3ECTmL5hR

u sadašnjem beznađu. Stoga je pokušala da sabere sve ostatke svojih
snaga, i da se iznova suoči sa svojom bezosećajnom babom.
I do sada je naša čitateljka ili čitalac imala/imao priliku da se upozna
sa nekim pismima naših junaka, čak i sa nekima koja u trenutku
prenošenja više nisu postojala. Čitalac je uvek bio u položaju da
iz najbliže perspektive prati događaje, i da na njih, u dogovoru sa
piscem, i utiče. Pri tome, pisma su ona osetljiva lektira gde se najbolje
i u sasvim posebnoj svetlosti vide karakteri koji su čitateljki dragi,
i neki vidovi priče koji u glavnoj stazi događaja izgledaju manje
važni. Ovo pismo, međutim, imalo je sasvim drugačiji značaj, koji
će oštroumni čitalac namah shvatiti. Pismo koje je deda d’Irfe uputio
baronici Dartoa, glasilo je:
Vikont d’Irfe Sen-Toma upućuje izraze dubokog poštovanja baronici
Ameliji Dartoa
pisano u Parizu, 17. avgusta 1780, popodne
Pišem Vam, draga Amelija, iz vremena koje nije sadašnje, iz vremena
kada je vaš život, kao i moj, značio ono što sad znači život Vaše i
moje unuke, koja pred Vama stoji sa svojim ljupkim licem, osenčenim
dušama Vašeg sina i moje kćeri, i koja, ako se ne varam, skuplja
svoju neuništivu hrabrost dok Vi čitate ove redove. Danas je moj sin, o
kome mogu reći svašta, sem da je nepošten i glup, bez ikakvog razloga
odveden u Bastilju, da bi se dete koje je pred Vama prisililo na život
sa krvolokom svoje ljubavi i svoje porodice. No tu priču isuviše dobro
znate. Nije mi namera niti da molim za milost, niti da izazivam
sažaljenje: i moj sin i ja, i moja druga kći, i čovek koga smo svi u
duši namenili Leonini, u stanju smo da podnesemo i to i mnogo više.
Za ovo dete, međutim, više nisam siguran. Ne bojim se toga da ne
bi mogla izdržati zajednički život sa osobom o kojoj je reč: bojim
se da će se ona, nasledivši sa obe strane samosvest i ponos, radije
podvrgnuti uništenju no poniženju. Time se svaki trag Vaše i moje
loze gubi zauvek. Moje su me poodmakle godine naučile da sa mirom
i rešenošću prihvatam odluke sudbine. No iz vremena moga života,
304