INTERVJU - KARLA DEL PONTE: SPREMNA SAM ZA PROMENE ...

editelji svoj "autorski rukopis". Festivali dodeljuju
nagrade.
Izvesna je samo dosada.
"Armin",
scenario i re`ija: Ognjen Svili~i}
"Ibro (Emir Had`ihafisbegovi}) i njegov sin Armin
(Armin Omerovi} Muhedin) putuju u Zagreb iz njihovog
malog mesta u Bosni na audiciju za de~ju
ulogu u stranom filmu koji se bavi nedavnim
ratom. (...) Kada audicija kona~no po~ne, Armina
odbijaju jer je prestar. Ibro se ne predaje i nagovara
~lanove filmske ekipe da ~uju kako Armin
svira harmoniku ("Razvali Halida", ka`e Ibro kad
Armin pita {ta da svira, i Armin razvali Be{li}evu
"U meni jesen je"). Kada se pojavi pred kamerom,
Armin iznenada dobija epilepti~an napad.
Potpuno neo~ekivano, reditelj filma mu daje
druga~iju ponudu..."
Ne, nije to ponuda kakvu su zamislili originalniji i
cini~niji ~itaoci ovog festivalskog "sinopsisa". Radi
se o ponudi koju moram razotkriti, po cenu da
nekom pokvarim u`ivanje u filmu: reditelj,
verovatno Nemac (ili mo`da koproducent
Svili~i}evog filma), `eli da snimi dokumentarni
film o Arminovoj epilepsiji, koja je, kako strane filmad`ije
pretpostavljaju, prouzrokovana ratom.
Ibro i Armin odbijaju taj predlog i vra}aju se ku}i:
nisu dobili uloge, ali su sa~uvali ponos.
Sve bi to bilo u redu da ova "topla ljudska pri~a"
svedene dramaturgije, ispri~ana minimalisti~kim
filmskim i DV sredstvima, ne nosi, u mehu harmonike,
istu odliku koju kritikuje, i na taj na~in
poni{tava poentu koju poku{ava da napravi.
Eksploati{u}i tematiku i simboliku nesumnjive
`rtve koju je Bosna i Hercegovina podnela u ratu,
i pakuju}i sentimentalnu, preteranu, i time la`nu
verziju bosanskog jada "za strance", autori Armina
dovode svoj rad u poziciju kinematografije Tre}eg
sveta u kojoj film na prostoru ex-Jugoslavije nema
potrebe da bude. Tako|e, sebi na vrat stavljaju i
probleme filma Tre}eg sveta, odavno apostrofirane
u filmu Picking on the People Luisa Ospine i
eseju "Ka kriti~koj teoriji filma Tre}eg sveta"
Teshomea H. Gabriela, to jest i ukratko: pakuju
patetiku za izvoz, rasprodaju bol i sevdah "klasnom
miru" Zapada, `eljnom katarze do`ivljene
kroz tragediju Drugih.
Osim politi~kog, Svili~i}evo ostvarenje `eli da
nametne istu, za kriti~are nelagodnu formulu i
kod tuma~enja njegovih stilskih opredeljenja, i
umesto hepi-enda ponudi nam epi-end koji se ne
mo`e dovesti u pitanje. Na `alost filma Armin,
bolji deo kinematografije u regionu odavno ne
izgleda tako rudimentarno, i ovaj privid svesne
monta`e praznih kadrova, tobo`njeg "siroma{nog
filma" i tre}esvetovske "poetike ti{ine" nema u
sebi ni stava, ni hrabrosti, niti autorske drskosti i
iskrenosti da bi ostavio nekog dubljeg traga.
Armin