Još ponekad sanjam... Webstilus zbornik 2010.

Mati
I kad sem daleke v tuđine, ona me čaka,
I čuva vsake pa i najkraće moje pisme,
Ona tugu v srcu svome nosi,
Jer duge se ni čuli, ni videli nisme.
I kad joj velim kak cajta nemam,
I kak delati moram od jutra pa do črne kmice,
Znam da joj lahke nije, a i mene boli,
Kad zamislim si kak se rastužile nejne blage lice.
Ona strpljive sluša vsaku moju reč,
I znači joj pune same da mi čuje glas,
Ona bu navek stala uza me,
I kad beskrajne daljine razdvajaju nas.
Pita me kad mislim vrnuti se v hižicu našu,
A navek bez odgovora ostane, a štela bi znati,
Pitam se ko' razmeti me tako može,
I znam da nišće, same mati.
Lidija Šinko Kumić
Zagreb, 12.08.2004.
175
Još ponekad sanjam...