RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

socijalnu. Relativna psihološka zrelost za polazak u školu stiče se učenjem i vežbanjem u
predškolskom periodu (u porodici, predškolskoj ustanovi, u grupi vršnjaka).
• Zrelost kao status odraslog
Često se odraslo doba označava kao zrelo doba, za koje se najčešće podrazumeva
vremenski raspon između 21. i 65. godine života. Neki psiholozi u status odraslog
uključuju i dostizanje relativne psihološke zrelosti: intelektualne, emocionalne i socijalne.
Za Kreča i Kračfilda to je kriterijum za prelazak adolescenta u mlađe odraslo doba (Kreč i
Kračfild, 1973, str. 623).
• Zrelost ličnosti
Pojam označava stepen ostvarenog sklada između razvojnih potencijala i postignuća
i uspešnosti integracije u društvenu sredinu vođenjem računa o osnovnim normama i
vrednostima sredine kojoj ličnost pripada. Hrnjica (1982) određuje zrelost ličnosti kao
stepen postignute ravnoteže između identiteta i integriteta jedne ličnosti. Maslov (1982)
zrelu ličnost određuje kao samoaktualizovanu, samoostvarenu ličnost. Za Eriksona
(1959) pravu zrelost je dostigla ličnost koja ima formirano osećanje identiteta, koja ima
potpun odgovor na pitanje: "Ko sam ja?"
Činioci psihofizičkog razvoja
Razvojni psiholozi nastoje da objasne ono što u razvoju dece uočavaju roditelji i
vaspitači - da se kod pojedine dece istog uzrasta od ranog detinjstva ukupan fizički i
psihički razvoj može odvijati različitom brzinom i dostići različit nivo. I učitelji zapažaju da
deca koja žive u sličnim prilikama, pohađaju istu školu, pokazuju značajne individualne
razlike. Neka su uspešnija u jednim aktivnostima od drugih, neka imaju izražene
određene osobine ličnosti koja druga nemaju. Zašto je to tako? Za rad na vaspitanju i
obrazovanju od najvećeg je značaja poznavanje faktora od kojih zavisi psihički razvoj.
Koliko na razvoj može uticati škola i kako povećati pozitivne efekte njenog delovanja na
razvoj? Da li je moguće otkloniti ili bar ublažiti zaostajanje u razvoju, sa kojim neka deca
započinju školovanje?
Neka od ovih važnih pitanja još nisu dobila potpun odgovor, ali je ohrabrujuće za
razvojnu psihologiju da je na neka od njih nauka dala sasvim određen odgovor.
Naučnici su danas saglasni da na čovekov ontogenetski razvoj deluju tri činioca: (a)
biološki, nasleđe - genetski plan i organski (neurofiziološki) faktori; (b) sredina - posebno
socijalna sredina, određen društveni i kulturni okvir u kome se odvija razvoj i fizička
sredina; (c) aktivnost pojedinca - putem koje se ostvaruje razvoj - interaktivnost (između
pojedinca i sredine) i intraaktivnost (uspostavljanje ravnoteže unutar pojedinca). To su
osnovni činioci koji od početka života određuju razvoj i oblikovanje kako univerzalnih
obeležja čoveka tako i individualnih karakteristika razvoja, kao što su brzina razvoja,
njegove specifičnosti i krajnji dometi.
Nijedan od ova tri činioca ne može samostalno da ostvari razvoj. Međutim, za
vaspitače je suštinsko pitanje kako oni svojom interakcijom ostvaruju najpovoljniji razvoj.
Efekti pojedinih činilaca se ne mogu direktno meriti već o tome doznajemo posredno,
preko razvijenih sposobnosti, osobina ličnosti ili ponašanja. Još je vidljiviji njihov udeo i
uticaj ako razvoj ne teče uspešno. Psiholozi ukazuju da iako su sva tri činioca važna i
nužna za uspešan razvoj, to ne znači da uvek, u istoj meri, doprinose tom razvoju. Ima
dokaza da je njihov doprinos na razvoj određenih sposobnosti i osobina različit. Međutim,
da se i danas ne bi polazilo od jednostranog gledanja na činioce razvoja valja upoznati
pozicije ekstremnih shvatanja koja uglavnom pripadaju prošlosti.
43