RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

psiholoških problema, u raznim socijalnim uslovima (pa i onim u kojima rastu i razvijaju se
deca).
Uticaj psihoanalize na razvojnu psihologiju je više posredan, i on se može dovoditi u
vezu sa Frojdovim genetičkim pristupom - učenjem o značaju ranog detinjstva za ukupan
razvoj. Psihoanaliza je teorija stadijalnog razvoja u kojoj se naglašava važnost vaspitanja
deteta i kako ga ono doživljava. Langer (1981) ukazuje da "psihoanalitička postavka
glasi: čovek je konfliktno biće koje na delanje i rast podstiču sopstvene strasti odnosno
instinkti i zahtevi koje postavlja spoljni svet". Povezanost psihoanalize sa izučavanjem
problema razvoja je ispoljena u radovima Ane Frojd, M. Klajn, S. Ajzaks, E. Eriksona, A.
Nila, ali se ona može naći i u izučavanjima dečjih crteža i igre u dijagnostičke i terapijske
svrhe.
Beč nije bio samo centar psihoanalize. Dvadesetih godina ovog veka u njemu su
bračni par Biler osnovali centar za proučavanje deteta. Karl Biler je predložio
klasifikacionu shemu razvoja psihičkog života, životinja i čoveka, sa tri stadijuma: instinkti,
navike, intelekt. Bavio se psihologijom jezika; razlikovao je: komunikativnu,
reprezentativnu i ekspresivnu funkciju jezika. Šarlota Biler se bavila problemima
dijagnostike psihičkog razvoja na ranom uzrastu. Dala je periodizaciju životnog puta
ličnosti, uz naglašavanje da aktivnost i samodeterminacija subjekta vodi jedinstvenom
sklopu svake ličnosti.
Bineu (Binet, 1857-1911) pripada zasluga za izradu i primenu testova za merenje
inteligencije kod dece. Bine se bavio proučavanjem procesa mišljenja kod dece; 1903
objavio je rad "Eksperimentalno proučavanje inteligencije", a za potrebe francuskog
školstva konstruisao je prvu skalu za merenje inteligencije (Bine-Simonova skala, 1905)
koju je Bine revidirao (1908 i 1911). Bine je prvi izradio testove, koji su se temeljili na
normama saznajne aktivnosti - uvodi pojam mentalni uzrast, koji razlikuje od hronološkog
uzrasta.
Problemima merenja individualnih razlika u SAD se bavio M. K. Katel, Vuntov učenik,
koji je prvi uveo pojam "mentalni test" (1890), radi merenja senzomotornih svojstava i
obima pažnje. Međutim, Bine je prvi konstruisao skalu kojom je započelo merenje viših
psihičkih funkcija. Bineov rad privukao je pažnju nemačkih naučnika, posebno Mojmana i
Šterna. V. Štern je prvi predložio da se iz dobijenih skorova na skali izračunava količnik
inteligencije (IQ): deljenjem mentalnog uzrasta sa hronološkim; Bine se bio zadovoljio
nalaženjem samo mentalnog uzrasta.
Terman je u SAD svoju prvu "Stanfordsku reviziju" (1916) Bine-Simonove skale
zasnovao na uzorku od hiljadu subjekata i standardizovao je u formi testova za uzraste
od tri do osamnaest godina, dodajući nove testove kojih nije bilo u Bineovoj verziji; nove
revizije izvršio je 1935 i 1960. Terman je poznat po tome što je dvadesetih godina
započeo longitudinalnu studiju 1500 intelektualno obdarene dece.
U Srbiji je B. Stevanović (1934) izvršio Beogradsku reviziju Bine-Simonove skale,
standardizovao je i odredio norme uključujući u uzorak decu iz seoskih i gradskih sredina
Srbije; nekoliko godina kasnije objavio je rad "Merenje inteligencije" (1937). Nova
Beogradska revizija Bine-Simonove skale za merenje i ispitivanje razvoja inteligencije
dece u Srbiji urađena je pod rukovodstvom akademika Stevanovića u periodu 1963-1973.
godine.
Od 1911. godine na Jelskom univerzitetu, u okviru Klinike za dečji razvoj, započinju
longitudinalna istraživanja dečjeg motornog, govornog i emocionalnog razvoja. Ove
ambiciozne istraživačke programe vodio je A. Gezel, nastojeći na otkrije faze i norme
dečjeg razvoja. Nalazi Gezela i njegovih saradnika značajno su doprineli razvoju
15