3ECTmL5hR

– Je li? započeo je vitez od Gijminoa, ali je nastavak rečenice nestao
u reskom, oštrom smehu. Čarolija tišine na brodu bila je razrušena, i
nekoliko mrkih pogleda uperilo se ka vitezu, ne obećavajući mu ništa
dobro. On, međutim, nije mogao da prestane, i taj neprijatni, gorki
zvuk se nastavljao, zaprepašćujući najviše Foskola, koji nikako nije
mogao da shvati šta je u njegovom odgovoru toliko ranilo Leona.
Potrajalo je nekoliko trenutaka dok nije uspeo da se zaustavi. Okrenuo
se Foskolu, i dok su mu oči sevale, ponovio je tiho:
– Mi plovimo za Kiteru, je li?
I opet smeh.
Logična je pretpostavka da pripovedač zna više podataka o uzrocima
ponašanja svojih junaka nego čitalac, ma koliko on bistrine i
prirodnog oštroumlja imao ili ovakve vrste povesti poznavao. Pitanje
je samo hoće li pripovedač i, pokoravajući se zakonima pripovedanja,
može li da otkrije sve uzroke ponašanja junaka; zakoni pripovedanja
su, kao što je poznato, namenjeni pre svega tome da proverenim
načinima izazovu zadovoljstvo u čitaocu, i jedina piščeva sloboda
je da bira kako će svome poznatom ili nepoznatom čitaocu doneti
što više upravo toga. Drugim rečima, odgovornost svakako ne leži na
zanimljivosti same pripovesti, nego na izboru i redosledu događaja
kojim ih pisac predstavlja. Dvoumeći se između prijatne neizvesnosti
i prijatnosti saznanja, ovaj pisac odabira srednji način da svoga
čitaoca navede na sopstvene zaključke, navodeći mu ne stanje duha
ili uspomene viteza od Gijminoa, već dokument iz kojeg će osetljivoj
duši mnogo šta postati jasno.
Vitez od Gijminoa nosio je sa sobom jedno pismo. Nije ga imao u
nekom skrivenom kutku svoje bedne odeće, niti oko vrata. Ono se
davno rastopilo u nemirnim vodama Biskajskog zaliva. Vitez od
Gijminoa je to pismo znao napamet. Dozvolite nam slobodu da ga u
celini navedemo.
23