RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

i promenama uslova i načina života; otkrivanje prave prirode fenomena starenja i u skladu
s tim saznanjima redefinisanje uloge stare osobe: sadržaja aktivnosti, statusa, odnosa sa
mlađim generacijama. Sve je više nalaza, dobijenih u različitim sredinama, koji ukazuju
da se neaktivnost i socijalna izolacija smatraju danas glavnim uzrocima ubrzanog
negativnog psihofizičkog menjanja u starosti.
Detinjstvo kao kulturno-istorijska kategorija
Interesovanje za detinjstvo i sam pojam detinjstva, kako se on shvata danas, nisu
ranije postojali. Po mišljenju Arijesa (Ariès, 1989) nije ga bilo ni u evropskom
srednjovekovlju. "To ne znači da su decu zanemarivali i da se nisu brinuli o njima. Pojam
detinjstva ne treba mešati s ljubavlju prema deci: on znači spoznavanje specifične prirode
detinjstva, onoga što razlikuje dete od odraslog, čak i mladog čoveka. U srednjem veku
takve spoznaje nije bilo."
Ruski psiholog Kon (1991) ukazuje da ako se "otkriće detinjstva" vezuje za porast
interesovanja za dete, za razlikovanje sveta dece od sveta odraslih i, konačno, za
priznavanje detinjstva kao autonomne i samostalne socijalne i psihološke vrednosti -
onda se prekretnica može vezivati za XVII i XVIII vek. Među prvima se prosvetitelji
interesuju za dete, ali prvenstveno kao objekt vaspitanja. Ali detinjstvo, preadolescencija i
adolescencija za njih nisu periodi života koji imaju svoju vrednost, već su samo priprema
za period zrelosti. Tek kod romantičara taj odnos se menja. Oni više ne gledaju dete "kao
čoveka u malom", kao kandidata za odraslog, već su za njih deca vredna sama za sebe.
Međutim, Kon kritički ukazuje da romantičarski "kult idealizovanog deteta nije sadržao ni
trunku interesovanja za psihologiju stvarnog deteta". Tek sa realizmom se ruši mit o
detetu i pojam detinjstva počinje da odražava određenu društvenu i psihičku realnost.
Dete postaje predmet naučnog izučavanja. Dok se psiholozi interesuju za pravilnosti
psihičkog razvoja, sociolozi i etnolozi se više bave problemima socijalizacije. Detinjstvo, a
posebno načini vaspitanja dece u pojedinim kulturama postaju predmet
interdisciplinarnog izučavanja.
Kon ističe da u proučavanju detinjstva istraživači usmeravaju pažnju na sledeće tri
grupe problema:
• položaj dece u društvu: njihov socijalni status, oblike životne aktivnosti, odnos sa
odraslima, institucije i metode vaspitanja;
• simbolička prezentacija, predstave o detetu u kulturi i kolektivnoj svesti: društveno
normativne predstave o uzrasnim karakteristikama, kriterijumi zrelosti;
• kultura detinjstva: unutrašnji, psihički svet deteta, usmerenost njegovih
interesovanja, dečje doživljavanje odraslih i njihovog sveta.
Detinjstvo, posebno načini vaspitanja dece u pojedinim kulturama, zauzimaju sve
značajnije mesto u proučavanjima etnologa, istoričara, psihologa, sociologa.
Arijes je predstavnik za socijalno-istorijski pristup. Kon mu pripisuje zasluge za
odlučujući preokret jer, za razliku od istorije pedagogije koja se bavila personologijom -
zaslužnim pedagozima i istorijom pedagoških institucija, otvara krug pitanja koja su zaista
vezana za istoriju detinjstva:
• evoluciju pojma i predstave o detinjstvu: daje periodizaciju životnog puta i istoriju
saznavanja detinjstva kao posebne sociokulturne pojave; evoluciju dečje odeće, igara i
zabave, ciljeva i metoda moralnog vaspitanja;
9