AAO-20

UNUTRAŠNJI VAN ALENOV POJAS
Na oko 6.000 kilometara iznad Zemljine površine se nalazi unutrašnji Van Alenov pojas. I
ovde jure brze čestice oko naše planete. Ovaj put su to, uglavnom energetski protoni.
Doduše, tu su i brzi elektroni, ali su deset do sto puta energetski slabiji, nego oni izvan
pojasa.
EKSPLORER 1
Unutrašnji deo Van Alenovog pojasa je 1958. godine prvi put otkrio svoje postojanje, kada su
svemirske sonde Eksplorer 1 i Eksplorer 3 ušle u orbitu oko Zemlje. Gajgerovi brojači sonde
su na početku, kao što je ocekivano, pokazivali veće vrednosti nego na Zemlji, ali onda su
iznenada prestali da rade, kada su sonde na svojim eliptičnim putanjama letele visini većoj
od 2.000 kilometara. Tako je fizičar Van Alen, kao prvi prepoznao da se ne radi o tome da je
merenje prestalo zato što nema energetskih čestica, nego naprotiv, zato što ih ima previše.
Protoni i elektroni koji su leteli pored Zemlje su doveli do prezasićenja Gajgerovog brojača i
zbog toga on više nije mogao da pravi merenja. Van Alen je iz toga zaključio, da oko Zemlje
mora da postoji bar jedan pojas. Tako je u njegovu čast Van Alenov pojas dobio ovo ime.
Slicno spoljasnjem Van Alenovom pojasu, tako i
unutrasnji pojas ne obrazuje zatvorenu barijeru.
Umesto toga se brze čestice koncentrišu u pojasu oko
ekvatora, ali je taj pojas tanji. Unutrašnji deo pojasa se
pri tome Zemljinoj povrsini najviše priblizava iznad
južnog Atlantika, jer je tamo Zemljino magnetno polje
posebno slabo. Prilikom snažnih Sunčevih oluja, pojas
se nalazi samo 200 kilometara iznad površine.
12