектике. „Прост народ се боји грчке филозофије као што се деца боје 

баука”, вели Климент. Овај хришћански теолог је тврдио да после Христа нема 

радозналости ни страха, али да нема ни разлога да се одустане од дијалектике. У 

Климентовој теологији почињу да се мешају хришћанство и хеленизам. Сусрет 

ова два духовна света зачеће догматику која је постала важан део хришћанске 

традиције. Сам Климент је сматрао да је самоспознаја изузетно важна за веру. 

„Ко спозна себе спознао је Бога”, говорио је. 

Ориген из Александрије је у свом спису О начелима разрадио специфичну 

дијалектику хришћанства. Ова дијалектика заснована је на разликовању тела, душе и 

духа. Слично Платоновом схватању, тело је чулна слика душе. Оно је пропадљиво и 

зато достојно презира. Душа је оно што чини тело живим. Она га „украшава” зато што 

превазилази његову пролазну природу. Дух је екстатично стање душе која верује. У 

овом стању душа спознаје своје божанско порекло. 

Оригенова дијалектика истовремено је и херменеутика. Разумевање Светог 

писма води од телесног, преко душевног до духовног сазнања. Зато Свето писмо 

треба читати и разумети на три начина. Прво га треба разумети телесно. Многи 

ће остати само на овом нивоу разумевања. Овакво разумевање односи се на 

догађаје који су описани у Светом писму. Ове догађаје не треба схватати дословно. 

Већ је Павле из Тарса напомињао да Свето писмо треба тумачити алегоријски. 

Ориген још јасније указује на проблем дословног тумачења. Сматра да дословно 

тумачење онемогућава веровање, пошто се у Светом писму јављају очигледне 

противречности. Зато неким деловима треба приступити алегоријски, а неке 

узимати дословно. Овакав, условно речено, критички однос према тексту назива 

се егзегетика. Они који су разумели Свето писмо 

дословно напредују према душевном разумевању, а 

то је разумевање оних који су на правом путу вере. 

Коначно, одабрани међу њима доћи ће до највишег, 

духовног смисла. Тако се проучавањем Светог 

писма од чулног стиже до духовног стадијума 

спознаје. Ориген је сматрао да постоје три врсте 

мудрости: мудрост овога света, мудрост овоземних 

првака и божја мудрост. Првој одговара чулно 

сазнање, другој разумско, а трећој – вера. 

Августин је развијао дијалектику вере под утицајем Платоновог учења 

о сећању и Плотиновог схватања Једног. Истраживањем сећања се долази до 

разумевања бога. Из овога нужно следи да је бог у нашем сећању. „Истина борави 

у сваком човеку”, тврдио је Августин. Људска душа има божанско порекло, те 

је потрага за богом у себи врло смисаона. Међутим, бог се не да обухватити ни 

чулима ни разумом. Без бога ниједно сазнање није могуће, али бога ћемо узалуд 

тражити у сећању. Ипак, у свом сећању ћемо препознати бога када га будемо 

разумели. До овог разумевања потребан нам је посредник који нам помаже да 

превазиђемо трансценденцију бога. Посредник је Христ и помоћу вере можемо 

да разумемо бога. Отуда чувени Августинов став „Верујем да бих разумео (лат. 

Credo ut intelligаm)”. 

96


1. Објасни појам дијалектике код софиста, Сократа, Платона, Аристотела, и у 

раном хришћанству. 

2. Упореди схватање дијалектика код Платона, Сократа и софиста. 

3. Упореди Платонову, Оригенову и Августинову дијалектику. 

4. Објасни Платоново схватање љубави. 

5. Како је Тертулијан схватио филозофију? 


1. Истражи зaштo бављење пoлитиком пoстaje 

дoбaр пoсao у петом вeку пре нове ере. Штa сe 

то прoмeнилo у Пeриклoвoj Aтини? 

2. Који од Платонових доказа о бесмртности 

душе теби делује најубедљивији, а који најмање 

убедљив? Аргументуј. 

3. На слици лево налази се фрагмент Рафаелове 

слике Атинска школа на коме су Платон и 

Аристотел. На основу положаја њихових руку 

погоди ко је ко. Аргументуј своју претпоставку. 

4. Који од Горгијиних доказа је најубедљивији? 

Зашто? 

За оне који желе више 

… да проуче античку дијалектику 


1. Платон, Дијалози, Графос, Београд, 1987. 

2. Аристотел, Топика, Софистичка оповргавања, Паидеиа, Београд, 2008. 

3. Плотин, О дијалектици, у Плотин, Енеаде, Књижевне новине, Београд, 1984. 



97

АРИСТОТЕЛОВА ПОДЕЛА НАУКА 

Политика 

Наука о управљању полисом. У 

античкој Грчкој сматра се да је 

неодвојива од етике. 

Економика 

У античкој филозофији наука о 

вођењу домаћинства. 

Врлина и добро 

→ Наброј што више врлина. Дефиниши врлину. 

→ Да ли се врлина може научити? 

→ Да ли се исплати бити праведан? Зашто? 

→ Због чега људи раде неправедне ствари? 

→ Шта значи бити великодушан? 

→ Шта је храброст? Зашто су неки људи храбри, а други не? 

→ Зашто људи брину једни о другима? 

Разматрањем проблема врлине, доброг живота и среће улази се у сферу 

практичке филозофије. Практичка филозофија се значајно разликује од 

теоријске. У теоријској филозофији предмет су ствари које су вечне и које не 

зависе од човекове воље. Проучавање теоријских питања је ствар чистог уживања 

у сазнању. Зато се теорија и назива посматрање без интереса. 

Практичка филозофија је филозофија чије је тежиште на делању. 

Једноставније речено, није честит онај човек који зна шта је честитост, већ онај 

који је честит. Ова филозофија се не бави непроменљивим стварима. Предмет 

практичке филозофије у великој 

мери зависи од човекове воље. У 

Теоријске науке 



Врсте наука 

Практичне науке 

Поетичке науке 

Метафизика 

Физика 

Математика 

Етика 

Политика 

Економија 

Поетика 

Реторика 


том смислу, практичка филозофија 

се бави стварима које би могле 

бити и другачије него што јесу. 

Предмет практичке 

филозофије јесу правила доброг 

живота појединца у заједници. 

Најпознатија практичка наука 

је сигурно етика. Етика је 

већ дефинисана као учење о 

моралу. Ова дефиниција може 

да буде проблематична када се 

односи на грчку цивилизацију 

зато што није сигурно колико 

је појам морала био развијен. 

Морал подразумева слободу 

воље, али је питање колико 

су Грци били слободни када 

имамо у виду неприкосновеност 

њихових обичаја и судбине. 

Сама реч „етика” потиче од грчке речи „etos (ἦθος)” што значи 

обичај, нарав, ћуд. Зато ће етика овде бити одређена у најширем 

контексту као наука о добром и лошем понашању. За Грке 

је централни појам етике врлина. Етика је у античком свету 

неодвојива од живота у заједници. Животом у заједници се бави 

друга практичка наука – политика. Коначно, постоји наука која за 

предмет има вођење домаћинства и која се зове економика. 

98

СЕДМОРИЦА МУДРАЦА 

Традиција практичке мудрости античке Грчке почиње са седморицом мудраца. 

Мудраци су били они који су се истакли својим практичким саветима, мудрим мислима 

и часним делима. Живели су у VI веку пре нове ере. Фридрих Ниче је нагласио да 

су за античку грчку културу мудраци имали ону улогу коју су у хришћанству имали 

свеци. При проучавању живота ових значајних историјских личности тешко је не збунити 

се. Читајући њихове мудре савете налазимо да су прилично обични, тако да се 

поставља питање зашто су уопште сматрани мудрим. Уосталом како ти делују изреке: 

„поштуј старије”, „наивног је лако збунити” или „избегавај неправду”? Сигурно ће те 

изненадити чињеница да је седморице мудраца било – деветнаест! Различити писци су 

правили различите листе мудраца, али се нису сви слагали око тога ко ће се појавити 

међу седмо рицом. 

Солон и Талес се налазе на свим пописима мудраца, а са њима смо већ имали прилику 

да се сретнемо. Поред ове двојице се често наводе следећи: 

Питак је био генерал. Истицао се изузетном храброшћу. Сачуване су његове мисли: 

„Не чини суседу оно што би тебе повредило.” 

„Све што радиш, ради добро.” 

„Препознај прилику.” 

Клеобул, грчки песник, упамћен је по саветима: 

„Ништа не чини силом.” 

„Умереност је најбоља.” 

Бијанта су многи сматрали најмудријим међу седморицом. Тврдио је да је већина 

људи лоша. 

Хилон, спартански политичар, остао је упамћен по вештини кратких говора од 

само једне реченице. Спартанци нису имали стрпљења да слушају дуге беседе, па је ово 

био једини начин да им се обрати. Овакве кратке беседе називају се хилонизми. „Не говори 

лоше о покојнику”, саветовао је. Сматрао је да ономе ко пијан направи неку штету 

треба двоструко наплатити казну. 

Перијандар је био владар у Коринту. Сачувана је његова мисао: „У срећи буди умерен, 

у несрећи разуман”. 

Један од седморице мудраца (не зна се тачно који) написао је на Аполоновом храму 

у Делфима чувену максиму: „Спознај себе”. 

На мозаику из III века нове ере је приказана муза Калиопа окружена портретима 

Сократа, Солона, Талеса, Бијанта, Клеобула, Перијандра, Питака и Хилона 



99

КРВ, КУЛУК, ЗНОЈ И СУЗЕ 

Чувени британски премијер Винстон Черчил 

Демагогија је заснована на лажним обећањима, 

подилажењу ниским страстима и стварању 

илузија. Најчешће се користи у политичкој манипулацији. 

Политичари често говоре грађанима 

оно што грађани желе да чују, како би обезбедили 

себи политичке поене. Малобројни политичари 

у историји успели су да изговарањем истине победе 

демагоге. Вероватно је најпознатији случај у 

историји говор британског премијера Винстона 

Черчила одржан 18. јуна 1940. године. Черчил је 

обећао „крв, кулук, сузе и зној (Blood, toil, tears, 

and sweat)”. Овај цитат је преузео од италијанског 

револуционара Ђузепеа Гарибалдија који га је 

употребио 2. јула 1849. године. Исти цитат је користио 

и Теодор Рузвелт. 

Врлина и знање 

Да ли је и како могуће учити и подучавати врлини? 

Ово питање је било од изузетног значаја од V века пре 

нове ере. Први су се овим питањем бавили софисти 

тврдећи да су способни то да ураде. Домет њихове 

методе је био скроман. Они су пре свега били вешти 

у надмудривању и беседништву, али нису успевали 

да се баве истином. Њихово заступање релативизма 

заправо је заобилазило проблем врлине. Ако је 

врлина индивидуална, онда се и нема чему учити. 

Релативизам је фаталан за учење о врлини. Релативисти 

подилазе најнижим људским страстима, зато је њихова 

доктрина примамљива. О релативизму се говори као 

о генералној доктрини или као односу према некој 

области. Протагора је заступао генерални релативизам 

говорећи да је човек мера свих ствари. Протагорина и 

Горгијина суспензија истине као апсолутне категорије 

даје оправдање софистима за извођење еристичких 

доказа. Некада су еристички докази софистицирани, 

као што смо могли да видимо у делу о дијалектици. 

Чешће се, међутим, користе технике које у потпуности 

заобилазе аргументе. Позивање на јавно мњење је једна 

од основних софистичких техника. Овакав приступ 

импонује јавности, те се такав аргумент лако прихвата. 

Демагогија је такође чест приступ који се користи у 

еристици. Демагог говори слушаоцима оно што они желе 

да чују, повлађује њиховим идејама чак и ако зна да су 

оне мањкаве. 


Врлина је знање 


Демагогија 

Облик политичке 

манипулације у 

коме се слушаоцу 

говори оно што 

он жели да чује. 

Оваква софистичка позиција нужно је доводила у питање значај врлине. 

Нису само софисти допринели оваквом стању. Период у коме живе софисти 

и Сократ је период великих криза грчког полиса. Овим кризама доведене су 

у питање традиционалне вредности грчког света и сама легитимност врлине. 

Једно сведочанство о томе налазимо у првој књизи Платонове Државе. У њој 

је описан Сократов разговор са младим људима. Сократ покушава да поврати 

њихово поверење у правичност. Младићи у својим исказима о правичности 

преносе владајућа мњења. Тврде да је „правично оно што служи јачима” или да је 

„живот неправичног човека бољи него живот правичног”. Сократ овим исказима 

приступа иронично оповргавајући их. 

Сократ је тврдио да је врлина знање из чега нужно следи да се врлина може 

учити. Сматрао је да онај ко се не понаша у складу са врлином то ради стога 

100

што не зна шта је врлина. Овакво Сократово схватање може да изгледа наивно. 

Ако би Сократ био у праву, онда ниједан правник никада не би чинио неправду, 

јер правник зна шта је правично боље него ико други. Лекари би увек живели 

здраво зато што најбоље знају шта је здравље. Они који заврше филозофију 

би доносили увек мудре одлуке. Нажалост, ствари не стоје тако. Правници су 

понекад неправични, међу лекарима има пушача, а многи филозофи доносе врло 

неразумне одлуке. Да ли то значи да је Сократово схватање 

стварно наивно? 

Врати се на сам појам праксе. Знати у практичкој 

филозофији не значи запамтити нешто, усвојити знање, већ 

ПЛАТОНОВО УЧЕЊЕ О ДУШИ 

– понашати се у складу са знањем. Сократ би за неправичног 

правника, лекара пушача и неразумног филозофа рекао да они 

немају истинско знање, те да зато не живе у складу са врлином. 

Знати за Сократа значи живети у складу са оним што се зна. 

Критика изједначавања врлине и знања 

Изједначавање знања и врлине подразумева способност 

да се образложи сваки практички чин. Ипак, Сократ се често 

позивао на унутрашњи глас, тзв. демон који му се обраћао да 

би га одвратио од онога што не треба да уради. Тврдио је да 

му се тај глас јавио први пут у младости и да се сваки пут када 

га није послушао покајао. Шта је тачно био демон не може се 

тврдити са сигурношћу. Неки филозофи сматрају да се ради 

о неком облику савести. Савест је унутрашњи глас који нам 

не говори ништа, већ нас само упозорава на своје присуство. 

Важно је да уочиш да Сократу демон никада не говори шта 

треба да ради, већ га само одвраћа од онога што не би требало 

да уради. 

Овакво Сократово схватање критиковали су његови 

следбеници. Сократов ученик, Платон, знао је да нису сви 

човекови поступци везани за знање, то јест да човек често 

ради оно што зна да није добро. Ово Платоново учење у вези 

је са његовим схватањем душе. Душа има три дела: разумски, 

вољни и пожудни. Ово учење Платон је приказивао 

метафором двоколица. Душа је схваћена као кочија са 

два коња од којих је један послушан, а други непослушан. 

Послушни коњ је вољни део душе, док је непослушни 

пожудни. Кочијаш је разум. Када се учимо врлини, трудимо се 

да укротимо пожудни део душе. Душу треба да води разум, а 

не пожуда. 

Аристотел је такође сматрао да је Сократ занемарио 

улогу пожудног дела душе. Према Аристотеловом схватању, 

душа има два основна дела: разумни и неразумни. Када би 

душа имала само разумни део, учење врлине би било лако, 

Двоколице, А. Сантини, XX век 

Понајпре наш уздодржач управља двопрегом, 

затим од коња само један му је леп 

и добар и таква соја, а други је супротна. 

Тежак, дакле, и мучан мора да је возарски 

посао код нас. 

Платон, Федар, 246б 

ПЛАТОНОВИ ПРАКТИЧКИ СПИСИ 

Иако се у Платоновим дијалозима 

практички и теоријски проблеми најчешће 

прожимају, можемо сматрати да су 

дијалози од значаја за практичка питања 

следећи Држава, Закони, Протагора, Горгија, 

Критон. 

АРИСТОТЕЛОВИ ПРАКТИЧКИ 

СПИСИ 

У Аристотелове практичке списе спадају 

његова дела Политика и Никомахова етика. 

Демон 

Унутрашњи глас који Сократа одвраћа од 

погрешних поступака. 



101

Златна средина 

Аристотелова формула за врлину 

– равнотежа између крајности, 

неумерености и недостатка. 

Златно правило 

„Поступај према другима онако како 

желиш да други поступају према теби”. 

сматра Аристотел. Тада би знање било оправдано изједначити са врлином. Али, 

пошто је и неразумни део нужни део душе, врлина не може бити само знање. 

Врлина се може учити тако што се неразумни део подређује разумном. Пожуде 

су нужни део човековог бића, од њих не треба бежати, али оне не треба да владају 

човековим понашањем. 

Златна средина и златно правило 

Следећи традиционално правило „ничег превише” 

Аристотел развија учење о златној средини. Претеривање 

нигде није пожељно, па ни у врлини. Претерана храброст 

је неурачунљивост, а недостатак храбрости је кукавичлук. 

Вишак дарежљивости је расипништво, а мањак шкртост. 

Према томе, врлина се постиже тражењем златне средине 

између две крајности. 

Слично Аристотелу, Августин врлину посматра као 

златну средину између крајности. Међутим, претпоставке 

Августинове практичке филозофије су значајно различите 

од Аристотелових. Августин је филозоф хеленистичке епохе, 

па је у складу са својим временом учење о врлини заснивао 

на истицању индивидуалности. Друга специфичност Августинове филозофије 

је хришћанска филозофска позиција, тако да је повезаност појединца и полиса 

замењена везом појединца и божјег поретка. Врлина је пожељни облик односа 

појединаца једних према другима. Врлине владају осећањима, али их не укидају. 

Човек се налази у сталној борби против својих порока. Порок је за Августина 

одступање од такозваног златног правила које гласи: „не ради другима оно 

што не желиш да други раде теби”. Ово правило, које се обично приписује 

хришћанству, заправо је много старије и може се наћи код грчког мудраца 

Питака. Појединци, сматра Августин, поштују златно правило из свог нагона за 

самоодржањем. Овај нагон омогућава човеку да препозна шта је за њега добро, 

а шта не. Врлина настаје преношењем љубави са себе на друге особе. Врлина је, 

дакле, искорак из самољубља и однос са другима испуњен љубављу. Љубав која 

побуђује на врлину је истовремено љубав према другим људима и према богу. 

„Када си смирен, смирен си кроз љубав, када плачеш, плачеш из љубави, оно што 

је исправно, исправно је због љубави”, каже Августин. Отуда произлази његов 

етички принцип „Воли бога и ради шта хоћеш”. 



Врлина и заједница 

Како треба да изгледа идеална држава? Које је најбоље државно уређење? Које 

су предности и недостаци демократије? Да ли је и како прихватљива власт једне особе 

у држави? Да ли политичари треба да се руководе врлином или интересима? Да ли 

су врлина и интерес у супротности? Да ли је боље живети у богатој тиранији или 

сиромашној демократији? 

102

МАРКО АУРЕЛИЈЕ 

Оваква и слична питања увек су актуелна. Човек је 

биће које живи у заједници. Постоје људи који напуштају 

заједницу и отпочињу усамљенички живот. Хераклит из 

Ефеса је напустио полис и отишао да живи у планини. 

Хераклиту је припадала наследна титула краља. Одрекао 

је се у корист свог млађег брата сматрајући да су Ефежани 

превише искварени да би могао било шта добро са њима да 

постигне као владар. Шта је то изазвало Хераклитову омразу 

према Ефежанима? Хераклит је био противник демократије. 

„Један је мени као десет хиљада ако је најбољи”, говорио је. 

Сматрао је да оно што одлучи већина није нужно најбоље 

за полис. Напротив, већина се „поводи за певачима, а руља 

им је учитељ”. Тако не увиђају да су „многи рђави, а мало је 

добрих”. Хераклит, дакле, увиђа да је већина људи подложна 

манипулацији демагога. Већина радије бира пролазне ствари 

уместо вечних. „Магарци би радије изабрали сено него 

злато”, вели Хераклит. Када неко говори маси о вечним и 

мудрим стварима, изазива подсмех. „Пси лају на оно што 

не познају”. Зато је Хераклит сматрао да демократија није 

добар облик власти. У складу са својим метафизичким 

принципом који је један, сматрао је да и у полису треба да 

влада један. Владар треба да влада према законима. Законе 

треба чувати као градске бедеме, а нереде у полису сузбијати 

одлучније него пожар. 

У Хераклитовој практичкој филозофији налазе се основни принципи овакве 

филозофије у антици. Усклађеност практичке филозофије са теоријском је 

важан принцип античке праксе. Практичка филозофија се разликује од теоријске, 

али су основни принципи аналогни. Инсистирање на законима је још један 

принцип античке праксе. Закони грађане полиса чине слободним. Презир према 

демагогији и подозрење према демократији су такође чест елемент политичке 

филозофије. 

Непосредно ангажовање филозофа у политици није било често у античкој 

Грчкој. Филозофи су обављали своје грађанске дужности, али су ретко ишли даље 

од тога. Неки од њих су развијали своја учења о држави и критиковали постојеће 

стање. У Риму је ситуација била нешто другачија. Филозофи су били и сенатори, 

гувернери, саветници. Марко Аурелије је чак био врло успешан император. 

Платон је одрастао у породици политичара. Међу прецима је имао два краља, 

а његови ујак и брат од ујака су били атински тирани. Породица је очекивала од 

Платона да се ангажује у политици и вероватно је у том смеру на њега вршила 

снажан притисак. Иако наслеђивање на политичком положају није било званично, 

тихи непотизам је увек владао. Платон вероватно није одобравао овакво наслеђе. 

У Држави заступа идеју да децу треба одузети од родитеља и васпитавати их 

заједно. Родитељи не би знали која су њихова деца, тако да не би могла за своју 

децу да траже повлашћени положај. На тај начин би свако био у полису ангажован 

према својим способностима, а не на основу утицаја родитеља. 

Марко Аурелије, римски цар и филозоф, 

рођен је 121. године. Њега и Луција 

Вера Комода усвојио је цар Хадријан. 

Марко је аутор филозофског дела Самом 

себи. Римом је владао заједно са Комодом. 

Због опасности од варвара морао је често 

да ратује. Познат је и као прогонитељ 

хришћана. После Маркове смрти, 180. године, 

власт је преузео у потпуности његов 

брат. Овај период у историји Рима приказан 

је у америчком филму Гладијатор, режисера 

Ридли Скота, из 2000. године. 

Непотизам 

Обезбеђивање 

моћи и утицаја 

члановима 

породице на основу 

своје политичке, 

економске или неке 

друге моћи. 



103

АТЛАНТИДА 

Атлантида, Маркос де Мораес Сампајо, 2012. 

У дијалозима Тимај и Критија 

Платон је описао ишчезло острво Атлантиду. 

На овом острву постојала је 

заједница чије је уређење слично ономе 

које је Платон прогласио идеалном 

државом. Атлантида се налазила иза 

Хераклових стубова (Гибралтара). До 

данас није откривено да ли се ради о 

земљи која је некада заиста постојала 

или је реч о фикцији. 

ЖЕНСКА РАЗБОРИТОСТ 

Дама из Микене, XIII век п. н. е. 

Питагорејска филозофкиња Мија 

(V век пре нове ере) у својој расправи 

О женској разборитости заступала је 

став да су правичност, мудрост и храброст 

важне врлине и за мушкарца и 

за жену. Ове врлине су ипак потребније 

мушкарцу зато што је ангажован у политици. 

Врлина која је најпотребнија 

жени је умереност, зато што је њена основна 

улога била улога супруге и мајке. 

Вероватно је Платон одлучио да се бави нечим што је 

далеко од политике. Прво је писао песме, али их је спалио 

када је упознао Сократа. Тада је одлучио да постане филозоф. 

Поред метафизичких питања, о којима је већ било речи, бавио 

се и практичким. Време у коме су живели Платон и Аристотел 

је време дубоке кризе грчког полиса. Грци су мислили да 

политика треба да буде јединствена са етиком. Сматрано је да 

је управљање полисом једнако врлини. Филозофи класичног 

периода јасно су уочавали одступање од врлине у полису услед 

личних и породичних интереса. 

Идеална држава 

Платонова практичка филозофија инспирисана је оваквим 

стањем. Своју политичку филозофију Платон је изложио 

у неколико дијалога међу којима је најважнији Држава. 

Централна идеја ове филозофије је идеални полис. Идеални 

полис или идеална држава је модел према коме треба устројити 

постојеће полисе. Идеална држава не постоји, у питању је 

парадигма којој треба тежити. 

Држава би требало да буде заснована на врлини. Четири 

кардиналне врлине су правичност, храброст, разборитост 

и мудрост. У идеалној држави сви њени становници би 

требало да буду правични. Остале врлине распоређене су 

по сталежима тако да је сваки сталеж чувар једне врлине. 

Врлина сваког сталежа усклађена је са обавезама тог сталежа. 

Сталежи у идеалној држави су сталежи управљача, бранилаца 

и занатлија. Врлина управљача је мудрост, те се отуда развијао 

мит о краљу који је филозоф. Врлина бранилаца је храброст, а 

занатлија разборитост. 

Потребно је да сталежи у идеалној држави буду у 

потпуности одвојени. Прелажење из једног сталежа у други 

не би било дозвољено. Сваки сталеж треба да развија себи 

својствену врлину. Деца би у већ поменутим заједницама, 

одвојена од својих родитеља, била васпитавана за одређени 

сталеж. Коме сталежу ће припадати, зависило би од особина 

које покажу. Ово важи за сталеж бранилаца и управљача. 

Деца занатлија остајала би у свом сталежу. Житељи полиса би 

се задржали у одређеном сталежу помоћу племените лажи. 

Једнима би рекли да су им душе од злата, другима од бронзе, а 

трећима од гвожђа. Тако би веровали да по рођењу припадају 

одређеном сталежу. 

Платон је истицао значај васпитања у идеалној држави. 

Вероватно можеш да наслутиш да за миметичку уметност у 

држави не би било места. Поред већ раније наведене Платонове 



104

критике уметности, у Држави се појављује још једна њена варијација. Песници 

боговима и херојима приписују особине које не приличе ни обичним смртницима. 

Богови у митовима су завидљиви, љуте се, варају једни друге. Хероји су често 

приказани како кукају, плачу, како их обузима бес. Понекада су хировити. Платон 

у Држави детаљно разматра стихове који описују недостојне особине богова 

и хероја. Посебно се бави Хомеровим стиховима због његовог утицаја на Грке. 

Предлаже да се у идеалној држави уведе оно што се данас назива цензуром. 

Песници би морали да приказују богове и хероје тако да млади могу на њих да 

се угледају. Била би забрањена алегорија зато што млади не умеју да разликују 

алегорију од стварности. 

Иако се као млад држао далеко од политичког ангажмана, када је написао 

Државу, пожелео је да своје идеје реализује у стварности. Међу његовим ученицима 

био је извесни Дион, зет Дионисија (тиранина града Сиракузе на Сицилији). 

Дионисије је позвао Платона да реформише Сиракузу и од ње направи идеалну 

државу. Платон је одмах отпутовао на Сицилију, отпочео са својим реформама, али 

ствари нису одмакле далеко. Често се сукобљавао са Дионисијем. Дионисије није дуго 

могао да толерише Платона и његове идеје, па га је продао у робље. Откупили су га 

ученици и ослободили. Платон се још два пута враћао на Сицилију са истом идејом, 

а сваки пут је било све опасније. Према овој Платоновој авантури, за филозофа који 

се умеша у политику ослањајући се на власт и прође лоше каже се „вратио се из 

Сиракузе”. Нажалост, неки се нису вратили никада. 

ПОВРАТАК ИЗ СИРАКУЗЕ 

Често се дешава да филозофи који осећају 

друштвену одговорност одлуче да се непосредно 

ангажују у политици ослањајући се на власт. Платонов 

пример је најпознатији, али није усамљен. 

Филозоф Марко Аурелије је био врло успешан 

римски император. Чини се да је он једини успео 

да буде владар филозоф. Нажалост, његов пример 

јесте усамљен. Мартин Хајдегер у жељи да очува 

аутономију Универзитета у Фрајбургу одлучио је 

Маркo Аурелијe (121‒180) да се прикључи једној партији и постане ректор. 

Невоља је у томе што се прикључио националсоцијалистима. 

Михаило Ђурић (1925‒2011) 

Често се и данас преиспитује његова 

одговорност. Михаило Ђурић је почетком седамдесетих 

година прошлог века критиковао предлог 

Устава Југославије тврдећи да би тај устав могао 

да угрози опстанак земље. Ово се показало као 

тачно, али је Ђурић због свог става био осуђен и 

затворен. Вероватно најпознатији пример јесте 

судбина Зорана Ђинђића, професора савремене 

филозофије. Његов политички ангажман се завршио 

трагично. Ђинђић је као премијер Србије 

Мартин Хајдегер (1889‒1976) убијен у атентату 12. марта 2003. године. 

Зоран Ђинђић (1952‒2003) 



105

МИЛЕНАРИЗАМ (ХИЛИЈАЗАМ) 

Божја држава 

Августин је инспирисан Платоновом 

идеалном државом разрадио своје политичко 

учење. Изложио га је у делу Држава божја 

(De civitate Dei). Основна идеја је иста као и 

код Платона – држава заснована на врлини. 

За Августина врлина је превазилажење 

самољубља и заснивање свог односа са 

другима на љубави. Ова љубав је љубав према 

Страшни суд, Фра Анђелико, 1430. 

ближњима и према богу. На љубави према 

ближњима заснована је земаљска врлина, док 

Сматра се да је Аурелије Августин један од оснивача 

миленаризма или хилијазма. Миленаризам је учење према је на љубави према богу заснована божанска. 

коме сваких хиљаду година долази до пропасти светског У складу са овим Августин говори о две 

поретка какав нам је познат. Августин је тврдио да ће на крају државе, земаљској и небеској. У земаљској 

миленијума наступити страшни суд. Миленаризам се јавља у држави владари теже слави међу људима, 

различитим културама, иако се обично везује за хришћанство. мудраци за телесним и душевним добрима, 

док небеска држава тежи божјој слави. 

Земаљске државе су кроз историју тежиле 

божјој држави и приближавају јој се. Према томе, божја држава није само идеални 

модел, већ је исход коме тежи историја. Августин, дакле, заснива своје политичко 

учење на хришћанској есхатологији. Државе треба усклађивати са хришћанским 

врлинама како би биле што ближе божјој држави. На основу тумачења Новог завета 

Августин је утврдио да ће ђаво бити окован хиљаду година после чега долази до 

коначног обрачуна и страшног суда. 

Политичка животиња 



Аристотел је политици приступио истраживачки. Прикупио је уставе 

преко 150 полиса. Ученици Лицеја су путовали и пратили како се у различитим 

полисима живи. Проучавана су сведочанства о политичкој пракси. Као и у својој 

теоријској филозофији, Аристотел је кретао од појединачног ка општем. Овакав 

индуктивни приступ у политици је био много реалистичнији од Платоновог. 

Ослонивши се на обичајни свет античке Грчке, засновао је политичко учење које 

није много изгубило на актуелности. 

Људи се, према Аристотелу, окупљају у заједницу ради нечега доброг. Конкретан 

разлог је срећан живот у заједници. Свако биће је срећно када се реализује у складу 

са својим супстанцијалним способностима. „Човек је политичка животиња”, тврди 

Аристотел. Онај ко не живи у заједници звер је или бог. 

Полис је заједница слободних људи. У полису живе и деца која још 

нису политички способна и жене које су искључене из јавног живота полиса. 

Роб је својина слободног човека и дефинисан је као оруђе које говори. Овај 

застрашујући однос према робовима заснован је на такозваној ропској природи. 

Ропска природа је став према коме је живот важнији него слобода. Слободан 

човек ће радије изабрати смрт него живот у ропству. Роб бира радије живот. Исто 

106

тако онај ко је у стању само телом да ради, а не користи разум, предодређен је 

да се покорава и по природи је роб. Зато је робу у природи да служи. Служећи 

господара роб остварује своју природу. У том смислу интерес роба и господара је 

исти. Ово разматрање може да нам делује као одбрана робовласничког друштва. 

Оно то заиста и јесте. Са друге стране, у класичној Грчкој није забележен ниједан 

устанак робова, што говори у прилог тези о ропској природи. 

Јасно је да је слобода значајан појам за човека. У складу са тиме полис који 

је слободан бољи је од оног који то није. Полис је слободан ако се у њему влада 

према законима који су свима познати. Наравно, ако иста особа доноси законе, 

суди и извршава их, полис није слободан. Потребно је да се одвоје три врсте 

власти. Аристотел је власт поделио на извршну, законодавну и судску. Ова 

подела власти актуелна је и данас у слободним друштвима. 

Поредећи полисе Аристотел их је поделио на исправне и неисправне. 

Исправни су они у којима се влада према законима. Неисправни настају тако што 

се закони не спроводе. 

број владара 

законитост 

законита (ваљана) 

владавина 

незаконита (неваљана) 

владавина 

један басилеја (монархија) тиранија 

неколицина аристократија олигархија 

сви политеја (република) демократија 

Аристотел и Платон нису показивали поштовање према демократији. 

Демократија је подразумевала самовољу масе која се не обазире на законе. Данас 

реч „демократија” користимо за уређење које су Платон и Аристотел називали 

политеја – владавина народа на основу закона. Посебна опасност у демократији 

прети од демагогије којом се користе потенцијални тирани. 

Аристотел је у складу са својим учењем о првом покретачу који је један 

сматрао да је најбоља власт једног који влада према законима и обичајима. Од 

незаконитих облика власти сматрао је да је демократија најмање штетна, а да је 

тиранија најштетнији облик владавине. 


1. Које су разлике између практичке и теоријске филозофије? Има ли сличности? 

2. Упореди учење о врлини код Сократа, Платона и Аристотела. 

3. Упореди Аристотелово и Августиново учење о врлини. 

4. Можеш ли да уочиш везу између теоријских филозофија Платона и Аристотела 

са њиховим практичким филозофијама? 

5. Упореди Платоново и Аристотелово учење о души. 

6. Објасни везу етике и политике у античкој Грчкој. 

7. Који су Хераклитови аргументи против демократије? Да ли се слажеш са њим? 

Постоје ли модели за решавање проблема које је истакао Хераклит? 

8. Каква је улога закона у држави? 



107


1. Може ли врлини да се поучава? Дај аргументе за свој одговор. 

2. Да ли филозофи треба да се непосредно укључују у политику? Аргументуј своје 

становиште. 

3. Који узори данас утичу на васпитање младих? Пронађи које њихове особине 

млади опонашају и зашто. 

4. Направи модел идеалне државе. Одреди како ће изгледати власт, које ће 

бити уређење, на који начин ће се власт бирати, како ће бити организовано 

васпитање, економија, култура. Одреди принцип или принципе којима си се 

руководио/руководила приликом креирања модела идеалне државе. 

5. Може ли се данас говорити о човековој „ропској природи”? Покушај да је 

опишеш. 


… да сазнају о практичкој филозофији античког света 


1. Аристотел, Политика, Бигз, Београд, 1984. 

2. Платон, Држава, Бигз, Београд, 2002. 

3. Михаило Ђурић, Хуманизам као политички идеал, Службени лист, Београд, 1997. 

4. Вернер Јегер, Паидеиа, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991. 

5. Милош Ђурић, Историја хеленске етике, ЗУНС, Београд, 1990. 

… да проуче једну савремену критику античке праксе 


Карл Попер, Отворено друштво и његови непријатељи, Бигз, Београд, 1993. 

… да сазнају о животима седморице мудраца и грчким филозофима 


Диоген Лаертије, Животи и мишљења истакнутих филозофа, Дерета, Београд, 2004. 



108

Питање индивидуалне среће 

→ Пред тобом је листа животних циљева: 

слава, богатство, здравље, сазнање, срећа, да волим, да будем вољен/вољена, 

да имам децу, слобода, моћ, да пишем књиге, да постанем медијска звезда, 

мудрост, мир, да никога не повредим, правда, борба за праву ствар, добар глас 

после смрти, политички положај. 

→ Одабери три циља која су теби најважнија и три која су 

ти најмање важна. За сваки циљ дај по један аргумент. 

Концептуализуј аргумент. Ако твог циља нема на листи, 

слободно га додај. 

→ Подели понуђене циљеве у две групе: на оне којима се постиже 

нешто друго (средства) и на саме циљеве. 

→ Можеш ли да пронађеш циљ који никако не може да буде 

средство? 

→ Шта значи када се каже да је неко поднео невољу стоички? 

→ Ко су хедонисти? 

Једно од најпознатијих питања у филозофији је питање о смислу 

живота. Овим питањем се баве сви чак и када о њему не размишљају. 

Свакоме је стало да има добар живот. Већина људи у животу има неки 

циљ или више њих. У зависности од тога у којој мери успеју да остваре 

своје циљеве процењују колико им је живот добар. Такође се лако 

уочава да различите особе на различит начин схватају појам доброг 

живота и имају потпуно различите циљеве. 

Овакав проблем нису имали антички филозофи. Све њихове 

концепције биле су еудајмонистичке. Еудајмонизам је схватање 

према коме је блаженство сврха човековог постојања. Како би се 

боље разумело шта појам блаженства значи, потребно је знати да 

су Грци разликовали три врсте среће. Једну су називали случајем, 

а односила се на догађаје који нас задесе ненадано, без нашег труда 

и знања. Када наставник прозове ученика који је научио само једну 

лекцију и постави му питање баш из те лекције, после чега му да 

високу оцену, ради се о случају. На случај се у животу не може 

рачунати, самим тим што постоји и несрећан случај. Неки студенти 

тврде да добију баш оно питање које једино нису спремили. Друга 

врста среће коју су Грци познавали одговара ономе што се данас 

у психологији назива еуфоријом. Еуфорија је стање интензивне 

раздраганости. Данас психолози сматрају да такво стање, ако је 

безразложно, може да буде симптом менталног обољења. Грци нису 

имали такав страх, али су ово осећање потцењивали због његове 

пролазности. Овакву срећу је лако изазвати. Осећај јесте пријатан, 

али је кратак и већ следећег тренутка можемо пасти у супротно 

расположење. Појам блаженство означава стање непрекидне среће 

до које се долази личним трудом. Блаженство су Грци везивали за 

успех. Сврха свег човековог делања била је овако схваћена срећа. 

СМИСАО ЖИВОТА 

Често се на ову тему збијају 

шале. У једној од њих говори се, 

рецимо, да је неки славан холивудски 

глумац, који је уживао у 

свим благодетима филмске звезде, 

једнога дана почео да размишља 

о смислу живота. Све до тог дана 

уживао је у својој луксузној вили, 

возио се својим луксузним возилима, 

излазио са најлепшим женама 

и проводио се на забавама. 

Када се заситио свега тога, кренуо 

је на исток да потражи некога ко 

ће му открити смисао. Негде у 

дивљини, поред реке наишао је на 

старца кога су сви сматрали мудрим. 

Питао га је: „Шта је смисао 

постојања?”. Старац је одговорио: 

„Смисао је река”. Глумац се лупи 

по челу. „Ето”, рече он „а ја сам 

мислио да су смисао богатство, 

слава, скупа кола, луксузне виле и 

провод”. Када је то чуо, и старац се 

лупи по челу и рече: „Ех, а ја сам 

мислио да је река…” 

Еудајмонизам 

Етичка концепција према којој је 

блаженство циљ човековог живота. 

Еуфорија 

Стање интензивне раздраганости. 

Блаженство 

Стање непрекидне среће која не 

зависи од околности у којима се 

блажена особа налази. 



109

СОЛОН 



Солон и Крез, Герард ван Хонтхорст, 1624. 

Већина филозофа класичне епохе схватала је личну срећу као срећу 

заједнице. Судбина појединца била је везана за судбину полиса, те је човек могао 

да буде срећан само у срећном полису. Срећа појединца и заједнице је променљива 

и то је узнемиравало Грке. Зато су развијали различите стратегије како би били 

срећни. Штавише, срећа је била ствар престижа, зато што је подразумевала успех. 

Бити успешан значило је бити срећан. 

Једна прича из Херодотове Историје илуструје нам значај среће. У тој причи 

сусрећу се две веома важне особе – најмудрији и најбогатији човек на свету. 

Солона, једног од седморице мудраца, већина је сматрала најмудријим човеком 

на свету. Најбогатији је био Крез, владар Лидије. У већини култура и данас се 

одржала изрека „Богат као Крез”. Солон је најавио посету Крезовој краљевини, 

Лидији. Чувши да му долази најмудрији човек у посету, Крез се потрудио да га 

достојно дочека. Обукао је своју најбољу одећу, наредио да се направи богата 

трпеза и окружио се конкубинама. Када је Солон стигао, Крезове слуге су га 

провеле кроз ризнице и показале му огромно богатство. После обилне гозбе 

Крез је упитао Солона кога сматра најсрећнијим на свету. Солон је одговорио да 

је најсрећнији човек на свету Тел из Атине. Пошто Крез никада није чуо за Тела, 

питао је због чега је он најсрећнији. Тел је, према Солоновим речима, живео у 

срећном добу у Атини, имао је добру и лепу децу. Његова деца су имала унуке и 

сви су га надживели. Збуњени Крез је упитао ко је други на листи најсрећнијих. 

Солон је навео Клеоба и Битона, победнике на олимпијским играма. Једном је 

њихова мајка морала хитно да оде у Херин 

храм, па пошто су им се у том тренутку 

волови, који су им иначе вукли кола, налазили 

на њиви, сами су одвукли мајку на колима до 

храма. Пресрећна због тог дела, мајка је стала 

пред кип богиње Хере и замолила је да јој 

синови буду најсрећнији људи на свету. Када 

су Клеоб и Битон принели жртву и најели се, 

заспали су и више се нису пробудили. 

После овог одговора Крез је љутито 

приметио како га Солон ставља иза „малих” 

људи. Мудрац му је одговорио да се о срећи 

неког човека може говорити тек када се сазна 

да ли ће бити срећан до краја живота. Сви 

смо, каже Солон, препуштени судбини и 

случају. 

Ова прича илуструје мотив трагања за 

срећом у античкој филозофији. Узнемирујућа 

Солон је био један од седморице мудраца. Рођен је 638. 

године пре нове ере у Атини. Био је познат као реформатор 

и песник. Када је написао устав Атине, отпутовао је да провери 

да ли ће закони функционисати без њега. Управо на том 

путовању је сусрео Креза. Умро је 558. године пре нове ере. 

порука Херодотове приче гласи да док 

је жив, човек не може бити сигуран да је 

срећан. Проблем је у томе што не постоји 

универзални рецепт за срећу, што се срећа у 

животу не може програмирати. 

110

Срећа и задовољство 

Солонов и Крезов проблем, исто као и проблем холивудске звезде и мудраца, 

заснован је на здраворазумским претпоставкама. Са једне стране налази се срећа 

екстремног интензитета, али сумњиве трајности. На другој страни је умереност и 

сталност. Крезово схватање среће засновано је на лагодности, док Солон сматра 

да срећа треба да буде изостанак бола, који траје читавог живота. Чини се 

да задовољство не гарантује блаженство, те се поставља питање каква је улога 

задовољства у блаженству. 

Аристотел прихвата еудајмонистичко начело блаженства. Тврди како свака 

човекова делатност тежи неком добру. Добро поистовећује са блаженством. 

Добар живот за Аристотела је блажен живот. Али шта је то блаженство? На 

примеру разговора Солона и Креза могли смо да уочимо да се привидно и стварно 

блаженство не поклапају. Све личности које је Солон навео као блажене не 

налазе се међу живима. Солон тврди да се о блаженству човека може судити тек 

после његове смрти, пошто се тек тада зна да ли је срећа трајала читавог живота. 

Са друге стране, какав је смисао блаженства ако се не може постићи у животу? 

Проблем је, сматра Аристотел, у схватању блаженства. Већина људи поистовећује 

добар живот са лагодношћу и задовољствима. „Сви жуде за ужитком, зато што 

жуде за животом” (Никомахова етика, 1175а10). Живот је делатност, а свако 

усмерава делатност према ономе што воли. Задовољство оплемењује живот. 

Композитор који ужива у компоновању 

ради то боље од онога који у томе не налази 

задовољство. Према томе, није неразумно 

тежити за задовољством. 

Може ли се блаженство поистоветити 

са задовољством? Задовољство је пролазно. 

Нека задовољства се сматрају срамним. Нису 

срамна сама задовољства, већ начин на који 

се долази до њих. Богатство само по себи 

није срамно. Ипак, ако је стечено крађом или 

издајом, спадало би у срамна задовољства. 

Неко сматра да је задовољство неразумно 

зато што је повезано са неразумним делом 

душе. Ипак, не теже само неразумна бића 

задовољству. Задовољство је повезано са 

блаженством, али се не могу поистоветити 

задовољство и блаженство. 

Блаженство се може одредити ако се 

утврди шта је човекова сврха. Да то урадиш, 

потребно је да утврдиш шта је то што чини 

човека човеком. Човека Аристотел одређује 

као разумно биће и политичку животињу. 

У складу са тиме, човекова сврха би била 

деловање у складу са разумом у заједници. 

ЗЕМЉА ДЕМБЕЛИЈА 

Земља дембелија, Питер Бројгел, 1567. 

Неки људи поистовећују срећу са чулним ужицима, 

благостањем и нерадом. У вези са оваквим виђењем блаженства 

Аристотел поставља питање да ли је човек који 

спава блажен. На Бројгеловој слици видимо како би изгледао 

човек када би његов једини порив био чулни ужитак. 



111

Разуман живот у заједници за Аристотела је врлина. Блаженство човека је живот 

у складу са врлином. Човек тежи врлини да би био блажен. 

Задовољство је, дакле, у вези са блаженством, али није блаженство само. 

Задовољство усклађено са врлином је уживање које води блаженству. Задовољство 

је делатност, а делатности се деле на примерене и непримерене. Зато треба бирати 

примерена задовољства. Примерена задовољства су она која постоје у честитим 

делатностима. Неке жеље се, каже Аристотел, хвале, неке се куде. Честите 

делатности су делатности које одговарају одређеном бићу. Различита бића имају 

различита задовољства која им одговарају. Животиња бира своје задовољство по 

природи, док је човек способан да их изабере помоћу разума. Аристотел разликује 

три врсте задовољстава: чулна, разумска и умска. Према њима разликује и три 

врсте врлина и три начина живота. 

Живот који је усмерен према чулним задовољствима је живот који бира 

већина. Ово је такозвани чулни живот. Друга врста живота заснована је на 

практичкој мудрости. Ова врлина усмерена је на вештину живота у заједници. 

Овакав живот познат је као активни живот. Коначно, најбољи живот је 

теоријски или контемплативни живот. Овај живот је највише достојан назива 

блажен живот зато што се у њему реализује у потпуности највиша човекова 

способност, а то је умско сазнање. Врлина која одговара овом начину живота 

је мудрост. Мудрост се, као што смо могли да видимо у Аристотеловим 

метафизичким разматрањима, бира ради саме себе. Док се остала задовољства 

бирају ради нечега другог, мудрост је сама себи циљ. Особа која достигне овакав 

начин живота постиже највиши ниво самодовољности. 

Срећа у хеленистичко-римској епохи 


Самодовољност 

(грч. αὐτάρκεια) 

Стање савршеног 

блаженства особе 

којој ништа није 

потребно. 

Схватање личне среће у хеленистичко-римској епохи нешто је другачије од 

оног у класичној. Концепције су и даље еудајмонистичке. Још увек се инсистира 

на врлини. Вештина вежбања за блаженство постаје све значајнија. У складу са 

тим практичка филозофија је важнија од теоријске. Метафизика се проучава 

како би се на основу ње развила практичка вештина. Ово инсистирање на пракси 

у вези је са новим условима живота. Свет у коме су живели Грци почиње да се 

мења. Организација заједнице све мање почива на полису. Филозофи су налазили 

разне стратегије како би заједница била срећна. Александровим освајањима, 

а још више римским, заједница у којој су Грци били срећни нестаје. Полис је 

замењен централизованим царствима. Захваљујући Александру Македонском 

грчки језик постаје језик познатог света. Римска освајања ово нису променила. 

Пошто више није било могуће ослонити се на полис, лична срећа се везује за 

индивидуалност. Идеал Аристотеловог мудраца који заповеда и Платоновог који 

управља државом се одбацује. Нови идеал зове се аутаркија или самодовољност. 

Самодовољној особи није потребна никаква помоћ нити подршка. Она није 

подложна болу и патњама. Таква особа је блажена без обзира на ситуацију у 

којој се нашла. У хеленистичко-римској епохи филозофи су развијали различите 

вежбе којима су достизали самодовољност. 


112

Стоицизам 

Када кажемо да је нека особа нешто стоички поднела, сматрамо да 

је упркос неком немилом догађају сачувала смиреност. Да ли је само 

скривала осећања? Понекад се ради о особи која је заправо патила, али није 

хтела да то другима покаже. То није стоички став у правом смислу. Човек 

стоички подноси недаће ако је заиста смирен, а не ако глуми смиреност. 

Стоицизам је настао у III веку пре нове 

ере. Засновао га је Зенон из Китиона. Китион је 

био полис на Кипру. Зенон је желео да се бави 

филозофијом, па се доселио у Атину. Данас 

се уметници радо селе у Париз или Њујорк. 

Ти градови се сматрају центрима савремене 

уметности. Тако су се у хеленистичко-римској 

епохи филозофи досељавали у Атину, Рим или 

Александрију. 

Атина је у то време била права берза 

различитих филозофских школа. Све школе су 

обећавале ученицима да имају добре технике 

којима се постаје блажен. Неке од ових школа су 

биле традиционалне, као што су Академија или 

Лицеј. Друге су биле нове. Појам „филозофска 

школа”онда не значи оно што би данас могло 

значити. Мали број школа је био организован, са 

амфитеатрима и библиотекама. Новије школе су 

представљале групу људи која је расправљала о 

срећи. Таква је била и Зенонова школа. 

Иако су стоицизам засновали Грци, данас 

су много познатији римски стоици. Разлог је тај 

што је сачувано више њихових текстова који 

су пријатни за читање. Најпознатији римски 

стоици су роб-педагог Епиктет, Неронов 

васпитач Сенека и император Марко Аурелије. 

Можеш да приметиш да је стоика било у свим 

слојевима друштва. Највише стоичких вежби за 

овладавање сопственом природом сачувала нам 

је римска традиција. 

Проблем који су стоици понајчешће 

разматрали био је како да човек остане блажен 

када га снађу животне недаће. Дошли су до 

закључка како је потребно да вежба како би 

се припремио за евентуалне недаће. Њихова 

вежба се састојала у одрицању од што већег 

броја потреба. Ова вештина заснована је на 

врло једноставним идејама. Човек коме је много 

СТОА 

Рестаурирана стоа у Атини 

Стоицизам 

Логички, физички и етички 

приступ у филозофији 

заснован на „животу у 

складу са природом”. 

Стоицизам је добио име по трему са стубовима (гр. stoa). 

Стоици су се под оваквим тремовима заклањали од сунца и 

кише. Стоици дословно значи „они испод трема”. 

ЕПИКТЕТ 

Епиктет је рођен 55. године 

у Фригији, данашњим 

Памукалама у Турској. Младост 

је провео као роб у Риму. 

Осло бодио га је његов господар 

и ученик. Када је римски 

император Домицијан протерао 

филозофе, Епиктет је отишао 

у Грчку где је наставио са 

подучавањем. Био је близак са 

императором Хадријаном. Умро је 135. године. Његова 

филозофија сачувана је у књизи Флавија Аријана Приручник 

Епиктетов. Аријан је био најпознатији Епиктетов 

ученик. 



113

СЕНЕКА 

Сенекина смрт, Жак Луј Давид, 1773. 

Луције Анеј Сенека је рођену Риму 4. године пре 

нове ере. Био је Калигулин саветник и са њим је 

више пута долазио у сукоб. Када је Калигулу сменио 

Клаудије, Сенека је морао да емигрира. У Рим се вратио 

да би васпитавао дванеастогодишњег Нерона (није у 

томе сасвим успео). Каријеру је наставио као царски 

саветник. Аутор је неколико трагедија и филозофских 

расправа међу којима су најважније О гневу, О срећи 

и Писма Луцилију. Приморан, извршиће самоубиство 

65. године нове ере. 


Еклектицизам 

Несистематично преузимање 

елемената различитих филозофија. 

потребно да буде блажен врло тешко ће постићи 

блаженство. Он ће имати проблем када остане 

без неке од ствари које су му неопходне за срећу. 

Ономе коме за срећу није потребно много, 

лако је да увек буде срећан. Зато је потребно 

да човек увек ради на себи како би био срећан 

уз минимална задовољства. Ово је могуће 

остварити животом у складу са природом. За 

човека то значи живети у складу са разумом, 

зато што је разум човекова природа. Стоици су 

инсистирали на превазилажењу неразумног дела 

душе разумним. Заправо, трудили су се да њима 

не господаре осећања, већ промишљање. 

Смрт су стоици схватали као тајну природе. 

Она долази нужно, те се са тиме треба помирити, 

пошто је у складу са природом. „Ти си душа која 

носи мртваца”, говорио је Епиктет. 

Стоичке вежбе су тешке и непријатне, па 

бих ти препоручио да их користиш селективно. 

Предивна је Епиктетова вежба која се односи 

на питање да ли је неки чин исправан или не. 

Немој ништа да радиш тајно, каже Епиктет. 

Ако није срамота то што радиш, онда слободно 

ради јавно. Ако је срамота, немој уопште то да 

радиш. Стоици су захтевали од својих ученика 

уздржавање од хране и пића. Такође су им 

сугерисали да избегавају политику. Посебно 

су им скретали пажњу на сујету од које се 

није спасао ни њихов узор, Диоген из Синопе. Својим честим 

испадима у јавности Диоген је показивао да му је потребна 

пажња других. Сличан проблем имао је и Диогенов учитељ, 

Антистен. Једном приликом је Антистен показао рупу на својој 

одећи Сократу желећи да му скрене пажњу на своју скромност. 

Сократ је одговорио: „Кроз ту рупу видим твоју сујету”. Стоици 

су били свесни овог проблема и трудили су се да победе своју 

сујету најчешће избегавњем политичког ангажмана. Тако су неки 

остајали ван политике, док су други били политички ангажовани 

– Марко Аурелије на пример. Такође су инсистирали на врло 

детаљном и свакодневном вођењу дневника. 

У стоицизму се могу приметити еклектички елементи. Од 

питагорејаца су преузели вечерњу вежбу. Пре одласка на починак 

постављали су себи питања. Тим питањима су проверавали шта 

су добро урадили током дана, шта су лоше урадили и шта су 

пропустили да ураде. 


114

ДИОГЕН ИЗ СИНОПЕ 

Узор стоицима био је Диоген из Синопе. Диоген 

је живео у IV веку пре нове ере. Припадао је Киничкој 

школи за чије име је заслужан. Када су га једном 

приликом питали шта је он, одговорио је да је пас 

(кинос). Ово је објаснио речима: „На лоше људе режим, 

на добре машем репом.” Његова животна максима 

је била: „Све своје собом носим”. Сматрао је да 

је човеку за блажен живот довољно оно што може 

да понесе са собом. Позната је анегдота према којој 

је живео у бурету. Буре је обавезно постављао на 

агори, у самом центру свих збивања. Замисли само 

сцену: одвија се нека од значајних манифестација 

док Диоген поред углађених политичара и претерано 

удешених хетера глође месо са костију. Био ја 

зарастао у косу и браду и носио је похабану гардеробу. 

Волео је да изазива пролазнике добацујући им Диоген, Вилијам Т. Валтерс, 1860. 

духовите (саркастичне) примедбе. Имао је обичај да иде са свећом по граду говорећи: „тражим човека”. Понекада 

би изашао на трг и повикао: „Људи!” Када би се окупили око њега, ударао би их штапом. „Звао сам људе, 

а не масу”, викао би љутито. Данас се потцењивачки однос према општеприхваћеним узвишеним вредностима 

зове цинизам. Вероватно су најпознатије приче о Диогену везане за период који је провео у Коринту. Када су 

Коринћани сазнали да ће их напасти Македонци, настала је општа гужва. Ојачавали су утврђење, препремали 

одбрану града, склањали су драгоцености. За то време Диоген је гурао своје буре улицама. Када су га питали 

зашто то ради, одговорио је да сви нешто раде, а да он не жели да одудара. Када је Александар сазнао да је Диоген 

у Коринту, пожелео је да га упозна. „Чуо сам да си мудар човек”, рекао је Александар када је сусрео Диогена. Овај 

се управо сунчао испред свог бурета и Александар га је упитао да ли нешто може да 

учини за њега. „Можеш”, одговори Диоген, „помери се са сунца, не могу да се сунчам 

од тебе”. 

Диоген је први себе назвао „космополитом”, грађанином космоса. Овим је постао 

претеча хеленистичке епохе. Шездесетих година XX века припадници хипи покрета 

су користили Диогенов имиџ и став према животу. Његов цинизам послужио 

је као инспирација и за многе популарне ликове у уметничким делима. Лик доктора 

Хауса из истоимене популарне ТВ серије је креиран као комбинација Диогена из 

Синопе и Шерлока Холмса. 

Хју Лори у улози доктора Хауса, 

у истоименој ТВ серији 

Хедонизам 

„Не бих могао да замислим блаженство без уживања у храни, 

пићу и са женама”, говорио је Епикур. То је био његов одговор на 

стоичке вежбе за постизање блаженства. Данас може да нам се 

учини како је овакво схватање блаженства прихватљивије. Није 

ни чудо. За нашу цивилизацију се често говори да је хедонистичка 

јер савремени човек претпоставља задовољства другим стварима. 

Хедонизам је назив за Епикурову филозофију. Када говоримо о 

Сарказам 

Љутита, злобна, злонамерна 

опаска, појачана иронија. 

Кинизам 

Филозофска школа заснована на 

једноставном и оскудном животу 

као путу до блаженства. 



115

ЕПИКУР 

Епикур је рођен на Самосу 341. године 

пре нове ере. Године 306. у Атини 

оснива филозофску школу коју је назвао 

„Врт”. Развијао је учење које није 

добро схваћено и био је због њега прилично 

озлоглашен. Умро је 270. године 

пре нове ере пијуцкајући вино у кади 

окружен пријатељима. 

Хедонизам 

Схватање према коме се задовољством 

стиже до блаженства. 



хедонистима, сматрамо да су они поставили задовољство за 

сврху свог живота. 

Епикур то није урадио. За Епикура је сврха блаженство, 

као и за остале античке филозофе. Задовољство је начин 

да се достигне блаженство. Потребно је да особа која жели 

да буде блажена вежба задовољство. Да ли ти ово „вежбање 

задовољства” делује чудно? Већина сматра да уме да ужива. 

Задовољство се не сматра мудрошћу. Напротив, човека који 

се предаје задовољствима често сматрају површним. Вежбају 

се друге ствари. Спортиста мора да вежба како би остао 

у кондицији. На настави филозофије се вежба мишљење. 

Музичар вежба сатима да би постао виртуоз. Спортиста, 

музичар и филозоф уживају у својим вежбама, али такве 

вежбе ретко сматрамо ужицима. Шта је са задовољствима? Да 

ли се и она вежбају? 

Према Епикуровом схватању задовољства се свакако 

вежбају. Он је сматрао да је блаженство одсуство бола које 

прати смиреност (атараксија). Болови се деле на две врсте: 

душевне и телесне. Душевни бол је страшнији. Човек коме је 

неко на улици давно ударио шамар данас не осећа физички 

бол од тог ударца. Са друге стране и данас може да га боли 

понижење које је тада осетио. 

Потреба за задовољством настаје из осећаја недостатка 

нечега. Овај недостатак се осећа као бол. Ужитак отклања 

бол. Гладна особа осећа телесни бол. Када једе, тај бол 

нестаје. Проблем је у томе што када утоли своју глад, човек 

често наставља да једе. Немачки филозоф Ернст Блох 

дефинисао је човека као животињу чија храна мирише на 

„још”. То је због тога што човек има склоност да претерује. Велики број људи је 

гојазан што показује неумереност у јелу. Много људи се опија. Претерује се и 

у другим стварима. Томе доприноси и економска пропаганда. Са свих страна 

рекламирају се производи које човек мора да поседује да би био срећан. Неки 

људи возе уникатне аутомобиле, носе уникатне сатове и гардеробу. Други који 

то себи не могу да приуште дају предност познатим произвођачима за производе 

које користе. Све ово објашњава зашто се данашња цивилизација назива 

хедонистичком. Да ли је то заиста хедонизам? 

Размотри ствари овако. Човек који превише једе убрзо ће осетити проблеме 

са телом. Свако је то осетио бар једном. У најмању руку када се преједе, осећа 

тромост. Често ће се јавити и бол у стомаку. Ужитак је одвео у бол. На дуже стазе 

претерано уношење хране води гојазности која може да изазове здравствене 

проблеме и душевну патњу. Даље, онај ко је навикао на благостање почиње да пати 

када не може да ужива. Чини се да задовољство није пут до блаженства. Показано 

је да стоици увиђају овакве проблеме и зато се клоне ужитака. 

Како ли је изгледао Епикур? Претпостављам да га замишљаш као гојазног 

пијанца који се лако препушта разврату. Ако га тако замишљаш, то није чудно. 

Уосталом, Еприкурови савременици су га тако и приказивали. Стоичко схватање 

116

блаженства брзо је постало популарно, па је хедонизам 

ПРИНЦИП ЗАДОВОЉСТВА 

био озлоглашен. Епикурову школу су противници 

оклеветали као легло разврата. У овој школи подучавали 

су равноправно жене, децу и робове. Ове групе људи 

у античкој Грчкој нису биле уважаване, посебно не 

када је реч о филозофском образовању. Епикур је 

сматрао да је филозофија потребна свакоме. Тврдио је 

да за филозофију није никада ни рано ни касно, јер за 

блаженство никада не може бити ни рано ни касно. 

Како је Епикур решио проблеме који се јављају 

са задовољствима? Задовољства је поделио на нужна, 

природна и непотребна. Нужна задовољства су храна, 

пиће и одећа. Природна су слична нужним, али бољег 

квалитета. Дакле, добра храна и пиће, квалитетна одећа 

на пример. Коначно, непотребна задовољства су она 

у којима се заправо само привидно ужива. Уживање у 

згртању новца је такво задовољство, зато што новац 

сам по себи не ствара ужитак. У новцу се ужива када се 

троши, а не када се згрће. Задовољство у стварању већег 

материјалног богатства од суседа је такође непотребно. 

Ова задовољства се такође односе на претеривање. 

Принцип задовољства, Рене Магрит, 1937. 

Преждеравање, опијање, поседовање више кућа према 

На слици Принцип задовољства белгијског 

уметника Ренеа Магрита налазимо 

Епикуру је сасвим непотребно. Исто важи и за политичке 

амбиције. 

тумачење епикурејског мудраца. Магрит је 

Задовољства треба практиковати на следећи начин. 

био инспирисан различитим филозофијама. 

Нужним задовољствима се треба предавати увек, 

Његове слике сврставају се у надреализам. 

али умерено. Природним кад год су на располагању, 

Тешко је рећи да ли је Магрит овом сликом 

али не треба патити ако нису. Коначно, непотребним 

желео да подржи хедонизам или не. На питање 

шта његове слике значе одговарао је да 

задовољствима се никада не треба предавати. 

Претеривање је сврстано у непотребна задовољства. На 

не значе ништа. Желео је да њима подстакне 

тај начин избегнуто је изазивање бола задовољством. 

посматраче на размишљање, тако да није давао 

готове одговоре. 

Налажење мере у задовољству и њено практиковање 

назива се умереност. Пријатељство се сматра једним од 

најважнијих задовољстава. Човек треба да се труди да 

буде окружен пријатељима. Дружење је врхунско душевно задовољство. 

Сада је јасно да је потребна вежба у уживању. Умереност није одрицање, али 

није ни претеривање. Шта, међутим, радити онда када није могуће приуштити 

ни нужне ужитке? Дешава се да човек западне у немаштину или болест, да буде 

затворен или стављен на муке. Како у таквим ситуацијама остати блажен? Епикур 

предлаже сећање као начин да се у таквим ситуацијама остане смирен. Заправо, 

када човека снађу недаће, треба да се сећа задовољстава из своје прошлости. 

Можда овај приступ делује неубедљиво. Он је заснован на идеји да душевни бол 

из прошлости може да нас боли и сада. Исто тако уживање душе из прошлости 

може и сада да пружи задовољство. Зато је Епикур и сматрао да је пријатељство 

најзначајније. Када човека снађу недаће, не треба да се сећа како је уживао у 



117

„СВЕ ПРОПАДА СА СМРЋУ 

– СМРТ ЈЕ КОНАЧНА 

ГРАНИЦА СВИХ СТВАРИ” 

Све пропада са смрћу – смрт је коначна граница 

свих ствари, Бартел Брујнс, 1524. 

Римски следбеник Епикуровог 

учења, Тит Лукреције Кар, написао 

је обимни еп О природи ствари. 

Заступао је атомистичко учење, као и 

Епикур, посебно се трудећи да покаже 

бесмисленост тврдњи о бесмртности 

душе. Ако сам живео раније, каже 

Лукреције, шта имам од тога када се не 

сећам претходног живота. 

храни, већ времена проведеног са пријатељима. Истински 

мудрац тако ће остати смирен и при најгорој патњи. 

Читајући о епикурејству можда ћеш се сетити једног важног 

проблема. У питању је смрт. Она прекида свако задовољство. 

Могућност да се она деси сваког тренутка, чињеница да често 

долази без најаве и да је неизбежна може да онеспокоји. 

Неспокојство је супротно атараксији. Како се поставити према 

смрти? Епикур није говорио о бесмртности душе, тако да нема 

основа да у загробном животу очекујемо утеху – или казну. 

Напротив, по метафизичком учењу је био атомиста. Сматрао је да 

је душа састављена од атома. После смрти душа се једноставно 

растави на атоме. Овакво учење омогућило му је да направи 

специфичан однос према смрти. „Смрт нас се ништа не тиче”, 

каже Епикур. „Док смо ми ту, ње нема, када она дође, нема нас”. 

Пошто никада нема сусрета са смрћу, не треба је се плашити. 

Зашто се плашити нечега на шта се никада неће наићи? Већину 

ово неће утешити. Зато је Епикур још говорио о томе. Каже да 

човек треба да брине само о стварима на које може да утиче. 

Када је смрт у питању, ми нисмо у стању да урадимо ништа да је 

заувек избегнемо. Према томе, о смрти не треба ни мислити. 

Иако се хедонистички приступ чини примамљивијим, 

изгледа да је стоицизам више утицао на данашњи начин живота. 

Многи ученици не уживају на свим часовима у школи. Ипак, 

они су редовно на њима. То најчешће објашњавају тиме што 

је то услов да заврше разред. Систем мишљења је заснован на 

моделу одрицања ради неке добробити у будућности. Овакав 

начин мишљења се назива есхатолошким. Стоицизам заступа 

есхатолошку позицију. Хедонизам тражи задовољство у самом 

чину. Проблем са школом коју није волео Епикур је лако решио 

– напустио је. То се догодило када је слушао мит о настанку 

космоса. Учитељ је говорио да је космос настао из хаоса. 

„Из чега је настао хаос”, питао је мали Епикур. Учитељ му је 

одговорио да о томе неће бити речи у школи, већ да о томе расправљају филозофи. 

Истог тренутка Епикур је напустио час рекавши да иде право код филозофа како 

не би губио време. Овај чин је одлична илустрација хедонизма. 




1. Објасни појам блаженства. 

2. Каква је разлика у схватању среће у класичној и хеленистичкој епохи? 

3. Упореди стоицизам и епикурејство. Имају ли више сличности или разлика? 


Који пут према блаженству ти је најближи? Аргументуј свој избор. 

118


… да проучавају античка учења о блаженству 


1. Флавије Аријан, Приручник Епиктетов, Дерета, Београд, 2011. 

2. Марко Аурелије, Самом себи, Дерета, Београд, 2004. 

3. Плотин, Шеста енеада, поглавље 8. и 9. у Енеаде, НИП „Књижевне новине”, Београд, 1984. 

4. Аурелије Августин, О блаженом животу, Хинаки, Београд, 2008. 

5. Сeнeкa, Писмa приjaтeљу, Нoви Сaд, 1987. 

Погледај на www.youtube.com телевизијску серију: 

Филозофија: водич за срећу (Philosophy: A Guide to Happiness), Алан де Ботон, В. Британија, 2000. 

Резиме 

Друштвени услови за настанак филозофије су доколица, политичка слобода, флексибилан језик и 

митологија. 

Основна питања античке филозофије су питања порекла космоса, истине и привида, доброг 

живота и индивидуалне среће. 

Космогонија је еп о настанку космоса, а теогонија је еп о настанку богова. 

Прапочетак (грч. ἀρχή) јесте у античкој филозофији назив за порекло света доступног чулима, 

порекло природе, оно из чега све настаје и у чему нестаје. 

Јонски физиолози су први филозофи у историји, бавили су се питањем порекла природе. 

Талес је сматрао да је прапочетак природе вода; „оно неограничено” је прапочетак у 

Анаксимандровој филозофији; Анаксимен је сматрао да је важно да је прапочетак ваздух (зато 

што мири конкретност и неограниченост); Хераклит је кретање сматрао најважнијом особином 

природе, а ватру прапочетком. 

Питагора је сматрао да је истина изражена односом између бројева. Тетрактис је мистична фигура 

из питагорејске филозофије која показује структуру космоса. 

Алегорија о пећини је Платонов метафорички приказ односа истине и привида. Идеје су савршени 

облици, истинска стварност насупрот које стоји чулни свет као свет привида. 

Мњење је здраворазумско сазнање засновано на некритичком прихватању исказа. 

Трансцендентно је назив за оно што је ван домета људског искуства. 

Агностицизам је учење према коме човек не зна и можда никада неће открити да ли је неки суд 

истинит или не. 

Скептицизам је филозофско учење према коме је свако сазнање подложно сумњи. 

Спокојство или атараксија је назив за стање душе у коме она није подложна узнемирењу од 

спољашњих или унутрашњих деловања. 

Биће је термин који се у филозофији користи за именовање свега што постоји. 

Онтологија је филозофска дисциплина чији предмет је проучавање бића. 

Елејска онтологија заснована је на ставу – „биће јесте, не-биће није”, из кога следи да је биће једно, 

вечно и непокретно. 

Онтолошка становишта су схватања о броју основних елемената бића и могу бити: монизам, 

дуализам, плурализам и нихилизам. 

Квалитети су особине према којима се разликују делови бића. 

Антички плуралисти су Емпедокле, Анаксагора, Демокрит и Леукип. 



119



Елементе је као основне принципе бића увео Емпедокле, а основни елементи су 

према његовом схватању – ватра, вода, земља и ваздух. 

Кретање је у античкој филозофији схватано као промена места, промена 

квалитета и промена квантитета. 

Ентелехија или актуализација је реализовање онога што биће може да буде, 

потенције у његов реалитет. 

Дуализам је схватање према коме је свет заснован на деловању два супротна 

начела. 

Јединство супротности је доктрина према којој су супротности само привидне и 

не могу да опстану једна без друге. 

Теодицеја је покушај да се објасни порекло несавршеног бића у свету који има 

порекло у савршеном бићу. 

Аристотел је дефинисао метафизику као „науку о првим начелима и узроцима” и 

„науку која проучава биће као биће”. 

Супстанција је назив за суштинску особину ствари, њен нужни садржај, а 

акциденција за особине ствари које не спадају у њену суштину. 

Прва супстанција је појединачни појам, конкретно појединачно биће; друга 

супстанција је општи или посебни појам, род у које се одређено појединачно 

биће може сврстати. 

Категорије су најопштији појмови под које се бића могу подвести. 

Демијург или креатор је стваралац чулног света на основу вечне идеје у 

Платоновој филозофији. 

„Трећи човек” је назив за Аристотелово побијање Платоновог учења о демијургу 

на основу бесконачног низа узрока. 

Хилеморфизам је Аристотелов назив за јединство и неодвојивост материје и 

форме. 

Непокретни покретач јесте први узрок или бог у Аристотеловој филозофији, 

онај од кога све почиње, мишљење мишљења. Аристотел га назива и трећом 

супстанцијом. 

Новоплатонизам је филозофско учење настало у Александрији, у хеленистичко- 

-римској епохи, под утицајем Платонове филозофије, мистичких учења и 

Аристотелове логике. 

Еманација је „изливање” Једног у спознатљиви свет, начин настанка 

спознатљивог из неспознатљивог у новоплатонизму. 

Апологети су хришћански мислиоци који су на различите начине бранили 

хришћанско учење. 

Есхатолошка учења су учења о крају света, када ће се показати истина 

(апокалипса) и успоставити коначна правда. 

Дијалектика је термин који код различитих филозофа има различита значења, а 

означава процес промишљања на основу супротности које нас води истини. 

Аналитика је у Аристотеловој филозофији назив за извођење нужних закључака. 

Теза и антитеза су судови супротног квалитета који се међусобно искључују 

свojим истинoсним врeднoстимa, тj. нe мoгу oбa бити у исти мaх тaчнa. Синтеза 

је исказ који обухвата тезу и антитезу, односно који показује да је противречност 

тезе и антитезе привидна. 

120

Семена су основни елементи бића којим управља ум, према Анаксагорином 

схватању. 

Атоми су основни или недељиви елементи бића, према схватању Демокрита и 

Леукипа. 

Апорија или парадокс јесте доказ који настаје када из несумњивих премиса 

нужно следи неприхватљив закључак. 

Софисти су били путујући учитељи који су поучавали вештини убеђивања у 

беседништву (реторика) и дијалогу (дијалектика). 

Сократов дијалог је дијалектички метод који наводи саговорника да истражује 

сопствена убеђења и састоји се из два дела: ироније и мајеутике. Иронија је 

вештина којом се, постављањем питања, наводи саговорник да призна своје 

незнање. Мајеутика или „бабичка вештина” јесте други део Сократовог дијалога 

у коме се системом питања наводи саговорник да образује појмове и дефиниције. 

Практичка филозофија је филозофија чије је тежиште на делању и њен предмет 

су правила доброг живота појединца у заједници. 

Политика је вештина управљања полисом и у античкој Грчкој се сматра да је 

неодвојива од етике. 

Сократ је сматрао да је врлина знање, те се према његовом схватању врлина може 

учити. 

Демон је унутрашњи глас који Сократа одвраћа од погрешних поступака. 

Душа, према Платоновом схватању, има три дела: разумски, вољни и пожудни. 

Златна средина је Аристотелова формула за врлину – равнотежа између 

крајности, неумерености и недостатка. 

Златно правило на коме утемељује Августин своју практичку филозофију гласи: 

„Поступај према другима онако како желиш да други поступају према теби”. 

Четири кардиналне врлине, према Платоновом схватању, јесу: правичност, 

храброст, разборитост и мудрост. 

Сталежи у идеалној држави су сталежи – управљача, бранилаца и занатлија. 

Политичка животиња је Аристотелово одређење човека у коме Аристотел истиче 

друштвени карактер човековог бића. 

Блаженство је стање непрекидне среће, 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 



121

Средњовековна филозофија 


проучавати основне особине филозофије средњег века; 

упоређивати разумско сазнањe и веру; 

упоређивати филозофију православне, католичке, јеврејске и исламске традиције; 

вредновати веру и разумско сазнање у њихoвом међусобном односу; 

анализирати и вредновати улогу филозофије у развоју религија; 

анализирати и вредновати доказе о егзистенцији бога; 

разматрати да ли су врлине, душа, родови и бог само поjмови у нашем мишљењу или 

постоје независно од мишљења. 

Основни проблеми средњовековне филозофије 

→ Које су твоје прве асоцијације на средњи век? 

→ Какву је улогу могла да има филозофија у средњем веку? 

→ Сети се неке грађевине из средњег века коју си посетио/посетила. Какав је утисак 

оставила на тебе? 

→ Погледај неки филм чија се радња одвија у средњем веку. 

МРАЧНИ СРЕДЊИ ВЕК 

Кадар из филма Седми печат, 

Ингмара Бергмана, 1957. 

Традиционална и популарна 

култура често 

приказују средњи век као 

искључиво мрачни период. 

Овај дух се осећа на Диреровим 

графикама, као и у 

Бергмановим филмовима 

Седми печат и Девичански 

извор. 

Витез, смрт и ђаво, 

Албрехт Дирер, 1513. 

Постоји навика да се средњи век посматра 

као мрачни период у историји човечанства. 

Уобичајене асоцијације су религија, епидемије, 

инквизиција, недостатак хигијене, верски 

и други ратови. Овај период се сматра 

временом верске подељености и религијске 

нетрпељивости. Друга група асоцијација је 

романтична и епска. Средњи век се посматра и 

као време храбрих и часних витезова, прелепих 

принцеза, традиционалног патријархалног 

друштва са јасним вредностима. Дворци, 

утврђења, катедрале, цркве, синагоге и џамије 

нас остављају без даха својом лепотом и 

монументалношћу. 

Средњим веком у филозофији сматра се 

период који почиње Јустинијановом забраном 

паганске филозофије у Византији 529. 

године нове ере, а завршава се османлијским 

освајањем Цариграда 1453. Неки историчари 

сматрају да се средњи век завршио великим 

географским открићима, заправо открићем 

Америке 1492. године. Други, крај средњег 

века вазују за откриће штампарске машине, 

трећи за Лутерову реформацију. Како год 



122

ЦЕНТАР ЗАПАДНОГ КАТОЛИЧАНСТВА 

се поставиле временске границе ове епохе, јасно 

је да се ради о врло дугом временском периоду. 

Овај период је један од врло динамичних периода 

у историји човечанства, како политички и војно, 

тако и интелектуално. Поред временске дужине и 

динамике увек треба имати у виду значајне разлике 

међу културама које постоје у овом периоду. Затим, 

треба имати у виду да су основне идеје средњовековне 

филозофије почеле да се обликују још у антици 

од I или II века нове ере. Није на пример потпуно 

јасно да ли Аурелије Августин припада античкој 

или средњовековној филозофији. Слично је и са 

завршетком средњег века. Није јасна граница између 

средњовековног стила мишљења и периода који се 

назива хуманизам. 

Неретко се потцењује овај период светске 

интелектуалне традиције. Вероватно то није 

без разлога. Ипак, покушајмо да са што мање 

предрасуда проучимо овај период који је трајао 

готово хиљаду година. 

Четири традиције средњовековне 


Када се говори о средњовековној филозофији, 

посматрамо четири традиције. У питању су, 

најједноставније речено, православна, католичка, 

јеврејска и исламска традиција. За ова подручја се 

често користе географски називи, али они углавном 

нису адекватни. Исламска филозофија се, примера 

ради, најчешће везује за Блиски или Средњи 

исток, што је погрешно зато што су најутицајнији 

исламски мислиоци живели у јужној Шпанији. Са 

друге стране, филозофија источног православља је 

имала најјаче упориште управо у блискоисточним 

земљама, иако се обично везује за источну Европу. 

Базилика Светог Јована Латеранског, званично седиште папе 

Званични поглавар католичанства је папа. Реч 

„папа” је грчког порекла и дословно значи отац. 

Папа се сматра наследником Светог Петра, па је 

његова позиција позната као трон Светог Петра 

или Света столица. 

МОНАШКИ РЕДОВИ 

Иако је католичанство централизовано, што 

значи да се читавим католичким светом управља 

из једног центра – Рима, различити монашки редови 

су део његове традиције. Монашки редови су 

организације монаха који живе по правилима које 

је прописао њихов оснивач. Ови редови признати 

су од стране папе. Најстарији ред је бенедиктански 

(основан око 530. године) чији је оснивач Свети 

Бенедикт, аутор правила монаштва. 

Католичанство 

Традиција са којим се средњовековна 

филозофија обично идентификује је филозофија 

западног католичанства. Овај облик филозофирања 

развија се претежно у западној Европи. Центар ове 

културе је Рим, а католички свет је централизован. 

Хијерархијски одређено, католичанство је 

дириговано из Ватикана. Поглавар је папа који је 

Свети Бенедикт предаје своја правила 

монасима, непознати аутор 1129. 

Јерес 

Учења о верским догмама која се разликују од 

званичног учења цркве. 



123

ПРАВОСЛАВЉЕ И КАТОЛИЧАНСТВО 

Црква Светог гроба у Јерусалиму, место на коме је 

после распећа сахрањено Христово тело 

Православље и католичанство су најутицајнији облици 

хришћанства. Засновани су на истим светим списима, 

Старом и Новом завету. Обе религије прихватају 

учење о једном богу и Светом Тројству: Оцу, Сину 

и Светом духу. Такође, обе прихватају бесмртност душе, 

Христово искупљење људских грехова и учење о рају и 

паклу. Разлике су следеће: 

• Свети дух према католичанству произлази из Оца и 

Сина, док у православљу проистиче само из Оца; 

• разликују се тумачења начина на који долази до промене 

супстанције хлеба у супстанцију меса Христовог; 

• хлеб за причест код католика је бесквасни, док је у православљу 

са квасцем (квасац је симбол Светог духа); 

• католици верују у постојање чистилишта, места између раја 

и пакла, у коме грешне душе проводе одређено време; 

• целибат (забрана брака) у католичанству је обавезан и за 

свештенике, док у православљу важи само за монахе. 

ПРАВОСЛАВЉЕ 

наследник апостола Петра и божји намесник 

на земљи. Световна власт је одвојена од 

духовне, али је под јаким утицајем папе. Иако 

централизовано, католичанство је узнемиравано 

јересима које су се повремено појављивале. 

Најпознатији је случај Фрање Асишког, 

испосника који је проповедао сиромаштво. 

Сиромаштво је карактеристично за изворну, 

апостолску традицију хришћанства. Фрањо је 

придобио мноштво следбеника. Овакве проблеме 

католичанство је ретко решавало репресијом, 

зато што би на тај начин стварало мученике и 

ојачавало њихов утицај. Чешће се прибегавало 

асимилацији потенцијално јеретичких група 

кроз монашки ред. Фрањини следбеници 

постали су чланови фрањевачког монашког 

реда. Данас је фрањевачки ред најбогатији у 

католичкој цркви. 

Филозофија католичанства има два основна 

периода, патристику и схоластику. Први 

се везује за утицај Платонове филозофије и 

неоплатонизма. Средњовековна патристика 

наставак је ране хришћанске филозофије, 

апологетике. Схоластика је претежно везана за 

Аристотелову филозофију и његове арапске и 

персијске тумаче. Језик филозофске традиције 

католичанства је латински. Свети списи су 

Стари и Нови завет на латинском језику, а 

текстови неоплатоничара и касније Аристотела 

сматрају се изузетним ауторитетима. Важна је 

улога и ране хришћанске апологетике, посебно 

Августинове и Оригенове. 



Православни манастир Свете Катарине на Синају 

Православно или ортодоксно хришћанство развијало 

се на Истоку. Званично се одвојило од римокатоличке 

(васељенске) цркве 1054. године. Поред већинског, 

грчког или римског православља постоје и оријенталне 

православне цркве које су се одвојиле пре XI 

века: коптска, сиријска, етиопска и јерменска. Припадници 

ових цркава сматрају да је Исус имао две природе 

– људску и божанску, за разлику од грчког или римског 

православља које сматра да Исус има само једну целовиту 

природу која је истовремено људска и божанска. 

Православље 

Мање изучавано подручје је филозофија 

источног православља, такозвана византијска 

филозофија. Тешко је говорити о византијској 

филозофији, пошто средњи век почиње управо 

забраном паганске филозофије у Византији. Зато 

је, вероватно, отпор религије према филозофији 

снажнији у православљу. Иако је световна власт 

одвојена од духовне, као и у католичанству, црква 

има одлучујући утицај на политику држава. 

Филозофија се ипак развијала и у окриљу ове 

124

ИСЛАМ 

културе. Православље није централизовано, 

тако да се црквене заједнице у различитим 

државама развијају самостално. Постоји 

одређени утицај патријарха чије је седиште 

било у Цариграду, данашњем Истанбулу. 

Служба и текстови источног православља у 

почетку су били на грчком језику. Захваљујући 

децентрализованој организацији цркве, убрзо 

су текстови превођени на матерње језике 

верника. 

Ислам 

Последњих деценија у Европи се све више 

проучава филозофска традиција ислама. Ова 

традиција често се погрешно назива арапском 

филозофијом. Ова забуна настаје због чињенице 

да је највећи број филозофских текстова 

написан на арапском језику. Због употребе 

арапског језика често је тешко одредити ко од 

филозофа са овог подручја припада персијској, 

арапској или турској култури. Иако формално 

централизован, ислам је показивао највећу 

разноликост утицаја, школа и секти. Центар 

ислама је најпре био Дамаск, затим Багдад, да би 

у сутон средњег века то место заузео Истанбул. 

Дамаск и Багдад су били центри калифата, док 

је Истанбул преузео вођство султаната. Калиф 

је, за разлику од султана, истовремено верски и 

световни вођа. 

Ислам је религија која се брзо проширила 

Средоземљем и Средњим истоком. Јужна 

Шпанија, северна Африка, Арабијско 

полуострво, Сицилија, Крит, Малта, 

Палестина, Сирија, Мала Азија и Персија 

су убрзо постале део калифата. Калифат је 

окупио различите народе чији су припадници 

били потпуно равноправни, пошто муслимани 

сматрају да припадност одређеном народу 

није важна. Тако је настала комбинација 

различитих култура и традиција. Однос 

ислама према затеченој интелектуалној 

традицији је био врло толерантан. Многи 

текстови који данас представљају западну 

културу сачувани су у библиотекама у Дамаску 

и Багдаду. 

Купола на стени у Јерусалиму 

Ислам је религија коју је засновао Мухамед у VII веку 

нове ере. Реч „ислам” значи покорност, док је муслиман 

њен партицип. Симбол ислама (шехада) гласи: „Нема 

Бога осим Бога, а Мухамед је његов пророк”. Ригорозни 

монотеизам је основна особина ислама. У исламу се 

за бога користи арапско име Алах. Исто име за бога 

користе и арапски хришћани. Време се у исламу рачуна 

од Мухамедовог преласка из Меке у Медину 622. године 

које се зове хиџра (емиграција). Сматра се да постоји 

пет стубова ислама: вера у јединог бога чији је пророк 

Мухамед (шехада), молитва пет пута дневно (салат), пост 

током рамазана (девети месец у исламском календару, 

месец у коме су први стихови из Курана откривени 

пророку Мухамеду, пост се завршава се празником 

Бајрамом), милостиња (зекат) и ходочашће у Меку (хаџ). 

Верски закон у исламу се зове шеријат. Приказивање 

људских ликова у исламу је најстроже забрањено. 

КАБА У МЕКИ 

Каба у Меки 

Каба, грађевина у облику квадра, налази се у џамији 

Масџид ел Харам у Меки. Према предању Кабу је направио 

сам пророк Аврам (Ибрахим) да би заштитио камен пао 

са неба. Аврам је један од најважнијих старозаветних 

пророка, сматра се оцем јеврејског народа. Муслимани 

сматрају да је његов други син, Исмаил, предак пророка 

Мухамеда. Једном годишње муслимани из читавог света 

посећују Кабу. Ова верска обавеза се зове хаџ. 



125

Калифат и имамат 

Две концепције исламске заједнице. 

Ауторитет имама потиче од сродства 

са Мухамедом, док је калиф наследна 

или изборна функција. 

Кијамет 

Назив за судњи дан у исламској 

религији. 

ЈУДАИЗАМ 

Нису сви муслимани признавали калифат. Једна група 

окупљена око породице пророка Мухамеда залагала се за имамат. 

Имамат би требало да води члан Мухамедове породичне лозе, 

имам. Први имам се звао Али Ибн Абу Талиб, а за њим следи низ од 

једанаест имама. Последњи, ишчезли имам, појавиће се судњег дана 

који се у исламу зове кијамет. Присталице калифата познате су под 

именом сунити, док су следбеници имамата познати као шиити. 

Сукоб између ове две фракције ислама актуелан је до данас. 

Свети списи у исламу су поред Старог и Новог завета, 

које муслимани зову танџил и инџил, Куран и зборник изрека 

Мухамеда и његових следбеника, такозвани хадиси. Куран је 

подељен на књиге које се зову суре, а свака сура се састоји од 

стихова који се називају ајети. 

Јудаизам 

Зид плача – остатак Соломоновог храма у 

Јерусалиму 

После устанка против римске 

власти Јевреји су остали без своје матичне 

државе и свог највећег храма у 

Јерусалиму. Зато се њихова литература, 

укључујући филозофску, развија на 

језицима земаља у којима су живели. 

Средњовековни јудаизам заснован је не само на учењима 

из Старог завета већ и на текстовима насталим од II до V века 

нове ере. Овај период познат је под називом талмудска ера или 

период класичне јеврејске литературе. Ову еру покренули су 

бурни догађаји у Израелу под римском управом. Букнула су два 

устанка против римске власти. Први устанак се завршио тако 

што је римски војсковођа Веспазијан наредио да се уништи храм 

у Јерусалиму, најважније јеврејско светилиште. Остатак овога 

храма данас је познат као Зид плача. Други устанак је букнуо у II 

веку нове ере када је цар Хадријан подигао храм Јупитеру на месту 

Соломоновог храма. Овај устанак водио је харизматични Симон 

Бар Кохба. При гушењу овог другог устанка Римљани су били 

још бруталнији. Јеврејско становништво је делом побијено, затим 

поробљено или расељено. 


ПРОРОЦИ И СВЕТИ СПИСИ 


Све четири средњовековне традиције засноване су на текстовима који су имали статус несумњивих сведочанстава о вери. 

Јудаистички текстови су најстарији и познати су као Стари завет, јеврејска Библија или Танах. Састоје се из три 

групе текстова: 

1) Тора – такозвано Мојсијево петокњижје у коме су описани настанак света, животи Адама и Еве, животи првих 

пророка, Аврама и Мојсија; 

2) Невиим – пророчанства; 

3) Кетувим – молитве, мудрости, псалми, Песма над песмама. 

Поред ове збирке од великог утицаја је Талмуд са мудростима свештеника и Кабала, езотерични спис. 

Хришћанско Свето писмо или Библија састоји се из Старог и Новог завета. Нови завет 

је састављен из: 

1) Четири јеванђеља или „добре вести” – описи Исусовог живота; 

2) Дела апостола – описи мисија Христових ученика; 

3) Посланице – текстови апостола о вери. 

Ислам прихвата Стари и Нови завет и додаје им Куран који назива „китаб ел азиз” (величанствена 

књига). Куран се састоји из сура које су подељене на ајете. Поред Курана важни 

су зборници хадиса. 

Танах у свицима 

126

Током ових догађаја настали су текстови 

прилагођени новим условима у којима живе Јевреји. 

Њихова религија до II века проповедала је везу са 

Светом земљом, Израелом, а место ходочашћа био 

је храм у Јерусалиму. У талмудској ери долази до 

промене зато што храм више не постоји, а са своје 

земље су протерани. Нови свети текст, Мишна, 

проповеда везаност за jеврејску заједницу, уместо 

за земљу. Мишна је написана са циљем да омогући 

јудаизму да опстане у новим условима. Поред Мишне 

настају и други текстови рабинске традиције познати 

као Талмуд. 

Мишна и Талмуд су одредили како ће се јудејска 

заједница развијати током средњег века. Ово је била 

једина заједница која није имала своју земљу, па је 

опстајала у хришћанским или исламским државама. 

Положај Јевреја у католичким заједницама нагло се 

погоршао после указа папе Урбана II из 1095. године 

којим је објављено да се убиство неверника не сматра 

убиством. Овај указ објављен је ради покретања 

крсташког рата. У Немачкој су се грађани досетили да 

имају невернике и насрнули су на Јевреје. Овај напад 

познат је под именом Немачки крсташки рат. 

Исламске државе су због своје верске толеранције 

биле далеко погодније место за развој филозофије 

у јудаизму. Јеврејски филозофи су писали углавном 

на арапском језику. Међу овим филозофима, у нашој 

земљи је вероватно најпознатији Јехуда Халеви, аутор 

Књиге о Хазарима. У овој књизи описан је разговор 

хришћанског, исламског и јеврејског филозофа. 

Сва тројица су имала задатак да владара племена 

Хазара приволе својој вери. Према Јехудином тексту 

Хазари су одлучили да прихвате јудаизам. Овај мотив 

искористио је и уметнички обрадио Милорад Павић у 

Хазарском речнику, у одредници Хазарска полемика у 

поглављу Жута књига. 

Јеврејска мистичка филозофија се развијала 

као тајно учење у Шпанији и Италији, које су биле 

најопаснија места за средњовековне Јевреје. Ова 

мистичка филозофија заснована је на Кабали, збирци 

теозофских текстова. Кабала је настајала током 

читавог средњег века, да би у XV веку постала врло 

популарна међу европским мистицима. 

Када се има у виду овако богата разнородност 

средњовековне културе, можемо се запитати 

ЈЕХУДА ХАЛЕВИ 

Јехуда Халеви (Јудах Халеви), песник, лекар 

и филозоф, рођен је у Толеду 1075. године. Када 

је шпански краљ Алфонсо VI преузео град од 

Арапа, Јехуда је наставио да живи у исламском 

делу Шпаније, не зна се тачно где. Међу његовим 

песмама има и световних и религијских. У 

религијским песмама позивао је своје сународнике 

да се врате у Цион (Јерусалим). Напустио 

је Шпанију 1140. године отишавши најпре у 

Александрију, а затим у Палестину где је умро 


КАБАЛА 

Кабала је најпознатији јеврејски средњовековни 

мистички спис. Састоји се из неколико 

књига које су настале од II до XV века. Поред 

основне и средњовековне Кабале постоје и 

касни ји кабалистички текстови. Реч „кабала” 

има порекло у хебрејској речи за „предање”. 

Кабала описује напредовање од видљивог света 

до тајне природе бога. Ово напредовање се 

изводи медитацијом (девекут) кроз десет нивоа 

приказаних на моделу космоса који се зове 

Дрво живота. Ово учење популарно је и данас. 



127

Теозофија 

Учења о спознаји тајне стране бога. 

Заједнице Књиге (арап. Alh al‒Kitab) 

Назив у исламу за монотеистичке религије које 

су засноване на религијској објави у светим 

списима. 

Конквиста и реконквиста 

Исламско освајање и хришћанско ослобађање 

јужне Шпаније. Обе речи потичу од шпанске 

речи која значи освајање. 

ИНТЕРКУЛТУРАЛНОСТ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 

Двориште Омејадске џамије у Дамаску 

Владари арапске династије Омејада подигли су 

џамију у Дамаску. У њој су се дуго молили и хришћани 

и муслимани. На месту ове џамије био је јудејски 

храм до 64. године, када су Римљани освојили град и 

на темељима срушеног јудејског храма подигли храм 

богу Јупитеру. У IV веку нове ере храм је претворен 

у базилику Светог Јована. Године 705. на месту базилике 

подигнута је џамија која је дограђивана све до 

XIV века. Сматра се да се у олтару ове џамије налази 

глава Јована Крститеља. На горњој фотографији 

у позадини се види Исусов минарет. Муслимани 

верују да ће се судњег дана Исус јавити управо са тог 

минарета. 

Омејадска џамија у Дамаску је одлична илустрација 

међусобног утицаја различитих религија и 

култура у средњем веку. 


Олтар Светог Јована у Омејадској џамији у Дамаску 

зашто је проучавамо као целину. Веома дуго се под 

средњовековном филозофијом подразумевала само 

филозофија која се развијала на католичком Западу. 

Филозофије источног православља и ислама су или 

одбациване или су третиране као потпуно одвојене 

традиције. Овакво проучавање филозофије средњег 

века је неадекватно свом садржају. Четири наведене 

традиције су међусобно комуницирале. Поред тога 

што су филозофи различитих култура утицали једни 

на друге, не треба заборавити да су верски ратови 

такође били моћно средство преношења културе. 

Арапско освајање Шпаније познато као „конквиста” 

донело је у Европу многе античке текстове за које се 

до тада сматрало да су изгубљени. Крсташки ратови, 

поред тога што су били рушилачки походи, омогућили 

су бољу комуникацију хришћанске и исламске 

културе. Посебно је интересантна судбина филозофије 

православља. Ова филозофија се најслободније 

развија у бившим византијским градовима које су 

покорили Арапи. Ислам у својој религији има идеју 

заједнице или људи Књиге (арап. Alh al‒Kitab). Alh 

al‒Kitab је исламски назив за неисламске припаднике 

монотеистичких религија. Припадници заједница 

Књиге не сматрају се неверницима. Штавише, 

њихови свети списи, Стари и Нови завет на пример, 

сматрају се делом исламске религијске литературе. 

Признате заједнице Књиге су хришћанска, јеврејска, 

заратустринска и исламска. Муслимани сматрају 

да се ислам појављује као последње пророштво, а 

претходили су му јудаизам и хришћанство. Исус 

(Иса), Мојсије (Муса), Аврам (Ибрахим), Јован 

Крститељ (Јахја Ибн Закарија) и остали пророци 

који су проповедали пре Мухамеда су изузетно 

поштовани. Ово објашњава откуда Исусов минарет 

и олтар Светог Јована у Омејадској џамији. Такође 

објашњава и отвореност калифата за филозофију 

православља. Неки православни филозофи и теолози 

су били на врло високим функцијама у калифату. Није 

се инсистирало на промени вере, напротив сматрана 

је непожељном. 

Било би погрешно заборавити и античку баштину 

која живи у култури средњег века. Византија је 

заправо Римско царство са свим предностима живота 

у њему – водоводима, канализацијом, писменошћу. 

Калифат поред римске традиције на освојеним 

територијама баштини и културу античке Персије и 


128

Египта. Западно католичанство наследило је структуру власти Западног римског 

царства, али и традицију Августинове теологије. Зато је погрешно читаву 

епоху средњег века сводити на неколико мрачних феномена. Они су, наравно, 

историјска чињеница, али је погрешно посматрати средњовековну културу само 

кроз њихову призму. 

Све четири средњовековне традиције прате слични филозофски проблеми. 

Иако различитог културног порекла, све су се сусреле у неколико тачака. Ове 

тачке су: 

• монотеизам; 

• догматика; 

• организована религија; 

• статус филозофије; 

• однос вере и разума. 

Снажна доминација вере у средњем веку често 

одвраћа од проучавања филозофије овог периода. 

Када се овако размишља, заборавља се да је и 

античка филозофија за своју основу имала веру. 

Наравно, антички мислиоци имају далеко већу 

слободу филозофирања него средњовековни. Зато 

средњовековна филозофија има доста сиромашнији 

домет од филозофија других периода. Ово не значи 

да је бављење средњовековном филозофијом мање 

интересантно. 

Питања филозофије средњег века 

ИНКВИЗИЦИЈА 

Убеђивање, непознати аутор, 1754. 

Врло је заступљено схватање да је средњовековна 

филозофија заправо идеологија владајуће религије. 

Филозофија средњег века, према оваквом схватању, 

служила је искључиво оправдању религијских 

догми. Зато се често не верује искрености побуда 

средњовековних филозофа. Овакво схватање је 

површно. Средњовековни филозофи зачуђени 

су пред мноштвом противречности свог света. 

Иако обично не откривају сумњу у догме религије којој припадају, чуђење над 

противречностима догми је извор филозофског чуђења. Како девица може да 

роди? Како је могуће помирити идеју Тројства и једног бога? Има ли филозофија 

икаквог смисла после објаве коначне истине? Каква је била природа Исуса Христа 

– божанска или људска? 

Наравно, не треба заборавити чињеницу да филозофи у средњем веку 

објашњавају религијске догме и доказују их. Труде се да помире разумско сазнање 

са религијским. Од XI века јавља се тенденција доказивања егзистенције бога. За 

овакве сврхе коришћена је античка филозофска литература. 

Поред религијских питања која су била у центру пажње проучаване су и 

друге области. Свакодневни живот је често порицао верско учење. Откривани 

Инквизиција је вероватно најозлоглашенија 

институција у средњем веку. У питању је суд 

католичке цркве за борбу против неверништва 

и јереси. Основана је званично у Француској 

1184. године. Филозофи, научници и теолози 

стварали су под сталном претњом овог 

црквеног суда. Инквизитори су примењивали 

различита средства за мучење све док оптужени 

не призна кривицу. Иако се везује за средњи 

век, највише људи је настрадало у ренесанси и 

касније. Посебно су биле озлоглашене шпанска 

и португалска инквизиција. 



129

Џихад 

Свети рат против неверника у 

исламу. 

Крсташки ратови 

Ратови за ослобађање Јерусалима 

од исламске власти. 

природни закони неретко су били у супротности са текстовима из светих књига. 

Не треба заборавити ни етичке дилеме. Да ли је дозвољена самоодбрана или не? 

Може ли се икако помирити вера са убиством? Исус је говорио да треба волети 

своје непријатеље, а Мухамед да онај ко убије једног човека јесте убио читаво 

човечанство. Ипак, верски ратови су били свакодневица, било да се радило 

о џихаду, реконквисти или крсташким ратовима. Зашто бог дозвољава да се 

догађају велике несреће? 

Нека од питања на која су одговарали средњовековни 

филозофи и научници данас нам делују чудно. Ови проблеми 

нису ни филозофске ни теолошке природе. Са једне стране 

ова питања сведоче о искрености чуђења средњовековних 

мислилаца. Са друге, читајући та питања можемо се добро 

забавити. Ево неколико примера: Да ли је Христово ускрсло тело 

имало ожиљке? Може ли бог да зна више ствари од оних које не 

зна? Да ли смејање приличи више мудрацима или идиотима? Јесу 

ли лудаци луђи за време пуног месеца? Зашто жене немају браду? 


1. Упореди четири традиције средњег века. 

2. Какви су били међусобни односи четири традиције у средњем веку? 

3. Упореди питања средњовековне филозофије са питањима у античкој. 

4. Који су елементи античке културе наслеђени у средњем веку? 



1. Која традиција је цивилизацијски била најразвијенија на почетку средњег века, 

а која на крају средњег века? Покушај да проникнеш у разлоге. 

2. Какав је данас однос између четири традиције? Шта је остало исто у односу на 

средњи век? Шта се променило? 

3. Које побуде наводе људе у средњем веку на филозофско истраживање? 



… да се упознају са духом средњег века 


1. Умберто Еко, Име руже, Плато, Београд, 2008. 

2. Жак ле Гоф, Средњовековно имагинарно, Издавачка књижарница Зорана 

Стојановића, Сремски Карловци, 1999. 

3. Амин Малуф, Крсташки ратови у очима Арапа, Лагуна, Београд, 2006. 

4. Стивен Рансиман, Пад Цариграда 1453, Алгоритам, Београд, 2009. 


1. Небеско краљевство (Kingdom of Heaven), Ридли Скот, САД, Велика Британија, 

Шпанија, Немачка, Мароко, 2005. 

2. Девичански извор (Jungfrukällan), Ингмар Бергман, Шведска, 1960. 

130

3. Порука (The Message), Мустафа Акад, Либан, Либија, Кувајт, Мароко, Велика 

Британија, 1977. 

(Филм о Мухамеду и настанку ислама снимљен је уз поштовање исламске вере 

– нигде се не приказује лик пророка Мухамеда нити се чује његов глас. Филм 

је снимљен у две варијанте, арапској и енглеској, са различитим глумцима и 

врло сличним сценаријем.) 

4. Историја хришћанства (A History of Christianity), Диармед Мекулош, телевизија 

BBC, Велика Британија, 2009. 

5. Андреј Рубљов (Andrey Rublyov), Андреј Тарковски, СССР, 1966. 

… да сазнају како се формирала филозофија средњег века 


Г. Г. Мајоров, Формирање средњовековне филозофије, Графос, Београд, 1982. 

… да се упознају са светим списима средњовековних традиција 


1. Стари и Нови завет 

2. Талмуд 

3. Куран 



131

Однос вере и разума 

УМБЕРТО ЕКО 

Италијански филозоф и писац, рођен је 

1932. године. Дипломирао је на средњовековној 

филозофији са темом о Томи Аквинском. 

Ради као професор на Универзитету у 

Болоњи. Предавао је и на Харварду. Живи у 

Милану. Прославио се романима Име руже 

(1983), Фукоово клатно (1989) и Прашко 

гробље (2011). Аутор је интересантних студија 

о разним областима филозофије. 

ИМЕ РУЖЕ 

Кадар из филма Име руже, Жан Жак Ано, 1986. 

Према роману Име руже Умберта Ека 

снимљен је филм који верно приказује атмосферу 

романа. Иако је филм веома добар, 

онај ко не прочита роман пропустиће 

сјајна разматрања Вилијама од Баскервила. 

АРИСТОТЕЛОВА ПОЕTИКА 

Аристотелово поетичко разматрање 

које има велики утицај на естетику и теорију 

књижевности назива се Поетика. 

Сачувано је само неколико страна текста, 

оних који се односе на трагедију. Део о комедији 

и смеху је изгубљен. 

→ Да ли верујеш у постојање бога? Аргументуј свој одговор. 

→ Чему више верујеш – аргументима или ауторитету? 

→ Да ли се религија и наука међусобно искључују? 

Радња романа Име руже Умберта Ека одвија се почетком 

XIV века. У овом роману преплићу се историјски и 

измишљени ликови, као и истинити догађаји и фикција. Прича 

успешно дочарава атмосферу и интелектуалну климу средњег 

века. Кроз детективску причу развијану по моделу Шерлока 

Холмса, аутор показује однос вере и разума у овом периоду. 

Нерасветљена убиства монаха узнемиравају братство једног 

манастира. Већина сматра да је у питању напад антихриста, 

за шта вешто налазе упориште у Јовановој Апокалипси. 

Фрањевачки монах Вилијам од Баскервила посећује манастир. 

Вилијам је познат по задивљујућим логичким способностима, 

па га старешина манастира замоли да истражи убиства. 

Истрагом је утврђено да су сви убијени монаси боравили у 

библиотеци. На прстима и језику сваког од њих пронађене 

су црне флеке. Вилијам, који је присталица разумског 

истраживања и следбеник античких филозофа, сматра да је 

у питању исти убица и да треба пратити трагове. Братство 

манастира ипак одлучује да истрагу повери инквизицији. 

Инквизитор брзо оптужује два монаха и једну слушкињу да су 

опседнути ђаволом. Они под мукама признају своју кривицу и 

бивају стављени на ломачу. Док се оптужени налазе у притвору, 

убиства се настављају, али никоме не пада на памет да доведе 

у питање пресуду инквизиције. Вилијам ускоро открива да 

се у библиотеци манастира налази „књига убица”. Ради се о 

изгубљеном делу Аристотелове Поетике који говори о смеху. 

Листови ове књиге су затровани, тако да свако ко листа књигу 

и притом лиже прст умире. Ово објашњава трагове на прстима 

и језику. Књигу је затровао један од конзервативнијих монаха 

у страху да би Аристотелов ауторитет могао да угрози правило 

братства према коме смех не приличи монаху. 

Име руже на креативан начин приказује однос вере и 

разумског сазнања у средњем веку. Средњовековна култура 

сматра себе наследницом античке цивилизације. Време 

нетрпељивости према филозофији и разумском сазнању 

је прошло, али се разум сматра недовољним за највише 

спознаје. Када је потребно да се изабере између религијског 

ауторитета и аргументованог сазнања, средњовековни човек 

ће се радије определити за ауторитет вере. Зато се одлука 

инквизиције не доводи у питање чак ни када очигледно није 



132

исправна. Религијски ауторитет пружа осећај извесности. 

Колико год то данас изгледало невероватно, у средњем 

веку се углавном више веровало светим списима него 

сопственим очима и разуму. У недостатку светих списа 

на располагању је био Аристотел или неки други антички 

узор. Филозофско истраживање увек је било под јаком 

контролом црквених власти. Малобројни филозофи који 

су се усуђивали да искораче из уходаног начина мишљења 

доводили су себе у опасност да буду изопштени или 

спаљени. 

Како је настала оваква интелектуална клима 

средњег века? Чиме је оправдавано давање предности 

вери у односу на разум и искуство? Да ли се радило 

о репресији верских власти и владајућих филозофија 

или о човековом унутрашњем доживљају? 

(Не)изрецивост божјих особина 

Први проблем на који је указала средњовековна 

филозофија био је проблем говора о богу. Већ у 

античкој филозофији постало је јасно да овај говор има 

одређене специфичности. Када се употребе речи из 

свакодневног говора, оне не успевају да опишу божју 

природу. Овај проблем је био очигледан Плотину и 

Оригену. Ориген је предлагао да се својства приписана 

богу схвате алегоријски. Често се, на пример, 

говори о божјем прсту. Овде се не мисли на прст у 

физичком смислу пошто бог није телесно биће, већ 

у алегоријском. Исто важи за божју душу или божју 

доброту. 

Катафатичка и апофатичка теологија 

Непознати средњовековни филозоф познат 

под називом Псеудо-Дионисије покушава да реши 

проблем на следећи начин. Када се говори о божјим 

особинама као што су доброта, моћ, постојање, живот 

или мудрост, мисли се на метафорично значење 

ових речи. Исто важи и за божји гнев, тугу или 

огорчење. Није могуће да биће које је савршено буде 

тужно или огорчено, пошто се ради о слабостима. 

Оваквим исказима особине које припадају чулном 

свету приписују се богу. Бог је, као савршена природа, 

неописив чулним или разумским појмовима. Ипак, 

овакав опис никако не умањује божју трансценденцију, 

ДИОНИСИЈЕ АРЕОПАГИТА ИЛИ 

ПСЕУДО-ДИОНИСИЈЕ 

Дионисије Ареопагита је према предању био 

атински судија који је постао хришћанин слушајући 

проповеди Павла из Тарса на агори. За текстове О 

небеској хијерархији и Мистична теологија, који су 

приписивани Дионисију, утврђено је да потичу из 

VI века, па су отада потписивани са Псеудо-Дионисије. 

Префикс „псеудо” дословно значи лажни. 

СТОЛПНИЦИ ИЛИ СТИЛИТИ 

Испосници који су живели на врху стуба називали 

су се столпници или стилити. Ово је веома 

тежак облик испосништва. Заснован је на идеји 

смиривања духа и тела у циљу приближавања богу. 

Најпознатији монах 

који је практиковао 

овакве 

вежбе је Свети 

Симеон Стилит. 

Живео је у Сирији 

у V веку, а са 

стуба високог 14 

метара није сишао 

37 година. 

ИСИХАЗАМ 

Исихазам је настао у VI веку у Сирији као 

облик монашког живота. Исихасти су покушавали 

да своје тело и душу прочисте како би кроз 

њих проговорио бог. 

У ту сврху трудили 

су се да умртве 

своје тело и прекину 

унутрашњи дијалог, 

заправо спонтани 

ток мисли. Прибегавали 

су строгом 

посту, непрекидној 

молитиви и кретање 

су сводили на минимум. 

Најпознатији 

исихаста био је 

Јован Лествичник, 

аутор упутства за 

монахе под називом 

Лествица. 

Кадар из филма Симон пустињак, 

Луиса Буњуела, 1965. 

Икона на којој су приказане 

лествице из манастира Свете 

Катарине на Синају, XII век 



133

Катафатичка и апофатичка теологија 

Учење према коме при говору о богу треба 

користити предикате који му се могу (катафатички), 

као и оне који му се не могу приписати 

(апофатички). 

ЈОВАН ДАМАСКИН 

нити шкоди божјој природи. Са друге стране, употреба 

појмова чулног света онемогућава да се спозна божја 

природа. „Божанственим предметима се указује више 

славе онда када се о њима казује кроз одричне речи”, 

вели Псеудо-Дионисије. Зато би поред потврдног 

(катафатичког) говора о богу требало говорити и 

одречно (апофатички). У овом одречном говору треба 

користити особине које су најдаље од бога. Треба, 

на пример, говорити како бог није завидан, није зао, 

осветољубив. Говорећи о богу и потврдно и одречно, 

верник ће полако одбацивати чулне и разумске представе. 

Његова душа ће се уздићи у чисту веру којој говор није 

ни потребан. Учење Псеудо-Дионисија инспирисало је 

исихасте и столпнике. 

Проблем мноштва божјих имена 

Јован Дамаскин је рођен 645. или 676. године 

у Дамаску. Ученик је монаха Козме кога 

је Јованов отац купио као роба видевши га 

да плаче. На примедбу да монах не би требало 

да плаче када западне у ропство, Козма је 

одговорио да плаче због знања које неће имати 

коме да пренесе. Захваљујући стеченом 

образовању које је добио од Козме, Јован је 

постао саветник калифа. Аутор је више значајних 

теолошких и филозофских расправа, 

као и литургијских текстова. Према једном 

предању био је жртва интриге због које је калиф 

наредио да му се одсече рука. Јован се 

са одсеченом руком молио пред иконом Богородице 

и рука му је зарасла. Ова икона је 

постала чувена као Тројеручица. Дамаскин је 

умро у манастиру Св. Саве поред Јерусалима 


Овакво саопштавање божјих особина није било 

задовољавајуће за Јована Дамаскина. Дамаскин прихвата 

проблематичност приписивања појмова чулног света 

божјој природи. Слично Оригену сматра да се ови 

појмови морају схватати метафорично. Већи проблем је 

по његовом схватању мноштво имена које приписујемо 

богу. Ако бога назовемо вечни, бестелесни, бесмртни, 

добри и томе слично, изгледаће да је састављен из 

мноштва елемената. Ако ове елементе прихватимо као 

суштине, следиће да је бог мноштво суштина. Овакво 

именовање одвешће нас право у безбожност и паганство. 

Према томе, придајући оваква имена богу, ми га негирамо 

сматра Дамаскин. Зато је најбоље о богу рећи да је „онај 

који јесте”. Његова суштина је постојање. Ова суштина 

се показује преко три ипостаси (лица): Оца, Сина и 

Светога духа. 

Јован Скот Ериугена је такође сматрао да је божја 

природа неизрецива. Решење које је Јован предложио 

састојало се у следећем. Богу се не могу приписивати 

доброта, мудрост, правичност зато што се ове особине 

схватају разумски. Може се рећи да бог није добар, 

правичан, мудар. Он то заиста и није у оном смислу у коме 

те особине важе за људска бића. Наравно, Јован не сматра 

да бог не поседује ове особине, већ да су оне другачије 

него што их ми схватамо. Зато је упутно за бога рећи да је 

надмудар, надправичан, надистинит и тако даље. 



134

Учено незнање 

Интересантно виђење проблема неизрецивости 

божјег имена и особина дао је Никола Кузански. 

Његово познато дело О ученом незнању инспирисано 

је колико идејама Дионисија Ареопагите, толико и 

Сократовим и Питагориним. Кузански сматра да 

је приписивање особина богу приписивање само у 

пренесеном значењу. Богу се тако приписују особине 

на исти начин као што се приписују земаљским бићима. 

Тако се за бога каже да је правичан, добар, један у оном 

смислу у коме би се то рекло за неког човека на пример. 

Очигледно је да у оваквом разматрању Кузански следи 

Дионисија. Он међутим сматра да није сваки потврдан 

говор о богу једнако истинит. Иако није могуће изрећи 

божју природу, мање је погрешно за бога рећи да је 

један или добар него да је дрво или камен. Изрицањем 

особина која више одговарају божјој природи човек 

јој се приближава. Кузански сматра да су пагани кроз 

своја божанства давали богу имена. Јупитером су га 

називали због доброте, Меркуром због разборитости, 

Сатурном због дубине спознаје. Оваквим именовањем 

су се приближавали монотеизму, зато што су 

именовањем богова заправо изрицали особине јединог 

бога. Изрицање потврдних исказа о богу приближава 

човеково знање божјој природи. Тражење оваквих 

особина Кузански назива потврдном теологијом. 

Одречна теологија је изрицање онога што никако 

не припада богу. Упражњавањем потврдне и одречне 

теологије могуће је доћи до правог сазнања. Право 

сазнање је према Кузанском знање да се бог не може 

сазнати. Знање и свест о томе да је разумевање само 

приближно знање о богу назива се „учено незнање”. 

Неспознатљивост бога произлази из схоластичког 

схватања да свако знање настаје закључивањем из 

сигурних претпоставки. Оно што је сигурно се тако 

упоређује са несигурним. Свако сазнање је према томе 

засновано на поређењу онога што се зна са оним што 

се не зна. Знање се само приближава бесконачности, 

али је никада не досеже. Из овог разлога је сматрао и да 

су пагани били на путу да открију монотеизам. Богу је, 

дакле, могуће приближавати се само оним знањем које 

је свесно да не може спознати божју природу, а то је 

„учено незнање”. 

НИКОЛА КУЗАНСКИ 

Немачки филозоф из Куеса (латински назив 

Куза) рођен је 1401. године. Докторирао је на 

Универзитету у Падови, а предавао на Универзитету 

у Келну. Као учесник екуменског сусрета 

у Фиренци залагао се за уједињење католичанства 

и православља у циљу одбране од Отоманског 

царства. Током једног путовања у Цариград 

написао је своје најважније дело О ученом незнању. 

Умро је 1464. 

ОБЈАШЊЕЊЕ НИКОЛЕ КУЗАНСКОГ О 

ПРИБЛИЖАВАЊУ МНОГОБОЖАЧКИХ 

РЕЛИГИЈА МОНОТЕИЗМУ 

Што је већи број углова многоугла уписаног 

у кружницу, то је многоугао сличнији кружници, 

тврдио је Никола Кузански. Слично томе, 

што пагани више богова именују, то се више 

приближавају монотеизму. 

Што је већи број углова многоугла уписаног 

у кружницу, то је многоугао сличнији кружници 



135

Калам 

Арапски превод грчке речи „logos”. Термин је коришћен 

за филозофију која је била ближа аргументативном 

приступу. 

Ирфан 

Филозофски приступ у исламу чије присталице дају 

предност религијској објави у односу на аргументацију. 

СУФИЗАМ 

У све четири традиције средњовековне 

филозофије може се пратити однос између 

разумског знања и вере. У филозофији ислама 

направљена је разлика између филозофије 

калама и ирфана. Арапска реч „калам” значи 

перо за писање, али је и превод грчког термина 

„logos”. Филозофи калама били су наклоњенији 

разумском сазнању него вери. Они који су 

били филозофи ирфана (спознаје) више су 

нагињали вери, али ни једна ни друга струја није 

искључивала ни разумско ни верско сазнање. 

Неки од теолога који су предност давали вери 

покушавали су да се ослободе филозофског 

начина мишљења. Сматрали су да ће тим путем 

лакше доћи до непосредног сазнања бога. 

Оваква мистичка схватања такође су била 

уобичајена у све четири традиције у средњем 

веку. У хришћанству су то били већ поменути 

столпништво и исихазам, док се у исламу јавио 

суфизам. Однос између разумске и мистичке 

спознаје непознати мистик је објаснио речима: 

„Стварима које ја видим филозофи само наслућују 

облик, као слеп човек који их додирује штапом”. 

Вера и филозофија 

Плес дервиша мевлевијског реда 

Суфизам је облик исламског мистицизма заснован 

на одбацивању сваке интерпретације Курана и 

окретању према религијској екстази. Назив потиче 

од арапске речи за вуну (s u fi ) пошто су први суфисти 

носили скромну вунену одећу. Суфизам је настао у 

Персији у VIII веку и брзо се проширио на Паки стан, 

Индију, Турску, балканске и арапске земље. Има 

много варијанти, а заједничко за све је потрага за богом 

у властитом бићу. Најпознатији суфи ред је мевлевијски 

који је основао персијски мистик Мевлана 

Руми. Руми је аутор филозофско-песничког дела 

Месневија. Живео је у Коњи, у данашњој Турској у 

XIII веку. 

Дервиш 

Монах у исламској религији. 

Имајући у виду све што је до сада речено о 

односу разумског сазнања и веровања, поставља 

се питање да ли је филозофија имала икаквог 

смисла у средњем веку? Ово питање се појавило 

са хришћанством. Ако је хришћанство објава 

једине и несумњиве истине, онда филозофија 

ономе ко верује није потребна. Филозофија 

је истраживање о суштини свега постојећег – 

љубави, смрти, вечности, бесмртности душе. 

Религија даје одговоре на сва ова питања, тако 

да даље истраживање може да изгледа сувишно 

и бесмислено. Управо је овакво становиште 

имао Тертулијан. Религијска хистерија против 

филозофије завршила се почетком VI века. 

Уследиле су полемике и помирљивији однос 

према филозофији. Наравно захваљујући великом 

јавном утицају, у овој полемици последњу реч је 

имала религија. 



136

Слушкиња теологије 

У VII веку, ни век после забране 

филозофије у Византији, територија 

Византије и даље није била погодно 

место за филозофирање. Филозоф 

православне традиције Јован Дамаскин 

живео је у Дамаску под арапском 

влашћу, па је могао слободно да се 

бави филозофијом. У свом спису Извор 

спознаје полемише са хришћанским 

противницима филозофије. Аргументе 

у корист филозофије налази прво 

у Новом завету. Цитирајући речи 

Павла из Тарса: „Све испитујте, добра 

се држите” сматра да је бављење 

филозофијом у складу са верским 

дужностима хришћана. Они који 

желе да укину филозофију тврде како 

филозофија није никакво сазнање. 

Дамаскин им поставља питање да ли 

су до те тврдње дошли сазнањем и 

схватањем филозофије, или без тога. 

Ако су до тврдње дошли сазнањем 

и схватањем филозофије, онда је 

филозофија сигурно некакво сазнање, 

тако да нису у праву. Ако до ње нису 

дошли сазнањем филозофије, онда 

немају право да говоре о ономе што не 

знају. 

Дамаскин даје неколико 

одређења филозофије. Нека од 

ових одређења се појављују раније, 

у античкој филозофији. Таква су 

одређење филозофије као науке која 

проучава биће као биће (онтологија), 

видљиви и невидљиви свет (физика 

и метафизика). Филозофија служи 

да помогне при спознаји бога. Њена 

сврха је аргументовање хришћанског 

учења. Отуда потиче познато одређење 

филозофије у средњем веку према коме 

је она слушкиња теологије. 

МИСТИЦИЗАМ НА 

БАЛКАНУ 

У балканској литератури постао 

је популаран Насрудин-хоџа 

или Мула Насрудин. Не зна се да 

ли је у питању истинита личност. 

Предања о Насрудину су сатиричне 

суфи приче које се преносе 

од XIII века. У једној од прича 

Насрудин треба да одржи проповед 

у џамији. „Знате ли о чему 

ћу вам говорити?”, упита окупљене. 

„Не знамо”, одговорише они. 

Насрудин бесно напусти џамију 

рекавши да неће да говори незналицама. 

Други пут када је поставио 

исто питање чуо се одговор: 

„Знамо”. Поново је напустио џамију рекавши: „Онда нема разлога 

да вам говорим оно што већ знате”. Трећи пут је половина одговорила 

да зна, а половина да не зна о чему ће говорити. Насрудин 

рече: „Онда нека они који знају испричају овима који не знају”. 

Насрудин у овој причи покушава да вернике упути на самостално 

истраживање свог бића. 

Причу са сличном поруком налазимо 

и у православној традицији, 

а везује се за Светог Саву. 

Док је путовао по Србији, Свети 

Сава је наишао на двојицу 

браће која су кофама избацивала 

мрак из куће. Предложио им 

је да направе отворе на кући да 

би мрак изашао сам, а светлост 

ушла. Ова шаљива прича открива 

мистички карактер идеја 

Светог Саве. Порука заправо 

гласи да човек који се отвори 

према богу бива ослобођен 

таме. Ова прича је поприлично 

у духу исихасти чке традиције 

Свети Сава, фреска из манастира 

Студенице, XIII век 

Скулптура Насрудин-хоџе у 

Бухари, Узбекистан 

са којом је Свети Сава било 

близак. 



137

ЕЛ ФАРАБИ 

Персијски филозоф рођен 872. године на 

Западу познат као Алфарабијус. Један је од 

првих коментатора Аристотела. Његови коментари 

Метафизике олакшавали су осталим 

филозофима тумачење овог сложеног дела. 

Представник је филозофије калама. Његов 

најважнији следбеник је Авицена (Ибн Сина). 

Умро је у Дамаску 950. или 951. године. 

АБУ ХАМИД ЕЛ ГАЗАЛИ 

Ел Газали је рођен у Тусу, у Персији, данашњем 

Ирану, 1058. године. Био је под снажним утицајем 

неоплатонизма и изузетног филозофског образовања. 

Упркос томе постаје противник филозофије 

и посвећује се мистицизму. Последње године 

живота провео је као суфиста. Најпознатије 

дело му је Несувислост филозофа, а у исламском 

свету се најзначанијим сматра Препород исламских 

наука. Умро је 1111. године. 

Сличне идеје развијао је и Дамаскинов суграђанин 

Ел Фараби. Посматрајући хронологију интелектуалне 

традиције истакао је да је најпре настала софистика, 

затим филозофија, па религија. Вештина калама, што 

је назив за исламску схоластику, јесте умеће извођења 

доказа како би се објасниле религијске догме. Ел Фараби 

сматра да је велика грешка ако се догме преузимају 

непосредно из вере без доказивања. Права теологија 

настаје доказима, а неистинита без њих. Они који 

желе да шире само привид вере заступаће религију без 

доказа, а филозофију ће занемаривати или забрањивати. 

Ел Фарабијево разматрање није прошло 

незапажено, посебно од стране противника филозофије 

у исламском свету. Абу Хамид ел Газали је објавио 

полемички спис Несувислост филозофа у коме доказује 

да филозофи нису у стању да докажу религијске идеје. 

Побија филозофске доказе о вечности, постојању бога, 

бесмртности душе. Проблем Ел Газалијеве критике је у 

томе што су његова оповргавања филозофских доказа 

бриљантни примери филозофских истраживања. У 

свом покушају да одбаци филозофију упао је у замку на 

коју је упозоравао Аристотел. „Ако не филозофираш, 

филозофираћеш о томе зашто не филозофираш”. 

Авероизам 


АНСЕЛМО КЕНТЕРБЕРИЈСКИ 

Анселмо Кентерберијски је рођен у граду 

Аости на северу Италије. Постао је монах 

бенедиктанског реда у Бургундији. Надбискуп 

Кентерберија постао је 1093. године. У то 

време Нормани су освојили Енглеску, па је 

током своје службе Анселмо често био у сукобу 

са норманским краљевима Вилијамом II и 

Хенријем IV. Сукоби су избијали око поделе 

овлашћења папе и краља, где је Анселмо бранио 

интересе цркве. Два пута је морао да емигрира 

тражећи политичку подршку између осталог и 

од тосканске грофице Матилде. Филозофски 

најважнија Анселмова дела су Монологион и 

Прослогион (Наговор). Анселмо је умро 1109. 

године у Кентерберију. 

Није ни Ел Газалијев спис прошао без полемике. 

Ибн Ружд (познатији као Авероес, који је већ 

спомињан у уводној лекцији) објавио је полемички 

текст Несувислост несувислости у коме побија све 

Газалијеве доказе. Према Авероесовом схватању, 

бављење филозофијом је пожељно из више разлога. 

Слично као Јован Дамаскин налази упориште у 

светим списима. За Авероеса поред Старог и Новог 

завета то су Куран и хадиси. „Размислите о стварању 

небеса и земље”, пише у једном ајету. У другом се 

саветује: „Изведите поуку ви памећу обдарени”. 

Умско посматрање или теорија је према Авероесу 

верска обавеза муслимана. Поред овог аргумента, 

који је теолошки, Авероес упозорава на потребу 

за проучавањем претходника у свим наукама. Тако 

математичари и природњаци не почињу изучавање 

науке из почетка, него се ослањају на претходнике. 

Исто би требало да важи и за умско посматрање 

света. На примедбу да је филозофско истраживање 


138

произвело јеретичка учења, Авероес даје духовити 

коментар. Сматра да би забрана филозофије из тог 

разлога била као када би било забрањено пити воду 

зато што се неко некада у њој утопио. Филозофско и 

теолошко истраживање довешће до истих идеја, сматра 

Авероес. Овакво схватање је много пута погрешно 

интерпретирано, па се често сматра да је произвело 

учење о двострукој истини. 

Сродност филозофије и религије Анселмо 

Кентерберијски види у сличности ума и Светог духа. 

Ум је највиши облик спознаје и зато је најближи богу. 

Човек је божја слика, а део човека који је најсличнији 

богу је ум. Зато је ум који посматра самог себе на 

путу спознаје бога. У свом спису Разговори са самим 

собом (Монологион) Анселмо објашњава делатност 

ума. Човеку је дата слободна воља, док избор између 

добра и зла, праведног и неправедног врши умом. Што 

је човеков ум развијенији, то ће његов избор бити 

исправнији. Ум који посматра самог себе спознаће на 

који начин се избор врши. Тако се умом који проучава 

себе човек приближава богу. Умовање о уму није ништа 

друго него филозофија. Анселмов закључак о односу 

вере и филозофије гласи: „Вера тражи разум”. 

Докази о егзистенцији бога 

Филозофска позиција Томе Аквинског је вероватно 

најбоља илустрација средњовековног схватања улоге 

филозофије. Слично филозофима калама у исламском 

свету, којима је Тома и био инспирисан, сматрао је да 

филозофија служи да помогне доказивању религијских 

идеја. Вођен претежно Аристотеловом филозофијом, 

извео је пет чувених доказа о егзистенцији бога. Ови 

докази одлично илуструју како је филозофија служила 

религијској догми. 

Први доказ заснован је на кретању. Чулима се 

може посматрати кретање у природи. Све што се 

креће покренуто је од нечега. Биће које је покренуто 

било је у могућности и прима кретање од бића које се 

заиста креће. Дакле, биће коме је кретање реалитет 

преноси га оном бићу коме је кретање потенција. Оно 

што је топло, ватра на пример, преноси топлоту на 

дрво које има могућност да је прими. Немогуће је да 

нешто истовремено буде у истом погледу и потенција и 

реалитет. Оно што је у реалитету топло, по потенцији 

Двострука истина („авероизам”) 

Учење према коме нешто може да буде филозофски 

неистинито, а религијски тачно. Ово 

схватање грешком је приписано Авероесу, па 

се често погрешно назива „авероизам”. 

Монологион 

Разговор са самим собом, од грчких речи 

μονας – један, сам и λογος – говор. 

ТОМА АКВИНСКИ 

Искушење Томе Аквинског, 

Дијего Веласкез, 1632. 

Тома Аквински, филозоф чија је мисао 

званична филозофија католичке цркве, родио 

се у Рокасеки у Италији 1225. године. 

Одрастао је у грофовској породици. Прича о 

Томи Аквинском прати један од модела живота 

светаца сличан причи о Светом Сави. 

У деветнаестој години се придружио доминиканском 

реду, али је породица покушала 

да га спречи. Отели су га и држали у заточеништву 

покушавајући да га натерају да 

прекрши правила монашког живота. После 

годину дана браћа су ангажовала проститутку 

како би га завела. Тома је зграбио угарак 

из камина и отерао је. Тим угарком је после 

нацртао крст изнад врата не би ли показао 

своју решеност да не одустане. Породица га 

је ослободила и он започиње монашки живот. 

Стиче фасцинантно образовање, а његова 

филозофија убрзо има велики утицај. 

Пише дела О бићу и суштини, Зборник теологије, 

коментаре Аристотелове и Авиценине 

филозофије, полемичке списе. Умро је у 

манастиру Фосанова 1274. године. За свеца 

је проглашен 1323. године. 



139

је хладно. Зато ниједно тело не може само себе да покрене. Овај низ не може ићи 

у недоглед, већ мора негде почети. Тако се долази до почетка кретања који се 

назива богом. 

Други доказ заснован је на стварању. Све што постоји је створено од стране 

нечега другог. Ништа не може да створи само себе. Ланац створитеља не може ићи 

у бескрај. Дакле, мора да постоји неки први створитељ, а то је бог. 

Трећи доказ заснован је на разликовању нужног и могућег бића. Овај доказ 

се назива космолошким доказом за егзистенцију бога. Нека бића могу бити и не 

бити, то јест могу настати и нестати. Таква бића нису вечна. Сваки појединачни 

човек некада није постојао и једном неће постојати. Ако би сва бића била могућа, 

може се закључити да је постојало неко време када није било ничега. Ово је 

немогуће, зато што оно што настаје мора да буде створено од стране нечега што 

постоји. Дакле, потребно је једно биће које је нужно, а то биће је бог. Доказ 

сличан овоме дао је и Авицена у својој филозофији. 

Четврти доказ заснован је на компарацији вредности. Ствари имају 

различите степене вредности. За неке од њих каже се да су вредније од других. 

Овај низ не може ићи у недоглед, те сигурно постоји биће које је у свему 

највредније, а то је бог. 

Коначно, пети доказ заснован је на сврховитости у свету. Свако биће има 

неку сврху. То важи и за бића која немају моћ сазнања. Према томе, постоји неко 

умно биће које одређује сврху бићима, а то је бог. 

Вера и херменеутика 

МАРГАРЕТ ПОРЕТ 

Маргарет Порет рођена је у 

Француској 1255. године и једна је од 

малобројних филозофкиња средњег 

века. У књизи Огледало простих 

душа развила је мистички систем 

уздизања душе према богу. Према 

њеном схватању, вера се не састоји у 

тумачењу текстова и промишљању, 

већ у љубави која треба да доведе до 

спајања са богом. Слично суфистима 

у исламу, Маргарет је сматрала да за 

такав пут нису потребна никаква 

правила прописана од стране цркве. 

Тврдила је да душа треба да се ослободи 

чак и од врлине. Осуђена је 

за јерес и спаљена на ломачи 1310. 

године. Савременици су написали 

да је на ломачу отишла поносно и 

без страха. 

Херменеутички проблем је сигурно најочекиванији проблем 

у средњовековној филозофији. Свети списи, било да се ради о 

Старом и Новом завету или Курану, у себи имају много садржаја 

који се опиру разуму и искуству. Настанак света за седам дана, 

бог који је истовремено један и тројица, почетак у времену, 

безгрешно зачеће и васкрсење мртвих само су неки од тешко 

прихватљивих садржаја ових текстова. Већ је рана хришћанска и 

јудејска филозофија била свесна ових проблема. Павле из Тарса 

је позивао на алегоријско тумачење текста. Ориген је такође 

одвраћао од дословног тумачења сматрајући да је такво тумачење 

Старог завета било једно од разлога Христовог распећа. Христ је, 

на пример, исцељивао и суботом што је у старозаветној религији 

забрањено. Одвратио је масу од каменовања грешнице речима: „Ко 

је безгрешан нека први баци камен”. Овакви чинови наишли су на 

осуду оних који су дословно тумачили текст. 

Традиција тумачења је била врло развијена током средњег 

века. Најпре су тумачени верски текстови. Први облик тумачења 

био је алегоријски. Циљ оваквог тумачења је било успостављање 

везе између хеленистичке традиције и религије. Овакво тумачење 

назива се апологетика. 



140

Други значајни моменат је тумачење античких 

филозофских текстова. Ово тумачење није било засновано 

на слободном и критичком промишљању. Сматрало се да су 

антички филозофи били на путу хришћанских идеја, али да 

их нису схватали због свог паганизма. Запажање о паганском 

наслућивању хришћанства први је изнео Павле из Тарса. На 

путу према Атини наишао је на храм који је био посвећен 

непознатом богу. Павле је протумачио да су Грци наслутили 

Христов долазак и подигли му храм. Током проповеди на агори 

схватио је да се преварио. Пажљиво су га слушали све док није 

поменуо васкрсење, а онда су га исмејали. После овога догађаја 

хришћани су дуго били непријатељски настројени према 

филозофији, а сам Павле их у својим Посланицама упозорава 

на опасности од „лажне мудрости”. Међутим, почетком VI века 

настаје средњовековна патристика. Она се надовезује на античку 

патристику, посебно на Августинову филозофију. Патристика је 

заснована на тумачењу Платонове филозофије. Платоново учење 

о свету идеја и демијургу сматрано је претечом хришћанства. 

Такође су били популарни Аристотелови логички списи и 

неоплатонизам. 

Током XI века утицај исламске културе на Европу је све 

већи. Током крсташких ратова и реконквисте, поред ратног 

плена, до Европљана су стигли и текстови филозофа исламске 

традиције. Ти текстови су засновани претежно на тумачењу 

Аристотелове филозофије, али се поред логичких списа користи 

и Метафизика. Настају први универзитети у Европи на којима се 

развија схоластика. Схоластички филозофи своје идеје базирају 

на тумачењу Аристотела и његових исламских тумача, понајвише 

Ел Фарабија, Авицене и Авероеса. Најпознатији схоластички 

интерпретатор је Тома Аквински. Његова филозофија 

проглашена је званичном филозофијом католичке цркве. 

Авероес је, као што смо већ видели, тврдио да би 

филозофско истраживање и религија морали да се сложе. 

Филозофско истраживање довешће до религијских идеја. 

„Истина се”, каже Авероес, „не противи истини већ се слаже”. 

Филозофско истраживање води разумевању бића. Ово схватање 

је или поменуто у теологији, или није. Ако није, онда нема 

противречности и треба се ослонити на резултат истраживања. 

Када је схватање о бићу поменуто у теологији, могућа су два 

исхода: схватање може да се слаже или не слаже са теолошким 

схватањем. Када се слаже, онда нема противречности, али када 

се не слаже, потребно је тумачење религијског текста. 

Авероес је представник средњовековне егзегезе. У свом 

делу Књига просудбене расправе писао је о методи тумачења 

религијског и филозофског текста. 

МАЈСТЕР ЕКХАРТ 

Портал Мајстера Екхарта на 

цркви у Ерфурту, Немачка 

Инспирисан идејама Маргарет 

Порет, Екхарт фон Хохајм је развијао 

учење према коме је молитва 

довољна у вери. „Мај стер” је немачка 

варијанта латинске речи за 

академско звање магистра теологије 

које је стекао на Универзитету 

у Паризу. Сматрао је да је бог биће 

коме је суштина постојање, позивајући 

се на речи из Светог писма: 

„Ја сам онај који јесам”. Пут до бога 

води кроз знање и љубав. „Бог и ја 

смо једно. Знањем узимам бога у 

себе, љубављу улазим у бога”. Његово 

учење је проглашено за јеретичко, 

због чега је изопштен из цркве. 

Живео је од 1260. до 1327. године у 

Немачкој. 



141

Захир 

Назив за исламску 

егзотерију. 

Батин 

Назив за исламску 

езотерију. 

Према исламској филозофској традицији, Куран има два значења. Прво је 

дословно или спољашње (захир), а друго је скривено или унутрашње (батин). 

Дословно значење Курана је предмет права (шеријат) и правне науке. Скривено 

је – предмет филозофије. Проблеми настају када није јасно да ли неки део 

треба схватити дословно или га тумачити. Код таквих места у тексту настају 

филозофске и теолошке полемике. Делове Курана који су повезани са темељима 

вере не треба тумачити уопште. 

Авероес сматра да постоје три групе људи којима се тумачи текст. Неки 

радо прихватају говорничке доказе и таквих је највише. Њима не треба 

тумачити скривени смисао Курана. Други радо прихватају дијалектичке доказе. 

Дијалектичке доказе Авероес схвата онако како их је одредио Аристотел. Овима 

треба тумачити само одабране делове скривеног смисла. Коначно, постоје они 

којима је блиско доказивање аналитичким путем. Они су способни да разумеју 

смисао скривеног значења. 

Неки мислиоци средњег века су сматрали да текстове уопште не треба 

тумачити. У хришћанству то су били већ поменути стилити и исихасти. У окриљу 

будизма развијао се чан или зен чији следбеници одбацију сва тумачења религије. 

Исламска традиција је дала суфизам. У католичанству су се појавили Маргерет 

Порет и Мајстер Екхарт. Сви ови мистици инсистирали су на непосредном 

сведочанству путем вере и религијске екстазе. 

Проблем универзалија 

БОЕТИЈЕ 


Боетије са ученицима, илустрација у књизи 

Утеха филозофије, 1385. 

Северин Боетије, рођен 480. године нове ере у Риму, 

сматра се првим средњовековним или последњим античким 

филозофом. Образовао се у Александрији у 

неоплатоничарској школи. На основу античких текстова, 

посебно неоплатоничких, покренуо је проблем 

универзалија. Током владавине остроготског владара 

Теодорика Великог у Риму, заробљен је и вероватно 

погубљен 524. или 525. године. Током заробљеништва 

написао је познато дело Утеха филозофије. 

Увек када проучавам Платонове доказе о 

бесмртности душе узнемирава ме питање – шта 

ако је све то само мисао? Ови докази су логички, 

коректни и готово да не остављају простора 

за сумњу. Аргументи које је дао Платон су 

непротивречни, према томе нема основа да се 

сумња у бесмртност душе. Ипак, не знам никога 

ко је прочитавши ове доказе престао да се плаши 

смрти. Слично је и са Томиним доказима о 

егзистенцији бога. Сам Аквински је сматрао да 

ономе ко верује докази не требају, а ономе ко не 

жели да верује докази не помажу. 

Сада можеш да разумеш зашто су људи у 

средњем веку показивали мање поверења у разум. 

Желели су да се лично осведоче о бесмртности 

душе и постојању бога. Како се непосредно уверити 

у бесмртност душе? Човек жели да зна да ли је 

душа бесмртна како се не би плашио смрти. Током 

живота се смрти у најмању руку прибојава, а не зна 

да ли да живот прилагоди чулном свету или да се 

припрема за смрт, како је предлагао Платон. 


142

Оно што није могао да понуди разум, нудила је вера. 

Аскетски живот као облик рада на себи пружао је могућност 

да се још за живота осети блаженство и ослободи од страха. 

Нажалост, малобројни су они који су у овоме успели. Зато су 

филозофи средњег века покушали да дају снажније упориште 

рационалним доказима о метафизичким питањима. Одлучили 

су да се суоче са питањем: „Да ли идеја постоји независно од 

чулног света?” 

Ово питање покренуло је расправу о природи најопштијих 

појмова. Ови појмови се код Платона називају идејама, а код 

Аристотела родовима или другим супстанцијама. У средњем 

веку названи су универзалијама. 

Проблем универзалија поставио је Боетије када је 

преводио и проучавао текст новоплатоничара Порфирија. 

Порфирије је написао тумачење Аристотелових Категорија. 

Друга реченица овог текста покренула је дискусију која је 

трајала током читавог средњег века. Проблем је актуелан и 

данас. Ево Порфиријевог текста: 

„Штo сe тичe рoдoвa и врстa, дa ли пoстoje или су 

зaснoвaни jeдинo нa прaзним пoмислимa, тe дa ли су, aкo 

пoстoje, телесни или пaк нeтeлeсни, тe, кoнaчнo, jeсу ли шта 

oдвojeнo или су у чeму чулном – o oвим питaњимa избeгaвaм 

дa гoвoрим, пошто je тaквa рaспрaвa пoнajдубљa и трaжи другo, 

ширe испитивaњe.” 

Родови и врсте су општи појмови, као што су „човек”, 

„добро”, „правично” или „биће”. Порфирије одбија да 

расправља о питањима која покреће, а поставио их је три: 

1) Да ли универзалије стварно постоје или су само 

помисли? 

2) Да ли су универзалије телесне или бестелесне? 

3) Да ли су универзалије трансцендентне или иманентне? 

Ова питања су у средњем веку сведена на питање: да ли 

универзалије постоје независно од нашег мишљења? Постојање 

универзалија као независних суштина олакшало би доказивање 

највише универзалије. „Најуниверзалнија” универзалија је бог. 

Када данас посматраш овај проблем, вероватно ти је 

најближе концептуалистичко објашњење: универзалије 

настају тако што опажамо појединачне појмове, па их 

генерализујемо. Универзалија „човек” настаје тако што 

опазимо неколико људи. Уочавамо шта је на њима слично, 

а шта се разликује. Уочене сличности прихватамо, разлике 

одбацујемо. Оно што запазиш као слично назваћеш „човеком”. 

Овакво схватање универзалија блиско је Аристотеловом. 

Јавило се касније у средњем веку, у схоластичкој филозофији, и 

приписује се Пјеру Абелару. 

Универзалије 

Најопштији појмови, родови, идеје, друге 

супстанције. 

ПОРФИРИЈЕ 

Авероес и Порфирије у имагинарној дебати, 

Монфредо де Монте Империјали, XIV век 

Порфирије, који је у античкој филозофији 

био познат као Плотинов 

ученик и биограф, приређивач Енеада, 

постао је значајан тек у средњем 

веку. Да би апсурд био већи, био је 

острашћени противник хришћанства. 

Сродност између новоплатонизма и 

хришћанства брзо су уочили средњовековни 

филозофи. Порфиријев манир 

коментарисања Аристотелових 

логичких списа у делу Исагоге утицао је 

на средњовековне коментаторе све три 

традиције. Рођен је 234. године у феничанском 

граду Тиру, данашњи Либан. 

Учио је у Атини и Александрији, да би 

у Риму јавно представљао Плотинове 

идеје, где је и умро 305. године. 

Исагоге 

Увод, назив најпознатијег Порфиријевог 

дела, коментара Аристотелових категорија. 

Концептуализам 

Схватање према коме су универзалије појмови 

(концепти) које формира човек. 



143

Реализам 

Реализам 

Схватање према коме 

универзалије постоје 

независно од човека, 

као Платонове идеје. 

Решење проблема универзалија које се најраније јавило у вези је са 

утицајем Платонове филозофије. Ово решење се назива реалистичким 

решењем проблема универзалија. Према овом схватању, универзалије заиста 

постоје независно од нас. Анселмо Кентерберијски у свом Монологиону 

даје аргументе за овакво становиште. Добрим коњем ће неко назвати коња 

који је снажан, а неко други онога који је брз. Брзог и снажног лопова нико 

неће назвати добрим. Дакле, оно што коња чини добрим, лопова никако не 

чини добрим. Брз и снажан коњ је користан, док је лопов са истим особинама 

штетан. Добрим се назива оно што има добру сврху. Добрим називамо оно 

што користи здрављу, лепоти, части. Сва та добра су добра по нечему што 

је добро само по себи, сматра Анселмо. Према томе, неразумно је сумњати 

у постојање нечега доброг самог по себи, а то је универзалија „добро”. Из 

овога следи да све појединачне ствари постоје на основу неке универзалије. 

Универзалије постоје независно од нас. 

Овакво учење омогућило је Анселму да изведе такозвани онтолошки 

доказ о егзистенцији бога. Бог се схвата као биће од кога се веће не може 

мислити. Такво биће постоји бар у разуму. Ако претпоставимо да бог не 

постоји независно од нас, то би значило да таква идеја постоји једино у 

разуму. 

Прва претпоставка: Биће од кога се веће не може мислити постоји само у 

разуму. 

Друга претпоставка: Могуће је мислити да биће од кога се веће може 

мислити постоји и у разуму и у стварности. 

Трећа претпоставка: Биће које постоји и у разуму и у стварности је веће 

од бића које постоји само у разуму. 

Закључак: Биће од кога се веће не може мислити је биће од кога се веће 

може мислити. 

Закључак овог извођења је очигледно апсурдан. Следи да биће од кога се 

веће не може мислити мора постојати стварно. 



Номинализам 

Номинализам 

Средњовековно учење 

према коме су универзалије 

само називи за 

сличне предмете. 

Насупрот реалистичком јавило се номиналистичко учење о 

универзалијама. Најпознатији представник номинализма је Росцелин 

из Компење. Росцелин је филозоф о чијем раду знамо мало. Према 

Росцелиновом схватању, универзалија је само заједничко име за појединачне 

појмове. Тако је „човек” име којим се обухватају појединачни људи. 

Номиналистичко схватање развијано је на основама Аристотелове логике, 

према којој се општи појмови индукцијом развијају из појединачних. 

Проблем са номиналистичким решењем проблема универзалија јесте 

у немогућности да се различити појединачни појмови подведу под 

универзалију. 

144

Концептуализам 

Вилијам Окам није засновао концептуализам, а 

ВИЛИЈАМ ОКАМ 

често га чак сврставају међу номиналисте. Ово није 

чудно, зато што је концептуализам и настао као синтеза 

реализма и номинализма, нешто више наклоњен 

номинализму. Засновао га је Пјер Абелар, али је 

Окамово схватање концептуализма најразвијеније и од 

највећег значаја за каснију филозофију и науку. 

Окам је тврдио да реализам запада у противречност. 

Ако би постојала универзалија ван разума, она би 

морала да буде појединачна. То би даље значило да 

универзалија постоји и у разуму и ван њега. Тако би 

постојале две универзалије које би имале заједничку 

или одвојену стварност. Ако би њихове стварности 

биле одвојене, онда се једноставно не би радило о истим 

стварима. Ако би имале заједничку стварност, то би 

значило да би уништењем једне била уништена и друга. 

Ово је, међутим, апсурдно, зато што бог може да уништи 

појединачног човека, а да не поништи ниједног другог. 

Две појединачне ствари немају заједничку стварност. 

Шта је према Окаму универзалија? Универзалија 

је термин, али не у номиналистичком смислу. Окам је 

разликовао три врсте термина: изговорени, записани и 

појам (концепт). Универзалија настаје генерализацијом 

појединачних појмова. Према томе, универзалије као 

бића која постоје независно од разума треба одбацити 

зато што су сувишне. Овај систем одбацивања сувишних појмова и 

претпоставки у истраживању назива се Окамов бријач. Ако наставник код 

више ученика прочита исти пасус у домаћем задатку, може да се досети 

да га потражи на интернету. Када га пронађе на неком од сајтова, може да 

поступи на два начина. Један је да крене од претпоставке да су ученици и 

аутор текста на интернету били надахнути истом идејом или универзалијом 

и да су зато написали исти текст. 

Други је да одбаци ову претпоставку као сувишну и закључи да су 

ученици преписали текст са интернета. Други приступ је примена Окамовог 

бријача. Шта мислиш коју би методу твој наставник или наставница радије 

одабрали? 

Улога филозофије у формирању хришћанског учења 

Филозофија средњег века супстанцијално је повезана са религијом. 

Сигурно примећујеш утицај вероисповести којој припада филозоф на 

његову филозофију. Ово је карактеристично за све четири традиције 

средњовековне филозофије. Утицај је, међутим, био обостран. Колико је 

Вилијам Окам је био монах при фрањева чком 

реду. Студирао је на Оксфорду од 1209. до 1321. 

године, али никада није завршио студије. Због 

тога му је додељено звање „ваљани почетник 

(лат. Venerabilis Inceptor)”. Његова филозофија је 

доводила у питање теолошке претпоставке, тако 

да је био оптужен за јерес у Авињону 1324. године. 

Умро је 1348. године. 

Окамов бријач или 

оштрица 

Принцип који гласи „биће 

не треба умножавати 

осим у случају потребе”. 

Често се користи у науци 

у нешто измењеном 

облику: „Највероватније 

је исправно објашњење 

у коме има најмање 

претпоставки”. 



145



БУРИДАНОВ МАГАРАЦ 

Мисаони експеримент познат по 

имену „Буриданов магарац” осмислили 

су Буриданови противници 

како би исмејали његово учење о 

слободи воље. Ако би се магарац 

нашао између два пласта сена на 

једнакој удаљености од оба, и ако 

би покушао да донесе одлуку својом 

слободном вољом користећи искључиво 

разумске аргументе, угинуо би 

од глади јер не би могао да се определи 

који прво да почне јести. 

религија утицала на филозофску мисао, толико је и филозофска мисао утицала 

на религију. Филозофије различитих традиција су примале утицаје једне од 

других да би се тај утицај касније пренео и на одговарајуће религије. Ово се може 

пратити посебно у оним областима где се проповедало више религија. Средњи 

век је филозофију позиционирао као слушкињу теологије. Приметићеш да је 

филозофија добро служила теологији. 

Филозофија, која је на овај начин формирала један специфичан дух, одиграла 

је значајну улогу у обликовању хришћанског учења. Овај аспект средњовековне 

филозофије не можемо пратити независно од ране хришћанске филозофије. 

Према томе, утицај филозофије на хришћанство почиње у античкој филозофији. 

У својим првим вековима хришћанство је морало да одбрани своју доктрину 

пред претежно непријатељски расположеним европским филозофијама и 

јавношћу. Ова улога филозофије у хришћанству је апологетска. Можда се ради 

о најзначајнијој улози зато што је од ње зависило одржавање хришћанства у 

Европи. Хришћанство је блискоисточна религија и као таква је била тешко 

прихватљива за европске народе. Апологетика је приближавала дух хришћанства 

духу филозофије, као и одговарајућим обичајима. Павле из Тарса је први утицао 

на ово. 

Важан део апологетике био је егзегетика, то јест тумачење Светог писма. 

Егзегеза се у почетку своди на алегоријско и метафоричко тумачење. Врло брзо 

следи критичко тумачење текстова. Ово тумачење било је онолико критичко 

колико је то хришћанство дозвољавало. Може се рећи да је први егзегета био 

Ориген из Александрије. Овим само почиње традиција тумачења. У средњем веку 

се објашњавају религијске идеје које су стране људском разуму и искуству. 

Једна од идеја коју је требало објаснити је божја свемоћ. Ако је бог свемоћан, 

онда би то значило да може све. Да ли то онда значи да он може да не буде 

свемоћан? Или да ли бог може да уништи себе? Једно објашњење овог проблема 

дао је Анселмо Кентерберијски у свом делу Прослогион. Када неко ради нешто 

што је у супротности са његовом природом, то није израз свемоћи, већ немоћи. 

Тврдио је да је чин самоуништења чин немоћи. Према томе, свемоћ не значи моћи 

све, већ моћи оно што је у складу са природом свемоћног бића. Управо би се 

самоуништење или укидање свемоћи показали као немоћ бога. 

Зато је бог свемоћан, иако много тога не може. Питање 

слободне воље у хришћанству једно је од кључних питања 

филозофије средњег века. Ако бог зна све што је било и што ће 

бити, онда је мудро закључити да је све унапред одређено. Ово 

би значило да човеков избор као резултат слободне воље нема 

никакав значај за његову судбину. Овакво схватање назива се 

детерминизам. Тотални детерминизам је схваћен као потпуно 

супротан слободној вољи. Противници овог учења илустровали 

су га мисаоним експериментом који је познат по називу 

„Буриданов магарац”. 

Било би неразумно мислити да су се сви филозофи 

средњег века слагали са владајућим хришћанским схватањима. 

Такође је неприхватљиво очекивати да се сагласе у тумачењу 

146

верских питања. Тамо где је дошло до озбиљних размимоилажења, настајала 

су јеретичка учења. Најдраматичније неслагање развија се од VIII века до 1054. 

године и познато је као раскол. Један од узрока раскола је Августиново схватање 

према коме Свети дух настаје из Оца и Сина. Овакво схватање је прихваћено у 

католичанству, док је у православљу одбачено. 

Изгледа да је најзначајнија заједничка тековина средњовековне филозофије и 

хришћанства настанак универзитета у Европи. Први универзитети су настали у 

северној Африци у IX веку. У XI и XII веку, са појавом схоластичке филозофије у 

Европи, настају образовне установе које обезбеђују високо образовање. Заједно 

са теологијом и филозофијом развија се и наука. Окамова филозофија је претеча 

модерне науке у средњем веку, као и идеје Николе Кузанског о математичком 

разматрању космоса. 


1. Упореди аргументе за неизрецивост божјих особина код Псеудо-Дионисија, Јована Дамаскина, 

Јована Скота Ериугене и Николе Кузанског. 

2. Шта је то „учено незнање”? Упореди ову идеју са Сократовим ставом „Ја знам да ништа не знам”. 

3. Упореди Дамаскинове и Ел Фарабијеве аргументе у корист филозофије. 

4. Који ти се аргументи у корист филозофије у средњем веку чине најубедљивијим. Зашто? 

5. Упореди апологетику и егзегезу. 

6. Упореди Оригенову и Авероесову херменеутику. 

7. Паоло Коељо је написао књигу која се зове Захир. Шта значи наслов ове књиге? 

8. Објасни у чему се састоји проблем универзалија. 

9. Упореди различита решења проблема универзалија. 

10. Ком решењу проблема универзалија је најближа савремена наука? 

11. Покушај да се сетиш неке примене Окамовог бријача у науци. 


1. Шта мислиш – да ли филозофија има смисла поред религије? Упореди своје ставове са 

ставовима средњовековних филозофа. 

2. Можда примећујеш да мистицизам није радо виђен у цркви. Можеш ли да објасниш зашто? 


… да сазнају о средњовековном схватању филозофије 


Јован Дамаскин, Источник вере, Јасен, Београд–Никшић, 2006. 

… да проучавају средњовековни мистицизам 


1. Мајстер Екхарт, Љубав нас претвара у оно што волимо, Службени гласник, Београд, 2008. 

2. Јован Лествичник, Лествица, Хиландарски путокази, Манастир Хиландар, 1993. 

3. Ибн Араби, Драгуљи мудрости, Просвета, Београд, 2008. 



147

… да проучавају проблем универзалија и доказе о егзистенцији бога 


1. Порфирије, Исагоге, Модерна, Београд, 1984. 

2. Анселмо Кентерберијски, Прослогион, Модерна, Београд, 1991. 

Резиме 



Средњи век је период који почиње Јустинијановом забраном паганске 

филозофије у Византији 529. године нове ере, а завршава се османлијским 

освајањем Цариграда 1453, односно открићем Америке 1492. године. 

Четири традиције средњовековне филозофије везују се за католичанство, 

православље, ислам и јудаизам. Монотеизам, догматизам и организована 

религија су заједничка својства све четири средњовековне традиције. 

Патристика је период „светих отаца” у средњовековној филозофији. Термин 

потиче од латинске речи pater што значи отац. 

Схоластика је период у средњовековној филозофији који се развија од XI века 

под утицајем Аристотелове филозофије и њених арапских тумача. 

Основни проблеми средњовековне филозофије су однос вере и разума, доказ 

егзистенције бога, теодицеја, објашњење божје природе и проблем универзалија. 

Катафатичка и апофатичка теологија је учење према коме при говору о богу 

треба користити предикате који му се могу (катафатички), као и оне који му се не 

могу приписати (апофатички). 

Учено незнање је схватање Николе Кузанског према коме је могуће 

приближавати се богу само оним знањем које је свесно да не може спознати 

божју природу. 

Филозофија је схваћена као слушкиња теологије у филозофском делу Јована 

Дамаскина, према коме филозофија има значајну улогу у аргументовању и 

доказивању хришћанских догми. 

Двострука истина („авероизам”) јесте учење, грешком приписивано Авероесу, 

према коме нешто може да буде филозофски неистинито, а филозофски тачно. 

Најпознатије средњовековне доказе о егзистенцији бога дао је Тома Аквински, 

а они су засновани на: кретању, стварању, разликовању нужног и могућег бића, 

компарацији вредности и сврсисходности у свету. 

Тумачење текстова у средњем веку је једна од најпознатијих традиција овог 

периода, а тумачили су се како библијски, тако и антички филозофски текстови, 

али у догматском духу. Поделу на три врсте тумачења религијског текста 

направио је арапски филозоф Авероес – тумачење на основу говорничких, 

дијалектичких и аналитичких аргумената. 

Универзалије су најопштији појмови, 

 

 

 

 

 

 

 

 

148


Филозофија новог доба 

анализирати однос средњовековне и нововековне филозофије и науке; 

вредновати поступке који се примењују у сазнању; 

класификовати предрасуде и научити да их препознаш у властитом искуству; 

упоредити материјализам и идеализам; 

упоређивати и вредновати домете разума и искуства у сазнању; 

тумачити и вредновати доказе о егзистенцији бога; 

анализирати улогу разума у организацији људске заједнице; 

упоређивати чулно сазнање, разум и ум. 

Дух новог доба 

→ Које карактеристике приписујеш модерном 

добу? 

→ У чему се модерни свет разликује од 

средњовековног? 

→ Које су, по твом суду, особине ренесансе 

које су пресудно утицале на развој модерне 

цивилизације? 

Нововековном филозофијом или 

филозофијом новог доба назива се филозофија 

која се развија од пада Цариграда под османлијску 

власт (1453) па до Хегелове смрти (1831). 

Почетак филозофије новог доба познат је 

као период филозофије хуманизма и ренесансе, 

који траје од XIV до XVI века. Средином XV 

века многи филозофи из западноевропских 

земаља путују у Цариград из различитих 

разлога и обрнуто – грчки теолози и хуманисти 

путују на Запад. У овом периоду актуелна је 

идеја поновног уједињења источне и западне 

цркве. Ова идеја била је у већој мери покренута 

политичким разлозима него религијским. 

Прецизније, опасност од исламског освајања 

Цариграда навела је византијског цара Јована 

VIII Палеолога да се заложи за екуменску идеју. 

После бројних преговора источна и западна 

црква су се поново ујединиле 1437. године, и тај 

савез зове се Фирентинска унија. Иако је Јован 

VIII Палеолог прихватио екуменску идеју, она 

СРЕДЊИ ВЕК И РЕНЕСАНСА 

Разлика између средњовековног и хуманистичког, ренесансног 

духа може се у свој својој драматичности видети у 

цркви Санта Марија деле Грације у Милану. На једној страни 

правоугаоне просторије налази се типични средњовековни 

мурал Распеће Ђованија Доната да Монторфана, док је на наспрамном 

зиду Тајна вечера Леонарда да Винчија. Обе слике 

су настале у исто време (између 1495. и 1498. године). Док су 

на Распећу ликови приказани без истакнутих индивидуалних 

особина и емоција, Тајна вечера врви од таквих детаља, 

инспирисана хеленистичким маниром приказивања ликова. 

Индивидуалне црте ликова су јасно приказане. Ово је један од 

разлога због чега ренесанса добија своје име. Она представља 

препород хеленистичко-римске уметности. Ликови се поново 

приказују на сличан начин како су приказивани у позној антици. 

Истиче се њихова индивидуалност, користи се перспектива. 

Тајна вечера, Леонардо да Винчи, 1495–1498. 

Екуменизам 

Покрет чији је циљ поновно уједињење 

источне (грчке) и западне (римокатоличке) 

цркве. 



149

ПЛЕТОН 

Георгије Гемист Плетон је био грчки 

филозоф неоплатоничар, рођен у Цариграду 

1355. године. Основао је школу у 

Мистри на Пелопонезу. У Фиренци је 

1438. године представљао идеју обнове 

Платонове Академије. После мисије у 

Фиренци наставио је да води своју школу 

у Мистри. Његова позна предавања 

су била мистичка, а познато је и да је заговарао 

политеизам. Плетонови ученици су се често клањали 

статуама грчких богова. Сведочанство о Плетоновом 

политеизму је његова Књига закона, која је откривена после 

Плетонове смрти (вероватно 1454). У њој је аутор изложио 

мистичко учење инспирисано Заратустром и астрологијом. 

Ова књига је проглашена јеретичком. 

ФИРЕНТИНСКА АКАДЕМИЈА 

Вила ди Каређи у којој је била 

обновљена Платонова Академија у 

Фиренци, Италија 

Фирентинска 

академија по узору на 

Платонову основана је 

1468. године, тридесет 

година после Плетонове 

посете Италији. 

Академија је распуштена 


ВИСАРИОНОВА БИБЛИОТЕКА 

Своју библиотеку је 

Василије Висарион поклонио 

сенату Венеције 1468. 

године. Овим чином Висарион 

је образовао језгро 

данашње Националне библиотеке 

Светог Марка. Текстови 

на грчком језику мо- 

Национална библиотека Светог 

Марка, Венеција, Италија 

тивисали су интелектуалце 

да се посвете проучавању 

грчких филозофа и грчког језика, што је као резултат имало 

идеју препорода (ренесансе) античке културе. 


Синкретизам 

Покрет чији је циљ усаглашавање међусобно супротстављених 

учења ради откривања истине. 

није заживела зато што је утицајни грчки и 

руски теолози нису прихватили. 

У Цариграду су се неки од западних 

филозофа сусрели са античким 

филозофским текстовима на оригиналном, 

грчком језику. Овај сусрет култура је 

био од пресудног значаја за промене у 

западној филозофији на размеђи средњег 

века и модерног доба. Никола Кузански, 

који своје дело Учено незнање пише на 

броду приликом повратка из Цариграда у 

Италију, сликовит је пример овог утицаја. 

Филозофија Кузанског је духовно на 

граници средњег века и ренесансе. Истим 

овим путем ишли су и грчки хуманисти 

и теолози ка италијанским градовима у 

којима су отварали школе грчког језика 

и филозофије. Можда је најмаркантнија 

личност међу њима Георгије Гемист 

познатији као Плетон. Плетон је био учитељ 

новоплатонистичке филозофије. Написао 

је више расправа о античкој филозофији 

међу којима је вероватно најпознатија 

Расправа о разликама између Платонове 

и Аристотелове филозофије. Ипак, 

највећи Плетонов допринос човечанству 

је заговарање обнављања Платонове 

Академије, која је касније и обновљена 

под именом Фирентинска академија. 

У Фирентинској академији неговао се 

дух синкретизма античке филозофије, 

хришћанства и кабализма. Овај подухват 

финансијски је омогућила богата и утицајна 

породица Медичи, чији су чланови међу 

најпознатијим ренесансним меценама. 

Плетонов ученик, патријарх Цариграда, 

Василије Висарион, био је грчки учитељ 

који се залагао за унију источне и западне 

цркве. Његова библиотека, у којој су били 

списи античких филозофа на грчком језику, 

после пада Цариграда пренета је у Венецију. 

Обнова Академије на иницијативу Плетона 

и текстови из Висарионове библиотеке 

покренули су незаустављиви талас 

хуманизма у Италији. 


150

Наравно, поред ширења византијске 

културе на Запад, која је пољуљала поверење 

према владајућем, схоластичком моделу 

мишљења, на развој новог доба утицали су и 

други фактори. Велика географска открића 

и путовања Марка Пола у Кину променила 

су начин живота на Западу. Колики је утицај 

проналаска штампарске пресе, не треба 

посебно објашњавати. 

Ренесанса је била време полихистора, 

тј. оних који су овладали већим бројем 

знања и вештина свог времена. Они су 

истовремено уметници, филозофи и 

научници. Заправо, уметност, филозофија 

и наука се не раздвајају. „Онај ко 

презире сликарство је непријатељ 

природе и филозофије”, тврдио је 

Леонардо да Винчи. У ренесанси се негује 

целовит поглед на стварност. Овакво 

проучавање данас је познато под називом 

„холизам”. Интелектуалци тог доба су га 

називали хармонијом макрокосмоса и 

микрокосмоса. Добра илустрација оваквог 

ренесансног погледа на свет је медицина 

какву је развио Парацелзус. Парацелзус 

је медицину схватао као науку која 

доприноси човековој срећи и благостању. 

Медицина мора да се проучава заједно са 

филозофијом, астрологијом и теологијом, 

зато што је човек део три света. Видљив део 

човека припада свету земаљских елемената, 

његов астрални део учествује у свету звезда, 

а душа припада божанском свету. 

ПАРАЦЕЛЗУС 

Теофраст Филип Ауреол Бомбаст 

фон Хоенхајм, познатији по 

свом псеудониму Парацелзус, 

рођен је у Швајцарској 1493. године. 

Бавио се медицином, филозофијом, 

астрологијом, ботаником 

и алхемијом. Његов став: „Све је 

отров и ништа није без отрова, доза 

одлучује шта ће бити отров”, сматра 

се почетком савремене токсикологије 

(наука о неповољним утицајима 

хемикалија на живе организме). Први је користио хемијска 

средства и минерале у медицини. Своју филозофију 

природе базирао је на античком учењу о четири елемента. 

Умро је у Салцбургу 1541. године. 

Полихистор 

Особа која поседује знања и која је овладала већим бројем 

вештина актуелних у времену у коме живи. 

Холизам 

Схватање према коме организам функционише као органска, 

психолошка и друштвена целина. 

Макрокосмос и микрокосмос 

Макрокосмос је свет посматран као целина, свемир, васиона. 

Микрокосмос је назив за човека или појединачни објекат који 

је верна слика космоса, „космос у малом”. 

Парацелзусова наука није само илустрација ренесансног холизма. Његово 

схватање медицине засновано је на посматрању човека као микрокосмоса. Човек 

се посматра као јединствено и непоновљиво биће, па у складу са тиме ниједна 

болест се не манифестује на исти начин код различитих људи. Различите особе 

различито ће реаговати на лекове. Овде можеш да приметиш да ренесанса истиче 

индивидуалност. 

Хармонија микрокосмоса са макрокосмосом јесте идеја која стоји и у основи 

учења Ђордана Бруна. „Прирoдa je живa jeдинкa живих jeдинки, a у свaкoj oд њих 

пoстojи снaгa цeлинe. Прирoдa сe, зaтo, нe смe пoсмaтрaти кao ствoрeнa.” Бруно је 

прихватио Коперникову слику космоса сматрајући да се Земља окреће око Сунца. 

Овде се, међутим, није зауставио. Говорио је како је космос неограничен, како 



151

ЂОРДАНО БРУНО 

Италијански филозоф Ђордано Бруно живео је у 

другој половини XVI века. Био је монах доминиканског 

реда. Заступао је Коперников модел космоса, тврдио 

да постоји мноштво светова и да је космос вечан 

и неограничен. Овим тврдњама привукао је пажњу 

инквизиције која га је оптужила за јерес. После седам 

и по година истраге пред инквизицијом проглашен је 

кривим и спаљен на Тргу цвећа у Риму 1600. године. 

АСТРОЛАБ 


Астролаб из XIII века 

Астролаб је механички уређај који је служио за 

праћење кретања небеских тела – Сунца, Месеца, 

планета и звезда. Коришћен је за навигацију бродова, 

али и у астрономији и астрологији. Како је ова справа 

функционисала, можеш видети у кратком филму на 

интернет адреси http://www.ted.com/talks/tom_wujec_ 

demos_the_13th_century_astrolabe.html 

постоји мноштво „сунаца која светле сопственим 

сјајем” око којих се окреће „мноштво светова”. 

Нема апсолутног места, ни горе ни доле у 

свемиру. 

Као што је Аристотел учио – положај сваког 

тела, као и његово кретање, релативно је у 

односу на друга тела. Зато је посматрач увек у 

центру збивања, али не постоји апсолутна тачка 

посматрања за све иста. Наиван и необразован 

човек верује својим чулима, својим очима, а 

не разуму – једином који нас води истинитом 

сазнању. Бруно је свесно противречио Библији, 

коју је сматрао само моралним уџбеником, не 

и научним. Поред тога, противио се и ставу да 

хришћанство почива само на вери, а не и на 

филозофском или научном размишљању. 

Ренесанса се обично посматра као период 

слободе, излазак из мрачног средњег века и 

окретање ка световном. Ово само делимично 

одговара истини. Ренесанса се може посматрати 

и као наставак средњовековне културе. 

Штавише, средњовековни манир у уметности и 

филозофији постоји паралелно са ренесансним. 

Неке значајне тенденције ренесансе започеле су у 

позном средњем веку. Математичко посматрање 

природе по угледу на античку филозофију 

сусрео/сусрела си већ код Николе Кузанског. 

Неки аутори историје филозофије Кузанског 

сврставају међу ренесансне фиолозофе. Не 

треба заборавити да је и принцип Окамовог 

бријача актуелан и у савременој науци. Употреба 

инструмената у истраживању природе обично се 

приписује ренесансној култури, мада су оптички 

инструменти и астролаб били коришћени још у 

XIII веку. 

С друге стране, средњовековне тековине 

препознатљиве су током новог доба. Инквизиција 

је најсиловитија у ренесанси због тога што нова 

научна истраживања угрожавају црквене догме. 

У овом периоду настају посебно озлоглашене 

инквизиције као што су шпанска (1478), 

португалска (1536) и римска (1542). Италијански 

филозоф Ђордано Бруно спаљен је на Тргу цвећа 

у Риму 1600. године. Инквизиција је опстала чак 

до треће деценије XIX века. 


152

Један од најутицајнијих догађаја новог 

ПАСКАЛОВА ОПКЛАДА 

доба јесте реформација или протестантизам. 

Већина протестантских покрета инсистирала 

је на народном језику, непрекидној молитви и 

неприхватању професионалног свештенства. 

Протестанти се залажу за лични однос 

према богу, што се сматра веома значајним 

доприносом интелектуалној традицији 

Запада. У окриљу протестантизма развиће 

се најважнији филозофи позне нововековне 

филозофије. Протестантске земље пружиле 

су уточиште филозофима који су прогоњени 

у католичким земљама. Такође, филозофи 

немачког идеализма васпитавани су у 

протестантским школама. 

Ново доба током своје читаве историје означава период великог оптимизма. 

Француски филозоф и математичар 

Блез Паскал (1623–1662) 

предложио је аргумент за егзистенцију 

бога познат под називом 

„Паскалова опклада”. Овај аргумент 

добро илуструје нововековни 

однос према религији. 

Према „Паскаловој опклади” свако мора да се клади 

на једну од могућности – да бог постоји или да не 

постоји. Треба се без двоумљења кладити на постојање 

бога. Ако бога нема, тврди Паскал, нема никакве штете 

од веровања, а ако бог постоји, добија се вечни живот. 

Верује се људском разуму и он представља наду. Фасцинантна научна открића која 

су настала током ренесансе као резултати разума покренула су овај оптимизам. 

Сматрало се да разум може да открије све дотадашње мистерије. Он је постао оружје 

против празноверја, истраживач природе, начин да се докаже постојање бога или да 

се утврди како бог више није потребан. Позната је прича о француском астроному 

Лапласу који је своје учење о космосу представио Наполеону. Наполеон га је упитао 

зашто се нигде у његовој космогонији не појављује бог. Чувени Лапласов одговор 

гласио је: „Та хипотеза ми није била потребна”. Позната је и Наполеонова реплика: 

„То је фина хипотеза, њом се могу објаснити многе ствари”. Овај разговор у доброј 

мери илуструје нововековни однос према богу. Верује се разуму, али је религија 

непрекидно присутна. 

Разум је имао улогу истраживача природе, али и законодавца друштва. Државе 

се заснивају према начелима разума или се бар томе тежи. Овакво виђење политике 

водило је идеји владавине закона и људских права. Потреба за реформом друштва 

у складу са разумом је све очигледнија и кулминирала је крајем XVIII и почетком 

XIX века револуцијама. Тада се формирају и националне државе, најпре Француска, 

а касније Немачка, Италија и Шпанија. Тој историјској тенденцији припада и Први 

српски устанак. 

Крај новог доба обележен је успоном немачке културе. Ово је био период 

Моцарта и Бетовена у музици и Шилера, Хелдерлина и Гетеа у књижевности. 

Републикански идеали су значајно уздрмали немачко друштво. Бетовен своју 

Трећу симфонију посвећује Наполеону. Касније, када Наполеон себе прогласи 

императором, ову симфонију аутор је преименовао у Ероика сматрајући да је 

Бонапарта издао републиканске идеале. Последњи став Бетовенове Девете 

симфоније са стиховима Фридриха Шилера данас је химна Европске уније. 

У овом периоду настаје немачка класична филозофија која се завршила са 

Хегелом. Ново доба у историји обично се рачуна до почетка Првог светског рата. 

У филозофији се прави нешто другачија периодизација због специфичности 

филозофских праваца кojи су сe пojaвили пoслe Хeгeлa, мaхoм кao рeaкциja нa њeгoв 

грaндиoзни систeм. Зато се Хегелова смрт узима као крај филозофије новог доба. 



153

Основни проблеми нововековне 


УСПАВАНИ РАЗУМ СТВАРА ЧУДОВИШТА 

Нововековна филозофија трајала је много 

краће него античка и средњовековна. Током 

овог периода развило се неколико основних 

филозофских проблема. 

Проблем научне методе је проистекао из 

ренесансне и нововековне фасцинираности 

разумом. Разум је дат свим људима, али се 

сматрало неопходним да се развије систем и 

редослед поступака његове употребе у науци. 

Почела је да се рађа филозофска и научна 

методологија. 

Расправе о методи прерастале су у проблем 

порекла сазнања јер се трагало зa крajњoм 

oснoвoм извeснoсти свих нaших спoзнaja и питало 

се дa ли та основа почива нa чулним утисцимa или 

нa лoгичким прoцeдурaмa? Од XVII века почиње 

епистемолошка расправа о пореклу сазнања у 

разуму. Да ли се рађамо са неким знањима или 

без икаквих сазнања? На који начин настају 

општи појмови и научни закони? Најзад, колико 

као коначна бића уопште можемо да знамо? Како 

уклонити изворе заблуда? 

Епистемолошка питања су покренула 

Фантазија коју је напустио разум ствара немогућа чудовишта, 

циклус графика Капричоси, Франсиско Гоја, 1779–1799. 

проблеме немачког идеализма. Када изговориш 

„ја”, шта то значи? Ако је у питању мишљење, где 

На Гојиној графици приказано је нововековно су границе твог „ја”? 

схватање о значају разума за човеков живот. Онај ко 

Питање о супстанцији је поново актуелно. 

не промишља, чији је разум „успаван” пун је страхова 

и предрасуда. Нововековни филозофи су углав- 

материјалне или идеалне? Да ли је заснован на 

Какве је природе свет у коме живимо – 

ном сматрали да су сви људи обдарени разумом, али 

једном начелу или на више њих? Да ли је и како 

да га не користе довољно. 

настао тај свет или је он напросто вечан? Какав је 

однос човека према природи? 

Практичка питања су у овом периоду врло 

актуелна, а практичка филозофија значајно утиче 

на историјска збивања. Филозофи су сматрали да заједница у којој живе људи 

треба да буде заснована на принципима разума, а не на мистичним ауторитетима и 

традицији. Зато су истраживали људску природу како би открили каква би држава 

била у складу са принципима људске природе и разума. 

Међу практичким питањима посебно се истичу питања добра и зла. Питање 

порекла зла или такозвано питање теодицеје постаје посебно актуелно у овом 

периоду. Такође, развијају се етичке концепције чији је циљ да пронађу принципе 

на којима треба да се заснивају човекови практички чинови. 



154


1. Кoje су знaчajнe друштвeнe oкoлнoсти пoдстaклe, тј. oмoгућилe пojaву нoвoг дoбa у 

нaуци и филoзoфиjи? 

2. Објасни утицај византијске културе на формирање ренесансне филозофије на 

Западу. 

3. Шта је синкретизам? Наведи неколико примера за синкретизам. 

4. Објасни разумевање односа микрокосмоса и макрокосмоса у ренесансној 


5. Упореди ренесансни холизам са савременим. 

6. Које су сличности и разлике између филозофских питања новог доба и раније 

филозофије? Наведи примере. 


1. Размотри Паскалов „аргумент опкладе”. Сматраш ли да је Паскал у праву? 

Колико ти овај доказ делује убедљиво? Да ли верујеш у бога? Аргументуј своје 

одговоре и дај концепте тим аргументима. 

2. Које особине епохе новог доба су и данас актуелне? Илуструј свој одговор 

примерима. 

3. Погледај Гојину графику Фантазија коју је напустио разум ствара немогућа 

чудовишта. Каква то „чудовишта” прави успаван разум? Наведи их што више! 


… да сазнају о новом веку и ренесанси 


1. Френклин Форд, Европа у доба револуција 1780–1830, Клио, Београд, 2005. 

2. Луиђи Уголини, Николо Макијавели – политичар, књижевник, историчар и 

војни писац, Еволута, Београд, 2011. 

3. Орхан Памук, Зовем се црвено, Геопоетика, Београд, 2006. 


1. Ђордано Бруно (Giordano Bruno), режија: Ђулијано Молталдо, Италија, 1973. 

2. Блез Паскал (Blaise Pascal), режија: Роберто Роселини, Италија, 1972. 

… да се упознају са идејама Блеза Паскала 


Блез Паскал, Мисли, БИГЗ, Београд, 1986. 



155

ФРАНСИС БЕЈКОН 

Проблем методе 

Енглески филозоф Франсис Бејкон 

рођен је 1561. године у Лондону. Студирао 

је на Кембриџу, где је сусрео краљицу 

Елизабету која је била импресионирана 

његовом интелигенцијом. Био је посланик 

у парламенту и заузимао је високе 

политичке положаје због чега је проглашен 

бароном од Верулама. Његова најважнија 

филозофска дела су Нови органон 

и Нова Атлантида. Умро је 1626. године 

од упале плућа коју је добио експериментишући 

са смрзавањем хране. 

Метода 

Врста и редослед поступака при 

истраживању. 



→ Шта су предрасуде и како настају? 

→ Наведи примере предрасуда са којима се најчешће 

сусрећеш у свакодневици. Класификуј их по неком 

критеријуму. 

→ Сумњаш ли некада у своја сазнања? У шта обично 

сумњаш? Постоји ли неко сазнање за које сматраш да је 

несумњиво? 

Систем промишљања, извођења закључака, 

просуђивања и осталих радњи разума у филозофији се 

назива методом. Нововековни филозофи су волели да кажу 

како је метода начин вођења разума. Прве значајне расправе 

о методи настале су у нововековној филозофији. Наравно, 

у ширем смислу и Аристотелов Органон може се схватити 

као методолошки спис. Заправо, током читавог средњег 

века ова Аристотелова књига је сматрана каноном сваког 

истраживања. У Органону се често наводи како је дедуктивно 

закључивање најпоузданији систем закључивања. Детаљно 

је изложено учење о силогизмима. Ово је разлог зашто се 

дедуктивно закључивање током средњег века везивало за 

Аристотелову филозофију упркос чињеници да је у већини 

његових текстова систем излагања индуктиван. 

Први нововековни филозоф који се бавио истраживањем 

методе био је Франсис Бејкон. У својој књизи Нови органон 

суочио се са проблемима у науци и култури XVI века, као и са 

наслеђеном традицијом схоластике. 

Назив главног Бејконовог дела открива његову филозофску намеру. 

Дотадашња филозофија се ослањала на тековине Аристотеловог Органона. 

Потребна је нова методологија која ће усмерити разум у научном и филозофском 

истраживању. 

Било би неистинито тврдити да је у Бејконово време недостајало 

филозофских, теолошких и научних дела. Сам Бејкон тврди да је било на 

располагању много текстова – античких, средњовековних и савремених. Ови 

текстови нису били засновани на истраживањима природе, већ на текстовима 

филозофских ауторитета, посебно на Аристотеловим и текстовима Томе 

Аквинског. Следе се ауторитети у науци још од средњег века. Експеримент и 

научно посматрање нису још увек били одомаћена пракса. Бејкон ће управо у 

овим начинима прикупљања чињеница потражити пут нове науке. 

Током ренесансе до научних открића долазило се ослањањем на чулно 

опажање и експеримент. Ово је значило да нешто у начину истраживања мора да 

се промени. Разум, дотада вођен дедукцијом из текстова ауторитета, требало је 

да се убудуће ослони на резултате емпиријских истраживања. Било је потребно 

утврдити принципе нове методе или – нове методске принципе, превасходно 

156

усмерене на истраживање новог и непознатог. 

Као и код већине филозофских питања, није 

постојала општа сагласност како би та метода 

требало да изгледа. Ипак, већина филозофа је 

сматрала да није добро ослонити се на разум 

препуштен само природној вештини појединца 

који истражује. Неко вешто и успешно 

користи разум, док други то раде са мање 

вештине. Потребно је да се развије начин који 

ће помоћи да се разум користи систематично 

и са поузданим принципима. Ова потреба 

покренула је расправу о методи. 

Оруђе разума 

Бејкон је сматрао да је метода оруђе разума. 

Разум је немоћан док му се не обезбеди систем 

поступака при истраживању. Дотадашња 

открића којих је неоспорно било Бејкон је 

приписивао случајности и генију. Сматрао је да 

разум не треба да буде препуштен ни једном ни 

другом. Ово је објаснио метафором шестара. 

Када неко исцртава круг, ако је вешт, он ће га 

нацртати слободном руком. Употребом шестара 

већина ће моћи да увежба цртање круга. Према 

томе, цртање круга се захваљујући шестару не 

препушта вештини и случајности. Аналогни 

задатак би требало да има методологија. 

Требало би да она пропише правила којима 

би разум био вођен до открића. Тако би добра 

метода омогућила да се, како каже Бејкон, 

генијалност и разум изједначе. 

Задатак разума је, према Бејконовом 

схватању, сазнавање узрока различитих 

појава у природи и друштву. Сматрао је да се 

човек осећа беспомоћно пред појавама када не 

познаје њихов узрок. Неуком човеку грмљавина 

може да изгледа као божји гнев, а осионост 

власти као непроменљива нужност. Сазнањем 

узрока он стиче моћ да у складу са природним 

законима управља својом судбином. За разлику 

од средњовековног проучавања узрока, Бејкон 

инсистира на природним узроцима који 

захтевају нова средства у сазнању. Религијска 

објашњења узрока (откровење, надахнуће, 

ЕМПИРИЈСКА НАУКА 

Експеримент и научно посматрање 

током ренесансе добијају на значају. 

Бејконов савременик Галилеј у 

једном писму Кеплеру пише о званичном 

академском особљу на универзитету. 

„Та врста људи верује да 

је филозофија књига, као што су то 

Енеида или Одисеја: према њиховом 

Јоханес Кеплер 

мишљењу, истина се не истражује у 

свету или у природи, него (то су њихове властите речи!) 

упоређивањем текстова.” 

Галилеј је користио дурбин за посматрање небеских 

тела. Аристотелову тврдњу да од облика тела зависи да 

ли ће плутати или потонути у води побио је експерименталним 

путем. 

Галилеј показује телескоп Леонарду Донату, 

непознати аутор, XIX век 

ЛОГИКА КАО ИЗВОР ЗАБЛУДЕ 

[...] 11. Кao штo нaукe кaквe су сaдa нису ни oд кaквe 

кoристи зa прoнaлaжeњe дeлa, тaкo je лoгикa кaквa je 

сaдa нeкoриснa зa прoнaлaжeњe нaукe. 

12. Лoгикa кoja сe упoтрeбљaвa служи вишe зa учвршћивaњe 

и утврђивaњe зaблудa кoje сe тeмeљe нa oбичним 

пojмoвимa нeгo зa истрaживaњe истинe; стoгa je вишe 

штeтнa нeгo кoриснa. 

13. Силoгизaм сe нe упoтрeбљaвa зa принципe нaукe, a 

зa срeдњe судoвe упoтрeбљaвa сe узaлуд, jeр ни издaлeкa 

ниje рaвaн истaнчaнoсти прирoдe; oн, дaклe, сeби пoтчињaвa 

oдoбрaвaњe, a нe ствaри. 

14. Силoгизaм сe сaстojи oд судoвa, судoви oд рeчи, a 

рeчи су знaци пojмoвa. Aкo су дaклe сaми пojмoви (oнo 

штo je oснoвa ствaри) пoбркaни и нaпрeчaц извeдeни из 

ствaри, oндa нeмa никaквe чврстoћe ни у oнoмe штo je нa 

тoмe сaздaнo. 

Франсис Бејкон, Нови органон 



157

БЕЈКОНОВО СХВАТАЊЕ ИНДУКТИВНЕ 

МЕТОДЕ 

Непристрасно 

посматрање 

Формулисање 

објашњења 

Провера 

експериментом 

Франсис Бејкон је сматрао да свако истраживање 

трeба да се започне непристрасним посматрањем 

да би се прикупиле и организовале искуствене 

чињенице. На основу овако прикупљених 

и организованих чињеница потребно је 

формулисати теорију која их објашњава. Научна 

теорија проверава се експериментом кога је могуће 

понављати више пута под другим условима. 

Овакав поступак при истраживању Бејкон је 

називао индуктивним методом. Бејконов модел 

истраживања утицао је на осниваче Енглеске 

академије наука основане 1662. године, посебно 

на Исака Њутна, а касније и на друге значајне 

интелектуалце. 



Индуктивни метод 

Метод истраживања које започиње проучавањем 

појединачних појмова који се на крају уопштавају 

(генерализују). 

Сензуализам 

Епистемолошко становиште према коме је чулно 

опажање најпоузданији или чак једини извор 

сазнања. 

изабраност) морају да устукну пред узроцима које открива разум. Тако ће помоћу 

сазнања човек постати „тумач и слуга природе”. Отуда чувена Бејконова максима: 

„Знање је моћ”. 

Слично виђење методе има и Декарт. „Здрав разум је”, вели он, „оно што је 

најбоље распоређено на свету”. Нико се не жали да га нема довољно, чак ни они 

који су у свему осталом врло незадовољни. Исто као и Бејкон, Декарт сматра да је 

разуму потребна метода како би био правилно вођен кроз истраживање. Метода 

се, према Декарту, састоји у „реду и распореду онога на 

шта треба усмерити духовну снагу како би се открила 

истина”. 

Бејкон и Декарт сматрају да разум мора бити 

вођен тако да се заснује егзактна наука. За разлику од 

Аристотела и његових следбеника, који су сматрали 

да је закључивање у практичкој сфери мање егзактно 

него у теоријској, нововековна наука се посматра 

као јединствена. Декарт једном метафором описује 

структуру те јединствене науке. Он сматра да је наука 

дрво чији је корен метафизика, стабло физика, а гране 

су појединачне науке. 

Индуктивни метод и експеримент 

Основни принцип истраживања за који се 

Бејкон залагао је примена индуктивног метода. Овај 

метод је најадекватнији за проучавање законитости 

природе на основу искуства, зато што је искуство увек 

појединачно, а крајњи циљ истраживања је да се из 

појединачних случајева изведе опште правило. Овај 

приступ је супротан схоластичкој традицији. Бејкон је 

сматрао да истраживач треба да се ослони на резултате 

до којих долази чулима. Схватање према коме је чулно 

опажање најпоузданији или чак једини извор сазнања 

назива се сензуализам. 

Индуктивни метод се састоји у прикупљању 

великог броја појединачних искуствених података и 

њиховој генерализацији. Генерализација је извођење 

општих закона из појединачних података. Појединачни 

подаци се прикупљају посматрањем, али иако се 

предност даје чулима, Бејкон рачуна на критичку 

употребу разума. Истраживање не може да буде 

препуштено само посматрању проучаване појаве. 

Појава коју истраживач жели да проучава најчешће 

није спонтано присутна у оној мери у којој је то 

потребно за истраживање. Зато је Бејкон сматрао да је 

неопходно вештачко изазивање појаве – експеримент. 

158

Посматрање, експеримент и индуктивни 

метод истраживања су већ у употреби у 

време када је писан Нови органон. Значај 

овог дела је у томе што се у њему први пут 

овакав метод сматра пожељним обликом 

истраживања. Очигледно је да је Бејкон 

тежио да Нови органон у нововековној 

науци и филозофији одигра ону улогу коју је 

Аристотелов Органон имао у дотадашњој. 

Наравно, Бејкон је био свестан 

опасности које са собом носи овакав метод. 

Брза генерализација на основу малог 

броја случајева је честа логичка грешка. 

У Новом органону Бејкон скреће пажњу 

на ову опасност. Истиче да пример није 

доказ правила. Онај ко прочита књигу 

неког аутора и закључи да је интересантна 

обично помисли како су све књиге тог 

аутора интересантне. Ово би заиста могло 

да буде тачно, међутим често си у прилици 

да утврдиш да то није случај. Према томе, 

уколико из једног примера желимо да 

потврдимо генерални став, њиме не можемо 

да докажемо истинитост. Обрнуто, међутим, 

налажење случаја у коме генерални став не 

важи показује неистинитост генералног 

става. 

Грешке при закључивању су проблем 

који је рано препознат у филозофији. 

Софисти су их злоупотребљавали, Сократ и 

Платон су упозоравали на њих, а Аристотел 

им је посветио последњи спис из Органона. 

ПРОРОЧАНСТВА И НЕГАТИВНИ ПРИМЕР 

Насловна страна Бејконовог дела 

Нова Атлантида 

У есеју О пророчанствима из постхумно објављеног зборника 

Нова Атлантида, Бејкон показује како брза генерализација 

и снажне емоције наводе људе на то да поверују у пророчанства. 

Прво, каже Бејкон, онај ко слуша проро чанства 

памти оно што је „пророк” погодио, а грешке заборавља. Друго, 

пророчанства су обично написана вишесми сленим исказима 

тако да се могу повезати са најразличитијим догађајима. 

Коначно, већина пророчанстава је једно ставно написана после 

догађаја који су у њима „предвиђени”. 

Овом демистификацијом пророчанстава Бејкон је показао 

моћ негативног примера. Ако за неко тврђење пронађеш пример 

који га потврђује, тврђење није доказано. Ако, међутим, 

пронађеш негативан пример – тврђење је оповргнуто. Према 

томе, онај ко чита пророчанства треба да обрати пажњу на 

оно што се обично заборавља – све оне случајеве када „пророк” 

не погађа. 

Учење о идолима 

Бејкон је у Новом органону такође 

детаљно писао о грешкама при закључивању 

на основу посматрања и експеримената. 

Посебно је познато и значајно његово 

истраживање о лажним појмовима, 

Предрасуде 

Ставови који су засновани без ваљаних аргумената и систематског 

истраживања. 

предрасудама и сличним сметњама у сазнању које се појављују у нашој свести. 

Ове сметње су закључци који су донети несистематично, исхитрено и некритички. 

Оне дакле нису урођене, већ су стечене. Оне су сметња при истраживању зато што 

се мешају са резултатима ваљаног истраживања. Није их увек лако препознати. 

Већине ових грешака нисмо ни свесни. Обично им се приступа догматски – 

никада се не доводе у питање. 



159

ТРАНСАКЦИОНА АНАЛИЗА 

Канадски психијатар Ерик Берн, 

родоначелник трансакционе анализе 

Бејконово учење о идолима пећине као 

предрасудама појединца примењене су у неким 

теоријама личности у психологији. Једна 

од њих је трансакциона анализа. Трансакциона 

анализа је популарна теорија личности 

и комуникације коју је засновао канадски 

психијатар Ерик Берн. Према овој теорији 

човек се понаша у складу са несвесним садржајем 

који је изградио у раном детињству, а 

који се назива сценарио или скрипт. На основу 

овог скрипта он у комуникацији са другим 

особама узима различите улоге. Ово узимање 

различитих улога назива се „трансакција”, 

одакле и потиче назив трансакционе анализе 

(често се скраћено назива ТА). ТА је усмерена 

на откривање несвесног скрипта. 



Идоли 

Бејконов назив за предрасуде и друге врсте 

сметњи сазнања потекле из различитих извора 

искуства. Реч потиче из грчког језика од назива 

за слику, али и за фантазију и утвару. 

Бејкон је ове сметње при истраживању називао 

идолима због човековог догматског односа према њима. 

Као што се у примитивној заједници клања идолима тако 

се у цивилизованом друштву поштују предрасуде. Идоле 

је класификовао у четири основне врсте. То су идоли 

племена, идоли пећине, идоли трга и идоли театра. 

Идоли племена су предрасуде карактеристичне 

за читав људски род. Овакве предрасуде настају већ 

описаном брзом и некритичком генерализацијом. Човек 

је склон да закључује под утицајем емоција, а не само 

разума. Тако се поведе за оним што му, како Бејкон каже, 

„изненада прожме дух”. 

Идоли пећине су предрасуде које су 

карактеристичне за одређеног појединца и његово 

властито искуство. Назив за ову врсту идола Бејкон је 

одабрао јер је био инспирисан Платоновом алегоријом о 

пећини. Сваки појединац је затворен у својој „пећини” 

– у својим способностима и свом животном искуству. 

Ове предрасуде су, сматра Бејкон, многобројне. Неки 

људи су, на пример, склони мудростима „старих добрих 

времена”, док се други радије ослањају на „најновија 

открића”. Неко лакше препознаје детаље, неко има више 

смисла за целину. 

Идоли трга су предрасуде које настају 

комуникацијом међу људима, нарочито говором. Трг 

је место окупљања и разговора, па је вероватно због 

тога Бејкон дао овакво име идолима трга. Познато 

ти је да је у античкој Грчкој агора била место за јавно 

окупљање и разговор, а у Риму је то био форум. Време 

у коме је живео Бејкон је још увек било време када 

се јавно мњење формирало на трговима. Да је наш 

савременик, он би ове идоле вероватно назвао идолима 

Фејсбука. Идоли трга према Бејконовом схватању настају 

употребом нејасних термина. Неки од тих термина су 

једноставно непрецизни, док други именују непостојеће 

ствари. Непрецизни су термини нпр.: високо, касно, 

довољно. Термини који именују непостојеће ствари су 

неки метафизички појмови као што су: први покретач, 

елемент ватре и слични. 

Идоли театра или позорнице су предрасуде настале 

некритичким праћењем ауторитета у различитим 

областима. Бејкон првенствено мисли на схоластичке 

филозофе чије су се идеје сматрале несумњивим. 

Оваквим предрасудама или идолима склоно је свако 

време, само се ауторитети мењају. 

Бејкон је сматрао да је одбацивање свих врста идола 

услов за непристрасно истраживање. 

160

Универзална математика 

(лат. Мathesis universalis) 

Објашњење космоса математиком је идеја која се 

јавила још у античкој филозофији. Подсети се како је 

Питагора објашњавао природу помоћу бројева и њихове 

међусобне хармоније. Током ренесансе питагорејске идеје 

су обновљене, али у измењеном облику. Нови задатак 

је био да се емпиријске чињенице опишу математичким 

релацијама. Овај задатак поставио је Леонардо да Винчи. 

Он је сматрао да је природа проучавана без математичког 

описа „збрка чудесних сила”. Потребно је да се природне 

појаве прикажу бројем (квантификују) како би се њихова 

повезаност изразила помоћу математичких односа. 

Кеплер и Галилеј су први описали кретање планета 

на тај начин јер су веровали да је космос уређен 

математички. „Филозофија је отворена књига пред 

нашим очима, а та књига је космос”, пише у Галилејевој 

књизи Испитивач. Ова „књига” (космос), коју научници 

треба да читају, писана је језиком математике. 

Декарт је такође увидео вредност математичких 

метода. Математика је једноставна и уређена наука. 

Сматрао је да је проучавање математике одлична 

припрема духа за тежа истраживања. Своје читаоце је 

подсећао на то да је Платон од својих ученика захтевао 

да познавају геометрију. За Декарта математика је 

истраживање реда и мере и добар је пример успешно 

спроведене методе. Задао је да се открије једна 

универзална наука која би обухватала све остале науке 

онако како то ради математика са својим дисциплинама 

– преко јасних и једноставних правила. Ова идеја 

универзалне науке постала је позната под латинским 

називом mathesis universalis. 

УНИВЕРЗАЛНА МАТЕМАТИКА 

Витрувијански човек (лат. Homo Vitruvius), 

Леонардо да Винчи, 1485–1490. 

Једна од тековина античке цивилизације 

преузета у нововековној филозофији јесте 

проучавање бића помоћу математике. Ренесансни 

полихистори, нововековни научници 

и филозофи уочавали су интересантне математичке 

односе у природи. Хармонија природе 

утицала је на науку и естетику. Леонардо да 

Винчи је на основу пропорција које је описао 

римски архитекта Витрувије у I веку пре нове 

ере, направио чувени цртеж Витрувијански 

човек. Ове „идеалне пропорције” су пропорције 

здравог и лепог човека. 

Јасна и једноставна правила 

Проучавање математике послужило је Декарту да представи своје схватање 

методе. За њега, метода је скуп јасних и једноставних правила којих се треба 

строго придржавати. Ова правила могу нам помоћи да разликујемо истину од 

неистине и спречити узалудно расипање снаге духа. Поступним истраживањем, 

уз поштовање јасних и једноставних правила методе, човеково знање се стално 

увећава. Открића без методе су могућа, али их Декарт приписује случајности. 

Развијајући своје учење о методи, Декарт прописује четири правила. Помоћу 

ових правила треба да се открију сазнања која су несумњива и да се на основу 

њих логички (дедуктивно) изведе свако које није непосредно извесно, па тако и 

оно искуствено. Ова правила су: 



161

ДЕКАРТОВ СИСТЕМ 

y 

3 

–3 

–2 

2 

1 

–1 

–1 

–2 

–3 

Критичко мишљење 

Истрајно и доследно логичко проверавање 

истинитости сазнања која човек поседује. 

1 

Хиперболичка скепса 

Декартов метод одвајања извесних (несумњивих) 

од неизвесних знања да би се открили основни 

принципи сазнања. Крилатица овог приступа 

гласи: „У све се може сумњати.” 

2 

3 

x 

x 2 + y 2 = 4 

Декартово проучавање математике и природне 

науке омогућило је изузетно значајна открића у овим 

областима. У физици Декарт је открио закон о одржању 

кретања. Његово најзначајније откриће у математици 

је координатни систем познат и као Декартов 

систем. Свака тачка у Декартовом систему одређена 

је помоћу два броја који се називају координате. Данас 

је већина наука незамислива без овог система. 

(1) Правило очигледности 

Истраживање треба вршити све док се не дође 

до сазнања које је разуму истраживача јасно и 

разговетно. Ова „јасност и разговетност” треба да 

буде очигледна, односно заснована на интуицији. 

(2) Правило анализе 

Ово правило се односи на сложенија сазнања. То 

су сазнања која нису очигледна, према томе у њих је 

могуће сумњати. Сазнање које није очигледно треба 

растављати на једноставнија сазнања све док не 

добијемо сазнања која ће бити очигледна. 

(3) Правило синтезе 

Од тако добијених очигледних сазнања, 

најједноставнијих, треба ићи ка сложенијима све док 

не дођемо до почетног (растављеног) проблема. 

(4) Правило набрајања 

Све етапе истраживања треба навести, тј. дати 

њихов преглед. 

Хиперболичка скепса 

Четири правила која је навео Декарт сматрају се 

основама критичког мишљења. Критичко мишљење 

је мишљење које истрајно проверава истинитост 

онога што мислимо да знамо. Задржи се код првог 

правила, зато што се и Декарт посебно задржао 

код њега заснивајући своју методу. Како проверити 

шта је то у човековом разуму оно што је несумњиво 

истинито? Разум је пун различитих садржаја и јасно 

је да нису сви садржаји истинити. Како одвојити оне 

на којима се нешто може извести од оних других? 

Декарт је сматрао да треба проверити шта је у разуму 

подложно сумњи и то треба одбацити. Оно што 

преостане је несумњиво и то је основни (несумњиви) 

принцип сазнања. Овакво Декартово истраживање 

познато је под називом хиперболичка скепса. 

Човек је многе ствари за које зна спознао путем 

чула. Чула понекада варају. Ипак, да ли је могуће 

на основу тога што чула понекада варају довести у 

питање све оно што сазнајеш путем чула? Можеш 

ли да сумњаш у то да се налазиш у својој соби 

или учионици са књигом у рукама? Можеш ли да 

сумњаш у то да је твоје тело заиста такво каквим ти 

се чини? Декарт је сматрао да се комплетан чулни 

утисак може довести у сумњу. Ово је такозвана 



162

сумња у спољашњи свет. Аргумент за ову сумњу 

јесте – сан. Колико пута ти се чинило да се нешто 

заиста дешава, да мислиш да се налазиш на неком 

одређеном месту, али да си заправо све то сањао/ 

сањала? Наравно, понекад знаш да сањаш. Међутим, 

они снови који настају у најдубљој фази сна, коју 

психолози називају РЕМ, јесу снови у којима 

обично ниси свестан/свесна да сањаш. Неки људи 

су описали снове у којима су сањали како се буде. 

Дакле, може се сумњати у чулни утисак и постојање 

спољашњег света. 

Шта је са математичким исказима? Без обзира 

на то да ли спаваш или не, квадрат има четири угла, 

а збир два и три јесте пет. Чини се да су овакви 

искази несумњиви. Међутим, Декарт уводи такозвану 

метафизичку хипотезу како би показао да је у овакве 

исказе могуће сумњати. Ова метафизичка хипотеза 

назива се „злодух” или „демон”. Претпостави да је 

неко свемоћно биће употребило сву своју снагу да те 

обмањује. Знамо да није једноставно да се замисли 

нешто овакво, али потруди се. Сазнања која сматраш 

својим, према овој хипотези, уопште нису твоја 

сазнања, већ обмане којима те снабдева „злодух”. Уз 

напор воље, сматра Декарт, ово је могуће замислити. 

Најзад, да ли је могуће сумњати у постојање бога? 

Неки људи су од малена учени да постоји добри бог 

који је направио космос. Ипак, сматра Декарт, могуће 

је замислити да је све настало пуким случајем и да 

нема никаквог бога. Најзад, атеисти управо овако и 

посматрају ствари. 

После овако исцрпног проучавања садржаја 

разума остаје питање да ли је ишта несумњиво и 

извесно? Једино у шта се не може сумњати, сматра 

Декарт, јесте сама сумња. Сумња је мишљење, тако 

да је мишљење оно што сигурно постоји, jeр упрaвo 

кaдa сeбe дoвoди у питaњe – сeбe и прoизвoди, чини 

пoстojeћим. Ако постоји мишљење, мора да постоји и 

онај ко мисли. Отуда чувени Декартов став: „Мислим 

дакле постојим (лат. cogito ergo sum)”. 

Овим истраживањем Декарт је показао да је 

једино очигледно извесно биће које мисли (лат. res 

cogitans). Исход истраживања је јасан – „мислим, 

дакле постојим” јесте непосредна, интуитивна истина. 

Можеш да сањаш, да се вараш, да верујеш, али за све 

то мораш да постојиш као биће које мисли. 

ТРУМАНОВ ШОУ 

Режија: Питер Вир, САД, 1998. 

Сумња у спољашњи свет је мотив који је често 

коришћен у уметности. У филму Труманов шоу, 

аустралијског режисера Питера Вира, главни јунак 

је заробљен у вештачки направљеном окружењу 

за које мисли да је стварно. Сличне идеје из 

Матрикса већ су проблематизоване у првом делу 

уџбеника. Овај мотив познат је у филозофији као 

мисаони експеримент „мозак у тегли”. Могуће је 

претпоставити да сте и ти сам и све оно што те окружује 

само илузије генерисане вештачким путем 

тако што је твој мозак у тегли прикључен жицама 

за неки електронски уређај који прави симулацију 

живота. 

Интуиција 

Нeпoсрeдaн увид умa у суштину ствaри, кojи сe 

нe oслaњa ни нa чулa ни нa лoгичкe oпeрaциje. 

Рaциoнaлисти су je смaтрaли нajвишим 

сaзнajним извoрoм, из кoг пoтичу aксиoми, 

пoстулaти и oснoвни принципи свaкe спoзнaje. 



163


1. Како према Бејконовом схватању настају предрасуде? 

2. Наведи примере за сваку врсту Бејконових идола. 

3. Због чега се, према Бејконовом схватању, верује пророчанствима? Пронађи које врсте идола утичу 

на ово веровање и јасно образложи свој одговор. 

4. Објасни идеју mathesis universalis. 

5. Илуструј алгоритмом Декартова правила методе. 

6. Направи преглед свих елемената Декартове методске скепсе. 


1. Размисли о својим „идолима”. Пронађи их што више. Класификуј их према Бејконовој подели 

идола. 

2. Које су предности математичког метода у науци? Који су недостаци? Да ли је могућа mathesis 

universalis? Аргументуј своје одговоре! 


… да проучавају нововековну методологију 


1. Франсис Бејкон, Нови органон, Напријед, Загреб, 1964. 

2. Франсис Бејкон, Нова Атлантида, Култура, Београд, 1967. 

3. Рене Декарт, Расправа о методи, Октоих, Подгорица, 1997. 

4. Рене Декарт, Медитације о првој филозофији, Плато, Београд, 1998. 

Погледај филм о Декарту: 

Картезијус (Cartesius), режија: Роберто Роселини, Италија, 1974. 

… да науче о трансакционој анализи 


Ерик Берн, Коју игру играш, Беокњига, Београд, 2003. 



164

Проблем супстанције 

→ Од чега се састоји свет? 

→ Како су повезани дух и тело? 

→ Да ли је бесконачност дељива? Како се проблем дељивости бесконачности 

разматра у математици? 

→ Шта је то материја? Наведи неколико материјалних ствари и неколико 

нематеријалних. 

→ Да ли је свет у коме живимо најбољи могући свет? Аргументуј свој одговор. 

→ Ако је твој одговор на претходно питање негативан, кажи шта би требало 

променити. 

Проучавање супстанције у филозофији новог 

доба јесте заправо трагање за одговором од чега 

се састоји стварност. Данас је прихваћено научно 

мишљење да се стварност састоји из честица материје. 

Ипак, за основном честицом материје научници и 

даље трагају. Раније се веровало да је то атом, а кад 

су откривени делови атома, онда је истраживање 

показало да постоје још једноставније честице. Често 

се говори о најелементарнијој честици, такозваном 

Хигсовом бозону који неки називају и „божјом 

честицом”. Филозофи новог доба имали су сличну 

намеру – да пронађу основни елемент стварности. Ово 

истраживање називали су истраживањем супстанције. 

За разлику од данашњих научника нису кретали од 

претпоставке да је стварност искључиво материјалне 

природе нити су претпостављали плуралистичку слику 

света. Може нам се учинити како су нововековни 

филозофи били слободнији у свом истраживању него 

данашњи научници. Ипак, друштвене околности у 

којима су живели наметале су другачије проблеме и 

ограничења. 

Истраживање супстанције у филозофији новог 

доба започело је током ренесансе проучавањем 

природе. Проучавање природе одвајано је од 

проучавања духа. Ренесансни полихистори су се у 

великој мери трудили да не залазе у сферу теологије, 

па су своје истраживање најчешће објашњавали као 

истраживање природних закона и појава. Галилеј је 

говорио како је његово проучавање природе одвојено 

од библијског учења. Филозофско проучавање 

теолошких питања било је веома опасно у овом 

периоду. 

„БОЖЈА ЧЕСТИЦА” 

Модел Хигсовог бозона 

Хигсов бозон је елементарна честица без 

спина, боје и наелектрисања. Пошто она нема 

квалитет којима се обично описују елементарне 

честице, амерички физичар Леон Ледерман ће 

јој у својој књизи Божја честица: ако је универзум 

одговор, шта је питање? из 1993. године 

посветити посебну пажњу. Управо је он Хигсовом 

бозону дао име „Божја честица”, што је већи 

део научне јавности прогласио сензационализмом. 

Ледерман је свој поступак објаснио тврдњом 

да је Хигсов бозон „тако важан за стање 

физике данас, пресудан за наше коначно разумевање 

материје, још увек недостижан”. 



165

ДУХ И ТЕЛО 

Просторна и мисаона супстанција 

Одвајање мисаоне и телесне 

или просторне супстанције карактеристично 

је за ново доба. Оно се 

објашњава наслеђем средњовековне 

филозофије, али и страхом пред инквизицијом. 

Учење о супстанцији 

које би задирало у теолошка питања 

могло је да буде веома опасно, што 

су неки филозофи осетили на својој 

кожи. Није ретко да се и данас у разним 

сферама живота заступа дуализам 

тела и мишљења. 

Просторна и мисаона супстанција 

(лат. res extensa и res cogitans) 

Декартови називи за телесно биће 

и биће које мисли. У новом веку се 



сматрало да је суштинска особина 

тела заузимање простора, отуда назив 

„протежност”. 

Овакво позиционирање филозофије наметнуло је дуализам 

унутрашњег, мисаоног света и спољашњег света, свега онога што 

је могуће опазити чулима. Ови светови схваћени су као потпуно 

различити. 

Декарт је одредио супстанцију као „ствар која постоји тако 

да њена егзистенција не зависи од других ствари”. Из оваквог 

одређења супстанције нужно следи да је само бог супстанција. 

Ипак, Декарт и друге ствари назива супстанцијама. Оправдање 

за ово налази у већ наведеном нововековном одвајању 

теолошких питања од питања филозофије природе. У складу са 

тиме сматрао је да се може говорити о коначној и бесконачној 

супстанцији. Бесконачна супстанција је независна од других 

ствари и она је бог. Коначна супстанција јесте супстанција чије 

постојање зависи од бесконачне супстанције. Коришћење назива 

„супстанција” за биће чије постојање зависи од бесконачне 

супстанције Декарт оправдава аргументом да егзистенција једне 

коначне супстанције не зависи од друге коначне супстанције. 

Једно дрво, сматра Декарт, може постојати независно од другог 

дрвета. Уништењем једног одређеног дрвета неће бити уништено 

друго дрво, те према томе њихове су егзистенције независне 

једна од друге. 

Декарт је разликовао две коначне супстанције. Супстанцију 

спољашњег света називао је просторном супстанцијом (лат. 

res extensa), а супстанцију унутрашњег (човековог) света – 

мисаоном супстанцијом (лат. res cogitans). Назив „просторна 

супстанција” употребљен је због тога што је једина тада позната 

особина спољашњег или чулног света била да заузима простор. 

Прављењем ових дистинкција Декарт је истакао три кључна 

проблема супстанције у нововековној филозофији: 

1) однос коначног и бесконачног; 

2) однос једног и мноштва; 

3) однос мишљења и телесности (протежности). 

Својом хиперболичком скепсом показао је несумњиву извесност мисаоне 

супстанције. Ова извесност је изречена већ наведеним ставом „мислим дакле 

постојим”. Идентитет бића које мисли и мишљења јесте основни, несумњиви 

став из кога треба извести остала сазнања по правилима анализе, синтезе и 

набрајања. 

Проблем у даљем истраживању са којим се суочио Декарт јесте доказивање 

извесности постојања просторне супстанције као oбjeктивне, која није прoдукт 

фaнтaзиje, снoвa или билo кoje чулнe oбмaнe. Такође је требало објаснити везу 

између мисаоне и просторне супстанције. Ни једно ни друго није било могуће 

са становишта индивидуалне, мисаоне супстанције. С друге стране, извесност 

мисаоне супстанције је једино очигледно сазнање којим се располаже. 

166

Декартова стратегија за решавање овога проблема 

била је да на основу постојања „ја”, које мисли, докаже 

постојање савршене супстанције (бога), која обезбеђује 

реалност свим другим истинитим идејама у мишљењу. 

Овакав доказ би елиминисао метафизичке хипотезе о 

„злодуху”. Савршена супстанција не може да обмањује 

због своје савршености. Човек као несавршено 

биће може да обмањује и буде обманут због свог 

несавршенства. Према томе, савршенство бога 

обезбеђује несумњивост човекових сазнања. 

Декартов онтолошки доказ за 

егзистенцију бога 

Декартов онтолошки доказ за егзистенцију бога у 

поједностављеном облику био би заснован на следећим 

корацима: 

(1) Ја сам свестан своје несавршености. 

Извесност сумње у сопствено сазнање показује 

да човек није савршено биће. Савршено биће има 

апсолутно знање, према томе не сумња у њега. 

(2) У мени постоји идеја савршене супстанције. 

Замисао савршене супстанције, бића које зна све 

или бића које је створило свет, постоји у свести. Да би 

се у постојање бога веровало, сумњало или да би се то 

постојање негирало, као што то раде атеисти, потребно 

је да идеја бога постоји у свести. 

(3) Идеја савршене супстанције мора негде да 

настане – у мени или изван мене. 

Идеју савршене супстанције може да креира само 

савршено биће. Идеја савршеног бића не може да настане 

у индивидуалној свести, зато што је она несавршена. 

Према томе, мора да постоји савршена супстанција. 

Овај Декартов доказ данас се често у филозофској 

литератури на енглеском језику назива аргументом 

гарантованог порекла (енг. trademark argument). 

Доказана егзистенција бога омогућила је Декарту 

да докаже извесност просторне супстанције. Чулне 

представе се, тврди Декарт, обично јављају у свести 

независно од воље онога ко мисли. Ове представе 

морају имати своје порекло. Човек има снажан утисак 

да постоји спољашњи свет (просторна супстанција). 

Не би било у складу са савршеном божјом природом да 

непрекидно обмањује човека. Према томе, просторна 

супстанција је несумњива. 

АРГУМЕНТ МАЈМУНА СА 

ПИСАЋОМ МАШИНОМ 

Познато оповргавање аргумента гарантованог 

порекла назива се „аргумент мајмуна са писаћом 

машином”. Овај аргумент се појављује у више варијанти, 

али је његову модерну верзију формулисао 

француски математичар Емил Борел 1913. 

године. Према Бореловом схватању савршена 

идеја не мора да буде производ савршеног бића, 

већ може настати спонтано ако је на располагању 

бе сконачно време. Ово се аргументује тврдњом 

да би мајмун који удара насумице по тастатури 

писаће машине, ако би на располагању имао бесконачно 

време, сигу рно написао комплетна Шекспирова 

дела. 

ПРЕОБРАЋЕНИ АТЕИСТА 

Савремени британски филозоф 

Антони Флу, донедавно 

острашћени атеиста, у својој 

последњој књизи, Постоји бог, 

променио је сопствена атеистичка 

уверења. Ово је објаснио 

својом варијантом аргумента гарантованог 

порекла. 

„Сада мислим да постоји 

бог... Готово сам сигуран због 

резултата истраживања ДНК. 

Корице књиге 

Постоји бог Антони 

Флуа 

Мислим да је ДНК показала, својом готово невероватном 

комплексношћу распореда који су неопходни 

да настане живот, да нека интелигенција мора 

бити умешана како би навела све те различите елементе 

да раде заједно. У њој је енормни број елемената 

и енормна суптилност којом они раде заједно. 

Вероватноћа спонтаног спајања ова два елемента је 

сићушна. Овако створена комплексност изгледа ми 

као резултат рада неког интелигентног бића.” 



167

БАРУХ ДЕ СПИНОЗА 

Коначно и бесконачно биће 

Холандски филозоф Барух де Спиноза је прихватио 

Декартово схватање према коме супстанција мора 

да постоји независно од других ствари. Спинозина 

дефиниција супстанције гласи: „Пoд супстaнциjoм 

рaзумeм oнo штo постоји по сeби и штo сe сoбoм разуме: 

тo jeст oнo чиjи пojaм нe трeбa пojaм другe ствaри дa 

би из њeгa биo ствoрeн”. Према овој дефиницији само 

супстанција може у потпуности да разуме саму себе. 

Атрибут и модус 

Спиноза је холандски филозоф јеврејског 

порекла, рођен 1632. године у Амстердаму. 

Завршио је школу за рабине, да би 

се касније посветио изучавању Декартове 

филозофије. Због својих идеја о богу изопштен 

је из јеврејске заједнице. Одбио је 

место професора у Хајделбергу како би сачувао 

филозофску независност. Издржавао 

се правећи оптичка помагала. Читавог живота 

је због свог пантеизма прогањан као 

„принц безбожника”, „отпадник” и „инкарнација 

сатане”. Његова главна дела су Етика 

(1677) и Теолошко-политички трактат 

(1670). Умро је 1677. године. 

Атрибути супстанције 

Особине које разум може да опази на 

супстанцији као њену суштину, начин 

појављивања супстанције. 

Модуси супстанције 

Коначна бића која постоје као модификације 

на основу атрибута супстанције. 

Човек опажа на супстанцији њену природу или 

атрибуте. „Под атрибутом разумем оно што разум опажа 

на супстанцији, као да сачињава њену суштину”, каже 

Спиноза у својој дефиницији атрибута. Оно што је Декарт 

називао мисаоном и просторном супстанцијом Спиноза 

сматра атрибутима супстанције. Одређујући ствари 

као просторне или као мисаоне, разум, заправо, опажа 

атрибуте супстанције. Када опажа атрибуте, разум их 

препознаје на конкретним стварима. Тако просторност 

опажа на неком конкретном простору – простору који 

заузима учионица или простору који припада некој 

чаши са водом. Ове конкретне ствари које су доступне 

човековом сазнању, а које је Декарт називао коначним 

супстанцијама, Спиноза назива стањима или модусима 

супстанције. Човек је, на пример, један модус или стање 

супстанције. Према томе, појединачно биће није коначна 

супстанција, као што је сматрао Декарт. Оно, према 

Спинози, уопште није супстанција, него њен модус. 

Супстанција је узрок свих својих модуса или стања. 

„Супстанција је по природи ранија од својих стања”. 

Такође, „једна супстанција не може бити произведена од 

друге супстанције”. Из овога следи да супстанција не може 

имати узрок свог постојања изван себе. Зато је супстанција 

у његовој филозофији одређена као узрок самој себи (лат. 

causa sui). 

Не постоје две супстанције са истим атрибутом (исте 

природе). Ако би постојале, онда се не би радило о две 

супстанције него о једној супстанцији. Супстанција која 

постоји може бити коначна или бесконачна. Ако би била 

коначна, морала би да буде ограничена супстанцијом исте 

природе (атрибута), што је немогуће. 



168

Пантеизам 

(НЕ)ДЕЉИВОСТ БЕКОНАЧНОСТИ 

Дакле, може да постоји само једна 

бесконачна супстанција. Бесконачна 

супстанција има бесконачан број атрибута. 

Ова супстанција је апсолутна супстанција или 

бог. „Шта год постоји, постоји у богу, и ништа 

не може да постоји или да се схвати без бога”, 

тврди Спиноза. 

Апсолутна супстанција или бог, мора 

да буде узрок самој себи. Узрок самом себи 

Спиноза је дефинисао као „оно чија се суштина 

не може поимати другачије него као постојећа”. 

Постојање бога, дакле, нужно следи из његове 

дефиниције. 

Човек може од бесконачног броја 

атрибута супстанције да спозна само два – 

мишљење и просторност. То је стога што је 

човекова природа модус ова два атрибута. 

Тако је човеково тело модус атрибута 

просторности, док је човеково мишљење 

модус атрибута мишљења. Модуси могу 

бити коначни и бесконачни. Један одређени 

човек јесте комбинација коначног модуса 

простора и коначног модуса мишљења. 

Човек може разумом да спозна извесна 

вечна и непроменљива својства космоса 

у простору и мишљењу. Природа, када се 

посматра као просторност, јесте бесконачни 

модус супстанције. Исто важи и за природу 

посматрану као мисао. Просторно посматрана 

природа се састоји од честица, док се 

посматрана мисаоно састоји од идеја. Ово нису 

два система (честица и идеја), већ исти систем 

посматран на два начина (преко различитих 

атрибута). 

Лабудови, М. К. Ешер, 1956. 

Према Спинозином схватању бог није одвојен од својих креација. 

Оваквим схватањем Спиноза изједначава бога и природу (лат. deus sive 

natura), а назив за овакву доктрину је пантеизам. Бог није трансцендентан, 

већ су коначна бића у њему као његови коначни модуси. Из оваквог 

схватања супстанције следи да је кретање коначних бића у потпуности 

одређено једином супстанцијом. Ово важи како за кретање тела тако и 

за кретање идеја. Према томе, једином супстанцијом одређено је све што 

се догађа и што ће се догодити. Овакво схватање се назива апсолутни 

детерминизам. 

Спиноза је тврдио да је апсолутна супстанција недељива 

због своје бесконачности. У математици се бесконачност 

такође сматра недељивом. Када се приликом 

израчунавања граничне вредности функције (лимеса) 

у некој етапи рада појави бесконачно подељено неким 

бројем (∞/n), резултат ће бити – бесконачно (∞). Симбол 

за бесконачно „∞”, који се понекад назива лемниската, 

увео је у употребу енглески математичар Џон Волис 


Пантеизам 

Филозофско учење према коме су бог и природа исто 

биће, односно према коме творац није одвојен од својих 

креација. Реч потиче од грчких назива за „све (πάν)” и 

„бога (θεός)”. 

Апсолутни детерминизам 

Схватање према коме је садашњим, непроменљивим 

стањем ствари у потпуности и непроменљиво одређен 

сваки догађај у будућности. 



169

Материјализам 

Материјализам 

Филозофско учење према коме се 

стварност састоји од материје, 

супстанције која је дељива, протежна 

и непробојна. 

РОБЕРТ БОЈЛ 

Током XVII и XVIII века у филозофији и науци се 

појавила реакција на рационалистичко учење о супстанцији. 

Учења рационалиста су углавном била интерпретирана као 

идеалистичка, то јест рационалисти су сматрали да супстанција 

има порекло у идеји или мишљењу. Изузетак је Спинозина 

филозофија која је често (неоправдано и злонамерно) тумачена 

као материјалистичка. Због поистовећивања природе и бога, 

Спинози је често погрешно приписивано да је бога прогласио 

материјалним. 

Порекло материјализма може се са приличном извесношћу 

пронаћи у Галилејевом делу Испитивач. Када се мисли о 

материјалној супстанцији, сматра Галилеј, увек се мисли о неком 

њеном квалитету као што су укус, боја, звук, мирис и сл. Остала 

својства не постоје у самој материјалној супстанцији, него у 

свести онога ко је опажа. 

Примарни и секундарни квалитети 

Роберт Бојл је ирски филозоф 

природе. Рођен је 1627. године. Предавао 

је на Оксфорду. Направио је 

списак од 24 могућих проналазака 

међу којима су: „еликсир за продужетак 

живота”, „вештина летења”, „лак 

и непробојан оклоп” и „непотопиви 

брод који једри на свим ветровима”. 

У физици је познат по Бојл–Мариотовом 

закону, по коме се густина гаса 

повећава када се повећава притисак 

гаса. Умро је у Лондону 1691. године. 

Примарни и секундарни квалитети 

Примарни квалитети су квалитети 

које биће има само по себи, 

независно од тога да ли га неко 

опажа или не, док су секундарни 

квалитети они квалитети који не 

зависе од присуства посматрача. 

Роберт Бојл је, подстакнут овим Галилејевим делом, све 

квалитете које ствари могу имати поделио на примарне и 

секундарне. Примарне квалитете ствар има независно од тога да 

ли је неко посматра или не, док секундарни квалитети настају у 

интеракцији ствари и посматрача. Секундарни квалитети неког 

материјалног објекта су већ наведени укус, мирис, боја, облик итд. 

Који су квалитети примарни? 

Роберт Бојл је, за разлику од Галилеја који је примарне 

квалитете приписао свести посматрача, за примарни квалитет 

прогласио материју која је иста за сва тела. Ова универзална 

материја је непробојна, дељива и протежна. Универзална 

материја је, према Бојлу, супстанција предмета. 

Према томе, материја је универзална супстанција која 

постоји независно од онога ко сазнаје. Заправо, и онај ко сазнаје 

је материјалан, а материја објеката које сазнаје је независна од 

његовог сазнања. Квалитети су физичке манифестације материје. 

Сва бића су материјална, а њихово међусобно деловање је 

механичко. 

Овакво виђење природе директна је последица поделе 

супстанције на просторну и мисаону. Чак и тамо где простор и 

мишљење нису схваћени као супстанција, већ као модификација 

супстанције, њихова непосредна међусобна интеракција није 

прихваћена. Тело делује на тело, мисао на мисао. Деловање бића 

једног на друго посматрано је само са становишта ефицијентног 

(радног) узрока. У нововековној интерпретацији овај узрок 



170

је тумачен као механички узрок кретања. 

Филозофи су се посебно уздржавали од 

телеологије. Према Декартовим речима 

тумачење божјих намера било би дрско. 

Спиноза је још оштрије осуђивао свако 

бављење божјим намерама сматрајући такво 

истраживање апсурдним. Кретање у природи 

је, дакле, било објашњавано искључиво 

механичким узроцима, а овакав опис природе 

назива се механицистичким. 

Механицистички опис природе Декарт је 

засновао на такозваном принципу очувања 

количине кретања. Према том принципу 

количина кретања је у простору увек иста, 

кретање се преноси са тела на тело. Енглески 

физичар Исак Њутн је уместо овог принципа 

увео силе, зато што је, за разлику од Декарта, 

тврдио да постоји празан простор између 

тела. У свом делу Математички принципи 

природне филозофије дао је основе модерне 

физике. Инсистирао је на експерименталном 

заснивању науке и одбијао је да гради науку 

на хипотезама. „Не измишљам хипотезе 

на празно”, категорички је тврдио. Њутн 

је преузео Бојлов појам материје, док је 

узрок кретања тражио у појму силе, који и 

данас влада механиком. Позната је његова 

крилатица: „Физико, чувај се метафизике”. 

Механицистички опис природе 

Објашњење света у коме се све кретање своди на 

механичко, а сви узроци на радни (ефицијентни) узрок. 

ИСАК ЊУТН 

Њутн, Вилијам Блејк, 1795. 

Енглески филозоф, физичар, лекар, астроном и математичар, 

Исак Њутн, рођен је 1643. године. Међу многим 

Њутновим открићима вероватно су најпознатији закони 

кретања и гравитације. Позната прича о јабуци која му је 

пала на главу и инспирисала га да формулише теорију гравитације 

можда и није истинита, али се у Кембриџу чува 

дрво за које се тврди да је „наследник” дрвета испод кога 

је Њутн седео. Њутн је умро је у Кенсингтону 1727. године. 

Проста и сложена супстанција 

Лајбниц је, исто као и Спиноза, сматрао да две супстанције не могу имати 

исту природу. Спиноза из овог схватања изводи монистичко учење приписавши 

све природе (атрибуте) једној супстанцији. Лајбниц је закључио да ако две 

супстанције не могу имати исту природу, а постоји више различитих природа 

или квалитета, мора постојати више супстанција различитог квалитета. Ове 

супстанције је назвао монадама. Реч „монада” извео је из грчке речи за једно 

(μονάς). Монаде су основне супстанције из којих настају сложене супстанције. 

Сложене супстанције су композиције монада. „Пошто постоје сложене 

супстанције, морају постојати и просте”, тврди Лајбниц. Сложене супстанције 

настају спајањем монада, а нестају њиховим одвајањем. Саме монаде настају и 

нестају искључиво божјом вољом. Оне нису подложне пропадању, те су у том 

смислу савршене. 

Монаде, сматра Лајбниц, морају имати своје унутрашње квалитете. У овоме се 

монаде разликују од атома, који су у античкој филозофији схваћени као принципи 



171

ГОТФРИД ВИЛХЕЛМ ЛАЈБНИЦ 

Лајбниц је немачки 

филозоф и математичар. 

Рођен је 1646. године у 

Лајпцигу. Као дечак показао 

је високе интелектуалне 

способности, снажно 

интересовање за језике и 

математику, као и велику 

упорност. Рано је започео 

успешну политичку каријеру. 

Његов дипломатски подвиг је одвраћање 

француског краља Луја XIV од инвазије на немачке 

земље. Лајбниц је то урадио тако што је Лују 

XIV поклонио план за инвазију на Египат, како би 

краљеве аспирације са Европе усмерио на Африку. 

Његова најпознатија филозофска дела су: Расправа 

о метафизици (1686), Монадологија (1714), Теодицеја 

(1710) и Нови огледи о људском разуму (1704). 

Умро је 1716. године у Хановеру. 

Монадологија 

Метафизичко учење према коме је стварност 

хармонија једноставних супстанција, монада. 

„Бог из машине” (лат. Deus ex machina) 

Вештачки уведено, спољашње решење проблема. 

Израз потиче од назива за позоришну направу 

помоћу које се у позоришну представу уводи 

натприродно посредништво. 

који немају квалитете по себи, већ квалитети настају 

спајањем атома. Обрати пажњу на то да монаде нису 

сићушни делови материје, те их никако не треба 

мешати са атомима ни у античком ни у савременом 

смислу. Монаде, према Лајбницовом схватању, немају 

ниједну особину материје – не заузимају простор 

нити имају делове. „Тамо где нема делова, нема ни 

просторности, ни облика, ни могуће дељивости.” 

Монаде су супстанције које су независне једна од 

друге. Монада се не може променити под утицајем 

друге монаде. Међу њима не постоји узрочна 

повезаност, пошто је она, слично као код Спинозе 

и Декарта, супстанција која је по дефиницији 

независна. Ипак, како су онда монаде повезане? Попут 

Декарта, Лајбниц претпоставља три могуће везе међу 

супстанцијама: узрочност у смислу радног узрока, 

асистенцију и хармонију. Узрочност очигледно није 

могуће решење, зато што једна монада не може бити 

узрок друге. Она би изискивала да једна монада утиче 

на другу, што није могуће ако су монаде схваћене 

као у себи затворени светови. Овакав међусобни 

утицај монада изазвао би хаос уместо поретка у 

свету. Асистенција је веза између две супстанције 

посредством треће. Овакву везу је искључио већ 

Декарт зато што би онда бог морао непрекидно 

да посредује. Ова веза би подразумевала стално 

понављање чуда у природи. Назив за спољашњу 

асистенцију је „бог из машине (лат. deus ex machina)”. 

Преостаје, сматра Лајбниц, хармонија. 

Престабилирана хармонија 



Перцепција и аперцепција 

Перцепција је сазнање усмерено ка другим 

монадама, а аперцепција је спознаја перцепције 

као унутрашњег стања монаде. 

Престабилирана хармонија 

Програм усклађеног (хармоничног) деловања 

свих монада. 

Како изгледа хармонија између монада? 

Монаде сазнају једна другу или, како каже Лајбниц, 

„огледају се једна у другој”. Ово сазнавање може бити 

перцептивно и аперцептивно. Путем перцепције 

и аперцепције настаје мноштво модификација 

монада. У свакој монади се огледа мноштво других 

монада. „Супстанција је”, каже Лајбниц „јединство 

у мноштву”. Ово јединство јесте монада свих 

монада, тј. она која се огледа у свим монадама. 

Делимичну представу о овој монади имају све монаде, 

али ниједна нема потпуну. Монада свих монада, 

апсолутна монада или бог јесте најсавршенија 

монада. Она у себи носи престабилирану хармонију. 

172

Престабилирана хармонија је програм усклађеног 

(хармоничног) деловања свих монада. Монаде, дакле, 

не делују једна на другу непосредно, већ под утицајем 

престабилиране хармоније. Деловање престабилиране 

хармоније није деловање у смислу радног узрока. 

Престабилирана хармонија је финални узрок или 

сврха. Све монаде теже монади свих монада, неке 

свесно, неке несвесно. Она је ентелехија сваке монаде, 

а тежњу сваке монаде овој најсавршенијој монади 

Лајбниц назива апетицијом. Овакво међусобно 

деловање монада, на основу сврхе, Лајбниц је 

предложио како би се супротставио горе описаном 

механицистичком схватању узрока. 

Ево једног примера како бисмо поједноставили 

Лајбницову монадологију. Замисли једно одељење 

у основној школи. У њему је тридесетак ученика и 

ученица. Нека то буду монаде. Деца сазнају једни 

друге перцепцијом и аперцепцијом. У великој мери 

она разумеју једни друге. Наравно, присутна је и 

учитељица која сазнаје децу и коју деца сазнају. Деца 

се боље разумеју међусобно него што могу да разумеју 

учитељицу. Учитељица боље разуме децу него што 

деца разумеју њу. Понекад учитељица похвали 

неко дете и каже осталој деци да се угледају на њу 

или њега. Онда деца теже да буду као похваљено 

дете. Похваљено дете се угледало на учитељицу 

и покушавало је да буде као она. Наравно, ни 

учитељица није савршена особа, већ се угледа на неког другог. Према Лајбницу, 

сви теже савршеној монади, престабилираној хармонији. Деца и учитељица не 

делују једни на друге непосредно, већ је њихов међусобни однос посредован 

монадом свих монада. 

НАЈБОЉИ ОД СВИХ СВЕТОВА? 

У Расправи о метафизици 

Лајбниц доказује 

да је свет у коме 

живимо „најбољи од 

свих светова” које је 

бог могао да направи. 

Ако бог није могао да 

направи бољи свет, 

онда је сигурно да је 

овај свет најбољи зато 

што не постоји бољи 

архитекта од бога. Ако 

је, напротив, бог направио 

лошији свет 

Бог као архитекта, XIII век 

него што је могао, то би значило да се одлучио 

да направи нешто што је мање од његових могућности. 

Зашто би се бог одлучио на овакав корак? 

Могао је то да уради с разлогом или без њега. Ако 

би тако нешто урадио без разлога, онда би се понашао 

самовољно, а не у складу са својом природом 

– природом савршеног ума. Ако је бог направио 

свет с разлогом, у питању је најбољи од свих 

могућих светова. 

ШАРМАНТНИ ФИЛОЗОФ 

Током боравка на двору Луја XIV, Лајбниц је често проводио 

време разговарајући са дворским дамама о метафизици. 

Хегел у својој Историји филозофије описује један 

интересантан догађај. Лајбниц се трудио да дворским дамама 

докаже како не постоје две идентичне ствари. Даме 

су потрчале у башту Версаја покушавајући да пронађу два 

идентична листа како би оповргле Лајбницову тврдњу. 

Нису успеле. Лајбниц је пленио шармом и интелектом. Познато 

је да је био под заштитом своје некадашње ученице 

Софије Шарлот, супруге Фридриха I, краља Прусије. 

Кнегиња Шарлот у разговору са 

Лајбницом, Алберт Вогел, 1843. 



173


1. Пронађи у тексту Декартово, Спинозино и Лајбницово одређење супстанције. Упореди их. Које од 

ових одређења сматраш најбољим? Зашто? 

2. Одреди онтолошко становиште за учење о супстанцији свих наведених мислилаца. 

3. Шта је то пантеизам? 

4. Упореди Бојлову дефиницију материје са дефиницијом која се користи у настави физике. Постоји ли 

разлика у схватању материје у класичној и атомској физици? Разговарај о овој теми са наставником/ 

наставницом физике. 

5. Објасни улогу појма супстанције у повезивању природе и бога у нововековној епохи. 


1. Пронађи везе нововековног учења о супстанцији са савременом науком. 

2. Бојл је дефинисао материју као дељиву, непробојну и просторну. Како човек спознаје постојање 

материје? Да ли се она може спознати чулима? Обрати пажњу, не ради се о конкретној материји 

(оловци, папиру, камену), већ о материји као општем појму. 


… да проучавају нововековну метафизику 


1. Г. В. Лајбниц, Расправа о метафизици, у Изабрани филозофски списи, Напријед, Загреб, 1980. 

2. Г. В. Лајбниц, Монадологија, у Изабрани филозофски списи, Напријед, Загреб, 1980. 

3. Барух де Спиноза, Етика, Култура, 1959. 

… да проучавају нововековну метафизику 


Борхесову причу Бесмртник и истражи како аутор користи аргумент мајмуна са писаћом машином. 

Ову причу можеш пронаћи у књизи Хорхе Луис Борхес, Алеф, Паидеиа, Београд, 2004. 



174

Проблем сазнања 

→ Да ли се човек рађа без икаквих знања? 

→ Како настају сазнања о стварима које не можеш да опазиш? Објасни на 

примеру атома, љубави, бога, бесконачности. 

→ На основу чега просуђујеш да ли је оно што знаш истинито? 

→ Шта је пресудно у развоју детета – урођене особине или васпитање? 

Истраживање супстанције у нововековној филозофији било је засновано 

на одвајању човековог мишљења, такозваног унутрашњег света и света који га 

окружује, спољашњег света. Основни проблем сазнања у филозофији новог доба 

јесте начин на који човеков унутрашњи свет долази у везу са спољашњим светом. 

Или, како човеков унутрашњи свет спознаје спољашњи свет? 

За човеков унутрашњи свет у филозофији се користи назив субјект сазнања, 

док је оно што се сазнаје објект сазнања. Однос између субјекта и објекта 

сазнања обично се назива субјект–објект релацијом. Полазиште нововековне 

епистемологије је схватање према коме објект постоји независно од 

субјекта. Када сазнаје, субјект „увлачи” објект у себе, његов садржај 

постаје богатији за објект који је сазнао. Како се ово догађа? Овај 

проблем познат је као проблем сазнања. 

Проблем сазнања је: 

(1) Проблем спознаје спољашњег света 

Како мисао која није по својој природи просторна може 

да схвати просторни свет? Или, говорећи данас уобичајеном 

терминологијом, како нематеријална мисао долази у везу са 

материјалним објектима? Када посматраш неки објект, оловку на 

пример, сам објект не улази у твоју свест. Опажаш га чулима, али 

се поставља питање како чула у свести производе сазнање. У твојој 

свести налази се сазнање о оловци, њеном облику, величини, боји, 

сврси. Наука данас то објашњава радом нервног система. Ипак, до 

данас није понудила и објашњење на основу ког се рад нерава може 

дешифровати и превести у конкретне представе које имаш. 

(2) Проблем извора сазнања 

У филозофији новог доба развила су се два основна схватања 

везана за проблем сазнања – рационализам и емпиризам. 

Схватања су се сукобила око порекла или извора извесних сазнања. 

Извесна сазнања су сазнања која су несумњиво истинита, сазнања 

на којима се граде сложенија сазнања. Рационалисти су сматрали 

да је порекло извесности сазнања у разуму, док су емпиристи 

тврдили да извесност сазнања потиче из чулног искуства. 

Филозофска традиција емпиризма развијала се претежно 

у Великој Британији, док се рационализам више развијао у 

континенталном делу Европе. Због овога се данас често филозофија 

дели на острвску и континенталну. Они се, дакле, односе на манир 

филозофирања, а не на географско порекло филозофа. 

Лажно огледало, Рене Магрит, 1928. 

Субјект–објект релација 

Веза између онога ко сазнаје 

(субјект сазнања) и онога што се 

сазнаје (објект сазнања). 

Извесност 

Знање (сигурност) да је неко 

сазнање истинито. 



175

ХАРМОНИЈА СВЕТА 

Макрокосмичка хармонија, Андреас Целаријус, 1660. 

Да ли се хармонија космоса налази у разуму 

истраживача или је она објективна особина 

природе? Кеплер и рационалисти су сматрали 

да је ова хармонија урођена идеја. Бејкон је тврдио 

да човеков разум очекује више реда у природи 

него што га заиста има, па је ову хармонију 

сматрао предрасудом. Према Бејконовом схватању, 

предрасуда је настала несистематичним 

истраживањем. Ипак, у природи постоји ред 

који описује наука. 

Рационализам 

Епистемолошко становиште према коме је 

разум најважнији и најпоузданији извор 


(3) Проблем самоспознаје 

Самоспознаја је истраживање у коме субјект 

испитује самог себе, тј. своје спознајне моћи. Одакле 

потичу извесна сазнања? Колико могу да знам, односно 

да ли моје спознајне способности имају границу? Овај 

проблем настао је већ код Декарта у методској скепси или 

чак у Бејконовом истраживању идола. Ипак, самоспознаја 

постаје централни проблем епистемологије новог доба у 

његовој највишој, завршној фази – немачкој класичној 


Рационализам 

У својој Хармонији света Кеплер је написао: „Није 

утицај неба издејствовао у мени сазнања, него су она, 

према Платоновом учењу, почивала у скривеној природи 

моје душе, па их је само пробудио призор стварности”. 

Ово Кеплерово схватање илуструје однос ренесансних 

научника према пореклу сазнања. 

Ренесансни научници познати су првенствено као 

они који су истицали улогу искуства и експеримента. 

Овај део њиховог учења утицао је на емпиристе. Сви они 

су, међутим, тврдили да је искуство пресудно само као 

почетак истраживања. Тек научни закон кao рaциoнaлнa 

твoрeвинa дaje прaвo тумaчeњe резултата експеримента 

и посматрања. Користећи учења Питагоре и Кузанског 

одредили су математичке односе као најпогодније за опис 

природе. 


Урођене идеје 


Урођене идеје 

Идеје које субјект сазнања не стиче искуством, 

већ се са њима рађа. Урођене идеје су 

рационалистички покушај да се објасни како 

субјект сазнаје примарне квалитете. 

Рационалисти су сматрали да су сазнања која су 

извесна урођени садржај субјекта сазнања. Оваква сазнања 

су називали урођеним идејама. Човек се, дакле, рађа са 

неким идејама помоћу којих, касније, развија друге идеје. 

Декарт је својом методичком скепсом доказао 

извесност мисаоног субјекта. „Ја мислим (лат. Ego cogito)” 

значи да је мисаони субјект извор сваког сазнања. Пошто 

се сазнање примљено од чула показало као неизвесно, 

Декарт је захтевао да се сва сазнања аргументовано 

изводе (дедукују) из разума. Тврдио је да постоје три 

врсте сазнања или идеја у субјекту: урођене, придошле 

и сачињене од стране самог субјекта (измишљене). 

Урођене идеје су апстрактне идеје као што су мишљење, 

176

бог и истина. Придошлим идејама Декарт назива идеје које 

настају на основу чулног опажања. Такве идеје су звук, облик, 

топлота и сл. Коначно, идеје сачињене од стране самог субјекта 

производи су маште, као што су сирене и кентаури. Проблем је у 

критеријуму по коме се могу разликовати ове три врсте сазнања. 

Када говоримо о придошлим идејама, није јасно на основу чега 

се може утврдити да ли одговарају стварности. У Медитацијама 

о првој филозофији Декарт је већ нагласио проблем чулне 

обмане. Ове проблеме покушао је да реши увођењем бога као 

урођене идеје. Бог обезбеђује везу између мисаоне и протежне 

супстанције. Истинито сазнање схваћено је као јасно и разговетно 

сазнање. Да ли је сазнање истинито и разговетно процењује се на 

основу четири правила која су показана у тексту Проблем методе. 

Према тим правилима, коначни критеријум истине за Декарта је 

очигледност (интуиција). 

Према Спинозином схватању једино извесно сазнање 

је сазнање бога. Ово нужно следи из његовог учења о 

супстанцији према коме је све што постоји модификација бога, 

те се без бога ништа не може сазнати. Поставивши бога као 

супстанцију са бесконачним бројем атрибута, а човека као 

модификацију супстанције, сусрео се са истим проблемом са 

којим су се суочавали средњовековни мислиоци. Проблем је у 

несамерљивости бесконачног бога и коначног људског разума. 

Човек који описује бога морао би у својој коначној природи и 

коначном времену да спозна бесконачан број атрибута, што је 

апсурдно. Да ли је онда уопште могућа спознаја бога? Одустајање 

од ове спознаје било би одустајање од истраживања најизвеснијег 


Спиноза је предложио спознавање бога из више етапа. Свака етапа заснована 

је на одређеном нивоу сазнања. Ове етапе сазнања крећу се узлазном линијом, 

од најједноставнијих сазнања ка сложенијим. Спиноза дели сазнања на три 

врсте – афективно, разумско и интуицију. Спознаја полази од најједноставнијег, 

афективног сазнања, преко разумског сазнања до интелектуалне љубави према богу. 

Афективно и разумско сазнање је према Спинозином схватању ограничено, па 

је због тога неадекватно за спознају бога. Спознаја бога је могућа превазилажењем 

афективне и разумске спознаје. Афекти су код Спинозе, слично као код Декарта, 

углавном схваћени као стања која ометају сазнање. Они се превазилазе тако што 

се о њима формира јасан и разговетан појам, а нема афекта са којим то није могуће 

урадити. Постоје и они афекти који нису „ометајући фактор”. То су афекти који 

су у складу са човековом природом. Ове афекте човек повезује у представе путем 

разума. Разум има способност да све афекте усмери према спознаји бога. Ипак, 

деловање разума је мишљење, а мишљење је само један од атрибута. Сваки атрибут 

се може спознати само самим собом, сматра Спиноза. Ово значи да човек може 

афективним и разумским средствима спознати само два атрибута, а бог их има 

бесконачно. 

ЕТИКА ИЗЛОЖЕНА 

ГЕОМЕТРИЈСКИМ РЕДОМ 

Прва страна Спинозине Етике 

Своје најзначајније, постхумно 

објављено дело Спиноза је писао по угледу 

на Еуклидов приручник за геометрију 

(о коме је већ било речи у поглављу о 

античкој филозофији). Сматрао је, као и 

Декарт, да је математички метод излагања 

поуздан, због једноставности, јасности и 

прецизности. Етика почиње дефиницијама 

основних појмова: бога, атрибута, 

модуса итд. Потом следе аксиоми из којих 

се изводе теореме. 



177

ЛЕКЦИЈА ИЗ ЛОГИКЕ: СУД И ЗАКЉУЧИВАЊЕ 

Суд је веза појмова којом се нешто тврди или пориче. Сваки суд има истинитосну вредност, односно 

може бити или тачан или нетачан. 

Делови суда су субјект, предикат, копула и квантификатор. 

На пример: 

Неки људи јесу уметници. 

КВАНТИФИКАТОР 

Одређује обим појма 

субјекта. 

СУБЈЕКТ 

Појам о коме се 

суди. 

КОПУЛА 

Веза субјекта и 

предиката суда. 

ПРЕДИКАТ 

Појам који се приписује 

субјекту, оно што се о 

субјекту тврди. 

Судови се по квантитету деле на основу квантификатора на опште (универзалне), посебне (партикуларне) 

и појединачне (сингуларне). 

Према копули судови се деле на афирмативне (потврдне) и негативне (одречне). 

Универзални (општи) – Сви људи су смртни. 

ВРСТЕ 

СУДОВА 

Квантитет 

Квалитет 

Партикуларни (посебни) – Неки људи су веселе особе. 

Сингуларни (појединачни) – Аристотел је филозоф. 

Афирмативни (потврдни) – Неке животиње су сисари. 

Негативни (одречни) – Неке животиње нису сисари. 

Закључивање је мисаони процес у коме се на основу једног или више исказа (премиса) изводи нови исказ 

(закључак, конклузија). 

Закључивање може да буде посредно и непосредно. 

Непосредно закључивање је закључивање на основу једне премисе. На пример: Ниједан човек није савршен, 

дакле сви људи су несавршени. 

Посредно закључивање може да се спроведе по дедукцији, индукцији и аналогији. 

Дедуктивно закључивање је закључивање од општих појмова ка посебним и појединачним. На пример: 

Сви људи имају разум. 

Сократ је човек. 

Дакле, Сократ има разум. 

Индуктивно закључивање је закључивање од појединачног ка општем. На пример: 

Петар не може да живи без воде. 

Марко не може да живи без воде. 

Тамара не може да живи без воде. 

Ја не могу да живим без воде. 

Петар, Марко, Тамара и ја смо људи. 

Дакле, људи не могу да живе без воде. 

Закључивање по аналогији је закључивање на основу сличности. На пример: 

Филм Хари Потер и камен мудрости је настао на основу романа Џоане Роулинг у режији Криса Коламбуса. 

Дејвид Хејман је био продуцент, а главну улогу у филму играо је Денијел Редклиф. Филм је изузетно доброг квалитета 

и постигао је велики успех код публике. 

Екранизацију друге књиге Џоане Роулинг о Харију Потеру, Хари Потер и одаја тајни, такође ће режирати Крис 

Коламбус, продуцент ће бити Дејвид Хејман, а главну улогу играће Денијел Редклиф. 

Дакле, и филм Хари Потер и одаја тајни биће изузетно доброг квалитета и постићи ће велики успех код публике. 



178

„Свако одређење је негација” 

Проблему спознаје бесконачног бића од стране коначног бића Спиноза 

додаје још једну димензију. Она је одлично изражена у ставу: „Свако одређење 

је негација”. Овај став поставља идентитет између две супротности, што 

га чини дијалектичким. Одређење или афирмација је у формалној логици 

супротна негацији. Афирмативни суд има општи облик „С је П”, док је 

негативни суд „С није П”. Према Спинозином схватању и један и други суд су 

негације. 

Јасно је да претходни пасус може да те збуни. Представимо Спинозину 

идеју на следећи начин. Претпоставимо да је неко погледао твоје фотографије и 

рекао: „Ти си врло фотогенична особа”. 

Формално логички посматрано „ти си врло фотогенична особа” јесте 

искључиво афирмативни суд. Спиноза би, међутим, тврдио како су овим судом 

из описа искључене твоје остале особине. Често се овакве афирмације схватају 

као злонамерне. Родитељ који стално говори једном детету да је лепо, а другоме 

да је паметно направиће грешку у њиховом васпитању негирајући њихове друге 

особине. На овај проблем се данас често упозорава у развојној психологији. 

При афирмацији једне особине бића губи се из вида целина. „Ко погоди 

центар промашио је све остало”, говорио је немачки песник Гете. Увек када 

неку ситуацију у животу одредиш (афирмишеш) као проблем или незгоду, 

негираш све остале особине те ситуације. Брдо на путу испред тебе може да 

буде препрека, али може да буде и прилика за уживање или изазов. Спиноза 

је тврдио да ћеш се лакше суочавати са животним недаћама ако их посматраш 

„под плаштом вечности”. Дакле, увек је потребно имати целовит увид у 

ствари. Ово посебно важи за истраживање које је према Спинози од највишег 

интереса, а то је спознаја супстанције. 

Описивање супстанције са бесконачним бројем атрибута је негирање 

супстанције, сматра Спиноза. Човек у својој коначности може да спознаје само 

два атрибута. Чулношћу опажа просторност, а разумом мишљење. Потребно 

је ступити у непосредни однос са богом, а тај однос је – интелектуална љубав 

према богу. Овај екстатички доживљај открива праву природу човековог 

бића, а то је природа обухваћена богом. Овако схваћена спознаја представља 

ослобођење од коначности, те у том смислу треба схватити Спинозину тврдњу 

да је слобода спозната нужност. Нужно биће је бог, а спознаја нужног бића 

омогућава екстатички доживљај ослобођења од коначности. 

Барух де Спиноза 

Нужан и довољан разлог 

Учење о урођеним идејама усвојио је и Лајбниц у нешто измењеном 

облику. Лајбницово схватање урођених идеја слично је Кеплеровом схватању 

сазнања. Имати урођену идеју не значи знати одређену чињеницу. Урођена 

идеја за Лајбница јесте способност субјекта да нешто сазна. Закони логике 

су урођени, али не као њихова формулација, нити као развијена вештина 

мишљења. Човек долази до ових закона изводећи их из себе, зато су ти закони 

урођене идеје. 



179

НАЧЕЛО КОНТИНУИТЕТА 

f(x) 

∆x 

a x 1 

x 2 

x 3 

b x 

Лабниц је, инспирисан Аристотеловом филозофијом 

природе, сматрао да постоји начело општег 

реда у природи које је називао начелом континуитета. 

Ово начело, којим се водио и Исак Њутн у истраживању 

природе, формулисано је чувеном реченицом: 

„Природа не прави скокове (лат. natura non facit 

saltus)”. Све промене у природи су, дакле, постепене, те 

до промене долази када се разлика између две појаве 

„смањи испод сваке величине у ономе што се тражи”. 

Тако се, сматра Лајбниц, кружница којој се пречник 

повећава ка бесконачности постепено приближава 

правој линији. Чувена примена овог начела јесте такозвана 

Њутн–Лајбницова формула за израчунавање 

површине испод криве линије графичког приказа 

математичке функције. Ова површина израчунава се 

помоћу збира површина правоугаоника испод криве 

линије. Ако се дужина једне стране сваког правоугаоника 

постепено приближава нули (Δx тежи нули), 

онда ће се сума њихових површина приближавати 

површини испод криве линије док се разлика не изгуби 

по начелу континуитета. Лајбниц је бесконачно 

малу величину називао „диференцијал”, отуда назив 

за „диференцијални рачун” у математици. 

Fb () Fa () f() 

t dt 

b 

- =ò 

a 

Њутн–Лајбницова формула приказана преко интеграла 

Лајбниц је поделио истине на умске 

и чињеничне. Умске истине су оне истине 

које не зависе од искуства. Критеријум 

умске истине је начело противречности. 

Односно, за умски исказ је довољно да 

буде непротивречан да би био истинит. 

Пример непротивречног исказа који је дао 

Лајбниц гласи: „Правилни правоугаоник је 

правоугаоник”. Негирање оваквог исказа би 

било противречно. Умске истине Лајбниц 

још назива и „идентичним” зато што су 

засноване на идентитету субјекта и објекта. 

Овакви искази се у логици често називају 

таутологијама. Њихова истинитост, тврди 

Лајбниц, спознаје се интуицијом. 

Умске истине су нужне за разлику од 

чињеничких истина. Исказ „Стеван има плаве 

очи” није ни противречан ни непротивречан. 

Истинитост тог исказа није могуће проверити 

на истом начелу противречности на коме 

се проверава умска истина. Овакви искази 

засновани су на начелу довољног разлога. 

Начело противречности јесте нужни разлог 

или услов без кога се не може. Дакле, ако је 

исказ противречан, он сигурно није истинит, 

али његова непротивречност није довољан 

разлог истинитости. Ако је истина да постоји 

Стеван који има плаве очи, онда је сигурно 

да за то постоји довољан разлог. Према томе, 

да би искуствено сазнање било истинито, 

потребно је да буду задовољени и нужан и 

довољан разлог. 

Чињеничке истине Лајбниц је, за разлику 

од умских истина које је сматрао нужним, 

понекад називао случајним. Случајност овде 

нема значење какво има у свакодневном 

говору. Оно што човеку, као бићу чије су 

спознајне моћи коначне, изгледа случајно, 

такође има довољан разлог. Према томе, 

ништа се не догађа случајно, само човек није 

у могућности да спозна разлог тог догађања. 

„Чињеничке истине зависе од божје одлуке”, 

каже Лајбниц. 



180

Емпиризам 

Хегел је у својој Историји филозофије за 

Франсиса Бејкона написао да је „барјактар 

емпиризма”. Истина је да је Бејкон међу првима 

изричито захтевао да се филозофско истраживање 

базира на искуству. Ипак, филозоф који је јасно 

засновао емпиризам као учење, према коме све 

људско знање потиче из чулног искуства, јесте 

енглески филозоф Џон Лок. Локова филозофија 

појављује се као реакција на рационалистичку 

филозофију. 

Човек се према Локовом схватању рађа као 

„неисписана плоча (лат. tabula rasa)”. Идеје 

разума настају тако што се чулни утисци уписују 

на „празну таблу”, као када печат остави отисак на 

папиру. „Ничега нема у разуму чега није било у 

чулима”, тврдио је Лок. 

У свом делу Оглед о људском разуму Лок 

оповргава учење о урођеним идејама на више 

начина. Илустративно је оповргавање које се 

позива на потребу васпитања и поучавања деце. 

Када би идеје биле урођене, сматра Лок, деца не 

би морала да уче нити да буду васпитавана. Идеје 

би већ постојале у њима као формиране, па би она 

по рођењу знала све. Наравно, јасно је да ствари 

не стоје тако. Деца се не рађају са сазнањима, 

ни теоријским ни практичким. Другим речима, 

неопходно је децу поучавати и теоријским 

сазнањима и моралним вредностима. Ове 

аргументе Лок варира на више начина и илуструје 

их резултатима антрополошких истраживања. 

Рецимо, тврдњу да идеја бога није урођена 

аргументује описима племена која не познају ову 

идеју. 

Према томе, све идеје које су предмети разума 

потичу из искуства, које се стиче путем опажаја. 

Опажај може бити спољашњи и унутрашњи. 

Спољашњим опажајем настају идеје о стварима 

као што су боја, чврстина, облик; док унутрашњи 

опажај или рефлексија препознаје унутрашње 

деловање субјекта: задовољство, нелагодност, 

жељу итд. Лок је преузео Бојлову поделу на 

примарне и секундарне квалитете. 

Све идеје Лок је поделио на просте и сложене. 

Просте идеје настају посредством чула, док 

сложене идеје настају деловањем разума. 

ЏОН ЛОК 

Енглески филозоф Џон 

Лок рођен је 1632. године у 

месту Самерсет у близини 

Бристола. Студирао је филозофију 

и медицину, предавао 

је кратко на Оксфорду. 

Сматрао је да краљевска 

власт треба да буде ограничена 

и у свом делу Две расправе 

о влади дао је основе 

политичког либерализма. 

Његово најзначајније епистемолошко 

дело зове се Оглед о људском разуму. Лок 

је један од ретких филозофа који су доживели да виде 

остварење својих политичких идеала. Одбио је место 

посланика из здравствених разлога. Повукао се на 

мало сеоско имање у близини Лондона, где је и умро 

1704. године. 

ДИВЉИ ДЕЧАК (L’ ENFANT SAUVAGE) 

Режија: Франсоа Трифо, Француска, 1970. 

Филм Дивљи дечак снимљен је према истинитом 

догађају. Године 1798. у шуми је пронађен дечак који 

није умео да говори, хода, чита и пише. Доктор Итард 

одлучује да га образује и у томе успева. Случај приказан 

у филму није усамљен, ни први. Такви случајеви 

су послужили као добар аргумент за емпиристичко 

побијање учења о урођеним идејама. 

Неисписана плоча (лат. tabula rasa) 

Локов назив за човеков разум при рођењу. Према 

Локовом схватању човек се рађа без икаквих сазнања, 

тако да је његов разум празна или неисписана плоча. 

Термин је први употребио Аристотел. 



181

ТА ДИВНА СТВОРЕЊА (ANIMALS ARE 

BEAUTIFUL PEOPLE) 

Режија: Џејми Ујс, Јужна Африка, 1974. 



Филм Та дивна створења приказује како је немогуће 

засновати искуство без разума. Мајмун преврће 

камење тражећи плодове којима се храни док испод 

једног камена не наиђе на змију. Змија није отровна, 

али изгледа застрашујуће, тако да се мајмун онесвести 

од страха. Када се освести, поново подиже исти камен, 

угледа исту змију и поново се онесвести од страха. Недостатак 

увиђања каузалности у овом случају наводи 

мајмуна да понавља исту радњу са истим исходом. Колико 

је потребно да се навикнемо? Шта би се догодило 

да је каузалитет урођен? 

Колико год да су различити квалитети 

испреплетени на објектима, о сваком од њих 

постоји појединачна, проста идеја. Сложене идеје 

настају разумским слагањем простих идеја или 

рефлексијом. Сложене идеје су, на пример, општи 

појмови, односи, узрок и последица и тако даље. 

Општи појмови настају индукцијом, онако 

како је то тврдио и Бејкон. Појединачни чулни 

утисци се генерализују и тако се добијају 

општи појмови. Прости опажаји већег броја 

појединачних појмова се, деловањем разума, 

уопштавају у сложену идеју општег појма. 

Посматрањем већег броја људи уочавају се 

њихове међусобне сличности и разлике. Разлике 

се апстрахују, а оно што је заједничко свим 

појединачним опажајима уопштава се у појам 

„човек”. 

Уочавање узрочно-последичне везе у Локовој 

филозофији такође је сведено на уочавање односа 

међу стварима путем чула. На пример, ако субјект 

уочи да супстанција коју је најпре назвао воском 

постаје течна под дејством пламена, пламен 

ће назвати узроком топљења воска, а добијену 

течност последицом. Овакав увид је могућ на 

основу чулног искуства зато што: 

1) човек уочи делове који су одвојени, па затим те 

исте делове уочи спојене у одређену целину, те 

ће оно што је спојило делове назвати узроком, а 

целину последицом; 

2) обрнуто, човек уочи целину (восак), а затим 

разграђену целину (отопљен восак) и дејство 

нечега што разара целину (пламен), те ће то 

дејство назвати узроком. 

Локово учење о настанку апстрактних или, како Лок каже, сложених 

идеја критиковао је Лајбниц у Новим огледима о људском разуму. Његова 

критика односи се на то како је Лок објаснио настанак апстрактних 

идеја. Све апстрактне идеје би по Локовом схватању требало да буду 

резултат индуктивног закључивања. Откуда у свести индуктивно 

закључивање? Следећи Локово учење, индуктивно закључивање би 

морало да буде стечено путем чулног опажаја, што је немогуће. Зато је 

оно код Лајбница схваћено као способност човековог разума, то јест 

као урођена идеја. Према томе, емпиричари би морали да се определе 

или за „празну таблу” при рођењу, или за индуктивно закључивање. 

„Ничега нема у разуму чега није било у чулима – осим разума”, духовито 

примећује Лајбниц. 

182

Солипсизам 

Проблем образовања општих појмова покушао 

је да реши Џорџ Беркли. Опште појмове он је у свом 

делу Расправа о принципима људског сазнања називао 

апстрактним идејама. Беркли негира постојање 

општих појмова или апстрактних идеја. 

Када замишљаш човека, каже Беркли, онда можеш 

да замислиш једног конкретног човека. Човек ће бити 

мушког или женског пола, одређене боје коже, висок 

или низак, дебео или мршав. Општи човек би, према 

Берклију, био истовремено бео, црн и жут, мушко и 

женско, дебео и мршав, а таквог човека нико није у 

стању да замисли. Према томе, апстрактне идеје нису 

сложене идеје, него их заправо – нема! Ово, наравно, 

важи и за идеју супстанције. Постоји само оно јасно 

опажено. Зато Беркли изједначава биће и опаженост. 

„Бити је исто што и бити опажен (лат. esse est 

percipii)”. Овим је негирано постојање супстанције 

других људи. Други су само представе субјекта. 

Овакво схватање сазнања назива се солипсизам. 

Наравно, солипсистичко схватање затвара субјект у 

самог себе, те онемогућава спознају спољашњег света. 

Стога Беркли уводи бога као везу унутрашњег света 

субјекта и спољашњег света. 

Ово ингениозно „решење” проблема које се 

односи на настанак апстрактних појмова засновано 

је на бркању појма и представе. Док је изводио 

доказ о непостојању апстрактних појмова, Беркли је 

помешао појмове и представе. Представа је оно што 

је могуће замислити, те је она по дефиницији увек 

појединачна. Појам јесте мисао о суштини, тако да је он 

ствар мишљења, а не замишљања, представљања или 

приказивања. 

Скептицизам 

Идеја каузалитета посебно отежава да се 

истовремено одрже тезе о „неисписаној табли” и 

апстрактним идејама. Очекујемо да за истим узроком 

увек следи иста последица. Поставља се питање које је 

порекло овог очекивања – разумско или искуствено? 

Овим проблемом бавио се шкотски филозоф 

Дејвид Хјум. Слично Локу сматрао је да садржај 

разума има своје порекло у чулима. Сва сазнања 

ЏОРЏ БЕРКЛИ 

Џорџ Беркли је био бискуп у Ирској. Бавио 

се хуманитарним радом у САД. Његово главно 

филозофско дело зове се Расправа о принципима 

људског сазнања. Живео је од 1685. до 1753. 

године. 

Солипсизам 

Веровање према коме су једино извесни субјект 

сазнања и његове представе. 

ДЕЈВИД ХЈУМ 

Дејвид Хјум је рођен у Единбургу 1711. године. 

Образовање је стекао на универзитету у свом 

родном граду, на коме је и предавао после краће 

каријере путујућег учитеља. Поред филозофије 

бавио се и историјом. Своју Историју Енглеске 

писао је осам година. Његова најважнија филозофска 

дела су Расправа о људској природи (1740) 

и Истраживање о људском разуму (1748). Умро је 



Схватање које пориче могућност да можемо 

доћи до поузданог сазнања. 



183


Схватање које 

пориче могућност 

да можемо доћи 

до поузданог 


разума поделио је на утиске и идеје. Утисци настају непосредно под дејством 

чула. Када нешто чујеш, угледаш, волиш, додирујеш или желиш, то је утисак. 

Идеје настају посредним путем, повезивањем утисака. Није важно да ли је то 

мишљење о нечему што заиста постоји или не. Ако покушаш да замислиш жуту 

змију, сетићеш се нечега жутог што си опазио/опазила и неке одређене змије, па 

нећеш имати проблема да спојиш та два утиска. Утисци су према Хјуму живљи, 

док су идеје блаже. За овакво схватање Хјум даје два аргумента. Прво, тврди да 

се свака идеја, колико год сложена била, може разложити на утиске. Ово важи 

и за идеју бога. Бог је бесконачно интелигентно, мудро и добро биће. Идеја бога 

настаје промишљањем о људским поступцима и њиховим увеличавањем преко 

сваке границе. Друго, када је некоме неко чуло оштећено, онда неће моћи да 

развије одређену идеју. Слеп човек неће моћи да образује идеју боје, а глув неће 

разумети хармонију. 

Три принципа којима се повезују утисци у мисли према Хјумовом схватању 

јесу: 1) сличност; 2) додир у простору и времену; 3) каузалитет. Сличност и 

додир у простору и времену односе се на појединачне појмове. Ове везе или 

асоцијације могу се опазити чулима. Лако је да се уочи да су два стуба слична, или 

да се налазе један до другог. Такође, чулима се опажа да један догађај претходи 

другом. 

Веза једног одређеног узрока и једне одређене последице се лако сазнаје у 

појединачном случају. Билијарска кугла која је покренута додиром друге кугле 

креће се на одређени начин. На основу додира у простору (ударца једне кугле 

у другу) и времену (кретање једне кугле пре кретања друге) изводи се узрочно- 

-последична веза. Према томе, лако се изводи закључак да је кретање једне 

одређене кугле у једном одређеном тренутку било узрок кретања друге. Како се 

може знати да ће исто кретање прве кугле под истим условима у сваком будућем 

тренутку изазвати исто кретање друге кугле у коју прва удари? 

Однос узрока и последица из прошлости се спознаје путем искуства. Следи 

питање – како можемо знати да ће у будућности исти узрок изазвати увек исту 

последицу? Овакво сазнање није могуће на основу искуства. Хјум сматра да 

се закон каузалитета заснива на навици мишљења. На искуству је засновано 

сазнање да је до сада за истим узроком следила иста последица, па се по навици 

очекује да се то увек догоди у будућности. Хјум тврди да се све научне чињенице 

заснивају на закону каузалитета, дакле на навици и веровању, па према томе 

егзактност научних чињеница није могућа. Овај исход Хјумове филозофије 

сматра се скептичким. 




1. Који су основни епистемолошки проблеми филозофије новог доба. Објасни их. 

2. Шта су то урођене идеје? Упореди различите варијанте ове теоријске поставке 

код рационалиста. 

3. Упореди нововековно учење о урођеним идејама са Платоновим схватањем 


4. Објасни нужан и довољан разлог у Лајбницовој филозофији. 

5. Шта значи Спинозин став: „Свако одређење је негација”? 

6. Упореди како су решили проблем спознаје општих појмова Лок, Беркли и Хјум. 

184


1. Које је епистемолошко становиште према твом схватању најубедљивије? Аргументуј свој одговор. 

2. У књизи Филозофска продавница (The Philosophy Shop, приредио Питер Ворли, Independent 

Thinking Press, Велика Британија, 2012) филозоф Питер Адамсон предлаже следеће истраживање: 

Замисли човека који је изненада настао. Направљен је од ваздуха и лебди. Ништа не може да види, 

чује, омирише, додирне или окуси. Да ли би такав човек могао да мисли? Да ли би могао ишта да 

сазна? 

3. Пронађи аргументе против солипсизма. Ово је ефикасно да радиш са неким у пару или групи. 

Нека неко буде солипсиста, а остали његови противници. Задатак солипсисте је да покуша да на 

сваки аргумент против солипсизма пронађе противаргумент. 

4. Које је, по твом мишљењу, епистемолошко становиште данас најзаступљеније у науци. Аргументуј 

свој одговор! Да ли је истицање једног епистемолошког становишта оправдано? 


… да сазнају о нововековној епистемологији 


1. Ернст Касирер, Проблем сазнања у филозофији и науци новијег доба, Издавачка књижарница 

Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 1991. 

2. Барух де Спиноза, Кратка расправа о богу, човеку и његовој срећи, Дерета, Београд, 2011. 

3. Џон Лок, Оглед о људском разуму, Култура, Београд, 1962. 

4. Г. В. Лајбниц, Нови огледи о људском разуму, БИГЗ, Београд, 1995. 



185

Проблем субјекта 

Постоје ли границе човекове способности сазнања? 

Направи једну класификацију својих сазнања. На чему је заснована твоја 

класификација? 

Шта је свест? Шта је самосвест? Какав је њихов однос? 

Постоји ли разлика између разума и ума? 

Пронађи границе онога што називаш „ја” (свога субјекта). Имај у виду да 

границу постављаш ти, те је према томе и она део твог субјекта. 

ИМАНУЕЛ КАНТ 

Имануел Кант је рођен у Кенигзбергу, данашњем Калињинграду 

1724. године. Одрастао је у строгој протестантској 

породици. Ретко је напуштао роднo место, где 

је и предавао на универзитету, јер је путовања сматрао 

„беспотребним узнемиравањем душе”. Кантова филозо ф- 

ска каријера обично се дели на преткритичку и крити чку. 

Преткритички период је везан за утицај Лајбницове филозофије. 

Према Кантовим речима прекретница у његовој 

филозофији је настала под утицајем Дејвида Хјума који га 

је „пробудио из догматског дремежа”. У свом критичком 

периоду Кант развија трансценденталну филозофију по 

којој је познат и чувен. Назив овог периода потиче од назива 

његова три главна филозофска дела Критика чистог 

ума (1787), Критика практичког ума (1788) и Критика 

моћи суђења (1790). Умро је 1804. године. 

Полемика између рационалиста и 

емпириста није задовољавајуће решила 

проблем сазнања. Покушај емпириста 

да открију порекло апстрактних идеја у 

чистом искуству имао је исход у Хјумовом 

скептицизму. Рационалисти су тражили 

ове идеје у субјекту сазнања као урођене. 

Иако њихова концепција, за разлику од 

емпиристичке, није била противречна, 

метафизика рационалиста је западала у чисту 

спекулацију. Спекулација је промишљање које 

се не ослања на чулно искуство, већ се креће 

у свету чистих идеја, оних које је Лајбниц 

називао истинама ума. 

Критику и једног и другог схватања Кант је 

изразио реченицом: „Oпажаји без појмова су 

слепи, појмови без опажаја су празни”. Први 

део реченице критикује тежњу емпиријске 

филозофије да реконструише читаво сазнање 

на основу искуства, не признајући урођене 

принципе разума. Други део је усмерен на 

покушај рационалиста да искуствено сазнање 

објасне као сазнање које разум изводи из самог 

себе, без ослањања на искуство. 

Трансцендентална филозофија 



Трансцендентална филозофија 

Филозофија у којој субјект истражује 

сопствене сазнајне моћи. 

Спекулативна филозофија 

Промишљање које се спроводи 

независно од искуствених података. 

Кант је истраживао субјект и то истраживање је назвао 

критичким. Критичко истраживање субјекта је испитивање 

граница могућности његове спознаје. Рационалисти су, 

сматра Кант, често доказивали ствари које није могуће подврћи 

искуственој провери. Кант је сматрао да чисто умовање заиста 

може да буде продуктивно, али је питање до које мере. Зато је своје 

најпознатије филозофско дело назвао Критика чистог ума. 

186

Критичко истраживање субјекта Кант је 

назвао трансценденталном филозофијом. 

Пази да појам „трансцендентално” не 

помешаш са појмом „трансцендентно”. Ова два 

термина само подсећају један на други, али им 

се значење разликује. Трансцендентно је оно 

што је недоступно човековом сазнању, оно што 

измиче искуству и рационалном објашњењу. 

Коперникански обрт 

Предуслов овакве филозофије је 

теоријски подухват илустративно назван 

коперниканским обртом. Коперник је, да би 

лакше описао кретање планета, уместо до тада 

важећег геоцентричног модела предложио 

хелиоцентрични. Овим је заменио места Земљи 

и Сунцу, што је поједноставило проблем са 

којим се сусрео. 

Кант је предложио да се замене места 

субјекту и објекту сазнања. Дотадашња 

теорија сазнања почивала је на схватању 

да се субјект прилагођава објекту сазнања. 

Другим речима, опажање предмета се управља 

према особинама предмета. Овако схваћено 

сазнање не омогућава да се објасни порекло 

апстрактних идеја као што су каузалитет, 

генерализација или супстанција. Кант је 

својим коперниканским обртом предложио 

да се претпостави како се особине објекта 

прилагођавају опажању субјекта. 

Вероватно се питаш како је могуће да 

се оно што се сазнаје прилагођава ономе ко 

сазнаје. Предмети су изван онога ко сазнаје. 

Особа која сазнаје ништа не мења на предмету 

сазнања. Ако посматраш неку зграду или 

гледаш филм, објекти које гледаш постоје 

независно од тебе. Твоје посматрање на њима 

ништа не мења. Коперникански обрт може да 

ти делује као фантастична претпоставка. 

Постави ствари овако: када гледаш филм, 

шта је то што гледаш? Претпоставимо да си у 

биоскопу. Да ли је филм 25 сличица у секунди 

које се пројектују на платну испред тебе? 

КРИТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА 

Кант је своју филозофију називао критичком филозофијом. 

Овај назив употребио је како би описао однос 

своје филозофије према субјекту сазнања. Критичка филозофија 

испитује границе субјекта, другим речима односи 

се критички према њему. Метод критичке филозофије 

Кант је илустровао преко три питања која показују његове 

филозофске тежње. Ова питања су: 

1) Шта могу да знам? 

2) Шта треба да чиним? 

3) Чему могу да се надам? 

Прво питање је гносеолошко, друго етичко, а треће телеолошко. 

Три главна Кантова дела, која се често скраћено 

називају Критике, одговарају на ова питања. 

ЧУЛНО САЗНАЊЕ – АКТИВНО ИЛИ ПАСИВНО? 

Преламање слике у очном сочиву 

Чулни опажај је најједноставнија спознајна способност. 

Лок је замишљао да се чулни утисци у човековом 

разуму записују као на празној табли. Ова „празна табла” 

би према овој концепцији требало да буде потпуно пасивна 

при простом примању чулних утисака. Насупрот Локу, 

Кант је тврдио да је субјект при чулном опажају активан 

и да конструише у себи оно што опажа чулима. Природна 

наука је ближа Кантовом схватању. Сети се како је 

природном науком објашњен вид. Светлост се одбија од 

објекта који опажаш и пролази кроз зеницу твог ока. Одраз 

објекта је обрнут од стварног. Наравно, ти не видиш 

објекте окренуте наглавачке зато што субјект при чулном 

сазнању није пасиван – он обрће примљени одраз. Захваљујући 

томе немаш утисак да људи шетају по плафону. 

Коперникански обрт 

Промењено схватање сазнања у Кантовој филозофији 

према коме се при сазнању објект прилагођава субјекту. 



187

„ЗВEЗДAНO НEБO НAДA МНOМ И 

МOРAЛНИ ЗAКOН У МEНИ.” 

Споменик Имануелу Канту 

у Кенигзбергу (Калињинграду) 

Поред тога што Кант задивљује својом филозофијом, 

поштовање изазива и његов начин живота. 

Васпитан у протестантском духу, живео је изузетно 

дисциплиновано. Његова дневна рутина се није мењала 

готово током читаве његове каријере. Свакога јутра 

слуга га је будио у пет сати речима: „Време је!”. Кант је 

био особа строга према себи и другима. Красила га је 

тачност, систематичност и доследност. Волео је да руча 

са пријатељима и да разговара. Ово му је било једно од 

најдражих задовољстава. Када је постао познат, почео 

је да избегава ресторане зато што су му прилазили непознати 

људи и узнемиравали га. Канту популарност 

није пријала. Био је спреман да помогне својим млађим 

колегама, а и много новца је давао у добротворне сврхе. 

„Двe ствaри испуњaвajу душу увeк нoвим и свe вeћим 

дивљeњeм и стрaхoпoштoвaњeм штo сe вишe и истрajниje 

рaзмишљaњe бaви њимa: звeздaнo нeбo нaдa мнoм 

и мoрaлни зaкoн у мeни”, говорио је. 

Вероватно о овоме обично не размишљаш, него 

уживаш у радњи филма. У каквој је вези радња 

коју пратиш са сличицама на целулоидној траци? 

Шта је реално – филм или сличице на целулоиду? 

Обично се каже да се нама чини да видимо покрет 

на платну, а да су заправо то сличице на филмској 

траци. 

Шта је са појединачним чулним представама? 

Да ли се и оне прилагођавају субјекту? Наравно, 

да није тог прилагођавања, не би било могуће да 

се на филму види покрет. 

Важно је да разумеш да је субјект сазнања 

у трансценденталној филозофији активни 

чинилац субјект–објект релације. То значи да 

су сви предмети сазнања конструкције субјекта 

– од чулних представа, преко њихових веза до 

метафизичких појмова. Субјект када сазнаје 

спаја различите предмете сазнања. Ово спајање 

се назива синтеза. У претходном примеру 

са филмом субјект спаја мноштво сличица у 

покрет: затим му се кретање филмске траке кроз 

пројектор приказује на биоскопском платну као 

јединствена представа радње коју, док гледа, 

активно повезује и прати. Он сматра да је узрок 

свега што видимо на платну кретање филмске 

траке испред светиљке пројектора. 

Субјект спознаје је активан у свакој својој 

спознајној моћи или способности. Спознајна 

способност је начин употребе ума. Кант прави 

разлику између три спознајне способности. 

Прва је чулно сазнање у којој субјект конструише 

чулне представе. Повезивање представа је друга 

спознајна способност и назива се разум. Коначно, 

способност мишљења која превазилази границе 

искуства назива се ум. 



Сазнања a priori и a posteriori 

Чиста сазнања a priori 

Сазнања која постоје у субјекту 

независно од сваког искуства. 

Сазнања a posteriori 

Сазнања стечена посредством 

искуства. 

Активност спознајне способности производи сазнање. Сва 

сазнања Кант је поделио на априорна (или сазнања a priori) и 

емпиријска (или сазнања a posteriori). Знати нешто a priori значи 

знати нешто пре искуства. Формулација „a priori” користи се на 

различите начине. Када неко говори о стварима које се нису још 

догодиле, на пример да се одређени закон у пракси неће спроводити, 

каже се да прича a priori. Или, у једном Кантовом примеру, онај ко 

188

поткопава темеље зида морао би a priori знати да ће се зид 

срушити. Кант, међутим, не мисли на оваква сазнања a priori. 

Ова сазнања су заснована на неким претходним искуствима, 

према томе нису чиста сазнања a priori. Априорна сазнања су 

сазнања која постоје пре било каквог искуства. 

Свако сазнање, сматра Кант, почиње искуством. 

Ипак, немају сва сазнања порекло у искуству. Постоје 

чиста априорна сазнања. Оваква сазнања постоје у свакој 

спознајној способности. 

Чулно сазнање 

Трансцендентално учење о чулности истражује чисте 

априорне форме чулности. Оне се добијају када се од чулног 

опажаја одузме оно што му додаје разум и осећај. Овакве 

чисте априорне форме чулности су простор и време. 

Простор и време нису особине предмета и стварности 

изван субјекта, већ субјективни услови чулности. Материја 

добијена осећајем организује се помоћу ових субјективних 

услова. Према томе, објект чулног сазнања јесте појава коју је 

субјект конструисао помоћу простора и времена као својих 

априорних форми. 

Каква је стварност независна од чулних форми, субјект 

не може да сазна. Назив за стварност која је независна од 

сазнања субјекта у Кантовој филозофији јесте ствар по себи. 

Разум 

Чулно сазнање опажањем даје материјал разуму за 

формирање представа. Представа је синтеза појединачних 

опажаја у предмет чулног сазнања. Ову синтезу опажаја у 

представу Кант је називао актом спонтанитета. 

Разум је способност повезивања представа добијених 

чулним опажањем. Он је синтеза или моћ суђења. Продукт 

рада разума је суд. Кант је сматрао да се сви судови могу 

поделити на аналитичке и синтетичке. 

У аристотеловској логици, коју је Кант следио, сваки суд 

је интерпретиран као веза појмова који се називају субјект и 

предикат. На пример у суду: „Троугао има три угла”, субјект 

је „троугао”, а предикат „три угла”(логички, а не граматички 

гледано). Аналитички суд је суд чији је предикат нужни 

део субјекта. У наведеном примеру суда „три угла” су нужни 

део појма „троугао”, тако да је суд: „Троугао има три угла” – 

аналитички суд. 

Априорне форме чулности 

Трансцендентални услови чулног 

опажања. У Кантовој филозофији то су 

простор и време. 

Ствари по себи 

Ствари онакве какве су када их субјект 

не спознаје. Према Кантовом схватању 

ствари по себи су неспознатљиве. 

Аналитички суд 

Суд чији је предикат нужни део 


Синтетички суд 

Суд чији предикат није нужни део 


АНАЛИТИЧКИ СУД 

С 

П 

СИНТЕТИЧКИ СУД 

С 

П 



189

У синтетичком суду субјекту се приписује предикат који није нужни део 

субјекта. Суд: „Троугао је нацртан на школској табли” јесте синтетички суд зато 

што у појму „троугао” није нужно садржан предикат (опет терминологијом 

логике) „нацртан на школској табли”. Тачност синтетичког суда је променљива у 

времену. Ако суд: „Троугао је нацртан на школској табли” није тачан, могао би да 

постане тачан када би неко нацртао троугао, и да поново буде нетачан када неко 

троугао обрише са табле. 

Сви аналитички судови су априорни пошто није потребно да се емпиријски 

проверава њихова тачност. С друге стране, сви искуствени судови су синтетички 

зато што се користећи искуство излази из скупа нужних особина субјекта, па се 

субјект повезује са неким предикатом који није у њему претходно замишљен. Да 

ли троугао има три угла, нико неће проверавати искуством, зато што су три угла 

нужно садржана у појму троугла. „Троугао је нацртан на табли” јесте суд чију 

тачност треба проверити чулима, зато што у појму троугао није нужно садржана 

особина да је нацртан на табли. 

Кант је сматрао да постоје чисти синтетички судови a priori. Чисти 

синтетички судови a priori су судови који су услов сваког искуства. Ово су 

управо они судови које су рационалисти сматрали урођеним идејама. Такав је 

на пример суд: „Свака појава има свој узрок”. Субјект овога суда („појава”) не 

садржи у себи предикат („узрок”), тако да се несумњиво ради о синтетичком 

суду. Хјумово разматрање овог суда јасно је показало да се до њега не може доћи 

емпиријским путем. Према томе, ради се о чистом синтетичком суду a priori. 

Чисти синтетички судови a priori су могући и нужни за заснивање искуства. 

Главно питање Кантове Критике чистог ума гласи – како су могући синтетички 

судови a priori? 


КАНТОВЕ КАТЕГОРИЈЕ ПОЈМОВА СИНТЕЗЕ 

ЈЕДИНИЦА 

КАТЕГОРИЈЕ 

ПОЈМОВА 

СИНТЕЗЕ 

КВАНТИТЕТ 

КВАЛИТЕТ 

РЕЛАЦИЈА 

МОДАЛИТЕТ 

МНОЖИНА 

ЦЕЛОКУПНОСТ 

РЕАЛИТЕТ 

НЕГАЦИЈА 

ЛИМИТАЦИЈА 

СУПСТАНЦИЈА И АКЦИДЕНЦИЈА 

УЗРОК И ПОСЛЕДИЦА 

ЗАЈЕДНИЦА 

МОГУЋНОСТ–НЕМОГУЋНОСТ 

БИЋЕ–НЕ-БИЋЕ 

НУЖНОСТ–СЛУЧАЈНОСТ 


190

Представе добијене чулима разум повезује на дванаест начина 

које Кант назива категоријама појмова синтезе. Ови начини 

повезивања су заправо синтетички судови a priori (преглед свих ових 

судова дат је у шеми). Они су могући на основу структуре субјекта 

сазнања. Синтетички судови a priori проналазе се одузимањем чулних 

представа и осећаја од емпиријских судова, односно прaћeњeм чистo 

лoгичких нaчинa пoвeзивaњa пojмoвa у суду. На пример, ако имаш 

емпиријски суд: „Увек када померим миша, помери се курсор на екрану 

рачунара”, одузећеш његове конкретне емпиријске садржаје. Ови 

садржаји су померање миша и померање курсора на екрану. Обележи 

померање миша са „x”, а померање курсора са „у”. Дакле, имамо суд 

„Увек када х, онда у”. Овај суд се назива импликација и пример је једног 

априорног синтетичког суда. Овај априорни 

суд омогућава формирање каузалне везе између 

две представе. Каузалитет и остале везе између 

представа субјект не налази у природи, већ их 

приписује стварности. „Веза је једина представа 

која, за разлику од свих осталих, не може да буде 

дата преко објекта, већ само субјект може да је 

успостави”, каже Кант. 

Синтетички судови a priori? 

ОНТОЛОШКИ ДОКАЗ О ЕГЗИСТЕНЦИЈИ 

БОГА 

Једно од кључних питања Кантове Критике 

чистог ума гласи – како су могући синтетички 

судови a priori? Односно, како разум може да 

повезује различите представе? 

Објаснимо ово користећи наведени пример. 

Увек када помериш миша, помери се и курсор на 

екрану. Померање миша и померање курсора су 

твоје представе. Ове две различите представе имају 

једну заједничку околност – твоје мишљење. Твоје 

мишљење прати обе представе – померање миша и 

померање курсора, зато и знаш да су обе представе 

твоје. Оно што повезује ове две различите представе 

јесте твоје мишљење које их прати и које је увек 

једнако само себи. Тако можеш оно што прати све 

твоје представе да изразиш начелом: „Ја мислим”. 

Ово начело засновано је на априорном идентитету 

самосвести – самосвест је увек идентична себи. 

Овај темељни идентитет самосвести омогућава 

априорне синтетичке судове и све друге априорне 

функције свести. Природа човекове самосвести је 

таква да различите представе обухвата једном и 

истом самосвешћу, теби већ познатом под називом 

„ја мислим”. 

Стварање света, детаљ, Микеланђело 

Буонароти, 1508–1512. 

Кантово оповргавање онтолошког доказа о 

егзи стенцији бога је сликовит пример како ум безуспешно 

покушава да превазиђе границе могућег 

искуства. Ово оповргавање односи се на вид нововековне 

– Декартове и Спинозине – филозофије. 

Према њиховим варијантама онтолошког доказа, 

кратко речено, бог мора да постоји зато што то следи 

из његове дефиниције. Кант је сматрао да је у овој 

дефиницији унапред приписано постојање богу, па 

је направљена логичка грешка позната као „круг у 

доказу”. Бог је дефинисан као нужно постојећи, а 

онда је „доказано” његово постојање из дефиниције 

у којој је унапред саопштено оно што је требало доказати. 

Овакав став је, према Кантовом схватању, 

аналитички, те зато не може да прошири сазнање, 

иако у себи нема никакве противречности. Сав труд 

око онтолошког доказа је био узалудан, тврди Кант, 

зато што човек не може обогатити сазнање помоћу 

простих идеја, као што не би могао имати више новца 

ако би свом салду дописао неколико нула. 



191

Шта је ум? 

Антиномичност ума 

Способност 

ума да мисли 

и аргументује 

међусобно 

противречне 

ставове. 

Према Кантовом схватању, границе човековог сазнања су границе онога што 

се може проверити чулним искуством. Човек, међутим, покушава да открије 

ствари које се налазе изван граница чулног искуства. Субјект сазнања има 

способност да поставља питања која превазилазе ове границе, а та способност 

се назива ум. Разлика између разума и ума у филозофији новога доба први пут 

се истиче у Кантовој филозофији. Приметићеш да се у ранијој филозофији не 

инсистира на овој разлици, те се разум и ум сматрају синонимима. 

Ум покушава да превазиђе границе могућег искуства помоћу три врсте идеја о 

стварима које нису приступачне могућем искуству. Ове идеје су бесмртност душе, 

слобода воље и постојање нужног бића (бога). О свакој од ових идеја могуће је 

дати и аргументовати противречне ставове. Примера ради, могуће је доказати и 

постојање и непостојање бога као нужног бића, што је Кант и приказао у Критици 

чистог ума. Ови супротстављени ставови о метафизичким идејама у Кантовој 

филозофији се називају антиномијама, а способност ума да мисли противречне 

ставове се назива антиномичност ума. Због ове своје особине ум је бескористан 

за теоријску употребу, сматра Кант. 

ЈОХАН ГОТЛИБ ФИХТЕ 

Фихте је рођен 1762. године. Током студија 

теологије у Јени проучавао је Кантову 

филозофију. Ова филозофија је за Фихтеа 

била изузетно инспиративна, па је написао 

расправу Критика сваке објаве за коју се 

мислило да је Кантов текст, све док Кант то 

није демантовао. Фихте је предавао у Јени 

и Берлину. Његова академска каријера одвијала 

се у време немачког војног слома у 

сукобу са Наполеоновом војском. У окупираном 

Берлину држао је патриотске говоре 

познате под именом Говори немачкој 

нацији. Умро је од тифуса 1814. године, током 

рата за ослобођење Немачке у коме је 

учествовао као војни болничар. 

Учење о науци 

Најзначајнији Кантов следбеник био је Јохан Готлиб 

Фихте. Фихте је своју трансценденталну филозофију називао 

учењем о науци. Овај назив употребио је како би нагласио 

своју основну филозофску тежњу – објашњење основних 

трансценденталних принципа научног сазнања. 

Фихте је сматрао да филозофија треба да буде 

конципирана као наука, то јест да треба да буде заснована на 

апсолутним начелима. Апсолутна начела су начела која није 

могуће довести у сумњу. Ова начела, која ће бити детаљно 

приказана, показују како се формира самосвест која је 

структуирана тако да омогућава априорне синтетичке судове. 

Прво, безусловно начело сазнања није могуће доказати, 

већ оно мора у себи да садржи своју извесност. 

Фихте је као апсолутно безусловно начело поставио 

идентитет субјекта са самим собом. Овај идентитет изразио 

је логичком формулом „Ја = Ја”. Форма овог начела је 

идентитет, а идентитет чије су обе стране једнаке јесте нужан. 

Исто важи и за садржај начела – субјект („Ја”) јесте нужно 

једнак самом себи. На овај став је, сматра Фихте, упућивао 

Кант објашњавајући да су могући синтетички судови a priori 

на основу идентитета самосвести са самом собом. Ипак, Кант 

нигде није то начело експлицитно поставио. 

Ако би се даље сазнање развијало из само једног 

начела, то би се сводило само на познавање пуког 

идентитета. 



192

На пример, замисли човека који не би знао ништа друго 

осим да је једнак самом себи. Сазнање претпоставља да 

постоји оно што се сазнаје, то јест објект сазнања. За објект 

сазнања Фихте користи назив „не-Ја”. 

Начела која одређују однос субјекта и објекта морају 

бити условљена. Прво условљено начело изводи се из 

разликовања субјекта и објекта. Ово начело је Фихте 

изразио логичким ставом: „Ја ≠ не-Ја”. Према овом начелу 

субјект се разликује од онога што није он сам, тј. онај ко 

сазнаје разликује се од онога што сазнаје. Ово начело 

није могуће доказати на основу апсолутно безусловног 

начела, зато што из пуког идентитета није ништа могуће 

доказати. Можда ћеш се запитати зашто је ово сазнање 

САДРЖИНСКИ 

условљено. Није ли разлика између субјекта и објекта 

УСЛОВЉЕНО 

извесна? Условљеност овога начела заснована је на 

трансценденталном схватању сазнања, према коме оно што 

Ја ≠ не-Ја 

субјект сазнаје није ништа друго него његова конструкција 

у самом себи. Према томе, не-Ја није одвојен од Ја, то јест 

не-Ја настаје као чин конструкције Ја у самом себи. 

Друго условљено начело гласи: „Ја = не-Ја”. Ово, 

на први поглед противречно начело, засновано је на трансценденталном 

схватању сазнања. Објект (не-Ја) није одвојен од субјекта (Ја) зато што га субјект 

конструише у самом себи. Према томе, јасно је да је на неки начин субјект једнак 

објекту. 

Из три основна начела следи да је субјект једнак и неједнак објекту сазнања. 

Ово схватање које се противи здраворазумском посматрању односа субјекта и 

објекта сазнања, није толико необично колико може да ти се учини. Претпостави 

следећу ситуацију: читаш књигу која је у потпуности заокупила сву твоју пажњу. 

У овом стању сасвим ишчезава свест о твом Ја, које се разликује од књиге коју 

читаш (не-Ја). Твоје Ја се изједначило са твојим не-Ја (читање књиге). У једном 

тренутку звони телефон. Твоје Ја се сада одваја од не-Ја и поново си свестан/свесна 

границе између Ја и не-Ја. Сада је поново Ја ≠ не-Ја. 

На основу овако постављених начела сазнања јасно је да је граница субјекта (Ја) 

у односу на оно што није субјект (не-Ја) резултат чина, деловања субјекта. Последица 

оваквог схватања јесте да нема ничега изван субјекта, то јест да ствар по себи не 

постоји. Према томе, субјект образује самог себе постављањем себе као једнаког и 

неједнаког себи у истом моменту. Овакав субјект назива се апсолутним субјектом. 

Фихте је сматрао да је ствар по себи непотребни остатак догматске филозофије. 

Фихтеов закључак да је ствар по себи непотребан појам омогућио је даљи развитак 

идеализма. 

Прво условљено начело поставља објект као одвојен и различит од субјекта, 

те је овим начелом постављен основ теоријске филозофије. „Ја поставља себе као 

одређеног помоћу не-Ја”, наглашава Фихте. Овим ставом Ја (субјект) ограничава 

себе. Другим условљеним ставом субјект поставља себе тако да одређује не-Ја. 

У овом ставу субјект постаје делатан, те је на њему заснована практичка 

филозофија. 

ФИХТЕОВА АПСОЛУТНА НАЧЕЛА 

АПСОЛУТНО БЕЗУСЛОВНО 

(САДРЖИНСКИ И ФОРМАЛНО 

НЕУСЛОВЉЕНО) 

Ја = Ja 

ФОРМАЛНО 

УСЛОВЉЕНО 

Ја = не-Ја 



193


1. Објасни појам трансценденталне филозофије. 

2. Упореди Кантово схватање чулног сазнања са биолошким. 

3. Објасни Кантов „коперникански обрт”. 

4. Објасни разлику између аналитичких и синтетичких судова. 

5. Упореди Кантово учење о аналитичким и синтетичким судовима са Лајбницовим учењем о умским 

и чињеничким истинама. 

6. Како је Кант објаснио синтетичке судове a prirori? 

7. У чему се разликује Фихтеово схватање субјекта од Декартовог? Има ли сличности? 

8. Фихте је тврдио да нема своју филозофију, већ да само тумачи и примењује Кантову. Просуди на 

основу тумачења трансценденталног субјекта код Канта и Фихтеа да ли је заиста тако како Фихте 

тврди. 


Упореди Кантово и Фихтеово схватање ствари по себи. Ко је по твом суду у праву? Аргументуј свој 

одговор. 


… да проучавају трансценденталну филозофију 


1. Имануел Кант, Пролегомена за сваку будућу метафизику, Плато, Београд, 2005. 

2. Ј. Г. Фихте, Учење о науци, Службени гласник, Београд, 2007. 



194

Умска синтеза света 

→ Шта значи када се каже да је нешто апсолутно? 

→ Шта је ствар по себи? 

Кант је сматрао да умско сазнање има ограничену 

теоријску вредност због тога што се његове конструкције не 

могу потврдити или оспорити искуственим опажајем. Границе 

теоријске употребе ума су, дакле, границе стварности која 

се може опазити чулима. Свако извођење синтезе из чистог 

ума било би тумачење ствари по себи, што је према Кантовом 

схватању неприхватљиво. 

Фихте је имао довољно смелости да прогласи ствар по 

себи непотребним остатком догматске метафизике. У његовој 

филозофији ум поставља границу између онога што он јесте 

или није. Ово је већ показано ставовима о идентитету и 

супротности Ја и не-Ја. Оно што је граница самосвести, оно што 

се разликује од ума поставио је сам ум. Према томе, поставивши 

ствар по себи као себи трансцендентну, ум је управо обухватио 

ту ствар. Ствар по себи је умска конструкција, па према томе 

није трансцендентна, то јест није „по себи”. Оно што је поставио 

ум јесте по уму, а не „по себи”. 

Овакво Фихтеово схватање ума помогло је да се развије 

немачки идеализам. Ум није субјективна моћ сазнања која се 

разликује од свог предмета. Ум превазилази индивидуални 

психички план, те његове конструкције немају само субјективну 

важност. Наравно, не може се рећи ни да је ум објективан, 

зато што према Фихтеовом и Кантовом схватању објект није 

независан од субјекта. Субјект конструише објект, тако да је 

објективност субјективна. Било је потребно да се употреби 

другачији назив за ум који није ни субјективан, ни објективан. 

Назив за то је апсолутни ум. 

Апсолутни ум 

Апсолутни ум или апсолут јесте назив који је у филозофији 

немачког идеализма употребљен уместо речи „бог”. Овај 

нови термин се користи како би се избегла асоцијација на 

религијско схватање апсолута као бога. Термин „апсолут” први 

је употребио немачки филозоф Шелинг. 

Разумско сазнање одваја онога ко сазнаје од онога што се 

сазнаје. Трансцендентално схватање сазнања превазилази ово 

одвајање. Кант и Фихте сматрају да субјект сазнаје објект тако 

што га конструише. Према томе, субјект сазнања није одвојен 

од онога што се сазнаје. Ипак, према Кантовој филозофији 

ФРИДРИХ ВИЛХЕЛМ ЈОЗЕФ 

ФОН ШЕЛИНГ 

Шелинг је рођен у Леонбергу (данашњем 

Баден-Виртембергу) 1775. 

године. Завршио је богословију у немачком 

граду Тибингену, после чега 

се школовао на Универзитету у Лајпцигу. 

Имао је само 23 године када је 

постао редовни професор на факултету 

у Јени. Одушевљавао се тековинама 

Француске револуције, превео 

је на немачки језик Марсељезу. Био је 

врло близак са романтичарима који су 

утицали на његове филозофске идеје. 

Најважнија Шелингова дела су: Идеје 

за филозофију природе (1797), Систем 

трансценденталног идеализма (1800), 

Филозофија уметности (1802), Филозофија 

митологије (1842). Умро је 


Апсолут, апсолутни ум 

Ум апстрахован (издвојен) од 

субјективног мишљења. Умско или 

апсолутно сазнање превазилази 

нововековна одвајања мишљења и 

бића. 



195

изван субјекта сазнања остаје ствар по себи. Фихтеово укидање ствари по себи 

омогућило је да се уведе идеја апсолутног ума. Оно што сазнаје (онај ко сазнаје) 

и оно што се сазнаје у апсолутном уму нису одвојени или, како то каже Шелинг, 

субјективно и објективно су у индиференцији. 

Индиференција апсолута према субјект–објект релацији 

Према томе, апсолутни ум не признаје разумско одвајање субјекта и објекта. 

Овакав однос апсолута према одвајању субјекта и објекта Шелинг је назвао 

индиференцијом апсолута према субјекту и објекту. Највиши став апсолута, 

према Шелингу, јесте апсолутни идентитет изражен логичком формулом А = А. 

„Изван ума није ништа, а у њему је све”, тврди Шелинг. Одавде следи да је 

апсолутни ум један и идентичан самом себи. Овај идентитет апсолутног ума 

са самим собом назива се апсолутни идентитет. Овако постављен идентитет је 

бесконачан и вечан. 

Спознаја апсолута је могућа преко трансценденталне филозофије, филозофије 

природе и филозофије уметности. 

Свесна и несвесна продукција 



Шелингово схватање трансценденталне филозофије слично је Фихтеовом. 

Конструкцију објекта у субјекту Шелинг назива несвесном продукцијом 

ако је у питању теоријска филозофија. Када се сусрећеш са објектима, ниси 

свестан да се ради о конструкцијама субјекта. Објекти практичке филозофије 

резултат су свесне продукције. Трансцендентална филозофија је заснована 

на идеји освешћивања ове несвесне продукције. Према томе, у Шелинговој 

трансценденталној филозофији посматра се субјект који конструише себе. „Ја 

није ништа друго него продуковање које самом себи постаје објектом”, каже 

Шелинг. Ово продуковање субјекта у самом себи и посматрање те продукције 

назива се интелектуални опажај. Како је субјект у апсолуту идентичан са 

објектом, он ће трансценденталним истраживањем постати свестан своје 

апсолутне природе. „Свако истинско посматрање, и оног појединачног, јесте 

интуиција актуалне бесконачности”. 

Трансцендентално схватање објекта као конструкције субјекта у самом 

себи омогућило је проучавање мишљења на основу објекта. Пошто је објект 

схваћен као умна конструкција, а не као материјална ствар, истраживањем 

природе (објекта) спознаће се право место и улога свести субјекта. Према 

томе, проучавањем објекта сазнања проучава се мишљење које конструише 

објект сазнања. Овакав филозофски приступ апсолутном уму Шелинг је називао 

филозофијом природе. 

Коначно, трећи пут према апсолуту за Шелинга је „царски пут у филозофију”. 

Филозофија уметности проучава уметничко дело, које је резултат уметничког 

чина. Уметнички чин је истовремено свестан и несвестан. Уметник је свестан 

тога да ствара уметничко дело, али је порекло садржаја дела, надахнуће, њему 

непознато. Он смешта дух у представу, те у овој делатности која је истовремено 

196

свесна и несвесна, апсолут приказује себе у 

уметничком делу. Уметност је за Шелинга симболичка 

представа апсолута. Симбол је једина могућност да 

се индиференција општег и појединачног прикаже 

као појединачна представа. Зато је сматрао да су 

митски симболи заправо представе апсолутног ума. 

Проучавањем митских симбола у уметничком делу 

проучава се најдубљи слој несвесне продукције субјекта 

– апсолутни ум. Сличне идеје у психологији развијао је 

немачки психолог Карл Густав Јунг. 

Филозофија апсолута као апсолутна 

филозофија 

Хегел је сматрао да је спознаја апсолутног духа 

циљ коме су тежиле све филозофије кроз историју. 

За Хегела, као и за Шелинга, апсолутни дух јесте 

ум који превазилази одвајање субјекта и објекта, 

бића и мишљења, општег и посебног, коначног и 

бесконачног. 

Хегелов систем заснован је на идеји да се 

филозофија изведе из апсолута. Заправо, овде би сам 

апсолут својим појавним облицима развијао учење 

о себи, тачније апсолут би показивао себе. Ради се о 

филозофији апсолута у којој сам апсолут филозофира. 

Он је њен предмет, метод и истраживач. Отуда назив 

„апсолутна филозофија” за Хегелову филозофију. 

Апсолут према Хегеловом схватању постоји само 

у својим испољењима. Испољења су, дакле, начини 

појављивања апсолута. Насупрот испољења, као 

онострана, неспознатљива суштина апсолута, не налази 

се ништа. Према томе, свако испољење апсолута има 

у себи апсолут као целину. Испољења апсолута су 

природа и дух. Наравно, нема свако испољење свест 

о својој апсолутној природи. „Оно што је познато 

није и спознато”, тврдио је Хегел. Човек се сусреће 

са испољењима апсолута, он је и сам једно такво 

испољење, али није свестан своје апсолутне природе, 

нити апсолутне природе испољења са којима се сусреће. 

КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ 

Немачки психолог Карл Густав Јунг сматрао 

је да се у људској подсвести налазе 

облици које човек приказује у несвесним 

стањима као што су сан, уметност, визије. 

Ове облике назива архетиповима. Проучавање 

уметни чког дела за Јунга је било проучавање 

подсвести аутора. Свет архетипова 

има порекло у колективно несвесном садржају 

људске психе. Овај несвесни садржај 

Јунг је називао колективно несвесно. 

Најинтересантнија Јунгова дела преведена 

на наш језик су: Човек и његови симболи, 

Динамика несвесног и Архетипови и колективно 

несвесно. 

Испољење апсолута 

Начини на које се апсолут приказује у 

сазнању. 

Систем апсолутне филозофије 

Овај целовити систем апсолутне филозофије Хегел 

је приказао у својој Енциклопедији филозофских наука. 



197

Спекулативна логика 

Хегелово схватање према коме је логика 

истовремено и онтологија, односно 

проучавање логичких форми и њихово 

настајање се догађа истовремено. 

ГЕОРГ ВИЛХЕЛМ ФРИДРИХ ХЕГЕЛ 

Георг Вилхелм Фридрих Хегел је филозоф 

који је већ више пута поменут у овој књизи. 

Рођен је 1770. године у Штутгарту. Многи 

га сматрају једним од најважнијих филозофа 

у историји, а има чак и оних који тврде 

да се ради о последњем филозофу. Ипак, 

за већину читалаца његова филозофија је 

енигма због изузетно сложеног мишљења и 

необичне терминологије. Хегел је студирао 

теологију у Тибингену заједно са Шелингом. 

Обојица су се одушевљавали револуцијом у 

Француској. Такође су заједно објављивали 

Критички журнал за филозофију у Јени. Хегел 

је 1806. године објавио своју Феноменологију 

духа, после чега почиње његов муњевит 

филозофски успон. Постао је професор на 

Универзитету у Хајделбергу, затим у Берлину. 

Значајна дела објављена током живота 

су: Наука логике (1811), Енциклопедија филозофских 

наука (1817) и Филозофија права 

(1821). Умро је 1831. године. Постхумно су 

објављене Историја филозофије, Филозофија 

религије, Филозофија повести и Естетика. 

Систем се састоји из три дела – логике, филозофије 

природе и филозофије духа. 

Логика је у Хегеловом систему схваћена у ширем смислу 

него што је то уобичајено. Обично се логика бави чистим 

формама мишљења. Ове форме су логички принципи који 

треба да буду примењени на стварност. Дакле, са једне 

стране се налазе принципи мишљења, са друге стварност, а 

истина је њихово поклапање. Овакво схватање логике Хегел 

није прихватио сматрајући га разумским. Логика у његовом 

систему јесте логика апсолутног ума, а у апсолутном уму 

је укинута супротност стварности и мишљења. Умска 

логика јесте логика заснована на идентитету мишљења 

и бића. Оваква логика мора бити изведена из бића, те је 

она истовремено и онтологија. Назив за овакву логику је 

спекулативна логика. 

Филозофија природе приказује како се идеја испољава 

у представи природе. Природу је Хегел одредио као 

нешто друго од ума, себи отуђени ум. Ово не значи да је 

природа „отпала” од апсолута, да је нешто друго у односу 

на апсолут, таква тврдња била би у супротности са идејом 

апсолута. „Отуђење природе од духа” треба схватити као 

човеков доживљај одвојености ума од природе. Ова 

одвојеност је само привидна – природа је испољење ума, 

те је у својој суштини умска. Према Хегеловим речима „све 

што је стварно умско је, све што је умско стварно је”. 

Субјективни, објективни и апсолутни дух 

Филозофија духа истражује ослобођење духа из 

природног стања. Апсолут се испољава у субјекту као 

субјективни дух. Сфера субјективног духа обухвата 

начине којима се појединац опходи са самим собом. 

Објективни дух је испољење апсолута као културних 

образаца и институција људске заједнице кроз обичаје, 

права и морал. Коначно, апсолутни дух има своја 

три нивоа, а то су уметност, религија и филозофија. 

Апсолутни дух је сазнавање апсолутне идеје, апсолутно 

знање. Уметност и религија јесу знање апсолута у форми 

опажаја и представе. Филозофија је појмовно знање 

апсолута. Како је појам неке ствари мишљење о њеној 

суштини, филозофија је знање саме суштине апсолута. 

Према томе, апсолутно знање јесте апсолутна филозофија 

апсолута. У том смислу треба схватити Хегелову опаску 

према којој филозофија није љубав према мудрости, већ 

је мудрост сама. 



198


1. Шта је то апсолут? 

2. Упореди Шелингов појам апсолута са Спинозиним схватањем бога. 

3. Упореди Шелингово и Хегелово схватање апсолута. 

4. У чему је разлика између Шелинговог и Хегеловог схватања спознаје апсолута? 


У Филозофији права налази се Хегелов став: „Све што је умско стварно је, све што 

је стварно умско је”. Како ово разумеш? Да ли је Хегел у праву? 


… да проучавају учење о апсолуту 


Ф. В. Ј. Шелинг, Филозофија уметности, БИГЗ, Београд, 1989. 

... да сазнају о Јунговој аналитичкој психологији 

К. Г. Јунг, Човек и његови симболи, Народна књига – Алфа, Београд, 1996. 



199


→ Пронађи текст о дијалектици у античкој филозофији. Подсети се шта је 

дијалектика. 

→ Подсети се Спинозиног учења о супстанцији. 

ГРАНИЦА УМА 

Филмарионов дуборез, дело непознатог аутора, 1888. 

Кант је у својој трансценденталној дијалектици 

показао да ум нужно мисли антиномично 

о стварима које не може да провери 

чулима. Тако ум може да докаже и постојање 

и непостојање бога, слободне воље или временског 

почетка космоса. Зато је Кант сматрао 

да ум нема теоријску вредност, односно 

ум не може да производи објективно, проверљиво 

сазнање, као што то могу науке; заправо 

ни не постоји стварни објект који би 

могао сазнати – бог, душа, свет само су његове 

регулативне идеје да „доврши” искуствену 

спознају. 



Двовалентна логика 

Логика заснована на разумској спознаји у 

којој сваки исказ може да има сaмо једну 

истинитосну вредност (истинит или 

неистинит). Нужни услов истинитости 

исказа у оваквој логици је закон 

противречности. 

Током проучавања античке филозофије било је 

прилике да се сусретнеш са различитим схватањима 

дијалектике. Само да те подсетим – дијалектика је била 

схватана као вештина вођења разговора, извођење 

закључака из два противречна исказа, пут до истине, 

начин вероватног закључивања. Дијалектика увек упућује 

на суочавање супротности и, било да се ради о мишљењу 

или бићу, или и једном и другом заједно, подразумева 

непрекидну динамику коју то сучељавање производи. 

Нововековна филозофија се развија на такозваној 

разумској или двовалентној логици. Овом логиком влада 

закон противречности. Односно, основни захтев који се 

поставља пред исказ, да би био прихваћен као истинит, 

јесте да не буде противречан. Према томе, тачно је или 

„С јесте П” или „С није П”. У оваквом мишљењу, које се 

назива аналитичким, нема места за дијалектику. Његово 

ширење у нововековној филозофији потиче одатле што 

је средњовековна филозофија заснована на дедуктивној 

логици из Аристотелових Аналитика. Филозофи новог 

доба, од Декарта до Лајбница, од Бејкона до Хјума, 

суочавали су се са недовољношћу разумске логике за 

решавање метафизичких проблема. Ово суочавање у 

њиховим филозофијама није било тематизовано, тако да 

нико од њих то и није видeо као проблем. 

Трансцендентална дијалектика 

Да је немогуће спознати метафизичке појмове 

разумом, први је јасно и аргументовано показао Кант у 

Критици чистог ума. Он је предложио да се одустане 

од метафизичких питања зато што су неприступачна 

човековим спознајним способностима. Метафизичка 

промишљања су дело ума. Кант је своје учење о уму 

назвао трансценденталном дијалектиком. Дијалектика 

је у његовој филозофији одређена још као „логика 

привида”. Ово одређење односи се на могућност ума да 

изведе привидне закључке. Ови закључци настају када 

се категорије разума примене на свет који није чулно 

спознатљив. 

200

Иако је дијалектика према Кантовом схватању логика привида, у његовој 

филозофији није прихваћена као произвољност. Дијалектика је учење о нужном 

делању ума. Ово нужно делање ума приказано је у већ поменутој антиномичности 

ума. Хегел је сматрао да је откриће према коме ум нужно мисли антиномично 

велика Кантова заслуга. 

Делотворна радња 

У Фихтеовој филозофији ова антиномичност ума 

као његова нужна логика постаје метод филозофије. 

Два условљена принципа његовог „учења о науци” јесу 

заправо антиномије. Став „Ја = не-Ја” са становишта 

разумске логике противречан је ставу „Ја ≠ не-Ја”. 

Ипак, према Фихтеовом схватању, ова два става нису 

супротна. У првом ставу субјект поставља себе као 

објект, док у другом поставља границу између онога 

што он јесте и онога што он није. Овим ставовима 

Фихте показује како субјект (Ја) конструише објект 

(не-Ја). Овде објект, за разлику од Кантовог схватања 

сазнања, није мишљење одвојено од стварности, 

које насупрот себи оставља ствар по себи о којој 

се не изјашњава. Напротив, сазнање објекта јесте 

конструкција тог објекта. Према томе, Фихтеова 

дијалектика јесте облик спекулативног мишљења. 

Ова дијалектика јe заснована на идентитету ставова 

идентитета (Ја = не-Ја) и разлике или диференције 

(Ја ≠ не-Ја), тако да је у њој садржана идеја 

Хераклитове дијалектике као јединства супротности. 

Према Фихтеовом схватању, преко дијалектике 

идентитета и диференције субјект гради самог себе 

постављајући себи границе. Самоспознаја субјекта 

је управо продукција субјекта. Субјект никада 

није довршен, већ његово постојање јесте његово 

конструисање преко Ја и не-Ја. Ову продукцију, која је 

истовремено и радња и њен учинак, Фихте је назвао 

делотворна радња. За Фихтеа дијалектика јесте начин 

на који субјект постоји. 

ДЕЛОТВОРНА РАДЊА 

Руке које се цртају, М. К. Ешер, 1948. 

На Ешеровој графици руке узајамно цртају једна 

другу, њихово постојање је идентично њиховој 

продукцији. На сличан начин је Фихте схватио Ја 

чије настајање јесте његово биће. Субјект не постоји 

независно од радње која га производи. Ова радња 

(настајање) која је једнака свом продукту или делу 

назива се делотворна радња. 

Делотворна радња 

Радња која је истовремено и радња и учинак, 

у Фихтеовој филозофији радња којом субјект 

конструише себе. 

Самоспознаја апсолута 

Увођењем идеје апсолута у филозофију Шелинг је модификовао Фихтеову 

дијалектику. Идентитет као прво и апсолутно безусловно начело субјекта у 

Шелинговој филозофији постаће апсолутни идентитет. Апсолутни идентитет је 

апсолутно начело идентитета из кога се морају извести сва остала начела, зато 

што свако појединачно биће постоји на основу апсолута. Спознаја апсолутног 



201

идентитета кроз субјект јесте заправо спознаја апсолута самим собом преко 

субјекта. „Ум се не може никоме описати: он мора себе самог описати у свакоме и 

кроз свакога”. 

У Шелинговој дијалектици, међутим, има новина у односу на Фихтеову 

дијалектику. Субјект који спознаје себе у свом апсолутном извору напредује од 

чулног опажања до интелектуалног опажаја. Ово напредовање субјекта према 

интелектуалном опажају јесте процес у коме субјект производи самог себе. 

Наравно, ова самоспознаја субјекта јесте заправо самоспознаја апсолута кроз 

субјект. „Апсолутни идентитет не може бесконачно спознавати самог себе, а да 

себе бесконачно не поставља као субјект и објект”, каже Шелинг. 

Вероватно те је досадашњи текст заморио, можда и збунио. Не оклевај да 

га прочиташ неколико пута. Пре тога направи следећи мисаони експеримент. 

Покушај да пронађеш где је граница твог субјекта, то јест где твоје „Ја” престаје, а 

где почиње нешто друго, нешто што ниси ти, неко „не-Ја”. Пошто уочиш да само 

ти можеш да поставиш границе између онога што јеси и што ниси, примети како 

образујеш објект сазнања. Прочитај сада поново текстове из уџбеника који су у 

вези са Фихтеовом филозофијом. 

Даље, неки од објеката ти делују као довршени и дати независно од твоје воље 

– рецимо предмети у учионици. Ови објекти су резултат несвесне продукције 

ума. Неки други објекти зависе од твоје воље у сарадњи са вољама других 

људи. Рецимо, ако се договориш са друштвом да се сусретнете у девет испред 

школе, ваш договор је продукт свесне продукције. Несвесна продукција објекта 

предмет је теоријске, а свесна практичке продукције. Ни теоријска ни практичка 

филозофија не доводе до целовите спознаје. Уосталом, постојање објеката изван 

тебе који су несвесно продуковани упућује на то да твој субјект није самовољан у 

несвесној продукцији објекта. Према томе, ова продукција није ни у објекту ни у 

субјекту, већ у апсолуту. 

Присети се сада неког домаћег или писменог задатка из српског језика и 

књижевности или из страног језика када је задатак био да се напише рад на 

слободну тему. Да ли ти се некада догодило да ти се, док пишеш, учини како је 

текст лош, а касније, када га прочиташ у целини, закључиш да и није толико лош? 

Или обрнуто? Да ли ти се десило да текст почне да „се пише сам од себе”, то јест да 

га пишеш са лакоћом као да ти неко диктира? Шта се то догодило? Ове ситуације 

показују стваралачки чин као радњу која је и свесна и несвесна у исто време. Сада 

прочитај све што је у уџбенику написано о Шелинговој филозофији. 

Следећи корак у нашем изучавању јесте Хегелово схватање дијалектике. 

Подсети се основних идеја Хегеловe филозофијe из претходног текста уџбеника. 



Дијалектика – иманентни метод 

Хегел је сматрао да је дијалектика једина адекватна метода апсолутне 

филозофије. Реч „метода” није овде употребљена у оном смислу у коме је 

коришћена у нововековној филозофији. Метода је, подсетимо се, од Бејкона до 

немачког идеализма била посредник између истраживача и истраживаног. Она 

је била систем поступака којим је субјект сазнања требало да чулима и разумом 

202

проучи објект. У апсолутној филозофији одвојеност 

субјекта и објекта је превазиђена умом. Према томе, 

потребна је умска метода. Ова метода је дијалектика, 

али не као некаква вештина која је однекуда прописана 

апсолуту. Дијалектика је иманентни принцип апсолута, 

то јест ум је по себи дијалектичан. Ова нужна 

дијалектичност ума је откривена, како тврди Хегел, већ 

у Кантовој филозофији. 

Хегелова дијалектика је, као и Фихтеова и 

Шелингова, спекулативна. Апсолут у спознавању 

себе продукује самог себе. У овом самопроизвођењу 

апсолута филозофија треба да буде заснована као 

спекулативна наука. Спекулација је од стране 

разумског мишљења одбачена као „грађење кула у 

облацима”. Кантова филозофија је пример разумског 

односа према спекулацији. Када неко од научника 

развија идеје о будућем развоју технологије или 

судбини универзума, каже се да спекулише. Ово 

обезвређивање спекулације засновано је на разумском 

ставу према коме се с једне стране налази стварност, 

а с друге мишљење. Мишљење гради своје чисто 

мисаоне конструкције, не обазирући се или се само 

повремено обазирући на стварност. Ако мишљење 

овако гради своје чисто мисаоне конструкције, оно је 

или произвољно, како се сматрало до Канта, или нужно 

чистим умом ствара привид. 

Умско посматрање света има другачије 

претпоставке. Оно је засновано на идентитету 

мишљења и бића. Његов предмет и истраживач јесте 

биће које јесте мишљење, или мишљење које јесте 

биће. Зато је развијање филозофије као спекулативне 

дијалектике једино оправдано, јер филозофија и није 

ништа друго него мишљење које мисли себе. 

Систем Хегелове филозофије изложен је у 

Енциклопедији филозофских наука. У овој књизи је 

показано како се апсолутно знање системом нужних 

умских форми испољава у појединачном субјекту. 

Наравно, да би се овако установљена наука дедуковала, 

потребно је да субјект пре тога превазиђе своју 

појединачност и своју одвојеност од апсолута, те да 

досегне стање апсолутног, то јест да спозна своју 

апсолутну природу. Ово је Хегел описао у својој књизи 

Феноменологија духа. У Феноменологији духа показани 

су сви степени односа субјекта према апсолуту. Зато 

је за феноменологију духа Хегел тврдио да је наука 

искуства свести. 

СПЕКУЛАТИВНА НАУКА? 

Израз „спекулативна наука” може да изгледа 

противречно. Сматра се да наука треба да буде 

заснована на чињеницама, а не на празним спекулацијама. 

У Хегеловом систему ум проучава 

самог себе, те је зато спекулација прихватљив 

метод. Предмет науке је ум, тако да ум проучава 

самога себе. Како је ум који проучава себе 

делатан, односно како је његово проучавање 

прои звођење онога што се проучава (умског сазнања), 

једини прихватљив начин проучавања је 

спекулативни. Овакво Хегелово схватање често 

није одобравано. Говорили су му да његова филозофија 

нема везе са чињеницама. „Тим горе по 

чињенице”, одговарао је Хегел на ове критике. 

ДИЈАЛЕКТИКА И НАДРЕАЛИЗАМ 

Хегелов празник, Рене Магрит, 1958. 

Настанак слике Хегелов празник објаснио је 

сам аутор, Рене Магрит. Покушао је да наслика 

чашу, како он каже, само помоћу духа. Направио 

је много скица, а један од цртежа, између 

стотог и стопедесетог, личио је на кишобран. 

Покушавајући да нацрта чашу чија је намена 

да у себи садржи воду, добио је објект чија је 

намена да је у себи нема – кишобран. Сматрао је 

да би Хегел био одушевљен овом радњом која га 

је подсетила на дијалектику, па је слику назвао 

Хегелов празник. 



203

Овде може да ти се учини да се запада у круг. Ако ти се то учинило – у праву 

си. Хегел тврди да филозофија образује круг. Управо овај круг од онтологике до 

субјективног духа и од субјективног духа до онтологике обезбеђује целовитост 

излагања апсолута. 

Феноменологија духа 

Феноменологија 

духа 

Хегелово учење о 

искуству свести. 

Спекулативна 

наука о појавним 

облицима духа. 

Хегеловој филозофији се приступа из субјективног духа. Субјект приступа 

апсолуту као према објекту, тачније доживљава апсолут као нешто друго, 

одвојено од себе. 

Субјект се не налази изван апсолута, тако да је његов однос према апсолуту 

заправо однос апсолута према себи. Сви облици односа субјекта према апсолуту 

обухваћени су појмом „свест”. Развијајући се од чулног опажаја до апсолутног 

знања, свест стиче искуство пролазећи кроз одређене етапе. Ове етапе су појаве 

субјективног, објективног и апсолутног духа. Хегел је науку искуства свести 

назвао феноменологијом духа, зато што се бави појавним облицима духа. 

Свест која спознаје себе пролази кроз неколико основних етапа. Свака 

етапа превазилази претходну. Превазилажење за Хегела не значи одбацивање 

онога што је превазиђено. Оно је схваћено као укидање које чува оно што 

је укинуто. Претходна етапа свести је истовремено укинута и сачувана у 

следећој етапи. Чулно сазнање је превазиђено мишљењем, али је сачувано у том 

превазилажењу. Ово Хегел показује једноставаним експериментом. Погледај 

кроз прозор и провери да ли је дан или ноћ. Запиши исказ заснован на чулној 

спознаји. Када после неколико сати поново погледаш кроз прозор, видећеш да 

се оно што је записано као истинито сада показује као неистинито. Закључујеш: 

„Када је реченица записана, био је дан, сада је ноћ”. Овај исказ је превазилажење 

једноставног чулног сазнања. Оба чулна сазнања су сачувана у том исказу, али је 

показана и граница сазнања које се ослања на „овде и сада” (чулна извесност), 

која се надраста мишљењем. 

Полазни однос свести према апсолуту је чулни опажај. Овај однос се сматра 

непосредним. Свест једноставно прихвата чулни опажај. Овакав непосредни 

однос према апсолуту Хегел назива негацијом. Свест која разматра чулне 

опажаје, упоређује их као у наведеном једноставном експерименту, не налази 

се у непосредном односу према чулности. Њено разматрање чулних опажаја је 

свесно. Однос онога ко опажа према ономе што опажа одвија се посредством 

свести. Зато овај однос више није непосредан, те према томе није ни негација. 

Свест превазилази непосредност чулног опажаја, чиме га укида. Ово укидање 

је негација непосредности, односно негација негације. Негација негације је 

потврђивање или афирмација. Негација негације чулног опажаја јесте његова 

афирмација кроз мишљење или свест о њему. Ово је афирмација зато што чулни 

опажај кроз промишљање добија нови квалитет. 

Свест која превазилази чулни опажај треба и сама да буде превазиђена. То 

ће се догодити тако што ће постати свесна себе. Свест се не исцрпљује у спознаји 

чулног опажаја, већ има способност да мисли о самој себи. Свест која проучава 

саму себе и при томе је свесна своје суштине назива се самосвест. 



204

Самосвест превазилази свест, а квалитет којим је превазилази је слобода. 

Свест (која) себе развија као самосвест уздиже се на ниво објективног духа. 

Ова самосвест се суочава са другим самосвестима, које признаје као једнаке 

себи. Овакво признавање остварује се у моралној (субјективној) и обичајној 

(објективној) сфери друштва, а потпун облик добија само у држави, коју је зато 

Хегел описао као „испољење човекове слободе”. 

Највиши степен искуства свести је апсолутно знање. Апсолутно знање је 

знање суштине апсолута. Ово стање свести Хегел је назвао апсолутни дух. 

Апсолутни дух је дух који је напредовањем од субјективног преко објективног 

духа спознао себе као апсолут. Апсолут једноставно јесте, пошто му није могуће 

дати било какву другу одредбу. Свака даља одредба апсолута била би приписана 

апсолуту изван њега самога, изван апсолутног знања, а то је немогуће. Према 

томе, исход истраживања је чисто биће. Ово биће није једноставно како то може 

да изгледа, зато што је оно превазиђено стање свих феномена духа, те у себи 

садржи све ниже нивое спознаје као превазиђене. 

Спекулативна логика 

Како изгледа обрнути смер, од апсолута као чистог бића до субјективног 

духа? Покушај да мислиш чисто биће, али не да га замишљаш нити да му нешто 

приписујеш. То је изузетно тешко јер чисто биће настаје као исход искуства свести 

кроз феноменологију духа. Такође, чисто биће у себи носи своју супротност – 

ништа. Како је то могуће? Чисто биће нема ниједно одређење. Он је непосредно 

и неодређено. „У њему се ништа не може опазити, ако се ту говори о опажању”, 

каже Хегел. „Чисто ништа” нема ниједно одређење и празно је као и чисто биће. 

Биће је прешло у ништа, а ништа у биће – то је истина апсолута. Истина је да 

су они апсолутно различити, али је истина и то да су као празни и неодређени 

идентични. Дакле, биће и ништа се налазе у односу идентитета идентитета и 

диференције. Прелазак бића у ништа је нестајање, док је прелазак ништа у биће 

постојање. Овакво бивање догађа се под већ показаним нужним условима ума. 

Према томе, највиши став апсолута није непосредни идентитет, већ идентитет 

који је посредован самим собом. Другачије речено, идентитет самим собом 

производи своје испољење у себи кроз умску синтезу света, коју је Хегел описао у 

својој Енциклопедији. 


1. Шта је за Канта дијалектика? 

2. Како је Фихте схватио дијалектику? 

3. Упореди Фихтеово и Кантово схватање субјекта. 

4. Како је Хегел схватао превазилажење? 

5. Како свест стиче искуство према Хегеловом схватању? 

6. У чему је разлика између Шелинговог и Хегеловог схватања спознаје апсолута? 

7. Шта је негација у Хегеловој филозофији? 

8. Објасни Хегелово схватање методе и дијалектике. 



205

9. Упореди Кантово и Хегелово схватање ума. 

10. Зашто разумско сазнање обезвређује спекулацију? 


Шта по твом суду значи Хегелова опаска „Тим горе по чињенице”? 


… да проучавају дијалектику немачке класичне филозофије 


1. Ернст Блох, Субјект–објект, стр.109, у књизи Дијалектичка метода, Нарпијед, Загреб, 1975. 

2. Александар Кожев, Како читати Хегела, стр. 431, у књизи Дијалектика стварног и 

феноменолошка метода код Хегела, Веселин Маслеша – Свјетлост, Сарајево, 1990, 

3. Ханс Георг Гадамер, Хегелова дијалектика, Плато, Београд, 2003. 

4. Мирко Аћимовић, Онтологике, стр. 169, у књизи Дијалектика ума, Издавачка кућа „Вркатић”, 




206

Начела разума у праву и политици 

→ Какав је однос политике и морала? 

→ Које особине би по твом схватању требало да има идеална држава? 

→ Какав је човек по природи – добар или зао? 

→ Шта је слобода? 

→ Каква је улога цркве у држави? 

Нововековни мислиоци су сматрали да 

човек треба да се ослони на свој разум у свим 

ФИЛОЗОФСКА РЕВОЛУЦИЈА 

сферама живота. Ово је посебно важило 

за правила живота у заједници. Право и 

политика, сматрала је већина ових мислилаца, 

морају бити засновани на начелима која ће 

бити одређена разумом. Однос нововековних 

мислилаца према традицији раније политичке 

филозофије био је критички, исто онолико 

колико је био и у теоријској сфери. Борба за 

грађанске идеале, за слободну критику власти, за 

једнакост пред законима, за толеранцију одвија 

се у овом историјском периоду. „Никада се нећу 

сложити са тиме што ви тврдите, али ћу се увек 

борити да имате право да то тврдите”, говорио 

је Волтер бранећи идеју слободе говора. Древни 

ауторитети монархије и аристократије морали су 

се повући пред ауторитетом разума, што је јасно 

Слобода предводи народ, Ежен Делакроа, 1830. 

показано Француском револуцијом 1789. године. 

Француска револуција 1789. године, којом је укинута 

Практичка филозофија новог века 

монархија, уведена владавина права и секуларизована 

заснивана је на истим начелима на којима је 

држава, сматра се исходом политичке филозофије новог 

заснивана теорија. Спинозина Етика почиње 

доба. Енглески конзервативац Едмунд Берк називао је 

онтолошком расправом. Дакле, своју практичку ову револуцију „филозофском”. 

филозофију Спиноза је заснивао на теоријској. 

Његова филозофија само је један од примера 

тенденције заснивања праксе на теорији. 

Филозофи су сматрали да треба да проникну у тајне човекове природе како би 

одредили порекло закона, државе, те како би у складу са откривеним, требало 

устројити друштво. 

Практичка филозофија новог доба обележена је одвајањима до тада 

неодвојивих појмова. Два су таква одвајања карактеристична већ за ренесансну 

филозофију. Прво одвајање је одвајање политике од етике, а друго – државне од 

црквене власти. 

Црквена и државна власт су током средњег века биле у већој или мањој 

мери повезане. Владари су свој легитимитет заснивали на религији. Иако у 

Новом завету Христ заговара одвајање вере и државе речима „Богу божје, цару 



207

Макијавелизам 

Политичко 

учење према 

коме политичар 

не треба да 

се обазире на 

морална правила. 

НИКОЛО МАКИЈАВЕЛИ 

Макијавели је живео у бурном времену, 

када је Италијом владала породица 

Борџија. Глава породице био је папа Александар 

VI, а његов озлоглашени син, Чезаре, 

бруталним је методама одржавао своју 

власт. Управо је Чезаре био модел владара 

који је описан у Макијавелијевом делу 

Владалац. Макијавели је рођен 1469. године 

у Фиренци, где је и умро 1527. Био је 

један од најпоштованијих интелектуалаца 

свог времена. 

царево”, црква у средњовековним хришћанским друштвима има одлучујућу 

улогу. Папа или цариградски патријарх крунишу владаре. Овај модел је заснован 

на Августиновом учењу о држави. У исламском свету световни владар је 

истовремено и верски вођа, све до појаве Османског царства где се верска и 

световна власт јасно одвајају. 

Одвајањем политике од етике и црквених ауторитета јавила се потреба да се 

држава заснује на принципима разума. Први овакви покушаји учињени су током 

ренесансе. 

Политика као техника 



Политика као вештина или техника владања први пут је као доктрина 

представљена у делу италијанског филозофа Никола Макијавелија. Макијавели 

је политички реалиста. Према томе, Макијавели не прописује правила каква 

би требало да постоје у политици, већ своје учење заснива на конкретним 

политичким искуствима. Овај филозоф је на основу искустава успешних владара 

Рима и Италије свога времена, прописао методе доброг управљања заједницом. 

Основна идеја његове политичке филозофије јесте одвајање политике и 

етике, које су у античкој филозофији биле нераскидиво 

повезане. Према Макијавелијевом схватању владар не сме да 

се обазире на моралне норме, већ треба да буде усредсређен 

на успостављање и одржавање политичке моћи. Овакво 

схватање инспирисано је у највећој мери историјом античког 

Рима, али и политичком праксом породице Борџије. 

Приступ политици, заснован на оваквим начелима, познат 

је као макијавелизам. Макијавелизам је учење према коме у 

политици моралност мора да буде подређена политичком 

интересу. Заправо, Макијавели сматра да ће владар који се 

у политици доследно придржава моралних правила сигурно 

пропасти. У складу са оваквим размишљањем он даје 

конкретне савете за владаре. Ево неких: 

• Добро је да народ воли владара, али ако владар мора да 

бира између љубави и страха поданика, онда је боље да 

га се плаше. 

• Ако је суседна држава слаба, треба је одмах напасти, 

зато што ће она напасти твоју државу ако буде ојачала. 

• Боље је починити већи злочин него мањи. 

• Ако си моћнији, савезници морају бити под твојом 

командом, ако ниси, онда они имају обавезу да ти 

помогну. 

• Када освојиш државу, или је уништи или живи тамо 

или постави марионетски режим. 

Реченицу која му се често приписује: „Циљ оправдава 

средства” није могуће наћи ни у једном од његових текстова. 

Ово начело, које су му вероватно приписали језуити, сасвим 

је у складу са његовим политичким идејама. 

208

Макијавелијева емпиријска политичка филозофија значајно је утицала на 

даљи развој политикологије. Наравно, у модернијим друштвима развијао се већи 

обзир према етичким правилима. Најзначајнији помак који је извршен јесте 

померање од идеалног ка могућем. У том смислу је немачки политичар Ото фон 

Бизмарк политику дефинисао као „вештину могућег”. 

Утопија 

Паралелно са реалистичким приступом 

у политичкој филозофији развијао се 

и нормативни приступ. Разум, који у 

Макијавелијевој филозофији наступа као 

истраживач реалног стања, код неких 

филозофа се појављује као законодавац. 

Подстакнут Платоновом Државом, 

енглески филозоф Томас Мор направио 

је модел идеалне државе. Његов однос 

према политичкој реалности није само 

истраживачки, већ и критички. Морова 

критика енглеског друштва XVI века јесте 

филантропска. Своју критику постојећег 

стања, као и модел идеалне државе, објаснио 

је у свом познатом делу Утопија. Утопија је 

Моров пандан Платоновој Атлантиди. Реч 

„утопија” је грчког порекла и значи „место 

које не постоји”. Ова реч је ушла у свакодневну 

употребу као термин за неко идеално стање 

или друштво које није могуће. 

Мор је критиковао нехуман однос 

велепоседника према сиромашнима. У време 

када је писао Утопију велепоседници су 

много зарађивали продајом вуне широм света. 

Своје њиве претварали су у пашњаке да би 

узгајали што већа стада оваца, како би могли 

да понуде што више траженог производа. Све 

је ово директно погађало оне који су до тада 

радили на њивама. Ово осиромашење сељака 

с једне стране (пауперизација), и богаћење 

земљопоседника с друге, познато је у историји 

као првобитна акумулација капитала. 

ТОМАС МОР 

Томас Мор, аутор Утопије, био је посланик у енглеском 

парламенту. Као особа изузетног интегритета постао је саветник 

краља Хенрија VIII. Поред политичке каријере бавио се и 

историјом. Започео је књигу Историја краља Ричарда III, која 

је, иако је остала недовршена, утицала на Шекспирову драму 

Ричард III. Морово најпознатије дело је Утопија. Рођен је 

1478. године у Лондону. Године 1520. супротставио се одвајању 

англиканске цркве од католичке, што га је коштало живота. 

(Пoвoд за одвајање англиканске цркве биo је пoкушaj Хeнријa 

VIII дa рaскинe брaк сa Кaтaринoм Aрaгoнскoм кaкo би се oжeниo 

Aном Бoлeн). Пошто је одбио да промени став, осуђен је 

на смрт и погубљен. Није пропустио прилику да се нашали ни 

пред погубљење. Његове последње речи биле су упућене џелату 

и гласиле су: „Пази да се не обрукаш, имам кратак врат.” 

Утопија 

Дословно – место које не постоји. Моров назив за 

идеалну државу. 

Насупрот оваквом друштву, Мор је предложио идеал утопије. Утопија је 

земљорадничко друштво у коме је основна заједница породица. Приватна својина 

и новац су укинути. Радно време траје шест часова како би грађани имали 

времена за своје културне потребе. Средства за живот и образовање су обезбеђена 

за све. Инсистирао је на укидању свих различитости међу члановима заједнице. 

Они би морали чак да буду једнообразно обучени. Напорне послове у утопији 



209

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ 

обављала би класа робова која би се састојала од 

осуђеника и ратних заробљеника. Мор се залагао за 

верску толеранцију и сматрао је да теолошке расправе 

треба избегавати. Одвајање етике од политике за 

Мора је било неприхватљиво. 

Просветитељство 

Српски књижевник и филозоф Доситеј Обрадовић 

рођен је у Чакову, вероватно 1739. године. 

Жеља за знањем га је навела да се замонаши 

у манастиру Хопово на Фрушкој гори. Разочаран 

понашањем монаха, напушта пустињачки живот и 

почиње да путује по Европи и Малој Азији како би 

се образовао. Критику цркве дао је у делу Живот и 

прикљученија. Своје просветитељске назоре о свету 

описао је у Совјетима здравог разума. Доситеј 

је значајан због својих просветитељских идеја, које 

ће изнети у свом програмском тексту Писмо Харалампију, 

и свеукупног деловања у правцу просвећености. 

Он је утемељивач српског школства. После 

Првог српског устанка вратио се у Србију и основао 

Велику школу у Београду. Био је први српски министар 

просвете. Умро је 1811. године. 

ВОЛТЕР 

Просветитељство је оријентација у филозофији 

карактеристична за XVII и XVIII век. Ова 

оријентација окупљала је велики број филозофа са 

најразличитијим идејама. Међутим, заједничко им је 

било то што су сви одлучно одбацивали предрасуде 

и ослањали се на свој разум. Просветитељско начело 

јесте да све може и мора да буде подвргнуто критици 

здравог разума и засновано на његовом темељу. 

Просветитељство се најчешће везује за 

Француску, као што се ренесанса најчешће везује за 

Италију. Наравно, просветитељство се јавило у свим 

европским земљама, али је дух просветитељства 

обликован понајвише у Француској. Просветитељи 

осталих земаља развијају своје идеје углавном 

по француском узору. Филозофи просвећености 

су и Лок, Хјум и Спиноза. Кант такође припада 

овом покрету. Најзначајнији српски представник 

просветитељства био је Доситеј Обрадовић. 


Критика религије 

Волтер је био оштар критичар религије, али 

не и атеиста. Сматрао је да је вера корисна зато 

што подстиче људе на морално понашање. „Да 

нема бога, требало би га измислити”, говорио је. 

Рођен је 1694. године у Паризу. Његово право име 

је Франсоа Мари Аруе. Више пута је био жртва 

политичког прогона. Залагао се за људска права, 

толеранцију и слободу говора. Његова дела су 

између књижевних и филозофских. Умро је 1778. 

године. 

Поред храбрости да се ослоне на свој разум, 

просветитељи су углавном били жестоки критичари 

цркве. Ова критика није везана за атеизам. Већина 

просветитеља није порицала постојање бога, већ је 

негирала везу цркве са њим. Црква је оптуживана 

да је најсуровији феудалац и да се не понаша у 

складу са својим начелима. Такође, црква је сматрана 

оличењем догматизма и конзервативизма. У црквеном 

учењу, сматрали су просветитељи, сачуване су све 

предрасуде против којих се треба борити. 

Посебно оштру критику цркве налазимо у 

Волтеровој филозофији. Волтер није био атеиста, 

заправо био је деиста. Деистичко схватање религије 

назива се природном религијом. Према деистичком 

схватању сам разум уверава у постојање бога, 

тако да никаква религијска објава нити црква нису 


210

потребне. Јасно је да су теолошке расправе, 

када се посматрају са становишта деизма, 

беспредметне. Волтер се залагао за овакву 

религију, религију до које је могуће доћи 

расуђивањем помоћу здравог разума. 

Подсмевао се ритуалном карактеру религије. 

„Уништите бестидницу!” чувени је Волтеров 

поклич против цркве. 

Још оштрије противљење цркви и 

монархији налази се у делу Денија Дидроа. 

Деиста је, тврдио је Дидро, онај ко је живео 

сувише кратко да би постао атеиста. Сматрао 

је да је укидање монархије и религије услов за 

напредак човечанства. Дидро, дакле, није био 

само противник цркве, већ и атеиста. „Вероваћу 

у бога онда када га дотакнем”, говорио је. 

Просветитељство такође није оскудевало 

ни у критици божјег савршенства. Волтер је 

посебно волео да се подсмева Лајбницовој 

метафизици и теодицеји. Време у коме су 

живели француски просветитељи било је 

испуњено природним и друштвеним непогодама 

које су имале катастрофалне последице. У 

Волтеровој сатири Кандид главни јунак се у 

суочењу с покољима и ратним страдањима 

ишчуђава: „Значи, ово је најбољи од свих 

светова. Како ли би тек изгледао најгори?” 

Било би погрешно схватити да су сви 

нововековни мислиоци заговарали одвајање 

државне од црквене власти. Ово одвајање 

је познато у социологији под називом 

секуларизација. Неки веома значајни мислиоци, 

међутим, нису били секуларисти. Најпознатији 

међу њима сигурно су Хобс и Спиноза. 

Човек у природном стању 

Просветитељство 

Манир филозофирања XVII века према коме свако сазнање 

треба продвргнути критици здравог разума. 

Атеизам 

Схватање према коме бог не постоји. 

Деизам 

Филозофско схватање према коме разум сведочи о 

постојању бога, те никаква даља објава није потребна. 

Назива се још и „природна религија”. 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ИЛИ СИСТЕМАТСКИ РЕЧНИК 

НАУКЕ, УМЕТНОСТИ И ВЕШТИНА 

Фотографија првог издања Енциклопедије, 

Тејлеров музеј, Харлем, Холандија 

Вероватно најпознатија тековина француског просветитељства 

јесте Енциклопедија или Систематски речник 

науке, уметности и вештина објављена у периоду 

1750–1772. у 28 томова. Уредници Енциклопедије били су 

Дидро и Д’Аламбер, а међу ауторима били су још Волтер, 

Монтескје, Холбах и Русо. Филозофи који су учествовали 

у писању и објављивању ове прве енциклопедије познати 

су као „енциклопедисти”. Просветитељи су сматрали да је 

њихов задатак да шире идеале просвећености – образовање 

и поверење у човеков разум. Ови идеали артикулисани 

су геслом: „Усуди се да будеш мудар!” 

Ако децу питате шта је слобода, она ће вам рећи да је слобода када раде оно 

шта хоће. Одрасли после тога са благим ужасом замишљају шта би њихова деца 

радила када би остала без контроле. 

Заиста, шта би људи радили када не би постојала никаква правила, закони, 

обичаји, полиција? Ово питање је у нововековној филозофији постављано нешто 

другачије: „Како су се људи понашали пре него што је настала држава?” Овакво 

фиктивно стање које претходи цивилизацији називано је природним стањем. У 

природном стању сви имају једнаку власт, односно ниједно људско биће нема власт 

над другим. Право које постоји у оваквом стању назива се природно право. 



211

ТОМАС ХОБС 

Томас Хобс се сматра 

класиком политичке 

филозофије и 

теорије. Рођен је 1588. 

године. Живео је у 

бурном историјском 

периоду што је његова 

првобитна интересовања 

за филозофију 

природе променило, 

тако да је своју славу постигао бавећи се политичком 

филозофијом. Његово најпознатије 

дело зове се Левијатан. Умро је 1679. године. 

ЖАН ЖАК РУСО 

Русо је рођен 

у Женеви 1712. 

године. Имао је 

веома мукотрпан 

живот што је описао 

у својим Исповестима. 

Његове 

филозофске идеје 

утицале су пресудно 

на револуцију у 

Фра нцуској. Најважнија 

Русоова филозофска 

дела су: Друштвени уговор (1762), 

Расправа о науци и уметности (1750), Расправа 

о пореклу неједнакости међу људима 

(1754) и Емил или о васпитању (1762). Умро 

је 1778. године. 

Томас Хобс је претпоставио да је човек у природном 

стању суров, егоистичан и без емпатије. Већина људи 

има приближно сличне способности, било да се ради 

о телесним или интелектуалним. Људи се у већој мери 

разликују према физичким него према интелектуалним 

способностима. Ове разлике нису довољне да би се 

развила природна неједнакост у правима. Према томе, 

људи су бића сличних способности, што им даје једнаке 

наде да ће постићи циљ. Ако више њих жели исту ствар, 

нужно ће се јавити сукоб. У овом сукобу сви актери теже 

да потчине остале или да их униште. Влада стални „рат 

свих против свих”. Човек у природном стању, према 

Хобсу, суров је и немилосрдан. Такмичење, неповерење 

и тежња за славом обележавају односе међу људима и 

изазивају сукобе. „Човек је човеку вук”, говорио је Хобс. 

У Хобсовој претпоставци природног стања свако има 

право на све – чак и да убије другу особу. 

Француски филозоф Жан Жак Русо има 

оптимистичко виђење човекове природе и природног 

стања. Човек је у природном стању код Русоа приказан 

као романтични дивљак који се управља према 

осећањима. „Срце му не тражи ништа, оно мало што 

му треба под руком му је”, описује Русо у Пореклу и 

основама неједнакости међу људима. Развивши се у 

складу са природом, дивљак је снажан и нема потребу за 

другима који би му помогли у самоодржању. Слабијем 

човеку су потребни други, због чега се он удружује. Ово 

удруживање нужно је праћено упоређивањем са другима, 

што је акт разума. Умовање потискује саосећање. Коначни 

исход промишљања и сазнавања, према Русоу, јесте 

настанак приватне својине. Оног тренутка када један 

има нешто чиме други не могу да располажу, јавља се 

неједнакост. Приватна својина је настала, сматра Русо, 

када је неко оградио део земље и прогласио га својим, а 

остали су „били довољно глупи да му поверују”. 

За Лока је природно право засновано на божјем 

ауторитету. Он сматра да природно стање јесте стање 

слободе, али не и стање самовоље. Другим речима, 

човек у природном стању има право да неконтролисано 

располаже својом личношћу и поседом, али нема право 

да уништи себе или некога другог. Постоји природна 

граница човекове слободе, а та граница је слобода 

другога. Нарушавање слободе другог назива се самовоља. 

Овакво схватање природног права представља варијанту 

златног правила. 



212

Порекло државе и закона 

БЕХЕМОТ И ЛЕВИЈАТАН 

У модерној политичкој филозофији држава се 

схвата на више начина. Обично овај појам обухвата 

следеће елементе: одређену територију, људе који 

живе на тој територији, правни систем, суверенитет и 

централизовано средство моћи. Нововековни филозофи 

истраживали су порекло ауторитета државе. Због тога 

су најпре истраживали човека у природном стању како 

би установили на чему су утемељени закони. 

Хобс и Русо мисле да се држава са својим законима 

појављује као ограничење човековог природног 

права. На државу се овако гледа стога што је појам 

слободе схваћен као одсуство ограничења човекове 

самовоље. 

Природни закон се према Хобсу садржински не 

разликује од Локовог схватања. Оба схватања заснована 

су на златном правилу. Разлика је у пореклу природног 

закона. За Лока је природни закон изједначен са 

природним стањем. Хобс сматра да се природни закон 

појављује као резултат превазилажења природног 

стања промишљањем. Док траје природно стање 

свеопштег рата, нико није сигуран. Ово стање може 

да се превазиђе општим правилом разума према коме 

сваки човек треба да тежи миру колико год је могуће, 

а када више није могуће, може прибећи сукобу. У 

складу са овим правилом, човек треба да укине своју 

неограничену слободу и да себи допусти онолико 

слободе према другима, колико би могао другима да 

допусти у односу према себи. Златно правило се овде 

појављује као природно превазилажење природног 

стања. Овакав однос међу људима је однос уговора. 

Закон је, дакле, супротан слободи. Зато је неопходно 

Бехемот и Левијатан, Вилијам Блејк, 

1805–1810. 

да се обезбеди поштовање уговора, а то је могуће искључиво принудом. „Без 

мача”, каже Хобс, „сви уговори су само речи и немају никакву моћ”. Држава, којој 

појединци предају право управљања и тиме се одричу права да лично употребе 

силу, обезбеђује поштовање уговора. Државу је Хобс сликовито приказао као 

организам огромног чудовишта – Левијатана. Врховна власт је душа Левијатана, 

судије и администрација су зглобови, имовина је снага, правда и закон су разум и 

воља, слога је здравље, побуна је болест, а грађански рат – смрт. 

Русо је такође заснивао учење о држави на уговору. Према његовом схватању 

људи се удружују како би заштитили себе и своју имовину. При оваквом 

удруживању одричу се своје неограничене слободе у корист заједнице, која 

заузврат треба да заступа њихова права. Овакав однос појединца и заједнице 

назива се друштвени уговор. 

Библијско чудовиште, Левијатан, послужило је 

Хобсу као метафора државе. Ово биће натприродне 

снаге одабрано је да покаже моћ државе у односу 

на појединца. Немачки политиколог Карл Шмит 

(1888–1985), инспирисан Хобсовим Левијатаном, 

заступао је идеологију тоталитарне државе. Његова 

полити чка теорија била је заснована на држави која 

не треба да се обазире ни на законе када треба да 

се заштити. Своју државу метафорично је приказао 

као друго библијско чудовиште, Бехемота. 

Природни закон 

Закон који свој ауторитет црпи из човекове 

природе и универзалних људских вредности. 



213


Лок, за разлику од Русоа и Хобса, државу посматра као афирмацију 

човековог природног права. Своје природно право појединци уводе у државу. 

Држава штити права појединаца, а они заузврат поштују права других. 

У нововековној филозофији много се расправља о најбољем државном 

уређењу. Француски просветитељи су били ближи републиканским идејама, док 

су остали филозофи просвећености били подједнако за монархију или републику. 

Значајан искорак из ове полемике направио је француски филозоф Шарл 

Монтескје у свом делу Дух закона. Монтескје је сматрао да је државно уређење 

утемељено у духу одређеног народа, те да неће за сваки народ исто уређење 

бити адекватно. Неким народима ближа је деспотија, док другима одговара 

републиканско уређење. Ово је изразио чувеном реченицом: „Сваки народ има 

власт какву заслужује”. 

1. Какав је однос теоријске и практичке филозофије у новом добу? 

2. Које су основне особине макијавелизма? 

3. У чему се састоји просветитељска критика религије? 

4. Упореди Хобсово, Локово и Русоово схватање човека у природном стању. 

5. Подсети се књиге Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића. Потражи просветитељске мотиве 

у овој књизи. 

6. Последњих година се код великог броја људи створила навика да Светог Саву називају 

просветитељем. Да ли је то оправдано? Зашто? 



1. Коју концепцију човека у природном стању сматраш најубедљивијом. Зашто? 

2. Проучи Монтескјеов став: „Сваки народ има власт какву заслужује”. Да ли је Монтескје у праву? 

Размотри ово на примерима из наше националне и светске историје. 



… да проучавају практичку филозофију новог века 


1. Жан Жак Русо, Друштвени уговор, Филип Вишњић, Београд, 2011. 

2. Шарл Монтескје, Персијска писма, Утопија, Београд, 2004. 

3. Томас Мор, Утопија, Утопија, Београд, 2002. 

4. Волтер, Филозофски речник, Туканпринт, Београд, 2009. 

5. Николо Макијавели, Владалац, Моно и Мањана, Београд, 2009. 

6. Волтер, Филозоф који не зна, Култура, Београд, 1956. 

214

Ум и слобода 

Шта је слобода? 

Како настају норме понашања у друштву? 

Шта је морал? А обичај? 

Због чега људи поштују моралне норме? 

У претходном поглављу, у делу о човеку у природном 

стању, појавио се појам слободе. Овај појам представљен 

је онако како га схвата здрав разум. Здраворазумско 

схватање веома се ценило у једном периоду филозофије 

новог доба. Ипак, у филозофији здраворазумско 

проучавање није прихватљиво. Штавише, у полемикама 

између филозофа називање неког разматрања 

здраворазумским може да буде чак и увредљиво. 

Филозофија је превазилажење разумског схватања света, 

те здраворазумска расправа није ствар филозофије, него 

свакидашњег говорења о разним темама. 

Ово, наравно, важи и за здраворазумски појам 

слободе. Здрав разум схвата слободу као ослобађање од 

било каквих ограничења. Ово је такозвано негативно 

схватање слободе, или „слобода од”. Човеку може да се 

учини да би био слободан када не би био спутан стегама 

породице, институције, државе. „Лаки голуб, секући у 

своме слободном лету ваздух чији отпор осећа, могао би 

помислити да би му лет у безваздушном простору још 

боље пошао за руком”, написао је Кант. Ако би трење 

ваздуха нестало, лет не би био могућ. Управо је Кант 

истицао да са разумског схватања треба прећи на умско 

схватање слободе. 

Када би ти допустили да радиш шта хоћеш, да ли би 

за тебе било икаквих ограничења у поступцима којима 

ћеш прибећи? Према Хобсовом схватању, било би се добро 

држати даље од тебе у овој хипотетичкој ситуацији. Ако 

је у праву Русо, твоје друштво би било чак врло пожељно; 

док се, према Локовом учењу о природном стању, твоје 

понашање уопште не би променило. 

Шта је то што ограничава човеково понашање – 

спољашња или унутрашња контрола? Како она делује на 

човека? Нововековни филозофи су истраживали порекло 

друштвених норми, њихове критеријуме, затим мотиве 

који људе подстичу да их поштују, врсте санкција. 

ДВА КОНЦЕПТА СЛОБОДЕ 

Исаија Берлин (1909–1997) 

Енглески филозоф пореклом из Летоније, 

Исаија Берлин, развијао је учење о два концепта 

слободе: позитивној и негативној слободи. 

Негативна слобода или „слобода од” јесте 

осло бођеност од ограничења. Позитиван концепт 

слободе подразумева минимум негативне 

слободе, очекује од човека да употреби своју 

интелектуалну снагу да би постигао лични и 

заједнички циљ и превазишао препреке, како 

би потом осећао да је остварио своје способности. 

Позитиван концепт слободе понекада 

се назива „слобода за”. 



215

Појам друштвених норми 

АУТОНОМИЈА И ХЕТЕРОНОМИЈА 

Сплав Медузе, Теодор Жерико, 1819. 

Да ли нас околности у којима смо се нашли 

понекада ослобађају моралне обавезе? 

Морална хетерономија овај проблем лако 

решава зато што је заснована на прилагођавању 

ситуацији у којој се особа налази. 

Страх од смрти често се сматра оправдањем 

за моралну хетерономију. Француски сликар 

Жерико је на својој слици Сплав Медузе 

приказао један застрашујући догађај. После 

бродолома једрењака „Медуза” преживели 

путници су се дочепали једног његовог дела 

и користили га као сплав. Уплашени за свој 

живот, побацали су слабије путнике са сплава 

како би имали више простора и како би 

им залихе хране и воде трајале дуже. Од 146 

путника преживело је 15. Да ли се понашање 

преживелих на сплаву може оправдати? 

Човеково понашање у заједници одређено је 

правилима. Ова правила се називају друштвеним 

нормама. Постоје различите врсте норми које 

уређују човекову заједницу. Свака норма се састоји 

из два основна дела: правила и казне. Правило је 

опис прихватљивог понашања, а казна је последица 

непридржавања правила. Норме се деле на три врсте: 

(1) Правне норме 

Ово су писане норме које прописује заједница. Казна 

за непридржавање правила у правној норми је одређена и 

организована. 

(2) Обичајне норме 

Обичајне норме су неписана правила која важе у 

једној заједници. Казне за непридржавање обичајних 

правила су спонтане. Некада се обичајне норме поклапају 

са правним, пошто су многе правне норме настале управо 

на основу обичаја. Понекада се правне и обичајне норме 

сукобљавају. 

(3) Моралне норме 

Ово су норме које појединац прописује самом себи 

и пред собом одговара за њихово поштовање. Казна за 

непоштовање моралне норме је унутрашња и заснована је 

на савести. 

Моралне норме имају најразличитије садржаје. Оне се 

често поклапају са правним и обичајним нормама. Неке 

од њих уређују понашање појединца које није уређено 

правом и обичајима, а понекад је поштовање моралних 

норми непроверљиво. Пример моралне норме може бити: 

„Никада не говори оно што не мислиш”. 

Замисли једног наставника који је наложио 

ученицима да прочитају филозофски текст. Немој 

да замишљаш свог наставника, већ неког врло 

конзервативног наставника који својим ученицима не 

дозвољава да слободно тумаче текст, већ увек сматра да 

је он у праву и да је његово тумачење једино исправно. 

Наставник је текст прочитао пре много година и изградио 

је о тексту одређено мишљење. Он очекује да ученици 

тумаче текст као он. 

Већина ученика је прочитала текст и самостално га 

протумачила. Током часа на коме наставник говори о 

прочитаном тексту, неки од ученика схватају да је њихово 

тумачење различито од наставниковог. Шта је исправно 

да ураде? 



216

Морална аутономија и хетерономија 

Започни разматрање наведене ситуације помоћу две 

могућности: 

(1) Ученик ће протумачити текст онако како наставник 

очекује, иако се не слаже са њим. 

(2) Ученик ће отворено рећи да се не слаже са 

наставником и протумачити текст према свом схватању. 

Прва могућност у етици се назива морална 

хетерономија. Особа хетерономног морала прилагођава 

своје поступке ситуацији у којој се нашла. У овом случају 

ученик ће прекршити морално правило да би избегао 

казну или добио вишу оцену. Тако ће избећи непријатну 

ситуацију, али ће осетити грижу савести. 

Друга могућност се назива морална аутономија. 

Ученик неће прекршити морално правило и довешће себе 

у опасност да добије нижу оцену. С друге стране, неће га 

гристи савест зато што је прекршио морално правило. 

Које понашање је морално исправно? У филозофији су 

развијена различита етичка схватања. 

Деонтолошка становишта су становишта према 

којима се у етичком делању треба придржавати 

одређеног принципа без обзира на последице. 

Консеквенцијалистичка учења су заснована на 

томе да одлучујемо о поступку на основу последица 

које тај поступак може да произведе. Деонтолошка и 

консеквенцијалистичка учења су облици такозване 

прескриптивне етике, то јест етике која прописује које 

понашање је морално прихватљиво, а које не. 

Поред прескриптивне етике постоји филозофска 

дисциплина која не даје правила понашања нити заповести, 

већ се бави логиком моралног суђења и значењима 

етичких појмова. Она не даје практичка решења нити се 

упушта у прописивање норми понашања. Ова филозофска 

дисциплина се назива метаетика. 

Морална аутономија и хетерономија 

Два основна облика морала. Поборник 

моралне аутономије самостално прописује 

морална правила и одговара за њихово 

поштовање пред сопственом савешћу. 

Поборник моралне хетерономије прихвата 

правила које намеће неко други, заједница 

или појединац, а за поштовање правила 

одговара пред неким другим. 

Деонтолошка становишта у етици 

Етичка становишта према којима се треба 

придржавати прописаног правила без 

обзира на последице. 

Консеквенцијалистичка становишта 

у етици 

Етичка становишта према којима при 

практичком делању треба имати у виду 

могуће последице. 

Утилитаризам 

Дилему између моралне аутономије и хетерономије 

енглески филозоф Џон Стјуарт Мил је илустровао 

питањем: „Да ли би радије био незадовољни Сократ или 

задовољна будала?” Милова етичка теорија заснована је 

на хетерономном принципу задовољства. Ово учење је 

прихватио од једног старијег филозофа Џереми Бентама. 

Утилитаризам 

Етичко учење према коме се о вредности 

једног чина просуђује на основу тога 

у којој мери тај чин утиче на општу 

добробит и срећу. 



217

ЏЕРЕМИ БЕНТАМ 

Мумија Џеремија Бентама у 

згради Лондонског универзитета 

Џереми Бентам је енглески филозоф који се 

залагао за индивидуалне и економске слободе, 

одвајање цркве од државе, родну равноправност 

и декриминализацију хомосексуалности. 

Рођен је у Лондону 1748. године. Сарађивао је 

са вођама Француске револуције због чега је 

сматран њеним херојем. После смрти 1832. године 

његово тело је коришћено за јавне часове 

анатомије, после чега је балзамовано и чува се 

у згради Лондонског универзитета. 

ПРИРОДНО ПРАВО – ПРАВО МОЋИ? 

Утилитаризам је етичко схватање према коме се 

исправност једног поступка процењује на основу његове 

корисности. Реч „утилитаризам” потиче од енглеске 

речи „utility” што значи „корист”. Ово учење је одлична 

илустрација консеквенцијализма у етици. Моралност чина 

се вреднује на основу користи која произлази из њега. 

Корист су Бентам и Мил поистоветили са задовољством. 

Џереми Бентам је свој етички принцип изразио 

на следећи начин: „Добро је оно што доприноси 

добробити већине”. Овај принцип познат је као принцип 

корисности. Бентам је направио и седам критеријума 

задовољства. Ови критеријуми служе мерењу или 

квантификацији одређеног задовољства и на основу њих 

човек треба да одлучи да ли ће се определити за одређено 

задовољство. 

Критеријуми (питања) су: 

Колики је интензитет задовољства? 

Колико траје задовољство? 

Да ли је сигурно да ће одређени чин причинити 

задовољство? 

Да ли ће задовољство наступити одмах или у 

будућности? 

Да ли ће задовољство бити праћено сличним 

задовољствима? 

Да ли ће бити праћено болом? 

Колики је број људи које ће одређени чин учинити 

срећним? 


Порекло морала 

Велике рибе једу мале, Питер Бројгел, 1556. 

Спиноза и Хобс су сматрали да је природно 

право засновано на праву јачег. Односе у природи 

у таквом стању одређује моћ одређеног бића. 

На дуборезу холандског сликара Питера 

Бројгела приказан је природни закон. Веће рибе 

једу мале рибе, а највећу рибу савладава најмоћније 

природно биће – човек. 

Цивилизација настаје превазилажењем природног 

стања. Питање је: „Како се превазилази 

природно право и на основу чега се развија моралност?” 

Како настају моралне норме? Нововековни филозофи 

су их изводили у складу са својим метафизичким учењима. 

Према томе јасно је да су их рационалисти приписивали 

разуму, док су емпиристи предност давали искуству. 

Рационалисти углавном нису сматрали да су морална 

правила урођена, како су им то често спочитавали 

емпиристи. Они су сматрали да је способност логичког 

расуђивања кључна у развоју врлине. Страсти или афекти 

су сметња моралном расуђивању, те управо они наводе 

човека на погрешне поступке. Декарт је тврдио да афекти 

сами по себи нису ништа лоше, али да су слепи, те онај 

ко се води само афектима чини лоше ствари. Шта ово 

значи? Често се каже како човека осећања варају. Осећање 

га, међутим, никада не вара, већ само може да се превари 

разум ако расуђује према осећањима. 


218

Спинозино учење о човековој природи необично 

подсећа на учење емпиристе Хобса. Човек је, према 

Спинозином схватању, по природи себично, саможиво 

биће. Оно не тежи само да сачува себе, већ и да покори 

друге. Велика риба по природи, сматра Спиноза, има 

право да прогута малу рибу. Појединац се стално налази 

у стихији међусобно супротстављених изазова. Ако се 

води афектима, осуђен је на раздор у односу на спољашњи 

свет. Афекти омогућавају човеку да природу сагледа само 

површно, парцијално, а целина му измиче. Решење ове 

ситуације Спиноза налази у већ описаном развоју знања, 

где ће афекте заменити разумевање. Интелектуална 

љубав према богу омогућава да се све појединачне ствари 

посматрају као целина. Тако, човек ће почети да посматра 

ствари под велом вечности чиме ће доживети непосредно 

јединство са богом. Ово је, према Спинозином схватању, 

коначно ослобођење од власти афеката. 

Порекло човековог моралног понашања Лајбниц налази 

у престабилираној хармонији – свом разумевању бога. 

Овакво схватање нужно га је одвело у проблем теодицеје. 

Ако је космос заснован на престабилираној хармонији, 

откуда у њему зло? Решавање оваквог проблема може да 

доведе до две метафизички неприхватљиве последице. 

Према првој, зло потиче од бога, а то се може тумачити као 

одступање од савршенства божанске супстанције, што је 

апсурдно. Друга је да зло има неки други извор, независан 

од бога, што води у дуализам. 

Лајбниц је проблем решио тумачећи зло као привидни 

недостатак добра. Човек са становишта своје коначне природе 

не може да сагледа космос као целину, те му се чини како у 

БЕКСТВО ОД СЛОБОДЕ 

Ерих Фром (1900–1980) 

неком сегменту постоји недостатак добра. Лајбниц је поделиио зло на три врсте: 

метафизичко, физичко и морално. Метафизичко зло је већ наведени недостатак 

добра, док су физичко зло (физички бол на пример) и морално (неправда) последице 

метафизичког зла. 

Насупрот рационалистима, емпиристи су углавном развијали учење о 

пореклу моралних правила на афектима. Овакво учење назива се сензуалистичка 

етика, а њен темељни појам је морално осећање. Морални обзири према осталим 

људима нису по схватању сензуалиста утемељени у расуђивању, већ у осећању 

блискости са другима. Дејвид Хјум је овај однос приписивао симпатији. 

Етика дужности 

Своје учење о етици Кант је изложио у књизи Критика практичког ума. 

Према његовом схватању моралне норме немају порекло ни у афектима, ни у 

разуму. Заступајући потпуну моралну аутономију, Кант није могао да се ослони на 

Немачки психолог Ерих Фром је у свом 

делу Бекство од слободе тврдио да већина 

људи избегава слободу зато што се плаши 

одговорности. Иако већина тврди да жели 

да буде слободна, радо слободу предају 

некоме другом. Слободни избор повлачи 

за собом одговорност за оно што је човек 

изабрао. Ако је његов избор у потпуности 

слободан, осећа дужност према себи, а управо 

ова дужност чини га тескобним. 

Сензуалистичка етика 

Етичка концепција заснована на 

претпостављеном „моралном осећању”, 

осећању блискости са другим људима, 

емпатији. 



219

БАНАЛНОСТ ЗЛА 

Нацистички злочинац Адолф Ајхман 

на суђењу у Јерусалиму 1961. године 

произвољност афеката, нити на разумско сазнање које је у својој крајњој инстанци 

везано за искуство. 

Пошто су моралне норме правила која човек прописује себи и пред собом 

одговара за њихово поштовање, он мора да буде потпуно слободан у њиховом 

постављању. Према томе, чисти ум, који се према Кантовом схватању у теоријској 

употреби показао као неадекватан, у практичкој добија на значају. Ум прописује 

правила, а она се поштују из дужности према самом уму. Зато је Кантова етика 

позната као етика дужности. Етика дужности је најважнија деонтолошка 

концепција етике. 

Морална начела морају да буду 

изречена у облику императива: „Не 

кради!”, „Не убијај!”, „Не говори оно 

што не мислиш!”, итд. Пошто не 

зависе од околности, ови императиви 

су нужно категорички искази. 

Категорички исказ је исказ којим се 

изриче безусловност, за разлику од 

хипотетичких исказа. „Не кради јер ћеш 

бити ухваћен!” или „Чини добро јер ће 

те похвалити!” били би хипотетички 

императиви. Овакви искази не би могли 

да буду морална начела зато што би 

смерали моралној хетерономији. 

Деонтолошка позиција је често само оправдање и избегавање 

одговорности. На ово је упозоравала немачка филозофкиња Хана 

Арент. У својој књизи Ајхман у Јерусалиму описала је суђење Адолфу 

Ајхману, координатору геноцида над Јеврејима у Другом светском 

рату. Ајхман се бранио између осталог и тврдњом да је спроводио закон 

и слушао наређења. Оваква деонтолошка позиција није у складу 

са етиком дужности зато што закони по којима се понашао Ајхман 

нису били општи, јер нису све особе стављене у исти правни положај. 

Такође, људи су служили Ајхману као средство, не као сврха. 

Хана Арент је посебно скренула пажњу на „једноставност починиоца 

злочина”. Човек који је био директно одговоран за Ау швиц, 

Треблинку, Варшавски гето изгледао 

је обично и једноставно. „Био је застрашујуће 

нормалан”, пише Хана 

Арент. Према њеном схватању велики 

злочини у Другом светском рату су 

углавном били кривица плиткоумних 

особа. Своје схватање зла које произлази 

из просечности и пли ткоумности 

Хана Арент 

назвала је „баналношћу зла”. 



Сва морална начела су ограничења 

воље. Ограничење воље је чин 

ограничења слободе. Слобода може да 

буде ограничена или самом собом или 

нечим другим. Човекова слобода може 

да буде физички ограничена када је он 

везан или затворен. Такође, смањена 

урачунљивост ограничава слободу. 

Особа која је под дејством психоактивне 

супстанце или јаких емоција сматра 

се неурачунљивом, дакле ограничено 

слободном. 

Морално делање је могуће тек када 

човек слободном одлуком ограничава 

своју слободу. Човек одлучује да се 

придржава одређеног правила. Рецимо, 

ако је себи заповедио: „Не кради!”, то 

је његова одлука да ограничи своју 

слободну вољу. Међутим, ако је ову 

заповест себи изрекао из страха од 

казне, не ради се о слободном чину, већ 

о чину моралне хетерономије. Морална 

220

особа, према Кантовом схватању, поступа према моралним начелима због дужности 

према уму. 

Највише морално начело из кога се изводе остала начела гласи: „Усмеравај 

своју вољу тако да њена максима може у сваком тренутку да важи као општи 

закон”. Овај императив према Кантовом схватању треба да буде опште начело са 

којим се усаглашавају посебна морална начела. Ум је ту да усмерава вољу. Воља 

треба да се понаша у складу са правилом (максимом) по коме би свако у сваком 

тренутку могао да се понаша (општи закон), 

а да не ограничава ничију слободу. Оваквим 

ставом слобода ограничава саму себе како би 

АПСОЛУТНИ ДУХ НА КОЊУ 

остала слобода и како не би постала самовоља. 

Човекова је дужност да се понаша у 

складу са категоричким императивом. 

Сигурно ћеш приметити да уопште није лако 

водити се овако захтевним моралним начелом. 

Ово начело дужности Кант је формулисао на 

још један начин: „Односи се према другом 

људском бићу увек само као према сврси, 

никако као према средству”. Често се сматра 

да се иза ове друге формулације категоричког 

императива крије златно правило. 

Историја и слобода 

У неким преводима филозофских дела, 

посебно ако је реч о немачким ауторима, 

појављује се термин „повест”. Реч „повест” 

је прилично неуобичајена у свакодневном 

говору. Често се сматра да је она синоним за 

реч „историја”. Повест је предмет историјске 

науке, или се може рећи да је историја један 

од начина да се проучава повест. Однос 

између повести и историје је аналоган односу 

између живог организма и биологије. На 

српском језику термин „историја” означава и 

историјске догађаје и науку која их описује. 

Хегел је инсистирао на филозофском 

проучавању историје. Најједноставније 

речено, сматрао је да је историја процес 

Наполеон прелази Алпе, Жак Луј Давид, 1801. 

Према Хегеловом схватању, кретање светске историје 

се одвија кроз појединце, који вођени страстима и амбицијама 

иду за својим циљевима, несвесни да се кроз њих 

реализује апсолутно кретање ума. Хегел је сматрао да је 

Наполеон Бонапарта носилац републиканског принципа 

слободе и сматрао га је „апсолутним духом на коњу”. 

Када је Наполеон 1806. године освојио немачки град Јену у 

коме је Хегел тада боравио, велики филозоф је изашао да 

га поздрави. 

развоја слободе. Ово кретање у коме је све већи број људи постајао слободан, 

Хегел је називао кретањем светске историје. За ово кретање одговоран је 

апсолутни ум који се, испољен у појединцима, коначно ослобађа. Појединци се 

крећу за својим личним циљевима и не знају да је у њима испољен апсолутни дух, 

те да својим тежњама заправо остварују кретање светске историје. Овакве особе 



221

су биле на пример Сократ, Исус и Цезар. Сви они су се острашћено залагали 

за своје циљеве. „Ништа велико у историји није настало без страсти”, тврдио је 

Хегел. 

Према његовом схватању светска историја је прошла кроз три етапе: 

деспотску, аристократску и републиканску. У почетку је, тврди Хегел, само један 

био слободан, затим неколицина, а данас су слободни сви. 

Дијалектика господара и слуге 



КАРЛ МАРКС 

Карл Маркс, немачки 

филозоф и револуционар, 

рођен је у Триру 1818. године. 

Аутор је више књига 

у којима је критиковао 

капитализам и грађанско 

друштво залажући се за 

комунистичку револуцију. 

Његов рад није био само 

теоријске природе. Један је 

од оснивача комунисти чке 

партије и међународног 

радничког покрета. Најважнија 

дела Карла Маркса 

су: Економско-филозофски рукописи (1844), Манифест 

комунистичке партије (1848) и Капитал (1867–1894). 

Умро је 1883. године у Лондону. Капитал је уредио и 

довршио Марксов сарадник, Фридрих Енгелс. 

Ослобођење се одвија кроз борбу коју Хегел назива дијалектиком господара 

и слуге. Онај ко се први ослободио доводећи свој живот у опасност постаје 

господар. Господар се супротставио силама природе. Овај период у митологији је 

познат као период краљева и хероја. Природне силе симболизоване су митским 

бићима. 

Свако следећи ко је намеравао да се ослободи суочавао се са оним ко је већ 

слободан. Највећи број људи се није ослобађао и њих Хегел назива робовима. 

„Сви људи се рађају слободни, а живе у ланцима”, тврдио је Русо. Сличну тврдњу 

заступа и Хегел. Он каже да је човек у својој суштини слободан, али да ту своју 

урођену слободу, „слободу по себи”, треба да реализује као стварну слободу. 

То је могуће само кроз борбу на живот и смрт против господара. Наравно, није 

свако спреман на овакав подухват. Разлог томе је страх. Ауторитет господара 

своје порекло има у страху слуге. Слуга свој положај прихвата кроз стоицизам, 

скептицизам и несрећну свест. Стоицизам је представљање слободе мишљења 

као реализоване слободе. Оваква слобода је негација господара. Стоичка свест 

сматра да може бити слободна и када је њено биће у ланцима, зато што јој је 

мисао слободна. Скептицизам негира да је могућно ослобођење или негира да 

слобода има вредност. Коначно, несрећна свест 

је заснована на тврдњи да је већ слободна, али 

не сада и не овде. Несрећна свест је схватање 

према коме је слуга у овоме свету господар у 

неком другом. Овакав став према слободи многи 

тумачи Хегелове филозофије идентификују са 

хришћанством. Хришћанин је роб у чулном свету 

који је „долина суза”, али је његова душа слободна 

у царству небеском. Одлагање је карактеристика 

несрећне свести. Одлагањем она помера тренутак 

суочења за сутра које не долази никада. 

Страх од сукоба слуге са господаром према 

Хегелу није оправдан. Слуга у овом сукобу 

нужно побеђује. Он ради за господара који се 

„олењио”. Слуга који је у потпуности свестан 

супериорности своје позиције схвата да је слобода 

важнија од живота и у сукобу са господаром 

то јасно показује. Победа над господаром је 

ново искушење за ослобођеног, зато што његов 

222

нови однос према господару може да постане 

негативан. Тако ће се добити нови господар, а слуга 

се не ослобађа, него само врши преврат. Његова 

самосвест се није реализовала као самостална, 

већ је заснована на негацији ауторитета. Сукоб 

има смисла само ако је његов исход међусобно 

признање некадашњег господара и некадашњег 

слуге. Слобода се, према Хегелу, остварује само 

као призната слобода у заједници. Зато је према 

његовом схватању човек слободан само у држави. 

Хегел сматра да је држава резултат остварења 

(реализације) човекове слободе. 

Сукоб господара и слуге не догађа се 

искључиво на историјском нивоу. Увек када се 

нека самосвест ослобађа, супротставиће се некој 

господарској свести. Вратимо се за тренутак 

на пример задртог наставника и слободоумног 

ученика. Наставников однос према тумачењу 

ученика је негација. Наставник тврди да тумачење 

јесте или није добро. Његов однос са текстом више 

није непосредан, већ је посредован тумачењем 

ученика. Погледај могуће исходе: 

(1) Стоицизам: Ученик одлучује да своје 

тумачење, за које мисли да је исправно, задржи 

за себе, а да на часу прихвати оно које намеће 

наставник. 

(2) Скептицизам: Ученик прихвата 

наставниково тумачење. Зар је то уопште важно? 

Свако би то урадио. 

(3) Несрећна свест: Ученик прихвата 

наставниково тумачење, своје ће изложити својим 

друговима или ће се наставнику супротставити 

неком другом приликом. 

ПОГРЕШНО ТУМАЧЕЊЕ 

ИЛИ ПОГРЕШНА ТЕОРИЈА? 

Пропагандни плакат Комунистичке партије Кине 

из 1966. године. Поред Маркса и Енгелса на плакату су 

приказани Лењин, Стаљин и Мао Цедунг 

Марксова филозофија је сигурно једна од најозлоглашенијих 

филозофија због последица које се 

некада приписују њеном погрешном тумачењу, а 

понекада самом марксизму. Уместо друштва оријентисаног 

према човеку, марксистичка идеологија је 

послужила диктаторима широм света да утемеље и 

одрже своју власт често уз стравичне злочине. Под 

Стаљиновом диктатуром страдало је више милиона 

људи у озлоглашеним логорима по Сибиру. Културна 

револуција коју је спровела Комунистичка партија 

Кине уништила је велики део културне баштине 

ове древне земље. У Камбоџи је револуционар Пол 

Пот седамдесетих година прошлога века преузео 

власт. Комплетно становништво је истерао из градова 

и прогласио радничком класом пославши их на 

поља како би узгајали пиринач. При томе су убијани 

сви они који се нису уклапали у слику пожељног 

припадника радничке класе. Страдали су свештеници, 

интелектуалци, они који су носили наочаре или 

су се осамљивали. Поља пиринча остала су позната 

као „поља смрти” – на њима је за непуне две године 

владавине убијено готово два милиона људи. 

Марксизам 

Марксова филозофија је заснована на критици 

Хегелове филозофије. Хегел сматра да самосвест 

појединца одређује колико ће тај исти појединац 

бити слободан и каква ће бити његова улога у 

друштву. Према томе, свест људи одређује њихово 

друштвено биће. Маркс је сматрао да није друштвено 

биће грађено на свести, већ да друштвено биће 

гради свест човека. Ова чувена Марксова 

критика Хегела указује на то да ће човекова свест 

Слет у Северној Кореји – млади људи својим телима цртају 

фигуре на стадиону. Комунистичке диктатуре истицале су 

величину и моћ државе над појединцем. Слична манифестација 

одржавана је и у Југославији на тзв. Дан младости, 

чиме је прослављан рођендан Јосипа Броза Тита. 



223

ПРОМЕНА СВЕТА 

Радник на новчаници од хиљаду динара 

напредовати у складу са његовим друштвеним статусом. Што човеков статус у 

друштву буде био бољи, човек ће показивати већи степен свести. 

Марксова филозофска позиција је материјалистичка. Према његовом 

схватању људи се не разликују по степену свести, него по свом материјалном 

положају. Зато је за Маркса историја одређена борбом између материјално 

неравноправних група људи које он назива класама. Једна класа у сваком 

повесном периоду поседује средства за производњу, док друга ради и ствара 

приход за њу. Између класа нужно влада непријатељство. Историја је, према 

Марксовом схватању, прошла кроз три стадијума: робовласништво, феудализам 

и капитализам. Сваки стадијум историје је, као и код Хегела, био напредак људске 

слободе. 

Човек је у Марксовој филозофији дефинисан као биће које ради. Човеков 

рад се разликује од животињског зато што човек ради свесно са одређеном 

сврхом. Радећи, човек остварује своју 

суштину. „Рад је створио човека”, тврдио је 

Марксов сарадник Енгелс. У класном друштву, 

међутим, долази до отуђења рада. Оно што 

човек створи својим радом бива му одузето. 

Радник који производи одређени производ 

за индустријалца не поседује продукт свог 

рада, већ га предаје власнику средстава за 

производњу, фабрике на пример. 

Наравно, за свој рад радник бива награђен 

надницом. Надница је вредност његовог рада 

Данас је уобичајена критика марксистичке идеологије 

при којој се скреће пажња искључиво на негативне ефекте 

комунистичких револуција. При таквој критици заборављају 

се неке значајне чињенице. У првој половини XX века комунистички 

покрет је био једини покрет који се недвосмислено 

супротставио фашизму у његовим различитим варијантама. 

Даље, све до друге половине XX века само су комунисти у 

свом програму имали борбу за родну, расну и националну 

равноправност. У неким државама где је званична идеологија 

била марксистичка први пут су остварена права радника 

и различита социјална права (бесплатна здравствена 

заштита и образовање, на пример). Међу оваквим државама 

била је и Југославија за време Јосипа Броза Тита. Ентузијазам 

грађана у том периоду био је веома велики. О њему сведочи 

једна прича која помало подсећа на сусрет Александра Великог 

и Диогена. Ова прича говори о рудару Алији Сиротановићу 

који се истакао својим пожртвованим радом у послератној 

изградњи земље и за то је про глашен Херојем рада. 

Када је Тито упознао Алију, упитао га је шта може да уради за 

њега. Алија је одговорио: „Друже Тито, дајте ми већу лопату 

да бих могао још боље да радим”. 



изражена новцем. Маркс, међутим, тврди да је 

надница само део вредности онога што радник 

заиста производи. Други део је задржао 

власник средстава за производњу. Према томе, 

капиталиста зарађује не радећи ништа. 

Материјалне неједнакости стварају 

друштвене неједнакости, које коначно 

резултирају неједнакошћу свести. Ово је 

чувена Марксова идеја о материјалној бази 

и надградњи. Да би човек градио духовне 

вредности или уживао у њима, мора прво да 

буде материјално збринут. Онај ко не може 

да прехрани себе и своју породицу најчешће 

се неће бавити филозофијом или уживати у 

оперској представи. 

Следи да се свест већег дела друштва може 

развити само ако се поправи друштвени статус 

већег броја људи. Ово може да се оствари 

само тако што би већина постала власник 

средстава за производњу. Готово да није 

потребно наглашавати како се владајућа класа 

неће добровољно одрећи своје материјалне 

224

и друштвене позиције. Једино решење које предлаже Маркс јесте комунистичка 

револуција. Ова револуција треба да изврши коначну промену друштва, из 

класног у бескласно. Према Марксовом сценарију прво ће сви постати радничка 

класа, после чега класе више неће имати никаквог смисла. Побољшањем 

друштвеног положаја људи развијаће се њихова свест, а резултат тога ће бити 

одумирање држава и свих њених институција. Новац ће постати непотребан, 

а највиша вредност друштва ће бити човек. Овакво друштво Маркс је називао 

комунистичким. 

Маркс није желео да буде само теоретичар друштва. Лично се ангажовао 

у организовању комунистичке партије. Истицао је значај друштвене праксе у 

односу на теорију. „Филозофи су само тумачили свет на различите начине, 

ствар је у томе да се он промени”, говорио је. 


1. Објасни моралну аутономију и хетерономију. 

2. Шта је консеквенцијализам у етици? 

3. У чему се разликују друштвене норме? Које су сличности? 

4. Која је најважнија новина коју Кант уводи у практичку филозофију? 

5. Која је разлика између разумског и умског схватања слободе? 

6. Објасни однос господара и слуге у Хегеловој филозофији. 

7. Које су основне идеје Марксове филозофије? 


1. Да ли је према твом схватању еутаназија морално прихватљива? Упореди аргументе за и против. 

2. Које је твоје мишљење о абортусу? 

3. Размотри право хомосексуалаца на заснивање брачне заједнице са становишта етике дужности и 

утилитаризма. 

4. Колико имовинско стање човека данас утиче на његов положај у друштву? Упореди свој одговор 

са Русоовим и Марксовим идејама. 


… да проучавају проблеме етике 


1. Имануел Кант, Метафизика морала, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски 

Карловци – Нови Сад, 1993. 

2. Џон Стјуарт Мил, Утилитаризам, Дерета, Београд, 2003. 

3. Хана Арент, Извори тоталитаризма, Феминистичка издавачка кућа, Београд, 1998. 

4. Хана Арент, Ајхман у Јерусалиму. Извештај о баналности зла, Самиздат Б92, Београд, 2000. 

… да проуче Фромову концепцију „бекства од слободе” 


Ерих Фром, Бекство од слободе, Нолит, Београд, 1983. 



225

Резиме 

Нововековна филозофија или филозофија новог доба је филозофија која се развија од пада Цариграда под 

османлијску власт 1453. па до Хегелове смрти 1831. године. 

Филозофија хуманизма и ренесансе развија се од XIV до XVI века, а основне особине су синкретизам 

различитих религијских и филозофских концепција, посматрање космоса са становишта човека 

(хуманизам) и обнова интересовања за античке узоре у филозофирању. 

Хармонија микрокосмоса и макрокосмоса је једна од кључних особина ренесансног схватање света, због 

чега су ренесансни интелектуалци углавном били полихистори. 

Појава реформације је важна појава у новом добу зато што протестанти инсистирају на личном односу 

према богу без посредства институције. 

Оптимизам новог доба заснован је на поверењу и великим надањима у човеков разум. 

Републикански идеали покренули су револуције широм Европе које су имале за резултат владавину 

закона и људских права. 

Немачка класична филозофија је завршни период филозофије новог доба који се поклапа са успоном 

немачке културе. 

Основна филозофска питања у овом периоду су питање научне методе, порекла сазнања, структуре 

супстанције, порекла закона, морала и државе. 

Филозофски метод је систем промишљања, извођења закључака, просуђивања и осталих радњи разума. 

Филозофску методологију засновао је Франсис Бејкон у делу Нови органон одредивши метод као оруђе 

разума. 

Сензуализам је епистемолошко становиште према коме је чулно опажање најпоузданији или чак једини 

извор сазнања. 

Учење о идолима је Бејконово учење о предрасудама и другим сметњама при истраживању. Бејкон је 

размотрио четири врсте идола: племена, пећине, театра и трга. 

Мathesis universalis (лат.) јесте идеал једне универзалне, уређене и егзактне науке чији је узор математика. 

Метода је за Декарта систем једноставних и јасних правила којих се треба придржавати при 

истраживању. Он наводи четири оваква правила: правило очигледности, правило анализе, правило 

синтезе и правило набрајања. 

Хиперболичка скепса јесте Декартов метод одвајања извесних (несумњивих) од неизвесних знања са 

циљем откривања основног принципа сазнања. Крилатица овог приступа гласи: „У све се може сумњати”. 

„Мислим дакле постојим (лат. cogito ergo sum)” јесте исход хиперболичке скепсе којом је доказано 

постојање бића које мисли. 

Супстанција је у нововековној филозофији схваћена као ствар чија егзистенција не зависи од других ствари. 

Протежна и мисаона супстанција су Декартови називи за телесно и мисаоно биће. 

Основни проблеми везани за нововековно учење о супстанцији су следећи односи: коначности и 

бесконачности, једног и мноштва и мишљења и телесности. 

Декартов онтолошки доказ за егзистенцију бога или аргумент гарантованог порекла заснован је 

на извесности идеје савршеног бића која, према Декартовом схватању, може имати порекло само у 

савршеном бићу, а то је бог. 

Пантеизам је схватање према коме постоји само једна супстанција, бог, која је неодвојива од божјих 

створења која се називају модусима. Ово схватање изједначава бога и природу, а његов оснивач је 

Спиноза. 

Атрибути супстанције су оне особине супстанције које човек може да опази као њену суштину. 

Материјализам је схватање према коме је примарна супстанција непробојна, дељива и просторна, а њен 

назив је – материја. Ово одређење материје дао је Роберт Бојл. 

Примарни квалитети су квалитети које биће има само по себи, независно од тога да ли га неко опажа или 



226

не, док су секундарни квалитети они квалитети који не зависе од присуства посматрача. 

Механицистички опис природе јесте објашњење света у коме се све кретање своди на механичко, а сви 

узроци на радни (ефицијентни) узрок. 

Монадологија је метафизичко учење према коме је стварност хармонија једноставних супстанција, 

монада. Монадолошку метафизику је засновао Лајбниц. 

Престабилирана хармонија је програм усклађеног (хармоничног) деловања свих монада. 

Проблем сазнања у филозофији новог доба јесте проблем односа онога ко сазнаје (субјекта сазнања) и 

онога што се сазнаје (објект сазнања). 

Субјект–објект релација је назив за проблем сазнања у филозофији и манифестује се кроз три основна 

проблема: проблем спознаје објекта од стране субјекта, проблем порекла и егзистенције извесних 

сазнања у субјекту и проблем самоспознаје субјекта. 

Рационализам је епистемолошко становиште према коме је разум најважнији и најпоузданији извор 

сазнања. Нововековни представници рационализма су Декарт, Паскал, Лајбниц и Спиноза. 

Урођене идеје су идеје које субјект сазнања не стиче искуством, већ се са њима рађа. Овај појам у 

филозофију су увели рационалисти. 

Емпиризам је епистемолошко становиште према коме је искуство извор свих сазнања. Нововековни 

представници емпиризма су Лок, Хобс, Беркли и Хјум. 

Неисписана плоча (лат. tabula rasa) јесте Локов назив за човеков разум при рођењу. Овај појам је тековина 

емпиризма. Према Локовом схватању човек се рађа без икаквих сазнања, тако да је његов разум празна 

или неисписана плоча. Термин је први употребио Аристотел. 

Солипсизам је веровање по коме су једино извесни субјект сазнања и његове представе. 

Скептицизам јесте порицање могућности поузданог сазнања. 

Трансцендентална филозофија је филозофија у којој субјект сазнања критички истражује границе својих 

спознајних способности. 

Коперникански обрт је теоријски преокрет у схватању субјект–објект релације према коме се објект 

прилагођава субјекту, а субјект је схваћен као активни члан субјект–објект релације. 

Априорна сазнања (или сазнања a priori) јесу сазнања које субјект има пре искуства, а апостериорна 

сазнања (или сазнања a posteriori) су сазнања која су стечена искуством. 

Аналитички суд је суд у коме је предикат претходно замишљен у субјекту суда, а синтетички суд је суд у 

коме предикат није претходно замишљен у субјекту суда. 

Чисте форме чулности у Кантовој трансценденталној филозофији су априорни услови сваког конкретног 

чулног сазнања, а то су простор и време. 

Категорије чистих појмова синтезе су начини на који разум повезује представе добијене чулима. 

Чисти синтетички судови a priori су услови свих могућих искустава, а могући су захваљујући структури 

самосвести. 

Антиномичност јесте способност ума да мисли међусобно супротне ставове о стварима које није могуће 

проверити чулима. 

Учење о науци је Фихтеова варијанта трансценденталне филозофије у којој се конституише апсолутни 

субјект. 

Апсолутни ум је назив за ум који превизизази лични интелектуални план, свеобухватни ум. У немачком 

идеализму користи се као синоним за концепт бога како би се избегла религијска конотација овог 

термина. 

Апсолутни ум, према Шелинговом схватању, индиферентан је према субјект–објект релацији 

захваљујући својој свеобухватности. 

Апсолутни идентитет јесте највиши став апсолутног ума у Шелинговој филозофији. 

Апсолутна филозофија је Хегелов назив за филозофију апсолута, зато што према његовом схватању у 

филозофији апсолута апсолут спознаје самог себе. 



227

Хегелов систем апсолутне филозофије се састоји из три основна дела: логике, филозофије природе и 

филозофије духа. 

Апсолутни дух има три сфере: уметност, религију и филозофију. Уметност и религија спознају апсолут на 

нивоу опажаја и представе. Филозофија спознаје апсолут као појам, односно као мисао о суштини, те је 

апсолутна филозофија апсолутна спознаја апсолута. 

Трансцендентална дијалектика је у Кантовој филозофији проучавање антиномичности ума као његове 

нужне природе. 

Дијалектика у Фихтеовој филозофији је метод филозофије, превазилажење супротности идентитета и 

диференције. 

Делотворна радња јесте радња која је истовремено и радња и учинак радње, делатност којом субјект 

према Фихтеовом схватању продукује себе. 

Дијалектика као филозофски метод у Хегеловој филозофији произлази из саме природе апсолута. 

Феноменологија духа јесте наука искуства свести у којој свест полази од својих најједноставнијих појава 

(феномена) до самоспознаје апсолута, апсолутног знања. 

Спекулативна логика јесте логика која је у исто време и метафизика, која своја извођења заснива на 

непосредном знању чистог бића. 

Политички реализам је доктрина коју је засновао Николо Макијавели, а која је заснована на схватању да 

политичар не сме превише да се обазире на моралне норме. 

Утопизам, настао у филозофији Томаса Мора, представља схватање према коме држава треба да тежи 

идеалном стању у коме нема неједнакости и неправде. 

Просветитељство је филозофски покрет чији представници инсистирају на ослањању на здрав разум, 

одбацивању ауторитета и предрасуда. 

Природна религија или деизам јесте схватање према коме се постојање бога може спознати на основу 

разума, тако да није потребна никаква религијска објава нити институција. 

Просветитељска критика религије односи се првенствено на организовану религију (цркву) за коју тврди 

да бестидно злоупотребљава религијску објаву. 

Природно стање јесте хипотетичко стање друштва пре постојања државе и закона. 

Друштвене норме одређују човеково понашање у заједници, а те норме су: правне, моралне и обичајне. 

Морално аутономно понашање је понашање личности која сама прописује морална правила која се не 

мењају у зависности од околности у којима се особа налази, а морална хетерономија је понашање које се 

прилагођава околностима у којој се особа налази. 

Деонтолошка етика јесте етика заснована на стриктном поштовању прописаних моралних норми без 

обзира на последице. 

Консеквенцијалистичка учења у етици су заснована на одлучивању о поступку на основу последица које 

тај поступак може да произведе. 

Утилитаризам је етичко схватање према коме се исправност једног поступка процењује на основу његове 

корисности. 

Сензуалистичка етика јесте етичка концепција заснована на претпостављеном „моралном осећању”, 

осећању блискости са другим људима, емпатији. 

Етика дужности заснована је на категоричком императиву који гласи: „Усмеравај своју вољу тако да њена 

максима може у сваком тренутку да важи као општи закон”. 

Дијалектика господара и слуге је, према Хегеловом схватању, механизам којим се самосвест осамостаљује 

кроз историју. 

Марксизам је схватање према коме је историја заснована на сукобу класа и да је њен нужни исход 

пролетерска револуција после које ће доћи до одумирања државе и бескласног друштва – комунизма. 



228


Савремена филозофија 

проучавати основне проблеме савремене филозофије; 

упоређивати савремене научне и филозофске методе; 

анализирати моћи воље и интуиције у односу на разум; 

вредновати разумско сазнање са становишта праваца савремене филозофије; 

разумети, анализирати и вредновати улогу језика у филозофији; 

анализирати и вредновати савремене филозофске методе; 

анализирати и вредновати тумачење текста; 

тумачити текст различитим методама; 

анализирати различита схватања о смислу човекове егзистенције. 

Шта је савремена филозофија? 

→ Подсети се Контовог позитивизма из уводног дела 

уџбеника. 

→ Какво је учење о човековом пореклу заступао Чарлс 

Дарвин? 

→ Шта знаш о Сигмунду Фројду? Шта је то психоанализа? 

→ Колико се знaње цени у твом окружењу? 

→ Шта друштво очекује од жене? Шта од мушкарца? Има ли 

разлике између ових очекивања? Ако је одговор потврдан, 

шта мислиш одакле потичу ове разлике? 

→ Колико имаш пријатеља (Фејсбук се не рачуна)? Које су 

најчешће теме ваших разговора? Колико стварно слушате 

једни друге током разговора? 

Необично је то што савременом филозофијом сматрамо 

филозофије настале од краја прве половине XIX века до данас. 

Када се помене нешто савремено, вероватно не помислиш на 

XIX век. Ипак, већина филозофа ауторе овога периода сматра 

нашим савременицима због тога што су филозофски проблеми 

настали у XIX веку актуелни и данас. 

Пошто период који називамо периодом савремене 

филозофије још увек траје, није једноставно одредити његове 

основне карактеристике. Такође, друштвени услови, који према 

схватањима већине мислилаца значајно утичу на филозофију 

једног времена, нису у потпуности сагледљиви. Потребна 

је одређена временска дистанца према једном историјском 

периоду како би се могло говорити о његовом духу са каквом- 

-таквом извесношћу. Ипак, могуће је навести неколико 

основних карактеристика, као и неколико преломних догађаја у 

овом периоду. 

ОСУЂЕНОСТ НА СМРТ 

Смрт у болесниковој соби, Едвард Мунк, 1895. 

Уметници XIX века, исто као и филозофи, 

промишљали су о човековој 

коначној судбини. Човек је биће осуђено 

на смрт. На слици Смрт у болесниковој 

соби норвешког сликара Едварда Мунка 

смрт је присутна, али искључиво на лицима 

присутних. Израз лица болесника 

на самр ти се не види, смрт је тајна која 

погађа живе. 



229

МОДЕРНА ВРЕМЕНА 

Кадар из филма Модерна времена (Modern Times) 

Чарлија Чаплина, САД, 1936. 

Убрзани развој технике поред тога што доприноси 

човековом отуђењу доводи у питање и елементарне 

људске вредности. Технологија, пројектована да 

олакша човеков живот и обезбеди му доминацију над 

природом, почела је да доминира цивилизацијом. Ова 

доминација остварује се преко наметања технолошког 

напретка као нужног циља сваког знања и делања. 

Тиме одређује пожељне облике сазнања. Човек почиње 

да се осећа као додатак машинама, „шраф у машини”. 

Његова зависност од уређаја постаје све већа. Ако не 

разумеш о чему говоримо, искључи на неколико дана 

мобилни телефон, рачунар, телевизор и остале уређаје 

које свакодневно користиш. На овај проблем први су 

указали уметници, затим филозофи, на крају су га 

препознали и научници. Филмови Модерна времена 

Чарлија Чаплина и Метрополис (Metropolis) Фрица 

Ланга сјајни су примери уметничког приказивања наведеног 

проблема. 

МАКС ХОРКХАЈМЕР 

Родоначелник критичке теорије, 

Макс Хоркхајмер, рођен 

је у Штутгарту, у Немачкој, 

1895. године. Студирао је филозофију 

и психологију, а познат 

је и као социолог. Водио је 

Институт за друштвена истраживања 

до 1930. године, а после 

тога катедру за филозофију 

на Франкфуртском универзитету. 

Емигрирао је 1933. године 

у Швајцарску, а затим у САД после победе националсоцијалиста 

на изборима у Немачкој. После Другог 

светског рата вратио се у Франкфурт и наставио са 

академском каријером. Најпознатија дела су му Традиционална 

и критичка теорија (1937), Критика 

инструменталног ума (1967) и Дијалектика просветитељства 

(1947), коју је написао заједно са својим 

блиским сарадником, Теодором Адорном. Умро је 

1973. године у Нирнбергу. 


Отуђење 

Отуђење појединца је једна од најизразитијих 

карактеристика савременог доба. Мислиоци 

XIX и XX века човека више не посматрају као 

део заједнице, већ се усредсређују на његову 

појединачну, индивидуалну судбину. Ова 

тенденција уочљива је како у филозофији тако и 

у уметности. Дела Кафке и Достојевског обраћају 

се појединцу и његовој смртној природи. Свет 

у коме живи човек више није објективан свет 

или свет иза чијег се лика крије неки узвишени 

смисао. Свет се доживљава онако како га види 

појединац. Иако живе у све већим заједницама, 

људи су све више препуштени себи. „Мученици 

улазе у арену заједно, на крсту их разапињу саме”, 

написао је енглески писац Олдос Хаксли. Оваква 

духовна ситуација посебно указује на проблем 

смисла човековог постојања као и на порекло 

његових тежњи, идеја и мотива. 

Истраживање људских порива поред 

уметности и филозофије обележило је и науку. 

Аустријски лекар Сигмунд Фројд потражио 

је порекло психичких проблема у потиснутим 

потребама. Његово дело Тумачење снова из 

1899. године било је инспирисано савременим 

мислиоцима, али је заузврат инспирисало касније 

филозофе и уметнике. Четрдесет година раније 

Чарлс Дарвин је објавио Порекло врста где је 

поставио теорију еволуције, а људске пориве 

приказао као сродне животињским. 

Критичка теорија 

Једна илустративна и врло популарна 

филозофска позиција везана за статус разума у 

филозофији позната је под називом критичка 

теорија. Критичка теорија је филозофско и 

социолошко схватање према коме теорија треба 

друштво да проучава критички, предлажући 

на који начин оно треба да се мења. Ова 

критичка теорија развијала се под утицајем 

Марксове филозофије, а њене присталице, 

тзв. неомарксисти, организовале су се на 

Институту за друштвена истраживања у 

Франкфурту. Критичку теорију покренули су 

Макс Хоркхајмер и Теодор Адорно (који је већ 


230

помињан у уџбенику), а група филозофа и социолога која се 

окупила око ове теорије постала је позната као Франкфуртски 

круг. Филозофи критичке теорије сматрали су да умско 

истраживање света никада није чисто теоретско, односно 

засновано на чистој радости сазнања, већ да је увек у служби 

неког интереса, односно да је инструментализовано. Према 

томе, истраживање неке друштвене или природне појаве 

као исход има неку техничку примену свог открића. Особа 

која истражује тога често није свесна, па се дешава да буде 

разочарана последицама свог открића. Тако је Ајнштајн 

када је сазнао за разарање Хирошиме и Нагасакија, које 

би било немогуће без његових открића, изјавио: „Боље да 

сам постао обућар”. Слично се догодило Алфреду Нобелу 

(открио динамит) и Ото Хану (открио начин разбијања језгра 

атома). Ипак, најпогубнији резултат инструментализације 

сазнања је све веће потчињавање појединца друштву. У 

књизи Дијалектика просветитељства Хоркхајмер и Адорно 

критички разматрају улогу ума у човековој историји. Према 

њиховом схватању, управо је ум својим инструменталистичким 

деловањем уништио човекову индивидуалност и претворио га 

у „шраф у машини”, отуђио од државе и претворио га у слугу 

друштвеног система. Природа данашњег друштва је у највећој 

мери технократска и потрошачка. Присталице критичке 

теорије су сматрале да је потребно да се друштво мења, али 

тако што ће теорија да претходи пракси. Односно, прво је 

потребно да се развије теорија која ће у себи да обухвати 

критику друштва, а тек после тога треба да уследи практична 

примена теорије. Већина мислилаца овог круга се није 

директно ангажовала у политици. Ипак, инспирисани њиховим 

делом, левичари, најчешће студенти, покушали су да се изборе 

за друштвене промене. Широм света су 1968. године избили 

протести, најпре у Паризу под паролом: „Будимо реални, 

тражимо немогуће”. У Југославији критички оријентисани 

интелектуалци окупили су се око часописа Праксис. У Београду 

су такође избиле студентске демонстрације, а у другој половини 

шездесетих година XX века на Корчули (данас припада 

Републици Хрватској) деловала је филозофска школа критичке 

теорије друштва. 

ПОТРОШАЧКО ДРУШТВО 

Млада потрошачица (скулптура), 

Двејн Хансон, 1973. 

„Који мобилни телефон имаш?” Колико 

пута чујеш овакво питање? Производи 

поред своје употребне вредности 

често носе одређени статусни симбол, 

ствар су моћи или престижа. Потрошачи 

са нестрпљењем чекају нови електронски 

уређај, компјутерски програм, 

видео-игру и сл. Ово се преноси и на 

друге „производе” као што су филм, 

албум популарног музичког извођача, 

па чак и књига. Произвођачи подстичу 

човекову потребу да своју унутрашњу 

испразност „попуни” куповином производа 

који се „мора имати”. 

Инструментализовано знање 

Знање које има као сврху неку примену: 

техничку, политичку, економску итд. 

Феминизам 

Друштвена критика у савременој филозофији није била 

везана само за Франкфуртски круг. Било је још значајних 

покрета о којима ће бити речи касније. Споменимо овде још 

феминистичку филозофију. Иако по закону равноправне 

са мушкарцима, жене су свакодневно изложене различитим 

облицима дискриминације. Обично се од жене очекује да 

Феминизам 

Назив за групу филозофских, социолошких, 

политичких и друштвених покрета 

којима је заједничка борба за родну 

равноправност. 



231

што пре ступи у брак, да обавља брачне дужности, а нерадо је виде на високим 

друштвеним и политичким положајима. Оваква ситуација у којој се налази 

жена изазвала је појаву феминистичке филозофије, која је посебно утицајна у 

XX и XXI веку. Феминизам има различите правце, али захтев је свима једнак – 

равноправност између мушкарца и жене. Француска филозофкиња Симон де 

Бовоар је упозорила на то да су за свој положај у друштву првенствено одговорне 

саме жене, које пристају да буду оно што се од њих захтева. „Жена се не рађа, 

жена се постаје”, написала је Симон де Бовоар. 

СИМОН ДЕ БОВОАР 

Симон де Бовоар, француска филозофкиња, књижевница, 

политичка активисткиња и критичарка 

друштва, једна је од назначајнијих фигура феминизма. 

Рођена је 1908. године у конзервативној париској породици. 

Током студија се први пут сусрела са различитим 

облицима полне дискриминације. Живот је посветила 

борби за афирмацију и ослобођење човека, посебно 

жена, супротстављајући се различитим облицима дискриминације. 

Уређивала је часопис Модерна времена 

заједно са Жан Пол Сартром. Сарађивала је са великим 

бројем авангардних интелектуалаца међу којима је био 

и Албер Ками. У свом делу Други пол (1949) покушала 

је да објасни порекло полне дискриминације и предложи 

начине да се овај проблем превазиђе. Умрла је 1986. 

године у Паризу. 

Наука, техника и филозофија 



Наука се у XX веку претежно окреће позитивизму и почиње интензивно да 

се развија. Резултат овог развоја је техника, која мења човеков начин живота. 

Производња, транспорт и комуникација једноставнији су и бржи него икада 

пре. Ово је навело филозофе да поново размисле о научном методу. Неки од 

њих су захтевали да филозофија прихвати научни, емпиријски метод, док су 

други развили потпуно нове методе. Овакво стање отежало је позиционирање 

филозофије. Ако науке могу да изучавају мишљење, душу, љубав и сличне 

филозофске проблеме, да ли је филозофија уопште потребна? Даље, да ли 

филозофија треба да прихвати методе емпиријских наука? 

Убрзани развој технике дуго је сматран искључиво пожељном тековином 

науке и филозофије. Убрзо се човечанство суочава са наличјем ове тековине. 

Трагедија брода Титаник и употреба бојних отрова у Првом светском рату била 

су само прва упозорења. Изгледа да је тек појава атомског наоружања натерала 

научнике да се озбиљно замисле над дотадашњим схватањем прогреса (за разлику 

од филозофа који су много раније упозоравали на то). Техника, која је у великој 

мери олакшала живот савременог човека, додатно га је отуђила. Утицајни немачки 

мислилац Мартин Хајдегер сматрао је да наука уопште не улази у суштину 

232

технике, а да је сама суштина савремене науке „у магли”. Ову „маглу” није створио 

човек, већ је она резултат тога што је он игнорисао питања о суштини технике. 

„Докле год технику представљамо као инструмент, ми нисмо ослобођени воље да 

њом загосподаримо. Ми пролазимо поред суштине технике”, вели Хајдегер. 

Коначно, два светска рата натерала су мислиоце да преиспитају уврежене 

ставове о филозофији, уметности и религији. „Варварски је писати поезију после 

Аушвица”, изјавио је Адорно. 

У поглављу које следи сусрешћеш се са најзначајнијим представницима 

савремене филозофије. 

САМО НАС НЕКИ БОГ МОЖЕ СПАСИТИ 

После многобројних покушаја да покаже 

како треба размишљати о суштини технике, 

Хајдегер је у свом последњем интервјуу, 

објављеном у немачком недељнику Шпигл, 

показао тоталну резигнацију. На питање новинара 

да ли се мишљењем може нешто урадити 

како би се утицало на сплет принуда које 

носи техничка цивилизација, Хајдегер је одговорио 

чувеном реченицом: „Може нас спасти 

још само некакав бог”. Оваква Хајдегерова 

позиција произлази из његовог схватања према 

коме је истина скривена и открива се временски 

тек на крају. Тако се пропаст изазвана 

техни чком цивилизацијом већ догодила, а 

нама само преостаје да чекамо да се открије. 

Страна репринта интервјуа који је Мартин 

Хајдегер дао магазину Шпигл 1976. године 

(репринт 1997) 


1. Када настаје савремена филозофија? Зашто носи такав назив? 

2. Наведи, на основу онога што си научио/научила из различитих школских 

предмета, која значајна уметничка дела (књижевна, ликовна, музичка, 

филмска) настају у овом периоду, који су значајни историјски догађаји и која су 

најважнија научна открића? 

3. Објасни шта је то отуђење и како се оно испољава у нашем времену. 

4. Каква је улога Фројда и Дарвина у развоју савремене мисли? 

5. Које су основне особине критичке теорије? 

6. Упореди улогу ума у нововековној филозофији и савременом добу. 

7. Имаш ли прилике да се сусретнеш са феминистичким идејама? Какве су то 

идеје? Можеш ли да направиш неку класификацију феминистичких идеја? 

Колико су такве идеје према твом схватању оправдане? 

8. Каква је улога науке и технике у савременом добу? 



233


Погледај слику Љубавници белгијског сликара Ренеа Магрита. Које асоцијације слика у теби 

изазива? У каквој је вези је приказана сцена са савременим друштвом? 

Љубавници, Рене Магрит, 1928. 


… да проучавају основне идеје и проблеме савремене филозофије 


1. Теодор Адорно, Макс Хоркхајмер, Дијалектика просветитељства, Свјетлост, Сарајево, 1989. 

2. Макс Хоркхајмер, Традиционална и критичка теорија, БИГЗ, Београд, 1976. 

3. Симон де Бовоар, Други пол, БИГЗ, Београд, 1982. 

4. Слободан Жуњић, Разговор Мартина Хајдегера са Рихардом Висером, у књизи Мартин Хајдегер и 

националсоцијализам, КЗНС, Нови Сад, 1992. 


1. Модерна времена (Modern Times), Чарли Чаплин, 1936. 

2. Метрополис (Metropolis), Фриц Ланг, Немачка, 1927. 

3. Ноћ и магла (Nuit et brouillard), Ален Рене, Француска, 1959. 

4. Хирошимо, љубави моја (Hiroshima мon аmour), Ален Рене, Француска, 1959. 

5. Двадесети век (Novecento), Бернардо Бертолучи, Италија/Француска/Немачка, 1976. 

6. Смисао живота (The Meaning of Life), Тери Џоунс, Велика Британија, 1983. 



234

Однос према наслеђу нововековне 

рационалности 

→ Да ли твојом природом господари разум или осећања? Сети 

се неких својих одлука када је требало да бираш. Да ли се при 

одлучивању ослањаш више на аргументе или на нешто друго 

(осећај, расположење, емоције и сл.)? Да ли човек чешће слуша 

разум или осећања? 

→ Верујеш ли својој интуицији? 

→ Шта је декаденција? 

→ Сети се неке ситуације у којој ти се јавила грижа савести. Како 

изгледа то осећање? Откуда потиче? 

У XIX веку су се појавили филозофи који су били 

критички настројени према нововековним рационалистичким 

идеалима. Сматрали су да човековим мислима и делима не 

господари толико разум, колико нека ирационална начела 

– страст, стрепња, емоције, воља, интуиција. Ови филозофи 

су познати као ирационалисти. Били су оштри критичари 

рационалистичких тенденција новог века. Разлику између 

разума и ума нису уважавали сматрајући да и једном и другом 

спознајном способношћу управљају рационални аргументи. За 

ирационалисте је ослањање на рационалну слику света одвајање 

од изворног човековог односа према стварности. 

Волунтаризам 

Волунтаризам је схватање према коме сва сазнања и сви 

поступци имају свој основ у вољи. Воља је у волунтаризму 

схваћена као потпуно ирационални принцип. Она је 

незаустављива и необјашњива стихија. Ову вољу не треба 

схватити као индивидуалну човекову вољу. Она је општи 

метафизички принцип који управља природом. Према овом 

схватању разум и ум не управљају вољом, већ обрнуто, воља 

управља њима. 

„Разум је оруђе воље”, тврдио је пионир оваквог 

филозофског схватања, немачки филозоф Артур Шопенхауер. 

Његов волунтаризам је настао као критика нововековне 

рационалности и, посебно, спекулативне филозофије. Човек не 

управља својим поступцима на основу рационалног расуђивања, 

нити умског схватања слободе покоравајући вољу. Све његове 

моћи, теоријске и практичке, резултат су његове воље. 

Свет који човек сазнаје јесте представа настала на основу 

воље. Субјект сазнања се сусреће са својим представама, никада са 

АРТУР ШОПЕНХАУЕР 

Немачки филозоф Артур Шопенхауер 

је родоначелник метафизичког песимизма 

и волунтаризма у филозофији. 

Рођен је у Данцигу, данашњем Гдањску 

у Пољској, 1788. године. Одрастао је у 

богатој трговачкој породици. Филозофију 

је завршио у Берлину, где је 1820. 

године постао предавач. На Берлинском 

универзитету започео је свој приватни 

рат против Хегела, кога је називао шарлатаном. 

Заказивао је предавања у исто 

време када су била и Хегелова како би 

му преотео слушаоце. Место предавача 

је напустио 1831. године због епидемије 

колере у Берлину. Живот је наставио 

као слободан уметник, издржавајући 

се више породичним наследством него 

својим хонорарима. Главно Шопенхауерово 

филозофско дело је Свет као 

воља и представа (1818). Читалачкој 

публици се приближио и постао је 

познат у својим позним годинама захваљујући 

популарним публикацијама 

међу којима је изузетно интересантна 

Еристичка дијалектика или 38 трикова 

како да се увек буде у праву. Умро је 


Волунтаризам 

Схватање према коме сва сазнања и сви 

поступци имају свој основ у вољи. Реч 

потиче од латинског назива за вољу 

(voluntas). 



235

ШОПЕНХАУЕР КАО ИНСПИРАЦИЈА 

Сцена из Вагнерове опере Прстен Нибелунга у Метрополитен опери, 

диригент Џејмс Левин, режија Брајан Ларџ, 1989. 

Идеја човека који не прикрива своју вољу, којој се 

отворено предаје, инспирисала је немачког композитора 

Рихарда Вагнера. У својим операма рађеним по 

мотивима германске митологије славио је снагу, моћ, 

неу страшивост. Вагнерова музика и Шопенхауерова 

филозофија су веома утицале на развој Ничеовог нихилизма. 

Матрица Вагнерове опере је често (зло)употребљавана 

у холивудским филмовима, као и у Марвеловим 

стриповима кроз приче о суперхеројима. 

Такође, Шопенхауеров песимизам има снажан утицај 

на литературу и филозофију. Амерички писац Емброуз 

Бирс примењује Шопенхауеров поглед на људску 

природу у свом делу Ђаволов речник. Ова књига је 

збирка духовитих „дефиниција” које одлично илуструју 

антрополошки песимизам, попут: „песимизам је особа 

која реално гледа на ствари” и „брак је заједница два 

господара и два роба коју чине две особе”. 

Инспирисан Шопенахуеровим 

песимизмом, 

био је и румунски 

филозоф Емил Сиоран. 

Исто као и Шопенхауер 

сматрао је да је досада 

највећи непријатељ човекове 

среће. Сиоран је 

направио „корак даље” 

Емил Сиоран (рум. Чоран) 

од Шопенхауера, зато 

што тврди да је немогуће превазићи его и спознати 

вољу у својој непосредности. „Што се више рвемо са 

својим егом, све смо више заглибљени у њему”. Најинтересантнија 

Сиоранова дела су Силогизми горчине 

(1952), Пад у време (1964) и Зли демијург (1969). 


објектом сазнања. Субјект сазнања увек спознаје 

око које види, руку која додирује, разум који 

мисли, али никада не спознаје објект који је виђен, 

додирнут или мишљен. Према томе, при спознаји 

субјект је увек упућен на самог себе, односно 

на представе до којих долази. Овако схваћено 

сазнање инспирисано је Кантовим тумачењем 

чулног сазнања. За разлику од Кантовог схватања, 

према коме се спознајне способности темеље 

на уму, према Шопенхауеровом схватању 

оне су утемељене у вољи. Овде се не ради о 

индивидуалној вољи, већ о вољи као темељном 

принципу стварности. Индивидуалне воље су 

заправо само начини појављивања, објективације 

воље. Воља се у природи испољава као сила и 

нагон, а затим код свесних бића као покретачки 

принцип деловања. 

Човекове представе су вођене вољом. Овако 

схваћене представе Шопенхауер је називао 

објективацијом воље. Човек види свет онако 

како му је воља. Могло би се поставити питање 

како је могуће да различите особе виде исти 

свет, ако га већ виде онако „како им је воља”. 

Шопенхауеров одговор би био да различите особе 

не виде исти свет. „Сваки човек поставља границе 

свог видног поља за границу свог света”. Сазнања, 

одлуке, избор настају под утицајем воље, а разум 

их оправдава. Разум је, мисли Шопенхауер, 

слуга воље. Све представе се могу поделити на 

две основне врсте: интуитивне и апстрактне. 

Интуитивне представе су према Шопенхауеру 

представе које су ближе непосредном сазнању 

– чулности, осећању, доживљају. Оне удаљеније 

називао је апстрактним представама. Апстрактне 

представе су општи појмови. Што су појмови 

општији, они су даљи од интуитивне представе. 

Апстракција и интуиција 

За Шопенхауерову филозофију 

карактеристично је неповерење према 

апстрактним представама. Интуитивна представа 

је ближа вољи, па је према томе и истинитија. 

Апстрактне представе, удаљене од изворне воље, 


236

извор су свих обмана. Воља се губи у апстракцијама, а пошто 

је воља једина истина, апстрактно промишљање је обмана. 

Човек апстракцијама прикрива своју вољу. Ово 

прикривање је Шопенхауер називао поквареношћу 

људске природе. Људи не откривају своју праву вољу, већ 

је заодевају у узвишене, апстрактне идеје. Младић који се 

удвара девојци често даје обећања која не може да испуни, 

говори неистину, претерује са давањем комплимената. 

Међутим, изa млaдићeвoг oсвajaњa дeвojкe стojи сaмo 

пуки нaгoн зa сeксуaлним кoнтaктoм, зa прoдужeњeм 

врстe. Неки политичари у предизборној кампањи говоре 

како желе да се боре за опште интересе, социјалну правду, 

национални просперитет. Младићу је стало да освоји 

девојку, а политичар жели власт. Људи по природи своју 

вољу покушавају да прикрију узвишеним идејама. Човек уме 

да брани аргументима идеје за које зна да нису истините. 

Према филозофији Артура Шопенхауера ово су симптоми 

покварености људске природе. 

Наравно, прикривање воље апстракцијама је углавном 

несвесно. Ова обмана је једнако усмерена према обмањивачу 

као и према онима које особа обмањује. Човек развија 

систем апстракција за које верује да су његове жеље, 

страсти, убеђења. Новац је типична апстракција среће. 

Човек, неспособан за срећу, посеже за новцем. Критикујући 

тежњу за згртањем новца, Шопенхауер одлази даље од 

Епикура и Маркса. Нагомилани новац није само неприродан 

и непотребан, већ је и одраз неспособности, прикривен 

апстрактном идејом тежње за новцем. 

Ово одвајање од изворне воље има озбиљне практичке 

последице. Због сталног апстраховања представе човек 

никако не остаје при својој изворној вољи. Његова представа је стално усмерена 

према ономе што нема, а не према ономе што има. Једноставније речено, човек не 

ПАС И СТАРИ САЛАМАНО 

Артур Шопенхауер, 

Вилхелм Буш, 1867. 

примећује присуство добрих ствари, али осећа њихово одсуство. Здрава особа се не 

радује своме здрављу, али особа која се разболи пати због одсуства здравља. 

Усмереност воље према ономе што се не поседује назива се жеља. Шопенхауер је 

из индијске мисли преузео идеју да је жеља извор патње. Желети нешто значи осећати 

недостатак онога што се жели. Када се оно жељено напокон добије, оно почиње да 

губи на значају зато што човек присуство добрих ствари не осећа. С друге стране, 

јавиће се нова жеља и нова патња. Овај низ се наставља током читавог живота. 

„Живот је посао који не враћа своја улагања”, каже Шопенхауер. 

Овом песимистичком виђењу човекове ситуације доприноси Шопенхауерово 

прихватање Хобсовог антрополошког песимизма. Људи су бића окренута једна 

против других, у сталном међусобном сукобу и неповерењу. Да није међусобног 

страха, они би вероватно уништили једни друге. Људску заједницу Шопенхауер је 

приказао метафором о бодљикавој прасади у зимском сну. Они су довољно близу 

У роману Странац Албер Ками метафорично 

описује Шопенхауерово схватање живота 

кроз слику старог Саламана и његовог пса. Пас 

је у овој метафори персонификација живота. 

„Пас вуче старог Саламана све док се овај не 

спотакне. Тада он туче пса и виче на њега. Пас 

пузи од страха и пушта да га овај одвлачи за 

собом [...]. Онда обојица стоје на плочнику и 

гледају један другог, пас са страхом, човек са 

мржњом.” Током читавог романа понавља се 

мотив старца који ниподаштава свог пса и 

жали се на њега. Међутим, када стари Саламано 

изгуби пса, он је у страху и панично покушава 

да га нађе. 



237

да би се међусобно грејали, а довољно далеко да се не убадају. „Taкo истo пoтрeбa зa 

друштвoм, пoтeклa из прaзнинe и мoнoтoниje њихoвих живoтa, људe вучe jeднe кa 

другимa, aли их брojнe нeприjaтнe и oдбojнe oсoбинe oпeт рaздвajajу.” Нације се у 

овом погледу међусобно не разликују. „Све нације исмевају једна другу и свака је у 

праву”, тврди Шопенхауер. 

Имајући све ово у виду, Шопенхауер је тврдио да је овај свет пакао и да би 

човеку било боље да не постоји. Решење ове застрашујуће ситуације Шопенхауер 

види у негацији воље за животом, то јест у одлуци човека да престане да робује 

вољи. Ова негација или превазилажење воље за животом постиже се спознајом 

да су све индивидуалне тежње објективација једне исте воље. Овакав увид 

омогућава да се воља нађе у непосредној спознаји себе. Ово стање јесте стање 

какво постиже мудрац, а до њега се може доћи уживањем у уметности или 

контемплацијом света идеја. „Човеков живот је кратак, док истина живи дуго: 

причајмо, дакле, о истини”, саветује Шопенхауер. 

ДОКТОР ЏЕКИЛ И ГОСПОДИН ХАЈД 

Фредерик Марч у филму Доктор Џекил и господин Хајд 

(Dr. Jekyll and Mr. Hyde), режија Рубен Мамулијан, САД, 1931. 

Дуалитет аполонијске и дионизијске природе 

приказан је у роману Доктор Џекил и 

господин Хајд Роберта Луиса Стивенсона из 

1886. године. Угледни научник, Џекил, открива 

напитак који га претвара у његову дионизијску 

супротност, господина Хајда. За 

разлику од доктора Џекила који је одмерен, 

моралан и срачунат, Хајд се препушта страстима 

не марећи за морална правила. 

Нихилизам 

Схватање које негира важење постојећих 

идеала и вредности. 

Аполонијска и дионизијска природа 

Две природе које сваки појединац поседује, 

аполонијска представља умереност, а дионизијска 

страст. 

Нихилизам 

Ниче је човека посматрао као динамично биће. 

Инспирисан Шопенхауером и Вагнером као својим 

савременицима с једне стране, и Хераклитовом 

филозофијом с друге, од динамичности је направио 

принцип своје филозофије. Заправо, од Шопенхауера и 

Вагнера преузео је идеју ирационалне стихије која управља 

човеком. Ову динамичност је, према Хераклитовом учењу, 

називао ратом или сукобом. Човек је биће коме је рат 

природно стање. Када нема противнике, човек почиње 

да ратује против себе или у себи. Унутрашњи сукоб није 

човекова слабост, већ је прилика да напредује. „Човек 

је”, каже Ниче „још неустановљена животиња”. Сукоб је 

човекова судбина. Овде судбину не треба посматрати онако 

како су је видели антички трагичари, као скуп догађаја 

којима се не може побећи. Судбину је Ниче, слично 

Хераклиту, схватао као човеков карактер који одређује 

његову природу. Рат чини човека јачим, мир га слаби. „Оно 

што ме не убије чини ме јачим”, тврдио је Ниче. 

Унутрашњи сукоб заснован је на двојној човековој 

природи: аполонијској и дионизијској. Ова два принципа 

човекове природе Ниче је назвао према грчким боговима. 

Аполон је бог лепоте, умерености, хармоније; док је 

Дионис бог вина, који господари страстима и сексуалном 

жудњом. Човек је сукоб ове своје две стране. Као и у 

Ничеово време, данас се аполонијско сматра пожељним, 

друштвено прихватљивим и добрим. Друштво је усмерено 

на развијање аполонијских идеала, док се дионизијска 

страна човекове природе спутава. Овакво схватање ствари 

је противприродно, зато што негира витални елемент 



238

ГРИЖА САВЕСТИ 

човекове природе. Део који је негиран и 

који се одбацује није само дионизијски 

принцип, већ и неопходни сукоб ова 

два принципа, који човека чини јаким. 

Човек у коме бесни сукоб аполонијског 

и дионизијског је снажан човек, он 

узима постојање у своје руке. Онај у 

коме нема сукоба, него се препушта 

само аполонијском принципу постаје 

конформиста, човек стада, сматра 

Ниче. 

Формулација „човек стада” 

једна је од метафора којима обилује 

Ничеова литература. Овакве 

формулације учиниле су Ничеа једним 

од најпопуларнијих филозофа, али 

нажалост тек после његове смрти. 

Истовремено су наводиле на различита 

тумачења, од којих се нека проглашавају 

за погрешна. Управо су различита 

тумачења један од Ничеових циљева. 

Ниче није желео да направи догматски 

систем, већ да подстакне своје читаоце 

да самостално мисле. 

Конформизам је у Ничеовој 

филозофији сматран главним садржајем 

инстинкта стада. Човек стада ради 

оно што се ради у стаду, прати стадо, 

своје понашање прилагођава другима. 

Овакво понашање, сматра Ниче, треба 

одбацити и презирати. Човек у коме 

бесни сукоб треба да се издигне из 

инстинкта стада и да направи од себе 

. Све животиње су током еволуције 

направиле од себе неко више биће. 

Биће у које се развија човек својом 

активношћу, назива се натчовек. 

Током историје је јачао инстинкт 

стада тако што је потенцирано 

аполонијско на штету дионизијског. Ову 

тенденцију Ниче назива декаденцијом. 

Она је према његовом схватању 

започела Сократовом и Платоновом 

филозофијом. Вредности грчке 

цивилизације, које су биле засноване 

на ирационалности, Сократ и Платон 

су подвргли доминацији интелекта. 

Рука (Грижа савести), Салвадор Дали, 1930. 

„Осећање кривице, личне обавезе, потицало је из најстаријег 

и најисконскијег људског односа који постоји, из односа купца и 

продавца, повериоца и дужника”, написао је Ниче у Генеалогији 

морала (1877). Према Ничеовом схватању нечиста савест је болест 

која човекове инстинкте окреће против његовог сопственог бића. 

Инстинкти самоодржања, који су природно усмерени према 

спољашњем свету, окрећу се при грижи савести према самом 

појединцу. Кривица (грижа савести) резултат је наметнутог 

осећаја дуга према прецима, заједници, жртвама из прошлости, 

породици. Сваки појединац осећа се као дужник, те како ништа није 

„бесплатно”, он или она мора своје дугове да врати. Тако, човекова 

индивидуалност не припада самом човеку, већ заједници чији је део 

и којој дозвољава, ако је слабе природе, да га оптерети друштвеним 

обавезама. Према томе, моралност почива на страху од заједнице. 

„Страх је мајка моралности”, вели Ниче. 

Ово тумачење гриже савести употребио је Сигмунд Фројд 

у својој психоанализи. Урођена човекова природа, за коју Фројд 

користи назив „ид”, бива спутана од стране правила заједнице 

(породице, народа), који се у психоанализи назива „супер его”. 

Супер его намеће кривицу појединцу због његових природних 

особина (конкретно, у Фројдовој психоаналаизи – сексуалности). 

Овај доживљај кривице појединац прихвата као личну кривицу или, 

боље, као личну изопаченост. Тако појединци доживљавају себе као 

изопачене насупрот супер егу, заједници, која је агрегат моралних 

правила са монополом над контролом моралности. Шпански сликар 

Салвадор Дали је ово учење на свој начин приказао на слици Рука. 

Конформизам 

Промена понашања и уверења у складу са понашањем и очекивањем 

групе под стварним или умишљеним притиском. 

Натчовек 

Биће у које се развија особа која превазилази конформизам. 

Декаденција 

У Ничеовој филозофији декаденција је квaрeњe прирoдe, 

зaнeмaривaњe и пoтискивaњe инстинктивнoг, нaгoнскoг и 

стрaствeнoг eлeмeнтa нaшeг бићa, oбjeдињeних у вoљи зa мoћ дионизијског 

принципа. 



239



Односно, воља као ирационални принцип који је управљао античким човеком, 

укроћен је кроз Сократову етику врлине. Посебну кривицу за декаденцију сноси 

Платон због увођења нечулног, метафизичког света. Ниче је телесност повезивао 

са дионизијским принципом, док је разум владар аполонијског. Учење према 

коме је телесни свет пролазан и неистинит отворило је врата декаденцији. 

Платон је, сматра Ниче, презирао дионизијски принцип потенцирајући нечулни 

умски свет. Најснажнији ударац, међутим, човеку као бићу двојне природе 

задало је хришћанство. Хришћанство је схваћено у Ничеовој филозофији као 

„платонизам за масе”. Разумевање Платонове филозофије је захтевало ментални 

напор, док прихватање метафизичког света у хришћанском оквиру захтева само 

конформизам. 

Хришћанство је највише допринело декаденцији тако што је истицало морал. 

За разлику од Кантовог схватања, за Ничеа морал није резултат рада практичког 

ума, већ има порекло у обичајима. Морал, дакле, потиче из образовања, 

васпитања, обичаја и, најчешће, религије. Они који истичу метафизички свет 

у односу на чулни, користе морал као оружје слабих против јаких. Телесно 

слаба особа не може физички да победи телесно снажну, али може да је савлада 

позивањем на морал. Тако онај ко је по природи јак бива побеђен од стране оних 

који су по природи слаби. Човек стада увек побеђује натчовека. 

Ниче одлучно негира свако постојање метафизичког света. Ово негирање 

артикулисано је чувеним ставом: „Бог је мртав”. Овај Ничеов став није поклич 

неверника, већ објава краја ауторитета цркве и хришћанских вредности. Ове 

вредности према Ничеовом схватању нису ништа друго него облик воље за моћи. 

Речима „бог је мртав” Ниче објављује не само крај хришћанског утицаја, већ крај 

западне метафизичке традиције. 

Његова идеја јесте да развије филозофију будућности која ће бити спремна да 

прихвати нихилизам – учење које негира важење постојећих идеала и вредности. 

Како је порекло идеала и вредности Ниче приписивао различитим концепцијама 

нечулног света (најчешће платонизму и хришћанству), његов нихилизам негира 

постојање света идеја или „царства небеског”. „Царство је на земљи”, тврди Ниче. 

Све што је истина и све што је вредно налази се на земљи доступно чулима. Изван 

видљивог света не постоји ништа. Светска повест, сматра Ниче, јесте вечно 

враћање истога; дакле нема никаквог прогреса, већ само ништавило које се 

понавља после сваког постојања. 

Овакво стање иницира нови систем вредности. Изградњу новог система 

вредности Ниче је називао превредновањем свих вредности. Нове вредности би 

требало поставити по новом принципу који се не обазире на морал. Учење према 

коме морал треба да буде превазиђен новим вредностима назива се иморализам. 

Иморализам се, према Ничеовом схватању, разликује од неморалности (или, како 

он каже, аморализма). Иморалан човек није неморалан, већ је неутралан према 

моралној процени. Иморализам се развија „с оне стране добра и зла”. Његова 

концепција заснована је на чистој дионизијској страсти, животу за тренутак. 

Иморалиста не брине о „животу после смрти”, он прихвата своју коначну природу 

и пролазност као судбину. Заправо, иморална особа ће волети управо такву 

судбину. Живот у тренутку, без оптерећивања сећањем и без бриге за будућност 

јесте живот натчовека. 

240

Интуиционизам 

Интуиционизам је филозофско схватање према коме је 

интуиција најпоузданија и најистинитија спознајна способност. 

Овакву идеју заступали су Декарт, Спиноза и Шопенхауер. Ипак, 

филозоф за кога се интуиционизам најчешће везује звао се Анри 

Бергсон. Интуиција је, за Бергсона, сазнање које је непосредно, 

односно сазнање до кога се долази без икаквог закључивања. 

Бергсон је тврдио да се човекова интелигенција развила 

еволуцијом. Теорију еволуције није сматрао материјалистичком 

теоријом. Према класичним теоријама еволуције живот се 

спонтано развија из неживе материје, а сложенији механизми 

настају из једноставних. Оваква претпоставка за Бергсона је само 

варијанта једне теоријске илузије. Ова теоријска илузија гласи: 

„Свака акција иде у смеру добијања нечега што се не поседује, 

или стварања нечега чега још нема”. У конкретном случају 

материјалистичког концепта теорије еволуције, требало би да 

живот настане из нечега што није живо. 

Ову теоријски илузију Бергсон је разобличио својим 

објашњењем порекла негације. Филозофи су се, сматра Бергсон, 

често бавили идејом непостојања. Ипак, непостојање није 

могуће мислити. Ако затвориш очи, запушиш уши, пригушиш 

сва осећања, остаје твоје постојање. Ако заборавиш на своје 

постојање, не можеш да одбациш постојање објеката. Према 

томе, непостојање не може да се доживи. Чини се, сматра 

Бергсон, да су искази о постојању и непостојању симетрични. 

Управо то је илузија. Исказ „ова табла је бела” јесте изражавање 

онога што је могуће видети. Супротни исказ – „ова табла није 

црна”– није изрицање онога што се видело, зато што посматрач 

непосредно не опажа одсуство црне, већ присуство беле боје. 

Тако је негативни исказ зависан од потврдног, односно 

негативни исказ је другостепени или посредни исказ. 

Према овом извођењу, идеја настајања бића на месту његовог 

одсуства је само илузија. Један објект замењује други објект, а 

не своје одсуство. У том смислу треба схватити и Бергсонову 

критику еволуције. Не настаје жива материја на месту свог 

одсуства, нити сложени организам из свог непостојања, већ је 

покретач еволуције мистериозна животна сила. 

Друга теоријска илузија коју је Бергсон описао јесте 

приказивање света као подељеног на делове. Разум трајање 

дели на тренутке, постојање на стања или квалитете, а кретање 

на тачке у којима се мирује. Свет се не састоји из делова, већ 

је непрекидан, тако да овакво приказивање нужно води у 

обману. Другим речима, интелигенција посматра простор и 

време као хомогене, што они нису. Ова хомогеност је резултат 

АНРИ БЕРГСОН 

Француски филозоф Анри 

Бергсон рођен је у Паризу 1859. године. 

Добио је Нобелову награду за 

књижевност 1927. године. Његова 

најважнија дела су: Есеј о непосредним 

чињеницама свести (1889), 

Стваралачка еволуција (1907) и Два 

извора моралности и религије (1937). 

Био је јеврејског порекла, али се током 

живота приближавао римокатоличанству, 

у које се никада није 

преобратио. Умро је 1941. године од 

исцрпљености чекајући у реду да се 

пријави као Јеврејин окупационим 

властима у Паризу. 

Интуиционизам 

Филозофско схватање према коме је 

интуиција најпоузданија и најистинитија 

спознајна способност. 



241

ШТА ЈЕ СМЕШНО? 

Навигатор, Бастер Китон, 1924. 

Једна од најпопуларнијих Бергсонових књига зове се О смеху. 

У овом нешто дужем есеју, Бергсон је истраживао феномен комичног, 

његову друштвену улогу и покушао је да објасни шта је то 

што неку ситуацију чини смешном. Када особа не мења понашање, 

гестикулацију или мимику при промени услова у којима се налази, 

настаје једна од смешних ситуација, као у причи о фењерџији 

у Сент Егзиперијевом Малом принцу. Овај модел комичне ситуације 

користио је филмски глумац и режисер Бастер Китон. Све 

комичне ситуације у које запада овај глумац прати његова укочена, 

меланхолична гримаса, по којој је постао чувен. Такође, у својим 

филмовима Китон наставља започету радњу без обзира на то како 

се околности мењају. Ако, на пример, бежи из куће која се руши, 

за собом ће затворити врата. Или, ако брише прозоре, наставиће 

са гланцањем чак и на окнима на којима нема стакла. Бергсон је у 

овој теорији употребио своје учење о хомогеном простору интелигенције, 

који је супротстављен хетерогеном простору интуиције. 

Чим простор постане хетероген (на пример хомогеност застакљених 

прозора насупрот окну без стакла), а радња остане подвргнута 

хомогеном простору, долази до комичне ситуације (глумац брише 

у прозорском окну стакло које не постоји). 

Феноменом смешног бавио се и Артур Шопенхауер. Шопенхауер 

је тврдио да комична ситуација настаје бркањем интуитивних 

и апстрактних појмова. Пример за комично даје у шали у којој разговарају 

краљ и просјак. Краљ се жалио како му је хладно, на шта 

просјак одговара: „Када би Ваше величанство обукло исто што и 

ја, не би му било хладно”. Краљ га је упитао шта то треба да обуче, 

на шта просјак одговори: „Сву одећу коју поседује”. 

Овде је просјак интуитивни смисао става „обући исто што и ја”, 

који би значио исту конкретну гардеробу, заменио апстрактним 

појмом „сва одећа коју поседујем”. 


теоријских илузија. Интуитивни простор 

је хетероген, те је човеково слободно 

делање засновано на овој хетерогености. 

У свету који је схваћен као хомоген влада 

аутоматизам, док је хетерогени свет 

царство слободе. 

Овим тврђењем Бергсон је покушао 

да разреши Зенонову апорију о стрели. 

Према Зеноновој апорији, стрела која 

се креће у свакој тачки мирује. До овог 

закључка се долази када се простор 

подели на тачке, а трајање на тренутке. 

Оваква подела је у супротности са 

природом. Ову илузију Бергсон је назвао 

кинематографским механизмом мисли. 

Обе теоријске илузије настале 

су као резултат еволутивног развоја 

интелигенције. Интелигенција се код 

човека развија из свести. За разлику 

од животиње, чија је свест заснована 

на аутоматском понављању радњи, код 

човека се овај аутоматизам превазилази. 

Инстинкт животињи помаже да се 

одржи, док се код човека развија у 

интуицију. Према Бергсоновом схватању, 

идеалан развој човека би се састојао 

у равномерном развоју интуиције 

и интелигенције. Међутим, до овога 

није дошло. „Интуиција је жртвована 

интелигенцији”, каже Бергсон. Интуиција 

ипак постоји, те захваљујући њој човек 

спознаје животни елан, слободу, душу 

која надживљава тело. Филозофија је, 

за Бергсона, заснована на интелигенцији 

која је употпуњена интуицијом. 


1. Објасни појам ирационалистичке 


2. Каква је улога интуиције у 

ирационализму? Упореди Бергсонов и 

Шопенхауеров ирационализам. 

3. Упореди нововековно схватање 

интуиције са схватањем интуиције у 

савременој филозофији. 


242

4. Шта је нихилизам? 

5. Упореди Ничеово схватање морала са Кантовим. Које ти је прихватљивије? Зашто? 

6. Шта мислиш о идеји покварености људске природе? Да ли је оправдана? 

7. Направи списак од најмање десет манифестација инстинкта стада са којима се сусрећеш. 


Испиши што више својих особина. Одреди које од њих су аполонијске, а које дионизијске. Која 

природа је у теби доминантнија – аполонијска или дионизијска? 


… да проучавају ирационализам и песимизам 


1. Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, Дерета, Београд, 2007. 

2. Фридрих Ниче, С оне стране добра и зла, Генеалогија морала, СКЗ, Београд, 1994. 

3. Анри Бергсон, Стваралачка еволуција, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски 

Карловци – Нови Сад, 1991. 

4. Анри Бергсон, О смеху, Вега Медија, Нови сад, 2004. 

5. Артур Шопенхауер, Свет као воља и представа, Матица српска, Нови Сад, 1981. 

6. Емил Сиоран, Пад у време, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 2008. 

7. Емил Сиоран, Разговори, Дерета, Београд, 2010. 

8. Емил Сиоран, Сузе и свеци, Браничево, Пожаревац, 2011. 

9. Емброуз Бирс, Ђаволов речник, Утопија, Београд, 2008. 


1. Бановић Страхиња, режија Ватрослав Мимица, СФРЈ, 1981. 

2. Торински коњ (A Torinói ló), режија Бела Тар, Мађарска, 2011. 

3. Грк Зорба (Alexis Zorbas), режија Михалис Какојанис, САД, Грчка, 1964 (добро је да прочиташ и 

књигу Никос Казанцакис, Доживљаји Алексиса Зорбаса, Свјетлост, Сарајево, 1962. У књизи је утицај 

Ничеа и Бергсона јаснији. Казанцакис је савремени грчки писац и филозоф, а Нобелова награда му 

је „измакла” за један глас – у конкуренцији је био са Камијем) 

4. Шопенхауер о љубави (Schopenhauer on Love) и Ниче о тегоби (Nietzsche on Hardship), у серијалу 

Филозофија: водич до среће (Philosophy: A Guide to Happiness), режија Алан де Ботон, Велика 

Британиja 



243

КИНЕСКА СОБА 

Однос филозофских и научних 

метода 

Илустрација „Тјуринговог теста” 

Позитивистичко, а нарочито сцијентистичко 

виђење сазнања омогућило је да верујемо да је могуће 

створити вештачку интелигенцију. Заиста, ако 

је све људско сазнање могуће проучити научном 

методологијом и ако је сводљиво на логичке исказе, 

није тешко претпоставити да је могућа вешта чка 

интелигенција. Данас се свакодневно сусрећемо са 

рачунарима и сведоци смо њихове способности да 

обаве велики број логичких операција. Може ли се 

рећи да они разумеју, тј. да се ради о вештачкој интелигенцији? 

Другим речима, да ли је вештачка интелигенција 

заиста интелигенција? 

Енглески математичар Алан Тјуринг осмислио је 

тест за проверу вештачке интелигенције. Овај тест 

познат је по називу „Тјурингов тест”. Са једне стране 

зида налази се човек који поставља питања, а са 

друге рачунар и човек који одговарају на питања. 

Некада одговара човек, некада рачунар. Онај ко поставља 

питања не зна када је добио одговор од човека, 

а када од машине. Ако особа која поставља питања 

не може да погоди када одговара човек, а када 

машина, онда машина мисли. 

Амерички филозоф Џон Серл сматрао је да је 

„Тјурингов тест” неадекватна провера да ли машина 

мисли. Ово је показао мисаоним експериментом 

„Кинеска соба”. У соби се налази човек који не зна 

кинески језик, опремљен речницима, граматикама 

и упутствима за склапање реченица на кинеском. 

Испр е д собе је Кинез који исписује питања на папиру 

и папир провлачи испод врата у собу. Човек 

у соби одговара на питања уз помоћ литературе, 

пишући одговоре и враћајући их испод врата. Кинез 

који поставља питања могао би, следећи логику 

„Тјуринговог теста”, да закључи како особа у соби 

зна кинески језик. Дакле, као што особа у „Кинеској 

соби” не зна кинески, а Кинез испред собе добија 

смисаоне одговоре на питања, тако и рачунар који 

не мисли може да даје смисаоне одговоре на питања. 

Према томе, „Тјурингов тест” не доказује ништа. 



Сцијентизам 

Схватање према коме једино методе природних наука 

воде знању. 

→ Какав је однос науке према филозофији? Какав 

је однос филозофије према науци? 

→ Подсети се Хјумовог разматрања индуктивног 

закључивања. 

→ Да ли су научне методе адекватне за примену у 

филозофији? 

→ Да ли су науке данас исцрпле све могуће 

предмете истраживања или још увек постоји 

потреба за филозофијом? 

Покушај да се превазиђе или одбаци филозофија 

карактерише XX век. Ова тенденција има порекло у 

идејама XIX века. Најизразитији представник оваквих 

покушаја у XIX веку био је Огист Конт, о чијој 

филозофији је било речи у уводном делу уџбеника. 

Конт је посматрао метафизику као превазиђено стање 

човековог сазнања, те је у складу са тиме тврдио да 

наука не сме да прихвата метафизичке садржаје. 

Наука се мора заснивати на чињеницама, а чињенице 

су чулно проверени, демонстрирани, дефинисани 

и објашњени подаци. Овакво схватање сазнања 

назива се позитивизам, а филозофија заснована на 

чињеницама постаје позитивна наука која истражује 

законитости кретања друштва, другим речима – 

социологија. 

Сцијентизам – умерени и 

радикални 

Позитивизам је свој замах добио у XX веку 

кроз сцијентизам. Сцијентизам је учење према 

коме једино методе природних наука воде знању. 

Овакво схватање је данас веома често. Сцијентизам 

се јавио у два облика: радикалном и умереном. 

Према радикалној веријанти сцијентизма, 

задатак филозофије не може бити истинит опис 

света. Радикални сцијентизам негован је у Бечком 

кругу. Бечки круг је био организација научника 

и студената, као и филозофа који су се окупили 

око идеја емпиризма и позитивизма. Оснивач ове 

групе, Морис Шлик, тврдио је да наука може да 

каже све што се може рећи, па не остаје ниједно 

244

питање на које би филозофија могла да одговори као 

теорија стварности. 

Умереније присталице сцијентизма сматрају да 

између науке и филозофије треба да постоји подела 

задатака. Према оваквом схватању филозофија је 

проширење науке. Амерички филозоф Вилард Квајн 

је тврдио да наука треба да користи научне појмове, а 

филозофија има задатак да их објашњава. 

БЕЧКИ КРУГ 

Логички позитивизам 

Логички позитивизам познат је и под називом 

емпиријски или научни позитивизам. Заснован је на 

јасном разликовању аналитичких и синтетичких 

судова, принципу верификације и редукционизму. 

Подела на аналитичке и синтетичке судове је већ 

дефинисана у делу о трансценденталној филозофији. 

Аналитичке судове није потребно проверавати 

искуством зато што је предикат оваквог суда део 

значења субјекта. „Све супруге су удате” јесте пример 

оваквог суда. Овај суд је сигурно истинит, зато што је 

појам „удата” нужни део појма „супруга”. За логичке 

емпиричаре став „Све супруге су смртне” био би 

синтетички суд зато што „смртност” није део значења 

појма „супруга”. Наравно, досадашње искуство 

говори да су све супруге смртне, али се овакав суд не 

може изрећи са потпуном сигурношћу. Овакав исказ 

сматра се претпоставком са разумним степеном 

вероватноће. Филозофи науке који су мислили да се 

наука може градити на врло вероватним хипотезама 

називају се пробабилисти. Јасном поделом исказа на 

аналитичке и синтетичке, позитивисти су показали 

да разум и искуство нису нужно у сагласности и 

да се искуственом сазнању може веровати само са 

одређеним степеном вероватноће. 

Принцип верификације јесте принцип 

према коме свако сазнање мора бити проверено 

искуством. Синтетички суд према овом принципу 

има смисла само ако је проверљив посматрањем. Овај 

Место на коме је извршен атентат на Морица Шлика, 

Универзитет у Бечу 

принцип искључује метафизичке ставове пошто су они непроверљиви искуством. 

На пример, став „Бог постоји” према позитивистима нема никаквог смисла, зато 

што не постоји никакво посматрање којим се овакав став може проверити. 

Коначно, редукционистичка теза се односи на схватање према коме се све 

чињеничко знање, па и оно из најапстрактнијих теорија које надвисују искуство, 

може и мора свести на податке који могу да се посматрају – опазе чулима. Оно 

што није приступачно чулима не прихвата се као чињеница. 

Бечки круг био је међу најважнијим упориштима 

позитивизма у XX веку. Основан је 1922. 

године, а поред Морица Шлика познати чланови 

су Рудолф Карнап и Курт Гедел. Циљ ове групе, 

познате и као „Друштво Ернста Маха”, било је 

модерно просветитељско одбацивање метафизике 

у корист научног модела сазнања. Немачки 

нацисти и аустријски фашисти су у Бечком кругу 

видели потенцијалну опасност, тако да је већина 

чланова круга емигрирала после анектирања 

Аустрије од стране Немачке 1938. године. Мориц 

Шлик је убијен 1936. на степеништу Универзитета 

у Бечу, а убица, Шликов бивши студент, проглашен 

је неурачунљивим и принудно је смештен 

у болницу, одакле је пуштен када су нацисти припојили 

Ау стрију Трећем рајху. 

Принцип верификације 

Принцип према коме свако сазнање мора бити 

проверено искуством. 

Редукционизам 

Схватање према коме се све чињеничко знање 

може свести на податке који су доступни чулима. 



245

КАРЛ ПОПЕР 

Хипотетичко-дедуктивни метод 

Карл Рајмунд Попер је рођен у Бечу 1902. 

године. Славу је стекао делом Логика нау чног 

открића (1934). После анексије Аустрије 

емигрирао је на Нови Зеланд, одакле се 1949. 

године преселио у Лондон. Иако је као млад 

био привучен марксистичким идејама, постао 

је познати противник марксизма и свих 

тоталитарних идеологија. Попер је у својим 

зрелим годинама марксизам прогласио квазитеоријом. 

Борио се за толеранцију, али је 

сматрао да не треба бити толерантан према 

нетолеранцији. Попер је познат и по својим 

разматрањима политичке филозофије, посебно 

у књизи Отворено друштво и његови 

непријатељи (1945). Умро је 1994. године у 

Лондону. 



Конфирмација 

Искуствена провера која се односи на 

особине већине примерака одређене врсте. 

Верификација 

Искуствена провера која се односи на 

особине свих примерака одређене врсте. 

Принцип верификације, као један од темеља 

позитивизма Бечког круга, напао је аргументима Карл 

Попер у својој књизи Логика научног открића из 1934. 

године. Први проблем везан за принцип верификације 

подсећа на Хјумово скептичко испитивање принципа 

индукције. Овај проблем је у логици познат као проблем 

индукције. Попер, као следбеник Хјума, сматра да потпуна 

верификација није могућа. Сваки закључак који се изведе 

индукцијом може се показати као неистинит. „Без обзира 

на то колико смо белих лабудова опазили”, сматра Попер, 

„то нам не даје за право да тврдимо како су сви лабудови 

бели”. Увек је могуће да се у неиспитаном делу врсте 

обухваћене општим појмом појави случај који оповргава 

општи закључак. Према томе, индуктивним закључивањем 

могућа је конфирмација, али не и верификација 

универзалних судова којима су изражени научни закони и 

теорије као генерализације из протеклих искустава. 

Да се овде завршила Поперова критика принципа 

верификације, вероватно не би ни била значајна, пошто 

сличне идеје постоје већ у Хјумовој филозофији. Попер 

доводи у питање и сам начин на који се долази до 

појединачних искуствених података. Наивно је схватање, 

сматра он, према коме истраживач једноставно прикупља 

и сређује искуства, па се полако „пење степеницама 

науке”. Прикупљајући искуства истраживач бира која 

ће од понуђених сматрати важним. Размисли: ако би 

ти неко рекао да забележиш своја садашња искуства, 

шта би се нашло на списку? Да ли би ти био јасан такав 

налог? Истраживач најчешће прикупља податке путем 

експеримента, а у том експерименту прати сасвим одређене 

аспекте појаве, никада целокупну појаву. То што усмерава 

његово посматрање појаве је увек нека (полазна) теорија. 

Попер сматра да истраживање не креће без претпоставки, 

како је то препоручивао Исак Њутн, већ управо да је 

базирано на некој одређеној теорији као претпоставци. 

Према томе, критика принципа верификације дала би се свести на два 

елемента: 

(1) Проблем индукције 

Закључак изведен индукцијом није поуздан због саме природе индукције – 

увек остаје непроверен део обима појма у коме би се могли појавити изузеци који 

логички обарају закључак. 

(2) Проблем искуства 

Свако прикупљање искустава прожето је хипотезама, ранијим теоријама и 

претходним искуствима, па није непристрасно. 

246

Уместо индуктивног метода Попер предлаже хипотетичко-дедуктивни метод. 

Овај метод састоји се у постављању хипотезе до које се може доћи интуицијом, 

дедукцијом, индукцијом, у сну итд. Порекло хипотезе није релевантно за њен 

сазнајни статус, битно је да нешто тврди о нашем искуственом свету. Критично 

место методе је када треба утврдити њену истиносну вредност (да ли је она 

истинита или не), а то се логички оправдано може постићи само дедуктивним 

путем. Пре тога се мора проверити да ли је хипотеза логички складна, односно 

елиминише се могућност постојања унутрашње противречности. Друго, 

проверава се да ли је хипотеза у складу са прихваћеним теоријама (али Попер 

подржава управо ситуације када то није случај, јер сматра да се стварни раст 

научног знања остварује једино кроз смеле продоре и радикалне новине у односу 

на постојећа објашњења стварности). Затим, као треће, врши се емпиријска 

провера хипотезе преко дедуктивног извођења њених последица које се могу 

искуствено проверавати, а то значи преко научног предвиђања и упоређивања 

стварног догађања са очекивањем проистеклим из хипотезе. 

Ако ови случајеви потврђују теорију, она се сматра привремено 

прихваћеном. Наравно, ниједна овако проверена теорија не може се сматрати 

коначно провереном. 

Следећи пример који ће нам послужити за илустровање хипотетичко- 

-дедуктивног метода хипотеза је Њутнов закон гравитације. Метод би се спровео 

у следећим корацима: 

1) проверава се да ли је закон логички усклађен са осталим законима кретања. 

Ако има противречности, од хипотезе се одустаје, односно хипотеза мора да се 

коригује; 

2) предвиђају се кретања планета у једном периоду у будућности на основу 

хипотезе; 

3) посматра се кретање планета у предвиђеном периоду у будућности. Ако се 

планете не крећу онако како је предвиђено, хипотеза се одбацује. Ако се планете 

крећу онако како је предвиђено, хипотеза се сматра привремено доказаном 

или искуствено поткрепљеном. Она постаје теорија која важи све док је неко 

сведочанство не оповргне, или док се не замени теоријом која успешније и 

обухватније објашњава феномене. 

Предложивши овакав начин истраживања, Попер је знао да се суочио са 

проблемом разграничења између науке и метафизике. Није тешко направити 

хипотезу која не може да се оповргне, а метафизички ставови су управо такве 

хипотезе. Зато је Попер управо оповргљивост поставио као критеријум 

разграничења науке и метафизике. Хипотеза може да претендује на статус 

научног закона само ако је оповргљива. Ово конкретно значи да се нека теорија 

мора формулисати тако да можемо направити разлику између врсте догађаја 

или појава који јој иду у прилог као позитивно сведочанство, и оних који њену 

истинитост доводе у питање. Теорије које нису оповргљиве Попер је назвао 

квазитеоријама. Пример квазитеорије према Поперовом схватању јесте Фројдова 

психоанализа и Марксов историјски материјализам. 

Из Поперовог схватања природе научне методе следи да су сви научни закони 

привремени и да је наука отворен систем. „Моје схватање ће сигурно одбацити 

сви они који као завршетак и циљ науке виде један систем апсолутно сигурних, 

неопозиво истинитих исказа”, закључио је Попер. 



247

ЧАРЛС САНДЕРС ПЕРС 

Прагматизам 

„Лоше закључивање је могуће исто колико 

и добро. Овим открићем је прагматичка логика 

задужила свет”, тврдио је Перс. Овај амерички 

филозоф је рођен 1839. године у Масачусетсу. 

Аутор је текстова у којима је утемељио прагматизам, 

међу којима је најважнији Како учинити 

наше идеје јасним. Што се његових књига 

тиче, током живота је објавио само једну – Фотометријска 

истраживања (1878). Остале су 

објављене постхумно. Поред филозофије бавио 

се математиком и психологијом. Умро је у 

Пенсилванији 1914. године. 

ЏОН ДЈУИ 

Џон Дјуи је био амерички филозоф, психолог 

и реформатор образовања. Рођен 1859. године у 

Вермонту, предавао је на Универзитету у Мичигену. 

Заједно са групом либералних интелектуалаца 

основао је Нову школу, слободни универзитет у 

Њујорку 1919. године. Најутицајнија дела Џона 

Дјуија су Логика – теорија истраживања (1938), 

Демократија и васпитање (1916) и Како мислимо? 

(1910). Дјуи је умро у Њујорку 1952. године. 

Прагматизам 

Филозофско учење коме је битан учинак и 

ефикасност сазнања. 

Инструментализам 

Варијанта прагматизма која процену 

вредности неког сазнања заснива на његовој 

применљивости и корисности. 

Прагматизам је филозофски правац чије присталице 

инсистирају на учинку и ефикасности сазнања. 

Представници овога правца, за разлику од сцијентиста, 

не искључују метафизику из филозофског разматрања. 

Прагматизам је засновао амерички филозоф Чарлс 

Сандерс Перс. У максими прагматизма Перс наводи да 

је истинита она идеја коју ће прихватити највећи број 

стручњака за област којој идеја припада. Према томе, 

критеријум истине за Перса је – консензус стручњака. 

Консензус стручњака постиже се у комуникацији 

заједнице стручних истраживача. Међу новијим 

примерима примене овог Персовог критеријума јесте 

одлука заједнице истраживача (астронома) да се 

Плутону више не признаје статус планете. 

Све идеје су, према Персу, веровања у одређено 

стање ствари. Веровање има три особине: 

(1) Онај ко верује свестан је свог веровања. 

(2) Веровање смирује надражај изазван сумњом. 

(3) Веровање успоставља принцип нашег деловања, а 

самим тим и наше навике. 

Идеја мора да буде исказана тако да буде јасна. 

Проблем погрешних веровања настаје због нејасних 

идеја. Идеја се, према Персу, може учинити јасном ако 

онај ко је разјашњава сагледа све последице те идеје. 

Инструментализам 

Прагматизам Џона Дјуија има данас велики утицај 

на науку. Његова варијанта прагматизма назива се 

инструментализам. Према инструменталистичком 

схватању, сваку научну теорију треба посматрати као 

средство за развијање нових техника проучавања. Дјуи 

је зато сматрао да је критичко мишљење најзначајнији 

сегмент филозофије. Према његовој дефиницији 

критичко мишљење је „активно, истрајно и пажљиво 

разматрање веровања или претпостављених знања, на 

основу аргумената који их подупиру и даљих закључака 

који из њих следе”. 

Посебну пажњу Дјуи је посветио примени 

филозофије у васпитању. Сматрао је да се васпитањем 

људска заједница духовно репродукује. Ако би изостало 

васпитање на само неколико година, човек би се вратио 

у стање варварства. Васпитање према Дјуију треба да 



248

буде демократско и да подстиче критичко мишљење. У 

својој књизи Како мислимо? заступао је идеју да се критичко 

мишљење не развија спонтано, већ га је неопходно 

подстицати и вежбати. Неки родитељи и наставници 

спонтано подстичу мишљење деце, док други то не раде. 

Потребно је реформисати традиционално васпитање и 

успоставити као систем развијање критичког мишљења. 

Ову своју замисао спровео је иновативним методом 

образовања који је назвао радионица (енг. workshop). 

Овакав систем рада на часу вероватно ти је познат, ако га 

неки од твојих наставника примењују. Дјуи је сматрао да 

учионица треба да буде заједница истраживача у којој ће 

ученици уз помоћ наставника међусобном комуникацијом 

решавати одређене филозофске проблеме. Овакав начин 

рада за Дјуија није имитација филозофије, већ је право 

филозофирање. „Васпитање није имитација живота, оно је 

живот”, тврдио је. 

Комуникативно деловање 

Присталице критичке теорије сматрале су да је 

наука XX века оријентисана инструменталистички. 

Овај инструментализам они нису посматрали 

неутрално, са дистанце, већ критички. Сматрали су 

да инструментализација знања угрожава положај 

човека у друштву, а то угрожавање манифестује се 

тако што појединац постаје безначајан и немоћан 

елемент друштва. За разлику од Дјуија, према чијем 

је схватању инструментализација најзначајнија сврха 

сазнања, присталице критичке теорије сматрају да се 

инструментализација мора прихватати опрезно и 

критички. 

Јирген Хабермас, тренутно најцитиранији живи 

филозоф, сматра да постоје три сфере инструменталног 

деловања: наука, техника и економија. Према његовом 

схватању, насупрот инструменталног деловања у науци 

стоји комуникација између истраживача, коју назива комуникативним 

деловањем или комуникативном акцијом. Инструментално деловање засновано 

је на логичким фигурама закључивања. Овакво, формалнологичко закључивање, 

омогућава налажење решења и примену решења, дакле инструментализацију. 

Оно, међутим, не омогућава дијалог. „У фигурама закључка може се мислити, али 

се не може водити дијалог. За расправу закључивањем могу добити аргументе, али 

закључци не могу аргументовати с оним ко ми стоји насупрот”. Комуникативно 

деловање је значајно првенствено због тога што омогућава истраживачу да 

размишља о свом приступу истраживању помоћу комуникације са другим 

ФИЛОЗОФИЈА СА ДЕЦОМ 

Оскар Бренифје води радионицу са децом 

Идеје о васпитању Џона Дјуија данас 

се практикују кроз посебну врсту радионица 

које се зову „филозофија са децом”. 

Овај приступ васпитању утемељио 

је и применио амерички наставник филозофије 

Метју Липман шездесетих година 

XX века. У оваквим радионицама деца се 

подстичу да дају једноставне аргументе, 

слушају аргументе друге деце, граде своје 

идеје на идејама својих вршњака. Заправо, 

овде је Персова заједница истраживача 

примењена на групу деце. „Филозофија са 

децом” је данас распрострањен и популаран 

начин развијања критичког мишљења 

код деце, а користи се и као методички 

приступ у свим наставним предметима. 

Најпознатији савремени практичари филозофије 

са децом су Оскар Бре нифје, 

Кетрин Мекол, Питер Ворли, Волтер 

Омар Коен и Филип Кам. 



249

истраживачима. Тако истраживач може да промишља о ономе шта ради, зашто 

ради оно што ради. Овакво промишљање Хабермас назива саморефлексијом. 

Саморефлексија јесте критичко разматрање сопственог мњења, веровања, 

мишљења и деловања, а комуникативно деловање је подстиче. Зато Хабермас, као 

следбеник критичке теорије, сматра да је комуникативно деловање алтернатива 

чистој инструментализацији знања у науци, економији и техници. 

ЈИРГЕН ХАБЕРМАС 

Јирген Хабермас је немачки филозоф рођен 1929. године. Филозофски се 

развијао под снажним утицајем критичке теорије друштва и америчког прагматизма. 

Његов филозофски приступ заснован је на рационалности, друштвеној 

критици и демократији. Хабермас стално продукује одговоре на актуелна филозофска 

и друштвена питања. Један је од утемељивача идеје Европске уније. 

Недавно је објавио књигу О европском уставу. Његова најпознатија дела су: Теорија 

и пракса (1963), Филозофски дискурс модерне (1985), Постметафизичко мишљење 

(1988) и Између натурализма и религије: филозофски есеји (2008). До 1993. 

године био је директор Института за друштвена истраживања у Франкфурту. 

Гостујући је предавач на неколико универзитета у Европи и САД. 


1. У чему је разлика између умереног и радикалног сцијентизма? 

2. Објасни основне особине савременог позитивизма. Да ли постоји разлика између савременог и 

Контовог позитивизма? Ако постоји, објасни је. 

3. Упореди прагматизам и позитивизам. 



1. Да ли је „Тјурингов тест” довољан да бисмо изједначили људску и вештачку интелигенцију? 

2. Шта мислиш о захтеву радикалног сцијентизма? Аргументуј одговор. 

3. Ако имаш прилике да разговараш са децом, покушај да их подстакнеш да критички мисле. Постави 

им неко филозофско питање и тражи да ти дају аргументе за свој одговор. Ако ти дете постави неко 

питање, на пример: „Шта покреће аутомобил?”, одговори му питањем: „Шта ти мислиш о томе?”. 

Слушај пажљиво његове одговоре и аргументе и покушај да нађеш противаргументе. 

6. Прочитај текст Вођин четврти колачић, и одговори на питања: 

1) Које полазне хипотезе су имали истраживачи из текста? 

2) На који начин су прикупљали податке? Да ли је начин прикупљања података коректан? Ако 

мислиш да није, објасни зашто. 

3) Упореди поступак истраживања са Поперовом хипотетичко-дедуктивном методом. 

4) У којој мери је задовољен принцип верификације? Шта су од наведених идеја чињенице, а шта 

спекулација? 

5) Са којом намером је овакво истраживање спроведено? 

6) Шта ти мислиш о овом истраживању? 


250

ВОЂИН ЧЕТВРТИ КОЛАЧИЋ 

Зашто се двојица истраживача труде да докажу да је нетачна реченица из америчке Декларације о независности 

„да су сви људи створени једнаки”? 

Лондон – Политичарима и новинама више не верујемо, банкари су лопови, полицајци подмитљиви, тајкуни 

себични, интелектуалци маргинализовани, уметници умиру од глади, а традиционални систем вредности 

се разбио у парампарчад. 

Ко ће народ да изведе из беде и покаже му „прави пут” у будућност? Ко други него Вођа, Фирер, Дуче или, 

на већ одомаћеном енглеском, Лидер. Преостаје само да нађемо неког „правог”, да се опет не насанкамо као 

код оног, знате на кога мислимо, „бившег” газде. 

Из Америке стиже вест да су истраживачи на Берклију спровели занимљив експеримент. На Одељењу за 

психологију посматрали су неколико група добровољних „заморчића”, сваку сачињену од по три студента 

истог пола, како се хватају у коштац с компликованим проблемима моралне природе. Претходно су, потпуно 

произвољно и без икаквог вредносног суда, у свакој групи прогласили једног члана за вођу. После тачно пола 

сата, у сваку од просторија где су студенти мудровали, ушао је истраживач и ставио на сто тањир са четири 

колачића. 

Прво је све троје узело по један, а онда се, и то с невероватним степеном понављања, догодило следеће: 

особа која је пола сата раније именована за вођу, узела је за себе четврти колачић. Никога није питала, нити понудила 

да подели, самозадовољно мљацкајући у тишини све док од колачића нису остале само мрве на оделу. 

Британски часопис за теоретску биологију објавио је рад Робина Данбара са Оксфордског универзитета и 

Томаса Дејвид-Барета с Биркбек колеџа у Лондону о хијерархијама у људским заједницама. 

У најгрубљим цртама, труде се да докажу да је прва реченица из другог пасуса америчке Декларације о 

независности нетачна. Реч је о чувеној реченици Томаса Џеферсона: „Ми сматрамо ове истине очигледним: 

да су сви људи створени једнаки...” 

Данбар и Дејвид-Барет кажу да нисмо и да је то чак природни закон који функционише за добробит 

друштвених група и људске заједнице. Прича опет долази до Вође, кога они називају „Big Man”, Велики човек. 

Хијерархија постаје врло „стрма” уколико је његов ауторитет већи. Чланови заједнице који су му блиски су 

пропорционално важнији од осталих. Чак и они који кажу: „Ишао сам у школу с Вођом”, могу тренутно да 

стекну привилеговани положај. 

Хијерархија помаже да се важне одлуке брзо доносе и лако спроводе. Вођина супериорност поједностављује 

решавање дневних проблема за чланове заједнице. Не морају да губе време и питају све остале чланове 

где да нађу храну или водоинсталатера, на пример. 

Ако Вођа зна одговор, и група ће лакше донети исправну заједничку одлуку. С друге стране, ако се утврди 

да он гаји илузије по питању где наћи издашну испашу, доношење заједничке одлуке се драстично успорава. 

Звучи познато. 

Из америчке перспективе, прича о четвртом колачићу је прича о дубоком веровању у идеју базичне једнакости 

и позитивном опортунизму, боље рећи пукој срећи која одлучује о томе „ко је гори, а ко доли”. 

Сви почињемо једнаки, а онда срећом или несрећом, неко постане роб, а неко робовласник. Случајни Вођа 

који поједе четврти колачић само оверава негде раније донету одлуку богиње среће. 

Нема никакве хипокризије у томе да је Џеферсон, аутор Декларације о независности, био робовласник. 

Сали Хемингс, по многима љубав његовог живота, с којом је врло вероватно имао и децу, била је црна робиња 

с његовог имања, коју је добио „у мираз” када се оженио својом белом женом. 



251

Аутор Би-Би-Сијевог текста Нисмо сви створени једнаки, који није доступан у Британији већ само на интернационалној 

верзији сајта, почиње своју анализу Данбаровог и Дејвид-Баретовог истраживања управо 

благим подсмехом идеологу америчке независности и његовој „утопијској тези”. Насупрот њој, теза о урођеној 

неједнакости и хијерархичности као природном закону, чини се да негде, глобално гледано, одговара британском 

схватању универзума. 

Миодраг Ћертић 

Дневни лист Политика, 23. јули 2012. године 

7. Направи постер или „Пауер поинт” презентацију истраживања описаних у тексту Вођин 

четврти колачић. Обавезно тим путем изложи и своје мишљење о овом истраживању. 


… да проучавају однос савремене филозофије према научном знању 


1. Џон Дјуи, Логика – теорија истраживања, Нолит, Београд, 1962. 

2. Карл Попер, Логика научног открића, Нолит, Београд, 1973. 

3. Лешек Колаковски, Филозофија позитивизма, Просвета, Београд, 1972. 

Погледај: 

Епизоду Мишљење (Thinking) Би-Би-Сијеве серије Хоризонт. Епизода је емитована 1988. године. 



252

Језичка и логичка анализа у савременој филозофији 

→ Има ли смисла говорити о стварима које не постоје у стварности? 

→ Опиши арому кафе. Ако не иде, реци зашто не можеш да је опишеш. 

→ Може ли се мислити, а да се не говори? Замисли људе који би могли да мисле само наглас. 

→ Шта је то по чему знаш да си разумео неку реч? 

Умерени сцијентисти су сматрали да је задатак филозофије 

анализа научних појмова, исказа и метода. Овај задатак 

покренуо је такозвани аналитички или језичко-аналитички 

манир филозофирања, који се обично везује за филозофију 

енглеског говорног подручја. То је управо она традиција која 

је заснована на филозофијама Франсиса Бејкона и Џона Лока, 

која се понекад назива „острвска филозофија”. Већ је речено да 

се овде не ради о географском пореклу филозофа. Велики број 

филозофа аналитичке оријентације потиче из континенталног 

дела Европе. 

Размисли за тренутак о овој подели на острво и 

континент. Ако је острво копно окружено морем или океаном, 

онда је Европа заједно са Азијом једно огромно острво. Ово 

„острво” географи често називају Евроазијом. Погледај сада 

следећи исказ: „Евроазија је острво које обухвата Европу 

и Азију”. Да ли „Евроазија” значи исто што и „острво које 

обухвата Европу и Азију”? Да ли је наведени исказ исти као 

исказ „Евроазија јесте Евроазија”? 

Конотативно и денотативно значење 

Овакви и слични појмови захтевају анализу. Један од 

утемељивача аналитичке филозофије, Готлоб Фреге, тврдио 

је да се о значењу једног појма може говорити у два смисла: 

конотативном и денотативном. Конотативно значење или 

конотација се односи на смисао (садржај) одређеног појма 

– могућност његовог разумевања или превођења термина 

којим је означен појам на неки страни језик. Денотативно 

значење или денотација појма се односи на постојање 

објекта у стварности који одговара одређеном појму. 

Појам који има конотацију може да буде без денотације. 

Појмови „црвена аждаја” или „највећи природни број” имају 

конотативно значење, али не постоји ништа у стварности што 

би одговарало тим појмовима. Фреге би рекао да ови појмови 

немају денотацију. Појам „Евроазија” има и конотацију и 

денотацију – може се разумети, a и постоји објект у стварности 

који одговара овом појму. Дакле, када се каже: „Евроазија 

ГОТЛОБ ФРЕГЕ 

Немачки математичар и филозоф 

математике, Фридрих Лудвиг Готлоб 

Фреге, рођен је у малом граду Визмару 

1848. године. Радио је на Одсеку за 

математику Универзитета у Јени. Рачун 

логичких судова, квантификатори, 

варијабле и истинитосне функције су 

његова значајна открића. Квантификатори 

са којима се срећеш у математици 

су Фрегеова баштина. То су она „наопако 

написана слова А и Е”. Универзални 

квантификатор се обележава са „x” и 

чита се „за свако х”, а егзистенцијални се 

обележава ознаком „x” и чита се „постоји 

неко х”. Фреге је умро 1925. године. 

Конотативно значење 

Скуп карактеристика које одређују 

предмет појма (појмовни садржај). 

Конотативно значење се, дакле, односи 

на садржај појма. 

Денотативно значење 

Скуп објеката у стварности (макар и 

са једним чланом) на који се односи 

(денотира) садржај (конотација) 

одређеног појма. Денотативно значење 

се односи на обим појма. 



253

БЕРТРАНД РАСЕЛ 

Британски математичар, филозоф, хуманиста 

и друштвени критичар, Бертранд 

Артур Вилијам Расел, рођен је 1872. године. 

Један је од оснивача аналитичке филозофије. 

Критиковао је све облике тоталитаризма, 

посебно Хитлеров и Стаљинов, 

али и војне интервенције САД у Вијетнаму. 

Био је ухапшен и осуђен због учешћа 

у грађанским протестима. Преживео је 

авионску несрећу. Године 1950. добио је 

Нобелову награду за текстове у којима 

се залагао за хуманистичке идеале. Међу 

многим делима најпознатија су: Проблеми 

филозофије (1912), Принципи математике 

(1903), Зашто нисам хришћанин (1957) 

и Филозофија логичког атомизма (1918). 


Супсистенција 

Назив за постојање одређеног појма 

само као објекта мишљења без 

денотативног значења. 

Коначне дескрипције 

Опис претпостављеног објекта као 

једног јединог (јединственог) носиоца 

одређеног својства, на пример: „први 

човек на Месецу”, „главни град Србије”, 

„најмањи природни број” итд. 

Бесконачне дескрипције 

Израз који говори о једној ствари неке 

врсте без импликације да се ради о само 

једној, одређеној ствари дате врсте – 

„човек”, „енглески краљ”, „природни 

број” итд. 

јесте острво које обухвата Европу и Азију”, речено је више 

него исказом: „Евроазија јесте Евроазија”. Први исказ везује 

конотативно за денотативно значење, док је други прости 

идентитет. Везивање конотативног за денотативно значење 

аналитичким исказом није могуће код појмова који немају 

денотативно значење. Исказом „Црвена аждаја јесте 

аждаја која је црвена” не повезује се конотативно значење 

појма „црвена аждаја” са денотативним, зато што аждаје у 

стварности не постоје – ни црвене нити неке друге боје. Тако 

појам „црвена аждаја” нема денотативно значење. 

Фреге је овом поделом, као и развијањем елемената 

предикативне логике, подстакао истраживање засновано на 

симболичкој логици. 

Теорија дескрипција 

Подела на конотативно и денотативно значење покренула 

је проблем смисла исказа о појмовима који имају само 

конотативно значење. Имају ли ови искази икаквог смисла? 

Најпопуларнији пример на коме су аналитички филозофи 

разматрали ове исказе гласи: „Садашњи француски краљ 

је ћелав”. Аустријски психолог Алексиус фон Мајнонг 

сматрао је да објекти мишљења могу да буди и ствари 

без денотативног значења. Према томе, појам „садашњи 

француски краљ” има одређени смисао и може бити предмет 

мишљења иако не постоји садашњи краљ Француске. За 

овакве појмове који нису противречни, али им не одговара 

ниједан објект у стварности, Мајнонг је говорио да 

супсистирају. Појмови који нити постоје, нити супсистирају 

– противречни појмови, јесу појмови као што је „округли 

квадрат”. 

Према схватању енглеског филозофa Бертранда Расела 

оваквом Мајнонговом разматрању недостаје смисао за 

стварност. У својој чувеној расправи О денотацији из 1905. 

године, Расел развија теорију дескрипција. Дескрипције или 

описи су објашњења значења одређеног појма. Дескрипције 

могу бити одређене (коначне) и неодређене (бесконачне). 

Одређене дескрипције за своје денотативно значење имају 

један тачно одређени објект. Према томе, оне одвајају тачно 

један објект о коме говоре. „Садашњи француски краљ је 

ћелав” значи исто што и „Постоји бар једна особа и највише 

једна особа мушког пола која је данас монарх Француске и 

ко год да је та особа, ћелава је”. Како први део исказа није 

тачан, односно нема референтно значење, исказ „Садашњи 

француски краљ је ћелав” је неистинит. 



254

Идеални језик и логички атомизам 

Раселова теорија дескрипција и учење о идеалном 

језику појавила се у исто време када и идеје једног од 

најутицајнијих филозофа XX века. Лудвиг Витгенштајн 

је у својој краткој расправи Логичко-филозофски 

трактат (Tractatus Logico-Philosophicus) из 1921. 

године утемељио идеје језичког позитивизма. Према 

Витгенштајновом схватању сви филозофски проблеми 

су заправо језички проблеми. Исказ има смисла само 

ако се састоји од искуствено проверљивих термина 

повезаних логичким операторима: „и”, „или”, „следи” и 

тако даље. Заједно са Бертрандом Раселом, Витгенштајн је 

заступао идеју логичког атомизма. Идеја овог учења јесте 

да исказ треба анализирати све до најједноставнијих 

логичких елемената који имају значење, то јест до тзв. 

атома значења. 

Језички позитивизам 

Витгенштајн сматра да постоје две врсте одлика света: 

ствари и чињенице. Чињенице су везе међу стварима. 

Ствари су у језику означене именима. Имена имају 

значење, али немају смисао. Под значењем Витгенштајн 

мисли на денотативно значење, док се смисао односи на 

конотативно значење. „Име значи предмет. Предмет је 

његово значење”, каже Витгенштајн. Имена морају бити 

називи ствари које постоје у стварности, а и ставови да 

јасно одреде везу између чињеница. Веза између имена 

јесте став. Став изражава стање ствари у свету. Став је, 

према Витгенштајновом схватању, слика стварности. 

Према томе, свет је приказан преко логичких ставова 

који су скелет света. „Кaд свeт нe би имao супстaнциjу, 

oндa би одговор на питање – ‚дa ли нeки стaв имa смислa’ 

зaвисиo oд тoгa дa ли je нeки други стaв истинит”, каже 

Витгенштајн. Према томе, сваки став мора да се односи 

на супстанцијалност света, које није ништа друго 

него чињеница. „Свe штo сe уoпштe мoжe мислити, 

мoжe сe мислити jaснo. Свe штo сe мoжe изрeћи, мoжe 

сe изрeћи jaснo”, каже Витгенштајн. Језик приказује 

читаву стварност, али не може да прикаже своју везу 

са стварношћу. „Границе мог језика су границе мог 

света”, каже Витгенштајн. Према томе, језик не може да 

прикаже логичку форму, логичка форма је неизрецива. 

У Трактату Витгенштајн наступа са изразито 

ЛУДВИГ ВИТГЕНШТАЈН 

Лудвиг Витгенштајн је рођен у богатој 

бечкој породици 1889. године. Рано се заинтересовао 

за природне науке и технику, 

посебно су га фасцинирале „машине за летење”. 

Желео је да их конструише, а за такав 

подухват му је било потребно знање математике. 

Фреге му је предложио да студира 

код Расела у Кембриџу. Раселу се обратио 

речима: „Реците ми да ли сам тотални идиот 

или не – ако јесам, постаћу авијатичар, ако 

нисам, постаћу филозоф”. Витгенштајн се 

одрекао породичног наслеђа и живео је веома 

скромно. Шест година је предавао у основним 

школама у Доњој Аустрији. Повремено 

се сусретао са припадницима Бечког 

круга који су били под јаким утицајем њеоговог 

Трактата. Од 1929. године предавао 

је на Кембриџу. Није оклевао да уђе у филозофске 

дебате, зато што је „филозоф који не 

улази у расправу као боксер који никада није 

ушао у ринг”. Охрабривао је саговорнике да 

износе своје идеје чак иако делују чудно. „Да 

људи понекад не раде блесаве ствари, ништа 

мудро никада не би било урађено”, тврдио је. 

Умро је 1951. године. Његове последње речи 

биле су: „Имао сам добар живот”. 

Идеални језик 

Хипотетички језик направљен по угледу 

на симболички језик математике, у коме 

сваком симболу одговара само једна, 

искуствено проверљива ствар. 

Језички позитивизам 

Схватање према коме сви филозофски 

проблеми имају порекло у језику, односно сви 

филозофски проблеми су настали употребом 

бесмислених исказа. 



255

РУДОЛФ КАРНАП 

Рудолф Карнап 

је био немачки филозоф, 

члан Бечког 

круга. Рођен је 1891. 

године. Предавао је 

у Прагу, а 1935. године 

је емигрирао 

у Чикаго бежећи од 

нациста. Од 1952. до 

1961. године радио је 

у Лос Анђелесу. Позната 

дела су му Псеудопроблеми у филозофији 

(1928) и Логичка синтакса језика (1934). Карнап 

је читавог живота био непријатељ метафизике. 

Тежио је јасном и прецизном исказу. Умро је 

1970. године у Калифорнији. 

антиметафизичке позиције, тврдећи да метафизички 

искази немају смисао. Ово, наравно, важи и за 

Витгенштајнове ставове о логици. Ставови о логици су 

аналитички ставови. Овакви ставови немају никакав 

емпиријски садржај, те су за Витгенштајна они 

таутологије, а као таутологије потпуно су бесмислени. 

Витгенштајн је сматрао да они који схвате његове 

ставове о логици уочавају њихову бесмисленост и 

одбацују их. Витгенштајн их упоређује са лествама 

којима се пење на жељену висину, после чега су лестве 

непотребне. „Mojи стaвoви рaсвeтљaвajу тимe, штo их 

oнaj кo мe рaзумe нa крajу признaje кao бeсмислeнe, 

кaдa сe крoз њих, пo њимa, прeкo њих пoпeo. (Oн мoрa 

тaкoрeћи oдбaцити лeствe пoштo сe пo њимa пoпeo.)” 

Према томе, говор о логичким ставовима служи као 

средство којим ће се схватити бесмисао тог средства, 

говора о логичким ставовима. Они који ово схвате 

прихватају неизрецивост логичких правила. „О чему 

се не може говорити, о томе се мора ћутати”, каже 

Витгенштајн. 



Логичка анализа 

Свођење искуствено непроверљивих исказа на 

искуствено проверљиве исказе. 

Логички позитивизам 

Схватање према коме је логичка анализа једини 

задатак филозофије. 

Логички позитивизам и логичка анализа 

Овакво Витгенштајново и Раселово виђење језика и стварности било је са 

одушевљењем прихваћено од стране већине интелектуалаца Бечког круга. Рудолф 

Карнап је, на пример, имајући у виду Витгенштајнове идеје означио проучавање 

синтаксе логичких исказа као једини задатак филозофије. Логички искази имају 

смисао само ако су проверљиви директно или индиректно. Директна провера 

заснована је на већ објашњеној редукционистичкој поставци. Индиректна 

провера врши се преко логичке анализе. Логичка анализа јесте растављање 

директно непроверљивог става у систем директно проверљивих ставова. „Овај 

кључ је направљен од гвожђа” јесте исказ који наводи Карнап као исказ који треба 

проверити. Логичка анализа овог исказа изводи се преко следећих исказа: 

(1) Ако је неки гвоздени предмет стављен близу 

магнета, биће привучен. (закон физике) 

(2) Овај предмет је магнет. (раније проверено) 

(3) Кључ је стављен близу шипке. (проверава се 

посматрањем) 

(4) Шипка ће привући кључ. 

Присталице логичке анализе којом се директно 

непроверљиви искази своде на систем директно 

проверљивих зову се логички позитивисти. 

Вероватно успеваш из претходног текста да 

закључиш како се језичка и логичка анализа баве 

значењем одређених термина. Теорија дескрипција 

је покушај да се што јасније говори о одређеним 

256

појмовима, како би логичко извођење теоријских конструкција из искуства било 

што исправније, а тиме и наша објашњења стварности истинитија и ослобођена 

беспредметних расправа. 

„Одбрана здравог разума” 

Међутим, енглески филозоф Џорџ Едвард Мур 

уздрмао је филозофску јавност када је 1925. године објавио 

есеј Одбрана здравог разума. У овом есеју Мур је заступао 

тврдњу да постоје ставови које зна са извесношћу на 

основу здравог разума. Ове ставове назвао је труизмима 

(од енглеске речи true – истина). У есеју је направио читав 

низ труизама. Ево неких примера: 

„Постоји у садашњости живо људско тело, које је моје 

тело. Ово тело је било рођено у прошлости и наставило 

је да постоји, иако са неким променама, до сада. [...] 

Постоји много тродимензионалних ствари на различитим 

одстојањима од мог тела. [...] Међу тим стварима постоји 

велики број људских тела. [...]” 

Из ових појединачних труизама Мур изводи општије 

труизме према којима постоји још људи око њега који знају да 

имају тела, такође знају да су једном рођени, да постоје ствари 

изван њих итд. Био је уверен да ће увек, када се филозофска 

доктрина сукоби са здравим разумом, пре филозофско 

извођење поћи погрешним путем, него здрав разум. 

Употреба језика, према Муру, треба да буде 

свакодневна, уобичајена употреба језика. Према 

томе, појмови треба да буду засновани на њиховом 

здраворазумском схватању. Овде Мур мисли на следећи 

проблем. На питање: „Да ли је истина да живите у Србији?”, 

већина аналитичких филозофа би одговарала да то зависи 

од тога шта се мисли под појмовима „истина”, „јесте” 

и „живети”. Мур овакву анализу назива измотавањем, 

тврдећи да се на основу здравог разума зна на шта се у 

наведеном питању мисли. Због оваквог става према језику, 

назван је „филозофом обичног језика”. 

Језичке игре 

Муров предлог да се значење речи уместо у идеалном језику потражи у 

обичном, био је један од узрока преокрета у Витгенштајновој филозофији 

језика. У Трактату је тврдио да су искази о значењу исказа бесмислени, те их 

треба одбацити. Међутим, 1933. године у Кембриџу одржао је низ предавања 

о значењу речи. Текст ових предавања је откуцан на писаћој машини у три 

примерка и Витгенштајн га је уступао само најближим сарадницима. Ови су 

правили своје копије, тако да је текст почео да кружи под називом Плава књига. 

Ова књига је објављена, као и већина његових текстова, после Витгенштајнове 

ЏОРЏ ЕДВАРД МУР 

Џорџ Едвард Мур, један од оснивача 

аналитичке филозофије, рођен је у Енглеској 

1873. године. Образовао се на Тринити 

колеџу у Кембриџу. На Кембриџу је 

касније предавао и био је уредник часописа 

Мисао (Mind). Ширу славу је стекао делом 

Принципи етике (1903). Умро је 1958. године. 

Сматра се, уз Витгенштајна, једним од 

најутицајнијих филозофа аналитичке традиције. 

Труизми 

Ставови које сваки појединац зна са 

извесношћу на основу здравог разума. 



257

смрти. Плава књига почиње питањем: „Шта је значење речи?”. Овом питању 

Витгенштајн приступа тако што га продубљује испитивањем појма „значење”. 

Шта је то што онај ко пита о значењу неке речи очекује да добије као објашњење? 

Дефиниција и дескрипција нису довољна објашњења значења речи, зато што 

се базирају на њиховој неприродној употреби. Речи треба свести на њихову 

свакодневну употребу, те њихово значење разумети из свакодневне употребе. 

„Сваки знак сам по себи чини се да је мртав. Шта га оживљава? – Он живи у 

употреби. Има ли он живог даха у себи? – Или је употреба његов дах?” Ово 

може да те подсети на Мурово схватање „обичног језика”. Веза између Мурових 

и Витгенштајнових идеја је очигледна и условљена је плодном заједничком 

сарадњом. Ипак, Витгенштајн сматра да Мур не користи речи на свакодневан 

начин. Када у свакодневном говору неко тврди да нешто зна, то говори ономе 

ко не зна. Када однесеш мобилни телефон на поправку, било би врло чудно да 

сервисеру кажеш: „Ово је мобилни телефон”, зато што он то зна. С друге стране, 

природно је да му кажеш која је функција телефона отказала – то сервисер не зна 

и та информација му је потребна. Према томе, у опису труизама, Мур користи реч 

„знати” на начин који није свакодневан. Дакле, базирање значења речи на општим 

труизмима није прихватљиво. Како онда открити свакодневну употребу речи? 

Исте речи се, сматра Витгенштајн, користе на различите начине, у зависности од 

тога ко их користи и у којој ситуацији. Значење речи се може разумети само из 

њихових различитих свакодневних употреба. Ове употребе речи у одређеним 

околностима Витгнштајн је називао језичким играма. Термин „игра” је 

употребљен из два разлога. Прво, говорити један језик, сматра Витгенштајн, значи 

живети у том језику, учествовати у комуникацији на том језику. Исто тако игра се 

доживљава само када се у њој учествује. Друго, свака игра има правила, као што и 

језик има правила. Годину дана после Плаве књиге појавила се Смеђа књига, у којој 

се појављује сијасет језичких игара. Филозоф, према Витгенштајновом схватању, 

треба да уочава и описује различите језичке игре, без објашњавања. „Слушај, 

немој да мислиш”, максима је Витгенштајнове позне филозофије. Праћењем, 

контемплацијом великог броја језичких игара, долази се до значења речи. 




1. Објасни конотативно и денотативно значење. 

2. У чему је разлика између постојања и супсистенције? 

3. Који проблем је и како требало да реши теорија дескрипција? 

4. Објасни својим речима идеје језичког позитивизма. 

5. Шта су труизми? 

6. У чему је разлика између Муровог и Витгенштајновог схватања обичног језика? У чему су 

сличности? 

7. Претпостави да је девојка младићу рекла да га воли. Како он то може да провери помоћу идеја 

логичког позитивизма? Шта мислиш, како би се то могло протумачити Муровом филозофијом 

обичног разума и Витгенштајновим учењем о језичким играма? 

258


1. Кинески мислилац Конфучије тврдио је да би се људи лакше споразумевали ако би ствари назвали 

правим именима. Шта мислиш – како се може просудити да ли су употребљена права имена? 

Направи неку листу критеријума. Упореди своје идеје са идејама филозофа из овог поглавља. 

2. Слушај разговор људи у разним ситуацијама: у продавници, на пијаци, на часу, током игре итд. 

Забележи бар једну језичку игру која одређује на нов начин или чак потпуно мења значења речи 

која су ти позната из других контекста (игара). 

3. Шта мислиш о Муровој тврдњи по којој је вероватније да ће увек, када филозофска доктрина ступи 

у сукоб са здравим разумом, пре филозофско извођење поћи погрешним путем, него здрав разум? 

Изложи аргументе. 

4. Размотри следећи Витгенштајнов цитат: „Љубав није осећање. Љубав се проверава, бол не. Не каже 

се: ,То није истински бол, иначе он не би тако брзо прошао’ ”. Пронађи аргументе у прилог и против 

Витгенштајновог становишта. Шта ти мислиш – да ли је Витгенштајн овде у праву? 




1. Лудвиг Витгенштајн, Tractatus Logico-Philosophicus, Веселин Маслеша, Сарајево, 1987. 

2. Лудвиг Витгенштајн, Филозофска истраживања, Нолит, Београд, 1980. 

3. Лудвиг Витгенштајн, Опаске о бојама, Федон, Београд, 2008. 

4. Рудолф Карнап, Филозофија и логичка синтакса, Јасен, Никшић, 1999. 

5. Ејврум Строл, Аналитичка филозофија у двадесетом веку, Дерета, Београд, 2005. 

6. Бертранд Расел, Истраживање значења и истине, Откровење, Београд, 2008. 


1. Витгенштајн (Wittgenstein), режија Дерек Џарман, Велика Британија, 1993. 

2. Море вере: Витгенштајн (Sea of Faith: Wittgenstein), Би-Би-Си, режија Дон Капит, Велика Британија, 

1984. (http://www.youtube.com/watch?v=1LNTsle7UtM) 

3. 71 фрагмент хронологије једне шансе (71 Fragmente einer Chronologie des Zufalls), режија Михел 

Ханеке, Аустрија/Немачка, 1994. 

4. Малина (Malina), режија Вернер Шретер, Аустрија/Немачка, 1991. 



259

Специфичност филозофских метода – 

феноменологија и херменеутика 

→ Када читаш књижевни или филозофски текст, на шта обраћаш пажњу? 

→ Да ли читаш биографије аутора текстова? Зашто? 

→ Има ли смисла питање: „Шта је писац хтео да каже?” Како можеш да провериш 

одговор на то питање? 

→ Да ли ти се некада догодило да почнеш да пишеш текст са једном намером, а када га 

завршиш да текст има сасвим други смисао? Шта се догодило? 

ЕДМУНД ХУСЕРЛ 

Едмунд Густав Албрехт Хусерл је немачки филозоф 

и математичар јеврејског порекла. Рођен 

је 1859. године. Студије математике је завршио у 

Бечу, да би касније наставио да проучава филозофију. 

Феноменолошком методом је током своје 

каријере професора у Фрајбургу утицао на многе 

значајне савремене филозофе, међу којима су 

најпознатији Роман Ингарден, Мартин Хајдегер 

и Жан Пол Сартр. Најважнија Хусерлова дела су 

Идеје за чисту феноменологију и феноменолошку 

филозофију (1913), Картезијанске медитације 

(1929) и Криза европских наука и трансцендентална 

феноменологија (1936). Први део ове последње 

књиге (одељци од 1 до 27) први пут је 

објављен у Београду, у часопису Philosophia, током 

Хусерловог кратког боравка у нашем главном граду. 

Хусерл је умро 1938. године у Фрајбургу. 


Филозофска метода којом се истражују основни 

принципи сазнања њиховим свођењем на 

основне феномене свести. 

Интенционалност свести 

Схватање према коме свест никада није празна, 

већ има одређени конкретни садржај. 


Феноменолошки метод јесте један од облика 

истраживања трансценденталних услова сазнања. Овај 

метод развио је немачки математичар Едмунд Хусерл. 

Феноменологију је дефинисао као науку о суштини 

свести. Феноменологијом Хусерл покушава да утемељи 

филозофију као строгу науку. Када се проблеми 

филозофије поделе на проблеме специјализованих 

наука, они и даље опстају као проблеми. Зато је 

Хусерл сматрао да укидање филозофије и њена замена 

емпиријском науком, за коју су се залагали сцијентисти, 

није оправдана. С друге стране, филозофија друге 

половине XIX и почетка XX века била је вођена празним 

спекулацијама и ирационализмом. Феноменолошки 

метод се појављује као покушај да се превазиђу ове две 

крајности и да се филозофија утемељи као строга наука. 

Интенционалност свести 

Хусерл је своју филозофију засновао на идеји 

интенционалности свести. Овај необични израз, 

„интенционалност”, у Хусерловој феноменологији значи 

да је свака свест – свест о нечему. Увек када поседујеш 

неко знање, твоје знање је знање о нечему конкретном. 

Хусерлово истраживање почиње од конкретне свести 

и одређене особе са конкретним идејама. У складу 

са оваквим приступом, Хусерл захтева да свако за 

себе спроведе феноменолошко истраживање. Овакво 

истраживање је истраживање сопствене свести, 

самоспознаја. 

Неке од идеја које садржи свака свест су основне, 

идеје које су нужни садржаји свести. Овакве идеје 



260

Хусерл је називао преднаучним. Преднаучне идеје су 

изворни феномени сазнања, а на тим феноменима, 

као на специфичним сазнањима a priori, засновано 

је свако сазнање. Феноменолошко истраживање је 

одвајање изворних феномена сазнања од оних који 

то нису. Ово истраживање односи се увек на један 

конкретни феномен сазнања. 

ИНТЕНЦИОНАЛНА РЕЛАЦИЈА 

Природни и филозофски став 

Хусерл говори о два могућа става према 

сазнању: природном и филозофском. Природни 

став је свакидашњи став према сазнању, при 

коме се не размишља о начину на који се сазнаје. 

У природном сазнању oнaj кo сaзнaje усмeрeн je 

нa ствaри кoje сазнаје. Филозофски став према 

сазнању је промишљање начина на који се сазнаје. 

Позитивне науке утемељене су на природном ставу 

према сазнању. Научник посматра предмет свог 

истраживања, класификује га, увиђа сличности и 

разлике, узроке и последице. Филозоф истражује 

априорне услове таквог сазнања. Феноменологија 

је утемељена на филозофском ставу према сазнању, 

тј. феноменолог истражује начин на који настаје 

сазнање. 

Оваква подела сазнања није нова у филозофији. 

Сети се како су епистемологију заснивали Декарт, 

Кант и Фихте. Хусерл се и сам врло често позива 

на ову тројицу филозофа. Ипак, његов приступ 

се значајно разликује од приступа његових 

претходника. Декарт је усмерен на истраживање 

везе субјекта, као мисaоног бића, и објекта, као 

ствари која постоји изван субјекта. Кант и Фихте 

истражују чисте форме априорног сазнања, дaклe 

aктивну улoгу субjeктa у кoнструкциjи прeдмeтa 

сaзнaњa. Сва тројица претпостављају неку логичку 

структуру свести. 

Гари Каспаров 

Интенционална релација се састоји из неколико 

чинилаца. Замисли особу која игра шах, Гарија 

Каспарова на пример. Он посматра фигуре 

распоређене на табли. Каспаров зна како се која 

фигура помера и правила игре, такође познаје и 

многобројне стратегије. Зна које потезе може да 

очекује од противника, шта ће се догодити када 

повуче потез – како ће на тај конкретни потез 

реаговати противник. Чиниоци интенционалне 

релације су: 1) једно одређено искуство, у овом 

случају искуство перцепције распореда фигура 

на шаховској табли; 2) објект искуства, у овом 

случају фигуре које се померају по прописаним 

правилима; 3) субјект искуства, особа која стиче 

искуство, у овом случају Гари Каспаров; 4) интенционални 

садржај, оно што би шахиста одговорио 

на основу интуиције када би га питали шта 

види: распоред фигура на табли; 5) предразумевање 

(преднаучни садржај или имплицитно искуство): 

правила игре, начини померања фигура, 

стратегије; 6) хоризонт очекивања (очекиваних 

могућности) везаних за објект који се сазнаје: могући 

потези противника; однос између деловања 

свести и објекта на који се деловање свести односи. 

Заправо овај чинилац обухвата однос првих 

шест чинилаца и објекта искуства. 

Феноменолошка редукција 

Феноменолошко истраживање врши се техником 

која се најчешће назива феноменолошка редукција 

или „стављање у заграде”. Управо овом техником 

врши се редукција (стављају се у заграде) сазнања 

Феноменолошка редукција 

Уздржавање од суђења о објективном постојању 

објеката и важењу емпиријских сазнања. 



261

која нису изворни феномени свести. Сврха редукције је да се препознају 

изворни феномени, односно да се ток свести одвоји од њеног објекта. 

Хусерл је знао да феноменолошка редукција подсећа на Декартову методичку 

скепсу, због чега је нагласио разлику између свог и Декартовог метода. 

Феноменолошком редукцијом се не доводе у сумњу сазнања која се стављају 

у заграде. Она се, једноставно, остављају по страни без просуђивања 

о њиховом важењу. Тако ће све позитивне науке остати у загради као 

чињенице, а о њиховој ваљаности се феноменолог неће изјашњавати. 

Исто важи и за свет који се опажа чулима. Како заиста изгледа спољашњи 

свет, да ли је посматран сан или јава, фатаморгана или халуцинација, није 

ствар о којој се треба изјашњавати у феноменолошкој редукцији. Наведене 

могућности (сан – јава, фатаморгана, халуцинација, реалност) нису изворни 

феномени свести, те ће бити стављене у заграде. Оно што остаје као изворни 

феномен свести јесте постојање света у коме живи онај ко истражује. Овај 

изворни феномен Хусерл је називао светом живота. 

Феноменологија поступа тако да сагледава и објашњава, одређује и 

разликује смисао изворних феномена. Ови феномени су чиста, интуитивна 

стања интенционалне свести. До ових стања се долази чистом интуицијом. 

Према томе, пре него што се проуче, на пример, физичке чињенице, треба 

проучити њихову суштину. Овај свет трансценденталних суштина Хусерл 

је називао ејдетским светом, а наука о њима је ејдетска наука (грч. eidos – 

облик, праслика). Према томе, полазећи од емпиријске датости до ејдетске 

науке, могу се разликовати три етапе: материјална, регионална и предметна 

суштина. Материјалне суштине су конкретни, чулно приступачни предмети 

(столови, столице, одела); регионалне су предмети културе (науке на 

пример); а предметна суштина је чиста логика. Ове ејдетске суштине имају 

свој темељ у изворним феноменима којима се бави феноменологија. 

Према Хусерловом схатању, филозофија може бити заснована као 

строга наука само као ејдетска наука, односно као наука о суштини 

свести. Ово значи да филозофија треба да ослободи свест од натурализма 

(природног става). Стављање у заграде натурализма врши се већ описаном 

феноменолошком редукцијом, за коју је Хусерл користио и Пиронов назив 

за уздржавање од суђења – epohé (ἐποχή). Науке које се баве емпиријским 

субјектом, као што је психологија, остају присутне као чињенице свести, 

али се о свести – о „Ја” не суди на основу емпиријске науке. Како онда 

проучавати свест? При било ком конкретном сазнању, рецимо опажању 

некога дрвета, феноменолог ће бити усмерен не на објект посматрања нити 

на оно што о објекту посматрања зна на основу одређене науке (ботанике у 

овом случају), нити на основу науке о себи (емпиријске психологије), већ ће 

овакве садржаје ставити у заграде. Он ће истражити шта се догађа у самом 

акту сазнавања (у овом случају опажања), а шта придолази из знања које 

није у чистом акту сазнавања. До чистог акта сазнавања долази се путем 

чисте интуиције, непосредно, отуда феноменолошка крилатица „к самим 

стварима”. 



262

Херменеутика 

Херменеутика као филозофска метода постаје актуелна у XIX веку. У раном 

хришћанству и средњем веку њена сврха је била апологетика и егзегеза (о томе 

је било речи у деловима уџбеника о раном хришћанству и средњовековној 

филозофији). Потреба за херменеутиком у савременој филозофији подстакнута је 

недостатком универзалне методе духовних наука. 

Шта је заправо херменеутика? Врати се за тренутак на текст Биће, мноштво 

и кретање у поглављу о античкој филозофији. Засада знаш да је реч о методи 

тумачења текста. Шта је сврха тумачења текста? Општепознато питање које 

постављају наставници књижевности гласи: „Шта је писац хтео да каже?”. Данас 

се често на ово питање одговара доскочицом: „Писац је рекао шта је хтео”. Да ли је 

баш тако? 

Многи људи се жале да не могу да искажу оно што су заиста мислили. 

Понекада, када у разговору дође до свађе због неспоразума, саговорник има 

обичај да каже: „Нисам тако мислио”. Он тврди да је мислио једно, а изговорио 

нешто друго, или да саговорник није најбоље протумачио његове речи. Овде 

се можеш сетити Августиновог учења о „унутрашњем говору” који није верно 

артикулисан написаним или изговореним речима. 

Граматички и психолошки аспект 

Задатак херменеутике је схватан на различите начине. 

Кренимо од схватања Фридриха Шлајермахера, теолога 

чија се разматрања о тумачењу сматрају основом савремене 

херменеутике. Шлајермахер је сматрао да херменеутика има 

два задатка: граматички и психолошки. 

Граматички задатак херменеутике јесте разумевање 

текста као језичког феномена. Сваки текст је део, исечак 

из целине језика. Исечак из целине језика за Шлајермахера 

значи да је текст написан на једном језику превазишао 

индивидуалност аутора чињеницом да језик користи 

шира заједница по правилима синтаксе и према некој 

устаљеној пракси. Психолошки задатак херменеутике је 

реконструкција намере аутора. 

Размотри ове задатке на примеру Хераклитовог става: 

„Пси лају на оно што не разумеју.” 

Граматички аспект: Исказ повезује појмове „пси” и 

„оно што не разумеју”. Глагол „лајати”, који повезује појмове, 

показује однос (релацију) паса према непознатим особама 

или стварима. Исказ са граматичког аспекта показује једну 

уобичајену и општепознату ситуацију. 

Психолошки аспект: Хераклитов исказ је највероватније 

метафоричан. Описује однос незналица према стварима које 

ФРИДРИХ ШЛАЈЕРМАХЕР 

Фридрих Шлајермахер је немачки теолог 

и филозоф рођен 1768. године. Покушао је да 

помири просветитељство и протестантску 

теологију. Предавао је на универзитетима 

у Халеу и Берлину. Данас је познат по 

својим радовима из херменеутике, иако их 

је написао само неколико и малог обима. 

Најважнија међу њима је Херменеутика 

и критика са посебним освртом на „Нови 

завет”. Шлајермахер је умро у Берлину 




263

ВИЛХЕЛМ ДИЛТАЈ 

Дилтај је немачки историчар, социолог, 

психолог и филозоф-херменеутичар. Рођен је 

у Бибриху (део Визбадена) 1833. године. Инспирисан 

Шлајермахеровим радом, актуелизовао 

је херменеутику, у којој је видео адекватан 

метод духовних наука. Његов рад је утицао на 

филозофију која се бави смислом, вредношћу и 

сврхом човековог живота. Умро је 1911. године 

у Аустроугарској. 

им нису уобичајене. Уместо да призна сопствено незнање, 

незналица према стварима које не разуме показује агресију. 

Ова агресија исказана је кроз глагол „лајати”. Шта је узрок 

„лавежа”? Да ли Хераклит наглашава страх који незналица 

компензује агресијом, или се руга незналицама упоређујући 

их са псима? Можда све то заједно. 

Шлајермахер говори о две херменеутичке праксе: 

слободнијој и строжој. Према слободнијој пракси 

разумевање настаје спонтано, само треба пазити 

на могуће неспоразуме. Ова пракса се користи при 

свакодневном, природном разумевању и ослања се 

на интуицију. Научној херменеутици одговара строга 

пракса према којој се неспоразуми дешавају спонтано, 

тако да треба бити обазрив у сваком тренутку тумачења. 

Тумачење се, према Шлајермахеру, спроводи као јединство 

граматичких и психолошких аспеката тумачења. Прво 

текст треба разумети што верније, онако како га је разумео 

сам аутор, а онда и боље од аутора. Ова идеја се појављује 

у свим Шлајермахеровим херменеутичким расправама и 

често је извор неспоразума. Шлајермахер је сматрао да 

је тумачење бесконачан задатак, то јест да се текст мора 

стално изнова тумачити. „Неспоразум се никада не може 

потпуно уклонити”, тврдио је. 

Шта је писац хтео да каже? 


Деконструкција 

Интeрпрeтaтивни мeтoд кojи пoричe 

пoстojaњe билo кaквoг пoвлaшћeнoг нaчинa 

читaњa тeкстa, чaк и сaмoг aутoра. При тoме 

укaзуje нa лoгичку нeусклaђeнoст тeкстa 

кoja пoтичe oд тoгa штo сe кључни тeрмини 

мoгу рaзумeти искључивo у рeлaциjи прeмa 

њихoвим пoтиснутим супрoтнoстимa. 

Шта је, међутим, критеријум према коме се може 

оценити да ли је намера аутора правилно реконструисана? 

Сам Шлајермахер није дао одговор на ово питање. Њему 

се, међутим, приписује необично учење према коме текст 

боље разуме тумач него што га је разумео аутор. Ова 

необична тврдња постаје мање необична ако се подсетимо 

искуства са Аристотеловим логичким списима. Ако би 

данас неко тврдио да је Аристотелова логика послужила 

као темељ савремене рачунарске технике, Аристотел то 

сигруно не би разумео, али би тумач био у праву. Дакле, 

тумач би боље разумео текст него аутор. 

Када тумачимо текст, једино што имамо на 

располагању јесте текст и језик на коме је текст написан. 

Можда би разговор са аутором текста помогао? У 

највећем броју случајева ова могућност је искључена из 

једноставног разлога – аутор није приступачан. Неки 

филозофи, међу којима је најпознатији Вилхелм Дилтај, 

предлагали су што детаљнију психолошку анализу 

личности аутора. 


264

Херменеутичари XX века били су врло критички 

настројени према покушајима да се реконструише 

намера аутора. Мартин Хајдегер је одбијао да се бави 

биографијама аутора. Аристотелову биографију предавао 

је у једној реченици: „Аристотел се родио, живео и умро”. 

Овим је хтео да преусмери пажњу студената са живота 

аутора на сам текст. 

Навикли смо да питамо за намеру писца, његову 

личност и различите догађаје из његовог живота. 

Међутим, овде треба поставити два питања: 

1) Да ли би и сам аутор могао да ти објасни своју 

намеру, ако би био у прилици да разговараш са њим? 

Током разговора аутор би ти саопштавао исказе. Ови 

искази би били предмет даљег тумачења. Према томе, 

проблем тумачења би остао и ако би се суочио са аутором. 

Даље, поставља се питање да ли је и сам аутор свестан 

своје намере. Писање је чин на граници свесне и несвесне 

продукције и многи аутори пишу под околностима које 

не умеју да објасне. Коначно, намера са којом аутор 

почиње писање мења се током рада на тексту, тако да на 

крају може бити другачија од почетне. На овај последњи 

проблем посебно је скретао пажњу француски филозоф 

Жак Дерида. 

2) Зашто би те уопште занимала ауторова намера? 

Прeмa Гaдaмeрoвoj вeрзиjи хeрмeнeутикe, знaчeњe 

билo кoг тeкстa јесте релација истoриjскe ситуaциje у 

кojoj сe нaлaзe aутoр и интeрпрeтaтoр. Свaкo читaњe/ 

тумaчeњe смeштeнo је у свoj кoнтeкст, пa ниjeднo нe нуди 

кoнaчну интeрпрeтaциjу тeкстa и зaпрaвo je пoтeнциjaлнo 

бeскрajaн диjaлoшки прoцeс. Гадамер је сматрао да није 

важно шта текст значи за аутора, већ шта значи за нас. 

Зато је потребно да започнемо „разговор” са текстом. 

ЖАК ДЕРИДА 

Жак Дерида је француски филозоф рођен 

у Алжиру 1930. године. Његова филозофија 

је провокативна, а стил писања је тешко разумљив. 

У херменеутици је заступао идеју 

деконструкције. Деконструкција треба да 

покаже супротности, парадоксе и хијерархију 

која се крије иза сваког текста. Његова 

херменеутика усмерена је искључиво на текст. 

„Нема ничега изван текста”, написао је критикујући 

Гадамеров став о важности традиције 

текста. Најбитнија Деридина дела су: О граматологији 

(1967), Глас и феномен (1967), Разгледница: 

од Сократа до Фројда и даље (1980). 

Умро је 2004. године. 

ХАНС ГЕОРГ ГАДАМЕР 

Круг разумевања 

Овај разговор са текстом одвија се у такозваном 

херменеутичком кругу или кругу разумевања. Правило 

круга разумевања формулисано је у традиционалној 

херменеутици и гласи: део се разуме помоћу целине, а 

целина помоћу делова. Ово је у почетку значило да се 

целина текста разуме из његових делова, а делови текста 

из целине. 

Гадамер је увео елемент традиције као значајан 

део херменеутичког круга. Традиција се појављује кроз 

предразумевање текста, које Гадамер провокативно 

Гадамер је најутицајнији херменеутичар 

XX века. Рођен је 1900. године у Марбургу, у 

Немачкој. Његова филозофија заснована је 

на идејама Едмунда Хусерла и Мартина Хајдегера, 

али и класичних херменеутичара. Током 

свог дугог живота написао је велики број 

филозофских текстова, међу којима је најважније 

дело Истина и метода. Умро је 2002. 

године у Хајделбергу. 



265

назива предрасудом. На основу предразумевања текста конструише се 

интерпретација. Када не би било предразумевања, сматра Гадамер, никакво 

тумачење не би било могуће зато што не би постојао онај ко тумачи текст. Тумач 

је конкретна особа са конкретним идејама, које уноси у своје тумачење текста. Ове 

идеје или предрасуде резултат су повесне ситуације у којој живи тумач. Онај ко 

тумачи не може да игнорише дотадашњу традицију тумачења одређеног текста. 

Традиције тумачења могу бити истините и погрешне, а суд времена одлучује на 

којим се традицијама може развијати разумевање. 

Према Гадамеровом схватању, када отпочињемо разговор са текстом, заправо 

општимо са својим предрасудама. Посредством текста тумачимо себе, стално 

понављајући херменеутички круг предразумевања и разумевања. 

Интерсубјективна комуникација 

Јирген Хабермас је сматрао Гадамерово учење о значају традиције, предрасуда 

и ауторитета скандалозним. Филозофија је заснована на критичком мишљењу 

које захтева да се мислилац ослободи ауторитета и предрасуда. Зато је Гадамерову 

херменеутику називао „шамар просветитељству”. Хабермас је инсистирао на 

томе да се направи разлика између ауторитета традиције и ауторитета знања. 

Ауторитет знања, као критички однос према традицији, треба да има првенство. 

Слабљење ауторитета традиције може да се изведе одбацивањем и критиком. 

Према Хабермасовом схватању, критика је пожељан облик односа према 

традицији. 

Зато је Хабермас, у складу са својом критичком епистемологијом, 

предложио да се тумачење текста открива у комуникацији истраживача. 

Оваква заједница у већ објашњеном духу међусобне, критичке комуникације 

омогућава да ауторитет знања надвлада ауторитет традиције. Даље, 

интерсубјективна комуникација омогућава у истом истраживању разумевање 

проблема и саморазумевање истраживача, саморефлексију. Хабермасово 

противљење мистификацији традиције у доброј мери је подстакнуто судбином 

интелектуалаца критичке теорије друштва и читаве њихове генерације. 

Некритичко прихватање традиције, или тачније, писање хвалоспева традицији 

током тридесетих година XX века довело је у Немачкој до нацизма. У том 

смислу, сматра Хабермас, према традицији се увек мора заузети критички став, 

а последња реч тумачења припада разуму. 




1. Шта је то феноменолошка редукција? 

2. Упореди Шлајермахерову и Гадамерову херменеутику. 

3. Да ли је учење о предразумевању „шамар просветитељству”? 

Аргументуј свој одговор. 

4. Упореди Гадамерово и традиционално схватање херменеутичког круга. 

266


1. Да ли је и колико важна биографија писца за тумачење његовог текста? 

2. Одабери један оригиналан филозофски текст. Прво га протумачи на основу граматичког, а затим на 

основу психолошког аспекта. 




1. Ханс Георг Гадамер, Похвала теорији, Октоих, Подгорица, 1996. 

2. Едмунд Хусерл, Идеја феноменологије, БИГЗ, Београд, 1982. 

3. Јирген Хабермас, Сазнање и интерес, Нолит, Београд, 1975. 

4. Жан Гронден, Увод у филозофску херменеутику, Академска књига, Нови Сад, 2010. 



267

Филозофија егзистенције 

Размишљаш ли некада о смрти? Опиши свој доживљај таквог размишљања. 

Ко одређује смисао човековог живота? 

Упуштaш ли сe у рaзмишљaњe o смислу влaститoг живoтa и живoтa твojих ближњих и 

приjaтeљa? Наведи неколико ствари због којих заиста вреди живети. 

У којој мери је човек одговоран за своју судбину? 

Подсети се шта су „граничне ситуације” у Јасперсовој филозофији, из уводног дела 

уџбеника. 

На основу чега одлучујеш да ли ћеш и шта студирати? Опиши своја осећања и дилеме у 

вези са избором факултета. Да ли ћеш некога питати за савет? Кога? 

ДА ЛИ ИМА СПАСА ОД СМРТИ? 

Миа Фароу и Вуди Ален у филму Хана и њене сестре 

(Hannah and Her Sisters), режија Вуди Ален, САД, 1986. 

У филму Хана и њене сестре Мики, кога тумачи 

Вуди Ален, постаје свестан сопствене смртности. Успаничен 

због ове спознаје, покушава да превазиђе 

своју смртност кроз религију. Која религија заиста 

нуди спас? Мики пролази кроз серију комичних ситуација 

покушавајући да реши проблем егзистенције. 



Егзистенција 

Постојање заинтересовано за себе, кoje сeбe 

прoблeмaтизуje, прeиспитуje, бирa, питa сe o свoм 

смислу и кoнaчнoсти. 

Филозофија егзистенције 

Прaвaц (углaвнoм) филoзoфиje двадесетог вeкa 

кojи сe oкрeћe испитивaњу oсoбeнoсти чoвeкoвoг 

нaчинa пoстojaњa, нaглaшaвajући примaт 

индивидуaлнe и oтуд нeпoнoвљивe eгзистeнциje 

нaд примaрнoм eсeнциjoм (суштинoм) прирoдних 

бићa. 

У роману Идиот Достојевски тврди да је 

најнехуманије погубљење, погубљење на гиљотини. 

Када је роман написан, гиљотина је важила за 

најбезболнији начин да се изврши смртна казна. 

Данас је на таквом гласу електрична столица. 

Ову необичну тврдњу Достојевски аргументује 

чињеницом да осуђеном није преостала никаква 

нада да ће избећи смрт. Пред гиљотином смрт је 

извесна и психолошки механизми одбране, које људи 

користе када о њој мисле, ишчезавају. 

Сличне идеје су већ поменуте у уводном 

делу уџбеника у вези са филозофијом немачког 

филозофа Карла Јасперса. За Јасперса је близина 

смрти била гранична ситуација егзистенције, која 

подстиче филозофирање. Карл Јасперс је први 

употребио назив „филозофија егзистенције” за 

филозофију која проучава смисао, сврху и вредност 

човековог живота. 

Филозофија егзистенције је назив за приступање 

филозофском истраживању са позиције конкретне 

индивидуе која истражује своју егзистенцију. 

Егзистенција је одређена као постојање које је 

заинтересовано за себе. Предмети не постоје, 

они не егзистирају зато што се не баве својим 

постојањем. Термин „егзистирати” користи се 

искључиво за човека. Човек се пита како треба да 

живи, доноси одлуке, и пита се колико те одлуке 

утичу на његову судбину, одлучује о томе како ће се 

поставити у свету у коме живи, бира свој животни 

стил. Човек је, такође, једино биће које је свесно 

своје смртне природе, чињенице да какогод живео 

– смрт долази нужно. Када? То нико не зна, али 

већина себи прећутно одговара са: „Не још, једном у 

будућности”. 

268

У традиционалној филозофији разматрање бића 

почиње истраживањем суштине или есенције. Човек је 

схваћен као носилац одређених особина „по природи”. 

Ове особине претпостављене су као човекова урођена 

суштина. Тако му Аристотел приписује друштвеност 

и говор, а средњовековна филозофија божанско 

порекло. Нововековни филозофи, попут античких, 

заступали су идеју према којој је човек биће чија је 

суштина мишљење, које га чини слободним. Према 

традиционалним филозофијама егзистенција се 

развија из суштине човека, коју човек у већој или 

мањој мери реализује током свог живота. 

Егзистенција без есенције 

Филозофија егзистенције почиње истраживање 

без икаквих претпоставки о унапред одређеној 

суштини људске врсте, коју сваки човек треба да 

реализује током свог егзистирања. Филозофско 

истраживање почиње од егзистенције конкретног 

човека. Сматра се да је први филозоф који је изнео 

овакво схватање био Серен Кјеркегор. 

Кјеркегор своје разматрање егзистенције 

започиње идејом човекове бачености. „Ко ме је питао 

да ли желим да се родим?”, пише у његовом епохалном 

делу Или–или. Бачен у егзистенцију, човек је осуђен 

на смрт. Шта год урадио и како год живео, смрт је 

неизбежна. Овај доживљај сопствене смртности 

Кјеркегор је називао болешћу на смрт или очајањем. 

Очајање је праћено тескобом. Тескоба произилази 

из нужности слободе избора, у коју је човек бачен. 

Ова „нужност слободе” односи се на слободу 

избора. Човек увек мора да изабере између две или 

више могућности. Избегавање избора је још један 

могући избор. Сваки избор је одустајање од једне 

могућности. Ако човек одлучи да ступи у брак, 

одустаје од могућности да слободно живи. Ако одлучи 

да не ступи у брак, одустаје од могућности да живи 

у браку. Према томе, слобода избора приморава на 

одустајање од неке могућности. 

Пошто је избор – одустајање од неке могућности, 

прати га кајање. Човек се не каје због онога што је 

изабрао, него због могућности од које је одустао. Ово 

није због тога што је могућност од које је одустао 

била боља, већ сам чин одустајања од једне своје 

могућности изазива кајање. „Ако се ожениш, кајаћеш 

СЕРЕН КЈЕРКЕГОР 

Споменик Серену Кјеркегору у башти 

Краљевске библиотеке у Копенхагену 

Дански филозоф Серен Кјеркегор рођен 

је 1813. године у Копенхагену. Школовао се у 

Берлину, где је имао прилике да слуша Шелингова 

предавања. Кјеркегорови текстови су између 

литературе и филозофије. Његова најважнија 

дела су: Или–или, Страх и дрхтање, Болест на 

смрт, Појам стрепње и Понављање. Његово 

религијско решење проблема егзистенције није 

везано за цркву. Напротив, практиковао је да 

стоји испред цркве и моли суграђане да не улазе у 

њу како би починили један грех мање. Религију је 

видео као индивидуални однос човека са богом. 


АНДРИЋ И КЈЕРКЕГОР 

Иво Андрић 

Иво Андрић је читавог живота био под директним 

утицајем Кјеркегорове литературе. Познато 

је да се није одвајао од свог примерка књиге 

Или–или. Утицај Кјеркегорових идеја је очигледан 

у Андрићевој књизи Ex Ponto. Своје виђење 

очајања Андрић је показао у роману Проклета 

авлија. 



269

СЛИКА У ПЕСКУ 

се; ако се не ожениш, исто ћеш се кајати; 

ако се ожениш или не ожениш, кајаћеш 

се и због једног и због другог.” Због тога 

човек никада не може да оствари све своје 

могућности, а свест о томе је тескоба. 

Овакво очајно стање егзистенције води 

у лудило или самоубиство. Човек мора да 

пронађе начин да превазиђе „болест на 

смрт”. Кјеркегор говори о три начина како 

се очајање превазилази естетски, етички 

и религијски. Човек мора да изабере 

један од ова три начина, компромис није 

могућ. Отуда Кјеркегорова формулација 

„или–или” која упућује на нужност избора 

између ових начина. 

Тибетански монаси праве мандалу 

Естетски начин живота је живот 

Кретање понављања о коме пише Кјеркегор чест је ослобођен од одговорности. Особа која се 

мотив у мистичким религијама. Идеја преданости раду препушта оваквом животу ужива у чулним 

чијег резултата се човек одриче део је тибетанске монашке задовољствима. Модел оваквог живота 

праксе. Тибетански монаси праве симетричне слике од је Моцартов Дон Жуан. Задовољства су 

песка (мандале), што је посао који захтева вештину, време и многобројна, пролазна и површна. Онај 

стрпљење. Када је мандала готова, пуштају да је ветар однесе. ко бира естетски живот препушта се 

Сличну праксу имају и Хиндуси који праве богове од блата, управо овом мноштву пролазности. Он је 

после чега их пуштају у реку Ганг. 

непосредан у односу према задовољствима. 

„Схватање света непосредности јесте 

срећа”, каже Кјеркегор. Након што се схвати 

ништавност естетског односа према животу, наступа очајање. 

Етички стадијум се спроводи испуњавањем својих моралних дужности. Ове 

дужности схваћене су као дужности према себи. „Етичар спроводи до краја оно 

што је естетичар започео”. Представник оваквог начина живота је Сократ. 

Трећи стадијум је религијски. Он почиње доживљајем амбиса између људске 

коначности и божје вечности, а завршава се превазилажењем овог амбиса 

кретањем понављања. Овај стадијум или начин живота заснован је на одбацивању 

естетског и етичког живота. Претходни стадијуми носе у себи доживљај 

тескобе, зато што су засновани на избору при коме се увек одустаје од нечега 

– одговорности или ужитка. Религијски начин живота започиње апсолутном 

тескобом, која је изазвана препознавањем понора између коначности и 

бесконачности. Овај доживљај тескобе Кјеркегор назива страхом и дрхтањем, а 

стање свести о најдубљем очајању – болешћу на смрт. Кретањем понављања се овај 

стадијум превазилази тако што се човек у потпуности предаје некој својој страсти 

или дужности. Када јој се потпуно преда, када она постане једини смисао његове 

егзистенције, треба да је – одбаци. Ово одбацивање мора бити праћено вером да 

ће се добити нова (поновљена) егзистенција. Тако се из „или–или” стања прелази у 

задобијање целовите егзистенције, која је ослобођена тескобе. 



270

Филозофска вера и 

егзистенција 

ВЕРОВАЊЕ И ЗНАЊЕ У ФИЛОЗОФИЈИ 

ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ 

Карл Јасперс је већ више пута поменут 

у овом уџбенику. Било је прилике да читаш 

његов текст, научиш шта су граничне 

ситуације, упознаш се са идејом светске 

историје филозофије. Све је већи значај 

Јасперсових филозофских идеја у филозофији 

данас. Његова идеја да филозофска 

традиција није искључиво власништво 

западноевропских земаља, већ да се мора 

говорити о различитим филозофијама у 

различитим деловима света, данас је широко 

прихваћена и део је Унескове стратегије за 

филозофију. Идеја дечјег филозофирања, 

изложена у тексту који се налази у уводном 

делу уџбеника (Шта је филозофија?), данас 

је распрострањена кроз већ помињану 

праксу филозофије са децом. Његове идеје о 

политичком либерализму, због којих је био 

прогањан, данас су врло значајне – цитирају 

се и критикују. Очигледно је да је Јасперс био 

визионар. 

Филозофија егзистенције је назив који је 

сковао Јасперс како би обележио један манир 

филозофирања. Користећи се Кјеркегоровим 

идејама и својим личним искуством у науци 

(био је неуропсихијатар по образовању), 

своју филозофију је базирао на неколико 

основних идеја. 

Прво, филозофија се разликује од 

науке, али није незаинтересована за науку. 

Научна открића могу да буду материјал 

филозофског разматрања. Своје сазнање о 

различитим предметима филозоф добија 

захваљујући науци. У том смислу, научни 

поглед на свет је претпоставка ваљаног 

филозофирања. Ипак, сазнање о свету 

се не исцрпљује у науци. Наука посматра 

само један део стварности, никада читаву 

стварност. Биологија, на пример, проучава 

живе организме, социологија проучава 

друштво итд. Скуп свих наука неће открити 

Суђење Ђордану Бруну пред римском инквизицијом, 

бронзани рељеф с краја XIX века Етора Ферарија постављен 

на Тргу цвећа у Риму, на коме је Бруно спаљен 

Сликовите примере за истине духа и истине егзистенције 

Јасперс је пронашао у два ренесансна мислиоца: Ђордану 

Бруну и Галилеу Галилеју. „Обојица су учинила нешто 

примерено истини коју су заступали”, сматра Јасперс. 

Галилеј је заступао истину духа, односно тврдње које су 

емпиријски проверљиве и непроменљиве. Другим речима, 

чак и пошто се одрекао тврдње да, на пример, на Месецу 

постоје планине или да се Земља креће, планине остају на 

Месецу, а Земља у покрету. Бруно је, међутим, мислилац 

чије су идеје засноване на вери, те сматра да је истина 

утемељена у њему самом. Зато Бруно, за разлику од Галилеја, 

није одустао од својих идеја пред инквизицијом (слично 

као Сократ). Слично поређење Галилеја и Бруна употребио 

је и Албер Ками у Миту о Сизифу (1942). 

СВЕТСКА ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ 

Пошто је био пионир идеје светске историје филозофије, 

Јасперс је наилазио на отпор и у западном и у источном 

свету. Западњаци су се обично позивали на Хегелово учење 

о специфичном маниру мишљења на Западу, те идеју о 

повесности западне цивилизације. Упркос томе, Јасперс се 

залагао за своју идеју како у епохалној Светској историји 

филозофије, тако и у публикацијама као што су Сократ– 

Буда–Конфучије–Исус, у којима је писао о филозофским 

аспектима дела мислилаца из различитих делова света 

налазећи међусобне паралеле. Реакције нису изостале ни са 

друге стране. Са Далеког истока су се чуле опаске да Јасперс 

не може да разуме идеје Лао Цеа зато што не зна кинески 

језик, па мора да чита преводе. На ове опаске Јасперс је 

одговорио да би, када би знао кинески, био „још само један 

преводилац”. 



271

истину о стварности (колико год се холисти и присталице интердисциплинарних 

истраживања трудили). Даље, научно сазнање је индиферентно према личности 

научника. Научник може доћи до значајних открића, а да то никако не утиче на 

његово понашање, његове ставове, начин живота. Другим речима, научник није 

обавезан да „живи своју науку”. Наравно, неки од научника се према науци односе 

на другачији начин. Они постају свесни тога да предмет њиховог проучавања 

није независан од њих, да припадају стварности коју проучавају. Такви научници 

схватају да спознајући свет спознају себе, те да њихова егзистенција није 

равнодушна према њиховом сазнању. „Научник који се филозофски односи према 

својој науци је – филозоф”, тврди Јасперс. 

Друго, филозофија треба да посматра стварност као целину, и то као целину 

која обухвата и истраживача (филозофа). Ово следи из претходне опсервације 

научника који се филозофски односи према својој науци. Ако се стварност не 

проучава као целина, запада се у раније наведени проблем на који је указао 

Кјеркегор. Када се особа нађе пред избором, осећа тескобу зато што ће нужно 

одустати од дела своје егзистенције. Зато је неопходно да филозофија егзистенције 

изучава стварност као целину. 

Ова друга особина Јасперсове филозофије егзистенције може се схватити 

преко три значења истине. Истина може бити истина: постојања, духа и 

егзистенције. Истине постојања јесу „мале животне истине”, засноване на 

убеђености, симпатији и антипатији. Истина духа је истина која је заснована 

на идеји тачности. Исказ је истинит ако одговара стању ствари. Такав је на 

пример исказ: „Живот без воде није могућ”. Овај исказ одговара стварном 

стању ствари. Истина духа познаје своју границу, коју Јасперс, попут Хусерла, 

назива хоризонтом. Овај хоризонт истраживач стално помера. Коначно, истина 

егзистенције је заснована на вери. Филозоф егзистенције мора да искорачи, 

„искочи” из свог начина постојања, да промени свој начин егзистирања, како би 

спознао свеобухватност стварности. „Вера је једна непосредност насупрот свему 

што је посредовано разумом”, каже Јасперс. Филозофска вера јесте свеобухватни 

доживљај свеобухватне стварности. Док разумски однос према свету, истина 

духа, поставља стварност насупрот филозофу, филозофска вера је утемељена 

на јединству онога ко истражује и истраживаног – егзистенције. Зато су, каже 

Јасперс, истине постојања и духа негативне, док је истина егзистенције позитивна. 

Коначно, филозофска вера као пут у истину егзистенције показује трећу 

основну карактеристику Јасперсове филозофије. Филозофија није само 

ствар разума, ума, већ свих особина човековог бића – осећања, веровања, 

расположења. Зато, слично као код Кјеркегора, филозофија за Јасперса није само 

промишљање стварности, него начин живота. Ова идеја постаће заједничка свим 

филозофима егзистенције. 



Фундаментална онтологија 

Јасперс је сматрао да је оно што се назива филозофијом егзистенције „облик 

једне исте, прастаре филозофије”. Мартин Хајдегер поставља ствари суштински 

272

другачије. Сматрао је да историја онтологије треба да 

се деконструише и то на тај начин што ће се поново 

мислити њен најтемељнији појам, појам бића. Хајдегер 

у својој филозофији даје једно ново значење термину 

за „биће”. Ово је разлог због кога се овај нови појам са 

немачког на српски језик преводи као „бивствовање”. 

Хајдегер сматра да је потребно да се постави поново 

питање о бивствовању, из самог темеља бивствовања, 

из његовог фундамента. Зато је овај приступ назвао 

фундаменталном онтологијом. 

Хајдегерова филозофија егзистенције заснована је 

на онтолошкој диференцији. Онтолошка диференција 

је разликовање бивствовања и бивствујућег. 

Бивствујуће је назив за неко појединачно биће, неки 

сто, књигу, позоришну представу, закон гравитације, 

час филозофије. Дакле, све оно зашта се може рећи да 

јесте, да постоји, користи се назив бивствујуће. Наше 

мишљење је, сматра Хајдегер, предикативно, што значи 

да мислимо у форми „субјект јесте предикат”. Субјект 

јесте бивствујуће које се одређује предикатом. У ставу 

„Цвет јесте леп” субјект је једно одређено бивствујуће 

– „цвет”, предикат је „леп”, док копула „јесте” изражава 

бивствовање. 

Свакодневно мишљење се бави бивствујућим. 

Науке су одредиле групе бивствујућих, које Хајдегер 

назива регијама којима се баве. Тако се, на пример, 

биологија бави живим бивствујућима: животињама, 

биљкама, човеком, гљивама. Задатак филозофије је да се бави бивствовањем, а 

не бивствујућим. Проблем је у томе што је бивствовање увек бивствовање неког 

бивствујућег. Када покушаш да мислиш бивствовање, увек га мислиш као неко 

одређено постојање. „Јесте” се увек мисли везано за неко бивствујуће. 

Према Хајдегеровом схватању, филозофија је од самог свог почетка сводила 

бивствовање на бивствујуће. То је чинила самим именовањем бивствовања. 

Ако је бивствовање одређено као apeiron, Једно, ватра, идеја или апсолутни дух, 

оно више није мишљено као бивствовање, већ као бивствујуће. Ово свођење 

бивствовања на бивствујуће Хајдегер је називао заборав бивствовања. 

Овај заборав бивствовања није, према Хајдегеру, нека грешка у проучавању 

бивствовања, већ сама судбина оваквог истраживања. Постављање питања о 

бивствовању јесте излазак из непосредног односа према бивствовању. Када се 

постави питање: „Шта јесте бивствовање?”, оно захтева да се бивствовање сведе 

на неко бивствујуће. Према томе, када је метафизика настала, она је својим 

настанком проучавање бивствовања свела на проучавање бивствујућег. 

Хајдегер је поставио захтев да се поново разматра само бивствовање, 

али не свођењем на бивствујуће. Овакво разматрање називао је изворнијим 

истраживањем од филозофије, или фундаменталном онтологијом. Сматрао је да 

ХАЈДЕГЕРОВИ ФИЛОЗОФСКИ 

ТЕКСТОВИ 

Хајдегеров филозофски опус је огроман. 

Његова сабрана дела имају више од стотину 

томова. Хајдегера је задесила судбина познатих 

личности – све што је икада предавао или писао 

постало је популарно. 

Његова најзначанија дела су: Бивствовање 

и време (1927), Увод у метафизику (1935), Кант 

и проблем метафизике (1929), Шумски путеви 

(1936). 

Онтолошка диференција 

Разлика између појединачног бића, 

бивствујућег, и целине бића, бивствовања. 



273

ШУМСКИМ ПУТЕВИМА 

Хајдегерова брвнара 

У својим позним годинама Хајдегер је одлучио 

да се повуче из јавног живота и да што више 

времена проводи у једној брвнари на Шварцва л- 

ду. Сматрао је да се пастири налазе у изворном 

односу према бивствовању, па се и сам посветио 

таквом животу. Његове семинаре у брвнари посећивали 

су многи значајни филозофи, а међу 

њима и Ханс Георг Гадамер. 

Хајдегерова филозофија је предмет полемика. 

За неке филозофе Хајдегер је најзначајнији филозоф 

XX века, а други га сматрају родоначелником 

ненаучне филозофије. 

Заборав бивствовања 

Проучавање бивствовања као бивствујућег. 

Тубивствовање 

Бивствујуће од кога се почиње истраживање 

бивствовања, бивствовање онога ко истражује 

бивствовање. 

Егзистенцијали 

Начини бивствовања у Хајдегеровој филозофији. 

Егзистенцијална аналитика 

Истраживање начина бивствовања 

(егзистенцијала). 

овакво проучавање мора да буде феноменолошко, 

зато што би се цела историја филозофије морала 

„ставити у заграде” како би се бивствовање проучавало 

у његовој изворности. 

Проблем при оваквом истраживању бивствовања 

јесте у томе што је бивствовање увек везано за 

неко бивствујуће, те га је немогуће проучавати без 

бивствујућег. Зато је потребно да се почне од једног 

бивствујућег, чије би бивствовање било разматрано. 

„Бивствујуће од кога се почиње филозофско 

истраживање, увек смо ми сами”, сматра Хајдегер. 

Према томе, свако треба да започне фундаментално 

онтолошко истраживање од себе. 

Како именовати то бивствујуће од кога се 

почиње истраживање? Уобичајени називи су 

човек, Ја, душа, свест. Сваки од оваквих назива 

у себи носи једно виђење бивствовања. Термин 

„човек” упућује на антрополошко истраживање, 

„Ја” на трансценденталну филозофију, „душа” 

на хришћански дуалитет тела и душе, а „свест” 

на немачки идеализам. Оваквим именовањем 

бивствујућег од кога се почиње истраживање дошло 

би до свођења на друго бивствујуће, што не би 

одговарало задатом истраживању. 

Овај проблем Хајдегер је решио уводећи 

назив „тубивствовање”. Оно што свако о себи зна 

са сигурношћу јесте да постоји овде. Наравно, 

дефинисање „постојања” јесте задатак истраживања, 

док одређење „овде” или „ту” нема просторно 

значење, нити неки други метафизички садржај. 

„Бити ту” једноставно значи бити присутан, 

тубивствовати – отуда овај необични израз. 

Задатак фундаменталне онтологије је истраживање 

бивствовања тубивствовања. 

Оно што се поуздано зна о тубивствовању 

јесте то да егзистира, односно да је тубивствовање 

заинтересовано за своје бивствовање. Ову 

заинтересованост Хајдегер је одредио као 

бригу. Овакав однос тубивствовања према себи 

омогућава истраживање његовог бивствовања. Ово 

истраживање Хајдегер назива егзистенцијалном 

аналитиком. Егзистенцијална аналитика открива 

егзистенцијале или начине бивствовања. 

Бивствовање може бити аутентично и неаутентично. 

Аутентично бивствовање посматра себе као целину, 

док се неаутентично своди на бивствујуће. 



274

Разлика између аутентичности и неаутентичности је најјаснија код описа 

бивствовања при смрти. Човеков однос према смрти је обично неаутентичан. Он 

одбацује смрт од себе као нешто што се догађа другима. Свако зна да је смртан 

и да ће умрети, али сматра да ће се то догодити једном у будућности. „Умире се, 

али не сада”, каже Хајдегер. Таквим односом смрт је постављена као бивствујуће. 

Психолози овакав став тумаче као психолошку одбрану. Страх од смрти је снажан, 

те човек мора да га рационализује. 

Шта би био аутентичан однос према смрти? „Човек је обдарен за смрт”, 

каже Хајдегер. Животиње и биљке не умиру, оне скончавају. Човек је у стању 

да разуме себе као бивствујуће које је коначно. Сусрет са смрћу је човеков 

сусрет са не-бићем или ништавилом. У традиционалној филозофији можеш 

да приметиш да је не-биће или ништа посматрано као појам о коме се не може 

говорити, а да се из њега не искорачи. Почнемо ли било какав говор о не-бићу, 

приписаћемо му неко бивствујуће. Сама структура нашег исказа онемогућава 

говор о бићу. Предикативан исказ који би почео са „ништа јесте” свео би „ништа” 

на бивствујуће. У том смислу „ништа” се увек посматра као негација неког 

бивствујућег. 

Ипак, питање о томе „ништа” узнемирава човека. Његов сусрет са 

ништавилом је смрт. Иако метафизички посматрано смрт није не-биће, из угла 

појединачне егзистенције смрт се управо доживљава као судар са ништавилом. 

Управо овакав однос према смрти је аутентичан – схватање да је смрт моја, 

да нико не може да умре уместо мене и да је то моје појединачно искуство. 

Бивствовање при смрти је у потпуности аутентично, зато што је само при таквом 

бивствовању човек потпуно сам. Нема никога ко би могао да му објасни како се 

умире, свако умире аутентично. Бивствовање при смрти обухвата бивствовање 

тубивствовања као целину. 

Свакако да је искуство бивствовања при смрти, аутентично или 

неаутентично, застрашујуће. Иако овакво искуство доводи човека у непосредан 

однос са његовим бивствовањем и открива саму истину бивствовања, 

човек од оваквог стања бежи у неаутентичне егзистенцијале. Отпор према 

„филозофирању”, који свакодневно сусрећеш код саговорника, заправо је стрепња 

према истини бивствовања. 

Западна цивилизација се, сматра Хајдегер, окренула према бивствујућем, 

окренувши поглед од бивствовања. Наука се усмерила ка овладавању 

бивствујућим, што свој коначан облик има у техници. Конструисањем техничких 

средстава, „техничким достигнућима”, ствара се илузија превазилажења проблема 

бивствовања. 

Егзистенцијализам 

Егзистенцијализам је правац у филозофији егзистенције према чијој полазној 

поставци егзистенција претходи есенцији. Суштина човековог постојања је у 

егзистенцијализму схваћена као пројекат који човек спроводи током свог живота. 

Овај правац се развио у Француској под утицајем Хајдегерове и Марксове 

филозофије. Оснивач егзистенцијализма је филозоф и књижевник Жан Пол Сартр. 



275

ЖАН ПОЛ САРТР 

Француски филозоф Жан Пол Сартр је још 

један филозоф који је био у прилици да прими 

Нобелову награду. За разлику од осталих, он ту 

прилику није искористио. Одбио је тврдећи да 

то није био циљ његовог рада. Сартр је рођен 

у Паризу 1905. године. Током Другог светског 

рата учествовао је у покрету отпора. Најважније 

филозофско дело му је Биће и ништавило (1943). 

Међу књижевним делима посебно су популарне 

драме Муве, Иза затворених врата, Прљаве руке 

и роман Мучнина. Умро је 1980. године. 

Пројекат 

Есенција коју човек гради својим делима током 

постојања. 

Сартр је поистовећивао филозофију егзистенције и 

егзистенцијализам. Ово поистовећивање је постало 

уобичајено, упркос јасном Хајдегеровом ограђивању 

од егзистенцијалиста. 

Сартр је сматрао да постоје два облика 

егзистенцијализма, религијски и атеистички. Своју 

варијанту сматрао је атеистичком. Идеја према 

којој егзистенција претходи есенцији сродна је 

Кјеркегоровој идеји бачености. Према Сартру, човек 

егзистирајући себе обликује и тако формира своју 

суштину. 

Човек своју суштину формира пројектујући 

самог себе. Ово пројектовање спроводи се избором 

између више могућности. Тако путем пројектовања 

човек одлучује какав ће бити. Пре пројекта човек је 

ништа. Он нема никакву урођену суштину, већ ће 

постати оно што од себе направи. 

Пред избором којим пројектује себе, човек је 

осуђен на слободу. Према Сартровом схватању, 

свако је у потпуности одговоран за оно што изабере. 

Слобода, дакле, са собом носи одговорност. Човек 

има потпуну слободу при избору, али за свој избор 

је само он у потпуности одговоран. Он, према томе, 

носи своју судбину у својим рукама. „Бити тужан 

значи направити себе тужним”, сматра Сартр. Ова 

одговорност није само лична. Доносећи одлуку човек 

показује какав треба бити. Према томе, одговорност 

је далеко већа од одговорности за своју појединачну 

судбину. Пројектујући своју егзистенцију човек 

преузима одговорност за читав свет, зато што 

својим пројектовањем показује какав човек може 

и треба да буде. Овако радикално схваћен појам 

одговорности имплицира потребу за ангажовањем 

на друштвеном плану. Тек ангажована егзистенција 

јесте слобода. Слобода је, према Сартровом 

схватању, пројекат који захтева ангажман. 

Сартр је схватио човека као напуштено биће. 

Ова напуштеност, поред тога што наглашава 

атеистичку природу егзистенцијализма, 

показује човека као препуштеног самом себи. 

Напуштеност рађа тескобу. Тескоба у Сартровој 

филозофији значи страх од тога да ли ће човек 

реализовати себе у складу са својим очекивањем. 

Егзистенцијалистичка тескоба је појачана ставом 

према коме не постоји могућност да се за лош исход 



276

нашег пројекта оптужи неко други. Изјаве: „урадио сам све што сам могао”, 

„неке ствари не зависе од мене”, „морао сам” или „било ми је наређено”, према 

Сартровом схватању, само су изговори. 

Други извор тескобе јесте слобода других људи. „Дa бих дoшao дo билo кaквe 

истинe o сeби, пoтрeбнo je дa прoђeм крoз другoг. Други je нeoпхoдaн зa мojу 

eгзистeнциjу, уoстaлoм, истo тoликo кoликo зa спoзнajу кojу имaм o сeби.” Човек 

ништа не може да буде, док га други не признају као таквог. Дакле, човек је 

духовит, љубоморан или зао ако га други препознају као таквог. У том смислу, за 

сваки појединачан чин човек је одговоран пред собом и другима. Он пројектује 

себе пред собом и пред другима. „Поглед другог” учествује у пројектовању 

егзистенције. 

Пошто је препуштен слободи избора, човек има обавезу да буде 

ангажован у пројектовању себе. Због односа појединца са другима, ова идеја је 

захтевала друштвени ангажман. Према Сартровом схватању, неприхватљиво 

је егзистирање без покушаја да се промени друштво. „Свако жели да свет 

уреди према себи, али то је немогуће”, каже Сартр. Тако сви појединци из своје 

индивидуалности, својим чињењем или нечињењем, утичу на судбину друштва. 

Излажењем или неизлажењем на парламентарне изборе утиче се на судбину 

заједнице, али се ангажман о коме говори Сартр не исцрпљује у овом чину. 

Онај ко излази на изборе и гласа за одређену политичку партију је, како се 

често каже, „урадио оно што је могао”. Овакав став је Сартр називао „прањем 

руку”. Он је захтевао активан друштвени ангажман са очигледним резултатима. 

Зато је, вероватно, називао кубанског револуционара, Ернеста Че Гевару, 

„најкомплетнијим човеком XX века”. 

„ФРАНЦУСКА НЕ ХАПСИ СВОЈЕ ВОЛТЕРЕ!” 

Симон де Бовоар и Жан Пол Сартр са кубанским 

револуционаром, Ернестом Че Геваром 

„Слобода је пројекат који захтева ангажман”, 

тврдио је Сартр. Овај француски мислилац постао 

је модел ангажованог интелектуалца. Ангажовани 

интелектуалац је интелектуалац чија активност не 

остаје на кабинетском посматрању стања у друштву, 

већ се активно укључује у друштвена збивања. 

Сартр је сматрао да интелектуалац има обавезу да 

подржи и покрене друштвене промене које сматра 

исправним. Отуда његова подршка левичарским покретима 

широм света, укључујући нажалост и стравичне 

режиме Пола Пота и Мао Цедунга. У Сартровом 

ангажману било је и егзибиционизма. Када 

му је пред крај живота опала популарност, почео 

је у Паризу да објављује публикације које су подржавале 

Културну револуцију у Кини у време када 

је овај покрет већина земаља осудила, надајући се 

да ће бити ухапшен и тако поново скренути пажњу 

на себе. Заиста је изазвао револт јавности, али није 

ухапшен. Тадашњи француски председник, Шарл де 

Гол, поводом Сартрових испада изјавио је: „Француска 

не хапси своје Волтере!” 



277


1. Које су основне идеје филозофије егзистенције? 

2. Објасни кретање понављања. 

3. Објасни термин „тубивствовање”. Зашто Хајдегер користи овако необичан термин? 

4. Које су основне идеје егзистенцијализма? 

5. Упореди Хајдегерову и Сартрову филозофију. 


1. Упореди научни и филозофски однос према стварности на основу Јасперсове и Хајдегерове 

филозофије егзистенције. 

2. Да ли је Сартр у праву када тврди да је човек одговоран за све што му се дешава? 

3. Каква је улога вере у филозофији егзистенције? 

4. Која ти је од наведених филозофија егзистенције најближа? Зашто? 

5. Да ли филозофија треба да буде проучавана као искључиво европска тековина започета у 

античкој Грчкој или је треба истраживати као светску историју филозофије? 




1. Карл Јасперс, Филозофија егзистенције, Култура, Београд, 1971. 

2. Серен Кјеркегор, Страх и дрхтање, БИГЗ, Београд, 1975. 

3. Мартин Хајдегер, Шта је метафизика? у књизи Шумски путеви, Плато, Београд, 2000. 

4. Мартин Хајдегер, Увод у метафизику, Еидос, Врњачка Бања, 1997. 

5. Жан Пол Сартр, Егзистенцијализам је хуманизам у књизи Филозофски списи, Нолит, Београд, 1983. 

6. Жан Бофре, Увод у филозофију егзистенције, БИГЗ, Београд, 1977. 

7. Албер Ками, Мит о Сизифу, Размишљања о гиљотини и Побуњени човек у књизи Есеји, Паидеиа, 

Београд, 2008. 

8. Жан Пол Сартр, Муве, Иза затворених врата, Заточеници из Алтоне у књизи Драме, Нолит, 



1. Заточеници из Алтоне (I sequestrati di Altona), режија Виторио де Сика, Италија, 1962. 

Филм је рађен по драми Жан Пол Сартра. 

2. Филм социјализам (Film socialisme), режија Жан Лик Годар, Швајцарска/Француска, 2010. 

У филму су коришћени Сартрови текстови, као и текстови Жака Дериде и Хане Арент. 



278

Филозофија данас 

→ Знаш ли за неког филозофа који данас живи и ради? 

→ Какав је статус филозофије данас? 

→ Какав је положај наставе филозофије у односу на остале предмете? 

Колико год није једноставно одредити почетак савремене филозофије, још 

теже је одлучити са којим мислиоцима и идејама завршити излагање о њој. Ово је 

посебно проблем када се ради о уџбенику, пошто је то књига која треба да пружи 

поуздане податке о знањима, методама и вредностима једне области обухваћене 

одређеним наставним предметом. Временске границе између одређених периода 

у историји филозофије повезују се са догађајима који су променили начин 

филозофирања. Ови догађаји се често поклапају са значајним историјским 

дешавањима. Када је тема крај нововековне и почетак савремене филозофије, 

уз мање или више неслагања, већина филозофа ће се сложити да се он може 

одредити 1831. годином, годином Хегелове смрти. Монументалност Хегеловог 

филозофског дела окончава филозофију новог доба, као што је Аристотелова 

филозофија означила крај класичне антике. 

Када пишемо о савременицима, тешко је говорити 

о филозофијама којима теже постојеће филозофске 

ПАУЛ ФАЈЕРАБЕНД 

тенденције. Такође је тешко одредити значај 

филозофије савременика. Могуће је да ће неки аутори 

који су данас врло популарни и читани једном бити 

заборављени, а да се у дубинама фиока у радним собама 

неких филозофа налазе текстови за које и не знамо, а 

који ће једнога дана бити проглашени епохалним. Може 

се, међутим, урадити следеће – приказаћемо оно што је 

последњих деценија било присутно и утицајно на пољу 


Наука од позитивизма до 

интердисциплинарности 

Наука XX века дуго је била под снажним 

утицајем сцијентизма. Филозофија науке је, међутим, 

убрзо скренула пажњу на сву проблематичност 

сцијентистичког приступа. Под утицајем Поперове 

критике принципа верификације, развија се критика 

догматизма у науци. Аустријски филозоф Паул 

Фајерабенд упозоравао је на тенденцију да друштво 

у савременом добу приступа науци, онако како је 

некада приступало религији – као систему догми. 

Научне чињенице се данас врло рано предају деци 

Аустријски филозоф Паул Карл Фајерабенд 

рођен је у Бечу 1924. године. Током Другог 

светског рата борио се и рањен је на источном 

фронту. После рата постаје близак са Бертолдом 

Брехтом, који му је нудио и сарадњу, што 

је Фајерабенд одбијао. Студирао је најпре 

социологију, затим физику, да би се коначно 

посветио филозофији науке. Предавао је на 

више универзитета: Берклију, Јејлу, у Берлину 

и Цириху. Најпознатија Фајерабендова дела су 

Против методе (1975) и Збогом разуму (1987). У 

политичкој филозофији нагињао је анархизму. 

Умро је 1994. године у Швајцарској. 



279

ВИЛАРД ВАН ОРМАН КВАЈН 

у школама као несумњиве, каже Фајерабенд. Ово спутава 

слободу мишљења. Поред догматског односа према 

научним чињеницама, постоји догматизам у прихватању 

научног метода. Свако истраживање које није у складу 

са научним обрасцем прихваћеним на Западу, сматра се 

ненаучним. Фајерабенд се залаже за могућност различитих 

методолошких приступа истраживању. Да би аргументовао 

своју позицију, позива се на резултате који су постигнути 

методама које се сматрају ненаучним. Пример који радо 

наводи јесте тибетанска медицина. 

Данас је посебно важна Квајнова критика две догме 

позитивизма. То су догма одвајања аналитичких од синтетичких 

судова и догма редукционизма. Квајн се залагао за холистички 

поглед на верификацију. Сматрао је да се свако искуство мора 

посматрати као повезано са осталим искуствима. Свака хипотеза 

се, дакле, мора посматрати у вези са сродним хипотезама. 

С друге стране, филозофија је дуго користећи Хусерлову 

Квајн се сматра најутицајнијим америчким 

филозофом у другој половини XX Употреба метода других наука у филозофији сматрана је 

феноменологију покушавала да обезбеди своју аутономију. 

века. Рођен је у Акрону (држава Охајо) 

методолошким промашајем. Тако је уплитање психологије 

1908. године. Дипломирао је на Харварду, 

у филозофију називано психологизмом, биологије 

где је касније и радио као ванредни професор. 

Поред филозофије науке и еписте- 

биологизмом и тако даље. Данас су и наука и филозофија 

мологије, бавио се и филозофијом језика. кренуле другачијим путем, путем интердисциплинарности. 

Његова најважнија дела су Реч и објект Овде филозофија има нешто другачије место од наука. У 

(1960), Филозофија логике (1970) и Онтолошка 

релативност и други есеји (1969). заједно покушавајући да расветле истраживани феномен, 

интердисциплинарним истраживањима науке учествују 

Квајн је умро 2000. године у Бостону. 

а филозофија има темељно критичку улогу, управо онакву 

позицију каквој је тежила кроз модерно доба. При томе, 

резултати филозофског истраживања се не вреднују 

методама којима се вреднују методе науке, већ филозофија 

вреднује себе својим специфичним методама. Захтев за уважавање свих 

специфичности филозофског истраживања налази се у Париској декларацији о 

филозофији коју је 1995. године објавио Унеско. 



Структурализам, постмодерна и друштвена критика 

Критичка теорија, о којој је већ било речи, заснована је на критици друштвених 

феномена са становишта западне рационалности. Овај покрет је настао у Франкфурту 

и познат је као Франкфуртска школа. Изворно је заснован на Хегеловој и Марксовој 

филозофији. Критичка теорија је настала у првој половини XX века у Немачкој, па 

су мислиоци овог периода били директно погођени бурним историјским догађајима, 

посебно нацистичким режимом. Велики број мислилаца ове струје је тридесетих 

година емигрирао из Немачке, највише њих у САД. 

Најактуелнији мислилац ове струје данас је сигурно Јирген Хабермас. 

Хабермас развија такозвану критичку епистемологију. Ова епистемологија 

280

проучава друштвени контекст сазнања и импликације 

сазнања на развој друштва. У том смислу Хабермас 

проучава везу сазнања и интереса. Ове потребе се, према 

Хабермасовом схватању, остварују умом, а не оруђима 

друштвене контроле. Хабермас у својим текстовима 

критички сагледава догађаје у друштву и не пропушта 

прилику да главне актере друштва, политичаре и друге 

јавне личности, упозори на њихову (не)одговорност. 

АЛЕН БАДИЈУ 

Неомарксизам 

Марксистичка мисао још од почетка XX века утиче 

на интелектуалце у измењеном облику, који је познат под 

називом неомарксизам. Критичка теорија јесте облик 

неомарксизма, а од класичног марксизма се одвојила јер 

је људе разочарао марксизам у пракси, посебно у Русији, 

Кини и Камбоџи. Такође, на настанак неомарксизма 

утицали су и Марксови Економско-филозофски рукописи 

из 1844. године (који су публиковани тек 1927. године 

на руском језику, a на немачком 1932). Овај Марксов 

спис отвара нове начине да се сагледа марксизам као 

друштвена критика. 

Међу утицајнијим неомарксистима данас је 

француски филозоф Ален Бадију. Бадију упозорава на 

то да постоје стварне и привидне друштвене промене, 

као и на то да их је углавном тешко, а понекад и немогуће 

разликовати. Праве друштвене промене су промене у 

којима се отварају нечувене снаге за промену друштва 

и такве ситуације Бадију назива догађајима. Када је ово 

отварање снага привидно, када снаге које се појављују 

нису у стању да суштински промене друштво, ради се 

о псеудодогађају. Овим учењем Бадију се приближио 

структурализму, што није необично у данашњој 

филозофији – правци и школе мишљења се преплићу, 

утичу једни на друге. 

Ален Бадију је рођен у Мароку 1937. године. 

Његова филозофија развија се под утицајем 

критичке теорије и структурализма. 

Учествовао је у студентским демонстрацијама 

у Паризу 1968. године. У свом најважнијем 

делу, Биће и догађај (1988), одредио је појмове 

догађаја и псеудодогађаја. Интересантна је и 

његова нова интерпретација платонизма и 

хришћанства. Хришћанству Бадију приступа, 

како он сам каже, „антихерменеутички”, 

односно не обраћајући пажњу на традицију 

разумевања религијског текста. Ово „антихерменеутичко” 

питање демонстирао је на 

посланицама Павла из Тарса у интересантној 

књизи Свети Павле – утемељење универзализма 

(1997). 

Неомарксизам 

Школа марксизма настала почетком XX века, 

базирана на Марксовим раним радовима и 

социологији Макса Вебера. Послужила је 

као теоријско утемељење критичке теорије, 

а данас је у корелацији са структурализмом 

постала врло популаран облик друштвене 

критике. 

Структурализам 

Структурализам је интелектуални покрет који је био 

врло популаран у XX веку. Основна идеја овог покрета је 

веровање да различити феномени људског живота могу 

бити схваћени искључиво кроз њихове међусобне односе. 

Структура ових односа постала је предмет структуралиста. 

Структурализам се прво појавио у лингвистици, а затим у 

осталим наукама. Структуралистичка лингвистика развила 

Структурализам 

Схватање према коме различити друштвени 

феномени морају бити тумачени преко 

њихових међусобних односа – структуре 

односа. 



281

ЖАК ЛАКАН 

Лакан је рођен 1901. године у Паризу. Студирао 

је медицину, а специјализацију је радио 

из психијатрије. Постао је познат и популаран 

због специфичне интерпретације Фројдове 

психо анализе коју је заснивао на анализи језика. 

Своју интерпретацију психоанализе Лакан 

је развијао и под утицајем Хајдегера, Јасперса, 

Хегела и француских структуралиста. Иако је 

већи део каријере провео као клинички психијатар, 

данас су његове идеје често примењиване 

у филозофији. Лакан је умро 1981. године. 

СЛАВОЈ ЖИЖЕК 

Славој Жижек је словеначки филозоф рођен 

1949. године у Љубљани. Његова филозофија заснована 

је на марксизму, Хегеловим идејама и Лакановој 

психоанализи. Жижеков опус је огроман – објавио 

је преко седамдесет књига и велики број текстова 

по различитим часописима. Такође се појављује и у 

неколико филмова. Жижек користи феномене популарне 

културе за анализу својих идеја. Најрадије 

и најефектније користи филм. 


Транскултурализам 

Према схватању Славоја Жижека, варијанта 

мултикултурализма у којој различите културе 

утичу једна на другу формирајући нови 

заједнички културни идентитет. 

Мултикултурализам 

Промовисање друштва у коме се истичу 

културне различитости. 

се у делу Фердинанда де Сосира. Ипак, ако се говори о 

утицају лингвистике на структурализам, данас је много 

утицајнији и популарнији мислилац Жак Лакан. Лакан 

је скренуо пажњу на то да је људска заједница утемељена 

на размени симбола, те да је та размена симбола 

основни облик комуникације који држи заједницу на 

окупу. Да би ово илустровао, Лакан даје пример слике 

морских ластавица које предају рибу једна другој у кљун 

имплицитно наводећи на закључак да је симболичка 

размена старија од човекове културе. Ево једног примера 

размене симбола: када заљубљена особа вољеном или 

вољеној даје поклон, тај поклон је понекад нешто потпуно 

бескорисно. Садржина симбола (поклона) није важна, већ 

сама порука која се преноси симболом. Људска заједница 

је заснована на размени симбола, а ова размена се не 

врши због друге особе, него због апстрактне заједнице 

коју Лакан назива „велики Други”. „Велики Други” може 

бити: народ, религија, идеологија или неки други фактор 

око кога се заједница окупља. 

Интересантна интерпретација Лаканове 

психоанализе налази се у делу словеначког 

филозофа Славоја Жижека. Жижек је указао на 

проблеме мултикултурализма који произлазе 

из односа појединаца према „великом Другом”. 

Мултикултурализам је учење према коме су културне 

различитости прихватљиве и пожељне. Ипак, ове 

различитости се често налазе у међусобном сукобу. 

Примера ради, да ли ће се припаднику мањинске 

заједнице судити по правилима мањинске групе којој 

припада, или по законима већинске заједнице (државе) 

у којој живи? У првом случају биће суспендовано 

грађанско друштво, док ће у другом бити суспендован 

мултикултурализам. Зато Жижек сматра да је 

неопходно да се међусобно уважавање различитих 

култура заснива на њиховом међусобном утицају, 

при коме ће се оне мењати. Овакво учење назвао је 

транскултурализам. 

Структурализам се обично везује за Француску. 

Значајни представници овог правца су Клод Леви- 

-Строс и Мишел Фуко. Леви-Строс је применио 

структуралистичко истраживање на антропологију. 

Посматрао је основне структуре комуникације, митова 

и примитивних језика. Већи део његових истраживања 

био је везан за заједнице које обитавају на пацифичким 

острвима. 


282

Својом харизматичном појавом обезбедио је себи 

посебно место у савременој филозофији, иако себе 

никада није сматрао филозофом. Његова истраживања 

су понајвише усмерена на историјске и социолошке 

феномене. Фуко је испитивао структуру ових феномена 

налазећи их у односима моћи. Човек је према његовом 

схватању „рупа у структури”, препуштен односима 

моћи у друштву, који од њега не зависе. Овакво 

схватање дехуманизације друштва Фуко је називао 

„смрт човека”. Према Фукоовом схватању суштинске 

друштвене промене нису могуће. Полемисање 

различитих идеолога приказивао је као таласање на 

океану – таласи стварају утисак кретања, али океан, 

са својом структуром и садржајем, остаје исти упркос 

таласању. 

Постмодернизам 

Постмодерна литература, понекад називана 

постмодернизмом, сматра се наслеђем структурализма, 

а посебно је инспирисана психологијом Лакана, 

Ничеовом и позном Витгенштајновом филозофијом. 

Овај покрет настаје као резултат неповерења 

постмодерних аутора према великим филозофским 

системима, „великим причама” како их они називају. 

Читава постмодерна усмерена је на критику традиције 

западне рационалности. Идеје Жака Дериде се обично 

повезују са постмодерном. Француски филозоф Жан 

Франсоа Лиотар један је од барјактара овог покрета. 

Лиотар је сматрао да медијуми који се користе да би 

се изложило одређено сазнање, утичу на структуру 

тог сазнања. Сазнања се „пакују” тако да могу бити 

преведена, смештена на диск, послата електронском 

поштом. Жан Бодријар је увео појам „симулакрума”. 

Симулакрум је имитација (симулација) стварног 

објекта која је у потпуности заменила објект који 

имитира (симулира). Симулакруми су производ 

масовне, потрошачке културе. Ова култура је царство 

симулакрума. Као примере симулакрума Бодријар даје 

мноштво феномена: рекламе, филмове, тржне центре. 

„Симулакруми”, каже Бодријар, „не прикривају истину, 

већ прикривају то да истине нема”. 

Ова идеја симулакрума који прикрива непостојање 

истине јесте добра илустрација онога што је заједничко 

већини мислилаца постмодерне. Постмодерни 

ФУКООВ СТИЛ 

Фукоова филозофска литература писана је 

сложеним стилом и захтева велику мотивисаност, 

концентрацију и образованост читаоца. 

Ипак, његова предавања на Колеж де Франсу 

била су врло посећена зато што је поједностављивао 

стил. Ево како један од савременика 

описује Фукоов наступ: „Кад Фуко улази у 

амфитеатар, хитар, у залету, као неко ко се баца 

у воду, он прескаче тела да би стигао до кате д- 

ре, гура магнетофоне да направи места својим 

хартијама, скида сако, пали светло и почиње (са 

предавањем), у пуној брзини.” 

ЖАН БОДРИЈАР 

Француски филозоф Жан Бодријар рођен 

је у Ремсу 1929. године. Каријеру је започео као 

германиста, а касније се посветио филозофским 

и социолошким питањима. Предавао је у гимназији 

до 1956. године, после чега почиње да ради 

у издавачким кућама као аутор, лектор, преводилац 

и консултант. У својим књигама Бодријар 

анализира актуелна збивања у друштву, посе б- 

но се бави културним феноменима. Најпознатија 

дела су: Огледало продукције (1973), Симболичка 

размена и смрт (1976), Симулакруми 

и симулација (1981), Савршен злочин (1995) и 

Илузија краја (1992). Умро је у Паризу 2007. 



283

мислиоци су противници идеје универзалне истине, које они називају „великим 

причама”, а примери ових прича су марксизам, фашизам, религије. „Велике 

приче”, према њиховом схватању, као исход имају поробљавање појединца од 

стране заједнице. Ова критика „великих прича” може да те подсети на критичку 

теорију. Ипак, мислиоци постмодерне одбацију и њу, зато што је према њиховом 

схватању и критичка теорија још само једна „велика прича”. 

ПОПУЛАРНА ФИЛОЗОФИЈА 

Популарна филозофија је постојала у свим епохама историје. Већина популарних филозофа временом је 

заборављена. Такође, неки познати филозофи писали су и популарне филозофске текстове. Данас је тржиште 

овакве литературе врло развијено. Покушаји да се филозофија прикаже на забаван начин су чести, али обично 

банализују филозофију, а читаоца оставе превареним. Наравно, постоје и другачији примери. Добро написани 

популарни прикази су сјајан увод у бављење филозофијом. Такве књиге су, на пример, Филозофија за неупућене 

(Philosophy for Dummies) и Водич кроз филозофију за потпуне идиоте (The Complete Idiot’s Guide to Philosophy). 

Неке од таквих књига преведене су и на наш језик, а вероватно је најпознатија Софијин свет Јустејна Гордера. 

У неким земљама поједини аутори пишу књиге које треба да подстакну основце да размишљају о питањима 

као што су: „Шта су осећања?”, „Шта је знање?”, „Ко сам то ја?” и тако даље. Верујем да ти овакви наслови више 

нису интересантни, јер више не спадаш у групу почетника. 

Наравно, постоји тенденција да се модерна филозофска литература пише тако да њен садржај буде 

атрактиван, да се односи на савремене, актуелне догађаје, а понекад кокетира са масовном културом. 

Оваквим приступом често се приближава популизму и кичу, а понекад популарни садржаји потисну суштину 

филозофског дела у други план. На пример, Фукоова књига Историја сексуалности позната је међу људима 

који прате културу углавном само по свом наслову. 

У неким земљама постоје филозофски магазини. Њих не треба мешати са филозофским часописима као 

што су били југословенски Праксис, Филозофија и друштво, или у Немачкој, Студије о Канту (Kantstudien), у 

којима се објављују научни радови. Филозофски магазини имају задатак да кратко информишу о актуелним 

догађајима у филозофији, као и да популаришу филозофију. Обично излазе три до четири пута годишње, 

а само мањи број је озбиљно уређиван и вредан пажње. Најпознатији овакви магазини су Филозоф (Th e 

Philosopher Magazin – TPM) и Филозофија данас (Philosophy Now). Ова два магазина су за филозофију оно што је 

за науку популарни магазин Наука (The Science) или Национална географија (National Geographic). 



Филозофија у школи 

Проучавање филозофије у редовној настави дуго није сматрано пожељним. 

Западноевропске земље су биле под снажним утицајем сцијентизма, те је 

филозофија избацивана из школских програма. У земљама које су биле под 

посредним или непосредним утицајем Совјетског Савеза и комунистичких идеја, 

филозофија или није проучавана, или је проучавана у оквиру предмета који се 

најчешће звао „марксистичка филозофија”. Неки психолози и данас сматрају 

да основци и средњошколци не могу да разумеју дубоку суштину филозофских 

проблема. Интересантно, али такво становиште је заступао и Платон, који је 

сматрао да човек може да почне са филозофијом најраније у четрдесетој години, 

што се поклапало са почетком зрелости („цветања”) мушкарца. 

284

У Белгији ни данас филозофија није део школског програма, ни обавезног 

ни изборног. Исто важи за Русију и САД. С друге стране, у Словенији постоји 

предмет филозофија за децу у завршним годинама основне школе. У Шпанији 

се, такође, филозофија проучава током неколико година обавезног образовања. 

Школски програми гимназија већине европских земаља предвиђају филозофију 

као обавезни предмет током две школске године, исто као и код нас. 

Секција за хуманистичке науке Унескоа 

покренула је 2007. године на основу Париске 

декларације о филозофији серију глобалних 

и регионалних акција чији је циљ увођење 

филозофије у школске програме, како кроз 

предмет филозофија, тако и применом 

филозофије у настави осталих предмета. 

Акције су започеле објављивањем публикација 

Филозофија: школа слободе (2007), у којима су 

приказани резултати истраживања о филозофији 

у настави. Ова истраживања покрила су све 

облике образовања и васпитања – од обданишта 

до факултета, као и неформалне облике 

образовања: клубове, трибине, филозофске кафее, 

радионице у старачким домовима, затворима, 

болницама итд. Од 2007. до 2011. године 

организовани су регионални скупови на којима су 

усвојене препоруке о филозофском образовању за 

различите делове света. Препорука о филозофском 

образовању за Европу и Северну Америку усвојена 

је у Милану у фебруару 2011. године. Светски дан 

филозофије прогласио је Унеско 2002. године, 

а обележава се сваке године, трећег четвртка у 

новембру. 

ПРАВО НА ХУМАНИСТИЧКЕ НАУКЕ 

Чилеански студенти у протесту предвођени лидерком 

Камилом Ваљехо 

Власти неких земаља стратешки искључују наставу 

хуманистичких наука, међу којима је и филозофија, из 

свог образовног система. Овакво планско спутавање 

филозофије карактеристика је тоталитарних власти, 

тврдио је Јасперс. Страхује се да ће хуманистичке 

науке подстаћи критичко мишљење, те да би оно могло 

да уздрма владајуће елите. У неким таквим земљама 

студенти су се побунили захтевајући увођење већег 

броја часова хуманистичких наука. 


1. Које промене је претрпело схватање науке од почетка XX века до данас? 

2. Коју улогу има филозофија данас у друштву? 

3. Шта је структурализам? Шта је постмодерна? 

4. Објасни појам транскултуралности. 

5. Шта је псеудодогађај? 

6. Каква је улога психоанализе у данашњој филозофији? 


1. Да ли је, према твом суду, интердисциплинарни приступ добар за филозофију или се треба држати 

традиционалних схватања према којим је уплитање наука у филозофију методолошки промашај? 

2. Препознај бар пет облика симболичке комуникације у свом искуству, онако како их схвата Лакан. 



285

3. Шта мислиш о интеркултуралности? Да ли ти је ближи тај концепт или Жижеков концепт 

транскултуралности? Зашто? 

4. Наведи што више примера симулакрума са којима се сусрећеш у свакодневном животу. 




1. Паул Фајерабенд, Прoтив мeтoдe: скицa jeднe aнaрхистичкe тeoриje спoзнaje, Веселин Маслеша, 

Сарајево, 1987. 

2. Вилaрд вaн Oрмaн Квajн, Oнтoлoшкa рeлaтивнoст и други филoзoфски eсejи, Народна књига, 


3. Жан Бодријар, Симулакруми и симулација, Светови, Нови Сад, 1991. 

4. Жан Бодријар, О завођењу, Октоих, Подгорица, 2001. 

5. Жан Франсоа Лиотар, Постмодерно стање, Братство и јединство, Нови Сад, 1988. 

6. Славој Жижек, Како читати Лакана, Карпос, Лозница, 2012. 

7. Ален Бадију, Свети Павле, Албатрос плус, Београд, 2010. 

8. Филозофија: школа слободе, Унеско, 2007, доступно на http://www.unesco.org/new/en/unesco/ 

events/prizes-and-celebrations/celebrations/international-days/world-philosophy-day/ 


Истражени живот (Examined Life), режија Астра Тејлор, САД, 2008. (у овом филму се појављују 

данас актуелни филозофи) 



286

Примењена етика као филозофски приступ 

проблемима савременог света и свакодневног 

живота 

→ Наведи најмање десет вредности савременог доба. 

→ Наведи пет привилегија које имаш. 

→ Да ли је по твом суду абортус морално оправдан? 

→ Наведи разлоге за вегетаријанство и против њега. 

→ Да ли су хомосексуални бракови прихватљиви? Зашто? 

→ Наведи што више етичких проблема данашњег света. 

Синтагма „примењена етика” већини филозофа изгледа као плеоназам. То није 

без разлога. Ако прелисташ уџбеник и поново прочиташ текст Појам друштвених 

норми, видећеш да је етика филозофска дисциплина која се бaви моралом, а 

да се морал манифестује кроз поступке према себи и другима у конкретним 

друштвеним ситуацијама. Ако, на пример, одлучиш да не дођеш на писмену 

вежбу, ти поступаш на основу одређеног критеријума, односно процењујеш да 

је за тебе мање лоше да добијеш неколико неоправданих изостанака него нижу 

оцену. У овом случају принцип на коме засниваш свој критеријум је корисност, 

а твоје понашање је усклађено са неким од консеквенцијалистичких логичких 

учења. С друге стране, ако сматраш да је избегавање часова морално неоправдан 

чин, твоје „сматрање” те не чини присталицом деонтолошког учења у етици. 

Штавише, неусклађеност твог понашања и мишљења може бити схваћено као 

лицемерје. 

Према томе, постојање синтагме „примењена етика” је у традиционалној 

филозофији више него оправдано. Откуда, онда, таква појава у савременој 

филозофији? 

Савремена филозофија, посебно она која се развијала изван академских токова, 

омогућила је суштинско повезивање са другим наукама, уметношћу, популарном 

културом и осталим областима човековог деловања. У традиционалној 

филозофији оваква повезивања била би сматрана методолошким промашајима, 

чак угрожавањем интегритета филозофије као науке. Данас, када овакав, 

интердисциплинарни и трансдисциплинарни приступ примењују признати 

филозофи као што су Јирген Хабермас, Питер Сингер, Славој Жижек, Ален Бадју, 

Ноам Чомски и многи други, тешко је оправдати чврсто држање традиционалних 

филозофских концепата и одбијање нових синтагми колико год оне „парале уши“ 

традицији. 

Порекло савремене етике 

Још средином деветнаестог века, Фридрих Ниче је у својим делима често себе 

називао психологом, а како је Ничеова филозофија утицала на психоанализу, 

Сигмунд Фројд га је назвао „најбољим психоаналитичарем” тадашњег света. 



287



Ниче је етику сматрао противприродним оружјем слабих природа против 

јаких, аполонијског притиска на дионизијски део личности, и то је чинио врло 

„бомбастичним“ изјавама као што је, на пример: Уколико верујемо у етику, 

осуђујемо живот. 

Наведени Ничеов цитат је мото међу бројним становиштима којима се етика 

супротставља начину живота, те се тиме поставља као неприкладна за примену, 

као чиста теорија, као испразно „моралисање”. Отуда потреба за филозофком 

дисциплином која би се, у недостатку адекватнијег назива, могла звати 

„примењена етика”. 

Управо је веза између Ничеове филозофије и Фројдове психоанализе 

погодна за објашњење темеља идеје примењене етике. Оно што је Ниче називао 

дионизијском природом, која се систематски потискује од класичне антике и 

раног хришћанства, Фројд је назвао либидом и приписао му чисто биолошку 

природу човека. Како при рођењу човек нема никакву другачију природу 

осим биолошке, њиме ће у потпуности господарити либидо. Либидо се често 

поистовећује са сексуалним нагоном (што је Фројдова „кривица” пошто је највећи 

део његових истраживања посвећен истраживању управо овог аспекта либида). 

Либидо је, заправо, човеков исконски нагон за задовољавањем различитих 

биолошких потреба, као што су оне за храном, пићем, сигурношћу, па и 

сексуалним односом. Притисак оваквог неконтролисаног либида Фројд назива 

„ид”. Током васпитања, заједница у којој човек одраста на различите начине 

спутава либидо и тако се формира личност. Путеве спутавања либида Фројд је 

назвао „супер-его”, а синхронизацијом ида и супер-ега формира се личност, „его”. 

Дође ли, међутим, до претераног притиска на ид, он се неће синхронизовати са 

супер-егом и то може да разултира тешким душевним болестима. 

Ако бисмо говорили дискурсом традиционалне филозофије, ово довођење 

у везу Ничеа и Фројда могло би се тумачити као нарушавање интегритета 

филозофије и методолошки промашај, пошто филозофске појаве објашњавамо 

другом науком, психологијом. Овакви приступи се у традиционалној филозофији 

називају „психологизмима”. Филозофија је у првој половини двадесетог века 

била под снажним притиском позитивизма и инструментализма који су је 

проглашавали сувишном, те су филозофи осећали снажну потребу да се одбране 

од оваквих притисака. Међутим, већ је Карл Јасперс нагласио да се резултати 

позитивне науке морају узети у филозофско разматрање, зато што наше искуство 

није „сирово” искуство античких филозофа, већ искуство образованих људи који 

добро познају науку. Разлог је и то што наука у својој крајњој инстанци постаје 

филозофија, посебно ако имамо следеће Јасперсове речи у виду: научник који се 

филозофски односи према својој науци јесте филозоф. 

Вратимо се још једном психоанализи како бисмо објаснили савремени дискурс, 

односно примењену етику. Овде нам може помоћи француски психоаналитичар 

Жак Лакан и његово тумачење Фројдове теорије. Лакан је сматрао да ид није чисто 

биолошке природе, већ да је у питању рафинирана потреба за задовољством. 

Другим речима, жедан човек неће посегнути за било каквом течношћу, већ у 

најмању руку за чистом водом, ако не и неким освежавајућим пићем. Оваква 

потреба никако не може бити урођена, те Лакан сматра да њу такође диктира и 

супер-его. 

288

Шта би ово требало да значи? Супер-его врши двоструки притисак − 

притисак норми који се да артикулисати заповешћу: „Буди добар!” (што год 

то „добар” значило у одређеном друштву) и притисак задовољства који ће се, 

аналогно претходној заповести, артикулисати као: „Буди 

задовољан!”, или чак „Уживај!”. Ово би значило да обе 

компоненте наше личности имају исто порекло и да су 

га обе интериоризовале. Порекло оваквог контроверзног 

притиска Лакан је назвао „велики Други”. „Велики Други” 

није емпиријски одређени идентитет, већ наша фикција 

којом вршимо притисак на себе саме. Наравно, особа 

која покушава да објасни ове притиске поставиће на 

место „великог Другог” некакав ауторитет, родитеље, 

наставника, инспектора, председника, Бога, Ози Озборна, Хегела... Зато је на 

једном од својих семинара Лакан и нагласио да „велики Други” не постоји. 

Лаканово учење сматра се једним од најважнијих темеља постмодерних идеја. 

„Велики Други” захтева од нас да се истовремено покоравамо и да уживамо 

у том покоравању. Ова појава није често очигледна, међутим, већина нас ће 

се сетити захтева да се насмејемо кад нас неко фотографише („птичица”) или 

родитељског захтева при одласку на журку: „Буди добар/добра и лепо се проведи!” 

(старије генерације ће се сетити Титове смрти и домаћих задатака у којима су 

писали о томе колико и зашто воле Тита, а ви погледајте филм Тито и ја). Има ли 

у овако формираној личности простора за индивидуалност и слободу? Уколико 

нема индивидуалности и слободе, можемо ли говорити о моралу (осим ако не 

мислимо на конформизам и послушност које је Ниче називао „морал стада”)? 

Примењена етика 

Примењена етика је појам под којим се подразумева проналажење конкретних 

решења у етички изазовним животним ситуацијама. Она посебно долази до 

изражаја у свеприсутним етичким дилемама као што су еутаназија и абортус. 

Грана примењене етике која се ослања на императив права на живот 

супротстављен патњи и безнађу назива се биоетика. Биоетичка разматрања 

захтевају озбиљно познавање биологије. У већини земаља еутаназија је забрањена, 

а однедавно се појавила тенденција да се захтева забрана абортуса. 

Када је у питању еутаназија, у сукобу су два етичка принципа: принцип 

неприкосновеног права на живот и епикурејски принцип блаженства 

(задовољства), дефинисаног као изостанак бола. 

Проблем етичке оправданости абортуса је филозофски једноставнији, али 

традиционално сложенији, док су се убиства и самоубиства која прекидају патњу 

или бране част и те како чинила у историји (Валтер Бенјамин и Ернест Хемингвеј 

су извршили самоубиство како се не би изложили патњи, јапански самураји који 

прекрше кодекс вршили су сепуку – ритуално самоубиство, Стеван Синђелић је 

запалио барутану убивши тако и себе и османске борце). 

Абортус нема такву позицију у традицији нити је забележен иједан случај 

абортуса који се сматра славним и часним. Како се фетус сматра живим, абортус 

ИНТЕРИОРИЗАЦИЈА – психолошки 

процес усвајања спољашњих 

социјалних искустава која се, углавном 

несвесно, интегришу у личност. 



289

крши право на живот. Противници абортуса (пролајфери) јесу углавном 

религиозне особе и абортус сматрају убиством. Заговорници права на абортус 

инсистирају на праву потенцијалне мајке да одлучује о свом телу, судбини и 

слободи избора. 

Поред еутаназије и абортуса, права сексуалних мањина (ЛГБТ популације) 

значајна су тема примењене етике данас. Историјски посматрано, бисексуалност 

и хомосексуалност су једино у античкој Грчкој и Риму толерисани, али само 

до појаве хришћанства. Први филозоф модерног доба који се залагао за права 

хомосекуалаца био је Џереми Бентам. Данас су права сексуалних мањина у већини 

европских земаља заштићена, али још увек значајан број становника не одобрава 

овакву праксу. 

Традиционалној етици, која је заснована на правима човека, често се спочитава 

специсизам. Специсизам је схватање према коме је људски род виши и важнији 

од свих осталих родова (животиња, биљака). У том смислу, као један облик 

примењене етике, делује покрет за права животиња. Барјактар овог покрета 

је аустралијски филозоф Питер Сингер, аутор књиге Ослобођење животиња. 

Резултат ових идеја је опредељење одређеног броја људи да не конзумирају месо 

(вегетаријанци), чак ни производе животињског порекла (вегани). 

Традиционална етика је, такође, инсистирала на вредностима које су, хтели 

ми то да прихватимо и признамо или не, биле укорењене у традицији и религији. 

Данас смо свесни да су те вредности пољуљане, а неке од њих и заборављене. 

С друге стране, када се заједница суочи са ситуацијама у којима прокламоване 

вредности треба да се покажу као принципи, разултати су, углавном, 

поражавајући. Сведоци смо да се талас избеглица из ратом захваћених подручја 

назива „избегличком кризом”. Тражиоци азила називају се различитим 

пејоративним именима и спречавају се да ступе на тло држава у којима су људска 

права (укључујући оно на азил) загарантована, и то често на врло груб начин. 

Ипак, пре него што се ослонимо на постмодерну и запитамо се колико је заиста 

хумано време у коме живимо, добро је да знамо да је Јирген Хабермас на питање 

да ли је тако велики број захтева за азил прихватљив, кратко одговорио: „То је 

људско право”; а Роберт Плант, некадашњи певач групе Лед Цепелин изјавио је да 

су избеглице људи као и ми, са истим потребама, жељама и правом на срећу. 



Консеквенце у свакодневном животу 

Захваљујући недостатку прописаних етичких садржаја и бујању ништавних 

етичких идеја, данас је више него икада раније тешко бити разборит, посебно 

када имамо у виду да су наша слобода, наш утицај на сопствени развој и друштво 

у целини упитни. Фуко је зато човека назвао „рупом у структури”, чак је, 

алудирајући на Ничеa, у својој књизи Речи и ствари изјавио: „Човек је мртав”. 

С друге стране, Хана Арент је наглашавала како је овакво схватање изузетно 

опасно јер човек који себе сматра неважним лако се покорава, прихвата да буде 

„шраф у машини” и не промишља о етичности својих поступака. Зато је тврдила 

да човек постаје зао онога тренутка када себе почне да сматра неважним. На 

290

овакве проблеме који воде очигледној дехуманизацији често указује и Јирген 

Хабермас. 

Заправо, читав двадесети и двадесет први век је етички „затечен”. Човеково 

деловање је увек засновано на неком принципу, а тај принцип бира појединац на 

основу своје слободне одлуке. Савремене етичке теорије које следе Фукоа, Лакана 

и постмодерне мислиоце доводе у питање слободу човекових одлука. Ослобођен 

слободе одлучивања, човек се препушта диктату „великог Другог”. Овакве идеје 

оштро критикују хуманистички мислиоци попут Хабермаса, који Фукоа сматра 

најобичнијим софистом. С друге стране, Славој Жижек, као следбеник Лакана 

и Маркса, заступа идеју да је управо на притиску „великог Другог” заснована 

побуна, као чин слободе и покретач етичког деловања. 

Политичке консеквенцe 

Примењена етика у држави, као и у међународном праву, 

такође је на великим искушењима. Већ наведена људска 

права не само да су често погажена, већ и у самима себи 

садрже парадокс. Славој Жижек, савремени словеначки 

филозоф, у својој књизи У одбрану изгубљених ствари 

објашњава да је религијска слобода у контрадикцији 

са правном државом, што говори о парадоксалности 

људских права. Већ наведени абортус, који је у религијским 

заједницама незамислив, у већини правних држава је 

законско право жене, те ће жени која одлучи да прекине 

трудноћу сигурно бити ускраћено најмање једно људско 

право. 

Падом Берлинског зида, који је означио крај „хладног 

рата” и „гвоздене завесе” инсистира се на идеалу или 

вредности такозваног „постидеолошког друштва”. 

Толеранција се наводи као једна од темељних вредности 

демократије. Ипак, толеранција има своје границе. Карл 

Попер је упозорио на апсурд толеранције, тврдећи да се не 

може бити толерантан према покретима и идејама које нису 

толерантне (оне које пропагирају расизам, дискриминацију, 

говор мржње итд.). Ову границу толеранције прихватила је 

Европа (за разлику од САД). Како су екстремне десничарске 

и левичарске идеје обележене као нетолерантне (у Немачкој 

се употреба нацистичких симбола врло строго кажњава, 

а балтичке државе, које су до краја „хладног рата” биле 

под влашћу СССР-а, забраниле су употребу петокраке), 

савремене политичке партије су засноване на сличним 

принципима, те су политичку борбу замениле интересним 

сукобима. Зато су традиционални називи политичких 

партија (демократска, социјалдемократска, либерална, 

демохришћанска) замењени крајње чудним називима, који 

КАКО ЈЕ „ДИСТРИБУИРАНА 

ПРАВДА” ДАНАС У СВЕТУ? 

На ово питање покушали су да одговоре 

Џејк Инфузино (аниматор) и Габријел 

Реилич (продуцент) анимацијом Када би 

на свету било само 100 становника користећи 

податке које је прикупила ЦИА (можеш 

је погледати на линку https://youtu.be/ 

QFrqTFRy-LU). 

Ево неколико интересантних података 

из анимације: 

• 12 њих би говорило кинески, шесторо 

шпански, петоро енглески, четворо 

хинди, троје арапски, а остали преко 

6.500 различитих језика. 

• Било би 86 писмених становника. 

• 15 становника би зарађивало два долара 

дневно, 56 становника 2–10 долара, 

13 њих 10–20 долара, деветоро 

становника 20–50 долара, шесторо 

становника 50–90, а један становник 

више од 90 долара. 

• Једна особа би контролисала 50 % читавог 

новца на свету. 

• 21 особа би била гојазна, 63 би имале 

просечну тежину, 15 би било неухрањених, 

а једна би умрла од глади. 

• седморо би се школовало. 



291



неодољиво подсећају на називе који се појављују у некада популарној серији Бела 

лађа. 

Постидеологија је омогућила да се иза назива партија не налази никакав 

смисаони садржај, а бирачи се углавном опредељују за оне партије чији су им 

лидери или иконографија привлачнији. „Већина људи није пратила политичке 

вести у дневним листовима с већом пажњом него што ју је придавала новостима 

фудбалских утакмица, и скоро у истом смислу, када би гласали, они би то радили 

с пролазним интересовањем за успех или неуспех изабраног кандидата или 

странке”, записали су Џорџ и Маргарет Кол у књизи Основи савремене политике. 

Ова опсервација политике је поражавајућа за данашње стање хуманистичких 

наука, зато што је наведена књига објављена 1934. године. Чак и они који врло 

површно познају историју знају куда је ово стање довело преко популистичких 

покрета. 

Оксфордски речник је реч „постистина (енг. post-truth)” 2016. године прогласио 

термином године. Ова реч би требало да обележи веровање у „истину”, засновано 

на емоцијама и сличним ирационалним садржајима. Знајући да је још пре више 

од две хиљаде година Платон истину дефинисао као „аргументовано веровање”, 

имамо пуно право да се запитамо чему ова нова реч заправо служи? Нико 

не оспорава да је новосковани термин за стару филозофску појаву обмане 

испровоциран победом Доналда Трампа на председничким изборима у САД. 

Примењена етика у политици се показује као надметање за моћ. Интересантно 

је да је Ниче на то упозоравао у свом делу Воља за моћ, као и да је инсистирао на 

превредновању свих вредности како би се успоставио нови вредносни систем 

који ће, како сматра Ниче, бити систем вредности моћних. Отуда озлоглашена 

Ничеова критика морала данас показује своју високу филозофску вредност. 

Еколошки проблем се често наводи као проблем примењене етике. Ипак, 

треба имати у виду да сам еколошки проблем никако није етички проблем, већ 

научни проблем, од чијег решења зависи опстанак живог света на земљи и облик 

тог опстанка. Честе су дистопије, као супротности утопијама, у којима нема 

извора које сматрамо неопходним: пијаће воде, ваздуха, безбедности и сл. Иако 

еколошки проблем није етички проблем, примењена етика се појављује као део 

различитих покушаја да се еколошки проблем реши. На пример, инсистирање 

на електричним возилима, да би се смањило загађење, делује као одлична идеја 

све док се не запитамо како се батерије које покрећу таква возила производе. 

Производња оваквих батерија не само да није еколошки оправдана, већ се одвија у 

сиромашним земљама где штети еколошким условима тих држава, економији, па 

и људским животима. 

Горенаведени етички проблем доводи нас до још једног значајног проблема 

примењене етике. У питању је дистрибутивна правда. Дистрибутивна правда 

је дисциплина примењене етике која разматра правичност поделе светског 

богатства. Проблеме дистрибутивне правде можемо да пратимо из дана у дан 

у вестима, штампи, на интернет-порталима у виду потресних сведочанстава и 

обесхрабрујућих статистика. 

Пред нама, као појединцима, али и као припадницима заједнице налазе се 

велики етички изазови. 

292


1. Објасни у неколико реченица шта је примењена етика? 

2. Које су сличности и разлике између традиционалне и савремене етике? 

3. Који проблем примењене етике те највише узнемирава? Зашто? 


1. Како би ти, ако би ти биле дате „одрешене руке” обезбедио/обезбедила 

праведну расподелу светског богатства? 

2. Напиши есеј о постистини. 

3. Погледај следеће филмове браће Коен и наведи проблеме примењене етике 

који се у њима јављају: Бартон Финк (Barton Fink,1991) и Разведи ме, заведи ме 

(Intolerable Cruelty, 2003) 

4. Погледај следеће филмове Славоја Жижека и размисли о оправданости идеја 

постидеологије, постистине: Перверзњаков водич кроз филм (Perverznjakov 

vodič kroz film, 2006) и Перверзњаков водич кроз идеологију (The Pervert's Guide to 

Ideology, 2012). 

5. Пажљиво послушај песму ...And Justice For All хеви-метал групе Металика, 

посебно обрати пажњу на текст (можеш га наћи на интернет линку https:// 

www.azlyrics.com/lyrics/metallica/andjusticeforall.html). Размотри који проблеми 

примењене етике су проблематизовани у песми, посебно обрати пажњу на 

дистрибутивну правду. 


… да се баве проблемима примењене етике 


1. Питер Сингер, Увод у етику 

2. Питер Сингер, Ослобођење животиња 

3. Ђорђо Агамбен, Homo Sacer 

… да проучавају дистрибутивну правду 


1. Јанус Варуфакис, Глобални Минотаур 

2. Јанус Варуфакис, А слаби трпе оно што морају 

3. Славој Жижек, Против двоструке уцене 

4. Клаус Вернер-Лобо, Ханс Вајс, Црна књига корпорација 

5. Нилс Кристи, Границе патње 

6. Тери Иглтон, Зашто је Маркс био у праву 

… да проуче однос модерне и посмодерне мисли 


1. Хана Арент, Ајхман у Јерусалиму: сведочанство о баналности зла 

2. Жан Франсоа Лиотар, Постмодерно стање 

3. Јирген Хабермас, Филозофски дискурс модерне 



293

Резиме 

• Савремена филозофија је филозофија која се развија од средине XIX века до данас. 

• Основне теме савремене филозофије су отуђење људи, наглашавање индивидуалности и 

субјективизам. 

• Наука покушава да одговори на питања која су до средине XIX века била првенствено 

филозофска. Критичка теорија друштва у филозофији и социлогији упозорила је на 

инструментализацију сазнања и указала на теоријски осмишљене промене у друштву. 

• Феминизам је назив за групу филозофских, социолошких, политичких и друштвених покрета 

којима је заједничка борба за родну равноправност. 

• Утицај технике на савремено друштво је још увек неоткривен или, како упозорава Хајдегер, 

налази се „у магли”. 

• Ирационализам је схватање у филозофији према коме човековим мислима и делима не господари 

толико разум, колико нека ирационална начела – страст, стрепња, емоције, воља, интуиција. 

• Волунтаризам је схватање према коме сва сазнања и сви поступци имају свој основ у вољи. Реч 

потиче од латинског назива за вољу (voluntas). 

• Поквареност људске природе, у Шопенхауеровој филозофији, састоји се у човековом свесном или 

несвесном прикривању његове истинске воље. 

• Негација воље за животом је превазилажење индивидуалне воље, а она се (негација воље) 

постиже спознајом да су све индивидуалне тежње објективација једне исте воље. 

• Нихилизам је схватање које негира важење постојећих идеала и вредности. 

• Декаденција у Ничеовој филозофији је квaрeњe прирoдe, зaнeмaривaњe и пoтискивaњe 

инстинктивнoг, нaгoнскoг и стрaствeнoг eлeмeнтa нaшeг бићa, а сви они су oбjeдињeни у вoљи зa 

мoћ дионизијског принципа. Натчовек је биће које превазилази конформизам (инстинкт стада). 

• Интуиционизам је филозофско схватање према коме је интуиција најпоузданија и најистинитија 

спознајна способност. 

• Сцијентизам је позитивистичко схватање према коме једино методе природних наука воде знању, 

па је према сцијентистима филозофија постала сувишна зато што су њени предмети обухваћени 

различитим наукама. 

• Логички позитивизам, познат и под називом емпиријски или научни позитивизам, заснован 

је на јасном разликовању аналитичких и синтетичких судова, принципу верификације и 

редукционизму. 

• Принцип верификације је принцип према коме свако сазнање мора бити проверено искуством. 

• Редукционизам (редукционистичка теза) јесте схватање према коме се чињеничко знање мора 

свести на податке који су доступни чулима. 

• Конфирмација је искуствена провера која се односи на особине већине примерака одређене 

врсте, а верификација je искуствена провера која се односи на особине свих примерака одређене 

врсте. 

• Хипотетичко-дедуктивни метод је научни поступак који се састоји у постављању логички 

складне хипотезе, њеној провери у искуству путем научног предвиђања и у случају конфирмације 

ова хипотеза се прихвата као привремено доказана. 

• Оповргљивост, односно могућност да се одређена теорија провери у искуству, јесте критеријум за 

разликовање научних и метафизичких теорија, који је поставио Карл Попер. 

• Прагматизам је филозофски правац чије присталице инсистирају на учинку и ефикасности 




294

• Инструментализам је варијанта прагматизма која процену вредности неког сазнања заснива на 

његовој применљивости и корисности. 

• Конотативно значење или конотација је скуп карактеристика које одређују предмет појма 

(појмовни садржај), а денотативно значење или денотација је скуп објеката у стварности (макар и 

са једним чланом) на који се односи (денотира) садржај (конотација) одређеног појма. 

• Супсистенција је назив за постојање одређеног појма само као објекта мишљења без 

денотативног значења. 

• Теорија дескрипција је Раселово учење о објашњењима значења (дескрипцијама) појмова. 

• Идеални језик је језик који се састоји од речи којима одговара само један искуствено проверљив 

објект. 

• Језички позитивизам је схватање према коме су сви филозофски проблеми заправо језички 

проблеми. 

• Логичка анализа је свођење искуствено непроверљивих исказа на искуствено проверљиве исказе, 

а логички позитивизам схватање према коме је логичка анализа једини задатак филозофије. 

• Труизми су ставови које сваки појединац зна са извесношћу на основу здравог разума. 

• Језичке игре су околности у којима се речи користе на специфичан начин и које одређују значење 

речи, према Витгенштајновом схватању. 

• Феноменологија је филозофска метода којом се истражују основни принципи сазнања њиховим 

свођењем на основне појаве (феномене) свести. 

• Интенционалност свести је схватање према коме свест никада није празна, већ има одређени 

конкретни садржај. 

• Феноменолошка редукција или „стављање у заграде” је уздржавање од суђења о објективном 

постојању објеката и важењу емпиријских сазнања. 

• Херменеутика је филозофска метода заснована на тумачењу текста, при коме се у већој или мањој 

мери узима у обзир традиција разумевања. 

• Херменеутички круг или круг разумевања формулисан је у традиционалној херменеутици и 

гласи: део се разуме помоћу целине, а целина помоћу делова. 

• Деконструкција јесте интeрпрeтaтивни мeтoд кojи пoричe пoстojaњe билo кaквoг пoвлaшћeнoг 

нaчинa читaњa тeкстa, укључујући и читање сaмoг aутoра. 

• Филозофија егзистенције је прaвaц филoзoфиje двадесетог вeкa кojи сe oкрeћe испитивaњу 

oсoбeнoсти чoвeкoвoг нaчинa пoстojaњa, нaглaшaвajући примaт индивидуaлнe и oтуд 

нeпoнoвљивe eгзистeнциje нaд примaрнoм eсeнциjoм (суштинoм) прирoдних бићa. 

• Егзистенција је постојање заинтересовано за себе, кoje сeбe прoблeмaтизуje, прeиспитуje, бирa, 

питa сe o свoм смислу и кoнaчнoсти. 

• Баченост или фактицитет је основно стање човекове егзистенције у коме је човек препуштен 

самом себи, својим одлукама и избору своје судбине. 

• Тескоба или стрепња је стање у коме се налази човек пред избором знајући да је oвакав избор 

погрешан, зато што одустаје од једне или више могућности. 

• Филозофска вера јесте свеобухватни доживљај свеобухватне стварности. 

• Онтолошка диференција јесте разликовање бивствујућег и бивствовања. 

• Фундаментална онтологија је истраживање бивствовања у његовој основи (фундаменту), при 

коме се бивствовање не своди ни на једно појединачно бивствујуће, више њих или скуп свих 

бивствујућих. 

• Егзистенцијализам је правац у филозофији егзистенције према чијој полазној поставци 

егзистенција претходи есенцији. 



295

• Интердисциплинарна истраживања су истраживања у којима различите науке учествују заједно 

покушавајући да расветле истраживани феномен са различитих научних аспеката. 

• Критичка епистемологија је епистемологија која проучава друштвени контекст сазнања и 

импликације сазнања на развој друштва. 

• Неомарксизам је марксистичка школа настала почетком XX века, базирана на Марксовим раним 

радовима и социологији Макса Вебера. Послужила је као теоријско утемељење критичке теорије, 

а данас је у корелацији са структурализмом постала врло популаран облик друштвене критике. 

• Структурализам је епистемолошко схватање према коме различити друштвени феномени морају 

бити тумачени преко њихових међусобних односа – структуре односа. 

• Постмодерни манир филозофирања је заснован на неповерењу постмодерних аутора према 

великим филозофским системима, „великим причама”, и на критици западне рационалности. 

• Примењена етика је појам под којим се подразумева проналажење конкретних решења у етички 

изазовним животним ситуацијама. 

• Специсизам је схватање према коме је људски род виши и важнији од свих осталих родова 

(животиња, биљака). У том смислу, као један облик примењене етике, делује покрет за права 

животиња. 

• За разлику од традиционалних филозофских дисциплина примењена етика захтева 

интердисциплинарни приступ. 

• Теоријске претпоставке за примењену етику утемељио је Фридрих Ниче, а разрадио Сигмунд 

Фројд у својој психоаналитичкој теорији и пракси која је издвојила психологију из филозофије. 

• Савремене етичке теорије које следе Фукоа, Лакана и постмодерне мислиоце доводе у питање 

слободу човекових одлука. 

• Биоетика је грана примењене етике која се ослања на императив права на живот супротстављен 

патњи и безнађу. 

• Постистина је назив за веровање у „истину” засновано на емоцијама и сличним ирационалним 

садржајима. 

• Дистрибутивна правда је дисциплина примењене етике која разматра правичност поделе светског 

богатства. 



296

Филозофски речник 

а posteriori – (лат.) после искуства 

а priori – (лат.) пре искуства 

авероизам – види двострука истина 

агапе – непосредна и безрезервна љубав према богу 

агностицизам – учење према коме човек не зна и можда никада неће открити да ли је неки суд истинит или не 

аксиом(а) – постулат; исказ који се не проверава због своје сигурне истинитости (очигледности или логичке 

непротивречности) 

актуализација – види ентелехија 

акциденција – особина ствари која не спада у њену суштину 

аналитика – извођење нужних закључака из претпоставки у Аристотеловој филозофији 

аналитички суд – суд чији је предикат нужни део субјекта 

антиномичност ума – способност ума да мисли и аргументује међусобно противречне ставове 

антитетика – способност човековог мишљења да доказује супротне исказе 

антропоморфизам богова – веровање да богови имају људски лик 

апагошки доказ – доказ у коме се не доказује сама тврдња, већ се доказује да је супротна тврдња апсурдна; 

најпознатији апагошки доказ је алиби 

аперцепција – спознаја перцепције као унутрашњег стања монаде; види перцепција 

аподиктички суд – суд у коме се изриче извесност 

апокалипса – текст о судњем дану, последњем суду, коначном показивању истине; најпознатија је Апокалипса 

Јованова или Откровење из Новог завета 

апокрифни текстови – списи библијског садржаја које црквена власт не прихвата 

апологети – хришћански мислиоци који су на различите начине бранили хришћанско учење 

аполонијска и дионизијска природа – две природе које сваки појединац поседује – аполонијска представља 

умереност, а дионизијска страст 

апостол – благовесник или посланик; првих дванаест следбеника Исуса Христа називају се апостоли 

апофатичка теологија – види катафатичка теологија 

априорне форме чулности – трансцендентални услови чулног опажања; у Кантовој филозофији то су простор и 

време 

апсолут, апсолутни ум – ум апстрахован (издвојен) од субјективног мишљења; умско или апсолутно сазнање 

превазилази нововековна одвајања мишљења и бића 

апсолутни детерминизам – схватање према коме је садашњим, непроменљивим стањем ствари у потпуности и 

непроменљиво одређен сваки догађај у будућности 

атараксија – спокој или неузнемиреност душе 

атеизам – схватање према коме бог не постоји 

атом – (грч.) недељив; особа; основни елемент космоса према Демокритовој филозофији 

атрибути супстанције – оно што разум може да опази на супстанцији као њену суштину, начин појављивања 

супстанције 

батин – назив за исламску езотерију 

бесконачне дескрипције – израз који говори о једној ствари неке врсте без импликације да се ради о само једној, 

одређеној ствари дате врсте – „човек”, „енглески краљ”, „природни број” итд. 

биће – поименичени глагол „бити”; у филозофији се користи да означи постојање у најширем смислу 

блаженство – стање непрекидне среће која не зависи од околности у којима се блажена особа налази 

варвар – у античкој Грчкој увредљив назив за странце који не говоре грчки језик 

верификација – искуствена провера која се односи на особине свих примерака одређене врсте 

волунтаризам – схватање према коме сва сазнања и сви поступци имају свој основ у вољи 

гносеологија – филозофска дисциплина која се бави проблемима сазнања; други назив за ову науку је епистемологија 

граничне ситуације – према Јасперсу ситуације које су суштински непроменљиве (смрт, патња, борба, заплитање у 

неизбежну кривицу, љубав) 



297

двовалентна логика – логика заснована на разумској спознаји у којој сваки исказ може да има само једну истинитосну 

вредност (истинит или неистинит); нужни услов истинитости исказа у оваквој логици је закон противречности 

двострука истина – учење према коме нешто може да буде филозофски неистинито, а религијски тачно; ово схватање 

је грешком приписано Авероесу, па се често погрешно назива „авероизам” 

дедуктиван метод – метод истраживања који започиње од општих појмова да би дошао до посебног и појединачног 

деизам – филозофско схватање према коме разум сведочи о постојању бога, те никаква даља објава није потребна; 

природна религија 

декаденција – у Ничеовој филозофији декаденција је квaрeњe прирoдe, зaнeмaривaњe и пoтискивaњe инстинктивнoг, 

нaгoнскoг и стрaствeнoг eлeмeнтa нaшeг бићa, oбjeдињeних у вoљи зa мoћ дионизијског принципа 

деконструкција – интeрпрeтaтивни мeтoд кojи пoричe пoстojaњe билo кaквoг пoвлaшћeнoг нaчинa читaњa тeкстa, чaк 

и сaмoг aутoра; укaзуje нa лoгичку нeусклaђeнoст тeкстa, кoja пoтичe oд тoгa штo сe кључни тeрмини мoгу рaзумeти 

искључивo у рeлaциjи прeмa њихoвим пoтиснутим супрoтнoстимa 

делотворна радња – радња које је истовремено и радња и учинак; у Фихтеовој филозофији радња којом субјект 

конструише себе 

демијург – креатор, стваралац чулног света на основу вечне идеје у Платоновој филозофији 

денотативно значење – скуп објеката у стварности (макар и са једним чланом) на који се односи (денотира) садржај 

(конотација) одређеног појма; односи се на обим појма 

деонтолошка становишта у етици – етичка становишта према којима се треба придржавати прописаног правила без 

обзира на последице 

дервиш – монах у исламској религији 

deus ex machina – (лат.) бог из машине; вештачки уведено, спољашње решење проблема; израз потиче од назива за 

позоришну направу помоћу које се у позоришну представу уводи натприродно посредништво 

дијалектика – процес промишљања на основу супротности које води истини; код различитих филозофа има 

различита значења 

доколица – слободно време, привилегија слободних људи у античком свету 

друга супстанција – општи или посебни појам, род у које се одређено појединачно биће може сврстати 

дуализам – онтолошко становиште према коме је космос настао из два елемента или начела 

егзегетика – тумачење библијских списа са критичким односом према тексту 

егзистенција – постојање заинтересовано за себе, кoje сeбe прoблeмaтизуje, прeиспитуje, бирa, питa сe o свoм смислу и 

кoнaчнoсти 

егзистенцијали – начини бивствовања у Хајдегеровој филозофији 

егзистенцијализам – филозофско схватање према коме егзистенција претходи есенцији 

егзистенцијална аналитика – истраживање начина бивствовања (егзистенцијала) 

еклектицизам – несистематично преузимање елемената различитих филозофија 

екстаза – превазилажење коначне, људске природе, излазак из коначности и стапање са вишим, божанским стањем 

екуменизам – покрет чији је циљ поновно уједињење источне (грчке) и западне (римокатоличке) цркве 

елементи – основни и најједноставнији делови или квалитети од којих је сачињен космос 

еманација – изливање Једног у спознатљиви свет, начин настанка спознатљивог из неспознатљивог у новоплатонизму 

емпиризам – епистемолошко становиште према коме је искуство извор свих сазнања 

ентелехија – актуализација; реализација потенције бића; претварање потенције у реалитет 

ентимем – скраћени доказ у беседништву 

епистемологија – види гносеологија 

еристика – дебата у којој је циљ да се докаже сопствена тврдња по сваку цену; вештина убеђивања 

естетика – филозофска наука о лепом 

есхатологија – учење о крају света 

етика – филозофска наука о моралу 

етимологија – наука о пореклу речи, њеној историји, обликовању и начинима како се мењала 

еудајмонизам – блаженство; етичка концепција према којој је блаженство циљ човековог живота 

еуфорија – стање интензивне раздраганости 

животни елан – (фр. еlan vital) мистериозна сила која покреће жива бића 



298

заборав бивствовања – проучавање бивствовања као бивствујућег 

заједнице Књиге – (арап. Ahl el kitab) назив у исламу за монотеистичке религије које су засноване не религијској 

објави у светим списима 

захир – назив за исламску егзотерију 

идеални језик – хипотетички језик направљен по угледу на симболички језик математике, у коме сваком симболу 

одговара само једна, искуствено проверљива ствар 

идеја – савршени облик у Платоновој филозофији; суштина видљивих ствари 

идиот – назив за особу у античкој Грчкој која избегава бављење политиком 

идоли – назив за слику, али и за фантазију и утвару; Беjконов назив за предрасуде и друге врсте сметњи сазнања 

потекле из различитих извора искуства 

извесност – знање (сигурност) да је неко сазнање истинито 

имам – муслимански верски поглавар 

имамат – концепција исламске заједнице где ауторитет имама потиче од сродства са Мухамедом 

иманентно – унутрашње, спознатљиво, приступачно сазнању 

индуктивни метод – метод истраживања које започиње проучавањем појединачних појмова који се на крају 

уопштавају (генерализују) 

инструментализам – варијанта прагматизма која процену вредности неког сазнања заснива на његовој 

применљивости и корисности 

инструментализовано знање – знање које има као сврху неку примену: техничку, политичку, економску итд. 

интенционалност свести – схватање према коме свест никада није празна, већ има одређени конкретни садржај 

интуиција – нeпoсрeдaн увид умa у суштину ствaри, кojи сe нe oслaњa ни нa чулa ни нa лoгичкe oпeрaциje; 

рaциoнaлисти су je смaтрaли нajвишим сaзнajним извoрoм, из кoг пoтичу aксиoми, пoстулaти и oснoвни принципи 

свaкe спoзнaje 

интуиционизам – филозофско схватање према коме је интуиција најпоузданија и најистинитија спознајна 

способност 

иронија – исмевање, подсмех; први део Сократовог дијалога; вештина којом се постављањем питања наводи 

саговорник да призна своје незнање 

ирфан – филозофски приступ у исламу чије присталице дају предност религијској објави у односу на аргументацију 

исагоге – увод; назив најпознатијег Порфиријевог дела, коментара Аристотелових категорија 

исихасти – монаси који упражњавају мировање као облик службе богу 

испољење апсолута – начини на које се апсолут приказује у сазнању 

историја филозофије – филозофска наука која се бави развојем филозофских идеја кроз историју 

јеванђеље – добра вест; текст о животу Исуса Христа 

језички позитивизам – схватање према коме сви филозофски проблеми имају порекло у језику, односно сви 

филозофски проблеми су настали употребом бесмислених исказа 

јерес – учења о верским догмама која се разликују од званичног учења цркве 

калам – арапски превод грчке речи logos; термин је коришћен за филозофију која је била ближа аргументативном 

приступу 

калиф – титула духовног поглавара муслимана који се сматра наследником Мухамеда 

калифат – концепција исламске заједнице у којој је калиф наследна или изборна функција 

катарза – стање у коме се осећања уживалаца уметничког дела прочишћавају, а спознаја узвишених идеја постаје 

блиска 

катафатичка теологија – учење према коме при говору о богу треба користити предикате који му се могу 

(катафатички), као и оне који му се не могу приписати (апофатички) 

категорије – најопштији појмови под које се бића могу подвести 

квалитети – особине по којима се разликују бића 

кијамет – (арап. El Kijam) назив за судњи дан у исламској религији 

кимвал – цимбал; ударачки музички инструмент 

кинизам – филозофска школа заснована на једноставном и оскудном животу као путу до блаженства 



299

кич – дело које подсећа на уметничко, а заправо је само копија и безвредна имитација уметничког дела 

коначне дескрипције – опис претпостављеног објекта као једног јединог (јединственог) носиоца одређеног својства, 

на пример: „први човек на Месецу”, „главни град Србије”, „најмањи природни број” итд. 

конквиста – исламско освајање и контрола јужне Шпаније 

конотативно значење – скуп карактеристика које одређују предмет појма (појмовни садржај); односи се на садржај 

појма 

консеквенцијалистичка становишта у етици – етичка становишта према којима се при практичком делању треба 

руководити одговорним односом према могућим последицама 

конфирмација – искуствена провера која се односи на особине већине примерака одређене врсте 

конформизам – промена понашања и уверења у складу са понашањем и очекивањем групе под стварним или 

умишљеним притиском 

концептуализам – схватање према коме су универзалије појмови (концепти) које формира човек 

коперникански обрт – промењено схватање сазнања у Кантовој филозофији према коме се при сазнању објект 

прилагођава субјекту 

космогонија – учење о настанку космоса 

космос – ред; поредак; поредак свега што постоји 

критичко мишљење – истрајно и доследно логичко проверавање истинитости сазнања која човек поседује 

крсташки ратови – ратови за ослобађање Јерусалима од исламске власти 

логичка анализа – процедура свођења искуствено непроверљивих исказа на искуствено проверљиве исказе 

логички позитивизам – схватање према коме је логичка анализа једини задатак филозофије 

logos – (грч.) реч; наука 

мајеутика – „бабичка вештина”; други део Сократовог дијалога у коме се системом питања наводи саговорник на 

образовање појмова и дефиниција 

макијавелизам – политичко учење према коме политичар не треба да се обазире на морална правила. 

макрокосмос – космос посматран као целина 

материјализам – филозофско учење према коме се стварност састоји од материје 

метафизика – филозофска наука о свету који није доступан чулима; према Аристотеловој дефиницији наука о првим 

узроцима и начелима или наука о бићу као бићу 

метемпсихоза – учење према коме се душа после смрти сели у друго тело; реинкарнација 

метод(а) – врста и редослед поступака при истраживању 

механицистички опис природе – објашњење света у коме се све кретање своди на механичко, а сви узроци на радни 

(ефицијентни) узрок 

мизолог – oсоба која не прихвата аргументе 

микрокосмос – назив за човека или појединачни објект који је верна слика космоса; „космос у малом” 

миметичка уметност – уметност која само имитира предмет који приказује, без тражења дубљег смисла 

мисаона супстанца – (лат. res cogitans) Декартов назив за биће које мисли 

мистицизам – веровање у истину која је изнад опажајне, мимо разумских схватања 

мит – најчешће традиционална прича о наводно историјским догађајима која служи да се развије поглед на свет једног 

народа и објасни одређена пракса, веровање или природни феномен 

мњење – здраворазумско сазнање засновано на некритичком прихватању исказа; у филозофији обично има 

негативну конотацију; за Платона мњење је веровање да је чулно сазнање истина 

модуси супстанције – коначна бића која постоје као модификације на основу атрибута супстанције 

монадологија – метафизичко учење према коме је стварност хармонија једноставних супстанција, монада 

монизам – онтолошко становиште према коме је космос настао из једног елемента или начела 

монологион – разговор са самим собом 

монотеистичке религије – религије које прихватају само једног бога; најраспрострањеније су јудаизам, хришћанство 

и ислам 

морална аутономија – облик морала заснован на самосталном прописивању моралних правила и одговорности за 

њихово поштовање пред сопственом савешћу 



300

морална хетерономија – облик морала заснован на прихватању правила које намеће неко други, заједница или 

појединац, а за поштовање правила се одговара пред неким другим 

мултикултурализам – промовисање друштва у коме се истичу културне различитости 

натчовек – према Ничеовом учењу биће у које се развија особа која превазилази конформизам 

неисписана плоча – (лат. tabula rasa) Локов назив за човеков разум при рођењу; према Локовом схватању човек се 

рађа без икаквих сазнања, тако да је његов разум празна или неисписана плоча 

неомарксизам – школа марксизма настала почетком двадесетог века, базирана на Марксовим раним радовима 

и социологији Макса Вебера; послужила је као теоријско утемељење критичке теорије, а данас је у корелацији са 

структурализмом постала врло популаран облик друштвене критике 

непокретни покретач – први узрок или бог у Аристотеловој филозофији, онај од кога све почиње, мишљење 

мишљења; Аристотел га назива и трећом супстанцијом 

нихилизам – онтолошко становиште према коме космос настаје из не-бића; у Ничеовој филозофији схватање које 

негира важење постојећих идеала и вредности 

номинализам – средњовековно учење према коме су универзалије само називи за сличне предмете 

обест – притајена деструктивност коју носи појединац, његова судбина да преузме послове богова и зато буде кажњен 

окамов бријач или оштрица – принцип који гласи: „биће не треба умножавати осим у случају потребе”; често 

се користи у науци у нешто измењеном облику: „највероватније је исправно објашњење у коме има најмање 

претпоставки” 

онтологија – филозофска наука која се бави проучавањем бића 

онтолошка диференција – разлика између појединачног бића, бивствујућег, и целине бића, бивствовања 

онтолошко становиште – филозофско схватање о броју елемената или принципа од којих се састоји космос 

општа методологија – филозофска наука о поступцима у научном истраживању 

остракизам – у античкој Грчкој политичка процедура протеривања политичара који поседује превише моћи 

пагани – особе које верују у више богова 

пантеизам – филозофско учење према коме су бог и природа исто биће, односно према коме творац није одвојен од 

својих креација 

парадигма – образац, модел за узор по коме се нешто ствара 

патристика – период „светих отаца” у средњовековној филозофији 

перцепција – сазнање усмерено ка другим монадама 

плурализам – онтолошко становиште према коме је космос настао из више елемената или начела 

поетика – вештина прављења ствари за чулно уживање; обухватала је песништво, говорништво, али и занатство и 

медицину 

позитивизам – учење према коме наука треба да се заснива искључиво на чулно проверљивим сазнањима – 

чињеницама 

политеизам – веровање у више богова 

политеисти – види пагани 

полихистор – особа која поседује знања и која је овладала већим бројем вештина актуелних у времену у коме живи 

посланица – отворено писмо написано некој особи или групи људи; епистола 

постулат – види аксиом(а) 

потенција – суштинска могућност бића, оно за шта је неко биће способно 

прагматизам – филозофско учење које инсистира на учинку и ефикасности сазнања 

практичка питања – питања о стварима које зависе од наше воље 

практичка мудрост – мудрост примењена на живот у заједници 

предикативна форма исказа – општа форма исказа „С јесте П” 

предрасуде – ставови који су засновани без ваљаних аргумената и систематског истраживања 

престабилирана хармонија – програм усклађеног (хармоничног) деловања свих монада 

примарни и секундарни квалитети – примарни квалитети су квалитети које биће има само по себи, независно од 

тога да ли га неко опажа или не, док су секундарни квалитети они квалитети који не зависе од присуства посматрача 

принцип верификације – принцип према коме свако сазнање мора бити проверено искуством 



301

природни закон – (лат. lex naturalis) закон који свој ауторитет црпи из човекове природе и универзалних људских 

вредности 

проблематички суд – судови који изражавају само могућност неког стања ствари 

просветитељство – манир филозофирања седамнаестог века према коме свако сазнање треба продвргнути критици 

здравог разума 

протежна супстанција – (лат. res extensa) Декартов назив за телесно биће 

рационализам – епистемолошко становиште према коме је разум најважнији и најпоузданији извор сазнања 

реализам – схватање према коме универзалије постоје независно од човека, као Платонове идеје 

реалитет – реализована потенција бића, остварена суштинска могућност или способност бића 

редукционизам – схватање према коме се све чињеничко знање може свести на податке који су доступни чулима 

реинкарнација – види метемпсихоза 

реконквиста –хришћанско ослобађање јужне Шпаније од исламске власти 

релативизам – учење према коме не постоји апсолутна истина, већ све зависи од личног става („лепота је у очима 

посматрача”, „о укусима се не расправља”) 

реторика – вештина држања говора; беседништво 

сазнања a posteriori – сазнања стечена посредством искуства 

сазнања a priori – сазнања која постоје у субјекту независно од сваког искуства 

самодовољност – стање савршеног блаженства особе којој ништа није потребно 

сарказам – љутита, злобна, злонамерна опаска, појачана иронија 

сензуализам – епистемолошко становиште према коме је чулно опажање најпоузданији или чак једини извор сазнања 

сензуалистичка етика – етичка концепција заснована на претпостављеном „моралном осећању”, осећању блискости 

са другим људима, емпатији 

синкретизам – покрет чији је циљ усаглашавање међусобно супротстављених учења ради откривања истине 

синтеза – исказ који обухвата антитезу и синтезу, односно који показује да је противречност тезе и антитезе привидна 

синтетички суд – суд чији предикат није нужни део субјекта 

скептицизам – филозофско учење према коме је свако сазнање подложно сумњи; порицање могућности поузданог 

сазнања 

солипсизам – веровање по коме су једино извесни субјект сазнања и његове представе 

софизам – намерна логичка грешка направљена са намером да створи привид доказа 

софисти – путујући учитељи мудрости 

спекулативна логика – Хегелово схватање према коме је логика истовремено и онтологија, односно проучавање 

логичких форми и њихово настајање се догађа истовремено 

спекулативна филозофија – промишљање које се спроводи независно од искуствених података 

ствар по себи – ствар онаква каква је када је субјект не спознаје; према Кантовом схватању ствар по себи је 

несазнатљива 

стилит – види столпник 

стоицизам – логички, физички и етички приступ у филозофији заснован на „животу у складу са природом” 

столпник – стилит; монах који живи на врху стуба 

страшни суд – коначни суд на коме праведни бивају награђени, а неправедни кажњени 

структурализам – схватање према коме различити друштвени феномени морају бити тумачени преко њихових 

међусобних односа – структуре односа 

супсистенција – назив за постојање одређеног појма само као објекта мишљења без денотативног значења 

субјект–објект релација – веза између онога ко сазнаје (субјект сазнања) и онога што се сазнаје (објект сазнања) 

супстанција – суштинска особина ствари, њен нужни садржај 

суфизам – облик исламског мистицизма чије присталице сматрају да бога треба тражити у себи 

схоластика – период у средњовековној филозофији који се развија од једанаестог века под утицајем Аристотела и 

његових арапских тумача 

сцијентизам – схватање према коме једино методе природних наука воде знању 

таутологија, таутолошки исказ – исказ који је увек тачан, независно од искуствених услова 



302

теза – антитеза – судови супротног квалитета који се међусобно искључују свojим истинoсним врeднoстимa, тj. нe 

мoгу oбa бити у исти мaх тaчнa 

теогонија – мит о настанку богова 

теодицеја – објашњење порекла зла у свету који је створио савршени бог 

теозофија – учења о спознаји тајне стране бога 

теорија – сазнавање, проучавање без интереса; умно сагледавање суштине ствари 

транскултурализам – према схватању Славоја Жижека, варијанта мултикултурализма у којој различите културе 

утичу једна на другу формирајући нови заједнички културни идентитет 

трансцендентална филозофија – филозофија у којој субјект истражује сопствене сазнајне моћи 

трансцендентно – оно што је ван домета људског искуства 

труизми – ставови које сваки појединац зна са извесношћу на основу здравог разума 

тубивствовање – бивствујуће од кога се почиње истраживање бивствовања, бивствовање онога ко истражује 

бивствовање 

ум – у Анаксагориној филозофији принцип који управља основним елементима, семенима 

универзалије – најопштији појмови; родови; идеје; друге супстанције 

унутрашњи говор – идеја коју човек покушава да артикулише говором и писањем, према учењу Аурелија Августина 

урођене идеје – идеје које субјект сазнања не стиче искуством, већ се са њима рађа; урођене идеје су рационалистички 

покушај да се објасни како субјект сазнаје примарне квалитете 

утилитаризам – етичко учење према коме се о вредности једног чина просуђује на основу тога у којој мери тај чин 

утиче на општу добробит и срећу 

утопија – место које не постоји; Моров назив за идеалну државу 

феминизам – назив за групу филозофских, социолошких, политичких и друштвених покрета којима је заједничка 

борба за родну равноправност 

феноменологија – филозофска метода којом се истражују основни принципи сазнања њиховим свођењем на основне 

феномене свести 

феноменологија духа – Хегелово учење о искуству свести; спекулативна наука о појавним облицима духа 

феноменолошка редукција – уздржавање од суђења о објективном постојању објеката и важењу емпиријских 

сазнања 

филозофија уметности – филозофска дисциплина која за предмет има разматрање суштине уметничког дела 

филозофија – љубав према мудрости 

филозофија апсурда – Камијев назив за човеков покушај да пронађе логичан поредак у свету у коме такав поредак не 

постоји 

филозофија егзистенције – филозофско учење које сe oкрeћe испитивaњу oсoбeнoсти чoвeкoвoг нaчинa пoстojaњa, 

нaглaшaвajући примaт индивидуaлнe и oтуд нeпoнoвљивe eгзистeнциje нaд примaрнoм eсeнциjoм (суштинoм) 

прирoдних бићa 

филозофија језика – филозофска дисциплина које се бави проблемом употребе и суштине језика 

филозофија науке – филозофска дисциплина која промишља проблеме науке и научног открића 

филозофија религије – филозофска дисциплина која се бави промишљањем религијских појмова 

хедонизам – схватање према коме се задовољством стиже до блаженства 

херменеутика – филозофска дисциплина чији је предмет тумачење текста 

хилеморфизам – јединство и неодвојивост материје и форме 

хиперболичка скепса – Декартов метод одвајања извесних (несумњивих) од неизвесних знања са циљем откривања 

основног принципа сазнања. 

холизам – схватање према коме организам функционише као органска, психолошка и друштвена целина 

цват – зрело доба у животу мушкарца у античкој Грчкој 

џихад – свети рат против неверника у исламу 



303

Извори фотографија: 

Архива Издавачке куће „Klett” д.о.о, 123rf.com, shutterstock.com, gettyimages.com, 

sciencephoto.com, commons.wikipedia.org, en.wikipedia.org, sr.wikipedia.org, es.wikipedia. 

org, it.wikipedia.org, sh.wikipedia.org, frp.wikipedia.org, mnusp.wikia.com, home.wlu.edu, 

stchronicls.pblogs.gr, maggiespocketheart.blogspot.com, juanfelixbellido.files.wordpress. 

com, mymill.wordpress.com, aquileana.wordpress.com, theburningbush.wordpress.com, 

neatnik2009.wordpress.com, mandalaontheyampa.wordpress.com, bob520.wordpress.com, 

elkarneclausen.wordpress.com, cinemanation.wordpress.com, quoadsubjectum.wordpress.com, 

facultyofuselessknowledge.wordpress.com, proteus.brown.edu, ricksteves.com, mitchellteachers. 

org, historyandcivilization.com, apod.nasa.gov/apod/ap060801.html Credit & Copyright: Wally 

Pacholka, Astropics.com, stuffpoint.com, nbnweathershots.com.au, thecurrencycommission. 

com, beloit.edu, artic.edu, filebuzz.com, englishscholar.com, newworldencyclopedia.org, 

threedonia.com, maavaishnavi.com, kupindo.com, projetophronesis.com, europalibera. 

org, 0.tqn.com, flickr.com, cinemasquid.com, scenicreflections.com, collider.com, images. 

wikia.com, larevuedesressources.org, wikipaintings.org, vanishingtattoo.com, stayontop.org, 

beirutnationalmuseum.org, liveauctioneers.com, coolvibe.com, philosophisches-forum.de, 

terminartors.com, wallpaperscraft.com, anima-nocturna.blogspot.com, leninimports.com, 

algemeiner.com, teachmiddleeast.lib.uchicago.edu, italymag.co.uk, anomalousmaterial.com, 

fnac.toutlecine.com, grandpoohbah.blogspot.com, novosedlik.com, triposo.com, mhs.ox.ac. 

uk, m.union-bulletin.com, archdaily.com, apilgriminnarnia.com, users.ox.ac.uk, wiki-cine. 

com, youtube.com, crawfordartgallery.ie, wn.rsarchive.org, bhopkinson.co.uk, intropsych.com, 

apostcardaday.blogspot.com, voltaire123.weebly.com, en.academic.ru, douglas-menzies.com, 

metmuseum.org, myspace.com, thefullwiki.org, kdgeorge.com, putopisi.net, thisdistractedglobe. 

com, saatchi-gallery.co.uk, uv-blog.uio.no, spiegel.de, classicalvoice.org, losejesdemicarreta. 

blogspot.com, scilogs.de, doctormacro.com, arthistory.about.com, bridgemanart.com, univie. 

ac.at, politiken.dk, constraintsjournal.blogspot.com Portrait by Anthony Hare, github. 

com, brane-space.blogspot.com, ru.science.wikia.com, digitalcollections.mcmaster.ca, 

themigrantbookclub.com, skepticism.org, releasedonkey.com, moji-tragovi.blogspot.com, tumblr. 

com, news.harvard.edu, lutecium.org, thedigitalage.pbworks.com 



304

Филозофија 4, Уџбеник за 4. разред гимназије, Klett

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?